Црквеном Новом годином која
почиње у јесен ушли смо у
јубиларну, 50. годину постојања
парохије СПЦ у Диселдорфу
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕНЕ ОПШТИНЕ У ДИСЕЛДОРФУ
Година: 45
Број: 14
Уредник: Горан Раденковић
Припрема за штампу: Драгана Филиповић
Штампа
Издавачки савет:
Протонамесник Данило Радмиловић 0170/ 20 43 492
Адреса: Wanheimer str. 54, 40472 Düsseldorf
Тел./Факс: 0211/ 422 05 03 и 0211/ 418 23 27
E/mail: [email protected]
Homepage: www.spcduesseldorf.de
РЕЧ УРЕДНИКА
Драги парохијани,
Наш велики српски уметник и песник
Милош Црњански записао је у свом
„Дневнику о Чарнојевићу“ меланхоличну исповест коју понекад јесен
носи. Она гласи:
„Јесен и живот без смисла. Провео сам
ноћ са неким Циганима у затвору,
вуцарам се по каванама, седнем и
загледам се у мокра, жута дрвета. Где
је смисао?“
Данас се човек налази пред питањима
чему све, где је смисао живота?
Понекад секуларној јавности измиче
из видика да црквена Нова година
почиње управо 1. септембра. У њој је
још старо јудео-хришћанско осмишљавање циклуса људског времена, а
са њим и циклуса природе. Јудеистичка Рош хашана (Нова година)
управо почиње септембра. И школска нова година почиње у септембру.
Слабо се зна да је школска година у Краљевини Југославији годинама
стартовала 6. септембра, на рођендан краља Петра Другог
Карађорђевића, човека коме је насилно одузет престо и тако био
прекинут континуитет европске демократске државе. Од тада па до
данас бауљамо тражећи идентитет и смисао наших болних, српских рана
расутих по свим државицама бивше Југославије.
3
У овом јесењем броју „Диселдорфског гласника“ доносимо вам
интервјуе као дијалоге са значајним личностима, прилоге из парохијсковерског живота, планове протонамесника Данила Радмиловића и
чланова Црквеног одбора на челу са г. Душком Перићем, и низ других
текстова који ће заголицати вашу духовну радозналост. У сусрет нам иду
славе и празници и, како рече песник, сија зима препуна празника. Зато
се радујмо и молимо Бога да усади радост у срца наша, да са свим
хришћанима славимо и певамо име Божије јер, како рече Псалам: „Свети
који почиваш у молитвама Израиљевим, хвалимо творевину пуну
јесењег сјаја и хрлимо ка витлејемским јаслама.“
Горан Раденковић
Порта цркве Св. Саве у Диселдфорфу где се верни народ окупља, дружи и
разговара
Интервју: Жарко Видовић
Монархија би могла морално да опорави нацију
Књига о судијама:
„У то време не беше краља у Израиљу, свако чињаше шта год му је
воља.“
У Улицу 27. марта долазимо код др Жарка Видовића, једног од
најзначајнијих умова наше новије критичке мисли. Ту, у улици која је
после козметичких политичких промена задржала назив 27. март, у
солитеру са погледом на цркву Светог Марка, Срем и Банат, разговарамо
о хришћанској литургији са освртом на политичку стварност и историју.
На самом почетку каже Жарко:
“Хајдемо за овај сто, у кухињи, да седнемо. И Милан Кашанин, немајући
никакву канцеларију при некој институцији, примао је и разговарао у
5
кафани за празним столом. Тако је функционисала српска елита у
Брозовој Југославији“.
Жарко тренутно пише више књига, једна од њих је и о погубном утицају
литературе на омладину од 1938. године па надаље. Тврди да је
литература погубније утицала на омладину него данас медији.
Марксистичко-лењинистичка литература и неке магловите тежње ка
Русији начиниле су катастрофу у главама Срба комуниста, каже Жарко.
Аутор овог интервјуа је давних осамдесетих прошлог века чуо Драгољуба
Мићуновића како се поноси што је у друштву Жарка Видовића.
Хришћански смирен и дубоко загледан у мистерију човековог постојања,
по њему, незамисливог без Бога, некако се издваја од наших мисаоних
људи. Тврди да су за одгонетку српске трагедије кључне три звезде наше
мисаоне орбите – Његош, Андрић и Црњански. По њему, стање нације
најбоље је осетио Бранко Ћопић. Он се, тврди Жарко, можда није убио
кад је кренуо ка мосту. Кажу да је са њим из кафане изашао још један
човек.
„Ко је тај човек? Да ли га је он гурнуо? Много је неодгонетнутих, мрачних
ствари. Андрић је поштовао Бранка. Није комуницирао са Добрицом
Ћосићем, како се Ћосић данас хвали. Бранко је био депримиран, видео
је будућност Србије. Сеобе и бесмислне демонстрације су наша
судбина“, каже Жарко.
Под нама је бучни град који као да собом носи у жамору мирис
ирационалних суицидних српских демонстрација непосредно пре
бомбардовања Београда 6. априла 1941. године.
Шта је био за Србе 27. март 1941. године?
И сам сам, као млад човек, био заведен и учествовао у демонстрацијама
као студент у Загребу. Сви су студенти тада били Југословени. То је била
страшна, опасна, скоро трагична авантура у нашој историји. Имамо
неколико таквих авантура. Навешћу и човека који је у нашој историји
имао силно осећање да избегне авантуру – Милош Обреновић. Знао је
да се приклони кад осети силу, па и паши папучу да пољуби, али
истовремено и да подигне сто цркава у којима ће сачувати национални и
хришћански идентитет народа. Кад је осетио да ће устанак довести
народ у сукоб са далеко јачом силом, повлачио је мудре потезе. Знао је
да је народ црква јер народ је морална заједница – не смем да
прекршим реч коју су дали моји бака и дека. То осећање имао је и кнез
Павле који је био склон компромису и избегавао сукоб са снажном
Немачком. Са њим тако мудрим не би могли да се поигравају као што су
радили са краљем Петром. Краљ је направио велику грешку када је
подржао Броза. То је трагедија која је имала катастрофалне последице.
Краљ у ратно време доноси одлуке које доноси само парламент. О томе
се мало прича, мислим да се краљ покајао и исповедио. Његову
трагедију закулисно је описао Андрић у петом поглављу Проклете авлије,
у причи о Џем султану. Морамо коначно отворено да разговарамо и
поставимо питање зашто Бели двор није отворен за друге чланове
династије, па и за Павлову децу. Ту нешто није у реду. Последњи је час
да се отворимо и почнемо обнову достојанства и нације.
Какво је, по Вама, тренутно стање српске нације?
То зависи од стања наше националне елите. Нема нације која је настала
другачије од духовног деловања њене елите, тј. њеним зрачењем на
народ. Та наша елита јесте литургијско-парохијска заједница, не чине је
само епископи и хијерерхија међу њима. Литургија је очувала нашу
нацију кад нисмо имали државу. Нација је била најбројнија када нисмо
имали своју државу, а били смо расути у три царства – аустријско,
венецијанско и турско - и једина веза била је православна литургија.
Зашто је султан допустио Пећку патријаршију која није могла да
спроводи хијерархијску власт и веру као послушност хијерархији? Зато
што није имала никакве политичке могућности. Црква врло незграпно и
слабо игра улогу у нацији која Цркву чека. Видели сте онај лепи свет који
је дошао да целива поздрави и испрати нашег патријарха Павла, тако
7
народ каже „ наш Павле“. Тај догађај је био тако свечан и узвишен да је
пробудио наду у будућност Србије. Нација гради државу, а не држава
нацију. Ми смо у некаквој идеологији бесмисленог национал-етатизма.
Црква мора да пробуди у човеку осећање достојанства. Био сам логораш
и у логору нисам имао никаква права. Све нас који смо преживели
спасило је осећање људског достојанства. Стање нације зависи од
степена наше хришћанске освешћености и од дијалога и комуникације
епископа, свештеника и верног народа у литургији. Овај дијалог није на
високом нивоу данас, тако да је лоше и стање нације.
Међу елитним мислиоцима
Жарко Видовић припада нашим елитним мислиоцима, а и
креативан је настављач традиције неших елитних људи - др
Светозара Радојчића, Александра Дерока, Милана Кашанина,
Милоша Ђурића, Георгија Острогорског, Ђурђа Бошковића,
Милана Будимира – који су истраживали наше, српско духовно
наслеђе и аутентичну уметност. Наивно су веровали да ће Европа
имати слуха за нашу културну баштину. У Де Голово време 1951.
године направили су изложбу српског средњовековног
сликарства и сликарства у турском периоду у Паризу. Захваљујући
томе Унеско је заштитио наше манастире. Да није било њиховог
подвига не би се ништа знало о нама. Код нас се и европејству и
национализму приступа бахато и примитивно. Визија Жарка
Видовића можда је усамљенија, али је континуитет наше
традиције засноване на аутентичном православном хришћанству
и крштеном платонизму. Зато имамо, како он каже, у Богородици
Љевишкој, у Призрену, на фресци Платона насликаног као
светитеља и пророка Христовог доласка. Жаркова мисао је
критичка и изазов је за размишљање.
Да ли може монархија да помогне српском народу у овом скоро
безизлазном стању?
Може као снажни морални ауторитет, хришћански, литургијски и
безинтересни. Тада би партијски лидери били принуђени да морално
одговарају пред краљем.
Да ли је са вишепартијским системом остварена демократија у Србији?
Не, никако. Овај вишепартијски систем је партиократија, а не владавина
народа. Партија практично поставља посланике које нија изабрао народ.
Они одговарају једино партијском лидеру и не тиче их се народна воља.
Демократија би била када би општина постављала посланике који би
преносили вољу народа, да их општина, плаћа, награђује или смењује, а
да на то партија нема никаквог утицаја. Овако се у партијама догађа оно
9
што је Лењин учинио са руским комунистима, направио је
професионалну партију и преписао партијски систем са Запада, али који
је функционисао лошије у овим новим условима. То су професионални
политичари, у нашој земљи је пет великих партијских лидера који
одлучују о свему. Ниједном тајкуну није тешко да корумпира њих
петорицу.
Смисао и виталност демократије, у ствари, је тржиште. Ако нема
тржишта демократија је бесмислена. Који је смисао богаћења?
Вишеградски Али-бег у „Аникиним временима“, каже Андрић, од своје
мајке, која је била Соколовићка, „наследио је велику и господску
равнодушност за ствари, нарочито за рачун и стицање“. Племство је
одувек било равнодушно према тржишту и презирало буржоазију јер јој
је својствено да смисао демоктарије налази само на тржишту, тј. у
богаћењу, а не у монархији или у вери и Цркви.
У свом раду постављали сте питање да ли је теологија наука или
уметност. Шта је за Вас, заправо, теологија?
Теологија је историја литургијског живота од првог Сабора до данас. На
свим тим саборима говори се о Христовој личности, ни о чему другом,
него само о његовој личности. Личност није исто што и индивидуа,
личност је догађај у животу човека као индивидуалног бића. Личност је
смисао, а Бог се и оваплотио да би нам дао смисао живота. Вера није
наука, она је, у ствари, уметност преображаја људске личности у
свечаност Царства Божијег.
Данило Радмиловић, протонамесник
Владичански двор поново у Диселдорфу
Разговарамо са протонамесником Данилом Радмиловићем о плановима
и пројектима које жели да оствари Црквена општина Диселдорфа.
Прича почиње 1984. године када је покојном протојереју ставрофору
Добривоју Чилерџићу, који је био у добрим односима са Протестантском
црквом у Немачкој, понуђено да изабере локацију у Диселдорфу за
подизање православног храма. Изабрао је плац од 2.600 квадратних
метара, поред самог аеродрома, који су протестанти поклонили
Црквеној општини Српске православне цркве.
Ту је већ био објекат који су протестанти користили као дечији вртић. На
остатку земљишта започела је градња храма Светог Саве. Временом,
протестанти су поклонили још један део земљишта, тако да сада Црквена
општина у Диселдорфу укупно има 4.200 квадратних метара земљишта.
Протестатни су и као једнократну помоћ поклонили 1,1 милиона
немачких марака за подизање православне цркве, а Келнска
надбискупија је додала још 500.000 немачких марака. То је била добра
база за почетак радова на изградњи храма Светог Саве, заједно са
прилозима верника. Храм је саграђен у рекордном времену, за 11
месеци.
У време проте Добривоја, а пре немилих дешавања у нашој отаџбини,
контакти са Римокатоличком црквом били су на највишем могућем
нивоу, као контакти са градским властима и политичким круговима у
граду и покрајини.
Нажалост, после дешавања проузрокованих ратом у бившој Југославији,
контакти су сведени на најнижи ниво – међусобно се честитају само
Васкрс и Божић.
11
Дешавања на просторима Југославије у протеклих 20 година ишла су у
прилог другим групама странаца у Немачкој, пре свих Турцима, као и
онима чије су земље данас чланице Европске Уније. Ми смо остали на
маргини дешавања.
Покушавамо поново да успоставимо добре контакте, признајем да тешко
иде, али верујем да ћемо успети.
Епископ Константин причешћује вернике
Продукт доброг међукомшијског односа и хришћанске љубави јесте и
пројекат који спремамо
Наиме, са благословом надлежног епископа, планирамо да купимо
земљиште Протестантске цркве, 1.600 квадратних метара, и на њему да
саградимо владичански двор и поново пребацимо седиште Епархије
средњоевропске у Диселдорф. Кажем поново, јер је седамдесетих
година прошлог века у овом граду било седиште Западноевропске
епархије и епископа Лаврентија.
Планирана је доградња постојећег обданишта Протестантске цркве, што
би финансирали град Диселдорф и ЕУ, а потом би зграда била
изнајмљена Протестантској цркви на 20 година. Српска православна
црква, као извођач радова и власник земљишта на којем се гради
обданиште, располагала би са 60 одсто места у том одбаништу. То значи
да ће наша деца, Српчад, имати загарантована места у одбаништу што је
велики проблем у граду, као и у целој Немачкој.
13
Подизање крстова у Диселдорфу
„Крст носити нама је суђено“
Храм посвећен Светом Сави У Диселдорфу је на дан Воздвиженија часног
крста, 27. септембра 2010. године, добио нове крстове који су урађени у
мајсторској радионици господина Миодрага Петровића и који су реплика
крстова на храму Светог Саве у Београду.
Досадашњи крстови на храму били су лепи, али нису били довољно
уочљиви.
На дан подизања часног крста, Његово преосвештенство епископ
средњоевропски господин Константин је са свештенством и верним
народом служио свету архијерејску литургију и освештао крстове.
Епископ је у својој беседи изразио радост коју, као пастир, осећа у
свечаном тренутку празника, који је установљен на проналажење и
уздизање часног крста од стране светог и равноапостолног цара
Константина Великог и његове мајке Јелене.
Епископ Константин је истакао да крст часни од тада постаје и објективни
критеријум и мера човечности целокупне васељене.
Његово преосвештенство епископ Константин и протонамесник Данило
Радмиловић, парох диселдорфски, љубазно су поздравили госте,
посебно професора Мирослава Лазовића који је живописао храм, а сада
ради мозаике којима ће украсити капелу посвећену Светом Ђорђу
Кратовцу.
Посебно је било заниљиво да је крстове, са професионалним
занатлијама, поставио и председник Црквене општине Диселдорфа
господин Душко Перић, иначе инжењер грађевине и извођач радова на
Дому Светог Симеона Мироточивог, показавши занатску умешност.
Ни киша није спречила верни народ да дође
15
На небу од олова засијао је крст који је поставио г. Перић
Иако је био радни дан, на свечаност је дошло доста верника и
свештенства из других парохија ове епархије. Верни су се после посне,
свечане и са љубављу припремљене трпезе разишли са дубоким
уверењем да ће крстови доминирати овим крајем и сведочити веру
православну и да ће тихо приповедати истину о Богочовеку Христу, коју
је можда најлепше изрекао највећи српски песник Његош:
„Крст носити нама је суђено, васкрсења не бива без смрти!“
У овој атмосфери празника осетили смо предукус прославе скорашњег
јубилеја, прославе 1.700 година од Миланског едикта, којим је цар
Константин отворио врата снажној проповеди о Христу распетом и
васкрслом, нашој нади и последњој стварности човечанства.
Горан Раденковић
Данило Радмиловић, протонамесник
На празник Воздвижења часног крста, 27. септембра, после литургије,
разговарамо са протонамесником Данилом Радмиловићем, поводом
постављања нових крстова на храм Светог Савее у Диселдорфу. Он за
„Диселдорфски гласник“ каже:
„Осећања су помешана, али је радост велика. Парохијани Црквене
општине у Диселдорфу су 50 година од њеног оснивања и 25 година од
освећења храма, коначно добили најважније што храм споља приказује,
што светли свету – крстове, које данас подижемо у славу Бога. На лицима
људи на литургији видела се неизмерна радост јер је оставрено оно на
шта се деценијама чекало. Стари, мали крстови су скинути и коначно су
заблистали нови, који су реплика раскошних крстова са храма Светог
Саве у Београду.
17
Пут у Хиландар
Душа Србије
Пут у Хиландар није само пут до теократске државе Свете Горе и посета
културно-историјског споменика, већ пут посут мистичном калдрмом и
мозаиком осам векова постојања ове светиње.
Пут у Хиландар је пут ка Богу, лествица Јаковљева и сновиђење овог
патријарха у коме анђели силазе и узлазе на небеса.
Стићи тамо значи ући у мир Божији, молитву, пост и победу над грехом и
стихијама овога света.
Хиландар је српски манастир на северном делу Свете Горе Атонске,
државе православних монаха која постоји више од 1.000 година. У њој
влада дух православне Византије, цивилизације која је много дала
европском наслеђу, а која је под ударима Отоманске империје коначно
престала да постоји 1456. године.
Веселин Армуш, ходочасник, еколог и визионар
Манастир Хиландар основали су Стефан Немања и његов син Свети Сава
1198. године. Подигнут је на рушевинама већ постојећег манастира. То је
био први српски универзитет и један од већих српских излазака у
космополитски свет. Споља изгледа као средњовековно утврђење јер је
опасан бедемима високим 30 метара. То је читав један град и
19
сведочанство да етнофилетизма, ксенофобије и шовинизма није било у
Србији, бар у њеној духовној елити.
Манастир је нарочито помагао краљ Милутин, који је подигао, на месту
старе, нову Богородичину цркву 1320.године, и величанствени пирг на
обали Егејског мора, надомак Хиландара.
У малој групи ходочасника који су овог октобра посетили Свету Гору били
су г. Душко Перић, председник Црквене општине Диселдорф, велики
донатори ове Црквене општине г. Веселин Армуш, г. Драган Станојловић,
г. Миодраг Петровић, г. Предраг Бата Трифуновић са сином Стефаном,
као и Мирослав Лазовић, истакнути уметник и професор Академије
примењених уметности у Београду.
Предах
Уз вишедневни пост на води у Хиландару, исповедио нас је и причестио
наш сапутник, диселдорфски протонамесник отац Данило Радмиловић.
Дао нам је духовне савете, али нас је водио и упознао са светињама
Хиландара, Кареје и Карејске испоснице Светог Саве.
Једне ноћи надомак манастира Хиландар, када смо се враћали из
Милутиновог пирга који стоји на обали мора, чули смо шакале који су
завијали на месечини. Чемпреси су се гордо и достојанствено извијали
ка небу, а звезде су биле на дохват руке. Море у даљини запљускивало је
обалу коју још нису такли туристи. Све је било као у Шестодневу
Мојсијевом, Први дан стварања.
Баш на том месту учесници ходочашћа поделили су своје утиске са
путовања.
Испред крста Цара Душана
Душко Перић, сусревши се са светињама, рекао је да му је велико
задовољство да смо ове године обишли Косово – срце, и Хиландар 21
душу Србије. По његовим речима, наш први архиепископ Свети Сава
овим манастиром нас је приближио православној духовности. Наши
монарси и наш народ напајали су се духовношћу на овим изворима.
Монархије, за њега, нису превазиђени облици владавине и треба, по
речима пророка Јеремије, стати на праве стазе и ходити по њима. Све
остало ће нам се, ако смо вредни и искрени, додати.
Испред пирга Краља Милутина
Веселин Армуш рекао је да је на Хиландару доживео сусрет са високом
спиритуалношћу. Ипак, нагласио је, неколико дана боравка мало је
времена да човек живи у ритму духовности која од векова овде траје и
којој је импулс дао Свети Сава. Господин Армуш нам је причао како
природу треба заштитити и чувати као дете. Природа је, за њега,
огромна енергија од Бога дарована. Заинтересован је да на Хомољу
направи низ малих хидроелектрана и свету понуди лепоту природе у
Србији. Еколошка атмосфера Хиландара још му је јача инспирација.
Драган Станојловић је нагласио да утиске са Хиландара не треба
препричавати, већ доживети.
Хиландар је и за Предрага Бату Трифуновића света земља, место на које
је добро доћи. То је земља којом су ходали Свети Сава и цареви Милутин
и Душан и велика је ствар осетити атмосферу из њиховог доба.
И Стефан Трифуновић рекао је да је посета Хиландару јединствени и
непоновљиви доживљај несвакидашњем месту где се могу осетити мир
и тишина.
После богослужења
23
Драган Станојловић, ходочасник
Моји утисци са путовања
Хиландар је тешко препричати, њега треба доживети. Нажалост, тамо
сам срео и људе који Хиландар доживљавају више као туристичку
атракцију, без духовне димензије. Сваки ходочасник би, по мени,
требало да се упозна са значајем овог манастира за српски народ и
православље. Фасцинантан је сусрет са монасима и културноисторијским богатством ове светиње. Захваљујем се монасима на
њиховој љубазности и срдачном односу. Требало би да сви, у складу са
својим могућностима, помогнемо Хиландару. Посебан утисак на мене
оставио је сусрет са оцем Јованом, који има 103 године у манастирском
метоху Каково. Имам утисак да су и други ходочасници били
одушевљени.
Драган Станојловић пред моштима Св. Димитрија у Солуну
Др Лазар Станић посетио Богословију Светог Саве
Парохија треба да живи богатим
литургијским и културним животом
Богословију Светог Саве, која ове школске 2010-2011. године собом носи
200 година постојања од њеног оснивача Доситеја Обрадовића, међу
првим гостима посетио је дугогодишњи добротвор ове школе др Лазар
Станић.
Господин Станић је школи поклонио апарат за сокове и чај који ће
користити ученици. Ову донацију је омогућио, како каже др. Станић, др
Данило Јанковић из Келна. Годинама др Станић материјално помаже
Српску православну цркву.
25
Излазио је у сусрет многима који нису имали могућности да набаве
техничке уређаје, донирао је компјутере и епископима и лаицима.
Набавка лекова, витамина преко Хемофарма заустављала је много пута
праве епидемије вирозе у Богословији. На иницијативу Јована
Стаменковића, професора Богословије, одазивао се кад год је требало да
се пружи рука нашој православној омладини.
Отворен и срдачан пристао је да нам да и интервју о свом оцу, часном
свештенику. У Келну је, својом великом харизмом и социјалном
интелигенцијом, издејствовао простор од Келнске надбискупије за храм
Српске православне цркве, који мало ко има у Западној Европи. На
Светој Гори отварају се сви манастири на помен његовог имена. У то смо
се осведочили када смо били са њим на ходочашћу.
У срдачном разговору са протојерејем ставрофором др Димитријем
Калезићем, инспектором богословија, и протојерејем ставрофором др
Драганом Протићем, ректором Богословије Свети Сава и професором
Јованом Стаменковићем, др Станић је истакао да се, као повереник
манастира Хиландара за Средњу Европу, у Богословији Светог Саве увек
осећао као у Хиландару јер је и Богословија континуитет духовности којој
је импулс дао Свети Сава.
Др Станић са нарочитим поносом говори о свом духовном чаду Данилу
Радмиловићу. Парохију у Диселдорфу сматра својом домом, иако живи у
Келну и Београду. Заједно са црквеном елитом из Диселдорфа, залаже
се да Диселдорфска парохија не живи провинцијалним, већ богатим
литургијским и културним животом. Велики је пријатељ Његове светости
патријарха српског господина Иринеја и та другарска љубав подсећа на
љубав краља Давида и принца Јонатана, сина Сауловог. Она је рана,
зачета још у детињству, а траје деценијама.
Биљана Крстић, уметник
Писак локомотиве и звиждук пиштаљке
враћају ме у детињство
У
просторијама
Радио
Београда срећемо се са
нашом познатом уметницом
Биљаном Крстић. Срдачна и
отворена, одваја парченце
времена да нам каже нешто о
себи, свом стваралаштву и
уметности која једина допире
до мистериозне историје настанка етно песме. Песма се, по њеним
речима, рађа из радости, бола и туге, емоција које су саставни део нас.
Превазићи их може само уметник који из ружног ствара лепо, који нам
поставља јасне дистинкције између добра и зла. Певам зато што је
хришћанство вечна мелодија која неће престати, каже Биљана, која са
радошћу пристаје да говори за „Гласник“ и срдачно поздрвља све
читаоце у Диселдорфу.
Да ли се сећате детињства?
Рођена сам у Нишу, у радничкој породици, тата ми је био службеник
железнице, а мама домаћица. Са татом сам дочекивала и испраћала
возове, пиштаљка ми је била омиљена играчка, а писак локомотиве увек
ми врати сећања. Мама је била брижна, тиха, душевна жена, а тата
весељак који је изузетно волео друштво, песму и кафану.
Мислим да сам од обоје покупила понешто. Тата је имао фантастичан
осећај за ритам и дивно је играо, а мама је предивно певала старе песме
које је научила у родном селу Црвеном Брегу, од мајке. У кући је увек
27
било весело, за празнике смо три старије сестре и ја организовале
приредбе родитељима, са скечевима и певањем.
Какве песме су се певале у Вашој кући?
Најстарија Мира је волела Риту Павоне и старије италијанске певаче, па
смо заједно скидале мелодије са Сан Рема и измишљале текстове, мало
на српском, мало на италијанском. Друга сестра Иванка је углавном
слушала рок – Криденсе, Крим, Енималс, а трећа Вера је кући донела
домаћу плочу за коју и данас мислим да је најбоља на овим просторима
„Дневник једне љубави“, Јосипе Лисац. Мама и тата су волели народну
музику, а ја сам узимала од свих њих и учила.
Када сте дошли у Београд?
У Нишу сам завршила основну и Средњу музичку школу „Др Војислав
Вучковић“, где сам постала заљубљеник вишегласног и а капела певања.
Пошто у Нишу није било факултета музичке уметности, 1975. сам дошла
на студије у Београд. Становала сам у Врбничкој улици, у Раковици, рано
устајала и са радницима који крећу на посао, хватала трамвај до
факултета. Кући сам се враћала само да преспавам. Не постоји део града
у којем нисам живела као студент, не зато што сам била лош подстанар.
Или ми није одговарала цена или нисам могла дуго да боравим у стану.
Имала сам дивне газде и газдарице, прихватили су ме као своје дете.
Кроз живот ме је увек некако пратило оно „мала Биља“, људи су увек
осећали потребу да ме заштите и помогну ми, а мени је то пријало.
Како је почела Ваша соло каријера и како је настао „Бистрик“?
Док сам студирала, упознала сам Бору Ђорђевића и Ђолета Балашевића,
са којима сам почела да певам у групама „Сунцокрет“ и „Рани мраз“.
Убрзо је уследила солистичка каријера, а онда удаја и рођење Милице и
Ленке. Током деведесетих се родила идеја да се посветим нашој
традиционалној музици у новом руху, а „Бистрик“ је настао 2000. године.
Највећи успех доживели смо 2007. када је албум „Тарпош“ уврштен међу
десет најбољих албума у Енглеској. У свету се сваких 15-30 секунди
објави по један диск, и радује ме да у таквој понуди будемо одабрани
међу десет најбољих. И то без икакве везе или протекције, сасвим
другачије од оног на шта смо навикли на овим просторима где квалитет
не гарантује успех, већ га гарантују познанства и политичке опције.
Захваљујући немачкој издавачкој кући "Intuition-Schott music", која је
врхунски представила „Тарпош“, успели смо да се својим аутентичним
изразом позиционирамо међу мноштвом других култура.
Да ли и Ваше кћерке воле
традиционалну музику Балкана?
Милица је апсолвент на индустријском
дизајну, а Ленка иде у Филолошку
гимназију и планира да студира језике.
Обе су музикалне, ишле су у музичку
школу, а на оца Тихомира Арсића, имају
глумачки таленат. Срећна сам што су
имале прилику да од мене чују прегршт
песама, а напамет знају барем
тридесетак старих и ретких које је Ленка,
као мала, звала „природне песме“. То је
нека врста наслеђа које ће понети од
мене, као што сам ја научила од своје
мајке.
Како се слажете са кћеркама?
Трудимо се да сваки слободни тренутак проведемо заједно. Најдраже су
нам шетње Кошутњаком и поред Дунава са куцом Таром. Пре две године
избацила сам телевизор из куће и од тада живимо фантастично. Нико ми
то не верује, увере се тек кад дођу у госте. Одузимао нам је много
времена, готово смо постали зависници. Сада нам је стално укључен
радио, па ме музика успављује и буди.
29
Да ли можете пристојно да живите од посла којим се бавите?
У шали често помињем да сам се, кад је Бог питао: „Биљо, да ли хоћеш
стаус или новац?“, определила за оно прво, мада не бих имала ништа
против ни да имам пара. Од посла којим се бавим може скромно да се
живи. Не може да се вози супер луксузан аутомобил и летује на Азурној
обали, али може да се вози пристојан ауто, летује на Сребрном језеру,
зимује на Златибору... Децу сам научила да се прилагођавају времену и
средствима које имамо, и волела бих да направе бољи избор када
бирају посао.
На чему тренутно радите?
Већ 27 година радим на радију. Почела сам као музички сарадник на
„202“, а наставила као музички уредник на Првом програму Радио
Београда. Највеће задовољство ми је ауторска емисија „Изворишта“,
средом од 23 сата до поноћи, у којој слушаоцима представљам музику
из разних крајева света. Још као девојчица заљубила сам се у старинске,
ретко извођене песме са Косова, Јужне Србије, Тимочке Крајине,
Македоније и других крајева, и тако је све почело.
Како се у свету позиционира музика са ових простора?
Последњих година су у world music-у највише позиције заузели дувачки
оркестри са ових подручја јер су забавни, весели и другачији од онога
што се нуди са других континената. Томе су посебно допринели
Кустурица и Бреговић, који су их прославили у филмовима и на
концертима. Међутим, ово што „Бистрик“ ради је потпуно другачији
приступ традицији и прилично се разликује од музике дувачких
оркестара. На гостовањима нас питају где су нам трубе. Пошто их
немамо, трудимо се да свету понудимо и другу музичку слику ових
простора, па на неки начин едукујемо људе да није само труба
инструмент одавде, већ да постоји много разнородног блага које треба
открити и показати.
Предраг Ристић, архитекта
Реке су нас повезивале
Ко би рекао да је у Војводини била прва српска слободна територија за
време Турака? До сад смо знали да је била само у Црној Гори.
Међу тим баруштинама, маглама, локвањима, које је велики Вук
Исакович од милоште звао Новом Сербиом, била је Шајкашка слободна
територија. Ту је постојала и војна хијерархија у којој је, као мало воде у
ораховој љусци, пренесена част и достојанство некадашње славне српске
средњовековне државе.
Још је Гаврило Стефановић Венцловић држао префињене проповеди
шајкашима, богатим српским језиком, коме Вук Стефановић и остали
нису били дорасли, у Ђуру, Сент Андреји.
31
Шајкашка средишта били су и Коморан и Тител, прича нам архитекта
проф. др Предраг Ристић, једини српски носилац краљевске награде
Енглеске за архитектуру, принца Чарлса и лорда од Кентерберија.
Његова идеја била је да се у Апатину направи Шајкашки клуб, али
политичке странке нису имале слуха за то. Веровали или не, док је
Дунавом код Апатина пролазила Улмска кутија, односно реплика
старинског пловила којим су Немци насељавани у 18. веку у наше
крајеве, он је излагао идеје о прављењу Шајкашког дома и кајакашког
клуба.
- Овде, у Апатину, јесте средина Дунава, од Шварцвалда до Црног Мора.
Ту ћемо побости шипове и направити пристаниште - рекао је Пеђа, на
шта га је припадница једне странке, иначе грађевински инжењер, питала
– а шта су то шипови?
Шокиран овим питањем, архитекта Пеђа Ристић погледао је на Дунав и
тог тренутка је пролазила лађа која је кренула из далеког Улма једног
вредног народа који је направио реконструкцију свог пловила.
О шајкашким домовима у Апатину, Тителу и другде по Војводини нигде
више нема помена.
Питамо Пеђу ко су шајкаши.
- Били су рибари, гусари, свет који је живео у мочварама и на реци, а
били су у служби хришћанства. Требало је турске лађе опленити.
Учествовали су у биткама. Пошто су зиме у Панонској низији биле оштре,
носили су на глави шајкачу која је могла да се навуче на уши, да не
промрзну. Ето, та капа је постала национални симбол Србије. Знате, ни
црногорска народна ношња није црногорска, већ ношња коју су Млечани
скројили за своје Крајишнике. Тако су и Личани имали крајишку
униформу.
Пеђа је српски патриота, али је осетљив и на туђу несрећу. Са својим
„четницима“ средио је у напуштено немачко гробље у Качареву, где је
пројектовао православну цркву у византијском стилу, и то презентирао
немачком аташеу за културу.
- Ето ту, у Качареву, у Градској кући, Горане, можеш да нађеш слике на
зидовима на којима су представљени немачки досељеници који стижу у
Банат. Немачка култура је за нас била идеал, ишао сам у немачку школу.
Додуше, отац ме је исписао 1941, када су нацисти бомбардовали
Београд. Докторирао сам у Грацу. У мени духовни оркестар свира
монархистичку мелодију целог живота, али бојим се да је, као Бетовен,
не чујем. Мислим да би реконструкција шајкашких домова и чамаца,
развој кајакашких клубова широм Дунава и Тисе била афирмација српске
традиције. Не само сећање на прошлост, већ духовна будућност Србије
која није репа без корена. Честитам вам јубилеј, 50 година постојања –
каже Пеђа.
33
Драган Лакићевић
Штап патријарха Павла
КУЋАНЦИ
ен у обичног путника, путовао некад Свети Сава Славонијом.
Пробучен
Прође кроз једно село, а тамо испред сваке куће домаћин са ракијом,
девојка са хлебом и сољу. Дете држи бокал с чистом водом и бели
пешкир – да намерник опере руке.
- Изволите у кућу – позива један.
Пред другом кућом:
- Наша су врата увек путнику отворена.
- У ову кућу као у своји – рекоше на капији треће куће.
Свети Сава благодари и смеши се:
- Све неки кућанци!... Како се зове ово село, браћо?
- Кућанци, брате, ако ти кажеш!
Свети прекрсти штапом.
Отад се то село зове Кућанци, и људи кућанци, а домаћице кућанке.
СЕНКА МАЈКЕ
Мајка Патријарха Павла звала се Ана. После очеве смрти, прудала се, а
дечаке Гојка и Душана подизала је тетка Сенка.
Како су пролазиле године, и док је био Гојко, и кад је био монах Павле,
помишљао је да му је тетка – мајка.
- Сенка мајке – рекао је једном гласно. – Не... Него, Сенка Божије Мајке.
Свака мајка је сенка Божије Мајке.
ТЕТКИНА ВЕРОНАУКА
Кад му се упокојио отац, а мајка преудала, малом Гојку Стојчевићу
остаде само тетка. Она га је подизала и о њему се старала.
Једног дана дечак је био усамљен и замишљен, а тетка то примети, па га
упита шта га мучи.
- Неко има мајку, неко има оца, неко има и оца и мајку, а ја немам ни
оца ни мајку.
- Имаш Бога Господа – вели тетка.
- А имаш ли ти Бога?
- Свако има Бога онолико колико му треба. Ко некога нема, Бог му га
надокнади. Некоме је Бог отац, некоме муж, некоме брат. Он никад неће
умрети и никад те неће оставити. Све стари, Бог не стари. Гледа те и чува.
Једног дана у башти јурнуше на њега нечији пси. Дечак мали, пси
огромни. Он се сети да му сад може помоћи само Бог, јер никог другог
није у близини било. У том трену једна јабука спусти грану или он
одједном толико порасте да се дохвати те гране, па с ње на још вишу
грану. Пси стадоше, па одоше. Уто дође и тетка јер Бог надгледа пут
којим иду добри људи.
- Ето, видиш, мој Гојкићу! И тетке кад нема, Бога има!
МЕША
У исту школу, у Тузли, ишао с Гојком један Мехмед: висок, важан,
паметан.
Гледа Гојко дечака и његово име. Помишља: Мехмед, Освајач... Сетио се
и старинске песме: „Љуто куне турски цар Мехмеде: Град Сталаћу, да те
Бог убије...“
35
У песмама српским нема страшнијег имена. А овај младић леп, озбиљан,
замишљен.
- Ко ти је набољи друг? – упита тетка Сенка Гојка, кад је дошао кући за
Божић.
- Један Мехмед Селимовић.
- Какав црни Мехмед? То ти је Турчин, јадна ја!
- Он је поштен и мудар – вели Гојко.
- Јеси ли стално с њим?
- Врло мало. Једва се познајемо. Али то мало вреди некако пуно. Ваљамо
ми једна другоме, не знам како...
- А што је турске вјере?
- По поштењу, ми смо исте вјере – вели Гојко.
- Поздрави га онда – вели тетка.
Кад је дошао у школу, Гојко позва Мехмеда:
- Меша, Меша!
- Откуд ти знаш да мене зову Меша?
- Поздравила те моја тетка, а она свакога зове од милости, па вели:
„Поздрави тога Мешу, Бога га живио!“
(Био је то Меша Селимовић)
ПРИНЦИПОВЕ СТОПЕ
Кад је био ђак богословије у Сарајеву, прелазио је Гојко Стојчевић често
преко Принциповог моста. На том месту народни херој Гаврило Принцип
убио је окупаторског надвојводу и престолонаследника Аустро-Угарске
монархије Франца Фердинанда.
На каменим плочама моста биле су утиснуте Принципове стопе. Гојко их
је дуго загледао.
- Стани у њих, синко, да добијеш Гаврову снагу и уздање – говори му
стари, седи Сарајлија, господин са штапом и шеширом. Сећа се и он –
вели - оног Видовдана и Принциповог подвига 1914. – Тада смо рекли да
се не дамо газити.
„Клањам се ја, чико, Принциповим стопама и храбрости, а стајем у
Христове стопе, да ми он да снаге и уздања“, помисли Гојко, који се
родио оне 1914. године.
МОЛИТВА У ВОДЕНИЦИ
Млади Гојко учио се молитви и црквеном појању - у воденици. Точак
тутњи, вода хучи, брашно сипи, он пева.
Мешају се те песме – она која ствара брашно за тело и она која ствара
квасац за душу. Пева Гојко, пева воденица. Воденица се претвара у храм,
Гојко у свештеника.
- Огањ и град, снијег и магла, вјетар силни који извршује ријеч Његову,
горе и сви хумови, родна дрвета и сви кедри, звијери и сва стока, бубиње
и птице крилате, цареви земаљски и сви народи, кнезови и све судије
земљске, момци и дејвојке, старци и дјеца – нека хвале име Господње,
јер је само Његово име узвишено, слава Његова на земљи и на небу...
А брашно само засипа.
„Овако и милост Божија, и љубав засипа из воденице Господње овога
света и свих светова“, мисли млади Гојко, и пева, пева.
37
ВЕРА И СУМЊА
Мени се чини да не верујем – каже један младић монаху Павлу.
- Чим
им ти се чини да не верујеш, ти макар мало верујеш. И мало веровања
боље је од много неверовања. Веровање је као семе: у доброј земљи и
на доброј години роди и умножи се.
- Али, оче, ја бих волео да верујем и да не сумњам да верујем.
- Нема тога који не сумња. Кад помислиш да сумњаш, најбоље верујеш.
- Сумњаш ли ти да верујеш, оче?
- Верујем да верујем, и сумњам да сумњам.
- А Бог?
- Бог то зна. Он воли да верујеш, али се не љути што сумњаш,
мњаш, јер ко
данас сумња сутра ће веровати. Ко воли да верује, он верује.
ЛОВОКРАДИЦЕ
Једног зимског јутра, у свитање, хитао епископ Павле на јутрење у цркву
под планином. Угледају га неки криволовци с ножевима и керовима.
- Некакав поп – шапну један и показа на владику – можда има динара и
дуката...
- Да га нападнемо! – вели други.
Крену из заседе, повуку псе. Пси неће. Тргну повоце. Пси стоје. Један кер
зарежа на господара. ловокрадице застадоше и замислише се.
- Можда је свети човек – шапну први.
- Чим пси нече на њега... – додаде други.
ВЛАДИКА И ПАСТИР СА ШАРЕ
Ишао епископ призренски Павле по планини Шари, па му рекли да један
чудан чобанин живи у планини високо. Отишао владика да га обиђе и
нашао га у колиби где чува само једну овцу.
- Где су ти остале? – упита га владика.
- Неку вуци, неку Турци, остаде ми само ова.
- Па, шта сад радиш, брате?
- Чувам ову овде овчицу и молим се Богу да ми се ојагњи, па ће их још
бити.
Владика се замисли, па рече:
- Брате драгу, моли се и за мене, да и ја своје стадо сачувам, да ми се
умножи и преостане пред вуцима и Турцима.
И оде низ планину.
ПАТРИЈАРХ И ПЕСНИК
Срели се једном патријах Павле и песникиња Десанка Максимовић.
- Ваша светости, ви мени личите на оне светитеље из народних песама.
Слушала сам како уз гусле о њима певају у мојој Бранковини.
- А ви мени личите на те песнике народних песама. Слушао сам вашу
песму о стрељаним ђацима: „Другова редови цели истог часа се узнели
до вечног боравишта“. И, ето, та ваша песма ствара светитеље. А песма
39
којаа некога посвети, постане народна песма. Зато сте ви, госпођо
Десанка, народни песник.
Тако песник одреди место патријарху, а патријарх песнику.
СВЕТИ НИКОЛА
Био је Свети Никола. Зима, ноћ. Снег заледио улице и плочнике
Београда. Просјак стоји у Улици краља
раља Петра и чека хоће ли наићи неко
да му удели. Слава велика, град опустео, нигде живе душе. Угледа
просјак како низ улицу, ка Патријаршији, жури патријарх Павле, па стаде
насред плочника, скиде капу и стави је преда се.
га, прекрсти се без речи и продужи.
Патријарх га обиђе, окружи око њега,
У оном кругу око просјака наједном као да нестаде снега и леда, постаде
суво и топло. Просјак се зачуди. Крену да пође, али изван круга – зима.
Врати се на оно место - топло.
огледа ка Саборној цркви.
- Хвала ти, Свети Никола – шапну просјак и погледа
ОСТАЈЕ ДУША
Последње дане и године земног живота патријарх Павле провео је на
Војномедицинској академији у Београду.
Имао је пуну болничку негу. Редовно му мерили притисак, прегледали
рад срца, крвну слику...
Једног дана снимили му плућа. На снимку - тела није било. Пошто је
поновио снимак, узбуђен лекар изјури из кабинета и монаху који се
старао око патријарха рече да се десило нешто што се на рендгену досад
није десило – уопште се не виде кости и органи!
- Али, остаје душа – мирно рече млади монах, јер га је патријарх томе
учио. – Зато се и молио свјатјејши – додаде, па се прекрсти.
СПАСЕЊЕ
Уочи велике сахране, тело патријарха Павла било је изложено у Саборној
цркви у Београду. Огромни ред народа, старих и младих, као да је
извирао из земље, пружао се од „Москве“ и „Албаније“, дуж Улице
кнеза Михаила и Улице краља Петра. Запутили се људи да целивају крст
у руци свог патријарха. Међу њима студенти и војници, метохијски
погорелци, племићи из приморских страна.
На крају реда жена. Женица. Омалена, јуродива, просветљена небеским
осмехом. Репортер телевизије је пита шта ту ради.
- Спасење! Спасење! – говори она једину реч коју сада зна и која лебди
над тим редом већ трећи дан и ноћ.
Пут патријарха Павла је пут Спасења. Тих дана, толики народ је кренуо
тим путем.
ПАТРИЈАРХОВ ШТАП
Кад је преминуо патријарх Павле, у углу болничке собе остао је његов
штап. Тело блаженопочившег однето је у Патријаршију. Патријархов
штап који је још као епископ носио у Призрену и Грачаници, запутио се
својим путем. Видели су га у Хиландару, Милешеви, Острогу... Слава му и
милост.
41
Помешао се са осталим владичанским штаповима који стоје заједно,
старији и новији, прости и скупи, ишарани и украшени.
Ко га узме осети да је другачији од других. Ко га носи, тај чини као
патријарх Павле. Тај штап мири и растерује мрак из људи и из народа.
Фељтон о српским патријарсима – други део
Значај патријарха у политичком живота Срба у
савремено доба
После Косовске битке 1389. године, Српска црква поново је почела да
зависи од Цариграда. Патријарх васељенски је потврђивао изабраног
српског митрополита и редовно је био помињан у нашим литургијама.
Ипак, сукоби су били чести, поготово када је Цариград покушавао да
наметне грчке кандидате за српске епископе.
У 17. веку, 1690. године, велики број Срба, на челу са патријархом
Арсенијем III Чарнојевићем, емигрирао је на север како би избегао
прогон који је претио од стране Турака. Пошто су Срби помагали Аустрију
у борби против Турака, аустријски цар Леополд И обећао им је
привилегије - слободу вере и слободу избора војводе, као и надзор
српског архиепископа над црквеним и световним пословима Срба.
Године 1737. дошло је до другог таласа исељавања, под патријархом
Арсенијем ИВ, када су аустријске трупе напустиле Србију. Ново седиште
Српске цркве прво је било у Сент Андреји, затим привремено у Београду
и најзад у Сремским Карловцима.
Упркос датим привилегијама, током 18. века аустријска влада је све
више, у различитим допунским одредбама закона, ограничавала
привилегије Срба. Године 1770. и 1777. издати су правилници за
организацију црквеног живота Срба у Мађарској, који су наишли на
знатан отпор свештенства и народа, јер је постојао страх од унијаћења
(покатоличавања).
Године 1779. створен је правилник – Деклараторијум, који је остао на
снази до 1868, који јасно показује тежњу да се утврди државна свемоћ у
црквеној области. Овај аустро-угарски документ подразумевао да
епископске Синоде одобрава држава и да њима присуствује један
државни изасланик, комесар.
После проглашења Краљевине Југославије 1918. коначно су се ујединиле
различите јурисдикције српске цркве. Епископи свих јурисдикција
састали су се 1919. и донели одлуку о поновном уједињењу. На дан 12.
септембра 1920. године, тачно 154 године после укидања Патријаршије у
Пећи, у Сремским Карловцима одржан је Сабор свих српских епископа, у
присуству регента, премијера и министра за верска питања. Прочитана је
одлука епископског Сабора у којој је, између осталог, стајало:
„Донели смо одлуку да своју, под разним државним и црквеним
властима раскомадану, а сада у смислу црквених правила и прописа у
једну вишу црквену област уједињену аутокефалну Српску православну
цркву, сходно њеном новом обележју у апостолском задатку, а
одазивајући се жељи свештеника и народа, према освештаним
предањима народа и цркве, споразуму са Круном, као и у складу са
благонаклоним сестринским сагласјем свете Велике Цркве, подигнемо
на ступањ и положај Патријаршије, и тиме обновимо и успоставимо од
1766. године иновреном влашћу укинуту стару Патријаршију.“
Министар за верска питања прочитао је краљеву наредбу у којој краљ
одобрава одлуку епископа, и тиме је чин поновног успостављања
Патријаршије био закљуучен. Патријарх којег је требало изабрати
требало је да носи титулу „српски патријарх Православне цркве
Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“.
43
Патријарх је изабран на посебној
изборној скупштини, 12. новембра 1920.
године.
Био
је
то
београдски
митрополит Димитрије, који је био на
месту патријарха до 1937. године.
Те године на чело Српске православне
цркве долази патријарх Варнава. То ће
бити тешка времена. Краљевина
Југославија ће потписати споразум са
Ватиканом о привилегованом положају
Католичке цркве и избиће Конкордатска
криза, јер је овим споразумом Српска
православна црква субординирана у
односу
на
западну
хришћанску
конфесију. То је изазвало жестоке дискусије и оштре реакције против
владе Милана Стојадиновића. Током ових
дешавања, патријарх Варнава је полако, али
осетно почео да копни. Његов живот се
ускоро угасио, после само годину дана
проведених на челу СПЦ. Верује се да је био
отрован, мада никада тачно није утврђено
шта се стварно збило. Масован молебан за
његово здравље одржан је 19. јула 1937,
после којег се формирала литија која је
требало да прође од Саборне цркве кроз
Кнез Михаилову до Цркве светог Саве на
Врачару. Управа Београда забранила је да
литија прође Кнез Михаиловом од 16 до 20
часова, како су то хтели организатори овог
протеста. Дозволили су да иде Васином и
Патријарх Димитрије
Коларчевом улицом према Славији, где није
било много људи који би се прикључили
Патријарх Варнава
литији. Ипак, је литија кренула Кнез Михаиловом.Убрзо је наишла на
отпор жандармерије и то се претворило у тзв. Крваву литију јер је
претучено много људи. Претучен је и шабачки епископ др Симеон
Станковић, и сломљена му је митра.
У Скупштини се водила оштра дебата о Конкордату док се постепено
гасио мученички живот патријарха Варнаве. Од 293 посланика за
Конкордат је гласало 172, а остали су били против. Те ноћи између 23. и
24. јула 1937. упокојио се патријарх Варнава.
На трону светог Саве наследио га је патријарх Гаврило, познат по томе да
је наивно водио демонстрације 27. марта против пакта са нацистичком
Немачком, које је организовала енглеска обавештајна служба. Касније су
га Немци отерали у логор Дахау, а после ослобођења се вратио у земљу
и у, по Цркву тешким околностима, наставио да је води. На месту
патријарха биће до 1950. године. Од 1951. до 1958. патријарх српски
биће Викентије који је, не баш увек наклон комунистичким властима,
потпут патријарха Варнаве, умро под сумњивим околностима.
(Наставиће се)
Црногорска црква могла је дуго да остане аутономна јер Црна Гора
практично никад није била турски посед, а увек је била у тесним везама
са Русијом.
Православна црква у Далмацији, аутномна од 1828, састојала се најпре
од једне епархије чије је седиште било у Задру. Друга епархија основана
је 1870. у Котору. Обе епархије ушле су 1873. у састав румунске
митрополије Черновица. Разлог за то лежао је у настојању аустријске
државе да све православне у областима Цислајтаније (назив за
аустријску територију у оквиру Аустро-Угарске), насељене претежно
католицима, смести под исту јурисдикцију.
45
Црква у Босни и Херцеговини у највећој мери била је под грчким
утицајем, а он је ограничен тек пошто је Аустро-Угарска 1878. окупирала
БиХ. После тога, митрополита је именовао аустријски цар. Потрвда
Цариграда више није била потребна, али је екуменски патријарх
помињан у литургији.
Касније је Карловачка митрополија поставила захтев за јурисдикцију у
БиХ, пошто је, како је речено, сремскокарловачки митрополит законити
наследник угашеног патријарховог седишта у Пећи. Пошто је захтев
одбијен, међу српским грађанима у Босни образован је покрет који је
тражио више права за лаике.
Извесно је да се историја Српске цркве у Аустро-Угарској може поделити
у три фазе:
•
•
•
Од 1650. године и насељавања територије до доношења
Деклараторијума.
Народним сабором из 1790. у Темишвару почиње друга фаза. У
том периоду повећава се утицај лаика, а смањује утицај
хијерархије. Карактеришу је захтеви парохијана да им се одобри
право да сами бирају своје духовнике, као и захтев да се у
митрополитском апелаторијуму (једном од тадашњих органа у
оквиру српске цркве) нађу световни чланови. Током ове фазе
ствара се теолошка наставна база у у Сремским Карловцима и
значајно се побољшава статус епископа и верника православне
црклве у аустријској држави.
Сабори одржани 1842. и 1848. поставили су, на почетку треће
фазе, даље захтеве од којих се велики део и реализовао
захваљујући политичким догађајима између 1848. и 1868.
године.
Eсен у сликарској визији акрилика професора Мирослава Лазовића
Подвиг уметника
Ове године с поносом можемо да истакнемо да је отпочео пројекат
нашег чувеног уметника професора Мирослава Лазовића у Есену,
овогодишњој престоници културе Европе. Поносни смо што су га
изабрали да ослика мурале као поруку зидног сликарства, старог још из
праисторије.
За наше парохијане ће бити занимљиво да је Мирослав Лазовић осликао
Храм Светог Саве у Диселдорфу и да је, поводом 50 година
Диселдорфске парохије, почео и великим делом живописао у
скупоценој техници мозаика Капелу Светог Ђорђа Кратовца на
иницијативу ваших свештеника. Аутор је и три ремек-дела која красе
Дом Светог Симеона Мироточивог – мозаик Светог Саве, Светог Симеона
Мироточивог и Светог Ђорђа Кратовца који се јасно виде из црквене
порте будећи у нама узвишена осећања.
Напор, рад и подвиг су инспирација професора Лазовића у свим
сегментима његовог сликарства. Тако, и у овом циклусу свог
стваралаштва, он опсервира оно што бисмо могли да назовемо
европским чудом, а самим тим и свесветским чудом, које се догодило
баш у Рурској области, где је великим напором створена цивилизација
која је од додира са грубом и напорном технологијом израсла до
најфинијих процеса људског рада.
Човек се, по Лазовићу, кроз енергију враћа природи. Ту су укључени
најсублимнији процеси, од тешког физичког рада до најсавршенијих
феномена техничке цивилизације, где човек увек одговорно враћа оно
што му је природа дала а што је он, као рационално биће, претворио у
игру.
47
Циклус његових слика без еуфемизама говори у еволуцији човека, о
тешком напору угљенокопа који су човечанству у 19. веку доносили 83
одсто енергије, па су као кроз високу пећ преливима енергије
претворени у модерну Немачку Републику.
Човек је за њега homo religiosus као у Псалму Давидовом, саздан тајно,
изаткан у дубинама земаљским. Лазовић нас својим акварелима упућује
на мисао да је човек homo ritualis и homo faber.
Лазовић понекад смешта рударе у пирамиду египатске, иначе статичне
цивилизације. Али видиковци који се отварају из пирамиде јесу
савремени, обзорје нове демократије, не демократије као универзалног
култа, што би рекао професор Штефан Алојз Шумпетер, већ демократије
која је у служби човека. Технологија је преко савремених медија
комуникације постала доступна свим људима без обзира на боју, расу и
социјални статус.
Права индустријска револуција и револуција човека почиње у Европи
која је носила мудрост изумрлих цивилизација. На сликаревим делима
еволутивно се нижу, као што и Богом дана енергија кружи, рудари
угљеникопа, личности у пари машина, све док се локомотива прогреса,
екологије и одговорности човека није захуктала клизећи по површини
дубоке хуманистичке афирмације. Сликар је заговорник владавине
права. Она је за њега енергија која штити човека, која прелази из боје у
боју. Његово сликарство је историјског контекста, оно што библијски
стручњаци немачког говорног подручја називају „методом историјског
контекста“ (Sitzung im leben) појашњавајући да ниједан догађај сакралне
историје не може да се објасни без знања социјалних околности и
културе становања и живљења.
Можемо слободно да кажемо у његовој уметности посебно фасцинира
оно што подразумевамо под термином „модернизација“. Њу никако не
смемо мешати са термином „савремен“ јер се он везује за културне, а не
друштвено-економске трендове. Модернизација је социолошки термин
који се данас користи да би се описао низ сложених промена кроз које
једна заједница пролази на путу од неразвијеног до савременог
друштва.
49
Почиње у традиционалном аграрном друштву које живи од рада сељака
и у којем већина становника обрађује земљу и производи храну. Циљ
модернизације је савремен тип урбанизованог и индустријализованог
друштва, у коме већина становништва живи у градовима и зарађује за
живот радећи у фабрикама. Модернизација укључује индустријализацију
и индустријску револуцију.
Дакле, од проналаска пољопривреде, металургије и градова у млађем
каменом добу, ниједна промена није била толико значајна за човека као
долазак индустријализације. Она у Источној Европи била органичена на
локална подручја која су се, попут острва, уздизала у мору осталих
руралних региона. Велика налазишта угља у Руру, Белгији и Шлезији
омогућила су европско чудо модернизације и усавршавања широког
спектра технологија. Такође, у Великој Британији су само одређени
региони (Ланкашир, Јоркшир, предели око река Тајн и Клајд и Јужни
Велс) били протагонисти ове акцелерације, убрзавања историје.
Немачка је после уједињења 1871. године, под Бизмарком, постала
најдинамичнија земља у индустријализованој зони. Успоставила је
најбоље економске блиске односе са земљама Источне Европе, за
разлику од колонијалне бахатости других развијених земаља.
Чини се као да је сликар, док је стварао ова аутентична дела, имао на
уму национални систем политичке економије немачког теоретичара
Фридрифа Листа, који се разликовао од закључака које нам је давао Карл
Маркс. Маркс је грешком сматрао да се покретач промена налази у
класној борби, док је Лист веровао да би требало да се тражи у
економској политици државе, непрестаним улагањем у инфраструктуру
и образовање. Дакле, овај програм је био пут Прусије у капитализам. Он
је био узор земљама Источне Европе које су жуделе да крену пруским
стопама.
Један од навећих Лазовићевих мотива су рудари. Када је у Паризу била
премијера тек откривене струје 1900. године, чак 92 одсто енергије свету
је давао угаљ који су копали рудари. Зато је мотив његових слика
енергија која кружи. Као што се у Аритотеловој Философији форма и
садржај стапају у јединственом напору као праксис људског ума, рада и
делатности који се постепено пење ка вишим стадијумима префињене
технологије и фине хемије, разрађене до савршенства еколошке
индустрије у служби човека.
Енергија је његов мотив, а своју инспирацију нашао
је у Есену, главном граду Рурске области. Овде је
основан један од највећих светскх произвођача
електричне енергије – Thysen RWE. Ту је поникао и
Krupp, један од највећих светских произвођача
челика који је, такође, кључ индустријске моћи,
средство које је повезало свет и учинило га
блиским и глобалним преко величанствених дела
човекових руку – мостова, железнице, путева,
превозних средстава, челичних конструкција... У
Есену су се налазили и први угљенокоп, велике
челичане, први раднички синдикати. Сви ти
елементи су саставни део Лазовићевог уметничког
погледа на свет.
Зашто се модернизација одиграла управо у овом
делу Европе, а не на неком другом месту? Чини се
да одговор треба тражити у јединственом сплету
еколошких, економских, друштвених, културних и политичких околности
које нису постојале у другим древним високо развијеним
цивилизацијама. Овај сплет околности, професор Лазовић увек доводи у
везу са коренима. У његовим ликовима има нечег од оптимизма који
обећава нови дан испуњен смислом. Његови прометејски трудбеници
немају у себи вољу за моћ, већ вољу за смислом.
У сликарству Мирослава Лазовића наћи ћемо велику трансформацију
грубог телесног рада у услужне делатности, у потрошњу и производњу
51
енергије, еколошку производњу хране, масовне медије, културу која је
доступна свима и незаобилазни спорт. Ту је галерија ликова од рудара
до политичких личности попут снажног политичара и ујединитеља
Немачке Ота фон Бизмарка и савремених спортских звезда попут Штефи
Граф.
Из његове уметности израста велика крошња разуђеног урбаног живота
који се бујно развија. Из његове експресије избија лепота, срећа и танани
смисао живота прекривен грубом покожицом првобитних напора, као
поглед из рударског окна.
Есен
Најлепши музеј на свету
После литургије, председник Црквене општине Диселдрофа предлаже да
кренемо до града европске културе Есена, и посетимо Народни музеј.
Недалеко од Диселдорфа налази се град Есен, привредни и културни
центар ове области, миран и уређен град. Све је потчињено човеку –
архитектура, пословни центри, индустрија... Све то дише, нечујно,
еколошким плућима, без стресова које Београд носи.
Осећа се нека свечана атмосфера, а на згради новинске компаније „Вац“
налази се огроман мурал нашег познатог сликара Мирослава Лазовића.
Улазимо у Народни музеј, светилиште културе. Различити експонати и
ремек дела највећих сликара човечанства стоје надомак нас. Људска
духовност отелотворена у бојама, призорима, сликама буди у нама
осећај узвишеног, архетипове индивидуално и колективно несвесног.
Сувише је ту великих имена да би их све навели – Ел Греко, Реноар,
Роден, Гоген, Ван Гог, Де Кирико...
Сувише је и експоната за један људски живот, а камоли за једно
празнично поподне.
Посебну
пажњу
изазива
слика
Кристијана
Роса
„Брезе“ од које су, када
је настала 1907, они
који нису навикли око
на филмску технику,
добијали вртоглавицу.
„Бреза“ је сликана у
техници тачака. Тај
правац
се
звао
поинтилизам .
Изашао сам напоље са
златно-жутом
бојом
Ван Гогове експресије
која се слила са
јесењим
свелим
лишћем и мирисом
долазеће зиме препуне
празничних обећања.
Лишће је падало по
мојим пријатељима, по
парковима, по мени
Christian Rohlfs: Birkenwald
као
на
слици
Кристијана Роса. Утисак је величанствен, боје су сазреле на граници
времена. На раскошном каталогу Народног музеја стоји написано “Das
schönste Museum der Welt“ (Најлепши музеј на свету). Ту истину смо
понели дубоко у срцу.
53
Приче из природе: Јован Мемедовић
Нојева барка није прошлост
Замислите цркву у којој на богослужењу људи у клупама седе заједно са
својим кућним љубимцима – псима, мачкама, папагајима, голубовима,
козама... Замислите свештеника који проповеда, власнике који певају и
животиње у њиховом наручју или поред ногу које реже, њуше се,
дремају или радознало гледају.
И замислите свештеника који на крају службе сваку животињу помази,
каже јој нешто и стави јој парченце хлеба у уста. Месецима сам чекао да
снимим ову сцену у цркви у Базелу, где се једном годишње организује
миса за кућне љубимце.
Овако прича Јован Мемедовић, наш познати ТВ новинар, најављујући
нове епизоде ауторске емисије „Сасвим прородно“, за коју већ седам
година у Србији, али и широм света где живе наши људи, постоји
огромно интересовање. Овом приликом, Мемедовић поздравља све
наше читаоце и поручује да јаве уредништву „Диселдорфског ласника“
ако знају за неку занимљивост која би могла да се преточи ТВ репортажу.
Он је прави чаробњак овог жанра и уме да створи од неких за нас
небитних ствари читав чудесни космос који нас окружује и кога много
пута нисмо свесни. Слично описима бубица и других инсеката у
Лоркиним причама, за њега је космос продуховљен и одуховљен од
најнижег за земљу везаног биљног света, преко животиња, све до човека
као у Првој књизи Мојсијевој, где Мојсије опевава чудесан свет који је
Бог створио.
Мемедовић, који се недавно вратио из Швајцарске, открива да ћемо ове
зиме пратити серијал о спасавању напуштених животиња. Рекао сам му
да је наш омиљени пас јазавичар Лаки завршио под точковима возача
који је на споредном путу у Вишњици возио брзином којом се вози на
ауто-путу и да су очевици посведочили да је дао гас када је угледао
животињу. Са саучешћем је саслушао причу о бахатости и указао на још
један проблем:
- У Србији имамо на хиљаде паса луталица који углавном завршавају под
точковима, у јарковима или кафилеријама. Они који имају среће заврше
у неком азилу, а они који имају много среће у азилу Швајцаркиње
Монике Брункер, у селу Ђурђево, поред Новог Сада. Она је представник
швајцарске фондације за пружање помоћи угроженим животињама у
Србији и њихово удомљавање у тој земљи. Швајцарска има довољно
својих паса, али ти људи желе да учине добро дело и спасу животе.
По Мемедовићевим речима, пракса одвођења паса из Србије траје
неколико година, они пролазе разне обуке и школе и на крају постају
најинтелигентнији кућни љубимци или помагачи у раду.
55
- Овде им је свакодневно глава у торби и морали су да развију
фантастичну способност прилагођавања и да максимално искористе
интелигенцију како би преживели. Швајцарски пси су рођени у
благостању, на свиленом јастуку, нису навикли на муку и не дају тако
добре резултате. Осим што постају чланови породице, једу поред стола,
возе се у колима, имају своје корпе, видео сам и нашег пса који помаже
психијатру у терапеутским сеансама. Како пацијент уђе у ординацију,
приђе му и не одваја се од њега, а научен је да се понаша у складу са
пацијентовим понашањем: тачно зна како да реагује ако је овај
апатичан, узнемирен, љут или агресиван. Видео сам и псе који помажу у
дому за старе и ментално оболеле. Снимио сам причу о становнику дома
кога је за годину дана пас сасвим препородио и ресоцијализовао. Овај,
некад изузетно агесиван човек, сада брине о псу, чисти, храни га...
Швајцарска фондација два пута годишње окупља све учеснике пројекта,
када се сабира колико је спасено паса, мачака, коња, магараца и других
животиња, а пријављују се и нови људи спремни за усвајање. Из Србије
се, по његовим речима, годишње однесе 20-30 животиња, а остатак
остаје на салашу у Ђурђеву. И наши људи могу да их усвоје, али морају
да прођу строгу контролу Монике Брункер, док је не увере да ће спсеним
животињама код њих бити добро.
Прича о „извозу“ паса у Швајцарску само је једна у низу Мемедовићевих
необичних сторија са разних страна света. Каже да их је досад било око
300, али да не зна колико је иза њега преваљених километара и сати
снимљеног материјала. Обишао је све континенте, осим Аустралије и
Јужне Америке, а месечно има две премијере, што значи да годишње
сними 24-25 емисија.
- Одувек сам био близак са природом и на крају ми се остварила жеља
да живим од тог истраживања. Показало се да се жеља испуњава ако си
јој предан свим срцем. Верујем да бих слично живео и да није емисије.
Никад не бих отишао на одмор у хотел "all inclusive", већ волим да
разапнем шатор на обали језера, спремим кану и доведем верног
пријатеља немачког овчара Мангеа. У тим тренуцима ни о чему не
размишљам, препуштен сам природи, тишини, води. Омиљени кутак су
ми језера Перућац код Бајине Баште и Кокин Брод код Нове Вароши –
открива Јован.
Наш саговорник тврди да му је изузетно висок праг издржљивости, да
није пробирљив и трпи све – нехигијену, дане неспавања, да се све и
свашта једе, али и да се не једе, маратонске вожње џипом, људе добре и
лоше, способне и неспособне... На путовањима, у дивљини, залази на
територију опасних животиња, змија, инсеката... Инцидентних ситуација,
насрећу, није било, али је сасвим неочекивано „настрадао“у
Швајцарској. Снимао је саговорника међу крдом коња који су их гурали
њушкама и на крају се померили да би остала само два понија, од којих
му је један пришао, окренуо се леђима и из чиста мира га ритнуо у
стомак.
- Зарадио сам добар подлив од маленог понија, замислите шта би могле
да ураде веће и опасније животиње! Зато се с природом не сме шалити.
Не плашим се, али поштујем њене законе. Једном приликом сам
вероватно неколико ноћи спавао са змијом под шатором. Видео сам је
склупчану тек кад сам спаковао за полазак. Иначе, јео сам печене змије,
жабе, скакавце који су крцкави као чипс... Ничега се не гадим. У
Норвешкој сам са пријатељем Рајаром, по њиховом ловачком обичјау,
попио први млаз крви тек убијеног лоса. Са њим сам јео живу јетру
бакалара, само опрану у сланој води, али и филете пресне, посољене
рибе тек кратко одстајале на сунцу. На Гренланду сам јео скоро живо
месо фоке, пробарено у води у којој је још било сукрвице. У Киргистану
је обичај да домаћин и гост поделе око печене или куване овце, како би
се опет видели – прича Јован егзотичне детаље.
Ако имате неку занимљиву причу из света природе, пошаљите нам је на
[email protected], а ми ћемо је проследити Јовану
Мемедовићу.
57
Слике из парохије
Светско првенство у
фудбалу 2010: Наши
навијачи
Концерт Рибље
чорбе
Подизање крста
59
Парохијал 2009. година
Наши приложници
Ajder Radmila
Alimpić Divna
Anđelković
Svetislav
Andžić Sreto i Anica
Aničić Pavle
Antić Petra
Armuš - Deja
Suzana
Armuš Tatjana
Arsić Denis
Arsić Milenka
Babić Marko
Babić Miloš i Milica
Babić Robert
Baeter Slobodanka
Baić Svetozar
Bajagić Branko
Barudžija Dušan
Basalo Željko
Batanjac Marko
Batinić Milan
Bauer Maik
Belles Norbert
Bešević Nikola
Binder Milena
Bjelanović Milica
Boban Braco
Bogdan Pantelija
Bogdan Petar
Bogdanović Dušan
Böhner Marko
Böhner Stana
Bojić Goran
Bonk Erhard i Mara
Borković Ostoja
Borovčanin
Susanne
Bovan Nenad
Briese Mirko i
Marija
120,00 €
70,00 €
50,00 €
120,00 €
120,00 €
110,00 €
80,00 €
250,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
50,00 €
110,00 €
120,00 €
60,00 €
120,00 €
450,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
184,08 €
50,00 €
60,00 €
360,00 €
120,00 €
60,00 €
160,00 €
120,00 €
60,00 €
120,00 €
240,00 €
120,00 €
120,00 €
110,00 €
40,00 €
Budalić Kostadin
Budalić Ljubomir
Bunić Olivera
Butković Brankica
Cerović Slobodan
Cerovina Ranko
Ćetković Željko
Ćevriz Svetko
Ćilerdžić MariaJohanna
Ćirić Milovan
Čivčić Goran
Čivčić Mile
Ćorović Dušimir
Crnčević Radivojka
Ćuić-Gerschufsky
Tatjana
Ćulibrk Predrag
Cumbo Nedeljko
Cvetanović Danijel
Cvetković Siniša
Cvijetić Milan
Cvijetić Mirjana
Čvorak Karolina
Damnjanović
Bojana
Damnjanović
Nenad
Damnjanović Zorica
Dan Ilija
Daničić Vojislav
Danilović Dragan
Danilović Milenko
Dašić Christina
Dašić Jelena
Davidović Robert
Delić Milan
Denčić Michael i
Jelena
Denčić Zoran
Despotović Milja
120,00 €
240,00 €
60,00 €
120,00 €
240,00 €
60,00 €
100,00 €
110,00 €
120,00 €
70,00 €
120,00 €
180,00 €
60,00 €
240,00 €
180,00 €
50,00 €
20,00 €
140,00 €
61,32 €
150,00 €
122,76 €
10,00 €
84,00 €
60,00 €
84,00 €
330,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
100,00 €
240,00 €
100,00 €
60,00 €
60,00 €
60,00 €
180,00 €
Dimić Radoslav
Dimitrijevski
Marjan
Đinđić Srđan
Divljak Milan
Dobrota Mirko i
Zora
Đokić Bojan
Đokić Milica i
Neđeljko
Đoković Milun i
Lejla
Dolinić Marko
Đolović Snežana
Đorđević Dušan
Đorđević Hristina
Đorđević Milan
Đorđević Stanko
Dragutinović
Miladin
Đuka Drago
Đukanović Dušan
Đukanović Goran
Đukić Milan
Đurđević Radoje
Đurić Goran
Đurić Nenad
Đurić Seka
Đurić Silvija
Đurić Svjetlana
Durjanić Grozda
Đurnić Miodrag
El Kurdi Djihad
Eraković Zdravko i
Vesna
Erichs Zorica
Erkić Zoran
Fabri Nataša i Kai
Fasen Dragana
Fatori Dr. Branislav
Filipić Zlatko i
Suzana
Gajić Slobodan
Garić Goran
Gavrić Dr. Dragan
Gavrić Dr. Dragan i
Heidi
Gavrić Zdravko
Gavrilović Sandra
Gazija Stojanka
Gegić Jovan
Gegić Jovana
Gjorgjievski Robert
Glamočak Riste i
Olivera
Gligorijević Dragica
Glušac Boban
Glušac Jovan i
Milica
Gnjatić Dr. Milan
Golubović
Aleksandar
Graovac Ljubo
Grba Bojana
Grba Christel
Grec Slađana
Grmuša Vujo
Grozdić Ratko
Grubić Zdravko
Gulić Gabrijela
Gundlach Slavica
Gunjević Veselko
Gurmeševski Ivica
Guzijan Boris
Hagenkötter Jelica
Heinrich Horst Heinz
Heisiep Milica
Herr Gordana
Hopf Dragana
Ignjatović Desanka
Ignjatović Dušan
Ilić Milenko i Maca
Ilić Miodrag
Ilić Ranko
Ilić Vesna
Ilievski Igor
Isidorović Sandra
Ivković Dr. Sava
10,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
15,00 €
180,00 €
120,00 €
36,00 €
120,00 €
360,00 €
120,00 €
143,22 €
40,00 €
45,00 €
80,00 €
120,00 €
60,00 €
360,00 €
60,00 €
120,00 €
50,00 €
120,00 €
65,00 €
120,00 €
324,00 €
90,00 €
5,00 €
120,00 €
60,00 €
30,00 €
60,00 €
80,00 €
600,00 €
60,00 €
351,00 €
60,00 €
360,00 €
61
120,00 €
20,00 €
60,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
240,00 €
240,00 €
5,00 €
120,00 €
120,00 €
150,00 €
360,00 €
120,00 €
60,00 €
60,00 €
60,00 €
30,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
85,00 €
220,00 €
120,00 €
50,00 €
120,00 €
180,00 €
40,00 €
120,00 €
135,00 €
35,00 €
120,00 €
120,00 €
40,00 €
600,00 €
10,00 €
50,00 €
50,00 €
220,00 €
Ivošević Dušan
Jablanov Nikola
Jablanović
Slobodan
Janković Andreja
Janković Radenko i
Sandra
Janković Saša
Janković Sreten
Janošević Slavinka
Janus Milan
Jerinić Ljubomir
Ješić Milosava
Ješić Oliva
Jevtić Stevan
Jokić Milanko i
Dobrica
Jovanoski Daniel
Jovanoski Milorad
Jovanović Bojan
Jovanović Branislav
Jovanović Goran
Jovanović Ljubo
Jovanović Milka
Jovanović Miroslav
Jovanović Nenad
Jovanović Stojan
Jović Novak i
Jadranka
Jović Radenko i
Mira
Karanović Mirko
Kasig Mirjana
Katić Uroš
Kerpenišan
Dobrivoje
Kießling Daniel
Kitanovska Žani
Knežević Goran
Knežević Kosta
Knežević Miroslav
Knežević Snježana i
Zoran
Knežević Vladimir
Knežević Zdravko
Knoppan Biljana
120,00 €
120,00 €
84,00 €
120,00 €
180,00 €
120,00 €
240,00 €
120,00 €
120,00 €
240,00 €
240,00 €
90,00 €
61,32 €
130,00 €
240,00 €
300,00 €
120,00 €
110,00 €
30,00 €
120,00 €
60,00 €
120,00 €
100,00 €
24,00 €
60,00 €
60,00 €
240,00 €
120,00 €
240,00 €
300,00 €
240,00 €
110,00 €
30,00 €
120,00 €
297,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
Koluvija Bogdan
Kondić Daniela i
Goran
Kotur Michaela
Kovačević Svetozar
Kovačević Vojislav
Krasić-Berak Vera
Krčo Predrag
Krčo Tadija
Krekel Monika
Kremenović Rade
Kristić Vesna
Krstić Milan
Kruček Milomirka
Kurandić Budimir
Kurandić Vladan i
Nataša
Kurcinak Stevan
Kušević Miodrag
Kusonjić Cvija
Kusonjić Stanko
Lazarević Goran
Lazarević Jovan i
Ruža
Lazarević Milanko
Ljubos Olgica
Lukić Dušanka
Lukić Slobodan
Luković Miloš
Mačar Marin i
Sanja
Maksimović
Mladen
Malešević Vlatko
Maljković Milan
Mandić Dušan
Manojlović Jela
Marenović
Leposava
Marinković
Radivoje
Marinković Verica
Marjanović
Aleksandar
Marjanović
Dragana
70,00 €
60,00 €
50,00 €
120,00 €
360,00 €
240,00 €
120,00 €
184,08 €
130,00 €
110,00 €
120,00 €
180,00 €
120,00 €
20,00 €
60,00 €
325,00 €
100,00 €
80,00 €
60,00 €
50,00 €
120,00 €
250,00 €
120,00 €
600,00 €
180,00 €
120,00 €
120,00 €
20,00 €
120,00 €
50,00 €
60,00 €
120,00 €
120,00 €
55,00 €
30,00 €
10,22 €
180,00 €
Marjanović Vesna
Marjanović Zorica
Marković Duško
Marković Marinko
Marković Mićo i
Suzana
Marković Neđo
Marković Savo
Mašić Dobro
Matejić Dr.
Branislav
Matić Danijela
Matović Dr.
Slavoljub
Matuski Svetlana
Mendegaja Branko
Mićević Mirko
Mićović Božidar
Mihajlović Dragan
Mijailović
Aleksandar
Mijailović Branko
Mijailović Nataša
Mijović Momčilo i
Jelena
Mikloš Marija
Mikloš Vesna
Milentijević
Miroslav
Miletić Aleksandar
Milinković Branko
Milinković Grujo
Milinković Nedeljko
Miller Nevenka
Milosavljević
Aleksandar
Milošević Branko
Milošević Dojčilo
Milošević Dragoljub
Milovanović
Radmila
Milunović Svetolik
Mirković Goran
Mirković Jelena
55,00 €
60,00 €
30,00 €
180,00 €
Mirković Tatjana
Mitrović Čedomir
Mitrović Duško
Mitrović Ilinka
Mitrović Nikola
Mizdrak Dušan
Mladenović
Margarete
Mrakić Mileva
Mrđa Daniel
Mutavdžić Milojko
Nadalin Goran
Naumović Mirjana
Nedeljković
Dragoslav
Neef Mladenka
Nikolić Dragica
Nikolić Negica
Nikolić Snježana
Nojić Milenko
Novaković Boban
Novaković Momir
Ocić Milenko
Onyobi Đurđa
Pajić Vesna
Pantić Danijel
Pantić Desimir
Pantić Stevo
Pantić Zlatomir
Patković Mile
Paunović Dejan
Paunović Dobrivoje
Pavićević Nebojša
Pavlović Draško
Pavlović JohnOliver
Pavlović Nebojša
Pejić Miodrag
Perić Duško
Perić Petar
Petković Saša
Petreska Pavlina
Petrović Ljubomir
Petrović Miodrag i
120,00 €
120,00 €
120,00 €
70,00 €
720,00 €
24,00 €
120,00 €
180,00 €
130,00 €
20,00 €
48,00 €
120,00 €
40,00 €
240,00 €
60,00 €
120,00 €
120,00 €
70,00 €
240,00 €
110,00 €
600,00 €
40,00 €
170,00 €
180,00 €
360,00 €
180,00 €
60,00 €
122,76 €
1.120,00 €
120,00 €
60,00 €
300,00 €
63
80,00 €
10,00 €
120,00 €
600,00 €
80,00 €
120,00 €
100,00 €
45,00 €
65,00 €
120,00 €
10,00 €
60,00 €
120,00 €
120,00 €
30,00 €
120,00 €
100,00 €
30,00 €
100,00 €
120,00 €
70,00 €
240,00 €
240,00 €
90,00 €
120,00 €
5,00 €
120,00 €
60,00 €
180,00 €
60,00 €
360,00 €
300,00 €
110,00 €
120,00 €
120,00 €
240,00 €
120,00 €
90,00 €
150,00 €
120,00 €
120,00 €
Dobrila
Petrović Rade
Petrović Saša i
Slavica
Petrušić Dean
Pintar Dr. Stevan
Pisarević Tanja
Pisch Oliver
Plisnić Velimir
Poček Dr. Srđan
Poletanović
Stanislav
Popović Aleksandar
Popović Branislav i
Irena
Popović Dragica
Popović Ilija
Popović Milorad
Popović Tatjana
Porrelo Teresa
Angela
Poštić Gordana
Prangašević Stana
Prtija Dušica
Puač Damir
Račić Milorad
Racić Vela
Radenković Milan
Radenković
Milovan
Radenković Milun
Radević Milica
Radić Radovan
Radivojević Čedo
Radmilović Dušan
Radmilović Helena
Radmilović Stevo
Radojčić Dražen
Radojčić Miloš
Radolić Jelica
Radosavljević
Ljubiša
Radosavljević
Slavka
Radosavljević Veso
Radošević Radenko
120,00 €
40,00 €
120,00 €
100,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
360,00 €
120,00 €
180,00 €
120,00 €
110,00 €
120,00 €
50,00 €
120,00 €
60,00 €
30,00 €
50,00 €
120,00 €
90,00 €
110,00 €
120,00 €
60,00 €
50,00 €
60,00 €
20,00 €
120,00 €
120,00 €
220,00 €
110,00 €
120,00 €
120,00 €
100,00 €
90,00 €
60,00 €
240,00 €
300,00 €
Radovanović
Dragica
Rajčić Dr. Dušan
Rajinović Dragi i
Mila
Rakojević Denis
Rakulić Tatjana
Rath Volker
Reimann Radmila
Reimer Klaus
Repac Goran
Repić-Schreijäg
Spomenka
Rešetar Daniela
Rešetar Suzana
Reuter Nataša
Rikić Željko
Ristić Ljubiša i
Tamara
Ristić Olivera
Ristovska Marija
Röhle Helmut i
Nataša
Rubeša Aleksandar
Ružević Siniša
Samardžić Nada
Samardžija Luka
Samardžija
Radenko
Samardžija
Radomir
Šarac Rade
Šarović Momčilo
Savić Dejana i
Milan
Savić Goran
Savić Vojislav
Savičić Novo
Šćepanović Mile i
Rada
Šćepanović Zoran i
Divna
Schinkel Klaudija
Schneemann
Andreas
Šešlija Mirjana
Simaifar Anđelija
50,00 €
650,00 €
70,00 €
20,00 €
10,00 €
260,00 €
110,00 €
120,00 €
48,00 €
700,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
165,00 €
120,00 €
40,00 €
50,00 €
180,00 €
100,00 €
120,00 €
120,00 €
240,00 €
120,00 €
110,00 €
122,76 €
195,00 €
120,00 €
10,00 €
120,00 €
120,00 €
230,00 €
120,00 €
210,00 €
180,00 €
25,00 €
100,00 €
Simić Drakče
Simić Milorad
Simić Radica
Simović Predrag
Šimšić Milenija
Šinik Mile
Skakavac Jelena
Skakavac Vojin
Skakavac Vojislav
Škondrić Milan
Sondermann Rene
Spasojević
Dragoslav
Spasojević Vidan i
Anita
Spindler Branka
Srećković Dr.
Milosava
Stanić Dr. Lazar
Stanić Dr. Marko
Stanić Milija
Stanišljević Branko
Stanković Boško i
Svetlana
Stanković Đorđa
Stanković Dragan
Stanković Ljiljana
Stanković Mileva
Stanković Nikola
Stanković Zoran
Stanković Zorica
Stanojević Dejan
Stanojević Milovan
Stanojević Zoran
Stanojkovski Sergej
Stegić Ljubomir
Stevanović Dejan
Stojaković Milica
Štrbac Milivoje i
Verica
Subašić Rumenka
Subičin Ljubomir i
Snežana
Sučević Slavko
Suzić Vesna
Teodorović Dr.
Gavra
Tešić Milinka
Todorović Dragan
Tomić Jovo
Tomić Stojan
Topalović
Aleksandar
Topalović Igor
Topalović Sretko
Topić Milenko
Trifunović Predrag
Tripunoski Claudia
Trivić Snježana
Trkulja Boško i
Stana
Trkulja Niko
Udruženje "Petar
Kočić"
Ujić Boro
Ujić Vera
Urošević Mihajlo
Vasić Boža
Vasić Stevan
Vasić Vladimir
Vasiljević Srećko
Vidaković Mladen
Vidić Mirko
Vilimonović Dragoš
Višnjić Ana
Višnjić Nedeljko
Višnjić Vasilije
Vladisavljev Dražen
Vlaj Aleksandar
Vlaović Saša
Vrdoljak Jelica
Vrljanović Dragoljub
Vučeljić Ranko
Vučetić Zvonimir
Vučić Gordana
Vučić Miroljub
Vujanović Milenko
Vujanović Pero
Vujinović Dragan
Vukić Dragan
120,00 €
130,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
50,00 €
60,00 €
400,00 €
60,00 €
30,00 €
180,00 €
60,00 €
600,00 €
780,00 €
250,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
160,00 €
840,00 €
120,00 €
10,00 €
90,00 €
60,00 €
45,00 €
120,00 €
100,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
120,00 €
60,00 €
123,96 €
61,32 €
120,00 €
80,00 €
65
1.440,00 €
80,00 €
40,00 €
120,00 €
70,00 €
120,00 €
60,00 €
60,00 €
22,00 €
180,00 €
120,00 €
10,00 €
240,00 €
120,00 €
180,00 €
600,00 €
120,00 €
55,00 €
15,00 €
120,00 €
270,00 €
100,00 €
115,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
105,00 €
120,00 €
165,00 €
60,00 €
60,00 €
20,00 €
120,00 €
120,00 €
60,00 €
110,00 €
180,00 €
90,00 €
120,00 €
120,00 €
100,00 €
Vukobratović Milan
Vuković Božidar
Vuković Branko
Vuković Đuro
Zečević Ljubinka
Zečević Radan
45,00 €
120,00 €
120,00 €
120,00 €
110,00 €
60,00 €
Živanović Daniela
Živanović Ljubica
Živković Bojana
Zoranović Božo
Zoranović Milan
100,00 €
60,00 €
120,00 €
240,00 €
120,00 €
Срдачно се захваљујемо свим приложницима.
Нека им Господ да добро здравље и живот испуњен љубављу,
миром, слогом и успехом.
Екуменска сарадња: Отац Данило са епископом пергамским,
др Јованом Зизијуласом и проф. др Томасом Бремером, ректором
Универзитета у Минстеру
67
Срећна слава, домаћине!
Download

Црквеном Новом годином која почиње у јесен ушли смо у