Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 3, pp. 67 – 79. ||| June, 2013
Stručni članak
Professional Paper
UDK : 005.53 ; 658.147
DOI : dx.doi.org/10.12803/SJSECO.234313
JEL: C4, G1
POSLOVNO ODLUČIVANJE O FINANSIRANJU TEKUĆIH
AKTIVNOSTI U HOTELIJERSTVU
BUSINESS DECISION MAKING ON FINANCING OPERATING
ACTIVITIES IN HOTEL INDUSTRY 1
Dr Filip Đoković
Poslovni fakultet Valjevo Univerziteta Singidunum, Valjevo
Apstrakt
Rezutat procesa upravljanja u preduzećima se odnosi na donošenje poslovnih odluka kao i na realizaciju
odluka kroz poslovne aktivnosti. Poslovno odlučivanje, u najširem smislu sa vremenskog aspekta, može
imati operativni i strategijski karakter. U ovom radu, akcenat je na analiziranju leveridža i stope prinosa
odnosno operativnog odlučivanja u hotelijerstvu, koje je u funkciji finansiranja tekućih aktivnosti.
Međutim, operativno odlučivanje da bi bilo efikasno, mora da bude usaglašeno sa strategijskim, kako bi
svi segmenti operativnog odlučivanja našli odgovarajuću i svrsishodnu primenu. Odluke se u praksi, u
većini slučajeva, ne mogu posmatrati separativno, zato što svaka od njih podrazumeva angažovanje
smeštajnih, ljudskih, finansijskih, informatičkih i ostalih pripadajućih kapaciteta.
Ključne reči: poslovno odlučivanje, leveridž, stopa prinosa, hotelijerstvo
1. Odluke o finansiranju tekućih aktivnosti
Hotelska preduzeća su kao i ostala, izložena riziku poslovanja, što ukazuje na
neophodnost iznalaženja metoda koje će meriti i procenjivati rizik.
1
Rad primljen 25.03.2013. godine. Odobren za objavljivanje 15.05.2013. godine.
Kontakt autora: [email protected] Paper received 25.03.2013. Approved for
publishing 15.05.2013.
67
Dr Filip Đoković – Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu
Najznačajnija metoda je upravo leveridž (engl. leverage) pomoću koga se
procenjuju finansijski kapaciteti uz prisustvo faktora koji se ne menjaju.
Većina poslovnih odluka se odnosi na ostvarivanje budućih rezultata poslovanja
hotelskih preduzeća, preciznije poslovnog i neto profita. Barjaktarović i
Ječmenica (2010:19-27) identifikuju upravljanje rizikom kao proces koji je
neprekidan i progresivan, naglašavajući neophodnost uspostavljanja funkcije za
upravljanje rizikom. Sa tog aspekta rizik može biti poslovni i finansijski. Rizik
poslovanja se odnosi na neizvesnost u vezi sa očekivanim rezultatom poslovne
aktivnosti. Izloženost preduzeća riziku poslovanja meri se i kvantitativno
izražava metodom poslovnog leveridža (Čačić, 2010:126-130).
Poslovni rizik odražava neizvesnost u pogledu očekivanog profita i čine ga
fiksni troškovi poslovanja koji su neelastični na promene u obimu aktovnosti na
kratak rok. Finansijski rizik polazi od neizvesnosti budućeg neto profita kao
prinosa na sopstvena poslovna sredstva odnosno imovinu. U cilju zaštite od
rizika, sve veći značaj se pridaje neto vrednosti koja se odnosi razliku između
ukupne aktive i ukupnih obaveza (Lukić, 2007:247).
U primeni leveridža se porede fiksni i varijabilni troškovi prema finansijskoj
realizaciji odnosno obimu prodaje. Iz ugla nepromenljivih faktora, leveridž
može biti finansijski, poslovni i kombinovani.
2. Poslovni leveridž
Poslovni leveridž predstavlja pravilo koje glasi da kod visokog učešća fiksnih
troškova hotelskih preduzeća dolazi do proporcionalnog rasta profita sa rastom
obima prodaje usled degresije fiksnih troškova i obrnuto (Nikolić, 2009:168). U
slučaju pada tražnje za hotelskim uslugama, poslovno odlučivanje treba da bude
usmereno ka smanjivanju cena i izbegavanju smanjivanja obima prodaje. To
znači da fizički, ljudski i finansijski kapaciteti hotelskog preduzeća ostaju
nepromenjeni.
Poslovni leveridž je prisutan na kratak rok u svim preduzećima zbog fiksnih
troškova poslovanja. Preduzeća stvaraju fiksne troškove poslovanja u nadi da će
količina prodaje dati prihode koji će prevazići pokrivanje fiksnih i varijabilnih
troškova. Postojanje fiksnih troškova poslovanja uzrokuje procentualnu
promenu u obimu prodaje koja rezultira povećanom procentualnom promenom
u poslovnom profitu ili gubitku. Profit se u ovom slučaju smatra kao profit pre
68
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 3, pp. 67 – 79. ||| June, 2013
oporezivanja što znači da su isključene kamate na dug i dividende na prioritetne
akcije, stoga poslovni profit odgovara EBIT-u.
Faktor poslovnog leveridža utvrđuje se na osnovu odnosa marginalnog i
poslovnog dobitka. Ovaj faktor je značajan za preduzeća koja su intenzivna
kapitalom, jer imaju veliki iznos fiksnih troškova. Jedan od problema prilikom
obračuna u poslovanju hotelskih preduzeća je prognoziranje obima poslovanja
za budući period uključujući faktor neizvesnosti. Iz tog razloga proučavaju se
odnosi između fiksnih i varijabilnih troškova, profita i količine prodaje. Za
ovakve relacije, vrši se analiza: troškovi - obim pružanja usluga – profit tzv.
CVP analiza (Knežević, 2010:120-125). Rentabilnost sopstvenog kapitala
prikazano je na slici broj 1.
Slika broj 1: Rentabilnost sopstvenog kapitala
Izvor: Nikolić (2009:172)
Treba napomenuti da se poslovni rizik meri poslovnim leveridžom koji se dobija
stavljanjem u odnos procentualnu promenu poslovnog profita i procentualnu
promenuobima prodaje ili podelom marginalnog profita sa poslovnim profitom.
Upotrebom poslovnog leveridža pokazuje se koliko puta se brže menja poslovni
rezultat nego što se menja prihod od prodaje, ali pod uslovom nepromenljivih
69
Dr Filip Đoković – Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu
faktora koji se odnose na paritet prodajnih i nabavnih cena. Određivanje
strukture kapitala je uslovljeno intenzitetom dejstva poslovnog leveridža.
Poslovni leveridž se objašnjava i proučava korišćenjem analize prelomne tačke
ili tačke pokrića. Prelomna tačka predstavlja količinu prodaje koja je neophodna
da ukupni prihodi budu izjednačeni sa ukupnim troškovima. Tačka pokrića
poslovanja određuje koji je obim pruženih usluga potreban da bi ukupni prihodi
bili jednaki ukupnim troškovima. Ova analiza može biti izražena u fizičkim
jedinicama ili vrednosno.
Količinsko izražavanje prelomne tačke rentabilnosti podrazumeva prikaz
fizičkih jedinica koje se odnose na broj usluženih gostiju, broj obroka i slično. U
tački rentabilnosti se seku ukupni prihodi i ukupni troškovi. To znači da je
potrebno utvrditi koja je količina pruženih usluga potrebna da bi se troškovi i
prihodi izjednačili, odnosno da bi poslovni profit bio jednak nuli.
Izražavanje prelomne tačke rentabilnosti u količini dobija se na sledeći način
(Van Horne i Wachowicz, 2007):
EBIT = P(Q) − V (Q) − FC = Q( P − V ) − FC
(1)
Poslovni dobitak (skr. EBIT) jednak je ukupnim prihodima koji su umanjeni za
iznos fiksnih i varijabilnih troškova poslovanja.
EBIT - poslovni dobitak;
P - cena po jedinici;
V - varijabilni troškovi po jedinici;
FC - fiksni troškovi;
Q - količina pruženih usluga.
Da bi se bliže objasnila suština prelomne tačke odnosno tumačenje rezultata,
sledi primer jednog hotelskog preduzeća:
• Polupansion iznosi 5.000 dinara
• Godišnji fiksni troškovi su 10.000.000 dinara
• Varijabilni troškovi su po jednom punom pansionu 2.500 dinara
U prelomnoj tački (Qbe - tački pokrića) EBIT je 0 iz čega sledi:
Qbe =
FC
(P −V )
(2)
70
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 3, pp. 67 – 79. ||| June, 2013
Qbe = 10.000.000 / (5.000 - 2.500) = 4.000
Prelomna tačka iznosi 4.000, što znači da je toliko polupansiona potrebno
postići da se ne bi stvarali gubici.
Vrednosno izražavanje prelomne tačke rentabilnosti najčešće se koristi u slučaju
preduzeća koja se bave prodajom ili pružanjem više proizvoda ili usluga
odnosno podeduju određeni portfolio proizvoda i usluga.. Pri određivanju opšte
prelomne tačke rentabilnosti polazi se od pretpostavke da prihod od prodaje
svakog proizvoda ili pružene usluge čini stalan udeo u ukupnom prihodu od
prodaje. Podrazumeva se da je vrednosna prelomna tačka u mogućnosti da
pokrije fiksne i varijabilne troškove poslovanja (Čerović i Radović, 2011:99).
Vrednosno izražavanje prelomne tačke rentabilnosti dobija se na sledeći način
(Van Horne i Wachowicz, 2007):
S be = FC + Vcbe
(3)
- prelomna tačka (tačka pokrića) kod prihoda od prodaje
FC - fiksni troškovi
VCbe - varijabilni troškovi u prelomnoj tački
S - prihod od prodaje
= FC / (1 - (VC/S))
= 10.000.000/(1-0.5) = 20.000.000
Pri ceni polupansiona u iznosu od 5.000 dinara, gde su fiksni troškovi u iznosu
od 2.500 dinara, tačka pokrića kod količinskog obračuna prelomne tačke za
minimalni broj jedinica je 4.000 polupansiona i odgovarajuća je vrednosnom
proračunu za prelomnu tačku u iznosu od 20.000.000 dinara. Dobijeni rezultati
ukazuju na to da svaki naredni ostvareni pansion iznad 4.000 predstavlja dobit.
Dodatni rast prodaje iznad tačke pokrića ili rentabilnosti troškova rezultira
većim porastu profita, i obrnuto padom prodaje ispod tačke pokrića, rastu
gubici.
Poslovni leveridž predstavlja jednu od komponenti ukupnog poslovnog rizika
hotelskog preduzeća koji se odražava kroz varijabilnost poslovne dobiti
preduzeća (EBIT-a). Ostali faktori koji povećavaju poslovni rizik su
promenjivost ili nesigurnost prodaje i troškova proizvodnje.
71
Dr Filip Đoković – Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu
Treba naglasiti sezonski karakter poslovanja hotelskih preduzeća. U periodu van
sezone je poželjno prodavati usluge i formirati cenu na bazi obuhvaćenih
varijabilnih troškova i bar minimalne količine fiksnih troškova samo da su
hotelski kapaciteti u funkciji, a ne da se objekti zatvaraju.
Poznavanje efekata poslovnog leveridža je značajno sa stanovišta utvrđivanja
optimalnog obima aktivnosti i komponovanja željene finansijske strukture
odnosno strukture kapitala svakog konkretnog preduzeća (Krasulja i Ivanišević,
2007). Utvrđivanje optimalnog obima direktno se odnosi na preispitivanje
finansijskog i fizičkog kapaciteta kao i kapaciteta zaposlenih. Ukoliko se
operativnim ili poslovnim leveridžom odredi minimalan obim potrebnih
aktivnosti, to znači da se mora odrediti broj zaposlenih koji će biti u funkciji
svakodnevnog poslovanja.
Poznavanje suštine metoda poslovnog leveridža od velike je koristi
menadžmentu svakog hotelskog preduzeća jer lakše može da procenjuje i da se
prilagođava kretanjima na tržištu, pažljivo da prati kretanje troškova, sigurnije
da donosi odluke o formiranju cena, daljim ulaganjima, kao i očuvanju
poslovnog profita (Čerović i Radović, 2011:102).
Faktor poslovnog leveridža se utvrđuje iz odnosa marže pokrića odnosno
kontribucione marže i poslovnog rezultata (Stanišić i Nikolić, 2007:192-195).
Takođe, ovaj faktor predstavlja procenutalnu promenu poslovnog profita
hotelskog preduzeća koji proizilazi iz promene obima proizvodnje za jedan
procenat. Osetljivost hotelskih preduzeća na promene stepena korišćenja
kapaciteta razlikovaće se za svaki nivo ostvarenog prometa.
3. Finansijski leveridž
Finansijskim leveridžom se za razliku od poslovnog, meri efekat pozajmljenih
izvora finansiranja na rentabilnost. Dejstvo finansijskog leveridža je veće
ukoliko je veće učešće pozajmljenih sredstava i obrnuto. Ključni faktori koji
utiču na finansijski leveridž su:
• Razlika između stope prinosa na ukupna sredstva i prosečne kamatne
stope kao cene pozajmljenih sredstava;
• Odnos sopstvenih i pozajmljenih sredstava.
Finansijski leveridž pokazuje da se finansiranje zaduživanjem povećavaju efekti
promena dobiti iz poslovanja na prinose akcionarima (Brealey, Myers i Marcus,
72
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 3, pp. 67 – 79. ||| June, 2013
2008:400). Fiksni troškovi prouzrokuju finansijski rizik i aktiviraju dejstvo
finansijskog leveridža (Stanišić i Nikolić, 2007:200-203).
Veličina poslovnog leveridža koju koristi poduzeće, ponekad je determinisana
fizičkim potrebama poslovanja preduzeća, dok je finansijska poluga uvek stvar
izbora. Preduzeće ne mora da koristi kakav oblik finansiranja putem dugoročnog
duga ili prioritetnih akcija već može da finansira svoje poslovanje i kapitalne
izdatke iz internih izvora i izdavanjem običnih akcija. Međutim, u praksi se
retko susreću preduzeća koja nemaju finansijski leveridž.
Pravilo finansijske poluge ili finansijskog leveridža polazi od toga da je
isplativo koristiti tuđe izvore finansiranja sve do trenutka dok se tim
poslovanjem ostvaruje stopa rentabilnosti koja je veća od kamatne stope tuđih
izvora finansiranja. Vlasnike u većini slučajeva ne interesuje rentabilnost već
prinos na sopstvena ulaganja. Prinos na sopstveni kapital je veći ukoliko je
učešće pozajmljenog kapitala izraženije.
Korišćenje finansijskog leveridža ima svoja ograničenja koja proizilaze iz
odnosa pozajmljenog i sopstvenog kapitala u finansijskoj strukturi preduzeća.
Stvaranje većeg odnosa doprinosi povećanju rizika što znači da će interesi
poverilaca biti ugroženi. Da bi se poverioci osigurali, u većini slučajeva traže
veću kamatni stopu sa povećanjem učešća pozajmljenog kapitala u ukupnom
kapitalu hotelskog preduzeća, što je prikazano na grafikonu broj 1.
Grafikon broj 1: Progresija finansijkog leveridža
73
Dr Filip Đoković – Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu
Vlasnici kapitala teže optimalnoj finansijskom leveridžu koji se objašnjava
uspostavljanjem optimalnog odnosa između sopstvenog i pozajmljenog kapitala
u ukupnom kapitalu hotelskog preduzeća kako bi se postigla rentabilnost na
poželjnom nivou. Progresivni rast kamatne stope koji je izazvan rastom
zaduženja, u krakom roku bi eliminisao povoljno delovanje finansijkog
leveridža. Optimalna finansijska poluga odnosno leveridž je prikazan na
grafikonu broj 2.
Grafikon broj 2: Optimalni finansijski leveridž
Problem finansiranja se može nagovestiti iz analiziranja finansijskog leveridža.
Oslanjanjem na dugove mogu se ostvariti veći efekti za vlasnike prema onima
koji bi se ostvarili da je celokupno poslovanje finansirano sopstvenim kapitalom
(Nikolić, 2009:175).
Poslovanje hotelskog preduzeća se može finansirati kombinovanjem vlasničke
glavnice i dugova. To se može koristiti kada je u pitanju intenzivno korišćenje
finansijskog leveridža. Ostvareni profit se deli između kreditora i vlasnika.
Pošto kreditori imaju prioritet u učešću u ostvarenim zaradama, to znači da će
ostatak raspoloživog profita zavisiti od strukture finansiranja preduzeća.
Efikasnost profita za vlasnike će zavisiti od opterećenosti kamatama (Nikolić,
2009:175).
74
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 3, pp. 67 – 79. ||| June, 2013
Prednost finansijskog leveridža se procenjuje na osnovu efekta koji ima na
prihod po akciji (engl. earnings per share, skraćeno EPS). U procesu povećanja
profita u prvoj fazi poslovni leveridž povećava efekat promena u prihodu od
prodaje na promene u poslovnom profitu. U drugoj fazi, upotrebom finansijskog
leveridža preduzeće može da poveća efekat promene u poslovnom profitu na
promene u prihodu po akciji.
EBIT−EPS analiza tačke pokrića ili tačke indiferencije koristi se za proučavanje
efekata finansijskih alternativa na prihod po akciji. Tačka indiferencije je nivo
EBIT-a gde je EPS jednak za dve ili više alternativne strukture kapitala. Što je
veća očekivani nivo EBIT-a, a pod pretpostavkom da je ona iznad tačke
indiferencije, jača je podrška za upotrebu finansiranja na osnovu zaduživanja,
pod uslovom nepormenjenih faktora.
Da bi se odredila EBIT−EPS tačka pokrića potrebno je da se odredi EPS za neki
hipotetički nivo EBIT-a tako što se koristi sledeća formula:
Qbe =
( EBIT − 1)(1 − t k ) − PD
N
(4)
gde je:
I = godišnji troškovi kamata;
tk = stopa poreza na dobit
PD = godišnja isplata prioritetnih dividendi
N = broj običnih akcija
Postoji jednostavnija formula:
Finansijski leveridž=
(5)
Nastojanja svakog preduzeća su usmerena ka minimalizovanju finansijskog
rizika na ostvarenje bruto profita. To znači da preduzeće teži da se finansira iz
sopstvenih izvora. Koristeći sopstveni kapital i izmirujući obaveze o roku
dospeća, ne stvaraju se troškovi finansiranja. U tom slučaju je bruto profit
jednak poslovnom profitu, što je i prikazano u tabeli broj 1.
75
Dr Filip Đoković – Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu
Tabela broj 1: Primer finansijskog leveridža
Redni broj
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
Elementi
Prihodi od prodaje
Varijabilni troškovi
Marža pokrića
Rashodi perioda bez kamata
Kamate
Porezi na profit
Poslovni profit
Bruto profit
Neto profit
Finansijski leveridž
U 000 novčanih jedinica
8.000
5.000
3.000
2.000
0
400
1.000
1.000
600
1
Iz primera finansijkog leveridža se može zaključiti da u hotelskom preduzeću ne
postoji finansijski rizik, jer je poslovna dobit jednaka bruto dobiti. Suština je
anuliranju neto rashoda finansiranja.
U praksi je česta pojava troškova finansiranja, što ukazuje na stalnu tendenciju
menadžera i vlasnika ka smanjivanju faktora finansijskog leveridža. Rizik
ostvarivanja bruto profita se smanjuje ukoliko se povećava poslovni profit, a to
se postiže povećavanjem marže pokrića uz smanjivanje periodičnih fiksnih
troškova bez kamate. Suština je da poslovno odlučivanje bude usmereno ka
povećanju prihoda od prodaje uz istovremeno smanjivanje varijabilnih i fiksnih
troškova.
Stanišić i Nikolić (2007:204-207) smatraju da ukoliko hotelsko preduzeće
poseduje strukturu sredstava u kojoj su dominantna osnovna sredstva, tada
dolazi visokih fiksnih rashoda uz nizak poslovni profit i izražen finansijski
leveridž. Iz navedenog se zaključuje da se finansijski leveridž može smanjiti
povećanjem sopstvenog kapitala, čime bi se smanjili troškovi finansiranja.
4. Struktura kapitala i stopa prinosa
Pod strukturom kapitala smatra se kombinacija različitih hartija od vrednosti
kojima se preduzeće koristi kako bi pribavljalo kapital i finansiralo svoje
investicione aktivnosti. Struktura kapitala se u bilansnom smislu posmatra kao
76
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 3, pp. 67 – 79. ||| June, 2013
odnos sopstvenog kapitala i dugoročnog kapitala u ukupnoj pasivi odnosno
izvorima imovine.
Postoje četiri dimenzije o kojima finansijski menadžeri treba da vode računa
kako bi pronašli optimalnu strukturu kapitala (Brealey, Myers i Marcus,
2008:421):
• Porezi. Hoće li kompanija nastaviti sa plaćanjem poreza tokom celog
perioda duga? Sigurne i profitabilne kompanije će i dalje nastaviti da
redovno plaćaju svoje obaveze.
• Rizik. Finansijska kriza je skupa ako je kompanija preživi. Finansijska
kriza će najverovatnoje pogoditi kompanije sa većim poslovnim rizikom.
To je razlog zbog čega će se kompanije manje zaduživati.
• Vrsta imovine. Ako dođe do krize, troškovi su uopšteno najveći za
kompanije čija vrednost zavisi od nematerijalne imovine. Takv
ekompanije obično pozajmljuju manje nego kompanije sa sigurnom,
meterijalnom imovinom.
• Pristup gotovini. Veći pristup gotovini olakšava finansiranje budućih
ulaganja, ali može oslabiti podsticaje za menadžere.
Razmatranje strukture kapitala je neraskidivo sa:
• Poslovnom strategijom firme;
• Politikom dividendi odnosno prinosa na kapital.
Poslovna strategija firme se odnosi na poslovno odlučivanje o investiranju.
Pošto se sredstva za investicije mogu obezbediti iz sopstvenih izvora ili
zaduženjem ili njihovom kombinacijom, dolazi do promene strukture kapitala
firme. Politika dividendi može biti usmerena na njihovu isplatu, porast akcijskog
kapitala ili emisiju dividendnih akcija.
Promene u strukturi kapitala nastaju usled sprovođenja investicionih odluka, što
ima za posledicu iniciranje sledećih pitanja:
• Da li se zadužiti i ići na finansijski leveridž;
• Koja je optimalna struktura kapitala odnosno koji je nivo finansijskog
leveridža?
• Od čega zavisi finansijski leveridž?
• Da li je vlasnička struktura važna za strukturu kapitala?
• Da li rast finansijskog leveridža povećava cijenu akcija?
Analiza odnosa između stope prinosa na ukupni kapital, stope prinosa na
pozajmljeni kapital i stope prinosa na sopstveni kapital ukazuje na različita
razmatranja i ponašanja strukture kapitala u hotelskom preduzeću (Nikolić,
77
Dr Filip Đoković – Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti u hotelijerstvu
2009:180). U slučaju izjednačavanja stopa prinosa na ukupni kapital i prosečne
kamatne stope na pozajmljeni kapital, finansijski leveridž je neutralan. To znači
da se bruto profit ostvaruje samo na osnovu sopstvenog kapitala.
Kada je stopa prinosa na ukupni kapital veća od prosečne kamatne stope na
pozajmljeni kapital, znači da se povećava stopa prinosa na sopstveni kapital.
Poslovni profit koji je umanjen za troškove finansiranja se stvara na osnovu
sopstvenog i pozajmljenog kapitala, što ukazuje na pozitivne implikacije
finansijskog leveridža na stopu prinosa na sopstveni kapital. U obrnutom
slučaju, finansijski leveridž deluje negativno na stopu prinosa na sopstveni
kapital. Menadžeri tada treba da obrate pažnju u kojoj meri im kamatna stopa
opterećuje poslovanje.
Neophodno je odrediti granicu do kog nivoa se treba zaduživati da bi se
maksimizirala stopa prinosa na sopstveni kapital. Ukoliko zaduživanje
preduzeća nije pod kontrolom, to može dovesti do ugrožavanja realizacije
obaveza prema poveriocima, što prevashodno deluje na likvidnost. Preterano
zaduživanje doprinosi smanjenom supstituisanju pozajmljenog sa sopstvenim
kapitalom.
5. Zaključak
Poslovno odlučivanje o finansiranju tekućih aktivnosti zasniva se na analiziranju
svakodnevnih informacija iz poslovanja hotelskih preduzeća i okruženja u kome
hotel posluje. Stoga, za menadžment hotela je od suštinske važnosti da poznaje i
koristi metode koje su operativnog karaktera i u funkciji strategijske orijentacije
hotelskog preduzeća. Najčešće korisćene metode proizilaze iz poslovnog i
finansijskog rizika i odnose se na poslovni i finansijski leveridž. Podjednako
važna metoda je stopa prinosa koja je ključna u kada je u pitanju zaduživanje
hotelskog preduzeća.
Literatura
1. Barjaktarović, L., Ječmenica, D. (2010) Upravljanje rizikom u srpskim
osiguravajućim kompanijama. Singidunum revija. 7 (2).
2. Čačić, K. (2010) Poslovanje hotelskih preduzeća. Beograd: Univerzitet
Singidunum.
3. Lukić, R. (2007) Bankarsko računovodstvo. VII izdanje. Beograd:
Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta.
78
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 3, pp. 67 – 79. ||| June, 2013
4. Nikolić, D. (2009) Poslovne finansije u hotelijerstvu. Beograd: Visoka
hotelijerska škola.
5. Knežević, G. (2010) Analiza finansijskih izveštaja. Beograd: Univerzitet
Singidunum.
6. Van Horne, J. i Wachowicz, J. (2007) Osnovi finansijskog menadžmenta,
Beograd: Datastatus.
7. Čerović, S., Radović, N. (2011) Promene poslovnog dobitka u odnosu na
promene prihoda u hotelijerstvu, Singidunum revija. 8 (2).
8. Krasulja, D., Ivanišević, M. (2007) Poslovne finansije. X izdanje.
Beograd: Ekonomski fakultet.
9. Stanišić, M., Nikolić, D. (2007) Kontrola i revizija hotelskog poslovanja.
Beograd: Fakultet za turistički i hotelijerski menadžment.
10. Brealey, A. R., Myers, C. S. i Marcus, J. A. (2007) Osnove korporativnih
finansija. Zagreb: Mate.
*****
Abstract
Outputs of management process related to decision making and the implementation of decisions of the
business. Business decision-making, in the widest sense of the time aspect, it can be seen from the
operational and strategic character. In this paper, the focus is on analyzing leverage and rate of return the
operational decision-making in the hotel as a function of current financing activities. Operational
decision-making, must be aligned with strategic, so that all segments of the operational decision-making
found appropriate and meaningful implementation. Decisions in practice, in most cases, can not be
considered independently, because each of them implies the use of properties, human, financial,
information technology and other related capabilities.
Keywords: Business decision making, Leverage, Rate of return, Hotel industry
79
Download

6. Djokovic Filip