41. међународни научни састанак слависта у Вукове дане
15-17. IX 2011.
Међународни научни скуп
СРПСКИ ЈЕЗИК И ЊЕГОВЕ НОРМЕ
*
ИВО АНДРИЋ У СРПСКОЈ И
ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Тeзе и резимеа
15-17. IX 2011.
Београд
Међународни славистички центар
Филолошки факултет
Београд, 2011.
Тезе и резимеа:
припрема, приређивање и коректура,
Катарина Тодоровић
Уредник,
Драгана Мршевић-Радовић
2
СРПСКИ ЈЕЗИК
И ЊЕГОВЕ НОРМЕ
3
4
Сабине КИРФЕЛ (Берлин)
Превод у новом руху – о најновијем
немачком издању На Дрини ћуприје
У оквиру контекста рецепције Иве Андрића на немачком говорном
подручју излагање се бави прерађеном верзијом немачког превода романа На Дрини ћуприја која је објављена 2011. године у издавачкој
кући „Хансер“. Поставља се питање из којих разлога је било потребно прерадити превод Ернста Е. Јонаса из године 1953. у лексичком
и граматичком погледу. Истраживање ових аспеката ставља се у
релацију са естетским параметрима књижевног текста и постизањем
еквивалентности између оригинала и превода.
Николај ЗУБОВ (Одеса)
Српски воз – хрватски vlak vers. руски поезд –
украјински потяг – пољски potiąg: семасиолошка
етида са гледишта европског контекста
У свом чланку Дијалект (Dialeсt) Е. Сепир истакнуо је у вези са
језицима да у социјалним појавама симболички односи често важе
више него историјски факти. У савременом свету, као и у прошлости,
језичка симболизација се с пуним правом користи као гесло етничког
идентитета и националног уједињења. Али, истовремено, потребно
је бити свестан тога да се често у темељу таквих симбола налази
за више језика иста семантичка слика. Зато, када се тврди да је, на
пример, за самобитност украјинског језика реч слухавка ‘телефон’
(= хрватски slušalica = пољски słuchawka) боља него телефон (зато
што ова задња постоји и у руском), двоструко се греши. Прво, реч
телефон односно telefon лексички је интернационализам, који постоји
чак и у мађарском који је, као што је добро познато, толико много
успео у протеривању страних језичких позајмица. И друго, можда
и значајније тиче се симболизације појединих језичких особености:
укр. слухавка и сличнo које представљају калк немачке речи Hörer
‘телефон’ (упор. hören ‘слушати’). А ништа лоше или понижавајуће
није у томе да украјински или хрватски користе један семантички
5
модел номинације, док руски или српски – други. Таква ситуација
биће детаљније представљена на примеру срп. воз (и цуг), рус. поезд
vers. хрв. vlak, укр. потяг, полски potiąg у светлу нем. Zug ‘воз’.
Стана РИСТИЋ (Београд)
Израда нормативног речника савременог српског језика
На основу дугогодишње лексикографског искуства и бављења лексичком нормом, као и на основу критичког разматрања нормативних
аспеката у српској дескриптивној лексикографији, у реферату ће се
понудити одговори на нека најважнији питања у вези са израдом нормативног речника савременог српског језика. То су пре свега питања
одређивања корпуса на временској и просторној равни: 1) избор из
досадашњих лексикографских извора: Речника Матице српске, Речника САНУ, речника страних речи, савремених терминолошких речника, Правописног речника савременог српског језика М. Шипке и
др.; 2) избор из постојећих електронских корпуса; 3) формирање допунског корпуса из најсавременијих извора различитих функционалних стилова писаног и говорног језика, различитих медија (штампа,
телевизија, различити жанрови комуникације на Интернету, СМС поруке и др.).
Владислав ЛУБАШ (Ополе)
Позајмице – нови проблеми језичке
политике у словенским земљама
Узајамни контакти језика преко политичких, културних и економских корисника тих језика одавно изазивају на одређеним етапама
нормирања (елаборације, акцептуације, имплементације и експанзије)
од стране корисника за време дескрипције – сумње и спорове системске (структурална адаптација), комуникацијске (значења), престижне (ривализација „свог“ са „страним“), политичке (односи међу
државама и народима), идеолошке (подржавање и супротстављање
6
идеологији, религији), као и естетске природе (генеза и стилистичка
функција). Они скоро никад нису решавани задовољавајуће с обзиром на вођену језичку политику која ограничава критеријуме, а на
основу којих су се доносиле кодификацијске одлуке, свођене обично на политичко-идеолошке критеријуме које понекад подржава систем. У случају словенских земаља чији се број на прелому XX и XXI
века повећао на 13 са ранијих 5 као резултат распада Совјетског Савеза, Чехословачке и разбијања федералне Југославије, као и промена система поретка са тоталитарних на демократске, а такође и због
активирања међународних организација Европске Уније и Савета
Европе у које је ступио део словенских држава (5), постала је нова,
компликована и конфликтна ситуација такође у области акцептуације
и имплементације језичких позајмица која проистиче из: 1) повећања
ареала оштре опозиције домаћи/страни (нове државе и нови језици),
2) повећавања дистанце између политичко-идеолошке (националистичке) политичке пројекције и узуса који се делимично заснива на
бази давне екуменизације, тј државне политичко-културне заједнице,
3) супротности између националистичког пуризма и интернационалног либералног европеизма који преферира мултилингвизам. У
језичкој политици у новим словенским државама стварао се различит
однос према „језичкој страности“ – од крајњег пуризма до умереног
либерализма у правно-кодификацијској области и изразито либералан у сфери узуса. Ова супротност која за сада има објективни, али
и конфликтни карактер, с обзиром на демократски карактер политичког дискурса даје наду на промене у смеру либерализације такође и у
политичкој сфери.
Пол-Луј ТОМА (Париз)
Нова граматика српског језика за франкофоне
са посебним освртом на терминолошке проблеме
Чланак се бави питањима како написати граматику српског језика за
франкофоне у данашње време. Постоји низ методолошких проблема:
како представити регионалне варијанте (од екавског, јекавског, ије­
кавског до предлога нових стандарда), као и садашње лингвистичке
промене и еволуције, како представити и у којој мери истаћи најтежа
7
питања за франкофоне: акценти, тонови и акцентуација, ред речи
(нпр. место енклитика), глаголски вид и аспекто-темпорални систем,
одређени и неодређени вид придева… Посебна пажња се посвећује
терминолошким проблемима. Како је граматика на француском, треба
у више случајева наћи компромисно решење између српских назива
и традиционалне француске терминологије, нпр. на француском је
пожељно наћи заједнички термин за збирне бројеве, бројне придеве и
бројне именице, не постоји категорија месних реченица, у француској
традицији већ је устаљен израз „покретни вокали“ за алтернације
типа ловац, ловцa, а не дублете типа доброг, доброга…
Анђелка МИТРОВИЋ (Београд)
Транскрипција и адаптација имена и назива
из арапског језика у српском
Арапски свет је већ деценијама врло присутан у свим светским
медијима, па и у нашим. При томе, у нас постоји велико шаренило у
транскрипцији и адаптацији имена и назива из арапског језика, па се,
на пример, исто име, чак у једном тексту јавља у више варијаната.
Иако су се проблемом транскрипције арапских имена у српском
језику свеобухватно и детаљно бавили наши истакнути оријенталисти
и србисти (С. Јанковић, Д. Танасковић, М. Пешикан...), Правопис
српског језика у овом погледу даје врло штура упутства.
Будући да се у случају арапског ради о једном од значајних
светских језика и великој, и економски, геоекономски, политички, цивилизацијски, историјски, културолошки значајној говорној
заједници, сматрамо да овој проблем заслужује пажњу и простор у
правописној норми српског језика.
Наш рад, базиран на мноштву примери из различитих, углавном,
писаних медија, има за циљ да, пре свега, укажу на сам проблем, а
посебно на потребу његовог решавања у што скорије време.
8
Вања СТАНИШИЋ (Београд)
Диграфија у српској и корејској писмености
– сличности и разлике
Текст представља даљу разраду питања типолошких одлика ди­
графије. У претходном раду „Типолошки оквири српске диграфије“
(Научни састанак слависта у Вукове дане, МСЦ 39/3, Београд,
2010), покушао сам да пронађем типолошке паралеле конкурентној
употреби двају писама за исти језик каква постоји у српској писмености и да помоћу њих сагледам и прецизирам типолошке одлике
саме диграфије. Конкурентна синхрона диграфија, или диграфија у
правом смислу речи, каква постоји у српској писмености данас има
најближу паралелу у корејској писмености. То се у првом реду односи на заједничку конкуренцију културних обележја изражену кроз
опозицију национално : интернационално (ћирилица : латиница, хангул – ханџа). Па ипак, конкретне прилике су сасвим супротне. Док се
у српској писмености национално писмо постепено повлачи пред интернационалним, у корејској писмености се одиграо управо супротан
процес. Ближе упознавање с условима и тенденцијама графичке смене у обе писмености свакако ће помоћи бољем разумевању диграфске
проблематике.
Ксенија КОНЧАРЕВИЋ (Београд)
Комуникативне норме у православном
социолекту српскога језика
Под религијским социолектом (религиолектом) у теолингвистици се подразумева релативно стабилан, социјално маркирани подсистем националног језика који опслужује комуникативне потребе ограничене социјалне групе – припадника одређене конфесије,
рефлектујући теоцентричну слику света и поседујући лексичке,
фонетско-прозодијске, творбене и граматичке специфичности. Са
аспекта стратификације, религијски социолект представља укупност
језичких средстава којима се служе чланови одређене етносоциокултурне заједнице обједињени основним стратумом вере у Бога, али и
9
зајединичким доктринарним и богослужбеним одликама иманентним
одређеној конфесији или деноминацији.
У овом раду предмет истраживања јесу комуникативне норме, дакле комуникативна правила чије је практиковање обавезно, које карактеришу носиоце православног социолекта – клирике и уцрквењене
вернике – у српској говорној и социокултурној средини. На основу
анкетирања репрезентативног корпуса испитаника биће идентификована вербална (етикецијске формуле) и невербална средства која
се практикују у унутарцрквеној комуникацији у стандардним комуникативним ситуацијама (поздрављање при сусрету и на растанку,
обраћање, изражавање молбе, савета, захвалности, извињења, жеље,
похвале, компимента, утехе, саучешћа, честитања), са уочавањем
функционално-семантичког поља протективности као посебне менталне категорије која детерминише избор вербалних средстава адекватних конкретним комуникативним задацима носилаца православног социолекта.
Александар МИЛАНОВИЋ (Београд)
Графијско-ортографска норма и њена реконструкција
у Мркаљевим радовима (1810–1817)
Акценат у реферату биће стављен на графијско-ортографски систем у Мркаљевим филолошким радовима објављеним 1817. године
у Новинама српским, тј. на однос графијско-ортографских решења у
њима према решењима која је Мркаљ понудио у Салу дебелога јера
1810. године. Реферат се, дакле, индиректно још једном бави питањем
да ли се Мркаљ одрекао своје револуционарне реформе ћирилице.
Владислава РУЖИЋ (Нови Сад)
Норме српског језика на синхронијском плану
У раду се разматрају рекцијски односи у глаголским и именичким изразима уопште, а посебно се испитују могућности њиховог
10
нормирања. Будући да су рекцијски односи развијени и разнолики
у српском језику као флективном, то задаје највише тешкоће онима
којима није матерњи језик српски, али и не само њима. Познато је да
су рекција и значење речи међуусловљени, те да другачији облици падежних допуна могу утицати на мењање или разграђивање значењске
структуре израза. На то смо указали у раду и уједно покушали одговорити на питање у којој мери је рекција речи и израза променљива,
када су рекцијске допуне алтернативне или варијабилне и да ли се о
тој морфосинтаксичкој појави може говорити са нормативног аспекта. Примери за ово истраживање ексцерпирани су из дневних српских
новина јер се у том функционалном стилу најпре и најбоље уочавају
различити језички процеси и промене на свим језичким нивоима.
Галина ГЕОРГИЈЕВНА ТЈАПКО (Москва)
Речи што и шта у светлу функционалне
и педагошке граматике
Данашњи српски језик за разлику од других словенских језика наследио је два облика исте речи ─ што и шта. Обе речи су веома учестале данас. Имају бројне изведенице. Чињенице показују да је реч
шта много млађа од речи што. Има различитих мишљења о настанку
тог двојца, о чему ћемо спомињати у реферату. Међутим, занимљиво
је како без обзира на јаку међусобну конкуренцију, реч шта није нестала. Штавише, осетно је проширила своје функционално поље.
Није тајна да су те речи провоцирају грешке код странаца, чак и
код оних који су већ доста добро научили српски језик. Још већи проблем за њихове предаваче ─ функционално разврстати те речи и направити једноставна и исцрпна правила употребе.
Одређивање статуса тих речи отежава њихова синкретична природа, јер функционишу истовремено као самосталне и као несамосталне. Граматике се задржавају углавном на њиховој заменичкој
улози (мада и ту има посебности), док је њихово функционисање у
својству несамосталних речи слабије расветљено. Временом речници
поступно употпуњују њихов опис, али се и даље све функције своде
на једну реч. Управо због тога унутар одредница што и шта нису
јасно омеђене границе различитих врста речи.
11
У реферату ћемо се позабавити семантичком анализом тих речи на
материјалу „онлајн новинарства“ и лепе књижевности, упоредићемо
моделе њиховог описа и могућности оптималне класификације.
Милош КОВАЧЕВИЋ (Београд)
O нормативности футурске употребе
перфективног презента
У реферату се разматра нормативни статус конструкција перфективног презента с модалном речју можда, типа: Можда га нађем. Литература србистичка и/или сербокроатистичка, како нормативна тако
ни синтаксичка, нису сагласне у одређењу стандарднојезичког статуса тих конструкција. Несагласност постоји чак и између србистичке и кроатистичке литературе: док кроатистичка не доводи у питање
нормативну вредност ових конструкција, дотле србистичка у погледу
одређења њиховог стандарднојезичког статуса није јединствена, јер
нормативна по правилу ове конструкције сматра стандарднојезички
недопуштеним (нпр. И. Клајн), а научна, она која их спомиње (нпр.
А. Белић), овим конструкцијама не одриче нормативност.
У реферату се преиспитују критеријуми (не)нормативности ових
конструкција, критеријално показује њихова (не)одрживост, и на
примерима из богатог функционалностилски разноврсног корпуса
одређује њихово место у систему футурских конструкција српскога
језика
Веран СТАНОЈЕВИЋ (Београд)
О видским значењима у српском језику и ситуација у
француском: нормативни и дескриптивни аспекти
У раду анализирамо третман глаголског вида у нормативним граматикама и синтаксама српског језика, са нагласком на проблемима
са којима се суочавају аспектуалне класификације глагола у српском
како са нормативног, тако и са дескриптивног становишта. Једно од
12
методолошких питања на која ћемо покушати да одговоримо да ли
је овде могуће помирити потребу за егзостивношћу, без које нема
ваљаног нормирања, са Грајсовим принципом Модификоване Окамове оштрице (Grice 1978), којим се руководе противници усложњавања
концептуалне и терминолошке апаратуре у лигнвистичким описима
значења. У раду ћемо се осврнути и на неке последице одсуства нормативних решења, које констатујемо, између осталог, при употреби
аориста у резултативним констекстима. Ослањајући се на актуелна
истраживања аспектуалне проблематике у француском, размотрићемо
могућност да се глаголски вид у српском третира као фазна категорија,
као и импликације једног таквог приступа у неким будућим граматичким описима и нормативним решењима у српском.
Миливој АЛАНОВИЋ (Нови Сад)
Принципи синтаксичке кореференцијалности
осим структура у српскоме језику
У најопштијем смислу под осим структурама подразумевамо
предлошко-падежне конструкције типа осим + генитив, нпр. Осим
ње, нико више није дошао на време, прилошке синтагме и прилошке
реченице уз прилог осим, нпр. Никада не носим кишни мантил, осим
у јесен / кад пада киша, или зависне ексцептивне реченице уведене
везником осим што, нпр. Осим што учи, не ради више ништа.
Наведене структуре стоје у односу синтаксичке кореферен­цијал­
ности са саодносним реченичним конституентима, централним или
периферним, или читавим реченицама, што се може представити напоредним реченицама, саставним или супротним, којима се исти тип
везе остварује на базичном нивоу.
На тај начин се осим структуре јављају експонентима ексцептивности (Осим њега, никога више нисам видео) или комитативности
(Осим ње, и други су дошли), које се на базичном нивоу представљају
саставним или супротним реченицама (Видео сам њега, али друге нисам; Дошла је, и други су дошли). Као што видимо, у истом се базичном синтаксичком обрасцу појављују површински различито формализоване јединице, од којих оне у нетипичном обрасцу стичу статус
напоредних, кореферентних синтаксема – косубјекта и кообјекта.
13
С друге стране, коадвербијали и коатрибути (Осим недељом, не
радимо ни суботом; Осим са дугим, носим и кошуље са кратким рукавима), уведени су редупликацијом структурног обрасца управне
једнице. Без обзира на то, изостанак синтаксичких показатеља напоредности регулише комуникативно-прагматичку перспективу исказа
којом се различити реченични делови, или чак различите реченице,
другачије информативно вреднују са аспекта познатости или очекиваности садржаја, где важнији део саопштења увек интегрише онај
фокализовани елемент (Осим што добро учи, онa добро и боксује).
Сања ЂУРОВИЋ (Крагујевац)
Морфолошка анализа глаголских дублета у
коњугацији глагола у српском језику
У раду ће бити обрађени изабрани глаголски дублети у презенту, аористу, радном глаголском придеву, трпном гл. придеву и сл. и
анализираће се глаголи код којих долази до прерасподеле облика у
зависности од значења и функције, биће указано на стандардне глаголске форме које се потврђују само у нормативним речницима и граматикама, а ретко или никако се не срећу у корпусу српског језика
(мисли се на корпус из књижевности 20. века, публицистике, разговорни стил и сл.) и биће направљена кратка анализа и преглед како су
обрађени глаголски дублети у нормативним речницима и Правопису
српског језика.
Александар СТЕФАНОВИЋ (Парис)
Употреба бројева дв(ј)еста/дв(ј)есто ; триста/тристо ;
четиристо/четириста у стандардном српском (у поређењу
са босанским, хрватским и црногорским језиком).
У овом раду аутор се бави еволуцијом употребе једночланих (или
кратких) облика кардиналних бројева 200, 300 и 400 у стандардном српском (у поређењу са босанским, хрватским и црногорским
14
језиком). Аутор даје историјски и дијалектолошки видик без кога се
не може судити о данашњем стању и такође посвећује посебну пажњу
подацима и гледиштима који се налазе у језичким приручницима, а
који се често не подударују са садашњом језичком праксом (или праксама).
Илијана ЧУТУРА (Јагодина)
Нормативни аспекти употребе декомпонованих јединица
У раду се разматра употреба декомпонованих јединица у савременом српском језику са аспекта њихове функционалностилске
адекватности и комуникативне оправданости. Функционалностилски разнородан корпус укључује примере глаголског (предикатског),
прилошког, придевског и заменичког декомпоновања. Истраживањем
су обухваћени и случајеви у којима вишелексемске јединице (творене по истим моделима као и декомпоноване јединице) немају
једнолексемских еквивалената, те функционишу као попуне „празних места“ у одређеним системима.
На основу овако одабраног корпуса, издвајањем структурних
и семантичких (под)типова декомпонованих јединица, у раду се
анализирају случајеви: (а) стилски и комуникативно оправдане употребе, (б) конкретизације деиксе, (в) таутологије и (г) функционалностилског „померања“.
Напомена: Тема која се пријављује за реферат је са пројекта 178014
Динамика структура савременог српског језика.
Ирина ИВАНОВА (Москва)
Типолошка подударност српске и руске интерпункције
Истраживање интерпункције српске просте реченице показује
да постоје одређене врло значајне црте заједничке српском и руском
интерпункцијском систему. То се пре свега тиче позиција у којима се
могу употребити парни интерпункцијски знакови. У оба система дола15
зи до издвајања уметнутих речи и израза на том основу што они чине
јединице које нису реченични конституенти. У том погледу српска
интерпункција демонстрира идентичност руском интерпункцијском
систему. С друге стране, српска интерпункција иде даље од руске у
издвајању других елемената чији је синтаксички вектор упућен изван
реченице и који служе средством текстуалне кохезије, наиме везника, неких од партикула, као и зависних реченичних конституената са
анафорском функцијом. Једнакост између два интерпункцијска система огледа се и у коришћењу знака за обележавање информативне
актуализације реченице. Најчешће се ту у оба језика употребљава црта,
али се у српском писменом говору реализују и други интерпункцијски
знакови, као што су две тачке и зарез.
Дубинско поклапање два наизглед супротна интерпункцијска система омогућава јасније сагледавање и оних делова где долази до
њихове дивергенције.
Бранкица ЧИГОЈА (Београд)
Правописне и језичке карактеристике у неколика писма
Дубровчана упућена Деспоту Стефану (XIV/XV век)
На одабраном узорку писама ћирилске словенске канцеларије у
Дубровнику крајем XIV и у првој деценији XV века упућеној деспоту
Стефану, анализирају се правописне, фонетске и друге језичке црте.
Циљ рада је да на основу анализиране грађе допринесе расветљењу
битнијих питања правописа и језика Дубровачке ћирилске канцеларије
крајем XIV и у првој деценији XV века. За ово истраживање користиће
се последње, критичко издање писама које је приредио Александар
Младеновић у књизи Повеље и писма деспота Стефана, Београд
2007.
16
Рaдмилo MAРOJEВИЋ (Београд)
Књижевнојезичка норма у формирању (примјер
Мажуранићевог спјева Смрт Сма­ил­‑аге Ченгијића)
У реферату се разматра, првo, Мажуранићева гра­фија и орто­гра­
фија, морфолошка и синтаксичка норма према Мркаљевој и Ву­ко­вој,
и друго, опсег књи­жев­но­‑је­зич­ких феномена у пјесниковом дјелу а у
поређењу са Ву­ко­вом концеп­ци­јом књижевно­‑језичке норме и ње­ном
реализацијом у са­вре­меном књи­жевном језику.
Јелица СТОЈАНОВИЋ (Никшић)
Морфосинтаксичке карактеристике
глагола у Паштровским исправама
Паштровске исправе пружају изузетно занимљив материјал за
језичка истраживања, представљају значајну карику за употпуњавање
историјске и територијалне слике српског језика, те развоја и рас­
простирања одређених језичких изоглоса. Подручје Паштровића је
приморска област, која се простире између Будве и Спича. На овом
подручју настао је у прошлости велики број докумената која данас
представљају драгоцјену рукописну грађу за бројна лингвистичка
проучавања. У двије књиге (Паштровске исправе, Књига 2 и Књига
3) сабрано је и издато преко 200 докумената, најстарије су из тридесетих година 16. вијека, најмлађе из средине 19. вијека. Настале су на
подручју језички занимљивим, подручју које је било доста одвојено
од околних простора, историјски под управом или утицајем различитих држава: Млетачке републике (најдуже, од 1423. до 1797. године),
Аустрије, Француске, Русије. Највише докумената писано je и чувано у
познатим паштровским манастирима (Прасквица, Режевићи, Градиште
и Дуљево), али је доста тога сачувано и у породичним збиркама.
У оквиру овог рада представићемо морфосинтаксичке карактеристике глагола. Везано за ову проблематику ексцерпиран је занимљив
корпус, са многим архаичним формама, док је један дио форми је у
превирању, тј. карактеристично је постојање и новијих и старијих облика.
17
Михај Н. РАДАН (Темишвар)
Структуралне, творбене и друге карактеристике
карашевске антропонимије из прве половине XVII века
У раду ће бити анализирана карашевска презимена забележена у
првој половини XVII века у списковима босанских фрањеваца, који
су чувани у архивима Ватикана. Ти спискови настали су приликом
покатоличавања Карашеваца од стране мисија Конгрегације за пропаганду вере из Рима које су у то време деловале у Банату.
Наведени корпус презимена биће подвргнут првенствено струк­
туралној и творбеној анализи, али ће, тамо где је случај, бити приказане и друге релевантне антропонимијске карактеристике (етимолошке,
семантичке итд.). Истовремено, анализирана презимена из XVII века
биће упоређивана са облицима данашњих карашевских презимена са
циљем уочавања правца развоја карашевске антропонимије и, имплицитно, утврђивања евентуалних промена у етничкој структури карашевског живља насталих у раздобљу од XVII до XXI века.
Слободан ПАВЛОВИЋ (Нови Сад)
Линеаризација именског израза
у старосрпском језику XII и XIII века
У раду се анализира ред речи у именском изразу у старосрпском
језику XII и XIII века, када је писана употреба овог језичког идиома
била ограничена на реторичку сферу јавног језичког комуницирања.
Један од најуочљивији одлика именског израза јесте управо
линеаризација његових саставних конституената, и то 1) управног
члана именског израза, 2) конгруентног атрибута, 3) инконгруентног
атрибута, те 4) показатеља референцијално­сти и квантификације.
Распоред чланова именске фразе регулисан је граматички, а у јези­
цима с релативно флексибилним редом речи – какви су словенски
језици – комуникативно немаркирана линеаризација може варирати
у складу с адресантском интенцијом. Дакле, као и читав низ других
синтаксичких феномена и линеаризација именског израза изграђује
се под утицајем, с једне стране, кодне конвенције и, с друге стране,
18
адресантске интенци­је, а оно што је у овом раду у фокусу пажње
јесте управо кодна имплицитна норма у низа­њу елемента старосрпског именског израза. Будући, дакле, да је линеаризација именског
из­раза у начелу имплицитно нормирана, предложени рад с насловом
Линеаризација имен­ског израза у старосрпском језику XII и XIII века
уклапа се у тему српски језик и његов­ е норме, предложену за 41. научни састанак слависта у Вукове дане.
Владимир ПОЛОМАЦ (Крагујевац)
Типови ортографских норми у српским
повељама од краја XIV и током XV века
У раду се истражује присуство различитих типова ортографских
норми у српским повељама од краја XIV и током XV века. Значај овога истраживања посебно се огледа у двема чињеницама: (1) раздобље
од последње четвртине XIV до средине XV века представља једно
од најзначајнијих раздобља у историји наше средњовековне писмености – раздобље у коме се у складу са „новим духовним стру­
јањима“ на јужнословенском простору правописни узус враћа
ћирилометодијевским коренима; (2) графија и правопис световних
докумената из наведенога раздобља до сада нису системски проучени. Истраживање проведено у овоме раду засновано је на репрезентативном корпусу који чини осамдесет повеља из наведеног периода
насталих у канцеларијама господина Вука Бранковића, кнеза Лазара, деспота Стефана Лазаревића, деспота Ђурђа Бранковића, деспота Лазара и Стефана Бранковића и султаније Маре. Основни циљеви
истраживања могу се свести на следеће: (1) утврђивање степена
присуства најважнијих одлика ресавског правописа у документима
из појединачних владарских канцеларија; (2) утврђивање времена
јављања и стабилизације најважнијих одлика ресавског типа правописа; (3) утврђивања међузависности типа правописа и жанровског и
дипломатичког идентитета испитиваних докумената.
19
Исидора БЈЕЛАКОВИЋ (Нови Сад)
Процеси у формирању географске терминологије
у предвуковској епоси (математичка
географија и астрономија)
Једна од последица наглог развоја науке код нас у XIX веку јесте
појава неуједначеног терминолошког система, који је с обзиром
на доминантне културне, цивилизацијске, па и језичке утицаје
представљао својеврстан конгломерат стихијски креираних термина
(кованице, калкови, позајмљенице). Будући да научна терминологија
у предвуковској епоси код нас досад није детаљније нити систематично обрађивана, у овом раду ананлизирани су термини у текстовима
уџбеника из географије, објављених у периоду од 1783. до 1867. године. Циљ истраживања јесте маркирање основних праваца развоја,
смена, узора и, евентуално, времена стабилизације географског терминолошког система (математичке географије и астрономије) у предстандардном језичком идиому.
Гордана ШТАСНИ (Нови Сад)
Етници у Вуковом Српском рјечнику (1852)
и лексичко-семантичка норма
У раду су сагледани етници као номинационе јединице са
одређеним семантичким специфичностима у односу на јединице
сличнога типа (антропониме), и то у погледу номинације, референције
и семантичко-деривационог потенцијала. Анализиран је однос мотивне и мотивисане речи (топонима и етника), као и деривациони
потенцијал етника. Осим тога, као важно теоријско питање у вези
са семантичко-деривационим, па и лексичко-семантичким аспектом
нормирања ових јединица, јавља се однос супстантива мушког и женског рода, што је, такође, у раду разматрано. Корпус је сачињен на
основу ексцерпираних етника у Српском рјечнику (1852). За извор
грађе одабран је управо овај речник због специфичне лекискографске обраде етника. Као основни проблем јавља се приказ јединица са
полисемантичком структуром у којима је се као примарна семантич20
ка реализација јавља значење карактеристично за етнике. Анализом
језичке грађе утврђено је када се одређена структура значења може
сматрати полисемантичком, када је у питању само диференцирање
значења, али не и стварање новог, и када се не може говорити о
полисемантичкој дисперзији.
Драгана РАТКОВИЋ (Ополе)
Речи са интерфиксом -и- у српском језику у историјском
развоју до данас (у поређењу са руским и пољским)
Рад представља творбено-семантичку и лексичко-семантичку
анализу речи са интерфиксом -и- (гàзибара) и његовим нултим аломорфом (прòбисвēт). То су тзв. „императивне“ сложенице, у којима
прва, глаголска, компонента има презентско значење (гàзибара ’онај
који гази бару’). Аутор посматра ове речи (њихову стилску маркираност, продуктивност њиховог творбеног модела и сам интерфикс) са
компаративно-историјског становишта — у поређењу са одговарајућим
речима у руском и пољском језику (сорвиголова односно golibroda).
Валентина НИКОЛАЈЕВНА ЗЕНЧУК (Москва)
Концепт курса „Проблеми нормативистике
савременог српског језика“
Курс је намењен студентима српског одељења Факултета страних
језика МГУ и има за циљ следеће:
1. Расветлити екстралингвистичку ситуацију и начин на који је
„српски језик (п)остао српски“.
2. Упознати полазнике са радом истакнутих српских лингвиста
који су значајно допринели формирању језичког стандарда и неговању
језичке културе.
3. У практичном делу овог курса разматрају се варијативни морфолошки облици и синтакстичке конструкције, издвојени првенствено на основу контрастивног проучавања српско-руских паралела.
21
Курс је већ прошао проверу у пракси, а у току је израда приручника из ове проблематике.
Славка ВЕЛИЧКОВА (Пловдив)
О лингвистичким особинама једног дела
Андрићевих писама
У реферату ће се анализирати део приватних писама познатог
писца која су била релативно касно објављена. Уколико нам је познато, текстови ових писама још увек нису били предмет језичког
испитивања. С тим у вези циљ овог рада ће бити утврђивање њихових
лингвистичких карактеристика с обзиром пре свега на лексичку и
синтаксичку књижевнојезичку норму српског језика.
Вероника ЈАРМАК (Кијев)
О моделирању алгоритама истраживања претериталних
конструкција у различитим типовима уметничког
дискурса (на материјалима дела И. Андрића)
Развој савремене лингвистичке науке намеће вишеструки, синтетички приступ истраживању лингвостилистичких проблема везаних
за временске и просторне координате, које чине оквир метатекстуалног хронотопа уметничког дела. У чланку са становишта теорије
семантичких локализација се разматрају синтетичка и аналитичка
претеритална времена (њихова индикативна и релативска употреба)
у прозном и песничком делу И. Андрића.
Да би се одредила семантичка и експресивна доминанта одређеног
претериталног глаголског облика, треба водити рачуна о више параметара. Теоријске дефиниције претериталних времена се могу користити само као полазна тачка, јер овде долази у обзир цео низ параметера: особине типа дискурса и жанра уметничког дела (проза и
особине наративног тока (велике прозне форме и, на пример, есеји),
поезија, где долази до максималне концентрације семантичког и емо22
тивног потенцијала итд.); особине ауторове поетике; позиција претериталног облика у микро и макроконтексту (стилске фигуре; почетак
наративног тока; интродуктивни пасуси; песнички рефрени (ефекат
ретардације). Аутор посебно анализира семантичку вредност глагола „бити“, различитих verba dicendi и глагола кретања; вербоида као
дискурсних маркера текста, претерита у изрекама и пословицама, а
такође примере изразите транспозиције значења претериталних времена.
Тијана АШИЋ (Крагујевац)
Језичка норма у поезији Стевана Раичковића
У овом раду анализирамо специфичан језик који одлукује поезију
Стевана Раичковића. Полазимо од хипотезе (види Ковачевић, 2000,
1993) да се поетски ефекат не постиже било каквим одступањем од
од језичке норме (које је у уснови генезе стилских фигура) већ само
оним одступањем које је засновано на одређеним регуларитетима и
природној језичкој логици.
На примерима из Раичковићевих стихова показујемо да естетска функција и експресивна вредност поетског језика не потичу
од произвољног нарушавања синтаксичних правила и насумичног
прекорачења семантичких граница. Напротив, језик великих песника,
какав је Раичковић, поседује своју сопствену норму. Наш је циљ да
испитујући необичне граматичке конструкције и значењске спојеве
покушамо да ту норму опишемо и, бар у извесној мери, објаснимо.
Димка САВОВА (Софија)
Деагентивни инфинитив у српском језику
Питање о инфинитиву, тачније о деагентивном инфинитиву, разматра се у реферату с тачке гледишта прагматике и говорникових комуникативних намера. То се језичко средство сврстава у ширу област
тзв. деагентивних средстава, чија је специфичност у томе што глагол23
ску радњу с референтним агенсом приказују као радњу с уклоњеним
из дијатезе агенсом. Ипак, за разлику од већине других деагентивних
средстава, инфинитив ту специфичност има уз другу своју, основну
особину – приказивање глаголске радње изван њене повезаности с
временом. Употреба деагентивног инфинитива везана је у принципу за два чиниоца: за говорникову намеру да према некој глаголској
радњи изрази свој однос (у реченици је изражен став модалног или
аксиолошког субјекта) или за синтаксичку позицију кад у сложеној
реченици нека зависна пропозиција мора извршити типичну за именице функцију – да попуни валенцу главног предиката или главне
именице. У овим условима пресудна је говорникова одлука да дату
радњу из неких углавном ванјезичких разлога прикаже као деагентивну.
Драгана ВЕЉКОВИЋ СТАНКОВИЋ (Београд)
Семантичка и прагматичка функција
глагола у језику новинских реклама
Рекламни дискурс карактеришу краткоћа, апелативност, експресивност и квазиреференцијалност. Поред честе употребе суперлатива,
придева с наглашено позитивним значењем (најбољи, најефикаснији;
изузетан, јединствен, супериоран и сл.), илузија супериорности
и ефекат еуфорије постижу се именицама (квалитет, ексклузивност, гламур, уживање и др.), али и пажљивим одабиром глагола и
глаголских облика (верујте ружичастом – заборавите флеке; ... јер
Ви то заслужујете; осетите освежавајућу лепршавост пролећа... и
др.). С обзиром на то да свака рекламна порука има за циљ промену понашања конзумента, прагматичка значења глаголских облика
усмерена су на уверавање да ће одређене акције потрошачу донети
апсолутно благостање; међутим, у рекламама запажамо и немали
број семантички замагљених или „испражњених“ глагола (помагати,
ублажавати, допринети, деловати, чувати и сл.), којима се пажња
истовремено усмерава на два објекта: (пре свега) на онај препоручени, рекламирани, тј. конкретни, а имплицитно и на све остале, чија
негативна маркираност поизилази из припадности аморфном скупу непожељног. Имајући у виду чињеницу да лексика и изражајна
24
средства која се користе у рекламама – преко колоквијалног језика
– утичу на лексичку норму и комуникативну стратегију изворних говорника, у раду ћемо, на корпусу пропагандних слогана и реклама
објављених у дневним новинама, посебну пажњу посветити: избору
глаголских лексема, њиховом семантичком и прагматичком значењу,
заступљености и функцији глаголских облика у језику рекламе, као и
пресупозицијама и импликатурама појединих глагола.
Јованка РАДИЋ (Београд)
Трочлане језичке структуре у лексикону
и граматици српског језика
У реферату ће се изнети поглед на неке од логичких основа (лексичко-)граматичког устројства српског језика. Пажња се посвећује
трочланим (формално-)функционалним структурама типа ово | оно –
то, после | пре – сад(а), она | он – оно, ја | он – ти, жена | човек – човек,
ученица | ученик – ученик, као и низак | висок – висина, узак | широк
– ширина и сл. Нарочита пажња ће се поклонити разликама у вредности елементата који чине такве граматичке структуре, и указаће се на
то да се вредносне разлике типа обележено | необележено – неутрално
најдиректније одражавају на функције датог елемента у језичком систему. Показаће се да те разлике посебно добро показује именички
род у називима лица и целина заменичког система у српском језику.
Рад, дакле, представља покушај да се на српском језичком материјалу
покаже смисао класичних увида (Аристотел) у то људским сазнањем
управљају трочлане структуре, где посебно важну онтолошку улогу
имају „трећи“ („средњи“) или неутрални елементи.
25
Соња НЕНЕЗИЋ (Никшић)
Падежне конструкције Андрићевог језика у
свјетлу савремене књижевнојезичке норме
На примјеру падежног система Андрићевог језика, говорићемо
о општефункционалним и специфичним језичким средствима. Циљ
нам је да покажемо како се ова друга група језичких средстава,
која се у граматикама српскохрватског, односно српског језика често квалификују као ријетка, необична, застарјела и сл., неправедно
потискују на маргину језичке норме, само зато што се не срећу у свим
функционалним стиловима (особито у разговорном и публицистичконовинарском), иако имају стабилну употребу у књижевноумјетничком
стилу, чијој егзактности и експресивности доприносе.
Гордана КОРАЋ (Београд)
Дискурс глобализације и англицизми у српском језику
Током последњих неколико деценија дискурс глобализације не
може се замислити без утицаја енглеског језика на све остале језике.
Српски језик у том смислу није изузетак, тако да је циљ овог рада
да изнесе резултате једног истраживања мањег обима које испитује
утицај енглеског језика на стандардни српски језик. Пореде се текстови из дневне и недељне штампе (без огласа) током 2000. и 2010.
године да би се утврдило:
а) постоји ли разлика у типовима позајмљеница, односно да
ли глобални контекст утиче на врсту позајмљеница, као и њихову
дистрибуцију током 2000. и 2010. године, и
б) постоји ли разлика у интензитету утицаја енглеског на српски
језик, односно да ли глобални контекст утиче на интензитет утицаја
енглеског језика на српски током два наведена периода.
26
Љиљана НЕДЕЉКОВ (Нови Сад)
Процес глобализације и традиционална култура
у Војводини
У раду ће бити речи о појмовном свету традиционалне културе
староседелачког српског становништва у Војводини који се у ери
глобализације губи усвајањем новог, савременог модела живота.
Указује се на значај системског истраживања језичког израза регионалног културног идентитета за лингвистику и друге антрополошке
дисциплине. На основу података са терена у оним тематским целинама које су биле карактеристичне за традиционалну културу у
Војводини стиче се представа о архаичним терминолошким системима који су чинили културни идентитет Срба у Војводини. Свеобухватним пописом лексема и њиховим лексиколошко –лексикографским
описом добијамо језичку слику света карактеристичну за Војводину
из прошлих времена која је непозната млађим генерацијама носилаца српског језика. Функционално посматрано ови лексички системи
немају комуникативну него кумулативну функцију у српском језику
данас.
Зорица ТОМИЋ (Београд)
Дискурс интимности и медијска култура
у доба глобализације
Рад се бави испитивањем језика интиме који је постао операционално начело друштвене комуникације у савременим медијима. Дискурс интиме, од вокабулара до исповедног тона представља један од
најеклатантнијих феномена савремене медијске културе. Суспензија
демаркационе линије између сфера приватног и јавног у оквиру
медијске комуникације постаје један од најзначајнијих показатеља
драматичног еродирања темељних начела демократије. Истовремено то је и један од показатеља глобалне структуре тоталитарне
праксе глобалних медија у којима детеритортијализована интима
представља основ на којем се језик приватностим блискости и отворене комуникације, заправо празни од свог садржаја.
27
Лилијана Мјодоњска (Бјелско-Бјала)
Српски језик и надирућа глобализација
До недавно се појава глобализације нераскидиво везивала за
питања искључиво индустријско-економске природе. Данас нико
више не сумња да се она односи и на језичку сферу. Она је дотакла нарочито мање популарне језика којима се служи релативно мали
број говорника. У такве спада и српски језик.
Узимајући у обзир промене које су се догодиле у српском језичком
стандарду, у поређењу са Караџићевим моделом, а нарочито оне које
се бележе током последњих двадесетак година, захтевају да се поразмисли о даљим путевима развитка тога модела. Тешко је предвидети
правац тих промена. Несумњиво је да ће српски језикословци морати
да појачају своју осетљивост како би сачували језички идентитет у
оквиру нове политичке ситуације уједињене Еврoпе, која је истовремено и вишенационална. У таквој Европи представници мање популарних језика приморани су да се боре за очување њене вишејезичности,
што је истозначно са борбом за очување културне и интелектуалне
основице друштава чији народи сачињавају ту заједницу.
Предраг ДИЛПАРИЋ (Београд)
Језик глобализације или глобалност језика
У раду ће бити речи о неким схватањима глобализације, пред­
стављеним кроз моделе глобалне културе и моделе глобалног друштва, односно, посредством хиперглобалистичких, скептицистичких и
трансформационистичких социолошких теза. Циљ је прецизан опис
појмова глобализације и глобализма који се супротстављају појму
глобалности, будући да су због различитих разлога односи између
њих често затамњени. Сврха оваквог увода је указивање на различитост глобалних и глобализацијских процеса и њихово вредновање
из културне и језичке перспективе. Поједини језички феномени, из
перспективе историје српског језика (примери из лексике, синтаксе,
стилистике, ортографије) и са гледишта дијахроне социолингвистике, разматрају се са том дистинкцијом на уму и представљају цен28
тралну тему рада. Главна хипотеза је она о инхерентној глобалности или тенденцији глобалности језика. Ова тенденција се јавља као
конвергенција делова језичких подсистема или као слабија или јача
свест о језичким и културним световима као целинама.
Марина ЈАЊИЋ (Врање)
Језик Фејсбука – нови идентитет
глобалистичких комуникација
Савремени начин повезивања, комуникације и сарадње (пре свега)
међу младима јесте путем веб-сајтова за друштвено умрежавање, међу
којима је најпопуларнији Фејсбук. Комуникацијски канал (овог) интернетског језика је виртуелни простор предвиђен за поруке и изјаве
пријатеља на међусобним профилима. Стога, језик Фејсбука има
своје специфичности које га чине једним од најрепрезентативнијих
примера глобализације елекронске писмености. Циљ овог рада јесте
да анализом ексцерпираних примера укаже на његове основне карактеристике, да их протумачи и објасни са аспеката ширег (глобалног)
друштвеног контекста. Такође, покушаће се установити да ли електронска писменост постаје идентитет глобалистичких комуникација
и у усменим облицима комуникације свакодневног живота младих,
њен пандан на релацији: фиктивно – реално.
Фејсбуковање, као најпопуларнији и најмасовнији вид ко­му­ни­
кације младих, има своје место у савременој (социо)лингвистичкој
теорији. Стога, јако је важно одредити адекватан приступ овој језичкој
ан(гл)омалији у настави српског језика на начин примерен савременом друштвеном тренутку.
Кључне речи: језик Фејсбука, електронска писменост, глоба­ли­
зација, жаргон.
29
Вељко БРБОРИЋ (Београд)
Правописна норма данас: (не)оправданост измена
У раду ће бити речи о промени правописне норме у Правопису српскога језика Матице српске из 2010. године. Наиме, после
вишегодшњег чекања појавило се ново, измењено и допуњено издање
Правописа српског језика из 1993. године.
Ово издање из 2010. године потписују приређивачи Правописа
српског језика из 1993. године (Митар Пешикан, Јован Јерковић и
Мато Пижурица), али је редакција измењеног и допуњеног издања
четворочлана: Мато Пижурица (главни редактор), Милорад Дешић,
Бранислав Остојић и Живојин Станојчић.
Рад ће се, дакле, бавити новим решењима у ортографској норми,
односно истраживањем да ли су сва нова решења потребна или нису.
Мишљења смо да има решења која су сасвим оправдана, али и оних
која су унела додатну забуну и отежала усвајање и познавање правописне норме српског језика.
Слободан НОВОКМЕТ (Београд)
Однос правописних приручника према
терминима из информационе технологије
Термини везани за информациону технологију, у које можемо да
сврстамо имена различитих рачунарских компонената, програмских
подршки и појмова везаних за интернет и интернет комуникацију, већ
скоро две деценије представљају незамењиви део стандардне лексике
у медијима, образовној и популарној научној литератури као и у разговорном стилу, пре свега, младих. Доступност и раширеност рачунара,
поготово у последњих неколико година, условили су позајмљивање
разноврсне лексике, углавном енглеског порекла, помоћу које се лакше манипулише функцијама и особеностима рачунара. Циљ овог
рада је да испитамо колико се та лексика прилагодила нормативним
законитостима српског језика, а колико и даље представља „страно
тело“ у језику. Путем популарних рачунарских часописа и информатичких уџбеника проверићемо које су то најфреквентније речи везане
30
за рачунарску технологију присутне у језику и како се већина правописних приручника опходи према њима, да ли их региструје и како
прописује њихово писање и изговор. Тако ћемо моћи да закључимо
до које мере се та лексика одомаћила у српском лексичком систему
и да ли је могуће у потпуности је инкорпорирати у језички систем
српског језика.
Јасна ВЛАЈИЋ-ПОПОВИЋ (Београд)
Како се каже: каталка или катарка?
Рад ће се бавити чињеницом да дијалектизам из Срема каталка
„дугачка усправна мотка за коју се везује конопац којим се чамац
вуче“, као варијанта фреквентнијег синонима, стандардне књижевне
именице катарка, указује на то да се иза вишезначности овог другог вероватно крију два права хомонима – што није било регистровано у лексикографским изворима, од прве фиксације до данас. На
дијахроно постојање хомонимије, која се на синхроном нивоу изгубила (тј. прерасла у полисемију) указује један други лексички пар:
опет дијалектизам из Лике катар „име справи на коју се пређа снује
пре него што се навије на тару“, према истом стандардном фемининуму катарка. Осим тога што за маскулинум постоје формалносемантичке пандане у другим словенским језицима, и дијал. каталка
има низ формално одговарајућих облика довољно сличне семантике
(нпр. рус. дијал. каталка „уређај за намотавање нити на цев“), тако да
се може размишљати о престуруктирирању ове лексичке породице –
прво на дијахроном, а затим и на синхроном плану.
Ана ПЕЈАНОВИЋ (Никшић)
Стилистичке и комуникативне норме српског језика.
У раду ће бити разматрана нормативна и ауторска употреба фразеолошког слоја језика у књижевноумјетничком тексту.
31
Циљ нам је да покажемо функцију, улогу и значај и нормативне и
ауторске употребе фразеологизама у поетици дјела.
Анализи ће бити подвргнути свих осам фразеолошких жанрова
српског језика: стални епитети, устаљена поређења, идиоми, клетве, заклетве, узречице, пословице и изреке. С обзиром на структурну
и функционалну сличност крилатема и фразеологизама и овај слој
језика је укључен у нашу анализу.
Као грађа послужио нам је роман Сила / Пут у завичај Бранка
Брђанина Бајовића.
Лариса ЧОВИЋ (Косовској Митровици)
О преводу Куће на осами Иве Андрића
на руски језик: фразеолошки ниво
С обзиром на сложену и слојевиту структуру циклуса прича Кућа
на осами са два типа казивача могло се очекивати да ће се и фразеолошки инвентар из приче у причу мењати у зависности од приповедачева променљивог лика и кретати се у највећем могућем распону: од стандардних фразеологизама (у уводној причи), па преко
колоквијалних (у тзв. монологу приповедног типа Ибрахим-ефендије
који је најближи објективном приповедању), па све до оног субстандардног елемента, заступљеног посебно у завршној новели Зуја.
Прва прелиминарна истраживања су ову претпоставку безмало у потпуности и потврдила: састав фразеологизама зависи од
језичке, социјалне и културне свести казивача појединих прича, што
представља посебну тешкоћу за преводиоца на руски језик. Фразеолошки корпус прича Кућа на осами знатно се разликује од фразеолошког корпуса превода који се сачинио један од преводилаца Иве
Андрића, Александр Романенко, што је предмет овог рада и посвећен
је питању превођења и семантичко-стилистичке анализе фразеологизама у оригиналу и преводу. Ово истраживање има и шири
значај: изналажење фразеолошких еквивалената у генетски сродним
језицима.
32
Мариана АЛЕКСИЋ (Београд)
Устаљена упоређења са компаративном компонентом
зооним (на материјалу српског и бугарског језика)
У овом раду објекат истаживања биће систем устаљених упоређења
у српском и бугарском језику. Овом приликом аутор усредсређује
пажњу на семантички однос упоређења са компаративнм компонентом зооним, односно на типологију њихове семантичке нееквивалентности/еквивалентности.
Лесја ПЕТРОВСКА (Кијев)
Национална етикета у фразеологији српскога језика
Реферат обухвата питања, везана уз особитости интерпретације
националних специфичних етикетних норми у фразеологији српског
језика. Разматрајући етикетне елементе у смислу културно маркираних комуникацијских јединица, као и сматрајући сам појам етикета
таквим, којим се остварују најзначајније друштвено регулацијске
функције, покушаћемо истражити на какав начин етикетно понашање
добије знакову интерпретацију у језику. Узимајући као пример издва­
јање културног контекста код фразеолошких јединица, које фиксирају
норме друштвеног понашања, можемо дефинисати механизме за
очување културне информације у фразеосистему српског језика.
Хенрик ЈАРОШЕВИЋ (Вроцлав)
Варијантност фразеолошких јединица
у српском и пољском језику
Језичка норма је свеукупност правила која регулишу употре­бу
појединих језичких средстава. Норма омогућава ефикасно спора­
зумијевање и спречава штетну језичку произвољност. Дис­јунктивност
(искључивање) може се сматрати природном тенденцијом језичке
33
норме. То означава да најчешће само један облик језичке јединице
(правописни, фонолошки, морфолошки, синтаксички итд.) важи као
нормативан, правилан, док остала остварења тог облика сматрају
се погрешним, неправилним, дијалекатским итд. Наравно, у језику
постоји и супротна тежња – конјунктивност (укључивање). Њено
постојање се испољава у функционисању одређеног броја језичких
варијанти на различитим језичким нивоима. У вези с тим може се
говорити о варијантама: правописним, фонетским и фонолошким,
прозодијским, конјугацијским и деклинацијским, творбеним, синтаксичким, лексичким итд. Ако се у списак лексичких јединица укључе
фразеологизми (вишечлане лексичкие јединице), може се претпоставити да ће се појава језичке варијантности у највећој мјери реализовати на лексичком нивоу. Ову тезу потврђује летимичан преглед српских
и пољских фразеолошких рјечника. Није тешко примјетити да већи
дио фразеологизама укључених у пољскe и српскe лексикографскe
радове остварује се у бројним варијантама.
Љиљана ПЕТРОВАЧКИ (Нови Сад)
За израду школског речника традиционалне културе
У раду се залажем за израду школског речника наше традиционалне културе. Показујем, на основу испитивања студената српског језика
и књижевности, како и они тешко разумеју многе појмове и речи из
традиционалне културе приликом читања и тумачења текстова из
наше старије уметничке или народне књижевности и како недовољно
користе речнике за решавање својих филолошких проблема.
Да би се ти недостаци отклонили, осмишљени су поступци
који у оквиру нових предмета и изборних курсева захтевају веће
ангажовање студената у процесима учења и истраживања у речницима са применом многоструких информација из њих. Нпр. у деветом семестру, у оквиру изборног курса Функционално проучавање
лексике, уз корелацију са методичким захтевима на предмету Методичке апликације, студенти примењују своја знања из лексикологије
у тумачењу непознатe и архаичне лексике у књижевним текстовима
који се налазе у корпусу обавезне школске лектире. Наводе се примери планског обједињавања лексиколошких, лингвокултуролошких
34
и методичких истраживања путем којих се студенти у тиму са наставницима укључују у стручни и научни рад.
Лесја СТЕБЛИНА-РУДЈАКОВА (Кијев)
Граматике, речници и приручници у настави српског
језика на универзитету „Тарас Шевченко“
Изучавање српског језика на Кијевском универзитету „Тарас Шевченко“ почело је у првој половини ХІХ века и до сада је прошло три
етапе – од прилаза настави језика као помоћног средства за право
упознавање историје и културе народа до свестраног проучавања
језика као лингвистичког система и метода његове наставе у
источнословенској (украјинској) средини. У свакој етапи настава се
темељи на постојећим најугледнијим филолошким издањима, али се
формира и потреба за новим речницима, граматикама, приручницима
српског језика намењеним студентима у Украјини.
Душанка ЗВЕКИЋ-ДУШАНОВИЋ (Нови Сад)
Граматички, књижевни и комуникативни садржаји
средњошколског уџбеника за српски као нематерњи језик
У Србији је току реформа планова и програма за средње школе као наставак реформе основне школе. Нови програми захтевају
и издавање нових уџбеника и приручника те се очекује и израда
уџбеника за српски као нематерњи језик.
У раду се приказује предлог концепције уџбеника за српски
као нематерњи језик за средње школе (гимназије, четворогодишње
и трогодишње стручне школе) усклађен с новим програмским за­
хтевима и савременим приступима настави нематерњег језика. По­
себна се пажња посвећује улози граматике и књижевних текстова
у развијању комуникативне компетенције ученика. Разматра се и
могућност прилагођавања уџбеника различитим стручним профилима
и различитим циљевима и исходима постављеним у програму.
35
Миодраг ЈОВАНОВИЋ (Никшић)
Говори дурмиторског краја у односу
на норму савременог српског језика
Говори дурмиторског краја, на сјеверозападу Црне Горе, заузимају
једно од централних мјеста међу говорима источне Херцеговине,
односно они носе у себи типичне особине новоштокавских говора,
а сличним говорима углавном су са свих страна и окружени. Дурмитор са околином важи за регију која је унијела највише творачке
снаге у Вуков модел књижевног језик, тј. језички материјал са овог
простора, како се обично мисли, само минимално одступа од битних
својстава нашег књижевног језика. Но, да ли је норма савременог
српског језика у толикој мјери вјерна слика говорне ријечи Дурмитора
жељели смо провјерити пратећи, на синхронијском и дијахронијском
плану, неке по нама важне црте. А има их много више од оних које су
до сада дијалектолози углавном истицали: „непознавање гласа х, који
се већим делом губи, а у мањој мери замењује другим гласовима.
Жарко БОШЊАКОВИЋ (Нови Сад)
Како одредити `норму` у говору и дијалекту?
Традиционална дијалектологија је често апстраховала варијације
у идиолектима како би добила идеалну слику једног говора и
дијалекта. Искуство је показало да најстарији говорници нису увек
носиоци типичног говора, као и да код средње генерације може да
се ретроградно јави нека иновација. Да би се у опису неког говора и
дијалекта одредило његово савремено стање, реконструисало раније
и предвиделе будуће промене, требало би исту групу испитаника
пратити неколико деценија, што је ретко кад остварљиво, те се зато
користи анализа говора различитих генерација у једном временском
пресеку. Будући да се варијације јављају у говору различитих, али
и истих генерација, као и у самом идиолекту, требало би утврдити
индекс фреквенције одређених варијабли. Он се израчунава тако што
се број појединачних реализација једне варијанте подели са збиром
те варијанте и свих осталих и потом помножи са сто. Тек на основу
36
ових процената можемо тачно дефинисати `норму` једног говора или
дијалекта.
Гордана ДРАГИН (Нови Сад)
Ортоепска норма у стандарду и дијалекат
У реферату бавићемо се, пре свега, поређењем акценатске норме у стандарду са неким акценатским варијацијацијама у говорима
у сливу Студенице. Биће речи о следећим акценатским типовима: 1)
danas : danas : danas, 2) радни гл. придев са аналошким акцентом према инфинитиву, 3) аналошки акценат презента према инфинитиву, 4)
алтернација дугоузлазног и дугосилазни акцента, која се може такође
аналошки тумачити, 5) алтернација места акцента, 6) дужење вокала,
под акцентом и ван акцента, пред сонантом, 6) алтернација кратких
акцената са дугим, 7) скраћење акцента и 8) нетипична позиција за
кановачко дужење. Такође, инвентар прозодема у говорима Студенице, факултативност ванакценатског квантитета, појава двоструког акцента доказ су да се ради о непреврелој акценатској ситуацији.
Саша МОДЕРЦ (Београд)
Конативна вредност неких српских глагола
и њен еквивалент у италијанском језику
Несвршени перфекат неких српских глагола може да поприми
посебно семантичко обележје – конативност. Оно у трансферу на
италијански језик мора да се искаже перифрастично, с нагласком на
идеји покушаја, настојања, а не искључивом употребом парцијалног
еквивалента српског несвршеног глагола, италијанског имперфекта. Српски глаголи који су занимљиви за испитивање конативности
у поређењу с италијанским језиком су, између остaлих, убеђивати,
објашњавати, мирити. Ако се италијански еквиваленти поменутих српских глагола у несвршеном облику преведу imperfettom,
добија се наглашено акционално обележје хабитуалности и циклич37
ног понављања радње, што не мора бити садржано као примарна
информација у поменутим српским глаголима, који се пак фокусирају
на јединствену глаголску ситуацију. У раду настојимо да примерима
на српском језику и одговарајућим преводима илуструјемо поменуту семантичку особину ових глагола у контрастивном кључу према
италијанском језику.
38
ИВО АНДРИЋ У СРПСКОЈ
И ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
39
40
Дорин ГАМУЛЕСКУ (Букурешт)
Приповетке Иве Андрића са италијанском
и румунском тематиком
Приповетка чини средишње подручје Андрићевог дела. У реферату се анализирају приповетке са темом (ноћног) живота у Риму и
Букурешту као што су: Дан у Риму, Ноћ у Алхамбри, На лађи и др.
Миодраг ЛОМА (Београд)
Андрићев Алија Ђерзелез
Покушај да се на основу уметничке транспозиције усмене епске
традиције оцени Андрићев књижевни преокрет ка приповедним формама и да се вреднује његов уметнички домет са становишта канона
општекњижевних вредности.
Светлана ШЕАТОВИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ (Београд)
Национални и верски идентитет жена
у приповеци Пут Алије Ђерзелеза
У приповеци Пут Алије Ђерзлеза Иве Андрића налазимо велики
број жена, која се идентификују преко њихове националне и верске
припадности. Савременим имаголошким студијама можемо сагледати како је Андрић обликовао ликове Венецијанке, Циганке Земке,
Јеврејке или Рускиње Јекатерине. Свака од тих жена је у Алијиној
перцепцији жена друге вере и националне припадности и тиме је
обележена њена емотивна и сексуална типологија. С друге стране,
Андрић нам у ликовима тих жена даје и перцепцију појединих народа. Тиме се обликује приповедачки свет Балкана у коме богатство
и разноликост вера и народа чине јединствену слику о једном простору. Модерна имагологија трага за питањима идентитета и у овом
раду покушаћемо да откријемо којим све средствима Андрић успева
41
да скицира основне карактерне особине народа и како их пројектује
на женски део те популације.
Радивоје МИКИЋ
Мрачајски прото и Мустафа Маџар
– генеза једног типа књижевног јунака
У српској књижевности XX века јављају се нови типови књи­
жевног јунака. Један од њих је и тип јунака отпадника, човека који
није у стању да своје понашање саобрази са нормама које регулишу живот у оквиру једне заједнице. И јунак приповетке Мрачајски
прото Петра Кочића и Андрићев Мустафа Маџар су оличење једне
врсте антрополошког песимизма, разочарања у саму људску природу
и њене могућности. Приказујући врло сложен унутарњи свет својих
јунака, Кочић и Андрић су се послужили и особеном приповедном
техником која, у једном случају, разоткрива дубину разочарања у све
што је људско, док, у другом случају, она читаоцу омогућава да види
процес гашења јунаковог разума, процес силаска у лудило. А баш та
компонента показује колико су Кочић и Андрић били блиски важним
тематским токовима модерне књижевности.
Драган БОШКОВИЋ (Крагујевац)
Бити Ћамил или – не бити: онтолошко заснивање
идентитета у прози Иве Андрића
У раду ће, сагледавањем њиховог идеолошког залеђа, бити кри­
тички преиспитaне различите савремене конфигурације и про­из­
водње идентитета западног субјекта (постколонијализам, родне
теорије, имагологија), као што ће, њима насупрот, бити реактивирано
егзистенцијално и онтолошко формирање идентитета. Нихилирањем
хуманистичких позиција, рад ће указати да у делу Иве Андића преовладава одустајање од идентитета као могућност да се идентитет
објави, па тако идеологизовани етнички, родни и политички „мосто42
ви“ само представљају естетизоване идеологеме, а суштински идентитет се запоседа у губљењу идентитета, у егзистенцијалним фигурама
смрти, онтолошки другог, у – насупрот етничко и друштвенополитички наметнутих конструката идентитета – несхватљивим процепима
субјекта. Истраживање ћемо засновати на Андрићевим приповеткама
и Проклетој авлији: Алидеде, Мустафа Маџар и Ћамил биће фигуре
које ће нас водити ка све дубљој трауми идентитета, с оне стране добра и зла, с оне стране хуманистичких идеала, све даље од стереотипних тумачења Андрића.
Слободан ВЛАДУШИЋ (Нови Сад)
Ћамил и Омерпаша Латас – два типа
хибридног идентитета код Андрића
У раду се бавим анализом два типа хибрдог идентитета у опусу позног Андрића, који су репрезентовани ликовима Ћамила и Омерпаше
Латаса. Циљ ми је да покажем двосмислени однос између хибридног
идентитета и моћи, који је задат већ првом Андрићевом Пут Алије
Ђерзелеза – већ се ту, наиме, показује да традиционални епски јунак
није више у поседу моћи, и да субјект моћи у (пост)модерним временима постaје другачији тип јунака. Сем тога, настојаћу да покажем
на који начин се Андрићева теметизација односа између хибридног
идентитета и моћи разликује од потоњих концепција хибридног идентитета, каква је рецимо она која настаје у окриљу постколонијалне
критике.
Гордана ПОКРАЈАЦ (Нови Сад)
Историјске инспирације Проклете авлије
У оквиру дела Проклета авлија, Иво Андрић обрађује историјску
проблематику XV столећа, непосредно након пада Византије, што је
условило комплексне интриге на европским дворовима. Кроз приповест о сукобу потомака Мехмеда II Освајача, аутор у новом облику
43
евоцира древну библијску параболу о сукобу два брата. Личност Џемсултана, потомка српског кнежевског рода, подстакла је драматичне
догађаје на повесној сцени ондашњег света; од Египта, преко Родоса,
Француске, Угарске, до Рима, Иво Андрић у радњу укључује знамените историјске личности, попут Карла VIII, Матије Корвина, Родрига и Чезара Борџије, пружајући могућност темељнијег осветљавања
не само историјских, него и културних и књижевних токова, који су
обележили XV столеће. У раду ће се покушати подробније размотрити богато алузивне релације, које је Иво Андрић успоставио у своме
делу, повезујући Исток са ренесансном Европом.
Бојан ЧОЛАК (Београд)
Прогонитељ, прогнани: Мустафа Маџар Иве Андрића
Како је историја књижевности утврдила „приповетка чини сре­
дишње подручје Андрићевог књижевног опуса“. Њена улога, при­
мећено је, од вишеструког је значаја за формирање Андрићевог уметничког израза, а пишчева прва приповедачка фаза поставља готово
све кључне поетичко-тематске проблеме његовог целокупног дела. У
средишту овога рада налази се анализа приче Мустафа Маџар, која
је објављена први пут 1923. године у „Српском књижевном гласнику“, а потом и 1924. године у оквиру прве збирке приповедака (Приповетке, СКЗ). Као централни проблем овога рада постављено је
сагледавање фигура прогонитеља и прогнаног, при чему је посебно
маркирано међусобно преплитање ових улога, као и повезивање фигуре прогонитеља са херојским култом. У раду се испитује и у којој
мери се подудара грађење херојског лика Мустафе Маџара са оним
типским јунаком каквог налазимо у народној поезији.
Поред многобројне литературе о Иви Андрићу (Н. Мирковић, М.
Богдановић, С. Леовац, П. Џаџић, П. Слијепчевић, Ј. Деретић, П. Палавестра, Д. Стојановић...), коришћена је и литература из културологије,
етнологије, психологије.
44
Јана АЛЕКСИЋ (Београд)
Једно читање историјске фикције у роману
Проклета авлија Иве Андрића
Примарно обележје Андрићеве поетике јесте језички и стилски
прецизно уобличено и идејно-тематски развијено приповедање, које
се, очигледније него у другим Андрићевим прозним остварењима,
у роману Проклета авлија (1954) освешћује кроз откривање поје­
ди­начних нарација и механизама њиховог испредања кроз маску
усмених сведочанстава јунака-казивача. Метапрозно освешћујући
и проширујући поље и могућности фикционалног приповедања на
историјско приповедање и историју саму, Андрић, заправо, имплицитно преиспитује и упоређује карактер и природу света својих јунака
са светом који се налази изван књижевно-уметничког текста. Имајући
то у виду, можемо у новом светлу, светлу постструктуралистичких
теорија, разумети и какав однос између две нарације – историје и
фикције – овај аутор претпоставља. Према начину коришћења поступака и стратегија и према суптилном померању идејног тежишта са
егзистенцијалистичког и епистемолошког на онтолошко поље, могли
бисмо утврдити да ово Андрићево остварење кореспондира са поетиком традиционално-реалистичког и тада важећег модернистичког,
али и да антиципира постмодернистички концепт романа и поимања
историје и фикције, чије ће се прве назнаке у српској књижевности
појавити једанаест година касније.
Бранко ВРАНЕШ (Београд)
Андрићев Ћамил и кнез Мишкин
Достојевског: последњи витезови
Наше излагање скреће пажњу на изразите структурне сличности
протагониста Андрићевог кратког романа Проклета авлија и романа Идиот Достојевског (на плану физичких и карактерних црта
лика, заједничке идејне подлоге, порекла, односа приповедача према
јунаку, и целине смисла). У излагању ће се концентрисати на значење
оба јунака које настаје у синтези кјеркегоровски појмљеног витештва
45
идеала и донкихотског узора, чиме се Ћамил и Мишкин сврставају у
шири оквир, породицу јунака, које бисмо могли назвати последњим
витезовима, реликтом идеализма у вулгарној, материјалистичкој свакодневици. Рад представља природни наставак ауторових разматрања
започетих у књизи Последњи витезови (Огледи из књижевности),
тренутно у штампи, у издању Завода за уџбенике и наставна средства, Београд.
Лидија ГАВРЈУШИНА (Москва)
Бог и човек у лирској прози И. Андрића
Лирска проза И. Андрића, Еx ponto и Немири, показује његову
везаност за традиционално естетско сазнање, засновано на схватању
Бога као чврсте основе човекове егзистенције. Осећање сталне повезаности са Богом, језгром живота које уједињује све што се дешава на земљи, стално присуствује у тим списима док облици његовог
изражавања, најпре, молитве-размишљања, имају као узор традиције
старе словенске књижевности односно старе црквене текстове. На тај
начин се његово индивидуално,„самостално“ поетско мишљење налази своју подршку у средњовековним богословским схватањима.
Јован ДЕЛИЋ (Београд)
Пјесник Иво Андрић
Поезија Ива Андрића је знатно мање проучавана од његове прозе. Њен књижевноисторијски значај је изузетан. Андрић је од почетка (1911)„verslibrist“ или пак пјесник у прози. Његове пјесме у прози
отварају се према есеју и краткој причи, што ће рећи да је авангардни
процес мијешања жанрова карактеристичан за Андрића већ од 1919.
године ако не и раније.
46
Александар ЈЕРКОВ (Београд)
Све о Андрићу: од изборне традиције до аморфног
идентитета – будућност у Андрићу
У овом раду се на основу једног теоријског пројекта објављеног у
зборнику о Бориславу Пекићу (Све о Пекићу) и предавања са сродним
насловом (Теорија свега) чији је снимак доступан на интернету, иде
корак даље да би се показало како је Андрић прво градио своју изборну традицију у српској култури и књижевности, проналазио јој стално нове облике, истраживао тзв. хибридни идентитет, и напослетку
оставио у Знаковима поред пута сведочанство о целини једног животног и стваралачког пута који превазилази свако ограничење и из
најбољег што у традицији препознаје и гради стиже до новог, аутентичног решења у самозаснивању и самопревладавању. Од песништва до меморабилија, кроз све облике које прозни текст и запис могу
узети, Андрић испитује књижевност будућности, построманескности
и вишеслојности идентитета који не напушта традицију да би је превазишао. Отуда, премда се никада ни о једном аутору не може рећи
све, заправо се стиже до једне слике о Андрићу у којој би, начелно,
све било садржано. Тумачење свега у том погледу иде с ону страну методологије, а читање Андрићевог опуса хоће да каже зашто ће
Андрић и у времену које долази бити поетички и културолошки незаобилазан аутор.
Весна ЦИДИЛКО (Берлин)
Ерос и Танатос у раним приповеткама Иве Андрића
У приповедачком делу Иве Андрића љубав и смрт представљају
мотивску константу од његових књижевних почетака до настанка позних лирских творевина. Излагање се бави приповеткама насталим до
краја двадесетих година XX века и указује на неке од специфичности
Андрићевог виђења и уметничке обраде овог класичног књижевног
тематско-мотивског склопа.
47
Лидија ТОМИЋ (Никшић)
Андрићево експресионистичко наслеђе
Експресионистичка фаза у стваралаштву Ива Андрића означава модеристички период Андрићевог стваралаштва. Тежиште поетске прозе, садржано у Еx pontu и Немирима, наслеђује поетску
експресију Андрићевих првих пјесама, која се, статусом главног
јунака, настављају у роману На сунчаној страни.
Експресионистичка знаковност егзистецијалних тема обухва­
та структуру и израз лирског начина приповиједања. Епски оквир
лирске прозе и лирска суштина експресионистичког романа укр­
штају позицију поетског субјекта и глас приповиједања у поетички разглобљеном дијапазону медитативне прозе. Варијантност и
актанцијална форма експресионистичког активизма варира особине
модерне прозе, односно особине и духовности Андрићевог наративног начина обликовања бића и свијета.
Тема угрожености и самоће, из перспективе ограничене егзи­
стенције, развија приповиједно трагање за цјелином, што у контексту експресионистичких веза и прожимања, нуди Андрићев увид у
епоху, с једне стране и Андрићев искорак из ње, када је у питању
смисао историје и времена у његовом дјелу. Приповједна перспектива у дјелима „раног Андрића“ открива релативну конзистентност
„приче у причи“, што функционално појачава епску обухватност у
полифоној структури приповиједања. У њој се садржи свијет идеја
и књижевна повијест људских судбина, догађаја и збивања, односно
књижевни простор експресионистичког трагања које и у најранијој
прози посједује епску обухватност егзистенције. Рад ће се бавити експресионистичким обиљежјима Андрићеве ране прозе и оним што се
из ње наставља у Андрићевом каснијем дјелу.
48
Силвија НОВАК-БАЈЦАР (Краков)
Јелена, жена које нема и које има: прилог
проучавању Андрићеве краковске биографије
Излагање је презентација (не само фотографија, него грађе истражене у пољским архивама) краковског периода Андрићевог живота (крај априла, мај, јун 1914). Полазна тачка истраживања је била
(успешна) потрага за РЕАЛНОМ особом никад свету не представљене
„чувене“ Пољакиње – Хелене која је постала јунакиња (не само) насловне приповетке. Резултати овог истраживања (са освртом на средину у којој се Андрић кретао у Кракову) коригују грешке направљене у
досадашњим истраживањима и презентацијама Андрићевих биографа. Дозвољавају да се Андрићево књижевно дело посматра на сасвим
нов начин који ћу у реферату изложити.
Корнелије КВАС (Београд)
Границе Андрићевог реализма
Андрићево приповедање не остаје у оквирима поетичких начела
традиционалног реализма и показује особине модерне психолошке
прозе. Андрићево поигравање са фактографијом и фикцијом додатно је појачано постојањем вишеструких наративних инстанци, као
и увођењем митских елемената у реалистичко приповедање. Митско код Андрића није само последица преузимања легенди, предања,
пословица и народних умотворина, већ и конститутивни елемент
грађења ликова који често имају улогу приповедача. Психолошка
карактеризација ликова некада је мотивисана њиховом митском позадином, утичући и на хијерархију наративних нивоа. Промене приповедачевог гласа и субординација наративних инстанци постепено
откривају приповедачко „ја“. На тај начин Андрић шири границе реализма у књижевности, јер на реалистичност приповедања утиче психолошка карактеризација ликова и њихова поузданост у улози приповедача.
49
Соња ВЕСЕЛИНОВИЋ (Нови Сад)
Лирски поступак у основи неколико Андрићевих новела
У раду ће се анализирати неколико Андрићевих новела (нпр.
Сан бега Карчића, Летовање на југу, Игра, Жена на камену) које се
заснивају на разради и интензивирању одређене централне слике, а
не на развијању фабуле. По својој структури често између новеле и
лирске прозе, ови текстови углавном варирају мотиве путовања, доколице и игре, да би изразили своју основну тему самоспознаје и
самопреиспитивања. Приповедач у њима намерно ускраћује одређене
податке, попут хронотопа, карактеризације, друштвеног контекста, те
наглашава чулно искуство, асоцијације и осећаје издвојеног лика, и
оставља отворен крај. Фрагменти нарације служе да изневеравањем
читаочевог очекивања фабуле, дочарају преломну тачку у животу
јунака, заустављено време његове субјективне визије света. Управо
се лирски поступци показују као кључни у реализацији ових новела и
доводе их у везу са Андрићевом раном лирском прозом.
Зђислав ДАРАШ (Краков)
Јевреји у Андрићевом свету или о разоружавању
етнокултурних стереотипа
У представљеном свету Андрићеве прозе чија се принципијелно
дихотомна аксиологија темељи на народном епском принципу праведности и биполарне логике – Јеврејима припада посебно место –
важније но што би то сугерисао њихов број и понајчешће епизодне
улоге које им се у тој прози додељују. Живећи у простору између две
конфликтне цивилизацијске парадигме, ма како биле означаване, они
творе трећи културни фактор који у стањима поремећене равнотеже
између противуречних вредности помаже васпостављању хомеостазе у друштвеном (микро)систему. Уз то, као саплеменици носилаца
карактеристика петрификованих у опште познатим антисемитским
стереотипима (одличан пример једног таквог стереотипа нуди роман
Ханка Зофке Кведер), Андрићеви Јевреји стављају смисао тих стереотипа на најтеже пробе, неутрализирајући њихову деструктивну моћ.
50
Кринка ВИДАКОВИЋ–ПЕТРОВ (Београд)
Јевреји у Андрићевом делу
У књижевности нејеврејских аутора Јевреји се често јављају као
„Други“, који се дефинишу по разлици (верској, етничкој, културној)
у односу на оно што се подразумева под „Ми“. Поступак разликовања
може да има и вредносне конотације, поготово у временима
хомогенизације или привидне/стварне угрожености већинске нације.
С друге стпане, јеврејски писци сагледавају своје сународнике као
чланове „своје“ мањинске културне заједнице, али и у односу према
већинској култури у коју могу бити интегрисани у варијабилном степену. У књижевности изразито мултикултурне Босне и Хепцеговине,
Иво Андрић је, кад су у питању односи „Ми“ и „Други“ (Јевреји),
увео нову перспективу, продирући дубоко у психологију, судбину
и културну матрицу Јевреја који су вековима живели у паралелном
свету, истовремено присутни и одсутни, укључени и одвојени од матице босанскохерцеговачке, а касније југословенске културе. Овај
пад настоји да осветли наведена питања, као и начин на који се она
уграђују у Андрићеву прозу.
Јасна СТОЈАНОВИЋ (Београд)
Шпански допринос настанку српског
хумористичко-реалистичког романа
Шпански књижевници су у 16. и почетком 17. века предњачили у
односу на европске писце по трагањима везаним за могућности нове
фикционалне прозне врсте, романа. Управо је у Шпанији прво почео
да се профилише реалистички приступ романескној грађи с делом
Селестина, а потом и са пикарским романом, Лазарчићем са Тормеса (1554). Следећи велики корак начиниће Сервантес Дон Кихотом,
генијално конфронтирајући, први пут, идеалистички и реалистички
израз, стари и нови начин фабулирања, и тако утрти пут обликовању
пародијско-хумористичког романа у шпанском, али и европском контексту. Прво су се на њега угледали у Енглеској у 18. веку, потом у
Француској и Немачкој, а касније и у другим земљама.
51
Тај далекосежни шпански утицај осетиће се и у српској књи­
жевности. Најаву нове оријентације, као и расправу између старог и
модерног, дали су Доситеј Обрадовић и Јован Стерија Поповић, писци којима су Сервантесове поуке биле од пресудног значаја. Иако су
њихова остварења тек романи у покушају (Живот и прикљученија,
Роман без романа), управо захваљујући њима сазреће услови да у
другој половини 19. века хумористичко-реалистички стил заживи у
крилу српске књижевности (на пример, у прози Јакова Игњатовића
или Стевана Сремца, такође по много чему Сервантесових следбеника).
Весна ДИЦКОВ (Београд)
Иво Андрић и хиспанске културе
Интересовање Иве Андрића за хиспанске културе непосредно је
било подстакнуто његовим боравком у Шпанији тридесетих година
прошлог века, када је као млади дипломата службовао у нашој амбасади у Мадриду. Андрић је овладао шпанским језиком у толикој мери
да је не само читао и говорио на том језику, већ је успешно преводио
и стихове савремених шпанских песника на српски језик. Спектар
његовог интересовања везан за Иберијско полуострво био је веома
широк и обухватао је, осим књижевности и друге уметности, а затим се пренео и на цивилизацију Хиспанске Америке. У том смислу, наше истраживање би се односило на изналажење и тумачење
оних Андрићевих литерарних творевина у којима се огледа његово
бављење различитим сегментима хиспанских култура уопште.
Марија МИТРОВИЋ (Трст)
Италијанске историјско-политичке
и културне теме у делу Иве Андрића
Полазећи од Андрићевих писама, есеја и записа, ослањајући се на
оне закључке које се о италијанским темама могу извући из његових
52
дискурзивних текстова и студија које су о томе написане (пре свега
Караулац, Стипчевић и Вучковић) у раду бисмо покушали да препознамо слике, алузије и знакове којима Андрић и у свој недискурзивни
опус уноси оне идеје о којима пише у есејистици.
Горана РАИЧЕВИЋ (Нови Сад)
Андрићева слика о Хабзбуршкој монархији на Балкану1
У анализама Андрићевог дела акценат је, чини се, много више
увек био на „оријенталном“ и „источњачком“ печату који је на Босну, као централну тачку Балкана, оставио вишевековни период турске
владавине. У овом раду, а на основу приповедака и романа, чија је
радња смештена у 1878. годину и касније, али имајући у виду и путописну прозу Иве Андрића, настојаћемо да истражимо представу о
аустроугарској цивилизацијској матрици и начинима њених уплива у
менталитет „оријенталне“ Босне, али и судар који се доживљава као
сукоб Истока и Запада. Такође, у фокусу ће се наћи за Андрићеву слику света можда још важнији однос на линији Средња Европа – Јужни
Словени, где се наметање „супериорне“ културе доживљава као вид
агресије и непријатељства.
Јелена ПИЛИПОВИЋ (Београд)
Еx Ponto. Преображавање самоће у Андрићевим лирским
записима и Овидијевим елегијама из изгнанства
Рани Андрићеви записи не преузимају име велике Овидијеве збирке епистоларних елегија само зарад јалове ерудиције. Низ непосредних и вероватно интенционалних алузија утапа се у многолику мрежу интертекстуалних веза, чија је нит водиља унутарњи преображај
текста и истанчаног лирског лика који се њиме, под кринком првог
Рад би представљао резултат истраживања у оквиру пројекта Аспекти идентитета и
њихово обликовање у српској књижевности који финансира Министарство науке Р. Србије
1
53
лица, постајано изграђује. Два дела представљају фиктивне посланице, премда се епистоларност Андрићевог текста често пренебрегава,
будући да не испуњава све формалне захтеве. Унутар тог жанровског
модела, оба дела прелазе пут од од аутоцентричне тугованке до метапоетске химне, а сличан симболички пут преваљује и лирски лик, од
безнадежног отпадника поставши самосвојни стваралац.
Владимир ГВОЗДЕН (Нови Сад)
Иво Андрић и „Трећи свет“
Велики број данашњих академских приступа идентитету посебно
високо вреднује хибридност, односно „трећи простор“ као простор
мешања, стапања и превазилажења стабилних и наводно ратоборних
форми идентитета. Може ли савремена теорија у већој мери да се
ослони на саме књижевне текстове у изградњи властитих теорија?
Шта у том погледу нуди дело И. Андрића које је познато по својим
тематизацијама балканских идентитета у додиру, али и у сукобу? Овај
рад ће бити покушај да се промисле Андрићеве поставке идентитета
о којима се толико пише и говори. Покушаћемо да продремо у њихове
темеље и да сагледамо постоји ли у томе нешто више осим приказа
затеченог стања, односно да утврдимо да ли је оправдано говорити
о некаквој Андрићевој „политици идентитета“ која има стабилан и
непроменљив смисао и значај. Да ли иза литерарних конструкција
идентитета постоје процедуре истине на које бисмо се могли ослонити у разумевању савремене стварности? Или сви данас подсећамо на
„илирског доктора“ Ђованија Марија Колоњу, вечитог тумача и посредника из мутног простора „трећег света“?
Валентина ПИТУЛИЋ (Косовска Митровица)
Фолклорни подтекст у Аникиним временима Ива Андрића
У структури Аникиних времена налазимо извесне облике фолклорне традиције. У раду ћу показати на који начин су елементи фол54
клорне традиције транспоновани у уметнички текст. Пратећи њихову
функцију показаћу однос светог и профаног као и функцију сакралних простора у којима се јунаци налазе.
Пратићемо и остале облике фолклорне традиције у Андрићевом
тексту, као и однос хтонских и соларних простора и функцију
појединих жанрова народне традиције, у развоју фабуле. Пратећи
функцију ватре, воде, гувна, капије, цркве, празника, показаћемо на
који начин елементи народне традиције, транспоновани у уметнички
текст врше лустрациону или магијску моћ.
Снежана САМАРЏИЈА (Београд)
Поетика усменог приповедања у Андрићевој Причи
Познато је да су у Андрићевом опусу елементи усменог стваралаштва и традиције заступљени на различите начине, од стилизације
и алузије до надградње и навођења усменог „текста“ у широком распону од веровања и предања до стихова лирских и епских народних песама. Андрић је у Причи на особен начин осветлио феномен
импровизације и контекст усменог стварања. У раду ће се размотрити елементи те поетике (анонимност, варијантност, текстура, однос
појединца и колектива, место усменог ствараоца у сопственој средини, импровизација итд.) уз указивање на драгоцена запажања записивача народних умотворина из 19. века (Вук Караџић, Вук Врчевић,
Манојло Бубало Кордунаш и др.) и теоријске приступе фолклориста 20. века, која су посвећена контексту импровизације и/ли односима између текста и вантекстовних елемената стварања, битних за
вредновање, прихватање и трајање усменог дела.
Бошко СУВАЈЏИЋ (Београд)
Андрић и Кочић – кнежевићи и кнезови
У раду се са компаративног становишта разматра духовна присност Андрићевих и Кочићевих јунака из народа. Лик кнеза Богдана
55
Зимоњића у Андрићевом ро­ману Омерпаша Латас и Реље Кнежевића
у Кочићевој приповеци „Кроз мећаву“ сро­дни су како поетиком
именовања, која упућује на духовну отменост и коленићевство се­ља­
чке аристократије српског народа, тако и поступцима карактеризације
и опи­сима јунака. Занимљиво је да се у врло сложеним наративним
посту­пци­ма, у склопу реалистичке приповедне матрице, код Кочића
обликује снажан библијско-ле­гендарни симболички слој приповетке,
док се у заснивању лика гатачког кнеза Андрић више ослања на ма­
трицу еп­ске песме и поетику историјског предања. Усмена анегдота
о кнезу Богдану Зимоњићу који је у мећави од смрти спасао дете, и
прича о Рељи Кнежевићу, који као библијски Јов страда са својим
синовцем у мећави, сведочи о легенди као исходишту чу­де­сних преплета сна и јаве, реалности и чуда, историје и фикције у приповедним
световима Кочића и Андрића.
Јеленка ПАНДУРЕВИЋ (Бања Лука)
Докторска дисертација Иве Андрића
и српска усмена традиција
Андрићев однос према усменопоетској традицији могуће је пропитивати узимајући у обзир различите сегменте његовог дјела. Премда романи и приповијетке пружају, у том смислу, обиље материјала
и могућности за успостављање различитих релација, предмет овог
рада је контроверзна докторска дисертација о развоју духовног живота у Босни под турском влашћу. Полемичка идеологизација и
политизација дискусије о Андрићу као тенденциозном „језуитском“
историчару, или генијалном визионару, биће сведена на најмању
могућу мјеру. Истраживачка пажња усмјерена је на уочавање херменеутичких поступака којима се, у контексту Андрићевог личног
„Weltanschaung“-а повезују „позитивне“ историјске чињенице и народни доживљај исте те (фактографске) историје, исказан у форми
јуначке епике и историјског предања. Преливши се у „есејистички
трактат с тезом“, Андрићева дисертација свједочи о снажном отпору
позитивистичком тумачењу историје, при чему „рачунање“ са усменом традицијом није тек објективна немоћ историчара да стекне увид
у све релевантне изворе, нити субјективна незаинтересованост истра56
живача да обухвати и искаже цијелу истину, него прије свега увјерење
да је тек историја која „лебди“, ослобођена терета чињеница, она
„права историја човјечанства“. Сугестивност којом уводи читаоца у
властити херменеутички круг сачињен од архивске грађе и народних
пословица, изрека, стихова и предања представља снажан подстицај
не само за поимање средњевјековне Босне, него и за сасвим нова, и
другачија, тумачења усменопоетске традиције.
Сунчица ДЕНИЋ (Врање)
Воља и отпор као чин надживљавања у Андрићевим
приповеткама и српским народним песмама
Дело Ива Андрића, често постављено на легендарним сликама
и дога­ђа­јима, изграђује легенде и својеврсну савременост у мирном
току извесних архетипова. Та устаљена структура, као и устаљеност
у прожимању прошлог, готово заборављеног – традицијског миљеа,
„служи“ ономе што чини данашње и стално отворено питање, питање
живота и смрти, вечности и пролазности... Симболизација унутрашње
борбе и инстинктивног отпора има смисао пуног живота. То је показала слика игре јањета Аске, прича мудрог фра-Петра, грађење моста
као супротстављање од нестајања и беживотности везира Јусуфа, као
и усамљеничка борба епског трагача за правдом и исконска одбрана
од зла. Изнад свега, видан је тзв. епски простор, од Босне до Косова, као препознатљива традицијска и реална слика уметничког света
писца Андрића и националног фолклора.
Јасмина ЈОКИЋ (Нови Сад)
Источњачко позориште сенки и Андрићева
Проклета авлија
У уводном делу рада укратко ће се разматрати историја настанка и
процеса преношења оријенталног Театра сенки (Карађоз) на тло Балкана, који се устаљује у балканским земљама (Босни, јужној Србији,
57
Македонији) након османлијских освајања у XVI веку, а процват
доживљава у периоду од XVI до XIX века. Ово позориште постаје
популарно на свим освојеним просторима, али је претрпело извесне
трансформације и тако, у процесу постепене акултурације, постало
део заједничког добра балканских народа. Управо су основни елементи поетике овако трансформисане драмске форме имали значајан удео
у поступку градње литерарне визије света у Андрићевој Проклетој
авлији. То се може закључити већ на основу узгредних напомена, које
Андрић оставља у фусноти приликом тумачења Латифагиног надимка Карађоз, или пак на основу неких његових констатација у самом
тексту, у којима се алудира на везу романескног света са позорницом
и глумом, али и имплицитно у самом избору осталих ликова и начину њихове карактеризације. Главни део рада биће стога посвећен
истраживању (на упоредном материјалу) основних постулата драмске технике оријенталног позоришта Карађоз и начину на који их је
Андрић стваралачки применио у свом делу, на шта се углавном указује
и у актуелним позоришним драматизацијама Проклете авлије, које ће
се такође разматрати у циљу расветљавања поменутих веза.
Тамара ГРУЈИЋ (Кикинда)
Форма усменог казивања у Андрићевој Проклетој авлији
Тема рада јесте сагледавање Андрићеве форме казивања у Про­
клетој авлији која је заснована на елементима усмене књижев­ности.
У Андрићевом казивању уочава се елиптичност израза, народна
фразеологија, колоквијалност и дијалектизми, употреба кратких говорних форми, које су карактеристичне за усмену комуникацију (изреке, уобичајени говорни изрази). Чест поступак јесте и парафразирање
појединих сегмената, или само алузија на одређени сегмент усмене
књижевности. Андрић најчешће користи пословицу, што нарочито доприности универзалности дела, јер пословице садрже општа
запажања о животу и важе за човека у било ком времену и могу да се
примене у било ком друштвеном поретку. На тај начин Андрић ствара
свевремену причу о човеку и смислу његовог постојања.
Форма усменог казивања послужила је Андрићу за обликовање
заплета и простора у роману, као и за карактеризацију ликова. У раду
58
је показано колико се усмено стваралаштво рефлектује у Проклетој
авлији, са јасним указивањем на преузимање готових образаца, или
на њихово настајање под утицајем усмене књижевности.
Снежана С. БАШЧАРЕВИЋ (Лепосавић)
Андрић и традиција
Разматрајући однос према традицији као једном нивоу духовне и културне археологије у оквиру ширих истородних стремљења
у уметности двадесетог века, уочено је да традиција нашла место у
сензибилитету наше епохе. Са тог становишта постављен је оквир за
Андрићево коришћење традиције. У његовом делу долази до споја
традицијског и историјског; историјско допуњује традицијско да би му
се такође „супротстављало“. Приврженост традицији манифестује се
у Андрићевом делу и честим прихватањем тона усмене књижевности,
делимичном идентификацијом с причаоцем, настојањем да се „прича причана прича“. Андрићева опредељеност за народна предања, за
легенду, опредељеност која има облик рационалног уважавања овог
наслеђа као својеврсне епистемиолошке метафоре, као и његова чисто приповедачка опијеност легендом присутни су и у његовом интелектуалном гледишту и у дубоким садржајима његове имагинације.
Познато је да традиција води дубљим сазнањима о човеку. Многи искази у Андрићевом делу потврђују значај и вредност традиције. Рад
иде трагом ове идеје.
Мило ЛОМПАР (Београд)
Андрић и Селимовић у Књижевном лексикону
Миливоја Солара
У схватањима књижевног идентитета појединих писаца српске
књижевности уочљива је тенденција да се под видом вишеслојности
идентитета успоставља неадекватна представа о вишезначности
идентитета. Тако се питање идентитета појављује као регулатив59
но питање једне књижевне политике, а не као начелно питање саме
књижевности. Добар пример за такву тендецију је Књижевни лексикон Миливоја Солара (2007). У раду се анализира каква су одређења
додељена књижевном делу и идентитету Иве Андрића и Меше
Селимовића, како са становишта самих писаца, тако и са становишта
дуготрајних књижевноисторијских и политичких процеса.
Герхард РЕСЕЛ / Светлана РЕСЕЛ (Трир-Хајделберг)
Простори самоће у делима Иве Андрића
и Меше Селимовића
Феномени самоће, страха и тишине су поред осталих централни
мотиви у делима Меше Селимовића и Иве Андрића. Нас интересују
пре свега простори самоће али и сличности и разлике њихове генезе
у романима Дервиш и смрт и Госпођица, уз осврт на остала релевантна дела.
Самоћа (изражена и лексемима сам, самоћа, празнина, тишина,
пустош, сивило и сл.) је, уз страх, један од централних мотива у оба
романа. Она је присутна код протагониста (Нурудин и Госпођица) и
провлачи се као лајтмотив кроз романе на различитим просторним
равнима, било конкретним, социјалним, духовним или трансценденталним.
Унилатерално претеривање тј. страст, с једне стране, испољена у
мржњи и жељи за осветом (Нурудин), а с друге у претераној штедњи
(Госпођица), њихово форсирање те неспособност комуникације
на свим просторним равнима (текија, тврђава, пријатељи, власт vs.
кућа, (породица), друштво) одводе протагонисте све дубље у амбис и
затварају их у неосвојиву тврђаву самоће.
Ретроспективно посматрање, доживљавање, причање о самоћи и
апсурду живљења који из ње произлази, реализује се у романима из
разних перспектива (протагониста, наратора, околине).
Ову проблематику ћемо покушати детаљније да обрадимо.
60
Оливера РАДУЛОВИЋ (Нови Сад)
Прича и коментар у романима
Проклета авлија и Дервиш и смрт
Научни рад под називом „Прича и коментар у романима Проклета
авлија и Дервиш и смрт бавиће се поетиком и семантиком компарираних дела. Истраживање ће бити усмерено на испитивање генезе модерног романа и елаборацију тезе да су упоређени текстови грађени
на традиционалним жанровима: легенда, предање, парабола и поучна
прича који се откривају у равни микроструктуре текстова. Коментар
приче у облику дијалога или полемике служи преиспитивању културне, религијске и књижевне традиције и разарању дидактичних наративних облика – у знаку идеје да свако има права на своју причу и
историјску истину – а контексту проблематике суживота људи различитих верских идентитета. Мисао о јединству исламске и хришћанске
традиције исказана је кроз архетип страдања и сукоба међу браћом –
преко хебрејско-исламских легенди о Авраму (Ибрахиму) и његовим
синовима Исаку и Исмаилу и јеванђелске легенде о издаји и страдању
Исуса Христа, која је интерпретирана у Курану преузимањем из
јеврејских извора, а у романима Андрића и Селимовића сагледана
кроз историјску призму. Архетип сукоба међу браћом (преко параболе о блудном сину) и типологија страдања Исуса Христа, парадигма
је егзистенције јунака полутана Ћамила и побуњеника Ахмеда Нурудина, из чијег протеста се рађа хришћански брат Исхак (библијски
Исак), што води удвајању личности и кризи идентитета. Нагласиће
се жив дијалог и полемика са културном и религијском традицијом
коју препознајемо у поступцима деконструкције, ремитизације, деса­
крализације и пародије архитекста.
61
Наталија БИЛИК (Кијев)
Типологија семантике кључног знака-симбола у романима
И. Андрића На Дрини ћуприја и П. Загребељног Чудо
у контексту митологије, традиције, културе
Према усвојеној традицији међу пет најбољих романа у историји
српске књижевности сврстава се једна од најглавнијих књига истакнутог српског писца Нобеловца Иве Андрића На Дрини ћуприја. Велики
семантички потенцијал текста незаобилазно изазива интересовање
истраживача и читалаца. Једну од његових најзначајнијих особина
чини концептуално заокружење семантике кључног знака-симбола.
Међутим, обраћање универзалној симболици у таквој конотацији
чини заједничку особину читаве словенске прозе друге половине ХХ
века. Исти се поступак у поетици очигледно испољава такође у роману Чудо једног од највећих представника украјинске књижевности
тог доба Павла Загребељног. У реферату је представљена анализа
типологије ове појаве на нивоу аналогних кључних ликова-симбола
наведених романа у значењском контексту митолошког дискурса: у
њему се разоткривају нијансе садржаја које у перспективи народне традиције уоквирују језгро националне културне баштине, а која
је константни објекат уметничке спознаје, стваралаштва и њиховог
тумачења. Овај аспекат дозвољава да се прецизира смисао и спектар значењског реконструисања кључних симболичких ликова, а
захваљујући томе и семантичке слике читавих дела.
Зорица НЕСТОРОВИЋ (Београд)
Проблем идентитета и мотив лудила
у Аникиним временима Иве Андрића
У раду се анализирају начини развијања мотива лудила у Аникиним временима Иве Андрића са посебним освртом на место овог мотива у карактеризацији јунака. У том домену од пресудне важности
су елементи на којима се конституише идентитет појединца и групе којој припада. На основу досадашње традиције тумечења једног
од најинтригантнијих дела нашег нобеловца, аутор ће покушати да
62
дā свој допринос у домену истраживања феномена лудила, начина његовог појављивања у наративној структури као и типологији
заснованој на савременим теоријским истраживањима ове теме у
светској литератури.
Ненад НИКОЛИЋ (Београд)
Иво Андрић о Вуку Караџићу
У реферату се анализира на који начин је Иво Андрић у неколико есеја представио Вука Караџића као писца, реформатора језика
и културног делатника. Посебна пажња посвећује се поређењу
Андрићевог односа према Вуку Караџићу са оценама Слободана
Јовановића и Меше Селимовића, како би се прецизно одредило место
које у разумевању улоге Вука Караџића у историји српске културе
заузимају есеји Ива Андрића.
Александар ПЕТРОВИЋ (Крагујевац)
Иво Андрић у Ћуприја и Конопац: култура и политика
идентитета у делу Иве Андрића и Б. Вонгара
Рад указује на прожимања књижевног и антрополошког рада
српско – абориџинског писца Б. Вонгара (Сретена Божића) са делом
Иве Андрића. Вонгар духовно израста на читању Андрића, што изричито и помиње у свом аутобиографском делу Дингово легло, јер је
На Дрини ћуприја друга књига коју је уопште прочитао. То је његов
заветни спис јер од тренутка упознавања с њим стварање сличне
књиге сматра својим главним списатељским циљем. После четрдесет
година рада он је ту намеру остварио у роману Раки (Конопац) који
поставља духовни мост између културе староседелаца Аустралије и
српског историјског обрасца. Раки, чија радња се одвија у Аустралији
и на Балкану, извире из препознавања да је антрополошко тежиште Андрићевог рада усмерено ка изградњи моста између култура и
трагању за коренима историјски подељеног идентитета. На том трагу,
63
транспонујући Ћуприју у Конопац, Вонгар сагледава сукоб британске колонијалне и традиционалне абориџинске културе о чему је од
шездесетих година прошлог века до данас написао преко двадесетак
књига које су преведене на све велике језике.
Мина ЂУРИЋ (Београд)
Гномон и uncanny, Џојс и Андрић
У компаративном читању приповедака Џејмса Џојса и Иве
Андрића уочавају се феномени гномон и uncanny, који се доводе у
међусобну везу, као важан знак модернитета у обе културе двадесетог века. Како и један и други појам има више могућих тумачења,
овом приликом се кроз наративе Даблинаца и одабраних Андрићевих
приповедака, гномон представља у значењу у којем се јавља код Еуклида, као знак одсуства, док се uncanny посматра у облику у којем
је назначен код Фројда, као нешто чудно, далеко, дивље, потиснуто,
што у граничној ситуацији неочекивано израња. Истражује се како је
могуће сенку гномона у структури, теми, мотивима, тачки гледишта,
стилу приповедања двају аутора прозрети навирањем онога што је
uncanny у свету ликова и приче. При томе се анализира специфична
реторика тишине карактеристична за Џојса и Андрића.
Владимир ОСОЛНИК (Љубљана)
Иво Андрић и Словенци
Личност и књижевни рад Ива Андрића у Словенији су добро
познати и цењени. На словеначки језик преведена су многа његова
дела, а о њима постоји обимна књижевноисторијска литература.
Његова поезија, проза и есејистика доживеле су неподељено повољан
пријем код словеначких читалаца и стручне критике. О личности
аутора дела На Дрини ћуприја који се после распада СФР Југославије
поново нашао у фокусу хрватске, босанске и српске књижевне
критике, сведоче његови познати морални ставови, изражени за
64
време тамновања у аустроугарским затворима и за време Другог
светског рата (1941-1945), када није објавио ни слова, односно његова
писма министрима културе квислиншких влада Србије и Хрватске
Милана Недића и Анте Павелића, у којима се захваљује на части
да његове песме буду укључене односно публиковане у њиховим
дискриминаторним расистичким публикацијама, и одбија понуђени
хонорар. Уз то познати су и описи Словеније и Словенаца које је Иво
Андрић оставио: то су топле опсервације, какве не налазимо ни у
текстовима словеначких, ни у текстовима страних аутора.
Даринка ДОНЧЕВА (Пловдив)
О рецепцији Андрићевог дела у Бугарској
У раду ће бити прегледана рецепција Андрићевог дела на бугарском језику. Специјална пажња ће бити посвећена раду Светлозара
Игова на превођењу, избору и издању пишчевих дела. Будући да Игов
више од три деценије плански ради на популаризацији Андрићевих
дела у Бугарској, захваљујући њему рецепција Андрића у Бугарској
има систематски и обухватан карактер.
Горан КОРУНОВИЋ (Београд)
„Мера женског бића“: обликовања идентитета женских
ликова у приповеткама Иве Андрића и Емилијана Станева
Оглед ће бити посвећен компаративном истраживању, тј. анализи
саодноса приповедачких средстава и тематизације идентитета женских ликова у пробраним приповеткама Иве Андрића (Жена на камену, Злостављање, Јелена, жена које нема), и Емилијана Станева
(Крадљивац брескви, Прошлост), објављеним током и после Другог светског рата. Није реч, дакле, само о препознавању поступака карактеризације, већ и о артикулисању условљености поступака
обликовања идентитетâ женских фигура од приповедних стратегија
разумеваних у ширем смислу (наративне перспективе, дискурс комен65
тара, видови фокализације, све то уз имплицирање слике света и идеолошких назора „иза“ наведених средстава). Најпре би се испитивала
зависност конфигурације идентитета од сећања и ауторефлексије, да
би се у наставку пажња посветила (само)обликовању сопства у контексту тема еротизма и насиља, у оквиру разумевања родних питања,
схватања породичне заједнице, те саме људске природе, било из
позиције лика, или пак самог приповедача. У својеврсном екскурсу,
у фокусу би на крају била Андрићева приповетка Јелена, жена које
нема.
Марија ЦИНДОРИ-ШИНКОВИЋ (Београд)
Рецепција дела Иве Андрића у мађарској књижевности:
грађа за библиографију превода дела
Иве Андрића на мађарски језик
Рад ће се односити на истраживање првих превода дела Иве Андрића у мађарској периодици, на место његове поезије у антологији
савремене српске лирике Корнела Сентелекија објављене под насловом Bazsalikom (Босиљак, 1928) и на рецепцију у међуратном и поратном периоду, до Нобелове награде.
Други део рада односиће се на рецепцију Андрићевих дела после
Нобелове награде све до краја ХХ века, са посебним освртом на
тематски број часописа Ex Symposion (2007/61-62).
Уз рад аутор ће приложити и грађу за библиографију превода дела
Иве Андрића на мађарски језик.
Рада СТАНАРЕВИЋ (Београд)
Андрић и Стриндберг или казивање у првом лицу
У раду представљамо Андрићеве приповијетке Јелена, жена које
нема, Прозор, Књига, Панорама, Циркус и упоређујемо их са Стриндберговим дјелима Инферно, Легенде и Сам. Осим приповиједања
у првом лицу овим дјелима заједнички су и бројни мотиви, попут
66
страха, љубави, жене (у идеалном или демонском обличју), сна,
самоће. Али прави циљ нашег истраживања је да освијетлимо сам
стваралачки поступак двојице писаца, који је заправо тема наведених
аутобиографских дјела и у једном и у другом случају.
Татјана САМАРЏИЈА ГРЕК (Београд)
Мотив белине у Проклетој авлији Иве Андрића
и у Моби Дику Хермана Мелвила
Ове 2011. године навршава се и 160 година од првог издања Моби
Дика Хермана Мелвила, који се сврстава међу тзв. „велике америчке
романе“. Нашу је пажњу привукло наглашено место мотива белине у
овом роману, управо као и у Проклетој авлији Иве Анрића.
Андрићева Проклета авлија почиње и завршава свеприсутном белином снега. Снег, пропрћен или целац, снег који се оштро сукобљава
са блатњавом земљом која сачињава („јер си прах и у прах ћеш се
вратити“) и растаче мртве људе и њихову прошлост.
С друге стране, „организовани неред“ Мелвиловог романа укљу­
чује, поред низа поглавља о китовима и китолову уопште, и поглавље
о „белини кита“, тј. Моби Дика, тог немог, али симболиком главног
„јунака“ романа, чија је белина преважни кључ за разумевање симболичког значења не само кита Моби Дика, већ, још много више, за
разумевање Ахавовог лудила, крајњег објекта његове мржње и за
разумевање „Пекводовог“ симболичког путовања и крајњег усуда.
Белина се у Моби Дику среће, као лајтмотив, у великом низу других
епизода у роману.
Наше поређење има за циљ да укаже на велики број сличности у
значењу беле боје у оба ова дела, као и на неке прелазне симболе који
их могу повезати – море, снег, смрт, итд., како их представља Томас
Ман у Чаробном брегу.
67
Сава ДАМЈАНОВ (Нови Сад)
Читање српске књижевности између
традиционалног и модерног
У раду се истражује Андрићева есејистика у перспективи његове
рецепције српске књижевности. Чињеница да је он неке од својих
најзначајнијих есеја посветио управо српским писцима, односно проблемима и феноменима који су били релевантни за српску књижевност,
указује да је његов однос према културном контексту коме је и сам
припадао важан за разумевање његове поетике. Иако се на први поглед чини да је Андрић имао више наклоности према ономе што је
већ ушло у официјелни канон српске књижевности, неспорно је да је
показивао редак дар за уочавање иновацијских и неконвенционалних
момената што је на себи својствен начин исказивао „андрићевским“
имплицитним дискурсом. Управо зато би се се суштинска тема овога
рада могла дефинисати као Андрићево читање српске књижевности:
између традиционалног и модерног.
Немања РАДУЛОВИЋ (Београд)
Смрт од жабе/корњаче (једна регионална
подврста АТУ 934)
У класификацијама приповедног типа „Предодређене смрти“
(АТУ 934) какве дају Арне-Томсон, Утер или Бредних није посебно
истакнута врста смрти која човека стиже од жабе или корњаче. Примери су карактеристични за простор јужне Србије, Македоније, Бугарске те се може сматрати да је реч о регионално одређеном подтипу.
Мада записи имају неких композиционих особености, структурално
ипак одговарају основном обрасцу типа. Са становишта историјске
поетике, и у овим текстовима се препознају остаци архајских митских представа везаних за божанства судбине.
68
Смиљана ЂОРЂЕВИЋ (Београд)
Од нарације до рефлексије – природа и функција
ауторских коментара у новијем слоју хроничарске епике
Теорије епа за овај вид изражавања (или обликовања стварности)
посебно везују категорију наративности и објективности (истичући
је обично као пандан лирском). Категорију „објективности“ свакако
треба узети сасвим условно, будући да се обликована слика увек пружа из перспективе аутора. Када је о усменој епици реч, може се говорити о „илузији објективности“ која се, како је приметио Бахтин, постиже дистанцирањем догађаја у домен далеке прошлости колектива,
неупитне у аксиолошком смислу, самој себи довољне, јасне, затворене, од садашњости омеђене успостављеном „епском дистанцом“. Са
друге стране, илузија објективности постиже се релативно стабилном
нараторском позицијом која, готово по правилу, искључује ангажоване ауторске коментаре, процене поступака ликова, односно директно
тумачење смисла догађаја. Овакав изостанак коментара из индивидуалне перспективе предуслов је за постојање трећег момента на којем
се илузија објективног темељи – момента примарне усмерености на
јунаке и њихово делање. Хришћанској епици (укључујући и хроничарски тип епског певања), у класичном виду, готово су непознате
широке експозиције и коментари који би долазили од самог певача.
Класичном епском изразу својственије је приказивање догађаја, но
њихово описивање и коментарисање, мада (сведени) коментар није
искључен из епске структуре.
Новији слој епског хроничарског певања показује, међутим, склоност развијању широких ауторских коментара, чак и извесни степен
њихове хипертрофије. У раду се разматрају многоструке функције
оваквих коментара: историјско-политичка контекстуализација, сег­
мен­тирање текста, изношење аксиолошких судова...). Посматра се
њихова улога у процесу „растварања“ класичних епских формула и
анализирају последице њихове хипертрофије.
69
Саша КНЕЖЕВИЋ (Сарајево)
Што се оно Травник замаглио?
Утицај усменог стваралаштва на књижевни опус Ива Андрића
био је и до сада предмет многобројних и разнородних студија. У овом
раду покушаћемо да покажемо како је један мотив из антологијске народне лирске љубавне пјесме Иво Андрић транспоновао у осебујном
приповиједачком поступку у својим приповијеткама фокусирајући
се на Аникина времена. Надреална моћ дјевојачког погледа који запали град и његове становнике послужила је Андрићу као лајтмотив у
приповијеткама у којима се кроз супротстављање женског и мушког
принципа потврђује да у људском друштву постоје вјечне константе
на које мјене, које доносе вријеме и друштвене околности, не могу
утицати.
Александра ПОПИН (Нови Сад)
Елементи соларног култа и веровања у женске
демоне у триптиху Јелена, жена које нема
Основно полазиште рада биће уочавање и анализа мотива везаних за соларни култ у триптиху Јелена, жене које нема. У наведеном
тексту могуће је уочити, између осталог, везу животног циклуса човека (приповедача) са сунчевим циклусима, како на нивоу дана, тако
и у вези са променом годишњих доба. Приповедач на неколико места
и сам експлицитно истиче ове везе. Даље, посматраће се атрибуција
главне јунакиње, која се може посматрати као персонификовано Сунце у обличју, рекли бисмо, женског демона. У складу са тим доводи
се и само име јунакиње у везу са соларним култом. Оно што нас наводи да Јелену доведемо у директну везу са женским демонима јесте,
поред одређених атрибута, и то што је њено појављивање, односно
одсуство, могуће посматрати кроз релације са веровањима у забрану
говора, тачније у поједине радње које прате комуникацију на релацији
овај – онај свет. Сваки елемент анализе биће поткрепљен грађом везаном за словенску/српску митологију као и делима српске усмене
књижевности.
70
Буба Д. СТОЈАНОВИЋ (Врање)
Народна мудрост у делу Аска и вук Ива Андрића
Народна књижевност је имала значајан утицај на многе великане књижевне уметности. Тај дух старине, дух прошлости је нит која
спаја овде и тамо, близу и далеко, сада и јуче, данас и сутра. Нобеловац Иво Андрић је, попут народног приповедача, своја дела проткао
животном филозофијом вековима уназад провераваном, јаком вољом,
чврстом вером и надом у боље сутра. У сваком делу Ива Андрића
могу се препознати елементи народне бајке, басне, легенде, мита,
предања, изреке.... Колики значај придаје народној мудрости, њеној
филозофској поруци, оптимизму показао је небројено пута.
У игри мале овчице Аске, из приповетке Аска и вук, кроз алегорију
карактеристичну за народну басну симболизован је стални нагон човека да се одупре смрти, нестајању, пролазности; али и да се снађе у
наизглед безизлазној ситуацији, бори са злом, надајући се да ће добро победити, верујући у чуда, не предајући се, како је у народним
бајкама.
Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ (Нови Сад)
Наративни и егзистенцијални идентитет
Андрићевих прича о градовима
Питање наративног идентитета и модуса у Андрићевим приповеткама о градовима још једном упућују на проблематику генеричности
(Шеферов термин), односно преплитања и деконструкције путописних и приповедних форми у ужем смислу. С друге стране, у приповеткама које је Иво Андрић објављивао у периоду свог живота, од
1920, а неке и постхумно (последња 1994. године), запажа се напет
однос појединца према феномену полиса и урбанитета, а историјско
и културно наслеђе се појављује као позадина одређене наративне
динамике. Стилски и структурно изведене на различите начине, ове
приче сведоче о томе у којој мери је пишчева, условно реалистичка
парадигма приповедања, била отворена за изазове модернистичких,
па и авангардних струјања. Проблем људске индивидуалности и осо71
бите егзистенције која израња из његове повезаности са градовима у
различитим цивилизацијским и временским контекстима, представља
несвакидашњи пример мајсторства нашег нобеловца.
Ина ХРИСТОВА (Софија)
Град у романима Иве Андрића
Рад се бави стратегијама креирања града у романима Андрића.
Предмет истраживања су: посебна симболика града; литерарна
презентација градских реалија; однос између визије града и слике
Босне и Балкана; град у контексту опозиције Исток-Запад. Утврђује
се важна улога града као ознака специфичног историјског, друштвеног и културолошког контекста и као део културног идентитета.
Тихомир БРАЈОВИЋ (Београд)
Андрићев Гоја у светлу компаративног читања
Особен положај Андрићевих есејистичко-наративних остварења
посвећених великом шпанском сликару Франсиску Гоји (Гоја, 1929;
Разговор са Гојом, 1934) унутар српске књижевности између два
светска рата у овом раду разматра се у двоструком, регионалном и
европском компаративном контексту. Најпре се, наиме, Андрићево
интересовање за Гоју пореди с практично синхроно публикованим Крлежиним есејем (Франсиско Хосе Гоја и Лусијентес, 1926),
а онда и с узорном модернистичком новелом Томаса Мана Тонио
Крегер (1903). Разумевајући Андрићево писање о Гоји као интержанровски, у извесном смислу и мулти жанровски интонирано, аутор при томе у средиште пажње ставља еминентно модернистичку
(ауто)тематизацију антагонистичког односа уметник – друштво,
од­носно схватање уметности које произилази из њега. Очекивано
препознавање експлицитно-поетичких топоса модернизма у овако
из­веденом поступку двоструке компарације има, међутим, и комплементарну страну која се тиче реконструкције елемената оног
72
сложенијег и захтевнијег, имплицитно-поетичког хоризонта писања
као својеврсне парадигме приповедачке уметности Иве Андрића уопште.
Бранимир ЧОВИЋ (Нови Сад)
Дихотомија „своје“ – „туђе“ у наративној
структури Травничке хронике
Као значајне компоненте у Андрићевом приповедању могу се
издвојити четири locus-а, као обележја идеалног затвореног простора за причу и приповедање: хан, тамница, кућа (на осами), „Софа у
Лутвиној кахви“.
Романескни свет Травничке хронике, будући затворен у строге
временске оквире између „Пролога“ и „Епилога“: између два „разговора бегова на Софи Лутвине кахве“, поприма још једну значајну
особеност: структуиран је према једном од најчешћих семантичких
модела – „своје“ – „туђе“ и представља конструктивну доминанту у
композицији и разливен је по читавој наративној структури.
Овом дихотомијом, наиме, започиње (последњег петка октобра
1806. г.) и завршава се (последњег петка маја 1814. г.) разговор бегова,
са беседом најстаријег угледног Хамид-бега Тескереџића, када овај у
„Прологу“, у првом разговору расправља о крају „свог“ утемељеног
вековима начина живота у везирском граду и успостављању новог
„туђег“ конзулског времена; да би се у „Епилогу“, у незавршеној беседи сада већ онемоћали Хамид-бега, наговестио повратак привремено прекинутог „свог“ начина живота.
Овом дихотомијом се одређује и природа историјских извора: с
једне стране „туђих“ (са преписком и мемоарима Пјера Давида, француског конзула у Босни и преписком Паула фон Митесера и Јакоба
фон Паулића, аустријских конзула у Босни и неких других), а, са друге, иако мање важних, „својих“ извора (Летописа фрањевачкиог манастира у Крушеву и неких других).
Најпосле, дихотомија „своје“ – „туђе“ одређује и модел нарације,
са другачијим „ликом аутора“:„туђег“ и „свог“,битно различитих поступака у изношењу епског догађаја.
73
Љиљана БЈЕЛИЦА (Рим)
Питање структуре романа И. Андрића Омерпаша Латас
У раду ће се покушати одредити композицијско-структурални
поступак обликовања недовршеног последњег Андрићевог романа,
полазећи од већ познатих књижевно-критичких радова у нашој и
страној литератури.
Предраг ПЕТРОВИЋ (Београд)
Андрићев Омерпаша Латас као роман о уметнику
Андрићев недовршени, постхумно објављени роман Омерпаша
Латас садржи неке од тематских и поетичких момената карактеристичних за жанр романа о уметнику. Лик сликара Вјекослава Караса
у стваралачкој визури ауторског приповедача отвара питања о односу
уметности и стварности, психолошкој мотивацији креативног чина и
друштвеној позицији уметника. За разумевање овога Андрићевог позног романа битан је контекст како ауторовог прозног опуса у коме
уметници (градитељи, приповедачи) имају повлашћено место тако и
жанровска традиција романа о уметнику у европској књижевности.
Часлав НИКОЛИЋ (Крагујевац)
Историја, култура, говор: сведочанство трауме
у роману Травничка хроника Иве Андрића
Премда се у досадашњим радовима учестало истиче историјска
заснованост приповедног света романа Травничка хроника Иве
Андрића, неопходно је фигуре као што су култура и историја сагледати и према томе како се отискују у интратекстуалним, индивидуалним
интелектуалним и уметничким позицијама Андрићевих јунака, односно према томе какав се смисао историје, културе, политике, друштвености, времена и хуманитета успоставља у хоризонту за историју,
74
Другог, драму и смисао осетљивог субјекта. Феномен (ауто)поезиса
француског конзула Жана Давила тумачимо као поетичку, и идентитетску, инстанцу која унутар самог текста дела производи не тек улогу
појединца у актуелном амбијенту историје и културе, већ обележава
веома сензибилну перспективу (пре)осмишљавања (интер)културних
могућности и историјског дејства у Европи модерног доба. По среди
је, дакле, перспектива која унутар поља плуралних културних гласова и драматичне историје не репрезентује тек један културни образац или контекст, већ надилази саму репрезентацију промишљајући
културолошке и историјске аспекте испуњења модернитета и статус/
могућност/достатност хуманог својства у том испуњењу.
Мирјана Д. СТЕФАНОВИЋ (Нови Сад)
„Убилачки идентитети“ у краткој прози Иве Андрића
Термином Амина Малуфа исказује се претпоставка која зрачи из
кратке прозе Иве Андрића, пре свега, у приповеци Писмо из 1920
и њеним традицијским ланцем до сувремених прозних остварења
на јужнословенском простору. Основни методолошки поступак,
међутим, који се у раду користи јесте онај који постколонијална
теорија у својој основи и у својим дериватима примењује, како би се
и у литератури показао идеологизовани књижевни дискурс, тј. како
литературом може да се тумачи какав културални поступак.
Павел РУДЈАКОВ (Кијев)
Три врсте причања и ћутања код Андрићевих јунака
Прича је један од главних модуса Андрићевог начина приповедања.
Према његовом схватању суштине живота, човек напросто не може
да не прича неку своју причу, без тога његова егзистенција неће бити
потпуна. Свет Андрићевих романа је свет приче.
Прича је код Андрића присно везана за ћутање. Јунак који ћути у
Андрићевим романима игра исто толико важну улогу као и јунак који
75
прича причу. Без њега ништа не може да добије свој коначан облик.
Ћутање је везано за тишину, али није тишина него нешто друго.
Код Андрићевих јунака има три основне врсте причања. То су:
причање без ћутања, причање пре ћутања, причање после ћутања.
И три врсте ћутања: ћутање уз слушање, ћутање као прекид говора, ћутање као одустајање од говора.
Уобичајени наративни модел у Андрићевим романима и, посебно,
у Проклетој авлији, укључује у себе јунака који причу прича, јунака
који причу слуша, јунака који ћути. Сваки од њих има своју улогу,
сваки даје свој допринос да би употпунио општи садржај.
То се добро види на примеру Ћамила, фра-Петра и других јунака
Проклете авлије који током развоја радње мењају своје функције,
наступајући час као јунак који прича, час као јунак који слуша, час
као јунак који ћути.
Маја АНЂЕЛКОВИЋ (Крагујевац)
Писмо из 1920. године: мржња и страх
као основа идентитета
У својој приповеци Писмо из 1920. године Андрић допуњава слику
Балкана дефинисањем мржње као основе за формирање индивидуалног и/или колективног идентитета. Полазећи од реченице: „Босна је
земља мржње и страха“, у раду ћемо се бавити мржњом као кључним
чиниоцем, те страхом и гневом као њеним корелативима. Показаћемо
на који начин наведени чиниоци утичу на стварање самосвојног
идентитета Балкана, на културолошки код, те на развијеност њихових
појавних облика. С друге стране, размотрићемо њихово скривено
дејство у оквирима европског идентитета као макроплана који је унеколико одражен антагонистичким, историјским, политичким и културолошким односима у простору Босне, одн. Балкана.
76
Магдалена КОХ (Вроцлав)
Интертекстуални и дијалошки карактер
Другог писма из 1920. године Мухарема Баздуља
У свом раду желим показати дијалошки и интертекстуални карактер књижевних подухвата у прозном стваралаштву савременог босанског писца Мухарема Баздуља (1977). Андрића и Баздуља сједињује
исти genius loci, односно Травник у Босни где су ти писци рођени и
у некој мери су „травнички рођаци“. За Баздуља Андићево ствараластво је велика креативна инспирација. Хоћу то да покажем на примеру
два текста – Андрићевој причи из 1946. Писмо из 1920. и Баздуљевом
тексту Друго писмо из 1920. године (објављеном у књизи Травничко
тројство, 2002). Намера овог текста је да покаже не само постмодернистичке Баздуљеве стратегије у односу на Андрићев текст, него
и политички контекст и полемички гест у односу на стереотип Босне
као „тамног вилајета“.
Милан АЛЕКСИЋ (Београд)
Зло као обележје света у приповеткама Иве Андрића
У реферату Зло као обележје света у приповеткама Иве Андрића
анализирали бисмо оне приповетке у оквиру приповедачког опуса Иве
Андрића у којима се мотив зла појављује као суштински део слике
света. У преплитањима различитих народа, култура и цивилизација,
ликови у Андрићевим приповеткама сагледавају и поимају свет као
претећи и суштински супротстављен човеку. Свет обележен злом
потпуно је исти за све људе, без обзира на њихову националну или
верску припадност. У раду бисмо указали и како овакво поимање света утиче на јунаке Андрићевих приповедака.
77
Горан РАДОЊИЋ (Никшић)
Типови уоквиравања у Андрићевим романима
и приповијеткама
У раду ће се разматрати функција и значење оквира у Андрићевим
романима и приповијеткама и дати основа за одређену типологију. Та
типологија има у виду распоред догађаја, увођење ликова, помјерање
у простору и времену, као и метафикцијски карактер оквира. Про­
учавање се ослања на искуства наратологије и семиотике. Андрић се,
такође, из ове перспективе, посматра у контексту европске прозе.
Предраг ЈАШОВИЋ (Приштина-Лепосавић)
Прилог проучавању експлицитне поетике Иве Андрића
На примеру Андрићевих Свезака и Знакова поред пута анали­
зирамо експлициране теоријске основе на којима је и сам Андрић
изгра­ђивао своје приповедно стваралаштво. Поред књижевних кри­
тика, Андрић има значајна размишљања о књижевном стваралаштву,
је­зику, ре­чима, звуку речи, приповеткама, роману, књижевним лико­
вима, књи­жевној традицији, реалности у књижевности и друго.
По­ред тога што ова размишљања добијају на значају у светлости
његовог оствареног уметничког дела, она су значајна и са теоријског
аспекта. Промишљајући стваралачки процес, Андрић размишља и о
аутору, делу, читаоцима, али и о књижевној традицији, па и о дру­
штвеном контексту у којем је дело настајало. Његова размишљања
о процесу настајања дела и смерницама које даје будућим писцима
посебно доказују своју књижевну сврсисходност уколико се по­сма­
трају у контексту сличних експлицираних размишљања која по­тичу
од свет­ских песника (А.А. Поа, Ш. Бодлера, А. Рембоа) и припове­
дача и романописаца (Х. Џејмса, М. Пруста, Н. Џ. Велса, Т. Мана, Ф.
Моријака и других).
78
Полина ЗЕНОВСКА (Санкт-Петербург)
Уметничко време и простор у причама
„фратарског циклуса“ И. Андрића
Реферат је посвећен анализи система уметничког времена и простора у причама „фратарског циклуса“. Одабране су приповетке „У
мусафирхани“, „Код казана“ и „Исповијед“ као најтипичније за пишчево стваралаштво у овом контексту. Резултати анализе дозвољавају
да говоримо о утицају појединих аспеката религијско-мистичког
егзистенцијализма и источне митолошке филозофије на поетику времена и простора у размотреним делима. Као методолошка основа
истраживања користе се радови Ц. Тодорова и В. Топорова.
Богуслав ЗЈЕЛИЊСКИ (Познањ)
Андрић као писац међукултурног дијалога
Андрић у роману На Дрини ћуприја, преко парадигме цитатности,
актуализира косовски мит и насупрот његошевској канонизацији,
враћа се на есхатолошку димензију високог култа косовског мита.
(Радисављево набијање на колац Андрић приказује према теологији
св. Јована Евангелисте у којој крст није само знак муке и трпљења,
него антиципација Божије славе. Према Јовану, Христос тријумфује
управо у тренутку патње, на шта указује описом Исусовог уздизања
у небо, Ј 12, 32). Из те перспективе Андрић као ревалоризатор
косовског мита писац је међукултурног дијалога који се води у оквиру
јужнословенског културног простора, а посебно српске, босанске и
хрватске међукултурне заједнице. Андрићева порука упућена је не
толико пређашњим Турцима и свету „свршене“ прошлости, колико су
њени адресати сви наследници разних традиција на земљама Јужних
Словена, у другој половини XX века и до данашњих дана.
79
Софија КОШНИЧАР (Нови Сад)
Интеракција култура у Андрићевој прози
с аспекта семиосфере и семиосферне границе
Сложени односи различитих култура, културних наслеђа и верских
конфесија (хришћанска – православна и католичка, хебрејска-јудеизам
и муслиманска-мухамеданска) које не само да се очитују у, условно речено, историјској прози Ива Андрића, већ би се могло рећи да чине
њену основну материју артис, у овом раду ће бити размотрени у семиотичком кључу с аспекта семиосфере (релација: семиосферно језгро/а
– семиосферна периферија) као и њеног најбитнијег механизма – семиосферне границе (функције: семиотичка једнородност и индивидуалност, те с тим у вези граница индивидуе и граница колективног индивидуалитета; дијалог; филтрација, амортизација и адаптацијска обрада спољашњег у унутрашње). У назначеном кључу биће размотрене
неке Андрићеве приповетке (Ћоркан и Швабица...) и романескна проза
(Травничка хроника, Омерпаша Латас, На Дрини ћуприја).
Јелена НОВАКОВИЋ (Београд)
Тематизација личних и историјских
искустава у Андрићевом делу
У раду се испитује како се у Андрићевом делу противречна лична и историјска искуства оцртавају кроз тематски сплет заснован на
архетипском поларитету дана и ноћи, светла и таме, чија симболика
указује на супротност између духовног и материјалног, добра и зла,
слободе и ропства, посматрану у српском и балканском, али и у ширем, европском историјском и културном контексту. У градњи тог
тематског сплета Андрић се позива на неке српске ствараоце, попут
Вука, Кочића или Његоша, у чијем животу и раду открива ход ка светлости кроз мукотрпно и истрајно деловање за добробит свога народа
и његове културе, али и на неке стране писце као што је Горки, чији
су живот и дело исто тако „само један једини, тешки, дуги и непрекинути пут ка светлости“, или Виктор Иго у чијем се стваралаштву оцртава мукотрпно кретање човечанства „ка светлости што вечно
80
измиче“. То кретање, у коме налази и пројекцију властитих тежњи,
за Андрића превазилази лични и историјски оквир и добија универзално значење, излази изван граница времена и простора и постаје
пројекција саме човекове судбине.
Барбара ЛОМАЂИСТРО (Бари)
Цивилизацијски токови на Балкану у Андрићевој
дисертацији Die Entwicklung des geistigen Lebens in
Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft
У прилогу се анализира састав Андрићеве дисертације, њених извора и историографске методе са циљем да се покаже како писац доведи у везу босанску историју и цивилизацију са широм балканском
стварношћу средњега века и отоманског доба. Скренуће се посебна
пажња на Андрићево излагање о разним верским елементима (православним, римокатоличким, богумилским и исламским): наиме, у томе
је писац доказао какву централну улогу је хришћанство играло и у
Босни и у суседним земљама, како у рецепцији античког културног
наслеђа тако и у стварању идентитета балканских народа.
Миленко ПЕКИЋ (Косовска Митровица)
И Андрић Иво је рушио Аусто-Угарску
Године 1914. изгледало је да се насилно рјешење јужнословенског
питања почело остваривати. Оружани сукоб је постао стварност у
коме је Аустро-Угарска, након четири године ратовања, нестала. Убрзо је створена, у историји, прва заједничка држава Јужних Словена.
Побједи су допринијели и многобројни омладинци, па и чланови југословенског национално-револуционарног покрета широм
Краљевине Далмације. Аустро-Угарску, чији се крај примицао, правила је спискове „велеиздајника“, хапсила, судила, осуђивала или интернирала омадинце. То их није омело да извикују „Доље Аустрија“,
„Доље Фрањо Јосип“ и кличу „Живјела Југославија“.
81
У Далмацији је тако 1914. године ухапшен и Иво Андрић. Заједно
са Ником Бартуловићем, Оскаром Тартањом, Јерком Чулићем, Јо­
зом Шегвићем, Мајом Нижетић, Матом Дринковићем, Гргом Анђел­
ковићем.... робијао је у Сплиту, Шибенику и Марибору.
Андрићу је боравак у затворима омогућио је да „сретне најдраже
људе и стекне најбоље пријатеље“, али и олакшао да испише све своје
будуће Проклете авлије у временима када Аустро-Угарска више није
постојала.
Олена ДЗЈУБА-ПОГРЕБЊАК (Кијев)
Сужањство као стваралачки изазов
(Иво Андрић и Први светски рат)
Ако скренемо пажњу на дела (пре свега прозна) о Првом светском
рату у књижевностима бивше Југославије, лако ћемо запазити неколико најуочљивијих тематских група. На првом месту – проза коју зовемо традиционално „ратна“, тј. која се директно односи на збивања
на фронту; другу групу чине дела која приповедају о трагедијама ратног времена у позадини. Трећу можемо условно назвати „затвореничком“. Она је неупоредиво мања, али карактеристична за књижевности
Срба, Хрвата и Словенаца. Реч је о текстовима, насталим за време
лежања у тамници или касније, на основу сећања.
Талас хапшења и политичких протеривања у Аустро-Угарској
монархији након почетка Првог светског рата највише је погодио
Србе, али и Словенце, Хрвате. Међу угледним затвореницима су Иво
Војновић, Иво Андрић, Нико Бартуловић и многи други; арестиран
је и М. Црњански, али се он одмах нашао на фронту. Мада и парадоксално, али као последица хапшења напредних радника културе,
српска, хрватска и словеначка књижевности обогатили су се низом
вредних књижевних остварења, међу којима су таква изврсна дела
као Ex ponto И. Андрића и Podobe iz sanj И. Цанкара.
Занимљиво да је Иво Андрић, чије се стваралаштво асоцира са
филозофским осмишљавањем токова историје свог народа, заправо
остао по страни теме Првог светског рата. Само у неким његовим
делима налазимо одјеке ратних збивања (рецимо у Еx Pоntu, Немирима, у причама о Галусу, роману Госпођица, у кратком чланку Наша
82
књижевност и рат (1918)). Задатак овог прилога биће истраживање
утицаја Првог светског рата на стваралаштво Иве Андрића.
Бранко ЗЛАТКОВИЋ (Београд)
Иво Андрић у казивањима и сећањима савременика
На основу разносврсних казивања, записа, мемоарских бележака и усмених, па записаних анегдота, у раду ће формирати особена
биографија Иве Андрића. Тако ће се на посве занимљив и карактеристичан начин осветлити живот и рад Иве Андрића, али и веома особена рецепција његова живота и дела.
У раду ћемо анализом поједних делова приповетке Аска и вук показати значајан утицај који је усмена народна књижевност имала на
стваралаштво Ива Андрића.
Октавија НЕДЕЛКУ (Букурешт)
Стари и нови преводи Иве Андрића на румунском
Румунска читалачка публика као и књижевна критика памтиле су
нобеловца Ива Андрића по преводима његових романа и приповедака
(три романа: На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Проклета авлија)
и избор приповедака Прича о везировом слону). Познати и признати
преводилац Драган Стојановић (познати јер се прочуо по преводима
стручних текстова са француског, енглеског и српског и признати јер
је добитник награде за најбољи превод на румунски 2009. године) дао
је прошле године сјајну верзију на румунском језику интимне хронике Андрићеве душе, Знакови поред пута у издању букурештанске
едитуре Куртеа Веке. У реферату се врши анализа језичких, семантичких и стилских замки које нуди Андрићев текст, а претпоставља
знања из књижевности, филозофије, географије, историје.
83
Волфганг ШТАЈНИНГЕР (Грац)
Немачки превод Проклете авлије
аустријско-српског писца Миле Дора
У немачком преводу Проклете авлије Миле Дора појављују се
битне промене значењске структуре оригинала. Тако да се ауторска интенција у неким важним аспектама битно редуцира однoсно
отуђује.
Стевка ШМИТРАН (Терамо)
О преводу Андрићеве поезије
на италијански: ноте на маргинама
Уобичајено питање које се поставља преводиоцу – како постићи
преводилачку технику у којој се „la bella fedele“ чита као да је писана
директно на језику превода, имплицира добро познату теорију „ослободити језик у преводу“, као и друга питања која се односе на знања о
историографији превођења, на „семантички“ и „комуникативни“ превод, на прелаз из једног лингвистичког кодекса у други. Да би превод
задовољио све естетске квалитете и остао трајан у језику и времену,
осим критичког апарата, мора да посједује језичко-културна знања и
да потврди стилистичко јединство језика оригинала. Посебна пажња
биће посвећена преводу под називом „поновљена инспирација“, писцима преводиоцима, анализи Андрићевог пјесничког језика и избору
поетског текста за превод. Биће разматран исти koiné Андрића и преводиоца, као и веза књижевни превод – биографија, значајан фактор
за први италијански превод збирке Poesie scelte.
84
Љиљана БАЊАНИН (Торино)
Приповетка И. Андрића Пут Алије Ђерзелеза
у италијанским преводима
Полазиште реферата је анализа два превода исте Андрићеве приповетке: аутор хронолошки првог (Il viaggio di Alija Gerzelez) је Ђовани
Мавер (Giovanni Maver), слависта и филолог а превод је објављен у
антологији Novellieri слави (Рим, 1946) доју је други објављен под
насловом Il viaggio di Alija Gerzelez, у књизи Ivo Andrić. Premio Nobel
per la Letteratura 1961 (Милано 1968), а ауторка је данас сасвим непозната Франка Чентаро (Franca Centaro).
Постојање два превода истог дела из пера два различита преводиоца је погодан материјал за анализу транслатолошког типа (превођење
имена, географских назива, турцизама, локално обојених израза,
фразеологизама и др.). Уз то, у преводима постају евидентни и неки
проблеми везани за превођење са генетски различитих језика, што се
највише огледа у употреби времена и проналажењу еквивалената за
перфективне/имперфективне глаголе на језику превода.
Постојање више превода омогућава да се стекне увид у различита
решења што је везано за фигуру преводиоца/преводилаца који су директни канал у рецепцији наших аутора у страним културама.
Александра КОРДА-ПЕТРОВИЋ (Београд)
Новији преводи дела Иве Андрића на чешки језик
Преводи дела Иве Андрића на чешки језик до 1987. године објав­
љени су у 16 засебних књига, од којих је већина доживела више
издања. После две деценије затишја у објављивању чешких превода
Андрића, крајем 2009. године објављен је на чешком језику комплет
дела Иве Андрића у шест књига. Тиме дела српског нобеловца улазе
у нови период рецепције у чешкој средини. У раду ће бити речи о
старијим и новијим преводима уз систематизацију досада написаних
чланака и студија посвећених вредновању ових превода из пера чешких и српских аутора.
85
Милунка МИТИЋ (Ниш)
Приповетка Сан бега Карчића
Иве Андрића и њен превод на турски
Из богатог и светски признатог књижевног опуса Иве Андрића,
издвојили смо за анализу кратку причу Сан бега Карчића. Она, као део
његове „кратке прозе“, у поетском обликовању, носи специфичне карактеристике изражавања кроз симбол и метафору, а што нас упућује
на основицу разрађене народне изреке (магла густа као тесто).
Андрићева приповетка Сан бега Карчића, са својим уметничким
одликама кратке приче, нашла је своје место и у публикацији „Бирлик“
(1975. и 1984) на турском језику, у преводу Хусаметина Вардара.
Јованка ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАНОВИЋ (Београд)
Балканско наслеђе – Иво Андрић у преводима на грчки језик
У изградњи мостова између Срба и Грка у другој половини XX
века поезија је препустила место прози. При превођењу на грчки
језик биране су теме заједничке историјском памћењу оба народа,
пре свега из времена отоманске владавине. Ако је при представљању
српске народне лирике у другој половини XIX и првој половини
XX века евидентна инструментализација књижевности у политичке
сврхе са циљем приближавања једног „варварског“ (негрчког) на­
рода, при превођењу Андрића је изражено суптилније праћење
укуса грчке читалачке публике и покушај идентификације балканске
релације хришћанског и муслиманског становништва. Тако је Андрић
био превођен на грчки и пре добијања Нобелове награде. Његова
посведочена припадност најбољим светским писцима покренула
је још снажније интересовање које не престаје и у новије време.
Дела Иве Андрића, највише превођеног српског писца на грчки,
налазе се у едицијама Балкански хоризонти, 24 Нобеловца и Страна
књижевност.
Андрићева дела превођена су са енглеског и српског језика. По­
једина дела доживела су више превода и издања: На Дрини Ћуприја
(Είναι ενα γεφύρι στον Δρινό, 1960; Το γεφύρι του Δρίνου, 1997, 1998,
86
2005), Травничка хроника (Το χρονικό του Τράβνικ, 1960, 1963, 1999),
Проклета авлија (Η καταραμένη αυλή, 1982, 1989, 1992), Госпођица
(Η δεσποινίδα, 2001, 2010), Поглед на Сарајево (Μια ματία στο
Σαράγεβο, 1993), Смрт у Синановој текији (Ο θάνατος στον τεκέ του
Σινάν, 1998), Немирна година (Ταραγμένοι καιροί), Кућа на осами (Το
σπίτι στην άκρη της πόλης, 2005) и Жеђ (Δίψα : Τρεις νουβέλες και επτά
διηγήματα, 2009).
Предраг МУТАВЏИЋ (Београд)
Први превод На Дрини ћуприја
Иве Андрића на савремени грчки језик
Окосницу нашег синоптичког излагања/реферата представљаће
покушај да прикажемо у основним цртама разлоге због којих се
појавио први превод наведеног романа на савремени грчки језик 1961.
године. Са друге стране, покушаћемо да укажемо и на неке стилске
карактеристике овог превода. Од посебног је значаја да напоменемо
како овај грчки превод није урађен на основу изворника, већ посредно, и то преко француског превода, чиме у многим сегментима одудара од оригинала.
За разлику од њега, други превод истоименог романа урађен је
са српског језика и објављен је 1997. године (поновљено издање из
2010). По свим квалитетима превода као и по самом садржају, ово
издање се у свим језичким, стилским и експресивним елементима
приближава Андрићевом и духу, и језику и стилу.
Драгана ВУКИЋЕВИЋ (Београд)
Против страсти и других демона
У раду ће се анализирати мотив страсти и његова повезаност са
одређеним сижеима (прељубе, отмице), заплетима (прерушавања и
препознавања, прикривања) и јунацима (прељубник и прељубница,
неверна супруга, промискуитетни јунаци и др.). Мотив страсти ће се
87
анализирати у делима писаца (Обрадовић, Видаковић, Стерија, Јак­
шић) који припадају различитим поетикама (сентиментали­стич­кој,
класицистичкој, романтичарској). У радовима Доситеја Обрадо­вића
страст се даје у алегоријском контексту, код Видаковића је део па­тоса,
код Стерије је пример класицистичких стилизација а код Јакшића хиперболичне реторике. Посебна пажња биће посвећена идеолошким
(етичким) и дидактичким аспектима текста.
Бојан ЈОВИЋ (Београд)
Седма уметност и приповедање авангарде
У тексту се разматра утицај филмске уметности и кинематографске технике на мотиве, теме и поступке у приповедној прози српске
авангарде након I светског рата. Укратко се описује традиција авангардног прихватања филма и доживљај кинематографије као највише
и обухватне уметности у Европи (немачки експресионисти, Сандрар,
Гол) и код нас, испитују се ставови наших авангардиста према филму и примена технике филма, пре свега поступак монтаже у прозним делима најрепрезентативнијих аутора по овом питању (Токин,
Пољански, Мицић, Де Були, Петровић). Указује се на померање у
генолошком систему књижевности и стварање нових приповедних
врста („папирнати“ филмски сценарио).
Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ (Ниш)
Виртуелни наратив као знак модернизације
српске прозе на почетку XX века
У раду ће бити разматрани наративни поступци у српској прози с краја XIX и почетка XX века који уносе новине у до тада
преовлађујући реалистички наратив. Посебна пажња биће усмерена
ка тумачењу виртуелног наратива (М. Л. Раyан), као посебног домена неаутентизованих наративних могућности (Л. Долежел), односно оног тематског аспекта нереализоване приче коју Џ. Принс (G.
88
Prince) означава термином „disnarrated“. Такав наратив обухвата све
оно што би се могло догодити, али се ипак не догађа. Томе би припадала широка лепеза јунакових менталних активности: жеља, страхова, неиспуњених нада, очекивања, претпоставки, снова. Тесно повезане са овим аспектом приче су наративне итерације и понављања.
Посматрајући их као својеврсна гранична подручја приче, нашу анализу ћемо усмерити ка функцијама које поменути поступци имају
унутар жанра (приповетка или роман), на плану обликовања ликова
а нарочито у односу на интерпретативни потенцијал књижевног дела
и на активирање улоге читаоца која је имплицитно садржана у виртуелном наративу. Основни корпус текстова чине књижевна дела Л.
Лазаревића, Б. Станковића и М. Ускоковића.
Лидија ДЕЛИЋ (Београд)
Приповедни поступак Ћамила Сијарића
Проза Ћамила Сијарића изузетно је интересантна са становишта
приповедних форми и фигуре приповедача. Један број приповедака
циклизиран је, тако, необичном фигуром „ђачета“ приповедача, који
се крај воде стално „умива“ и посматра ликове који на ту воду долазе и догађаје који се крај ње дешавају. Дати приповедач вишеструко
је обележен маргиналношћу (узрасним добом, својеврсном полном
недефинисаношћу – „оно“, писменошћу у руралној средини, просторним ситуирањем…), што резултира и сасвим специфичним видом приповедања. Неколико прича обележила је, у прози иначе ретка,
ми-форма приповедања, при чему је и она раслојена на више модуса
и креће се од ми-приповедача који је средство иронизације и исходиште хумора (Како смо женили Шерифа, Наша снаха и ми момци,
Рођак) до аморфног ми-приповадача који у различитим моментима
приповедања има различит обим и не укључује увек иста лица (Мирис лишћа орахова). Прича Хасан, син Хусеинов, пак, у аутопоетичком
кључу говори о магији приповедања и приповедачу као својеврсном
демијургу. У овој прози преклапају се, најзад, стилизације карактеристичне за различите жанрове (бајка, усмено предање, веровања и сл.),
што је код Сијарића увек у функцији истицања одређених симболичких и значењских димензија.
89
Персида ЛАЗАРЕВИЋ ДИ ЂАКОМО (Кјети-Пескара)
Кандор као део европске наративне египтоманије
Намера је овог рада да се анализира дело Кандор или откровење
египатских тајни (1800) Атанасија Стојковића и да се установи
један могући предложак овог текста у оквиру тадашњих европских
књижевних токова.
Проучаваоци дела Атанасија Стојковића одређују Кандора као
роман, али и као филозофски есеј. Чињеница је да у генези романа
у српској књижевности Кандор заузима посебно место јер су форма, структура и садржај овог дела уско повезани и условљавају
одређивање припадности. Реч је о тексту који одражава своје време,
како жанровски, тако и тематски.
У мрежи предложака на које упућују извесна обележја Кандора, требало би претпоставити и могућност да се предложак потражи у оквиру опште европске египтоманије која је карактеризовала
књижевно-историјски период коме је Стојковић припадао. Анализом
разних елемената који сачињавају ово хибридно дело, Кандор ће стога, као посебна форма прозног приповедања у српској књижевности,
бити разматран као део наративне египтоманије ондашње Европе.
Виолета ЈОВАНОВИЋ (Јагодина)
Конструкција и визура наивне свести
у делу Драгослава Михајловића
У раду се испитују поступци конституисања наивне свести деце
приповедача у приповеткама Драгослава Михајловића из збирки
Фреде лаку ноћ и Ухвати звезду падалицу као и роману Гори Морава.
Визура наивне свести кроз коју је преломљен свет ових дела чини
поетско врело из којег проистичу и којим су условљене и све друге
њихове особености: начин на који се тематизује и приказује стварност, језик којим се то чини, начин на који се сагледава простор и
доживљава време, карактеризују јунаци, гради хумор, гротеска, као и
жанровске посебности ових дела. Доносећи живо и аутентично универзалне али и трауматичне доживљаје детињства, ове приповетке се
90
читају као литерарна илустрација „живота у елементарном, рекло би
се хотимично неартистичком виду, што је наравно, приповедни артизам првог реда“, али и као „историја“ образовања једног уметника
који на путу одрастања асимилује различите и разноврсне светове.
Марко АВРАМОВИЋ (Београд)
Романи Владимира Тасића у савременој
српској књижевности
Мотивацију за пријаву ове теме налазимо у чињеници да је Владимир Тасић један од најистакнутијих савремених српских романсијера,
о чијем раду још увек не постоји велики број научних студија. За своје
романе добио је најзначајније домаће књижевне награде: награду Другог програма Радио Београда за књигу године, Нинову награду критике за роман године и Виталову награду за књигу године. Мишљења
смо да поред високе естетске вредности Тасићеви романи имају и изузетан значај у књижевноисторијском смислу, те да заузимају важно
место у развоју и променама у српском роману на почетку двадесет
и првог века: с једне стране, у њиховом специфичном односу према
постмодернистичкој парадигми која је у нашој прози успостављена
осамдесетих и деведесетих година, а с друге, у отварању нашег романа
према неким савременим књижевним струјањима, што ћемо у нашем
раду настојати и да покажемо. Као писац изразите поетичке свести, овај
свој однос према књижевном наслеђу, али и савременим књижевним и
теоријским струјањима, Тасић је изразио и у својим есејима, који ће
нам бити од велике помоћи у развијању теза нашег рада.
Олга ЕЛЕРМАЈЕР-ЖИВОТИЋ (Хамбург)
Одлике система заједнице и природне потребе деце
У раду се на примерима изабраних текстова оба аутора (Андрић
и Селимовић) испитују и анализирају сличности и разлике њиховог
сагледавања, интензитета (просторног и временског) и начина прика­
91
зивања положаја, социјализације и проблема у развоју деце и младих људи до пубертета и адолесценције под условима социјалних
конструкција и представа са којима се у балканским патријархалним
друштвима различите религиозне и културне оријентације посма­тра
детињство. У раду се посебна пажња обраћа на фокусиране индивидуалне и друштвене последице трауматичних доживљаја у детињству,
које Андрић и Селимовић актуализују у својим концепцијама де­
тињства, тј. на последице успелог или промашеног „очовечења“ бу­
дућих одраслих чланова друштва.
Славица ВАСИЉЕВИЋ-ИЛИЋ (Бања Лука)
Форме приповиједања средњовјековне
приповијетке Стефанит и Ихнилат
Средњовјековно преводно дјело Стефанит и Ихнилат има веома занимљиву и „модерну“ форму. Посебно пажњу привлаче приче
у причи на неколико нивоа, које су омогућавале повезивање ове мозаичке цјелине. Задатак у раду ће бити да укаже на слојевитост овог
дјела управо у погледу форме.
Бранко ЛЕТИЋ (Источно Сарајево – Пале)
„Сасуди“ речи анђеоске хране и „чаше“
животворећег пића
Наши средњовековни писци схватали су књижевни текст као „духовну храну“ („трпеза речи анђеоске хране“, Теодосије) и „живо­
твореће пиће“ (Архиепископ Данило), којим су желели „наситити“ и
„напојити“ своје читаоце/слушаоце, и на тај начин испунити свој просветни, морални и естетски задатак. С обзиром на различите узрасте
и духовне способности читалаца/слушалаца („њихово достојанство“,
Теодосије), било је потребно наћи прикладне књижевне облике, „сасуде“ (Патријарх Пајсије), за различито представљање појединих
садржаја, што је аналогно савременом тумачењу односа књижевне
92
садржине и форме. Духовну трпезу лепих речи, „словеса“ наши
средњовековни писци су видели у складу са јеванђељским тумачењем
речи („У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч“),
као књижевну еухаристију („наситити се словеса“): уп: „узмите,
једите; ово је тијело моје“ (Мт. 26, 26); „И узе чашу и давши хвалу
даде им говорећи: „пијте из ње, јер ово је крв моја ...“ (Мт. 26, 2728). Зависно од веће или мање чулности, „тврдоће“, духовне хране,
коришћени су различити облици „сасуда“ (приповедни, реторски, поетски) аналогни обредним литургијским радњама и појањима. Тако
су и стари писци књижевну „трпезу“, кад је била у питању „тврђа“
храна, припремали у приповедним и реторским „сасудима“ (прича,
парабола, слово, беседа и сл), а кад је била „мекша“, емотивнија, у
прикладнијим „сасудима“ (молитва, плач, похвала, итд), односно, кад
је прелазила у „животвореће пиће“, у „чашама“ поетских слика и топоса.
Јован ЉУШТАНОВИЋ (Нови Сад)
Тачка гледишта детета и форме приповедања
у приповеткама о деци Иве Андрића
Иво Андрић има круг приповедака у којем су главни ликови деца
и у којима се тематизују дечја социјална и психолошка искуства. У
тим приповеткама важну улогу игра тачка гледишта детета, произашла из специфичног развојног, психолошког и културног идентитета детињства. Напоредо с њом конституише се, неминовно, и тачка
гледишта одраслог. Све то утиче и на модусе приповедања. Ове приповетке крећу се, на специфичан начин, границом монодијегетичког
и полидијегетичког приповедања. Поигравањем на тој граници Иво
Андрић открива човека у детету и, прича на жив и потресан начин
о патњама не само дечјим него и општељудским, о оном што Данило Киш назива „раним јадима“, још једном еминентно потврђујући
своју визију човекове трагичне судбине.
93
Стана Љ. СМИЉКОВИЋ (Врање)
Игра и борба у збирци приповедака Ива Андрића
Књижевно стваралаштво Ива Андрића за децу може се посматрати кроз сложене и симболичке садржаје текстова прича у збирци под
називом Деца. У раду ће се детаљно сагледати феномен игре и борбе
деце-јунака кроз анализу њихових доживљаја игре које се граниче са
физичком и духовном борбом. Мултиетички светови у којима деца
одрастају оставили су дубоке корене који ће се разграњавати током
одрастања. Иво Андрић мајсторски уобличава психологију јунака,
њихове страхове, позив на игру која подсећа на животну и филозофију
поступака према другоме.
Недељка ПЕРИШИЋ (Београд)
Дијете као фокализатор у приповијеткама Ива Андрића
„Уметност приповедања нико није толико развио и усавршио
као Иво Андрић“, рекао је Новица Петковић, а Јован Делић нагласио је да је „Иво Андрић написао највише приповједака и најбоље
приповијетке у српској прози“.
Андрићева приповједачка умјетност многоструко је освијетљена,
било да је ријеч о наратолошким аспектима, историјској подлози у
приповиједању, поступку есејизације, аутопоетичким елементима Андрићеве прозе, или пак, о било ком другом важном аспекту
проучавања обимног прозног дјела овога писца. Као кључни проблем
овог рада постављен је један особит начин грађења перспективе у
појединим приповијеткама Ива Андрића: случај када свезнајућа наративна инстанца прилагођава своју визуру посматрања, а тиме и
приповиједања, сужавајући је на видно и доживљајно поље дјетета
које је лик у приповијеци.
Осим литературе која се бави дјелом Ива Андрића (П. Џаџић,
П. Палавестра, И. Тартаља, Н. Мирковић, Ј. Делић, Д. Стојановић),
коришћена је превасходно литература која разматра проблеме
наратологије (Ф. Штанцл, Ж. Женет, М. Бал), али и литература из
социологије и психологије.
94
САДРЖАЈ
СРПСКИ ЈЕЗИК И ЊЕГОВЕ НОРМЕ
Сабине КИРФЕЛ (Берлин)
Превод у новом руху – о најновијем немачком издању
На Дрини ћуприје...............................................................................5
Николај ЗУБОВ (Одеса)
Српски воз – хрватски vlak vers. руски поезд – украјински
потяг – пољски potiąg: семасиолошка етида са гледишта
европског контекста.........................................................................5
Стана РИСТИЋ (Београд)
Израда нормативног речника савременог српског језика..............6
Владислав ЛУБАШ (Ополе)
Позајмице – нови проблеми језичке политике у словенским
земљама..............................................................................................6
Пол-Луј ТОМА (Париз)
Нова граматика српског језика за франкофоне са
посебним освртом на терминолошке проблеме.............................7
Анђелка МИТРОВИЋ (Београд)
Транскрипција и адаптација имена и назива из арапског
језика у српском.................................................................................8
Вања СТАНИШИЋ (Београд)
Диграфија у српској и корејској писмености – сличности и
разлике................................................................................................9
95
Ксенија КОНЧАРЕВИЋ (Београд)
Комуникативне норме у православном социолекту
српскога језика...................................................................................9
Александар МИЛАНОВИЋ (Београд)
Графијско-ортографска норма и њена реконструкција у
Мркаљевим радовима (1810–1817)................................................10
Владислава РУЖИЋ (Нови Сад)
Норме српског језика на синхронијском плану..............................10
Галина ГЕОРГИЈЕВНА ТЈАПКО (Москва)
Речи што и шта у светлу функционалне и педагошке
граматике........................................................................................ 11
Милош КОВАЧЕВИЋ (Београд)
O нормативности футурске употребе перфективног
презента...........................................................................................12
Веран СТАНОЈЕВИЋ (Београд)
О видским значењима у српском језику и ситуација у
француском: нормативни и дескриптивни аспекти....................12
Миливој АЛАНОВИЋ (Нови Сад)
Принципи синтаксичке кореференцијалности осим
структура у српскоме језику..........................................................13
Сања ЂУРОВИЋ (Крагујевац)
Морфолошка анализа глаголских дублета у коњугацији
глагола у српском језику..................................................................14
Александар СТЕФАНОВИЋ (Парис)
Употреба бројева дв(ј)еста/дв(ј)есто ; триста/тристо ;
четиристо/четириста у стандардном српском
(у поређењу са босанским, хрватским и црногорским језиком)..14
Илијана ЧУТУРА (Јагодина)
Нормативни аспекти употребе декомпонованих јединица........15
Ирина ИВАНОВА (Москва)
Типолошка подударност српске и руске интерпункције..............15
96
Бранкица ЧИГОЈА (Београд)
Правописне и језичке карактеристике у неколика писма
Дубровчана упућена Деспоту Стефану (XIV/XV век)..................16
Рaдмилo MAРOJEВИЋ (Београд)
Књижевнојезичка норма у формирању (примјер
Мажуранићевог спјева Смрт Сма­ил­‑аге Ченгијића)...................17
Јелица СТОЈАНОВИЋ (Никшић)
Морфосинтаксичке карактеристике глагола у
Паштровским исправама...............................................................17
Михај Н. РАДАН (Темишвар)
Структуралне, творбене и друге карактеристике
карашевске антропонимије из прве половине XVII века..............18
Слободан ПАВЛОВИЋ (Нови Сад)
Линеаризација именског израза у старосрпском језику XII
и XIII века.........................................................................................18
Владимир ПОЛОМАЦ (Крагујевац)
Типови ортографских норми у српским повељама од краја
XIV и током XV века........................................................................19
Исидора БЈЕЛАКОВИЋ (Нови Сад)
Процеси у формирању географске терминологије
у предвуковској епоси (математичка географија и
астрономија)...................................................................................20
Гордана ШТАСНИ (Нови Сад)
Етници у Вуковом Српском рјечнику (1852) и лексичкосемантичка норма...........................................................................20
Драгана РАТКОВИЋ (Ополе)
Речи са интерфиксом -и- у српском језику у историјском
развоју до данас (у поређењу са руским и пољским)....................21
Валентина НИКОЛАЈЕВНА ЗЕНЧУК (Москва)
Концепт курса „Проблеми нормативистике савременог
српског језика“.................................................................................21
Славка ВЕЛИЧКОВА (Пловдив)
О лингвистичким особинама једног дела Андрићевих писама....22
97
Вероника ЈАРМАК (Кијев)
О моделирању алгоритама истраживања претериталних
конструкција у различитим типовима уметничког
дискурса (на материјалима дела И. Андрића)..............................22
Тијана АШИЋ (Крагујевац)
Језичка норма у поезији Стевана Раичковића..............................23
Димка САВОВА (Софија)
Деагентивни инфинитив у српском језику....................................23
Драгана ВЕЉКОВИЋ СТАНКОВИЋ (Београд)
Семантичка и прагматичка функција глагола у језику
новинских реклама...........................................................................24
Јованка РАДИЋ (Београд)
Трочлане језичке структуре у лексикону и граматици
српског језика...................................................................................25
Соња НЕНЕЗИЋ (Никшић)
Падежне конструкције Андрићевог језика у свјетлу
савремене књижевнојезичке норме................................................26
Гордана КОРАЋ (Београд)
Дискурс глобализације и англицизми у српском језику.................26
Љиљана НЕДЕЉКОВ (Нови Сад)
Процес глобализације и традиционална култура у Војводини....27
Зорица ТОМИЋ (Београд)
Дискурс интимности и медијска култура у доба глобализације...27
Лилијана Мјодоњска (Бјелско-Бјала)
Српски језик и надирућа глобализација.........................................28
Предраг ДИЛПАРИЋ (Београд)
Језик глобализације или глобалност језика...................................28
Марина ЈАЊИЋ (Врање)
Језик Фејсбука – нови идентитет глобалистичких
комуникација....................................................................................29
Вељко БРБОРИЋ (Београд)
Правописна норма данас: (не)оправданост измена.....................30
98
Слободан НОВОКМЕТ (Београд)
Однос правописних приручника према терминима из
информационе технологије.............................................................30
Јасна ВЛАЈИЋ-ПОПОВИЋ (Београд)
Како се каже: каталка или катарка?...........................................31
Ана ПЕЈАНОВИЋ (Никшић)
Стилистичке и комуникативне норме српског језика.................31
Лариса ЧОВИЋ (Косовској Митровици)
О преводу Куће на осами Иве Андрића на руски језик:
фразеолошки ниво............................................................................32
Мариана АЛЕКСИЋ (Београд)
Устаљена упоређења са компаративном компонентом
зооним (на материјалу српског и бугарског језика).....................33
Лесја ПЕТРОВСКА (Кијев)
Национална етикета у фразеологији српскога језика.................33
Хенрик ЈАРОШЕВИЋ (Вроцлав)
Варијантност фразеолошких јединица у српском и
пољском језику.................................................................................33
Љиљана ПЕТРОВАЧКИ (Нови Сад)
За израду школског речника традиционалне културе..................34
Лесја СТЕБЛИНА-РУДЈАКОВА (Кијев)
Граматике, речници и приручници у настави српског
језика на универзитету „Тарас Шевченко“..................................35
Душанка ЗВЕКИЋ-ДУШАНОВИЋ (Нови Сад)
Граматички, књижевни и комуникативни садржаји
средњошколског уџбеника за српски као нематерњи језик.........35
Миодраг ЈОВАНОВИЋ (Никшић)
Говори дурмиторског краја у односу на норму савременог
српског језика...................................................................................36
Жарко БОШЊАКОВИЋ (Нови Сад)
Како одредити `норму` у говору и дијалекту?.............................36
99
Гордана ДРАГИН (Нови Сад)
Ортоепска норма у стандарду и дијалекат.................................37
Саша МОДЕРЦ (Београд)
Конативна вредност неких српских глагола и њен
еквивалент у италијанском језику.................................................37
ИВО АНДРИЋ У СРПСКОЈ
И ЕВРОПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ
Дорин ГАМУЛЕСКУ (Букурешт)
Приповетке Иве Андрића са италијанском и румунском
тематиком.......................................................................................41
Миодраг ЛОМА (Београд)
Андрићев Алија Ђерзелез................................................................41
Светлана ШЕАТОВИЋ ДИМИТРИЈЕВИЋ (Београд)
Национални и верски идентитет жена у приповеци Пут
Алије Ђерзелеза................................................................................41
Радивоје МИКИЋ
Мрачајски прото и Мустафа Маџар – генеза једног типа
књижевног јунака............................................................................42
Драган БОШКОВИЋ (Крагујевац)
Бити Ћамил или – не бити: онтолошко заснивање
идентитета у прози Иве Андрића.................................................42
Слободан ВЛАДУШИЋ (Нови Сад)
Ћамил и Омерпаша Латас – два типа хибридног
идентитета код Андрића...............................................................43
Гордана ПОКРАЈАЦ (Нови Сад)
Историјске инспирације Проклете авлије....................................43
Бојан ЧОЛАК (Београд)
Прогонитељ, прогнани: Мустафа Маџар Иве Андрића.............44
Јана АЛЕКСИЋ (Београд)
Једно читање историјске фикције у роману Проклета
авлија Иве Андрића.........................................................................45
100
Бранко ВРАНЕШ (Београд)
Андрићев Ћамил и кнез Мишкин Достојевског: последњи
витезови...........................................................................................45
Лидија ГАВРЈУШИНА (Москва)
Бог и човек у лирској прози И. Андрића.........................................46
Јован ДЕЛИЋ (Београд)
Пјесник Иво Андрић.........................................................................46
Александар ЈЕРКОВ (Београд)
Све о Андрићу: од изборне традиције до аморфног
идентитета – будућност у Андрићу.............................................47
Весна ЦИДИЛКО (Берлин)
Ерос и Танатос у раним приповеткама Иве Андрића.................47
Лидија ТОМИЋ (Никшић)
Андрићево експресионистичко наслеђе.........................................48
Силвија НОВАК-БАЈЦАР (Краков)
Јелена, жена које нема и које има: прилог проучавању
Андрићеве краковске биографије...................................................49
Корнелије КВАС (Београд)
Границе Андрићевог реализма........................................................49
Соња ВЕСЕЛИНОВИЋ (Нови Сад)
Лирски поступак у основи неколико Андрићевих новела.............50
Зђислав ДАРАШ (Краков)
Јевреји у Андрићевом свету или о разоружавању
етнокултурних стереотипа...........................................................50
Кринка ВИДАКОВИЋ–ПЕТРОВ (Београд)
Јевреји у Андрићевом делу..............................................................51
Јасна СТОЈАНОВИЋ (Београд)
Шпански допринос настанку српског хумористичкореалистичког романа......................................................................51
Весна ДИЦКОВ (Београд)
Иво Андрић и хиспанске културе...................................................52
101
Марија МИТРОВИЋ (Трст)
Италијанске историјско-политичке и културне теме у
делу Иве Андрића.............................................................................52
Горана РАИЧЕВИЋ (Нови Сад)
Андрићева слика о Хабзбуршкој монархији на Балкану...............53
Јелена ПИЛИПОВИЋ (Београд)
Еx Ponto. Преображавање самоће у Андрићевим лирским
записима и Овидијевим елегијама из изгнанства.........................53
Владимир ГВОЗДЕН (Нови Сад)
Иво Андрић и „Трећи свет“............................................................54
Валентина ПИТУЛИЋ (Косовска Митровица)
Фолклорни подтекст у Аникиним временима Ива Андрића.......54
Снежана САМАРЏИЈА (Београд)
Поетика усменог приповедања у Андрићевој Причи...................55
Бошко СУВАЈЏИЋ (Београд)
Андрић и Кочић – кнежевићи и кнезови.........................................55
Јеленка ПАНДУРЕВИЋ (Бања Лука)
Докторска дисертација Иве Андрића и српска усмена
традиција.........................................................................................56
Сунчица ДЕНИЋ (Врање)
Воља и отпор као чин надживљавања у Андрићевим
приповеткама и српским народним песмама...............................57
Јасмина ЈОКИЋ (Нови Сад)
Источњачко позориште сенки и Андрићева Проклета авлија...57
Тамара ГРУЈИЋ (Кикинда)
Форма усменог казивања у Андрићевој Проклетој авлији..........58
Снежана С. БАШЧАРЕВИЋ (Лепосавић)
Андрић и традиција........................................................................59
Мило ЛОМПАР (Београд)
Андрић и Селимовић у Књижевном лексикону Миливоја
Солара...............................................................................................59
102
Герхард РЕСЕЛ / Светлана РЕСЕЛ (Трир-Хајделберг)
Простори самоће у делима Иве Андрића и Меше Селимовића..60
Оливера РАДУЛОВИЋ (Нови Сад)
Прича и коментар у романима Проклета авлија и Дервиш
и смрт...............................................................................................61
Наталија БИЛИК (Кијев)
Типологија семантике кључног знака-симбола у романима
И. Андрића На Дрини ћуприја и П. Загребељног Чудо у
контексту митологије, традиције, културе.................................62
Зорица НЕСТОРОВИЋ (Београд)
Проблем идентитета и мотив лудила у Аникиним
временима Иве Андрића..................................................................62
Ненад НИКОЛИЋ (Београд)
Иво Андрић о Вуку Караџићу..........................................................63
Александар ПЕТРОВИЋ (Крагујевац)
Иво Андрић у Ћуприја и Конопац: култура и политика
идентитета у делу Иве Андрића и Б. Вонгара............................63
Мина ЂУРИЋ (Београд)
Гномон и uncanny, Џојс и Андрић...................................................64
Владимир ОСОЛНИК (Љубљана)
Иво Андрић и Словенци...................................................................64
Даринка ДОНЧЕВА (Пловдив)
О рецепцији Андрићевог дела у Бугарској.....................................65
Горан КОРУНОВИЋ (Београд)
„Мера женског бића“: обликовања идентитета женских
ликова у приповеткама Иве Андрића и Емилијана Станева.......65
Марија ЦИНДОРИ-ШИНКОВИЋ (Београд)
Рецепција дела Иве Андрића у мађарској књижевности;
грађа за библиографију превода дела Иве Андрића на
мађарски језик..................................................................................66
Рада СТАНАРЕВИЋ (Београд)
Андрић и Стриндберг или казивање у првом лицу........................66
103
Татјана САМАРЏИЈА ГРЕК (Београд)
Мотив белине у Проклетој авлији Иве Андрића и у Моби
Дику Хермана Мелвила....................................................................67
Сава ДАМЈАНОВ (Нови Сад)
Читање српске књижевности између традиционалног и
модерног...........................................................................................68
Немања РАДУЛОВИЋ (Београд)
Смрт од жабе/корњаче (једна регионална подврста АТУ 934).68
Смиљана ЂОРЂЕВИЋ (Београд)
Од нарације до рефлексије – природа и функција
ауторских коментара у новијем слоју хроничарске епике..........69
Саша КНЕЖЕВИЋ (Сарајево)
Што се оно Травник замаглио?.....................................................70
Александра ПОПИН (Нови Сад)
Елементи соларног култа и веровања у женске демоне у
триптиху Јелена, жена које нема.................................................70
Буба Д. СТОЈАНОВИЋ (Врање)
Народна мудрост у делу Аска и вук Ива Андрића........................71
Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ (Нови Сад)
Наративни и егзистенцијални идентитет Андрићевих
прича о градовима...........................................................................71
Ина ХРИСТОВА (Софија)
Град у романима Иве Андрића.......................................................72
Тихомир БРАЈОВИЋ (Београд)
Андрићев Гоја у светлу компаративног читања.........................72
Бранимир ЧОВИЋ (Нови Сад)
Дихотомија „своје“ – „туђе“ у наративној структури
Травничке хронике...........................................................................73
Љиљана БЈЕЛИЦА (Рим)
Питање структуре романа И. Андрића Омерпаша Латас........74
Предраг ПЕТРОВИЋ (Београд)
Андрићев Омерпаша Латас као роман о уметнику.....................74
104
Часлав НИКОЛИЋ (Крагујевац)
Историја, култура, говор: сведочанство трауме у роману
Травничка хроника Иве Андрића....................................................74
Мирјана Д. СТЕФАНОВИЋ (Нови Сад)
„Убилачки идентитети“ у краткој прози Иве Андрића............75
Павел РУДЈАКОВ (Кијев)
Три врсте причања и ћутања код Андрићевих јунака.................75
Маја АНЂЕЛКОВИЋ (Крагујевац)
Писмо из 1920. године: мржња и страх као основа
идентитета.....................................................................................76
Магдалена КОХ (Вроцлав)
Интертекстуални и дијалошки карактер Другог писма из
1920. године Мухарема Баздуља....................................................77
Милан АЛЕКСИЋ (Београд)
Зло као обележје света у приповеткама Иве Андрића...............77
Горан РАДОЊИЋ (Никшић)
Типови уоквиравања у Андрићевим романима и
приповијеткама...............................................................................78
Предраг ЈАШОВИЋ (Приштина-Лепосавић)
Прилог проучавању експлицитне поетике Иве Андрића.............78
Полина ЗЕНОВСКА (Санкт-Петербург)
Уметничко време и простор у причама „фратарског
циклуса“ И. Андрића.......................................................................79
Богуслав ЗЈЕЛИЊСКИ (Познањ)
Андрић као писац међукултурног дијалога...................................79
Софија КОШНИЧАР (Нови Сад)
Интеракција култура у Андрићевој прози с аспекта
семиосфере и семиосферне границе...............................................80
Јелена НОВАКОВИЋ (Београд)
Тематизација личних и историјских искустава у
Андрићевом делу..............................................................................80
105
Барбара ЛОМАЂИСТРО (Бари)
Цивилизацијски токови на Балкану у Андрићевој
дисертацији Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft......................81
Миленко ПЕКИЋ (Косовска Митровица)
И Андрић Иво је рушио Аусто-Угарску.........................................81
Олена ДЗЈУБА-ПОГРЕБЊАК (Кијев)
Сужањство као стваралачки изазов (Иво Андрић и Први
светски рат)....................................................................................82
Бранко ЗЛАТКОВИЋ (Београд)
Иво Андрић у казивањима и сећањима савременика....................83
Октавија НЕДЕЛКУ (Букурешт)
Стари и нови преводи Иве Андрића на румунском......................83
Волфганг ШТАЈНИНГЕР (Грац)
Немачки превод Проклете авлије аустријско-српског
писца Миле Дора..............................................................................84
Стевка ШМИТРАН (Терамо)
О преводу Андрићеве поезије на италијански: ноте на
маргинама........................................................................................84
Љиљана БАЊАНИН (Торино)
Приповетка И. Андрића Пут Алије Ђерзелеза у
италијанским преводима................................................................85
Александра КОРДА-ПЕТРОВИЋ (Београд)
Новији преводи дела Иве Андрића на чешки језик........................85
Милунка МИТИЋ (Ниш)
Приповетка Сан бега Карчића Иве Андрића и њен превод
на турски..........................................................................................86
Јованка ЂОРЂЕВИЋ ЈОВАНОВИЋ (Београд)
Балканско наслеђе – Иво Андрић у преводима на грчки језик.....86
Предраг МУТАВЏИЋ (Београд)
Први превод На Дрини ћуприја Иве Андрића на савремени
грчки језик........................................................................................87
106
Драгана ВУКИЋЕВИЋ (Београд)
Против страсти и других демона.................................................87
Бојан ЈОВИЋ (Београд)
Седма уметност и приповедање авангарде.................................88
Снежана МИЛОСАВЉЕВИЋ МИЛИЋ (Ниш)
Виртуелни наратив као знак модернизације српске прозе
на почетку XX века..........................................................................88
Лидија ДЕЛИЋ (Београд)
Приповедни поступак Ћамила Сијарића......................................89
Персида ЛАЗАРЕВИЋ ДИ ЂАКОМО (Кјети-Пескара)
Кандор као део европске наративне египтоманије.....................90
Виолета ЈОВАНОВИЋ (Јагодина)
Конструкција и визура наивне свести у делу Драгослава
Михајловића.....................................................................................90
Марко АВРАМОВИЋ (Београд)
Романи Владимира Тасића у савременој српској књижевности.91
Олга ЕЛЕРМАЈЕР-ЖИВОТИЋ (Хамбург)
Одлике система заједнице и природне потребе деце..................91
Славица ВАСИЉЕВИЋ-ИЛИЋ (Бања Лука)
Форме приповиједања средњовјековне приповијетке
Стефанит и Ихнилат.....................................................................92
Бранко ЛЕТИЋ (Источно Сарајево – Пале)
„Сасуди“ речи анђеоске хране и „чаше“ животворећег пића...92
Јован ЉУШТАНОВИЋ (Нови Сад)
Тачка гледишта детета и форме приповедања у
приповеткама о деци Иве Андрића................................................93
Стана Љ. СМИЉКОВИЋ (Врање)
Игра и борба у збирци приповедака Ива Андрића........................94
Недељка ПЕРИШИЋ (Београд)
Дијете као фокализатор у приповијеткама Ива Андрића..........94
107
KЊИГА РЕЗИМЕА 41. МЕЂУНАРОДНОГ НАУЧНОГ САСТАНКА
СЛАВИСТА У ВУКОВЕ ДАНЕ. Издавач: Међународни славистички
центар на Филолошком факултету. За издавача: Драгана МршевићРадовић, управник. Уредник: Катарина Тодоровић. Коректура и техничко уређење: Катарина Тодоровић. Штампа „Чигоја штампа“, Београд, Студентски трг 13. Тираж 200. ISBN 978-86-6153-053-1
108
Download

Књига резимеа