Bakterijske infekcije kože
Pod infekcijom se podrazumeva invazija tkiva domaćina od strane organizama koji
izazivaju bolest, uz umnožavanje ovih organizama, kombinovana sa reakcijom
domaćina na ove patogene i toksine koji oni eventualno produkuju. Infektivne bolesti su
klinički evidentna oboljenja sa karakterističnim znacima i simptomima kao posledicom rasta
patogenetskih bioloških agenasa u organizmu domaćina.
Infekcije mogu da izazovu različiti infektivni agensi kao što su virusi, viroidi i prioni,
mikroorganizmi kao što su bakterije, nematode (crvi i gliste), artropodi (krpelji, grinje,
buve i vaši), gljivice, pantljičare i sl.
Organizam domaćina se protiv infekcija bori pomoću imunog sistema. Kod sisara borba
protiv infekcija obuhvata reakcije urođenog i stečenog (adaptivnog) imuniteta.
UroĎeni imunitet, poznat i kao nespecifični imuni sistem je prva linija odbrane, filogenetski je
stariji i čine ga ćelije i mehanizmi koji se bore protiv infekcija tako što prepoznaju patogene i
obezbeĎuju neposrednu odbranu od infekcije, ali bez specifičnosti i bez dugotrajne zaštite
domaćina. UroĎeni imunitet čine humoralne i ćelijske komponente.
Stečeni (adaptivni ili specifični) imunitet, koji postoji samo kod kičmenjaka, se sastoji od
visoko specijalizovanih ćelija i procesa koji eliminišu ili preveniraju rast patogena. Ovaj deo
imunog sistema ima sposobnost imunološke memorije posle inicijalne reakcije na specifični
patogen, što pri ponovnom susretu dovodi do promptnog odgovora prema istom patogenu. I
ovde imamo humoralne i ćelijski posredovane imunološke mehanizme.
Osnovni mehanizmi nespecifičnog imuniteta su regrutovanje imunoloških ćelija na mestu
infekcije preko proizvodnje hemijskih faktora zvanih citokini, aktivacija kaskade
komplementa, identifikacija i uklajanje stranih supstanci iz tkiva pomoću specijalizovanih
ćelija, aktivacija specifičnog imuniteta.
Intaktne fizičke barijere (koža i sluzokoža gastrointestinalnog trakta, disajnih puteva i
oka) i adekvatan pH kože predstavljaju prepreku za najveći broj infektivnih agenasa i deluju
kao prva linija odbrane protiv invazivnih organizama. Infekcije najčešće nastaju posle
povreda (opekotine, ijedi razderotine) koji oštećuju integritet kože i sluzokože.
Jedan od najranijih odgovora domaćina na infekciju ili iritaciju je inflamacija (upala). Nju
stimulišu hemijski faktori koji se oslobaĎaju iz povreĎenih ćelija i ima zadatak da ograniči
širenje infekcije i ubrza zaceljenje posle uklanjanja patogenih noksi. Inflamatorni odgovor se
karakteriše odreĎenim simptomima: crvenilom, povišenom lokalnom temperaturom,
otokom, bolom i mogućom poremećenom funkcijom zahvaćenog tkiva ii organa.
Bakterije su velika grupa prokariotskih mikroorganizama, dijametra od nekoliko mikrometara,
veoma različitog oblika (lopte, spirale, štapići), prisutne u skoro svim staništima na zemlji.
Žive u vodi, tlu, vazduhu, živim organizmima, a naĎene su i u radioaktivnom otpadu i u
svemirskim brodovima.
U ljudskom telu u svakom trenutku postoji deset puta više bakterijskih ćelija nego što je ćelija
samog ljudskog organizma. Najveći broj bakterija u telu je bezopasan, zahvaljujući efikasnosti
imunog sistema organizma, a neke imaju pozitivne efekte na čoveka (probiotici). Izvestan broj
bakterija je meĎutim veoma patogen i izaziva brojne infektivne bolesti, od kojih su neke u
prošlosti bile skoro fatalne po čovečanstvo (kuga, kolera, tuberkuloza i td). Zahvaljujući
otkriću i razvoju antibiotika dobar deo ovih infekcija u današnje vreme predstavlja manju
pretnju. Bakterije meĎutim poseduju visok stepen adaptibilnosti, i danas je veliki broj
bakterijskih sojeva razvio rezistenciju prema mnogim antibioticima i na taj način učinio
lečenje nekih bakterijskih infekcija težim i neizvesnijim.
Prema odnosu koji imaju prema domaćinu svi bakterijski mikroorganizmi se mogu podeliti na
komenzale, simbionte i patogene.
Svi mikroorganizmi koji prebivaju na koži čine kožni mikrobiom (kožnu floru). Najvećim
delom se nalaze u gornjim slojevima epiderma i u gornjim delovima dlačnih folikula. Kožna
flora obično nije patogena za domaćina i čine je komenzali (koji nisu štetni za domaćina) ili
simbionti (čiji se korisni efekat ogleda u tome što preveniraju kolonizaciju patogenih
mikroorganizama, takmičeći se za hranljive materije, lučeći hemikalije protiv patogena ili
stimulišući imuni sistem kože). Rezidentnu floru kože uglavnom čine Gram pozitivne oke
(Staphylococcus epidermidis), difteroidi (Corynebacteriun i Brevibacterium) i anaerobni
štapići (Propionibacterium).
Pored rezidentne, na koži se veoma često nalaze i bakterije tzv. tranzijentne (povremene)
bakterijske flore. Neki autori navode da se vrste tranzijentne (povremene) flore na koži
razlikuju na gornjem i donjem delu tela i da je granica linija struka. Tako tranzijentni
(povremeni) deo bakterijske flore kože na gornjoj polovini tela najčešće čine Staphylococcus
aureus i Streptococcus pyogenes, a na donjoj polovini najčešće su Enterobacteriaceae i
Enterococcus vrste. Svakako da ovu podelu treba uzeti samo uslovno, mada može da posluži
kao smernica u inicijalnom izboru antibiotika.
I tranzijentni i rezidentni sojevi bakterija mogu da u slučaju poremećenog integriteta kože, ali
i nekih drugih, sistemskih uzroka izazovu infekcije kože i mekih kiva.
Najčešći bakterijski sojevi koji izazivaju infekcije kože i mekih tkiva su: Staphylococcus
aureus, Streptococcus beta haemolyticus, Pseudomonas aeruginosa, Enterococcus,
Klebsiella, Escherichia colli, Enterobacter, Proteus mirabillis, Serratia, i dr.
Gnojne infekcije kože najčešće izazivaju piogeni sojevi bakterija roda Staphylococcus i
Streptococcus.
Klinička slika bakterijskih infekcija kože i mekih tkiva može biti veoma različita, u zavisnosti
od vrste bakterijskog patogena, dubine prodora u tkivo, lokalizacije, opšteg stanja
organizma, faktora spoljašnje sredine i td. i zbog toga dijagnostikovanje i lečenje ovih
infekcija može biti znatno otežano. Zbog svega ranije pobrojanog klasifikacija i
sistematizacija bakterijskih infekcija kože i mekih tkiva je veoma raznolika i ne postoji
jedinstvena podela koja bi obuhvatila sve oblike i sve faktore uticaja kod ovih oboljenja. Tako
se u zavisnosti od primenjenog kriterijuma bakterijske infekcije kože i mekih tkiva deliti na:
akutne i hronične, primarne i oportunističke, prema anatomskoj lokalizaciji,
nekomplikovane i komplikovane, lokalizovane ili proširene, prema etiološkom agensu i
td.
Bakterijske infekcije kože i mekih tkiva su veoma česta oboljenja i razlog za javljanje lekaru,
a kod 7 – 10% hospitalizovanih pacijenata su osnovni uzrok hospitalizacije. Učestalost
pojedinih uzročnika se menja, a povećan broj hospitalno lečenih pacijenata sa infekcijama
kože se pripisuje povećanoj učestalosti infekcija sa sojevima S. Aureus rezistentnih na
meticilin (MRSA). Sa druge strane,verovatno je procenat učestalosti bakterijskih infekcija
kože u opštoj populaciji znatno veći, jer se mnogi blagi i umereni slučajevi ne javljaju lekaru
i ne registruju.
Faktori rizika za nastanak bakterijskih infekcija kože mogu da budu vezani za pacijenta
bilo kao lokalni ili sistemski i mogu da budu rizični faktori iz spoljašnje sredine.
Najvažniji lokalni faktori rizika su anatomske osobenosti pojedinih delova tela, loša
higijena kože, varičela, gljivične infekcije, rane (hirurške ili traumatske, ujedi),
inflamatorne dermatoze (kontaktni dermatitis, atopijski ekcem), limfatična opstrukcija,
dekubitalne rane, ponovljene traume i dr.
Najčešći sistemski faktori rizika su dijabet, alkoholizam, bubrežne i kardiovaskularne
bolesti, ciroza jetre,
starije životno doba, imunosupresija (HIV, jatrogena
imunosupresija), pothranjenost, gojaznost i sedanterni način života i dr.
U najčešće faktore rizika iz spoljašnje sredine spadaju ujedi (pacovi, psi, mačke, reptili, pauci,
ljudski ugrizi), bliski kontakt sa osobom koja već ima bakterijsku infekciju kože (porodica,
škola, posao), ekspozicija zagaĎenoj morskoj ili slatkoj vodi, invazivne medicinske tehnike
(liposukcija, postavljanje katetera, endoskopske procedure, hirurški zahvati), intravenska ili
subkutana upotreba droga, pirsing i tetoviranje i dr.
U odnosu na težinu kliničke slike sve bakterijske infekcije kože se mogu podeliti na
nekomplikovane i komplikovane. Eron i saradnici su podelili sve pacijente sa bakterijskim
infekcijama kože u četiri klase:
Klasa 1: infekcije bez znakova i simptoma sistemske intoksikacije ili komorbiditeta. Lečenje
obuhvata drenažu(ako je potrebno) i oralne antibiotike ambulantno.
Klasa 2: Infekcije sa poremećajem opšteg stanja ili komorbiditeti (dijabet) koji mogu da
komplikuju tok bolesti. Lečenje obuhvata oralnu ili ambulantnu parenteralnu antibiotsku
terapiju; može da zahteva kraći period opservacije u bolnici.
Klasa 3: Znaci intoksikacije i poremećaj opšteg stanja (groznica, tahikardija, tahipneja
i/ili hipotenzija). Lečenje podrazumeva hospitalizaciju i tretman parenteralnim antibioticima.
Klasa 4: Znaci sepse i životno ugrožavajuće infekcije (npr nekrotizantni fasciitis). Lečenje
podrazumeva tretman u jedinici intenzivne nege, urgentnu hiruršku obradu i tretman
parenteralnim antibioticima.
Podela bakterijskih infekcija kože prema dubini zahvaćenosti tkiva
Podela bakterijskih infekcija kože može da se vrši i na osnovu uobičajene dubine zahvaćenosti tkiva, i
ova podela obično koincidira sa težinom i ozbiljnošću infekcije. U površne infekcije spadaju erizipel,
impetigo, folikulitis, ektima, furunkul i karbunkul i one su smeštene u epidermu, dok celulitis zahvata
derm. Dublje infekcije zahvataju supkutano tkivo, kao nekrozantni fasciitis. Uobičajeno je da su
površne infekcije (impetigo, erizipel, celulitis, furunkul, karbunkul) uglavnom nekomplikovane.
Pod komplikovanim bakterijskim infekcijama kože i mekih tkiva podrazumevamo infekcije na
pojedinim regijama tela, infekcije odreĎenim bakterijskim sojevima, infekcije u prisustvu pojedinih
komorbiditeta. I nekomplikovana bakterijska infekcija kože može dobiti ozbiljan tok ukoliko postoji
neki od otežavajućih faktora. Ovde najčešće spadaju inficirane opekotine, veliki abscesi, infekcije
kod dijabetičara, infekcije u dubljim tkivima, inficirani venski ulkusi, perirektalni abscesi.
U avgustu 2010. FDA je revidirala vodič za farmaceutske firme koje razvijaju antimikrobne lekove, u
okviru koga je odredila da eritem, edem ili induracija zahvaćenog tkiva treba da ima 75cm², da bi
infekcija mogla da se kvalifikuje kao komplikovana.
Dijagnoza bakterijskih infekcija kože i mekih tkiva se uglavnom postavlja kliničkim pregledom, ali u
diferencijalnoj dijgnozi treba razmatrati giht, tromboflebitis, duboku vensku trombozu, kontaktni
dermatitis, reakcije na lekove, reakcije stranog tela i dr.
U fizikalnom pregledu osim osnovnih znakova inflamacije (eritem, edem, povišena lokalna
temperatura, bol i poremećena funkcija) možemo naći i krepitacije (nakupljanje gasa kod infekcija
anaerobima), nekrozu, fluktuaciju (zbog nakupljanja tečnosti i obično predstavlja indikaciju za
drenažu), purpuru( kao jedan od znakova sepse), bule i dr. Kod lokalizovanih, nekomplikovanih
infekcija nije potrebna laboratorijska evaluacija. Kod pacijenata sa komorbiditetima ili kod
komplikovanih i proširenih infekcija treba uraditi krvnu sliku, sedimentaciju eritrocita i C-reaktivni
protein.
Hemokultura treba da se radi ako se radi o paciijentima sa limfedemom, imunodeficijencijom,
groznicom, poremećenim opštim stanjem i može da pomogne u izboru antimikrobne terapije.
Kod najvećeg broja bakterijskih infekcija kože trebalo bi raditi biogram i antibiogram briseva sa mesta
infekcije, kao i aspirata tečnog sadržaja iz abscesa. Sa sve većom učestalošću meticilin rezistentnog
S. Aureus (MRSA) brisevi i kultura uzoraka, kao i eventualno bojenje po Gramu dobili su na
značaju, jer su važni za izbor antibiotika u terapiji.
U razvijenim zemljama postoji trend povećanja rezistencije S. Aureus na antibiotike, te se danas
preporučuje da se pacijenti sa znacima teške infekcije koja porgredira uprkos empirijskoj antibiotskoj
terapiji tretiraju agresivnije, a terapija treba da bude odreĎena da osnovu biograma i antibiograma. U
slučaju da se u takvim slučajevima iizoluje S. Aureus savetuje se uključivaje antibiotika aktivnih
portiv MRSA (vankomicin, linezolid, daptomicin).
Impetigo je površna infekcija kože, lokalizovana u epidermu, uzrokovana stafilokokama,
streptokokama ili kombinacijom ovih bakterija. Veoma je česta i najčešće se javlja kod dece od 2 - 5
godina. Opisuje se u dve varijante, kao bulozni i nebulozni impetigo. Nebulozni impetigo je češći i
manifestuje se u vidu sitnih vezikula i pustula koje lako pucaju , apurulentni sadržaj se suši i formira
karakteristične debele, žućkaste „medolike“ kruste.Kod buloznog impetiga javljaju se mehurovi zbog
stafilokoknih eksfolijativnih toksina, koji dovode formiranja bula sa seroznim sadržajem. Posle
rupture, erozije zarastaju bez ožiljavanja. Lezije su najčešće asimptomatske, ali imaju veoma brzu
progresiju i formiranje satelitskih lezija. U diferencijalnoj dijagnozi treba razmotriti herpes, skabies,
varičelu, kao i bulozne reakcije na lekove, stafilokokni sindrom oparene kože, i imunobulozne
dermatoze. Kod netretiranih slučajeva impetigo može da se komplikuje celulitisom, limfangitisom i
bakteriemijom. Relativno je čest glomerulonefritis koji izazivaju nefritogeni sojevi S. pyogenes i
posredovan je imunim kompleksima koji oštećuju glomerularne kapilare i dovode do hematurije i
proteinurije. Obično se javlja 3 – 6 nedelja posle infekcije kože, a težina zahvaćenosti bubrega varira.
Lečenje nekomplikovanih slučajeva impetiga podrazumeva pranje toplom vodom i sapunom (2 – 3
puta dnevno) uz lokalno primenjeni antibiotik. Najčešće se preporučuje mupirocin, fusidinska
kiselina ili kombinacija bacitracina sa neomicinom. Kada su lezije proširene ili bulozne preporučuju se
sistemski antibiotici, najčešće polusintetski penicilini ili makrolidi 5 – 7 dana.
Ecthyma je bakterijska infekcija koja obično započinje kao eritemni plak koji brzo napreduje i
formira površinsku ulceraciju, pokrivenu tvrdom, debelom, adherentnom krustom. Ivica
ulceracije je zadebljana,ljubičasto prebojena. Obično se javlja u uslovima loše higijene i slabijeg
socioekonomskog stanja. Može da se razvije iz nelečenog impetiga. Javljaju se i multipne lezije,
obično na donjim ekstremitetima i zarasta sa ožiljkom.
Lečenje se sastoji od lokalne obrade promena i oralnog davanja polusintetskih penicilina ili
cefalosporina u toku 10 dana. Za potpuno zarastanje nekad je potrebno i nekoliko nedelja.
Erysipelas je akutna infekcija kože obično izazvana beta hemolitičkim streptokokom grupe A.
Obično se javlja kod odraslih osoba, najčešće izmeĎu 40 – 60 godina, nešto češće kod žena. U oko
85% slučajeva javlja se na donjim ekstremitetima, ali se može javiti i drugde, naročito na licu. Veoma
često nije moguće naći ulazno mesto infekcije.
Kliničku sliku karakterišu crvenilo, otok,bol i lokalna toplota, praćeni groznicom, povišenom
temperaturom, malaksalošću i ponekad mučninom i povraćanjem. Na koži obično postoji
pojedinačna lezija, 10 – 15cm u dijametru, uzdignuta, jasnih granica koje napreduju ako bolest
progredira. Na površini mogu da se jave mlitave bule sa bistrim sadržajem. U laboratorijskim
analizama nalazimo ubrzanu sedimentaciju eritrocita i umerenu leukocitozu. Diferencijalno
dijgnostički treba isključiti kontaktni dermatitis, duboku vensku trombozu i nekrozantni fasciitis.
Posle prve epizode erizipela na donjim ekstremitetima kod oko 46% pacijenata razvije se perzistentni
edem, a kod oko 47% javljaju se epizode rekurentnog erizipela. Kod ovih pacijenata često pre
pojave erizipela postoje znaci oštećenja limfnih puteva koji su verovatno predisponirajući faktor .
Zbog toga terapija erizipela ne treba da bude usmerena samo na lečenje infekcije, već treba da tretira i
probleme u limfnoj drenaži i podrazumeva i dugotrajnu terapiju limfedema.
Terapija erizipela obuhvata opšte mere kao što su odmor i elevacija zahvaćenog ekstremiteta. Lek
izbora je oralni ii parenteralni penicilin. Kod nemplikovanih slučajeva daje se oralno amoksicilin u
dozi od 3 – 4,5g/24h u tok 10 – 14 dana. Kod težih slučajeva daju se parenteralni antibiotici
(penicilin ili cefazolin) 10 – 20 dana.
Treba razmotriti bolničko lečenje kod pacijenata starijih od 60 godina, lokalizacije na licu, teških
lokalnih ili opštih simptoma, kao i prisutnih komorbiditeta (imunosupresija, bubrežne, kardivaskularne
bolesti). Za olakšanje tegoba treba primeniti hladne komprese i analgetike po potrebi.
Cellulitis je bolna infekcija kože smeštena u dermu i eventualno u subkutisu, koja se može javiti na
zdravoj koži ili na mestu oštećenja (hirurške rane, gljivične infekcije, trauma). Koža je bolna topla , sa
Gram pozitnejasno ograničenim eritemom (crvenilom). Pacijenti mogu da imaju groznicu i povišenu
temperaturu, a u laboratorijskim analizama leukocitozu. Celulitits može da se javi na bilo kom delu
tela.
Kao i kod drugih bakterijskih infekcija kože , kod nekomplikovanih slučajeva celulitisa treba davati
oralne antibiotike koji pokrivaju spektar Gram pozitivnih bakterija, dovoljno dugo, obično 7 –
10 dana. Kod težih slučajeva treba davati parenteralne antibiotike.
Folliculits je upala dlačnog folikula koja može da bude izazvana različitim agensima, izmeĎu ostalog
i bakterijama. Upalni proces formira tzv. folikularnu pustulu. Najčešće je izazvan sa S. aureus, ali ga
mogu izazvati i drugi patogeni.
Površni folikulitis se naziva Impetigo Bockhart i karakteriše se malim pustulama, obično na poglavini
kod dece, ali i na bradi, u pazušnim jamama i na ekstremitetima kod odraslih. Ove pustule ne utiču na
rast dlake. Obično nema razloga za posebna laboratorijska ispitivanja, a diferencijalno dijagnostički
treba razlučiti gljivične infekcije dlake.
U terapiji se obično koriste topikali preparati kao za akne (klindamicin, eritromicin ili benzoil
peroksid).
Ako je infekcija smeštena u dubljim delovima dlačnog folikula, pored pustula na koži se javljajui otok
i crvenilo i ovaj duboki folikulitis može da dovede do ožiljavanja. U tretmanu se koriste oralni
antibiotici (cefalosporini, paenicilinaza rezistentni penicilini, makrolidi ili fluorohinoloni).
Poseban oblik folikulitisa je Gram negativni folikulitis, koga izazivaju najčešće sojevi Klebsiele,
Enterobaktera i Proteusa. On se obično javlja na licu, kod osoba koje su dugo koristile antibiotsku
terapiju za akne. Obično se leči kao i teške akne Isotretinoinom.
Furunculus i Carbunculus se javljaju kada folikularna infekcija prodire u dublje delove folikula i
širi se van njega. Javljaju se kao bolni, topao, eritemni nodus (čvor) , čvrst ili sa tečnim sadržajem koji
fluktuira i može da se izlije i drenira na površini kože. Karbunkul nastaje spajanjem više inficiranih
susednih folikula.
Češće se javljaju kod adolescenata i mladih odraslih osoba i češće kod muškaraca, a ponekad pacijenti
imaju i pozitivnu porodičnu istoriju. Najčešći uzročnik je S: aureus.
Terapija uključuje inciziju i drenažu, praćenu sistemskom antibiotskom terapijom, koja je
obavezna za osobe sa prisutnim faktorima rizika za bakteriemiju.
Pored napred navedenih bakterijskih infekcija kože i mekih tkiva, koje su veoma česte, obično blage i
umerene po toku i relativno jednostavne za terapiju, postoje i odreĎeni sindromi i kliničke slike koje
nisu na sreću tako česte, ali su veoma teške po toku i mogu imati fatalne ishode. Takav je slučaj sa
infekcijama sojevima bakterija koje produkuju toksine, sa anaerobima koji izazivaju nekrotizantne
infekcije, infekcijama posle ujeda nekih životinja i sl.
Stafilokokni sindrom oparene kože (Staphylococcal scalded skin syndrome - SSSS) je uzrokovan
eksfolijativnim toksinima(epidermolizin A i B) koje proizvode neki sojevi S. aureus (fagotipII).
Toksin ima antigena svojstva i izaziva imuni odgovor domaćina. Najčešće se javlja kod male dece i
98% slučajeva je kod dece mlađe od 6 godina. Klinički se manifestuje difuznim eritemom na kome
se javljaju prostrane bule mlitavog krova koje brzo rupturišu i ostavljaju velike erodovane površine.
Promene se obično javljaju par dana posle početka stafilokokne infekcije kojane mora biti
lokalizovana u koži. Zbog velikog gubitka tečnosti i elektrolita dolazi brzo do dehidratacije i teškog
poremećaja opšteg stanja. Mortalitet kod dece iznosi oko 4%, ali kada se javi kod odraslih mortalitet
je preko 50%.
Dijagnoza se obično postavlja na osnovu kliničkih nalaza i potvrĎuje izolacijom odreĎenih fagotipova
S. aureus.U diferencijalnoj dijagnozi treba pre svega razlikovati toksičnu epidermalnu nekrolizu
(TEN) i multiformni eritem kao posledice ozbiljne reakcije na lekove, ali i teške opekotine,
rašireni bulozni impetigo, pefigus, neke virusne egzanteme i dr..
Terapija mora da obuhvati hospitalizaciju uz izolaciju i administraciju intravenskih antibiotika,
najčešće polusintetskih penicilina (oksacilin, 50 – 100mg/kg/24h kod novoroĎenčadi i 100 –
200mg/kg/24h kod odraslih). Neophodna je i adekvatna obrada erozija i mere za popravljanje opšteg
stanja i regulaciju hidroelektrolitnog disbalansa.
Pored SSSS, infekcija sojevima koji proizvode eksfolijativne toksine javljaju su i u buloznom
impetigu i u sindromu toksičnog šoka.
Nekrozantne infekcije se javljaju kao akutne, invazivne , životno ugrožavajuće infekcije,
izazvane obično bakterijskim sojevima koji produkuju gas i obično zahvataju površnu
fasciju i brzo prodiru u supkutano tkivo. Mogu da budu monomikrobijalne (S. aureus)
ili polimikrobijalne.
Klinička slika obično uključuje groznicu, znake sistemske intoksikacije i bol koji prevazilazi
kliničke nalaze. Neophodno je brzo postaviti dijagnozu, pošto kasno dijagnostikovanje i
tretman obično vode u sepsu i otkazivanje un utrašnjih organa. Terapija treba da je pormptna
i obugvata hirurški debridman, intravenske antibiotike i lečenje pormećaja opšteg stanja uz
odgovarajućuanalgeziju.
Neke infekcije imaju karakteristične kliničke manifestacije zbog odreĎenih anatomskih
varijacija na mestu gde se lokalizuju. TakoĎe, manifestacije na koži mogu da budu samo deo
kliničke slike kod nekih ihfektivnih bolesti
Jedna od karakterističnih infekcija prema lokalizaciji na telu je Erythrasma, koja se obično
javlja u pregibima kože i izazvana je Gram pozitivnom bakterijom Corynebacterium
minutissimum, karakteriše se žućkasto eritemnim plažama sa deskvamacijom i praćena
blagim simptomima.
Na koži mogu da se jave i manifestacije bakterijskih infekcija koje su primarno posledica
ujeda životinja ili uboda insekata. Najkarkterističniji primer je Erythema chronicum
migrans, odnosno kožna manifestacija Lajmske bolesti, koju izaziva Borrelia Burgdorferi, a
prenose krpelji.
Download

Predavanje - Bakterijske infekcije kože