Preporuke
za formiranje i održavanje malih stajaćih voda
Subotica, 2011
Udruženje «Protego», Subotica
Pokrajinski zavod za zaštitu prirode, Novi Sad
UVOD
Biljke predstavljaju najvažniju komponentu svake životne zajednice. Tako je i u vodenim
staništima. Bilo da se radi o mikroskopski sitnim jednoćelijskim algama ili vodenim drezgama
dugim i preko 3 m, vodene biljke omogućavaju ostalim organizmima ishranu i disanje, sklonište,
mesto za polaganje jaja i razvoj, pa čak i migracije.
Iako je život u vodi olakšan u odnosu na kopneni, jer je za razliku od vazduha voda gušći
medijum u kojem su osnovne potrebe biljaka za svetlošću, hranljivim materijama i
odgovarajućom temperaturom definisane relativno slabo promenljivim fizičko-hemijskim
osobinama vodene sredine, postoje i određene teškoće koje one moraju savladati da bi opstale u
vodi. Nedostatak kiseonika predstavlja veliki problem tokom leta kada je većina naših stajaćica
opterećena organskim materijama za čiju razgradnju mikroorganizmi troše veliku količinu
kiseonika, pored toga što se on troši od strane ostalih vodenih organizama. U takvim uslovima
njegov nivo značajno opada a pored toga i usled zagrevanja vodenog basena je manje rastvorljiv
u vodi. Drugi problem predstavlja manja količina mineralnih soli i hranljivih materija u vodenoj
sredini u odnosu na kopno.
Prilagođenosti biljaka na život u vodi
Na prvi pogled većina podvodnih biljaka ima končast razgranat izgled. Listovi su tanki i
prozračni i najčešće deljeni u mnogobrojne končaste ili spljoštene režnjeve (a ovi mogu biti dalje
izdeljeni), čime se povećava njihova ukupna površina. Pošto je vodena sredina siromašna
rastvorenim mineralnim solima i hranljivim materijama korenovi kod ovakvih biljaka služe samo
za pričvršćivanje za dno ili uopšte ne postoje.
Velika površina stabla i listova i njihova tanka građa omogućavaju upijanje gasova i hranljivih
materija iz okolne vode celim telom. Zbog toga su sudovi za provođenje hranljivih materija i
gasova slabo razvijeni ili zakržljali.
Prozračni i tanki listovi omogućavaju svetlosti da prolazi kroz njih i da ide dalje u dubinu gde je
upijaju listovi postavljeni niže.
Pošto je voda gušća sredina od vazduha vodenim biljkama nisu potrebna periferna mehanička
tkiva koja će im davati čvrstinu, zaštitu od isušivanja i omogućavati odbranu od spoljnih
napadača (kao što je kora kod stabla), već su ovakvi potporni elementi u njihovom stablu
postavljeni centralno što povećava njegovu elastičnost i sprečava lomljenje. Pa i ako dođe do
lomljenja, ono kod mnogih vrsta predstavlja samo način vegetativnog razmnožavanja.
Neke vodene biljke, a posebno one koje plutaju na površini, imaju mesnat izgled ali su zapravo
pune šupljina koje im omogućavaju skladištenje rezervi kiseonika tokom leta i plutanje. U
takvim šupljinama se naseljavaju razni sitni organizmi, izležu larve insekata a kod vodenih
paprati roda Azolla žive modrozelene bakterije (Anabaena azollae) koje ovoj vodenoj paprati
obezbeđuju azotna jedinjenja potrebna sa rast i razvoj. Vrste roda mešinka (Utricularia) azot
obezbeđuju tako što pomoću specijalno razvijenih mehurova sa poklopcima love vodene račiće i
druge sitne životinje. Meškovi rade na principu vakuum pumpe. Kada plen nadraži dlake na
poklopcu ovaj se otvara i voda sa plenom uleće u mehur ispunjen vakuumom i pošto ga popuni
poklopac se zatvara.
Kod nekih plutajućih biljaka, kao i kod vrsta koje naseljavaju obale i pliće bare koje leti
presušuju razvijeno je više tipova listova. Deo biljke koji je uronjen u vodu ima končasto
izdeljene tanke listove kao kod pravih podvodnih biljki. Bliže površini vode se nalaze plivajući
pljosnati listovi čija je gornja površina debela i kožasta da bi ih zaštitila od sunčevog zračenja. U
gornjem delu stabla se nalaze listovi slični listovima kopnenih biljaka. Dešava se i da za vreme
strana 2 od 11
prolećnih visokih voda ista jedinka ima izgled podvodne biljke, a kada bara ili lokva presuše u
suvom koritu se jave kopneni oblici sa debelim i slabo deljenim ili nedeljenim listovima. Ova
pojava različitih listova na istoj biljci (heterofilija) je izražena kod vodenih ljutića.
Podela vodenih biljaka
U odnosu na to da li poseduju navedene prilagođenosti i u kojoj meri, biljke koje se obično mogu
sresti u barama i po sličnim staništima se dele u 2 kategorije: prave vodene biljke (hidrofite)-koje
naseljavaju sam vodeni basen i delove obale koji su veći deo godine pod vodom i močvarne,
odnosno biljke vlažnih staništa (higrofite)-koje žive u obalnom pojasu, a ako bara presuši
obrastaju celo korito.
Idući od dna ka obali vegetacija zauzima karakteristične pojaseve pri čemu hidrofite izgrađuju
pojas podvodne (submerzne biljke) i plivajuće (flotantne, natantne) vegetacije, a higrofite
(helofite) pojas uz obalu. Neke od higrofita su delimično potopljene a delimično se izdižu iznad
vode (emerzne), dok se druge javljaju na niskim muljevitim obalama tokom svega nekoliko
nedelja (amfibijska vegetacija). Na njih se nadovezuju biljke vlažnih i povremeno plavljenih
livada i čistina.
Submerzni (podvodni) pojas
Najbrojniji predstavnici submerznog pojasa, ali ne i najuočljiviji, jesu mikroskopske zelene i
silikatne alge i drugi mikroorganizmi koji ulaze u sastav fitoplanktona. Oni predstavljaju
strana 3 od 11
primarne proizvođače kiseonika u vodenim basenima i osnovu za ishranu svih drugih stanovnika
voda.
Međutim, kada se pomene submerzni pojas obično se to odnosi na podvodne livade koje
izgrađuju alge pršljenčice (Charophyta) i nitaste duge zelene alge, a od viših biljaka vrste
podvodnice (Najas marina, N. minor) koje naseljavaju grublju, pomalo šljunkovitu podlogu, dok
na muljevitom finijem dnu bujaju resine (Ceratophyllum demersum, C. submersum), krocanji
(Myriophyllum spicatum, M. verticillatum) i mresnjaci (Potamogeton obtusifolius, P. pusillus, P.
pectinatus). Od neukorenjenih, „lebdećih“ podvodnih biljaka najuočljivija je trouglasta sočivica
Lemna trisulca, koja naseljava hladnije plićake, najačešće delove obale u senci kao i manje bare
po šumama. Po ovakvim šumskim i senovitim barama se ponekad javljaju i ukorenjene končaste
zelene vrste roda Callitriche.
Uz površinu vode se razvijaju i insektivorne mešinke (Utricularia vulgaris, U. australis), koje se
u vreme cvetanja (jun, jul) lako raspoznaju po izduženim cvastima sa nekoliko upadljivih žutih
cvetova koji se izdižu iznad vode.
U poslednje vreme u nekim barama i manjim kanalima se masovno javlja severnoamerička vrsta
vodene kuge- Elodea nuttallii, često u tolikom broju da obraste čitavo korito. U dubljim vodama
se od stranih submerznih vrsta često javlja valisnerija-Vallisneria spiralis. Obe vrste su
najverovatnije „pobegle“ iz akvarijuma. U budućnosti mogu predstavljati problem a posebno
vodena kuga, jer postoji mogućnost zagušenja korita manjih bara i kanala i potiskivanja vrsta
domaće (autohtone) flore.
Pojas flotantnih (plivajućih) biljaka
Ovde spadaju biljke koje su većim delom ili potpuno na površini vode sa koje se uzdižu tek da
procvetaju. Njihovi plivajući listovi su obično sa gornje strane kožasti i prevučeni sjajnom
voštanom prevlakom koja ih štiti od isušivanja. Tu se ubrajaju pre svega beli (Nymphaea alba) i
žuti lokvanj (Nuphar lutea), zatim lokvanjić (Nymphoides peltata). Lokvanjić na prvi pogled liči
na žuti lokvanj, ali ima male cvetove koji su izdignuti iznad površine vode na malim drškama,
dok cvetovi žutog lokvanja „sede“ na površini vode.
Po nekim barama u Podunavlju i Potisju javlja se vodeni orašak (Trapa natans agg.) koji se lako
prepoznaje po rombičnim listovima čije drške imaju velike mehurove za plutanje i crnim
špicastim plodovima („orašcima“). Seme ovih orašaka je jestivo i može se koristiti u svežem ili
kuvanom stanju.
Mnoge vrste mresnjaka žive na površini vode ili uz nju. Njihovi listovi su najčešće izduženi ili
ovalni a cvasti i plodovi se uzdižu u obliku vretena na kratkim lučnim drškama nad vodom
(Potamogeton natans, P. crispus, P. lucens, P. fluitans, P. gramineus). Mresnjaci obično ulaze
istovremeno i u pojas podvodne i plivajuće vegetacije. Vodeni troskot (Polygonum amphibium)
je sličan nekim mresnjacima i lako se prepoznaje po vretenastim cvastima sa mnoštvom
ružičastih cvetova. Pored toga listovi imaju perastu nervaturu, dok je kod mresnjaka list uvek sa
paralelnim nervima.
Žabogriz (Hydrocharis morsus-ranae) se prepoznaje po belim cvetovima i ovalno-bubrežastim
listovima sličnim onim kod lokvanjića, ali su svetlozeleni i tanki, sa polukružnom nervaturom,
dok su kod lokvanjića kožastiji, tamnozeleni i sa razgranatom nervaturom po površini.
U nekim barama i sporotekućim vodama u Posavini i drugde se javlja testerica ili „vodeni
kaktus“ (Stratiotes aloides), koja je tako nazvana zbog izduženih mesnatih listova sa brojnim
trnićima po rubovima (u stvari još najviše podsećaju na listove od aloje ili agave). Po veličini i
obliku biljka podseća na glavicu kupusa. Ima male bele cvetove.
strana 4 od 11
Nekoliko vrsta vodenih ljutića (Ranunculus) sa sitnim belim cvetovima takođe naseljava
površinu mnogih naših stajaćica, a među njima su najčešći R. trichophyllus i R. circinatus.
Pored ovih relativno krupnih plivajućih biljaka javljaju se sitne vrste okruglastog oblika, kao što
su sočivice (Lemna minor, L. gibba) čije masovnije prisustvo može ukazati da je voda opterećena
organskim materijama i Spirodela polyrrhiza, koja se od sočivice razlikuje po velikom broju
končastih korenčića sa donje strane lista (sočivica ima samo jedan), a pored toga naličje lista je
obično ljubičaste boje. U najsitnije vrste spada volfija (Wolffia arrhiza ) koja izgleda kao zelena
loptica bez korenova prečnika oko 1 mm ili manje.
Od vodenih paprati obična vrsta toplih stajaćica je Salvinia natans, dok se od stranih vrsta razvija
azola (Azolla filiculoides), čiji sitne krljušaste jedinke u ranu jesen dobijaju ljubičasto-smeđu
boju i ponegde gusto pokrivaju površine bara i kanala.
Obalni pojas
Najkarakterističnije vrste koje grade obalnu vegetaciju jesu rogoz (Typha sp.), trska (Phragmites
australis) i biljke iz familije oštrica (Cyperaceae). U sporotekućim vodama kroz pojas obalske
vegetacije voda se polagano provlači i pročišćava. Na taj način mnoge materije koje se slivaju sa
obala u korito putem kišnice i površinskih voda a posebno otrovni sastojci veštačkih đubriva
bivaju zadržani u obalskom pojasu. Trska i rogoz deo ovih materija unose u sebe pa mogu imati
veliku ulogu kao biološki filter u procesima pročišćavanja zagađenih sredina („fitoremedijacija“).
Rogoz se javlja u dubokoj vodi (do 2 m) sa debelim naslagama mulja i najčešće se sreću
širokolisni (Typha latifolia) i uskolisni rogoz (Typha angustifolia), mada se u poslednje vreme
sve više širi sitni Laksmanov rogoz (Typha laxmannii), koji za razliku od prethodne dve vrste ima
jajastu cvast (klip, „pacala“).
Sledeći pojas koji se prostire u nešto plićoj vodi gradi trska (Phragmites australis). Iako
uglavnom siromašni vrstama, u trsticima ponekad nailazimo na barsku koprivu (Urtica
kioviensis), koja je u Vojvodini sporadično rasprostranjena. Uz rub trske i rogoza prema
otvorenoj površini vode javljaju se busenovi barskog kiseljaka (Rumex hydrolapathum) koji
dostižu i do 1,5 m visine i manje-više plutajuća ostrva šaša (Carex pseudocyperus, C. elata).
Sledeći pojas grade biljke iz familije oštrica gde spadaju zuke (Scirpus lacustris, S. l. subsp.
tabernaemontanii), zukve (Eleocharis palustris, uniglumis), šiljevi (Cyperus glomeratus, C.
serotinus) i šaševi (Carex sp.). Zuke se prepoznaju po dugim bezlisnim šibastim stablima sa
smeđim cvastima na vrhu. Po slatinskim područjima Banata i Bačke manje bare i jezera imaju
ponegde slanu vodu i u takvim uslovima vrlo često i masovno se razvija zuka Scirpus maritimus.
Slane bare češće obrasta i niža Tabernemontanova zuka (Scirpus lacustris subsp.
tabernaemontani) u odnosu na običnu (S. lacustris). Visoki predstavnici šiljeva (Cyperus sp.) su
postali proređeni i njihovo eventualno prisustvo ukazuje na dobar kvalitet staništa.
U poslednje vreme sve ređi postaje vodoljub (Butomus umbellatus) koji se lako prepoznaje po
štitastim velikim cvastima sa bledo-ružičastim cvetovima.
Deo obale koji je ispod 0, 5 m dubine, zajedno sa blatištima i lokvama uz obalu, predstavlja
stanište niza različitih vrsta. Obično se prvo uočavaju najkrupnije i najčešće vrste kao što su
sirotinjska trava (Glyceria maxima, G. fluitans), ježinac (Sparganium erectum) i ponekad iđirot
(Acorus calamus). Iđirot se prepoznaje po zeleno-žutim dugim listovima, koji su na ponekim
mestima poprečno zgužvani ili naborani. Kad se biljka prelomi ili nagazi pušta jak miris na
cimet. Kod nas je unesena sa Istoka oko 1550 godine i gajena je u vreme Turaka, da bi se
vremenom odomaćila, dok je danas u fazi povlačenja iz naših krajeva.
strana 5 od 11
Karakterističnu ranoprolećni žuto-beli aspekt lokvama i blatištima daju potočarka (Rorippa
amphibia) sa žutim cvetovima i trbulja (Oenanthe aquatica) sa sitnim belim cvetovima. Kod
potočarke potopljeni listovi su lirasto izdeljeni a oni iznad vode su uglavnom nedeljeni. Sa njima
se često sreće i ljutić (Ranunculus sceleratus) a ponekad i bobur (Berula erecta) i vrsta dvozupca
(Bidens cernua). U kasno proleće i tokom leta na ovakvim staništima preovlađuju vodena
bokvica (Alisma plantago-aquatica) sa ovalno-srcastim listovima i njoj srodna uskolisna vodena
bokvica (Alisma lanceolatum), zatim strelica (Sagittaria sagittifolia), barska perunika (Iris
pseudoacorus), barski razgoni (Veronica anagallis-aquatica, V. catenata), zukve (Eleocharis
palustris, uniglumis), barski rastavić (Equisetum palustre), kao i patuljaste vrste šiljeva (Cyperus
fuscus, C. flavescens).
Na povremeno plavljenim delovima obale preovlađuju mnogobrojne vrste šaševa: Carex acuta,
C. melanostachya, C. hirta, C. elata, C. riparia, C. vesicaria, dok su oko bara na slatinama češće
vrste Carex otrubae, C. stenophylla, C. distans, C. vulpina. Šaševi podsećaju na trave na prvi
pogled, ali se od njih najlakše razlikuju po trobridom stablu.
Pored šaševa veoma su upadljive vrbičice (Lythrum salicaria i L. virgatum) koje imaju velike
ružičaste cvasti, dok je po slatinskim barama i po lokvama na pašnjacima češća mala mesnata
vrbičica L. hyssopifolia. Sa njima se zajedno javljaju i razne vrste noćurka (Epilobium), među
kojima su česti dlakavi noćurak (E. hirsutum) i E. tetragonum.
Po vlažnim livadama i sličnim staništima uz bare i kanale se često i masovno sreću konjski
bosiljak (Mentha aquatica), barska nana (Mentha pulegium), razne vrste roda sita (Juncus
articulatus, J. compressus, J. effusus, J. inflexus, J. bufonius) i više vrsta troskota (najčešće su:
Polygonum lapathifolium, P. persicaria). U obične vrste se ubrajaju i barske mlečike (Euphorbia
palustris, E. lucida), vodeni srpac (Teucrium scordium), vučja noga (Lycopus exaltatus, L.
europaeus), barski čistac (Stachys palustris), spomenak (Myosotis scorpioides), žutenica
(Rorippa sylvestris), dvozubac (Bidens tripartita), kaljužđarka (Caltha palustris), petoprsnica
(Potentilla anserina), barski broć (Galium palustre), protivak (Lysimachia vulgaris). Od trava su
česte bela rosulja (Agrostis stolonifera), močvarna livadarka (Poa palustris), veliki muhar
(Echinochloa crus-galii), tokavica (Phalaris arundinacea) i mnoge druge.
Ukoliko je razvijen sprat drveća i žbunja njega obično predstavljaju razne vrste obično niskih
vrba (Salix cinerea, S. purpurea, S. triandra, S. alba).
Uslovi za kvalitetnu vodu u jezeru
Stajaća voda je u principu dosta stabilan ekosistem koji poseduje značajan potencijal da ublaži
uticaje koji potiču iz spoljašnje sredine. Međutim, mala jezera zbog svoje veličine, odnosno
manje količine vode, osetljiva su na uticaje iz spoljašnje sredine. Na području Vojvodine to su
svakako velike količne sredstava koja se koriste u biljnoj proizvodnji i komunalne otpadne vode
koje „hrane“ jezero i pospešuju organsku produkciju. U slučajevima umerenog opterećenja vode
to generalno ne bi bio problem, ukoliko bi višećelijske biljke sa razvijenim stablom i listovima
ugrađivale u svoje telo hranljive soli iz vode. Pokazalo se da u vodama u kojima dominiraju
takve biljke (drezga, lokvanji, trska, rogoz...) voda ima veliku providnost i retko se događaju
uginuća ribe usled nedostatka kiseonika. Problem nastaje kada u vodama počinju da dominiraju
jednoćelijske alge. One se razmnožavaju u ogromnim količinama i svojim telima mute vodu koja
time gubi na svojoj privlačnosti. Svako jezero, kao bilo koja životna zajednica, može (nekad i
mora) da se održava kako bi očuvalo svoje prirodne i estetske kvaliteta. Aktivnosti na održavanju
jezera se mogu grupisati u aktivnosti koje su usmerene ka (1) kontroli brojnosti algi, (2)
održavanju vodene vegetacije i (3) održavanju sedimenta u jezeru.
strana 6 od 11
Kontrola algi
Alge su jednoćelijske biljke i kao takve imaju sposobnost da uz pomoć svetlosti i rastvorenih
mineralnih materija sintetišu organske materije i ugrađuju ih u svoje telo. Ukoliko imaju dosta
hrane, zbog sposobnosti brzog razmnožavanja, u slučaju nekontrolisanog rasta, vrlo brzo mogu
da unište vodu. Pored toga, imaju i određenu sposobnost kretanja u vodi pa se podižu na površinu
formirajući sloj koji sprečava prodor svetlosti u dublje slojeve što onemogućava opstanak
podvodnih biljaka. U normalnim uslovima, višećelijske biljke su superiornije od algi i retko se
može dogoditi da ih alge potisnu. Međutim, kada su iz bilo kog razloga vodene biljke izložene
nekom pritisku (naseljavanje vrsta riba koje pasu, prenamnožavanje vrsta riba koje se hrane
zooplanktonom, sistematsko uništavanje vegetacije, ekstremna zagađenja vode itd...) trku za
resursima u vodi i svetlošću dobijaju alge i počinju da dominiraju. Pored toga što estetski
narušavaju kvalitet vode, tokom noći troše ogromne količine kiseonika koji u kritičnim
momentima može pasti ispod granice koje ribe mogu da tolerišu i one masovno ugibaju od
gušenja. To se skoro uvek događa u ranim jutarnjim časovima.
Najefikasniji regulatori brojnosti algi u vodi su sitni račići (vodne buve) koji lebde u vodi i
filtriraju alge iz vode. Na žalost, nisu sve vrste zooplanktona efikasne u ovom filtriranju.
Najefikasnije su krupnije vrste (Daphnia magna) koje su, kada nema bezbedna mesta obrasla
podvodnom vegetacijom, lak plen za ribe. Nedostatak zooplanktona i njegov loš sastav vrsta
otvara uslove za nekontrolisano bujanje algi. Ovakve vode se mogu dovesti u red samo dobro
isplaniranom akcijom koja podrazumeva redukciju broja riba i uklanjanje onih vrsta koje se
prevashodno hrane zooplanktonom (babuške, krkuša...). Kako bi se obezbedila kontrola brojnosti
„bele ribe“, u vodu je neophodno pustiti i određenu količinu grabljive ribe (štuka, smuđ, bandar).
Za obezbeđivanje uslova za razmnožavanje i bezbedno sklonište za zooplankton koji bi
kontrolisao brojnost algi, u vodu se može uneti i određena količina podvodne vegetacije, pre
svega drezga.
Korišćenje riba koje se hrane algama (npr. tolstolobik) nije se pokazalo kao efikasan metod
održavanja kvaliteta vode. One, istina, pojedu velike količine algi, ali njihovi produkti ponovo
dolaze u vodu gde ih alge ponovo koriste i generalno se ne primećuju značajnije promene u
providnosti vode.
Održavanje vodene i obalske vegetacije
Osnovni uslov za kvalitetno i zdravo jezero je dobro razvijena vegetacija u svim zonama u
kojima se ona normalno razvija: površina otvorene vode, podvodna vegetacija plićaka, nadvodna
vegetacija plićaka i obala. Pored činjenice da ove biljke efikasnije vezuju eventualna opterećenja
organskim solima iz okoline, one predstavljaju sklonište i hranu za veliki broj vodenih
beskičmenjaka i kičmenjaka. Raznovrsna flora i fauna, kroz složene mreže interakcija između
živih bića, povećava sposobnost jezera da reaguje na spoljašnje nepovoljne uticaje. Međutim, u
slučajevima kada postoje viškovi hranljivih soli u vodi, što je u Vojvodini najčešći slučaj, i
vodene biljke su podložne bujanju. Svojim telima ne samo da onemogućavaju korišćenje jezera u
rekreativne svrhe (pecanje, kupanje), nego i svojim mrtvim telima postepeno zatrpavaju jezero.
Radi održavanja kvalitetne životne zajednice, na jezerima je potrebno održavati i vodene biljke.
Srećom, one su krupne i mogu se primenjivati mehaničke metode njihovog uklanjanja.
Prikupljena biomasa se nakon vađenja može iskoristiti za proizvodnju kvalitetnog komposta.
Podvodna vegetacija se može izvlačiti raznoraznim priručnim grabljama sa obale ili vilama sa
čamaca ili improvizovanih barži. Obalska vegetacija (trska i rogoz) se mogu seći tokom zime sa
leda ili tokom cele godine korišćenjem specijalizovanih šišalica i kombajna koji, u zavisnosti od
konstrukcijskog rešenja, seku trsku sa obale ili iz vode. Važno je napomenuti da uklanjanje
strana 7 od 11
vodene vegetacije ima destruktivan uticaj na životnu zajednicu i stoga treba dobro promisliti pre
njene primene. Nikako nije preporučljivo da se vegetacija, ni podvodna, ni obalska, uklanja u
celom jezeru. Treba definisati određene zone i svake godine menjati mesto na kojem se uklanja
vegetacija. U svakom slučaju, vegetaciji nakon njenog uklanjanja treba ostaviti nekoliko godina
da se oporavi. Kod jezera koja su veća od 10-ak hektara treba ostaviti delove koji se skoro nikada
ne čiste jer postoje vrste, posebno ptica, koje će se naseliti samo u staroj vegetaciji.
Dobar način kontrole obalske vegetacije je korišćenje krupnih papkara i kopitara. Kontrolisanim
dostupom određenim delovima jezera nekoliko krava će vrlo temeljito očistiti i održavati prilaz
vodi. Treba se voditi računa da krave vrlo mnogo jedu i da za kratko vreme mogu popasti celu
obalu jezera. Preporučuje se da se kravama onemogući prilaz nekim delovima jezera.
Održavanje dna jezera
Bogata vegetacija koja buja u jezeru i pruža hranu i utočište bogatoj fauni na kraju, nakon
uvenuća, dospeva na jezersko dno. Polaganim raspadanjem organske materije biljnog i
životinjskog porekla formira se mulj. Mulj je vrlo značajna komponenta jezerskog ekosistema jer
se u njemu razvija vrlo raznovrsno fauna kojom se hrane životinje iz vode. Jedna od negativnih
posledica prenamnožavanja algi je i onemogućavanje prodora sunca do jezerskog dna. Time je
ovde onemogućen opstanak viših biljaka i dno postepeno prelazi u stanje bez kiseonika. Bez
kiseonika ne mogu opstati životinje, pa jezersko dno postaje sterilno, a raspadanje organskih
materija počinje da se odvija u odsustvu kiseonika. Ovakvo raspadanje kao nusprodukt ima neke
vrlo otrovne gasove kao što su vodonik-sulfid i metan. Ali, kada svetlost dolazi do dna, tu mogu
da se razvijaju vodene biljke (i končaste alge) koje održavaju visku koncentraciju kiseonika, što
obezbeđuje opstanak raznovrsnim beskičmenjacima (crvi, larve insekata, puževi…) koji se hrane
organskim otpadom i time usporavaju prirodne procese zasipanja jezerskog dna.
Kako bi se usporio proces zarastanja jezera preporučljivo je periodično uklanjati sediment iz
jezera. I ovo se može obaviti korišćenjem mehaničkih metoda i savet je, kao i kod uklanjanja
vodene vegetacije, da se sediment nikada ne uklanja sa cele površine dna jezera.
Baštenska jezera
U poslednje vreme primećen je i izražen trend formiranja novih malih vodenih površina na
privatnim imanjima u vidu baštenskih i rekreativnih jezera. Ona su najčešće vrlo mala, ali mogu
postati važan element pejzaža i svojim prisustvom predstavljaju značajan faktor opstanka divlje
flore i faune u gradskim i prigradskim područjima. Izgradnja baštenskog jezera u dvorištu
najefikasniji je način da se unapredi biološka raznovrsnost u neposrednoj okolini i, ujedno,
pomogne opstanak živog sveta. Što prirodniji ambijent se napravi u baštenskom jezeru, time će
ono biti pogodnije za okolni živi svet. Izbegavanjem uvezenih vrsta biljaka, formiranjem
prirodnih obala sa dosta plićaka i bogatom vegetacijom, jezerce može da postane mali rezervat
raznovrsnog živog sveta.
strana 8 od 11
PREPORUKE ZA FORMIRANJE I ODRŽAVANJE MALIH STAJAĆIH VODA
Upravljanje jezerom ima puno sličnosti sa održavanjem neke poljoprivredne površine; njive ili
oranice. Vlasnik jezera želi da ima zdravu kulturu (bistra voda sa plemenitim vrstama riba) na
ograničenom prostoru (jezero) uz stalnu borbom sa korovom (višak vodene vegetacije i
nekvalitetne vrste riba) pod uticajem promenljivih spoljašnjih faktora. Kvalitet poljoprivredne
proizvodnje ograničen je veličinom imanja i kvalitetom zemljišta. Na sličan način je i kvalitet
jezera ograničen njegovom veličinom, oblikom i produktivnošću. Produktivnost jezera jako
zavisi od strukture lanaca ishrane koji su formirani u jezeru. Zdrava jezera imaju bogatu floru i
faunu koja se nalaze u harmoniji. Takva jezera jesu stabilna (nema prenamnožavanja algi,
uginuća ribe i slično) međutim, za dugoročnu stabilnost iziskuju stalnu brigu i održavanje.
Održavanje jezera je jedan ozbiljan i zahtevan posao koji uključuje održavanje vegetacije u i oko
jezera, održavanje dna i obala jezera i održavanje kvaliteta vode kroz kontrolu lanaca ishrane u
jezeru.
Opšte preporuke za održanje jezera
• Obezbedite uslove da u jezero stiže što čistija voda formiranjem zaštitnog pojasa oko jezera
prema poljoprivrednom zemljištu i sprečavanjem direktnog ulivanja otpadnih voda u jezero.
Ukoliko to niste u mogućnosti u potpunosti da kontrolišete, očekujte da će češće biti potrebno
uklanjati vodenu vegetaciju i jezerski sediment.
• Previše vodenih ptica (pataka, gusaka, labudova) unose velike količine hranljivih materija u
jezero i destruktivno utiču na vodenu vegetaciju što predstavlja rizik od prenamnožavanja
algi.
• Nikada ne unosite ekonomski značajne vrste riba u mala jezera. Šaran se hrani na dnu i jako
je destruktivan jer stalno podiže mulj, muti vodu i onemogućava formiranje zdravih lanaca
ishrane. Izbegavajte strane vrste riba ; posebno patuljaste somiće, sunčane karaše i babuške.
• Nemojte pretrpavati vodu i obale sa biljkama. Strpite se par godine da vidite šta će prirodno
da izraste i tek onda po potrebi intervenišite sa selektivnim sađenjem.
• Nikada ne sadite i unosite egzotične vrste biljaka u i oko vašeg jezera. Neke strane vrste
vodenih biljaka (npr. vodena paprat – Azolla filiculoides) sklone su prenamnoženju. Rizikuje
da te vrste zaguše celo jezero i da imate ozbiljne probleme u njihovom uklanjanju.
Održavanje biljaka
Jezero sa bogatom podvodnom i površinskom vegetacijom nije loše jezero, kako bi neko mogao da
pomisli. Vodene biljake, (npr. drezga - Myriophyllum sp., trska – Phragmites australis) pomažu
osvežavanje jezera (povećanjem količine rastvorenog kiseonika u vodi), razgrađuju i vezuju
rastvorene organske i neorganske soli i dobro su sklonište za zooplankton koji se hrani algama i
kontroliše njihovu brojnost. Formiranje mulja u jezerima sa bogatom vegetacijom je sporije, jer biljke
pospešuju kruženje materije u vodenom ekosistemu. Bez vodenih biljaka najveća količina organskih
materija bi se nerazgrađena taložila na dnu. Ipak, periodično je potrebno da se proredi vodena
vegetacija.
Održavanje biljak u jezeru
•
•
•
•
Nikada ne uklanjajte vodenu vegetaciju na celoj površini jezera. Uvek ostavite delove sa
netaknutom vegetacijom. To će ubrzati oporavak celog ekosistema.
Izvađenu vodenu vegetaciju ostavite nekoliko dana blizu obale kako bi se voda iscedila a
vodeni organizmi koji žive u toj vegetaciji mogli vratiti nazad u vodu.
Ručno uklanjanje podvodne vegetacije je napornije i oduzima više vremena od korišćenja
teških mašina, ali je manje destruktivno i ekosistem se brže oporavlja,
Uklonjenu vegetaciju nikada nemojte spaliti ili ostaviti pored jezera. Mineralne materije
strana 9 od 11
nastale spaljivanjem ili razgradnjom se ponovo vraćaju u vodu i efekat prečišćavanja se
značajno umanjuje. Izvađenu vegetaciju kompostirajte ili, npr. trsku, iskoristite u
građevinske ili druge svrhe.
Održavanje biljaka oko jezera
• Ako drveće i grmlje u zaštitnoj zoni preraste i od sunca počinje da zaklanja značajan deo
jezera ili unosi prevelike količine otpadaka u vodu, neophodno je da intervenišete kako
biste povećali količinu sunca koje dolazi do jezera.
• Potkrešite grane koje najviše smetaju i zaklanjanju jezero.
• Izbegavajte dramatične intervencije u vidu vađenja drveća sa korenom jer se ovim
narušava stabilnost obale i umanjuju mesta za sklanjanje lokalne faune.
• Prvo sređujte vegetaciju u južnom delu, koje je najtopliji i najosvetljeniji deo jezera.
• Na mestima koja ste planirali za prilaz vodi i gde je voda plića, pokosite deo zeljaste
vegetacije kako biste sprečili intenzivno zarastanje. Pokošenu vegetaciju uklonite sa vode.
Održavanje mulja
• Ukoliko radite fizičko uklanjanje mulja, u jednom trenutku to činite samo u pojedinim
delovima jezera, ne u celom jezeru. Izmuljavanje drastično narušava faunu dna koje je
značajno za dobro funkcionisanje jezera. Selektivnim uklanjanjem mulja postižete brzo
obnavljanje faune.
• Izvađeni mulj odnesite daleko od jezera kako je kiša ne bi ispiranjem vratila u jezero.
• Ukoliko morate da koristite bager, iskoristite priliko da sa njim napravite raznovrsnu
konfiguraciju dna i obale. Mesta sa dubljom vodom ili malim zalivima su jako dobra za
povećanje raznovrsnosti živog sveta u jezeru.
Kako obezbediti da jezero bude pogodna za divlju faunu?
- Obezbedite mesta u jezeru koja su najmanje 80 cm dubine. Ovi delovi jezera se tokom zime
neće smrzavavati do dna pa će ih iskoristiti ribe, žabe i vodeni beskičmenjaci za
prezimljavanje.
- Obezbedite bar 30% obima jezera sa plićacima i blagim nagibom obala. Na ovim mestima će
se razviti močvarna vegetacija a okolne životinje će je koristiti za bezbedan pristup vodi.
Kako biste smanjili uticaj predatora na lokalnu faunu najbolje je da bude više ovakvih
delova.
- Svake godine ostavite bar 30% obalske vegetacije netaknutom. Ovim obezbeđujete skloništa
i mesta za prezimljavanje i razmnožavanja okolnih životinja.
- U i oko vode obezbedite mozaik različitih tipova vegetacije i konfiguracije terena: plutajuće
i ukorenjene biljke; gomile granja, mrtvih stabala i kamenja na obali i u vodi; ostrva i
poluostrva, gole obale i mesta sa gustom vegetacijom; mesta obrasla zeljastim biljkama,
grmljem i drvećem. Što raznovrsniji tipovi zajednica postoje oko vode time veći broj vrsta
sebi uspeva naći mesta za opstanak.
Aeracija jezera
Vazduh je i za vodene organizme od životne važnosti. Vodeni organizmi su prilagođeni da
koriste kiseonik koji je rastvoren u vodi pomoću organa koji se zovu škrge. Ukoliko dođe do
smanjenja rastvorenog kiseonika vodi sve vodene životinje koje dišu škrgama počinju da se guše.
Ukoliko je taj manjak drastičan, može da dođe do masovnog uginuća, naročito ribe. Kiseonik u
vodu dospeva prirodnim putem rastvaranjem iz okolnog vazduha i radom zelenih biljaka: algi i
podvodnih biljaka. Rastvaranje vazduha u vodi je intenzivnije ako je površina dodira između
vode i vazduha veća. To je slučaj kod voda koje su pokretne. Kod stajaćih voda rastvaranje vrši
strana 10 od 11
samo na kontaktnoj površini vode i vazduha koja je proporcionalno količini vode, vrlo mala. U
jezerima zelene biljke su vrlo značajne za osvežavanje vode kiseonikom koji one ispuštaju u
procesu fotosinteze. Međutim, tokom noći biljke dišu kao i životinje, što može da dovede, u
slučajevima kada je velika brojnost algi, dolazi do povećanja tzv. biološke potrošnje kiseonika –
ukupne količine potrošenog kiseonika koju koriste i biljke i životinje. U vodama u kojima je
došlo do prenamnoženja zelenih biljaka (posebno algi) imamo slučaj da tokom dana dolazi do
ogromnog prezasićenja vode kiseonikom, dok se taj kiseonik tokom noći naglo potroši. U jednom
trenutku koncentracija kiseonika može doći ispod granice tolerancije vodenih životinja što dovodi
do masovnog uginuća.
Rastvoreni kiseonik je najznačajniji faktor za održavanje kvaliteta vode. Ne samo da je potreban
ribama i drugim vodenim životinjama nego je u prisustvu kiseonika razgradnja organske materije
daleko intenzivnija i efikasnija (kompostiranje). U odsustvu kiseonika razgradnju organske
materije na dnu preuzimaju takve bakterije koje mogu da žive i bez kiseonika. Razgradnja bez
prisustva kiseonika je daleko sporija i ima puna pratećih negativnih efekata. Oslobađaju se opasni
gasovi, metan i vodonik sulfid, koji imaju neprijatan miris i u većim koncentracijama su otrovni
za ribe.
Aeracija je proces veštačkog pospešivanja rastvaranja kiseonika u vodi. Za normalno odvijanje
bioloških procesa u vodi bitno je da u svim slojevima vode, čak i pri dnu, postoji dovoljan nivo
rastvorenog kiseonika. U stajaćim vodama, naročito onima koja imaju malu površinu, nivo
rastvaranja kiseonika prirodnim putem nije dovoljno visok, pa takva jezera stalno pate od
hroničnog nedostaka kiseonika. Jezerski sediment se brzo formira, voda je zamućena, širi se
neprijatan miris i živi svet je siromašan.
Nedostatak rastvorenog kiseonika u vodi se može popraviti korišćenjem različitih tehnika
dovođenja kiseonika, naročito u najdublje slojeve vode. Postoji čitav niz tehničkih rešenja za
aeraciju malih jezera koja su se pokazala dobro u praksi. Pokretanjem vode pumpama koje
podižu vodu na neku visinu odakle preko niza kaskada pada nazad u vodu, obezbeđuju se uslovi
intenzivne aeracije, kao što je slučaj u planinskim potocima. Ukoliko nema tehničkih uslova da se
ovakav metod primeni postoji varijanta da se voda baca vertikalno u visinu u vidu vodoskoka.
Voda razbija u kapljice i prilikom pada kiseonik iz okolnog vazduha se rastvara u vodu. Ove
tehnike su dosta efikasne ali i skupe za realizaciju jer su potrebne jake i robusne pumpe za vodu
koje moraju raditi tokom cele sezone..
Pospešivanje rastvaranja kiseonika u vodi može da se postigne i direktnim dovođenjem vazduha
u najdonje slojeve jezera. To se postiže pumpama koja vazduh preko creva upumpavaju u vodu.
Dok putuju od dna prema vrhu kiseonik iz mehurića se rastvara u vodi. Da bi se povećala
efikasnost ovog procesa vazduh treba da se razbije u što sitnije mehuriće korićenjem posebnih
raspršivača. Ovim tipom aeracije pospešava se i mešanje vode u jezeru. Voda iz donjih slojeva,
gde je koncentracija kiseonika manja, dospeva u gornje slojeve gde se obogaćuje kiseonikom iz
okolnog vazduha.
Danas se sve više koriste alternativni izvori energije za pokretanje ovih pumpi., bilo energije
sunca, bilo energije vetra. Ovim se postiže ne samo racionalizacija potrošnje energije nego se
tehnika može primeniti i na mestima gde u blizini nema električne mreže za pokretanje pumpi.
Postavljanjem aeratora popravlja se zdravstveno stanje i produžava životni vek jezera. Značajno
se smanjuje intenzitet zamuljavanja, pospešuju se biološki procesi koji dovode do većeg
bogatsva, raznovrsnosti i vitalnosti živog sveta.
strana 11 od 11
Download

Preporuke za formiranje i održavanje malih stajaćih voda