Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
Izvorni naučni članak
Original Scientific Paper
UDK : 330.861
DOI : dx.doi.org/10.12803/SJSECO.245513
JEL: B2, E2, E4, G3
REFORMA EKONOMIJE
REFORMING ECONOMICS 1
Joseph Stiglitz
Columbia University
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju
Prishtina
Apstrakt
Dosta je krivice koja se deli u ovoj krizi. Videli smo ulogu regulatornih tela i zakonodavaca, FED-a i
finansijera, svih njih koji su bili u igri. Svako od njih je govorio o svom interesu zauzimajući stav da su
bili u pravu za ono što su radili a veoma često zasnivajući svoje stavove na ekonomskoj analizi. Kada
počne raslojavanje pitanja šta je pošlo naopako ne može se izostaviti fokus sa ekonomske profesije.
Naravno, nisu se svi ekonomisti pridružili slavi slobodnog ekonomskog tržišta i nisu svi bili sledbenici
Miltona Fridmana. Iznenađujuće je što je ipak, veliki deo bio naklonjen tom pravcu. Ne samo da je
njihov savet bio pogrešan već su bile pogrešne i osnovne pretpostavke i predviđanja. Relativno mali broj
njih je mogao da vidi nadolazeću katastrofu. Nije bilo slučajno da su oni, koji su se zalagali za pravila
koja su dovela do nesreće, bili toliko zaslepljeni svojom verom u slobodno tržište te nisu mogli da vide
probleme koji nastaju. Ekonomija se promenila više nego što su to ekonomisti želeli da veruju, do te mere
da je od naučne discipline postala navijačica discipline slobodnog tržišta. Ako SAD želi da uspe u reformi
privrede, moraće da počne sa reformom ekonomije.
Ključne reči: ekonomski modeli, ekonomski pravci, Velika depresija, Velika recesija.
1
Članak predstavlja 9. Poglavlje Reforming Economics knjige Freefall America, Free
Markets and the Sinking of the World profesora Džozefa Štiglica. Autorska prava za prevod i
objavljivanje navedenog teksta dobijena su od W.W. Norton & Company, Inc. 02.05.2013.
godine.
The article presents Chapter 9 Reforming Economics of the book Freefall America,
Free Markets and the Sinking of the World by Professor Joseph Stiglitz. Copyright for
translation and publishing the article were obtained from WW Norton & Company, Inc. on
02.05.2013.
229
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
1. Rat ideja
Tokom Velike depresije, ekonomska profesija, posebno u Americi, je
prošla kroz težak period. Vladajuća paradigma tada, kao i sada, smatrala je da su
tržišta efikasna i samokorektivna. Kad je ekonomija utonula u recesiju, a potom
u depresiju, mnogi su dali jednostavan savet: ne radi ništa. Samo čekaj i
privreda će se brzo oporaviti. Mnogi su podržali Endrjua Melona u svom
pokušaju da obnovi fiskalnu ravnotežu u stanju kada je recesija smanjila poreske
prihode brže od poreskih rashoda. Da bi se vratilo samopouzdanje, fiskalni
konzervativci Vol Strita su verovali da treba da se troškovi smanje jedni iza
drugih. Frenklin Ruzvelt, koji je postao predsednik 1933. godine, zalagao se za
drugi kurs za koji je dobio podršku preko Atlantika. Džon Majnard Kenjz je
rekao da povećanje rashoda stimuliše privredu što je značilo i povećanje
deficita. Za one koji su bili skeptični prema vladi to je bilo prokletstvo. Neki su
ga zvali otvorenim socijalistom dok su ga drugi smatrali pretečom socijalizma.
U stvari, Kenjz je pokušavao da sačuva kapitalizam od njega samoga znajući da,
ako tržišna ekonomija ne može da kreira radna mesta, kapitalizam ne može da
preživi. Američki učenici Kejnza, kao i moj učitelj Pol Samuelson, trvdili su da
ako se privreda vrati na nivo potpune zaposlenosti, može se vratiti čudima
slobodnog tržišta.
Tokom Velike recesije u 2008. godini mnogi glasovi su tvrdili da je
Ruzveltov New Deal propao i napravio da stvar bude još gora. U tom pogledu,
Drugi svetski rat je konačno izvukao Ameriku iz Velike depresije. To je,
naravno, delimično tačno, ali u velikoj meri zato što Ruzvelt nije uspeo da stvori
doslednu nacionalnu politiku ekspanzivne potrošnje. Do 1937. godine brige o
veličini deficita indukovale su smanjenje državne potrošnje. Čak i ratna
potrošnja je potrošnja samo što nije ona koja poboljšava buduću produktivnost
privrede ili (direktno) bolji život građana. Ruzveltovi kritičari su se složili u
konstataciji da i ako New Deal potrošnja nije izvukla privredu iz depresije
svakako je to učinila ratna potrošnja. Bez obzira na sve, ipak, Velika depresija je
pokazala da tržišna ekonomija nije samokorektivna, bar ne u određenom
vremenskom periodu.
U periodu do 1970. godine pojavili su se novi problem, inflacija, kao i
nova generacija ekonomista. U tridesetim godinama dvadesetog veka glavni
problem je pad cena, deflacija. Za mlade ekonomiste, koji su tek dolazili do
izražaja, to je bila drevna prošlost. Nova velika recesija bila je nezamisliva.
Činjenica da su posleratne recesije većinom povezane sa FED-ovim stezanjem
kredita, je značajno potvrdilo predrasude konzervativaca o tome kako su greške
230
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
vlasti, a ne tržišni propusti, odgovorne za svako odstupanje od perfeknosti
tržišta.
Ipak, bilo je i drugačijih pogleda. Prema istaknutom ekonomskom
istoričaru Kindelberger Čarlsu, finansijske krize su se događale u približno
desetogodišnjim intervalima tokom poslednjih četiristotine godina. Period od
1945. do 1971. godine je izuzetak, jer i pored oscilacija, u svetu nije bilo
bankarskih kriza izuzimajući Brazil 1962. godine. I pre i posle ovog perioda,
one su bile sastavni deo ekonomskog života. Profesori Franklin Alen iz „Varton
škole“ u okviru „Univerziteta Pensilvanije“ i Daglas Gejl sa „Njujorškog
Univerziteta“, nude ubedljivo tumačenje zašto je period od 25 godina posle
Drugog Svetskog rata bio van krize: zbog globalnog prepoznavanja potrebe za
jakom regulacijom. Jedan od mogućih faktora koji je doprineo visokoj stopi
rasta u ovom periodu jeste veća stabilnost. Vladina intervencija je takođe vodila
do stabilnije privrede i uz to verovatno doprinela brzom rastu i većoj jednakosti
u tom razdoblju.
Zaprepašćujuće je to što, shvatanje, da se tržište samo-ispravlja i da je
efikasno, ponovo dominira od osamdesetih godina prošlog veka, kako u
konzervativnim političkim krugovima tako i među američkim akademskim
ekonomistima. Ovakvo shvatanje slobodnog tržišta nije u skladu sa realnošću,
ali niti sa savremenim kretanjima u ekonomskoj teoriji, koja su, takođe,
dokazala da i u slučajevima gde je privreda skoro potpuno zaposlena i gde su
tržišta konkurentna, resursi izgleda ipak nisu efikasno raspoređeni.
2. Pristup opšte ravnoteže
Glavni tok u ekonomskoj teoriji više od jednog veka je upravljen
Valrasovim modelom, ili Modelom opšte ravnoteže, nazvanom po francuskom
matematičaru i ekonomisti Leonu Valrasu, koji je još 1874. godine prikazao
model. Privredu je opisao kao ravnotežu - sličnu Njutnovoj ravnoteži u fizici sa cenama i količinama određenim balansiranjem ponude i potražnje. Jedno od
velikih dostignuća moderne ekonomije jeste primena modela da bi se odredila
efikasnost tržišne privrede. U istoj godini u kojoj je Amerika proglasila
nezavisnost Adam Smit je objavio svoju čuvenu raspravu, „Bogatstvo Nacija“, u
kojoj tvrdi da ispunjavanje ličnih interesa vodi do opšte dobrobiti društva. Sto
sedamdeset i pet godina kasnije, Kenet Arov i Džerard Debrou, primenom
Valrasian modela, su objasnili šta je neophodno da bi Smitovo viđenje bilo
tačno. Privreda je bila efikasna, u smislu da niko ne bi mogao biti u boljem
položaju a da neko drugi zbog toga ne bude u lošijem, ali samo uz vrlo
restriktivne uslove. Tržišta moraju biti više nego samo konkurentna, potrebno je
da postoji kompletan set tržišnog obzbeđenja (možete da kupite osiguranje od
231
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
svakog zamišljenog rizika), tržište kapitala mora biti savršeno (možete da
pozajmite koliko god želite dokle god je pod konkurentim rizikom određenim
kamatnim stopama) i ne može biti vantržišnih ili javnih dobara. Okolnosti pod
kojima tržišta nisu uspela proizvesti efikasne ishode, nazvana su, u skladu sa
tim, tržišnim neuspesima.
Kao što se često dešava u nauci, njihov rad je podstakao mnoga
istraživanja. Uslovi pod kojima se pokazalo da je privreda bila efikasna su bili
toliko restriktivni da se postavilo pitanje relavantnosti tržišta i jesu li uopšte
efiksna. Neke greške, iako važne, zahtevale su samo ograničenu intervenciju
vlade. Da tačno je da bi tržišta samo po sebi dovela do propratnih pojava kao što
je preveliko zagađenje, ali vlada može da zabrani zagađivanje, ili naplati kaznu
firmama koje emitiju to zagađenje. Tržišta i dalje mogu da rešavaju najveći deo
ekonomskih problema društva.
Ostali tržišni neuspesi, kao što su nesavršena rizična tržišta – gde se
pojedinci ne mogu osigurati od najvažnijih rizika sa kojima se susreću predstavljaju težak zadatak. Ekonomisti su se pitali da li su tržišta, čak
nesavršena rizična tržišta, ipak u izvesnom smislu efikasna.
Često su u nauci određene pretpostavke podrazumevane, ili su toliko
ukorenjene u razmišljanju, da niko više ne shvata da su to samo pretpostavke.
Kada je Debrou naveo pretpostavke pod kojima je utvrdio efikasnost tržišta,
izostavio je onu prema kojoj se podrazumeva da su tržišni učesnici bili savršeno
informisani. Štaviše, pretpostavio je da su i proizvodi i roba bili izjednačeni, bez
obzira da li se govori o nekretninama ili automobilima, što je neka vrsta
Platonovog ideala. Kao što nam je poznato, stvarni svet je nueređen. Kuća ili
automobil se mogu razlikovati od drugih na način koji može biti vrlo složen.
Slično tome, Debro posmatra rad kao i svaku drugu robu, na primer, svi
neiskusni radnici su isti.
Ekonomisti teoretičari su pošli od pretpostavke kako je informisanost
savršena iako im je jasno da nije tako. Ponadali su se da je svet sa nesavršenim
informisanjem u velikoj meri kao i svet gde je važilo suprotno – bar dok
nesavršenost nije prevelika. Ipak to su bila njihova nadanja. Pored toga, šta je
velika nesavršenost informisanja? Ekonomisti nisu imali rigorozne parametre na
osnovu kojih bi određivali savršenost informisanja. Očigledno svet obiluje
nesavršenim informacijama. Svaki radnik se razlikuje od drugog, isto važi za
proizvode. Potrošen je ogroman iznos resursa kako bi se ustanovilo koji su
radnici i proizvodi bolji od drugih. Osiguravajuće kompanije i kreditori su
oklevali u pružanju usluga klijentima za koje nisu imali pouzdane informacije o
njihovom bonitetu, zbog neizvesnosti u pogledu rizika i naplate.
Jedan od popularnih argumenata koji je govorio u korist tržišne privrede,
bio je podsticaj za inovacije. Ipak, Arou i Debrou su kao pretpostavku naveli
232
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
nepostojanje inovacija, te i ako je bilo tehnološkog napretka, na njegov tempo
nisu imale uticaja odluke iz privrede. Naravno, ovi ekonomisti su znali za
važnost inovacija. Ali baš kao što za njihov tehnički aparat problem predsatvlja
nesavršena informisanost, isto se dogodilo i sa inovacijom. Zagovorioci tržišta
su se samo mogli nadati da su njihovi zaključci u pogledu tržišne efikasnosti
ostvarivi u svetu inovacija.Upravo pretpostavke modela predstavljaju dokaz da
model ne pruža odgovore na ključna pitanja, omogućava li tržište dovoljno
sredstava za inovacije i upravlja li se pravilno sa troškovima nastalim
inovacijama.
Odgovori na pitanja o objektivnosti rezultata Valrasian modela – da li su
osetljivi na pretpostavke o perfektnom informisanju, rizicima nesavršenih
tržišta, ne investiranju i slično - jasno su objašnjena u seriji radova koje sam
pisao u saradnji sa nekoliko koautora, posebno izdvajam kolegu sa „Univerziteta
Kolumbija“ Grinvald Brusa. Mi smo pokazali da su Arou i Debrou uspostavili
jedinstveni skup uslova pod kojima su tržišta bila efikasna. Kad uslovi nisu
zadovoljeni, uvek je dolazilo do nekih vladinih intervencija koje su radile u
korist svih učesnika na tržištu. Naš rad je takođe pokazao da čak i male
nesavršenosti u informisanju (a posebno kod asimetričnoga informisanja – gde
je pojedinac na tržištu upoznat sa infomacijama koje drugi učesnici nemaju)
dramatično menjaju tržišnu ravnotežu. Sa savršenim tržištima (uključujući
savršeno informisanje) postignuta je puna zaposlenost; sa nesavršenim
informisanjem, moguća je nezaposlenost. Jednostavno nije tačno da je svet sa
skoro savršenim informisanjem veoma sličan onome sa savršenim. Po istom
principu, dok je tačno da inovacije mogu biti uzrokovane nadmetanjem na
tržištu, nije istina da su tržišta efiksna u određivanju idealnog iznosa potrošnje
ili najboljeg pravca za istraživanje.
3. Odgovor
Ovim novim rezultatima pokazano je da ne postoji naučno bazirana
osnova koja potvrđuje pretpostavku da su tržišta efikasna. Bez obzira što su
tržišta obezbedila podsticaje, učestali tržišni neuspesi prouzrokovali su trajne
razlike između društvene i privatne dobiti. U određenim sektorima, kao što su
zdravstvena zaštita, osiguranje i finansije, problemi su bili značajniji u odnosu
na druge oblasti, samim tim vlada je usmerila na njih svoju pažnju.
Vlada se, naravno, suočila sa nesavršenošću informacija. U nekim slučajevim
je imala pristup informacijama koje tržište nema, još bitnije, imala je drugačije
ciljeve i alate. Vlada je mogla, na primer, obeshrabriti pušenje iako je duvanska
industrija sama po sebi profitabilna, jer je shvatila da ono povećava druge
233
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
troškove društva (uvećani troškovi zdravstvene zaštite) koji nisu teretili
duvanske kompanije.
To može da učini kako regulisanjem reklame tako i uvećanjem poreza.
Akademski ekonomisti nisu odmah prihvatili ove nove rezultate sa
oduševljenjem. Na početku su se nadali da su oni posledica skrivenih
pretpostavki, matematičkih greški, ili drugačije formulacije, što su publikovali u
istraživačkim radovima. Iz iskustva koje su stekli prilikom ranijih analiziranja
efikasnosti tržišne privrede, „greške“ se učestale. Svi ovi pokušaji pobijanja su
propali i posle dvadeset pet godina rezultati su isti.
Konzervativni ekonomisti su imali dva izbora. Mogli su da tvrde kao
pitanja koja smo postavili, kao što su nesavršenost informisanja, bila teorijska
sitničarenja. Okrenuli su se starim argumentima kako sa savršenim
informisanjem (i svim drugim pretpostavkama) tržišta ostaju efikasna, a da u
onim okruženjima gde je informisanost u manjoj meri narušena, rezultati su
približno efikasni. Ignosrisali su rezultate analiza prema kojima i manja
odstupanja od savršenog načina informisanja mogu imati veliki uticaj. Takođe
su jednostavno ignorisali mnoge aspekte stvarne privrede, uključujući
ponovljene epizode masovne nezaposlenosti, koje se ne mogu objasniti
modelima sa savršenim informacijama. Umesto toga, fokusirali su se na
nekoliko činjenica koje su u skladu sa njihovim modelima. Ipak, nisu dokazali
da je tržište skoro efikasno. To je sve bilo zasnovano na verovanjima a ubrzo je
bilo jasno da ne postoje dokazi ili teorijska istraživanja koje bi ih potvrdila.
Drugi pristup baziran je na ekonomiji, ali je prešao u politiku: „da, tržišta su
neefikasna, ali vlada je još gora“. To je čudna linija razmišljanja, iznenada
ekonomisti su postali politički naučnici. Njihovi ekonomski modeli i analize su
pogrešni, a njihovi politički modeli i analize nisu se ništa bolje pokazali. Vlade,
uspešnih zemalja, uključujući SAD, su odigrala ključnu ulogu u postizanju
njihovog uspeha.
Vlada je imala značajnu ulogu, posebno u izuzetno uspešnim privredama
istočne Azije. Njihovo povećanje primanja po glavi stanovnika tokom poslednje
tri do četiri decenije, istorijski je presedan. Kod skoro svih ovih zemalja, vlada
je preuzela aktivnu ulogu u promovisanju razvoja kroz tržišne mehanizme. Kina
je rasla po prosečnoj stopi od 9,7% godišnje više od trideset godina i time je
uspela da izvede stotine miliona ljudi iz siromaštva.
Vođeni ranijim primerom Japana, Singapur, Koreja, Malezija, kao i
mnoštvo drugih zemalja, pratile su i prilagodile se japanskoj strategiji i time
uzrokovali povećanje prihoda po glavi stanovnika (per capita) do osam puta u
periodu od 25 godina. Naravno vlade, isto kao tržišta i ljudi, prave greške, ali
kako u istočnoj Aziji, tako i na drugim mestima, uspeh njih daleko nadmašuje.
Povećanje privrednih rezultata zahteva poboljšanje i tržišta i vlasti. Ne postoje
234
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
argumenti prema kojima vlade, koje ponekad i greše, ne treba da intervenišu
kada je tržište u poblemu, isto kao što nema suprotnih argumenata da bi zbog
grešaka koje se dešavaju tržište trebalo zaboraviti.
4. Neuspeh neoklasičnog modela
Model savršenih tržišta se ponekad naziva neoklasični model. Ekonomija
bi trebalo da bude intuitivna nauka, ali mnoga ključna predviđanja neoklasične
ekonomije mogu lako biti odbijena. Najočiglednije je da ne postoji
nezaposlenosti. Baš kako tržišna ravnoteža podrazumeva potražnju za jabukama
jednaku proizvodnji, tako (prema neoklasičnoj teoriji) potreba za radnom
snagom odgovara ponudi. U neoklasičnom modelu , svako odstupanje od
ravnoteže je kratkog veka - tako da ne bi bilo vredno trošenja vladinih sredstava
za njihovu sanaciju. Verovali ili ne, postoje vodeći ekonomisti , uključujući
najmanje jednog nedavnog dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju - koji
veruju da trenutna kriza nije velika stvar. Pojedinci najjednostiavnije rečeno,
dopuštaju više slobode nego što bi sebi uobičajeno dozvolili.
To nije jedini čudan zaključak neoklasične ekonomije. Njeni odani
sledbenici takođe tvrde da ne postoji takva stvar kao kreditna racionalizacija –
svako može da pozajmi koliko god želi, naravno, po kamatnoj stopi koja
odražava odgovarajući rizik na osnovu unapred određene vrednosti. Za ove
ekonomiste, kriza likvidnosti koja se dogodila 15. septembra predstavlja opsenu,
plod nečije mašte.
Treći primer odvajanja mejnstrim ekonomske teorije od realnosti tiče se
finansijske strukture korporacije: prema kome je nebitno da li se finansiranje
kompanije odvija iz pozajmljenih ili sopstvenih izvora finansiranja. Ovo je
jedan od glavnih doprinosa Modiljani Franka i Miler Mertona, dobitnika
Nobelove nagrade iz ekonomije za 1985. i 1990. godinu, respektivno. Isto kao
kod mnogih drugih neoklasičnih ideja, postoji zrno istine iz koje se može dosta
nučiti ako se prati logika. Prema tvrdnjama neoklasičnih ekonomista vrednost
preduzeća zavisi isključivo od dobiti koju ostvaruje i nije mnogo važno da li se
odnosi na veći deo za izmirenje obaveza (kroz fiksna plaćanja, bez obzira na
veličinu ostvarene zarade) i ostatak koji uvećava sopstveni kapital, ili dobit koja
pre svega povećava kapital.
Isto je i u primeru gde se vrednost litre punomasnog mleka poistovećuje
sa zbirom vrednosti obranog mleka i vrednosti milerama. Modiljani i Miler su
ignorisali mogućnost bankrota i povezanih troškova i činjenicu da ako firma
više pozajmljuje veća je verovatnoća bankrotstva. Takođe, ignorisali su
informaciju proizašlu iz odluke akcionara da proda svoj deo akcija: odlučnost
235
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
akcionara u prodaji akcija po vrlo niskoj ceni verovatno dosta govori tržištu o
tome kakvo je njegovo mišljenje vezano za poslovanje firme u budućem
periodu. Četvrti kritički aspekt neoklasične ekonomije kome protivureči
trenutna kriza je objašnjenje onoga što određuje prihode i nejednakosti. Kako
objasniti relativne plate kvalifikovanih ili nekvalifikovanih radnika ili plate
korporativnih direktora? Neoklasična teorija daje opravdanje za nejednakosti
time kako se smatra da je svaki radnik plaćen prema njegovom marginalnom,
graničnom, doprinosu društvu. Resursi su oskudni, kao takvi njihova cena bi
trebalo da je veća i time bi se osiguralo njihova pravilna upotreba. Ometanjem
u plaćanju direktora, u skladu sa navedenim, ometalo bi efikasnost tržišta.
Tokom poslednjih 25 godina, pojačale su se sumnje u sposobnost teorije da
objasni visoku naknadu upravi, dok su plate višeg rukovodstva povećane za oko
četrdeset puta veće od prosečnog radnika, što je predstavljao odnos pre trideset
godina, na razliku koja je danas stotinama ili hiljadama puta veća. Glavni
direktori nisu naprasno postali produktivniji , niti su odjednom postali retkost.
Takođe ne postoje dokazi da je glavni čovek u preduzeću u toliko velikoj meri
sposobniji od sledećeg radnika. Neoklasična teorija ne može da objasni zbog
čega, u globalizovanom svetu, sa sličnom tehnologijom dostupnom u različitim
zemljama, su razlike u platama mnogo veće u SAD nego na nekom drugom
mestu. Sumnje su se i povećale kada su bonusi glavnih direktora ostali veliki u
finansijskom smislu, iako postoje dokazi o značajnom negativnom učinku kako
za kompaniju tako i za šire društvo. Ranije sam predložio alternativno
objašnjenje: „Problemi u korporativnom upravljanju znače da nema uske veza
između plate i marginalnog društvenog doprinosa. Ako je to tačno, to ima za
posledicu ključne implikacije u politikama kojima se pokušava ostvariti bolja
raspodela prihoda.
Poslednji primer jeste da prema neoklasičnoj teoriji ne postoji
diskriminacija u firmama po bilo kom osnovu. Teorijski argument je
jednostavan: ako diskriminacija postoji, a niko u društvu se ne ponaša
diskriminatorno, zaposlili bi pripradnike diskriminisanih grupa jer bi njihove
zarade bile niže. Sa time bi se plate svodile na nivo gde bi se razlike između
zaposlenih eliminisale.
Ja sam iz Gerija, država Indijana, grada čelika na južnoj obali jezera
Mičigen. Tokom odrastanja, video sam stalnu nezaposlenost, koja se povećavala
suočavanjem privrede sa svakim sledećim neuspehom koji se pojavio. Bilo mi je
jasno da moji sugrađani, kada se suoče sa teškim vremenima, ne mogu podići
novac iz banke koji bi im mogao pomoći. Video sam rasnu diskriminaciju.
Kada sam počeo da studiram ekonomiju, nijedan od ovih zaključaka neoklasične
teorije nije imao smisla za mene. Motivisali su me da tražim alternative. Kao
diplomirani student, kolege i ja smo raspravljali o tome koje od pretpostavki
236
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
neoklasične ekonomije su bili kritični - koji su bili odgovorni za "apsurdne"
zaključke ove teorije.
Bilo je, na primer, očigledno da su tržišta daleko od savršene
konkurencije. U savršeno konkurentnom tržištu, firma koja bi malo snizila cene
osvojila bi celo tržište. Mala zemlja se nikada ne bi trebala suočiti sa
nezaposlenošću; jednostavno snizavanjem optimalnog kursa, mogla bi prodati
onoliko proizvoda koliko bi proizvela. Pretpostavka savršene konkurencije je
bila od presudnog značaja, ali mi se činilo da je njen glavni uticaj u velikim
privredama, kao što su SAD, bio u raspodeli prihoda. Oni koji su imali
monopol mogli su prikupiti za sebe više od nacionalnog dohotka, a kao rezultat
njihovog ostvarivanja tržišne moći, nacionalni dohodak može da bude i manji.
Ali, nije bilo razloga da se veruje da je privreda prepuna monopola mogla biti u
znaku nezaposlenosti, rasne diskriminacije, ili kreditne ograničenosti.
Prilikom započinjanja naučnih istraživanja, kao mladi diplomac, činilo mi se da
su postojale dve grupe kritičkih pretpostavki, jedne koje su se ticale informacija
i druge koje su skoncentrisane na prirode samog čoveka. Ekonomija je
društvena nauka. Istražuje na koji način kako pojedinci deluju na proizvodnju
proizvoda i usluga. Da bi odgovorili na pitanje kako oni utiču, mora se opisati
detaljnije njihovo ponašanje. Da li su „racionalni“? Vera u racionalnost je
duboko ukorenjena u ekonomiji. Samoispitivanje, a još više analiziranje mojih
vršnjaka, ubedilo me je da je to besmislica. Uskoro sam shvatio da su moje
kolege iracionalno posvećeni pretpostavci racionalnosti i da narušavanje njihove
vere u ovu pretpostavku neće biti nimalo lako. I zbog toga sam izabrao lakši
pravac: zaglavljen u pretpostavci o racionalnosti, ali sam skretao pažnju da čak i
sasvim male promene u informacionim pretpostavkama menjaju svaki rezultat.
Svako je lako mogao izvesti teorije koje su mnogo više u skladu sa realnošću –
uključujući i nove o nezaposlenosti, kreditnim ograničenjima i diskriminaciji bilo je lako razumeti zašto su korporativne finansijske strukture (bilo da su u
pitanju firme odlučile da se finansiraju iz pozajmljenih izvora ili izdavanjem
akcija) bile od prevelikog značaja.
5. Homo economicus
Većina nas ne bi volela smatrati čoveka u skladu sa preovlađujućim
ekonomskim modelom, što je od proračunati, racionalni, samozadovoljni i
sebični pojedinac. Tu nema mesta za ljudsku empatiju, javnu svest, ili
altruizam. Jedan zanimljivi aspekt ekonomije je da model obezbeđuje daleko
bolji opis ekonomista za razliku od drugih osoba i što duže studenti studiraju
ekonomiju, postaju sve više kao i model o kojem uče.
237
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
Razmišljanja ekonomista o racionalnosti i nisu baš u skladu sa onim što
ostali ljudi misle. Isto ono što većina ljudi misli. Stavovi ekonomista se mogu
bolje opisati kao doslednost. Racionalnost podrazumeva doslednost i kod
složenijih primera: osoba koja više voli čokoladni od vanila sladoleda i vanilu
od jagode, kada bira između sladoleda od čokolade i jagode uvek će izabrati
čokoladu.
Postoje i drugi aspekti ovakve „racionalnosti“. Ljudi bi trebalo uvek da
gledaju napred. Standardni primer nam pokazuje da ljudi nisu, većinom,
racionalni u tom smislu. Uzmite za primer da volite uživo posmatrati fudbal, ali
više mrzite da pokisnete i budete mokri. Ako bi vam neko ponudio kartu za
fudbalsku utakmicu dok pada kiša, vi biste odbili ponudu. Sada pretpostavite da
ste dali $ 100 za kartu. Kao i većina ljudi teško da biste bacili kartu od $100. Vi
ćete radije otići na utakmicu i po cenu da se osećate jadno usled činjenice da ste
pokisnuli. Za ekonomiste biste bili iracionalni.
Nažalost, ekonomisti su proširili upotrebu modela racionalnosti van
njenog svrsishodnog okvira. Vi otkrivate šta vam se dopada, šta vam pruža
zadovoljstvo, ponavljajući aktivnosti. Možete probati različite vrste sladoleda ili
zelene salate. Ali ekonomisti su pokušali da koriste isti model kako bi objasnili
odluke tokom vremena, kao što je štednja za penzionisanje. Trebalo bi da je
jasno: ne postoji način da saznate da li je trebalo štedeti više, ili manje sve dok
ne bude kasno, kada više ne možete da učite iz svoga iskustva. Na kraju života
mogli biste reći: „Da sam više štedeo bolje bi mi bilo – nekoliko zadnjih godina
su bile zaista teške, sada bih se rado odrekao jednog od ranijih letovanja za malo
više novca u ove dane. Ili možete reći, trebalo je manje štedeti. Kad sam bio
mlad mogao sam mnogo bolje uživati u novcu. Kako god, ne možete se vratiti i
živeti svoj život ponovo. Jedino u slučaju da postoji reinkarnacija, sve što ste
naučili nije bez vrednosti. To sve čak ne koristi ni vašoj deci i unucima, zato što
ekonomski i socijalni kontekst koji će preovladati u budućnosti jeste toliko
drugačiji od današnjeg.
Prema tome, nije najjasnije šta zapravo ekonomisti pokušavaju postići
kad prošire primenu modela racionalnosti sa izbora ukusa sladoleda na
donošenje stvarno ozbiljnih životnih odluka, kao što su koliko štedite ili način
na koji investirate ušteđevinu za vaše penzionisanje. Štaviše, ekonomistima
racionalnost ne znači nužno da pojedinci deluju na načine koji su potpuno u
skladu sa onim što ih čini srećnima. Amerikanci govore da rade naporno za
svoje porodice - ali neki toliko rade da nemaju vremena za njih. Psiholozi su
proučavali sreću i utvrdili da mnogi od izbora koje ljudi prave, kao i mnoge
promene u strukturi naše privrede ne mogu povećati sreću. Povezanost sa
drugim ljudima bitan je za naše dobro stanje, a ipak mnoge promene u našem
238
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
društvu narušavaju taj osećaj – što je dobro prikazano u klasiku Putman
Roberta, “Kuglanje sa samim sobom” („Bowling Alone“).
Pošto tradicionalno nemaju mnogo toga za reći u vezi radnji ljudi i
aktivnosti koje pružaju osećanje sreće, ili zadovoljstva, ekonomisti su se
fokusirali na jednostavnija pitanja doslednosti. Istraživanja u poslednjih 25
godina pokazuju da ljudi jesu dosledni, ali na načine drugačije od onih koji su
predviđani standardnim racionalnim modelom. U tom smislu, ljudi su
predvidljivo neracionalni. Standardizovane teorije, na primer, tvrde da
„racionalni“ pojedinci treba da se usmere na realne zarade i prihode, u skladu sa
inflacijom. Ako plate padnu za 5 odsto ali i cene padnu za 5 procenata, onda je
odnos nepromenjen. Međutim, postoje neoborivi dokazi da radnici ne vole da
gledaju smanjenje plata. Poslodavac koji redukuje zarade prateći pad biće lošije
ocenjen od poslodavca koji je odobrio povećanje plata za 1 procenat, dok su
cene skočile za 5 posto, bez obzira što je prvi u boljem položaju. Mnogi vlasnici
koji pokušavaju da prodaju svoje nekretnine slično se ponašaju. Oni neće
prodati svoju nepokretnost ukoliko ne mogu da za nju dobiju iznos koji su
prvobitno uložili u nju. Pretpostavimo da su kupili kuću za 100,000 dolara, sa
današnjom tržišnom cenom od $ 90,000. Uz to, inflacija povećava sve cene po
stopi od 5 odsto godišnje.
Mnogi vlasnici će čekati dve godine – zavaravajući sebe u velikoj meri –
dok tržišna cena poraste na 100,000 dolara, iako realno nisu u boljoj poziciji
usled čekanja. U prethodnim izlaganjima, naveo sam primere skoro šizofrenog
ponašanja na finansijskim tržištima. Bankarski službenici su tvrdili da nisu imali
pozicije od kreditno dužničkih svopova (credit default swops - CDS), jer nije
postojao rizik da će druga strana bankrotirati, pored toga svopovi su bile još
opklade koje su pred bankrotom. Zajmodavci, zajmoprimci i korisnici kredita,
kreditori i sekjuritizeri podjednako veruju da će cene nekretnina rasti u beskraj
uprkos činjenici da stvarne cene opadaju i da su buduće procene zatezne kamate
bazirane na istorijskim podacima prema kojima je stopa zatezne kamate niska,
kao da nedavno smanjenje standarda osiguranja za povraćaj kredita ne pravi
nikakvu razliku. Peovlađujući modeli u ekonomiji začuđujuće pretpostavljaju da
su pojedinci ne samo racionalni već super – racionalni i da koriste sofisticirane
statističke metode, uz upotrebu svih podatka iz prošlosti, da bi dali najbolja
moguća predviđanja budućnosti. Ironija je što ni ekonomisti koji su bili sigurni
da drugi mogu predviđati na ovakav način nisu uradili svoj posao kako bi
trebalo. Nisu videli kako se pravi balon, i zaista, kada je pukao, nisu znali šta
sve čeka privredu. Iracionalno su ignorisali ključne podatke i kao što su slepo
verovali u ideju o racionalnosti, u ne postojanje „mehura od sapunice“ i efikasna
i samoispravljačka tržišta. Ekonomski baloni sami daju značajan uvid u
ekonomsku teoriju i ponašanje.
239
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
Standardni model pretpostavlja da postoje buduća tržišta (tržišta na
kojima se može kupiti i prodati, npr. kukuruz za isporuku danas za sutra) za sve:
može se kupiti i prodati ne samo za sutrašnje isporuke, nego i za prekosutra, i
dan posle toga, tako sve do večnosti. Model takođe pretpostavlja da se može
kupiti osiguranje za svaki zamišljeni rizik. Te nerealne pretpostavke su zamrsile
situaciju. Ukoliko na tržištu ima mesta za sve i da se svi rizici mogu prolongirati
do beskraja, dok ne budu pokrivini u budućnosti, malo je verovatno da se rizici
mogu pojaviti. Vlasnici nepokretnosti bi se osigurali od pada cena na tržištu. Po
svoj prilici, visoka premija osiguranja koju bi morali platiti, ako su kao i tržišta
racionalni, stavila bi im do znanja da tržište nije pouzdano i da cene mogu da
nastave da rastu, bez obzira šta im agent za prodaju nekretnina govori.
Baloni su, međutim, uglavnom više od samo ekonomskog fenomena.
Oni su društveni fenomen. Ekonomisti zasnivaju svoje stavove na pretpostavci
da su prioriteti (šta individua voli ili ne) jednostavno dati. Ali, znamo da to nije
istina.
Ne postoji genetska razlika između Francuza i Amerikanaca koja bi
objasnila njihove različite ukuse kada je hrana u pitanju, genetska razlika ne
može da objasni Evropljani imaju više slobodnog vreme, dok Amerikanci
provode više vremena radeći; nema ni razlike u genetici između onih koji su u
1960-ima uživali u hula hopu i onih koji danas to ne čine.
Naša verovanja o svetu su podjednako pogođena stavovima drugih ljudi u
okruženju. Stavovi članova sindikata i magnata sa Volstrita po mnogim
pitanjima se razlikuju. Neki od ovih stavova proizilaze iz razlika u interesu:
uglavnom svi imamo stavove koji dovode do toga da podržavaju naše
blagostanje. Ali, načini razmišljanja se itekako razlikuju i zbog različitih
zajednica u kojima živimo, gde imamo i zajedničke stavove. Većina
Amerikanaca su bili van sebe od besa kada je Vol Strit novac poreskih
obveznika koristio za isplaćivanje super velikih bonusa iako su imali rekordne
gubitke.
Međutim, opšti stav na Vol Stritu je da je sramota za predsednika Obamu
što je kritikovao ove bonuse – posledica je populizam, kojim su ustale mase
ljudi protiv Vol Strita. Biolozi proučavaju ponašanja krda – način kako se grupe
životinja kreću u jednom ili drugom pravcu, ponekad čak i očito nesvesno čak
ličnom interesu. Ljudi se ponekad ponašaju na način koji izgleda podjednako
budalasto. Džered Dajmond, u svojoj knjizi „Slom“ („Collapse“), opisuje kako
su stanovnici Uskršnjeg ostrva mogli da prate jedni druge u seči drveća - iako je
na kraju zbog toga njihova civilizacija propala. Baloni imaju slične
karakteristike. Neki ljudi su toliko budalasti da veruju da će se cena nekretnina
zauvek uvećavati. Poneki mogu imati određenu dozu skepticizma, ali veruju i da
su pametniji od drugih te da će se na vreme izvući iz balona. To je savršena
240
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
ljudska mana, isto je i sa većinom mojih studenata, koji veruju da su u boljoj
polovini grupe. Kroz priču ljudi sa drugima, njihova verovanja, na primer o
balonu koji neće uskoro pući, bivaju potvrđena. Vlast je takođe pod uticajem i
još aktivira celi proces: „Ne postoji balon, samo malo pene, osim toga, ne možeš
ga tako nazvati sve dok ne pukne.
I sa ovakvim kružnim kretanjem otežava se protivnicima da bilo šta
promene. Kada balon pukne, svi kažu: „Ko je mogao da pretpostavi šta će se
desiti?“ Bio sam na sastanku u Davosu januara 2008. godine, balon je pukao
prethodnog avgusta, ali i dalje su optimisti zastupali stav kako će posledice biti
zanemarljive. Dok smo par kolega i ja objašnjavali kako je balon nastao i koje
su posledice pucanja, hor predstavnika centralnih banaka je zaječao: „Niko to
nije predvideo!“ Tvrdnja je osporena od strane iste male grupe koja je o balonu
govorila nekoliko godina unazad. Ipak predstavnici centralnih banaka su, u
izvesnom smislu, bili u pravu: niko sa kredibilitetom u njihovom krugu nije
osporio preovlađujući stav, ali postojala je tautologija: svako ko ne osporava
preovlađujući stav će se tretirati kao verodostojan. Deljenje sličnih pogleda je
deo društvene i intelektualne prihvatljivosti.
6. Posledice
Postoji par nagoveštaja činjenice da pojedinci deluju sistematski na
iracionalan način. Mudra preduzeća mogu otkriti profitabilne mogućnosti
upotrebom nelogičnosti. Finansijski sektor je shvatio da većina ljudi ne čita ili
ne razume detaljna uputstva koja su navedena u zahtevu za kreditnu karticu.
Jednom kada dobiju kreditnu karticu, on će je koristiti uz stvaranje velikih
naknada. Uprkos tome, većina ljudi neće tražiti bolju karticu – delimično jer
veruju da će biti prevareni na sličan način od bilo kojih drugih kreditora ili
možda još gore. U tom smislu, oni mogu biti racionalni. Ljudi u sektoru
nekretnina su znali da za većinu ljudi ne bi bio razumljiv niz naknada i troškova
transakcije, te će zbog toga brokeri nekretnina, čak, hipotekarni agenti
stambenih kredita, biti oni kojima možeš „verovati“.Takođe su znali da prevara
neće biti otkrivena dugo nakon sklapanja ugovora o kreditu. Čak i kada bi se
otkrilo, posledice po njih su bile sitne, a novac je bio dobar dok je sve
funkcionisalo.
Ove sistemske nelogičnosti, takođe, mogu dovesti do makroekonomskih
promena. Iracionalano izobilje dovodi do balona i njihovih pucanja;dok
iracionalni pesimizam vodi u krizu. U periodu od neracionalnog bogatstva, ljudi
potcenjuju rizike. Radili su tako u prošlosti, i gotovo sigurno, kada sećanje na
ove krize izbledi, radiće i u budućnosti. Kada cene nekretnina krenu da skaču,
241
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
ljudi će pozajmiti pre zaloga, sve dok im banke dozvoljavaju da to rade, čime će
povećavati kreditni balon. Pošto su problemi predvidljivi, vlada kroz monetarne,
fiskalne i regulatorne politike, može preduzimati akcije kojima će pomoći
stabilizaciju privrede. Vlada ima važnu ulogu: pored toga što bi trebalo da spreči
eksploataciju neracionalnog pojedinca, trebalo bi i da im pomogne da donose
bolje odluke. Zamislite situaciju koja je opisana ranije, o odlučivanju koliko
štedeti za penziju. Jedno od otkrića moderne ekonomske grane „bihevioralne
ekonomije“, koja istražuje navedene nelogičnosti u ponašanju, kako postavljena
i formulisana pitanja utiču na individualne izbore. Dakle, ako poslodavac daje
radniku izbor od tri različite stope doprinosa za penziju, recimo 5%, 10% ili
15%, veoma je važno kako predstavlja te izbore. Ako kaže: „Mi ćemo vam
odobriti 10% za penziju, osim u slučaju da vi drugačije odredite. Molim vas da
uzmete u obzir da li želite 5% ili 15%“, zaposleni će prihvatiti predlog
poslodavca. Nazivaju se podrazumevane vrednosti, gledajući koje
podrazumevane vrednosti imaju najviše smisla za pojedince u različitim
okolnostima i prema tim okolnostima ih uskađuju, ljudi mogu donositi u
proseku bolje odluke. Naravno, važno je da oni koji vode pojedince na ovaj
način, nemaju nameru da ih iskoriste: jer poslodavac može voditi sopstveni
penzioni fond i u tom slučaju ima nameru na prikupi više naplata po višoj stopi
doprinosa.
Kada su naučili kako se donose odluke pojedinaca, ne iznenađuje što su
pokušali da iskoriste svoje znanje. Dok američka vlada nije upotrebila znanje o
ljudskoj psihologiji u sprečavanju njihove zloupotrebe, iskorišteno je u proleće
2008.godine da bi se zemlja izvukla iz recesije. Kejns je tvrdio da se investitori
mogu najbolje opisati kao motivisani životinjskim duhom „spontanim nagonom
za akciju radije nego pasivnost, a ne kao motivisani ishodom izračunatih
proseka kvantitativnih prednosti pomnoženih sa kvantitativnim verovatnoćama“.
Ako je tako i u koliko bi se moglo uticati na stavove vremena, privreda bi se
mogla pomeriti iz stanja depresije u stanje nade - a možda čak dovesti do
oduševljenja činjenicom kako je najgore prošlo. Možda motivisani na ovaj
način, par meseci posle inauguracije Baraka Obame, njegova administracija
pokreće kampanju „Zeleni izdanci“ - što je znak oporavka.
I to su bile prave osnove nade: u mnogim oblastima, izgubljen je osećaj
urušavanja, stopa pada je usporena, matematički iskazano, drugi izvod posato je
pozitivan. Ekonomisti su davno istakli važnost očekivanja u akcijama: uverenja
mogu da utiču na stvarnost. Zaista, u različitim oblastima, napravili su modele
gde je bila višestruka ravnoteža, svaki sa samoispunjavajućim očekivanjima.
Ako bi učesnici na tržištu bili uvereni da će biti dosta stečajeva, naplaćivali bi
visoke kamatne stope kojima će nadoknaditi gubitke; sa visokim kamatnim
stopama, u stvari biće više bankrota. Ali, ako su verovali da neće biti dosta
242
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
bankrota, kamatne stope će biti niže, ustvari sa malom stopom interesa, biće
manje bankrota. Ovde su se državna administracija i Federalne rezerve nadale
da će optimistična verovanja postati zarazna. Ako ljudi veruju da su stvari
krenule na bolje, pojačaće potrošnju i investiranje, pa ako bi dovoljno ljudi
verovalo, stvari bi zaista krenule na bolje. Ali očekivanja moraju biti utemeljena
u stvarnosti. Da li će stvari biti bolje u dovoljnoj meri da zadovolje njihove nade
i verovanja? Ako ne, to bi bilo veliko razočarenje na pomolu. To bi bilo praćeno
daljim promenama, učvrstilo bi se prethodno verovanje kako je nacija zapala u
veliku krizu. U tom slučaju, postojali su dobri razlozi za zabrinutost. Čak i ako
su se banke oporavile i Amerikanci osećali optimističnije u pogledu budućnosti,
realnost je da su baloni iracionalnog optimizam sa održivom potrošnjom pre
2008. godinebnestali. Sa pucanjem balona, mnoga domaćinstva i banke su
pretrpeli velike gubitke. Čak i kada je period propadanja zaustavljen, uz manji
rast, nezaposlenost ostaje visoka, pa se čak i povećava, u dužem vremenu.
Ekonomisti se mogu uključiti u semantičko cepidlačenje, sa tvrdnjom da kada
rast jednom postane pozitivan, sa recesijom je završeno. Međutim, za većinu
Amerikanaca, kao što sam ranije napomenuo, kriza je gotova kada se vrati puna
zaposlenost i plate ponovo počnu da rastu; optimizam zasnovan na zaustavljanju
propadanja i tehničkom okončavanju recesije ne bi bilo održivo, čak i da se
Amerikancima neprestano ponavljalo da se stanje popravilo. Jaz između
njihovih nadanja i stvarnosti može uzrokovati još veću depresiju. Podizanje
animalnog duha dotle najdalje može da dovede. Može ostvariti trenutni uticaj na
podizanje cena akcija. Čak može uticati na povećanje potrošnje u nekom kraćem
periodu. Ali ne može može biti način za izlazak iz grotla Velike Recesije 2008.
godine.
7. Makroekonomske bitke
U katedrali mejnstrim ekonomije, mnoge kapele su posvećene rešavanju
specijalizovanih problema. Svaka ima svoje sveštenike, pa čak i svoju
veronauku. Rat ideja koje sam opisao ogleda se u nizu bitaka i okršaja u okviru
svake od ovih poddisciplina. U ovom i u naredna tri odeljka, opisaću četiri teme
debakla: makroekonomiju, monetarnu politiku, finansije i ekonomiju inovacije.
Makroekonomija proučava kretanje proizvodnje i zaposlenosti i nastoji da
razume zbog čega je privreda obeležena sa fluktuacijama u kretanju,
neizmeničnim epizodama visoke nezaposlenosti i nedovoljnog stepena
iskorištenosti kapaciteta. Borbe u areni ekonomskih ideja obično izazivaju
zanimljivi odnosi između razvoja mišljenja u okviru disciplina i događaja. Kao
šo smo ranije videli, u periodu posle Velike Depresije postoji opšta saglasnost
da tržišta nisu samo-ispravljajuća, ili bar nisu u tom vremenskom periodu.
243
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
(Nebitno je hoće li tržište možda na kraju, posle deset ili dvadeset godina, uspeti
da povrati punu zaposlenost, ako bude prepušteno samo sebi.) Većini
ekonomista je 1933. godine, za neefikasnost tržišta dovoljan dokaz bila
činjenica da se nezaposlenost može povećati za skoro 25 odsto. S obzirom da su
se u poslednjih 25 godina makroekonomisti fokusirali na modele u kojima su
tržišta stabilna i efikasna, nadamo se da će ih sadašnja kriza podstaći ih da
ponovo razmisle o osnovnim pretpostavkama. Ranije sam opisao kako su
ekonomisti napustili kejnzijansku ekonomsku teoriju pošto je pažnja pomerena
sa nezaposlenosti na inflaciju i rast. Ali postojala je još jedna, više pojmovna
osnova za promenu. Mikroekonomija, fokusirajući se na ponašanje preduzeća i
makroekonomija, fokusirajući se na ponašanje ukupne privrede, se razvila, u
godinama posle Kejnza, na dve odvojene poddiscipline. One su koristile
različite modele i došle do različitih zaključaka. „Mikro“ model je zaključio
kako ne može postojati nezaposlenost, koja je srž kejnzijanske makroekonomije.
Mikroekonomija je naglašavala efikasnost tržišta; za to vreme makroekonomija
skreće pažnju na ogromno bacanje sredstava u recesiji i depresiji. Do sredine
1960-ih , obe strane su shvatile da je dihotomija u ekonomiji nezadovoljavajuće
stanje stvari. Hteli su da obezbede jedinstven pristup. Škola mišljenja, koja je
imala uticaja na oblikovanje politike deregulacije, važne za trenutnu krizu, tvrdi
da pristup konkurentske ravnoteže u mikroekonomiji je obezbedio dobar temelj
za makroekonomiju. Ova škola, zasnovana na neoklasičnom modelu, koju
ponekad nazivaju „Nova klasična škola“, ili „Čikaška škola“, jer su neki od
najvećih predstavnika predavali na Univerzitetu u Čikagu. Zbog svoje vere u
tržišnu efikasnost, tvrdili su da nema razloga za brigu prilikom privrednih
oscilacija, kao što je trenutna recesija koja je jednostavno prilagođavanje
privrede na šokove (kao što su promene u tehnologiji) koji dolaze spolja. Njihov
pristup je imao snažan politički recept – minimalno uplitanje vlasti.
Iako su analize bazirali na neoklasičnom (Valrasian) modelu, pokušali su
ga pojednostaviti kako bi svi pojedinci bili identični. Nazvan je „predstavnički
agent“ model. Ali, ako su svi pojedinci identični, ne bi bilo potrebe za
kreditima, jer bi to značilo prebacivanje novca iz levog u desni džep. U tom
slučaju ne bi dolazilo do bankrotstva. Tvrdio sam da je problem nesavršenih
informacija osnova za shvatanje moderne ekonomije, u njihovim modelim ne
postoji razlika u inoformacijama, gde jedna osoba zna nešto što drugi ne znaju.
Za posledicu pojavljivanja bilo kakve informacione asimetrije, imali bi jaku
šizofreniju, koja je teško konzistentna sa drugim pretpostavkama o punoj
racionalnosti. Njihovi modeli ne govore ništa povodom kritičke tekuće krize: pa
šta ako neko daje bankarima ekstra trilion dolara ili dva? Pored toga model ne
pravi razliku između bankara i radnika.
244
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
Ključne političke rasprave su jednostavno zanemarene. Na primer, model
„predstavničkog agenta“ onemogućava bilo kakvu raspravu o distribuciji. U
izvesnom smislu, gledišta vezana za vrednosti (uključujući i stav da raspodela
prihoda nije bitna) su ugrađeni u samom formulisanju njihovih analiza. Iako
izgleda apsurdno, mnogi zaključci analize ove škole proizilaze iz prikazanih i
drugih ekstremno pojednostavljenjih faktora u okviru njihovih modela.
Naveo sam jednu od njih, da vladino deficitarno trošenje ne pokreće
privredu. Zaključak je gomilapretpostavki koje su još nerealnije od savršenog
tržišta. (a) Pretpostavlja se da „predstavnički agent“ zna da će morati plaćati
buduće poreze za trošenje i da danas štedi za ove poreze. To znači da smanjena
potrošnja potrošača potpuno nulira povećanje državne potrošnje. (b) Pored toga,
pretpostavlja se da potrošnja ne stvara direktnu pozitivnu korist. Iako je
suprotno da potrošnja proizvodi i direktne i indirektne koristi: izgradnja puta
generiše prihode danas, ali može izazvati povećanje prihoda neke firme usled
manjih troškova za plasiranje robe na tržište. Kao drugi primer, navodi se da su
naknade za nezaposlene nepotrebne, jer oni nisu nezaposleni (oni samo uživaju
u odmoru), u svakom slučaju, oni uvek mogu da pozajme ako žele da poprave
potrošnju.
Što je još gore, naknade nezaposlenima su štetne, jer problem ne
predstavlja nedostatak mogućnosti zaposlenja, jer ima uvek posla za svakoga ko
želi da radi, već nedostatak napora u potrazi za njima i osiguranje za slučaj
nezaposlenosti samo uvećava ovu „moralnu opasnost“. Druga škola mišljenja,
prozvana „Novo Kejnzijanstvo“ (imala je dosta ogranaka), primenila je drugačiji
pristup za pomirenje makro i mikroekonomije. Prema njihovom shvatanju
problemi su bili pojednostavljeni mikroekonomski modeli i bezbroj nerealnih
pretpostavki koje su ranije opisane. Istraživanja u protekle tri decenija su
pokazala da neoklasični model, na kojima počiva analiza čikaške škole, prosto
nije primenljiv.
U tom pogledu,Velika depresija i takođe sadašnja Velika recesija su
dokazi tako velike neefikasnosti koja se ne može ignorisati, ili zanemariti.
Međutim, i u drugim vremenima bilo je mnogo tržišnih neuspeha, koje je teže
otkriti, ali su ništa manje realani. Recesije su kao vrh ledenog brega, pokazatelji
mnogo većih problema skrivenih ispod površine. Postoji obilje dokaza da je to u
stvari slučaj. Jer prava slabost u modernoj ekonomiji nije kejnzijanska
makroekonomija nego standardna mikroekonomija, izazov za profesiju
ekonomije bio je razvoj mikroekonomije u skladu sa ponašanjem u
makroekonomiji. Kao što je ranije naglašeno, ekonomija, treba da bude
intuitivna nauka. U tom slučaju način „čikaške škole“ ne dobija prolaznu ocenu:
niti je predvideo krizu (kako je mogao, kada ne postoje takve stvari kao što su
baloni ili nezaposlenost), niti je imao mnogo toga reći o merama za rešavanje
245
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
krize, osim suprostavljanja rizicima vladinog deficita. Njihov recept je jedan
jednostavan: samo držati vladu po strani. Ova ekonomska kriza je diskreditovala
takozvanu njihovu makro školu i pojačala pregovore u okviru „novokejnzijanskog“ pristupa. Postoje dva glavna ogranka „nove kejnzijanske
ekonomije“. Jedna zastupa većinu neoklasičnih pretpostavki uz jedan važan
izuzetak. Pretpostavlja da su zarade i cene stroge, tako da je, na primer, moguće
izdržati povećanje nezaposlenosti. Objašnjenje je jasno: privreda bi bila
efikasnija i ponašala bi se prema standardnom neoklasičnom modelu da su
zarade i cene bile fleksibilnije. Ova struja je saglasna sa „čikaškom školom“ po
pitanju inflacije a i ne obraća dovoljno pažnje na finansijsku strukturu.
Drugi pravac, svakako približniji Kejnzovim razmišljanjima, vidi mnogo
više problema na tržištu. Pad zarada bi zapravo pogoršao krizu, jer time izaziva
potrošaču štednju u potrošnji. Deflacija - ili čak usporavanje povećanja stope
inflacije od očekivane - može izazvati bankrotstva firmi, jer prihodi ne
obezbeđuju dovoljan iznos za plaćanje dugova. U tom smislu, deo problema
nastaje na finansijskim tržištima, na primer, u činjenici da kreditni ugovori nisu
indeksirani na nivo cena. Deo problema proističe i iz činjenice da kada prolazi
kroz stabilne periode privreda, firme i domaćinstva su podstaknuti da preuzmu
veći rizik, a posebno kroz više zaduživanja (kredita), pa kada do toga dođe,
privreda postaje sve krkhija još ranjivija na štetne izmene. Kao što smo videli,
čak i blagi pad vrednosti imovine može dovesti do veliko kolapsa, zbog
delovanja poluge.
Primetne su značajne razlike između preporuka koje nude različiti
ogranci „nove kejnzijanske škole“. Dok jedni tvrde da je deo problema namerno
mešanje politike u održavanje stabilnosti zarade, drugi na to gledaju kao na
pomoć da se stabilizuje tržište. Dok se jedni brinu zbog deflacije, drugi je
podstiču. Ili isto dok jedni usmeravaju pažnju na finansijsku osetljivost, kao što
je bankarski leveridž, drugi ga ignorišu.
U trci do ove krize čikaška škola i prva struja „nove kejnzijanske škole“
su imale dominantnu ulogu u mnogim političkim krugovima. Sledbenci čikaške
škole su govorili da nema potrebe za vladinom reakcijom, koja bi verovatno bila
neefikasna. Privatni sektor bi samo poništio ono što je vlada učinila, čak i ako bi
bilo efekta, verovatnoća je velika da bi bio pogrešan. Naravno, mogli su ukazati
na primere gde je vlada pogrešila i na slučajeve gde je privatni sektor delimično
poništio ono što je vlada uradila, povećanje štednje je delimično poništilo
povećanje državne potrošnje. Ali njihovi jaki zaključci da je vlada uvek
neefikasna su bazirani na pogrešnim modelima ograničenog značaja za stvarni
svet i van dodira sa statističkim dokazima i istorijskim iskustvima. U okviru
prve struje „novo kejnzijanske škole“, uloga vlade je veća, iako kao podrška
konzervativnom dnevnom redu. Šta je bilo potrebno su fleksibilnije plate,
246
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
slabljenje sindikata i druge mere koje bi smanjile zaštitu radnika. To je bio još
jedan primer „kriviti žrtvu stava“. Radnici su smatrani odgovornim za
nezaposlenost sa kojom se suočavaju. Dok je u nekim zemljama, zaštita rada
možda otišla predaleko, njihova uloga u stvaranju nezaposlenosti je samo
minimalna, isto i u ovoj krizi, ali za njih, stvari su bile daleko gore.
8. Bitka nad monetarnom politikom
Možda je najgori ishod nastao kada su se čikaška škola i prva struja
„nove kejnzijanske škole“ udružile, prilikom oblikovanja monetarne politike, u
borbi protiv inflacije. Rezultat saradnje je bila fokusiranost centralne banke na
neefikasnosti koje se javljaju kada su cene malo veće, čak i za vreme umerene
inflacije, ali i potpuno ignorisanje problema koji su se javili sa preteranom
osetljivošću finansijskih tržišta. Gubici iz neuspeha na finansijskim tržištima su
hiljadu puta veći od onih koje je izazvala inflacija, sve dok ona ostaje niska ili
umerena. Centralni bankari su skloni trendovima i modi. Teže tome da budu
konzervativni i odavno ne veruju u intervenciju vlade na tržištu. Postoji nešto
čudno u tome: njihov glavni zadatak jeste da definišu jednu od najvažnijih cena
u ekonomiji, kamatnu stopu. Dakle, pitanje nije da li vlada interveniše, nego
kako i kada. Za sledbenike čikaške škole vladina politika jeste izazivač inflacije.
Monetarni učenici Miltona Fridmana koriste pojednostavljene modele za
podršku ideološkog napada za ograničavanje uloge vlade. Jednostavan recept
(takozvani monetarizam, bio je moderan u 1970-im i ranih 1980-im) pokazao je
način: veži vladi ruke time što će povećati snabdevanje novcem po fiksnoj
godišnjoj stopi. Uz tako pripitomljenu vladu, tržišta bi mogla da prave svoja
čuda.
Monetarizam se zasniva na ideji da je najbolji način za očuvanje stabilne
cene (niska inflacija) taj da se poveća priliv novca po fiksnom kursu, po stopi
širenja stvarn proizvodnje. Nažalost, baš kao da je ideja postala moderna, dokazi
protiv nje su namešteni. Osnovna empirijska hipoteza monetarizma zasniva se
na tome da je koeficijent novca i BDP (zove se brzina protoka novca) bio
konstantan. U stvari, za poslednjih trideset godina, racio je u velikoj meri
varirao, bar u nekim zemljama. Monetarizam nije uspeo, i danas, nema vlade
koje se oslanja na njega.
Ciljanje inflacije je postalo popularno krajem 1990-ih i u prvoj deceniji
dvadeset prvog veka. Sa ciljanjem inflacije, vlada bi odabrala stopu inflacije, na
primer 2%. Ako bi inflacija prešla iznad 2%, centralna banka bi podigla
kamatne stope. Što inflacija više premašuje svoj cilj, veće su kamatne stope.
Inflacija je bila vrhovno zlo, a glavni zadatak centralne banke jeste da ubije
ovog zmaja. Ciljanje određene inflacije je verovanje da ukoliko privreda shvati
247
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
da će centralna banka preduzeti oštre mere protiv inflacije koja premašuje,
recimo, 2%, bilo bi manje podsticaja za sindikate ili bilo koga drugog da traže
povišice plata koje će dovesti da inflacija prelazi taj nivo. Fokus na inflaciju je
zasnovan na četiri predloga, od kojih nijedna nije imala mnogo empirijskih ili
teorijsku podrški. Prvo, bankari tvrde da inflacija ima značajan negativan uticaj
na rast. Naprotiv, sve dok je inflacija niska ili umerena, izgledalo je da nema
primetnih negativnih efekata - mada preterano oštri pokušaji da se suzbije
inflacija su usporili rast. Drugo, oni su tvrdili da je inflacija posebno teška za
siromašne. Vrlo je sumnjivo kada neko čuje da se bankari zauzimaju za
siromašne. Činjenica je da su najviše izgubili vlasnici obveznica, koji vide da je
realna vrednost njihovih obveznica smanjena. U Sjedinjenim Američkim
Državama, kao i u većini drugih zemalja, socijalno osiguranje (starosna penzija)
se povećava sa inflacijom. Kada inflacija postane stalna, čak se i ugovori o
zaradi automatski podešavaju u skladu sa troškovima života. Ovo ne znači da
nema mnogo siromašnih koji se ne pate - socijalno osiguranje nije dovoljno da
se održi životni standard mnogih penzionera i mnogi, možda i većina, nisu
koristili indeksirane inflacijske obveznice (TIPS), koje su puštene da bi se
pružile celokupne zaštite od inflacija. Tačno je da su u periodima visoke
inflacije siromašni trpeli više od drugih stanovnika - ali to nije bilo toliko zbog
inflacije. Brz rast cena nafte u kasnim 70-im značilo je da su Amerikanci
siromašniji, jer su potrošači morali da plate više za naftu koju su kupili. Nije
iznenađujuće, da su radnici patili. Šok na naftnom tržištu takođe je uzrokovao
veću inflaciju. Neki vide pad životnog standarda i pogrešno terete inflaciju, ali
obe imaju zajednički uzrok. Ono što je najvažnije za radnike su poslovi, a ako su
visoke kamatne stope to će dovesti do više nezaposlenosti, radnici će trpeti
duplo i od nedostatka rada i smanjenja plate. Treća zabluda se odnosila na
graničnu poziciju privrede – prema kojoj bi malo odstupanje u pravcu rasta
inflacije brzo i opasno survalo je niz klizavu padinu inflacije sa većim stopama.
Ili drugačije opisano: borba protiv inflacije je ista kao borba protiv alkoholizma.
Bivšim alkoholičarima govore da ne konzumiraju ni kap alkohola, inače će se
vratiti starim navikama. To se kaže ispati iz vagona. Isto tako, bankari tvrde,
jednom kad zemlja probao eliksir inflacije, tražiće ga sve više. Ono što počinje
kao niska inflacija brzo se povećava. Opet, dokazi nam govore upravo suprotno
- zemlje mogu i preduzimaju mere protiv inflacije, jer počinje da raste.
Konačna zabluda jeste visoka cena povratne inflacije. Dakle, mora da je
ubije pre nego počne. Ali opet u nekim zemljama, kao Gana i Izrael, inflacija je
oborena sa visokog na niži ili umeren nivo uz male troškove. U drugim,
troškovi snižavanja inflacije, iskazani kroz veću nezaposlenost, srazmerni su
prednostima smanjivanja nastalim redukovanjem nezaposlenosti u periodu
inflacije.
248
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
Jedan od najubedljivijih prigovora trenda ciljanje inflacije jeste ne
posvećivanje dovoljne pažnje uzrocima inflacije. Ako je visoka inflacije rezultat
ogromne cene energije i hrane - kao što je to bio slučaj u 2006-2007. godine mala zemlja će podizanjem svoje kamatne stope malo uticati na globalne sile.
Da, zemlja može da se smanji stopu inflacije izazivanjem više nezaposlenosti u
ostatku privrede, čime bi snizila plate i cene, ali je u tom slučaju, lek gori od
bolesti. SAD problem rešava isključujući cene hrane i energenata iz merenja
inflacije za makro svrhe. Međutim, u većini zemalja u razvoju, to bi isključilo
50 odsto ili više determinanti cena. Čak i u Sjedinjenim Državama, cene hrane i
energenata bitne su ljudima. To utiče na njihova očekivanja po pitanju inflacije u
budućnosti i njihove zahteve po pitanju plata. Aktuelna kriza će oterati u smrt
pojednostavljenu ciljanu inflaciju iz još jednog razloga. Centralni bankari
naivno pretpostavlljaju da je niska inflacija potrebna i skoro dovoljna za
ekonomski prosperitet. Prema tome, sve dok je inflacija niska, pustiće se rast
likvidnosti, uz uverenje da je sve pod kontrolom. Ali nije baš tako. Poplava
likvidnosti je uzrokovala balon cene nepokretnosti, sa čijim pucanjem se porušio
ceo finansijski sistem i privreda. Inflacija može uzrokovati poremećaje kursa.
Oni koji su fokusirani na inflaciju (čikaška škola i prva struja novih
kejnzijanaca) su u pravu, jer sa inflacijom se ne menjaju sve cene istovremeno,
relativne cene mogu biti malo neusklađene. Ipak i ovi gubici blede u poređenju
sa gubicima prouzrokovanim osetljivošću finansijskog tržišta. Druga struja nove
kejnzijanske ekonomije, fokusirajući se na finansijsku krhkost bila je u pravu.
Danas, srećom, većina predstavnika centralnih banaka shvata da mora pažnju
posvetiti i finansijskim tržištima i na balon cenu nekretnina i to onoliko koliko
posvećuju pažnju robnoj inflaciji, a imaju sredstva da to urade.
9. Bitka u finansijama
Verovanje u racionalnost tržišta preplavljuje teoriju finansijskog tržišta
možda više nego bilo koju drugu granu ekonomije. Pretpostavljam da je to
posledica zaraze dobijene od učesnika konzervativnih tržišta. Verovanje da su
tržišta efikasna i sama se regulišu, bila je pogodana za mnoge posebne interese.
Činjenica da nisu takva bila je nezgodna. Mnogi, zajedno sa onima na
finansijskom tržištu, su uvideli realnu mogućnost za dobit ako bi tržišta bila
deregulisana. Uostalom, pravila su ograničenja. Skoro po pravilu, postignuti
profiti u firmama ograničenim pravilima bili su manji nego što bi bili da nije
postojalo ograničenje. Smatram da je ostvareni profit manji, jer razmišljajući na
ovaj način, svako preduzeće ne uzima u obzir sve posledice za uklanjanje tih
ograničenja. Ponašanje drugih ljudi će se takođe promeniti.
249
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
Zaista, mi znamo šta bi standardna ekonomska teorija imala da kaže za
potvrđivanje efikasnosti i konkurentnosti tržišta: na kraju, dobit će ponovo biti
svedena na nulu. Otklanjanje ograničenja bi dalo mogućnost najbržim
preduzećima da iskoriste novu priliku i naprave veću dobit, ali svaki takav profit
bi brzo nestao. Neke firme shvataju da jedini način da se postiže stabilna dobit
podrazumeva efikasnije poslovanje od konkurenata ili da shvate kako napraviti
tržište nesavršenim.
Intelektualna bitka oko efikasnosti finansijskog tržišta ima brojna
pitanja: Da li cene na finansijskim tržištima odražavaju sve raspoložive
informacije? Kakvu ulogu igraju u utvrđivanje investicione aktivnosti? Kao što
smo videli, dobro funkcionisanje finansijskih tržišta je osnova uspešne tržišne
privrede, jer upravlja alokacijom oskudnih izvora kapitala, jednim od ključnih
deficitarnih resursa. Mehanizam cena je u srži tržišnih procesa prikupljanja,
obrade i prenošenja informacija. Ekstremna „hipoteza efikasnog tržišta“ smatra
da cene tačno odražavaju sve dostupne informacije na tržištu, pružajući sve
informacije koji su relevantne za donošenje odluka u preduzeću, na primer, u
vezi ulaganja. U ovom prikazu je važno da se poveća važnost uloge „otkriću
cena“ koju imaju tržišta.
Cene su pokazatelj dešavanja u privredi, ali postoji mnogo nepotrebne
buke, toliko da bi se malo biznismena oslanjalo samo na informacije
zasnovanim na cenama na tržištima. Naravno, cene akcija utiču na odlučivanje
pošto tržište utiče na cenu kapitala preduzeća. Ali koja bi čeličana odlučila da
investira u novi pogon za prodizvodnju jednostavno zato što neki investicioni
klub stomatologa i lekara u Peoriji, Ilionis, odluče da je čelik metal budućnosti i
to i drugi investitori povećaju današnju cenu akcija čelika? Koja bi naftna
kompanija zasnovala svoje istraživanje zasnovano samo na današnjoj ceni nafte,
koja može biti uzrokovana kratkoročnim špekulacijama?
Ako je hipoteza efikasnog tržišta tačna i učesnici na tržištu su bili
potpuno racionalni, svi oni bi znali da ne mogu savladati tržište. Samo bi mogli
da „kupe tržište“, to jest, neko sa 0.01% bogatstva cele zemlje može kupiti
0.01% svakog sredstva. U suštini to je šta fond indeksa akcija radi, ali dok je
indeks fondova enormno narastao tokom protekle tri decenije, velika industrija
pokušava da pobedi tržište. Sama činjenica da učesnici na tržištu troše milijarde
i milijarde pokušavajući da pobede tržiste, pobija dvostruke hipoteze da su
tržišta efikasna i da je većina učesnika na tržištu efikasno. Ono što je dalo
kredibilitet teoriji predstavlja potvrda težine o pobedi tržišta. Cene na tržištu su
obično tipično dosledne: cena soje sistematski je vezana za cenu sojine sačme i
sojinog ulja. Zbog toga je lako testirati „efikasnost“ tržišta, u tom smislu, u bilo
kom trenutku. Ali procenjivanje „efikasnosti“ tržišta u složenijim situacijama je
teško. Da su tržišta efikasna, nikada ne bi bilo balona. Ipak oni se ponavljaju.
250
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
Nije, naravno, lako reći da smo bili u balonu cena nekretnina - većina investitora
je izbegla ovo reći, ali su se otkrili neki znaci koji su na njega ukazivali. Ipak
neki su uradili drugačije (kao što su Džon Polson, koji je zaradio milijarde za
svoj hedž fond).
Tržište teško može biti pobeđeno zbog dva razloga. Tržište može biti
potpuno efikasano, sa cenama koje iskazuju sve raspoložive informacije, ili
može biti ništa više od kazina bogataša, sa cenama koje se menjaju u skladu sa
promenama raspoloženja i očekivanja. Buduće cene su u oba slučaja
nepredvidive. Tokom godina, došlo se do jakih dokaza protiv interpretacije
„efikasnog tržišta“. Tekuća kriza je ojačala zaključak zasnovan na bezbrojnim
prethodnim epizodama. Na primer, 19-tog oktobra 1987. srušila su se berzanska
tržišta širom sveta, opadajući za 20% ili više procenata.
Nikakve vesti ili događaji ne bi mogli objasniti pad ove veličine u
vrednosti svetskog kapitala – propast gora od bilo koje druge, čak i najgorih
ratova. Ne mogu se predvideti takvi događaji, ali niti može neko kazati kako ova
nestabilnost na tržištu ukazuje na mudru obradu bitnih informacija. Stavovi
mnogih zagovarača tržišne efikasnosti imali su interesantne nepravilnosti.
Njihovo uverenje jeste bilo kako su tržišta već potpuno efikasna. Ipak su hvalili
prednosti novina finansijskih tržišta, tvrdeći kako su njihovi ogromni bonusi i
zarade, samo nagrade za socijalne beneficije proizašle iz inovacija. Ipak u ovim
potpuno efikasnim tržištima, prednost inovacija je, međutim, ograničena:
zaslužna su za spuštanje poslovnih troškova, čime su omogućili svim
racionalnim pojedincima da upravljaju po nižim cenovnim rizicima od ostalih
koji su mogli naći. Izgleda da pojedinci (hedž fondovi) dosledno „tuku“ tržište.
Jedini način u skladu sa hipotezom efikasnog tržišta kojim se ostvaruje
navedeno jeste posedovanje insajderskih informacija. Trgovanje zasnovano na
insajderskim informacijama je nezakonito, ako učesnici na tržištu smatraju da su
drugi informaciono u prednosti, neće biti spremni da trguju sa njima. Tu je i
ranije spomenuta zabrinutost da nekoliko velikih banaka, i to samo na osnovu
njihove veličine i domašaja njihove transakcije, imaju informativnu prednost.
Možda oni ne krše zakone, ali ne igraju po pravilima. Registrovano je puno
novih primera u jesen 2009. godine, ukazujući da postoji ogroman broj hedž
fondova koji svoj uspeh prave pomoću insajderskih informacija.
10. Efikasna tržišta i tržišta informacija
Čikaška skola i njeni sledbenici zavaravali su se time kako je tržište
informacija kao i svako drugo tržište. Postojala je ponuda i potražnja za
informacijom. Kao što je tržište bilo efikasno u proizvodnji čelika, verovali su
tako kako će biti efikasno i u proizvodnji i prenosu informacija. Nažalost, isto se
251
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
desilo i sa teorijom sličnosti nesavršenih i savršenih informacija, jer posmatranje
na ovaj način se nije zasnivalo na vrlo detaljnoj analizi i kada su ekonomisti
uzeli u obzir obe teoretske i empirijske faktore, pojmovi su ispali netačani.
Teoretski argumenti su složeni, ali sledeći primer može dati mali uvid u kritiku.
Uzmite na primer, da cene tržišta pružaju sve relevantne informacije. U tom
slučaju bi neko sa jednostavnim posmatranjem tržišnih cena bio potpuno
informisan kao i neko ko je dosta investirao u istraživanje i analizu podataka. U
tom slučaju ne bi bilo podsticaja za prikupljanje informacija, što bi značilo da
cene koje su prikazane na tržištu ne bi bile veoma informativne. Uskladu sa
navedenim, nije postojala logična doslednost između verovanja da tržišta
pružaju sve informacije i tvrdnje da su tržišne cene vrlo informativne.
Standardni argument nije uzeo u obzir razlike između društvenih i
privatnih vrednosti informacije. Znati samo malo pre drugih za otkriveno veliko
naftno polje, može uzrokovati ogromnu privatnu dobit. U tom slučaju, mogao
bih prodati naftne fjučerse (sa ubeđenjem da će cena padati) i dosta na tome
zaraditi. Svoje udele bih mogao prodati naftnoj kompaniji. Mogu zaraditi još
više novca prodavajući akcije naftnim kompanijama. U ovim slučajevima, moja
profit nastaje na račun nečijeg gubitka. To je stvar preraspodele bogatstva, ne
kreiranja istog. Imati ovo znanja pre svih drugih samo i na nekoliko minuta,
verovatno neće uticati na ikakve stvarne odluke, tako da ovo saznanje ima malu
ili nikakvu društvenu korist. Tako da su mnoge investicione banke zaradile
većinu svoga novca trgovanjem. Ali u svakoj trgovini, ima i druga strana, da je
dobitak jednih za druge trošak.
Efikasna tržišna hipoteza i propala monetarna politika
Rašireno uverenje u efikasnost tržišne hipoteze uticalo je na neuspeh
Federalnih rezervi. Ako je hipoteza tačna, onda nije bilo balona.Fed-ova tvrdnja
u vezi sigurnosti je tačna, ali se može napraviti kvalitetan izveštaj o mogućnosti
ostvarenja. Sve je to napravljeno zbog nesigurnosti i bilo je jasno, posebno u
2006. godini, kako je balon uzrok svega.
Fed se fokusirao na cene proizvoda i usluga, ne na cene nekretnina zabrinuo se da povećanje stope interesa može dovesti do ekonomskog pada. Ali
imao je i druge instrumente na raspolaganju, koje je odlučio da ne koristi. Uzeo
je isti pogrešan argument tokom tehničkog balona. Tada, je mogao da podigne
granične potrebe (sa koliko novca se mogu kupiti određene akcije). U 1994.
godine, Kongres je dao Fed-u dodatno ovlaštenje da reguliše tržište stambenih
kredita, ali je presedavajući Alan Grinspan odbio da ga iskoristi. Ali čak i u
slučaju gde Fed nema ovlašćenje za regulisanje pravilnosti tržišta nekretnina,
mogao je i trebao je da traži od Kongresa ovlašćenje (sve isto kao i u slučaju
252
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
investicionih banaka). Tokom predkriznog perioda, Fed je trebalo da smanji
maksimilan racio kredit-naspram-vrednosti, pošto je izvesnije bilo povećanje
balona – i to bi bilo bolje od stvarnog povećanja koje se desilo. Time bi se
smanjio maksimalni dozvoljeni koeficijent iznos plaćanja-naspram-dobiti i
onemogućio njegov rast. Time bi se ograničile hipoteke sa promnljivim
stopama. Umesto toga Grinspan ih je promovisao. To je moglo da ograniči
negativnu amortizaciju i snizi dokumentaciju (lažnih) zajmova. Bilo im je
dovoljno instrumenata na raspolaganju. Možda nisu radili savršeno, ali
najverovatnije bi izduvali deo vazduha iz balona.
Zastupanje pogrešne ideje da ako do problema dođe, lako će se izboriti
sa njim, jeste još jedan razlog zbog čega je balon iznurio Fed. Tako velika
uverenost je između ostalih razloga, proizašla i iz poverenja u novi
sekjuritizacioni model: rizici su rašireni po svetu u tolikoj meri da globalni
ekonomski sistem može lako da ih apsorbuje. Šta da se tržište nekretnina na
Floridi srušilo? To je mali deo u odnosu na svetsko bogatstvo. Federalne rezerve
su napravile dve greške. Prvo (kao i investcioni bankari i rejting agencije)
potcenili su proširenje korelacije tržišta nekretnina u SAD (i slobodno se može
reći, celom svetu) i mogu zajedno splasnuti, zbog očiglednih razloga. Drugo,
precenile su proširenje diverzifikacije. Nisu shvatile raspon u kojem su velike
banke zadržale iskazane rizike u svojim knjigama. Potcenile su podsticaje za
prekomerne rizike i precenile sposobnosti bankara u menažmentu rizika.
Kada je Grinspan rekao da vlada može lako ‘’popraviti’’ privredu, nije
objasnio da će suočavanje sa problemima koštati poreske obveznike stotine
milijardi dolara dok će za privredu cena biti još veća. Bila je to čudna
konstatacija, ideja da je lakše popraviti auto posle sudara, nego pokušati sprečiti
sudar. Privreda se oporavila od prethodnih recesija. Krize u Istočnoj Aziji i
Južnoj Americi se nisu proširile na SAD. Ali su ipak uticale: pomislite na patnje
onih koji su izgubili svoje poslove, svoje kuce, komforno penzionisanje. Iz
makroekonomske perpsektive, cena čak i blage recesije je velika, ali prave i
budžetske cene ove Velike Recesije ce biti u trilionima. Grinspan kao i Fed nisu
bili u pravu. Fed je jednim delom napravljen, da bi se zaštitili baš od ovakvih
pretnji. Nije pravljen da bi posle počistio nered. Fed je zaboravio svoju
prvobitnu misiju.
11. Bitka za inovativnu ekonomiju
Standardna ekonomska teorija (neoklasični model o kome se govorilo)
nije imalo puno toga reći o inovaciji, iako je većina rasta standarda života u
S.A.D. tokom prethodnih sto godina posledica tehničkog progresa. Kao što sam
253
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
ranije rekao, isto kao i informacija, inovacija nije bila obuhvaćena u starim
modelima.
Vodeći ekonomisti su sa uviđanjem značaja inovacije, počeli sa
pokušajima razvoja teorija koje će objasniti njen nivo i značaj. Zbog toga su
preispitali neke od ideja koje su zastupali dvojica sjajnih ekonomista prve
polovine dvadesetog veka, Džozef Šumpeter i Fridrih Hajek, a koje su bile
nekako zaboravljene.
Šumpeter, austrijski ekonomista koji je ostvario neke od svojih
najuticajnijih radova na Harvardu, je govorio protiv standardnog takmičarskog
modela. On se usmerio na konkurentnost zbog inovacija. Svako tržište je video
kao mesto kojim privremeno dominira monopolista koga će uskoro zamenuti
drugi inovator a time će postati novi monopolista. Konkurencija koja se ogleda
kroz inovaciju, je za tržište a ne u njemu.
Očigledno, u Šumpeterovoj analizi bilo je dosta istine. Usmerenost na
inovaciju je predstavljao veliki korak napred u odnosu na standardnu privrednu
analizu (Valreziansku opštu teoriju ravnoteže koja je ranije obrađena u ovom
poglavlju, u kojoj je inovacija ignorisana). Ali Šumpeter nije postavio ključna
pitanja: Da li bi monopolisti preuzeli akcije za odvraćanje od tržišta novih
rivala? Da li bi se inovatori usmerili na pokušaje osvajanja postojećeg tržišnog
dela, radije nego se bavili razvojem novih ideja? Ima li uopšte osnova za tvrditi
da je proces inovacije efikasan?
Nedavna iskustva pokazuju kako stvari nisu baš sjajne kako tržišni
zastupnici tvrde. Na primer, Majkrosoft je koristio svoj monopol u PC
operacijskom sistemu i ostvario dominantnu ulogu u aplikacijama za obradu
teksta, tabela i pretraživanje interneta. Uticaj koji su imali njihovi zdrobljeni
potencijalni konkurenti je naspram njih bio slab. Stvarno, aktuelni monopolista
može preduzeti veliki broj aktivnosti kako bi obeshrabrio ulazak konkurencije i
učvrstio monopolsku poziciju. Neke od tih akcija mogu imati dobru društvenu
vrednost – kao što je naprosto brža inovativnost od konkurenta. Ali neke od ovih
akcija ne proizvode društveno korisnu vrednost. Svakako, u dinamičnoj privredi,
svako dominantno preduzeće je izazvano. „Toyota“ je uzurpirala „General
Motors“, „Google“ izaziva „Microsoft“ u mnogim sferama. Ali da konkurencija
nakon svega radi, ne govori ništa o sveopštoj efikasnosti tržišnih procesa, ili
želji za nemešanjem države u tržištu.
Hajek se, kao i Šumpeter, pomerio dalje od ravnotežnog prilaza koje je
bilo dominantno. Pisao je u sred kontraverzi koju je napravio komunizam, gde je
vlada imala dominatnu ulogu u upravljanju privredom. U tim sistemima, odluke
su bile „centralizovne“ u planskom birou. Neki koji su preživeli Veliku
Depresiju, videli su velike nepravilnosti u raspodeli sredstava i ogromnu ljudsku
patnju, verovali su da vlada treba da ima glavnu ulogu i određuje pravilnu
254
Socioeconomica – The Scientific Journal for Theory and Practice of Socio-economic Development
Vol. 2, N° 4, pp. 229 – 256 ||| December, 2013
alokaciju sredstava. Hajek se suprostavio ovim mišljenjima, pričajući ne samo o
informacionim prednostima decentralizovanog sistema cena, već takođe još šire
o decentralizovanoj evoluciji samih institucija. Iako je bio u pravu po pitanju
planiranja koje nije moglo da prikupi sve relevantne informacije, kao što smo
već videli, to ne znači da je neometani sistem cena efikasan.
Hajek je bio pod uticajem biološke evolucije (suporotno od Valrasa, koji
je bio inspirisan ‘’ravnotežom’’ kao pojmom u fizici). Darvin je govorio o
preživljavanju najjačih, socijalni Darvinizam isto tvrdi da okrutna konkurencija
gde opstaju samo najjače firme uzrokuje stalno uvećanje efikasnosti privrede.
Hajek je jednostavno imao poverenja u ideju, ali stvarnost je takva da slobodni
evolucioni proces može, ali ne mora, voditi prema ekonomskoj efikasnosti.
Nažalost, prirodna selekcija ne mora obavezno odabrati preduzeća (ili
institucije) koja su na duži period najbolja. Jedna od glavnih kritika finansijskih
tržišta je ta da su postala više kratkoročno usmerena. Neke od institucionalnih
promena (usmerenost investitora na tromesečni rezultat) otežale su preduzećima
određivanje dugoročnih perpektiva. U ovoj krizi, neka preduzeća su se žalila da
nisu htela da se oslanjaju na leveridž u tolikoj meri, nakon što su shvatili koliki
je rizik, ali da nisu tako učinili, ne bi opstali. Povraćaj u odnosu na kapital koji
imaju bi bio nizak, učesnici na tržištu bi to shvatili pogrešno kao rezultat male
inovativnosti i slabijeg poslovanja, zbog čega bi cene njihovih akcija bile niže.
Osetili su da nemaju izbora osim da idu gde i svi drugi, sa katastrofalnim
rezultatima na duže vreme, kako za njihove akcionare, tako i za privredu.
Interesantno, dok je Hajek hvaljen kao božanstvo među konzervativcima,
on (kao Smit) je razumeo da vlast ima važnu ulogu u igri. Kao što je rekao:
„Verovatno ništa nije uzrokovalo toliko štete razlozima tržišnih zastupnika kao
što su tvrdoglava insistiranja na izvesnim pravilima, pre svega princip
slobodnog tržišta kapitalizma. Hajek je tvrdio da je vlast imala ulogu u
različitim oblastima, od regulacije radnog vremena, montarne politike i
institucija protoka dobrih informacija.
Ekonomske teorije su u poslednjih dvadeset pet godina, značajni dokazi
zbog čega tržišta prave greške i šta uraditi kako bi bolje funkcionisala.
Ideologije nepogrešivih i ekonomisti koji su im pružili pomoć – a koje su
podržali svi sa dobrim rezultatima zbog neregulisanog pokreta - odabrali su da
zanemare pomake u znanju. Pretvarali su se kako su Adam Smit i Fridrih Hajek
poslednji koji su rekli nešto o tržišnoj efikasnosti – možda su samo unapredili
njihove stavove sa nekoliko matematičkih modela potkrepljujući rezultate – ali
su ignorisali upozorenja ovih učitelja za potrebnim intervencijama vlade.
Tržište ideja savršeno je koliko i tržište proizvoda, kapitala i radne
snage. Najbolje ideje ne prevladavaju uvek, bar ne na krataki rok. Ali je dobra
vest da dok glupost perfektnih tržišta prevladala u određenim delovima
255
Joseph Stiglitz – Reforma ekonomije
ekonomske profesije, neki učenici su pokušavali da shvate način stvarnog rada
tržišta. Njihove ideje su tu da bi bile korišćene od strane onih koji žele da sačine
stabilniju, prosperitetniju i pravedniju privredu.
*****
Abstract
There is plenty of blame to be shared in this crisis—we have seen the role that regulators and legislators,
the Federal Reserve and the financiers, have all played. As each of them went about their business, they
argued that what they were doing was right, and more often than not, the arguments were based on
economic analysis. As we peel back the layers of “what went wrong,” we cannot escape looking at the
economics profession. Of course, not all economists joined in the jubilation of free market economics; not
all were disciples of Milton Friedman. A surprisingly large fraction, though, leaned in that direction. Not
only was their advice flawed; they failed in their basic tasks of prediction and forecasting. Relatively few
saw the coming disaster. It was not an accident that those who advocated the rules that led to the calamity
were so blinded by their faith in free markets that they couldn’t see the problems it was creating.
Economics had moved—more than economists would like to think—from being a scientific discipline
into becoming free market capitalism’s biggest cheerleader. If the United States is going to succeed in
reforming its economy, it may have to begin by reforming economics.
Keywords: Economic models, Great Depression, Great Recession.
256
Download

View/Open - Socioeconomica