HRISTOVO ROĐENJE - BOŽIĆ
Ivica Stamenković
Šesto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evan đeljem".
http://biblijskaistina.blogspot.com
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Jer nam se rodi dijete, sin nam se dade, kojemu je vlast na
ramenu, i ime će mu biti: divni, savjetnik, Bog silni, otac vječni, knez
mirni.''
Knjiga proroka Isaije 9:6.
Hristovo rođenje, sa potpunom sigurnošću možemo da tvrdimo,
bio je i ostao jedan od najznačajnijih događaja u istoriji sveta.
Naše podsećanje na Spasiteljevo utelovljenje nije potrebno samo
zbog dužnog poštovanja prema čoveku koji u današnje vreme, na početku
XXI stoleća, barem prema važećim statistikama, ima veći broj sledbenika
od bilo koje druge poznate ličnosti koja je ikada hodila zemljom. Rođenje
Isusa iz Nazareta je, zapravo, predstavljalo ispunjenje mnogih drevnih
starozavetnih proročanstava, koje su osvedočeno, vekovima ranije, zapisali
Božiji proroci. U Starom zavetu postoji oko 60 većih i 270 manjih
proročanstava koja su se ispunila u životu Isusa Hrista. Na ovom mestu
pomenuću samo nekoliko njih koja su usko vezana za Njegov dolazak na
svet – rođenjem od devojke Marije.
Prvo proročanstvo koje se odnosi na rođenje Spasitelja Isusa, a
koje se tiče njegovog telesnog, ljudskog rođenja, izrečeno je od strane
Gospoda Boga Stvoritelja, nakon pada u greh prvog bračnog para –
Adama i Eve. Naime, na samom početku ljudske istorije, Bog je najavio
da će budući Spasitelj biti rođen od žene, bez učešća muškarca – što se
doslovno ispunilo u devičanskom začeću i rođenju Gospoda Hrista. Evo
kako je Gospod u početku najavio specifičnost Isusovog rođenja.
Obraćajući se sotoni, uzročniku pada u greh prvih ljudi, koji se pojavio u
obliku zmije, Svevišnji je rekao:
''I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između sjemena
tvojega i sjemena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu
ujedati.'' (1. Mojs. 3:15);
No, ovo nije bilo i jedino mesto u Starom zavetu u kome je
zapisano da će Isus biti rođen od device. Vekovima kasnije, Božiji prorok
Isaija je napisao:
''Zato će vam sam Gospod dati znak; eto djevojka će zatrudneti i
rodiće sina, i nadjenuće mu ime Emanuilo.'' (Isa. 7:14);
2
http://biblijskaistina.blogspot.com
Apostoli Matej i Pavle potvrdili su evanđelsku istinu o ispunjenju
ovog proročanstva u svojim novozavetnim spisima, govoreći:
''A rođenje Isusa Hrista beše ovako: kada je majka njegova
Marija bila zaručena za Josifa, pre no što se sastaše, nađe se da je začela
od Duha Svetoga. (...) A sve ovo dogodilo se da se ispuni što je Gospod
rekao preko proroka koji kaže: »Gle, devojka će začeti i rodiće sina, i
nadenuće mu ime Emanuil«, što prevedeno znači: »Sa nama Bog«.'' (Matej
1:18, 22-23);
''A kad je došla punina vremena, posla Bog svoga Sina, rođenog
od žene...'' (Galatima 4:4);
Pored očigledno obistinjene najave devičanski začetog i rođenog
Spasitelja, starozavetni prorok je vekovima pre Njegovog ovaploćenja
obznanio i geografsku lokaciju Mesijinog rodnog mesta. Prorok Mihej je u
svojoj knjizi zapisao:
''A ti, Vitlejeme Efrato, ako i jesi najmanji među tisućama
Judinijem, iz tebe će mi izaći koji će biti gospodar u Izrailju, kojemu su
izlasci od početka, od vječnijeh vremena.'' (Mihej 5:2);
Da je ovo proročanstvo bilo poznato u vreme pre rođenja Isusa
Hrista, kako Božijim slugama tako i njegovim neprijateljima, dokazuje i
primer da je sa njim bio upoznat i kralj Irod Veliki, koji je, zahvaljujući
upravo njemu pokušao da ubije tek rođenog Marijinog sina:
''Čuvši to kralj Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši
sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi
Hristos. A oni mu rekoše: U Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako
napisao: »I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među
vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izaći vladar koji će pasti
narod moj, Izrailja«. (Matej 2:3-6);
Pored ovih, još neka od mnogobrojnih proročanstava koja su
najavljivala Spasiteljev dolazak na svet, odnosila su se, npr. i na njegovo
telesno poreklo od Avraama, Isaaka i Jakova. Potom, na njegovu krvnu
liniju koja je vodila od Jakovljevog sina Jude preko cara Davida i njegovih
potomaka1, kao i mnoga druga.
Prema preciznim matematičkim izračunavanjima, apsolutno je
nemoguće da bi iko ikada, bilo u prošlosti ili budućnosti bio u stanju, ili da
1
Vidi u: 1. Mojs. 12:2-3; 49:10; 2. Samuilova 7:12-16; Isaija 11:1-2.
3
http://biblijskaistina.blogspot.com
će biti u stanju, da tako savršeno ispuni sva proročanstva koja su napisana
u vezi dolaska Spasitelja. Mogućnost da samo osam od preko tri stotine
proročanstava bude slučajno ispunjeno u bilo kojoj drugoj osobi sem Isusa
iznosi 1: 100 bilijardi (broj sa 17 nula), a mogućnost da se samo 48
proročanstava od njih tri stotine ispuni slučajno na nekom drugom
pojedincu iznosi 1: 10 na stopedesetsedmom (tj. 1: broj sa 157 nula). Da
bih pojednostavio ove matematičke izraze, možemo da zamislimo npr.
celokupnu površinu naše planete (a to su milioni kvadratnih kilometara)
potpuno prekrivenu jednakim metalnim novčićima, od kojih je samo jedan
jedini posebno obeležen. Odgovorimo sada na pitanje: kakve su realne
šanse makar i najinteligentnijeg čoveka da sasvim slučajno, vezanih očiju,
pronađe u tom velikom mnoštvu baš ovaj obeleženi novčić, s tim da pre
toga nije bio upoznat gde se on nalazi i uz mogućnost da ima samo jednu
šansu da pogađa? Šansa za njegov uspeh postoji samo u teoriji, a zapravo
je ravna nuli. Upravo je takav slučaj sa pokušajem da u istoriji sveta
pronađemo bilo koju drugu osobu sem Isusa iz Nazareta, koja je mogla da
ispuni sva starozavetna proročanstva koja su se odnosila na rođenje, život,
smrt i vaskrsenje Božijeg Sina. Gospod Hristos je, dokazano, u potpunosti
jedinstvena osoba.2 Verovanje u sve ovo napred pomenuto svim srcem
zastupaju vernici članovi evanđeoskih protestantskih crkava.
Sa druge strane, i pored svog verovanja u božanstvo Isusa Hrista,
i svu čudesnost njegovog utelovljenja i rođenja, Pravoslavna crkva u
svome predanju poseduje još neke detalje koje dodaje svetopisamskom
otkrivenju. U narednom, većem delu ovoga poglavlja, upoznaćemo se sa
nekim od pravoslavnih svetopredanjskih učenja, za koja ćemo, sasvim
jasno, moći da uočimo da se ne slažu sa onim što piše u evanđeljima. Na
taj način uverićemo se u istinitost stava kojeg zastupaju evanđeoski
hrišćani a koji glasi da ne samo da Pravoslavna crkva ne propoveda punu
istinu o događajima vezanim za Hristovo rođenje, već kao pravoverne i
potpuno istinite plasira i neke, istorijski dokazano, sasvim pogrešne
informacije. Takođe, pozabavićemo se i nekim specifičnim srpskim
verovanjima i običajima vezanih za obeležavanje Božića, koji u narodu
opstaju uz blagoslov tradicionalne crkve našeg naroda.
2
Za detaljnije upoznavanje sa ovom temom pročitati knjigu Džoša Mekdauela: I
ne samo tesar, Sinod, Beograd 1992. god.
4
http://biblijskaistina.blogspot.com
PRAVOSLAVNA VEROVANjA O HRISTOVOM ROĐENjU
-
Datum rođenja Isusa Hrista
Jedno od istaknutih verovanja Istočne crkve kao i crkava na
zapadu jeste da je Isus Hristos rođen 25. decembra. Među rimokatolicima i
protestantima, Hristovo rođenje se obeležava u skladu sa novim,
gregorijanskim kalendarom. Što se pravoslavnih naroda tiče, neki od njih –
kao i njihove crkve, praznuju ovaj praznik po kalendaru srpskog
astronoma Milutina Milankovića3 usvojenom na svepravoslavnom
kongresu u Carigradu 1923. godine (kao npr. Grčka, Bugarska i Rumunska
pravoslavna crkva), a drugi (među kojima Srbi i SPC) to još uvek čine po
starom julijanskom kalendaru.4
Vladika Nikolaj Velimirović ovako veli o Hristovom rođenju:
''Zato Josif Pravedni dođe s Presvetom Devom u Vitlejem, grad
Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj
maleni grad sleže mnogo naroda radi popisa, ne mogoše Josif i Marija naći
konaka ni u jednoj kući, zbog čega se skloniše u jednu pećinu ovčarsku,
gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pećini, a u noći5 između subote i
nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa
Hrista.''6
Episkop Nikolaj, dakle, govori kao o potpuno potvrđenoj
činjenici da se Isusovo rođenje zbilo pomenutog datuma i to uz naznaku da
3
Ovaj kalendar je identičan gregorijanskom kalendaru, jer potvrđuje njegovu
astronomsku tačnost.
4
Stari (julijanski) kalendar ''kasni'' za novim (gregorijanskim) 13 dana. Srbi i SPC
obeležavaju Božić 25. decembra po starom kalendaru, a to je 7. januar po novom
kalendaru.
5
Sveti oci kao dokaz da se Isus rodio u ponoć navode tzv. ''proročki tekst'' iz
apokrifne starozavetne knjige ''Premudrosti Solomonove'' 18:14-15; koji zapravo
ništa ne govori o rođenju Spasitelja, već o ubijanju prvorođenaca u Egiptu od
strane anđela smrti, koji je u ponoć izvršio svoju misiju (2. Mojs. 12:29). Vidi:
Justin Popović, Žitija svetih za decembar, str. 734. Knjiga ''Premudrosti
Solomonove'' se ne nalazi ni u jednom izdanju Biblije na srpskom jeziku. Nalazi se
u katoličkom prevodu (Kršćanska Sadašnjost, Zagreb, 1983. god) pod nazivom:
''Knjiga Mudrosti''.
6
Ohridski prolog, str. 942 (25. decembar). Naglasak moj.
5
http://biblijskaistina.blogspot.com
se desilo u noći između subote i nedelje.7 Pošto je poznato da dela
pomenutog autora sve više dobijaju na popularnosti u našem narodu,
veoma je lako pretpostaviti da će i ovu tvrdnju veći deo populacije primiti
''zdravo za gotovo'', bez daljeg proveravanja istorijskih činjenica. Ipak,
biće veoma zanimljivo da zajedno potražimo odgovor na pitanje o poreklu
datuma Hristovog rođenja u istorijskim dokumentima koja se nalaze
opisana u delima savremenih istoričara. Iz pomenutih izvora možemo da
saznamo mnoge informacije koje će nas utvrditi u stavu da sveto predanje
ne predstavlja autoritet u koji treba imati poverenja:
''U prva tri veka nije slavljeno rođenje Hristovo. U nabrajanju
hrišćanskih praznika koje imamo kod Tertulijana i Origena ne spominje se
Božić, a ne spominje se ni u spisu Testamentum Domini N. Jesu Christi8, i
tek u IV i V veku uvodi se ovaj praznik u pojedinim provincijama. (...)
Prema jednima (Duchesce, Leclerc) datum 25. decembra kao praznik
Rođenja Hristova, bio je poznat u Rimu ranije od 336. godine, a koliko
ranije ne zna se. Prema drugima (Usener), papa Liberije je ustanovio
praznik Rođenja Hristova u Rimu 354. godine. (...) Dok je praznik rođenja
Hristova u Rimu 354. godine slavljen 25. decembra, na Istoku ga u to doba
na taj dan nikako nemamo, no se slavi na epifaniju 6. januara9, zajedno sa
drugim uspomenama toga dana, i tek za koju deceniju će da se postepeno
uvodi Božić i na Istoku u pojedine crkve. Dok je većinu praznika Zapad
primao s Istoka zajedno sa njihovim datumima, 25. decembar kao datum
Božića, Istok je primio sa Zapada. Na Istoku, Carigrad je najranije primio
praznik Rođenja Hristova 25. decembra 379. godine, a uveo ga je sv.
Grigorije Bogoslov. (...) Kada se u starini počeo Božić slaviti 25.
decembra, držalo se da se Gospod Isus Hristos toga dana zaista rodio.
Međutim, mesec i dan rođenja Isusa Hrista su nepoznati.''10
Profesor pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Černovcima sa
početka prošlog veka, Jevsevije Popović, u svom obimnom delu ''Opšta
7
Istim rečima, verovanje u ovu svetopredanjsku pripovest potvrđuje i arhimandrit
Justin Popović u Žitijima svetih. Ovaj autor kazuje da mnogi pouzdani pisci
potvrđuju da je Isus rođen u ponoć između subote i nedelje, a da je to saglasno i sa
zaključcima Šestog vaseljenskog sabora. Vidi: Žitija svetih za mesec decembar,
Beograd 1977. Izdanje manastira Ćelije kod Valjeva; str. 719, 734.
8
U citiranom tekstu iz spec. dodatka ''Božić'' (vidi sledeće futnote), ovaj latinski
naziv kao i drugi koje sam ispisao latinicom, bili su napisani ćiriličnim pismom.
9
Tj. 19. januara po novom kalendaru, kada se obeležava ''bogojavljanje'' tj.
krštenje Isusa Hrista.
10
Lazar Mirković, (Heortologija), tekst iz spec. dodatka: ''Božić'', u listu Danas iz
2002. god, str. 5. Naglasak moj.
6
http://biblijskaistina.blogspot.com
crkvena istorija'' o ustanovljenju proslavljanja Božića pomenutog
decembarskog dana saopštava sledeće:
''Stari su pre kraja IV. stoleća uzimali čas 20. april, čas 19. maj,
čas 6. januar, čas 25. decembar kao dan rođenja Hristova, ali većina
Zapadnjaka 25. decembar; zato se 25. decembar od 1. polovine IV. stole ća
i slavi na Zapadu kao dan rođenja Hristova, dok se na Istoku to isprva ne
čini. Na Istoku se uspomena na rođenje i krštenje Hristovo slavila jednog
dana i to 6. januara, a tek počev od kraja IV. stoleća pošao je i Istok
primerom Rima i Zapada te je počeo rođenje Hristovo slaviti 25.
decembra; 6. januar zadržali su na Istoku za proslavu uspomene na
krštenje Hristovo na Jordanu, a na Zapadu su ga posvetili uspomeni na
pozdrav novorođenčeta Spasitelja od strane Maga.''11
Ovaj istoričar, dakle, tvrdi da crkveni autoriteti iz trećeg i
četvrtog veka nisu bili u saglasnosti jedni sa drugima po pitanju datuma
Isusovog rođenja. Sveto pismo o tom datumu ništa ne govori, a iz njega
saznajemo i to da prvovekovni hrišćani uopšte nisu bili zainteresovani za
obeležavanje Hristovog ''rođendana''. U evanđeljima i apostolskim
poslanicama su opisana interesovanja i stremljenja pripadnika rane Crkve.
Ona su bila propovedanje radosne vesti o spasenju kroz veru u Spasitelja
neverujućima, kao i svakonedeljno okupljanje u skupštinama (crkvama)
radi proslavljanja nebeske Trojice i jačanja međusobnog zajedništva. Zato,
bitno je da otkrijemo kako je i zbog čega, od svih pomenutih datuma, za
dan Gospodnjeg rođenja u Vitlejemu izabran baš 25. decembar i to tek u
četvrtom veku posle rođenja Marijinog prvenca.
Prvi srpski istoričar religije, veoma cenjen zbog svog izuzetnog
doprinosa istraživanju stare srpske religije, dr Veselin Čajkanović u jednoj
svojoj studiji iznosi sledeća saznanja o ovom predmetu:
''Što se tiče crkvenog, zvaničnog Božića, on nije stariji od IV
veka. (...) Tek docnije pokušala je crkva da utvrdi datum Hristovog
rođenja (o kome nam novozavetni spisi ne govore ništa), i da od njega
načini praznik. Izabran je dvadeset peti decembar, svakako zato što je taj
dan, u rimskom kalendaru, bio obeležen kao dan »nepobednog sunca«, i
što je taj period vremena važio, kod svih naroda, kao rođenje sunca i
buđenje, početak novog života u prirodi. Dvadeset peti decembar bio je i
dan rođenja Mitre, čije je religija veoma naličila na hrišćansku (...) i
pravilo vrlo ozbiljnu konkurenciju mladom hrišćanstvu; zbog toga je
crkva, kada je u IV veku, dobila očevidnu nadmoćnost, da bi konačno
uništila sve tragove Mitrinog kulta, izabrala najveći Mitrin dan za najveći
11
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 113. Naglasak moj.
7
http://biblijskaistina.blogspot.com
svoj praznik. To što će se dvadeset petom decembru dati drugo, hrišćansko
objašnjenje, bio je, doista, jedini način da se praznik »nepobednog sunca«,
koji je još uvek, čak i među hrišćanima, imao veliku publiku, sasvim preda
zaboravu.''12
Američki istraživač Ralph Woodrow navodi i reči katoličke
enciklopedije:
''Dobro poznata solarna proslava 'Natalis Invicti' – 'Rođenje
nepobjednog Sunca', koja se slavila 25. prosinca (tj. decembra; prim. I. S.),
imala je snažan utjecaj na odluku pri izboru našeg prosinačkog datuma.''13
I protojerej Aleksandar Šmeman potvrđuje prethodne navode
sledećim iskazom:
''Radi se o tome da se istovremeno sa širenjem hrišćanstva u
vreme početka naše (tj. hrišćanske) ere, u grčko - rimskom svetu jednako
brzo širio i poslednji veliki paganski kult – kult sunca. Sedamdesetih
godina III veka rimski car Aurelijan je taj kult sunca proglasio za zvaničnu
religiju čitavog Rimskog carstva. (...) Rimski car Konstantin – koji je
najpre i sam bio idolopoklonik kulta sunca – obratio se početkom IV veka
u hrišćanstvo. Time se završila epoha trovekovnog gonjenja hrišćanstva.
(...) Glavni metod kojim se Crkva služila da bi neznabožca preobratila u
hrišćanstvo bio je metod sublimisanja i preobražavanja samih paganskih
verovanja: Crkva je prečišćavala neke paganske običaje i ispunjavala ih
hrišćanskim smislom i sadržajem. Pagani su u decembru praznovali
rođenje sunca. I tog istog dana su hrišćani počeli da praznuju rođenje
Isusa Hrista...''14
Ono što saznajemo iz ovih dokumenata je činjenica da je
praznovanje Hristovog rođenja (Božića) ustanovljeno tek nakon
paganizacije hrišćanstva (a ne hristijanizacije pagana – kako bi voleli da
kažu pravoslavni i rimokatolički bogoslovi) i to usvajanjem jednog
neznabožačkog praznika iz kulta mitraizma. Poštovanje boga Mitre, koje
se iz Persije širilo Rimskim carstvom u isto vreme kada i hrišćanstvo, bio
je kult koji je izvorno poticao iz drevnog vavilonskog idolopoklonstva.
12
Veselin Čajkanović, Sabrana dela iz srpske religije i mitologije, Beograd 1994.
knjiga prva, str. 121. Naglasak moj.
13
R. Woodrow str. 155. Naglasak moj. Ovaj navod potvrđuje i Jevsevije Popović
u ''Opštoj crkvenoj istoriji'', tom prvi, na str. 658-659.
14
Tekst iz specijalnog dodatka: ''Božić'', u listu Danas (iz knjige: ''Tajne praznika''
od pomenutog autora), 2002. god. str. 6. Naglasak moj.
8
http://biblijskaistina.blogspot.com
Sasvim je očigledno da Hristos nije rođen onoga dana kada taj
događaj obeležava tradicionalno hrišćanstvo na istoku i zapadu.
Prihvatanje paganskih praznika i njihovo ''pokrštavanje'' je bilo nešto
sasvim nepoznato i neprihvatljivo za Hrista i njegove učenike u prvom
veku. Međutim, proglašenje hrišćanstva ravnopravnom a potom i jedino
dozvoljenom religijom u tada najmoćnijoj svetskoj imperiji, pod carevima
Konstantinom i Teodosijem I, učinilo je da mnoštvo mnogobožaca bude
prisilno pokršteno i proglašeno hrišćanima (bez istinskog preobraćenja i uz
zadržavanje mnogih pređašnjih običaja i verovanja, među kojima je bio i
praznik ''nepobedivog Sunca''). Kao što sam objasnio u prethodnom
poglavlju, četvrti vek je bio ključan za usvajanje mnogih protivbiblijskih
verovanja iz paganizma u krilo hrišćanske crkve. Poput prilagođavanja
kulta carice nebeske (Ištar - Astarte) ranohrišćanskoj devici Mariji, koja sa
pomenutom boginjom nije nikada imala bilo kakve sličnosti, tako je i dan
boga Sunca (boga Nane u starom Sumeru tj. Mitre u religiji Persijanaca)
proglašen rođendanom Isusa Hrista. Umesto poprilično oštrog apostolskog
propovedanja i odbacivanja bilo kakve zajednice hrišćana sa paganskim
kultovima15, crkva narednih vekova je prihvatila nešto sasvim drugačije;
metod za koji Šmeman tvrdi da je bio glavni u preobraćanju pagana – a to
je stapanje hrišćanstva i paganstva, davanjem hrišćanskog imena i
značenja nehrišćanskim verovanjima i običajima.
Kazivanje pravoslavnog svetog predanja, u koje nas uverava
vladika Nikolaj u svom Ohridskom prologu u pogledu tačnog dana i
datuma rođenja Isusa Hrista, pokazalo se posve nepouzdanim i netačnim.
Kao što ću dokazati u nastavku ovog poglavlja, isti je slučaj i sa ostalim
pripovestima vezanim za Hristovo rođenje.
-
Poklonjenje mudraca pred bebom Isusom
''Gospodu Isusu rođenom u Vitlejemu najpre se pokloniše pastiri i
mudraci (zvezdari) sa Istoka, dakle, najprostiji i najmudriji ovoga sveta.
(...) No ko su bili ovi mudraci s Istoka? Ovo pitanje je naročito proučavao
sv. Dimitrije Rostovski. On tvrdi, da su oni bili carevi nekih manjih oblasti
ili pojedinih gradova u Persiji, Arabiji i Misiru. U isto vreme bili su oni
veliki učenjaci u zvezdarstvu (astronomiji). Njima se javila ona čudesna
zvezda, koja je nagoveštavala rođenje Novoga Cara. Po sv. Dimitriju ta se
zvezda njima javila na devet meseci pre rođenja Gospoda Isusa, tj. u
vreme začeća Presvete Bogorodice. ''16
15
16
Vidi: 1. posl. Korinćanima 5:10; 10:19-22; 2. Korin ćanima 6:14-18.
Ohridski prolog, str. 943-944. Naglasak moj.
9
http://biblijskaistina.blogspot.com
Prvo neslaganje upravo iznetih tvrdnji sa bogonadahnutim
biblijskim izveštajem jeste da se ''vitlejemska zvezda'' pojavila u vreme
Hristovog začeća, devet meseci pre Marijinog prvog porođaja. Prema
izveštaju iz ev. po Mateju 2:16, ovo nebesko znamenje se pojavilo dve
godine pre Gospodnjeg dolaska na svet:
''Tada Irod, videvši da su ga mudraci obmanuli, razgnevi se vrlo,
posla i pobi svu mušku decu u Vitlejemu i svoj njegovoj okolini, od dve
godine i niže po vremenu koje je tačno doznao od mudraca.''17
Matej napominje da je ubistvo dece u Vitlejemu i okolini usledilo
nakon tačnog saznanja vremena pojavljivanja zvezde od strane cara Iroda
(a to je bilo dve godine a ne devet meseci). Arhimandrit Justin Popović, u
Žitijima svetih, priznaje da su ''sveti oci'' jedni drugima bili protivrečni u
mišljenju - po pitanju vremena pojavljivanja zvezde:
''O vremenu pak pojave te zvezde, razni tumači razno misle.
Jedni vele da se ona pojavila u samu noć i u sami čas Spasiteljeva rođenja
od Djeve. Ali svakako da nije tako. (...) Drugi tumači, među njima i sveti
Epifanije, kažu da se zvezda pojavila u času Rođenja Hristova, ali da su
mudraci došli na poklonjenje posle dve godine i zatekli Hrista kao
dvogodišnje dete. Ovo je mišljenje zasnovano na tome što je Irod naredio,
da se pobiju sva deca od dve godine i naniže, po vremenu koje je dobio od
mudraca. No za ovo mišljenje sveti Teofilakt veli da je očigledno netačno
(...) Drevni pak grčki istoričar Nikifor veli, da se zvezda pojavila na istoku
pre Rođenja Hristova na dve godine, i da su mudraci putovali do
Jerusalima dve godine, te tako stigli u sami čas Rođenja. Naizgled, i ovaj
se istoričar slaže sa onim što piše u Evanđelju o pokolju dece od dve
godine i naniže. Ali ni ovo mišljenje nije verodostojno. (...) A koje bi
mišljenje o vremenu pojave zvezde bilo najverodostojnije? Smatram,
mišljenje svetog Jovana Zlatousta i svetog Teofilakta. Ovi učitelji govore
ovako: ''Zvezda se javi mudracima pre rođenja Hristova. Pošto su imali
provesti mnogo vremena na putu, zato im se zvezda javi dugo vremena pre
rođenja Spasova, da bi oni mogli blagovremeno stići u Vitlejem i pokloniti
se Hristu dok je još bio u povoju.'' Obratimo pažnju na to da ovi sveti
Učitelji ne određuju toj zvezdi dvogodišnje vreme, već samo kažu: ''dugo
vremena pre'', kao govoreći: ''nekoliko meseci pre''. Na osnovu takvog
tumačenja ovih svetih Učitelja, možemo izvesti ovakav zaključak: zvezda
se pojavila na istoku u onaj sami dan i čas, u koji blagovešću Arhangela i
silaskom Svetoga Duha Bog Logos postade telo, začevši se u prečistoj
17
Naglasak moj.
10
http://biblijskaistina.blogspot.com
utrobi devičanskoj. Tako dakle, na devet meseci pre Rođenja Hristova, na
sam dan Blagovesti mudraci su ugledali zvezdu na istoku .''18
Prema upravo saznatim informacijama da su ''oci'' bili u
međusobnom nesaglasju, možemo da ustanovimo da je ''konačna verzija''
događaja samo pokušaj da se pomire mnoge protivrečnosti u mišljenjima
koja su bila prisutna.
Dr Dimitrije Stefanović u svom tumačenju ev. po Mateju, zastupa
mišljenje da se zvezda prvi put pojavila dve godine pre Isusovog rođenja,
govoreći da je Irod ''za polaznu tačku svome računanju uzeo (je) pojavu
zvezde.''19
Sa druge strane, priča o imenima i poreklu mudraca u koju žele
da nas uvere sv. Dimitrije i sv. Nikolaj, prema Svetom pismu i
svedočenjima crkvenih istoričara takođe spada u domen fantazije:
''Jedan od njih se zvao Melhior. On je bio star, sed, sa dugom
belom kosom i bradom. On prinese Gospodu na dar zlato. Drugi se zvao
Gaspar; lica crvena, mlad i bez brade. On prinese Gospodu na dar livan.
Treći se zvao Valtasar, licem crn i vrlo bradat. On prinese Gospodu na dar
izmirnu. (...) Moglo bi se još dodati, da su ova trojica mudraca bili
predstavnici tri glavne rase ljudske, koje su proizašle od Nojevih sinova:
Sima, Hama i Jafeta. Persijanac je predstavljao Jafetite, Arabljanin Semite
a Misirac Hamite. Tako da se može reći: kroz njih trojicu ceo rod ljudski
poklonio se vaploćenom Gospodu i Bogu našemu.''20
Dakle, po ovom predanju koje potiče od svetog Dimitrija
Rostovskog i ostalih otaca, poznata su imena mudraca, njihov broj, države
iz kojih su oni došli kao i njihova starosna dob. Iako nam evanđelje stavlja
do znanja da su se oni, nakon čudesnog sna upozorenja, vratili ''u svoju
zemlju'' (Mt. 2:12), što očigledno potvrđuje da su bili iz iste a ne različitih
država21, pravoslavno predanje prikazuje ovaj događaj znatno drugačije.
Jevsevije Popović stoji nasuprot ideji da je ovakva
svetopredanjska interpretacija dostojna poverenja:
18
Justin Popović, Žitija svetih za mesec decembar, str. 738-739. Naglasak moj.
Na str. 14, futnota.
20
Ohridski prolog, str. 944. Naglasak moj.
21
Ukoliko su mudraci zaista bili iz Persije, Arabije i Misira onda se ne bi mogli
nazvati ''mudracima sa Istoka'', već ''mudracima sa istoka, jugoistoka i juga''. Dr
Stefanović, nasuprot ovome, smatra da je reč o Vaviloniji koja je bila ''kolevka
magizma i astrologije'', a u kojoj je prema Josifu Flaviju za vreme Iroda živelo
''mnogo hiljada'' Judeja koji su verovali u skori dolazak judejskog cara – Mesije.
Vidi str. 10 u tumačenju ev. po Mateju od dr Dimitrija Stefanovića.
19
11
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Drugo tamno mesto su vesti o Mazima. Ko su bili Mazi, pobliže
se ne razjašnjava. Mazima se nazivahu isprva sveštenici Miđana,
Persijanaca i Vavilonaca, a zatim, budući da su se kod tih naroda isprva
samo ovi bavili isključivo naukom, naučenjaci i posebno astronomi i
astrolozi ili ispitivači zvezda i gatari iz zvezda dotičnih zemalja, tako da
jevanđeoski Mazi ne mogu biti drugo nego astronomiji vešti ljudi sa
Istoka, tj. iz zemalja istočno od Palestine, možda iz Vavilonije. Da li su bili
neznabošci ili Judeji takođe se ne kaže; ali u neobičnoj zvezdi, koju
videše, ipak videše znak, da će se roditi Mesija, jer je Ovaj predskazan
takođe kao zvezda, ili kao takav, kog predskazuje zvezda, koja će izići iz
Jakova, - bili su dakle ili Judeji ili verovatnije prozeliti. Da su kraljevi bili,
uzeto je tek kasnije zato, što prinesoše kraljevske darove Mesiji; iako, kad
je prorečeno da će kraljevi doneti Mesiji darove, nije rečeno, da će doneti
u vreme rođenja Njegova i da će doneti baš takve darove. Kasnije zapadne
legende znaju i imena tih kraljeva; imena su im: Gašpar, Melhijor i
Valtazar. Ali istorijskih vesti o tome nema. Zapadna crkva prihvatila je
sve te legende te i sa svoje strane naziva Mage kraljevima, broji ih 3 i slavi
im uspomenu 6. januara, kao dana Tri Kralja. Legenda, da su Mazi bili 3
kralja, prodrla je sa Zapada i na najbliži Istok, i u zapadnim predelima
istočne crkve raširila se i u narodu te tako i rumunske narodne pesme
znaju za tri kralja sa Istoka.''22
Ovaj istoričar, iako i sam pravoslavac, verovanja koja je upravo
naveo, a koja se u Istočnoj crkvi smatraju ''potpuno saglasnim sa Svetim
pismom''23, naziva izmišljenim legendama koje nisu utemeljene na
istorijskim činjenicama. Dr Dimitrije Stefanović se isto tako slaže da je
podatak o tome da su mudraci bili carevi i da ih je bilo trojica samo
legenda a ne istorijski fakat.24
22
Opšta crkvena istorija, str. 114. Naglasak moj.
Da ''sveti oci'' nisu bili saglasni ni jedni sa drugima a još manje sa Svetim
pismom, govori i sledeće: ''Neki od svetih Otaca misle da su mudraci bili iz
Persije. Tako misle sveti Zlatoust, sveti Kiril Aleksandrijski, blaženi Teofilakt i
drugi. (...) Drugi pak od Otaca smatraju da su mudraci bili iz Arabije. Tako
smatraju sveti mučenik Justin Filosof, sveti Kiprijan, sveti Epifanije. (...) A neki
sveti Oci misle da su mudraci došli iz Etiopije... (...) Može se smatrati kao
najverovatnije ovo: jedan je od mudraca bio iz Persije, drugi iz Arabije a tre ći iz
Etiopije.'' (Dakle, kompromis između oprečnih stavova ''otaca'' je ipak postignut,
primedba I. S.) Vidi: Žitija svetih za decembar, str. 736-737. Naglasak moj.
24
Ev. po Mateju sa tumačenjem, vidi: str. 10.
23
12
http://biblijskaistina.blogspot.com
-
Pokolj nevine dece u Vitlejemu i okolini
Dvadeset devetog decembra po starom julijanskom kalendaru,
Pravoslavna crkva obeležava spomen na decu stradalu u Judeji po naredbi
cara Iroda:
''Sv. četrnaest hiljada mladenaca vitlejemskih. Kako se
mudraci istočni ne vratiše iz Vitlejema u Jerusalim, da jave Irodu o
novorođenom caru, nego po zapovesti angela drugim putem odoše u
domovinu svoju, razjari se Irod kao zver ljuti i naredi, da se pobiju sva
deca od dve godine i ispod dve godine u Vitlejemu i po svoj okolini
vitlejemskoj. Ta strašna zapovest careva bi izvršena doslovce. Vojnici
njegovi jednu decu mačem posekoše, drugu o kamen razbiše, treću
nogama gnječiše, četvrtu rukama udaviše. (...) Ovaj zločin nad mnogom
nevinom decom izvrši se godinu dana po rođenju Hristovom 29.
decembra. Za to vreme Irod tragaše, ne bi li pronašao božanskog
mladenca.''25
Dve najznačajnije tvrdnje, o kojima čitamo u ovom predanju su
da je bilo ubijeno 14000 muške dece, i to tek nakon što je prošla godina
dana (tačnije 370 dana) od Isusovog rođenja26. Obe ove tvrdnje se ne
mogu ničim dokazati, a pogotovo ne biblijskim tekstovima. Jevsevije
Popović nam o broju stradale dece kazuje sledeće:
''Naposletku, što se tiče vitlejemskog ubijanja dece, koje je
naredio Irod, ono sasvim odgovara karakteru Irodovom i onom, što o tom
pričaju istorici, koji su se od savremenika izvestili. Po Judeju Josifu
Flaviju (rodio se 37. god. posle Hr., a umro posle 93.) Irod je u svojoj
okrutnosti na umoru naredio, da kad umre u svakom gradu ubiju izvestan
broj Judeja. Ali fakat vitlejemskog ubijanja dece i direktno potvrđuje
neznabožac Makrovije u svojim ''Saturnalijama'' (futnota: Makrovije
doduše nije blizu vremenu Irodovom, jer je pisao tek u početku petog
stoleća posle Hr., ali je upotrebio mnoge starije, posle toga izgubljene
izvore. Njegova vest glasi ovako: ''Kad je Avgust čuo, da je među muškom
decom u Siriji, koje je Irod kralj Judeja dao ubiti u dobi od 2 godine,
ubijen i jedan sin Irodov, rekao je obzirom na to što se kod Judeja ne kolju
svinje: ''Bolje je biti svinjče Irodovo, nego sin Njegov.''). Broj ubijene
25
Ohridski prolog, str. 952-953. Naglasak moj.
Justin Popović u Žitijima svetih za decembar, takođe navodi brojku od 14000
ubijene dece koja su stradala godinu i devet meseci posle pojavljivanja zvezde.
Vidi str. 816 i 819.
26
13
http://biblijskaistina.blogspot.com
muške dece od 2 godine i ispod 2 godine u Vitlejemu i oko Vitlejema nije
mogao biti velik, jer Vitlejem je bio malen grad, ali kasnije skaske i
legende načinile su od tog malog broja hiljade, tako da se i u legendama,
koje se upotrebljavaju u crkvi, priča o 14000 ubijene muške dece, što se
međutim na verodostojan način nigde ne posvedočava.''27
I ovoga puta, dakle, postoji sumnja u verodostojnost
svetopredanjske priče! Kao što smo pročitali, ovaj istoričar tvrdi da je
nemoguće da je broj ubijene dece bio toliki, te da je ovo predanje nastalo
iz ''skaski'' (tj. neproverenih priča) i legendi koje nemaju istorijsku
podlogu.
Protestantski pisac R. T. France u svom tumačenju ev. po
Mateju28 navodi pretpostavku da je u Vitlejemu u vreme Isusovog rođenja
živelo svega oko 1000 stanovnika (ili pak samo 300), te da sledstveno
tome, broj ubijene dece nije mogao biti veći od dvadesetak. Ovakav stav
potvrđuje i tumačenje ev. po Mateju sačinjeno od strane dr Dimitrija
Stefanovića, koji nam u ovom udžbeniku koji se pre drugog svetskog rata
koristio na karlovačkoj pravoslavnoj bogosloviji, saopštava sledeće:
''Broj pobijene dece prema broju stanovnika Vitlejema i njegove
okoline nije mogao biti velik, a tako grozan čin Irodov, iako ga među
mnogim nedelima Irodovim ne spominje Josif Flavije, ne može za to
izgledati neverojetnim i izmišljenim, jer čovek, koji je po istom Josifu
kidisao na dužne i nedužne, čovek koji se nije žacao da pored mnogih dade
pogubiti i tri svoja sina, kadar je bio svakako i na umorstvo najviše 20 30-toro siromašne, neznatne, seoske dečice.''29
Ono što verovatno iznad svega zbunjuje svakog iskrenog
pravoslavnog vernika jeste zaključak da jedan deo bogoslova i istoričara
Istočne crkve ne veruje baš svim pojedinostima iz ''svetog predanja'' (u
koje bi zapravo trebao da ima puno poverenje), već ih naziva ''skaskama'' i
legendama. Sveto pismo podržava prethodne izjave i protivi se ideji da su
u Vitlejemu stradale hiljade, a upravo iz ranije navedenih razloga. Ipak,
nisu svi pravoslavni prosvetljeni znanjem da ova svetopredanjska priča ne
odgovara istorijskim činjenicama. Naime, u knjizi koja obrađuje ''problem''
delovanja nepravoslavnih verskih zajednica u Srbiji i Rusiji, u tekstu
protojereja Kirila Zajca, pominje se dijalog vođen između pravoslavnog
27
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 114-115. Naglasak moj.
R. T. France, tumačenje evanđelja po Mateju, Dobra vest, Novi Sad, 1987. str.
86.
29
Jevanđelije po Mateju sa tumačenjem, drugo izdanje, 1923. str. 14. Naglasak
moj.
28
14
http://biblijskaistina.blogspot.com
sveštenika i pripadnika jedne od evanđeoskih protestantskih denominacija.
Optužba koja se odnosila na nekrštavanje novorođenčadi u toj
evanđeoskoj crkvi - kao razlogu ''onemogućavanja njihovog spasenja'',
izrečena pred većom grupom pravoslavaca, glasila je ovako:
''Veliki ste vi grešnici, baptisti, i vama slični sektaši! Čak i više, vi ste zločinci. (...) Pobojte se Boga, nesrećni sektaši! Vi vršite Irodov
zločin, onoga koji je ubio 14000 dece . Prekinite Irodov zločin nad svojom
sopstvenom decom! Ne ubijajte ih!''30
Ne želeći ni na koji način da sada komentarišem pomenuti navod
i proglašavanje stotina hiljada Rusa i Srba koji su vernici protestantsko evanđeoske orjentacije za zločince i ubice31 – a bez ikakve ozbiljne
teološke i druge argumentacije, želim samo da istaknem činjenicu da je
pravoslavni svet podeljen oko verovanja u predanjsku priču o ubijanju više
dece u vitlejemskoj okolini - nego što je uopšte u njoj bilo stanovnika.
Dok jedni odbacuju ovu tvrdnju ''svetog'' predanja pod težinom istorijskih
argumenata, drugi se još uvek, bez želje za kritičkim preispitivanjem, nje
pridržavaju.
Međutim, ono što je još interesantnije, jeste vremensko smeštanje
ovog događaja tek nakon godinu dana od Isusovog rođenja. Sveto pismo
naime kaže:
''I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se
drugim putem u svoju zemlju. A kad oni odoše, gle, anđeo Gospodnji javi
Josifu i reče: ustani, uzmi dete i majku njegovu pa beži u Egipat, i budi
onde dok ti ne kažem, jer će Irod tražiti dete da ga ubije. A on usta, uze
dete i majku njegovu noću i ode u Egipat. I beše onde do smrti Irodove; da
se ispuni reč koju je Gospod rekao preko proroka: »Iz Egipta pozvah sina
svoga«''.32
Pisac Ohridskog prologa, između ostalog, u vezi Josifovog
bekstva sa Marijom i Isusom u Egipat iznosi još neke svoje pogrešne
zaključke – a koji proizilaze iz međusobno suprotstavljenih biblijskih i
svetopredanjskih izveštaja.
30
Vladimir Dimitrijević, priređivač: ''Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve.
Pravoslavlje i sekte.'' Knjiga druga, Cetinje 1997. Naglasak moj.
31
To ću učiniti pri kraju knjige, u poglavlju pod naslovom: ''Crkva koja proganja''.
32
Ev. po Mateju 2:12-15. Naglasak moj.
15
http://biblijskaistina.blogspot.com
Hronologija događaja prema Svetom pismu i svetom
predanju
Prema Bibliji, nakon Josifovog pristizanja u Vitlejem sa trudnom
Marijom, Hristos je rođen u jednoj od seoskih staja, jer su sva mesta u
gostionicama bila popunjena (Lk. 2:4-7). Iste noći, nakon anđeoskog
objavljivanja radosne vesti pastirima o rođenju Spasitelja, ovi čuvari stada
su došli na mesto gde je boravio tek rođeni Isus i poklonili mu se (Lk. 2:820). Prema Božijem zakonu datom Mojsiju u Starom zavetu (1. Mojs.
17:12; 3. Mojs. 12:3) Isus je obrezan osmog dana po rođenju. Živeći sa
božanskim Sinom u iznajmljenoj kući (dakle, ne više u štali) još trideset i
tri dana posle obrezanja deteta (toliki period je trebao da pro đe zbog
zakona o očišćenju posle rođenja muškog deteta – 3. Mojs. 12:4-8), Josif i
Marija su prineli žrtve u jerusalimskom hramu za svoje očišćenje (Lk.
2:22-24). Istog dana, četrdesetog po njegovom rođenju, bebu Isusa je
susreo i u svoje naručje, u hramu, primio i pravedni Simeon izrekavši
proročke reči, kao i proročica Ana, Fanuilova kći (Lk. 2:25-38). Upravo u
to vreme (najverovatnije dan nakon prinošenja žrtve), u kuću33 u kojoj su
boravili putnici iz Nazareta, došli su na poklonjenje i mudraci noseći svoje
darove34. Pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, mudraci su
napustili Judeju i vratili se u svoj zavičaj (Mt. 2:12). Verovatno iste noći,
anđeo Gospodnji javlja Josifu Irodovu nameru da ubije Božijeg Sina i
zapoveda mu da što hitnije beži u Egipat. Istog momenta, on uzima sa
sobom Isusa i njegovu majku, pa pod okriljem noći napušta Vitlejem i
njegovu okolinu hitajući prema egipatskoj zemlji (Mt. 2:13-15). Negde u
isto vreme, uvidevši da su ga mudraci obmanuli – te da se ne vraćaju k
njemu sa informacijama o detetu, Irod naređuje svojim vojnicima da u
mestu Isusovog rođenja i okolini pobiju svu mušku decu rođenu unazad
dve godine (Mt. 2:16-18). Posle više meseci boravka ''svete porodice'' u
Egiptu, anđeo se ponovo javio Josifu u snu i zapovedio mu da se vrati u
svoj grad – Nazaret u Galileji (Mt. 2:19-23).
33
Nasuprot evanđelisti Mateju, sveti mučenik Justin, Jovan Zlatoust, Grigorije
Niski i Jeronim kažu da je Gospod ostao u pećini svih četrdeset dana do očišćenja
u hramu, gde su ga mudraci i zatekli. Dr Dimitrije Stefanović, sa druge strane tvrdi
da ''novorođeni Mesija nije više u štali (Luk. 2, 7), nego u jednoj kući''. Vidi: Žitija
svetih za decembar, str. 742; i uporedi sa: D. Stefanović, Tumačenje ev. po Mateju,
str. 12.
34
Sa ovim se slaže i dr Stefanović koji govori: ''Dolazak Maga u Jerusalim morao
je biti samo posle prvih 40 dana od Isusovog rođenja tj. posle Isusova postavljanja
pred Gospoda u hramu jerusalimskom (Luk. 2, 22 i d.), jer bi inače Irod za Isusa
doznao još pre ovoga čina i dolazak sv. porodice u jerusalimski hram bez sumnje
upotrebio, da ostvari svoj krvavi plan.'' str. 10. futnota.
16
http://biblijskaistina.blogspot.com
Međutim, pravoslavno predanje poprilično izokreće pomenuti,
veoma očigledni, redosled biblijskih događaja.35
Prema vladiki Nikolaju, nakon poklonjenja mudraca i susreta sa
''sv. Simeonom Bogoprimcem'', Josif i Marija su sa Isusom otišli najpre u
Nazaret, tamo boravili neko vreme, a potom se (i to sasvim nepotrebno –
pošto su već bili izvan teritorije pod Irodovom upravom) ponovo uputili na
jug – odlazeći u Egipat vodeći sa sobom i Josifovog sina iz prvog braka,
Jakova (koji je, opet, prema svetopredanjskim protivrečnostima, mogao da
ima i oko 50. godina a mogao je da uopšte i ne bude rođen36):
''Angel se Božji javi Josifu na snu i zapovedi mu, da uzme
Mladenca i Mater Njegovu i beži u Misir. Josif tako i postupi. Uzevši
božanskog Mladenca i Mater Njegovu Presvetu, on se uputi prvo u
Nazaret (Lk. 2, 39), gde uredi svoje domaće stvari, i uze sobom sina svog
Jakova, pa onda odoše u Misir (Mat. 2, 14). I tako se ispuniše reči
proročke: gle, Gospod sedeći na oblaku laku doći će u Misir (Isa. 19, 1).
(...) Proživevši nekoliko godina u Misiru37, sveta porodica vrati se po
naređenju angela Božjeg opet u Palestinu. I tako se ispuni drugo
proročanstvo: iz Misira dozvah sina svojega (Os. 11, 1).''38
Želeći da Sveto pismo, nepogrešivu Božiju Reč, prilagodi
''svetom'' predanju (umesto da bude obrnuto), vladika svoje tumačenje
bazira na izveštaju iz ev. po Luki 2:39-40, koji govori da se Josif nakon
prinošenja žrtava, sa Marijom i Isusom vratio u Nazaret. Međutim, Luka
uopšte ne spominje njihovo bekstvo u Egipat, kao ni vitlejemsku zvezdu a
ni mudrace koji su sa istoka došli na poklonjenje. Ipak, iako ovaj
evanđelista ne pominje pomenute događaje, mi ne možemo da zaključimo
da se oni nisu ni odigrali – jer ih nalazimo u izveštaju evanđeliste Mateja,
35
Prema svetim ocima koje navodi Justin Popović, mudraci su se poklonili Isusu
na dan njegovog rođenja. Potom su, kao i Josif, dobili anđeosku poruku da se
uklone iz Vitlejema, što su i poslušali. Međutim, Josif je, očigledno bivajući
''neposlušan'' anđeoskom upozorenju, sa Marijom i Isusom ostao još 40 dana u
selu, čekajući dan očišćenja u jerusalimskom hramu. Kada je Isus prinesen u hram,
Irod je saznao da su ga mudraci obmanuli i krenuo da u narednih godinu dana traži
Božijeg Sina da bi ga ubio. Josif je u međuvremenu otišao u Nazaret, a potom se sa
sinom Jakovom, Marijom i Isusom uputio u Egipat, da bi tamo proveo nepoznati
broj godina. Vidi: Žitija svetih za mesec decembar, str. 746.
36
Vidi detaljnije o tome u poglavlju: Blažena Marija ili carica nebeska, pod
podnaslovom: Josifova deca u svetlu svetog predanja i Svetog pisma.
37
Sveti oci se ni u ovome ne slažu: Sveti Epifanije kaže da je taj period trajao dve
godine, Nikifor tri, a Georgije Kedrin pet godina. Aminije Aleksandrijski je učio
da je ''sveta porodica'' u Egiptu boravila sedam godina. Vidi: Žitija svetih za
decembar, str. 750.
38
Ohridski prolog, str. 945 (26. decembar). Naglasak moj.
17
http://biblijskaistina.blogspot.com
sa kojim je Luka, kako se opravdano pretpostavlja, bio upoznat prilikom
pisanja svoga evanđelja. Očigledno je da vladika Nikolaj polazi od tvrdnje
sv. Dimitrija Rostovskog kao od nepobitne činjenice (''Svetim Duhom''
otkrivene), da se zvezda na istoku pojavila u vreme Isusovog začeća. Pošto
mu je svakako bilo poznato, kao i drugim pravoslavnim autoritetima, da
evanđelje pominje dve godine od pojave zvezde do pokolja dece u
Vitlejemu, očigledno je rešio da nekako doda još barem godinu dana u
vremensku ''pukotinu'' koja se tom prilikom pojavila. Dodajući tu godinu
na već postojećih devet meseci od pojave zvezde, pravoslavni ''oci'' veoma
nespretno i neznalački dolaze do zaključka da je od posete mudraca Irodu
– do njegove odluke da pobije decu prošlo više od godinu dana (iako se ni
ovim dodavanjem, zapravo, nije došlo do pune dve godine). Ukoliko je to
zaista bilo tako, onda je bilo potpuno nepotrebno da se Josif budi usred
noći i vodi Mariju i dete iz Vitlejema (i to ne u Egipat – kako je Gospod
bio zapovedio, već u Nazaret – kako tvrdi sveto predanje). On bi u tom
slučaju imao čitavih godinu dana na raspolaganju da se bezbedno udalji iz
mesta Hristovog rođenja.39 No, budući da je stvar bila veoma hitna, Josif
je iste noći sa porodicom krenuo prema rimskoj provinciji Egiptu 40 do
koga im je trebalo 2-3 dana hoda. Pošto smo u prethodnom poglavlju
dokazali da Josif nije imao sinove iz prvog braka (jer nije ni bio ženjen pre
venčanja sa Marijom), to dakle nije istina ni da je iz Nazareta poveo svog
sina Jakova na docniji, takođe nepostojeći, put u Egipat.
Na kraju krajeva, ep. Nikolaj pominje i stih iz knj. proroka Isaije
19:1, za čije značenje tvrdi da se ispunilo prilikom odlaska ''svete
porodice'' u Egipat. Međutim, tom prilikom Gospod nije u Misir otišao na
''oblaku laku'' već nošen u Marijinom naručju41. Nisu se ispunila ni ostala
39
Dr Dimitrije Stefanović u svom tumačenju nigde ne pominje njihov odlazak
najpre u Nazaret, već govori o hitnom putovanju u Egipat, što je u skladu sa
Svetim pismom. Ovaj primer još jednom dokazuje da se ne slažu baš svi
pravoslavni sa tvrdnjama svetih otaca, ili da pak prećutkuju to svoje verovanje
znajući se ono ne slaže sa biblijskim izveštajem. Vidi str. 14-15.
40
Putovanje u Egipat je bilo potrebno radi hitnog spasavanja Josifove porodice,
najverovatnije iz razloga što put prema Nazaretu nije bio bezbedan zbog prisustva
Irodove vojske koja je već bila krenula iz Jerusalima prema Vitlejemu. Ukoliko su
Josif i Marija sa Isusom ipak otišli najpre u Nazaret - u svoj dom gde su bili
bezbedni (Galileja nije bila pod Irodovom vlašću), uopšte nije jasno zbog čega bi
ponovo morali da krenu na tako dalek i iscrpljujući put u Egipat, pun opasnosti.
Prema svemu iznetom proizilazi da je pomenuta svetootačka priča proizvod
pogrešnog shvatanja evanđelskih tekstova, što nam dokazuje i činjenica da su ovaj
događaj različiti ''oci'' posve različito tumačili.
41
Prema svetom Amvrosiju, koji je želeo da maksimalno produhovi ovaj
starozavetni tekst koji se uopšte ne odnosi na odlazak bebe Isusa u Egipat, ovaj
''oblak lak'' zapravo predstavlja naručje ''presvete Bogorodice''. Vidi: Žitija svetih
za mesec decembar, str. 747-748.
18
http://biblijskaistina.blogspot.com
proročanstva iz tog poglavlja Isaijine knjige, a pomenuti stih se uopšte i ne
pominje u evanđeljima kao ispunjenje starozavetnih predskazanja, što
dokazuje da očigledno predstavlja obično nagađanje pisca navedenog
teksta.
- Susret ''sv. Simeona Bogoprimca'' i proročice Ane sa bebom
Isusom
U Ohridskom prologu, u čitanju za 3. februar (po starom
kalendaru) ovaj događaj je opisan na sledeći način:
''U vreme cara Misirskog Ptolomeja Filadelfa izabran bi i ovaj
Simeon kao jedan od znamenite Sedamdesetorice, kojima bi poveren posao
prevođenja Biblije sa jevrejskog na grčki jezik. Simeon rađaše svoj posao
savesno, no kada prevođaše proroka Isaiju, pa dođe do onog proročanstva:
evo djeva će zatrudnjeti i rodiće sina, on se zbuni, pa uze nož da izbriše
reč djeva i zameni je rečju ''mlada žena'', i da tako prevede na grčki. Ali u
tom trenutku javi se Simeonu angel Božji i zadrža ga od njegove namere,
objasnivši mu da je proročanstvo istinito, i da je tačno zapisano. A da je
istinito i tačno, reče mu još vesnik Božji, uveriće se i on sam lično, jer po
Božjoj volji neće umreti dok ne vidi Mesiju rođenoga od devojke.
Obradova se pravedni Simeon takvome glasu sa neba, ostavi proročanstvo
neizmenjeno, i zahvali Gospodu Bogu što ga udostojava da doživi i vidi
Obećanoga. Kada Mladenac Isus bi donesen Devom Marijom u hram
jerusalimski, Duh Božji to javi Simeonu, koji beše veoma star i beo kao
labud. Simeon brzo ode u hram i u hramu poznade i Devu i Mladenca po
svetlosti što zračaše oko glava njihovih kao oreol. (...) Tu se desila i Ana
proročica, kći Fanuilova, koja i sama poznade Mesiju i objavi ga narodu.
Ani je tada bilo 84. godine. Uskoro po tom prestavi se sv. Simeon. Ovaj
pravedni starac Simeon smatra se zaštitnikom male dece.'' 42
Dakle, prema svetom predanju, pravedni Simeon je bio jedan od
prevodilaca ''Septuaginte'' (prevoda Starog zaveta sa jevrejskog na grčki
jezik kojeg je radilo, po predanju, sedamdeset ljudi). Prema tradiciji, ovaj
prevod je sačinjen za vreme vladavine grčkog vladara nad Egiptom,
Ptolomeja Filadelfa, koji je umro 246. godine pre nove ere. 43 Kada znamo
podatak o datumu smrti pomenutog cara, lako možemo da izračunamo i
približnu starost sv. Simeona u momentu susreta sa Isusom. Vladika
Nikolaj ističe da je on od preduboke starosti bio ''beo kao labud'', pa prema
predanju proizilazi da je imao najmanje 280. godina, tj. da je bezmalo bio
42
43
Ohridski prolog, str. 81.
Navedeno prema: Sveto pismo u Srba, Branko Bjelajac, Beograd 1997. str. 22.
19
http://biblijskaistina.blogspot.com
na pragu svog četvrtog veka zemaljskog bitisanja. Evanđelisti Luki, koji je
zapisao izveštaj o pravednom Simeonu, očigledno nije bilo poznato da je
on bio star onoliko koliko su kasnije ustvrdili sveti oci. Pišući o proročici
Ani, Luka navodi da je bila vrlo stara, iako je u trenutku Hristovog
prinošenja u hramu i njenog susreta sa njime imala ''samo'' 84. godine.
Ukoliko Luka naziva ''veoma starom'' osobu koja ima manje od devedeset
godina, zaista je čudno da istom prilikom Simeona nije nazvao
''začuđujuće prastarim''. Iako ovaj evanđelista nije bio očevidac
pomenutog dešavanja, kao vrstan istoričar ispitao je sve, pa i neke manje
važne činjenice, kao što je bila ta da je Ana živela u braku sedam godina a
potom kao udovica do svoje osamdeset i četvrte godine:
''Bila je i proročica Ana, Fanuilova kći iz plemena Asirova; ona
beše vrlo stara, od svoga devojaštva živela je s mužem sedam godina, a
kao udovica do osamdeset i četiri godine...''44
Nemoguće je poverovati da bi ovaj izuzetno precizni istoričar
ispustio da pomene ovako značajno čudo u vezi sa Simeonovom starošću,
ukoliko se ono uistinu dogodilo. Naime, ljudski vek u Hristovo vreme je
bio ograničen na ispod sto godina (verovatno su retki, kao i danas,
nadživljavali tu starost), što nam potvrđuje isticanje da je Ana bila u
dubokoj starosti. Prosečni ljudski vek od preko dvesta godina poslednji put
je zabeležen u Bibliji oko 2100. godina pre Hrista, za vreme sedme
poslepotopne generacije, u vreme Avramovog oca Tare 45 (1. Mojs. 11:32).
Već posle nekoliko stotina godina, dužina prosečnog ljudskog veka se
ustalila na ispod osamdeset godina, a zadržala se sve do današnjih dana:
''Naš je život sedamdeset leta,
a u jačih osamdeset leta.''46
Sa druge strane, prema Svetom pismu, imamo prava da verujemo
da je Simeon bio znatno mlađi od proročice Ane – jer se njegova
''preduboka starost'' (čak ni u smislu duboke Anine starosti) nigde ne
pominje. Nakon svega rečenog, sasvim deplasirano zvuči tvrdnja
pravoslavnih da je ''Simeon bio toliko star da mu je i sam život bio
dojadio; s nestrpljenjem je čekao smrt ali mu ona nikako nije dolazila.''47
44
Lk. 2:36-37. Naglasak moj.
Tara je živeo 205 godina, Avram 175 godina, Mojsije 120, a car David 70
godina (Vidi 1. Mojs. 25:7; 5. Mojs. 34:7; 1. Dnevnika 29:26-28. Za cara Davida
Biblija kaže da je umro ''u dobroj starosti'' iako je imao samo 70 godina. David je
umro 970. god. pre nove ere).
46
Psalam 90:10.
47
Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo, 1990. str. 52.
45
20
http://biblijskaistina.blogspot.com
Razmišljajući i zaključujući u potpunosti u skladu sa
svetopisamskim izveštajima, lako smo i ovoga puta došli do zaključka da
je i ovo kazivanje zapravo ''skaska'' i legenda koja nema utemeljenja u
božanskom otkrivenju – poput ostalih koje smo do sada proučili.
BOŽIĆNI OBIČAJI U SRPSKOM NARODU
''»Mi Srbi smatramo i držimo da je Božić pravi praznik naš
domaći, ama nije crkveni« - rekao je Vuk Vrčević, kroz usta jednog
prostodušnog srpskog sveštenika. I Vuk Vrčević imao je pravo. Božić,
onakav kako ga je opisao Njegoš, sa slamom prostrtom ispred ognja, sa
badnjacima na ognju prekrštenim, sa puškama, pecivima, guslama,
pesmama i zdravicama – taj lepi i mili Božić nije praznik hrišćanski,
nego starinski srpski.''48
''Kad je srpski narod primio hrišćanstvo, i sa njime i sve praznike
za koje je pravoslavna crkva znala, otpočeo je praznovati i Božić. Taj
crkveni Božić došao je da zameni nekoliko starinskih praznika, koje je i
naš narod praznovao u vreme zimskih solsticija. Upravo, to nije bila
zamena, već kompromis: starinski praznici produžili su da žive i dalje,
samo im je crkva dala novo ime, novo objašnjenje i nekolike dosta
beznačajne detalje iz hrišćanskog kulta.''49
Pravoslavna crkva u svojoj literaturi koju nudi širokom krugu
čitateljstva, ne samo što širi legendarne i mitološke priče koje proglašava
izvornim hrišćanstvom, već ubeđuje svoje članove da su i običaji vezani za
pojedine verske praznike poreklom iz Biblije. Kao što smo saznali od
Aleksandra Šmemana u prethodnom delu ovoga poglavlja, glavni metod
''evangelizacije'' u četvrtom veku jeste bio osmišljavanje i davanje
hrišćanskog značenja paganskim običajima i ritualima. Ovom prilikom
ćemo zajedno proučiti paganske običaje koji su prošli kroz isti ''tretman'', a
koji su u našem narodu vezani za božićne praznike. Radi se o obredima
vezanim za Tucindan, Badnji dan kao i za sam Božić.
-
Tucindan
Evo šta o ovom prazničnom danu možemo da pročitamo u
pravoslavnoj literaturi:
48
49
Čajkanović, knjiga prva, str. 240. Naglasak moj.
Čajkanović, knjiga prva, str. 122. Naglasak moj.
21
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Tucindan – to je drugi dan pred Božić. U našem narodu toga
dana se kolje (tuca) ''Božićnjar'', ''Pečenica'', kojom će se sva čeljad na
Božić omrsiti, posle dugog šestonedeljnog posta. I ovaj običaj narodni
vezan za ''Božićnjar'' ili ''Pečenicu'', iako je to u stvari prase a ne jagnje,
vodi poreklo od rođenja Gospoda Isusa Hrista u vitlejemskoj pećini u
kojoj su pastiri zatvarali svoje stado. Sveti apostol i evanđelist Luka
svedoči da su vitlejemski pastiri, kada im se anđeo Gospodnji javio i
obasjala ih slava Gospodnja, one čudesne noći kada se Gospod rodio, otišli
do Vitlejema i u pećini vitlejemskoj našli ''Mariju i Josifa i dijete gde leži
u jaslama'' (Luka 2. gl.) i poklonili mu se. A Sveto Predanje, koje se čuva u
Svetoj Crkvi, svedoči da su tada pastiri na dar Bogomladencu odneli
jagnje. To je naš ''Božićnjar'', koji se priprema na Tucindan, vrti na ražnju
(peče) na Badnji dan a jede na Božić kao prva mrsna hrana. Iz razloga što
se ''Božićnjar'' u staro vreme nije klao no tucao krupicom soli ili ušicama
sekire taj se dan i danas zove Tucindan. „Božićnjar je kod nas prase a ne
jagnje prosto zato što kod nas u vreme Božića nema jaganjaca.“50
U navedenom tekstu se, kao što uočavamo, između ostalog tvrdi
da klanje praseta pred Božić vodi poreklo ''od rođenja Isusa Hrista u
vitlejemskoj pećini''. Kaže se dalje da se ova životinja peče na ražnju
umesto jagnjeta iz razloga što u vreme Božića u našim krajevima nema
jaganjaca.51 No, da li je Tucindan uistinu hrišćanski praznik? Da li božićno
pečeno prase ima bilo kakve stvarne veze sa rođenjem Isusa Hrista? Kao
što ćemo se zajedno uveriti, ovi običaji nisu ni u kakvoj povezanosti sa
događajima opisanim u evanđelju.
Veselin Čajkanović je u svojim delima naveo da je naš narod, pre
''prihvatanja'' hrišćanstva praktikovao različite rituale koji su za cilj imali
zaštitu od zlih duhova. Zaštita od ovih duhova (demona) se sprovodila
poštovanjem totema tj. demonske životinje koja je smatrana božanstvom i
koja je pod svoje okrilje i zaštitu uzimala pojedinca ili čitavu porodicu. Iz
teksta pomenutog naučnika saznaćemo pravo poreklo i skriveno značenje
obreda kojeg nam je maločas opisao pravoslavni autor:
''Vrlo ugledno mesto o božićnim praznicima ima pečenica. Bez
pečenice Božić se ne može zamisliti: »Božić je Božić, a pecivo mu je brat«
(Vuk, Posl., 355). Pečenica se odabira na dosta vremena pre Božića, i onda
se podvrgava osobitom režimu; ona ima svoje naročito ime (»božićnjar«, i
50
Veronauka u kući, Beograd 1991. god. str. 57. Naglasak moj.
Iako u vreme Božića u našim krajevima ima više prasića nego jaganjaca iz
prostog razloga što krmača može da donese na svet i preko deset mladunaca a ovca
uglavnom jedno, ipak nije tačno da se u vreme Božića u Srbiji ne mogu da nađu
jaganjci - što može da potvrdi i svaki žitelj srpskog sela.
51
22
http://biblijskaistina.blogspot.com
slično). (...) Očevidno je da pečenica nije obično jelo, koje se iznosi na
božićnju trpezu tek toliko da bi na njoj bila jedna delikatesa više. Pažnja
koja se pečenici ukazuje, verovanje u njenu magičnu moć, i sasvim čvrsto
uverenje da je ona o Božiću neizostavna – sve to dokazuje da mi u
ubijanju i jedenju pečenice imamo jedan religiozni, žrtveni obred. Reči
»Božić je Božić, a pecivo mu je brat« imaju mnogo dublji religijski smisao
no što na prvi mah izgleda. (...) Kult životinja poznat je, ili je bio poznat
svima narodima; i kroz fazu kada su životinje obožavane morala je da
prođe svaka religija. U religiji našeg naroda ima vazdan tragova od
ovakvog stanja stvari. Tragova najprimitivnijeg saveza između čoveka i
životinje, totemizma, ima najviše. (...) Do sada naročito nije ništa
govoreno o svinji. Međutim, ima podataka iz kojih se vidi da je ona u
starini našeg naroda imala demonsku moć i jasan totemistički karakter.
(...) Iz svega ovoga jasno je da je svinja, u starini našeg naroda, bila
demonska, totemistička životinja. (...) Božićnje pecivo je žrtva, i to
sakramentalna žrtva, neka vrsta pričešća. U primitivnom društvu postojala
je obaveza da se totem, ili inače demonska životinja, ne ubija i ne jede; ali
uporedo s tim razvila se ideja teofagije, ritualnog jedenja božanstva.
Demonsku, »svetu« životinju, primitivan čovek inače ne dira, ali je
svakako u njegovom interesu da, s vremena na vreme, ili i neperiodično
(npr. u slučaju kakve epidemije), okusi njene krvi i njenoga tela, da bi se
na taj način divinizirao, i postao otporniji prema uticajima zlih demona.
(...) Posle svega ovoga – jasno je da je boži ćnje pecivo totem ili božanstvo,
koje ima ritualno da se pojede. Poslovica – očevidno, vrlo starinska »Božić je Božić, a pecivo mu je brat«, postaje nam sada jasnija. Ona
pecivo podiže na rang božanstva, i identifikuje ga sa božanstvom kome
pripada božićni praznik. Mi, dakle, u pečenici imamo, očevidno,
božanstvo koje se žrtvuje. Međutim, jedna od osnovnih ideja u istoriji
religije je da se božanstvo i žrtvuje i rađa u isti mah kada je žrtvovano
(upor. npr. slučaj sa Adonisom, Dionisom, i dr.), i u tom pogledu
interesantno je da uopšte Božić kao takav, Božić kao dan rođenja
mladoga, novoga boga po činje u onom trenutku kada je žrtvovanje peciva
definitivno gotovo, tj. kada je pecivo skinuto sa ražnja: u tom trenutku
unosi ga domaćin u kuću, s glavom unapred, i pozdravi ukućane sa
»Hristos se rodi!«''52
Iz svih citiranih navoda i objašnjenja iz Čajkanovićevog dela,
potpuno je jasno da ''božićno prase'' ne potiče iz hrišćanske vere (tj.
vitlejemske pećine) već iz mračnih dubina stare srpske religije. No, kao što
ćemo se i nadalje uveriti, takav je slučaj i sa ostalim narodnim običajima
koji se pod okriljem Pravoslavlja sprovode u srpskom narodu.
52
Čajkanović, knjiga prva, str. 137-146. Naglasak moj.
23
http://biblijskaistina.blogspot.com
-
Badnji dan
''Skinem li pažljivo sloj hrišćanski, pojaviće se sloj neznabožački.
Samo se mora priznati da je to spajanje ispalo preko svakog očekivanja
umešno'' (S. Trojanović). Takav je primer sa Badnjim danom i Božićem,
kao solarnim praznikom, jer sunce ponovo počinje da greje od Božića –
''praznika nepobeđenog Sunca''. Možda je Badnjak, zbilja, bog Perun koji
nosi atribut ''stari'' ili ''deda'', u svakom slučaju Badnjak je živ stvor. U
stvari, postignut je prećutni (možda i nesvesni) kompromis između i dalje
mnogobožačkog Badnjeg dana i hrišćanske proslave Božića, između
badnjaka, koji je zacelo idol, i rođenja Hrista.''53
Iz navedenih reči uglednog pravoslavnog pisca i psihijatra
Vladete Jerotića saznali smo nekoliko veoma važnih informacija o poreklu
badnjaka i Badnjeg dana. Iako, kao što ćemo uvideti, Pravoslavna crkva
kazuje da je i ovaj praznik izvorno hrišćanski, posle kratkog proučavanja
običaja i rituala vezanih za njega jasno ćemo potvrditi stanovište malopre
pomenutog autora.
Postoji više običaja vezanih za ovaj dan. Najvažniji su sečenje
badnjaka koji se nakon unošenja u kuću posipa žitom i premazuje medom i
vinom kao i bacanje metalnog novca i oraha po uglovima prostorije.
Običaj takođe nalaže da domaćin poje božićni tropar i sa svojim
ukućanima imitira kvočku i piliće, kvočući i pijučući. Veoma je važno i da
se toga dana jede sa poda koji je prostrt slamom, a ne sa stola, kao i da se
bdije tokom noći. Ove običaje srpska crkva naziva hrišćanskim i kazuje
nam da vode poreklo od Hristovog rođenja i dešavanja vezanih za taj
događaj:
''Badnji dan – to je dan uoči Božića. Zove se ''Badnji dan'', a noć
koja sledi ''Badnje veče'', zbog toga što se toga dana i te večeri bdeniše –
ne spava, no sa nestrpljenjem očekuje najsvečaniji momenat u istoriji roda
ljudskog – Rođenje Bogodeteta Hrista. Zbog toga se i vidljivi simbol
Njegov, koji sa naročitim obredom unosimo u domove svoje, zove
BADNjAK. Badnjak (mlad cerić ili hrastić, ili pak cerova ili hrastova
grančica) simbolički predstavlja Spasitelja našeg – Gospoda Isusa
Hrista.54 (...) I hrišćanski Badnjak kao i Božićnjar vodi poreklo od one
53
Vladeta Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. str. 25. Naglasak
moj.
54
''U davno doba, u osvit civilizacije, u vreme kada su evropski predeli bili
prekriveni golemim šumama, a čovek prirodu i svet poimao animistički – začet je
kult poštovanja drveta kao božanstva. Kao najrasprostranjeniji, hrast (i cer,
njegova vrsta) tokom hristijanizacije paganskih običaja dobio je nova simbolička
24
http://biblijskaistina.blogspot.com
božanstvene vitlejemske noći kada se u pastirskoj pećini rodio Spasitelj
čovečanstva, a pastiri, koji ''čuvahu noću stražu kod stada svojega (Luka 2,
8) ložili vatru i grejali se. (...) Nasekli su i poneli dosta grana da nalože
vatru i pored Novorođenčeta i pored Matere Njegove, jer noć ona beše
vrlo hladna.''55
''A kad padne Badnje veče, badnjačar ponovo uzima Badnjak i
drenovu granu, stavlja ga sebi na desno rame i unosi svečano u kuću. (...) I
iz sita posipa Badnjak žitom, premazuje ga medom i preliva vinom. (...) uz
poznato mirboženje u kome Badnjačar kaže: ''Mir Božji – Hristos se rodi!''
a domaćica odgovara: ''Vaistinu se rodi!'' (...) Simbolika ovoga susreta je
jasna. Gospod Isus Hristos – novorođeni Spasitelj čovečanstva, u vidu
Badnjaka, ulazi u dom naš (...) Badnjačar ... u sve odaje pospe slamu i
zvečeći (srebrni) novac, a u gostinskoj sobi, gde je ikona domaćin slave,
još po tri oraha u sva četiri ugla. (...) obično se poje Božićni tropar:
''Roždestvo tvoje Hriste Bože naš...'', ''kvoče'' i ''pijuče''. Tamo gde Božićni
tropar ne znaju samo se ''kvoče'' i ''pijuče''. (...) I ovaj deo običaja na
Badnje veče je pun smišljene simbolike hrišćanske. (...) Orasi, pak, u sva
četiri ugla gostinske sobe simbolički predstavljaju Svetu Trojicu. (...) Jede
se ne sa stola, nego sa poda, po kome je prostrta slama, ili sa vreće u koju
je metnuta slama.''56
Na isti način kao što smo ustanovili da klanje praseta na
Tucindan nije poteklo od prvovekovnih hrišćana, tako ćemo utvrditi da ni
ostali običaji nisu poreklom crkveni već paganski. Već smo ranije
potvrdili činjenicu da Isus Hristos nije rođen 25. decembra. Iako srpskom
narodu nije bio poznat kult Mitre iz koga je usvojen pomenuti datum, u
danima prelaska iz stare u novu godinu naš narod je u davnini takođe
obeležavao određene važne praznike, za koje Čajkanović tvrdi da su bili
praznici iz kulta mrtvih tj. zadušnice. Ovaj uvaženi autor tvrdi da su svi
napred pomenuti običaji vezani za prizivanje duša umrlih na određeni vid
svečanosti. To bi značilo da je današnje slavljenje Božićnih praznika kod
pravoslavnih naroda zapravo jedan vid otvorenog spiritizma i okultizma,
obučenog u ruho hrišćanstva. Evo kako glase zaključci izvedeni nakon
njegovog dugogodišnjeg istraživanja:
značenja.'' Vidi: spec. dodatak ''Božić'', u listu Danas, 2002. god. str. 4. Naglasak
moj.
55
Veronauka u kući, str. 57-58. Naglasak moj.
56
Navedeno delo, str. 59-61. Naglasak moj.
25
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Jela koja se o Badnjem danu jedu, imaju, možemo odmah reći,
htonični karakter. To se najjasnije vidi kod oraha i pasulja57. Orah je
voćka za koju se naročito interesuju demoni donjega sveta. (...) Pošto je
orah, očevidno, drvo donjega sveta i zlih demona, možemo samo očekivati
da njegov plod služi kao hrana tim demonima. (...) Med je takođe vrlo
poznato jelo koje se kod Grka i Rimljana, Indijaca, Slovena i uopšte
Indogermana ... daje dušama pokojnika, i uopšte demonima donjeg sveta.
(...) Već iz ovoga što smo rekli jasno je kakav cilj ima badnjidanska
večera – to je večera, čast mrtvima. Ona četiri oraha koje domaćin baca u
četiri ugla, namenjena su dušama mrtvih. (...) Običaj da se jede »s vreće«,
tj. sa zemlje; ... da se sto ne čisti, i da se na njemu ostavlja jelo i piće;
običaj da se na Badnji dan daje po nešto jela sirotima – sve su to propisi
koji važe za daću, za kult mrtvih, i kod Srba, i u celoj indogermanskoj
prošlosti.58
''Da bi se običaj posipanja slame razumeo, potrebno je utvrditi
značaj Badnjeg večera uopšte. Badnje veče je, pre svega, mrtvački
praznik, zadušnice: toga večera priređuje se gozba dušama pokojnika, i
daje im se prilika da se ogreju. Običaji o Badnjem večeru imaju mrtvački
karakter, i podsećaju nas jako na običaje o daćama i zadušnicama uopšte.
Samo ime, Badnje veče, postalo je od glagola bdeti ... o Badnjem večeru
bar jedno od čeljadi mora biti budno, i to bdenje ima isti značaj koji i
bdenje pored mrtvaca. Jela koja se o Badnjem večeru jedu – naročito orasi,
pasulj, med, riba – imaju sva htonični karakter, i namenjena su dušama
pokojnika.''59
''Zašto se, toga večera, prosipa po kući slama? Odgovor je vrlo
prost: slama ima, i za bogove i za duše predaka, naročitu privlačnu snagu.
(...) Sad nam je jasna uloga slame o Badnjem večeru. Toga večera
pozivaju se duše predaka na čast, i da bi se te duše privukle, dalje, da bi
imale na čemu jesti, prostire im se slama. (...) Kad se ovo zna, lako je
razumeti i druge božićne običaje u vezi sa slamom. Kad se unosi slama (a
to biva pred veče, posle zalaska sunca) domaćin je prosipa po celoj kući,
tom prilikom on kvoca, kao kvočka, a ostala čeljad, deca naročito, idu za
njim i pijuču. (...) Ako primitivan čovek ima potrebe da zove dušu, on će
je vabiti, onako kako se vabe ptice. (...) Običaj vabljenja duše kvocanjem
57
Čak i ''Veronauka u kući'' na str. 62. priznaje da je pasulj hrana za duhove
umrlih predaka, ali ovu činjenicu ''produhovljava'' govoreći da se zrnevlje te biljke
nalazi na badnjidanskoj večeri zato što i umrli hrišćani iščekuju rođenje Spasitelja.
Ista knjiga upućuje čitaoce da se sa ovim predmetom detaljnije upoznaju iz
Čajkanovićevog dela.
58
Čajkanović, knjiga prva, str. 124-128. Naglasak moj.
59
Navedeno delo, str. 186-187. Naglasak moj.
26
http://biblijskaistina.blogspot.com
poznat je i hrišćanskim Koptima ... Najjasniji, međutim, i (za objašnjenje
kvocanja o Badnjem večeru) najvažniji primer imamo u ruskom
mrtvačkom kultu. (...) Prema ovome, prosipanje slame i kvocanje o
Badnjem večeru ima očevidno za cilj da sakupi duše na gozbu.''60
Zahvaljujući ovim navodima, uočavamo da savremeni
badnjidanski ceremonijal zapravo predstavlja ''hristijanizovani'' okultni
ritual naših bezbožnih predaka. Iskreno verujem da nijedan iskreni
sledbenik Isusa Hrista ne bi trebao da poklanja pažnju i učestvuje u
sprovođenju upravo opisanih obrednih radnji, koje pod plaštom
hrišćanstva nastavljaju drevnu pagansku spiritističku praksu.
-
Božić
Nastavljajući na isti način naše proučavanje, dolazimo i do samog
dana kada se obeležava Isusovo rođenje u Istočnoj crkvi. Obredne radnje,
koje se vrše u srpskom narodu pod pokroviteljstvom tradicionalne religije,
takođe se ne mogu nazvati izvorno evanđelskim iako je, svakako, učinjen
trud da se i one oboje bojama hrišćanstva. U ovom delu poglavlja
obratićemo pažnju na ulogu ''Polažajnika'' u božićnom ritualu, kao i na
poznato ''mirbožanje''.
Polažajnik i džaranje po vatri
''Polažajnik. To je prva osoba koja toga Božićnog jutra uđe u naš
dom. Polažajnik polazi u naš dom. Zato se zove ''Polažajnik''. On, po
opštem verovanju, donosi sreću u naše domove. Zato se pazi da
''Polažajnik'' bude dete, koje ima čisto, bezazleno srce ispunjeno ljubavlju.
No, razume se, ''Polažajnik'' biva i odrastao čovek, komšija, rođak,
namernik pa čak (na selu) i životinja, vo, na primer – što je danas vrlo
retko ali se još gde-gde događa.''61
''Mi ''Polažajnika'' na Božić primamo kao samog Gospoda, koji
svojim rođenjem u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju ... on
ubacuje novčić (u vatru, prim. I. S.) i Badnjakom (grančicom od
Badnjaka) počinje da džara po vatri, ali tako da iz vatre i Badnjaka pršte
varnice na sve strane dok on blagosilja:
''Koliko varnica, toliko sreće u domu!'';
''Koliko varnica, toliko parica!'';
60
61
Navedeno delo, str. 188-191. Naglasak moj .
Veronauka u kući, str. 63. Naglasak moj.
27
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Koliko varnica, toliko jaganjaca u toru'';
''Koliko varnica, toliko napretka u dobru itd'';
''Najviše zdravlja i veselja, daj Bože!''62
Iz pomenutih navoda saznajemo da se Polažajnik od strane
ukućana prima uz poštovanje kakvo samo Gospod zaslužuje, da on može
biti i životinja, kao i to da je njegova funkcija između ostalog da blagosilja
dom time što džara po vatri. Iz dela Veselina Čajkanovića još jedanput
ćemo se uveriti u nehrišćansko poreklo i ovih običaja:
''Reč polaženik, od glagola polaziti – pohoditi, posetiti, prvobitno
znači gost, i polaženik je doista gost, ali gost naročite vrste. Taj gost
donosi sve što jednoj primitivnoj porodici treba – zdravlje i plodnost; od
njega zavisi sudbina celog doma. Očevidno je da polaženik, koji raspolaže
tako izvanrednim osobinama, izlazi iz svere običnog smrtnog čoveka.''63
Čajkanović dalje u svom delu kazuje da je u staroj srpskoj religiji
(kao i u drugima) postojao praznik kada se božanstvo ili demon javljao
ljudima u čovečjem obličju posećujući njihova domaćinstva. Pomenuto
božanstvo je primano u dom sa velikom počašću (''kao Gospod''),
pozivano na ručak, posle čega mu je žrtvovan obredni kolač. Ukoliko bi
polažajnik bila životinja, vo, onda bi joj se na jedan rog zaboo prinešeni
kolač. Ovaj autor tvrdi dalje da je pomenuta životinja, poput praseta na
Tucindan zapravo predstavljala božansku totemističku životinju – starinski
totem.64 Džaranje po vatri i blagosiljanje domaćinstva od strane ovog
gosta, svakako ne predstavlja nešto što su hrišćanima u ''amanet'' za
obdržavanje ostavili Hristos i apostoli. I ovaj običaj je direktno vezan za
starinski srpski mnogobožački kult. Prema verovanjima koja su se tim
kultom podrazumevala, božanstvo bi ulazilo u kuću kroz tavan ili odžak
(dimnjak). Srpsko ime za popularnog ''deda Mraza'' – ''Božić bata'' je
zapravo izraz koji je značio da se čuje bat (odjek) koraka Božića
(starinskog božanstva) koji dolazi - približavajući se našoj kući. Upravo iz
razloga takvog verovanja, da se božanstvo nalazi u dimnjaku, i da se kroz
njega spušta u kuću, ''Polažajnik čim uđe u kuću, odmah džara vatru na
ognjištu i gledajući uz odžak kaže: »Bože pomozi!«... Očevidno je da je
ovaj propis mogao postati samo na bazi starinskog verovanja da se
božanstvo nalazi tu. Što se tiče ličnog učešća na gozbi, i to je nešto za šta
ćemo uzalud tražiti potvrde sa hrišćanskim shvatanjima, ali što je u
62
63
64
Navedeno delo, str. 64. Naglasak moj.
Čajkanović, knjiga prva, str. 146. Naglasak moj.
Vidi: navedeno delo, str. 150.
28
http://biblijskaistina.blogspot.com
paganizmu pravilo: na svaku gozbu koja im se priređuje dolaze paganski
bogovi lično.''65
Ono što je posebno važno da istaknem na ovom mestu jeste da je
praksa džaranja po vatri i blagosiljanja domaćinstva na ovakav način (uz
pomoć gatanja i vračanja) striktno zabranjena Božijim zapovestima koje
su zapisane u Svetom pismu:
''Ne obraćajte se k vračarima i gatarima, niti ih pitajte, da se ne
skrvnite o njih. Ja sam Gospod Bog vaš.''66
''A čovjek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski da se
pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih.''67
Čajkanović tvrdi da ''najveći kontingent božićnih običaja dolazi
na gatanja i vračanja'', koja za cilj imaju da umilostive htonične demone tj.
duhove predaka, da pruže plodnu i berićetnu narednu godinu. I samo
paljenje vatre na Badnje veče, po ovom autoru, nema nikakve suštinske
veze sa događajima u vezi Isusovog rođenja u Vitlejemu, već sa
verovanjem da vatra može da ''pojača snagu sunca i plodnost u prirodi''.68
Mirbožanje
Sa druge strane, iako običaj ''mirbožanja'' najviše od svih liči na
događaje opisane u evanđeljima, a koji imaju veze sa rođenjem Spasitelja,
iz narednih nekoliko redova saznaćemo više i o njegovom poreklu.
Čajkanović o ovom običaju veli ovako:
''Jedan od vrlo poznatih božićnih propisa je propis koji se odnosi
na »mir božji« i na »mirbožanje« (mirenje između sebe i ljubljenje). Preko
božićnih praznika niko nikoga ni od šale ne sme udariti! Taj propis božjeg
mira ne vredi za sve praznike (...), ali strogo vredi za sve zadušnice u
godini.''69
Prema ovom autoru, običaj božićnog nazivanja ''mira Božijeg''
predstavlja deo celokupnog, izvorno paganskog rituala, koji se nije
podrazumevao učenjem prvovekovnog hrišćanstva. No, ipak, možda će se
65
66
67
68
69
Čajkanović, knjiga druga, str. 481. Naglasak moj.
3. Mojsijeva 19:31.
3. Mojsijeva 20:27.
Vidi: Čajkanović, knjiga prva, str. 133-137.
Navedeno delo, str. 244. Naglasak autora teksta.
29
http://biblijskaistina.blogspot.com
neko zapitati da li je moguće da je i pozdrav ''Mir Božiji – Hristos se rodi'',
pozdrav paganskog porekla? Zar on ne predstavlja citat iz Svetog pisma?
U evanđeljima i apostolskim poslanicama nema nikakvog
pomena da su se rani hrišćani pozdravljali ovim rečima (između ostalog
zbog toga što nisu ni slavili Božić). Pomenuto ''mirbožanje'' jako podseća
na radosnu pesmu anđela, zapisanu u ev. po Luki:
''I ujedanput postade s anđelom mnoštvo vojnika nebeskijeh, koji
hvaljahu Boga govoreći: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među
ljudima dobra volja.'' (Lk. 2:13-14. V. Karadžić).
Ukoliko prihvatimo ovakav Karadžićev prevod pomenutih
stihova, dobijamo značenje slično obrednom ''mirbožanju'', ali zato
različito i protivno ostalim biblijskim izjavama. Iz njega, naime,
saznajemo da Bog pruža mir svim ljudima na zemlji, kako vernicima (koji
su u manjini), tako i bezbožnima (koji su u većini). Međutim, Gospod u
Starom i Novom zavetu govori o tome da bezbožnici nemaju duhovnog
mira u svom životu:
''Nema mira bezbožnicima, veli Gospod.'' (Isaija 48:22).
''A bezbožnici su kao more uskolebano, koje se ne može umiriti i
voda njegova izmeće nečistotu i blato. Nema mira bezbožnicima, veli Bog
moj.'' (Isaija 57:20-21).
''Noge im trče na zlo i brze su na proljevanje krvi prave; misli su
njihove bezakonje; na putovima je njihovijem pustoš i rasap. Puta
mirnoga ne znaju, i na putovima njihovim nema pravde; načinili su sebi
krive staze; ko god ide po njima, ne zna za mir.'' (Isaija 59:7-8. Naglasak
moj).
Gospod Isus Hristos potvrđuje da bezbožni ljudi svojim
postupcima unose duhovni nemir:
''Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao
da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog
oca i kćer od njezine majke i snahu od njezine svekrve, i neprijatelji
čovekovi su njegovi domaći.''70
U ovim stihovima Hristos naglašava činjenicu da će posledica
Njegovog dolaska na svet biti podvojenost u porodicama između onih koji
70
Ev. po Mateju 10:34-36.
30
http://biblijskaistina.blogspot.com
su Ga prihvatili kao Spasitelja i onih koji to nisu učinili. Međutim, jasno je
da ovu podvojenost i neprijateljstvo u okviru jedne familije unose
neverujući ljudi, a ne vernici koji su u skladu sa Isusovim rečima, pozvani
da budu mirotvorci (Mt. 5:9). Duhovni i svaki drugi nemir veoma je
očigledan među nenanovorođenim ljudima. Apostol Pavle svedoči da oni
nemaju straha od Boga i da ne poznaju put mira. 71
Međutim, ukoliko pročitamo stihove Lk. 2:13-14 iz prevoda dr
Čarnića, steći ćemo sasvim drugi dojam o anđeoskoj izjavi:
''I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske
hvaleći Boga i govoreći: slava Bogu na visini i na zemlji mir među
ljudima koji su po Božjoj volji.''72
Deo anđeoske pesme i blagoslova izrečenih u njoj ne odnose se
dakle na sve ljude bez razlike, već samo na one koji su po Božijoj volji. Po
Njegovoj volji su, pak, samo oni koji se nalaze na istinitom putu
bogopoznanja, tj. koji su nanovorođeni, za razliku od ljudi opisanih u Isaiji
59:8, koji hode pogrešnim duhovnim stazama.73 Bilo bi, zapravo, veoma
loše kada bi i neverujući ljudi posedovali ''duhovni mir'', jer bi u tom
slučaju bili ''uspavani'' u svojim gresima i na kraju iskusili Božiju kaznu.
Ovako, pošto njima ''nema mira'', Bog na taj način želi da ih pokrene na
traženje evanđeoske istine – Hrista, i smirenje duše u njemu samome.
Budući da smo na ovaj način pokazali da mir Božiji pripada samo
od Boga rođenim vernicima, a ne onima koji verske praznike obeležavaju
uz ponavljanje paganskih rituala i običaja, jasno je da ''mirbožanje'' (tj.
nazivanje Božijeg mira) među ovim poslednjima i nema nikakvog
duhovnog značaja u izvornom hrišćanskom smislu. Očigledno je, stoga, da
se običaj ''mirbožanja'' među pravoslavnima izgovara u skladu sa
celokupnim ''hristijanizovanim'' paganskim božićnim ritualom iz stare
srpske religije.
Zaključak
Na samom kraju, šta drugo reći nego to da verovanje Istočne
crkve i obredna praksa u vezi praznika Isusovog rođenja u mnogo čemu ne
71
Vidi: posl. Rimljanima 3:13-18.
Na gotovo isti način ove stihove prevode i dr Dimitrije Stefanović, mr Miroslav
Živković (baptistički propovednik, izdanje Međunarodnog biblijskog društva) i
Savremeni srpski prevod (kojeg je sačinio ''Svetski prevodilački centar'' iz: Fort
Worth, Texas, U. S. A); dok slično Vuku Karadžiću ove stihove prevode: Sveti
sinod SPC, dr Aleksandar Birviš i dr Lujo Bakotić.
73
Vidi i stihove: 4. Mojs. 6:24-26; Psalam 4:8; 29:11; 85:9; Ev. po Jovanu 14:27;
16:33; 1. Petrova 1:2; 1. Timoteju 1:2; Filipljanima 4:7, 9.
72
31
http://biblijskaistina.blogspot.com
odgovaraju svetopisamskoj objavi. Protivrečna ''sveta predanja'' sa jedne
strane i paganski rituali sa hrišćanskim značenjem sa druge, doprineli su
tome da naš krajnji zaključak o pravoslavnom verovanju po ovom pitanju
ne može da potvrdi stanovište njenih bogoslova o tome da ona
(Pravoslavna crkva) predstavlja ''stub i tvrđavu Istine''.
32
Download

stamenkovic_6-bozic - Gospel for Orthodox