UDK: 33
ISSN 2217–5458
FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT u novom sadu
Ekonomija
teorija i praksa
Economics
Theory and Practice
GODINA VI  •  BROJ I  •  NOVI SAD, 2013.
teorija i praksa
Ekonomija
Economics – Theory and Practice
IZDAJE:
UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA u novom sadu
FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT u novom sadu
Cvećarska 2, 21000 Novi Sad
tel./faks: 021/400–484, 469–513
[email protected]
Glavni urednik
Veselinović Branislav
Odgovorni urednik
Mišković Dušan
Sekretar redakcije
Drobnjaković Maja
Lektor i korektor za srpski jezik
Šinik Mirela
Despotov Mara
Lektor i korektor za engleski jezik
Marić Kristina
Tehnička realizacija
Penpro, Novi Sad
Štampa
Alfa-graf NS, Novi Sad
Tiraž
300
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
33
EKONOMIJA : teorija i praksa = Economics : theory and practice / glavni
urednik Veselinović Branislav. – God. 4, br. 1 (2011)– . – Novi Sad :
Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, Fakultet za ekonomiju i
inženjerski menadžment u Novom Sadu, 2011–. – 23 cm
Nastavak publikacije: Zbornik radova = ISSN 1820–9165. – Tromesečno.
ISSN 2217–5458 = Ekonomija
COBISS.SR-ID 262822663
Economics – Theory and Practice
Ekonomija
Redakcijski odbor:
  1. Prof. dr Massimo Bianchi, University of Bologna, Faculty of Economics in Forli, Bolonja,
Italija
  2. Prof. dr Ladislav Kabat, Paneuropean University, Bratislava, Slovačka
  3. Prof. dr Ludvig Toplak, European Centre, Maribor, Slovenija
  4. Prof. dr Peter Kruzslics, University of Szeged, Faculty of Law, Center for International
Studies, Segedin, Mađarska
  5. Prof. dr Chang Woon Nam, Ifo Institute – Leibniz Institute for Economic Research at
the University of Munich, Department of International Institutional Comparisons
  6. Prof. dr Rade Ratković, Fakultet za internacionalni hotelski i turistički menadžment,
Sveti Stefan, Crna Gora
  7. Prof. dr Nenad Vunjak, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet, Subotica
  8. Prof. dr Marko Carić, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Novi Sad
  9. Prof. dr Dragomir Đorđević, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
10. Prof. dr Branislav Veselinović, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
11. Prof. dr Dušan Mišković, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
12. Prof. dr Gojko Rikalović, Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet u Beogradu
13. Prof. dr Branko Medojević, Univerzitet u Beogradu, Ekonomski fakultet, Beograd
14. Prof. dr Miroslav Đorđević, Univerzitet u Kragujevcu, Ekonomski fakultet, Kragujevac
15. Prof. dr Dušan Zdravković, Univerzitet u Nišu, Ekonomski fakultet, Niš
16. Prof. dr Radovan Grandić, Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Novi Sad
17. Doc. dr Maja Ćirić, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
18. Prof. dr Vuk Raičević, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
19. Prof. dr Rajko Tepavac, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
20. Mr Olga Carić, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
teorija i praksa
Izdavački savet:
  1. Prof. dr Marijana Carić, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, Fakultet za
ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
  2. Prof. dr Marko Carić, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Pravni fakultet za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, Novi Sad
  3. Prof. dr Dragomir Đorđević, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
  4. Prof dr Branislav Veselinović, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
  5. Prof. dr Dušan Mišković, Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu,
Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment u Novom Sadu, Novi Sad
Sadržaj|Contents
Originalni naučni radovi
Pervaz Jovan
FINANCIAL MARKETS AND TECHNOLOGY
Pervaz Jovan
FINANSIJSKA TRŽIŠTA I TEHNOLOGIJA
1–9
Milojević Ivan, Ignjatijević Svetlana, Đorđević Dragomir
PROSTORNO ISKAZIVANJE RIZIKA U POSLOVANJU
Milojevic Ivan, Ignjatijevic Svetlana, Djordjevic Dragomir
SPATIAL EXPRESSION OF BUSINESS RISKS
10–19
Stojmirović Stojan, Jovanović Verica, Stojković Aleksandra
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
Stojmirovic Stojan, Jovanovic Verica, Stojkovic Aleksandra
EFFICIENCY OF ORGANIZATIONAL MODELS IN TIMES OF ECONOMIC CRISIS
20–31
Pregledni radovi
Vukajlović Đurđica, Šljivar Jelena
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG
NIVOA OBRAZOVANJA I RADNOG STAŽA
Vukajlovic Djurdjica, Sljivar Jelena
ASSESSMENT OF MOTIVATIONAL FACTORS AND POSSIBILITY OF PROMOTION FOR EMPLOYEES
OF DIFFERENT EDUCATIONAL LEVELS AND YEARS OF EMPLOYMENT
35–52
Stručni radovi
Ivaniš Marko
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
Ivanis Marko
FACTORING AS A CONTEMPORARY FORM OF ENTERPRISE FINANCING
55–77
Prikazi
Marko Ivaniš, Snežana Ivaniš
PRIKAZ KNJIGE: BANKARSKA GARANCIJA KAO SREDSTVO OBEZBEĐENJA U BANKARSKOM POSLOVANJU
81–84
Jovan Babović, Slavka Tasić
PRIKAZ KNJIGE: AGROEKONOMSKA I RURALNA POLITIKA EVROPSKE UNIJE
85–87
Originalni naučni radovi
UDK: 336.76:004
EKONOMIJA
TEORIJA i praksa
Datum prijema rada: 22.3.2013.
Datum korekcije rada: 28.3.2013.
Datum prihvatanja rada: 29.3.2013.
Godina VI • broj 1
str. 1–9
O R I G I N A L N I N AU Č N I R A D
FINANCIAL MARKETS AND TECHNOLOGY
Pervaz Jovan1
Abstract: The global financial markets have been early adopters of the newest tech-
nology throughout their history. Since the appearance of the earliest computers, technology and innovations have played an increasingly important role in the evolution
of the financial markets, and the way this industry does business. In the past quarter
of a century, since the instigation of the “Big Bang” switch to paperless electronic trading, the City of London has led the world in the adoption of new information and
communications technology (ICT) for the provision of electronic trading facilities,
and the associated distribution of data and news feeds. There has been a fundamental shift in the industry’s perception of the value of the raw data itself; it became an
invaluable business asset through the development of the technology. Even with the
high-end computers currently in use, professionals in the financial markets industry
are always looking for improvement and innovation in technology. This hunger for
new technologies looks unlikely to be diminished in future.
Key Words: Financial Market / Information Technology / Algorithm / Volume
INTRODUCTION
Technology has long played an important part in the financial services industry,
providing the innovative incremental advances that were essential for the industry
to expand its services. The global financial markets have been early adopters of the
newest technology throughout their history. New technologies may come in the
form of new hardware, new software (including algorithms), or usually as a combination of the two. Developments in processing speed and storage capacity have
had a deep impact on data management and transactional capabilities which eventually contributed to the reduction in cost. As new technologies become available
and more widely adopted, they may significantly alter which market actions are
possible, and in the longer term they may significantly alter the socio-economics of
 New York Institute of Technology, 21-11 31st Avenue, Astoria, New York,
e-mail: [email protected]
1
2
Pervaz Jovan
the financial markets, and also the necessary regulatory and political frameworks
that financial institutions operate in. As well as many opportunities, ICT development has additionally brought risks. Some of these risks are not obvious and
even counter-intuitive, for which there is an immediate requirement for careful
and thorough evaluation. (Brown, Cliff, Treleaven, 2010, p. 4)
In this document, I will establish the historical context for technology adoption in
the financial markets, review current technology trends, and then extend it to five
to ten year horizon, in attempt to identify what the financial-markets landscape
might reasonably look like in the future.
A BRIEF HISTORY OF TECHNOLOGY IN THE FINANCIAL MARKETS
For over a century, London’s trading in commodities and shares was centered in coffee-shops, and the London Stock Exchange was not formally founded until 1801.
Throughout this period, for well over a century, there was one primary communications technology that the financial markets were dependent on, and that was the
horse. Telephone-based communication was the dominant enabling technology of
the financial markets for the first 70 years of the twentieth century. That, and printed paper. (Brown, et al., 2010, p. 6) In mid 1980’s, the way this industry operates
changed dramatically with the development of the technology; PCs emerged on
trading floors. The information that the PC was showing on its screen was readable
not only by traders but also by any program running on the computer. It was possible
to write a program that could monitor the price of a financial instrument and suggest trader to buy or sell a security based on the “trigger” price that he or her chose.
Cliff (2010) marked the birth of the World Wide Web and the subsequent dot.com
boom as the start of the renaissance of automated trading, (p. 8). We have seen the
ongoing exponential decline in the real costs of computers, and it was possible to
deploy automated trading systems that had considerably more intelligence. Until
around 1998, stock exchange mostly consisted of people making deals and trading
stocks on the floors. In today’s stock exchange environment, almost everything is
handled through the use of computers. All the noise of people shouting on trading
floors has been decreasing since computers emerged on the stock exchanges around
the world.
THE CURRENT STATE OF PLAY
A significant proportion of today’s trading technology developments are being
driven by exactly the same issue that motivated traders of two hundred years ago,
FINANCIAL MARKETS AND TECHNOLOGY
3
and that is latency, (Brown, et al., 2010, p.14). Computers that are in use today
can trade a stock in a millisecond. These capabilities show the vital influence information technology has on the way financial markets operate – without computer
technology at current scale it would be impossible to imagine stock market transactions today.
According to Cliff (2010), current developments in the software of the financial
markets can be characterized as concentrating on the very fast, the very big, the
very wide, and the very clever, (p. 20). Importance of the speed of the algorithm is
highlighted by the fact that clever algorithm can be beaten by a less-clever one, is
the less-clever one is faster. The very wide is described in a sense of “width” which
is bandwidth, highlighting the importance of the number of significant events per
unit time in modern financial market.
Failure to understand risk correctly is now seen as the cause of most economic crises and failed financial services firms. There are many risks in finance because complex financial instruments, panic selling, market emotion, and algorithmic trading
feeds on itself. The possibility for even bigger risk is worsened by highly liquid and
global markets, complex derivatives and structured instrument, automated trading, new forms of trading, and new ways of sharing the spread. The most recent
economic crisis started in 2008 due to the burst of housing bubble, and we are still
feeling the consequences globally.
As Christopher Perretta (2011) says, in response to clients’ demands for more and
faster information, greater transparency and improved risk management, providers are applying the vast computing power at their disposal toward an increasingly
complex, sophisticated and integrated array of tasks, (p.VII).Therefore, today’s investors are able to see detailed information about their portfolio any time. They are
able to consider millions of scenarios for many of investment positions. And the
models they are considering are being built by an entirely new breed of financial
practitioner — one who possesses a keen understanding not only of critical business processes, but also of the technology that drives them.
TRUE VALUE OF DATA
We have seen another important change which is the shift in the industry’s perception of the intrinsic value of the raw data itself. Rather than a mere commodity, this data is increasingly viewed as the invaluable business asset it truly is. The
reason for this significant shift in perception is that new technological innovations
4
Pervaz Jovan
are empowering us to manage and correlate data in ways that give it exponentially
greater value, allowing investors to make more informed decision in the market.
Moreover, IT no longer represents its traditional place in the organization as a
support function. It obtained a function correlated to its essential mission which
is managing data as an invaluable asset. Going forward, data will not simply represent inventory to passively store or warehouse, but rather dynamically interconnected information to correlate, integrate and use holistically, (Pryor, 2011, p.5).
Indeed, the warehouse becomes the nerve center that adds value to stored legacy
information, turning it into an actionable commodity.
VOLUME
Technology has dramatically increased the amount of financial instruments traded
over the past two decades. The practices of trading on the floors have been replaced
by electronic trading platforms for equity, bond and currency markets, among other areas. This shift has essentially changed the way these markets behave and has led
to higher trading volumes.
Regulatory changes have also played a role in the increasing use of computerized
trading processes and electronic exchanges. Today, new regulations are poised to
accelerate this trend, bringing even larger trading volumes and diminished costs to
the huge derivatives market, (Lewis, 2011, p.15).
Source: finance.yahoo.com
FINANCIAL MARKETS AND TECHNOLOGY
5
The graph above represents the volume of trading on the S&P 500 index that is
most commonly used to represent the overall US Stock Market. We can see the exponential increase in the volume since the introduction of computers on the trading floors followed by the dot.com boom in late 1990s. Another reason for major
increase in volume of trades being made every day is the development of the algorithmic, and high frequency trading that will be discussed in the following chapter.
ALGORITHMIC TRADING
As mentioned by Lewis (2011, p.14), upgrades in exchange technology, combined
with the rising use of algorithmic trading, including high frequency trading methods, have contributed to a significant increase in the percentage of trades that are
placed electronically rather than verbally.
In algorithmic trading, the direct interface of computers place orders with trading
platforms. A computer analyzes the data from markets and sends trading instructions to the platform without the need for human intervention. Since the computer can process data very quickly, trades are placed rapidly. On the other hand,
high-frequency trades are a subset of algorithmic trading whose models profit by
taking advantage of small incremental changes in the market. In doing so, they
trade frequently, perhaps several times a second.
FUTURE
Economic and Political Factors
When thinking about the future scenario, we have to consider economical and
political factors that might be slowing down the development since they are directly correlated with the development of the technology. If economy is not growing at desired pace that can substantially slow down the rate of new technology
development and deployment. We can see the perfect example of that in the most
recent recession that started in the United States and expanded globally in the
fall of 2008. It is known as “The Great Recession” and many companies cut large
amounts of cash initially planned for research and development of new technologies.
Looking ahead, continuing improvements in IT will allow the financial services industry to deploy increasingly sophisticated analytics to help investors make more
informed decisions. Like Christopher Perretta (2011, p.VIII) says, in the not-toodistant future, rather than simply providing clients with a simple description of
6
Pervaz Jovan
their risk position, experts in the financial services industry will be able to provide
clients and investors with detailed insights into the actual factors contributing to
those risk positions. That will be a major improvement since managing risk has
become increasingly important part of the business of most financial services companies after the most recent economic downturn.
Future of algorithmic trading
The expectations are that in the next decade there will be a definitive move to more
sophisticated algorithms, which would autonomously learn from their previous
experiences in the financial markets. From technical perspective, the essence of the
current algorithmic trading is very simple compared to what is already known to
be possible. As the algorithms become more sophisticated, the jobs of maintaining them and adjusting to current market conditions will become more involved.
Ironically enough, there is another notion when thinking about longer time horizon. It is, that in future the design of new algorithms, and optimization of existing
ones will also be an automated process, performed by computers.
Cyber Security
Cyber-security, in finance and any other context, involves an ongoing arms-race
between attackers and defenders, predators and prey. (Brown, et al., 2010, p. 34)
Electronic attacks on the computer systems and communications networks of the
global financial markets are attractive to two communities: profit-seeking criminals seeking to steal money or assets from the system, and damage-seeking “enemy
agents” who aim to disrupt or destroy the system. Recently, we have seen cyber
attacks performed by Chinese hackers. They are targeting big, global corporations
and financial markets are of great value to them since companies in this industry
have huge balance sheets as well as important information in their system.
Cloud Computing
Another major advancement that will have huge impact on innovation in the industry is the development of cloud computing. Although cloud computing is not
new, and has been established in other industries for some time it is starting to
take hold in financial services. Operating in a cloud environment brings a range of
client benefits, from automation and capacity on demand, to accelerated time to
market, real-time data infrastructure and strengthened client service. Cloud environments are also advanced platforms for product and service innovation, including custom analytics and data, as well as risk and control, performance, compliance
FINANCIAL MARKETS AND TECHNOLOGY
7
and advisory services, (Perretta, 2011, p. VII). Lastly, working in a private cloud
environment helps promote data security which is very important as mentioned
before.
CONCLUSION
In this review I have summarized the historical context for technology adoption in
the financial markets, reviewed current IT trends, and then attempted to identify
coming disruptive technologies on the assumption that current trends will continue over the coming decade.
Without external intervention, the shift to trading that is dependent on highspeed high-bandwidth automated adaptive technology seems set to continue over
the next decade. It is reasonable to expect that the net result of these trends will
be a lowering of barriers of entry, and a significant reduction in the number of employees required by major financial institutions. It will also be necessary to engage
in programs of research that further develop our understanding of, and ability to
quantify risk.
Trading systems can exist anywhere today. As long as a person opens a brokerage
account it is possible to trade and engage in financial markets from variety of devices that can be connected to the internet. Benign regulations are required in order to both entice trading, and provide a beneficial risk management environment.
This is a global requirement that should prevent the next possible major crisis to
occur as well as help more people to be part of financial markets around the world.
8
Pervaz Jovan
FINANSIJSKA TRŽIŠTA I TEHNOLOGIJA
Pervaz Jovan
Sažetak: Finansijska tržišta širom sveta su se oduvek veoma brzo adaptirala na
najnoviju tehnologiju. Još od pojave prvih kompjutera, tehnologija i inovacije su
igrale veoma važnu ulogu u razvoju finansijskih tržišta i u načinu poslovanja ove
industrije. U poslednjih trideset godina, prelaskom na elektronsko trgovanje, grad
London je bio prvi koji je prihvatio nove informacione i komunikacione tehnologije
radi snabdevanja objekata za elektronsko trgovanje, kao i radi prenosa podataka.
Takođe, dogodila se još jedna značajna promena u percepciji cele industrije u pogledu
na same podatke; kroz razvoj tehnologije, obični podaci su dobili na značaju jer su
mogli da se upotrebe u veoma korisne svrhe. Čak i sa najnovijim računarima koji
su trenutno u upotrebi, profesionalci u industriji finansijskih tržišta konstantno su u
potrazi za inovacijama i dodacima u tehnologiji. Ta glad za novim tehnologijama
najverovatnije se neće umanjiti u budućnosti.
Ključne reči: finansijsko tržište / informaciona tehnologija / algoritam / promet
BIBLIOGRAPHY
1.Brown, D., Cliff, D., Treleaven, P. (2010, January). Technology Trends in the
Financial Markets : A 2020 Vision, London, Government Office for Science.
2.Donohue, J., Hooker, M. (2011). Portfolio Allocation and Modeling – A Technological Arms Race? The Evolving Role of Technology in Financial Services,
Boston, State Street.
3.Finance.yahoo.com (2013, March).
4.Grene, Sophia. (2010, March). Technology helping to tame the wild financial
markets, New York, Financial Times.
5.Lewis, C. (2011). Adapting to the New Regulatory Environment. The Evolving
Role of Technology in Financial Services, Boston, State Street.
6.Modis (2011, December). Information Technology & Stock Exchange: How
They Function Together, Modis.com.
7.Nocera, J. (2009). Risk Mismanagement, New York, The New York Times.
8.Perretta, C. (2011). The Evolving Role of Technology in Financial Services,
Boston, State Street.
9.Pinsker, Wheeler (2010, January). Nonprofessional Investors’ Perceptions of
the Efficiency and Effectiveness of XBRL-enabled Financial Statement Analy-
FINANCIAL MARKETS AND TECHNOLOGY
9
sis and of Firms Providing XBRL-formatted Information, New York, EBSCO
Industries.
10.Pryor, W. (2011). Technology With a Purpose: The Next Generation Today.
The Evolving Role of Technology in Financial Services, Boston, State Street.
11.Steiner, C. (2010). Wall Street’s Speed War, New York, Forbes Magazine.
UDK: 336
EKONOMIJA
TEORIJA i praksa
Datum prijema rada: 25.3.2013.
Datum korekcije rada: 27.3.2013.
Datum prihvatanja rada: 28.3.2013.
Godina VI • broj 1
str. 10–19
O R I G I N A L N I N AU Č N I R A D
PROSTORNO ISKAZIVANJE RIZIKA U POSLOVANJU
Milojević Ivan1
Ignjatijević Svetlana2
Đorđević Dragomir3
Sažetak: Ekonomije sa dominantnim privatnim vlasništvom i razvijenim tržišnim
institucijama grade svoj prosperitet na ciljnoj funkciji preduzeća u obliku maksimizacije profita. Finansijski položaj preduzeća predstavlja najznačajniji pokazatelj finansijskog zdravlja koji govori o mogućnostima kojima raspolaže preduzeće u datom
momentu posmatranja. Stvaranje vrednosti preduzeća podrazumeva istovremeno
stvaranje konkurentske prednosti i vrednovanje ekonomskih efekata.
Ključne reči: menadžment / vrednost / sredstva / rizik / finansijski položaj
UVOD
Između ekonomskih pojava uspostavljaju se različite vrste zavisnosti. Mi ćemo ih
razdvojiti na funkcionalne i stohastičke. U ovom natpisu predmet istraživanja su
potencijalni tokovi ulaganja i doprinos stohastičke komponente rizika vrednosti
preduzeća. Menadžment u postupku ocene ulaganja sagledava šta se događa iza
projekcije gotovinskih tokova i procenjuje raspoložive šanse za eventualne modifikacije. Svrha izlaganja u ovom delu se odnosi na upozorenje da primena pravila
neto sadašnje vrednosti ne znači završetak menadžment procesa u momentu donošenja odluke o izboru ulaganja.
U ovom delu ćemo objasniti uticaj stohastičkog rizika u kreiranju vrednosti preduzeća, pogotovo ako se ovim rizikom upravlja na neodgovarajući način.
 Univerzitet odbrane Beograd, Vojna akademija, Pavla Jurišića Šturma br. 1,
e-mail: [email protected]
2
 Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment
u Novom Sadu, Novi Sad, Cvećarska br. 2, e-mail: [email protected]
3
 Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment
u Novom Sadu, Novi Sad, Cvećarska br. 2, e-mail: [email protected]
1
PROSTORNO ISKAZIVANJE RIZIKA U POSLOVANJU
11
RIZIK ULAGANJA
Smanjivanje ukupnog rizika povećava gotovinske tokove, a time i vrednost preduzeća, što zahteva integrisani pristup upravljanja rizikom u preduzeću (Van Horne,
Wachowicz, 2007). Potrebno je utvrditi uticaj i efekte kompenzovanja rizika na
vrednost preduzeća.4
Stohastički rizik–––
ulaganja se uobičajeno izražava pomoću očekivane vrednosti gotovinskog toka (CFt ) i mere disperzije kao što su standardna devijacija (σt ), varijansa (σt 2) i koeficijent varijacije (SV). Ovakav način merenja rizika ulaganja involvira
problem, koji se ogleda u vremenskoj dimenziji jer sa protokom vremena mogu
da se menjaju ne samo očekivane vrednosti gotovinskog toka nego i distribucije
verovatnoće. Moguće rešenje ovog problema je u pristupu pomoću drveta verovatnoće.5
Ovaj model omogućava da se umesto jedne neto sadašnje vrednosti sakupe informacije o celokupnoj distribuciji verovatnoće NSV (neto sadašnje vrednosti) u
posmatranom intervalu (Vučićević, 2003). Pri tome se diskontovanje gotovinskih
tokova vrši stopom koja ne sadrži rizik, a u cilju studiranja samog rizika. Stopa koja
ne sadrži rizik koristi se samo za izolaciju vremenske vrednosti novca. Zbog toga
se pozitivna očekivana vrednost neto sadašnje vrednosti ne može koristiti kao jasan signal za prihvatanje ulaganja jer ne predstavlja ekvivalent kreiranoj vrednosti
preduzeća.
Analiza osetljivosti započinje situacijom osnovnog slučaja. Ova situacija sadrži
projektovane ili očekivane vrednosti promenljivih koje su značajne za izračunavanje NSV ulaganja. Pragmatično, to mogu da budu prodaja po jedinici, prodajne cene, fiksni i varijabilni troškovi i sl. Očekivane vrednosti ovih promenljivih
su vrednosti osnovnog slučaja, a izračunata neto sadašnja vrednost se naziva NSV
osnovnog slučaja.
Suština analize osetljivosti je u tome da svaka promenljiva varira za određeni procenat iznad i ispod svoje očekivane vrednosti, pri ostalim neizmenjenim pretpostavkama, a potom sledi izračunavanje nove NSV. Analiza sadrži i ograničenja, koja se
ogledaju u tome da projektni rizik zavisi od dva faktora: osetljivosti NSV projekta
na promene ključnih promenljivih i raspona verovatnih vrednosti ovih promenlji Rizik ulaganja se definiše kao varijabilitet njegovih gotovinskih tokova u odnosu na očekivane
vrednosti. Što je veći varijabilitet, to su investicije rizičnije i obrnuto.
5
 Reč je o grafičkoj ili tabelarnoj prezentaciji struje mogućih gotovinskih tokova koje generiše
projekt.
4
12
Milojević Ivan
vih koja se ogleda u njihovim distribucijama verovatnoće. Analiza scenarija uzima
u razmatranje oba pomenuta faktora (Brigham, Gapenski, 1994).
Projekcija ključnih promenljivih za izračunavanje NSV ulaganja se vrši u tri varijante: „loša”, „dobra” i „najverovatnija”. Ovakav metod sadrži dva ozbiljna nedostatka,
jer razmatra samo nekoliko diskretnih vrednosti za NSV iako je broj mogućnosti
praktično beskonačan i pretpostavlja da su promenljive u perfektnoj pozitivnoj korelaciji. Zbog toga scenario analiza prenaglašava ekstreme – najgori slučaj za NSV
je suviše nizak, a za najbolji slučaj je suviše visok.
Najpopularnija analitička tehnika za proveru izgleda diverzifikovanih grupa poslovnih jedinica konstruiše matricu poslovnog portfolija (business portfolio matrix)
kao dvodimenzionalni grafički portret komparativnog položaja različitih poslova.
Prva matrica poslovnog portfolija, uvedena od strane Boston Consulting Group
(BCG) (Tintor, 2001), konstruisana je kao četvoropoljna matrica sa osama čija su
obeležja ili parametri: stopa rasta tržišta (industrije) i relativni tržišni udeo. Kod
ove matrice u osnovi se radi o jednodimenzionalnom pristupu po kojem svaku
osu opisuje jedan parametar. GE-matricu kao 9-poljnu razvio je General Electric
uz pomoć McKinsey&Company. Kod GE-matrice radi se o višedimenzionalnom
pristupu jer umesto jednog parametra svaku osu opisuju agregati parametara, koji
u ovom slučaju opisuju složena obeležja: konkurentna snaga i atraktivnost tržišta.
Grafički portret komparativnog položaja može se oblikovati pomoću četvoropoljne matrice (Four-cell matrix, Vier Matrix-Felder) ili devetopoljne matrice (Ninecell matrix, Neun Matrix-Felder) koje se razvijaju podelom ukupne skale osi na dva
ili tri jednaka dela celine ose na kojima su zapisana kvantitativno ili kvalitativno
iskazana obeležja.
Analitički utvrđene vrednosti na ordinati i apscisi stvaraju koordinate koje pojavu
(proizvod, strategijski poslovne jedinice) alociraju u neko od četiri ili devet polja.
U razmatranju pristupa analizi strategijskog položaja preduzeća konstatovano je
postojanje jednodimenzionalnih i višedimenzionalnih procedura. Prve se povezuju s BCG matricom, a druge s GE-matricom poslovnog portfelja. Kako se ocenjuje
da su pojedinačni parametri iz jednodimenzionalnog pristupa elementi agregata
parametara u višedimenzionalnom pristupu smatra se logičnim početi prezentacijom s jednodimenzionalnim pristupom. Postupak se može pokazati sledećim
primerom.
Poslovna jedinica deluje u tržišnoj niši s prosečnom stopom rasta tržišta od 10% i
raspolaže sledećim podacima o ukupnoj prodaji i prodaji najvećih konkurenata i
podacima o veličini i stopama rasta prodaje za svaki proizvod:
13
PROSTORNO ISKAZIVANJE RIZIKA U POSLOVANJU
Proizvod
Tabela 1. Stanje prodaje proizvoda strategijskih poslovnih jedinica (SPJ).
Vrednost prodatih proizvoda
SPJ
1
2
A
800
B 2.000
V
400
G
500
D
800
Đ 6.000
Glavni
konkurent
3
1.000
2.000
800
900
2.000
1.500
Ukupno
tržište
4
2.000
4.500
2.700
5.000
4.000
7.800
Udeo u
ukupnoj
prodaji
(%)
5 (2 : 4)
40
44
15
10
20
77
Relativna
veličina prema
glavnom
konkurentu
6 (2 : 3)
0,80
1,00
0,50
0,56
0,40
4,00
Stopa rasta
vlastite prodaje
(%)
7
12
5
13
5
12
8
Izvor: Izrada autora
BCG-matrica konstruiše se kao grafički prikaz koji kombinuje dva jednostavna
para­metra, u ovom slučaju to su:
1. stopa tržišnog rasta s procenom 15% povećanja ukupne prodaje na ukupnom tržištu i pojedinačnim stopama rasta za svaki proizvod (kolona 7)
analizirane SPJ (strategijske poslovne jedinice), pa je podela na ordinati
tome saglasna, i
2. udeo u tržištu kao odnos prodaje pojedinog proizvoda SPJ i ukupne prodaje istovrsnih proizvoda svih ponuđača (Kolona 5 = 2/4).
Treći elemenat relevantan za izradu grafičkog prikaza portfolija proizvoda predstavlja odnos veličine prodaje SPJ i glavnog konkurenta, pripadajući koeficijenti
nalaze se u koloni 6 i oni određuju veličinu kruga koji pokazuje pojedini proizvod.
Jedinična veličina je veličina konkurenta i u grafikonu je njome označen proizvod
„B”. Iako numerički podaci omogućuju izvestan uvid, grafička forma iskazivanja
uticaja oba parametra daleko je preglednija. Slika 1 to pokazuje.
14
Milojević Ivan
Grafikon 1. Portfolio proizvoda strategijske poslovne jedinice.
Izvor: Izrada autora
Konstrukcija portfolio pregleda razdvaja proizvode u devet kvalitativno različitih
grupa. Ako se po fazama životnog ciklusa proizvodi kreću u smeru kazaljke na satu
i ako u međuvremenu ne dožive slom, moguće je razmatrati njihovu sadašnju poziciju i uz odgovarajuću podršku, njihovu sudbinu. Najvećoj konkurenciji izložen
je proizvod „Đ” s jednakim udelom kao i glavni konkurent i sa zajedničkim pokrivanjem 77% tržišta. Po prirodi položaja ovaj proizvod je kandidat za menjanje položaja, a smer promene zavisi od životnog ciklusa konkurentskog proizvoda. Proizvodi „A”, „V” i „D” zanimljivi su po visokim stopama rasta, ali i po niskom udelu,
međutim slabost bi im mogao biti obim. Konkurenti su zauzeli vodeće položaje što
se vidi iz veličine kruga.
Zasnivanje ocene polaznog strategijskog položaja zahteva produbljavanje analize
ne samo radi preciznije ocene već i radi zasnivanja strategija i posebno radi kasnije
faze vrednovanja alternativnih strategija (Tintor, 2001). Višedimenzionalni postupak zasniva se na kombinaciji višebrojnih mernih veličina ili parametara koji
stvaraju neki od agregata. Uobičajeni višedimenzionalni su relativna konkurentska
15
PROSTORNO ISKAZIVANJE RIZIKA U POSLOVANJU
sposobnost i atraktivnost tržišta. Može se primetiti da su analizirana obeležja iz jednodimenzionalnih portfolija samo pojedini parametri u agregiranim višedimenzionalnim obeležjima. Tako se omogućava objedinjavanje ocene ukupnog agregata.
Na osnovu ove analize utvrđuje se pozicija SPJ „A” u portfoliju preduzeća.
Tabela
2. Relativna konkurentska sposobnost SPJ „A”.

R.
br.

Opis parametra
1.
Relativni tržišni udeo
2.
Finansijska snaga
3.R.
4.br.
Tehnički knowhow
Opis parametra
Troškovna prednost
5.1.
Kvalitet
Relativniproizvoda
tržišni udeo
6.2.
Potencijal
inovacija
Finansijska
snaga
7.3.
Licencniknowhow
odnos
Tehnički
8.4.
Troškovna prednost
Kvalifikovanost
osoblja
5.
Kvalitet proizvoda
Kvalifikacija
ocene
6.
Potencijal inovacija
Skala vrednovanja
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
Skala vrednovanja
1.
2.
3.
4.
Niska
5.
6.
7.
Srednja
8.
9.
Visoka
7.
Licencni odnos
Izvor: Tintor,
2001.
R.8.
Kvalifikovanost osoblja
Opis parametra tržišta.
Drugi agregat
je atraktivnost
Kvalifikacija
ocene
br.
1. Niska
2.
1.
Skala vrednovanja
3.
4. Srednja
5.
6.
7.Visoka
8.
9.
Veličina tržišta
Tabela 3.
Atraktivnost
tržišta SPJ „A”.
2.
Rast tržišta
3.R.
4.br.
5.1.
2.
6.
3.
7.
4.
8.
5.
6.
7.
8.
Rentabilnost
Opis
parametra
Snaga konkurencije
Veličina tržišta
Intenzitet
investiranja
Rast tržišta
Opasnost supstitucije
Rentabilnost
Sigurnost umanjenja
Snaga konkurencije
Rizici intervencionizma
Intenzitet investiranja
Kvalifikacija ocene
Opasnost supstitucije
Skala vrednovanja
1.
2.
3.
4.
5.
Niska
Srednja
Niska
Srednja
6.
7.
8.
Visoka
Sigurnost umanjenja
Rizici intervencionizma
Kvalifikacija ocene
Izvor: Tintor, 2001.
Visoka
9.
Sažimanjem sistematizovanih ocena za pojedine parametre iz agregata ustanovljavaju se
zbirne ocene.
16
Milojević Ivan
Tako na primer,
za agregat relativna
sposobnost,izukupan
zbirustanovljaocena je 52, što
Sažimanjem
sistematizovanih
ocena konkurentska
za pojedine parametre
agregata
vaju
se zbirne
podeljeno
sa ocene.
8 daje prosečnu ocenu 6,5 jer od ukupno moguća 72 poena, 52 čini 72%, a za
agregat
atraktivnost
tržišta, relativna
ukupni zbir
ocena je 44 poena
što podeljeno
sa zbir
8 daje
prosečnu
Tako
na primer,
za agregat
konkurentska
sposobnost,
ukupan
ocena
je ocenu
52, što5,5
podeljeno
sa
8
daje
prosečnu
ocenu
6,5
jer
od
ukupno
moguća
72
poena,
jer od ukupno moguća 72 poena 44 pripisana čine 61%.
52 čini 72%, a za agregat atraktivnost tržišta, ukupni zbir ocena je 44 poena što podeljeno sa 8 daje prosečnu ocenu 5,5 jer od ukupno moguća 72 poena 44 pripisana
Na61%.
osnovu ovih podataka moguće je na grafičkoj slici matrice poslovnog portfolija preduzeća
čine
alocirati SPJ „A“ sa ustanovljenim koordinatama (5,5 i 6,5):
Na osnovu ovih podataka moguće je na grafičkoj slici matrice poslovnog portfolija
preduzeća alocirati SPJ „A” sa ustanovljenim koordinatama (5,5 i 6,5):
Grafikon 2. Pozicija SPJ „A“ u poslovnom portfoliju preduzeća.
Visoka
Srednja
Niska
Atraktivnost tržišta
Grafikon 2. Pozicija SPJ „A” u poslovnom portfoliju preduzeća.
9
PODMLADAK
UZLAZNI
NA VRHU
8
7
PROBLEMATIČNI
6
PODMLADAK
KANDIDATI ZA
PROMENE
POTENCIJAL
ODLAZEĆI
PROIZVODI
PROIZVODI
ZA KORIŠĆENJE
5
ŠKART
4
3
2
1
1
2
Niska
3
4
Srednja
5
6
7
8
9
Visoka
Relativna konkurentska snaga
Izvor: Tintor, 2001.
Izvor: Tintor, 2001.
Koordinate SPJ „A” određuju joj mesto „potencijala” što znači da, kao i sve SPJ čiji
se strategijski položaj nalazi iznad dijagonale pripada grupi „investicije i rast”. To
značiSPJ
da njihova
konkurentna
sposobnost
sadržišto
relevantnu
kombinaciji
Koordinate
„A“ određuju
joj mesto
„potencijala“
znači da,snagu
kao ii usve
SPJ čiji se
sa faktorima iz agregata „atraktivnost tržišta” stvara šansu za preduzeće. Suprotno
strategijski položaj nalazi iznad dijagonale pripada grupi „investicije i rast“. To znači da
tome, ucrtane imaginarne SPJ u području ispod dijagonale pripadale bi grupi SPJ
njihova„izuzimanje
konkurentnai dezinvestiranje”
sposobnost sadrži
relevantnu
u kombinaciji
sa faktorima
koju
označavasnagu
položaji „bez
šansi za uspeh
u buduć- iz
nosti”
i,
na
kraju,
sve
SPJ
koje
su
kao
imaginarne
ucrtane
u
polja
kojim
prolazi
agregata „atraktivnost tržišta“ stvara šansu za preduzeće. Suprotno tome, ucrtane imaginarne
dijagonala pripadaju grupi „selekcija” što pretpostavlja strategiju i mere koje će ih
SPJ u području ispod dijagonale pripadale bi grupi SPJ „izuzimanje i dezinvestiranje“ koju
usmeriti ka investiranju i ekspanziji ili ka dezinvestiranju i napuštanju.
označava položaj „bez šansi za uspeh u budućnosti“ i, na kraju, sve SPJ koje su kao
imaginarne ucrtane u polja kojim prolazi dijagonala pripadaju grupi „selekcija“ što
pretpostavlja strategiju i mere koje će ih usmeriti ka investiranju i ekspanziji ili ka
PROSTORNO ISKAZIVANJE RIZIKA U POSLOVANJU
17
RIZIK PORTFELJA
Vlasnici klasifikuju svoje portfelje kompletnije nego sama preduzeća (O’Regan,
2001). Iz toga ne sledi zaključak da projektni rizik i rizik preduzeća nisu značajni za maksimizaciju dobitka vlasnika. Nekoliko razloga govore u prilog suprotnoj
tvrdnji. Prvo, nediversifikovane vlasnike (uključujući vlasnike malih preduzeća)
više interesuje rizik preduzeća, nego tržišni rizik. Drugo, mnogi investitori ne isključuju rizik nelikvidnosti koji zavisi od rizika preduzeća. Treće, stabilnost preduzeća je važna ne samo akcionarima, već i ostalim interesnim grupama kao što
su menadžeri, radnici, kupci, dobavljači i sl. Zbog rizika nelikvidnosti, preduzeća
teže privlače i zadržavaju dobre menadžere i radnike. Kupci i dobavljači odbijaju
saradnju sa takvim preduzećima. Problem je i dodatno zaduživanje koje može da se
realizuje jedino po visokim kamatnim stopama. Konačno, rizična preduzeća imaju
teškoće sa održavanjem istraživačko-razvojnih programa, marketinških programa i
sl. Svi ovi faktori teže da smanje profitabilnost rizičnog preduzeća, a time i njegovu
vrednost.
Integrisani pristup menadžmentu ukupnog rizika preduzeća ima za cilj da opravda praksu kompenzacije rizika preduzeća. Iako ukupan rizik ne mora da utiče na
zahtevane prinose investitora, veliki nesistematski rizik može značajno da smanji
vrednost preduzeća. Ovo pogotovo važi ako se stohastičkim rizikom upravlja na
neodgovarajući način.
Optimalni profil rizika preduzeća se bazira na kompromisu između troškova preuzimanja celokupnog (ili delimičnog) rizika preduzeća i troškova kompenzovanja
rizika. Pri tome fokus analize treba da bude na riziku od nesolventnosti. Za tu svrhu
preduzećima stoje na raspolaganju dva analitička instrumenta: (1) model najgoreg
mogućeg scenarija i (2) model neadekvatnosti gotovine. Model najgoreg mogućeg
scenarija se zasniva na identifikaciji različitih vrsta rizika i na projekciji gotovinskih
tokova za svaku kategoriju rizika, pretpostavljajući šta sve najgore može da se desi.
Informacija o skupu gotovinskih tokova može da se iskoristi za izračunavanje distribucije verovatnoće krajnjeg salda gotovine po završetku recesije. Sledeći korak je
poređenje ovog salda sa fiksnim obavezama preduzeća.
Sa svakim inkrementom duga, može da se odredi verovatnoća nesolventnosti koja
se zasniva na distribuciji verovatnoće krajnjeg salda gotovine. Derivati kao vrsta
hartija od vrednosti imaju nekoliko značajnih implikacija za menadžersku praksu
i akcionare. S obzirom da je sa derivatima tržište postalo „savršenije i kompletnije”,
menadžeri su mogli da se koncentrišu na jezgra kompetencije i povećanje prinosa,
bazirano na komparativnoj prednosti, umesto na događaje koji su izvan njihove
18
Milojević Ivan
kontrole i iskustva. S druge strane, rizik sada može da se podeli mnogo lakše i po
nižim institucionalnim troškovima. Posmatrano iz ugla maksimizacije vrednosti
preduzeća, korišćenje derivativa je postala raširena, ali i kontroverzna praksa. Akcionari kao diversifikovani investitori su najviše zainteresovani za sistematski rizik
koji ne isčezava u diversifikovanim portfeljima. Njima je više stalo da preduzeće
kompenzuje sistematski, nego stohastički rizik. Pri tome je značajno da su diversifikovani investitori kao klasa na dobitku jedino ako se sistematski rizik transformiše „izvan sistema”. To znači da kada preduzeće A kompenzuje rizik, to nije učinjeno
na račun preduzeća B, u kojem diversifikovani akcionari takođe poseduju akcije.
Ako rizik nije transferisan izvan sistema, onda izloženost riziku prosečno diversifikovanog investiora ostaje ista. Međutim, ukoliko preduzeće A kompenzuje rizik
transferišući ga zatvorenoj korporaciji ili stranom preduzeću u kojem investitori
nemaju akcije, tada prosečno diversifikovani akcionar može da bude na dobitku.
Ipak, najveća korist od kompenzovanja rizika jeste ona koju preduzeće može da
stvori i podeli akcionarima kroz povećanje očekivanih prinosa.
Kompenzacija rizika je korisna stvar kada je u pitanju oporezivanje preduzeća.
Zbog proporcionalne poreske strukture preduzeće više gubi kada dobit preduzeća
pre oporezivanja padne za određeni iznos, nego što dobijaju kada ona poraste za
jednak iznos. Kompenzovanjem rizika se smanjuje promenljivost ostvarene dobiti
i neutrališu efekti oporezivanja. Kompenzovanje rizika generalno smanjuje verovatnoću finansijskog neuspeha i likvidacije. Smanjivanje troškova likvidnosti ima
za posledicu povećanje kapaciteta zaduživanja. Zbog povećanja finansijskog leveridža preduzeće može da realizuje poreske prednosti većeg racija dug/kapital.
ZAKLJUČAK
Kompenzovanje rizika ima pozitivno dejstvo i kada su u pitanju nova ulaganja i
kada se radi o sukobu akcionara i ostalih poverilaca u preduzeću, zato što omogućava bolju kontrolu rizika. Akcionari time stiču više fleksibilnosti za promenu
poslovanja preduzeća, bez suštinske promene ukupnog rizika. Kada je u pitanju
nagrađivanje menadžmenta i zaposlenih postoji pozitivna korelacija zarada sa
vrednošću preduzeća. Ako je vrednost preduzeća viša i ono posluje dobro, onda
zaposleni generalno imaju veće zarade nego kada preduzeće posluje loše. Princip
neizvesnosti visine zarada predstavlja kompenzaciju akcionarima za rizik poslovanja preduzeća.
Kompenzovanje rizika sopstvenom inicijativom akcionara nije supstitut za kompenzovanje rizika od strane menadžmenta, jer i on ima legitimnu tražnju za finansijskim instrumentima kao što su derivati, koje mogu da koriste za kontrolu rizika.
19
PROSTORNO ISKAZIVANJE RIZIKA U POSLOVANJU
SPATIAL EXPRESSION OF BUSINESS RISKS
Milojevic Ivan
Ignjatijevic Svetlana
Djordjevic Dragomir
Abstract: Economies with dominant private ownership and developed market institutions build their prosperity on profit maximization as the ultimate role of companies. Financial situation of a company represents the most important indicator of financial health. The creation of value for the owners implies two simultaneous processes:
creation of competitive advantage and evaluation of economic effects.
Key words: management / value / financial means / risk / financial situation
LITERATURA
1.Brigham, E., Gapenski, L. (1994). Financial Managemement, Orlando, The
Dryden Press, Harcourt Brace College Publishers.
2.Majstorović, A., Milojević, I. (2008). Računovodstvo, Novi Sad, Privredna
akademija.
3.O'Regan, P. (2001). Financial Information Analysis, Univesity of Limerick.
4.Tintor, J. (2001). Analiza poslovanja preduzeća, Osijek, Ekonomski fakultet.
5.Van Horne, J., Wachowicz, J. (2007). Fundamentals of financing management, Beograd, Data status.
6.Vučićević, R. (2003). Teorija verovatnoće sa osnovama teorije masovnog opsluživanja, Beograd, Vojna akademija.
UDK: 338.124.4:658.011.32
EKONOMIJA
TEORIJA i praksa
Datum prijema rada: 21.2.2013.
Datum korekcije rada: 9.3.2013.
Datum prihvatanja rada: 10.3.2013.
Godina VI • broj 1
str. 20–31
O R I G I N A L N I N AU Č N I R A D
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA
U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
Stojmirović Stojan1
Jovanović Verica2
Stojković Aleksandra3
Sažetak: U uslovima tržišnog privređivanja primenjeni organizacioni model kao
sistem uspostavljanja organizacije rada predstavlja reprezentanta konkretnog proizvodnog subjekta. Otuda se, u uslovima tekuće svetske ekonomske krize, s obzirom
na njen negativan uticaj na poslovne rezultate svakog privrednog subjekta, logično
pojavio problem smanjene efikasnosti primenjenih organizacionih modela u privrednim subjektima, za čije se rešenje u teoriji nude razni pristupi koji u osnovi imaju
parcijalni karakter. Upravo iz tih razloga, na primeru privrede Srbije, tokom 2012.
godine izvršeno je jedno sondažno istraživanje, koje je omogućilo podelu primenjene
organizacije na tradicionalne (krute) i timske (elastične) modele. Na osnovu toga, u
ovom istraživanju kreiran je celovit sistem merenja i upoređivanja parcijalne i ukupne efikasnosti dominantno primenjenih i drugih organizacionih modela u uslovima
turbulentnog privređivanja. Njegovom primenom se došlo do konstatacije po kojoj je
izmerena efikasnost posmatranih organizacionih modela međusobno slična i pretežno niska, što je omogućilo projektovanje njihovih unapređenja. Ovi rezultati, kao
takvi, svakako su veoma značajni za teoriju i praksu organizovanja rada u privrednim subjektima u kriznom privređivanju, s tim što ih treba verifikovati realizacijom
istorodnog kompleksnijeg istraživanja.
Ključne reči: kriza / organizacija / ekonomija / efikasnost
 Beogradska poslovna škola, Beograd, Kraljice Marije br. 73,
e-mail: [email protected]
2
 Ekonomsko-menadžerska škola Pančevo, Pančevo, Maksima Gorkog br. 25,
e-mail: [email protected]
3
 JP Beogradske elektrane, Novi Beograd, Savski nasip br. 11, e-mail: [email protected]
1
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
21
METODOLOŠKE NAPOMENE
Komparativnom proučavanju efikasnosti primenjenih organizacionih modela u tekućem kriznom privređivanju danas se poklanja velika pažnja. Međutim, ostvareni
rezultati u toj oblasti su u osnovi parcijalni, pa kao takvi nisu reprezentativni za adekvatno unapređivanje efikasnosti tih modela. U tom smislu, autori ovog rada su u
prošloj, 2012. godini, unutar privrede Srbije realizovali jedno sondažno istraživanje
sa zadatkom da se adekvatno klasiraju primenjeni organizacioni modeli i da se projektuje i primeni prikladan sistem merenja njihove efikasnosti. Ovo otuda što se time
može dobiti odgovor na pitanje koji organizacioni modeli odgovaraju zahtevima tretiranih delatnosti i kakva je realna efikasnost njihove primene u kriznom privređivanju.
Za potrebe takvog istraživanja pripremljen je i primenjen prikladan projekat istraživanja koji se zasnivao na sledećim idejnim faktorima (Radovanović, 2008, str. 47–62):
•  na utvrđenom istraživačkom problemu, koji se svodio na pitanje: kako treba
meriti i unapređivati efikasnost primenjenih organizacionih modela u privrednim subjektima tokom ekonomske krize;
•  na određenom predmetu istraživanja, kojim je obuhvaćeno proučavanje efikasnosti primenjenih modela organizovanja privrednih subjekata u Srbiji;
•  na definisanom cilju istraživanja, koji je činila namera da se rezultatima istraživanja unapredi efikasnost primenjenih organizacionih modela unutar predmeta istraživanja i uopšte;
•  na izabranim metodima istraživanja, u koje spadaju metode naučnog studiranja i ispitivanja;
•  na definisanim istraživačkim instrumentima, koje su činili registrator teorijskih podataka i upitnik za prikupljanje empirijskih podataka;
•  na projektovanom uzorku ispitanika, kojim je obuhvaćeno anketiranje 20
slučajno odabranih menadžera privrednih subjekata od kojih po 10 primenjuju tradicionalni i timski model organizovanja u svojim firmama (s tim što
im je ta podela u upitniku detaljno objašnjena).
Na osnovu toga, sakupljeni su planirani teorijski i empirijski podaci koji su zatim statistički obrađeni i interpretirani, što je omogućilo pripremu ovog rada čija se suština
nadalje izlaže.
KRIZNO PRIVREĐIVANJE I ORGANIZACIONI MODELI
Sa aspekta konkretnih privrednih subjekata nisu značajni uzročnici tekuće svetske
ekonomske krize, već njen uticaj na privređivanje. U tom smislu valja istaći da je
22
Stojmirović Stojan
ta kriza najpre dovela do redukovanja poslovanja privrednih subjekata, zatim do
velikog broja otpuštenih radnika, kao i do minimiziranja investiranja u privredni razvoj. Većina, naročito manje razvijene nacionalne države i njihovi privredni
subjekti u takvoj opštoj situaciji, ne preduzimaju ništa na planu suprotstavljanja
krizi, čekajući da ona sama od sebe prođe. Nasuprot tome, neke prvenstveno razvijenije zemlje i određeni privredni subjekti u njima aktivno se odupiru krizi, čime
uspevaju da je brže i efikasnije savladaju (Adižes, 2009, str. 46–52). Naravno, ovaj
drugi pristup je delotvorniji, ali on podrazumeva veću kompetentnost konkretne
države i menadžmenta u njenim privrednim subjektima.
U svakom od tih slučajeva ekonomska kriza direktno utiče na izbor i primenu
određenih modela organizacije u privrednim subjektima. Generalno gledano, krizni uslovi privređivanja su uzrokovali da se u praksi u osnovi primenjuju adaptirani
tradicionalni i timski modeli organizacije. Adaptirane tradicionalne modele organizacije privrednih subjekata karakteriše nasleđena krutost složene hijerarhije i oni
se u osnovi primenjuju u procesnim delatnostima sa ređim promenama. Suprotno
od toga, adaptirane timske modele organizacije privrednih subjekata odlikuje hijerarhijska elastičnost koja teži da se prilagodi krizi, pa se ovi modeli većinom koriste
u projektnim delatnostima sa ubrzanim promenama.
Načelno gledano, adaptirani tradicionalni organizacioni modeli prvenstveno se
primenjuju u većim privrednim subjektima koji ostvaruju masovniju reprodukciju
zasnovanu na strogo definisanim procesima (npr. u tzv. procesnoj proizvodnji prerađevina od prirodnih materijala i preradi primarnih poljoprivrednih proizvoda,
zatim u metalopreradi, kao i u masovnom pružanju usluga). S druge strane, adaptirani timski organizacioni modeli koriste se svuda gde rad ima neponovljiv projektni karakter, što se odnosi na manje privredne subjekte (npr. u često izmenljivoj
proizvodnji, pružanju nestandardnih usluga i sl.).
MERENJE EFIKASNOSTI ORGANIZACIONIH MODELA
Osnovno pitanje u tome predstavlja efikasnost ova dva sada dominantno primenjena organizaciona modela – tradicionalnog i timskog. Merenje te efikasnosti do
sada nije celovitije istraženo, pa se u tom smislu projektuje sledeći koncept. Naime, oba ova modela u osnovi karakteriše njihova funkcionalna i ekonomska efikasnost, s tim što ova prva ima karakter pretežno nezavisne a druga većinom zavisne
varijable. To u načelu znači da od razvijenosti funkcionalne efikasnosti većinom
zavisi visina ekonomske efikasnosti. Međutim, merenje funkcionalne efikasnosti
se teže ostvaruje od merenja ekonomske efikasnosti zato što prvo ima deskriptivni
a drugo numerički karakter. Ipak, svi ti faktori obe ove vrste efikasnosti mogu se
23
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
kvantifikovati i međusobno komparirati. Pri tome osnovnu pretpostavku treba da
čini konstatacija po kojoj svaki reprezentativni faktor funkcionalne i ekonomske
efikasnosti ima slično učešće u ukupnoj efikasnosti, pa se zato njihove numeričke
vrednosti istih nivoa mogu izjednačiti. Zato se ovaj koncept može nazvati sistemom komplementarnog merenja efikasnosti organizacionog modela, čije su komSlika 1. Sistem komplementarnog merenja efikasnosti organizacionog modela.
ponente: a) funkcionalna, b) ekonomska i c) prosečna efikasnost (Slika 1).4
Slika 1. Sistem komplementarnog merenja efikasnosti organizacionog modela.
Slika 1. Sistem komplementarnog
merenja efikasnosti organizacionog modela.
Prosečna efikasnost
organizacionog modela
Prosečna efikasnost
organizacionog modela
Ukupna efikasnost
organizacionog modela
Ukupna efikasnost
organizacionog modela
Ukupna efikasnost
organizacionog modela
Ukupna efikasnost
organizacionog modela
Izvor: Projekcija autora, prema: Baye, 2009.
Izvor:
autora,
prema:
Izvor:Projekcija
Projekcija autora,
prema:
Baye,Baye,
2009.2009.
a) Kada je reč o merenju funkcionalne efikasnosti i nekog organizacionog modela u bilo
a)kojim
Kadauslovima
je Kada
reč ojeprivređivanja
merenju
funkcionalne
efikasnosti
nekogorganizacionog
organizacionog
modela
a)
reč o merenju
funkcionalne
efikasnosti njegove
ii nekog
modela
u bilos
potrebno
je identifikovati
ključne
indikatore.
U
njih,
u bilo
kojim
uslovima
privređivanja
potrebno
je
identifikovati
njegove
ključne
inkojim
uslovima
privređivanja
potrebno
je
identifikovati
njegove
ključne
indikatore.
U
njih,
obzirom na savremenu teoriju organizacije, prvenstveno spadaju: kompetentnost menadžmentas
dikatore. U njih, s obzirom na savremenu teoriju organizacije, prvenstveno spadaobzirom
na savremenu
teoriju organizacije,
kompetentnost
(Km),
kompetentnost
zaposlenih
(Kz), interni prvenstveno
odnosi (Io) i spadaju:
radna motivisanost
(Rm)menadžmenta
(Slika 2).
ju: kompetentnost menadžmenta (Km), kompetentnost zaposlenih (Kz), interni
(Km), kompetentnost zaposlenih (Kz), interni odnosi (Io) i radna motivisanost (Rm) (Slika 2).
odnosi (Io) i radna motivisanost (Rm) (Slika 2).
Slika 2. Indikatori funkcionalne efikasnosti organizacionog modela.
Slika2.
2.Indikatori
Indikatori funkcionalne
efikasnosti
organizacionog
modela. modela.
Slika
funkcionalne
efikasnosti
organizacionog
Kompetentnost
menadžmenta (Km)
Kompetentnost
menadžmenta (Km)
Radna
motivisanost (Rm)
Radna
motivisanost (Rm)
Funkcionalna
efikasnost org. modela
Funkcionalna
efikasnost org. modela
Kompetentnost
zaposlenih (Kz)
Kompetentnost
zaposlenih (Kz)
Interni odnosi (Io)
Interni odnosi (Io)
Izvor: Projekcija autora, prema: Modrinić, 2006.
Izvor: Projekcija autora, prema: Modrinić, 2006.
Izvor: Projekcija autora, prema: Modrinić, 2006.
 Neke koncepte merenja ekonomske efikasnosti primenjenih organizacionih modela u kriznom
Pri tome se, u ucilju
merenja
i upoređivanja
sa ekonomskom
efikasnošću,
indikatori
privređivanju
svojim
delima
izložili su: Burke,
W. W. (2010),
Baye, M.
(2009), funkcionalne
Grandov, Z.
Pri
tomeHamel,
se,primenjenog
u cilju
merenja
i upoređivanja
ekonomskom
efikasnošću,
efikasnosti
organizacionog
modela
mogu
korišćenjem
određenih
skala. U
(2010),
G. (2009),
Milovanović,
S. sa
i Carić,
M. graduirati
(2008),
Singa,
R. indikatori
K. (2010)
ifunkcionalne
drugi.
4
efikasnosti
modela
mogu
graduirati
korišćenjem
određenih
skala.1 U
tom
smislu primenjenog
je verovatnoorganizacionog
najbolje koristiti
poznatu
skalu
srednjoškolskih
ocena,
odnosno:
–
tom smislu je verovatno najbolje koristiti poznatu skalu srednjoškolskih ocena, odnosno: 1 –
24
Stojmirović Stojan
Pri tome se, u cilju merenja i upoređivanja sa ekonomskom efikasnošću, indikatori funkcionalne efikasnosti primenjenog organizacionog modela mogu graduirati
korišćenjem određenih skala. U tom smislu je verovatno najbolje koristiti poznatu
skalu srednjoškolskih ocena, odnosno: 1 – nedovoljno, 2 – dovoljno, 3 – dobro,
4 – vrlo dobro i 5 – odlično (odnosno, koristiti neke druge skale).
Na osnovu merenja, funkcionalna efikasnost primenjenog organizacionog modela
(Fe) u konkretnom privrednom subjektu može se dobiti sledećim obrascem:
Fe =
Km + Kz + Io + Rm
,
4
gde numeričke iznose za Km, Kz, Io i Rm čine date ocene (npr. srednjoškolske ocene 1–5).5 Naravno, dobijeni rezultat primenom ovog obrasca treba adekvatno interpretirati.
Shodno tome, kada se želi dobiti prosečna funkcionalna efikasnost primenjenog
organizacionog modela u više privrednih subjekata (Pfe), tada se može koristiti
ovaj obrazac:
Pfe =
Fe1 + Fe2 + ... + Fen
,
n
gde Fe1, Fe2 i Fen predstavljaju prethodno dobijene numeričke vrednosti funkcionalne efikasnosti primenjenog organizacionog modela u obuhvaćenim privrednim
subjektima (1, 2 ... n).6
Pri interpretaciji dobijenog rezultata ovim obrascem se mogu rangirati privredni
subjekti po iznosima njihove izmerene funkcionalne efikasnosti (npr.: Fen > Fe2 >
Fe1 i sl.), odnosno može se komparirati funkcionalna efikasnost konkretne firme
sa dobijenim prosekom (npr.: Fe1 > Pfe i dr.).
b) Pri merenju ostvarene ekonomske efikasnosti nekog organizacionog modela u
svim uslovima privređivanja takođe treba utvrditi njegove bitne indikatore (Đorđević, 2010, str. 220–230). S obzirom na ekonomsku teoriju, u njih se u prvi red
ubrajaju: koeficijent ekonomičnosti (Ke), stopa rentabilnosti (Sr), stopa zaduženosti (Sz) i koeficijent likvidnosti (Slika 3).
5
 Za ocene Km = 3 Kz = 3 Io = 2 Rm = 4 Fe bi iznosila: Fe =
da se za taj rezultat može dobiti ocena: dobar (3).
3+3+2+4
= 3, 0 što znači
4
2, 8 + 3, 0 + 2, 6
= 2, 8 što
 Za iznose Fe1 = 2,8 Fe2 = 3,0 Fe3 =2,6 Pfe bi iznosio: Pfe =
3
podrazumeva da se ovaj rezultat može oceniti nešto niže od dobar (3).
6
uslovima privređivanja takođe treba utvrditi njegove bitne indikatore (Đorđević, 2010, str. 220–
230). S obzirom na ekonomsku teoriju, u njih se u prvi red ubrajaju: koeficijent ekonomičnosti
(Ke), stopa rentabilnosti (Sr), stopa zaduženosti (Sz) i koeficijent likvidnosti (Slika 3).
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
25
Slika 3. Indikatori ekonomske efikasnosti organizacionog modela.
Slika 3. Indikatori ekonomske efikasnosti organizacionog modela.
Stopa
rentabilnosti (Sr)
Koeficijent
ekonomičnosti (Ke)
Ekonomska
efikasnost
organizacionog
modela
Stopa
zaduženosti (Sz)
Koeficijent likvidnosti
(Kl)
Izvor: Projekcija autora, prema Milovanović i Carić, 2008.
Izvor: Projekcija autora, prema Milovanović i Carić, 2008.
Iznosi ovih indikatora mogu se izračunati korišćenjem poznatih obrazaca iz teorije
ekonomije:
Iznosi ovih indikatora mogu se izračunati korišćenjem poznatih obrazaca iz teorije
ekonomije:•  koeficijent ekonomičnosti (Ke) predstavlja količnik između ukupnog prihoda (Up) i ukupnih rashoda (Ur) iz bilansa uspeha, odnosno:
Up
= Ur >
1
• Ke
koeficijent
ekonomičnosti
(Ke) predstavlja količnik između ukupnog prihoda (Up)
i ukupnih
rashoda (Ur)
iz bilansa
uspeha, između
odnosno:neto dobiti iz bilansa uspeha
•  stopa
rentabilnosti
(Sr)
čini količnik
(Nd) i ukupne pasive, odnosno ukupnog kapitala iz bilansa stanja (Uk), gde
graničnu stopu čini diskontna stopa (Ds) koja je vremenom promenljiva
(ona u Srbiji, kao prosečna kamatna stopa na finansijskom tržištu, poslednjih godina iznosi oko Ds = 10%), odnosno:
Nd
= rentabilnosti
h količnik između neto dobiti iz bilansa uspeha (Nd) i
• Sr
stopa
(Sr)^%
čini
Uk 100 $ Ds
ukupne
pasive, odnosno
ukupnog
kapitala
iz bilansa
stanjaobaveza
(Uk), gde
graničnu
•  stopa
zaduženosti
(Sz) jeste
količnik
između
ukupnih
firme
iz bistopustanja
čini diskontna
stopa (Ds)kapitala
koja je vremenom
promenljiva
lansa
(Uo) i ukupnog
iz bilansa stanja
(Uk),(ona
tj.: u Srbiji, kao
Uo
Sz = Uk 100 ^%h # 100%
•  koeficijent likvidnosti (Kl), čini odnos između raspoloživih novčanih sredstava firme iz bilansa stanja (Ns) i kratkoročnih obaveza iz bilansa stanja
(Ko), odnosno:
Nk
Kl = Ko $ 1
26
Stojmirović Stojan
Svaki od ova četiri indikatora ima krupan značaj za poslovanje privrednog subjekta, pa njihove iznose treba adekvatno graduirati (korišćenjem pomenutih srednjoškolskih ocena od 1 do 5). U tom smislu, za navedene indikatore gradacije bi bile
sledeće:
•  koeficijent ekonomičnosti: ispod 1 – nedovoljan (1), 1,05 – dovoljan (2),
1,10 – dobar (3), 1,15 – vrlo dobar (4) i 1,20 i više – odličan (5);
•  stopa rentabilnosti: ispod 0% – nedovoljan – 1, 5% – dovoljan (2), 10% –
dobar 3, 15% – vrlo dobar 4 i preko 20% – odličan 5;
•  stopa zaduženosti: 100% i više – nedovoljan (1), manje od 100% – dovoljan (2), manje od 90% – dobar (3), manje od 80% – vrlo dobar (4), manje
od 70% – odličan 5.
•  koeficijent likvidnosti: ispod 1 – nedovoljan (1), 1,05 – dovoljan (2), 1,10
– dobar (3), 1,15 – vrlo dobar (4) i 1,20 i više – odličan (5).
Saglasno tome, merenje ekonomske efikasnosti primenjenog organizacionog modela (Ee) u nekom privrednom subjektu dobija se obrascem:
Ke + Sr + Sz + Kl
Ee =
,
4
pri čemu numeričke iznose Ke, Sr, Sz i Kl, čine utvrđene srednjoškolske ocene za
svaki od tih indikatora.7
Analogno prethodnom, u slučaju dobijanja prosečne ekonomske efikasnosti konkretnog organizacionog modela primenjenog u većem broju privrednih subjekata
(Pee), to se postiže sledećim obrascem:
Ee1 + Ee2 + ... + Een
Pee =
,
n
gde Ee1, Ee2 i Een čine prethodno dobijene numeričke vrednosti ekonomske efikasnosti svakog obuhvaćenog privrednog subjekta (1, 2...), n – predstavlja broj posmatranih privrednih subjekata.8
Time se, pored navedenog, omogućuje rangiranje privrednih subjekata po ekonomskoj efikasnosti (npr: Ee2 > Ee1 > Een; ili Een = Pee itd.). Na taj način se može
ustanoviti odnos između konkretne ekonomske efikasnosti nekog privrednog subjekta u odnosu na druge privredne subjekte.
2+2+3+1
= 2 , što je dobar
4
7
 Za podatke Ke = 2 Sr = 2 Sz = 3 Sl = 1, Ee će iznositi: Ee =
rezultat.
8
 Za podatke Ee1 = 2,3 Ee2 = 3,0 Ee3 = 2,6, Pee iznosi: Pee =
donekle prihvatljivo.
2, 3 + 3, 0 + 2, 6
= 2, 6 što je
3
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
27
c) Merenje prosečne efikasnosti primenjenog organizacionog modela može se posmatrati sa aspekta konkretnog privrednog subjekta i skupa većeg broja obuhvaćenih privrednih subjekata.
U prvom slučaju, s obzirom na prethodno, prosečna efikasnost organizacionog
modela u privrednom subjektu (Pe) izračunava se preko:
Fe + Ee
Pe =
2 ,
gde su vrednosti za Fe i Ee ranije dobijene.9
Povodom toga treba ukazati na značajne razlike u dobijenim ocenama za funkcionalnu (Fe) i ekonomsku (Ee) efikasnost. U tom smislu postoje tri varijante. Po
prvoj, Fe može biti veće od Ee, što ukazuje da je organizacioni potencijal bolji od
tržišne atraktivnosti tretrirane reprodukcije. Druga varijanta je suprotna od prve.
Najzad, treća varijanta se odnosi na slučaj izjednačenog iznosa Fe i Ee, što znači da
je organizacioni potencijal jednak tržišnoj efikasnosti tretirane reprodukcije. Naravno, ovi pokazatelji su bitni za vođenje poslovne politike privrednih subjekata.
Prethodna razmatranja omogućuju da se dobije prosečna vrednost efikasnosti korišćenog istog organizacionog modela u više privrednih subjekta (Pex):
Pe1 + Pe2 + ... + Pen
Pex =
,
n
gde Pe1, Pe2 i Pen predstavljaju ranije dobijene vrednosti prosečne efikasnosti za
svaki obuhvaćeni privredni subjekat, a n – broj privrednih subjekata.10
Time se dobijaju informacije koje mogu poslužiti za rangiranje prosečne efikasnosti pojedinih privrednih subjekata (npr.: Pe2 > Pe1 > Pen), odnosno za kompariranje prosečne efikasnosti dva i više organizaciona modela koji se primenjuju
u većem broju privrednih subjekata. U ovom drugom slučaju moguće je koristiti
sledeću relaciju:
Pex V Pey
gde se Pex odnosi na prosečnu efikasnost prvog, a Pey na prosečnu efikasnost n-tog
organizacionog modela.11
3, 1 + 3, 3
= 3, 2 što je prihvatljivo.
2
3, 4 + 2, 8 + 3, 5
10
= 3, 2 što je
 Za podatke Pe1 = 3,4 Pe2 = 2,8 i Pe3 = 3,5 Pex iznosi: Pex =
3
prihvatljivo.
11
 Na primer: skup privrednih subjekata sa tradicionalnim organizacionim modelom ima Pex = 2,9
a sa timskim modelom ima Pey = 3,4. U tom slučaju bi njihova relacija bila: Pex = 2,9 < Pey = 3,4
što znači da je timski model organizovanja osetno efikasniji od tradicionalnog.
 Za podatke Fe = 3,1 i Ee = 3,3 Ue iznosi: Pe =
9
28
Stojmirović Stojan
PRIMER EFIKASNOSTI ORGANIZACIONIH MODELA
Radi kompariranja efikasnosti primenjenog tradicionalnog i timskog organizacionog modela unutar privrede Srbije zahvaćene krizom, sa aspekta ostvarenja u
2011. godini, izvršeno je jedno sondažno istraživanje u kome je učestvovalo 20
menadžera slučajno odabranih firmi sa preko 10 zaposlenih, s tim što unutar njih
10 primenjuje tradicionalni, a 10 timski način organizovanja. Podaci vezani za ovo
istraživanje prikupljeni su prikladnim upitnikom kojim su obuhvaćeni indikatori
funkcionalne i ekonomske efikasnosti.12
Kada je reč o privrednim subjektima koji primenjuju tradicionalni model organizovanja, nakon izvršenih parcijalnih obračuna i obračuna prosečnih vrednosti efikasnosti Pf1 i Pe1 dobijen je rezultat ukupne efikasnosti u primeni tradicionalnog modela
(Pex) koji iznosi:
Pf1 + Pe1 2, 8 + 2, 6
=
= 2, 9 što odgovara nižoj oceni od dobar (3).
Pex =
2
2
Istovremeno, u privrednim subjektima koji primenjuju timski organizacioni model,
dobijen je rezultat njegove prosečene efikasnosti (Pey):
Pf2 + Pe2 3, 0 + 2, 8
=
= 2, 9 što odgovara nešto nižoj oceni od: dobar (3).
Pey =
2
2
Komparacijom ova dva rezultata može se konstatovati da privredni subjekti sa tradicionalnom organizacijom postižu nešto manju prosečnu efikasnost od privrednih
subjekata sa timskom organizacijom, odnosno:
Pex = 2,7 < Pey = 2,9
Do ove razlike u rezultatima najpre se došlo zbog toga što se privredni subjekti sa
tradicionalnom organizacijom teže prilagođavaju stvarnosti kriznog privređivanja
i što sporije prihvataju ubrzane promene u okruženju u odnosu na privredne subjekte sa timskom organizacijom. Međutim, treba zapaziti da se oba ova rezultata
ukupne efikasnosti posmatranih organizacionih modela nalaze ispod proseka (ispod ocene: dobar (3)). Ovo se jednim delom može pripisati negativnom uticaju
krize, a drugim slabostima u kompetentnosti menadžmenta i zaposlenih u svim
obuhvaćenim privrednim subjektima. To, s obzirom na visoku reprezentativnost
uzorka ispitanika, u osnovi važi za sve privredne subjekte u Srbiji.
Razume se, navedene konstatacije važe ne samo za privredu Srbije, već i za privredu
svih drugih manje razvijenih zemalja koje je takođe zahvatila ekonomska kriza.
Naravno, rezultate ovog sondažnog istraživanja trebalo bi verifikovati istorodnim
kompleksnijim istraživanjem.
 Set popunjenih upitnika nalazi se kod autora ovog rada.
12
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
29
UNAPREĐIVANJE EFIKASNOSTI POSMATRANIH MODELA
U funkciji podizanja utvrđenog niskog nivoa ukupne efikasnosti primenjenog tradicionalnog i timskog modela organizacije u privrednim subjektima Srbije, pored
težnje države da popravi opšte uslove u kriznom privređivanju, na internom planu
naročito je potrebno:
•  primenjivati tradicionalno organizovanje samo u sporije menjajućim procesnim delatnostima, pri čemu treba težiti da ti modeli imaju manji broj
hijerarhijskih nivoa i da unutar toga zaposleni imaju pojačanu slobodu u
funkcionisanju;
•  koristiti timsko organizovanje prvenstveno u ubrzano menjajućim projektnim delatnostima, s tim da takvi modeli imaju mali broj hijerarhijskih nivoa u okviru kojih treba negovati prikladan saradnički rad;
•  povećati menadžmentsku kompetentnost u svim privrednim subjektima,
što se prvenstveno može ostvarivati adekvatnim izmenama sistema obrazovanja i usavršavanja u sklopu čega vodeću ulogu treba da ima država;
•  podizati radnu kompetentnost zaposlenih u privrednim subjektima, takođe odgovarajućim menjanjem sistema obrazovanja i usavršavanja pod vođstvom države.
Na taj način se može očekivati rast efikasnosti primenjenih modela tradicionalne i
timske organizacije privrednih subjekata u Srbiji, što posledično predstavlja važan
uslov za prevazilaženje tekuće i svake buduće ekonomske krize.
ZAKLJUČAK
Izložena razmatranja efikasnosti organizacionih modela u kriznom privređivanju
omogućuju izvođenje nekoliko osnovnih zaključaka:
•  primenjena organizacija u današnjem privrednom subjektu u celini reprezentuje njegovu ukupnu efikasnost;
•  negativan uticaj tekuće ekonomske krize na privredne subjekte otvorio je
problem proučavanja efikasnosti primenjenih organizacionih modela, u
sklopu čega su do sada u osnovi postignuti neki parcijalni rezultati;
•  upravo zbog toga u ovom radu je projektovan novi sistem merenja efikasnosti primenjenih organizacionih modela, koji se može primeniti ne samo
kod tradicionalnih (krutih) i timskih (elastičnih) modela kao dominantnih, već i kod svih drugih organizacionih modela;
30
Stojmirovic Stojan
•  takav sistem merenja korišćen je u izvršenom sondažnom istraživanju realizovanom u privredi Srbije, čiji su rezultati pokazali da se kod primene i
tradicionalnog i timskog organizovanja ostvaruje niska ukupna efikasnost;
•  radi podizanja utvrđene niske efikasnosti u primeni posmatranih organizacionih modela, pored potrebe olakšavanja opštih uslova privređivanja,
projektovane su mere za poboljšanje tih modela i povećanje radne kompetentnosti rukovodećih i izvršnih struktura u posmatranoj privredi;
•  primena predloženih unapređenja svakako bi značajno povećala efikasnost
primene posmatranih organizacionih nivoa i doprinela prevazilaženju krize, što važi kako za privredu Srbije tako i za privredu svih današnjih nedovoljno razvijenih zemalja.
EFFICIENCY OF ORGANIZATIONAL MODELS
IN TIMES OF ECONOMIC CRISIS
Stojmirovic Stojan
Jovanovic Verica
Stojkovic Aleksandra
Abstract: In terms of market economy, the applied organizational model used for esta-
blishing work organization is representative for the specific production entity. Hence, in
terms of the current global economic crisis, and considering its negative impact on the
operating results of each economic subject, a logical problem of reduced effectiveness of the
applied organizational models within the economic subjects has appeared. For the solution of this problem, from a theoretical point of view, a variety of approaches are offered
in literature, but they all address the problem only partially. Analyzing the example of
Serbian economy, we can see that during 2012 a probing research was performed, which
enabled the division of applied organization to traditional (solid) and team (elastic)
models. Based on this, the authors of this study have created a comprehensive system of
measurement and comparison of partial and total efficiency of dominantly applied and
other organizational models in a turbulent economic time. By applying the mentioned
system, we arrived at a conclusion that the measured efficiency of the observed organizational models is almost the same and generally low, which leaves ample opportunity for
their improvement. These results, as such, are certainly very important both for theory
and practice when organizing work within economic subjects in times of economic crisis,
but they should be verified by a similar yet more complex research.
Key words: crisis / organization / economy / efficiency
EFIKASNOST ORGANIZACIONIH MODELA U KRIZNOM PRIVREĐIVANJU
31
LITERATURA
1.Adižes, I. (2009). Kako upravljati u vreme krize, Novi Sad, Asee.
2.Baye, M. (2009). Managerial Economics: Business Strategy, New York, Mc
Graw-Hill.
3.Burke, W. W. (2010). Organization change: Theory and Practice, Washington,
Saga public.
4.Đorđević, D. (2010). Korporativne finansije, Novi Sad, Privredna akademija.
5.Grandov, Z. (2010). Strategija planiranja i budžetiranja, Beograd, BTO.
6.Hamel, G. (2009). Budućnost menadžmenta, Novi Sad, Asee.
7.Milovanović, S., Carić, M. (2008). Finansijski menadžment, Novi Sad, Privredna akademija.
8.Modrinić, Z. (2006). Menadžerska kompetentnost, Beograd, BMD Mega.
9.Radovanović, T. (2008). Metodologija naučnih istraživanja, Pančevo, Alfa
centar.
10.Singa, R. K. (2010). Business Organization and Management, New Delhi,
W.K. India.
Pregledni radovi
UDK: 005.32:331.101.3
EKONOMIJA
TEORIJA i praksa
Datum prijema rada: 25.1.2013.
Datum korekcije rada: 26.1.2013.
Datum prihvatanja rada: 27.1.2013.
Godina VI • broj 1
str. 35–52
PREGLEDNI RAD
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI
NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG
NIVOA OBRAZOVANJA I RADNOG STAŽA
Vukajlović Đurđica1
Šljivar Jelena2
Sažetak: U savremenim uslovima privređivanja, zaposleni predstavljaju ključnu
kariku odgovora na promene i uspeh poslovanja preduzeća. Zaposleni su resurs koji
je najteže imitirati, ali isto tako i resurs kojim je najteže upravljati, s obzirom da se
ljudi sa svojim karakteristikama međusobno razlikuju i različito reaguju na stimulanse iz okruženja. Za preduzeća je od izuzetnog značaja da prepoznaju kako motivisati zaposlene kako bi što više doprineli poslovnom uspehu preduzeća. Sprovedeno
istraživanje, na uzorku od 266 ispitanika iz 15 preduzeća, pokazalo je da ocena motivacionih faktora, nagrađivanja, mogućnosti napredovanja i ulaganja preduzeća u
edukaciju i usavršavanje zaposlenih – nije na zavidnom nivou. Isto tako, istraživanje
je pokazalo da bez obzira na dužinu radnog staža i nivo obrazovanja zaposlenih ne
postoji razlika u njihovim ocenama motivacionih faktora, nagrađivanja, i u stavu
prema ulaganjima preduzeća u edukaciju i usavršavanje.
Ključne reči: zaposleni / motivacija / napredovanje / nagrađivanje / edukacija
UVOD
U savremenim uslovima poslovanja, kada su promene na tržištu svakodnevne, lako
se mogu kopirati predmeti rada, sredstva za rad, gotovi proizvodi i sve ono što čini
materijalni resurs poslovanja. Ono što je teško imitirati, a što stvara konkurentsku
prednost, utiče na različitost poslovanja i predstavlja preduslov uspeha, jesu ljudi
i njihova znanja, veštine i sposobnosti. Ljudi su ti koji stvaraju različitost, imaju
 Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment
u Novom Sadu, Novi Sad, Cvećarska br. 2, e-mail: [email protected]
2
 Samsung Electronics, Beograd, Vladimira Popovića br. 6, e-mail: [email protected]
1
36
Vukajlović Đurđica
ideje, kreativni su, zalažu se u radu, pružaju usluge i direkno utiču na uspeh u poslovanju.
Koliko je bitan, toliko je ljudski faktor i najkomplikovaniji resurs organizacije, s
obzirom da se ljudi razlikuju u odnosu na svoje potrebe, želje, navike, kompetence.
Iz tog razloga primarni zadatak svake organizacije jeste da nađe način adekvatnog
motivisanja zaposlenih i stvaranja mogućnosti za njihovo napredovanje, kako bi
što bolje doprinosili uspehu poslovanja. Pred organizaciju se stavlja zadatak, da
istraži zadovoljstvo zaposlenih, kako bi se učinili pravi koraci ka njihovom motivisanju i unapređenju.
MOTIVACIJA I RAZVOJ ZAPOSLENIH
U psihologiji rada i organizaciji govori se o socijalnoj razmeni između pojedinca i organizacije. Motivisanje zaposlenih je uvođenje podsticaja – nagrada u radnu situaciju
kako bi se zaposleni privoleli da se ponašaju na određeni, poželjan način za organizaciju, zadovoljavajući pritom i sopstvene želje i potrebe (Vujić, 2010).
Ljude treba motivisati nudeći im da rade ono što se nagrađuje, odnosno plaća. Motivacija predstavlja skup procesa koji podstiču, usmeravaju i održavaju ljudsko ponašanje ka određenom cilju. Ponašanje ljudi u organizaciji može se podeliti na potrebno
ponašanje da bi se ostvarili ciljevi kompanije i ponašanje koje se nagrađuje, odnosno
plaća. Najveći problem menadžmenta je spajanje potrebnog ponašanja sa ponašanjem koje se plaća. Na koji način motivisati ljude predstavlja ključni problem u organizaciji, a odgovor na njega – najveći je princip menadžmenta ( Janićijević, 2008).
Motivacija se može definisati kao proces pokretanja, usmeravanja i održavanja ljudskog ponašanja ka određenom cilju. Osnovni proces motivacije bazira se na tri elementa: potreba, pokret, nagrada. Potreba predstavlja stanje nedostatka ili psihološkog odnosno fiziološkog debalansa. Pokret predstavlja akciju koju čovek preduzima
da bi otklonio nedostatak. Nagrada predstavlja postizanje onoga čime se nedostatak
može otkloniti. Da bi ostvarili maksimalan stepen motivacije zaposlenih, menadžeri
moraju poznavati potrebe i motive ljudi kojima rukovode i znati kako da obezbede
njihovo zadovoljenje. Postojanost motivacije pokazuje vreme ulaganja određenog nivoa napora u određenom pravcu (Vesić, 2010, str. 265). Motivacija je interne prirode,
ona se ne može meriti. Umesto toga, na osnovu njihovog ponašanja može se posmatrati da li su zaposleni motivisani (Bartol, Maritn, 1994, str. 377).
Aktivnija uloga zaposlenih u poslovnim procesima, preuzimanje odgovornosti za
unapređenje poslovanja i veća ovlašćenja zaposlenih da bez suvišnih birokratskih procedura donose odluke od većeg značaja, predstavljaju izuzetno efikasne motivacione
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
37
faktore koji trajno deluju na zaposlene i kontinualno rezultiraju pozitivnim efektima
za preduzeće tj. organizaciju (Matić, 2007, str. 14). U svakoj organizaciji, zaposleni
imaju mnogo stvari o kojima treba da vode računa: formalni i neformalni lanci komandovanja, inputi i autputi politike rada, dobri i loši načini dolaženja do podrške
i sredstava neophodnih da se posao obavi, koji su ljudi uključeni, a koji nisu. Ovo je
tek početak; zaposleni moraju da savladaju nove veštine i tehnike kako bi unapredili
način obavljanja zadataka. Sve ovo zahteva trening i zahteva pažnju menadžera koji su
odgovorni da njihovi zaposleni dobiju šansu da razviju svoj talenat. Razvoj zaposlenih se ne dešava sam od sebe. Da bi naučili nove veštine i razvili ekspertizu i znanje, i
menadžeri i zaposleni moraju uložiti određeni napor da se razvoj zaposlenih nađe na
ili blizu vrha liste prioriteta (Nelson, Economy, 2005, str. 62). Motivacija se odnosi
na spremnost pojedinca da pokaže visok nivo napora u postizanju organizacionih
ciljeva, uslovljenih sposobnošću da se ispune neke individualne potrebe. Element napor je mera intenziteta ili snage. Motivisana osoba ulaže veliki trud, ali visok nivo
napora neće dovesti do povoljnog izvršenja posla ukoliko nije kanalisan u pravcu koji
donosi korist organizaciji (Robins, Coulter, 2005, str. 392).
Neki od vidova razvoja ljudskih resursa na poslu jesu (Aksentijević, Avakumović i
Jelić, 2010, str. 41–42):
I
– Treniranje (Coaching): najstariji pristup razvoja na poslu u kojem zaposleni na dnevnoj osnovi dobija obuku i saopštava rezultate licu nadležnom
za nadgledanje njegovog rada – treneru (Coach – eng.).
II– Postavljanje u komisije: postavljenje zaposlenih koji obećavaju u značajne
komisije može im pružiti široko iskustvo i pomoći im u razumevanju ličnosti, materije i procesa koji se odvijaju u organizaciji.
III – Rotacija na poslu: rotacija na poslu je proces pomeranja jednog zaposlenog sa posla na posao.
IV– Položaj pomoćnika: to je položaj odmah ispod direktora. Na taj način,
pomoćnici su u prilici da se sretnu sa nekim istaknutim direktorima, što
na drugi način ne bi mogli.
V– Teorijska nastava: prednost teorijske nastave koja se odvija u učionicama
jeste što su ljudi veoma upoznati sa ovakvim načinom učenja, ali je glavni
nedostatak što predavanja upućuju na pasivno slušanje i smanjuju učešće
slušaoca.
VI – Studije slučaja: predmetni slučajevi stvaraju sredinu u kojoj polaznici
mogu da analiziraju stvarnu primenu nekog koncepta.
VII– Igranje uloga: igranje uloga je tehnika koja zahteva od obučavanog da uđe
u ulogu određene situacije i da ima ponašanje u skladu sa tom ulogom.
38
Vukajlović Đurđica
VIII– Sabbaticals: engleski termin za plaćeno odsustvo koje treba iskoristiti za
razvoj i sopstveno „osveženje”.
IX– Mentorisanje: predstavlja poseban pristup razvoju u kojem menadžeri
na sredini svoje karijere pomažu pojedincima koji su na samom početku.
U organizacijama je od izuzetne važnosti da se shvati da se bez obzira na nivo obrazovanja ispitanika ili na njihovu starost, potrebe zaposlenih za materijalnim i
nematerijalnim nagrađivanjem i mogućnošću napredovanja – ne razlikuju. Nagrađivanje treba da bude postavljeno pravično i ne bi trebalo da se zaposleni nižeg
nivoa obrazovanja ili oni stariji zapostavljaju, jer samo ukoliko su svi zaposleni zadovoljni, organizacija može da ostvari poslovni uspeh.
METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA
Istraživanje je sprovedeno među zaposlenima u 15 preduzeća sa teritorije Vojvodine. U svakom preduzeću anketirano je po 20 zaposlenih. Podeljeno je 300 upitnika, dok je vraćeno 266 validno ispunjenih. Istraživanje je sprovedeno tokom 2011.
godine. Preduzeća iz kojih su zaposleni obuhvaćeni u uzorku jesu srednja i velika
preduzeća (od 50 do preko 250 zaposlenih). Ispitanici su u preduzećima nasumice
izabrani, bez obzira na delatnost koju obavljaju u okviru svojih poslovnih aktivnosti i položaja u preduzeću. Istraživanje je sprovedeno kao transverzalna studija,
empirijskog karaktera. Prilikom prikupljanja podataka korišćena je nestandardizovana istraživačka tehnika – anketiranje. Istraživanjem na uzorku primenjen je
instrument tehnike anketiranja – upitnik, posebno pripremljen za ovo istraživanje.
Predmet istraživanja je utvrđivanje nivoa motivacije i mogućnosti napredovanja
zaposlenih različitih godina radnog staža i nivoa obrazovanja, kroz deskriptivnu i
komparativnu statistiku vrednovanja pojedinih motivacionih faktora i mogućnosti napredovanja u organizacijama. U istraživanju se pošlo od opšte hipoteze.
H0 – Motivacija zaposlenih i mogućnost napredovanja predstavlja osnovu uspeha
poslovanja preduzeća.
Pored opšte, postavljene su i dve parcijalne hipoteze:
H1 – Bez obzira na nivo obrazovanja ispitanika, ne razlikuje se vrednovanje motivacionih faktora i mogućnosti napredovanja.
H2 – Bez obzira na dužinu radnog staža ispitanika, ne razlikuju se vrednovanje
motivacionih faktora i mogućnosti napredovanja.
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
39
Karakteristike uzorka
U obuhvaćenom uzorku, 143 (52,8%) ispitanika je sa završenom osnovnom ili
srednjom školom, ispitanika sa završenom višom školom ili specijalizacijom je 72
(26,6%), a fakultetski obrazovanih je 51 (18,8%) ispitanik. Ispitanika koji rade
do 2 godine je 37 (13,7%), koji rade od 2 do 5 godina je 53 (19,6%), ispitanika
koji rade od 5 do 15 godina je 84 (31,0%) i onih koji rade preko 15 godina je 92
(33,9%) (Tabela 1).
Tabela 1. Karakteristike obuhvaćene populacije u uzorku.
NIVO OBRAZOVANJA
ISPITANIKA
Osnovna ili srednja skola
Viša škola ili neki vid specijalizacije
Fakultetsko obrazovanje
Total
GODINE RADNOG STAŽA
Do 2 godine
Od 2 do 5 godina
Od 5 do 15 godina
Preko 15 godina
Total
APSOLUTNE
FREKVENCIJE
143
72
51
266
RELATIVNE
FREKVENCIJE (%)
53.8
27.1
19.2
98,2
37
53
84
92
266
13.9
19.9
31.6
34.6
98,2
Izvor: Autor
Vrednovanje pokazatelja motivacije i mogućnosti napredovanja
Ispitanicima je bilo ponuđeno da stavove u pogledu motivacije za rad i mogućnosti napredovanja ocene sa: 1 – potpuno netačno; 2 – uglavnom netačno; 3 – relativno tačno; 4 –
uglavnom tačno; 5 – potpuno tačno. Rezultati su pokazali da je najviše ispitanika (33,1%)
ocenilo prosečnom ocenom 3 (relativno tačno) stav „Novčana nadoknada za posao koji
obavljam je adekvatna”. Najviše ispitanika (27,4%) je stav „Zaposleni koji više ili duže rade,
te koji se više zalažu na poslu, više i zarađuju” ocenilo kao uglavnom tačan sa ocenom 2,
dok je 24,8% ovaj stav ocenilo kao potpuno netačan sa ocenom 1. Stav „Sistem nagrađivanja je isti za sve zaposlene” najveći broj ispitanika (28,2%) je ocenilo kao potpuno netačan,
dok je 22,9% ispitanika ocenilo kao relativno tačan ocenom 3. Stav „Ukoliko radim
prekovremeno, moj nadređeni to notira, i to biva adekvatno nadoknađeno” najveći
broj ispitanika (25,2%) ocenilo je kao relativno tačan, 23,7% ispitanika ocenilo je
kao potpuno tačan, dok je 22,9% ispitanika ocenilo kao potpuno netačan. Stav
„Ako pokažem dobar radni rezultat imam mogućnost da se usavršavam i napredu-
40
Vukajlović Đurđica
jem” najveći broj ispitanika (30,1%) je ocenilo ocenom 2 kao uglavnom netačan,
dok je 24,8% ispitanika ocenilo kao relativno tačan. Stav „Firma dovoljno ulaže
u edukaciju i usavršavanje zaposlenih” najviše ispitanika (31,2%) je ocenilo kao
relativno tačan (Tabela 2.).
Tabela 2. Vrednovanje motivacionih faktora i ulaganja u usavršavanje zaposlenih
od strane ispitanika u obuhvaćenoj populaciji.
Novčana nadoknada za posao koji
obavljam je adekvatna.
Prosečna ocena 3,0
Zaposleni koji više ili duže rade, te koji se
više zalažu na poslu, više i zarađuju.
Prosečna ocena 2,60
Sistem nagrađivanja je isti za sve
zaposlene.
Prosečna ocena 2,75
Ukoliko radim prekovremeno, moj
nadređeni to notira, i to biva adekvatno
nadoknađeno.
Prosečna ocena 3,04
Apsolutne
frekvencije
45
39
88
60
34
Apsolutne
frekvencije
66
73
60
36
31
Apsolutne
frekvencije
75
45
61
41
44
Relativne
frekvencije (%)
16,9
14,7
33,1
22,6
12,8
Relativne
frekvencije (%)
24,8
27,4
22,6
13,5
11,7
Relativne
frekvencije (%)
28.2
16.9
22.9
15.4
16.5
Ocene
Apsolutne
frekvencije
Relativne
frekvencije (%)
1
2
3
4
5
61
34
67
41
63
22,9
12,8
25,2
15,4
23,7
Ocene
1
2
3
4
5
Ocene
1
2
3
4
5
Ocene
1
2
3
4
5
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
Ako pokažem dobar radni rezultat
imam mogućnost da se usavršavam i
napredujem.
Prosečna ocena 2,64
Firma dovoljno ulaže u edukaciju i
usavršavanje zaposlenih.
Prosečna ocena 2,67
Ocene
1
2
3
4
5
Ocene
1
2
3
4
5
41
Apsolutne
frekvencije
Relativne
frekvencije (%)
53
80
66
44
23
Apsolutne
frekvencije
59
58
83
44
22
19,9
30,1
24,8
16,5
8,6
Relativne
frekvencije (%)
22,2
21,8
31,2
16,5
8,3
Izvor: Autor
Ako se uzme da je prosečna ocena 3 kojom se mogla oceniti motivacija i mogućnost napredovanja, rezultati pokazuju da je adekvatnost novčane nadoknade ocenjen prosečnom ocenom 3 i da je samo nadoknada za prekovremeni rad ocenjena
sa nešto malo više od prosečne ocene (3,04). Sve ostale ocene su ispodprosečne,
znači da se zadovoljstvo kreće u intervalu od „uglavnom nezadovoljni” do „relativno nezadovoljni” za stavove koji su ispitanicima ponuđeni, vezano za motivaciju,
nagrađivanje i mogućnost napredovanja.
Komparativna statistika vrednovanja motivacije
i mogućnosti napredovanja ispitanika različite
dužine radnog staža i nivoa obrazovanja
Komparativnom statistikom ocenjeno je vrednovanje pojedinih motivacionih faktora i mogućnosti napredovanja od strane ispitanika različitog nivoa obrazovanja
i različite dužine radnog staža. Podaci su obrađeni dvofaktorskom analizom varijanse.
Prosečne vrednosti ocena ispitanika različitog nivoa obrazovanja i različitih godina radnog staža u pogledu stava da je novčana nadoknada za posao koji obavljaju
adekvantna, predstavljene su Grafikonom 1.
42
Vukajlović Đurđica
Grafikon 1. Prosečne vrednosti ocena ispitanika u pogledu stava „Novčana
nadoknada za posao koji obavljam je adekvatna”.
Novčana nadoknada za posao koji obavljam je adekvatna.
3.4
Prosečne vrednosti ocena ispitanika
Obrazovanje
Osnovna ili
srednja skola
Viša škola ili neki
vid specijalizacije
Fakultetsko
obrazovanje
3.2
3
2.8
2.6
2.4
Do 2 godine
Od 2 do 5 godina Od 5 do 15 godina Preko 15 godina
Godine staža
Izvor: Autor
Levene’s Test of Equality of Error Variances iznosi 0,667 > 0,05 što znači da homogenost varijansi nije narušena, tj. varijansa zavisne promenljive je jednaka u svim
grupama, pa se za analizu rezultata uzima nivo značajnosti Sig3 = 0,05.
Uticaj interakcije nivo obrazovanja ispitanika i dužina radnog staža, predstavljen je
Tabelom 3. U koloni obrazovanje/radni staž signifikantnost greške je Sig = 0,885
što je veće od 0,05 pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika o
uticaju ispitanika različitog nivoa obrazovanja u pogledu vrednovanja adekvatnosti novčane nadoknade za posao koji obavljaju ispitanici različite dužine radnog
staža. Nakon uticaja nezavisnih promenljivih, prelazi se na analizu zasebnih uticaja. Naime, u koloni Sig za obrazovanje može se videti da je ono 0,691 i da je Sig za
radni staž 0,927 što je u oba slučaja veće od 0,05 pa se može zaključiti da zasebni
uticaji nisu značajni u pogledu vrednovanja gorenavedene tvrdnje. Veličina uticaja
promenljivih obrazovanje i radni staž dat je u koloni ῃ2 (Partial Eta Squared) i vidi
se da je uticaj izuzetno mali4 (0,003 i 0,002). Znači, statistički razlika nije značajna,
a i stvarna razlika između srednjih vrednosti je vrlo mala.
3
4
 Nivo značajnosti greške (signifikantnost greške) u nastavku će se obeležavati sa Sig.
 Za vrednosti uticaja uzeta je Koenova preporuka (Cohen, 1988) 0,2 = mali uticaj, 0,5 = umeren
uticaj, 0,8 = veliki uticaj).
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
43
Tabela 3. Uticaji interakcije promenljivih obrazovanje/radni staž u pogledu
adekvatnosti novčane nadoknade za posao koji se obavlja.
Promenljive
Obrazovanje
Radni staž
Obrazovanje/radni staž
Df
2
3
6
F
.370
.154
.390
Sig.
.691
.927
.885
ῃ2
.003
.002
.009
Izvor: Autor
Prosečne vrednosti ocena ispitanika različitog nivoa obrazovanja i različitih godina radnog staža u pogledu stava da zaposleni koji više ili duže rade, i koji se više
zalažu na poslu, više i zarađuju, predstavljene su Grafikonom 2.
Grafikon 2. Prosečne vrednosti ocena ispitanika u pogledu stava „Zaposleni koji
više ili duže rade, te koji se više zalažu na poslu, više i zarađuju”.
Zaposleni koji više ili duže rade, te koji se više zalažu na poslu, više i zaradjuju.
3
Prosečne vrednosti ocena ispitanika
Obrazovanje
Osnovna ili
srednja skola
Viša škola ili neki
vid specijalizacije
Fakultetsko
obrazovanje
2.8
2.6
2.4
2.2
2
Do 2 godine
Od 2 do 5 Od 5 do 15
godina
godina
Godine staža
Preko 15
godina
Izvor: Autor
Levene’s Test of Equality of Error Variances iznosi 0,355 > 0,05 što znači da homogenost varijansi nije narušena, tj. varijansa zavisne promenljive je jednaka u svim
grupama, pa se za analizu rezultata uzima nivo značajnosti 0,05.
Uticaj interakcije nivo obrazovanja ispitanika i dužina radnog staža, predstavljen je
Tabelom 4. U koloni obrazovanje/radni staž signifikantnost greške je Sig = 0,688 što
je veće od 0,05 pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika o uticaju
ispitanika različitog nivoa obrazovanja u pogledu vrednovanja stava da zaposleni koji
44
Vukajlović Đurđica
više ili duže rade i koji se više zalažu na poslu, više i zarađuju, od strane ispitanika
različite dužine radnog staža. Nakon uticaja nezavisnih promenljivih, prelazi se na
analizu zasebnih uticaja. Naime, u koloni Sig za obrazovanje može se videti da je ono
0,778 i da je Sig za radni staž 0,512 što je u oba slučaja veće od 0,05 pa se može zaključiti da zasebni uticaji nisu značajni u pogledu vrednovanja gorenavedenog stava.
Veličina uticaja promenljivih obrazovanje i radni staž dat je u koloni ῃ2 (Partial Eta
Squared) i vidi se da je uticaj izuzetno mali (0,002 i 0,009). Znači da statistička razlika
nije značajna, a i stvarna razlika između srednjih vrednosti je vrlo mala.
Tabela 4. Uticaji interakcije promenljivih obrazovanje/radni staž u pogledu stava
da zaposleni koji duže i više radi više i zarađuje.
Promenljive
Obrazovanje
Radni staž
Obrazovanje/radni staž
Df
2
3
6
F
.252
.770
.652
Sig.
.778
.512
.688
ῃ2
.002
.009
.015
Izvor: Autor
Prosečne vrednosti ocena ispitanika različitog nivoa obrazovanja i različitih godina radnog staža u pogledu stava da je sistem nagrađivanja isti za sve zaposlene,
predstavljene su Grafikonom 3.
Grafikon 3. Prosečne vrednosti ocena ispitanika u pogledu stava „Zaposleni koji
više ili duže rade, te koji se više zalažu na poslu, više i zarađuju”.
Sistem nagrađivanja je isti za sve zaposlene.
Prosečne vrednosti ocene ispitanika
3.25
Obrazovanje
Osnovna ili
srednja skola
Viša škola ili neki
vid specijalizacije
Fakultetsko
obrazovanje
3
2.75
2.5
2.25
2
Do 2 godine Od 2 do 5 Od 5 do 15
godina
godina
Godine staža
Izvor: Autor
Preko 15
godina
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
45
Levene’s Test of Equality of Error Variances iznosi 0,219 > 0,05 što znači da homogenost varijansi nije narušena, tj. varijansa zavisne promenljive je jednaka u svim
grupama, pa se za analizu rezultata uzima nivo značajnosti 0,05.
Uticaj interakcije nivo obrazovanja ispitanika i dužina radnog staža, predstavljen je
Tabelom 5. U koloni obrazovanje/radni staž signifikantnost greške je Sig = 0,121
što je veće od 0,05 pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika o
uticaju ispitanika različitog nivoa obrazovanja u pogledu vrednovanja tvrdnje da je
sistem nagrađivanja isti za sve zaposlene, od strane ispitanika različite dužine radnog staža. Nakon uticaja nezavisnih promenljivih, prelazi se na analizu zasebnih
uticaja. Naime u koloni Sig za obrazovanje može se videti da je ono 0,950 i da je Sig
za radni staž 0,604 što je u oba slučaja veće od 0,05 pa se može zaključiti da zasebni
uticaji nisu značajni u pogledu vrednovanja gorenavedenog stava. Veličina uticaja
promenljivih obrazovanje i radni staž dat je u koloni ῃ2 (Partial Eta Squared) i vidi
se da je uticaj izuzetno mali (0,000 i 0,007). Znači, statistička razlika nije značajna,
a i stvarna razlika između srednjih vrednosti je vrlo mala.
Tabela 5. Uticaji interakcije promenljivih obrazovanje/radni staž u pogledu
vrednovanja stava da zaposleni koji duže rade više i zarađuju.
Promenljive
Obrazovanje
Radni staž
Obrazovanje/radni staž
Df
2
3
6
F
.051
.618
1.702
Sig.
.950
.604
.121
ῃ2
.000
.007
.039
Izvor: Autor
Prosečne vrednosti ocena ispitanika različitog nivoa obrazovanja i različitih godina radnog staža u pogledu stava da ukoliko se radi prekovremeno nadređeni to
notira i biva nagrađeno, predstavljene su Grafikonom 4.
46
Vukajlović Đurđica
Grafikon 4. Prosečne vrednosti ocena ispitanika u pogledu stava „Ukoliko radim
prekovremeno, moj nadređeni to notira i to bude nagrađeno”
Ukoliko radim prekovremeno, moj nadredjeni to notira, i to biva adekvatno nadoknađeno
Prosečne vrednosti ocena ispitanika
3.75
Obrazovanje
Osnovna ili
srednja skola
Viša škola ili neki
vid specijalizacije
Fakultetsko
obrazovanje
3.5
3.25
3
2.75
2.5
Do 2 godine Od 2 do 5 Od 5 do 15
godina
godina
Godine staža
Preko 15
godina
Izvor: Autor
Levene’s Test of Equality of Error Variances iznosi 0,840 > 0,05 što znači da homogenost varijansi nije narušena, tj. varijansa zavisne promenljive je jednaka u svim
grupama, pa se za analizu rezulata uzima nivo značajnosti 0,05.
Uticaj interakcije nivo obrazovanja ispitanika i dužina radnog staža, predstavljen je
Tabelom 6. U koloni obrazovanje/radni staž signifikantnost greške je Sig = 0,416
što je veće od 0,05 pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika o
uticaju ispitanika različitog nivoa obrazovanja u pogledu vrednovanja tvrdnje da
ukoliko rade prekovremeno, to biva notirano i adekvatno nagrađeno, od strane
ispitanika različite dužine radnog staža. Nakon uticaja nezavisnih promenljivih,
prelazi se na analizu zasebnih uticaja. Naime u koloni Sig za obrazovanje može
se videti da je ono 0,138 i da je Sig za radni staž 0,578 što je u oba slučaja veće od
0,05 pa se može zaključiti da zasebni uticaji nisu značajni u pogledu vrednovanja
gorenavedenog stava. Veličina uticaja promenljivih obrazovanje i radni staž dat je
u koloni ῃ2 (Partial Eta Squared) i vidi se da je uticaj izuzetno mali (0,015 i 0,008).
Znači, statistička razlika nije značajna, a i stvarna razlika između srednjih vrednosti je vrlo mala.
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
47
Tabela 6. Uticaji interakcije promenljivih obrazovanje/radni staž u pogledu stava
da prekovremeni rad biva notiran i nagrađen.
Promenljive
Obrazovanje
Radni staž
Obrazovanje/radni staž
Df
2
3
6
F
1.995
.660
1.015
Sig.
.138
.578
.416
ῃ2
.015
.008
.023
Izvor: Autor
Prosečne vrednosti ocena ispitanika različitog nivoa obrazovanja i različitih godina radnog staža u pogledu stava da ukoliko se pokaže dobar radni rezultat, postoji
mogućnost za usavršavanjem i napredovanjem, predstavljene su Grafikonom 5.
Grafikon 5. Prosečne vrednosti ocena ispitanika u pogledu tvrdnje „Ako pokažem
dobar radni rezultat imam mogućnost da se usavršavam i napredujem”
Ako pokažem dobar radni rezultat imam mogućnost da se usavršavam i napredujem
Prosečne vrednosti ocena ispitanika
3.4
Obrazovanje
Osnovna ili
srednja skola
Viša škola ili neki
vid specijalizacije
Fakultetsko
obrazovanje
3.2
3
2.8
2.6
2.4
2.2
Do 2 godine
Od 2 do 5 Od 5 do 15
godina
godina
Godine staža
Preko 15
godina
Izvor: Autor
Levene’s Test of Equality of Error Variances iznosi 0,593 > 0,05 što znači da homogenost varijansi nije narušena, tj. varijansa zavisne promenljive je jednaka u svim
grupama, pa se za analizu rezultata uzima nivo značajnosti 0,05.
Uticaj interakcije nivo obrazovanja ispitanika i dužina radnog staža, predstavljen je
Tabelom 7. U koloni obrazovanje/radni staž signifikantnost greške je Sig = 0,506
što je veće od 0,05 pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika
o uticaju ispitanika različitog nivoa obrazovanja u pogledu vrednovanja stava da
ukoliko se pokaže dobar rezultat postoji mogućnost za napredovanjem i usavršava-
48
Vukajlović Đurđica
njem, od strane ispitanika različite dužine radnog staža. Nakon uticaja nezavisnih
promenljivih, prelazi se na analizu zasebnih uticaja. Naime u koloni Sig za obrazovanje može se videti da je ono 0,241 i da je Sig za radni staž 0,671 što je u oba
slučaja veće od 0,05 pa se može zaključiti da zasebni uticaji nisu značajni u pogledu
vrednovanja gorenavedenog stava. Veličina uticaja promenljivih obrazovanje i radni staž dat je u koloni ῃ2 (Partial Eta Squared) i vidi se da je uticaj izuzetno mali
(0,011 i 0,006). Znači, statistički razlika nije značajna, a i stvarna razlika između
srednjih vrednosti je vrlo mala.
Tabela 7. Uticaji interakcije promenljivih obrazovanje/radni staž u pogledu stava da
ostvarenje dobrog radnog rezultata stvara mogućnost napredovanja i usavršavanja.
Promenljive
Obrazovanje
Radni staž
Obrazovanje/radni staž
Df
2
3
6
F
1.433
.517
.885
Sig.
.241
.671
.506
ῃ2
.011
.006
.020
Izvor: Autor
Prosečne vrednosti ocena ispitanika različitog nivoa obrazovanja i različitih godina radnog staža u pogledu stava da firma dovoljno ulaže u edukaciju i usavršavanje
zaposlenih, predstavljene su Grafikonom 6.
Grafikon 6. Prosečne vrednosti ocena ispitanika u pogledu tvrdnje „Firma dovoljno
ulaže u edukaciju i usavršavanje zaposlenih”.
Firma dovoljno ulaže u edukaciju i usavršavanje zaposlenih
Prosečne vrednosti ocena ispitanika
4
Obrazovanje
Osnovna ili
srednja skola
Viša škola ili neki
vid specijalizacije
Fakultetsko
obrazovanje
3.5
3
2.5
2
Do 2 godine
Izvor: Autor
Od 2 do 5 Od 5 do 15
godina
godina
Godine staža
Preko 15
godina
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
49
Levene’s Test of Equality of Error Variances iznosi 0,604 > 0,05 što znači da homogenost varijansi nije narušena, tj. varijansa zavisne promenljive je jednaka u svim
grupama, pa se za analizu rezultata uzima nivo značajnosti 0,05.
Uticaj interakcije nivo obrazovanja ispitanika i dužina radnog staža, predstavljen je
Tabelom 8. U koloni obrazovanje/radni staž signifikantnost greške je Sig = 0,120
što je veće od 0,05 pa se može zaključiti da ne postoji statistički značajna razlika
o uticaju ispitanika različitog nivoa obrazovanja u pogledu vrednovanja stava da
firma dovoljno ulaže u edukaciju i usavršavanje zaposlenih, od strane ispitanika
različite dužine radnog staža. Nakon uticaja nezavisnih promenljivih, prelazi se na
analizu zasebnih uticaja. Naime u koloni Sig za obrazovanje može se videti da je
ono 0,082 i da je Sig za radni staž 0,158 što je u oba slučaja veće od 0,05 pa se može
zaključiti da zasebni uticaji nisu značajni u pogledu vrednovanja gorenavedenog
stava. Veličina uticaja promenljivih obrazovanje i radni staž dat je u koloni ῃ2 (Partial Eta Squared) i vidi se da je uticaj izuzetno mali (0,020 i 0,020). Znači, statistički razlika nije značajna, a i stvarna razlika između srednjih vrednosti je vrlo mala.
Tabela 8. Uticaji interakcije promenljivih obrazovanje/radni staž u pogledu stava
da firma ulaže dovoljno sredstava u edukaciju i usavršavanje zaposlenih.
Promenljive
Obrazovanje
Radni staž
Obrazovanje/radni staž
Df
2
3
6
F
2.528
1.746
1.707
Sig.
.082
.158
.120
ῃ2
.020
.020
.039
Izvor: Autor
Rezultati komparativne statistike pokazali su da ne postoji statistički značajna razlika u vrednovanju motivacionih faktora i mogućnosti napredovanja od strane
ispitanika različitog nivoa obrazovanja i različite dužine radnog staža, na osnovu
šest ponuđenih stavova za vrednovanje.
ZAKLJUČAK
Ljudski resursi predstavljaju osnov uspeha poslovanja svakog preduzeća, s obzirom
da ljudi sa svojim znanjima i sposobnostima doprinose ostvarivanju konkurentske
prednosti. Iz tog razloga svako preduzeće mora da ulaže napore kako bi se zaposleni motivisali i kako bi im se omogućila edukacija i usavršavanje, što je s jedne strane
pozitivno za samog zaposlenog jer ga stimuliše za rad, a s druge strane zadovoljan
zaposleni doprinosi poslovnom uspehu preduzeća.
50
Vukajlović Đurđica
Na osnovu sprovedenog istraživanja pokazalo se na uzorku od 266 ispitanika iz
15 preduzeća da su motivacioni faktori, mogućnost usavršavanja i napredovanja
ocenjeni ispodprosečno. Naime, ispodprosečno je ocenjeno da zaposleni koji duže
ili više rade više i zarađuju, da je sistem nagrađivanja isti za sve zaposlene, da dobar
radni rezultat pokazuje mogućnost napretka, kao i da se dovoljno ulaže u edukaciju i usavršavanje zaposlenih. S druge strane, prosečnom ocenom je vrednovan
samo stav da je adekvatna novčana nadoknada za posao koji se obavlja i da se prekovremeni rad notira i biva nagrađen. Nijedan od ponuđenih stavova nije ocenjen
nadprosečno (nijedan stav nije dobio prosečnu ocenu bliže 4 ili 5).
S druge strane, istraživanje je pokazalo da ne postoji razlika u vrednovanju određenih stavova ispitanika različite dužine radnog staža ili obrazovanja. Iz toga se
zaključuje da bi motivacioni faktori i mogućnost napretka i usavršavanja trebalo da
budu isti za sve zaposlene, da se se njihov rad vrednuje u skladu sa ostvarenjem i da
svi imaju šansu da napreduju. Postavljene hipoteze H1 – Bez obzira na nivo obrazovanja ispitanika ne razlikuje se vrednovanje motivacionih faktora i mogućnosti
napredovanja i H2 – Bez obzira na dužinu radnog staža ispitanika ne razlikuju se
vrednovanje motivacionih faktora i mogućnosti napredovanja – u potpunosti se
prihvataju.
Preduzeća u domaćoj privredi bi trebalo više pažnje da posvete motivaciji zaposlenih, onaj ko više radi treba više i da zarađuje, da sistem nagrađivanja bude isti za
sve zaposlene, radni rezultat treba da bude osnova za usavršavanje i napredovanje, a
preduzeća treba više da ulažu u edukaciju zaposlenih, bez obzira na njihovu dužinu
radnog staža ili obrazovanje. Samo na taj način dobiće se zadovoljan radnik koji će
doprineti napretku i poslovnom uspehu preduzeća.
OCENA MOTIVACIONIH FAKTORA I MOGUĆNOSTI NAPREDOVANJA, ZAPOSLENIH RAZLIČITOG NIVOA OBRAZOVANJA...
51
ASSESSMENT OF MOTIVATIONAL FACTORS
AND POSSIBILITY OF PROMOTION FOR
EMPLOYEES OF DIFFERENT EDUCATIONAL
LEVELS AND YEARS OF EMPLOYMENT
Vukajlovic Djurdjica
Sljivar Jelena
Abstract: In modern business conditions, employees represent the key link between a
company’s response to changes and its success in the business world. Employees are a
resource which is most difficult to imitate, and also the hardest resource to manage,
given that all people are different in terms of their individual characteristics and reactions to stimuli from the environment. It is extremely important for companies to find
the best way to motivate their employees, and thus contribute as much as possible to
the success of their business. The conducted research used a sample of 266 respondents
from 15 companies and showed that the assessment of motivational factors, rewards,
possibility of promotion and additional education and training of employees is not at
a high enough level. What is more, the conducted research has shown that regardless
of the years of employment and educational level of employees, there is no difference regarding their assessment of motivation, rewards, and attitude towards the company’s
efforts targeted at further education and training of employees.
Key words: employees / motivation / promotion / rewards / training
LITERATURA
1.Aksentijević, J. A., Avakumović, Č., Jelić, M. (2010). Kompetentnost i razvoj karijere u proizvodno-poslovnom sistemu. Međunarodna naučna konferencija – Menadžment: zbornik radova (str. 39–45), Kruševac, Fakultet za
industrijski menadžment, ICIM plus – Izdavački centar za industrijski menadžment plus.
2.Bartol, K. M., Martin, D. C. (1994). Management, New York, McGraw-Hill.
3.Janićijević, N. (2008). Organizaciono ponašanje, Beograd, Data Status.
4.Matić, J. (2007). Podsticajima do maksimalnog poslovnog rezultata, Beograd
Exporter, Media Internacional Group.
5.Nelson, B., Economy, P. (2005). The Management Bible, New Jersey, John
Wiley & Sons.
6.Robins, S., Coulter, M. (2005). Menadžment, Beograd, Data Status.
52
Vukajlovic Djurdjica
7.Vesić, D. (2010). Uloga menadžmenta u motivaciji zaposlenih. Međunarodna naučna konferencija – Menadžment: zbornik radova (str. 264–270), Kruševac, Fakultet za industrijski menadžment, ICIM plus – Izdavački centar za
industrijski menadžment plus.
8.Vujić, D. (2000). Menadžment ljudskih resursa i kvalitet, Beograd, Centar za
primenjenu psihologiju.
Stručni radovi
UDK: 339.178.3
EKONOMIJA
TEORIJA i praksa
Datum prijema rada: 26.2.2013.
Datum korekcije rada: 6.3.2013.
Datum prihvatanja rada: 7.3.2013.
Godina VI • broj 1
str. 55–77
STRUČNI RAD
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK
FINANSIRANJA PREDUZEĆA
Ivaniš Marko1
Sažetak: Faktoring predstavlja savremeni nekreditni posao kojim se vrši otkup kratkoročnih potraživanja. Otkup potraživanja se vrši pre roka dospeća, te se u razvijenim zemljama tržišne ekonomije faktoring mnogo koristi kao oblik ubrzane naplate
potraživanja. Pribavljanju novčanih sredstava putem prodaje potraživanja preduzeće pribegava onda kada ne može da dođe do novčanih sredstava na druge načine,
ili ako prodaju svojih proizvoda vrši na kredit. Pozitivni efekti faktoringa najznačajniji su kod malih i srednjih preduzeća, kao i kod preduzeća u osnivanju, pre svega,
zbog nespremnosti banaka da ovim firmama odobravaju kredite. Faktoring mnogim
firmama omogućava konkurentnost i opstanak na tržištu. Cilj ovog priloga je da
ukaže na rastući značaj faktoringa kao savremenog oblika finansiranja preduzeća,
kao i na njegove prednosti i ograničenja.
Ključne reči: faktoring / faktor / klijent / kupac / finansiranje / kalkulacije
UVOD
Faktoring predstavlja specifičan oblik pribavljanja sredstava i to putem prodaje potraživanja. Naime, generalno gledano faktoring se definiše kao prodaja potraživanja od strane privrednog subjekta (preduzeća) posredničkoj organizaciji koja otkupljuje potraživanje i snosi sav rizik eventualne nemogućnosti naplate otkupljenih
potraživanja. Otkup potraživanja vrši se pre roka dospeća. Pri tome, faktoring preduzeće odmah isplaćuje deo potraživanja najčešće u visini 75%–90% preduzeću
klijentu, a preostali iznos 10%–25% se koristi za korekture potraživanja i stavlja se
na raspolaganje klijentu posle naplate potraživanja od strane faktoring preduzeća.
Faktoring preduzeće naplaćuje proviziju obično 1%–3% od iznosa potraživanja
faktoring usluge, što uključuje i rizik i kamatu kreditiranja od momenta otkupa
do naplate potraživanja. Faktoring preduzeća posluju kao samostalne organizacije
 Univerzitet Privredna akademija u Novom Sadu, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment
u Novom Sadu, Novi Sad, Cvećarska br. 2, e-mail: [email protected]
1
56
Ivaniš Marko
sa velikim kapitalom koji obezbeđuje veći broj ekonomskih subjekata koji imaju
interesa za ovu delatnost.
U razvijenim zemljama tržišne ekonomije faktoring se mnogo koristi kao oblik
ubrzane naplate potraživanja. U tom smislu, pribavljanju novčanih sredstava putem prodaje potraživanja faktoring organizaciji, preduzeće pribegava onda kada
ne može da dođe do novčanih sredstava na druge načine i kada vrši prodaju svojih
proizvoda najčešće na kredit, usled čega potraživanja preduzeća predstavljaju veliki deo njegove aktive. Kod faktoringa se zaključuje ugovor po kojem je klijent (preduzeće) u obavezi da na faktora prenese (cedira) potraživanje koje čini predmet
ugovora o faktoringu. Pri tome, klijent može preneti svoja tekuća potraživanja u celini ili samo deo potraživanja, a isto tako može da cedira sva ili samo deo svojih budućih potraživanja. Faktor najčešće insistira da klijent cesijom prenese na njega celokupna svoja postojeća i buduća potraživanja na duži vremenski period kako bi na
taj način bila eliminisana mogućnost da klijent zadrži za sebe sigurna potraživanja,
a nesigurna i neizvesna da ustupi faktoru. Takođe, ugovorom se može predvideti
i mogućnost da faktor ne prihvati potraživanja kupaca za koje tokom pregovora
utvrdi da su nelikvidna i nesolventna. Ova mogućnost ograničava slobodu klijenta
da samostalno odabira kupce svojih proizvoda ili korisnike usluga, ali mu ne oduzima pravo da ih on ipak odabere po svojoj volji, za šta snosi sopstvenu odgovornost. Kao izvor prava kod zaključivanja ugovora o faktoringu, primenjuju se opšti
uslovi o poslovanju faktoring organizacije, trgovački običaji, odgovarajuće norme
trgovačkog i obligacionog prava, kao i sudska i arbitražna praksa. S tim u vezi,
treba imati u vidu da se na ugovore o faktoringu primenjuje UNIDROIT konvencija o međunarodnom faktoringu koja je usvojena u Otavi 28. maja 1988. godine
(http://www.unidroit.org/english/conventions/1988factoring/main.htm/).
Prema UNIDROIT konvenciji o međunarodnom faktoringu, faktoring ugovor
predstavlja ugovor zaključen između dve strane, i to prodavca (klijenta) i faktora prema kome se prodavac obavezuje da će prodajom ili ustupanjem na faktora
preneti sva potraživanja nastala po jednom ili po više kupoprodajnih ugovora zaključenim između njega i njegovih kupaca. Sa druge strane, faktoring organizacija
(faktor) se obavezuje da će izvršiti bar dve od sledećih radnji: (1) finansiranje prodavca (klijenta), (2) vođenje evidencije otkupljenih potraživanja, (3) naplata potraživanja i (4) zaštita od rizika neplaćanja od strane kupaca. Prema tome, odnosi
u faktoring poslu proizlaze iz ugovora o kupoprodaji jer prenos osnovnih prava,
kao što je pravo na naplatu isporučene robe ili izvršenih usluga, povlači za sobom
i prenos svih ostalih sporednih prava na faktoring organizaciju (faktora) kao novog poverioca. Istovremeno, kupoprodajni ugovor obelodanjuje tzv. transakcione
što je pravo na naplatu isporučene robe ili izvršenih usluga, povlači za sobom i prenos svih
ostalih
sporednih
prava
na faktoring
organizaciju (faktora) kao novog poverioca. Istovremeno,
FAKTORING
– SAVREMENI
OBLIK
FINANSIRANJA
PREDUZEĆA
57
kupoprodajni ugovor obelodanjuje tzv. transakcione troškove. Međutim, ugovor obelodanjuje
troškove.
Međutim,
ugovortroškove,
obelodanjuje
samo
ante transakcione
troškove,
ali
samo ex
ante transakcione
ali ne i ex
postex
troškove,
kao što su: troškovi
sprečavanja
ne ioportunitetnog
ex post troškove,
kao što
su: troškovi
sprečavanja
oportunitetnog
ponašanja,
troškovi
zaštite prava
vlasništva
i troškovi zaštiteponašanja,
od trećih lica
troškovi
zaštite
prava
vlasništva
i
troškovi
zaštite
od
trećih
lica
(
Jelenković,
Milić,
(Jelenković, Milić, 2010, str. 58–60).
2010, str. 58–60).
UČESNICI U FAKTORING POSLU
UČESNICI U FAKTORING POSLU
Osnovni
subjektikoji
kojiučestvuju
učestvuju uuobavljanju
faktoring
poslova
po pravilu
su: klijent,
kupac i
Osnovni
subjekti
obavljanju
faktoring
poslova
po pravilu
su: kli(Hadžić,
2007,
str. 285).
Klijent
subjektKlijent
koji proizvodi
robukoji
(ili čini
uslugu),robu
najčešće
jent,faktor
kupac
i faktor
(Hadžić,
2007,
str.je285).
je subjekt
proizvodi
(ili čini
najčešće
trajne
kojim ugovor.
faktor zaključuje
poseban
ugo-koji
trajneuslugu),
potrošnje,
sa kojim
faktorpotrošnje,
zaključuje sa
poseban
Kupac predstavlja
subjekt
vor. kupuje
Kupacrobu
predstavlja
subjekt
koji
kupuje
robu
od
proizvođača,
odnosno
davaood proizvođača, odnosno davaoca usluge i koji postaje dužnik faktora i snosi
ca usluge i koji postaje dužnik faktora i snosi obavezu vraćanja kredita u vezi sa
obavezu vraćanja kredita u vezi sa prodajom određenih proizvoda ili davanjem usluga od
prodajom određenih proizvoda ili davanjem usluga od strane klijenta. Faktor je
strane klijenta. Faktor je organizacija koja od svojih klijenata otkupljuje fakturisane iznose u
organizacija
koja od svojih klijenata otkupljuje fakturisane iznose u dužem vredužem vremenskom
razmaku.aktivnost
Osnovna aktivnost
se u tome
da naplaćuje
menskom
razmaku. Osnovna
faktora faktora
ogleda ogleda
se u tome
da naplaćuje
na na
njega
preneta
(cedirana)
odstrane
strane
klijenta.
1, shematski
su
njega
preneta
(cedirana) potraživanja
potraživanja od
klijenta.
Na Na
SliciSlici
1, shematski
su prikazani
prikazani
subjekti
koji
učestvuju
u
faktoring
poslu,
kao
i
odnosi
koji
postoje
među
subjekti koji učestvuju u faktoring poslu, kao i odnosi koji postoje među zainteresovanim
zainteresovanim
subjektima. Pri tome, učesnici u faktoring aktivnostima imaju
subjektima. Pri tome, učesnici u faktoring aktivnostima imaju konkretne obaveze.
konkretne obaveze.
Slika 1. Odnosi subjekata i faze aktivnosti faktoring posla.
Slika 1. Odnosi subjekata i faze aktivnosti faktoring posla.
Sredstva
Potraživanja
KLIJENT
Proizvod
KUPAC
Proizvod
KUPAC
KUPAC
KUPAC
Plaćanje
Plaćanje
Sredstva
Potraživanja
FAKTOR
Izvor:
Jović,
str.148
148
Izvor:
Jović,2008,
2008, str.
58
Ivaniš Marko
Osnovna obaveza klijenta – sastoji se u tome da kontinuirano i uredno dostavlja
fakture faktoru, a koje se odnose na proizvode isporučene kupcu (ili za izvršene
usluge), a u skladu sa odredbama prodajnog ugovora. Pri tome, fakture moraju biti
kompletne sa svim bitnim podacima i informacijama da bi kupci bili u mogućnosti da blagovremeno izvrše isplatu vrednosti kupljenih proizvoda i usluga. Shodno
uslovima ugovora o kupoprodaji robe ili usluga, klijent je obavezan da na fakturi
istakne uslove plaćanja: plaćanje odjednom ili u više rata, rokove plaćanja, kao i naznaku da plaćanje treba obaviti preko imenovanog faktora (Ivaniš, 2008, str. 305).
Osnovna obaveza kupca – proizlazi iz suštine mehanizma faktoringa, gde je kupac
osnovni subjekt sa značajnim funkcijama, budući da na njemu stoji obaveza plaćanja koja proizlazi iz kupoprodajnog ugovora koji je zaključen sa proizvođačem
proizvoda (ili vršiocem usluga). Pri tome, bitno insistiranje kupca jeste da proizvode ili usluge plaća na kredit, što znači da je kupac posebno zainteresovan za uslove
plaćanja koristeći aktuelnu tržišnu situaciju. Za interese kupca je bitno postojanje kreditnog odnosa, bez obzira na to ko obezbeđuje kredit, bilo to prodavac ili
faktor. Aktom isplate dugovnog iznosa od strane kupca, završava se krajnja faza
postupka finansiranja korišćenjem mehanizma faktoringa (Barać, Stakić, Hadžić,
Ivaniš, 2007, str. 355).
Osnovna obaveza faktora – jeste da preduzme svu potrebnu proceduru u postupku
odobravanja kreditne linije klijentu, ili limita do kojeg klijent ima pravo da posluje sa svojim kupcima, preuzimajući na sebe 100% rizik koji bi mogao da nastupi,
ako kupac iz bilo kojih razloga ne izvrši plaćanje u okviru kreditne linije koju je
odobrio faktor. Takođe, faktor je dužan da vodi tačnu evidenciju o tome koliko se
plaćanje potraživanja uredno i kontrolisano vrši, jer klijent svoja potraživanja za
robu ili usluge prodaje faktoru najčešće bez regresa. Zbog toga, postoji konstantna
obaveza vođenja računa o rokovima dospeća potraživanja od kupaca. Međutim, u
praksi se često dešavaju slučajevi da faktor povremeno dobija odgovore od kupaca da ne žele da izvrše plaćanja, da vraćaju robu ili je stavljaju na raspolaganje ili
nude plaćanje u smanjenom iznosu, što u stvari predstavlja osporavanje kupaca na
isplate, čemu je obično uzrok slabiji kvalitet robe od ugovorenog, neodgovarajuće
pakovanje ili drugi nedostaci. U takvim slučajevima, kada dođe do osporavanja
isplata kupaca, praksa je da se faktor obrati klijentu sa ciljem utvrđivanja razloga odbijanja kupca da izvrši svoju obavezu plaćanja dugovanog iznosa, odnosno
predloga kupca da smanji obavezu. Analogno tome, klijent je dužan da odgovori
na primedbe kupca koje se odnose na neizvršavanje isplate potraživanja od strane
kupca ili na odlaganje isplate u vreme dospeća. Nema sumnje, da ovakve situacije
dovode do nepovoljnih odnosa među subjektima u faktoring poslovima. Iako se
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
59
osnovna aktivnost faktoring preduzeća sastoji u finansiranju klijenta, odnosno u
otkupljivanju njegovih fakturisanih potraživanja, treba istaći činjenicu da se faktor
organizacija, pored svoje osnovne funkcije, može baviti i aktivnostima koje su van
njegovih uobičajenih i redovnih poslova. To znači da u određenim slučajevima,
preduzeće faktor može pružati usluge koje po svom značaju i mogućnostima materijalnih ušteda klijentima mogu da budu od velike koristi. Među tim uslugama i aktivnostima faktora, naročito je bitno sledeće: (a) vođenje knjigovodstvenog servisa
od strane faktora, (b) revizija poslovnih knjiga i dokumenata od strane faktora, (c)
usavršavanje i unapređenje prometa, posebno za mala i srednja preduzeća, odnosno za klijente koji ne raspolažu odgovarajućom marketing službom i (d) unapređenje poslovanja klijenta, vezano za upravljanje, planiranje i kontrolu u različitim
sferama njegovog poslovanja (Ivaniš, 2012, str. 177).
FUNKCIJE FAKTORINGA
Postoje različite klasifikacije funkcija faktoringa, ali generalno gledano može se
reći da dominiraju tri osnovne funkcije faktoringa: (1) funkcija finansiranja tj.
obezbeđenja gotovinskog novca, (2) del credere funkcija – podrazumeva preuzimanje naplate potraživanja klijentovih dužnika od strane faktora i (3) funkcija pružanja stručnih faktoring usluga.
(1) Funkcija finansiranja – predstavlja osnovnu funkciju faktoringa. Faktor finansira klijenta otkupljujući njegova sadašnja i buduća potraživanja najčešće sa rokom
dospeća od 30 do 180 dana, isplaćujući mu kupovnu cenu odmah, a naplatu potraživanja od klijentovih dužnika vrši po roku dospeća. Pri tome, moguća su dva
osnovna oblika faktoring finansiranja: (a) putem avansa i (b) putem diskonta. Kod
avansnog finansiranja, faktor isplaćuje (avansira) klijentu 75%–90% otkupljenog
potraživanja dok se preostali iznos usmerava na poseban račun i isplaćuje se klijentu po isteku roka za eventualni prigovor dužnika na kvalitet isporučene robe ili
izvršene usluge tj. po izmirenju dužnikovih obaveza. Kod diskontnog finansiranja,
faktor odmah isplaćuje otkupljeno potraživanje, ali umanjeno za iznos svojih troškova i naknada. Realizacija bilo kojeg od pomenutih oblika finansiranja odvija se
samo u slučajevima kada faktor utvrdi postojanje kreditne sposobnosti dužnika,
dok se u slučajevima nepostojanja kreditne sposobnosti dužnika uopšte i ne pristupa otkupu potraživanja ( Jović, 2008, str. 150).
(2) Del credere funkcija – uopšteno podrazumeva garantovanje za obaveze nekog
trećeg. Kod faktoring aranžmana to podrazumeva preuzimanje odgovornosti za
naplatu potraživanja od dužnika. Ako faktor preuzima na sebe rizik za platežnu
60
Ivaniš Marko
sposobnost dužnika onda je u pitanju tzv. pravi faktoring. Međutim, ako klijent
sam snosi del credere rizik, u pitanju je tzv. kvazifaktoring ( Jović, 2009, str. 196).
(3) Funkcija pružanja stručnih faktoring usluga – obuhvata čitav niz direktnih i dopunskih usluga. Pri tome, direktne stručne faktoring usluge uglavnom obuhvataju
sledeće: ispitivanje kreditne sposobnosti dužnika, vođenje knjigovodstva, ispostavljanje računa, obračune provizije, obračune poreza, slanje opomena dužnicima, naplatu dugova i sl. Sa druge strane, grupu dopunskih faktoring usluga čini
sledeće: davanje stručnih saveta, istraživanje tržišta, vođenje stanja na skladištu,
statistika prometa, marketing usluge, razne posredničke usluge za klijenta (kod banaka, dobavljača, kupaca, špeditera, osiguravajućih društava i sl.).
VRSTE FAKTORINGA
Kao oblik finansiranja tokova reprodukcije preduzeća faktoring se može javiti u
više vrsta i sa više sadržaja. Stoga, u poslovnoj praksi postoje različite vrste ugovora
o faktoringu u zavisnosti od kriterijuma koji se uzimaju prilikom njihove klasifikacije. Međutim, bez obzira na brojnost kriterijuma podele, ipak se može reći da se u
praksi najčešće primenjuju sledeći oblici faktoringa: prvo, otvoreni faktoring, drugo, zatvoreni ili skriveni faktoring, i treće, pravi faktoring i kvazifaktoring (Rodić,
Filipović, 2011, str. 238–239).
Otvoreni faktoring – nastaje kada klijent faktoring organizacije (prenosi) svoje potraživanje prema kupcu, sa pozivom da dugovanja isplati faktoru. Pri tome, postoje
dve vrste (oblika) otvorenog faktoringa. Prvi oblik otvorenog faktoringa prisutan
je kada klijent cedira na faktoring organizaciju svoja potraživanja, o čemu obaveštava kupca da je cesija izvršena i da je kupac obavezan da svoje obaveze plati faktoring organizaciji. Tako faktoring organizacija postaje poverilac kupca njenog klijenta, preuzimajući na sebe sve rizike naplate cediranog potraživanja. Za cedirana
potraživanja faktoring organizacija plaća odmah svom klijentu knjigovodstvenu
vrednost cediranih potraživanja uz odbitak eskontne kamate, troškova i provizije. Visina ovih odbitaka uglavnom zavisi od kreditnog boniteta kupca i od obima
prometa koji klijent ostvaruje preko faktoring organizacije. Na taj način, klijent
faktoring organizacije dolazi do gotovine de facto putem prodaje svog potraživanja.
Međutim, iako klijent ima dugoročni globalni ugovor sa faktoring organizacijom,
faktoring firma ne mora prihvatiti svaku ponuđenu cesiju. Naime, faktoring organizacija prihvata cediranje i onih potraživanja kod kojih nije u pitanju dobar
kreditni bonitet dužnika, ali za koje postoje nepobitni dokumentovani dokazi da
se sa pravnog aspekta ta potraživanja ne mogu osporiti (Rodić, Filipović, 2011,
str. 238). Drugi oblik otvorenog faktoringa prisutan je kada klijent ustupi svoja
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
61
potraživanja samo radi naplate. Tada se vrši cesija u cilju definitivnog prenošenja
potraživanja na faktoring organizaciju, da bi faktoring firma naplatila potraživanje
od inostranog kupca u svoje ime, a za račun klijenta. Naravno, faktoring organizacija za to naplaćuje od klijenta proviziju, za izvršene usluge. Pri tome, na temelju
cediranih potraživanja faktoring firma daje klijentu kratkoročni kredit uz odgovarajuću kamatu. Visina tog kredita uvek je niža od cediranih potraživanja i kreće se oko 75%–85% od iznosa cediranih potraživanja. Faktoring firma naplaćena
cedirana potraživanja umanjuje za dati kredit, kamatu na kredit i za proviziju, i
klijentu doznačava razliku iznosa. Na taj način, klijent je dobio gotovinu po osnovu kredita uz „zalog” potraživanja (Rodić, Filipović, 2011, str. 238). Međutim, u
savremenoj privrednoj praksi može se vršiti i kombinacija ova dva oblika faktoringa, u slučaju kada klijent ima više potraživanja, pa jedno ustupa samo radi naplate,
dok druga potraživanja definitivno ustupa faktoring firmi (faktoru). Inače, u oba
slučaja otvoreni faktoring je pokazao svoju valorizaciju i u praksi, tako da je danas
na otvorenom tržištu veoma rasprostranjen.
Zatvoreni ili skriveni faktoring – predstavlja mehanizam finansiranja koji je komplikovaniji od otvorenog faktoringa. Naime, ovaj oblik faktoringa nastaje onda
kada izvoznik robu namenjenu izvozu prodaje faktoru za novac, tako što banka
u svojstvu skrivenog principala tu istu robu preko istog izvoznika preprodaje inostranom kupcu na kredit. U ovom obliku faktoring posla, faktor ostvaruje zaradu
na razlici u ceni. Pri tome, zarada je po obimu veoma značajna jer se svodi na finansiranje izvoznog posla, što izvozniku omogućava plasman robe u inostranstvo.
U ovom modelu faktoringa, izvozniku je omogućen plasman robe dok se faktoru
daje mogućnost da preuzimajući na sebe rizik prodaje ostvari zaradu koja proizlazi
iz razlike u ceni.
Pravi faktoring – prisutan je u svim slučajevima kada faktor kumulativno vrši tri
funkcije, a to su: (1) funkcija refinansiranja potraživanja, (2) funkcija obezbeđenja
plaćanja i (3) funkcija pružanja usluga u vezi sa prodajom robe i naplatom potraživanja. Kvazifaktoring – nastaje u slučaju kada faktor vrši jednu ili dve od navedene
tri funkcije. Kod ovog oblika faktoringa, faktor ne preuzima rizik naplate čime
automatski otpada i njegova odgovornost za naplatu potraživanja jer ista ostaje na
klijentu, ako ovaj ne naplati svoje potraživanje od dužnika.
Na kraju, treba pomenuti i to da se u praksi često sreće i podela faktoringa na faktoring sa pravom regresa i bez prava regresa. Faktoring sa pravom regresa, daje pravo
faktoru da u slučaju nesolventnosti kupca ili više njih od klijenta traži kreditnu zaštitu, odnosno realizaciju naplate u visini neizmirenog potraživanja. Faktoring bez
prava regresa, faktoru ne daje pravo nadoknade od klijenta ukoliko bi jedan ili više
62
Ivaniš Marko
kupaca bili u nemogućnosti da isplate svoje obaveze. U savremenoj svetskoj praksi
preovlađuju faktoring ugovori bez prava regresa, što znači da celokupnu obavezu
realizacije potraživanja od kupaca snosi faktor ( Jović, 2009, str. 200–201).
KALKULACIJE FAKTORINGA
Slično kao i kod lizing aranžmana, za donošenje odluke o finansiranju putem faktoringa veoma je bitan tzv. elaborat o faktoring poslu na osnovu kojeg i prodavac
i kupac potraživanja detaljno izrađuju svoje kalkulacije. Prodavac, sa aspekta svoje
interne ekonomije rada i poslovanja, a takođe i kupac potraživanja, s tim što on
mora da računa i na određene rizike. Zato kupac potraživanja u svojim kalkulacijama ide i u reosiguranje, odnosno garancije i supergarancije i od strane drugih
preduzeća u vezi naplativosti potraživanja od konkretnog dužnika. Kod izrade
kalkulacije za prodaju svojih potraživanja, odnosno kod izrade kalkulacije visine
troškova naplate potraživanja, prodavac potraživanja polazi od poslova koje prenosi na faktora: informisanje o bonitetu kupca, vođenje knjigovodstva, vođenje
korespondencije sa kupcem, vreme naplate potraživanja i visina kamate koja se za
to vreme odbacuje, visina rizika u nenaplativosti potraživanja itd. Na osnovu svih
navedenih elemenata, kao i drugih koji su relevantni za odlučivanje, dolazi se do
zaključka o visini troškova naplate potraživanja koji se priznaju faktoru, odnosno
za taj iznos se prodaje potraživanje u smanjenom iznosu. Prema tome, utvrđena
visina troškova naplate potraživanja može se izraziti na različite načine. Prvo, u fiksnom iznosu kod svakog potraživanja, i to posebno kod redovnog, a posebno kod
potraživanja u sporu, kao i da se ovaj iznos u celosti uplati faktoru po zaključenju
ugovora. Drugo, u sniženju fakturisanog potraživanja za iznos utvrđenih troškova
kod oba oblika potraživanja (redovnog i u sporu). Treće, u procentu da faktor učestvuje u naplaćenom potraživanju (3%, 5%, 10% ili 20%) u zavisnosti od kalkulacije koja se prethodno sačini (Ivaniš, 2012, str. 179–180).
Kalkulacije faktoring poslova predstavljaju poslovna dokumenta faktora i prodavca potraživanja i ona se smatraju poslovnom tajnom, sve do zaključenja ugovora, a
to može biti i kasnije. Savremena praksa je pokazala da je najstimulativnije rešenje
za obe strane kada se troškovi faktoringa obezbeđuju iz naplaćene sume. Međutim,
u cilju praktičnijeg shvatanja samog mehanizma faktoringa, najbolje je projektovati praktičan primer finansiranja putem faktoringa gde se ključno pitanje svodi
na sledeće: da li je bolje da preduzeće naplatu ustupi faktoring organizaciji, ili je bolje
da čeka naplatu, odnosno da izvrši naplatu u sopstvenoj režiji? Pri tome, osnovni
elementi za razmatranje konkretnog hipotetičkog primera sadržani su u sledećim
podacima: potraživanja na dan 1.1.2012. godine iznose 600.000 evra, plaćanje je
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
63
ugovoreno na godinu dana uz 12% kamate (na godišnjem nivou), a potraživanje
dospeva 1.1.2013. godine.
Tabela 1. Kalkulacija naplate u sopstvenoj režiji.
Veličina
1. Potraživanje na dan 1.1.2012. (dospeva 1.1.2013)
2. Ugovorena kamata 12% (redovna)
3. Bruto naplata (1.1.2012. = 1 + 2)
4. Indeks cena repromaterijala 135,2
odnosno izračunati depresijator (100 : 135,2)
5. Diskontni faktor I112 (tablica)
6. Diskonti: (a) po tablici 0,8928 x 600.000
(b) po depresijatoru 0,7391 x 300.000
7. Diferencije – gubici potraživanja
(a) 1 minus 6/a = diskontni
(b) 6/a minus 6/b = inflacija
(c) ukupni gubici potraživanja (a + b)
8. Aktuelizovano potraživanje (3 – 7c)
Iznos u evrima
600.000
72.000
672.000
koeficijent 0,7391
koeficijent 0,8928
535.680
443.460
64.320
92.220
156.540
515.460
Izvor: Obračun autora
Tabela 2. Kalkulacija naplate putem faktoringa.
Veličina
1. Isplaćeno po faktoring ugovoru
1.1.2012. godine 75% od 600.000
2. Isplaćen ostatak potraživanja od 150.000 evra
na dan 1.1.2013. godine sa 12% kamate
3. Bruto naplata (1 + 2)
4. Diskonti: (a) po tablici 0,8928 x 150.000
(b) po depresijatoru 0,7391 x 150.000
5. Diferencije – gubici potraživanja
(a) 2 minus 4/a = diskontni
(b) 4/a minus 4/b = inflacija
(c) ukupni gubici potraživanja (a + b)
6. Faktoring provizija (600.000 x 2%)
8. Aktuelizovano potraživanje [3 – (5c + 6)]
Izvor: Obračun autora
Iznos u evrima
450.000
168.000
618.000
133.920
110.864
34.080
23.056
57.136
12.000
548.864
64
Ivaniš Marko
Na osnovu navedenih kalkulacija vidi se da iznos aktuelizovanog potraživanja u
prvom slučaju iznosi 515.460 evra, dok u drugom slučaju on iznosi 548.864 evra.
Stoga, nesumnjivo proizlazi zaključak da naplatu potraživanja treba prepustiti faktoring organizaciji, jer je ona rentabilnija za preduzeće poverioca. Osnovni razlozi
za ovakvo opredeljenje nalaze se u sledećem: prvo, u pitanju je veća kupovna snaga
istog iznosa potraživanja, i drugo, ubrzava se obrt sredstava u tokovima reprodukcije preduzeća. Respektujući relacije iz prikazanih kalkulacija, treba imati u vidu da
prikazana razlika može biti i manja, pod pretpostavkom da se putem kasa skonta
može ubrzati naplata od dužnika, ali isto tako ona može biti i znatno veća, ako su
u pitanju potraživanja iz međunarodnih ekonomskih odnosa vezana za zemlje sa
valutom u devalvaciji. Prema prezentovanom primeru, faktoring organizacija će,
osim provizije od 12.000 evra naplatiti i 12% kamate na iznos od 450.000 evra, ili
ukupno 66.000 evra, što čini ukupnu naknadu od 11% na iznos početnog (preuzetog) potraživanja (600.000 x 11% = 66.000).
Međutim, iz konteksta navedenih kalkulacija ne bi trebalo izvući pogrešan zaključak da faktoring predstavlja idealan oblik finansiranja preduzeća, jer faktoring ima
i svojih ograničenja. Naime, nedostaci faktoringa kao oblika finansiranja ogledaju
se prvenstveno u tome što su njegovi troškovi po pravilu veći nego kod finansiranja
kratkoročnim bankarskim kreditima. Dakle, troškovi faktoringa su relativno visoki. Pored faktoring provizije i operativnih troškova faktora, u troškove faktoringa
spada i kamata za avansno potraživanje prodavca potraživanja (na dan ustupanja
potraživanja, a ne na dan dospelosti). Tako, na primer, ako je za prihvaćeni iznos
fakture od 100.000 EUR-a mesečna faktoring provizija 1% i godišnja kamata na
zajam 12%, onda su ukupni efektivni godišnji troškovi 24%, odnosno:
– 1% provizija
– 1% kamata za jedan mesec (12% godišnje/12)
– 2% ukupna mesečna provizija
– 2% mesečno x 12 = 24% godišnje
Efektivna stopa troškova faktoring potraživanja utvrđuje se po sledećoj formuli:
(Faktor% / [100% – Faktor%]) x (360 / Normalan kreditni period – Faktorski
period plaćanja).
Ilustracije radi, pretpostavićemo da su nam poznati sledeći elementi:
– Faktoring % = 4%
– Normalan kreditni period = 60 dana
– Faktoring period plaćanja = 3 dana
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
65
Prema ovim vrednostima efektivna stopa troškova faktoringa iznosila bi 26,32%,
odnosno:
(4 / [100 – 4]) x (360 / 60 – 3) = 0,2632 ili 26,32%.
Kao alternativa faktoring poslovima, u našoj domicilnoj praksi razvijeni su poslovi eskontovanja menica koji predstavljaju pandan faktoring poslovima. Međutim,
eskontovanje menica ima dosta ograničenja vezanih za strogost i formalnost menice kao kratkoročne hartije od vrednosti (Vasiljević, Radović, Maroš, 2010, str.
168). Budući da se u praksi uglavnom radi o faktoringu bez regresa (nenaplativih)
potraživanja, onda su ukupni troškovi faktoringa po strukturi slični akceptima.
Naime, faktor zaračunava proviziju za pokriće rizika bez prava na regeres, obično 1,5%–3%, plus odbitna kamata kao diskont od inicijalnih prihoda. Pri tome,
preduzeće koje prodaje potraživanje bez regeresa nastoji da izbegne i troškove
utvrđivanja kreditne sposobnosti njegovih kupaca. Takođe, ono ne iskazuje uzete
zajmove za finansiranje ovih potraživanja u svom bilansu stanja. Isto tako, preduzeće izbegava devizni i politički rizik po osnovu prodatih potraživanja bez regresa
(nenaplativnih) potraživanja (Lukić, 2008, str. 131).
Konsekventno do sada navedenom, treba imati u vidu činjenicu da stopa troškova
faktoringa, uključujući i odbitke za gotovinske popuste, može biti izrazito visoka.
S obzirom na to, ona se obavezno mora uporediti sa cenama drugih alternativnih
izvora finansiranja, pre nego što se preduzeće opredeli za faktoring, kao potencijalno najisplativiji oblik finansiranja. S tim u vezi, smatramo da bi primena složenijih
modela obračuna mogla dati znatno potpunije pojašnjenje u vezi sa dilemom –
kada i pod kojim pretpostavkama faktoring može biti povoljnija alternativa kao
oblik finansiranja preduzeća. Ovo utoliko pre, jer je faktoring skuplji izvor finansiranja od duga, budući da su njegovi troškovi po pravilu veći nego kod finansiranja kratkoročnim bankarskim kreditima. Cena faktoringa uključuje dva troška:
proviziju i kamatu. Provizija je administrativni tošak faktora koja se obračunava u
procentu od iznosa otkupljenih potraživanja i ona iznosi 1%–3%. Kamata se obračunava na iznos otkupljenog potraživanja primenjujući kamatnu stopu u visini LIBOR-a + 5% od momenta korišćenja sredstava do izvršene naplate od kupca.
KORISTI OD FAKTORING POSLOVA
Značaj faktoringa kao oblika finansiranja preduzeća je veliki, pogotovo ako se ima
u vidu da postoji sve veće učešće potraživanja u ukupnoj aktivi preduzeća koja trguju trajnim potrošnim dobrima (industrijskim proizvodima), kako u inostranstvu
tako i u zemlji. Putem faktoringa takva preduzeća dolaze do potrebnog novca pre
66
Ivaniš Marko
isteka ugovorenog kreditnog perioda naplate određenih potraživanja. Taj novac
mogu da upotrebe u daleko unosnije poduhvate i da na taj način poboljšaju vrednosti svojih ukupnih poslovnih performansi. Stoga, osnovne koristi od faktoring
poslovanja su višestruke i to kako na makro nivou, tako i na mikro nivou, odnosno
na nivou preduzeća kao aktivnih učesnika u svim ekonomskim tokovima privrede.
Na makro nivou, evidentan je uticaj faktoringa na rast proizvodnje i prometa, kao
i na ukupne efekte u privrednim i finansijskim tokovima, na brže tokove izvoza i
uvoza, sa pozitivnim uticajem na bilans zemlje i na ukupan rast privređivanja. Faktoring omogućava svim proizvođačima, a naročito izvoznicima da se brže prilagode
tržišnim kretanjima, da povećaju proizvodnu efikasnost i usmere svoje aktivnosti
ka problemima tražnje, a ujedno da ostvare i značajne uštede u troškovima prenosom naplate potraživanja na faktora. Upoređivanjem ukupnih prodaja putem faktoringa sa ukupnim društvenim proizvodom zemlje dobija se relativni pokazatelj
značaja faktoringa za jednu nacionalnu ekonomiju. Pri tome, rast ili opadanje ovog
pokazatelja ukazuje na povoljnije ili nepovoljnije efekte faktoringa na nacionalnu
privredu ( Jović, 2009, str. 201).
Na mikro nivou, odnosno sa aspekta privrednih subjekata (preduzeća) koristi od
faktoringa su takođe višestruke, budući da faktoring mehanizam pruža mogućnost
da preduzeće brže odgovori na promene u tražnji u zemlji i inostranstvu, kao i da
postigne značajne uštede u troškovima koje bi inače snosilo, ako bi samo vršilo
naplatu potraživanja ili na osnovu odobrenih kredita. Bitna korist od upotrebe
faktoring mehanizma za preduzeće jeste to da se ne opterećuje sopstveni bilans
preduzeća jer faktor preuzima na sebe rizik naplate potraživanja. Na taj način, proizvođač (klijent) ne čeka na realizaciju svojih potraživanja ili na realizaciju odobrenih kredita domaćim i inostranim kupcima, već odmah dobija sredstva ili kredit
po predaji faktura sa odgovarajućom pratećom dokumentacijom o otpremi i obezbeđenju plaćanja (Ivaniš, 2012, str. 182).
Osim toga, faktoring mehanizam za proizvođača (klijenta) pruža de facto mogućnost prodaje za gotovo, umesto da se isporuka proizvoda vrši na kredit ili na odloženo plaćanje. Na taj način, proizvođaču se pruža mogućnost da brzo dođe do
sredstava koja su mu potrebna za normalno finansiranje narednog ciklusa proizvodnje. Takođe, upotreba faktoringa daje proizvođaču mogućnost da vodi politiku nabavke repromaterijala u skladu sa dinamikom prodaje proizvoda, kao i
mogućnost da više proizvoda prodaje većem broju kupaca, s obzirom na to da faktoring organizacija (faktor) preuzima na sebe obaveze kreditnog rizika, čak i u većem iznosu u odnosu na broj kupaca. Sa druge strane, faktoring omogućava kupcu
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
67
kupovinu robe na kredit uz mogućnost da sopstvena raspoloživa sredstva usmeri u
nove poslovne aktivnosti u cilju sticanja veće dobiti ( Jović, 2009, str. 202).
Faktoring organizacija ili banka svoj interes nalazi u mogućnosti sticanja profita
koji je obično veći u odnosu na nivo koji bi se ostvario klasičnim plasiranjem sredstava. Naravno, visina profita je opravdana i proporcionalna obimu i nivou usluga
koje se nude klijentu. Cena usluga faktora sastoji se iz provizije faktoringa i kamatne stope. Provizija faktoringa se kreće uglavnom 1%–3% i ona zavisi od obima poslovanja, uslova plaćanja, boniteta kupca i vrste usluga koje su uključene u ugovor
o faktoringu. Kamatna stopa je promenljiva u skladu sa odnosima na tržištu novca,
dok je finansiranje uvek vezano za valutu u kojoj se izdaju računi.
U kontekstu navedenog, nije na odmet pomenuti da je upotreba faktoringa posebno važna za one klijente kod kojih sposobnost upravljačke strukture daleko
prevazilazi raspoloživa sredstva, jer faktoring organizacija može takvim klijentima
da stvori uslove za poslovanje na optimalnom nivou. Pri tome, značajno je istaći
činjenicu da faktoring organizacija koja klijentu obezbeđuje potrebna sredstva,
ne zahteva čak ni deo učešća u njegovom vlasništvu, a ukoliko faktoring usluge
eventualno više ne budu potrebne klijentu, onda njihov međusobni odnos saradnje prestaje.
Imajući u vidu značaj kreditne sposobnosti dužnika za faktoring aranžmane, faktoring organizacije često zajedno osnivaju centre za evidenciju koji prikupljaju podatke o kreditnoj sposobnosti dužnika, a koje koriste sve članice centra. Međutim,
kreditna sposobnost dužnika je podložna brzim promenama pa ju je teško utvrditi
na neki duži vremenski period. Zbog toga, faktoring organizacije se opredeljuju za
otkup potraživanja koja relativno brzo dospevaju. U vezi sa tim, po mišljenju mnogih autora potraživanja ne bi smela biti duža od godinu dana, a po mišljenju drugih
ona ne bi smela biti duža od 180 dana. Ipak, generalno gledano kao najpovoljnija
potraživanja se ocenjuju ona sa dospećem 30–90 dana.
Sa aspekta isplativosti finansiranja putem faktoringa, takođe je od velikog značaja
i parametar koji se odnosi na obim poslovanja. S tim u vezi, treba reći da se npr. u
Nemačkoj procenjuje da je gornja granica prometa za rentabilno poslovanje sa faktorom određena godišnjim prometom 75–100 miliona evra, dok je donja granica
prometa ispod koje se ne mogu ispoljiti efekti primene faktoringa na nivou od 1,5
miliona evra. Otuda je, kod odlučivanja za primenu faktoringa potrebno imati u
vidu sve prednosti koje on pruža, ali je neophodno uvažavati i pomenute granice
koje se u zavisnosti od privrednih okolnosti razlikuju od zemlje do zemlje, ali koje
68
Ivaniš Marko
svakako umnogome opredeljuju kako klijenta tako i faktora za sklapanje ugovora o
faktoringu ( Jović, 2009, str. 202–203).
U kontekstu ovde navedenog, neosporna je činjenica da se racionalnom upotrebom faktoring aranžmana mogu obezbediti potrebna finansijska sredstva koja će
omogućiti privrednim subjektima da ostvare što optimalnije poslovanje. Pribavljanju novčanih sredstava putem prodaje potraživanja faktoring organizaciji, privredni subjekti pribegavaju onda kada ne mogu doći do novčanih sredstava na druge
načine i kada vrše prodaju svojih proizvoda uglavnom na kredit, zbog čega njihova
potraživanja predstavljaju veliki deo njihove aktive. Prednosti finansiranja putem
faktoringa (kreditiranja) ogledaju se u tome što se krediti koriste u obimu stvarno angažovanih novčanih sredstava i što se prodajom potraživanja rizik naplate
prenosi na faktoring organizaciju. Osim toga, faktoringom se postižu određene
uštede na troškovima koje bi privredni subjekti morali snositi ako bi sami preuzeli
brigu vezanu za naplatu svojih potraživanja ili uzimanja bankarskih kredita. Stoga, faktoring povećava finansijsku sposobnost privrednih subjekata (preduzeća) i
ubrzava prilive novčanih sredstava kao i održavanje likvidnosti. Navedene koristi
faktoringa čine ga jedinstvenim finansijskim instrumentom i ujedno značajnom
podrškom trgovini, sa višestrukim korisnim efektima. Zbog toga, faktoring se smatra najfleksibilnijim finansijskim proizvodom za podržavanje trgovine.
Međutim, iz prethodno navedenog ne bi trebalo izvući pogrešan zaključak da faktoring predstavlja idealan oblik finansiranja preduzeća, jer faktoring ima i svojih
ograničenja. U vezi sa tim, nedostaci faktoringa kao oblika finansiranja ogledaju
se prvenstveno u tome što su njegovi troškovi visoki, odnosno, po pravilu su veći
nego kod finansiranja kratkoročnim bankarskim kreditima. Međutim, u odnosu
na kratkoročne bankarske kredite faktoring ima niz drugih prednosti, što se može
sagledati iz sledećeg uporednog prikaza:
Tabela 3. Komparacija faktoringa sa kratkoročnim bankarskim kreditima.
Kratkoročni bankarski krediti
Kolateral je u obliku nepokretne imovine.
Podržani su finansijskim izveštajima.
Zasnovani su na garancijskom ugovoru
sa vremenskim okvirom za otplatu.
Mali je značaj kratkoročne imovine
(potraživanja)
kao podrške usluzi kreditiranja.
Faktoring
Kolateral su kratkoročna potraživanja.
Ne zavisi od finansijskih izveštaja.
Zasnovan je na faktoring ugovoru.
Relevantnost kratkoročne imovine
(potraživanja)
pri pružanju faktoring usluga.
69
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
Kratkoročni bankarski krediti
Fiksni iznos kredita koji ne mora
zadovoljiti
poslovne potrebe u celosti.
Ne pruža dodatne usluge.
Otplata kredita može biti dovedena u
pitanje.
Relativno nizak stepen prisutnosti banke
od
momenta izdavanja kredita do naplate
kredita.
Faktoring
Visok stepen fleksibilnosti sa mogućnošću
revolvinga celokupne kreditne linije.
Pruža niz dodatnih usluga uz kreditiranje.
Samolikvidirajući revolving kredit.
Daje mogućnost kontrole aktivnosti
kreditiranja;
Zahteva aktivno nadgledanje
(monitoring).
Veći su troškovi i košta više, pre svega, zbog
dodatnih usluga koje pruža.
Izvor: Preuređeno i modifikovano prema: http://www.sgsb.ba/faculty_research/
Factoring.pdf.
Kao što se vidi, tradicionalni kratkoročni krediti uglavnom se oslanjaju na kolateral u obliku nepokretne imovine, dok se sam postupak odobravanja kredita de facto bazira na finansijskim izveštajima zajmoprimaoca. Ovde se kolateral traži samo
kao sekundarni izvor otplate duga, dok je primarni izvor otplate dužnik, te se njegova i kreditna isplativost posmatra kroz sposobnost dugoročne samoodrživosti
dužnikove poslovne delatnosti. Iznos kredita koji se odobrava kod finansiranja na
osnovu imovine je eksplicitno povezan sa likvidacionom vrednošću imovine koja
se koristi kao kolateral. Ova veza se konstantno nadgleda u cilju potvrde da je vrednost imovine uvek veća od iznosa kredita. U vezi sa tim, glavna korist od finansiranja na osnovu imovine jeste da relativno visok stepen rizika karakterističan za mala
i srednja preduzeća nije prepreka za finansiranje ako njihova imovina ima dovoljnu
likvidacionu vrednost.
Međutim, faktoring se kao oblik finansiranja razlikuje od tradicionalnih komercijalnih kredita jer je kod faktoringa fokus na vrednosti dužnikove imovine (tj.
na kratkoročnim potraživanjima). Dakle, iako dužnikova ekonomska održivost i
kreditna vrednost čine relevantne faktore, kod faktoringa su ipak od sekundarne
važnosti. Kod faktoringa su kratkoročna potraživanja prodata kreditoru (faktoru).
Analogno tome, pravo vlasništva se prenosi sa zajmoprimca na kreditora, što de
facto znači da ako zajmoprimac postane nesolventan, položena imovina (faktorirana kratkoročna potraživanja) nije deo imovine firme pod stečajem. Ova bitna
razlika faktoringa u odnosu na tradicionalne kreditne linije veoma je bitna, posebno u onim finansijskim sistemima gde su nejasni komercijalni zakoni ili neefikasni
70
Ivaniš Marko
stečajni postupci. Za razliku od kratkoročnih bankarskih kredita kod kojih zaduživanjem raste pasiva zajmoprimaoca, kod faktoringa se finansiranje vrši na osnovu
aktive, odnosno dela aktive koji se odnosi na potraživanja od kupaca. Time se ne
povećava zaduženost, čuva se kreditna sposobnost i poboljšava likvidnost i to prevashodno u sektoru malih i srednjih preduzeća. Uz pomoć faktoringa ove firme do
obrtnog kapitala dolaze bez zaduživanja. Zato je faktoring dosta atraktivan način
finansiranja tekućeg poslovanja privrednih subjekata.
FAKTORING U EVROPSKOJ UNIJI
Faktoring poslovi u zemljama Evropske unije (EU) imaju istoriju dugu 50 godina. Prvi
faktoring poslovi datiraju iz 1959. godine u Nemačkoj i Finskoj. Od 27 zemalja EU faktoring se poslednji pojavio na Malti 2006. godine. Poznata su dva talasa implementacije
faktoringa u zemljama EU. Prvi veliki talas odigrao se 60-ih godina XX veka u starim
zemljama članicama EU, dok je drugi veliki talas implementacije faktoring poslova nastupio 90-ih godina prošlog veka u tada novopridruženim zemljama članicama EU. Danas u
16 zemalja EU postoje nacionalne asocijacije faktoring organizacija, dok je u 27 zemalja
članica EU ukupan broj faktoring organizacija 350. Prosečan broj faktoring organizacija
po jednoj zemlji EU je 13 i u većini zemalja je broj faktoring kompanija relativno stabilan
nakon 2000. godine, izuzev u pojedinim zemljama gde se ovaj broj menjao: Grčka – od 6
do 11, Italija – od 25 do 35, Litvanija – od 2 do 7, Poljska – od 7 do 10, Slovačka – od 5 do
8, Rumunija – od 3 do 8 (http://www.ifgroup.com/data/CR/CR-general_report.
pdf).
Najveći broj faktoring kompanija imaju Velika Britanija – 57, Italija – 35, Francuska – 31,
Mađarska – 26 i Nemačka – 21. Očekivani trendovi u broju faktoring kompanija su različiti u pojedinim zemljama EU. Dobar deo zemalja EU očekuje povećanje broja faktoring
kompanija: Austrija, Kipar, Malta, Grčka, Estonija, Letonija, Litvanija, Nemačka, Slovačka, Bugarska i Rumunija. Pet zemalja EU očekuje konsolidaciju faktoring tržišta, dok
ostale zemlje EU ne očekuju promene u broju faktoring kompanija u narednom periodu
(http://www.ifgroup.com/data/CR/CR-general_report.pdf).
U zemljama EU prisutna je velika koncentracija faktoring poslova na mali broj najvećih
faktoring organizacija. Na tri najveće faktoring organizacije prosečno otpada 82% tržišnog učešća u zemljama EU. Prosečno tržišno učešće najveće faktoring kompanije je 48%,
tržišno učešće druge po veličini faktoring kompanije je prosečno 20%, a treće 14%. Pri
tome, koncentracija faktoring aktivnosti po zemljama je različita. Na primer, u Nemačkoj
tri najveće faktoring organizacije opslužuju 47% faktoring tržišta, u Francuskoj tri najveće
faktoring kompanije pokrivaju 51% tržišta, u Velikoj Britaniji tri najveće faktoring kompanije pokrivaju 53% tržišta, dok je u 9 zemalja EU skoro 100% faktoring tržišta pokrive-
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
71
no sa tri faktoring organizacije. Pri tome, faktoring poslove u zemljama EU dominantno
vode banke ili njihovi parabankarski supsidijari. Od najvećih faktoring organizacija, oko
80% su supsidijari poslovnih banaka, 12% faktoring organizacija čine same banke sa svojim faktoring sektorima, dok su oko 8% faktoring kompanije koje su u vlasništvu svih
ostalih nebankarskih akcionara (http://www.ifgroup.com/data/CR/CR-relative_figures.pdf.phpMyadmin).
Kvantitativno gledano, dominantni korisnici faktoring usluga u EU su mala i srednja preduzeća (oko 80%). Većina zemalja članica EU očekuje u narednom periodu
kontinuirani rast faktoring aktivnosti, i to po stopi od oko 10% godišnje. Upravo
zbog toga, faktoring poslovi u EU privlače sve veću pažnju banaka zbog mogućnosti alternativnih finansijskih plasmana i ostvarenja dodatnog profita. Konsekventno tome, banke ubrzano i dominantno ovladavaju faktoring tržištima kako
bi kontrolisale oba međusobno konkurentna finansijska potencijala: kreditne
plasmane i faktoring plasmane. U kontekstu navedenog, rast faktoring aktivnosti,
pored ostalog, omogućen je i rastućim profesionalizmom u obavljanju faktoring
poslova, standardizacijom faktoring proizvoda i pružanjem proširene i pune usluge po konkurentnim cenama, što se de facto može smatrati najboljom diferencijacijom u odnosu na tzv. standardne finansijske proizvode kao što su krediti. Sa druge
strane, snažan razvoj informatičkih rešenja znatno doprinosi jačanju konkurentske
pozicije faktoring poslova, pre svega, kroz pružanje bolje i potpunije usluge kao i
kroz niže cene finansijskih usluga ( Jović, 2010, str. 53).
Zakonska regulativa zasnovana na Bazelu II, a od 2010. godine i na Bazelu III, kao
i na pravilima Međunarodnih računovodstvenih standarda (MRS) i Međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (MSFI), imaće u narednom periodu pozitivan uticaj na razvoj faktoring tržišta u EU. Faktoring organizacije bi mogle da
finansiraju mala i srednja preduzeća uz mnogo manje kapitalne troškove u odnosu
na tzv. klasičine bankarske proizvode. U vezi sa tim, banke su svesne prisutnosti
operativnih rizika u poslovanju i sigurno će tražiti načine da ih bolje kontrolišu,
a u tome im mogu pomoći upravo faktoring poslovi. Sa druge strane, upravljanje
adekvatnošću kapitala banaka, uključivanjem operativnih rizika prema odredbama Bazela II i novog Bazela III, dodatno će uticati na aktuelizovanje važnosti faktoring poslova u ukupnom bankarskom poslovanju. Takođe, Međunarodni računovodstveni standari (MRS) i Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja
(MSFI) doprineće u narednom periodu relativnom rastu faktoring aktivnosti kao
vanbilansnih bankarskih operacija.
Međutim, jedna od najvećih prepreka za dalji razvoj faktoringa u EU jeste imidž
koji prati faktoring poslove. Naime, za finansijski posao koji se u Evropi razvija
72
Ivaniš Marko
već 50 godina, faktoring ima neočekivano nisku tržišnu prepoznatljivost. Iako je
prihvatanje faktoringa kao finansijskog posla u porastu, ipak u većini zemalja EU
faktoring i dalje ima imidž tzv. „poslednjeg utočišta” ili „poslednjeg načina pozajmljivanja”. Analogno tome, jasno je da je negativan imidž jedna od najvećih prepreka za brži razvoj faktoring poslovanja u EU. Striktna zakonska regulativa faktoring
poslova u vidu posebnog zakona o faktoringu nije potrebna, budući da nema direktne korelacije između razvoja faktoring poslova i zakonske regulative o faktoringu u pojedinim zemljama. Naime, samo u 6 zemalja EU faktoring je regulisan
kroz dobijanje bankarske licence kao sastavni deo dozvoljenih bankarskih poslova.
Ali, kako su većina faktoring organizacija bankarski supsidijari ili sektori u okviru
univerzalne banke, onda de facto već postoji indirektna kontrola ovih aktivnosti od
strane nadležnih organa za kontrolu bankarskog poslovanja. Međutim, pojedine
važne oblasti za funkcionisanje faktoring poslova na nivou EU, kao što su ustupanje potraživanja i zakon o stečaju, još uvek su različito regulisane u pojedinim
zemljama EU. Zato bi dalja harmonizacija pravnih propisa koji utiču na faktoring
aktivnosti u EU mogla značajno doprineti daljem razvoju faktoring industrije u
zemljama Evropske unije ( Jović, 2010, str. 53).
FAKTORING POSLOVI U SRBIJI
Faktoring je počeo da se primenjuje u Srbiji od nedavno, tačnije od 2006. godine
kada je Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) započela sa poslovima
međunarodnog faktoringa tj. otkupa inopotraživanja, što je naišlo na veoma dobar
odziv među srpskim izvoznicima. Tokom 2007. godine nastavljeno je sa daljom
implementacijom faktoringa kao novog proizvoda na srpskom finansijskom tržištu i njegovom promocijom kao oblikom finansiranja obrtnog kapitala. Tada je
AOFI otpočela i sa poslovima domaćeg faktoringa tj. otkupa potraživanja na domaćem tržištu, za potrebe izvoznika, kao novim finansijskim proizvodom koji je
imao za cilj da se ublaži nelikvidnost i otežana naplata na domaćem tržištu. U Srbiji faktoring usluge pružaju domaće i strane kompanije, poslovne banke i AOFI.
Danas se faktoringom u Srbiji bavi 8 banaka, 17 faktoring preduzeća i Agencija
za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (http://kombeg.org.rs/Slike/
udrFinansijskeOrganizacije /2013/Izvestajfaktoring2012.pdf ). Ukupan obim
faktoring poslova u Srbiji iznosio je 150 miliona evra u 2006. godini, 226 miliona
evra u 2007. godini, 370 miliona evra u 2008. godini, 420 miliona evra u 2009.
godini, 658 miliona evra u 2010. godini, da bi ukupan obim ostvarenog prometa
faktoring poslova u 2011. godini iznosio 700 miliona evra, a u 2012. godini 711
miliona evra. Podaci pokazuju da kao atraktivan finansijski posao faktoring u Srbi-
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
73
ji beleži značajne stope rasta u proteklim godinama njegove implementacije. Prema podacima za 2011. godinu, u strukturi ostvarenog obima prometa dominirao
je domaći faktoring sa učešćem od 80% uz istovremeni rast učešća inofaktoringa
sa 14% na 20%. Takođe, bilo je evidentno i povećanje učešća poslovnih banaka u
ostvarenom prometu sa 30% u 2009. godini na preko 50% u 2011. godini. Prema
granskoj strukturi, najveće učešće u prometu u 2011. godini imala su potraživanja
iz sektora trgovine, usluga, industrije, telekomunikacija, građevinarstva, farmacije i
poljoprivredno-prehrambene industrije. Pri tome, međunarodni faktoring je imao
učešće od 20% u ukupnom prometu i kretao se na nivou svetskog proseka, ali to
je još uvek nedovoljan nivo sa aspekta značajnijeg podsticanja devizne likvidnosti
i intenzivnije podrške izvozu domaće privrede (http://www.kombeg. org.rs/Komora/udruzenja/UdruzenjeFinansijskihOrganizacija.aspx?=3125). Prema podacima za 2012. godinu, faktoring promet je porastao samo za 1,6% dok u strukturi
prometa najveći pad beleži inofaktoring za preko 60%, dok je domaći faktoring porastao za oko 15%. U uporednoj analizi banaka zabeležen je pad faktoring prometa
od 3% (zbog drastičnog pada inofaktoringa) dok su banke istovremeno beležile
rast faktoring prometa od 27% na domaćem tržištu (http://kombeg.org.rs/Slike/
udrFinansijskeOrganizacije/2013/Izvestajfaktoring2012.pdf ).
Međutim, i pored ostvarenih stopa rasta, faktoring se do sada u Srbiji ipak sporo
razvijao, s jedne strane usled složene administracije, pravnih nejasnoća i odsustva
zakona kojim bi se uredila ova oblast, a s druge strane, što javnost u Srbiji još nije
uspela da se upozna sa mogućnostima koje faktoring pruža. Nejasna regulativa dodatno otežava razvoj faktoringa u Srbiji i kreira pogrešnu sliku o faktoringu i prednostima njegove upotrebe u privredi. U okviru zakonske regulative faktoringa,
očekuje se da će najavljeni zakon o faktoringu uspostaviti odgovarajuća pravila po
uzoru na međunarodnu praksu i da će tako pružiti podršku daljem razvoju faktoring poslova u Srbiji. Dakle, bez izgradnje adekvatnog institucionalnog mehanizma ne može se očekivati ni veća afirmacija faktoringa kao finansijskog proizvoda
( Jelenković, Milić, 2010, str. 64). Generalno gledano, donošenjem zakona o faktoringu koji bi na sveobuhvatan način definisao ovu oblast, generisali bi se sledeći
pozitivni efekti: (1) povećanje procenta naplate potraživanja, a time i povećanje
likvidnosti i solventnosti privrednih subjekata, (2) povećanje pravne sigurnosti
ugovornih strana, što bi uticalo na povećanje investicija kako domaćih tako i stranih, (3) povećanje konkurentnosti privrednih subjekata, kao i privrede u celini, (4)
veća dostupnost nebankarskih izvora finansiranja i (5) povećanje konkurencije u
finansijskom sektoru i snižavanje cene kapitala.
74
Ivaniš Marko
Ovakvim zakonom bi preduzećima bio omogućen lakši pristup izvorima finansiranja, što bi najpre pomoglo malim i srednjim preduzećima koja imaju otežan
pristup bankarskim kreditima usled niske kreditne sposobnosti ili neadekvatnih
sredstava obezbeđenja kredita. Faktoring bi ovim preduzećima de facto bio zamena
za bankarske kredite. Mala i srednja preduzeća nemaju dovoljno obrtnog kapitala
da finansiraju duge rokove naplate, niti dovoljnu finansijsku snagu da bi se zaduživali na finansijskom tržištu pod povoljnim uslovima. Stoga bi razvijen domaći
faktoring omogućio ovim firmama da uđu u međunarodni lanac dobavljača multinacionalnih kompanija koje su ujedno i najveći izvoznici Srbije, što bi doprinelo i
povećanju učešća domaćih komponenti u izvozu i smanjilo platno-bilansni deficit
Srbije. Ukoliko bi Srbija imala zakon o faktoringu, onda je realno očekivati i veće
korišćenje faktoringa kao načina finansiranja obrtnih sredstava, zaštite od kreditnog rizika, podrške izvozu, kao i načina upravljanja potraživanjima i novčanim tokovima. Zakon o faktoringu na celovit način mora rešiti probleme uočene u praksi,
nametnuti veću kontrolu i omogućiti veće i jasno korišćenje faktoringa od strane
privrede.
ZAKLJUČAK
U savremenim privredama postojanje razvijenog tržišta faktoringa omogućava razvoj preduzeća, a konsekventno i razvoj privrede u celini. Faktoring omogućava
finansiranje obrtnih sredstava, zaštitu od kreditnog rizika, kao i upravljanje potraživanjima i naplatom potraživanja. Posebno je atraktivan za mala i srednja preduzeća koja tradicionalno imaju otežan pristup bankarskim sredstvima usled niske
kreditne sposobnosti i neadekvatnih sredstava obezbeđenja. Za razliku od bankarskih kredita kod kojih zaduživanjem raste pasiva zajmoprimaoca, kod faktoringa
se finansiranje vrši na osnovu aktive (dela aktive koji se odnosi na potraživanje od
kupaca). Na taj način, preduzeće ne povećava svoju zaduženost, čuva svoju kreditnu sposobnost i održava likvidnost. Zbog toga faktoring postaje sve atraktivniji
način finansiranja tekućeg poslovanja privrednih subjekata i upravljanja novčanim
tokovima u preduzeću.
Danas se u svetu specijalizovao veliki broj kompanija za obavljanje faktoring poslova. Te kompanije se na međunarodnom planu najčešće povezuju sa multinacionalnim korporacijama za faktoring. U mreže takvih kompanija ulaze banke,
osiguravajuće organizacije i druge finansijske institucije. One obavljaju poslove naplate potraživanja, kreditiranja i preuzimaju rizik neplaćanja, odnosno garantuju
naplate. Na međunarodnom planu, faktoring kompanije su tesno povezane u okviru posebnih udruženja kao što su International Factoring Group (IFG) i Factors
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
75
Chain International (FCI), koje okupljaju veliki broj faktoring kompanija iz različitih zemalja sveta. U razvijenim zemljama tržišne ekonomije faktoring poslovi
su veoma razvijeni i rasprostranjeni. U zemljama EU poslove faktoringa danas karakteriše proces koncentracije na manji broj velikih faktoring organizacija, koje su
uglavnom vođene od strane banaka kroz sektorsko bankarsko poslovanje ili kroz
supsidijarne bankarske kompanije. Generalni problem faktoringa kao finansijskog
posla u EU je taj što i u zemljama EU u kojima već ima dužu tradiciju razvoja, faktoring ipak nema dovoljnu pozitivnu tržišnu prepoznatljivost. Uz to, poželjna je i
harmonizacija pravnih propisa koji su relevantni za obavljanje faktoring aktivnosti
na nivou svih zemalja EU, kako bi se povećao obim faktoring operacija.
Nasuprot visokorazvijenim zemljama tržišnog tipa, kod nas faktoring nije razvijen, tako da njegovi efekti i značaj daleko zaostaju u odnosu na stvarne potrebe
privrednih subjekata. U Srbiji faktoring usluge pružaju strane i domaće faktoring
kompanije, poslovne banke, kao i Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Budući da nema zakonskih smetnji za razvijanje faktoringa
kao oblika finansiranja, za očekivati je da će u narednom periodu ovaj oblik finansiranja više dobiti na značaju, posebno donošenjem zakona o faktoringu koji bi
uspostavio odgovarajuća pravila po uzoru na međunarodnu praksu i dao podstrek
daljem razvoju faktoring poslova u Srbiji. Pritom, treba naglasiti da su inostrane
faktoring kompanije neophodne na srpskom tržištu, i to iz više razloga: (a) zato što
su faktoring kompanije mnogo fleksibilnije u odnosu na banke, (b) zato što banke
u Srbiji neće biti u stanju da zadovolje kompletnu tražnju domaćeg tržišta za faktoringom i (c) zato što inostrane faktoring kompanije imaju veće iskustvo, tehnička
znanja, brže procenjuju rizike i brže odlučuju.
Dalji razvoj srpske privrede zahteva uvođenje moderne opreme i tehnologije, i
razvijanje tržišnog mehanizma. Međutim, to zahteva i daleko šire mogućnosti za
aktivno uključivanje finansijskih i kreditnih institucija u faktoring aktivnosti i to u
potrebnom obimu koji odgovara interesima svih zainteresovanih subjekata. Zbog
toga, banke treba da razmisle o osnivanju mešovitih kompanija sa zainteresovanim
iskusnim međunarodnim faktoring kompanijama, što svakako ne isključuje mogućnost da banke u svojim okvirima vode i faktoring jedinice. Iz navedenih razloga, naše domicilno bankarstvo u budućem poslovanju treba da se više orijentiše ka
faktoring poslovima.
76
Ivanis Marko
FACTORING AS A CONTEMPORARY FORM
OF ENTERPRISE FINANCING
Ivanis Marko
Abstract: Factoring is a modern non-credit business which implies purchasing short-
term accounts receivable. The purchase is done prior to maturity, and in the developed
market economies factoring is frequently used as a form of accelerated recovery of
claims. Companies resort to obtaining funds by way of sale of receivables when they
cannot obtain money in other ways, or if they sell their products ​​using loan schemes.
Positive effects of factoring are most important for small and medium sized enterprises, as well as start-ups, primarily due to the unwillingness of banks to grant loans to
such firms. Factoring enables many companies to be competitive and survive in the
market. The aim of this paper is to highlight the importance of factoring as a contemporary form of enterprise, as well as its advantages and limitations.
Key words: factoring, factor, client, customer, financing, calculation
LITERATURA
1. Analiza efekata Nacrta zakona o faktoringu. (2013, Mart 1), Preuzeto sa:
http://www.ria.gov.rs/misljenja/581/ana/AnalizaefekataNacrtazakonaofaktoringu.pdf
2.Barać, S., Stakić, B., Hadžić, M., Ivaniš, M. (2007). Praktikum za bankarsko
poslovanje, Beograd, Fakultet za finansijski menadžment i osiguranje, Univerzitet Singidunum.
3. Faktoring promet u 2012. godini. (2013, Mart 1). Privredna komora Beograda. Preuzeto sa: http://www.kombeg.org.rs/Slike/udrFinansijskeOrganizacije/2013/Izvestajfaktoring 2012.pdf
4. General overview of the factoring markets and their relative importance. (2013,
Mart 1). Preuzeto sa http://www.ifgroup.com/data/CR/CRrelative_figures.pdf.phpMyadmin.
5.Hadžić, M. (2007). Bankarstvo, Beograd, Fakultet za finansijski menadžment
i osiguranje, Univerzitet Singidunum.
6.Ivaniš, M. (2012). Finansije preduzeća, Beograd, Visoka škola za računovodstvo i berzansko poslovanje.
7.Ivaniš, M. (2008). Osnovi finansija, Beograd, Fakultet za finansijski mena­
džment i osiguranje, Univerzitet Singidunum.
FAKTORING – SAVREMENI OBLIK FINANSIRANJA PREDUZEĆA
77
8.Jelenković, Z., Milić, I. (2010). Faktoring u Srbiji: racionalno ponašanje u
nestabilnom okruženju. Bankarstvo, 39 (9–10), 54–67.
9.Jović, Z. (2010). Trendovi razvoja faktoring poslova u EU. Sinergija 2010,
(49–54). Bijeljina, Univerzitet Sinergija.
10.Jović, Z. (2009). Menadžment finansijkih institucija, Beograd, Univerzitet
Singidunum.
11.Jović, Z. (2008). Parabankarski i nekreditni poslovi, Beograd, autorsko izdanje.
12.Lukić, R. (2008). Faktoring kao instrument upravljanja finansijskim rizicima, Tržište bankarskih proizvoda i usluga u Srbiji i zemljama u okruženju
(127-149), Beograd, Beogradska bankarska akademija i Institut ekonomskih
nauka Beograd.
13. Market analysis on Factoring in EU 25 + 2. (2013, Mart 1). Preuzeto sa:
http://www.ifgroup.com/data/CR/CR-general_report.pdf
14.Rodić, J., Filipović, M. (2011). Poslovne finansije, Beograd, Beogradska poslovna škola.
15. Spisak faktoring kompanija u Srbiji, Spisak banaka koje se bave faktoringom
u Srbiji. (2013, Mart 1). Privredna komora Beograda. Preuzeto sa: http://
www.kombeg.org.rs/Komora/udruzenja/UdruzenjeFinansijskihOrganizacija.aspx?=3125
16. UNIDROIT Convention on International Facttoring. (2013, Mart 1). Preuzeto sa: http://www.unidroit.org/english/conventions/1988factoring/main.
htm/
17.Vasiljević, A., Radović, M., Maroš, M. (2010). Finansijski menadžment, Novi
Sad, Symbol.
Prikazi
EKONOMIJA
TEORIJA i praksa
Godina VI • broj 1
str. 81–84
PRIKAZ KNJIGE
BANKARSKA GARANCIJA
KAO SREDSTVO OBEZBEĐENJA
U BANKARSKOM POSLOVANJU
Marko Ivaniš, Snežana Ivaniš
Upravo se pojavila jedna po mnogo čemu značajna knjiga iz oblasti bankarstva, a
čiji su autori dr Marko Ivaniš i mr Snežana Ivaniš. Već iz samog pregleda sadržaja
knjige jasno je da se domaćoj stručnoj i čitalačkoj javnosti prezentuje jedno temeljno i sveobuhvatno delo iz oblasti bankarskog poslovanja. Stoga, knjiga predstavlja
jedan od retkih radova koji ne samo svojim naslovom već i sadržajem potvrđuje
svoju aktuelnost. Tome značajno doprinosi i činjenica da je knjiga pisana pristupačnim i jezgrovitim stilom, tako da je veoma prihvatljiva i razumljiva za sve one
koji se po raznim osnovama bave ovim segmentom bankarstva, odnosno bankarskog prava. Knjiga je koncipirana kao monografija koja svojim sažetim i sistematizovanim sadržajem pruža čitaocu uvid u esencijalna znanja iz oblasti finansija i
bankarskog prava, a konkretno vezano za bankarsku garanciju. Tokom istraživačkog postupka autori su problematiku bankarske garancije obradili interdisciplinarno (pravno i ekonomski), kako bi se bolje i celovitije razjasnila brojna pitanja
i ujedno predložila odgovarajuća rešenja u vezi sa bankarskom garancijom kao
nezaobilaznim instrumentom obezbeđenja plaćanja i kreditiranja. Imajući u vidu
činjenicu da u poslovnoj praksi ipak ima neshvatanja i određenih nerazumevanja
garancijskih poslova, bilo da se radi o privrednim subjektima ili bankama, autori
su deo svojih istraživačkih napora u ovoj monografiji usmerili, pored ostalog, i na
pokušaj objašnjenja nekih nedovoljno jasnih aspekata funkcionisanja bankarske
garancije kao sredstva obezbeđenja. Inače, knjiga se sastoji od sedam delova, odnosno poglavlja:
82
Ivanis Marko
Glava I
Pojmovni aspekti bankarskih poslova
Glava II
Vanbilansno poslovanje banaka i sredstva obezbeđenja
Glava III
Bankarska garancija – pojam i razgraničenje od sličnih pravnih instituta
Glava IV
Pravni odnosi učesnika u garancijskom poslu
Glava V
Osnovna načela i sadržaj bankarske garancije
Glava VI
Izvori prava za bankarske garancije
Glava VII
Vrste bankarskih garancija
Prvo poglavlje, bavi se pojmom i vrstama bankarskih poslova kao i prikazom njihove klasifikacije koja se najčešće primenjuje u bankarstvu. Ovo čini uvodni deo
ili osnovu kojom se objašnjavaju osnovni pojmovi i principi na kojima se temelji
savremeno bankarsko poslovanje. Otuda su u ovom poglavlju akcentirana pitanja
koja se odnose na ulogu banaka u privrednim procesima, na principe (načela) bankarskog poslovanja i na osnovne vrste i oblike bankarskih poslova, sa prikazom
njihove standardne kategorizacije koja se primenjuje u bankarstvu. Ovo poglavlje
je od izuzetne važnosti za razumevanje ne samo osnovnih pojmova i kategorija vezano za problematiku bankarskih poslova, već šire gledano, i za lakše razumevanje
postavljenog cilja i predmeta istraživanja.
Drugo poglavlje, bavi se pojmom vanbilansnog poslovanja banaka, rizicima u
bankarskom poslovanju i prikazom osnovnih sredstava obezbeđenja koja se najčešće primenjuju u bankarskim poslovima. Generalno gledano, ovde su autori
dali osnovne postavke o kategorijama koje su vezane za sam predmet istraživanja.
Otuda, u ovom poglavlju pored ukazivanja na osnovne karakteristike vanbilansnih
poslova banke, daje se i pregled rizika u bankarskom poslovanju, budući da je snažna ekspanzija tzv. univerzalnog bankarstva u savremenim uslovima privređivanja
snažno uticala i na širenje lepeze rizika kojima su banke izložene u svom poslovanju. Takođe, ovo poglavlje daje i pregled osnovnih sredstava obezbeđenja koja se
najčešće primenjuju u bankarskom poslovanju sa prikazom njihove klasifikacije na
stvarna (realna) i lična (obligaciona). Na kraju ovog poglavlja, daje se definisanje i
ocena značaja bankarske garancije u kontekstu navedenih sredstava obezbeđenja.
BANKARSKA GARANCIJA KAO SREDSTVO OBEZBEĐENJA U BANKARSKOM POSLOVANJU
83
Treće poglavlje, bavi se terminološkim problemima bankarske garancije i njenim
razgraničenjem od drugih sličnih pravnih instituta (ugovora o jemstvu, meničnog
avala, dokumentarnog akreditiva, bonda i sličnih pravnih instituta), posebno ukazujući na sličnosti i razlike u odnosu na bankarsku garanciju. Drugim rečima, u
ovom delu rada je izvršena komparacija bankarske garancije sa drugim pravnim
poslovima koji su joj slični ili bliski, što je omogućilo davanje odgovora na pitanje
šta je to što bankarsku garanciju čini posebnom i različitom od drugih sličnih pravnih poslova, odnosno koje su to relevantne specifičnosti tipične samo za bankarsku
garanciju.
Četvrto poglavlje, bavi se pravnim odnosima učesnika u garancijskom poslu, i to
odnosom između poverioca i dužnika iz osnovnog posla, pravnim odnosom između banke garanta i nalogodavca sa posebnim osvrtom na zaključenje ugovora o
izdavanju bankarske garancije, pravnom prirodom ugovora o izdavanju bankarske
garancije, kao i pravima i obavezama ugovornih strana koja iz ovog ugovora proističu. Takođe, detaljno je prikazan i pravni odnos između banke garanta i korisnika
garancije sa posebnim osvrtom na pravnu prirodu bankarske garancije (ugovor ili
jednostrana izjava volje), što ovom delu rada daje poseban značaj sa aspekta samog
predmeta istraživanja.
Peto poglavlje, obrađuje osnovna načela i sadržaj bankarske garancije, budući da
elementi bankarske garancije nisu određeni zakonom već proizlaze iz same prirode posla. Značaj ovog segmenta rada leži u činjenici da je problematika sadržaja
bankarske garancije u pravnoj teoriji sporna, što predstavlja posledicu neusaglašenosti vezano za pravnu prirodu bankarske garancije. Otuda su u ovom poglavlju
definisani svi elementi bankarske garancije (bitni i nebitni) čije je preciziranje od
izuzetnog značaja za izbegavanje mnogih nejasnoća i nesporazuma u praksi, vezano za operativno poslovanje sa bankarskim garancijama.
Šesto poglavlje, bavi se izvorima prava za bankarske garancije. U ovom delu rada
dat je prikaz pravnog regulisanja bankarske garancije, kako u uporednom pravu
(kontinentalnom, anglosaksonskom i šerijatskom), tako i u unutrašnjem pravu.
Imajući u vidu činjenicu da bankarska garancija nije zakonom regulisana u većini nacionalnih pravnih sistema, u ovom delu knjige dat je i prikaz autonomnog
(trgovačkog) privrednog prava sa posebnim osvrtom na aktivnosti Međunarodne
trgovinske komore u Parizu na unifikaciji pravila o garanciji.
Sedmo poglavlje, predstavlja poslednje poglavlje knjige gde su autori posvetili pažnju pitanjima klasifikacije i vrsta bankarskih garancija, kao i osnovnim kriterijumima za njihovo razvrstavanje. Shodno tome, u ovom delu knjige dat je prikaz
84
Ivanis Marko
najvažnijih vrsta bankarskih garancija i to sa aspekta privrednog značaja. Generalno gledano, ovo poglavlje uslovno se može smatrati i empirijskim delom rada, budući da se u njemu nastojalo utvrditi može li se osnovna hipoteza rada u dovoljnoj
meri potvrditi na osnovu iskustava savremene privredne prakse. U tom kontekstu,
posebno su razmotrene sledeće vrste bankarskih garancija: bankarska garancija za
dobro izvršenje posla, licitaciona bankarska garancija, garancija za vraćanje avansa,
konosmanska bankarska garancija, kao i ostale vrste bankarskih garancija (konsignaciona, carinska, kontragarancija, supergarancija i garancija za otplatu robnih i
finansijskih kredita).
Na kraju, moglo bi se reći da knjiga Bankarska garancija kao sredstvo obezbeđenja
u bankarskom poslovanju spada u red nesumnjivo uspelih radova iz oblasti bankarskog poslovanja, odnosno bankarskog prava, gde su autori ispoljili visok stepen
znanja i umeća u prikazu složene problematike koju su obrađivali. Stoga, knjiga
je dobrodošla svima onima koji iz različitih motiva i interesovanja već koriste ili
nameravaju da koriste bankarsku garanciju u praksi. Osim toga, promene kroz koje
naša privreda i društvo danas prolaze, nesumnjivo će zahtevati sve ozbiljnije pristupe i u domenu bankarstva, pa se u budućnosti kod nas može očekivati afirmacija
svih aktivnosti koje se odnose na ovu izuzetno značajnu oblast. Sledstveno tome,
respektujući značaj ovih kretanja, knjiga autora dr Marka Ivaniša i mr Snežane
Ivaniš nesumnjivo predstavlja vredan doprinos našoj savremenoj teoriji i praksi u
oblasti bankarstva.
Februara 2013. godine.
Slović Slobodan1
1
 Visoka strukovna škola za računovodstvo i berzansko poslovanje, Beograd, Imotska br. 1, e-mail:
[email protected]
EKONOMIJA
TEORIJA i praksa
Godina VI • broj 1
str. 85–87
PRIKAZ KNJIGE
AGROEKONOMSKA I RURALNA
POLITIKA EVROPSKE UNIJE
Jovan Babović, Slavka Tasić
Autori su jezgrovito obradili zajedničku agrarnu, agroekološku i ruralnu politiku
Evropske unije, politiku proširenja i proces pridruživanja Srbije, održivi razvoj i
održivu organsku poljoprivredu, osnove prerade, standarde kvaliteta i sertifikaciju,
multifunkcionalni razvoj i razvoj agroekoturizma.
Agroekonomska i ruralna politika imaju prioritetno mesto u sveukupnoj razvojnoj politici Evropske unije. Poljoprivreda je vitalna delatnost za sve zemlje članice
Evropske unije. U ruralnim oblastima, živi 56% stanovništva, na 91% od ukupne
teritorije Evropske unije. Evropska unija se opredelila za svestrani agrarni i ruralni
razvoj putem modernizacije poljoprivredne proizvodnje i prerade kako bi se proizvelo više, kvalitetnije i ekonomičnije, povećala konkurentnost i diverzifikacija
proizvodnje i proizvoda, razvila organska proizvodnja, afirmisao multifunkcionalni i integralni razvoj ruralnih sredina, poboljšao životni standard stanovništva u
86
Ivanis Marko
ruralnim oblastima, očuvali prirodni resursi i životna sredina. Zajednička agroekonomska, agroekološka i ruralna politika donela je značajne pozitivne efekte iz
stabilnosti proizvodnje i tržišta agrarnih proizvoda, samodovoljnosti u ishrani,
porasta prihoda proizvođača, sigurnosti u snabdevanju, nezavisnosti od uvoza i
povećanja izvoza, svestranog ruralnog razvoja i zaštite životne sredine. Zajednička
poljoprivredna politika je celovit sveobuhvatni sistem pravnih propisa, budžetske
podrške i direktnih intervencija u poljoprivredi i ruralnim područjima Evropske
unije. Razvojni put Evropske unije pokazuje suptilnost u agrarnom i ruralnom razvoju i konkretnim ekonomskim i ekološkim merama za njegovo ostvarivanje.
Multifunkcionalni agrarni i svestrani ruralni razvoj, agroekološka politika i mere
podsticanja razvoja organske proizvodnje hrane predstavljaju novinu i buduće tokove razvoja. U suštini, taj razvojni put agrarnog i ruralnog razvoja ujedno je i put
našeg razvoja multifunkcionalne poljoprivrede i sela, posebno organske proizvodnje hrane i svestranog ruralnog razvoja, uz očuvanje prirodnih resursa, uz zaštitu
životne sredine i uvažavanje naših specifičnosti. Proces integracije Srbije u zajedničku poljoprivrednu politiku Evropske unije podrazumeva harmonizaciju zakonodavstva, izgradnju i jačanje institucija i reformu ekonomske politike.
Poljoprivreda Srbije nalazi se pred odgovornim izazovom koji nameće pristupanje
Evropskoj uniji. Ovaj proces donosi brojne promene, kao što su promene u strukturi proizvodnje i prerade, u organizovanju gazdinstava, upravljanju resursima, sistemu kontrole proizvodnje, pristupu tržištu, u odnosu prema očuvanju životne
sredine, u ruralnom razvoju i usvajanju evropskih standarda. Savremena politika
ruralnog razvoja ima za cilj poboljšanje konkurentnosti poljoprivrede, prehrambene industrije i šumarstva, podršku pravilnom upravljanju zemljištem i poboljšanju
životne sredine, poboljšanju kvaliteta života, kao i podsticanje diverzifikacije ekonomskih aktivnosti u ruralnim oblastima.
Autori su obradili zajedničku agrarnu i ruralnu politiku Evropske unije, politiku
proširenja i proces pridruživanja Srbije, održivu organsku poljoprivredu, osnove
prerade, standarde kvaliteta i sertifikaciju, multifunkcionalni razvoj i razvoj agroekoturizma, ekonomsku i ekološku politiku ruralnog razvoja Evropske unije i Srbije. Na kraju je dat i siže ciljeva, principa i politike Strategije razvoja Evropa 2020.
U pisanju je korišćena raspoloživa literatura, dokumenti Evropske unije, radovi
nekih autora i razni dokumenti o proširenju, politici i procesu pridruživanja Srbije Evropskoj uniji. Knjiga je namenjena svima onima koji žele da saznaju više o
agroekonomskoj i ruralnoj politici Evropske unije. Studentima osnovnih, master i
doktorskih studija i svima onima koji izučavaju ovu aktuelnu tematiku.
AGROEKONOMSKA I RURALNA POLITIKA EVROPSKE UNIJE
87
Recenzenti su akademik Ratko Lazarević, prof. dr Milutin Đorović i prof. dr Miroslav Malešević.
Novi Sad, marta 2013.
Lazarević Ratko1
 Akademija inženjerskih nauka Srbije, Beograd, Zeleni venac br. 2/III,
e-mail: [email protected]
1
UPUTSTVO AUTORIMA ZA PISANJE
I PRIPREMANJE RUKOPISA
Ekonomija – teorija i praksa predstavlja časopis međunarodne orijentacije koji ima za cilj
objavljivanje radova iz svih oblasti ekonomije i privrednog poslovanja. Časopis objavljuje
radove na srpskom i na engleskom jeziku. Časopis Ekonomija – teorija i praksa otvoren je
za sva argumentovana mišljenja i ideologije. Empirijska istraživanja i teorijske analize problema u svim oblastima ekonomije od podjednakog su značaja i biće objavljeni, ukoliko po
mišljenju recenzenata i urednika zadovoljavaju kriterije časopisa u pogledu relevantnosti i
profesionalnog nivoa.
Dostavljanje rukopisa
Autori mogu dostavljati rukopise, obavezno u elektronskoj formi na e-mail adresu: [email protected], a u papirnoj verziji na adresu: Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, Novi Sad, Cvećarska 2, Srbija, sa naznakom „Za redakciju časopisa Ekonomija
– teorija i praksa”. Rukopisi će biti uzeti u razmatranje za objavljivanje, uz uslov da isti rad
nije istovremeno ponuđen nekom drugom časopisu, a u slučaju kolektivnih radova – kada
su svi autori saglasni sa tim da rad bude objavljen. Ukoliko je rukopis prihvaćen za objavljivanje u časopisu, pravo reprodukcije rada u svim drugim medijima pripada izdavaču. Smatra se da sva mišljenja izneta u objavljenom radu spadaju pod isključivu odgovornost autora. Urednik, recenzenti ili izdavač ne prihvataju odgovornost za izneta mišljenja autora.
Rukopisi treba da ispunjavaju osnovne tehničke i stilske kriterijume. Nepoštovanje navedenih kriterijuma može da rezultira neprihvatanjem teksta, traženjem da se rad prilagodi ili kašnjenjem prilikom objavljivanja. (U slučaju da se dostavlja u papirnoj verziji, sa
istovetnom verzijom u elektronskoj formi, tekst treba da bude odštampan jednostrano,
sa duplim proredom, na papiru formata A4. Sve stranice, osim naslovne, treba da budu
numerisane). Verzija dostavljena u elektronskoj formi, kao i ona u papirnoj, mora biti otkucana tačno i bez grešaka, u obliku dokumenta u Word-u, sa uključenim svim tabelama i
grafikonima kao što se predviđa da bude u objavljenom tekstu. Redakcija će rukopis dostaviti recenzentima kompetentnim za odgovarajuće oblasti.
Pravila recenzije nalažu da se rukopis šalje bez identifikacije autora. Autori treba da posebno pripreme naslovnu stranu rukopisa tako da sadrži naslov rada i osnovne podatke o
autoru (ili autorima), uključujući prezime i ime, naučno zvanje i titulu, instituciju zaposlenja, adresu stanovanja, telefon i e-mail adresu autora sa kojim će se obavljati sva eventualna
prepiska. Na prvoj stranici koja dolazi posle naslovne strane, potrebno je ponovo napisati
naslov rada, razmak, zatim dati sažetak do 200 reči, na srpskom i engleskom jeziku. Ispod
sažetka treba navesti do 10 ključnih reči. Tekst rada počinje na drugoj strani. Mole se autori da unutar teksta ili fusnota ne navode bilo kakve podatke na osnovu kojih bi moglo da
se ustanovi ili prepozna autorstvo rada.
Radove pisati jezgrovito, razumljivim stilom i logičkim redom koji, po pravilu, uključuje: uvodni deo, cilj i metode istraživanja, razradu teme i zaključak. Za pisanje referenci
koristiti APA (Priručnik za publikovanje, Američko psihološko društvo) međunarodni
standard za pisanje referenci. Napomene tj. fusnote mogu sadržati dopunska objašnjenja
ili komentare koji su u vezi sa tekstom.
Na kraju svakog naučnog članka obavezno je napisati Literaturu, odnosno, spisak korišćenih, tj. citiranih referenci po abecednom redu.
Tehničko uputstvo za formatiranje radova
Rad treba da sadrži sledeće:
1.Naslov rada (ne više od 10 reči) na srpskom i engleskom jeziku, centrirano.
2.Podnaslov (opciono) na srpskom i engleskom jeziku.
3.Podaci o autorima: prezime, ime (u fusnoti institucija zaposlenja, adresa, telefon
i e-mail).
4.Apstrakt rada maksimalne dužine do 200 reči na srpskom i engleskom jeziku.
5.Ključne reči (ne više od 10) na srpskom i engleskom jeziku.
6.Tekst rada na srpskom ili engleskom, maksimalnog obima 16 stranica, uključujući tabele, slike, grafikone, literaturu i ostale priloge.
7.Bibliografiju.
Uputstvo za oblikovanje teksta:
1.Rad treba pripremiti pomoću tekst procesora Word.
2.Format stranice: A4
3.Sve margine: 25 mm
4.Font: latinični, Times New Roman, veličine 12 pt., (važi za sve podnaslove, nazive tabela, slika, sažetak, ključne reči), sa proredom 1,5. Sažetak (Abstract) kucati
italic. Naslov rada 14 pt. bold, fusnote 10 pt.
5.
Nazivi tabela, slike treba da su numerisani arapskim brojevima.
Slike, ilustracije, sheme potrebno je priložiti u jednom od formata: jpg ili tiff formatu, rezolucije 300 dpi (minimalno!), crno-bele (grayscale). Ako ima vektorskih crteža (grafikona, shema, blok dijagrami), oni bi trebalo da budu u ai, eps ili
cdr formatu, isto crno-bele. Za tekst u slikama, ilustracijama i shemama poželjno
je koristiti font Arial, veličine 9 pt.
6.Za listu referenci i citate dato je posebno uputstvo.
1. Lista referenci:
U referencama se izvori kao što su: knjiga, članak u časopisu ili internet stranica, navode
detaljno tako da čitaoci mogu da ih identifikuju i konsultuju. Reference se stavljaju na
kraju rada, a izvori se navode po abecednom redu: (a) po prezimenu autora ili (b) po na-
slovima ako nije poznato ime autora. Više izvora jednog autora prikazuju se hronološkim
redom, npr.:
Bandin, T. (1995).
Bandin, T. (1998).
Bandin, T. (2000).
A. Knjige, brošure, poglavlja iz knjige, enciklopedijske odrednice, recenzije
Osnovni format za knjige
Autor, S. I. (godina izdavanja). Naslov dela, Mesto izdavanja, Izdavač
Jedan autor
Carić, S. (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija
Jedan autor, novo izdanje
Vunjak, M. N. (2008). Finansijski menadžment: Poslovne finansije (7. izd.). Subotica,
Proleter A.D. Bečej, Ekonomski fakultet
Dva autora
Van Horn, J. C., Wachowicz, J. M. JR. (2007). Osnovi finansijskog mena­džmenta (12.
izd.). Beograd, DATA STATUS
Tri do šest autora
Ljubojević, K., Dimitrijević, M., Mirković, D., Tanasijević, V. i Perić, O. (2006). Importance of software testing, Subotica, Ekonomski fakultet
Bez autora
Publication Manual of the American Psychological Association (Fourth Edition).
(1994). Washington, D.C., American Psychological Association
Bez autora, ima samo urednika, editora, ed.
Cattell, R.B. (Ed.). (1966). Handbook of Multivariate Experimental Psychology, Chicago, Rand McNally & Company.
Navođenje neobjavljenih radova (doktorska disertacije, magistarski radovi i drugi neobjavljeni radovi)
Jovanović, M. (2009). Investicioni instrumenti u bankarskom poslovanju. Magistarski
rad, Novi Sad, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment.
Ignjatijević, S. (2011). Komparativne prednosti agrara Srbije u spoljnoj trgovini, Doktorska disertacija, Novi Sad, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment.
Poglavlje u knjizi
Prezime, inicijal imena. (Godina). Naslov poglavlja. U inicijal imena urednika
prezime urednika (ur.), Naslov knjige (str. Prva strana poglavlja-poslednja strana
poglavlja). Mesto, Izdavač.
omirović, K., Bala, G. i Hošek, A. (2002). Taksonomska struktura nekih simpM
toma aberantnog ponašanja dece od 4 do 7 godina. U: K. Momirović i D. Popović
(ur.), Psihopatija i kriminal (str. 125-142). Leposavić, Univerzitet u Prištini, Centar
za multidisciplinarna istraživanja Fakulteta za fizičku kulturu.
B. Časopisi i ostale periodične publikacije
Članak u časopisu, jedan autor
Prezime, inicijal imena. (Godina). Naslov. Naziv časopisa, volumen, (broj), prva
strana članka-poslednja strana članka.
Schneider, F. (2005). Shadow economies around the world: what do we really
know?. European Journal of Political Economy, 21(3), 598-642
Članak u časopisu, dva autora
Hill, M., & Hupe, P. (2007). Street-level bureaucracy and public accountability. Public Administration, 85 (2), 279-299.
Članak u časopisu, tri do šest autora
Vunjak, N., Ćurčić, U., Simetić, R. i Davidović, M. (2008). Korporativne performanse banke. Anali, 19, 175-182.
Članak u časopisu, više od šest autora
Ljubojević, K., Dimitrijević, M., Mirković, D., Tanasijević, V., Perić, O., Jovanov, N.
et al. (2005). Putting the user at the center of software testing activity. Management
Information Systems, 3 (1), 99-106.
Saopštenje u zborniku konferencije, simpozijuma ili kongresa ili prilog iz Enciklopedije)
Inicijali prezimena autora, godina, naslov rada, naziv simpozijuma, strane,
mesto izdavanja, izdavač.
Veselinović, B., Ševarlić, M., Nikolić M.(2007). Long tearm-trends in Serbian Agriculture. Trends in the Development of European Agriculture (617-622), Temisoara, The
Faculty of Agriculture of the Agricultural and Veterinary University of the Banat
Ukoliko koristite izvor sa interneta (Naslov strane, datum preuzimanja podataka, sajt)
1. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2010, Januar 20), Lista časopisa za društvene nauke, Preuzeto sa http://www.nauka.gov.rs/cir/index.php?option=com_
content&task=view&id=930&Itemid
2. Ekonomija u Wikipediji (2010, Februar 02), Preuzeto sa: http://bs.wikipedia.
org/wiki/Ekonomija
CITATI IZ IZVORA U TEKSTU RADA
Citati
Ukoliko se izvor citira doslovce, navodi se ime autora, godina izdanja i stranica sa koje je
citat preuzet (sa naznakom „str.”)
Citat se uvodi frazom koja sadrži autorovo prezime, a iza njega se stavlja godina objavljivanja u zagradama.
Po Mirkoviću (2001), „primena skladišta...”(str. 201) ili
Mirković (2001) smatra da „primena skladišta...”(str. 201).
Ukoliko se u uvodnoj fazi ne imenuje autor, na kraj citata se stavlja autorovo prezime,
godina izdanja i broj stranice u zagradama.
Rezime ili parafraza
Po Vunjaku (2008), elastičnost finansijskog menadžmenta se ispoljava u sposobnosti pribavljanja jeftinijeg dopunskog kapitala, (str. 32).
Elastičnost finansijskog menadžmenta se ispoljava u sposobnosti pribavljanja jeftinijeg dopunskog kapitala (Vunjak, 2008, str. 32)
Jedan autor
Babović (2009) upoređuje strukturu pristupa ...
Dva autora
Uvek se navode dva prezimena
U jednom drugom istraživanju (Babović i Lazić, 2008) zaključuju da se ...
U engleskom tekstu se (veznik i) označava sa „&”
Tri do pet autora
Prvi put se navode imena svih autora. Kod narednih navoda, navodi se prezime prvog
autora, iza koga se stavlja „i sar.” a u engleskom tekstu „et al.”
(Babović, Veselinović, Carić, Đorđević i Ćirić, 2011)
Šest ili više autora
U uvodnoj frazi navodi se prezime prvog autora ili u zagradi
Carić i sar. (2010) tvrde da...
...nije relevantna (Carić i sar., 2011)
Kada se navodi više od jednog dela istog autora:
(Bandin, 2005, 2007)
Kada je više od jednog dela istog autora objavljeno iste godine, navode se sa slovima a, b,
c itd.
(Bandin, 2006a, 2006b, 2006c)
Ukoliko niste pročitali originalno delo navodi se autor koji vas je uputio na isto:
Bergsonovo istraživanje (pomenuto kod Mirkovića i Boškova, 2006).
Kod citata se uvek navode stranice:
(Mirković, 2006, str. 12)
Kod korišćenja delova
(Carić, 2008, pogl. 3)
(Carić, 2008, str. 231–258)
Neimenovan autor
Ukoliko delo nije autorizovano, izvor se navodi po naslovu u uvodnoj frazi, ili se prve jedna do dve reči stave u zagradu. Naslovi knjiga i izveštaja se pišu kurzivom, dok se naslovi
članaka i poglavlja stavljaju u navodnike.
Slična anketa je sprovedena u jednom broju organizacija koje imaju stalno zaposlene menadžere baze podataka („Limiting database access”. 2005).
FUSNOTE
Ponekad se neko pitanje pokrenuto u tekstu mora dodatno obraditi u fusnotama, u kojima
se dodaje nešto što je u indirektnoj vezi sa temom, ili se daju dodatne tehničke informacije.
Fusnote se numerišu eksponentom, arapskim brojevima na kraju rečenice.
Pored toga što na adresu mogu da šalju rukopise, potencijalni autori mogu na istu adresu
[email protected] da upute i upite u vezi sa odlukom o (ne)objavljivanju tekstova i
sa fazom do koje je tekst stigao u redakcijskoj proceduri.
Časopis Ekonomija – teorija i praksa, ISSN 2217-5458 je
nastavak časopisa Zbornik radova, ISSN 1820-9165
GUIDELINES FOR AUTHORS ON WRITING AND
PREPARING MANUSCRIPTS FOR SUBMISSION
“Economics – Theory and Practice” presents an internationally oriented journal
which aims to publish papers from the broad fields of economics and economic affairs. The journal publishes papers in Serbian and English language and is open to
all kinds of argumentative writing. Empirical studies and theoretical analyses of economic issues from all areas of economics are equally important and will be published
provided that, in the opinion of reviewers and the editor, they meet the set criteria in
terms of subject relevance and level of expertise.
SUBMISSION OF MANUSCRIPTS
Authors can submit manuscripts, in the electronic form ONLY to the following email address: [email protected] or by mailing paper versions to: Fakultet za
ekonomiju i inženjerski menadžment, Novi Sad, Cvećarska 2, Srbija, clearly marked
as follows: “Za redakciju časopisa Ekonomija- teorija i praksa”. The manuscripts will
be considered for publishing on the condition that they have not been offered to any
other journals, while works written by multiple authors can be published only if all
of the contributing authors give their consent for publication. Provided that a manuscript has been accepted for publication, the editor reserves all further reproduction
rights. All points of view expressed in papers are held as the sole responsibility of
authors. The editor, reviewers or the publisher do not assume responsibility for the
expressed viewpoints in the papers.
Manuscripts must be in accordance with the basic technical and stylistic criteria.
Disregard of the mentioned criteria can result in non-acceptance of the manuscript,
request for further paper adjustments or delayed publication (When paper versions
of manuscripts are mailed, with an identical copy available in electronic format, texts
must be printed as single-sided, with double spacing, using the A4 paper size. All
pages, except for the cover need to have proper pagination). Manuscripts in electronic
format, just like their paper versions, need to be typed correctly and without typing
errors, as MS Word documents, including all tables and charts intended for illustration. The editorial board will send all manuscripts to the selected expert reviewers for
the respective fields
Rules are such that a manuscript has to be sent to reviewers without the author’s identity. Authors need to pay special attention to the content of the manuscript cover, so
that it contains the title of the paper and most important facts about the author(s), including first and last name, academic degree and title, affiliation, address and contact
telephone and e-mail address of the author for further correspondence. The first page
coming right after the cover has to contain once again the title of the paper, followed
by spacing and then an abstract not exceeding 200 words in Serbian and English. Below the abstract, authors have to supply up to 10 key words. The text of the paper
starts from page two. Authors are kindly asked not to mention any personal details/
facts within the text or footnotes that might reveal the identity of authors.
Papers should be written clearly, concisely, and presented in a logical sequence, assuming the introductory part, objectives and research methods, body of the paper
and conclusion. When writing references, authors need to use the internationally recognized APA standard. Footnotes can contain further explanations and comments
related to the text.
At the end of each scientific paper, authors need to provide a list of used Literature, i.e.
the cited references in alphabetical order.
TECHNICAL GUIDELINES FOR FORMATTING MANUSCRIPTS
Each paper/article should contain the following elements:
1.
Title (not more than 10 words) in Serbian and English, centered.
Subtitle (optional) in Serbian and English.
2.
Information about authors: last name, first name (in footnote- place of work,
3.
address, telephone and e-mail.
Paper abstract- maximum length up to 200 words, in Serbian and English.
4.
Key words (not more than 10) in Serbian and English.
5.
Text in Serbian and English, maximum 16 pages, including tables, pictures,
6.
graphs, literature and other appendices.
Bibliography.
7.
Guidelines for text formatting:
1.
Text should be written using MS Word.
Page format: A4
2.
All margins: 25 mm
3.
Font: Latin, Times New Roman, Font size 12 pt., (applies to all subtitles, ta4.
ble titles, pictures, abstract, key words), with spacing of 1.5. Abstract should
be written in italic. Paper title: 14 pt. bold, footnotes: 10 pt.
Table titles, pictures should be marked with Arabic numbers.
5.
Pictures, illustrations and schemes should be submitted in jpg or tiff format,
in resolution 300 dpi (minimum!), black and white (grayscale). If there is any
vector graphics included (graphs, schemes or block diagrams, it should be in
ai, eps or cdr format, black and white again. For text inside pictures, illustrations and schemes, it is suggested to use font type Arial, size 9 pt.
For reference list and quotations separate guidelines are given.
6.
Reference list:
Sources such as: book, article from a journal, or web page are cited in such detailed
manner that readers can easily identify and consult them, if necessary. Refernce list
is supplied at the end of the paper and sources are listed in alphabetical order: (a) by
author’s last name or (b) titles- if author’s identity is unknown. More sources by the
same author are presented in chronological order, e.g.:
Bandin, T. (1995).
Bandin, T. (1998).
Bandin, T. (2000).
Books, brochures, book chapters, encyclopedia entries, reviews
The main format for books
Author, S. I. (year of publishing). Title, Place of publishing, Publisher
One author
Carić, S. (2007). Bankarski poslovi i hartije od vrednosti, Novi Sad, Privredna akademija
One author, new edition
Vunjak, M. N. (2008). Finansijski menadžment: Poslovne finansije (7th edition).
Subotica, Proleter A.D. Bečej, Ekonomski fakultet
Two authors
Van Horn, J. C., Wachowicz, J. M. JR. (2007). Osnovi finansijskog menadžmenta
(12th edition). Beograd, DATA STATUS
Three to six authors
Ljubojević, K., Dimitrijević, M., Mirković, D., Tanasijević, V. i Perić, O. (2006).
Importance of software testing, Subotica, Ekonomski fakultet
Without author
Publication Manual of the American Psychological Association (Fourth Edition).
(1994). Washington, D.C., American Psychological Association
Without author, has only editor, ed.
Cattell, R.B. (Ed.). (1966). Handbook of Multivariate Experimental Psychology,
Chicago, Rand McNally & Company.
Citing unpublished papers (doctoral dissertations, master’s theses and other unpublished works)
Jovanović, M. (2009). Investicioni instrumenti u bankarskom poslovanju. Master’s
Thesis, Novi Sad, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment.
Ignjatijević, S. (2011). Komparativne prednosti agrara Srbije u spoljnoj trgovini,
Doctoral dissertation, Novi Sad, Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment.
Book chapter
Last name, First name initial. (Year). Title of the chapter. In: Initial of the first
name of editor.
Last name of editor (Ed.), Title of the book (p. first page of the chapter- last
page of the chapter). Place of publishing, Publisher.
Momirović, K., Bala, G. i Hošek, A. (2002). Taksonomska struktura nekih
simptoma aberantnog ponašanja dece od 4 do 7 godina. In: K. Momirović i
D. Popović (Ed.), Psihopatija i kriminal (p. 125-142). Leposavić, Univerzitet u
Prištini, Centar za multidisciplinarna istraživanja Fakulteta za fizičku kulturu.
Journals and other periodicals:
Article from a journal, single author
Last name, first name initial. (Year). Title. Name of the journal, volume,
(number), first page of the article- last page of the article.
Schneider, F. (2005). Shadow Economies Around the World: What do we really
know?. European Journal of Political Economy, 21(3), 598-642
Article from a journal, two authors
Hill, M., & Hupe, P. (2007). Street-level bureaucracy and public accountability.
Public Administration, 85 (2), 279-299.
Article from a journal, three to six authors
Vunjak, N., Ćurčić, U., Simetić, R. i Davidović, M. (2008). Korporativne performanse banke. Anali, 19, 175-182.
Article from a journal, more than six authors
Ljubojević, K., Dimitrijević, M., Mirković, D., Tanasijević, V., Perić, O., Jovanov, N. et al. (2005). Putting the user at the center of software testing activity.
Management Information Systems, 3 (1), 99-106.
Proceedings of conferences, symposiums or congresses or excerpts from encyclopedias
uthor’s last name initial, year, title of the paper, name of symposium, page
A
numbers, place of publishing, publisher.
Veselinović, B., Ševarlić, M., Nikolić M.(2007). Long tearm-trends in Serbian
Agriculture. Trends in the Development of European Agriculture (617-622), Temisoara, The Faculty of Agriculture of the Agricultural and Veterinary University
of the Banat
If you use an Internet source (Title/Heading of the web-page, date of using the
source, web-site)
1. Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj (2010, January 20), Lista časopisa
za društvene nauke, Taken from http://www.nauka.gov.rs/cir/index.
php?option=com_content&task=view&id=930&Itemid
2. 
Ekonomija u Wikipediji (2010, February 02), Taken from: http://
bs.wikipedia. org/wiki/Ekonomija
QUOTATIONS FROM SOURCES USED IN THE PAPER
Quotations
If a source is quoted word by word, it is necessary to give the author’s name, year of
publishing and page from which the quotation was taken (using “p.”)
The quote is introduced by giving the author’s last name, followed by the year of publishing in brackets.
According to Mirković (2001), “primena skladišta...” (p. 201) or
Mirković (2001) believes that “primena skladišta...” (p. 201).
If the introducing phrase does not mention the author’s name, the author’s last name
should be put at the end of the quotation, followed by the year of publishing and page
number in brackets.
Summary or paraphrase
According to Vunjak (2008), the elasticity of financial management is ….cheaper additional capital, (p. 32).
The elasticity of financial management is ….cheaper additional capital (Vunjak,
2008, p. 32)
One author
Babović (2009) compares the structures of approaches...
Two authors
Both last names have to be supplied
In another research (Babović and Lazić, 2008) it is concluded that...
In the English text (conjunction and) is marked as “&”
Three to five authors
When mentioned for the first time, all the authors’ names need to be supplied. In
repeated quoting, the last name of the first author is supplied, followed by “et al.”
(Babović, Veselinović, Carić, Đorđević i Ćirić, 2011)
Six or more authors
In the introductory phrase, there has to be the last name of the first author, or in
brackets
Carić et al. (2010) claim that...
...is not relevant (Carić et al., 2011)
When more than one work by the same author are mentioned:
(Bandin, 2005, 2007)
When more than one work by the same author were published the same year, they are
marked with letters a, b, c etc.
(Bandin, 2006a, 2006b, 2006c)
If you haven’t read the original work, you should give the name of the author which
referred you to the mentioned source:
Bergson’s research (mentioned by Mirković and Boškov, 2006).
Pages are always supplied in quotations:
(Mirković, 2006, p. 12)
When quoting parts
(Carić, 2008, ch. 3)
(Carić, 2008, p. 231–258)
Unnamed author
If a work has not been authorized, that source is mentioned by the introducing phrase,
or with the first one or two words put in brackets.
Titles of books and reports are given in italic, while titles of articles and chapters are
given under quotation marks.
A similar poll has been conducted in a number of organizations with database managers employed full-time (“Limiting database access”. 2005).
FOOTNOTES
Sometimes it is necessary to supply additional comments or explanations for certain
issues mentioned in the text. This is done in the form of footnotes, which can be directly related to the topic or simply give some additional technical information.
Footnotes are marked with exponent in Arabic numbers at the end of the sentence.
Apart from mailing manuscripts, prospective authors can also use the same e-mail
address ([email protected]) to inquire about the decision on (non)publishing
texts and progress in the process of processing manuscripts.
The journal “Economics – Theory and Practice”, ISSN 2217-5458 is the
continuation of the “Anthology of academic papers”, ISSN 1820-9165
Pretplata je 3.000 dinara po jednom primerku časopisa.
Časopis izlazi kvartalno.
Pretplata se može izvršiti na račun br.: 330-15003002-53
Download

BROJ I - Academius