VASELJENSKI SABORI
Ivica Stamenković
Petnaesto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evan đeljem".
http://biblijskaistina.blogspot.com
http://biblijskaistina.blogspot.com
Era vaseljenskih sabora, kako se ponekad naziva period
crkvene povesti između IV i VIII veka nove ere, verovatno
predstavlja jednu od najznačajnijih epoha u posleapostolskoj istoriji
hrišćanstva. To iz razloga što su se u ovom vremenskom periodu
iskristalisala sva glavna učenja koje danas zastupa veći deo
savremenog hrišćanskog sveta – posebno Rimokatolička i
Pravoslavna crkva. Kroz čitavu istoriju verskog pokreta kojeg je
osnovao Isus Nazarećanin, crkveni sabori (sveopšti – vaseljenski, ili
lokalni – pomesni) bili su sazivani i održavani iz razloga rešavanja
određenih verskih sporova ili jasnijeg definisanja hrišćanskih dogmi
(verovanja). No, pre nego što pređemo na sagledavanje istorijskih
prilika koje su dovele do sazivanja vaseljenskih sabora, kao i
opisivanje samog njihovog toka i posledica donesenih odluka, želim
da kažem nekoliko reči i o prvom crkvenom (apostolskom) saboru
održanom sredinom prvog veka u Jerusalimu, kao i o nekim
spornim učenjima koja su se javila nakon njega – protiv kojih su
apostoli, kao i njihovi naslednici, vodili beskompromisnu duhovnu
borbu.
Prvi (apostolski) crkveni sabor u Jerusalimu
Osnovni problem koji je izašao na površinu u prvovekovnoj
Crkvi, te koji je i doveo do sazivanja prvog sabora na kome je
učestvovala većina apostola, nastao je kao rezultat pitanja: da li
pagani obraćeni na hrišćanstvo moraju da, zarad svog spasenja,
poput starozavetnih Izrailjaca prihvate Mojsijev zakon i da ga se
pridržavaju – ili on za njih nije obavezujuć?
Poznato je, naravno, da je na samom početku hrišćanske
ere, 30-tih godina prvog veka, kao i više od jedne decenije kasnije,
hrišćanska Crkva bila sačinjena gotovo stoprocentno od
preobraćenika iz judaizma (tj. vere Starog zaveta). Hristos, kao i svi
njegovi apostoli su po nacionalnosti bili Jevreji. Takođe, i svi oni
koji su slušali Petrovu propoved na dan Pedesetnice (dan silaska
Svetoga Duha) bili su Jevreji ili prozeliti (nejevreji koji su ranije
prihvatili Stari zavet tj. jevrejsku veru i sve njene običaje). Neki od
verskih obreda koji su se podrazumevali među Izrailjcima bili su
2
http://biblijskaistina.blogspot.com
obrezanje muške dece osmog dana po rođenju (ili obrezanje pagana
u momentu prihvatanja jevrejske vere), potom tzv. čista i nečista
jela, svetkovanje godišnjih praznika (npr. pashe, beskvasnih
hlebova, pedesetnice, praznika senica, trubnog spomena, veliki
dan
1
očišćenja) kao i sedmičnog dana od odmora – subote. Bog je
striktno zapovedio da se svih ovih zakona narod pridržava – uvek i
svagda. U vreme dok je Hristos hodio zemljom, učitelji zakona
(književnici i fariseji) su propovedali veoma dosledno izvršavanje
zakonskih odredbi (pa čak, u mnogo čemu, prevazilazili zakonske
okvire i uvodili sopstvena pravila koja su obdržavanje zakona činila
mnogo težim nego što se to izvorno podrazumevalo). Sam Gospod
Isus Hristos se apsolutno dosledno pridržavao starozavetnog zakona
– i ni jednom nije prekršio nijednu Božiju zapovest – počev od
svoga obrezanja (koje je učinjeno nakon Njegovog rođenja), pa sve
do poštovanja svih odredbi uključujući i svetkovanje praznika i
držanje dana od odmora (subote). Svih ovih propisa su se
pridržavali i Njegovi učenici, koji su striktnom izvršenju Božije
zapovesti čak podredili i svoju ljubav koju su gajili prema
stradalom Isusu, tako što nisu dovršili njegov ukop u skladu sa
običajima – zbog otpočinjanja subotnog dana od odmora (Mk.
15:44 - 16:1; Jn. 19:38-42). Naravno, primer svojim učenicima u
obdržavanju celokupnog Božijeg Zakona, kao što sam već
napomenuo, bio je sam Gospod Hristos koji je za sebe rekao:
"Ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke;
nisam došao da razrešim nego da ispunim." (Mt. 5:17).
Ovakvo obdržavanje zakona od strane Isusovih učenika
nastavljeno je i nakon Njegovog vaznesenja na nebo. Prvi hrišćani
(svi poreklom Jevreji) su nastavili sa zajedničkim molitvama u
dvorištu jerusalimskog hrama (poput ostalih Jevreja), iako je u
trenutku Hristove smrti zavesa koja je rastavljala "svetinju" od
"svetinje nad svetinjama" bila sa Božije strane pocepana (kao znak
prestanka važnosti starozavetnog žrtvenog i bogoslužbenog
sistema). Nastavili su i da prinose žrtve za očišćenje (Dela ap.
21:17-26), da obrezuju svoju decu, svetkuju praznike, razlikuju
čista od nečistih jela i pridržavaju se dana od odmora – subote. Čak
su smatrali, očigledno pogrešno razumevajući Hristove reči o
1
O ustanovljenju ovih praznika i obrednih radnji više u: 1. Mojs. 17. gl; 2. Mojs.
20. gl; 2. Mojs. 31:13-17; 3. Mojs. 11. i 23. gl; 4. Mojs. 28-29. gl; 5. Mojs. 5: 12.
3
http://biblijskaistina.blogspot.com
2
velikom poslanju – da njihovo propovedanje treba da bude
usmereno samo ka Jevrejima iz otadžbine i rasejanja, ali ne i prema
ostalim narodima. Ovakvo nepravilno delovanje je usledilo na
osnovu pogrešnog shvatanja Njegovih izjava iz perioda pre raspeća,
čiju su važnost "produžili" i na period nakon vaskrsenja.
Evo nekih od izjava koje je Isus izrekao apostolima u toku
svog mesijanskog poslanja među Izrailjcima:
"Ovu dvanaestoricu posla Isus zapovedivši im: ne idite
mnogobošcima, i u grad samarjanski 3ne ulazite; nego radije idite
izgubljenim ovcama doma Izrailjeva."
"I izašavši odande Isus se povuče u krajeve Tira i Sidona. I
gle, žena Hananejka iziđe iz onih krajeva i povika govoreći: smiluj
se na mene, Gospode, sine Davidov, moju ćerku demon teško muči.
A on joj ne odgovori ni reči. Tada pristupiše njegovi učenici i
moljahu ga govoreći: otpusti je, jer viče za nama. Ali on odgovori4 i
reče: ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva."
Takođe, apostoli su na dan silaska Svetog Duha imali
sasvim drugačiju predstavu o tome šta se to upravo dešava – kao i
šta će se uskoro desiti, za razliku od onoga što je Gospod kasnije
objavio – a pogotovo posredstvom apostola Pavla. U skladu sa
svojim čvrstim iščekivanjem ponovnog dolaska Mesije sa nebesa i
uspostavljanja carstva nad Izrailjem (Dela ap. 1:6), smatrali su da je
silazak Božijeg Duha samo predznak skore kataklizme grešnog
zemaljskog5 poretka uz pomoć Božje intervencije i prirodnih
katastrofa. Iz tog je razloga, smatrali su, trebalo što hitnije objaviti
evanđelje da je Isus Mesija svim Jevrejima širom sveta. Međutim,
obraćenjem fanatičnog fariseja Savla (kasnije ap. Pavla) u
hrišćanstvo, stvar počinje lagano da se menja. Ovaj apostol je pored
svojih propovedi usmerenih ka svojoj sabraći po telu – Izrailjcima,
počeo da propoveda i neobrezanim mnogobošcima. Njemu je
2
O Hristovoj zapovesti o "velikom poslanju" čitamo u sledećim stihovima: "Tada
priđe Isus i reče im: meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite i načinite
sve narode mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih
da drže sve što sam vam naložio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka
sveta."
Matej 28:18-20. Naglasak moj.
3
Matej
10:5. Naglasak moj.
4
Matej 15:21-24. Naglasak moj.
5
Vidi govor apostola Petra zapisan u Delima apostolskim 2:16-21, koji je izrekao
tumačivši drevno predskazanje proroka Joila iz 2:28-32.
4
http://biblijskaistina.blogspot.com
Gospod objavio istinu koja je ranije bila skrivena, a glasila je da je
Hristos umro za grehe čitavog čovečanstva, a ne samo za grehe
jevrejskog naroda – kome je i sam po telu pripadao. Ovaj apostol u
poslanici Efescima piše o ovoj temi ovako:
"Zato se sećajte da ste nekada vi, po telesnom poreklu
mnogobošci, koji se rukom učinjenog nazovi obrezanja na telu
nazivate neobrezanje, u ono vreme bili bez Hrista, otuđeni od
izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade,
i bez Boga u svetu. A sada ste se u Hristu Isusu vi, koji ste nekada
bili daleko, približili Hristovom krvlju. Jer on je naš mir, on je oba
dela sastavio u jedno (...) Tako, dakle, niste više tuđinci i došljaci,
nego ste sugrađani svetih i domaći Božiji. (...) Odande čitajući
možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj tajni, koja u
drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima kao što
je sada Duhom otkrivena njegovim svetim apostolima i prorocima:
da su mnogobošci u Hristu Isusu sunaslednici,
i pripadnici istog
6
tela, i zajedničari u obećanju kroz evanđelje."
Ipak, nije bilo lako da prvi hrišćani (po telesnom poreklu
Jevreji) prihvate činjenicu da spasenje pripada i mnogobošcima a ne
samo onima koji su predstavljali telesno potomstvo Avraama,
Isaaka i Jakova. To dokazuje primer i samoga apostola Petra.
Naime, iako je bilo proteklo desetak godina od osnivanja Crkve i
silaska Svetog Duha, hrišćani ne samo da nisu primali u svoje
redove obraćenike iz paganstva (neobrezane) već im nisu ni
propovedali evanđelje:
"Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog
protiv Stefana, prođoše sve do Finikije, i Kipra, i Antiohije,
ne
7
objavljujući reč nikom drugom nego samo Judejima."
Iz razloga što je evangelizacija pagana, u skladu sa
Gospodnjim naumom, morala da otpočne, On je apostolu Petru
poslao u snu jedno viđenje – koje je imalo za cilj da poruši zid koji
je do tada rastavljao Izrailjce (i dotadašnju Crkvu) od pripadnika
mnogobožačkih naroda. Taj zid je bio veoma jak. Sastojao se od
veoma tvrdog materijala vekovnih jevrejskih običaja i tradicije, kao
i nepotpunog razumevanja Božijih zapovesti koje su, u Starom
zavetu, uglavnom bile upućivane samo Jakovljevom potomstvu.
6
7
Posl. Efescima 2:11-14, 19; 3:4-6. Naglasak moj.
Dela ap. 11:19. Naglasak moj.
5
http://biblijskaistina.blogspot.com
Zapovesti o razlikovanju čistih i nečistih jela, žrtvovanju životinja,
praznicima i subotama bile su upućene samo Izrailjcima i nisu se
odnosile na mnogobožačke narode. Božije zapovesti koje su se
odnosile na napred pobrojane odredbe uvek su počinjale rečima:
"I reče Gospod Mojsiju i Aronu govoreći im: Kažite
su životinje koje će te jesti
sinovima Izrailjevim i recite: ovo
8
između svijeh životinja na zemlji."
"Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Zapovjedi sinovima
mi se
Izrailjevijem, i reci im: prinose moje, hleb moj, žrtve što
9
sažižu za ugodni miris, pazite da mi prinosite na vrijeme."
"I Mojsije sazva sav narod Izrailjev, i reče im: čuj Izrailju
uredbe i zakone, koje ću danas kazati da čujete, da ih naučite i
držite ih i tvorite. (...) Drži dan od odmora i svetkuj ga, kao što ti je
zapovjedio Gospod Bog tvoj. (...) I pamti da si bio rob u zemlji
Misirskoj, i Gospod Bog tvoj izvede te odande rukom krjepkom i
mišicom podignutom. Zato10 ti je Gospod Bog tvoj zapovjedio da
svetkuješ dan od odmora."
Iz razloga što se Gospod Bog, tvorac neba i zemlje, kroz
istoriju obraćao samo njima kao svom narodu, Jevreji su isključivo
svoju naciju smatrali dostojnom nebeskog carstva, dok su
neznabošce nazivali psima i nedostojnima Božije milosti i
blagonaklonosti. Apostol Petar, koji se još uvek čvrsto držao
starozavetnih zakona i propisa, nije odmah mogao da se pomiri sa
činjenicom da njegovi stavovi u pogledu religije, koje je zastupao,
nisu bili u potpunosti ispravni. Evo kako nas Pismo izveštava o
događajima koji su doveli do potpune promene Petrovih stavova:
"A jedan čovek u Kesariji po imenu Kornilije, kapetan čete
koja se zvala Italijanska, pobožan i bogobojazan sa svim svojim
domom, koji je davao mnoge milostinje narodu i stalno se molio
Bogu, vide oko devetoga časa jasno u viđenju anđela Božijeg kako
uđe k njemu i reče mu: Kornilije. A on pogleda na njega i uplašen
reče: šta je, Gospode? Reče mu: tvoje molitve i tvoje milostinje
uzdigoše se do Boga i on ih se seća. I sad pošlji ljude u Jopu i
pozovi nekoga Simona koji se zove Petar. On je gost nekog Simona
kožara, čija je kuća kraj mora. A kad ode anđeo koji mu je govorio,
8
3. Mojsijeva 11:1-2. Naglasak moj.
4. Mojsijeva 28:1-2. Naglasak moj.
10
5. Mojsijeva 5:1, 12, 15. Naglasak moj.
9
6
http://biblijskaistina.blogspot.com
od dozva dvojicu svojih slugu i jednog pobožnog vojnika od onih
koji su stalno bili uz njega, pa im kaza sve i posla ih u Jopu.
A sutradan, kad su oni putovali i približavali se gradu, pope
se Petar na krov oko šestoga časa da se pomoli Bogu. U to ogladne i
htede da jede; ali dok su mu pripremali jelo pade u zanos i vide
otvoreno nebo i nekakav sud kako silazi kao veliko platno, koje se
na svoja četiri kraja spušta na zemlju. U njemu behu sve
četveronožne životinje, i gmizavci zemaljski, i ptice nebeske. I jedan
glas mu doviknu: ustani, Petre, zakolji i pojedi. Petar pak reče:
nipošto, Gospode, jer nikad nisam jeo ono što je pogano i nečisto.
I glas će opet njemu, po drugi put: što je Bog učinio čistim ne
nazivaj poganim. Ovo se dogodilo triput i odmah sud bi uzet na
nebo.
A dok je Petar u sebi bio u nedoumici šta može da bude
prizor koji je video, gle, ljudi poslani od Kornilija, napitavši
Simonovu kuću, stadoše pred vratima, zovnuše i pitahu da li je ovde
u gostima Simon zvani Petar. I dok je Petar još razmišljao o
viđenju, reče mu Duh: vidi, tri čoveka te traže; nego ustani, siđi i idi
s njima ništa ne premišljajući, jer sam ih ja poslao. Tada Petar siđe
ljudima i reče: evo, ja sam koga tražite; zbog čega ste došli? A oni
rekoše: kapetan Kornilije, pravedan i bogobojazan čovek, za koga
svedoči sav judejski narod, upućen je od jednog svetog anđela da te
pozove u svoj dom i da čuje šta ćeš mu reći. Tada ih pozva unutra i
ugosti.
A sutradan usta i ode s njima, i neki od braće iz Jope s
njim. Sutradan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao,
sazvavši svoju rodbinu i prisne prijatelje. Kada pak Petar uđe u
kuću, Kornilije mu pođe u susret, pade pred njegove noge i pokloni
se. Tada ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo čovek. I u
razgovoru s njim uđe, te nađe mnoge okupljene, pa im reče: vi
znate da Judejinu ne priliči da se druži s tuđinom i da dolazi k
njemu, ali meni je Bog pokazao da ni jednog čoveka ne nazivam
poganim ili nečistim. Zato sam i došao bez pogovora, kad ste me
pozvali. Pitam stoga: zbog čega ste me pozvali? I Kornilije reče:
pre četiri dana, baš u ovo vreme, u deveti čas molio sam se Bogu u
svojoj kući, i gle, čovek u sjajnom odelu stade preda me i reče:
Kornilije, uslišena je tvoja molitva i Bog se setio tvojih milostinja.
Pošlji stoga u Jopu i pozovi Simona koji se zove Petar; on je gost u
kući Simona kožara kraj mora. Tako odmah poslah k tebi i ti si
7
http://biblijskaistina.blogspot.com
dobro učinio što si došao. Sad smo ovde svi pred Bogom, da
čujemo sve što ti je Gospod zapovedio.
Tada Petar otvori usta i reče: zaista uviđam da Bog ne
gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao ko se
njega boji i tvori pravdu. Vi znate reč koju je poslao sinovima
Izrailjevim, objavljujući kao evanđelje mir kroz Isusa Hrista; ovaj
je Gospod svima. (...) Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim
imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega.
Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve
koji su slušali govor. I zadiviše se verni iz obrezanja koji su došli s
Petrom, što se i na mnogobošce izlio dar Svetoga Duha; jer su ih
slušali kako govore jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar:
može li ko da uskrati vodu, da se ne krste ovi koji su primili Duha
Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih krste11 u ime Isusa Hrista. Tada ga
zamoliše da ostane još nekoliko dana."
Dakle, kao što smo mogli da uočimo, ni prvi među
apostolima nije odmah mogao da prihvati novozavetnu istinu o
tome da su Hristovom smrću i vaskrsenjem izbrisane sve razlike
između Jevreja i pagana, te da više pred Bogom ne važe propisi o
čistoj i nečistoj hrani (Dela ap. 10:15). Ovom vizijom koju je
Gospod pružio Petru, potvrđene su i reči apostola Pavla koje je
pisao hronološki nešto kasnije nakon ovog događaja, saopštavajući
vernicima zadivljujuću istinu o novom odnosu između hrišćana u
novozavetnoj Crkvi bez obzira na njihovu nacionalnost:
"Jer on (Hristos; prim. I. S.) je naš mir, on je oba dela
sastavio u jedno i svojim telom razrušio pregradni zid koji ih je
rastavljao, neprijateljstvo, obesnažio zakon s njegovim zapovestima
i odredbama, da stvarajući mir od te dvojice načini u sebi jednog
novog čoveka, i da obojicu u jednom telu 12
pomiri s Bogom –
krstom, pošto je na njemu ubio neprijateljstvo."
Ovaj apostol je takođe, na drugom mestu, potvrdio da
starozavetne odredbe o praznicima, subotama i sl. više ne važe za
novozavetne hrišćane:
11
12
Dela apostolska 10:1-16, 43-48. Naglasak moj.
Efescima 2:14-16. Naglasak moj.
8
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za
kakav praznik, ili mladinu, ili subotu;
ovo je sve samo sen onoga
13
što će doći, a stvarnost je Hristos."
Ipak, nakon što se ap. Petar vratio iz Kesarije iz Kornilijeve
kuće u jednonacionalnu jerusalimsku crkvu, koja se čvrsto držala
judaističke tradicije – susreo se sa očekivanim problemom. Hrišćani
iz jevrejstva, koji su i dalje revnovali za zakon (vidi: Dela ap.
21:17-26), sukobili su se sa Petrom po pitanju njegovog
"kompromisa" u stvarima vere. Evo kako nas Pismo izveštava o
problemu u kojem se Petar našao, kao i o njegovom odgovoru
tvrdokornim judeo-hrišćanskim tradicionalistima:
"A apostoli i braća u Judeji čuše da su mnogobošci primili
reč Božiju. I kada Petar dođe gore u Jerusalim, prepirahu se s
njim oni iz obrezanja govoreći: ušao si k neobrezanim ljudima i
jeo si sa njima.
Tada poče Petar govoriti i izlagaše im redom govoreći: ja
sam bio u gradu Jopi i molio sam se Bogu, i videh u zanosu prizor,
kako silazi nekakav sud kao veliko platno koje se na svoja četiri
kraja spušta sa neba, i dođe do mene. Bacivši pogled na nj osmatrao
sam i videh četveronožne zemaljske životinje, i zveri, i gmizavce, i
ptice nebeske. Čuh i jedan glas koji mi govoraše: ustani, Petre,
zakolji i pojedi. A ja rekoh: nipošto, Gospode, jer pogano ili
nečisto još nikad nije ušlo u moja usta. Na to glas sa neba
odgovori po drugi put: što je Bog učinio čistim ne nazivaj
poganim. Ovo se dogodilo triput, pa sve opet bi odvučeno gore na
nebo. I gle, u taj čas tri čoveka, poslana iz Kesarije k meni, stadoše
pred kućom u kojoj smo bili. A Duh mi reče da idem sa njima ništa
ne premišljajući. I ovo šestoro braće dođoše sa mnom, pa uđosmo u
kuću tog čoveka. Tada nam on kaza kako je u svojoj kući video
anđela, koji je stao i rekao: pošalji u Jopu i dozovi Simona
prozvanog Petra, on će ti govoriti reči kojima ćeš se spasiti ti i sav
tvoj dom. A kad sam počeo da govorim, siđe Duh Sveti na njih –
kao i na nas u početku. Setih se tako reči Gospodnje, kako je
govorio: Jovan je krstio vodom, a vi ćete biti kršteni Duhom
Svetim. Kada je dakle Bog njima – pošto su poverovali u Gospoda
13
Kološanima 2:16-17.
9
http://biblijskaistina.blogspot.com
Isusa Hrista – dao isti dar
kao i nama, ko sam bio ja – da bih
14
mogao Bogu zabraniti?"
Posle svega iznetog, braća iz Jerusalima su se umirila i
konačno shvatila da je Gospod odlučio da svoje milosrdno srce
otkrije i paganima i ponudi im spasenje kroz veru u Hrista
Spasitelja:
"A kad ovo čuše, umiriše se i proslaviše Boga
govoreći:
15
Bog je dakle i mnogobošcima dao pokajanje za život."
Ipak, nakon nekoliko godina, broj hrišćana se znatno
povećao i to ne samo u Judeji već i van nje, te su posebno
angažovanjem apostola Pavla i njegovih saputnika osnovane i crkve
u Siriji i Maloj aziji – čija je većina članova imala mnogobožačko a
ne jevrejsko poreklo. I tako, dok su jednom prilikom apostoli Pavle
i Varnava boravili među vernima u Antiohiji sirijskoj, iz Judeje su
došli neki od jevrejskih preobraćenika u hrišćanstvo. Ovi su još
uvek bili neutvrđeni u evanđelskoj istini, ali zato i veoma tvrdoglavi
i nepokorni apostolskom autoritetu, te su pokušavali da ponovo
pokrenu i učine spornim pitanje važnosti starozavetnih zakona u
odnosu na neznabošce, iako je jerusalimska crkva (tj. njene
starešine i apostoli) već godinama bila sa time načisto:
’I dođoše neki iz Judeje, pa učahu braću: ako se ne
obrežete po Mojsijevom običaju, ne možete se spasti. A kad se
Pavle i Varnava upustiše u ne malu raspru i prepiranje s njima,
odrediše da zbog spornog pitanja Pavle i Varnava i još neki od njih
idu gore u Jerusalim k apostolima i starešinama. (...) Kada pak
dođoše u Jerusalim, primi ih Crkva, i apostoli, i starešine, pa kazaše
šta je sve učinio Bog koji je bio s njima. Ali ustaše neki od
farisejske stranke, koji su bili poverovali, a 16rekoše da ih treba
obrezati i narediti im da drže Mojsijev zakon."
Rezultat spora je bio sledeći: na prvom crkvenom saboru na
kome su učestvovali apostoli i starešine jerusalimske crkve, kao i
prisutni vernici, doneta je odluka o beskompromisnom ispovedanju
evanđelske istine koja je podrazumevala da su starozavetni
simbolizam i odredbe o obrezanju, čistim i nečistim jelima,
praznicima, subotama itd. nepotrebne za spasenje ljudi, već da je za
14
Dela ap. 11:1-17. Naglasak moj.
Dela ap. 11:18.
16
Dela ap. 15:1-2, 4-5. Naglasak moj.
15
10
http://biblijskaistina.blogspot.com
njihovo prihvatanje od strane Boga potrebna samo živa i delotvorna
vera u Gospoda Isusa Hrista Spasitelja. Evo najpre Lukinog
izveštaja sa ovog sabora, a potom i još nekih stihova koji govore o
istoj temi:
"Apostoli i starešine se okupiše da izvide ovu stvar. I kako
nasta velika raspra, usta Petar i reče im: braćo, znajte da me je Bog
već od prvih dana izabrao između vas – da mnogobošci iz mojih
usta čuju evanđeosku reč i poveruju. I Bog, koji poznaje srca,
posvedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i
nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio
njihova srca verom. Što, dakle, sad kušate Boga time što hoćete da
nametnete učenicima na vrat jaram, koji ni naši očevi ni mi nismo
mogli da podnesemo? Nego verujemo da ćemo
blagodaću
17
Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni."
"Stoga primite na znanje, braćo, da se kroz ovoga (Hrista;
prim. I. S.) vama objavljuje oproštaj grehova, i od svega u čemu
niste mogli da se opravdate
Mojsijevim zakonom; njime se
18
opravdava svako ko veruje."
"A znamo da sve što zakon govori – govori onima koji su
pod zakonom, da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred
Bogom. Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim;
posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. A sad se bez
sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od
zakona i proroka, naime pravednost Božija koja verom u Isusa
Hrista dolazi na sve koji veruju. (...) Smatramo,
naime, da se
19
čovek opravdava verom bez dela zakona."
"Jer 20Hristos je svršetak zakona – za opravdanje svakome
koji veruje."
"Ali znajući da se čovek ne opravdava delima zakona, nego
samo verom u Isusa Hrista, poverovasmo i mi u Hrista Isusa, da
zakona, jer na
budemo opravdani verom u Hrista a ne delima
21
osnovu dela zakona niko neće biti opravdan."
Nakon što je na prvom jerusalimskom saboru nad
farisejskim judaizmom u Crkvi pobedilo Hristovo učenje, a iz
17
Dela ap. 15:6-11. Naglasak moj.
Dela ap. 13:38-39. Naglasak moj.
19
Rimljanima 3:19-22, 28. Naglasak moj.
20
Rimljanima 10:4.
21
Galatima 2:16. Naglasak moj.
18
11
http://biblijskaistina.blogspot.com
prvenstvenog razloga što su na njemu bili prisutni Duhom Svetim
ispunjeni apostoli, hrišćanske zajednice širom Rimskog carstva su
mogle da žive i duhovno rastu bez tereta koga su na njihova pleća
hteli da natovare neki "nazovi učitelji".
Međutim, predah u duhovnoj borbi protiv lažnih učitelja je
nastupio samo za trenutak. Veoma brzo se pojavila i druga, još
opasnija duhovna nauka, protiv koje su se apostoli kao i njihovi
naslednici borili sve do trećeg veka posle Hrista. Ova opasnost se
pojavila u vidu različitih gnostičkih učenja koja su sadržala
elemente više religija pomešanih sa hrišćanskim verovanjem.
Gnosticizam je predstavljao veliku opasnost za Isusove učenike, i
dovodio u stanje zbunjenosti mnoge, a pogotovo u posleapostolskoj
eri. U narednom delu ovog poglavlja sagledaćemo u čemu se
sastojala opasnost po Crkvu koja je pretila od strane raznih
gnostičkih pravaca, i na taj način premostiti period od prvog veka
do ere kada su održavani Vaseljenski sabori.
Sukob pravovernog hrišćanstva sa gnosticizmom
Tokom prvih nekoliko vekova svoga postojanja, mlado
hrišćanstvo, koje u to vreme još uvek nije sakupilo tj. sačinilo
zbirku svojih svetih spisa (Novi zavet) koja bi predstavljala
merodavni izvor istinitih informacija o Hristovom učenju i
delovanju, susrelo se sa još jednim velikim problemom. Ovaj
problem bio je pojava gnostičkog pokreta koji je predstavljao čudnu
mešavinu različitih religijskih pogleda, pravaca i vera, počevši od
dalekoistočnjačke, persijske i grčke, do judaističke (starozavetne
jevrejske) i na kraju - hrišćanske. Gnostičko učenje (od reči
"gnosis" – znanje), koje je po svojoj prirodi bilo veoma raznoliko, u
nekim segmentima nalik biblijskom (apostolskom) hrišćanstvu, a u
nekim veoma različito – pa i otvoreno suprotstavljeno, u centar
svoje religijske misli stavilo je "tajnu spoznaju" duhovnih istina,
koja je bila otkrivana samo "odabranima", a ostalim "običnim"
hrišćanima ostajala nepoznata:
"Ali, sve zavisi od pravilnog shvatanja pojma gnostičkog
znanja. (...) Gnostici su težili spoznaji unutrašnje istine, koja je
povezana sa dušom čoveka, a jedino ona vodi dalje i u religioznom
12
http://biblijskaistina.blogspot.com
smislu. (...) A prema gnostičkom delu Pistis Sofija Isus 22
je rekao
svojim sledbenicima: "Ne odustajte da tražite danju i noću"
Osnovna verovanja koja su zastupali gnostici bila su, sa
jedne strane, postojanje nesaznatljivog i preuzvišenog nebeskog
božanskog bića (kome su težili) a sa druge postojanje zlog boga tvorca materijalnog sveta. Prema većini gnostika, Bog – Tvorac,
Bog Starog zaveta – Jahve, bio je smatran nižim bogom koji je
ujedno bio i odgovoran za pojavu zla u svetu – jer je po gnostičkom
mišljenju, materija sama po sebi predstavljala zlo. Zapravo, može
se reči da je Bog Tvorac, Bog Starog zaveta (od gnostika nazvan još
i Demijurgom) u njihovim očima bio ravan sotoni – neprijatelju
ljudi, koji im je stajao na putu dostizanja prave duhovnosti koja se
dostizala tajnom spoznajom – gnozom.
"Kao oni koji znaju (reč "gnostici" znači: "oni koji znaju";
prim. I. S.) gnostici zastupaju shvatanje sveta u kome se iznosi
bolno osećanje duboke ranjenosti. Oni imaju jedan apsolutno
mračan pogled na svet, u kome se, najpre, jedva može govoriti o
fragmentima smisla. Mučan život naveo je gnostike na radikalno
odbijanje sveta, što se pre toga moglo susresti samo kod indijskih
mislilaca. Ni pogled na prirodu nije mogao da obraduje ove ljude.
Oni su u njoj videli delovanje mračnog zakona i bili su prvi koji su
smatrali prirodu sotonskim delom, što je imalo za posledicu
neprijateljsko shvatanje prirode, čega hrišćanstvo, nažalost,
vekovima nije uspelo da se oslobodi. Večno ćutanje beskrajnih
prostora izazivalo je kod gnostika samo jezu, a nemi univerzum
ostavljao zastrašujući utisak. Prema gnostičkom shvatanju, čovek je
zatvoren u jedno strašno kućište sveta, stvoreno od mešavine svetla
i mraka, iz koga ne pronalazi izlaz. "Ko me je bacio u patnju
svetova, ko me je stavio u ovaj zli mrak?", pita gnostik i dirljivim
rečima oplakuje svoju otuđenost, samoću i lutanje u ovom
mračnom svetu. Zemaljski život je prema gnostičkom shvatanju
strah i užas, zabluda i prokletstvo,
to je jezivi san i omamljenost,
23
opijenost i samozaborav."
Prema učenju nekih gnostika, do spoznaje Boga čovek
dolazi putem samospoznaje, po principu "spoznaj boga u samom
sebi":
22
23
Valter Nig, Knjiga jeretika, Beograd 2004. str. 38. Naglasak autora.
Navedeno delo, str. 38-39. Naglasak moj.
13
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Postizanje gnoze znači prepoznavanje pravog izvora
božanske moći – to jest ‘dubine’ svog bića. Ko god spozna taj
izvor, istovremeno spoznaje sebe i otkriva svoje duhovno
poreklo:
24
on spoznaje svoje istinske roditelje – Oca i Majku."
Prema učenju gnostika, "pravi bog" koji nije učestvovao u
stvaranju svega opipljivog, usadio je u čoveka dušu kojom može da
teži ka oslobođenju od zlog materijalnog sveta. Pre nego što je
gnosticizam prihvatio i u sebe ugradio i neke hrišćanske elemente,
suština ovog učenja je mogla da se sumira na ovaj način:
"Od kako je demiurg stvorio svet, bog je na razne načine
pokušavao, da izašiljanjem eona višeg stepena iskupi svoje
emanacije iz materije, ali je tvorac svega, demiurg to na razne
načine sprečavao. Na posletku će bog odaslati jednog moćnog eona,
da pobedi demiurga i da spase božanske emanacije iz materije. To
je mogla biti esencija
osnovnih ideja gnosticizma pre njegova
25
hristijaniziranja."
Nakon hristijanizacije predhrišćanske gnostičke misli,
moćni duh (eon) koji je od vrhovnog boga poslat da prosvetli
čovečanstvo i vrati ga u stanje pre njegovog zarobljavanja u
materijalni svet – dakle u svet čistog duha, nazvan je "nebeskim
Hristom". Ipak, ovaj "Hristos" nije ni izbliza onaj koga nalazimo
opisanim na stranicama Novog zaveta. Hristos u koga su gnostici
verovali je osoba koja, u prvom redu, poseduje samo prividno a ne
istinsko ljudsko telo. Sledbenici ovog verskog sinkretizma
(mešavine religija) su osuđivali pravoverne hrišćane i nazivali ih
jereticima zbog njihovog verovanja u stvarnu čovečnost Isusa
Hrista – Božijeg Sina. Takođe, nisu verovali ni u realnost smrtnih
patnji i samog umiranja Gospodnjeg na golgotskom krstu:
"Gnostici su pravili strogu razliku između nebeskog Hrista i
ovozemaljske pojave Isusa iz Nazareta. Istinski Hristos nema
zemaljski oblik. (...) To shvatanje navelo ih je na tvrdnju da Hristos
uopšte nije patio na krstu, već je na njegovo mesto na krst razapet
izvesni Simon iz Kirene, "dok je pravi Hristos nestao smejući se".
Samo nebeskom Hristu dugujemo izbavljenje. (...) Ako je materija
smatrana zlom, kao nešto što je stvorio demijurg, onda Hristos nije
mogao i smeo da bude opterećen njome, jer inače ne bi mogao da
24
25
Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja, str. 76.
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 326.
14
http://biblijskaistina.blogspot.com
donese spasenje od nje. (...) Prema gnostičkom shvatanju, čovek je
međubiće koje je delom zarobljeno u materiji, a delom se sastoji od
svetlosnih supstanci poreklom iz gornjeg sveta. Nebeski Hristos
izbavlja čoveka iz tog bolnog stanja izmešanosti.
Najdublja želja
26
gnostika je oslobađanje iz te situacije."
Protiv ovakvog verovanja apostoli su se grčevito borili,
ispravno ga nazivajući izrazito pogrešnim učenjem. Apostol Jovan
u svojoj Prvoj poslanici najverovatnije piše misleći na gnostičko
učenje o "prividnosti" Hristovog zemaljskog tela, obeležavajući ga
kao ideju koje potiče od samog sotone. Evo kako je ovaj apostol u
prvom veku istupao protiv ove odista sablasne zamisli:
"Deco, poslednji je čas, i kao što ste čuli da će antihrist
doći, tako su se sad javili mnogi antihristi. (...) Dragi moji, ne
verujte svakom duhu, nego proveravajte duhove – jesu li od Boga,
jer su mnogi lažni proroci izišli u svet. Po ovome poznajte Božijeg
duha: od Boga je svaki duh koji ispoveda da je Isus Hristos došao
u telu, a svaki duh, koji ne ispoveda Isusa, nije od Boga; i to27 je
antihristov duh za koga ste čuli da će doći, i sad je već u svetu."
No, gnostičko učenje se nije razlikovalo od apostolskog
samo u ovih par najbitnijih stavki (što se tiče poricanja vrhovnosti
Gospoda Boga Stvoritelja kao i Isusovog istinskog utelovljenja).
Postojale su i ostale mnogobrojne razlike. Naime, ovi lažni učitelji
su posedovali i sasvim naopako tumačenje mnogih starozavetnih i
novozavetnih događaja. Istinite Božije sluge, čiji su životi opisani u
Bibliji, smatrani su slugama nižeg boga – Demijurga, a Božiji
protivnici i bezbožnici – junacima vere i slugama pravog "nebeskog
boga":
"Smelost njihovog posmatranja istorije ispoljava se kroz
novo vrednovanje Kainove ličnosti. Taj arhetip prezrenog, koga je
Stvoritelj osudio na to da "se skita i potuca po zemlji", više se ne
shvata kao bratoubica koji zaslužuje prokletstvo, već se dovodi u
vezu sa jednako progonjenim Spasiteljem. (...) Gnostičko
buntovništvo protiv Boga tvorca dosledno vodi radikalnom
izvrtanju svih dosadašnjih istorijskih sudova. Zauzimanje za Kaina
dosledno je prošireno i na sve ostale izopštenike iz Svetog pisma.
Gnostički mislioci zalagali su se za sodomite, Isava, Korejevu
26
27
Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 42-43.
1. Jovanova 2:18; 4:1-3. Naglasak moj.
15
http://biblijskaistina.blogspot.com
družinu, dok su Avelj, Enoh, Noje bili odbačeni. Čak su pravdali i
Judu Iskariota, koji je prema gnostičkom shvatanju izdao Isusa
samo da bi izdejstvovao spasenje. (...) Gnostički jeretici
su
28
očigledno u tim izopštenicima prepoznali duh svog duha."
Pored svega ovog, gnostici su bili veoma plodni što se tiče
njihovog pisanog stvaralaštva. Naime, u toku prvog, a posebno u
drugom veku posle Hrista, nastao je veliki broj tzv. gnostičkih
evanđelja i drugih spisa, u kojima se pripoveda o Isusovom
ovozemaljskom životu kao i životima njegovih sledbenika. Mnoge
od ovih tekstova gnostici su nazvali apostolskim imenima – da bi
time postigli što veću autoritativnost svoga učenja. Tako, među
gnostičkim spisima nailazimo na one koji su nazvani, npr:
Evanđelje po Tomi, Evanđelje po Filipu, Jevanđelje Istine,
Evanđelje Egipćanima, Tajna knjiga Jakovljeva, Pavlova
apokalipsa, Petrovo pismo Filipu, Petrova apokalipsa, Evanđelje po
Mariji
(Magdalini), Tajna knjiga po Jovanu, Mudrost Isusa Hrista
29
itd. U ovim gnostičkim evanđeljima (koja gotovo u punom broju
potiču iz perioda posle smrti apostola) direktno se negiraju sva
osnovna učenja koja proističu iz istinski apostolskih novozavetnih
zapisa. Evo nekih primera o tome šta možemo da pročitamo u
delima pisaca koji su smatrali da poseduju "skriveno znanje" na
osnovu kojeg su bili "prosvetljeni".
Tekst pod nazivom O poreklu sveta upućuje na ideju o
tome da postoje dva boga, niži bog – tvorac materijalnog sveta koji
se objavio u Starom zavetu kao Jahve i jedan drugi – uzvišeniji bog
(koji bi mogao da se definiše kao bog – Majka, tj. ženski princip):
"... neprestano se hvalisao, govoreći (anđelima)... ‘Ja sam
Bog, i nijedan drugi osim mene ne postoji.’ Ali kada je to rekao,
ogrešio se o sve besmrtne... kada je Vera videla bezbožnost glavnog
vladara, razljutila se... rekla, ‘Grešiš Samaele (tj. ‘slepi bog’),
30
proslavljeno, besmrtno čovečanstvo (anthropos) je pred tobom!’
Tajna Jovanova knjiga potpuno pogrešno tumači
Gospodnje reči zapisane u Starom zavetu a koje glase: "Čuj
Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod." (5. Mojs. 6:4):
28
Valter Nig, Knjiga jeretika, str. 44. Naglasak moj.
Vidi u: Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja, str. 20, 28, 56.
30
Navedeno delo, str. 68.
29
16
http://biblijskaistina.blogspot.com
"...U svom ludilu... on (Bog; prim. I. S.) je rekao, ‘Ja sam
Bog, i pored mene nema nijednog Boga’, jer on ne zna za... mesto
odakle je došao (...) Međutim, ovom izjavom je anđelima ukazao da
drugi Bog postoji,
jer da nema drugog, na koga bi on bio
31
ljubomoran?’
Evanđelje po Filipu nam saopštava da je Isus negovao
intimni ljubavni odnos sa Marijom Magdalinom:
"...pratilac (Spasiteljev je) Marija Magdalena. (Ali Hrist je
voleo) nju više nego (sve) učenike i ljubio je (često) u (usta). Ostali
(učenici bili su uvređeni...) rekli su mu, ‘Zašto ti nju više voliš od
svih nas?’ Spasitelj je32odgovorio i rekao im, ‘Zašto vas ne volim
kao (što volim) nju?’"
Apokrif po Jovanu nas uči da svako može da doživi
Gospoda na sopstven i jedinstven način. Nezrelom učeniku se Isus
ukazuje kao dete a zrelom kao starac – simbol mudrosti:
"Odmah... (nebesa su se otvorila i čitavo) stvaranje (koje je)
pod nebom zasvetlelo je i (svet) protreslo se. (Bio sam prestrašen i)
video sam svetlost (dete)... dok sam gledao on je postao kao starac.
Onda je on (promenio svoje obličje) ponovo i postao kao
sluga...
33
Video sam (prokazanje) mnogobrojnih oblika u svetlosti.
Evanđelje po Tomi i Knjiga Tome polemičara upućuju na to
da je Isus bio Tomin (duhovni) blizanac, te da može da postane i
blizanac svakog čoveka koji dođe do "tajnog znanja". Ovi spisi
zapravo predstavljaju Hrista kao "drugo, tajno JA" svake osobe koja
teži samospoznaji (tj. spoznaji Hrista). Spoznaja Hrista i
samospoznaja se predstavljaju kao jedno te isto (što je naravno, sa
biblijske tačke posmatrano, krajnje pogrešno):
"Pošto je rečeno da si moj blizanac i istinski sadrug, ispitaj
sebe kako bi razumeo ko si... Ja sam znanje Istine. Tako dok me
pratiš, mada ne razumeš (to), ti već dosežeš znanje i bivaš zvan
‘onaj koji zna sebe’. Jer ko god nije spoznao sebe, nije spoznao
ništa, a ko god je 34spoznao sebe, istovremeno je stekao znanje o
dubini svih stvari."
31
Isto, str. 68. Naglasak moj.
Isto, str. 19.
Isto, str. 55.
34
Isto, str. 58.
32
33
17
http://biblijskaistina.blogspot.com
Pored učenja koja proizilaze iz tekstova koja sam upravo
naveo tu su i mnoga druga. Pojedine grupe gnostika su verovale u
božansko trojstvo koje su sačinjavala lica boga Oca, boga Majke
(Svetog Duha) i sina – Hrista. Pošto su verovali u muško-ženskog
boga, neki gnostici su prihvatili i drugačiju sliku o stvaranju čoveka
od one zapisane u Bibliji. Smatrali su da je bog prvo ljudsko biće
stvorio kao muško-žensko stvorenje koje je bilo spojeno leđima
(poput sijamskih blizanaca). Potom ih je bog, smatrali su, odvojio
jedno od drugog – te su tako nastali muškarac i žena. Gnostici su
zastupali ideju o potpunom asketizmu i negirali važnost braka.
Prezirali su i rađanje dece, jer su smatrali da je to samo nastavljanje
zarobljavanja čistog duha zlom materijom, što je bila zamisao, od
njihove strane prezrenog, boga tvorca – Demijurga. Gnostici u
svojim zajednicama nisu imali zvanično postavljene starešine, već
je ulogu starešina mogao da vrši bilo ko od prisutnih. Takođe,
postavljali su žene za duhovne
učitelje i vođe, koje su imale
35
ovlašćenja da krštavaju itd.
Kao što svaki poznavalac kanonskih evanđelja može da
zapazi, kazivanja gnostičkih tekstova se znatno razlikuju u opisu
Isusa, Njegovog učenja i odnosa prema učenicima od onoga što su
zapisali apostoli u Novom zavetu. Naravno, problem koji je u prvim
vekovima hrišćanstva bio mnogo veći nego što se to danas nama
može da čini, sastojao se u tome što su u ono vreme, paralelno sa
nastankom i sakupljanjem novozavetnih tekstova bili pisani i
jeretički spisi kojima je bilo pripisivano apostolsko autorstvo. Oni
su se u isto vreme umnožavali i širili među hrišćanskim crkvama.
Zbog toga su, poput apostola sredinom prvog veka, i ostali učitelji
Crkve u drugom i trećem stoleću morali da se u svojim usmenim
propovedima i pisanim delima oštro suprotstave narastajućem
krivoverju. Apostol Pavle je, naime, još sredinom prvog veka
upozorio hrišćane na mogućnost da lažni učitelji šalju svoja
jeretička pisma potpisujući na kraju imena apostola:
"A
ovo govorim da vas niko ne prevari nagovorljivim
36
rečima."
35
Mnogo više o gnostičkim učenjima videti u: Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja;
Rad,
Izdavačka radna organizacija Beograd, bez godine izdavanja.
36
Kološanima 2:4.
18
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Ne dajte se brzo pokolebati u razboritosti niti uplašiti, ni
duhom ni rečju, ni tobože
našom poslanicom. (...) Da vas niko ne
37
prevari ni na koji način."
Crkveni pisci, Irinej, Tertulijan i ostali u drugom veku
posle Hrista, upozoravali su Crkvu na opasnost prihvatanja ovih
opasnih duhovnih skretanja:
"Tertulijan, pisac sjajnog talenta, oko 190. godine definiše
u ime većine pravoverni stav: Kao što je Isus fizički ustao iz groba,
tako svaki vernik mora očekivati fizičko vaskrsenje. Za njega nema
mesta sumnji. (...) Tertulijan izjavljuje
da je svako ko poriče
38
vaskrsenje tela jeretik, a ne hrišćanin."
"Svaki od njih (reč je o gnosticima; prim. I. S.) po
sopstvenom temperamentu menja predanja koja je primio, što je
isto učinio i onaj koji ih je predao nakon što ih je uobličio prema
sopstvenoj volji. (...) Na osnovu čega su jeretici strani i neprijatelji
apostolima ako to nije zbog različitosti njihovog učenja,39koje svaki
pojedinac prima ili širi jednostavno po sopstvenoj volji."
Irinej iz Liona je ovako opisao zablude gnostika i izrekao
oštro upozorenje protiv njihovog delovanja:
"Oni sebe smatraju ‘zrelim’ tako da se niko s njima ne
može porediti u veličini gnoze – čak i ako pomenete Petra, ili Pavla
ili nekog drugog apostola... Oni zamišljaju da su sami pronašli više
nego apostoli, i da su apostoli propovedali jevanđelje još uvek pod
uticajem jevrejskih
shvatanja, a da su oni mudriji i pametniji od
40
apostola."
"Neka ona lica koja hule na Tvorca... kao što čine
valentinci i svi lažno nazvani ‘gnostici’ budu prepoznati kao
zastupnici Satane od svih koji poštuju Boga. Kroz njih Satana je
čak i sad viđen da govori protiv41Boga, onog Boga koji je pripremio
večnu vatru za sve vrste jeresi."
Na kraju krajeva, tokom trećeg i četvrtog veka posle Hrista,
gnostički uticaj je počeo znatno da slabi, čemu je doprinela i
kanonizacija knjiga Novoga zaveta. Kao što je poznato, prilikom
veoma precizne selekcije različitih "evanđelja", "poslanica",
37
2. Solunjanima 2:2-3. Naglasak moj.
Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja, str. 45.
39
Navedeno delo, str. 63.
40
Vidi u: Navedeno delo, str. 61. Naglasak moj.
41
Isto, str. 82.
38
19
http://biblijskaistina.blogspot.com
"apokalipsi" itd. i razdvajanja gnostičkih (jeretičkih) tekstova od
onih čije se apostolsko poreklo moglo pouzdano da utvrdi, na
posletku je izdvojeno 27 apostolskih spisa koji su proglašeni
autoritativnim pisanim izvorom hrišćanske vere. Svi ostali tekstovi,
koji su po svojoj količini nadmašivali broj apostolskih
kanonizovanih spisa, proglašeni su apokrifima, tj. knjigama koje se
udaljavaju od, u prvom veku propovedane, Hristove Istine. Ove
knjige su, dakle, bile odbačene kao one prema kojima ne treba gajiti
poštovanje niti verovati njihovim objavama.
Međutim, sukob sa gnostičkim učenjem, i na kraju pobeda
nad njime, nije bilo i poslednje iskušenje sa kojim se rano
hrišćanstvo suočilo. Vrlo brzo su se pojavili i pokreti koji su, na
različite načine osporavali božansku prirodu Isusa Hrista smatrajući ga, ne večitim Božijim Sinom (tj. Bogom u telu), već
nekom vrstom stvorenog bića. Povodom ovog spornog pitanja u
Nikeji je 325. godine od strane cara Konstantina sazvan tzv. Prvi
vaseljenski sabor.
U narednom delu ovoga poglavlja načinićemo pregled
crkvene istorije između IV i VIII posle Hrista, tj. perioda u kome su
održavani Vaseljenski sabori. Ono što je najpre važno da istaknemo
jeste činjenica da su svi ovi sabori, počevši od Prvog pa na dalje,
održani u periodu kada je Crkva uživala blagonaklonost i znatnu
podršku države, za razliku od, na primer, prvog apostolskog sabora
održanog u Jerusalimu, za vreme dok je Crkva bila progonjena.
Isticanje ove činjenice je posebno važno iz razloga što je veoma
uočljiva značajna razlika između atmosfere koja je vladala tokom
sabora apostola sredinom prvog veka, i svih ostalih, "vaseljenskih"
iz kasnijih vekova. Naime, dok je apostolski sabor, inspirisan i
vođen Svetim Duhom na kraju doveo do ispravnog zaključka i
potvrde evanđelskog pravoverja, u vremenskom razdoblju u kome
su održavani ostali sabori (od kojih su kasnije njih sedam
proglašeni "vaseljenskim") vladala je duboka podeljenost među
zvaničnim crkvenim autoritetima i njihovim sledbenicima, kao i
učestale međusobne svađe, raskoli, proklinjanja, progoni pa čak i
ubistva zbog nerešenih verskih pitanja. U svakom slučaju, mnogi od
episkopa sa kojima ćemo se upoznati u toku daljeg proučavanja, ne
samo da su počeli da zastupaju verovanja koja su bila strana učenju
Hrista i apostola, već je i njihovo ponašanje bilo potpuno suprotno
onome koje su apostoli preporučivali za ljude koji su želeli da vrše
20
http://biblijskaistina.blogspot.com
episkopsku službu (1. Tim. 3:1-7; 2. Tim. 2:24-24; Titu 1:7-9).
Shodno tome, a zbog neobraćenosti mnogih i usvajanja različitih
paganskih učenja i njihovog stapanja sa hrišćanstvom, na
pomenutim "vaseljenskim saborima" kao i mnogim pomesnim,
ustanovljena je i proglašena pravovernost više doktrina i
bogoslužbenih praksi koje ne nalaze bilo kakvo utemeljenje u
učenju Svetog pisma. Naredni deo ovoga poglavlja predstaviće nam
jednu prilično mračnu stranicu u istoriji hrišćanske Crkve. On će
potvrditi ispunjenje proročkih reči apostola zapisanih u Novom
zavetu, koji su nagoveštavali dolazak teškog vremena u kome će
glavninu broja ljudi u "Crkvi" predstavljati oni će biti "samoživi,
srebroljubivi, hvalisavi, oholi, hulnici, roditeljima nepokorni,
neblagodarni, bezbožni, bez ljubavi, nepomirljivi, opadači,
neuzdržljivi, surovi, bez ljubavi prema dobru, izdajnici, naprasiti,
naduveni, koji više vole slasti nego Boga, koji imaju obličje
pobožnosti, ali su se odrekli njene sile." (2. Tim. 3:2-5. Naglasak
moj).
PRVI VASELJENSKI SABOR
i razlozi koji su do njega doveli
Nasuprot gnosticizmu za koji smo utvrdili da je
predstavljao naopako hrišćanstvo, crpeći svoje ideje iz
mnogobožačkih religija i filozofija, u drugom i trećem veku su
počela da niču i druga lažna učenja, koja su ovoga puta svoj izvor
našla u različitom shvatanju prirode božanskog bića (Boga). Ova
učenja su nastala unutar Crkve, a njihova glavna karakteristika je
bila poricanje biblijskog (novozavetnog - apostolskog) verovanja o
Bogu Ocu, Sinu i Svetom Duhu kao Svetoj Trojici, te težnja da se
racionalistički objasni božanski poredak koji vlada u nevidljivom
svetu. Dve najranije škole koje su pokušale da objasne odnos među
božanskim osobama u nebeskoj Trojici su se nazivale dinamička i
modalistička škola. Ove dve42 škole su pripadale pokretu tzv.
monarhijanaca (antitrinitaraca) , tj. onih koji su isticali pre svega
božanstvo Boga Oca, dok su smatrali da su Sin i Sveti Duh ili niža
bića ili sile Boga Oca, ili pak samo manifestacije Boga Oca. Dok su
42
Antitrinitarci su osobe koje ne veruju u postojanje Svete Trojice, tj. ne veruju da
su Otac, Sin i Sveti Duh tri lica ili osobe jednog te istog božanskog bi ća (Boga).
21
http://biblijskaistina.blogspot.com
dinamici verovali da su Hristos (Reč Božija) i Sveti Duh samo sile
jednog Boga (Oca), modalisti su smatrali da su Otac, Sin i Sveti
Duh samo tri različita načina kojima se jedan jedinstveni Bog
objavio ljudima. Najpoznatiji predstavnik škole dinamista bio je
antiohijski episkop Pavle Samostatski koji je živeo u trećem veku
posle Hrista. Njegovo učenje je glasilo da je Isus Hristos samo
običan čovek koji je rođen na natprirodan način. U Hristu je, po
ovom episkopu, kao neka sila stanovao bezlični božanski razum ili
logos. Što se tiče modalista, najpoznatiji među njima je bio učeni
rimski prezviter Savelije rodom iz Livije, čije se učenje posebno
utvrdilo u livijskom Pentapolisu (zapadno od Egipta). Njegovo
versko ubeđenje je glasilo da je Bog kao jedinstveno biće i jedna
božanska osoba sebe objavio u tri vida, najpre
u ulozi Oca, potom u
43
ulozi Sina, a najposle u ulozi Svetog Duha. Međutim, u isto vreme
dok su glavni predstavnici antitrinitarijanstva zajedno sa svojim
istomišljenicima propovedali svoje shvatanje Boga, nasuprot njima
javilo se još jedno učenje, nazvano "subordinacijanizam", koje je
podrazumevalo da, doduše, postoje tri božanske ličnosti (a ne samo
jedna) ali da su Sin (Logos) i Sveti Duh u svakom slučaju
podređeni Bogu Ocu – te da poseduju manju "božanskost" od Boga
Oca. Najpoznatiji predstavnici ovakvog shvatanja odnosa među
božanskom Trojicom bili su protivnici monarhijanaca – Origen,
potom njegov učenik Dionisije Veliki ep. aleksandrijski, Ipolit
44
Rimski, a vrlo moguće i Atinagora, Teofil, Tertulijan i Lukijan.
Nastanak arijanstva i njegovo širenje
Mišljenje da je Sin podređen Ocu u smislu
subordinacijalizma je posebno potreslo Crkvu u prvoj polovini IV
veka. U to vreme je ovo učenje posebno razvio i počeo da
propoveda učeni aleksandrijski prezviter Arije, inače ranije učenik
Lukijana Antiohijskog (koji je bio simpatizer i pripadnik partije
Pavla Samostatskog, ep. antiohijskog). Evo kako suštinu Arijevog
učenja sažima dr Momir Jović u svojoj knjizi:
"Učeni aleksandrijski prezviter Arije (Areios 256-336), u
želji da se snažnije suprotstavi antitrinitarijanstvu, koriste ći
43
44
Vidi kod: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 350, 353.
Vidi u: Navedeno delo, str. 355.
22
http://biblijskaistina.blogspot.com
subordinacionizam, postaje njegov najekstremniji zagovornik. Od
318/319. godine, Arije počinje propovedati da je Bog od večnosti, a
Sin njegov prvi stvor, preko koga je sve ostalo stvorio. Ističući da
Svetog Duha stvara Logos – Sin, Arije shvata: Oca, jedinog, od
večnosti; Sina/Logosa u vremenu nastalog, stoga nije večan, pa ni
jednak Ocu, i Duha Svetog, kao prvog stvora Logosa – gde je,
prema tome, istinski Bog samo večni nestvoreni i nerođeni Otac.
Međutim, kako Sin nije oduvek,
nego je rođen u vremenu, to i Bog
45
nije mogao oduvek biti Otac."
Na ovakvo Arijevo propovedanje prvi je reagovao njegov
episkop Aleksandar koji je, posle neuspelog ubeđivanja, u
Aleksandriji 320. godine sazvao sabor na kome je bilo prisutno oko
100 egipatskih episkopa, i na njemu osudio učenje svog prezvitera.
Tom prilikom su sve Arijeve pristalice, kojih je bilo među
prezviterima i 46đakonima ali i među episkopima, bile
ekskomunicirane.
Ne želeći da se potčini donetoj odluci
egipatskog sabora, Arije se upućuje svojim prijateljima, ranije
takođe učenicima Lukijana Antiohijskog, episkopima Jevseviju
Kesarijskom (Euzebije iz Cezareje - poznati istoričar rane Crkve) i
Jevseviju Nikomidijskom. Ovi episkopi su pružili Ariju utočište a
takođe i prihvatili njegovo objašnjenje doktrine o Trojstvu. Pošto je
spor nastao oko Arijevog učenja sve više razarao Crkvu i
doprinosio podelama i svađama, car Konstantin je, nakon svoje
pobede nad suparnikom Licinijem i samim tim postajanjem jedinim
vladarom u Rimskom carstvu, pokušao da pomiri suprotstavljene
strane (Arijevu i Aleksandrovu) uz pomoć posredničke misije
španskog episkopa Osije iz grada Kordobe. Ipak, pošto je pokušaj
pomirenja propao, a ep. Osija o tome izvestio cara, Konstantinovi
45
Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 27-28.
Pored saborske teološke rasprave o (ne)ispravnosti Arijevog učenja, diskusija i
sukobi zbog različitih mišljenja su se preneli i među obične vernike. Evo kako M.
Jović opisuje situaciju koja je vladala u Egiptu povodom ovog spora:
"Nastaju dva tabora u Crkvi: Arija i Aleksandra Aleksandrijskog, koji su preneli
tumačenja dogmata suštine hrišćanstva među neupućene, na ulice i trgove,
prepuštajući tumačenje ukupnosti sve tananosti dogmata Trojičnosti navijačkim
strastima neupućene mase. U ovakvoj situaciji, sledbenici starih antičkih religija,
koristeći se tim smešnim javnim raspravama još neupućenih hrišćanskih vernika,
novonastalu zbrku u hrišćanstvu uzimaju kao šaljive teme za svoje komične
pozorišne komade." Navedeno delo, str. 29.
46
23
http://biblijskaistina.blogspot.com
hrišćanski savetnici su mu predložili sazivanje sveopšteg crkvenog
sabora, na kome će se razmotriti i rešiti nastala sporna pitanja.
Zasedanje Prvog vaseljenskog sabora
U proleće 325. godine nove ere u Nikeji 47(Mala azija) se
okupilo nešto više od 200 hrišćanskih episkopa i manji broj
prezvitera i đakona, i to uglavnom iz istočnih provincija. Zapadni
episkopi, kojih je takođe bilo
na stotine, nisu učestvovali na ovom
48
saboru sem njih nekolicine , među kojima i dva prezvitera – koje je
u svoje ime poslao rimski episkop Silvester. Namera cara
Konstantina je bila da sazivanjem sveopšteg sabora pomiri strane u
sukobu i tako postigne preko potrebno jedinstvo u okviru svoje
imperije:
"Pre nego što je sinod mogao biti otvoren naredio je car
privatne konferencije među sakupljenima i na ovima su disputirali
osobito Arije i đakon aleksandrijskog arhiepiskopa Aleksandra
Atanasije, pri čemu se osobito poslednji odlikovao teološkom
učenošću, govorništvom i gotovošću na odgovor. Ali do sporazuma
nije došlo, i kad je car došao u Nikeju, da lično otvori sinod,
podnesoše mu pristalice Arijeve optužbu protiv ostalih, no on je
odmah baci u vatru i izjavi, da mu je namera, da ih izmiri, a ne da
im bude sudija. Konstantin otvori lično sinod i pozdravi episkope
govorom, u kom ih pozove, da se slože;
no na to preda njima samim
49
da rukovode raspravama na sinodu."
Rezultat zasedanja nikejskog sabora je bio gotovo
jednoglasna osuda Arijevog učenja, kojoj su se suprotstavila,
zajedno sa Arijem, samo dva episkopa: Sekund Ptolemaidski i
47
Istoričari rane Crkve se uglavnom ne slažu po pitanju tačnog broja učesnika
sabora. Jevsevije Kesarijski je pisao o 250 učesnika, a Atanasije Veliki i Sokrat
govore o "preko trista". Tradicionalno se prihvata broj od 318 okupljenih episkopa,
ali to prvenstveno iz razloga da bi se ostvarila paralela sa brojem Avraamovih
slugu uz koje je ovaj ratovao protiv četvorice careva koji su zarobili njegovog
sinovca Lota (1. Mojs. 14). Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 10. Sa druge
strane, pojedini istoričari navode broj od 220 okupljenih episkopa. Vidi u: John
Foster,
Crkvena povijest 1, str. 136.
48
Veliko je pitanje da li se onda, upravo iz razloga gotovo potpunog izostanka više
stotina zapadnih episkopa, kao i znatnog broja istočnih, ovaj sabor u Nikeji (a i
onih
kasnijih šest) uopšte može smatrati "vaseljenskim" tj. sveopštim.
49
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 538.
24
http://biblijskaistina.blogspot.com
Teona Marmarički. Ova dva episkopa, zajedno sa Arijem, proterani
su u Ilirik, da bi na taj način bili učinjeni bezopasnim po pitanju
daljeg narušavanja postignutog crkvenog "jedinstva". Ipak,
zanimljivo bi bilo spomenuti da su osim ove dvojice episkopa, koji
su u protivljenju saborskoj odluci istrajali do kraja, postojala još
njih sedamnaestorica, koji se nisu slagali sa odlukama sabora. No
ipak, ovi episkopi se nisu pokazali tako istrajnim, pa su, usled
carevog50 nagovora i pritisaka ipak popustili i potpisali donesene
odluke . Na ovom saboru je donet i sledeći simvol (tj. ispovedanje)
vere:
"Verujemo u jednog Boga Oca Svedržitelja, Tvorca svega
vidljivog i nevidljivog.
I u jednog Gospoda Isusa Hrista Sina Božijeg, rođenog od
Oca jedinorodnog, to jeste iz Očeve suštine, Boga od Boga, Svetlost
od svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog, rođenog, ne
stvorenog, Jednosušnog Ocu, kroz Koga je sve postalo, kako ono
što je na nebu, tako i ono što je na zemlji.
Koji je radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao, ovaplotio
se, postao čovek, postradao i vaskrsao u treći dan, uzneo se na
nebesa. Koji će doći da sudi živima i mrtvima.
I u Duha Svetog.
A one koji govore: "Beše kada ga ne beše" i "Pre rođenja
ne beše", i "Da je postao iz nebića" ili tvrde da je Sin Božji postao
"iz druge ipostasi" ili "druge suštine", ili "da je stvorenje", ili da je
"promenljiv
ili preobraziv", takve proklinje saborna i apostolska
51
Crkva."
Pored rešavanja arijanske krize i usvajanja simvola vere, na
Prvom vaseljenskom saboru je doneto i 20 kanona (pravila), kao i
rešeni sporovi u vezi problema nastalih u okviru crkve u Egiptu.
Takođe, na ovom saboru je odbijen predlog zapadnih episkopa
kojim je bilo predviđeno da se uvede obaveza bezbračnosti (tj.
celibata) sveštenstva.
50
51
Vidi u: Navedeno delo: str. 538-539.
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 3.
25
http://biblijskaistina.blogspot.com
Dešavanja između I i II vaseljenskog sabora
Tri meseca nakon zasedanja sabora u Nikeji, u progonstvo
je odagnan i veliki Arijev prijatelj, nikomidijski episkop Jevsevije,
iako je do tada bio u velikom prijateljstvu sa carem Konstantinom.
No, ovo progonstvo je trajalo svega tri godine. Ugledni carevi
savetnici i Jevsevijevi prijatelji, ubedili su vladara da pomenutog
episkopa vrati iz izgnanstva. Isto tako, nakon što je ponovo saslušao
Arija, koji je pred njim izložio neku vrstu dvosmislenog
ispovedanja vere, i time, inače slabo upućenog Konstantina još više
ubedio da je spor oko njegovog učenja zapravo bio "spor oko
ničega", car je uputio episkopima zahtev da i bivšeg
aleksandrijskog prezvitera ponovo prime u crkvenu zajednicu.
Međutim, baš u to vreme (328. god. posle Hrista) na episkopsku
stolicu u Aleksandriji postavljen je Atanasije, koji je noseći zvanje
đakona, na nikejskom saboru bio ogorčeni Arijev protivnik. Ovaj
episkop je odbio da Arija primi nazad u svoju crkvu sve dok on
jasno i nedvosmisleno potvrdi nikejski simvol vere. Episkopa
Atanasija su u ovom stavu podržali i episkopi Jevstatije Antiohijski
i Markel Ankirski. Međutim, Arijevi prijatelji, Jevsevije
Nikomidijski i Jevsevije Kesarijski su, sa druge strane, na svoju
stranu pridobili mnoštvo episkopa koji su i ranije (pre sabora u
Nikeji) bili zbunjeni upotrebom filozofskog izraza "jednosuštan" –
kojeg je prvi upotrebio, mada u drugačijem značenju, već
anatemisani antiohijski episkop Pavle Samostatski.
Iz dana u dan, kao da sabora u Nikeji nije ni bilo, sve se
više povećavao broj onih koji su bili simpatizeri Arijevog učenja.
Sledstveno tome, 330. godine u Antiohiji je održan sabor pod
predsedništvom ep. Jevsevija Kesarijskog, a na kome je zbačen ep.
antiohijski Jevstatije i odagnan u progonstvo za vreme kojeg je i
umro trideset godina kasnije. Ne zaustavljajući se na tome, prijatelji
bivšeg aleksandrijskog prezvitera "osvetili" su se i preostaloj
dvojici "antiarijevaca", episkopu Atanasiju Aleksandrijskom i
Markelu Ankirskom. Ovog prvog su 335. godine u gradu Tiru u
Finikiji (takođe pod predsedavanjem ep. Jevsevija iz Kesarije), kao
"jeretika" (tj. glavnog zagovornika "jednosuštnosti") zbacili sa
episkopskog trona i nagovorili cara da ga protera u Trir na Rajni.
Godinu dana kasnije je, na crkvenom saboru u Carigradu, zbačen a
26
http://biblijskaistina.blogspot.com
52
potom proteran i episkop ankirski, Markel. Nakon ovih događaja
umro je i Arije, u poznoj starosti, i to baš u toku priprema za
njegovo svečano primanje u carigradskoj crkvi od strane ep.
Aleksandra, a po nalogu cara Konstantina. Uskoro je, nakon svoga
krštenja koje je obavio ep. Jevsevije Nikomidijski, umro i sam car
Konstantin (337. godine n.e.), kojeg su po pitanju vladavine nad
imperijom nasledila njegova tri sina. Na Zapadu zajedno su vladala
njih dvojica, Konstans I i Konstantin II, dok je Istoku vladao
Konstancije.
Na početku vladavine ove trojice, među kojima je
najuticajniji bio Konstantin II, bilo je dozvoljeno da se svi
anatemisani episkopi vrate na svoje katedre. U Aleksandriju se
vratio prognani ep. Atanasije, kojega je narod sa radošću dočekao.
Međutim, pristalice politike dvojice episkopa Jevsevija,
nikomidijskog i kesarijskog su, nakon što je Jevsevije iz Nikomidije
postavljen za carigradskog episkopa (gde je sa katedre smenio
"mlakog" branitelja arijevstva, ep. Pavla), u Antiohiji 339. godine,
na saboru ponovo izglasali proterivanje ep. Atanasija iz
Aleksandrije. Optužili su ga za nezakonito vraćanje i zauzimanje
vladičanske stolice. Aleksandrijskom episkopu nije pomoglo ni to
što su mu, na vest iz Antiohije o njegovom zbacivanju, podršku na
crkvenom saboru pružili svi egipatski episkopi. Atanasije je ponovo
morao da beži. Uz pomoć cara Konstancija, na katedru
aleksandrijskog episkopa je, na silu i uz mnoge nerede, postavljen
pro-arijevski nastrojeni ep. Grigorije iz Kapadokije:
"Egipatskom prefektu Filagriju, prijatelju Arijevom, bilo je
naređeno da Grigoriju pruži svaku pomoć. Na vest o njegovom
približavanju gradu, narod je pohrlio u crkve, braneći ih od jeretika.
U stvar je umešala policija, počele su sramne scene, ispražnjavanje
crkava uz pomoć vojne sile. Policija je tražila Atanasija, ali je on
uspeo da se sakrije – i 22. marta 339. godine Grigorije je svečano
ušao u Aleksandriju,
gde je počelo pravo proganjanje Atanasijevih
53
pristalica."
Nakon svog ponovnog zbacivanja, ep. Atanasije je utočište
našao na Zapadu, kod svojih prijatelja ep. kordobskog Osije i ep.
rimskog Julija, koji su bili pristalice nikejskog ispovedanja i nisu
52
53
Vidi u: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 541-542.
Aleksandar Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 120.
27
http://biblijskaistina.blogspot.com
bili naklonjeni Arijevom učenju. Episkop Julije je uz punu podršku
cara Konstansa (Konstantin II je umro 340. godine), sazvao sabor u
Rimu 341. godine sa namerom da reši nastali problem oko
Atanasijevog proterivanja. Iako su u Rim stigli i neki od
predstavnika carigradske crkve oni nisu učestvovali na saboru, već
su se pre njegovog početka vratili odakle su i došli. Ep. Julije je,
zajedno sa zapadnim episkopima zaključio da episkopi Atanasije i
Markel nisu jeretici, kako su to smatrali istočnjaci, te je doneo
odluku o njihovoj rehabilitaciji. Kao reakciju na ovaj sabor u Rimu,
istočnjaci su nešto kasnije, te iste 341. godine, sazvali ponovni
sabor u Antiohiji na kome su odbili odluke sabora starešina
zapadnih crkava. Sa druge strane, u Carigradu, nakon smrti ep.
Jevsevija (ranije nikomidijskog) struja antiarijevaca postavlja za
episkopa ranije zbačenog ep. Pavla. Međutim, car Konstancije ovog
episkopa na silu svrgava i na njegovo mesto postavlja arijevca
Makedonija. Tom prilikom je u uličnim
nemirima bilo pobijeno oko
54
3000 ljudi – pristalica episkopa Pavla.
Sledeći u nizu događaja koji se zbio u vezi problema
priznavanja i nepriznavanja nikejskog simvola vere, a koji bi
valjalo pomenuti, jeste zakazivanje i održavanje drugog velikog
crkvenog sabora (koji je trebao da bude Drugi vaseljenski sabor) na
inicijativu cara zapadnog krila imperije – Konstansa I. Ovaj sabor je
održan 343. godine u gradu Serdiki (današnja Sofija u Bugarskoj),
ali umesto da bude koristan za međusobno usaglašavanje stavova i
preko potrebno pomirenje, on je poslužio za dalje usložnjavanje i
zaoštravanje situacije. Evo šta o ovom saboru saznajemo iz crkvene
istorije:
"Sabor je održan u drugoj polovini 343. godine. Međutim,
do opšteg, zajedničkog sabora ipak nije došlo. Namera da se na tom
skupu susretnu obe struje – nije ostvarena. Održana su dva posebna
sabora, jedan za istočnjake, jedan za zapadnjake. (...) Zapadnjaci,
oko sto episkopa, smestili su se u civilnim zgradama, pored
Rotonde, kompleksa sv. Georgija (...) Episkop Osija Kordobski koji
je predsedavao i u Nikeji, predsedavao je i tom saboru zapadnjaka.
(...) Istočni episkopi, uviđajući da je inicijativa za saziv sabora
potekla od Konstansa, nisu posebno ni žurili u Serdiku. Zadržali su
se u Filipolju, gde su pristigli avgusta 343. godine. Grupa je bila
54
Vidi u: Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu str. 39-40.
28
http://biblijskaistina.blogspot.com
nešto manja od zapadnjaka, najviše do 80 episkopa. Prema
Sozomenu, uputili su dopis episkopima zapada u Serdici,
obaveštavajući ih da neće prisustvovati njihovom skupu (...),
ukoliko na njihovim sednicama prisustvuju Atanasije, Markel i
ostali episkopi, koje su, oni, saborima raščinili (...). Ipak uviđajući
da bi nedolaskom više pogoršali svoj položaj a i svog cara
Konstatacija (tj. Konstancija; prim. I. S.), došli su u Serdiku. (...)
Vođe istočne grupe bile su: episkopi Stefan Antiohijski, Akakije
Kesarijski, Teodor Heraklejski, te Valens Mursanski i Ursacije
Singidunumski (koji su do dolaska istočnjaka bili deo zapadnog
sabora, ali kao arijevci, ti Goti priključuju se istočnjacima). Kako su
sednice držane odvojeno, do jedinstva u Serdici nije ni moglo doći.
Obe grupe, prostorno, bile su veoma blizu, uz mogućnost da se
dovikuju (...). Te odvojene sednice obavezno su završavale
uzajamnim anatemama. Tako su Istočnjaci svrgnuli episkope
zapada: Julija, Protagena, Maksimina i Gaudencija, smatrajući ih
najodgovornijim za rehabilitaciju svrgnutih: Atanasija, Pavla,
Markela, Aselpa. (...) Zapadna skupština po odlasku istočnjaka,
prihvatila je donete odluke sa Rimskog sabora 341. god., ali opet
pojedinačno je razmatrala slučajeve zbačenih episkopa. Izvršena je
rehabilitacija episkopa: Atanasija, Markela i Aselpa (iz Gaze). (...)
Potom je doneta odluka o zbacivanjima episkopa, koji su izabrani
bili na mesta zbačenih: Grigorija za Aleksandriju, Vasilija za
Ankaru, Kvintilijana za Gazu. Potom su (anatemisali; prim. I. S.) i
vođe istočne
grupe, episkope: Stefana, Akakija, Ursa, Valensa i
55
Teodora."
I pored toga što smo uvideli da su, umesto postizanja sloge
i jedinstva u veri, episkopi Zapada i Istoka jedni druge međusobno
anatemisali i svrgavali (iako zapravo ta svrgavanja i anateme
(prokletstva) nisu imala gotovo nikakav suštinski i posledi čni
značaj u datoj situaciji), povratak Atanasija – po treći put – na
katedru aleksandrijskog episkopa, bio je ipak izvestan. Tu izvesnost
je dokazala i odlučnost Konstansa I da objavi rat svome rođenom
bratu Konstanciju – koji je već bio u ratnom sukobu sa
Persijancima, ukoliko Atanasije ne bude rehabilitovan. I tako je,
nakon smrti ep. Grigorija iz Kapadokije, Atanasije ponovo postao
aleksandrijski episkop, i pored velikog protivljenja njegovih
55
Navedeno delo, str. 41-42. Naglasak moj.
29
http://biblijskaistina.blogspot.com
56
neistomišljenika – istočnih episkopa. Ipak, nekoliko godina nakon
Atanasijevog povratka, a posle smrti vladara zapadnog dela carstva
(350. godine), vladar Istoka, pro-arijevski orijentisani car
Konstancije postao je samovladar čitave imperije. I ponovo,
otpočeo je progon branilaca nikejskog ispovedanja. Ovoga puta, i
sam car i njegovi hrišćanski savetnici (arijanci), odlučili su da
izdejstvuju vaseljensku (opštecrkvenu) odluku o zbacivanju
Atanasija sa aleksandrijske katedre. To je moglo biti učinjeno samo
ukoliko bi i sabor zapadnih episkopa potvrdio takvu odluku.
Međutim Zapad je uglavnom u to vreme bio "ortodoksan" i
pridržavao se nikejskog ispovedanja. Sa druge strane, Atanasije je
na zapadu imao brojne prijatelje među tamošnjim episkopima.
Istočni episkopi su nagovorili cara da na silu postignu ono što se
milom nije moglo:
"I Imperator i njegovi savetnici su shvatili da dokle god se
Atanasije oslanja na Zapad, njegova osuda ne može da ima
vaseljenski karakter. Zato je, pre svega, bilo potrebno poraziti
Zapad, naterati ga da se potčini državnoj vlasti. Godine 352. u
Rimu je umrlog Julija zamenio papa Liberije. Car je od njega
zatražio sazivanje sabora i osudu Atanasija. Papa je pokušao da se
odbrani, ali bezuspešno. Godine 355. tri stotine zapadnih Episkopa
u Milanu,
gde se u to vreme nalazio dvor, popustilo je pred grubom
57
silom . "Moja volja je za vas kanon", rekao je Konstantije na
molbu Episkopa da se kanonskim merilima istraži pitanje i svi su,
osim nekoliko nepokolebljivih, potpisali osudu Atanasija. Njih su
odmah prognali. Prognali su i Liberija, koji je odbio da prizna
56
Kao što možemo da uočimo, Konstancijev pristanak na ponovni povratak
Atanasija u Aleksandriju nije bio rezultat njegovog izmenjenog teološkog
mišljenja, već posledica političkog pritiska koji je došao od strane njegovog pronikejski
raspoloženog brata Konstansa.
57
Još jedan od dokaza neprincipijelnosti takozvanih branilaca "pravoverja"
prikazao se i u ovom slučaju. Dok su Hristovi apostoli sa radošću podnosili
progonstva koja su nastupala zbog njihovog čvrstog zastupanja Istine i stava da
"Boga treba slušati više nego ljude" (Dela ap. 5:29, 33, 40-42), dotle su, kao što
vidimo, branioci "istine" u kasnijim vekovima popuštali pod pritiscima i, zbog
opasnosti da izgube sopstvenu lagodnost, vršili izdaju svojih verskih uverenja.
Upravo u skladu sa ranije citiranim rečima apostola Pavla, koji je upozorio da će
mnogi od onih koji imaju obličje pobožnosti postati "izdajnici... koji više vole
slasti nego Boga." (2. Tim. 3:4).
30
http://biblijskaistina.blogspot.com
odluku sabora. Istovremeno carski činovnici
su obilazili čitav
58
Zapad sakupljajući od Episkopa potpise."
Godinu dana nakon sabora u Milanu, Atanasije je uz
upotrebu vojne sile ponovo zbačen sa episkopske stolice i narednih
šest godina se krio u egipatskoj pustinji. Evo šta o ovom vremenu
dalje saznajemo iz crkvene istorije:
"Potom je saborima u Sirmijumu 351. godine, u Arlu 353. i
u Milanu 355. godine opet bio zbačen ep. Atanasije, te njegovo
treće progonstvo počinje 356. godine. Sprovedeno je masovnije
ekskomuniciranje, sada uglavnom po odredbama Serdičkog sabora
istočnjaka, i to: ep. Osije Kordobskog, ep. Pavlina Trijerskog, ep.
Ilarija Piktavijanskog, ep. Jevsevija Varcelskog, ep. Lucifera
Kalarskog, te ep. Liberija Rimskog. Car Konstancije otišao je i
dalje, te je na saborima iz 359. godine (istočni održan u Seleukiji,
zapadni u Riminiju, a opšti sabor u59 Carigradu 360. godine)
arijanstvo proglasio državnom verom."
Ipak, ubrzo nakon što je arijanizam dostigao svoju najvišu
tačku tako što je izvršio pritisak na čitavu Crkvu u vezi usvajanja
"Sirmijskog manifesta" (357. godine) koji je predstavljao
formulaciju vere koja je bila otvoreno arijanska, car Konstancije,
kao njihov glavni pokrovitelj, je umro (361. god). Njega je nasledio
tzv. Julijan Apostata (Otpadnik), koji je uspostavio punu religijsku
slobodu, nadajući se, prema A. Šmemanu, da će se hrišćani žestoko
posvađati i time konačno diskreditovati svoju veru u očima sviju. U
isto vreme, zbog uvođenja jednakih prava za pripadnike svih
religija, bilo je zabranjeno pokrštavanje neznabožaca, te je ep.
Atanasije, malo nakon što se trijumfalno vratio u Aleksandriju,
ponovo morao da beži pred predstavnicima nove vlasti iz razloga
što je u hrišćanstvo preobratio nekoliko paganki. Nakon smrti
Konstancijevog naslednika 363. godine, legije su na presto dovele
ostarelog generala Valentinijana. Budući da je na Zapadu osuda ep.
Atanasija (koji je u međuvremenu, za vreme vladavine Julijana 362.
u Aleksandriji održao još jedan sabor na kome je potvrđeno
nikejsko ispovedanje vere) i nikejskog simvola bila nametnuta
silom od strane Konstancija, tamošnji episkopi su se ponovo vratili
ispovedanju vere koja je bila definisana na saboru u Nikeji 325.
58
59
Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 127. Naglasak moj.
M. Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 43. Naglasak moj.
31
http://biblijskaistina.blogspot.com
godine. Tome je umnogome pomoglo i to što je novoproglašeni car
Valentinijan bio neopredeljen i nepristrasan po pitanju verskih
pitanja koja su bila sporna. Sa druge strane, istaknutim
angažovanjem tzv. "velikih Kapadokijaca", Vasilija Velikog,
Grigorija Bogoslova i Grigorija Niskog, i situacija na Istoku je
počela da se menja. Ova trojica uticajnih bogoslova, zajedno sa
četvrtim, Atanasijem Aleksandrijskim, konačno su na kraju
doprinela trijumfu nikejskog ispovedanja vere – koje se desilo na
zasedanju tzv. Drugog vaseljenskog sabora u Carigradu 381.
godine.
Ipak, kao što smo to više puta naglasili, tokom čitavog
perioda koji je protekao između Prvog i Drugog vaseljenskog
sabora, vladala je atmosfera velikih rasprava, svađa, pretnji,
zbacivanja i proterivanja među crkvenim velikodostojnicima onoga
vremena. Opisujući ovaj period crkvene istorije i neslavno
ponašanje ljudi koji su se nazivali sledbenicima Onoga "koji kada
su ga vređali
– nije odgovarao uvredom, kada je stradao – nije
60
pretio" , Aleksandar Šmeman je zaključio:
"Počelo je deljenje Episkopa na bogoslovske "partije",
formulisanje stalno novih određenja vere, uzajamna izopštenja,
sabori i skupštine. Kasnije je crkveni istoričar Sokrat upoređivao
ovo vreme sa bitkom
po noći, kada niko ne zna gde je neprijatelj a
61
gde prijatelj."
DRUGI VASELJENSKI SABOR
Na Drugom vaseljenskom saboru kojeg je u Carigradu
sazvao car Teodosije, nije rešen samo spor kada je u pitanju
verovanje Arija i njegovih pristalica. Naime, tokom više decenija
koje su protekle od nikejskog sabora, za vreme kojih se, kao što
smo videli, odvijala velika borba između pristalica i protivnika
Arijevog učenja, nastala su još neka osobena teološka mišljenja. I
ona su odudarala od ispravnog verovanja u Svetu Trojicu koje su
zastupali Atanasije Veliki i njemu slični, po ovom pitanju,
pravoverni episkopi. Među ovim učenjima najistaknutija su dva, čiji
su začetnici bili episkopi Apolinar iz Laodikije sirijske (koji je bio
60
61
Vidi: 1. Petrova 2:21-23.
Istorijski put Pravoslavlja, str. 128. Naglasak moj.
32
http://biblijskaistina.blogspot.com
pripadnik struje antiarijevaca) i Makedonije Carigradski (koji je bio
pristalica Arijevog učenja, ili bolje rečeno – poluarijevac). Učenja
episkopa Apolinara i Makedonija su na Drugom vaseljenskom
saboru bila osuđena kao pogrešna – i to sa pravom. Na ovom mestu
želim da napravimo kratak pregled događaja koji su doveli do
sazivanja ovog sabora, da se upoznamo sa Apolinarovim i
Makedonijevim učenjem, kao i sa samim tokom saborskog
zasedanja.
Kao što sam napomenuo maločas, ep. Apolinar
(Apolinarije) je bio pripadnik struje antiarijevaca, koji je po svaku
cenu želeo da dokaže istinitost dogme o potpunom božanstvu Isusa
Hrista. U svom nastojanju da pobije Arijevo krivoverje koje je
negiralo Hristovu božansku prirodu, ep. Apolinar je svoje učenje
doveo do suprotne krajnosti, tj. do odricanja potpunosti Hristove
ljudske (čovečanske) prirode. Ovaj episkop je smatrao da je Isus iz
Nazareta, svojim začećem i rođenjem od strane device Marije od
nje primio ljudsko telo i ljudsku dušu (tj. čovečju mentalnu prirodu
– psihu) ali nije primio ljudski duh. Umesto tog duha, smatrao je
Apolinar, u Hristovo biće naselio se božanski Logos, tako da je
Isusovo "čoveštvo" bilo nepotpuno, tj. različito od čoveštva drugih
zemaljskih ljudi. Evo kako Apolinarovo verovanje opisuju neki od
pravoslavnih autora:
"Episkop laodikijski Apolinarije potekao je iz redova
pravoslavne partije. (...) Apolinarije (je) smatrao da Hristos,
primivši kroz ovaploćenje ljudsku dušu i telo, nije primio i
specifični deo ljudskog bića – ljudski duh, jer ovaj neophodno
pretpostavlja slobodu volje, a sa njom i sklonost ka grehu. Ljudski
duh je, po Apolinarijevom mišljenju, u Hristu zamenjen Božanskim
62
Logosom koji gospodari nad zlim sklonostima primitivne duše."
Ovo učenje ep. Apolinara (koji je umro 390. god.) osudio je
i pomesni crkveni sabor održan u Aleksandriji 362. godine. Nakon
što se ovaj episkop odvojio od zvanične Crkve i započeo okupljanje
svojih pristalica, osuđen je i od strane episkopa okupljenih na
saboru u Rimu 375. godine. Konačna osuda i proglašenje
pogrešnim ovoga verovanja došla je na Drugom vaseljenskom
saboru 381. godine u Carigradu.
62
Sedam stubova premudrosti, Beograd 2004. str. 24.
33
http://biblijskaistina.blogspot.com
Sa druge strane, u dobu za koje smo ranije utvrdili da je
proticalo u duhu nadmoći arijevaca nad zastupnicima nikejskog
ispovedanja, na carigradsku katedru je postavljen ep. Makedonije.
Iz njegovog uma proisteklo je učenje koje je prihvatio manji broj
episkopa poluarijevaca, a koji se ticao položaja Svetog Duha u
odnosu na Oca i Sina. Naime, na Prvom saboru u Nikeji o osobi
Svetog Duha se nije raspravljalo, niti je pak dogmatski određen
položaj Duha u odnosu na božanstvo Oca i Sina u okviru dogme o
Svetoj Trojici. Tako, učenje koje je zastupao ep. Makedonije sve do
svoga svrgavanja 360. godine (nakon čega je ubrzo i umro), a koje
je kasnije vatreno širio njegov đakon, kasnije episkop nikomidijski
Maratonije, glasilo je da je Sveti Duh manji i od Oca i od Sina, te
da zapravo predstavlja stvorenje Boga Sina:
"Vremenom se po pitanju Lica Duha Svetog iz sredine
poluarijanaca izdvojila posebna partija Makedonijevaca, nazvanih
po Konstantinopoljskom episkopu Makedoniju (355-359): ova
partija, poštujući Duha Svetog kao Treće Lice Presvete Trojice
samo po časti, razlikovala Ga je po suštini od Prva
Dva Lica,
63
smatrajući Duha Svetog za stvorenje, a ne za Boga."
Protiv ovakvog učenja sledbenika ep. Makedonija (koje su
nazivali i makedonijevcima - "pneumatomahima" – tj. onima koji se
bore protiv Duha Svetoga) borili su se nama od ranije poznati
zastupnici nikejskog veroispovedanja. Evo šta o njima, kao i
samom sazivanju Drugog vaseljenskog sabora kazuje istoričar
Jevsevije Popović u svome delu:
"Atanasije Veliki beše prvi, koji je od 358. ustao i protiv
pnevmatomaha, i njemu se pridružiše Vasilije Veliki (umro 379.),
oba Grigorija, naime Grigorije Nazijanzin i Grigorije Niski i drugi,
koji su branili kako potpuno božanstvo Sina, tako i potpuno
božanstvo Duha Svetog, Njegov ishod od Oca i Njegovu
jednosušnost (jednobitnost) sa Ocem i Sinom. Ali budući da je
stranka makedonijevaca čak i među episkopima, koji pređoše u
pravoslavlje, bila velika te budući da je bilo mnogo takvih
makedonijevaca, koji doduše priznavahu potpuno božanstvo Sina,
ali koji ne htedoše priznati božanstvo Svetog Duha i Njegovu
jednosušnost sa Ocem i Sinom, to je Teodosije Veliki naskoro posle
svoga stupanja na presto sazvao u Carigrad nov vaseljenski sabor ili
63
Navedeno delo, str. 25.
34
http://biblijskaistina.blogspot.com
upravo generalni koncil svoga, t.j. Istočnorimskog Carstva. Na
njegov poziv došlo je u Carigrad 381. 64
godine 150 pravoslavnih
episkopa i 36 makedonijevskih episkopa."
Nakon što se, dakle, u Carigradu okupio relativno mali broj
episkopa (od ukupnog
broja koji je postojao u tadašnjem
65
hrišćanskom svetu) , saborsko zasedanje je otpočelo pod
predsedavanjem antiohijskog arhiepiskopa Meletija.
Prvi predmet rasprave je bio popunjavanje katedre
carigradskog episkopa, sa čijeg je trona car Teodosije 380. godine
proterao arijevca Demofila. Veći deo episkopa, do tog trenutka
prisutnih na saboru, složio se da na tronu episkopa prestonog grada
ostane dotadašnji episkop malog gradića Sasima u Kapadokiji,
Grigorije Nazijanzin, kojeg je na njega, posle proterivanja ep.
Demofila, postavio car Teodosije. No ipak, Grigorije Nazijanzin
nije bio jedini "pretendent" za trajno zauzimanje katedre
carigradskog episkopa. Postojao je još jedan, njegov nazoviprijatelj, filozof Maksim Kinik (Cinik), koji je bio poreklom iz
Egipta. Ovog čoveka su za episkopa namenjenog carigradskoj
eparhiji hirotonisali (rukopoložili) egipatski episkopi na čelu sa ep.
Petrom iz Aleksandrije. Kao osnov za rukopolaganje Maksima
Kinika za episkopa carigradskog, poslužila je činjenica da je
Grigorije Nazijanzin na mesto carigradskog episkopa došao na
"nekanonski" način – pošto je već imao svoju episkopiju. Naime,
prema 15. pravilu koje je doneseno na Prvom saboru u Nikeji,
postoji odredba koja glasi da episkop ne sme da prelazi sa jedne
katedre na drugu. Evo kako glasi ovo pravilo (kanon) nikejskog
sabora:
"Zbog mnogih smutnji i razdora koji se događaju, našlo se
za korisno da se iskoreni običaj koji postoji po nekim mestima, a
koji je protivan apostolskom pravilu, tj. da ni jedan episkop, niti
sveštenik, niti đakon ne može prelaziti iz jednog grada u drugi. A
ako nakon ove odredbe svetog i Velikog sabora neko ipak postupi
protivno ovome, takav prelazak neka bude nevažan i neka se dotični
64
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 556.
Broj episkopa je bio znatno manji od onog koji je bio prisutan na nikejskom
saboru 56 godina ranije.
65
35
http://biblijskaistina.blogspot.com
klirik vrati
crkvi u kojoj je rukopoložen za episkopa, sveštenika ili
66
đakona."
Međutim, očigledno se oglušujući o ovo pravilo i
upozorenje koje su doneli "sveti oci" nešto više od pola veka ranije,
prisutni episkopi su ipak odlučili da bivši episkop gradića Sasima
postane episkop carigradski. Ubrzo nakon donošenja ovakve odluke
predsedavajući na saboru ep. Meletije antiohijski umire a na
njegovo mesto biva postavljen novoustoličeni episkop "Novoga
Rima" Grigorije. No, izgleda da sudbina nije bila naklonjena ovom
episkopu – barem ne što se tiče njegovog ostajanja na ovom
vladičanskom prestolu. Naime, jedan od problema koji je ep.
Grigorije hteo da reši na ovom saboru jeste pitanje upražnjenog
mesta antiohijske katedre, nastale nakon smrti ep. Meletija. U
Antiohiji je, zapravo, već ranije postojao Meletijev "suprotepiskop" po imenu Pavlin,
koji je u odnosu na Meletija delovao kao
67
svojevrsna opozicija. Grigorije se zalagao da se nakon Meletijeve
smrti na antiohijsku katedru ne postavlja novi episkop, već da se za
zakonitog episkopa prizna već postojeći Pavlin. Međutim, većina
episkopa na saboru na to nije pristala, već je za zakonitog episkopa
u Antiohiji postavila dotadašnjeg prezvitera Flavijana. U isto
vreme, pristigli su i neki episkopi iz Egipta i iz Makedonije, koji si
bili pristalice stranke Maksima Kinika, i kritikovali Grigorija
Nazijanzina da je nepravedno postupio nekanonski preuzimajući
carigradski katedru.
"Neprimanje njegovih predloga u pogledu antiohijskog
raskola i ta prebacivanja tako rastužiše osetljivog i miroljubivog
Grigorija, da je odmah zahvalio, uzeo dirljiv oprost od sinoda i
Carigrada i vratio se u svoju postojbinu,
gde je ostatak svoga života
68
proveo u studijama i samoći."
Nakon povlačenja ep. Grigorija, katedra carigradskog
episkopa je ponovo bila upražnjena. Oci sabora su pred cara
Teodosija izneli više imena onih ličnosti koje su smatrali za
66
Knjiga pravila, str. 18.
Ovaj raskol se u Antiohiji pojavio početkom šezdesetih godina IV veka.
Episkopi Meletije i Pavlin su delovali u okviru iste antiohijske crkve, "svaki je
imao svoje pristalice koje su bile u nepomirljivom neprijateljstvu prema
pristalicama suprotne strane." Vidi u: Sedam stubova premudrosti, Beograd 2004,
str.
27.
68
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 557.
67
36
http://biblijskaistina.blogspot.com
podobne da vrše episkopsku funkciju i sposobne da nastave sa
predsedavanjem saborskim zasedanjima. Pored ostalih, na listi
predloženih "kandidata" nalazio se i stari senator Nektarije, koji, što
je veoma bitno da naglasimo, još uvek nije bio ni kršten. Car
Teodosije se odlučio baš za ovog kandidata. Evo kako izbor i
ustoličenje novog episkopa opisuje jedan pravoslavni izvor:
"U junu 381. godine, posle oproštajne reči ocima sabora,
svetitelj Grigorije je otputovao u svoj Nazijanz. Oci sabora su na
njegovo mesto izabrali senatora Nektarija, koji je još bio samo
oglašen, te je stoga odmah kršten i tokom nekoliko narednih dana
rukopoložen u sve sveštene činove, zajedno sa episkopskim, tako da
je čak i episkopske
odežde nosio preko bele haljine
69
novokrštenoga."
Ono što bismo mogli da postavimo kao komentar na
ovakav izbor i postavljanje novog episkopa u službu jeste da je ono
učinjeno suprotno učenju Svetog pisma, ali i principima i pravilima
ustanovljenim na ranijim crkvenim saborima, uključujući i sabor u
Nikeji. Naime, Svetim pismom, takozvanim apostolskim pravilima
(koja su nastala u posleapostolskoj epohi) kao i kanonima Prvog
vaseljenskog sabora izričito je zabranjeno da se na mesta
nadglednika i starešine (episkopa) nad crkvenim životom i radom
postavlja tek obraćena i krštena osoba. Evo kako glasi biblijski tekst
koji govori o ovoj temi, kao i pomenuti kasnije usvojeni kanoni:
"Episkop, dakle, treba da je neporočan, jedne žene muž,
trezven, razborit, pristojan, gostoljubiv, kadar poučiti, ne pijanica,
ne ubojica nego blag, ne naklonjen svađi, ne srebroljubac 70
(...) ne
novoobraćeni, da se ne naduje i padne pod đavolsku osudu."
"Neumesno je da onaj ko je tek izašao iz neznabožačkog
života i primio krštenje, ili se iz nevaljalog života obratio u veru, da
se takav odmah postavi za episkopa. Jer, nije primereno da onaj
koji još ni sam nije ispitan postaje 71
učitelj drugih, osim u slučaju da
se to dogodi po Božijoj blagodati."
"Pošto se mnogo toga, ili po nuždi ili nastojanjem ljudi,
dogodilo protiv crkvenog pravila, tako da neki ljudi koji su tek
prešli u veru iz neznabožačkog života, i tek su neko kratko vreme
69
Sedam stubova premudrosti, str. 27. Naglasak moj.
1. poslanica Timoteju 3:2-3, 6. Naglasak moj.
71
Knjiga pravila, str. 13. Citat tzv. 80. apostolskog pravila.
70
37
http://biblijskaistina.blogspot.com
upoznati sa osnovama hrišćanske vere, te su takvi ljudi gotovo tek
što su izašli iz krstionice postavljani na mesto episkopa ili
sveštenika, postalo je neophodno da se (pravilom) odredi da se
takve stvari više ne čine jer, za obučavanje (napredovanje) u veri
potrebno je vreme, a takođe i nakon krštenja potrebno je uveriti se u
to da li su pomenuti ljudi dostojni za te činove sveštenstva.
Apostolsko kazivanje po ovom pitanju veoma je jasno: "Ne
da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju" (1. Tim.
novokršten,
72
3, 6)."
No ipak, bez obzira što su "sveti oci" ovako "nekanonski"
hirotonisali i postavili novog carigradskog episkopa, on je otpočeo
sa predsedavanjem daljeg toka zasedanja Drugog vaseljenskog
sabora.
Na ovom saboru bilo je prisutno ukupno 186 episkopa
uglavnom sa Istoka, i to 36 zastupnika Makedonijevog učenja o
"stvorenosti" osobe Svetog Duha i 150 episkopa koji su ovom
učenju stajali nasuprot. Pošto su uočili da predstavljaju znatnu
manjinu na saboru, zastupnici učenja koje je začeo Makedonije
napustili su zasedanje. Preostali episkopi su, pak, osudili
makedonijevstvo:
"Pošto je onih 36 makedonijevskih episkopa napustilo
sinod,
preostali
150
pravoslavnih
episkopa
osudiše
makedonijevstvo, apolinarstvo, poluarijevstvo, arijevstvo t.j.
omiizam i evnomijevstvo, i dopuniše nikejski simvol do sadašnjeg
svršetka i formuliraše ga jasnije i u nekim dotadanjim njegovim
delovima ili bolje potvrdiše nikejski simvol, koga je dotadanja
crkvena praksa protiv makedonijevstva i drugih heterodoksija tako
razvila. Tako je postao Nikeo-carigradski
simvol, koji je do danas
73
svugde očuvao svoj ikumenski ugled."
Nikeo-carigradski simvol vere glasi ovako:
"Verujem u jednoga Boga, Oca, Svedržitelja, Tvorca
neba i zemlje i svega vidljivog i nevidljivog.
I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg,
Jedinorodnog, od Oca rođenog pre svih vekova; Svetlost od
72
73
Knjiga pravila, str. 15. Citat 2. pravila Prvog vaseljenskog sabora.
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 557-558.
38
http://biblijskaistina.blogspot.com
Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog; rođenog, ne
stvorenog, jednosuštnog Ocu, kroz Koga je sve postalo.
Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao s
nebesa, i ovaplotio se od Duha Svetoga i Marije Djeve, i
postao čovek.
I raspet za nas u vreme Pontija Pilata, i stradao i
pogreben;
I vaskrsao u treći dan, po Pismu;
I vazneo se na nebesa i sedi sa desne strane Oca;
I opet će doći sa slavom, da sudi živima i mrtvima,
Njegovom carstvu neće biti kraja.
I u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca
ishodi, sa Ocem i Sinom zajedno se poštuje i zajedno slavi,
Koji je govorio kroz proroke.
U jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.
Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehova.
Čekam vaskrsenje mrtvih.
74
I život budućeg veka. Amin."
Ovaj simvol prihvatile su i crkve na Zapadu, iako njihovi
predstavnici nisu učestvovali na saboru u Carigradu. No, pored
prihvatanja simvola, zapadni sinodi su se u početku suprotstavili
rešenjima koja su doneli učesnici Sabora – a u vezi zbacivanja
Maksima Kinika i problema antiohijskog crkvenog raskola. Do
prihvatanja ovih rešenja od strane zapadnih episkopa došlo je tek
kasnije.
U svakom slučaju, na ovom saboru je doneto ukupno četiri
kanona, iako se u literaturi o75Vaseljenskim saborima često može
naći informacija o njih sedam.
74
Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 29.
"Iako se u grčkim, slovenskim i ruskim izdanjima Drugom Vaseljenskom saboru
pripisuje sedam pravila, ustvari pripadaju mu samo prva četiri koja pominju
crkveni istoričari V veka. Peto i šesto pravilo potiču od Konstantinopoljskog
sabora iz 382. godine, dok je sedmo pravilo zapravo skraćena poslanica sastavljena
na Trulskom saboru (iz 692. godine) i upućena antiohijskom episkopu Martiriju od
strane Konstantinopoljske Crkve." Sedam stubova premudrosti, str. 29.
75
39
http://biblijskaistina.blogspot.com
Sumirajući celokupnost događaja odigranih pre i u toku
ovog velikog i posve značajnog crkvenog zasedanja, možemo da
zaključimo da su, i pored određenih odstupanja od učenja Svetog
pisma i ranijeg Prvog vaseljenskog sabora, crkveni oci pravilno
postupili osuđujući učenja ep. Apolinara i Makedonija. No, ipak,
sve ono što smo mogli da primetimo – a što je vidljivo i iz samih
dešavanja, dokazuje da su, naravno, crkveni autoriteti iz prošlosti
bili samo pogrešivi ljudi koji su činili najrazličitije propuste i
greške, kako protiv biblijske nauke, tako i protiv svoje sabraće
(episkopa) sa kojima su delili ista ili slična verska načela.
Ova pogrešivost episkopa iz davne prošlosti biće još očitija
u narednom periodu, kada će doći do značajnijih izmena u
verovanju "Crkve" u odnosu na Sveto pismo, kao i još oštrijih
sukoba između pripadnika međusobno suprotstavljenih teoloških
struja.
U narednom delu ovog poglavlja, upoznaćemo se sa
dešavanjima koja su prethodila i koja su se odigrala tokom Trećeg
vaseljenskog sabora.
TREĆI VASELJENSKI SABOR
Teološki spor koji je doveo do održavanja tzv. Trećeg
vaseljenskog sabora, izbio je na relaciji međusobno suprotstavljenih
bogoslovskih škola Aleksandrije i Antiohije i njihovog tumačenja
Svetog pisma i crkvenog predanja. U periodu za vreme i nakon
smrti apostola, hrišćanske crkve su bile posejane na različite
lokacije u Rimskom carstvu, gde su, malo po malo, počele da
potpadaju pod uticaj nehrišćanskih ideologija i filozofskih pravaca.
Različite filozofske ideje su izvršile upliv u hrišćansku misao te
tako počele da menjaju izvorno značenje i tumačenja biblijskih
učenja.
Evo šta o uzrocima i poreklu spora između glavnih
predstavnika ove dve škole, Nestorija (iz Antiohije) i Kirila (iz
Aleksandrije), koji je doveo do održavanja pomenutog sabora, kaže
Aleksandar Šmeman u svom delu:
"Nestorije i Kirilo su pripadali dvama različitim pravcima
ili dvema "školama" hrišćanske misli, dvama različitim načinima
"psihološkog" doživljavanja samoga Hrišćanstva, koji su se
formirali postepeno i davno pre početka hristološkog spora. To su
40
http://biblijskaistina.blogspot.com
bile škole Antiohijska i Aleksandrijska. Razlike između njih
tumačene su mnogim uzrocima – različitim filosofskim uticajima
(Aristotelovog kod "antiohijaca", Platonovog kod "aleksandrijaca"),
suprotstavljanjem semitskog "realizma" jelinističkom "idealizmu",
razlikama u religijskim navikama i tradicijama. U svakom slučaju,
razlika se ticala upravo pristupa religiji, prvobitnih intuicija pri
obrazovanju svesti. Sa bogoslovskog aspekta, ona se izražavala
uglavnom u različitim metodama tumačenja Svetoga Pisma.
"Antiohijci" su se plašili alegorija, simbola, umnožavanja
"duhovnih značenja", svega onoga što se tako bogato rascvetalo već
kod Origena (Origen je pripadao aleksandrijskoj školi; prim. I. S.).
Oni su, pre svega, tražili bukvalni smisao, istorijsku tačnost u
razumevanju
teksta, i tek onda izvodili svoje bogoslovske
76
zaključke."
Dok su se, dakle, predstavnici antiohijske škole zalagali za
bukvalni pristup tumačenju Svetog pisma, aleksandrijci su više
naginjali ka produhovljavanju i traženju simbolizma u biblijskim
tekstovima. Da bismo prešli na proučavanje verskog učenja koje je
zastupao carigradski episkop Nestorije, a protiv koga se podigao
Kirilo episkop aleksandrijski, i razmotrili proces održavanja Tre ćeg
vaseljenskog sabora, kao i svih propratnih događaja, moramo da se
pobliže upoznamo sa uzrokom koji je do njega doveo.
Jedan od glavnih učesnika Drugog vaseljenskog sabora,
episkop Diodor Tarski, kao i njegov učenik Teodor Mopsuetski,
zastupali su verovanje koje je podrazumevalo božansko poreklo
Isusa Hrista, ali ipak na drugačiji način nego što je to izloženo na
saboru održanom u Carigradu 381. godine. Naime, nasuprot učenju
ep. Apolinara, čije je verovanje na ovom saboru bilo osuđeno (a
koje je propagiralo veru u to da je Hristos umesto ljudskog duha
posedovao božanski Duh, tj. da nije posedovao potpunu ljudsku
prirodu), episkopi Diodor i Teodor su u prvom redu isticali više
Isusovo čoveštvo. Verovanje ovih episkopa dodatno je razradio
njihov učenik, najpre monah i prezviter iz Antiohije po imenu
Nestorije, koji je od 428. godine postavljen na katedru carigradskog
episkopa. Evo kako je glasilo učenje Teodora Mopsuetskog, koga je
javno propovedao ep. Nestorije:
76
Istorijski put Pravoslavlja, str. 157.
41
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Diodor Tarsijski napadajući mišljenje Apolinarija,
nastojao je više da učvrsti shvatanje o Hristu, naglašavajući nešto
više u njemu Čoveka. Ali njegov učenik Teodor Mopsuetski – idući
još dalje, tvrdio je da bi sjedinjenja priroda u Hristu samo
ograničavala Hristovo Božanstvo, pri čemu je, po njemu,
sjedinjenje samo spoljašnje, a ne suštinsko. (...) Dakle, Teodor je
prihvatao natprirodno rođenje Hrista, ali u njemu vidi samo čoveka
Isusa, koji se tek postepeno sjedinjuje sa Logosom, kroz iskušenja i
stradanja, koja trpi čovek, a koja on uspešno savlađuje "Neka
bude
77
volja tvoja", postavši savršen tek u momentu Vaskrsenja."
Dakle, učenje Teodorovo, kao i Nestorijevo podrazumevalo
je da Hristos poseduje, pored čovečanske i božansku prirodu
(prirodu Boga Logosa), ali da ove dve prirode nisu baš tako čvrsto
"povezane" jedna sa drugom:
"...to je Nestorije gledao, da stane na put tom učenju
(učenju ep. Apolinara; prim. I. S.) strogim razlikovanjem Boga i
čoveka u Hristu, i dok je dokazivao potpuno božanstvo i potpuno
čovečanstvo u Hristu, mislio je, da će najbolje dokazati tako, što je
rekao: sasvim je nešto drugo Bog Sin, a sasvim nešto drugo čovek
Hristos... (...) On je na taj način iz Hrista napravio dva lica,
božansko 78i čovečansko lice, između kojih je samo vrsta neprestanog
doticaja."
Upravo iz tog razloga, Nestoriju se činilo veoma pogrešnim
nazivanje Marije majke Gospoda Isusa Hrista – Bogorodicom, jer
ljudsko biće (kakva je Marija) nije moglo da rodi Boga (Logosa)
već samo čoveka Isusa. Zbog toga, predlagao je da se umesto
termina "Bogorodica" – koji je već bio ušao u bogoslužbenu
upotrebu – zarad jasnog ispovedanja vere u potpuno božanstvo
Hristovo (nasuprot arijancima i njima sličnim koji su to božanstvo i
jednosuštnost sa Ocem negirali), za Mariju upotrebljava termin
"čovekorodica" ili u najboljem slučaju "Hristorodica". No, na javno
iskazivanje ovakvog stava kog su zastupali ep. Nestorije i njegov
prezviter Anastasije, neki su reagovali prepoznajući u njemu učenje
slično onome koje je zastupao episkop Pavle Samostatski iz
Antiohije (260-269 g. posle Hrista), čije je verovanje bilo osuđeno
77
78
Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 73-74.
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 571-572.
42
http://biblijskaistina.blogspot.com
79
još u III veku. Nestorije je svoje protivnike, koji su došli iz redova
sveštenstva i monaštva, prognao iz Carigrada, a oni su svoje
utočište našli u Aleksandriji, gde je stolovao veoma ugledni episkop
Kirilo. Oni su pred njega izneli jeretičko veroučenje koje zastupa
Nestorije, i na taj način pobudili aleksandrijskog episkopa na akciju
– u cilju zaustavljanja njenog širenja. Episkop Kirilo je najpre, u
tzv. "Poslanici monasima" energično istupio u odbranu termina
"Bogorodica" – koji je podrazumevao verovanje u utelovljenje
(ovaploćenje) Boga Logosa i njegovo rađanje u osobi Isusa Hrista
od strane devojke Marije. Takođe, u ličnom protestu upućenom
carigradskom episkopu Kirilo je apelovao na njegovo pokajanje i
povratak pravovernom ispovedanju:
"U Carigradu ovaj protest dočekan je sa negodovanjem.
Tamo se još dobro pamtio tužan slučaj Zlatoustoga: Episkopa
Carigradskog koga je osudio – i to nepravedno, ne saslušavši ga –
sabor pod predsedništvom Teofila Aleksandrijskog, strica
Kirilovog, a i sam Kirilo je učestvovao u toj osudi. To su bile
godine kada su aleksandrijski Episkopi nastojali da stanu na put
nezaustavljivom porastu crkvenog uticaja Carigrada. A u prestonici
su se, ne bez razloga, mnogi bojali odlučnog, prekog i uticajnog
80
Kirila. Opet je bogoslovski spor komplikovala crkvena politika."
Rezultat dopisivanja koje je usledilo između episkopa
carigradskog i aleksandrijskog, prilikom koga je razmenjeno
nekoliko poslanica u kojima ni jedna strana nije želela da napusti
svoje stavove, bilo je sastavljanje 12 poglavlja (anatematizama) od
strane Kirila, u kojima on, bez pominjanja Nestorijevog imena,
podvrgava anatemi (prokletstvu) svakog ko ne prihvata verovanje u
bukvalno ovaploćenje Boga Logosa i njegovo rođenje u osobi Isusa
Hrista – Bogočoveka.
Budući da se celokupna situacija sve više zagrevala i
postajala komplikovanija, uz nastojanja ep. Nestorija da na neki
način svrgne aleksandrijskog episkopa sa njegovog položaja i
izdejstvuje njegovu osudu sazivanjem opšteg crkvenog sabora,
Kirilo se pismom obratio
rimskom episkopu Celestinu – nadajući se
81
njegovoj podršci. Pošto su zapadnjaci, na čelu sa rimskim
79
Vidi u: Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 74. futnota.
Šmeman,
Istorijski put Pravoslavlja str. 159-160.
81
Do toga trenutka Kirilo je bio u lošim odnosima sa rimskom katedrom, a iz
80
43
http://biblijskaistina.blogspot.com
episkopom još od ranije bili u zavadi sa Nestorijem, zbog
ispoljavanja njegove podrške pelagijancima (koji su izazivali verske
nemire na zapadu Evrope), a posle detaljnog izučavanja
Nestorijevih propovedi od strane marseljskog igumana Jovana
Kasijana, sabor održan u Rimu 430. godine je osudio učenje
carigradskog episkopa. Rimski sabor je takođe propisao da, nakon
primanja ove odluke, Nestorije ima samo deset dana da razmisli o
svojim postupcima i verovanjima i javno ih porekne. Nakon
primanja odluke rimskog sabora, Kirilo je u Aleksandriji okupio
svoje episkope koji su na lokalnom saboru sazvanom tom prilikom
takođe osudili Nestorijevo učenje. Dokumenti sa zaključcima ovih
sabora bili su poslati carigradskom episkopu, kao i njegovim
prijateljima na istoku – episkopima Jovanu Antiohijskom,
Juvenaliju Jerusalimskom i Akakiju Verijskom. Episkop Nestorije
je na primitak ovih dokumenata ovako reagovao:
"Ep. Nestorije ne prihvata odluke ta dva sinoda, te u duhu
Kirilovih Anatematizama, donosi svojih 12 Anti-anatematizama, u
kojima, uz podršku ep. Jovana Antiohijskog i ep. Teodorita Kirskog
(Cyrrhus u Siriji), optuži ep. Kirila za apolinarstvo. Tako je ovaj u
početku doktrinaran spor o prirodama u Hristu, prerastao u
ideološki sukob u celoj Crkvi, te car Teodosije II Mlađi (408-450)
odlučuje da sazove opšti sabor82celog episkopata, posebno upućujući
pozive stranama u konfliktu."
Veliki crkveni sabor je bio sazvan za 7. jun 431. godine u
gradu Efesu, na dan kada se proslavljao "dan silaska Svetog Duha
na apostole". Prema mišljenju pravoslavnih bogoslova, ovaj grad
nije izabran slučajno. Naime, kult poštovanja Bogorodice, tj. Majke
Božije je bio posebno prisutan u Efesu, u kome je pre V veka već
postojao hram njoj posvećen, a i prema crkvenom predanju Isusova
majka je određeni period života u njemu provela. Početak sabora je
kasnio više od dve nedelje iz razloga kašnjenja mnogih episkopa.
Nažalost, ovo zasedanje nije proteklo u duhu tolerancije i
međusobnog uvažavanja, već kako se i očekivalo, u krajnje
neprijateljskom i svađalačkom raspoloženju.
razloga što je njegovog strica, ep. Teofila, na "nepravedan način" od Crkve bio
odlučio rimski episkop Inokentije. Međutim sada, zbog opasnosti u kojoj se našao,
Kirilo je odlučio da se obrati rimskom episkopu i sa njim izgladi odnose. Vidi u:
Sedam
stubova premudrosti, str. 37.
82
Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 77.
44
http://biblijskaistina.blogspot.com
Među prvima su, pre zakazanog datuma, na sabor koji je
trebao da se održi u glavnom efeskom hramu "svete i velike crkve
zvane Marija", stigli Nestorije sa delom svojih pristalica, kao i
Kirilo sa svojim episkopima. Nakon više od dve nedelje čekanja na
episkope koji su kasnili, Kirilo je samoinicijativno otvorio saborsko
zasedanje:
"22-og juna 431. godine uz predsedavanje Aleksandrijskog
patrijarha Kirila u glavnom hramu u Efesu otvoren je sabor ne
manje od 160 episkopa, uglavnom iz Aleksandrije, Jerusalima,
Palestine i Ilirika. Nestorijeve pristalice, 68 episkopa, protestvovale
su protiv otvaranja sabora pre dolaska Jovana Antiohijskog.
Protest
83
je podržao i imperatorski činovnik Kandidijan."
Iako je bio prisutan u Efesu sa svojim istomišljenicima,
Nestorije je tri puta odbijao da se pojavi na saboru i na taj način
odgovori na pozive koji su mu bili upućeni. On jednostavno nije
želeo da se pojavi na saboru na kome bi, sa svojim pristalicama, bio
u manjini, već je čekao pristizanje svojih prijatelja – sirijskih
episkopa. No, bez obzira na Nestorijev izostanak, kao i protivno
volji carskih činovnika koji su bili zaduženi za praćenje rada
sabora, okupljeni episkopi, na čelu sa ep. aleksandrijskim Kirilom,
osudili su, svrgli i anatemisali carigradskog episkopa, njegovo
učenje kao i sve njegove pristalice:
"Nestorije je osuđen kao jeretik, hulnik i isključen je iz
crkvene zajednice. Oci su osudu izrekli jednoglasno: "Svi
proklinjemo (anatemišemo) poslanice i Nestorijevo učenje; jeretika
Nestorija svi proklinjemo, sva vaseljena proklinje bezbožno
Nestorijevo učenje. One koji opšte sa Nestorijem, svi proklinjemo;
svi proklinjemo bezbožna84 Nestorijeva učenja; ko ne proklinje
Nestorija, neka je proklet."
"Ceo grad je bio za Kirila. Kada su kasno noću, pošto su
osudili Nestorija, izašli iz hrama u kome su zasedali, episkope je
dočekala ogromna masa sveta sa 85upaljenim bakljama i
pobedonosno ih pratila do njihovih kuća."
Tek nakon donošenja glavne odluke zbog koje se Kirilov
sabor i sastao, a to je bila rasprava t.j. osuda Nestorija i njegovog
83
Sedam stubova premudrosti, str. 44.
Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 75-76.
85
Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 163.
84
45
http://biblijskaistina.blogspot.com
učenja, u Efes je prispeo i karavan arhijereja sa Istoka, predvođen
ep. antiohijskim Jovanom. Evo kako istoričar Jevsevije Popović
opisuje situaciju nastalu nakon pristizanja Nestorijevih prijatelja –
istočnih episkopa:
"Kiril pošalje jednu deputaciju od episkopa pred prispele
kolege iz Antiohije, ali sastanak te deputacije i onih, koje je imala
pozdraviti, beše veoma neprijateljski. Uzajamno se obasipahu
ukorima i rastadoše se kao neprijatelji. Jovan se ne htede priključiti
sinodu, koji je po njegovu mišljenju postupio sasvim nekorektno.
On je sa svojim episkopima održao drugi sinod, na kome su Kiril i
Memnon (episkop grada Efesa, prim. I. S.) zbog nepravednog,
nezakonitog i nasilnog
postupka zbačeni, a svi, koji s njima drže,
86
ekskomunicirani."
Nakon međusobnih zbacivanja i anatemisanja, oba sabora, i
onaj Kirilov i onaj Jovanov podneli su caru Teodosiju izveštaje, a to
je učinio i Kandidijan, carski službenik. Naravno, svaka od strana
se trudila da u svom izveštaju sebe prikaže u što povoljnijem svetlu.
Iako je sve do sabora car Teodosije poklanjao svoje simpatije
Nestoriju, u toku samoga zasedanja njegov stav se, pod pritiskom
javnosti, promenio. Masa sveta u Carigradu i Efesu koja je
podržavala Kirila i nazivala Mariju Bogorodicom, nastupala je
protiv Nestorija koji je negirao učenje o istinskom utelovljenju
Boga Logosa i njegovo rođenje u ličnosti Isusa Hrista. Nakon što je
car primio sva tri izveštaja, odlučio je da ispoštuje odluke oba
sabora. On je potvrdio odluke o zbacivanju Nestorija – koje je
doneo sabor Kirilovih pristalica, kao i odluku o zbacivanju
Kirila i
87
Memnona, i to tako što je svu trojicu bacio u zatvor. No, posle
dužeg pregovaranja sa pristalicama oba tabora, Teodosiju se učinilo
da je dobro da oslobodi Kirila i Memnona, a Nestorija odagna u
progonstvo u Egipat (gde je i umro 440. godine u izolaciji, okružen
pristalicama ep. Kirila).
Posle svrgavanja ep. Nestorija sa carigradske katedre i
povratka Kirila sa svojim episkopima u Egipat gde je uživao veliku
popularnost i podršku naroda, usledio je i povratak u svoje zemlje i
episkopa sa istoka, koji su do kraja sabora ostali u neprijateljstvu sa
egipatskim episkopima:
86
87
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 574.
Na istom mestu.
46
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Episkopi predvođeni Jovanom Antiohijskim, po odlasku iz
Efesa, na putu, u Tarsu, a potom i u Antiohiji, održali su sabor na
kome je doneta odluka da se protestvuje protiv Nestorijevog
svrgavanja;
uz to, bila je potvrđena i odluka o svrgavanju svetog
88
Kirila."
Bile su potrebne čitave dve godine čestih kontakata između
aleksandrijskog i antiohijskog episkopa radi prevazilaženja velikog
raskola. Kao posrednik između dve sukobljene strane našao se ep.
emeski Pavle (iz Palestine) koji je sa uspehom završio svoju misiju,
tako da se na kraju glavnina sirijskih episkopa priključila osudi
Nestorija. Ipak, iako se veći deo sirijskih episkopa pridružio u
Nestorijevoj osudi, ne mali broj njih je ostao da brani stanovišta i
verovanja bivšeg carigradskog episkopa. Ovi episkopi su, nakon
masovnog svrgavanja koje su doživeli od strane vlasti, bivajući pod
progonstvom svojih neistomišljenika, morali da beže dalje na istok
– u Persiju. Malo po malo, ovi nestorijanci su izvršili potpuni uticaj
na crkvu u Persiji, tako da je ona u celosti postala nestorijanska.
Ova i ovakva persijska crkva izvršila je dalji prodor na istok – u
Indiju, tako da su na tlo ove zemlje hrišćanstvo najpre doneli
nestorijanci. Ove hrišćanske crkve su se duže vreme održale na
pomenutim prostorima kao napredne, a njihovi ostaci postoje i
danas pod istim drevnim imenima.
Na Trećem vaseljenskom saboru doneto je ukupno devet
kanona.
Treći vaseljenski sabor i pravoslavno učenje o Bogorodici
Kao što smo mogli da uočimo tokom pregleda događaja
koji su se odigrali na saboru u Efesu, jedna od ključnih tema je bila,
pored definisanja učenja o bogočovečanskoj prirodi Isusa Hrista, i
učenje po kojem je Marija zvanično počela da se naziva Majkom
Božijom, odnosno Bogorodicom. U našem ranijem proučavanju
teme o Bogorodici, u okviru poglavlja "Blažena Marija ili carica
nebeska", argumentovano smo potvrdili da se ovakvi termini ne
upotrebljavaju od strane Hrista i apostola u Novom zavetu. No ipak,
iako rani hrišćani očigledno nisu Mariju nazivali Bogorodicom (a
upravo takav odnos prema njoj im se pripisuje pravoslavnim svetim
88
Sedam stubova premudrosti, str. 51.
47
http://biblijskaistina.blogspot.com
predanjem), tokom malopređašnjeg proučavanja smo primetili da je
početkom V veka ovaj izraz ipak bio prilično raširen u ondašnjim
crkvenim krugovima. Dokaz za to da termin teotokos (Majka Božija
ili Bogorodica; ona koja je rodila Boga) nije izmišljen i uveden u
crkvenu praksu tek na saboru u Efesu, već da je postojao i ranije –
dokazuje se i time što je Nestorije protestvovao protiv njega, kao i
to da ga je Kirilo vatreno zastupao (i to sve pre održavanja efeskog
sabora). No, postavlja se pitanje, koji je bio razlog koji je doveo do
uvođenja ovog nebiblijskog termina u rečnik ondašnjih crkava?
Kao što smo se uverili u ranijim proučavanjima, u toku
posleapostolske epohe su nastajali mnogi verski pokreti predvođeni
nekim episkopima ili prezviterima, koji su odricali božanstvo Isusa
Hrista, kao i činjenicu da se On, kao potpuni i savršeni Bog u telu
rodio od strane device Marije. Očigledan primer pogrešnih
verovanja po ovom pitanju zatekli smo npr. kod Arija (čije je
verovanje podrazumevalo odricanje jednosuštnosti Oca i Sina).
Upravo zbog čvrste odlučnosti nekih od crkvenih vođa ondašnjeg
vremena (ep. aleksandrijskog Atanasija, na primer), koji su
zastupali veru da je Hristos u isto vreme bio i potpuni Bog i potpuni
čovek, te da je kao takav i začet silom Svetog Duha i rođen od
device, u prvi plan je izbila potreba da se ovo verovanje snažnije
utvrdi. Termin "Bogorodica" tj. "Majka Božija" – koji bi se uveo u
crkvenu upotrebu, a koji bi se odnosio na Mariju Isusovu majku,
činilo se, bio je veoma podesan za rešenje različitih sporova
nastalih po pitanju pogrešnih učenja o prirodi Gospoda Isusa Hrista.
Jer, ukoliko bi termin "Bogorodica" postao opšteprihvaćen, onda bi
bilo jasno da niko više ne bi mogao da zastupa verovanje da Isus
nije Bog. Ovaj naziv je, dakle, jasno definisao veru "pravoverne
Crkve" u potpuno i stvarno bogočoveštvo Isusa Hrista, tj. u njegovo
rođenje kao Savršenog Boga u telu.
Prema pravoslavnom autoru, protojereju Radomiru
Popoviću, sv. Atanasije Veliki sa početka IV stoleća bio je jedan od
prvih crkvenih autoriteta koji je upotrebio izraz "Majka Božija", a
na njega se, po istom pitanju, u svojoj "Poslanici monasima"
pozvao i njegov (ne direktni) 89naslednik na katedri, ep. Kirilo
povodom sukoba sa Nestorijem . Razlog korišćenja ovog termina
89
Vidi u: R. Popović, Vaseljenski sabori str. 75. Takođe, i u delu ‘Sedam stubova
premudrosti’, pravoslavni priznaju da se svedočanstva o upotrebi termina
48
http://biblijskaistina.blogspot.com
od strane ep. Atanasija je veoma jasan. Na njegovu upotrebu ga je
nateralo Arijevo poricanje Hristovog božanstva, kao što je kasnije
nateralo i Kirila koji se suprotstavio učenju tadašnjeg carigradskog
episkopa. Ipak, prema pravoslavnom autoru Šmemanu, upotreba
reči "Bogorodica" u to vreme nije imala za cilj proslavljanje i
uzvisivanje Marije (onakvo kakvo danas postoji u Pravoslavnoj i
Rimokatoličkoj crkvi) već odbranu verovanja u bogočoveštvo
Hristovo:
"Međutim, izrazom "Bogorodica" još pre ikakvih
bogoslovskih preciziranja, Crkva je izražavala svoju veru u
apsolutno jedinstvo Boga i čoveka u Hristu (tako da se sve što se
govorilo o čoveku govorilo i o Bogu i obratno), svoju 90veru u
apsolutni smisao jevanđelske tvrdnje. - "I Slovo posta plot".
Međutim, kako je upravo u to vreme (od IV veka nadalje),
91
kao što smo mogli da pročitamo u tekstovima Ernsta Benza , došlo
do značajnijeg uticaja kulta boginje Majke (carice nebeske) kojeg
su u Crkvu unele mase neobraćenih a pokrštenih pagana, i njegovog
stapanja sa "kultom Bogorodice", tako je, malo po malo, o Mariji –
majci Gospoda Isusa Hrista počelo da se veruje ono što Crkva u
ranijim vekovima nije poznavala. I, kao što smo upravo uvideli,
iako je motiv uvođenja naziva "Majka Božija" (Bogorodica) u
hrišćansku terminologiju bio (donekle) ispravan i opravda(va)n
odbranom učenja o bogočoveštvu Hristovom, verovanje o Mariji
koje je proisticalo iz ovakvog njenog nazivanja nije bilo ni malo u
skladu sa Biblijom. Bilo bi značajno da naglasimo da je i u I veku
nove ere, još za vreme apostola, bilo mnogo onih koji su javno
poricali Hristovo božanstvo kao i njegovo rođenje od device, ali
pisci novozavetnih knjiga nisu posegli za upotrebom naziva kao što
je "Majka Božija" – ne bi li, tobož, odbranili božanstvo Hristovo.
Naravno, bilo im je poznato da Bog nema i ne može imati majku. U
Novom zavetu Marija se, kao što smo se ranije uverili, naziva samo
po imenu, uz dodatak da se radi o "Isusovoj majci", tj. o "Mariji,
majci Jakova i Josije" - poznatih učitelja prve Crkve.
"Bogorodica" ne mogu da nađu pre III i IV veka, ističući da za njega saznajemo
tek od Origena, aleksandrijskih episkopa Aleksandra i Atanasija, sv. Vasilija
Velikog,
ep. Jevsevija Kesarijskog i kod sv. Grigorija Bogoslova. Vidi na str. 33.
90
Istorijski
put Pravoslavlja, str. 158-159. Naglasak moj.
91
Vidi u poglavlju: Blažena Marija ili carica nebeska?
49
http://biblijskaistina.blogspot.com
Da bismo se još bolje upoznali sa posve nebiblijskom (bolje
rečeno – protivbiblijskom) naukom o Mariji koju zastupa
Pravoslavna (i Rimokatolička) crkva, a koja se razvila tokom
vekova u skladu sa upotrebom naziva Bogorodica (Majka Božija),
navešćemo još neke tekstove iz pravoslavne literature. Nakon tog
navođenja, na njih ćemo dati i biblijski odgovor.
Važna pravoslavna verovanja o Isusovoj majci Mariji
Jedini tekst kojeg pravoslavni bogoslovi imaju na
raspolaganju da bi potvrdili da i sama Biblija naziva Mariju
Bogorodicom, nalazi se u ev. po Luki. On opisuje susret dve
trudnice, Jelisavete – majke Jovana Krstitelja i Marije – Isusove
majke:
"U one dane Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin
grad, pa uđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada
Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni
se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena
si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da
majka moga Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga
pozdrava dođe do mojih ušiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi.
I blažena je ona
koja je poverovala da će se ispuniti što joj je
92
Gospod rekao."
Dakle, kao što vidimo, na ovom mestu Jelisaveta naziva
Mariju Gospodnjom majkom. Po logici pravoslavnih, to je dovoljan
dokaz da bude nazvana Majkom Božijom (Bogorodicom).
Odgovarajući na postavljeno pitanje: "Gde to Sveto pismo naziva
Devu (Mariju) Bogorodicom?", Justin Popović navodi nekoliko
novozavetnih primera, i to: nazivanje Isusa Hrista Gospodom od
strane anđela nakon njegovog rođenja u Vitlejemu (Lk. 2:11);
govor ap. Petra iz Dela ap. 10:36 u kome on kaže za Hrista da je on
"Gospod svima";
kao i maločas navedeni pozdrav Mariji od strane
93
Jelisavete. Nakon pominjanja ova tri primera (iz kojih jedino što
možemo da uočimo jeste da Hristos biva nazivan Gospodom), ava
Justin završava rečima:
92
93
Ev. po Luki 1:39-45. Naglasak moj.
Justin Popović, Dogmatika pravoslavne crkve II, str. 273-274.
50
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Ko bi toliko bezuman bio,94 da ne želi da sa Evanđelistima
naziva svetu Devu Bogorodicom?"
Pitanje je, dakle, veoma jasno! Međutim, i pored saznanja o
Isusovom preuzvišenom Gospodstvu, i prostog nazivanja Marije
majkom Gospoda Hrista (gde je naglasak svakako na Gospodu a ne
na njegovoj majci), mi ponovo, ni u jednom od ovih tekstova ne
možemo da pročitamo izraze "Bogorodica" ili "Majka Božija".
Ukoliko bi pravoslavni hteli da biblijski potvrde pravilnost upotrebe
napred navedenih termina – morali bi da nam pokažu gde se to oni
navode u Bibliji? Zbog čega i sama Jelisaveta nije uzviknula pred
Marijom: "i otkud mi to da Majka Božija dođe k meni?", već se
izrazila ipak drugačije? Nepogrešivi Gospod je sasvim sigurno,
nadahnuvši Duhom Svetim Jelisavetu prilikom pozdrava upućenog
Mariji (Lk. 1:41), namerno izbegao upotrebu reči "teotokos" (Majka
Božija), znajući da će se iz nje, u budućnosti, iznedriti razna
pogrešna verovanja. Uostalom, i sami apostoli, hronološki oko 50 i
više godina posle ovog Jelisavetinog pozdrava, prilikom opisivanja
događaja iz života Isusa i njegovih najbližih srodnika, izbegavaju
da Mariju nazovu "majkom Gospodnjom", već je u evanđeljima
nazivaju prosto "majkom Isusovom". Dakle, i pored činjenice koju
su svim srcem zastupali, a koja glasi da je Marija rodila Boga u
telu! No, ukoliko ipak popustimo pred navaljivanjem pravoslavnih
da Jelisavetino pominjanje "majke Gospoda mojega" daje
opravdanje da Mariju nazivamo Majkom Božijom, onda bi, valjda,
po istoj toj logici bilo slobodno da npr. Jakova, koga ap. Pavle u
posl. Galatima 1:19 naziva "bratom Gospodnjim" – nazovemo
"bratom Božijim", ili pak da njega zajedno sa Judom, Simonom i
Josifom (Josijom), koje Pavle u 1. Kor. 9:5 naziva "braćom
Gospodnjom" – nazovemo "braćom Božijom"!?! No, apostoli se ni
na jednom mestu nisu usudili da napišu ovakve nazive, iako bi,
sledeći maločas pominjanu logiku, imali na to pravo. Da je termin
"Bogorodica" tj. "Majka Božija" mnogo više filozofski nego
teološki, te da je hrišćanstvu nepotreban i suvišan, na kraju krajeva
dokazuje i činjenica da ga nisu upotrebljavali ni apostoli a ni
njihovi naslednici u narednim stolećima. Uostalom, i samo
insistiranje pravoslavnih na upotrebi ovog termina može u početku
da nas zbuni (sve dok ne saznamo za ostala njihova verovanja o
94
Navedeno delo, str. 274.
51
http://biblijskaistina.blogspot.com
Bogorodici – koja ćemo malo kasnije detaljnije spomenuti), a
pogotovo iz razloga što oni ipak imaju pravilnu predstavu o tome
kakva je bila prava priroda utelovljenja i rođenja Spasitelja od
strane device Marije. Poslušajmo dakle šta, ovoga puta sasvim
ispravno i u skladu sa Biblijom, o prirodi utelovljenja Boga Logosa
kazuje ava Justin:
"Sveta Deva jeste i naziva se Bogorodicom ne u tom
smislu da je Gospoda Hrista rodila po Božanstvu njegovom, ili
dala biće i postojanje njegovom Božanstvu, jer je njegovo
Božanstvo večno i bespočetno, nego u tom smislu, da Ga je rodila
po čovečanstvu, jer rođeni od nje, u samom začeću i rođenju od nje
bio je, kao što i uvek jeste, istiniti Bog. (...) Jer mi govorimo da je
ona rodila Boga, ne smatrajući pritom da je Božanstvo Logosa
dobilo od nje početak svome biću (...), nego držeći da je sam Bog
Logos, koji je pre vekova van svakog vremena rođen od Oca, i
bespočetno i večno postoji sa Ocem i Duhom, u poslednje dane radi
našeg spasenja 95obitavao u njenoj utrobi, i neizmenljivo se ovaplotio
od nje i rodio."
Upravo iz ovog teksta uviđamo zbog čega su apostoli
izbegavali da, iako verujući u božansko poreklo Isusa Hrista
(ovaploćenje Boga Logosa), nazovu Mariju "Majkom Božijom".
Marija je, dakle, Isusu Hristu podarila samo ljudsku prirodu (koju je
i sama posedovala) bez imalo mogućnosti da rodi ili da bilo šta
pridoda njegovoj božanskoj prirodi. Prema maločas citiranom
kazivanju Justina Popovića, saglasno sa učenjem Svetog pisma,
Bog Logos je u večnosti rođen od Boga Oca (i u tom smislu nije
imao "božansku majku"), a u vremenu ovaploćen i rođen po
ljudskoj prirodi od zemaljske majke (bez da je imao zemaljskog
oca). Na taj način shvatamo da Isus Hristos u pogledu svoga
božanskog rođenja nije imao majku, niti je po čovečanskom
rođenju imao oca – pa saglasno tome, iako je rodila Boga u telu,
Marija ga je rodila samo po ljudskoj prirodi – a ne po božanskoj.
Stoga, ispravno zaključujući i slažući se sa terminologijom koja se
koristi u Svetom pismu, smatramo da je potpuno ispravno Mariju
nazivati samo onim izrazima kako su to činili i njeni hrišćanski
savremenici – govoreći o njoj kao o "majci našeg Gospoda Isusa
Hrista" (Lk. 1:43), ili pak, jednostavno, kao o "majci Isusovoj" (Jn.
95
Isto, str. 264. Naglasak moj.
52
http://biblijskaistina.blogspot.com
2:3; Dela ap. 1:14), izbegavajući nazive koji su uvedeni u kasnijim
vekovima!
Blagodatna – Marijino nebesko ime?
Pored prilično vešte manipulacije biblijskim tekstovima
koji se odnose na Gospodstvo Hristovo, a pogotovo onog iz Lk.
1:39-44 koji se odnosi na opravdavanje upotrebe termina "teotokos"
(Majka Božija) u okviru Istočne crkve, pojedini pravoslavni
bogoslovi vrše i izvesna prilagođavanja evanđelskih tekstova
prilikom prevođenja sa grčkog jezika, da bi tako sačinjeni prevodi
odgovarali njihovom učenju o Bogorodici. Takav je slučaj i sa
prevodom Novog zaveta kojeg je sačinila komisija Svetog
arhijerejskog sinoda SPC, koji sadrži određene nejasne termine, a
koji se, u isto vreme, ne nalaze kao takvi (i sa takvim značenjem) u
originalnom grčkom tekstu. Jedan o takvih termina jeste i reč
"blagodatna" – osobina za koju se tvrdi da ju je Marija posedovala,
iako na prvi pogled nije baš najjasnije šta ona označava. Evo kako
glasi tvrdnja koju iznosi Justin Popović po ovom pitanju, a potom i
kako glasi tekst Novog zaveta iz maločas pomenutog zvaničnog
prevoda SPC:
"Nema sumnje, Presveta Bogorodica je ono što i Njen
Božanski Sin, jer nam je Blagodat rodila, i sama "Blagodatna"
postala. (...) Nebesko ime Presvete Bogorodice jeste "Blagodatna".
Njega je od Trisvetog Božanstva doneo sveti
Arhistratig Nebeskih
96
Sila Gavril. To je njeno Evanđelsko ime."
"I ušavši k njoj anđeo reče: Raduj se, blagodatna! Gospod
je s tobom, blagoslovena si ti među ženama! A ona vidjevši ga,
uplaši se od riječi njegove i mišljaše: kakav bi ovo bio pozdrav?
I
97
reče joj anđeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga."
Kao što možemo da uočimo, deo pozdrava upućenog devici
Mariji bio je i "raduj se blagodatna". Na ovaj način,
upotrebljavajući isti izraz, što se tiče prevoda Novog zaveta na
srpski jezik, ovaj stih je preveo još samo Vuk Karadžić (koji nije
poznavao grčki jezik niti je sa njega prevodio). Svi ostali prevodioci
96
Dogmatika pravoslavne crkve, tom III, str. 647-648. Naglasak moj.
Sveto pismo Novi zavjet, prevod komisije Sv. arh. sinoda SPC, četvrto
ispravljeno izdanje, Beograd 1998. god. Naglasak moj.
97
53
http://biblijskaistina.blogspot.com
(među njima i neki uvaženi pravoslavni bogoslovi) preveli su ovaj
pozdrav mnogo jasnije i više u skladu sa grčkim izvornikom. U
daljem tekstu će nam postati mnogo jasnije zbog čega je precizno
prevođenje ovog pozdrava tako važno. Navedimo najpre dosadašnje
srpske prevode Novog zaveta, što se tiče stiha iz ev. po Luki 1: 28.
"I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se blagodatna! Gospod je
s tobom, blagoslovena si ti među ženama." (Vuk Karadžić);
"I uđe k njoj i reče: Zdravo, ti koja si stekla milost Božju,
Gospod (je) s tobom!" (dr Dimitrije Stefanović);
"I ušavši k njoj anđeo reče: raduj se ti što si stekla milost,
Gospod je s tobom [blagoslovena si među ženama]." (dr Emilijan
Čarnić);
"Kada je došao, anđeo joj reče: - Raduj se, ti koja si našla
milost! Gospod je s tobom!" (dr Aleksandar Birviš);
"Došavši k njoj, rekao je: "Raduj se ti kojoj
je iskazana
98
milost! Gospod je s tobom!" (mr Miroslav Živković);
Kao što možemo da uočimo, većina prevodilaca ovaj stih
prevodi tako da se u njemu podrazumeva da je Marija "stekla
milost" od Boga, tj. da se Bog baš na nju smilovao što se tiče
budućeg rođenja Spasitelja. Moramo da se složimo sa time da je biti
zemaljska majka večnog Sina Božijeg veoma blagosloveno stanje.
Majka Spasitelja je mogla da bude samo jedna od svih milijardi
žena koje su do sada živele na zemlji. Međutim, biblijski tekst jasno
ukazuje na to da Marija ničim nije zaslužila da rodi Hrista (dakle, to
nije bio plod njenih dobrih dela, odnosno njenih zasluga) – već
rezultat Božije milosti i Njegove suverene odluke. To dokazuju i
reči anđela koji je dva puta ponovio da je Marija "našla milost u
Boga", tj. da se Bog na nju smilovao. Sveto pismo, naime, kaže da
"ako je 99po milosti, onda nije po delima, jer milost već ne bi bila
milost." Ipak, i pored jasnoće biblijskog teksta, pravoslavni (i
rimokatolici) su svojim "svetim predanjem" ovom tekstu pridodali
sasvim drugačije značenje i u evanđelje učitali ono što tamo nikako
ne piše. Pogledajmo naime šta sve stoji u "Dogmatici pravoslavne
crkve", a što se tiče njenog verovanja u osobu "Majke Božije", tj.
Isusove majke Marije. Tekstove koje ću sada navesti najvećim
98
99
Naglasci na citiranim stihovima su moji.
Poslanica Rimljanima 11:6, prevod dr Lujo Bakotić. Naglasak moj.
54
http://biblijskaistina.blogspot.com
delom nismo pominjali niti razmatrali u poglavlju "Blažena Marija
ili carica nebeska?":
"Crkva se ne može ni zamisliti ni postojati bez Svesvete
Majke Spasa Hrista. Presveta Bogorodica je Crkva i Crkva je
Presveta Bogorodica. Kada se rekne "Bogorodica", time se
obuhvata sva ideja Crkve, jer se imenom Bogorodica u ličnosti
Prisnodjeve Marije izražava sva božanska tajna ličnosti Isusa
Hrista. Da, da, da: bez Presvete Bogorodice nema Bogočoveka =
nema Spasitelja = nema Crkve = nema spasenja = nema
obogočovečenja = nema otrojičenja. I sav se svet pretvara u
najbesmisleniji užas, a čovek – u najstrahovitiji pakao, pakao,
pakao. Presveta Bogorodica je Majka Boga, Majka Bogočoveka, i
time Majka Crkve, jer je Majka tela Bogočovekova. A telo
Bogočovekovo je Crkva. Po besmrtnoj blagovesti Sv. Kirila
Aleksandrijskog: Presvetom Bogorodicom su "utvrđene crkve po
celoj vaseljeni". I uz to još dolazi i ova istina: Bogorodicom
se
100
ostvaruje spasenje, jer je Ona: "radionica našeg spasenja (...)."
"Gospod Hristos i njegova čudesna Bogomajka su za
molitveno osećanje Pravoslavne Crkve dva nerazdvojna bića.
Spasonosni iskupiteljski podvig Gospoda našeg Isusa Hrista
nerazdvojan je u pravoslavnom osećanju i saznanju novozavetne
vere od presvete, prečiste, preblagoslovene, slavne Vladičice naše
Bogorodice i Prisnodeve Marije. (...) Ona je Spasitelja rodila, i time
sama spasenje sveta postala. (...) Ona je postala most kojim se
prelazi iz smrti u život. (...) Ona je ne samo pakao umrtvila nego i
dveri raja otvorila. (...) No ne samo to, nego je ona i raj postala, u
kome je drvo života – Gospod Isus. (...) Ko kroz nju uđe spašće se.
(...) Ona je nepokolebivi stub Crkve. (...) Ona je jedino Bezgrešnog
rodila, zato je i bezgrešna postala. (...) Rodivši svemilostivog Boga
i Gospoda Hrista, Presveta Bogomajka je i sama postala
svemilostiva. (...) Ona sve može, jer je rodila silnog u moći Hrista.
(...) Postavši Majkom milostivog Gospoda, ona je i sama postala
"izvor milosti", "bezdan milosrđa". Njena milostivost je neizmerna.
(...) Rodivši Boga i Spasitelja našeg Isusa Hrista, sveta Bogorodica
je i sama postala "spasenie roda hristianskago". (...) Ona je za
pravoslavne: jedina pomoć, jedina nada, jedina pohvala. (...)
Preblagoslovena Bogorodica je: nebo na zemlji. (...) Uzimajući
100
Justin Popović, Dogmatika, tom III, str. 647. Naglasak moj.
55
http://biblijskaistina.blogspot.com
"vreme" za vršenje svete Liturgije, sveštenik se obraća Presvetoj
Bogorodici kao "spasenju roda hrišćanskoga". (...) U najvažnijem
momentu svete Liturgije, po osvećenju svetih Darova, mi se najpre
molimo njoj, i veličamo je što nam je rodila Boga. (...)
Pošto Presveta i Svemilostiva Bogomajka obuhvata sav
život pravoslavnog hrišćanina, to joj se mi, posle pričešća,
obraćamo divnom zahvalnom molitvom: Presveta Vladičice
Bogorodice, videlo pomračine duše moje, nado, zaštito, pribežište,
uteho, radovanje moje, blagodarim ti što si me nedostojnog
udostojila da budem pričasnik prečistoga Tela i prečasne Krvi Sina
tvoga. No ti, koja si rodila istinito Videlo, prosvetli duhovne o či
srca moga; ti, koja si rodila izvor besmrća, oživi me umrtvljenog
gresima; ti, koja si nežno-milostiva Majka milostivog Boga,
pomiluj me i daj mi umilenje i skrušenost u srcu, i smirenost u
mislima mojim, i povratak iz ropstva pomisli mojih, i udostoji me
da do poslednjeg daha svog neosuđeno primam svetinju prečistih
Tajni, na isceljenje duše i tela; i podaj mi suze pokajanja i ispovesti,
da bih te pevao i slavio u sve dane života svog, jer si blagoslovena i
proslavljena vavek. Amin. (...)
Ona je majka Boga, i otuda majka svega božanskog, svega
svetog, svega nebeskog, svega najboljeg. Od svega dobrog, ona je
najbolja; od svega svetog, ona je najsvetija; od svega čistog, ona je
najčistija; od svega divnog, ona je najdivnija. Ona je najpuniji
obrazac svega najboljega. Jer kad je kroz nju Bog ušao u svet, u
čoveka, kako da kroz nju ne uđe u čoveka sve što je Božje, sve što
je nebesko,
sve što je besmrtno, sve što je večito, sve što je
101
blaženo?"
Komentarišući rimokatoličko učenje o bezgrešnom začeću
"Presvete Bogorodice" koje Pravoslavna crkva smatra pogrešnim, i
dajući na njega "pravoverni" odgovor, ava Justin dodaje da i
pravoslavni veruju u Marijinu bezgrešnost, samo na drugačiji način:
"Verna bogootkrivenoj istini o sveopštoj naslednosti
prvorodnog greha apostolska Crkva Pravoslavna osuđuje i odbacuje
rimokatoličko učenje o neporočnom začeću svete Deve Marije, i
ispoveda da se ona začela i rodila prirodnim putem od svetoga
Joakima i svete Ane, što znači da je njeno začeće podložno
prvorodnom grehu. (...) Istina, Pravoslavna Crkva još iz duboke
101
Justin Popović, Dogmatika, tom II, str. 280-287. Naglasak moj.
56
http://biblijskaistina.blogspot.com
starine naziva u svojim bogoslužbenim knjigama svetu Bogorodicu:
presvetom,
prečistom,
preblagoslovenom,
preslavnom,
preneporočnom, i u superlativu joj pripisuje sve što je najbolje,
najčistije, najsvetije, najdobrodeteljnije. Ali sve to Pravoslavna
Crkva ne odnosi na otsustvo prvorodnog greha u svetoj Devi, nego
na otsustvo ličnih grehova u njoj, od kojih je ona bila slobodna
posle silaska Svetoga Duha na nju i začeća Gospoda Isusa. Zbog
silaska Svetog Duha na svetu Devu i zbog začeća Spasiteljevog, i
od začeća, ona je postala slobodna od ličnih grehova. Zato što je
rodila jedino Bezgrešnog, ona je i sama postala u jednom smislu
u tom
bezgrešna, to jest bez ličnih grehova, a nije bila bezgrešna
102
smislu da je sama bila rođena bez prvorodnog greha."
"Posle Gospoda Hrista – Sveblagovesti, prva Blagovest,
prva sveblagovest? Presveta Bogorodica! Jer Ona u potpunosti
ostvarila Evanđelje Hristovo: i zato jedina bezgrešna u rodu
ljudskome posle Jedino Bezgrešnog. Iako rođena sa prvorodnim
grehom, Ona je bila slobodna od svakog ličnog greha svojim
vrlinskim životom i slobodnom voljom. A to postala svojom
nadheruvimskom čistotom, svetošću, bezgrešnošću. Zato Ona posle
Boga – najbožanstvenije, najčistije, najsvetije, najmilostivije,
najsavršenije biće. (...) Presveta Bogorodica – jedino
svesavršeno
103
ljudsko biće posle Bogočoveka Gospoda Hrista."
O svome verovanju u telesno vaskrsenje Marije, Isusove
majke, koje (kao što smo već proučili ranije u posebnom poglavlju)
ni jednom jedinom rečju nije opisano u Svetom pismu, pravoslavno
predanje nas obaveštava na sledeći način:
"Svetopredanjska bogočovečanska istina Crkve o Presvetoj
Bogorodici ukratko je ovo: kao Adamov potomak, rođena sa
prvorodnim grehom, Ona je bila podložna zakonu smrti, ali je kao
bezgrešna i Presveta Bogomajka vaskrsnuta Njenim Božanskim
vaskrslim Sinom i uznesena u slavi iznad Heruvima i Serafima i
posađena na presto iznad Svetih Nebeskih Sila. (...) Svešteno
Uspenije Presvete Bogorodice ne nazivamo smrću već preseljenjem
ka Gospodu. Umrlo telo Presvete Bogomajke predaje se grobu, a
posle tri dana se uznosi na nebo. Sveti Damaskin blagovesti:
102
103
Navedeno delo, str. 289-291. Naglasak moj.
Justin Popović, Dogmatika, tom III, str. 650, 652. Naglasak moj.
57
http://biblijskaistina.blogspot.com
Presveto telo Bogomatere polaže se u preslavni grob; i iz njega
posle tri dana vaskrsava i uznosi se na nebo. Mati Božija je
uzvišenija od Anđeoskih Sila, Ona je "radionica spasenja našeg".
Gospod Hristos je Bogorodicom izvršio Bogočovečanski
domostroj
104
spasenja. Stoga: ništa milije od Majke Božije."
I, za sam kraj navođenja tekstova koji nam opisuju
nebiblijska verovanja o Isusovoj majci, završavamo citatima koji
nam uverljivo stavljaju do znanja da je Marija ključni činilac u
spasenju pravoslavnih, time što ona, kao Svemoćna, moli i
posreduje za njih:
"Zbog svega toga sveistinita je bogonadahnuta blagovest
svetog Oca našeg Grigorija Palame: "Niko ne dolazi k Bogu sem
preko Presvete Bogorodice i od Nje rođenog Posrednika, i ni jedan
od darova Božjih ne daje se ni anđelima ni ljudima sem preko Nje.
(...) Bogovođena misao Svetog Zlatousta, veličajući Presvetu
Bogorodicu, blagovesti: (...) Ona je Mati spasenja, jer je rodila
Spasitelja. (...) Bogomisaoni pesnik, Sveti Jefrem Sirin, u
molitvenoj raspevanosti svoje hristočežnjive duše, kazuje nam
divne istine, večne istine o Presvetoj Bogomajci: (...) Ti sve možeš
kao Mati Božija, i ništa nemoguće nema za Tebe, samo ako ti
uzaželiš... Potstakni misao moju na pokajanje i rukovodi me na
putu spasenja. (...) Moćna Majko Svemogućeg i živog Boga, pruži
ruku pomoći meni lišenom pomoći, i podigni dušu moju, rekavši joj:
"Ja sam tvoje spasenje". (...) O, svemilostiva i svečudna Carice
umne svetlosti (...) bezdno milosti koja rastura oblak gnjeva
Božjeg; (...) istinska čuvarko svih hrišćana, i sigurno spasenje
celoga sveta! (...) naročito pak Crkvu Sina Tvog čuvaj i brani u sve
dane. O milostiva i svemilostiva Carice neba i zemlje, Bogorodice
Prisnodjevo, pomiluj sve pravoslavne hrišćane. (...) Ti si naša nada,
i zaštitnica svih koji Ti pribegavaju i ištu Tvoju svetu pomo ć; Ti si
usrdna molitvenica pred Sinom Tvojim i Bogom
našim; tvoja
105
materinska molitva može mnogo da utiče na Njega.
Vaskrsla Marija na nebesima, po verovanju Istočne crkve
ima zaista veliku moć i dostojanstvo. Ona sama je:
"Tron Cara koji sedi na heruvimima; nebeska vrata, kroz
koja mi uzlazimo na nebo; (...) neodoljivo posredništvo (..) posle
104
105
Navedeno delo, str. 653-654. Naglasak moj.
Isto, str. 646, 656-657, 666-667. Naglasak moj.
58
http://biblijskaistina.blogspot.com
Trojice opšta svih Vladateljka; posle Utešitelja opšta svih
utešiteljka; posle Posrednika opšta svih Posrednica za sav svet;
kolesnica mislenog Sunca – istinite svetlosti koja obasjava svakoga
čoveka koji dolazi na svet; nositeljka Onoga koji rečju Svojom nosi
sve; (...) bdenje i molitveno posredovanje za svet pred licem
Božjim. (...) Pošto se Gospod Hristos prvi rodio u Svetome Duhu
od Presvete Bogorodice, a od Njega svi Sveti, to Mati Božija jeste
Carica i Vladarka, a svi Sveti su sluge,
Mati svih Svetih, Gospođa,
106
sluge Matere Božije."
Svakom dobrom a pritom i nepristrasnom proučavaocu
Svetog pisma sve ove napred pobrojane osobine Marije, majke
Isusove, moraju da zvuče potpuno strano, iz razloga što Bogom
nadahnuti apostoli o njima nisu nikada ni jednu jedinu reč ni
izgovorili niti napisali. Prosto je neverovatno da su apostoli mogli
da zataje od svojih slušalaca i vernika Hristovih ovako ogromno
duhovno bogatstvo koje je bilo neophodno za njihovo spasenje.
Koji li je bio razlog što ni evanđelisti (Matej, Marko, Luka i Jovan),
kao i drugi pisci Novog zaveta (a među njima veliki propovednici
poput ap. Petra i Pavla) nikada u svojoj usmenoj ili pisanoj reči
nisu, makar usput, spomenuli da je Marija – time što je rodila
Spasitelja - postala "Majka Spasenja"; da je ona "svemilostiva i
izvor milosti", da je "sama Crkva i Majka Crkve"? Da li je onda
Gospod Hristos izgovorio neistinu kada je rekao da je on taj koji
predstavlja "vrata" kroz koja čovek ulazi u večni život (Jn. 10:9),
ukoliko ta "vrata" zapravo predstavlja njegova zemaljska majka?
Isto tako, kako je ap. Petar mogao da se usudi da pred okupljenim
mnoštvom kaže da sav Izrailj treba da zna da "nema spasenja ni u
jednom drugom, niti ima drugog imena pod nebom, danog
ljudima, u kom treba da nađemo spasenje" (Dela ap. 4:12; misli se
naravno na Gospoda Hrista), kada nam "bogomisaoni" pesnik sveti
Jefrem Sirin kazuje večne istine o Presvetoj Bogomajci, a koje
podrazumevaju da je Ona "njegovo spasenje"? I kako može da bude
"sveistinita bogonadahnuta blagovest" Grigorija Palame da "niko ne
dolazi k Bogu sem preko Presvete Bogorodice...", kada je sam
Spasitelj rekao da "niko ne dolazi k Ocu do samo kroz Njega" (Jn
14:6)? I, da li je Marija odista posle našeg Posrednika Gospoda
106
Isto, str. 658-662. Naglasak moj.
59
http://biblijskaistina.blogspot.com
Isusa Hrista "opšta svih Posrednica za sav svet", kada apostol Pavle
jasno kaže:
"Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi,
čovek Isus Hristos." (1. Tim. 2:5; Naglasak moj);
Kako je moguće verovati da je Marija, iako rođena sa
praroditeljskim grehom i bila pogrešiva do trenutka Hristovog
začeća, od momenta otpočinjanja njene trudnoće postala bezgrešna
i nepogrešiva, kada nam Sveto pismo na više mesta svedoči
drugačije? Ukoliko je postala nepogrešiva, zbog čega je nekoliko
puta ispoljila nerazumevanje i ograničenost svog duhovnog
rasuđivanja, i time107 zaslužila ukor svog božanskog i uistinu
nepogrešivog Sina? Da li je uopšte moguće i pomisliti da bi
Gospod Hristos, ukoliko je on zaista utemeljivač ranije pročitanog
pravoslavnog verovanja o "Presvetoj Bogorodici", govoreći o
"Carici neba i zemlje" mogao da izjavi da postoje mnogi koji su od
nje "ipak više blaženi"? (Lk. 11:28). Da li je pravoslavnima uopšte
poznato da bi, upravo u skladu sa rečima Gospoda Hrista, svaka
žena u poznijim godinama, koja iskreno veruje i živi bogougodnim
životom, imala pravo da se uporedi i nazove Hristovom majkom?
Ukoliko nekome od mojih čitalaca ova izjava zvuči kao neko
svetogrđe, poslušajmo šta je o ovome rekao sam Gospod:
"Dok je on još govorio narodu, gle, majka i braća njegova
stajahu napolju želeći da govore s njim. I neko mu reče: gle tvoja
majka i tvoja braća stoje napolju i žele da govore s tobom. A on
odgovori i reče onome što mu kaza: ko je moja majka i ko su moja
braća? I pruži svoju ruku na svoje učenike pa reče: evo moje majke
i moje braće; jer ko god čini volju
Oca moga koji je na nebesima,
108
taj je brat moj i sestra i majka."
Kao što vidimo, Gospod je u ovom iskazu pomenuo sve
svoje zemaljske krvne srodnike, među kojima i svoju majku (za
koju smo već ranije dokazali da se ni u čemu nije isticala među
Njegovim učenicima u prvom veku). Zapazimo, Isus nije rekao:
"...taj je brat moj
i sestra i otac i majka", iz razloga što zemaljskog
109
oca nije imao , a sa njegovim nebeskim Ocem ni jedno stvorenje
107
Na primer: Na svadbi u Kani, Jn. 2:4; u jerusalimskom hramu, Lk. 2:48-50.
Ev. po Mateju 12:46-50. Naglasak moj. Vidi i u: Mk. 3:31-35; Lk. 8:19-21.
109
Iako se na par mesta u Novom zavetu Josif naziva Isusovim ocem (kao npr. u
Lk. 2:33, 48; posve je jasno da je on samo vršio "dužnost" njegovog zemaljskog
staratelja – pošto je bio muž njegove majke Marije.
108
60
http://biblijskaistina.blogspot.com
(niti pak bilo koji bogougodni vernik) nipošto ne može niti sme da
se uporedi! Međutim, nasuprot tome, očito je da ne samo pojedini
posebno posvećeni vernici i veliki isposnici, već i mnogi drugi
prosti zemaljski vernici mogu (po rečima Hristovim) da se uporede
sa Njegovom majkom!!!
Sledeći prethodne primere, na sličan način bismo mogli da
osporimo i proglasimo biblijski neopravdanim i dodeljivanje svih
ostalih božanskih osobina koje pravoslavni pripisuju Isusovoj majci
– a koje se ni u najblažoj formi Svetim pismom ni malo ne
podrazumevaju. Ipak, zbog ovakvog svog verovanja o Mariji, koje
je u potpunosti proisteklo iz umova kasnijih crkvenih otaca (imena
nekih od njih smo imali prilike da pročitamo u navedenim citatima),
oni najradije stih iz Lk. 1:28 prevode sa "Raduj se blagodatna"
(koji, prema pravoslavnom učenju, više ističe blagodatnost same
Marije – kao da blagodat od nje proističe), umesto ispravnije i
preciznije: "Raduj se ti koja si stekla milost" (koji nedvosmisleno
ukazuje na Marijinu nedostojnost primanja blagonaklonosti Božije
koja joj je bila ukazana).
Kakvo je biblijsko značenje izraza: "Blagoslovena si ti
među ženama"?
Još jedan od stihova iz Biblije kojim pravoslavni žele da
utvrde svoje verovanje o izrazitoj posebnosti i uzvišenosti Isusove
majke Marije nad svim drugim ženama (ali i nad celokupnom
Božijom tvorevinom), jeste deo Jelisavetinog pozdravnog govora,
sa čijim smo se delovima već ranije susreli. Naime, ona je u
momentu pristizanja Marije k njoj u goste bila u šestom mesecu
trudnoće. Nosila je budućeg proroka i preteču Gospodnjeg, Jovana
Krstitelja. Iako je za sve vreme trudnoće svoje žene sveštenik
Zaharija bio nem (Lk. 1:20, 64), sigurno je da je pisanjem na tablici
(kao u Lk. 1:63) detaljno saopštio Jelisaveti anđeosku poruku o
rođenju njihovog budućeg muškog deteta i njegovoj unapred
110
određenoj ulozi u vezi prorečenog dolaska izrailjskog Mesije.
Jelisaveta, koja je već bila zašla u godine, zasigurno je smatrala
velikim blagoslovom to što će postati majka Mesijinog preteče
110
Vidi u: Ev. po Luki 1:15-17, 67-88.
61
http://biblijskaistina.blogspot.com
(proroka koji će najaviti Njegov dolazak). Međutim, bez ikakve
sumnje, smatrala je, i to sa pravom, da je njeno blaženstvo posve
zanemarljivo kada se uporedi sa blagoslovom kojeg je udostojena
ona koja će nositi u svojoj utrobi, a potom i roditi samog božanskog
Logosa. Kao žena kojoj se približavalo vreme da postane majka, u
trenutku pristizanja svoje mlade rođake Marije, Jelisaveta je,
ispunjena Svetim Duhom izgovorila veoma snažne i sadržajne reči
– za koje u tom trenutku nije mogla ni da zamisli da će ih milioni
ljudi, tokom mnogih narednih vekova, tako pogrešno razumeti. Iako
smo već ranije naveli čitav ovaj tekst, pročitajmo ga ponovo još
jedanput:
"U one dana Marija usta i pohita u gorski kraj u jedan Judin
grad, pa uđe u Zaharijinu kuću i pozdravi Jelisavetu. Kada
Jelisaveta ču Marijin pozdrav, zaigra dete u njenoj utrobi, i napuni
se Duha Svetoga Jelisaveta, te povika iz glasa i reče: blagoslovena
si među ženama i blagosloven je plod utrobe tvoje. I otkud mi to da
majka moga Gospoda dođe k meni? Jer gle, kad glas tvoga
pozdrava dođe do mojih ušiju, zaigra dete od radosti u mojoj utrobi.
I blažena je ona
koja je poverovala da će se ispuniti što joj je
111
Gospod rekao."
Iako Jelisavetina izjava zaista može, za one koji nedovoljno
poznaju Sveto pismo, da izgleda kao neko posebno uzvisivanje
Marije (na način kako to smatraju i veruju pravoslavni i
rimokatolici), ona je označavala samo priznanje posebnosti Božijeg
milosrdnog dara – kojeg je mogla da iskusi samo jedna od miliona
žena. Nositi u svojoj utrobi budućeg Spasitelja sveta – zaista je bio
veliki blagoslov. Marija je sa pravom bila nazvana onom koja je
"blagoslovena među ženama". Mnoge žene kroz istoriju su
postajale majke velikih Božijih slugu i proroka (kako u
starozavetnom tako i u novozavetnom periodu), ali je samo jedna
jedina mogla da postane majka Božijeg Sina. No ipak, izraz
"blagoslovena među ženama" nije bio tako neuobičajen u biblijska
vremena u okviru izrailjskog naroda. Ovakvu "titulu" koja je
izražavala svu posebnost službe ili učinjenog dela ponele su, bez
sumnje, i druge žene. Među njima nalazimo i jednu koja je živela u
tzv. "vreme sudija" (oko 1300 god. pre Hrista), a koja je svojim
vrsnim i za ženu posve neuobičajenim delom zaslužila ovakvu vrstu
111
Ev. po Luki 1:39-45. Naglasak moj.
62
http://biblijskaistina.blogspot.com
pohvale. Navedimo najpre biblijski tekst koji opisuje ovaj događaj,
a potom i reči pesme koju je, u slavopoj Gospodu, izgovorila
tadašnji sudija i vođ jevrejskog naroda, proročica Devora:
"Tada reče Devora Varaku: ustani, jer ovo je dan, u koji ti
dade Gospod Sisaru u ruke. Ne ide li Gospod pred tobom? I Varak
siđe s gore Tavora, i deset tisuća ljudi sa njim. I Gospod smete
Sisaru i sva kola njegova i svu vojsku oštrim mačem pred Varakom;
i Sisara siđe s kola svojih i pobježe pješice. A Varak potjera kola i
vojsku do Aroseta neznabožačkoga; i pade sva vojska Sisarina od
oštroga mača, ne osta nijedan. A Sisara utječe pješice do šatora
Jailje žene Evera Kenejina; jer bijaše mir među Javinom carem
Asorskim i domom Evera Kenejina. I izide Jailja nasusret Sisari, i
reče mu: skloni se, gospodaru, skloni se kod mene; ne boj se. I on
se skloni kod nje u šator, i ona ga pokri pokrivačem. A on joj reče:
daj mi malo vode da se napijem, jer sam žedan. A ona otvori mijeh
mlijeka i napoji ga, pa ga pokri. A on joj reče: stoj na vratima od
šatora, i ako ko dođe i zapita te i reče: ima li ko tu? reci: nema.
Tada Jailja žena Everova uze kolac od šatora, i uze malj u ruku, i
pristupi k njemu polako, i satjera mu kolac kroz slijepe oči, te
priđe u zemlju, kad spavaše tvrdo umoran, i umrije. I gle, Varak
tjeraše Sisaru, i Jailja mu izide nasusret i reče mu: hodi da ti
pokažem čovjeka kojega tražiš. I uđe k njoj, i gle, Sisara ležaše
mrtav, i kolac mu u slijepim očima. Tako pokori Bog u onaj dan
Javina cara Hananskoga pred sinovima Izrailjevijem. (...) I u taj dan
pjeva Devora i Varak sin Avinejemov govoreći: Blagosiljajte
Gospoda što učini osvetu u Izrailju (...) Da je blagoslovena mimo
žena Jailja žena Evera Kenejina; mimo žene u šatorima da je
blagoslovena. Zaiska vode, mlijeka mu dade, u gospodskoj zdjeli
donese mu povlaku. Lijevom rukom maši se za kolac a desnom za
malj kovački, i udari Sisaru, razmrska mu glavu; probode i probi
mu slijepe oči. Među noge njezine savi se, pade, leža;
među noge
112
njezine savi se, pade; gdje se savi, ondje pade mrtav."
Sa druge strane, "blaženom među ženama" bila je, u svoje
vreme, nazivana i jedna od Jakovljevih žena, po imenu Lija. Nakon
što je njena sluškinja Zelfa rodila Jakovu jednog od sinova, Lija je
radosno izjavila:
112
Knjiga o sudijama 4:14-23; 5:1-2, 24-27. Naglasak moj.
63
http://biblijskaistina.blogspot.com
"I reče Lija: blago 113
meni, jer će me blaženom zvati žene.
Zato mu nadjede ime Asir."
Kao što vidimo, izraz "blagoslovena među ženama" je bio
uobičajen izraz kojim je opisivano ushićenje zbog nekog značajnog
dela u kome bi učestvovala neka od izrailjskih žena. Stoga,
pozdravna reč upućena Mariji od strane Jelisavete ne predstavlja
njeno uzvisivanje vrh nebesa (kako to pravoslavni žele da prikažu)
jer bi to onda morao da bude slučaj i sa Jailjom – koja se proslavila
ubistvom neznabožačkog cara Sisare - izrailjskog neprijatelja, kao i
sa Lijom, kojoj je sluškinja rodila još jednog sina. Uostalom, i sam
Gospod Hristos je ovaj izraz "blagoslovena među ženama"
umnogome "prizemljio" ukazujući u svom mudrom odgovoru na to
ko zaista uživa blagoslov pred nebeskim Bogom. Naime, u ev. po
Luki 11:27-28 opisan je Hristov susret sa jednom od izrailjskih
žena onoga doba. Ova je, sva ushićena, nakon što je saslušala niz
Gospodnjih nadahnutih govora, izrazila upravo tu misao:
"Blagoslovena je među ženama Marija majka Isusova", samo što ju
je iskazala nešto drugačijim rečima:
"A kad je on to govorio, jedna žena iz naroda podiže glas i
reče mu: blažena je utroba koja te je nosila i blažene su dojke koje
si sisao." (Lk. 11:27. Naglasak moj.)
No ipak, iako je mogao da se složi da je Njegovoj
zemaljskoj majci ukazan veliki Božiji blagoslov time što Ga je
rodila, On je na ushićenu opasku ove žene odgovorio veoma
precizno i direktno:
"Na to on reče: ipak su više blaženi oni koji slušaju Božiju
reč i drže je." (Lk. 11:28. Naglasak moj.)
Iako se ovakav odgovor, koji se odnosi na Marijin položaj u
okviru Božijeg naroda (novozavetne Crkve) nikako ne podudara sa
učenjem Pravoslavne crkve, on potiče od samoga nebeskog
Gospoda – i kao takav – mora bezuslovno da se prihvati. Isus
nedvosmisleno ukazuje na to da veće blaženstvo od Njegove majke
(koja mu je podarila ljudsku prirodu) pred Bogom uživaju oni koji
113
Prva knjiga Mojsijeva 30:13. Naglasak moj. Upravo zbog osećanja svog
posebnog blaženstva među ženama, Lija je ovog Zelfinog sina nazvala Asir, što u
prevodu znači "blažen". Vidi u: Radomir Rakić, Biblijski rečnik, str. 28.
64
http://biblijskaistina.blogspot.com
Ga poštuju i izvršavaju Njegovu volju; te bi pravoslavni današnjeg
114
vremena dobro uradili kada bi poslušali ove Hristove reči.
No, postoji još jedna zanimljivost u pogledu Jelisavetine
izjave upućene povodom Marijine posete, a čije značenje upravo
proučavamo. Naime, u nekim prevodima (kao npr. u prevodu Vuka
Karadžića i Sv. arh. sinoda SPC), ovaj deo rečenice ("blagoslovena
među ženama") biva izgovoren i od strane anđela Gavrila prilikom
njegove prve posete Mariji i najave Isusovog rođenja (u Lk. 1:28).
Ipak, u nekim drugim srpskim prevodima ne postoji ovaj deo
"anđeoskog pozdravnog govora", kao na primer kod Dimitrija
Stefanovića, dok Emilijan Čarnić ovaj deo stiha stavlja u srednje
zagrade – uz posebnu naznaku (u predgovoru) da je reč o tekstu
koji ne postoji u najpouzdanijim i najstarijim do sada pronađenim
rukopisima (prepisima) Novoga zaveta. Veoma je zanimljivo istaći
da ni neki od zvaničnih rimokatoličkih prevoda (na hrvatskom
jeziku) ne poseduju ovaj deo stiha – kao ni protestantski prevodi.
Ovaj deo stiha ne postoji ni u veoma preciznim engleskim
prevodima New International Version i New American Standard.
114
Na ovom mestu ne bi bilo loše napomenuti da pojedini pravoslavni i
rimokatolički prevodioci stih iz Lk. 11:28 prevode donekle drugačije, na taj način
u potpunosti menjajući njegov smisao. Naime, prevod komisije Sv. arh. sinoda
SPC ovaj stih prevodi tako da Isus zapravo potvrđuje "preuzvišeno blaženstvo"
svoje zemaljske majke (onako kako to uče tradicionalne crkve istoka i zapada).
Evo kako u ovom prevodu glasi stih iz Lk. 11:28: "A on reče: Vaistinu, blaženi su
oni koji slušaju riječ Božiju i drže je." (Naglasak je moj). Na sličan način ovaj stih
prevodi i nadbiskup vrhbosanski Ivan Ev. Šarić (a u podnaslovu iznad stiha stoji:
"Žena slavi majku Isusovu"; peto izdanje, Salzburg 1969. god). Najnovije
pravoslavno izdanje Svetog pisma (Glas Crkve, Šabac – Valjevo - Beograd 2005.
god.), u čijoj celini se nalazi pomenuti prevod Sv. arh. sinoda SPC, sa posebnom
naznakom da je i on izmenjen "po ispravkama i prevodima Svetog Vladike
Nikolaja", ispred stihova u Lk. 11:27-28 stavlja podnaslov "Blagosiljanje Isusove
majke" i zadržava ranije citirani prevod. Ipak, ovakvo prevođenje je mnogo ređe
zastupljeno od onoga koje sam naveo ranije u glavnom tekstu. Poput pravoslavnog
bogoslova Emilijana M. Čarnića, stih Lk. 11:28 (koji podrazumeva podređenost
Marijinog blaženstva kojeg je stekla rođenjem Isusa, u odnosu na ono koje se stiče
poslušanjem i izvršavanjem Božije Reči) prevode i rimokatolici Duda – Fućak
(Novi zavjet; Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. god) i Ljudevit Rupčić (Biblija;
Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1983. god), kao i protestanti Aleksandar Birviš,
Miroslav Živković i Branko Đaković. Marijinu "ravnopravnost u blaženstvu" sa
ostalim Božijim slugama i sluškinjama u Lk. 11:28 "zagovaraju" prevodi Dimitrija
Stefanovića, Luja Bakotića i Vuka Karadžića.
65
http://biblijskaistina.blogspot.com
Iz svega do sada iznetog, postaje nam jasno da prvobitni
tekst Novog zaveta pisan Lukinim perom nije sadržavao ovaj deo
anđeoskog obraćanja Mariji – već da on predstavlja samo deo
Jelisavetinog pozdravnog govora. No, namerno ostavljanje ovih,
novozavetnom tekstu kasnije pridodatih reči, od strane ljudi koji su
sačinili zvanični prevod SPC, još uz dodatak izraza "blagodatna"
umesto "ti koja si stekla milost" očigledno predstavlja pokušaj
nasilnog učitavanja u sveti tekst što više od pravoslavnog verovanja
– radi kasnijeg dokazivanja da, eto, i Biblija tvrdi kako Mariju,
Isusovu majku, treba predstavljati upravo onako kako to čini
tradicionalna crkva Istoka.
Pošto smo na ovaj način proučili veći deo doktrina
Pravoslavne crkve vezanih za Mariju Isusovu majku, i još jednom
dokazali nezasnovanost na Svetom pismu, kao i uočili njihovo očito
suprotstavljanje ranohrišćanskom učenju (a sve u vezi uvođenja
termina "teotokos" (Majka Božija – Bogorodica) u zvaničnu
crkvenu upotrebu na Trećem vaseljenskom saboru) prelazimo na
pregled događaja koji su se odigrali na sledećem veoma važnom
saboru crkve – koji je zbog brutalnosti i bezobzirnosti koju su
ispoljili njeni učesnici sa pravom nazvan – Razbojnički sabor.
RAZBOJNIČKI CRKVENI SABOR
Nakon završetka Trećeg vaseljenskog sabora 431. godine,
koji je rezultovao zbacivanjem i proterivanjem carigradskog
episkopa Nestorija i anatemisanjem njegovog učenja, kao i
postizanja "unije" između aleksandrijske i antiohijske bogoslovske
škole – koje su priznale pravoslavnost jedna drugoj (433. godine),
umro je glavni zagovornik učenja o bogočovečnosti Isusa Hrista
(ovaploćenja Boga Logosa i njegovog pojavljivanja u telu) episkop
Kirilo Aleksandrijski. Iako je najveći broj episkopa tadašnje
zvanične Crkve prihvatao učenje oko koga su se složili oci prisutni
na saboru u Efesu, postojala je i jedna grupa prijatelja pokojnog ep.
Kirila, koja je s vremenom postajala sve jača, a koja je ispoljavala
nezadovoljstvo zbog proglašenja "unije" sa predstavnicima
antiohijske škole (koja je pored zastupanja verovanja u apsolutno
božanstvo Hristovo snažno naglašavala i njegovu potpunu ljudsku
prirodu). Ova grupa je bila sačinjena od ekstremnih
antinestorijanaca, koji se nisu slagali sa potonjim postupcima
66
http://biblijskaistina.blogspot.com
samog ep. Kirila (u vezi sa unijom) ali su za njegovog života ipak
bili uzdržani ne ispoljavajući javno svoje nezadovoljstvo. No, posle
smrti aleksandrijskog episkopa situacija se izmenila. Nasuprot
učenju Nestorija i njegovih pristalica, koji su u Isusu Hristu
razlikovali dva lica, čoveka Isusa i Boga Logosa, kao i nasuprot
učenju zvanične Crkve koje je zastupao ep. Kirilo (o sjedinjenju
dve prirode u jednom licu Bogočoveka Hrista) pojavila se dakle i
treća grupacija (upravo ona koja je stajala nasuprot antiohijskoj
školi) koja je zastupala verovanje o potpunoj "teiziranosti"
čovečanske prirode Isusa Hrista. Glavna teza njihovog učenja je
bilo verovanje da Isus Hristos jeste postao "iz dve prirode"
(božanske i ljudske), ali da je nakon Njegovog utelovljenja u
potpunosti preovladala Njegova božanska priroda, na određeni
način "anulirajući" realističnost ljudske prirode koju je stekao preko
Marije iz Nazareta. Najvatreniji predstavnik ove nove verske struje
bio je arhimandrit jednog od carigradskih manastira, po imenu
Jevtih, a učenje koje je on zastupao nazvano je "monofizitizam" (ili
"monofizitstvo"; verovanje u samo jednu, božansku prirodu Isusa
Hrista). Pomenuti arhimandrit, koji se nije slagao sa zaključkom
donetim prilikom sklapanja unije, o tome da je i antiohijska škola
jednako pravoverna kao i aleksandrijska, na sve moguće načine je
pokušavao da dokaže jeretičnost antiohijaca, a pogotovo Teodorita
Kirskog (koji je bio raniji Nestorijev prijatelj). Sa druge strane, ni
Teodorit Kirski nije mirovao te je i on pisao 115
i izvodio dokaze za
krivovernost učenja carigradskog arhimandrita.
Nakon izbijanja ponovnog bogoslovskog sukoba sa
antiohijcima, kojeg je izazvao Jevtih, pitanje njegovog učenja je
pred lokalnim crkvenim saborom pokrenuo ep. Jevsevije Dorilejski.
Naime, nakon uočavanja nepravilnosti Jevtihovog učenja, sazvan je
sabor u Carigradu pod predsedavanjem arhiepiskopa Flavijana, na
kome je bio prisutan 31 episkop (od onih koji su se nalazili bliže
prestonici ili su se nekim poslom u njoj zatekli). Ovaj sabor je
nastojao da otkloni Jevtihovo krivoverje bez većeg razglašavanja u
javnosti, i to njegovim ličnim savetovanjem koje je preduzimao ep.
Jevsevije. No, nakon višekratnog posećivanja ovog arhimandrita u
njegovom manastiru od strane pomenutog episkopa, Jevtih nije
želeo da izmeni svoja verska uverenja. Potom je usledilo slanje
115
Vidi u: A. Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 167-168.
67
http://biblijskaistina.blogspot.com
delegacija u manastir, koje su imale za cilj da ga pozovu na
116
zasedanje sabora na kome bi pred svima obrazložio svoje učenje.
Ipak, Jevtih je odbijao da se pojavi na saboru, opravdavajući svoje
nedolaske navodnim slabostima zbog bolesti, kao i zavetom koji ga
veže za manastir i obavezuje da ga ne napušta sem po nekoj smrtnoj
opasnosti. Ipak, nakon dužeg insistiranja episkopa okupljenih na
saboru, kao i pretnje oduzimanjem prezviterskog čina i uprave nad
manastirom, Jevtih se odazvao pozivu i uz pratnju velikog broja
monaha, ali i vojnika i državnih činovnika, stigao na saborsko
zasedanje. Prilikom njegovog ispitivanja i saslušanja, čitana su dela
arhiepiskopa aleksandrijskog Kirila, a pogotovo njegov "tomos
sjedinjenja" iz 433. godine, kojim je postignuta unija sa
antiohijskom školom i priznata njena pravovernost. Pomenuti
"tomos" je poslužio prisutnim episkopima za osudu Jevtihove
jeresi, jer sadrži očigledne izjave o verovanju u dve prirode
bogočoveka Hrista. I pored Jevtihovog ispovedanja i priznavanja
ispravnosti i pravovernosti odluka donetih na prethodna tri
vaseljenska sabora (u Nikeji, Carigradu i Efesu), kao i prihvatanja
učenja svetih otaca, Svetog pisma i svetog predanja, njegovo
ispovedanje jedne umesto dve prirode u Hristu bilo je dovoljno za
njegovu osudu. Evo kako je glasio vrhunac rasprave vođene između
episkopa sa jedne i Jevtiha sa druge strane:
"Arhiepiskop Flavijan ga je pitao: - "Kaži, priznaješ li ti
sjedinjenje iz dveju priroda?" – Da, iz dveju priroda." Jevsevije
Dorilejski: - "Priznaješ li ti, gospodine arhimandrite, dve prirode
posle sjedinjenja, govoriš li da je Hristos jednosuštan nama po telu
ili ne?" Evtih: - "Ispovedam iz dve prirode Gospoda našeg
pre
117
sjedinjenja, a posle sjedinjenja ispovedam jednu prirodu."
Jevtihovu osudu su potpisali 31 episkop i 23 arhimandrita.
Ipak, na ovom saboru je postignuta samo kratkotrajna pobeda
pravoverja. Pre svega iz razloga što sabor nije imao sveopšti
(vaseljenski) karakter, već samo pomesni. Sa druge strane,
aleksandrijska i jerusalimska crkva nisu priznale njegove odluke.
To je učinila, ali ne odmah, samo rimska crkva, kao i one crkve iz
Male azije i Sirije koje su od ranije imale blagonaklon stav prema
uniji. Sabor nije naišao ni na značajniju podršku svetovnih vlasti, a
116
117
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 56 i dalje.
Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 78.
68
http://biblijskaistina.blogspot.com
posebno iz razloga što je tadašnji car Teodosije II zastupao više
Jevtihovu stranu. Ovoj Teodosijevoj pristrasnosti ključno je
doprineo bliski Jevtihov prijatelj (a neprijatelj Flavijanov) visoki
carev činovnik Hrisavije, preko koga je anatemisani arhimandrit
uspeo da izdejstvuje i sazivanje novog Vaseljenskog sabora – na
kome bi se nanovo, ali ovoga puta u drugačijoj "režiji" raspravljalo
o njegovom učenju.
Novi sveopšti sabor je sazvan i otpočeo sa radom u avgustu
449. godine u Efesu, u istom hramu presvete Deve Marije kao i
prethodni iz 431. godine. Carskim ukazom je unapred zabranjeno
prisustvovanje na saboru ep. Teodorita Kirskog (koji je bio vatreni
Jevtihov protivnik), a predsedavanje je dodeljeno arhiepiskopu
aleksandrijskom Dioskoru, koji je pripadao istoj ekstremnoj frakciji
kao i Jevtih. Na sabor je, mimo pravila, posebnim ukazom pozvan i
arhimandrit Varsuma iz Sirije, koji će, pokazaće se kasnije, prilično
doprineti tragičnom razvoju događaja na saboru koji je trebao da
ponese naziv Četvrtog vaseljenskog. Na ovom saboru je bilo
prisutno oko 130 episkopa, od kojih je većina zastupala
monofizitsko učenje. Pored zabrane pojavljivanja episkopa
Teodorita Kirskog, posebnim carevim naređenjem bilo je
zabranjeno pravo diskusije arhiepiskopu Flavijanu i ostalima koji su
učestvovali na saboru u Carigradu 448. godine na kome je Jevtih
osuđen i anatemisan. Umesto toga, carigradski arhiepiskop i
njegovi istomišljenici su bili u poziciji optuženih – i sudilo im se
zbog navodnog krivoverja. U crkvi u kojoj se sabor održavao bilo je
prisutno mnoštvo vojnika sa isukanim mačevima kao i monaha koji
su pristigli sa raznih strana, koji su u svojim rukama imali motke,
spremni da se u svakom trenutku obračunaju sa Jevtihovim i
Dioskorovim protivnicima.
Na saboru su čitana i razmatrana akta doneta na godinu
dana ranije održanom carigradskom sabranju episkopa – koja su se
odnosila na odbacivanje i osudu Jevtihovog verovanja. U toku
čitanja ovih akata, masa monaha monofizita, koje je sa sobom
poveo arhiepiskop Dioskor, bučno je predlagala ubistvo i
presecanje na dvoje odsutnog ep. Jevsevija Dorilejskog kao i svih
ostalih koji su imali isto ispovedanje – kao
kaznu za njihovo
118
"jeretičko" učenje o dve prirode u Hristu. Rasplet saborskog
118
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 77-78; Radomir V. Popovi ć,
69
http://biblijskaistina.blogspot.com
zasedanja je bio sledeći: arhimandrit Jevtih je bio rehabilitovan kao
posve pravoslavan i veliki borac protiv Nestorijeve jeresi. Sa druge
strane, arhiepiskop Flavijan i ep. Jevsevije Dorilejski (kao i ostali
njihovi istomišljenici) proglašeni su zastupnicima nestorijanstva i
kao takvi svrgnuti sa svojih episkopskih položaja – uz izgovor da su
prekršili pravila ranijih Vaseljenskih sabora. Evo kako je glasio deo
govora arhiep. Dioskora koji se odnosio na osudu zastupnika
"jeretičkog učenja" o dve prirode u Hristovoj ličnosti, kao i
nekoliko informacija o tome šta se dešavalo nakon sabora:
"Polazeći od odredaba otaca, osuđujemo pomenute
Flavijana i Evsevija na lišenje svakog svešteničkog i episkopskog
dostojanstva". Dioskorovo mišljenje bilo je jednodušno prihvaćeno
od strane svih monofizita i potpisano od strane svih članova sabora.
Flavijan i Evsevije su bili lišeni crkvenog dostojanstva. Uz to,
Flavijan je prognan i u progonstvu je okončao svoj život. Evsevije
Dorilejski je posle sabora pretrpeo toliko nevolja, da je Dioskora
kasnije nazivao svojim ubicom. Đakon Ilarije, papin izaslanik,
"jedva je umakao" sa sabora, i samo sporednim putevima uspeo je
da se dokopa Rima. Blaženi Teodorit, koji nije prisustvovao saboru,
bio je lišen čina
i zatočen u manastir. Iva, mitropolit Edeski, bio je
119
anatemisan."
No, arhiepiskop Flavijan, kao glavni Jevtihov protivnik,
nije samo zbačen sa svoje episkopske katedre već je na istom
saboru krvnički pretučen od 120
strane monofizita. Pre nego što je umro
(od posledica zlostavljanja) uspeo je da napiše pismo rimskom
papi Lavu, i pošalje ga preko njegovih izaslanika - kojima na
saboru predsedavajući
aleksandrijski arhiepiskop nije dozvolio da
121
dođu do izražaja. Evo na koji je način dešavanja vezana za ovaj
efeski sabor prokomentarisao pravoslavni bogoslov Aleksandar
Šmeman:
Vaseljenski
sabori str. 87-88.
119
Sedam
stubova
premudrosti, str. 79-80. Naglasak moj.
120
"Flavijan ne bude samo zbačen, nego su ga pristalice Evtihove još tako
zlostavljali, da je, kad su ga uz to poslali i u izgnanstvo, posle tri dana umro."
Jevsevije
Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 578.
121
Dugačka dogmatska poslanica rimskog pape upućena arhiep. Flavijanu (u kome
Lav osuđuje monofizitsko učenje) na saboru nije bila pročitana – jer nije išla u
prilog učenju koje su zastupali Dioskor i Jevtih.
70
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Ono što se dogodilo u Efesu 8. avgusta 449. godine u
istoriji je zapamćeno pod imenom "razbojničkog sabora". Sve je
proteklo u znaku pravog terora. Dioskor je odlučivao, oslanjajući
se na grupu fanatika – monaha, koji su preplavili grad. (...) Takvu
sramotu, takav pad Crkva još nikada nije doživela... Car je ovu
sramotu potvrdio državnom sankcijom i svi neprijatelji Jevtihovi su
bili osuđeni na teški put progonstva.
Ponovo su nad Crkvom od
122
Istoka trijumfovali nasilje i jeres."
Odluke ovog sabora je, kao što smo pročitali, potvrdio i
sam car Teodosije II, bivajući uveren da su one bile donete na
osnovu kanona ranijih Vaseljenskih sabora, a123u vezi osude i
sprečavanja širenja "obnovljenog nestorijanstva" kojeg su, tobož,
zastupali Flavijan, Jevsevije Dorilejski i ostali. Na mesto novog
carigradskog arhiepiskopa izabran je Anatolije, koji je, očigledno,
bio po volji arhiep. Dioskora.
I pored insistiranja rimskog pape Lava, kao i ostalih koji su
zastupali verovanje suprotno monofizitskom, za sazivanjem novog
Vaseljenskog sabora, imperator je ostao pri odlukama sabora iz
Efesa.
ČETVRTI VASELJENSKI SABOR
Ipak, ovakvo stanje nije predugo trajalo. Naime, nakon
smrti cara Teodosija (450. god.) godinu dana posle održavanja
razbojničkog sabora, na presto Rimskog carstva uspela se
Teodosijeva sestra Pulherija (jer pokojni car nije iza sebe ostavio
muške potomke) i njen muž, vojskovođa a potom i car Markijan.
Oni nisu bili spremni da i dalje podržavaju Jevtihovu i Dioskorovu
bogoslovsku struju, već su odlučili da sazovu novi sabor na kome bi
se razmatrala pravovernost njihovog učenja. Najpre je bilo
planirano da se novo sabranje episkopa održi u Nikeji, ali se od te
ideje ubrzo odustalo, te je mesto njenog održavanja nanovo
122
Istorijski put Pravoslavlja, str. 168-169. Naglasak moj.
"Još se u odluci ovog saborovanja kaže: "Niko ne sme čitati spise Nestorija i
Teodorita, već se imaju predati i spaliti. Niko ne sme skrivati i štititi nestorijance,
ni u gradu, ni u selu, ko ih skriva biće ubijen i oduzeta mu imovina, i večno
prognan." Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 87. Naglasak moj.
123
71
http://biblijskaistina.blogspot.com
određeno. Ovoga puta je izabran Halkidon, predgrađe prestonog
grada – Carigrada.
Sabor je otvoren 8. oktobra a njegovih 17 zasedanja
održano je u prostranoj crkvi svete mučenice Jeftimije. Saborom, na
kome je bio prisutan rekordan broj episkopa (između 600 i 630),
uglavnom su predsedavali car i (u njegovom odsustvu) njegovi
ministri, a u slučaju njihovog odsustvovanja arhiepiskop carigradski
Anatolije. Već na prvom zasedanju, arhiepiskopu aleksandrijskom
Dioskoru je uskraćeno pravo glasanja, a on je stavljen na
optuženičku stolicu. Posle uvodne reči optužbe protiv Dioskora,
koju je izrekao ep. Jevsevije Dorilejski, prešlo se na preispitivanje
dela sabora održanog u Carigradu (na kome je osuđen Jevtih), kao i
dela razbojničkog sabora. Tokom čitanja ovih dela, došlo je do
žestokih verbalnih sukoba suprotstavljenih episkopa oba tabora (tj.
onih koji su podržavali Dioskora i onih drugih koji su se slagali sa
dogmatskom poslanicom episkopa Lava Rimskog). Ovi sukobi
"Božijih slugu" bili su prekinuti tek kada su se umešali svetovnjaci
– carski činovnici i senatori,
koji su ih "u ime Boga" zamolili da
124
prestanu sa prepirkama.
U nastavku saborovanja, nakon
preispitivanja mnogih Dioskorovih dela koje je počinio sa svojim
pristalicama na efeskom saboru, mnogi episkopi, koji su i sami
snosili deo krivice za tada počinjeno bezakonje, kajali su se i molili
za oproštaj. Jedino se Dioskor, zajedno sa još nekoliko svojih
istomišljenika, držao i dalje svojih postupaka i verovanja –
smatrajući ih ispravnim, te je na kraju od sabora osuđen i prognan u
grad Gantri u Paflagoniji gde je i umro 454. godine. Začudo,
okupljeni episkopi uopšte nisu raspravljali o začetniku i glavnom
propagatoru monofizitskog učenja – Jevtihu, već se samo zna da je
on po okončanju zasedanja poslat u progonstvo. Na ovom veoma
važnom saboru u istoriji Crkve, doneto je izuzetno značajno
određenje vere poznato pod imenom "halkidonski oros", koji je,
prema nekim pravoslavnim autorima, po 125svom dogmatskom
značaju ravan Nikeo-carigradskom simvolu.
Važno je pritom
124
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 83.
No, ni do ovog određenja se nije došlo tako glatko. Evo nekih izvoda iz
literature koji nam opisuju atmosferu koja je vladala u taboru istoverujućih difizita
(tj. "pravoslavnih") prilikom donošenja "halkidonskog orosa": "Konačno, sabor je
pristupio sastavljanju veroispovedanja kako bi objavio pravoslavno učenje o
Bogočoveku. Pri tom je "bilo mnogo sporova, diskusija, pokazano je mnogo
125
72
http://biblijskaistina.blogspot.com
naglasiti i činjenicu da se, za razliku od teksta Nikeo – carigradskog
simvola, u kome se Isusova majka Marija naziva jednostavno
"Devom Marijom" (dakle samo po imenu), u Halkidonu na
insistiranje određenog broja otaca, u određenje
vere po prvi put
126
zvanično uvodi termin "Bogorodica" . Ovaj oros, koji je
opovrgavao Jevtihovo i Dioskorovo učenje, kao i ranije učenje
Nestorija, glasi:
"Sledujući
ispovedati:
Svetim
Ocima
svi
saglasno
učimo
jednog i istog Sina, Gospoda našeg Isusa Hrista,
savršenog Njega istog po Božanstvu
i savršenog Njega istog po čoveštvu (čovečanstvu)
uistinu Boga
i uistinu čoveka Njega istog, iz razumne duše i tela
(sastavljenog),
zlovolje i nepoverenja. (...) Tek što je otvoreno peto zasedanje ocima je bio
pročitan oros (tj. određenje) vere, koji očigledno nije bio sastavljen u prisustvu
celog sabora, niti na njegovim zvaničnim zasedanjima. Čitanje tog određenja vere
izazvalo je dugotrajne i vatrene prepirke među ocima sabora. (...) Videći da se
prepirke među episkopima zatežu i ne nazirući zadovoljavajući ishod, u raspravu
se uključuju i imperatorski činovnici prisutni na zasedanjima." Sedam stubova
premudrosti str. 87-89. Naglasak moj. Tek nakon upornog nastojanja carskih
činovnika kao i imperatora lično da se sporovi među prisutnim episkopima na
saboru okončaju na najbolji mogući način, te nakon što su po drugi put ponovili od
strane nekih već odbijeni predlog da se u pomenuti "halkidonski oros" ugradi
terminologija koju je upotrebio papa Lav Veliki u odnosu na postojanje "dve
prirode" u Hristovoj bogočovečanskoj ličnosti (nasuprot terminologiji arhimandrita
Jevtiha), prisutni saborski oci su se umirili i prihvatili ponu đeno rešenje.
126
Ipak, uvođenjem ovog termina u halkidonski oros, i pored postojanja određenih
nepravilnih verovanja o Mariji u to vreme, želelo se prvenstveno da dokaže da je
Isus Hristos uistinu posedovao "dve prirode" (božansku i ljudsku – za razliku od
Jevtihovog učenja o jednoj prirodi), a ne da se sama Marija udostoji najrazličitijih
nebeskih počasti – o kojima smo ranije već dosta govorili. Ovu tvrdnju uostalom
potvrđuju i pravoslavni, navodeći i tumačeći reči episkopa koji su nastojali da se
reč "Bogorodica" pridoda pomenutom orosu: "Neka se Sveta Djeva naziva
Bogorodicom; to neka se doda u simvol." Zahtevom da se u simvol doda reč
"Bogorodica" episkopi su očigledno želeli da ukažu na nerazdvojno sjedinjenje
priroda u Hristu." Navedeno delo, str. 88. Naglasak moj.
73
http://biblijskaistina.blogspot.com
jednosuštnog Ocu po Božanstvu
i jednosuštnog nama Njega istog po čovečanstvu
(čoveštvu), po svemu podobnoga
nama osim greha,
rođenog pre vekova od Oca po Božanstvu
i u poslednje dane (rođenog) Njega istog radi nas i radi
našeg spasenja
od Marije Djeve Bogorodice po čovečanstvu
(čoveštvu),
jednog i istog Hrista, Sina, Gospoda, Jedinorodnog,
u dvema prirodama nesliveno,
nepromenljivo,
nerazdeljivo,
nerazdvojno poznavanoga,
jer razlika (dveju priroda) nikako nije ukinuta
usled sjedinjenja,
nego je upravo sačuvano svojstvo svake prirode
i u jedno lice i jednu Ipostas stiču se (tj. sjedinjuju se
obe prirode);
ne u dva lica razdeljivanog ili razdvajanog,
nego jednog i istog Sina Jedinorodnog, Boga Logosa,
Gospoda
Isusa
Hrista,
kao što otpočetka Proroci o Njemu (objaviše), i sam Gospod
Isus Hristos nas
127
nauči, i Simvol Otaca (naših) nam predade."
"Oros vere je ustanovljen i pročitan na saboru u nedelju 22.
oktobra 451. godine. Na sledećem, šestom zasedanju, 25. oktobra,
oros vere je svečano objavljen u prisustvu imperatora Markijana,
imperatorke Pulherije i velikog broja dvorskih činovnika. (...)
Besedu imperatora oci su propratili radosnim poklicima, a zatim je
usledilo čitanje orosa vere, nakon čega je gospodar upitao oce:
127
A. Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 170-171.
74
http://biblijskaistina.blogspot.com
"neka sveti sabor kaže da li je uz saglasnost svih episkopa proglašen
sada pročitani oros vere?" "Svi tako verujemo – začuo se odgovor –
svi tako mislimo! Markijanu, novom Konstantinu, novom Pavlu,
novom Davidu: mnogaja ljeta! Vi ste – mir vaseljene; vi ste –
svetila pravoslavlja; Gospode, sačuvaj svetila vaseljene! Pulherija,
nova Jelena! Nestoriju,
Evtihu i Dioskoru anatema! (Sveta) Trojica
128
je izbacila trojicu!"
Jedan od najvažnijih od ukupno 30 pravila (kanona)
donetih na ovom saboru, bio je 28. po redu, koji se odnosio na
proglašenje carigradske patrijaršije (arhiepiskopije) drugom po
važnosti i časti u celom carstvu, odmah posle grada Rima i
istoimene arhiepiskopije. Rimski legati prisutni na saboru, kao i
sam rimski arhiepiskop (papa) Lav usprotivili su se ovom kanonu,
ali je on ipak i pored njihovih protesta ostao punovažan.
Uspomenu na Četvrti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva
obeležava 16. jula.
PETI VASELJENSKI SABOR
Ishod Četvrtog vaseljenskog sabora nije mogao a da ne
izazove negativne reakcije pristalica arhiepiskopa aleksandrijskog
Dioskora, kojih je posebno mnogo bilo među egipatskim
monasima. Osuda ovog arhiepiskopa je u Egiptu, kao i u ostalim
uporištima monofizitstva, tumačena kao osuda učenja koje je sam
Kirilo zastupao. Sabor u Halkidonu je od strane monofizita počeo
da se smatra "razbojničkim" tj. onim koji je odstupio od učenja koje
je ustanovljeno u Efesu 431. godine i uveo neku novu veru. Ovakvo
uverenje monofizita je bilo još više utvrđeno činjenicom da na
halkidonskom saboru ne samo što nisu osuđena učenja i ličnost
Nestorijevog duhovnog učitelja Teodora Mopsuetskog, već su na
svoje episkopske položaje vraćeni i bivši zastupnici Nestorijevog
učenja a protivnici Kirilovi, Teodorit Kirski i Iva Edeski. Dakle,
stvar je bila jasna. Halkidonski sabor je ponovo ustanovio
nestorijanstvo koje je bilo anatemisano na Trećem vaseljenskom
saboru, te se protiv njega i njegovih pristalica trebalo boriti svim
raspoloživim sredstvima i tako odbraniti pravoverje od nanovo
uvedene jeresi. Pored veoma brojnog egipatskog monaštva, pokretu
128
Sedam stubova premudrosti, str. 94.
75
http://biblijskaistina.blogspot.com
otpora protiv Halkidona pridružili su se i sirijski i palestinski
monasi. Evo šta nam o sukobima između carske vlasti koja je htela
da silom nametne halkidonske odredbe i naroda sa druge strane
kazuju pravoslavni istoričari:
"Episkopi koji su se vraćali iz Halkidona naišli su u
mnogim mestima na otpor naroda. U Jerusalimu, da bi patrijarh
Juvenal mogao da uđe u svoj grad, bila je potrebna intervencija
vojske. U Aleksandriji, vojnike koji su štitili patrijarha Proterija
(ovoga je Carigrad jednostavno postavio na mesto svrgnutog
Dioskora),129 razjarena gomila je zatvorila u Serapeum i žive
zapalila!"
Posle smrti cara Markijana (457. g.), zastupnika odluka
halkidonskog sabora, na presto je seo takođe pristalica "difizitstva"
car Lav I (457 - 474. g.). Ovaj car je zatražio od svih episkopa
ponovno izjašnjavanje o pravovernosti odredaba halkidonskog
sabora, tako da je oko 1600 njih potvrdilo oros donesen na ovom
crkvenom skupu. Nakon toga je nasilno zbacio sa episkopskog
položaja one monofizitske episkope
koji su u međuvremenu zauzeli
130
položaje zbačenih difizita.
Pristajanje uz halkidonski sabor i
njegovo određenje održali su i naredni vladari Lav II i Zenon (474 476. g.). Sa druge strane, uzurpator vlasti Vasilisk, nakon što je za
kratko sa carskog trona proterao Zenona, izdao je "Encikliku" u
kojoj je osudio halkidonski sabor. Ovim dokumentom, koga je
potpisalo između 500 i 700 episkopa, monofizitstvo je proglašeno
pravovernim učenjem, a njegova posledica je bila uklanjanje
difizitskih i postavljanje monofizitskih episkopa u određenim
krajevima.
Nakon što je posle godinu dana povratio
vlast uklonivši
131
Vasiliska uz pomoć carigradskog patrijarha Akakija, Zenon je
129
Istorijski put Pravoslavlja, str. 182-183.
Vidi u: Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 581-582.
Od vremena Četvrtog vaseljenskog sabora u crkvenoj terminologiji se počinju
da upotrebljavaju još neki pojmovi, poput naziva za određene episkope – u
zavisnosti od državnog značaja gradova u koje su bili postavljani. Evo šta o ovome
iznosi Momir Jović: "Centri državne administracije dobijali su uz episkopat i
počasni naslov papas, što je prihvatio rimski, bez jezičke izmene u – papa. (...)
Episkopi značajnih centara u provincijama dobijali su nazive mitropoliti, odn.
arhiepiskopi. Od 451. god. titula patrijarh bila je rezervisana za episkope velikih
gradova: Rim, Carigrad, Aleksandrija, Antiohija i Jerusalim. (...) Svi episkopi, sa
titulama, bilo: mitropolit, patrijarh, međusobno su ravni, držeći se samo
130
131
76
http://biblijskaistina.blogspot.com
ponovo uspostavio veru za koju se i ranije zalagao. Ipak, videvši da
se monofizitstvo i dalje širi, te da se zbog toga dešavaju razni neredi
koji su predstavljali opasnost po stabilnost imperije, car Zenon je,
zajedno sa Akakijem 482. god. izdao "Enotikon", dogmatski dekret
koji je imao za cilj da približi stavove 132
monofizita i difizita, i da
postigne neku vrstu unije među njima. Međutim, umesto dve
strane u ovom dogmatskom sukobu, kao posledica donošenja
"Enotikona" nastale su tri. Prva je bila sačinjena od episkopa
pristalica politike kompromisa koju su zastupali car i carigradski
patrijarh, a druge dve su predstavljali radikalni elementi obe strane,
koji nisu pristajali na kompromis. Među monofizitskim patrijarsima
koji su potpisali "Enotikon" bili su patrijarh aleksandrijski Petar
Mong kao i patrijarh antiohijski Petar Fulon. No radikalna struja
monofizita se nakon potpisivanja kompromisa sa "halkidoncima"
otcepila od svojih patrijaraha i zahtevala od njih da odbace
potpisani "Enotikon". U Aleksandriji se skupilo oko 30 hiljada
monaha koji su od svog verskog poglavara zahtevali da se odrekne
potpisanog dekreta. Sa druge strane, ni pristalice halkidonskog
ispovedanja nisu bile zadovoljne kompromisnim rešenjem.
Zapostavljeni aleksandrijski patrijarh (tj. paralelni ili suprot –
patrijarh) – pristalica Halkidona i antimonofizit Jovan Talija uputio
je papi Feliksu žalbu protiv "Enotikona" i njegovog duhovnog
sastavljača patrijarha carigradskog Akakija. Papa Feliks se tom
prigodom stavio na čelo branilaca halkidonskih odluka i 484.
godine, nakon Akakijevog odbijanja da se vrati "pravoverju",
proglasio zbačenim i ekskomuniciranim carigradskog patrijarha.
Akakije je sa svoje strane uzvratio istom merom – svrgavanjem i
izopštavanjem pape Feliksa (ova svrgavanja su, zapravo, bila bez
ikakvog efekta – jer su i Akakije i Feliks ostali na svojim
patrijaršijskim katedrama). Iz ovih izopštenja rodio se prvi ve ći
raskol između, u to vreme, pravoverne rimske crkve i jeretičke
naznačenog poretka, proizašlog iz časti i nužne administrativne uprave. (...) A
pojmovi: mitropoliti, arhiepiskopi, egzarsi, patrijarsi (kraće, papa) – samo
pokazuju rang među episkopima, a ne hijerarhijske stepenove. Stoga nije pogreška
ako se za sve crkvene nadglednike (malih ili velikih gradova) upotrebljava samo
naziv
episkopi." Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 86. Naglasak moj.
132
Vidi u: J. Popović: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 582; A. Šmeman:
Istorijski put Pravoslavlja str. 183.
77
http://biblijskaistina.blogspot.com
crkve istoka, koji je trajao 35 godina (poznat kao Akakijevski
raskol).
Naslednik cara Zenona na Istoku, Anastasije, bio je
otvoreni pristalica monofizitizma:
"Car Anastasije I (491-518) je već otvoreno podržavao
monofizite: 496. godine on je zbacio patrijarha Jefimija zbog
odbijanja da opšti sa monofizitskim patrijarhom Aleksandrije.
Godine 511. istu sudbinu je doživeo i patrijarh Makedonije zbog
navodnog "nestorijanstva" – to jest zbog vernosti Halkidonu, a na
njegovo mesto je bio postavljen otvoreni monofizit Timotej. Godine
512. na Antiohijsku katedru Anastasije je uzveo glavnog
monofizitskog bogoslova Sevira Antiohijskog, koji je na Saboru u
Tiru (518) trijumfalno osudio Halkidon. Sa svakom godinom
podela između pravoslavnih i monofizita je postajala sve dublja i
nepopravljivija. Istina, u Palestini i Siriji deo monaha, pod
vođstvom svetog Save Osvećenog, osnivača čuvene Lavre u
Palestini, ostao je veran Pravoslavlju i nije priznavao monofizitsku
jerarhiju. Ali glavna masa
Sirijaca i faktički ceo Egipat predstavljali
133
su siguran plen jeresi."
Sa druge strane, pravoverni Zapad je bio nepokolebljiv.
Jedino je papa Atanasije II (496-498) izražavao spremnost za
pomirenjem Zapadnog i Istočnog hrišćanstva za vreme ranije
pominjanog 35-godišnjeg raskola. No, ovaj zapadni patrijarh je
zbog zastupanja ovakvog stava prema istočnjacima (pretežno
monofizitima) doživljavao veliku opoziciju u svom okruženju, pa
čak i optuživanje za jeres, koje je potrajalo i posle njegove smrti.
Akakijevski raskol je prevaziđen tek nakon dolaska na istočni
presto cara Justina I (518-527. g.), koji je, na prilično ponižavajući
način morao da prizna pravovernost rimske crkve:
"Naime, papa Hormizd (514-523) tražio je od cara
Vizantije da potpiše kao zalogu ortodoksije formulu kojom se
priznaje ortodoksija Rimske crkve, kao i dostojanstvo Rimske crkve
– da se kao134jedina i uvek ispravna smatra učiteljicom celog
hrišćanstva."
Dolaskom na vlast Justina I i nanovo uspostavljenim
opštenjem Rima i Carigrada, proglašeno je ponovno zbacivanje
133
134
A. Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja, str. 183-184.
Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 91.
78
http://biblijskaistina.blogspot.com
monofizitskih episkopa sa svojih katedri i postavljanje pristalica
halkidonskog ispovedanja.
No, iako smo u prethodnom pregledu istorije Crkve (koji se
odnosi na Vaseljenske sabore) uvideli da su vizantijski carevi u
mnogo čemu doprinosili prevagama jedne teološke struje nad
drugom, u zavisnosti od sopstvenog opredeljenja, vladar koji se
zasigurno najviše uplitao u rešavanje teoloških sporova bio je
Justinov sestrić, Justinijan I (527-565. g.):
"Prema izuzetno preciznoj konstataciji G. Ostrogorskog,
hrišćanska crkva u Justinijanovoj ličnosti našla je revnosnog
branioca, ali i gospodara. Otud i njegova brojna uplitanja u crkvene
probleme, pa je normalno da Justinijanova
politika "predstavlja
135
vrhunac carskog uticaja na crkveni život"."
Zahvaljujući praksi koja je, prema uverenju Aleksandra
Šmemana, proistekla
iz čisto neznabožačke teorije o "simfoniji"
136
Crkve i države , pri čemu sve što se dešava u Crkvi mora da služi
"radi dobra i kreposti
i blagostanja Carstva kao poslednje i
137
apsolutne vrednosti" , hrišćansko carstvo se pod Justinijanom
vratilo drevnom paganskom apsolutizmu i zatiranju svega što
pripada drugačijim religijskim shvatanjima. U prvim godinama
njegove vladavine, on se najpre okomio na uništavanje i poslednjih
ostataka nehrišćanskih kultura:
"Stroge mere su se sručile na raznorazne jeretičke sekte,
ostatke starih podela i sporova. Još određenije je odlučio Justinijan
da raščisti sa paganstvom i njegovom tvrđavom – Atinskim
univerzitetom, koji je upravo bio ovenčan slavom poslednjeg od
velikih paganskih filosofa – Prokla. Godine 529. Univerzitet je bio
zatvoren i zamenjen prvim hrišćanskim univerzitetom u Carigradu.
U prestonici i u Maloj Aziji počela je kampanja masovnih
obraćenja. Preostali 138
malobrojni pagani morali su da se konačno
povuku u ilegalnost."
135
Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 97. Naglasak moj.
Ovu teoriju možemo da otprilike definišemo ovako: "Sveštenstvo upravlja
stvarima božanskim i nebeskim, Carstvo – ljudskim i zemaljskim. Istovremeno
Carstvo se svestrano brine i o očuvanju crkvenih dogmata i časti Sveštenstva. A
Sveštenstvo, zajedno sa Carstvom, usmerava čitav društveni život putevima
ugodnim
Bogu." Istorijski put Pravoslavlja, str. 193. Naglasak moj.
137
Šmeman,
navedeno delo, str. 194.
138
Isto, str. 195.
136
79
http://biblijskaistina.blogspot.com
Nakon svoga obračuna sa neznabošcima, Justinijan, kao
pristalica teološke struje koja je zastupala halkidonsko
veroispovedanje, nastojao je da oružanom silom dovede do smene
monofizitskih episkopa i na njihovo mesto dovede "halkidonce".
Ipak, nakon što je uvideo da nasilje ne daje željene rezultate car se
okrenuo politici kompromisa i pokušao u više navrata (531. i 533.
god.) da organizuje "susrete pomirenja" odnosno teološka
usaglašavanja između pravoslavnih (odnosno difizita) i monofizita.
Ipak, i ovo poslednje bez značajnijih rezultata. Nekoliko godina
kasnije, za vreme kojih je monofizitizam uhvatio korene i u samoj
prestonici (zahvaljujući kako carevom pomirljivom stavu tako i
njegovoj supruzi Teodori koja je bila tajna monofizitkinja), na tron
carigradskog patrijarha se uspeo monofizitski episkop Antim (536.
g.). No, iste te godine, nekim poslom (ne bogoslovskim) u Carigrad
je pristigao i rimski papa Agapit koji je u patrijarhu Antimu
prepoznao monofizitu i doprineo njegovom svrgavanju. Potom je,
papinom rukom, na presto carigradskog patrijarha uzveden njegov
istomišljenik, difizit Mina. Nakon postavljanja Mine za patrijarha,
imperator je ponovo promenio verski kurs i nanovo započeo nasilna
zbacivanja i progon monofizita:
"Ediktom iz 536. godine monofizitstvo je još jednom
svečano osuđeno, knjige Sevira Antiohijskog povučene iz opticaja,
ulaz u prestonicu zabranjen je jereticima. Car se odlučuje čak i na
rizičniji korak: posle više godina gotovo zvaničnog priznavanja
monofizitske jerarhije u Egiptu, tamo se sad upućuje pravoslavni
Episkop, sa neograničenim
punomoćjima. Po čitavoj zemlji se
139
ponovo širi talas terora..."
No, i pored sveg carevog nastojanja da silom nametne
Halkidon u određenim oblastima postavljanjem episkopa difizita,
širom Istoka postojala je i "paralelna jerarhija" (sastavljena od
episkopa i sveštenika) koju su u tajnosti postavljali progonjeni
monofizitski velikodostojnici.
Crkva je
doživela rascep koji je prati i nije rešen sve do
140
današnjih dana.
139
Isto, str. 198.
I danas, u XXI stoleću, u pojedinim državama Afrike i na Bliskom Istoku
postoje monofizitske crkve.
140
80
http://biblijskaistina.blogspot.com
Spor o Origenovoj ortodoksiji i Tri poglavlja
U isto vreme kada se odigravao veliki spor između
monofizita i difizita što se tiče ispravnosti njihovog učenja o broju
priroda u Hristu, poveden je još jedan – koji se naročito oštro
ispoljio među monasima u Palestini, koji su bili naseljeni u staroj i
novoj lavri
u blizini Jerusalima. Radilo se o raspravi u vezi
141
Origena , kojeg su neki poštovali kao pravovernog, a drugi ga,
pak, smatrali jeretikom. Za života sv. Save Osvećenog (umro 531.
god.), koji je bio osnivač obe lavre, sukobi između suprotstavljenih
monaških struja nisu dolazili do velikog izražaja, ali su se nakon
njegove smrti monasi – monofiziti (koji su zastupali Origenovo
učenje), stanovnici stare lavre, sukobili sa antiorigenovcima, i u
tom sukobu u potpunosti razorili novu lavru. Ovakva sloboda koju
su monofiziti – origenovci imali a što se tiče sukobljavanja sa
svojim neistomišljenicima, nalazila je svoj temelj u tome što su na
svojoj strani imali caricu Teodoru, a takođe i dvojicu uglednih i
poštovanih verskih prvaka, Teodora Askidu episkopa
Kesarije
142
kapadokijske i Domitijana, mitropolita ankirskog.
No, ipak,
nakon ovih nereda u Palestini koje su izazvali monofiziti –
origenisti, pripadnici suprotstavljene struje difizita optužili su cara
141
Origen koji je živeo u drugoj polovini II i u III stoleću posle Hrista, u mnogo
čemu je bio kontroverzna ličnost. Naime, zastupao je specifična tumačenja Svetog
pisma umnogome bivajući pod uticajem grčke filozofije. Najpre je bio učenik
Amonija Saksa zajedno sa neoplatonistom Plotinom, a potom i učenik ep.
Klimenta Aleksandrijskog, čiju je katehetsku školu preuzeo 203. godine. Za
prezvitera je rukopoložen 228. god. od strane episkopa jermenskog i kesarijskog, a
bez znanja i dopuštenja nadležnog aleksandrijskog episkopa Dimitrija. Godine
231. i 232. na lokalnim saborima Origen je bio raščinjen i proteran iz
aleksandrijske crkve zbog proglašenja zastupnikom neispravnog hrišćanskog
učenja. Bio je veoma plodan pisac, a njegova tumačenja Biblije su bila ili svesrdno
prihvatana ili odbacivana i smatrana jeretičkim. Tako, još u IV i V stoleću su bili
poznati oštri sporovi između Origenovih pristalica (npr. prezviter Rufin, ep.
jerusalimski Jovan...) i protivnika (ep. Epifanije Kiparski, Teofil Aleksandrijski
itd.). Vidi u: Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 62-66. Aleksandar Šmeman
piše da je, prema predanju, sveti Pahomije Veliki zabranjivao svojim učenicima da
čitaju Origenova dela, a da su, sa druge strane, njima bili oduševljeni sv. Vasilije
Veliki i njegovi prijatelji, utemeljivači monaštva na grčkom tlu, te da se Origenov
uticaj oseća i u pojedinim delima Atanasija Aleksandrijskog (npr. u Žitiju svetog
Antonija).
Vidi u: Šmeman, Istorijski put Pravoslavlja str. 200.
142
Vidi u: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 591.
81
http://biblijskaistina.blogspot.com
zbog njegovog tolerisanja ovih dešavanja, smatrajući ga
privrženikom jeretičkih učenja. Na nagovor carigradskog patrijarha
Mine, antiohijskog patrijarha Jefrema i papskog izaslanika
(apokrisijara) Pelagija, Justinijan je 543. godine izdao edikt u kome
je osudio Origenovo učenje kao jeretičko. Ipak, ova osuda
origenizma (tj. monofizitskih verskih uverenja) nije proistekla iz
careve želje da se obračuna sa monofizitima (jer je njegov krajnji
cilj bio pomirenje dve zavađene struje) već da time "ućutka" difizite
koji bi trebali da smatraju da im je pomenutim ediktom učinjena
velika usluga. Naravno, ovakvim raspletom situacije monofiziti
nisu bili ni malo zadovoljni. Naprotiv, jedan od carevih prijatelja,
kojeg je on lično postavio na mesto ep. Kesarije kapadokijske,
Teodor Askida, smislio je plan kojim bi izdejstvovao ponovnu
osudu nekih davno preminulih nestorijanaca koje je opravdao
Četvrti vaseljenski sabor u Halkidonu. Na ovaj način pokušao je da
ospori pravovaljanost i ostalih odluka donešenih na ovom saboru.
Predlagao je osudu tzv. "Tri tačke" ili "Tri poglavlja" koja su po
njemu i ostalim monofizitima bila sporna:
"Te tri tačke ili poglavlja ili "glave" behu: 1.) spisi
Teodorita Kirskog protiv Kirila Velikog i protiv efeskog sabora, 2.)
pismo Ive Edeskog takođe protiv Kirila i protiv efeskog sabora
perzijskom episkopu Marisu i 3.) ličnost i spisi Teodora
Mopsuestijskog. Svi pomenuti spisi i ličnost, t.j. lično raspoloženje,
mišljenje Teodora Mopsuestijskog je nestorijevsko, govoraše
Askida, i budući da ih halkidonski sabor nije osudio, nego je šta
više Teodorita i Ivu postavio opet na njihove episkopije, kao
pravoslavne i primio ih u svoje krilo, to monofiziti halkidonski
sabor smatraju za nestorijevski, i zato treba učiniti ono, što je
halkidonski sabor propustio, naime treba osuditi te tri ta čke ili glave
ili poglavlja. (...) Teodoru Askidi pođe već iduće godine (544.) za
rukom, da izradi kod143cara nov bogoslovski edikt, koji je osudio
rečena tri poglavlja."
I tako, dok osuda origenizma nije izazvala nikakve
ozbiljnije reakcije, ovaj carev edikt je doveo do novih sukoba i
podele u okviru Crkve. Pošto se car najpre obratio carigradskom
patrijarhu, bilo je logično da on prvi potpiše carev ukaz. Nakon
određenog premišljanja, bojeći se da činom osude trojice pokojnih
143
Navedeno delo, str. 592. Naglasak moj.
82
http://biblijskaistina.blogspot.com
antiohijskih bogoslova koji su umrli u miru sa Crkvom – te koje je
opravdao halkidonski sabor, ne sagreši prema pomenutom saboru,
patrijarh Mina je potpisao ukaz. Doduše, uz ogradu da će, ukoliko
ukaz ne potpiše i rimski papa, povući
svoj potpis. Na isti način su
144
postupili i ostali istočni patrijarsi.
I, dok su istočni episkopi, jedan po jedan, pristajali na
osudu "tri poglavlja", na Zapadu je ukaz prihvaćen veoma loše.
Protiv edikta su otvoreno protestvovali rimski predstavnik u
Carigradu (koji je pozvao na prekid opštenja sa patrijarhom
Minom) kao i afrički episkopi. Na isti način reagovao je i rimski
papa, kao i episkopi u drugim zapadnim mestima. No, car je želeo
da Zapad zadobije za sebe na taj način što će najpre uticati na
rimskog patrijarha. Papa je 547. god. pozvan u Carigrad, i prilikom
njegovog pristizanja ukazane su mu sve počasti. Ipak, on nije
odmah promenio svoje mišljenje. Najpre je, po pristizanju u "Novi
Rim", osudio i izopštio patrijarha Minu i ostale potpisnike, zbog
njihovog pristajanja na osudu "Tri poglavlja" i samim time (kako se
mislilo na Zapadu) osude halkidonskog sabora. Patrijarh Mina je
uzvratio istom merom – prekidanjem opštenja sa papom Vigilijem.
Ipak, tri godine nakon donošenja ukaza protiv "Tri poglavlja", i
godinu dana nakon papinog dolaska u Carigrad, Justinijan uspeva
da ga nagovori da potpiše ukaz. Tom prilikom Vigilije je, potpuno
suprotno ranijem stavu, doneo i naročiti dokument nazvan
"Judicatum" kojim je potvrdio valjanost carevog ukaza. Međutim,
ljudi iz neposredne papine pratnje, od kojih je jedan bio i njegov
sinovac, podigli su opoziciju protiv svog patrijarha, osuđujući ga da
se stavio na stranu protivnika halkidonskih odluka. Kako se glas o
papinom pristajanju na carski ukaz širio po Zapadu, tako je
narastalo i nezadovoljstvo među tamošnjim episkopima:
"Poznati afrički bogoslov Fakund Hermijanski je objavio
knjigu U odbranu Tri Glave, koja je izazvala senzaciju. Sabori su
se jedan za drugim izjašnjavali protiv osude, a u Africi su došli 145
do
toga da zvanično izlože crkvenoj ekskomunikaciji samoga papu."
Nakon ovakve reakcije Zapada, papa je, uvidevši da je
doneo pogrešnu odluku potpisujući ukaz, zatražio od cara da mu
vrati Judicatum i sazove Vaseljenski sabor radi rešavanja spornih
144
145
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 99; Istorijski put Pravoslavlja str. 203.
Istorijski put Pravoslavlja, str. 203. Naglasak A. Š.
83
http://biblijskaistina.blogspot.com
pitanja o "Tri poglavlja". Car je pozitivno odgovorio na papinu
molbu, ali je istom prilikom (551. god.) izdao novi ukaz koji je
potvrđivao odredbe ranijeg. Papa Vigilije je, idući iz krajnosti u
krajnost, sada osudio carev novi edikt i podvrgao ekskomunikaciji
(izopštenju iz Crkve) svakog ko bi prihvatio njegove bogoslovske
proglase – pre nego što ih potvrdi novi sveopšti sabor. Pošto je
izdao ovaj proglas, papa je pobegao u hram svetoga Petra u
Carigradu bojeći se imperatorove osvete – smatrajući da će u crkvi,
kao svetome mestu, biti zaštićen. Očigledno je da je dobro sagledao
opasnost, jer se nedugo zatim odigrao sledeći događaj:
"Po naređenju Justinijanovom, u hram je upala policija u
nameri da uhapsi papu. Ovaj se suprotstavljao sa tolikom snagom
da su se stubovi iznad oltara srušili i umalo ga nisu usmrtili. Gomila
koja se okupila počela je bučno
da negoduje i policija je morala da
146
se povuče, ne obavivši posao."
U narednim godinama, tokom priprema terena za
održavanje novog sabora, Justinijan je otpočeo progon onih
episkopa koji su mu se suprotstavljali i postavljao na njihova mesta
one sa kojima je delio iste teološke poglede. Na ovaj način želeo je
da osigura saborsku većinu koja bi izglasala odluke koje su bile
njemu po volji:
"Pripremu sabora Justinijan je shvatao na svoj način. U
Africi, na primer, gde je suprotstavljanje ediktu bilo naročito jako,
po naređenju Carevom, bili su pohapšeni glavni Episkopi,
uključujući i kartaginskog Arhiepiskopa, i zamenjeni
drugima. Ali i
147
pored svega, ishod Sabora bio je neizvestan."
Sabor je sazvan 553. godine u Carigradu, i okupio je 164
episkopa. Većina njih je bila sa Istoka, dok zapadnjaci, sem
nekolicine, uglavnom nisu došli – zbog bojazni da će biti
preglasani. Papa Vigilije, koji se u to vreme nalazio u Carigradu
nije želeo da prisustvuje saborskim zasedanjima, iako su mu u više
navrata uručivani pozivi od strane visokih crkvenih delegacija.
Umesto toga, izjavio je da će se saboru obratiti pismeno i na taj
način saopštiti svoje stavove o spornom pitanju "Tri poglavlja".
Ipak, iako je svoje pismeno izjašnjenje poslao, ono nije stiglo do
okupljenih episkopa. Car Justinijan i njegovi činovnici zamenili su
146
147
Navedeno delo, str. 204.
Na istom mestu.
84
http://biblijskaistina.blogspot.com
ovo poslednje papino pismo (u kome se izjasnio protiv osude trojice
pokojnih bogoslova) onim iz ranijeg perioda u kome je Vigilije
izrazio stav o ispravnosti njihove osude. Kao posledica ove,
navodne, papine nedoslednosti i stalnog menjanja mišljenja po
pitanju valjanosti osude "Tri poglavlja", ime rimskog patrijarha je
isključeno iz diptiha i nije se više smelo pominjati na liturgijama.
Sabor je, sa druge strane, osudio ličnost i dela Teodora
Mopsuetskog i proglasio ga jeretikom, i osudio pojedinačna dela
Teodorita Kirskog i Ive edeskog. Sabor je, takođe, osudio i Origena
i njegovo učenje. Justinijan je potvrdio sve saborske odluke.
Takođe, tražio je i od pape Vigilija da učini isto. Međutim, zbog
odbijanja ovog carevog zahteva, rimski patrijarh je proteran u
izgnanstvo. Nakon šest meseci, ispoljavajući još jedanput svoj
kolebljivi karakter, papa se predomislio i izdao novi spis u kome je
rekao "da posle zrelog razmišljanja o stvari povlači svoje mišljenje,
priključuje se odlukama
sabora, i ekskomunicira svakog, ko ne
148
osudi tri poglavlja."
Odluke ovog Vaseljenskog sabora prihvatio je i Vigilijev
naslednik Pelagije, bivši veoma ljuti protivnik osude "Tri
poglavlja". No ipak, na Zapadu nisu svi tako lako prihvatili
saborske odluke. Protivljenje je bilo veliko u Africi, Galiji, severnoj
Italiji, Venetu i Istri. Episkopi iz nekih od ovih oblasti su zbog
pomenutih razloga odbili svaku saradnju i sa Rimom i sa
Carigradom, i osnovali nov patrijarhat:
"Episkopat Veneta ostao je u tom uverenju sve do
pontifikata pape Bonifacija III (607), a Istra i do pape Sergija I
(687-701). Ovi episkopati – ne prihvatajući autoritet ni patrijaraha
ni papa, postavili su svog crkvenog vođu u ličnosti akvilejskog
(Oglajskog) arhiepiskopa, koji je premestio svoju rezidenciju u
Grad (Grade), nedaleko od Akvileje / Oglaja. Pored formiranja ove
nove rezidencije, koristeći se nastalom situacijom, proizveli su svog
dotadašnjeg arhiepiskopa u titulisanog patrijarha. Tako je nastao
u
149
administrativnom ustrojstvu Crkve, nov patrijarhat, akvilejski."
Uspomenu na Peti vaseljenski sabor Pravoslavna crkva
obavlja 25. juna.
148
149
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 594.
Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, str. 103.
85
http://biblijskaistina.blogspot.com
ŠESTI VASELJENSKI SABOR
Iako je odlukama Petog vaseljenskog sabora monofizitstvo
osuđeno, odeljene hrišćanske crkve koje su zastupale učenje o
postojanju samo jedne, božanske prirode u Isusu Hristu su i dalje
postojale na Istoku. Naravno, njihovi odnosi sa difizitima nisu bili
dobri, što je, između ostalog, uticalo na to da imperija bude
podeljena i na verskoj osnovi. Prve pokušaje za izmirenjem dve
suprotstavljene bogoslovske struje u svom carstvu, preuzeo je
imperator Iraklije, koji je u prvoj polovini VII veka vodio ratove sa
Persijancima za oslobođenje istočnih provincija carstva – i to baš
onih u kojima su većinu činili monofiziti. Prilikom svoga boravka
na istoku, Iraklije se susreo sa pojedinim umerenim vođama
monofizitskih crkava koji su izrazili spremnost za uspostavljanjem
unije sa difizitima. Imperator koji je i sam težio za uspostavljanjem
verskog jedinstva koje je doprinosilo stabilnosti carstva, prihvatio je
ideju o uniji. Monofiziti su bili predložili većinskoj difizitskoj crkvi
proglašavanje nove verske definicije koja bi potvrdila odluke Petog
vaseljenskog sabora o postojanju dve prirode u Hristu, ljudske i
božanske, ali i samo jedne božanske volje odnosno energije koja je
proistekla iz potpune potčinjenosti ljudske volje i delovanja u
Hristu – božanskoj volji Boga Logosa. Car Iraklije je ovakvu
definiciju izložio pred carigradskim patrijarhom Sergijem, kao i
učenim episkopima Kirom Fazijskim i Teodorom Faranskim, koji u
pomenutoj definiciji nisu videli ništa nepravoslavno, odnosno nešto
što bi se suprotstavljalo odlukama Petog vaseljenskog sabora.
Nakon što je postignuta saglasnost između cara Iraklija sa jedne i
patrijarha Sergija sa druge strane o daljim koracima u vezi
uspostavljanja unije, episkop Kir Fazijski
je 630. godine postavljen
150
na mesto aleksandrijskog patrijarha – sa zadatkom da radi na
ostvarivanju postavljenih ciljeva:
"Odlučeno je da se sa unijom – tj. sjedinjenjem
pravoslavnih i monofizita na temelju toga što će obe strane priznati
monotelitsko učenje – započne u Egiptu, gde je u to vreme na
300.000 pravoslavnih dolazilo 5 ili 6 miliona monofizita. (...) Pod
nadzorom Iraklija i Sergija, Kir je, kao vešt čovek, stvar poveo vrlo
umešno. U Aleksandriji su uniji prišle hiljade monofizita: klirici,
150
Vidi u: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 757.
86
http://biblijskaistina.blogspot.com
činovnici i vojni zapovednici grada su zajedno sa narodom, kao
znak svoga prisajedinjenja Crkvi, primili pričešće iz ruku patrijarha
Kira. Za Aleksandrijom, gotovo čitav Egipat,
Tivaida i Libija
151
"pružili su ruku pomirenja pravoslavnima"."
Jedan od najvećih protivnika ovakve unije uz usvajanje
monotelitskog učenja bio je učeni palestinski monah Sofronije.
Ovaj je, našavši se u Egiptu, razgovarao sa aleksandrijskim
patrijarhom i preklinjao ga da napusti učenje koje je podrazumevalo
"jednu volju" i "jedno dejstvo" Hristovo. Sa svoje strane, Kir je
poslao Sofronija u Carigrad tamošnjem patrijarhu Sergiju – koji je
ovom monahu zapovedio da ćuti i ne remeti crkveno pomirenje.
Primivši ovakav savet, Sofronije je u skladu sa monaškim
poslušanjem - ćutao. Međutim, nakon svoga postavljenja za
jerusalimskog patrijarha koje se desilo nedugo zatim, on je odlučio
da ponovo progovori o spornoj temi i usprotivi se izdaji difizitskog
(pravoslavnog) učenja potvrđenog na Petom vaseljenskom saboru.
Prilikom svoga uzvođenja na patrijaršijski presto, Sofronije je
prema običaju poslao okružnu poslanicu u kojoj je ostale crkve
obavestio o svom postavljenju, ujedno izlažući i načela vere koje
lično ispoveda. U ovom ispovedanju Sofronije je jasno naglasio da
"u Hristu ima ne samo dve prirode, nego i dve152volje i dva načina
delanja, a da je tome protivno učenje jeres." Sa druge strane,
želeći da osigura podršku Rima, kao centra Zapadne crkvene
hemisfere a u vezi nastojanja za uspostavljanjem unije, patrijarh
Sergije se obratio papi Honoriju tražeći od njega da se stavi na
stranu unionista – monotelita:
"Između ostalog on kaže papi: hiljade i hiljade monofisita
su prišli pravoslavlju, car Iraklije ima mnogo uspeha u pregovorima
sa monofisitima; protiv učenja o jednoj energiji u Hristu ustao je
samo Sofronije. Dalje se izričito kaže: "Saglasno učenju svih
Vaseljenskih Sabora, jedini Gospod naš Isus Hristos čini sva svoja
dejstva; zato ne treba rasuđivati ni o jednoj ni o dve energije, i treba
se zadovoljiti priznanjem jedne volje u Hristu. Izraz koji se sreće
kod nekih Otaca, proizvodi kod neupućenih stravičan utisak... a
izraz "dva dejstva", mnoge sablažnjava, jer se on ne sreće ni kod
jednog od Otaca, i vodi k zaključku o dve, jedna drugoj suprotne
151
152
Sedam stubova premudrosti, str. 123-124. Naglasak moj.
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 757.
87
http://biblijskaistina.blogspot.com
volje... što je bezbožno". Papa pak Honorije u odgovoru na ovo
Sergijevo pismo kaže, "da jednu volju Gospoda Isusa Hrista
One pak koji uče o dve energije, Honorije zove
ispovedamo". (...)
153
nestorijancima."
Nakon smrti patrijaraha Sofronija Jerusalimskog i Honorija
Rimskog (637. godine), car Iraklije pod uticajem još uvek živog
patrijarha Sergija (umro 638. godine) izdaje "izloženje vere"
poznato kao "Ekstesis", u kome objavljuje svoje monotelitsko
verovanje o jednoj volji u Hristu i izričito zabranjuje svaku dalju
raspravu o spornom pitanju. Sergijev naslednik, patrijarh Pir je
potvrdio pravovernost Iraklijevog "Izloženja vere" a takođe i Kir
Aleksandrijski. Sa druge strane, Honorijev naslednik papa Jovan IV
Ravenjanin je sa saborom zapadnih episkopa 641. godine osudio
"Izloženje" 154
kao i Honorijevo pristajanje uz istočne patrijarhe –
monotelite. Još pre donošenja Iraklijevog "Ekstesisa", a naročito
nakon toga, kao veliki protivnik monotelitstva nastupao je i jedan
od carigradskih monaha po imenu Maksim. A pošto je Iraklijev
unuk i naslednik na prestolu Konstans II (641-668) ukinuo
"izloženje vere" i zamenio ga drugim verskim dekretom nazvanim
"Tipos", Maksim (prozvan kasnije Ispovednikom) je, uz rimskog
papu Martina I, nastupao kao protivnik i ovoga dokumenta. Ovaj
obrazac vere je podrazumevao velike kazne i na ovom i na onom
svetu za sve one koji bi odbili da ga se pridržavaju:
"Neka od sada niko ne dozvoli sebi da stupa u raspravu o
jednoj volji i jednom dejstvu. Ko ovu sada izrečenu zapovest
prestupi, taj podleže, pre svega Strašnom sudu svemogućeg Boga,
ali takođe neće izbeći kaznu propisanu za prekršioce carskih
zakona. Ako li prestupnik bude episkop ili klirici, biće svi takvi
razrešeni od svoje službe; ako su monasi, biće odlučeni od Crkve i
izgnani iz manastira; ako je pak činovnik (službenik) ili oficir, biće
lišen svog dostojanstva; ako je častan čovek, biće kažnjen
oduzimanjem imanja; a ako je 155
nižeg porekla, biće kažnjen telesno i
poslan u večno progonstvo...".
Pošto se Maksim Ispovednik i papa Martin nisu slagali sa
Tiposom koji je utvrđivao monotelitstvo, već su na lokalnom
153
Radomir V. Popović, Vaseljenski sabori, str. 149. Naglasak moj.
Vidi u: R. Popović, Vaseljenski sabori, str. 151.
155
Navedeno delo, str. 152.
154
88
http://biblijskaistina.blogspot.com
saboru u Rimu 649. godine, sa oko stotinu drugih episkopa osudili
verska stanovišta istočnih patrijaraha, i sami su potpali pod udar
strogih zakona koje je ovaj dekret podrazumevao. Naime, nekoliko
godina kasnije (653. g.) u Rim je od strane imperatora Konstansa
poslat novi egzarh Teodor Kaliopa, koji je uhapsio bolesnog papu i
njegovog saborca u veri, te ih brodom sproveo do Carigrada. Nakon
njihovog pristizanja, papa je podvrgnut omalovažavanju i zatvoren
u gradsku tamnicu u kojoj je proveo tri meseca pod veoma teškim
uslovima. Posle saslušanja pred sudijama, na koje je zbog telesne
slabosti odnesen na nosilima, vraćen je ponovo u zatvor, s tim što je
u povratku morao da ide pešice, okovan lancima i uz pratnju
vojnika sa isukanim mačevima. Sa druge strane, patrijarh
carigradski Pir je, iako i sam na samrti, uživao gledajući patnje
rimskog patrijarha. Pošto je dobio izveštaj da je za bolesnog papu
pripremljena smrtna kazna, zamolio je imperatora da mu poštedi
život – ne bi li njegova patnja što duže trajala. Na kraju, kao
mučenik za veru, papa Martin je umro u progonstvu na Krimu 655.
godine.
Što se tiče Maksima Ispovednika, i on je u Carigradu
doživeo sličnu sudbinu. Naime, tokom njegovog boravka u tamnici,
monotelitski režim je od njega u više navrata zahtevao da prihvati
učenje o jednoj volji u Bogočoveku Hristu. Šta više, ponuđeno mu
je i prihvatanje kompromisne definicije, koja je glasila:
"Ispovedamo u Hristu dve volje i dva dejstva usled
razlikovanja 156
priroda, i jednu volju i jedno dejstvo usled njihovog
sjedinjenja."
Međutim, pošto je sv. Maksim odbacio i ovakvo određenje,
u isto vreme ostajući istrajan u svojoj opoziciji monotelitizmu, radi
sprečavanja njegovog daljeg propovedanja i pisanja dogmatskih
tekstova odsečeni su mu jezik i desna ruka. Umro je u progonstvu
na Kavkazu 662. godine.
Trvenja i borbe između pripadnika dve sukobljene verske
struje trajala je sve do Šestog vaseljenskog sabora koji je bio sazvan
od strane Konstansovog naslednika, cara Konstantina Pogonata.
Ovaj sabor, koji je otpočeo u novembru 680. g. i trajao do
septembra 681. okupio je između 153 i 174 episkopa i njihovih
156
Sedam stubova premudrosti, str. 133.
89
http://biblijskaistina.blogspot.com
157
zamenika . Bili su prisutni pripadnici obe suprotstavljene
bogoslovske partije, s time što su monoteliti bili u znatnoj manjini.
Predstavljao ih je, pored ostalih, antiohijski patrijarh Makarije koji
nije želeo da promeni svoje ispovedanje ni nakon što je
monotelitizam osuđen i proglašen krivoverjem. Na mesto
antiohijskog patrijarha je, posle Makarijevog svrgavanja koje se
odigralo u toku sabora, postavljen Teofan – koji je potom nastavio
učešće na zasedanjima. Episkopi okupljeni na ovom Saboru
zvanično su osudili monotelitsko verovanje, ali uz izvesne
manjkavosti koje primećuju i pravoslavni autori:
"Sabor je anatemisao vođe jeresi četiri carigradska
Patrijarha – Sergija, Pavla, Pira i Timoteja, Kira Aleksandrijskog i
papu Honorija (...) ali je prećutao glavne krivce careve Iraklija i
Konstu! Nije ni jednom rečju pomenuo ni dva Mučenika za Istinu,
svetoga papu Martina i prepodobnog Maksima Ispovednika, jer su
oni formalno bili "krivični" ili "politički" prestupnici! Tek kasnije
su oba imena bila uključena u spisak ispovednika i učitelja Crkve. I
ovo ćutanje bacilo je izvesnu senku na poslednju pobedu
Pravoslavlja u hristološkom sporu. Istina je i dalje pobeđivala, ali
su ljudi, avaj, počinjali158da se navikavaju na "dvojno knjigovodstvo"
vizantijske teokratije."
Sa druge strane, važno je istaći da završetkom Šestog
vaseljenskog sabora nije postignuta i konačna pobeda nad
monotelitstvom. Tvrdokorni monoteliti su se održali na Livanu i
nad sobom postavili sopstvenog "antiohijskog patrijarha", izabravši
za svoj centar manastir svetog Marona – zbog čega su nazvani i
maronitima. Održali su se sve do druge polovine XII veka, kada su
stupili u uniju sa Rimom pod uticajem krstaša. Međutim, još
značajnijim događajem čini se kratkotrajni ponovni povratak
monotelitstva kao zvanične religije u Vizantiji početkom VIII
stoleća. Evo šta o ovom događaju kazuje Jevsevije Popović u svojoj
Crkvenoj istoriji:
"U Vizantijskom carstvu počelo se monotelitstvo još
jedanput kretati za vreme cara Filipika Vardana (Philippicus
Bardanes, 711. - 713.). Ovaj se trudio da silom opet uvede
157
Različiti pravoslavni izvori navode različite podatke. Uporedi: Sedam stubova
premudrosti,
str. 135, sa R. Popović; Vaseljenski sabori, str. 152.
158
A. Šmeman; Istorijski put Pravoslavlja, str. 219. Naglasak moj.
90
http://biblijskaistina.blogspot.com
monotelitstvo, i na žalost zadobije za to i mnoge episkope, te 712.
anulira zaključke šestog vaseljenskog sabora i monotelitstvo,
proglasi za uspostavljeno pravoslavno učenje. Ali njegovo vladanje
beše odveć kratko, a da je mogao trajne štete naneti, i posle njegova
pada i smrti vratiše se pokajnički u pravoslavlje svi, koji mu se
priključiše ili iz straha od njega primiše monotelitstvo, što je,
razume se, ipak ostavilo na159tadanjim istočnim episkopima ljagu
slabosti i bezkarakternosti."
Sa radom i zaključcima Šestog vaseljenskog sabora (680. 681. g)
tesno
je vezana i delatnost Peto-šestog sabora (tzv. Trulski
160
sabor ) održanog 691. ili 692. godine za vreme vladavine
Justinijana II. Sabor je zasedao sa ukupno 213 okupljenih episkopa
pod predsedavanjem carigradskog patrijarha Pavla. Istočna crkva u
potpunosti poštuje odredbe Trulskog sabora i vrednuje ih poput
odluka Vaseljenskih sabora. Sa druge strane, Zapadna crkva ne
poštuje kanone ovog sabora jer se među njima nalaze i neki koji su
usmereni protiv njihovih običaja i verovanja – kao što su zabrana
posta u subotu, protivljenje bezbračnosti sveštenika itd.
SEDMI VASELJENSKI SABOR
Pre početka razmatranja istorijskih prilika koje su direktno
uticale na sazivanje a potom i održavanje Sedmog vaseljenskog
sabora na kome je i zvanično potvrđena ispravnost do tada već
viševekovne prakse ikonoslikanja i ikonopoštovanja, želim da se
ukratko podsetimo istorijskih činjenica koje smo izneli u poglavlju
"Poštovanje svetih ikona". Kao što smo ranije govorili, ove
činjenice se odnose na sam početak hrišćanske ere i način uvođenja
prakse ikonoslikarstva u život Crkve prvih vekova.
Naime, kao što je poznato, pripadnici evanđeoskih crkava
odbijaju da veruju u pravovaljanost i biblijsku zasnovanost prakse
koja se više od jednog milenijuma sprovodi u tradicionalnom
hrišćanstvu Istoka i Zapada – a odnosi se na sačinjavanje i
159
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 760. Naglasak moj.
Iz nekog razloga, Radomir Popović i Jevsevije Popović Šesti vaseljenski sabor
proglašavaju Trulskim, dok se u drugim dokumentima navodi da je Trulskim
nazvan Peto-šesti sabor održan jednu deceniju kasnije. Vidi: R. Popović,
Vaseljenski sabori str. 152. i J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 759; i
uporedi sa Sedam stubova premudrosti str. 156.
160
91
http://biblijskaistina.blogspot.com
poštovanje likovnih izobraženja svetih ljudi iz prošlosti.
Evanđeoski hrišćani, koji za svoje jedino merilo vere priznaju samo
i isključivo Sveto pismo smatraju da poseduju snažne argumente
koji idu u prilog njihovom veroispovedanju. U ovom delu poglavlja
o Vaseljenskim saborima utvrdićemo da li je ovakvo uverenje
evanđeoskih hrišćana zaista istorijski utemeljeno.
U maločas pomenutom posebnom poglavlju o ikonama
izneo sam jasne istorijske činjenice koje priznaju i poznati
pravoslavni istoričari, a koje glase da ikone, odnosno religiozne
slike nisu161
postojale u apostolsko doba, odnosno do kraja prvog veka
nove ere. Takođe, saznali smo da je tek krajem II i u III veku u
Crkvi počelo da se uvodi oslikavanje unutrašnjosti prostorija
crkvenih okupljanja, ali i to isključivo kao sredstvo za duhovnu
pouku – te da pritom uopšte nije bilo ikonoslikarstva kakvog danas
poznajemo. To su bile simbolične slike koje su služile isključivo za
duhovnu pouku - u vidu Nojeve barke, pastira sa ovcama, čokota i
loze i drugih koje su služile za dočaravanje dubljih duhovnih istina.
Jevsevije Popović iznosi istorijske podatke da je dalji razvoj
sačinjavanja religioznih slika tekao pod direktnim uticajem
neznabožačke naklonosti prema ikonoslikarstvu – jer je i samo
paganstvo bilo puno religioznih slika162i predstavljalo "prirodni stari
zavet za hrišćansko ikonoslikarstvo". Naravno, utvrdili smo da se
izobraženja (ovoga puta ne samo simbolička) pojedinih biblijskih
ličnosti i ikone svetitelja počinju da pojavljuju tek početkom IV
veka i kasnije, a da se poštovanje ikona slično onome koje se danas
praktikuje razvija tek u V i VI stoleću. To se, dakle, desilo više
vekova posle smrti Hristovih apostola – kroz koje je, još u njihovo
vreme, Bog utvrdio veru "jednom zauvek predanu svetima". U
skladu sa prethodno utvrđenom istinom, nije bilo moguće ništa
drugo ni očekivati, do ono što se u prva četiri veka i dešavalo – a to
je protivljenje većine crkvenih autoriteta sačinjavanju religioznih
slika i njihovom poštovanju. Naravno, pošto je poštovanje likovnih
izobraženja u Crkvi nastalo pod uticajem neznaboštva, ništa ne čudi
ni dalji napredak u istom smeru – a to je prihvatanje
neoplatonističke filozofske misli i njeno prisajedinjenje idejama
161
Vidi u: Sergij Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 10.
Vidi u: Sergij Bulgakov, Ikona i Ikonopoštovanje, str. 8; takođe i Jevsevije
Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 423, 652-653.
162
92
http://biblijskaistina.blogspot.com
ikonopoštovanja. U ranijem poglavlju o ikonama, naveli smo tekst
Ernsta Benza u kome je ovaj priznati autor i poznavalac
Pravoslavlja ustvrdio da je ideja o poštovanju i poklonjenju pred
ikonom – koje
se potom prenose na prvolik, preuzeta iz
163
neoplatonizma.
Sa obzirom na postojanje obilja dokaza o tome da
ikonopoštovanje nije predstavljalo deo učenja Gospoda Isusa Hrista
i njegovih apostola sa jedne, i činjenica da je ova praksa ponikla i
razvila se uz pomoć nehrišćanskih religija i filozofskih pravaca,
bilo je za očekivati da se u određenom istorijskom trenutku u Crkvi
pojavi pokret tzv. "ikonoboraca" odnosno protivnika prakse koja se
već odavno bila ukorenila. Ovaj pokret je bio sačinjen 164
od
pripadnika crkvenog staleža, odnosno, kako kaže Florovski ,
mnogih učenih episkopa istočnih crkava koji su protiv ikona razvili
veoma snažnu teološku misao – kojoj ni najbolji i najumniji
ikonopoštovaoci nisu mogli da se suprotstave.
Argumenti istočnih episkopa protiv ikonopoštovanja
Iako su svi radovi
protivnika ikona kasnije uništeni od
165
strane ikonopoštovalaca , koji su odneli pobedu prvenstveno
zahvaljujući političkim prilikama u Vizantijskom carstvu, njihove
argumente protiv ikona možemo delimično da pronađeno u
literaturi njihovih progonitelja. Sudeći prema svemu onome što smo
kao činjenice izneli maločas, pokret koji je nastao među istočnim
episkopima, a koji se odnosio na ispoljavanje stava protiv
ikonoslikarstva i ikonopoštovanja, svoje izvorište nalazio je u
velikom raskoraku između biblijskog otkrivenja i stavova ranih
crkvenih otaca prema ikonama sa jedne strane, a sa druge u veoma
primetnom uticaju neznaboštva – kako na samo ikonoslikanje tako i
na teološka objašnjenja i opravdavanja ove prakse. Iako je izrazio
mišljenje da ni do danas nije poznato šta je bila "uporišna tačka
ikonoboračkih
gledišta, niti znamo stvarnu perspektivu tih
166
gledišta" , a iz prvenstvenog razloga nepostojanja njihove pisane
163
Vidi u: Ernst Benz, Duh i život Istočne crkve, str. 16.
Vidi u: Georgije Florovski, Hrišćanstvo i kultura, str. 92.
Vidi u: Navedeno delo, str. 86.
166
Isto, str. 87.
164
165
93
http://biblijskaistina.blogspot.com
ostavštine, Florovski je priznao da se najverovatnije radilo o
reakciji167na uticaj koji je na hrišćansko verovanje vršila grčka
kultura . Pišući o izvorima na koje su se pozivali protivnici ikona,
želeći da njima opravdaju svoj stav, Florovski dalje iznosi :
"Počećemo sa konkretnim pitanjem: u čemu se sastojala
glavna snaga ikonoboraca? Ona je bila u pozivanju na starinu što
je, po svemu sudeći, predstavljalo njihovo najjače oružje, kako za
napad, tako i za samoodbranu. To je bilo dvostruko pozivanje: na
Sveto pismo i na Predanje. U savremenim tumačenjima
ikonoklazma obično se daje prednost njihovim dokazima iz Svetog
pisma. Pozivanje ikonoboraca na sv. Oce je u velikoj meri
zanemareno. Savremenim istoričarima je to izgledalo manje bitnim
i ubedljivim. Međutim,
u VIII i IX veku patristički dokazi su imali
168
veliku težinu."
Na ovom mestu želim da iznesem da je veoma bitno da u
ovoj studiji razlučimo, sa jedne strane, bogoslovski spor između
ikonopoštovalaca i njihovih neistomišljenika (te da na kraju
zaključimo koja je strana u tom sporu izašla kao pobednička), a sa
druge sagledamo kakav je bio uticaj ovog sukoba na prilike u
tadašnjem Vizantijskom carstvu. Razmotrićemo i istorijski splet
okolnosti koji je na samom kraju doveo do proglašenja
ikonopoštovanja kao zakonite i bogougodne crkvene prakse.
Što se tiče argumenata protivnika ikona, koji su se odnosili
na izobrazivost lika Isusa Hrista (što je zapravo bila i centralna
tema spora), Sergij Bulgakov kazuje da je prof. I. A. Andrejev bio u
pravu kada je rekao "da su dokazi ikonoborstva bili odabrani
majstorski i što se tiče tačnosti izraza, doslednosti, jasnosti
i snage
169
nisu ostavljali da se poželi ništa bolje za ikonoborce." Episkopi
koji su zastupali stav da je nemoguće oslikavanje Hrista na ikoni
činili su to iz razloga što su verovali da se na njoj može predstaviti
samo obličje Isusovog čovečanskog lika (ljudske prirode) ali nikako
i božanske – koja je neopisiva materijalnim sredstvima (crtežom i
bojama):
167
Florovski kaže sledeće: "Ikonoborstvo se, dakle, pojavljuje prosto kao
orijentalni otpor više ili manje oštroj helenizaciji hrišćanstva. (...) Ikonoborstvo je
rođeno na Orijentu i njegovi prvi pokretači bili su frigijski episkopi (Konstantin
Nakolijski
i Toma Klavdiopoljski)." Isto, str. 88-89. Naglasak moj.
168
Isto,
str.
87-88. Naglasak moj.
169
S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 12 (futnota).
94
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Osnovna misao ikonoboraca upravo se i sastoji u tome da,
prema pravoslavnom razumevanju bogoovaploćenja, Hristos kao
Bogočovek, nije izobraziv: Njegovo Božanstvo nije opisano (1.
Jovan. 4, 12), a čoveštvo ako je i opisivo, samo ono ne daje
izobraženje Hrista. Ako izobraženje čovečanske ploti Hristove
uzimamo za lik samoga Hrista, onda dopuštamo jedno od dvoga: ili
da plot može da bude odvojiva od Božanstva i u toj odvojenosti
izobraziva, ili da je Božanstvo nerazdeljeno
sliveno sa ploti, tako da
170
se u izobraženju ploti izobražava i Bog."
Zbog napred navedenih razloga, ikonoborci su zastupnike
ikonoslikarstva koji su praktikovali poštovanje Hrista izobraženog
na ikoni, smatrali pristalicama odavno osuđenih jeresi –
nestorijanstva i monofizitstva (koje su u svojoj dogmatici
posedovale pogrešno učenje o Hristu i njegovoj bogočovečanskoj
prirodi (razdeljenost odnosno slivanje dveju priroda u Hristu)).
Protivnici ikona među episkopima imali su velikog uticaja na
tadašnjeg vizantijskog cara Lava III Isavrijanca (vladao od 717. 741. god.). Ovaj car je najpre 726. godine doneo naredbu da se sve
ikone u crkvama podignu na veću visinu, da im se narod ne bi
mogao da klanja niti da ih celiva, a potom je 730. g. nakon
pojavljivanja negodovanja od strane ikonopoštovalaca na ovu
njegovu uredbu, objavio još oštriji ukaz kojim je naređeno potpuno
izbacivanje ikona iz crkava i njihovo uništavanje. Ovakvi carevi
ukazi izazvali su pobunu dela naroda
koji je po svojoj dotadašnjoj
171
navici praktikovao ikonopoštovanje , tako da je razularena gomila
ikonopoštovalaca u Carigradu jednom prilikom ubila a potom i
raskidala na parčad vojnika koji je imao naređenje da ukloni
ikonu
172
koja se nalazila nad jednom od kapija carskog dvora. Glavni
branioci ikona su u tom periodu bili monasi, među kojima je bio
170
Navedeno delo, str. 15.
Aleksandar Šmeman priznaje da je u to vreme, kao i danas, većina poštovalaca
ikona bila veoma neupućena, te da je ikonopoštovanje kod glavnine naroda bilo
ravno idolopoklonstvu: "Poštovanje ikona je počelo u mnogim mestima da se
izvitoperuje, da dobija neadekvatne forme. VII vek, kao što smo već ukazivali, bio
je doba zadivljujućih plodova crkvene svesti i doba nesumnjivog ogrubljivanja
hrišćanskih "masa", istovremeno. A u tom običnom hrišćanskom svetu
ikonopoštovanje se izrođavalo u grubo i plotsko sujeverje. (...) Ikonopoštovanje se
približavalo idolopoklonstvu i završavalo ukazivanjem poštovanja samom
njihovom
veštastvu (materiji)." Istorijski put Pravoslavlja, str. 246. Naglasak moj.
172
Vidi u: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 765-766.
171
95
http://biblijskaistina.blogspot.com
najpoznatiji Jovan iz Damaska (sv. Jovan Damaskin), koji se i do
danas u Pravoslavlju smatra jednim od najvećih teologa ikone svih
vremena.
Glavna postavka na kojoj su branioci ikona (između ostalih
u carigradski patrijarh German, rimski papa Grigorije i Jovan
Damaskin) u vremenu pre Sedmog vaseljenskog sabora temeljili
opravdanost njihovog sačinjavanja i poštovanja bila je činjenica
realnog ovaploćenja Boga Logosa – čime je sam Bog postao vidljiv
u osobi Isusa Hrista. Evo šta Šmeman piše o Jovanu Damaskinu tj.
o tome na koji je način on objašnjavao mogućnost ikonoslikarstva:
"Kada je Besplotni koji nema formu ni količinu ni veličinu,
neuporediv zbog prevashodstva svoje prirode, suštastvujući u liku
Božijem – kada je On primio obličje sluge i smirio se u njemu,
unižavajući svoje biće do količine i veličine, i odenuo se u telesni
lik, onda Ga i ti crtaj na dasci,
i izloži ga radi sagledanja Onoga
173
koji je dozvolio da Ga vide."
Prvi sabor o ikonopoštovanju 754. godine
Ipak, i pored napora Jovana Damaskina i njegovih
istomišljenika – istoverujućih ikonopoštovalaca, za vreme
vladavine Lavovog naslednika, cara Konstantina V, koga su
poštovaoci ikona prozvali "Kopronim" (što znači - "đubre")
verovatno zbog toga što je i sam pisao spise protiv ikona, održan je
prvi veliki crkveni sabor koji je odlučivao o ispravnosti prakse
poštovanja ikona. Ovaj sabor otpočeo je u Hijereji na carskom
dvoru, a završio svoj 174
rad u Vlaherinskoj crkvi u Carigradu, okupivši
348 crkvenih otaca . Pod predsedavanjem efeskog episkopa
Teodosija okupljeni episkopi jednoglasno su osudili poštovanje
ikona u svakom njegovom vidu. Ova osuda se, kao što smo i ranije
pomenuli, bazirala na stavu da ikonopoštovaoci oslikavanjem
Hrista na ikoni oslikavaju samo njegovu ljudsku prirodu ali ne i
božansku. Stoga, zbog razdeljivanja dveju nerazdeljivih i neslivenih
priroda u Hristu – ikonoslikari i poštovaoci ikona upali su u
višestruku hristološku jeres koju je trebalo osuditi. Evo kako glase
173
174
Istorijski put Pravoslavlja, str. 249. Naglasak moj.
Vidi u: S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 12.
96
http://biblijskaistina.blogspot.com
anatematizmi koji su izglasani na ovom saboru, a koji sažimaju
bogoslovsku argumentaciju protivnika ikona:
"1. Onome ko se drznuo da božanski lik Reči koja se
učovečila izobražava bojama, tome anatema. 2. Onome ko se
drznuo da neizobrazivu suštinu i ipostas Reči, radi njenoga
učovečenja, izobražava u čovekolikim formama i koji neće da
shvati da je i nakon ovaploćenja Reč neizobraziva, anatema. 3.
Onome ko se drznuo da crta na liku ipostasno sjedinjenje dveju
priroda i da počne da to izobraženje naziva Hristom i da, na taj
način, meša dve prirode, anatema. 4. Onome ko poželi da
izobražava plot Hristovu, koja se sjedinila sa licem Reči Božije,
razdeljeno i odvojeno od same Reči, anatema. 5. Onome ko jedinog
Hrista razdeljuje na dva lica i ko poželi da Onoga ko je rođen od
Deve crta odvojeno i, prema tome, prihvata samo relativno
sjedinjenje priroda i stoga prihvata izobrazivost Njega na ikoni, kao
nekoga ko ima posebnu ipostas, posuđenu od Deve, anatema. 6.
Onome ko plot Hrista, koja se obožila kroz njeno sjedinjenje sa
Rečju, izobražava i na taj način je razdeljuje od Božanstva,
anatema. 7. Onome ko Boga Reč, stoga što je On na sebe primio
ropski lik, bude izobražavao tvarnim bojama, kao da je On bio
običan čovek, i ko ga bude odvajao od nerazdeljivog od Njega
Božanstva, uvodeći na taj način četvoričnost u Sv. Trojicu, tome
anatema. 8. Onome ko likove svetih bude izobražavao tvarnim
bojama na neodušenim ikonama, koje zapravo ne donose nikakve
koristi jer je ta misao (o poklonjenju ikonama) lažna i potekla je
ne bude odražavao njihove vrline,
od đavola, i ko i na samom sebi
175
te žive likove, tome anatema."
U periodu nakon velikog crkvenog sabora na kome je
osuđeno ikonopoštovanje i anatemisani branioci ikona, pa sve do
smrti cara Konstantina Kopronima, trajalo je progonstvo onih koji
su se protivili odlukama sabora i carskim zabranama. Navešću
samo kratki tekst Jevsevija Popovića o Konstantinovom odnosu
prema monasima – ikonofilima:
"Klir je napustio borbu, i samo malo njih je i dalje vodilo
borbu za poštovanje ikona, ali ove zato goniše na sve moguće
načine. Na čelu ovih poslednjih stajahu osobito monasi, koji se jako
opirahu zaključcima sabora iz 754. i nasiljima carevim, zbog čega
175
Navedeno delo, str. 16. futnota. Naglasak moj.
97
http://biblijskaistina.blogspot.com
ih i zlostavljahu na sve moguće načine. Nekima su oči iskopane, uši
i nos odrezani, ruke odsečene, brada katranom namazana i
zapaljena. Drugima su probijali glavu ikonama. Konstantin je čak
hteo istrebiti monaštvo, i zapovedio je monasima da se žene, dao ih
je uparene sa ženama terati ulicama176Carigrada. Njihovi manastiri su
pretvoreni ili u kasarne ili u štale."
Nakon smrti Kopronima (775. god.), činilo se da je
ikonopoštovanje gotovo u potpunosti suzbijeno, jer se u javnosti
nije ispoljavalo. Međutim, kada je njegov sin Lav IV Kazar nakon
nekoliko godina svoje vladavine pod jastukom svoje žene Irine
pronašao ikone, sproveo je istragu koja je pokazala da i na carskom
dvoru još uvek ima tajnih poštovalaca ikona. Nakon njihovog
otkrivanja, car Lav IV je ubrzo umro pod tajanstvenim okolnostima,
a Jevsevije Popović piše da je možda i otrovan (verovatno od strane
svojih protivnika – ikonopoštovalaca). Posle njegove smrti, na
presto se popeo njegov sin Konstantin VI Porfirogenit koji je u to
breme bio još uvek maloletan, tako da je regentstvo odnosno
upravljanje carstvom preuzela njegova majka, carica Irina –
osvedočeni poštovalac ikona. Došavši na vlast, ona je većinu
episkopskih katedri,177koje su držali episkopi protivnici ikona predala
ikonopoštovaocima i došla na ideju da sazove novi crkveni sabor
– na kome bi se većinski okupili episkopi ikonofili i na taj način
poništili odluke sabora iz 754. godine. Da bi sprovela svoj plan u
delo, na upražnjeno mesto carigradskog patrijarha 784. godine
postavljen je tadašnji dvorski činovnik, caričin sekretar Tarasije. On
je bio prilagodljiv čovek (reklo bi se: čovek kojem odgovara svaka
vlast), koji je za vreme najjačeg progona ikona na dvoru
Konstantina Kopronima izgradio blistavu državničku karijeru.
Ovoga puta, on, koji je ranije (najverovatnije) i sam sprovodio
progone ikonopoštovalaca i uništavanje ikona (budući da je bio
službenik Kopronimovog dvora), sada je pristao da bude patrijarh –
iako za njegov izbor nije bilo ni jednog valjanog argumenta. Prvo,
uopšte nije pripadao višem sveštenstvu (nije bio jedan od episkopa)
već je bio laik, a sa druge strane postojala je i zabrana tzv. 80.
kanona svetih apostola kao i 2. kanona Prvog vaseljenskog sabora,
176
177
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 767.
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 160.
98
http://biblijskaistina.blogspot.com
koji su odredili da se svetovna lica ne smeju na brzinu postavljati na
episkopske pozicije.
ZASEDANJE SEDMOG VASELJENSKOG SABORA
Ipak, pod pokroviteljstvom carice Irine i patrijarha Tarasija
počele su pripreme za održavanje novog velikog crkvenog sabora.
Pozivi su razaslati na sve strane, a među ostalima i rimskom papi
Adrijanu. Najpre je bilo planirano da sabor počne u leto 786.
godine, ali je zbog nekih nereda u Carigradu odložen za jesen
naredne godine. Pored episkopa, na sabor su došli i predstavnici
onih patrijaraha koji ili nisu želeli ili nisu mogli da se pojave na
njemu (poput pape Adrijana ali i patrijaraha Aleksandrije, Antiohije
i Jerusalima).
Poštovaoci ikona su, kao što smo ranije spomenuli, osnovni
argument za ispravnost ikonoslikarstva i ikonopoštovanja izvodili iz
činjenice Hristovog ovaploćenja, te su saglasno tome smatrali da
oni koji ne poštuju Hristovu ikonu, odnosno Hrista predstavljenog
na ikoni zapravo ne veruju u istinu Božijeg utelovljenja
(bogoovaploćenja):
"Glavni argument ovih apologeta, koji su oni stalno
ponavljali, sastoji se u tome da ako se Hristos istinski učovečio,
onda je On i izobraziv, a njegovo izobraženje je dostojno
poklonjenja; ko, pak, odbacuje izobrazivost Hrista, a ujedno i
poštovanje Njegove ikone, taj odbacuje i bogoovaploćenje,
178
zapadajući u doketizam ili u druge hristološke jeresi."
Iz toga razloga je na saboru u Nikeji (odnosno Sedmom
vaseljenskom saboru) posebno posvećena pažnja potvrđivanju
upravo te istine (koju su, doduše, u potpunosti zastupali i protivnici
ikona), kao i tvrdnji da se poštovanjem ikona iskazuje poštovanje
prvolikovima (dakle, ne ikoni samoj po sebi već osobama koje su
na ikonama predstavljene). Dogmat koji je bio izglasan na ovom
Vaseljenskom saboru glasio je ovako:
"Mi određujemo da se svete i časne ikone postavljaju radi
poklonjenja baš onako kako se postavljaju izobraženja Časnog i
Životvornog Krsta, bile one načinjene od boja, ili kockica mozaika,
ili od kakvog drugog materijala, samo ako su napravljene na
178
S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 13.
99
http://biblijskaistina.blogspot.com
odgovarajući način, bile one u sv. crkvama Božijim, na sveštenim
sasudima ili odeždama, na zidovima ili na daščicama, ili u
domovima ili pored puteva, bile to ikone Gospoda Boga i Spasitelja
našeg Isusa Hrista, ili Neporočne Vladičice naše Svete Bogorodice,
ili časnih Anđela i svih svetih i pravednih ljudi. Što češće uz pomoć
ikona oni postaju predmet našeg sozercanja, to će se oni koji
gledaju na te ikone više pokretati na podražavanje samih Originala,
zadobijaće više ljubavi prema njima i dobijati veći podsticaj da ih
celivaju, da im odaju poštovanje i poklonjenje, no nikako ne i
istinsko služenje, koje po veri našoj priliči jedino Božanskoj
prirodi. Oni koji gledaju na ove ikone bivaju podstaknuti da im
prinose tamjan i da pale sveće u njihovu čast, kako se to činilo i u
starini, jer čast koja se odaje ikoni (liku) odnosi se na njen Original
(prvolik), i ko se179poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga ko je na
njoj izobražen".
Ipak, bilo bi iznad svega interesantno da detaljno
razmotrimo argumentaciju ikonopoštovalaca i ispitamo da li su oni i
zaista odneli dogmatsko - bogoslovsku pobedu nad
ikonoborstvom?! To da su odneli pobedu na političkom planu – to
je bez svake sumnje, jer su istorijske prilike bile na njihovoj strani,
utelovljene u dvema caricama – Irini i kasnije Teodori. Ali, da li su
ikonopoštovaoci zaista odneli i bogoslovsku pobedu? Da li je
njihovo tumačenje ispravnosti ikonopoštovanja zaista u svemu u
skladu sa Božijim večnim promislom i Njegovom svetom voljom?
Na ova pitanja potražićemo odgovor na stranicama koje slede.
Događaji nakon održavanja sabora
Najpre bi bilo veoma važno da istaknemo da je dogmat
o
180
ikonopoštovanju u Nikeji potpisalo 307 prisutnih episkopa , što
znači da su odluke carigradskog sabora iz 754. godine, na kome je
bilo prisutno 348 episkopa, obesnažene manjim crkvenim saborom.
No, bez obzira na to, političke prilike su bile takve da su vlast u
vizantijskom carstvu sada držali ikonopoštovaoci. Stoga je i pobeda
bila njihova. Barem u toku naredne dve i po decenije. Međutim,
posle smrti carice Irine (802. godine) kao i njenih naslednika,
179
180
Sedam stubova premudrosti, str. 167.
Vidi u: Sedam stubova premudrosti, str. 161.
100
http://biblijskaistina.blogspot.com
careva Nikifora I (802. - 811. g.) i Mihaila Rangava (811. - 813. g.)
181
na presto je došao Lav V Jermenin, koji je od patrijarha Nikifora
tražio da ponovo ukloni ikone iz javnog crkvenog života. Pošto se
Nikifor usprotivio, car ga je 815. godine prognao a na njegovo
mesto postavio drugog – Teodota Kasiterasa koji se pokorio
željama imperatora. Iste godine održan je i novi crkveni sabor, na
kome je ponovo osuđeno ikonopoštovanje, i potvrđeni zaključci iz
754. godine. Naslednik Lava Jermenina, Mihailo II (820. - 829. g.)
bio je nešto popustljiviji i dozvolio je privatno poštovanje ikona, ali
se njegov sin Teofil II (829. - 842. g.) opredelio za oštriji kurs i
ponovo propisao kazne za ikonopoštovaoce. No, na kraju se
ponovio scenario iz perioda pola veka ranije. Nakon smrti Teofila
II, vlast je preuzela njegova žena Teodora (842. - 856. g.), umesto
maloletnog naslednika Teofila III. Ona je ukinula borbu protiv
ikona i ikonopoštovanju ponovo podarila punu slobodu. Ubrzo je
smenjen i carigradski patrijarh Jovan VII Lekanomantis koji je bio
protivnik ikona, a na njegovo mesto postavljen ikonofil Metodije.
Mnoge episkopske stolice koje su zauzimali protivnici ikona
ponovo su upražnjene, a na njihova mesta postavljeni
ikonopoštovaoci. Uskoro je, iste 842. godine, sazvan novi
carigradski sabor na kome su potvrđene odluke nikejskog sabora iz
787. god. i proglašena pobeda nad neprijateljima ikona. Uspomena
na ovaj sabor obeležava se kao "Nedelja Pravoslavlja" i to svake
godine u prvoj sedmici uskršnjeg posta.
Ono što bi bilo još interesantno da se napomene, pri samom
kraju ovog istorijskog pregleda činjenica vezanih za zvanično
proglašenje pobede ikonopoštovanja, jeste da nisu ni svi "udaljeniji
delovi" hrišćanske Crkve u VIII i IX stoleću odmah prihvatili
zaključke nikejskog sabora iz 787. godine. Naime, delovi Crkve na
Zapadu su nakon okončanja nikejskog sabora, pošto su njegovi
zaključci tamo stigli preko pape Adrijana, reagovali prilično
negativno. Evo kakva se reakcija zbila u Franačkoj, kada su njen
vladar i episkopi saznali za saborske odluke:
181
Patrijarh Nikifor Ispovednik, poštovalac ikona, poput Tarasija njegovog
prethodnika iz vremena carice Irine, na mesto carigradskog patrijarha izabran je
"nekanonski", odnosno iz redova laika a ne episkopa. Tako dakle imamo situaciju
da su patrijarsi, zastupnici i branioci ikona, bili u stvari izabrani u suprotnosti sa
upozoravajućim odlukama ranijih vaseljenskih sabora. (Vidi u: Opšta crkvena
istorija, tom prvi, str. 773.)
101
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Zaključci sedmog vaseljenskog sabora naime dođu preko
pape Adrijana I. u rđavu prevodu u Franačku Državu, i tu se ne
svideše ni Karlu Velikom, koji je bio uvređen, što je vaseljenski
sabor održan bez njegova odobrenja, ni njegovim episkopima i
bogoslovima, kojima su ikone dotle važile samo kao sredstva za
pouku i kao ukrasi, a ne i kao predmeti poštovanja, tako da je
Karlo Veliki 790. pod svojim imenom dao sastaviti suprotspis,
poznat pod nazivom Quattuor libri Carolini, Četiri Karlove knjige,
u kom se razlagalo, da ikone ne treba ukloniti, ali ih ne treba ni
poštovati, jer poštovanje priliči samo krstu, svetim sasudima,
Jevanđeliju i relikvijama. I franački episkopat se na sinodu u
Frankfurtu 794. izjasnio protiv zaključaka sedmog vaseljenskog
sabora, ustajući protiv ikonoklazma, ali i poštovanja ikona...(...)
Papa Adrijan I. je pokušao doduše, da odvrati Franke od njihova
mišljenja, ali i pored toga protivljenje zaključcima sedmog
vaseljenskog sabora održalo se još i u 1. polovini IX stoleća, i za
vreme Luja Pobožnog (814. – 840.)
sabor u Parizu 825. izjasnio se
182
opet protiv poštovanja ikona."
Sve u svemu, ikonopoštovanje je u tradicionalnom
hrišćanstvu Istoka i Zapada zvanično utvrđeno na saborima u VIII i
IX stoleću, a njegova dogmatika nastavila da se razvija i dobija
nove zanimljive momente. U sledećem delu ovoga poglavlja
upoznaćemo se sa kvalitetom odbrane ikonopoštovanja koju su
zastupali sv. Teodor Studit i patrijarh Nikifor Ispovednik.
Upoznaćemo se sa njihovim neuspehom da se suprotstave
teološkim stavovima protivnika ikona, kao i sa nekim novim
učenjima koja su nastala vekovima nakon održavanja Sedmog
vaseljenskog sabora. Uverićemo se da su ova pravoslavna učenja
čak, što je paradoksalno samo po sebi, suprotstavljena idejama i
stavovima koje su zastupali branioci ikona iz vremena pre i posle
pomenutog sabora.
182
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 770-771. Naglasak moj.
102
http://biblijskaistina.blogspot.com
Neuspela odbrana učenja o ikonama tokom burnog perioda
VIII i IX stoleća
Već ranije smo se upoznali sa izjavama pojedinih
pravoslavnih bogoslova da je teološka promišljenost protivnika
ikona u periodu oko Sedmog vaseljenskog sabora bila na veoma
visokom nivou – te da su se poštovaoci ikona jedva snalazili
prilikom debatovanja sa njima. Osnovna primedba ikonoboraca,
kada se radilo o Hristovoj ikoni, bila je neopisivost Njegovog
božanstva materijalnim elementima. Jednostavnije rečeno,
izobražavanje Hrista na ikoni (slici) u vidu čoveka bila bi mnogo
prirodnija ljudima koji ne veruju u Njegovo božanstvo – te ga u
skladu sa time smatraju samo običnom zemaljskom osobom. No,
smatrali su učeni episkopi – protivnici ikona, ako neko već veruje u
božanstvo Hristovo, onda nipošto ne bi smeo da njegovu
bogočovečansku prirodu oslikava i na taj način je predstavlja u
obličju (telesnim očima vidljivog) ljudskog tela. Evo kako je glasio
osnovni argument ikonoboraca, na koji ni najumniji bogoslovi
ikonopoštovanja nisu – ni posle više decenija promišljanja – mogli
smisleno da odgovore:
"Osnovni argument ikonoboraca, koji raskriva aporiju
ikonopoštovanja, može se prikazati u obliku sledeće sheme:
A) Teološki argument: bez-obraznost božanstva, a time i
Njegova neopisivost i nevidljivost. "Boga niko nije video nikad"
(Jovan 1, 18). Po (svom) Božanstvu Hristos nema lika – velika
premisa – pr. maior.
B) Hristološki argument: pri nerazdeljenosti i neslivenosti
priroda u Hristu (Halkidonski dogmat), izobraženje ploti Njegove ni
u kom smislu se ne pojavljuje zajedno sa tim kao izobraženje
njegovog Božanstva i stoga nije ikona Hristova – mala premisa –
pr. minor.
Zaključak: Ikona Hrista sadrži trostruku teološko –
trinitarno – hristološku jeres (izobrazivost neizobrazivog183Boga,
učetvorenje Sv. Trojice i negiranje Halkidonskog dogmata."
Pravoslavni autor Sergij Bulgakov detaljno razmatrajući
problematiku koja je tema ovog poglavlja i sam je priznao da su
argumenti ikonopoštovalaca bili veoma slabi – te da su zapravo
183
S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 16-17.
103
http://biblijskaistina.blogspot.com
potvrđivali osnovne tvrdnje ikonoboraca. Sa druge strane, neki
apologeti poput Jovana Damaskina su se toliko upetljavali u klopku
sopstvenog bogoslovskog promišljanja – da su na kraju dolazili do
tvrđenja nečega što ni sami nisu mogli najbolje da objasne. No
krenimo redom. Na ovom mestu citiraću nekoliko navoda iz knjige
maločas pomenutog poznatog pravoslavnog bogoslova iz prve
polovine XX veka, u kome ćemo lako moći da prepoznamo njegovo
priznanje o potpunoj pobedi ikonoboračkih argumenata:
"Branioci ikonopoštovanja faktički su pošli drugim putem:
oni žele da prevladaju aporiju, tako reći, ne spolja, već iznutra,
prihvatajući veliku premisu kao samoočiglednu, ali pokušavajući da
izbegnu malu. Pogledajmo u kojoj meri im je ovo uspelo.
Pre svega, što se tiče VII vaseljenskog sabora, gde se ovaj
zadatak izvršava u prigovorima tezama ikonoboraca, koje je čitao
đakon Epifanije, ali koje pripadaju duhovnom vođi sabora, samom
patrijarhu Tarasiju, mora se reći da im to uopšte nije uspelo. (...)
Zato nije čudno da i nakon VII vaseljenskog sabora bogoslovski
posao dogmatičke odbrane ikonopoštovanja, koji je započeo sv.
Jovan Damaskin, mora da se produži kao i pre, jer je tamo osnovni
dogmatički argument ikonoboraca ostao neopovrgnut i čak nije
bio istinski saslušan. Šta mi nalazimo kod ovih potonjih branilaca
ikonopoštovanja – kod prepodobnog Teodora Studita i sv. patrijarha
Nikifora? (...) Počnimo od prepodobnog Teodora Studita (759 826), velikog ispovednika ikonopoštovanja. On je napisao tri
opovrgavanja ikonoboraca, sedam glava protiv njih, niz pisama
dogmatičkog sadržaja i ostalo. Kakav odgovor nalazimo kod njega
na glavni argument ikonoboraca, koji se sastoji u ukazivanju na
neizobrazivost suštastva Božijeg i nerazdeljivost od njega u Hrista
izobrazivog suštastva čovečanskog? Začuđujuće je što mi ne samo
da kod prepodobnog Teodora ne susrećemo opovrgavanje ovog
argumenta, već nalazimo potpuno priznavanje obeju njegovih
premisa. (...) Ako uporedimo ovo bogoslovlje prepodobnog
Teodora Studita sa već poznatim nam učenjem protivnika
ikonopoštovanja, onda ćemo se bez teškoća uveriti da ono ne
pomera pitanja ni koraka napred i u suštini ostaje na dogmatičkoj
poziciji ikonoboraca... (...) Veliki borac za ikone i ispovednik
ikonopoštovanja, prepodobni Teodor služio je ikonopoštovanju
svojim životom, podvigom vere, ali ni on nije prevladao
bogoslovske argumente ikonoboraca, i to pitanje je ostalo da visi u
104
http://biblijskaistina.blogspot.com
vazduhu. (...) Ne stoji drugačije stvar ni u vezi sa drugim borcem za
ikonopoštovanje, koji je nastupio posle VII vaseljenskog sabora,
naime, sv. patrijarhom Nikiforom. U opštem, kod njega ne
nalazimo nove momente u razvijanju spora. On isto tako tvrdi
neopisivost Božanstva pri izobrazivosti ljudske prirode. (...) Uopšte,
ovo pitanje kod njega ostaje 184
u onom istom položaju kao i kod
prepodobnog Teodora Studita."
Dakle, kao što smo mogli da uočimo iz upravo pročitanih
navoda, Teodor Studit i patrijarh Nikifor, kao i ostali manje
značajni branioci ikona potvrđivali su stavove episkopa –
ikonoboraca, koji su tvrdili da je Hristos na ikoni po božanstvu
neizobraziv, te da je izobraziva samo njegova čovečanska priroda.
Ipak, pola veka ranije Jovan Damaskin je u okviru svoje apologije
insistirao na nečemu čega se, očigledno, njegovi kasniji saborci nisu
sećali185niti pridržavali. On je, naime, tvrdio da i "telo Boga jeste
Bog" , nastojeći da na ovaj način opravda sačinjavanje i
poklonjenje pred ikonom Isusa Hrista – na kojoj je predstavljen
samo njegov ljudski lik. Sa druge strane, Damaskin je pokušavao da
opravda ikonopoštovanje i objašnjenjem da su nama "slabim i
nerazumnim" ljudskim bićima potrebni likovi pred kojima bi se
poklanjali – iz razloga što ne možemo da shvatimo niti da u
potpunosti spoznamo svu dubinu nesaznatljivog božanskog bića.
Nakon što navodi i ovaj Damaskinov argument, Bulgakov priznaje
da i on ima mnoge manjkavosti – pa čak i dotle da više ide u korist
protivnicima nego poštovaocima ikona. Na kraju, pošto je sumirao
rezultate odbrane ikona u vreme Sedmog vaseljenskog sabora, kao i
neposredno pre i posle njega, Bulgakov je, iako nevoljno, morao da
saopšti:
"Dolazimo
do
opšteg
zaključka,
da
branioci
ikonopoštovanja
nisu
odneli
bogoslovsku
pobedu
nad
svojim
186
protivnicima."
Međutim, ukoliko je već istina da su teološki argumenti
ikonopoštovalaca bili toliko slabi kako ih je Bulgakov predstavio,
kako se onda desilo da se ikonopoštovanje održalo sve do
današnjeg dana? Kakvi su još uzroci, sem u ono vreme političkih,
184
Navedeno delo, str. 17-23. Naglasci su moji.
Isto, str. 24.
186
Isto, str. 25. Naglasak moj.
185
105
http://biblijskaistina.blogspot.com
doprineli da ono ipak ostane prihvaćeno u istočnom i zapadnom
tradicionalnom hrišćanstvu?
U narednom delu ovog poglavlja pozabavićemo se
detaljnije ovim pitanjem.
Pogrešno tumačenje Svetog pisma, crkveno predanje i
neznabožačka filozofija kao kamen temeljac ikonoslikarstva i
ikonopoštovanja
Na početku ove celine, u kojoj ćemo preciznije ispitati
ostale argumente u korist ikonopoštovanja upotrebljene na Sedmom
vaseljenskom saboru, najpre ćemo se upoznati sa specifičnostima
pravoslavnog tumačenja svetopisamskih zabrana izgrađivanja
religioznih likova i njihovog poštovanja. Iako smo se, doduše, sa
tumačenjima u ovom smislu upoznali još i ranije, u posebnom
poglavlju o ikonama, poželjno je da to ponovo ovde naglasimo
zbog izuzetne važnosti pitanja koje proučavamo. Nakon što budemo
sačinili pomenuti pregled i na njega damo biblijski odgovor,
pozabavićemo se i pokušajem razlikovanja poklonjenja pred
ikonama od onoga koje se ukazuje božanskom biću, jer on
predstavlja jedan od glavnih argumenata pravoslavnih u korist
ikonopoštovanja.
Pogrešno tumačenje Svetog pisma
Veoma jasno učenje Svetog pisma Starog zaveta u odnosu
na zabrane sačinjavanja bilo kakvih religioznih likova radi njihovog
poštovanja i poklonjenja, bilo je saopšteno Božijem narodu na
sledeći način:
"Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je
gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im
se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj,
koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga
koljena, onijeh koji mrze na mene; A činim 187
milost na tisućama
onijeh koji me ljube i čuvaju zapovijesti moje."
187
Druga knjiga Mojsijeva 20:4-6. Naglasak moj.
106
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Samo pazi na se i dobro čuvaj dušu svoju, da ne zaboraviš
onijeh stvari koje su vidjele oči tvoje, i da ne izidu iz srca tvojega
dokle si god živ, nego da ih obznaniš sinovima svojim i sinovima
sinova svojih. Onaj dan kada stajaste pred Gospodom Bogom
svojim kod Horiva, kad mi Gospod reče: saberi mi narod da im
kažem reči svoje, kojima će se naučiti da me se boje dok su živi na
zemlji, i da nauče tome i sinove svoje; Kad pristupiste i stajaste pod
gorom, a gora ognjem goraše do samoga neba i bješe na njoj tama i
oblak i mrak; I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od riječi
čuste, ali osim glasa lika ne vidjeste; (...) Zato čuvajte dobro duše
svoje; jer ne vidjeste nikakoga lika u onaj dan kad vam govori
Gospod na Horivu isred ognja; Da se ne biste pokvarili 188
i načinili
sebi lik rezan ili kaku god sliku od čovjeka ili od žene..."
Prema upravo navedenim Božijim zapovestima predatih
Njegovom sluzi Mojsiju, jasno proizilaze zabrane sačinjavanja
Božijeg lika na vidljiv način, kao i vizuelnog predstavljanja drugih
nebeskih bića (anđela) ili pak zemaljskih ljudi, a sve u vezi
sprečavanja idolatrije – poklonjenja materijalnim predmetima,
kakvo je u to vreme bilo veoma rašireno među mnogobošcima.
Dakle, ukoliko pažljivo proučimo Božije zapovesti koje sam
maločas naveo – one se odnose pre svega na zabranu vidljivog
izobraženja (u bilo kom vidu ili obliku) nevidljivog Boga
Stvoritelja. Međutim, teolozi ikonofili u vreme Sedmog
vaseljenskog sabora, kao i moderni pravoslavni bogoslovi,
prepoznajući sebe kao prestupnike, proglasili su privremenim
zapovesti za koje je Bog striktno naredio da ih se moraju sećati
pripadnici svih narednih generacija. Evo kako glasi opravdanje
ovakvog iznad svega nebiblijskog stava:
"Slično je sa starozavetnim zabranama ikonopisa, gde se
previđa činjenica da su ove zabrane, kao i mnoge druge u Starom
Zavetu privremenog značenja, upravljene na čuvanje Jevreja od
poklonjenja lažnim bogovima, kumirima, a da ne važe za hrišćane
koji su Hristovim iskupljenjem oslobođeni idolatrije. Štaviše,
ikona kao vidljiv lik prisustva Božjeg ima i čisto formalne uslove u
Starom Zavetu, jer prilikom pravljenja kovčega Zaveta Bog je
188
Peta knjiga Mojsijeva 4:9-12, 15-16. Naglasak moj.
107
http://biblijskaistina.blogspot.com
naredio Mojsiju da naslika heruvime
u njemu. (II Mojs. 25, 10; V
189
Mojs. 10, 1-5; IV Mojs. 10, 34)."
Smatrajući da su ovim "tumačenjem" uspeli da prevaziđu
starozavetne zabrane, oci Sedmog vaseljenskog sabora (ikonofili)
su legalizovali upotrebu svetih ikona i ustanovili način njihovog
poštovanja – nazivajući poklonjenje pred njima "poštovanim
poklonjenjem" (proskunesis),
a ne "služenjem" (latreia) – koje
190
pripada jedino i samo Bogu.
Zadržaćemo se malo na ovom razlikovanju pojmova
"proskunesis" i "latreia". Šta o "poštovanim poklonjenjima" pred
ikonama Boga i Hrista, kao i Bogorodice i svetitelja nalazimo
napisano u Svetom pismu? Naravno, podrazumeva se da je odgovor
jednostavan – ništa! To svakako iz razloga što u biblijskim
vremenima (starozavetnom ali i za vreme pisanja Novog zaveta)
nisu postojale ni ikone a ni poklonjenja pred njima. Međutim, da li
su biblijske ličnosti, konkretno novozavetne – poput Hristovih
apostola i ostalih uglednih Božijih slugu, dozvoljavali da se pred
njima ljudi klanjaju za vreme njihove zemaljske službe? Da li je u
Novom zavetu opisan makar i jedan slučaj "poštovanog
poklonjenja" pred anđeoskim bićima koje su oni prihvatili i
blagoslovili? Pošto već znamo da pravoslavni vernici odaju
poštovanje (proskunesis) pred ikonama apostola, svetitelja i anđela
(sv. arh. Mihaila i drugih), trebalo bi u Svetom pismu potražiti
božansku potvrdu ovakve prakse. I zaista! Na najmanje dva mesta u
Novom zavetu opisani su slučajevi poklonjenja pred svetim ljudima
i anđelima – i to u momentima kada su osobe, koje su im izražavale
tu vrstu poštovanja, bile potpuno svesne da se klanjaju stvorenim
bićima a ne Bogu. Dakle, tu je u pravom smislu reči bio u pitanju
"proskunesis" odnosno poštovano poklonjenje pred svetim Božijim
slugama, a ne "latreia" – služenje i poklonjenje kao pred jedinim
pravim Bogom. Neka nam i sami tekstovi Božije Reči posvedoče o
tome na koji način On gleda na "proskunesis" pred Njegovim
slugama:
"I dok je Petar još razmišljao o viđenju, reče mu Duh: vidi,
tri čoveka te traže; nego ustani, siđi i idi s njima ništa ne
premišljajući, jer sam ih ja poslao. Tada Petar siđe ljudima i reče:
189
190
Božidar Mijač, Ikona sveta slika, str. 68-69. Naglasak moj.
Vidi u: S. Bulgakov, Ikona i ikonopoštovanje, str. 5-6.
108
http://biblijskaistina.blogspot.com
evo, ja sam koga tražite; zbog čega ste došli? A oni rekoše: kapetan
Kornilije, pravedan i bogobojazan čovek, za koga svedoči sav
judejski narod, upućen je od jednog svetog anđela da te pozove u
svoj dom i da čuje šta ćeš mu reći. Tada ih pozva unutra i ugosti. A
sutradan usta i ode s njima, i neki od braće iz Jope odoše s njim.
Sutradan pak uđe u Kesariju. A Kornilije ih je očekivao, sazvavši
svoju rodbinu i prisne prijatelje. Kada pak Petar uđe u kuću,
Kornilije mu pođe u susret, pade pred njegove noge i pokloni
se.
191
Tada ga Petar podiže govoreći: ustani; i ja sam samo čovek."
"I čuh nešto kao glas mnogog naroda i kao šum mnogih
voda i kao grmljavinu jakih gromova, kako govore: aliluja, jer se
zacari Gospod Bog naš, Svedržitelj. (...) I reče mi: napiši: blaženi su
oni koji su pozvani na gozbu Jagnjetovu. Reče mi još: ove reči su
istinite reči Božije. I padoh pred njegove noge da mu se poklonim.
I reče mi: pazi, ne čini to, ja sam saslužitelj tvoj
i tvoje braće koja
192
imaju svedočanstvo Isusovo. Pokloni se Bogu."
"I reče mi: ove su reči verne i istinite, i Gospod, Bog
proročkih duhova posla svoga anđela da pokaže svojim služiteljima
šta ima da se zbude uskoro. I vidi, dolazim ubrzo. Blažen je onaj
koji drži proročke reči ove knjige. I ja, Jovan, čuh i videh ovo, i
kad čuh i videh, padoh da se poklonim pred nogama anđela koji
mi pokaza ovo. I reče mi: pazi, ne čini to; ja sam saslužitelj tvoj, i
braće tvoje,
i proroka, i svih koji drže reči ove knjige; Bogu se
193
pokloni."
Kao što smo iz biblijskih tekstova mogli da uočimo, apostol
Petar i nebeski anđeo su jasno stavili do znanja njihovim
"poklonicima" ko zaista jeste jedini dostojan poklonjenja. I, još
jedanput - da bude potpuno jasno! Ovde se uopšte nije radilo o
"latreia" – poklonjenju odnosno "služenju" (bogosluženju). Kapetan
Kornilije je, kao pobožan čovek bio potpuno svestan da u njegovu
kuću ulazi običan zemaljski čovek Simon Petar. Ipak, smatrajući ga
posebno blaženim i svetim, pošto je bio udostojen da lično upozna
Spasitelja Isusa i postane njegov apostol, Kornilije mu se poklonio
kao uvaženom i uzvišenom svetitelju. Međutim, Petrov odgovor je
bio više nego jasan. Isti odgovor je dobio i apostol Jovan Bogoslov,
191
Dela apostolska 10:19-26. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 19:6, 9-10. Naglasak moj.
193
Otkrivenje Jovanovo 22:6-9. Naglasak moj.
192
109
http://biblijskaistina.blogspot.com
i to ne jednom nego dvaput, kada je pun ushićenja zbog velikog
viđenja koje mu je bilo objavljeno, pao pred noge anđela da mu se
pokloni. Jovan je, pritom, bio potpuno svestan da se ovde radi o
anđelu – a ne o Bogu. To je i sam potvrdio rečima: "I ja, Jovan, čuh
i videh ovo, i kad čuh i videh, padoh da se poklonim pred nogama
anđela koji mi pokaza ovo...". Dakle, Jovan je znao da je pred njim
bio anđeo, i nipošto nije nameravao da mu se pokloni i služi kao
Bogu (latreia), - već samo da mu iskaže "poštovano poklonjenje"
(proskunesis). Međutim, kao što uočavamo, sveti Božiji ljudi, kao i
anđeli, potvrdili su da oni, kao stvorena bića (pa makar kako
uzvišenu službu obavljali pred Bogom), nisu dostojni da prime bilo
kakva poklonjenja (proskunesis) od strane ostalih Gospodnjih
služitelja. Ono na šta su apostol Petar i anđeo uputili svoje
"poštovatelje i poklonike" jeste u potpunosti u skladu sa naukom
Gospoda Isusa Hrista koji je rekao:
"Klanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome
194
služi."
Pošto se već pokazalo istinitim ono što smo upravo utvrdili,
a to je da apostoli ni realno, za vreme svoga života, nisu prihvatali
nikakva poklonjenja, niti su to činili (niti pak čine) nebeski anđeli,
onda je mnogo apsurdnije nazivati bogougodnom i pravovernom
praksom "pokloničko poštovanje" istih tih ličnosti na njihovim
likovnim izobraženjima – ikonama. Uostalom, potpuno u skladu sa
Božijim zapovestima i Hristovim učenjem, koje je nalagalo
verovanje da je195"Bog duh i koji mu se mole treba da se mole u
Duhu i istini" , prvovekovna Crkva je odbacila mogućnost
ikonoslikanja i ikonopoštovanja. Ova 196
praksa joj je bila potpuno
strana, što priznaju i pravoslavni autori .
Kazivanje crkvenog predanja
Budući da u raspravi sa ikonoborcima nisu mogli da odnesu
bogoslovsku pobedu, oci Sedmog vaseljenskog sabora su se
poslužili, do modernih vremena oprobanim, metodom pozivanja na
194
Evanđelje po Mateju 4:10; uporedi sa: 5. knj. Mojsijeva 6:13; 10:20.
Evanđelje po Jovanu 4:24.
Vidi ranije citirani navod Sergija Bulgakova iz dela "Ikona i ikonopoštovanje"
sa str. 10, u poglavlju "Poštovanje svetih ikona".
195
196
110
http://biblijskaistina.blogspot.com
crkveno predanje kao i različita čudesna znamenja koja su
potvrđivala "bogonadahnutost" određene njihove prakse. Naime, na
zasedanjima ovog nikejskog sabora bile su pročitane poslanice pape
Adrijana, koje je ovaj bio uputio imperatoru i carigradskom
patrijarhu. Pravoslavni autor ovako komentariše rezultate slušanja
papinih poslanica od strane saborskih otaca:
"Ove poslanice pred nama otkrivaju zavesu sa najdublje
apostolske starine i objašnjavaju kako je u to vreme sv. Crkva
gledala na ikone. Nakon čitanja obe ove poslanice, papini
predstavnici su hteli da znaju da li su patrijarsi i svi članovi sabora
saglasni sa njima. Tarasije je odgovorio da on prihvata sve što je
papa napisao.
"Ovome valja sledovati, - rekao je on – a protivrečiti njemu
(papi), znači postupati nerazumno. I mi sami, na osnovu Svetog
Pisma, zaključaka i dokaza, istraživši istinu i spoznavši je na
osnovu učenja otaca, tvrdo i nepokolebivo, saglasno drevnom
predanju svetih otaca, ispovedali smo i ispovedaćemo živopisane
ikone, klanjajući im se sa vatrenom ljubavlju, jer one predstavljaju
Gospoda Boga i neporočnu Vladičicu našu Svetu Bogorodicu, sv.
apostole i sve svete, ali poklonjenje i veru odavaćemo samo Jednom
Istinitom Bogu".
"Čitav sveti sabor ovako uči" – razlegao
se odgovor na
197
njegove reči, od strane svih članova sabora."
U poglavlju "Poštovanje svetih ikona", kao i ranije u ovom,
dokazali smo na osnovu proverenih istorijskih podataka da je, u
prethodnom citatu pominjana "drevna apostolska starina" mogla
biti eventualno IV vek nove ere pa na dalje, te da se nipošto nije
mogla odnositi na prva dva veka hrišćanske ere. Ipak, u čitavom
navodu koji govori o zastupnicima ikonopoštovanja iz VIII stoleća,
a u kome oni ističu svoje stavove u odnosu na ikone, uočava se
njihovo uverenje da je poklonjenje pred ikonama Crkvi predato od
samih apostola. Međutim, u Svetom pismu Novoga zaveta mi takvu
praksu ne samo da uopšte ne srećemo, već bi se takav vid
bogosluženja u potpunosti kosio sa duhom i slovom Božije Reči –
onako kako smo to mnogo puta do sada istakli.
Ali, ovo nije bio kraj dokaznog postupka u korist
ikonopoštovanja kojeg su na Sedmom vaseljenskom saboru izveli
197
Sedam stubova premudrosti, str. 162-163. Naglasak moj.
111
http://biblijskaistina.blogspot.com
na njemu okupljeni ikonofili. Usledilo je navođenje primera
čudotvorenja od strane svetih moštiju i svetih ikona, da bi, u
nedostatku teološke argumentacije, i ovi činioci doneli dodatnu
težinu njihovim stavovima:
"Na početku sledećeg zasedanja po savetu patrijarha
Tarasija bilo je odlučeno da se ispitaju sva mesta iz Svetog Pisma,
iz svetootačkih dela i iz žitija svetih koja mogu da posluže kao
osnov za utvrđivanje dogmata ikonopoštovanja. Među ovim
poslednjim, bilo je mnogo povesti o čudesima koja su proizašla od
svetih ikona i moštiju. Evo nekih od njih:
U opisu mučeništva sv. Anastasija Persijanca (umro 628.
godine nove ere; prim. I. S.) kaže se da je prilikom prenosa
njegovih moštiju u Kesariju Palestinsku, kada je narod sa svih
strana pohrlio da ga sretne, jedna žena, po imenu Areta, pala u
sumnju i rekla:
"Ja se ne poklanjam moštima koje su donete iz Persije".
Kroz nekoliko dana sv. mučenik se javio Areti u snu i
upitao je:
"Ti stradaš od bolesti u bedrima?"
Areta nije ni stigla da mu odgovori da je zdrava, kad je
odjednom osetila da se zaista razbolela. Dugo se ona mučila u
svojoj bolesti, da bi potom, osetivši kratkotrajno olakšanje, počela
da razmišlja o tome zbog čega je nju postigla takva bolest. U
razmišljanju je provela četiri dana. Ujutro petoga dana ponovo joj
se javi sveti mučenik i kaže:
"Idi u Tetrapil. Pomoli se svetom Anastasiju i bićeš
zdrava".
Kada su je doneli na ukazano mesto i kada je videla ikonu
sv. mučenika, glasno je objavila:
"To je uistinu onaj koga sam videla u snu".
Bacivši se na pod dugo je plakala suzama pokajanja i
ustala potpuno zdrava.
Pošto je na saboru pročitana povest o ovom čudu, papini
izaslanici su izjavili da se pomenuta ikona sv. Anastasija s časnom
glavom njegovom nalazi u jednom manastiru u Rimu, a episkop
Tavromenijski Jovan dodao je njihovoj izjavi da on zna jednu ženu
sa Sicilije, koja je došavši u Rim dobila isceljenje od ikone ovog sv.
mučenika.
112
http://biblijskaistina.blogspot.com
Zatim je Petar, episkop Nikomidijski, saopštio o čudu koje
se u Beritu dogodilo od ikone Gospodnje, dok je iz Evagrija
navedena povest o čudu koje je proizašlo od Nerukotvorenog
Obraza Spasiteljevog u Edesi. Čudo se sastojalo u sledećem:
Jednom je Edesu opsedao Hozroje, persijski car. Sa
ogromnih nasipa koji su po njegovoj potrebi podignuti, vojnici su
preko zidina strelama gađali žitelje grada. Edešani su odlučili da
potkopaju nasipe i da ih spale. Ali vatra koju su palili u potkopima
svaki put se gasila usled nedostatka vazduha. Tad su oni uzeli
Nerukotvoreni Obraz, doneli ga u potkop, okropili vodom, i kapima
koje su se po njemu uhvatile poprskali slabi oganj, tako da su
naslagana drva buknula neobičnim plamenom. Pretvorivši ih u
ugalj, plamen je prešao na gornja drva i brzo uništio sve građevine
Hozrojeve.
Kod čitanja ove povesti, čtec velike Konstantinopoljske
crkve je saopštio:
"Ja, nedostojni sluga, kada sam išao u Siriju sa carskim
apokrisijarima, bio sam u Edesi i video ovaj Nerukotvoreni obraz;
verni ga poštuju i klanjaju mu se."
Na sledećim zasedanjima sabora pročitani su i mnogi
drugi izvodi iz svetootačkih dela, slični ovima koji su izvedeni.
Kad su se oci sabora, kako se izrazio patrijarh Tarasije, "zasitili
svetootačkih svedočanstava", na sred sabranja iznesena
je jedna
198
vrlo cenjena ikona i pred njom su svi prisutni oci , celivajući je,
izgovorili dvadeset dve kratke izreke, svaku ponavljajući po tri
puta. U tim izrekama bile su 199
osuđene i predate prokletstvu sve
glavne ikonoboračke postavke."
Kao što stoji i na samom početku upravo citiranog navoda,
usled nedostatka biblijske argumentacije, oci Sedmog vaseljenskog
sabora potražili su i našli u Žitijima svetih osnov za utvrđivanje
dogmata ikonopoštovanja. A šta su zapravo Žitija svetih i kakvo je
istorijsko utemeljenje različitih čudesa koja su pripisivana
mnogobrojnim svetiteljima, već smo obradili u posebnim
198
Upravo ovaj navod, da su "svi prisutni oci" celivali ikonu, dokazuje moju raniju
tvrdnju da na ovom (takozvanom) Sedmom vaseljenskom saboru nisu učestvovale
obe strane u sporu, već da su bili prisutni samo ikonopoštovaoci od kojih se nije ni
moglo očekivati bilo šta drugo već da ikonopoštovanje proglase bogougodnom
praksom.
199
Navedeno delo, str. 164-165. Naglasak moj.
113
http://biblijskaistina.blogspot.com
poglavljima ranije u ovoj knjizi, tako da sada nije potrebno da o
tome opširnije govorimo.
Snažan uticaj neznabožačke filozofije na ustanovljavanje
doktrine o ikonopoštovanju
O značajnom uticaju neznaboštva, kako religioznog tako i
filozofskog na postanak ikonopoštovanja do sada smo već dosta
govorili. Narednih nekoliko rečenica će samo sažeti i potvrditi ono
što je ranije rečeno. Naime, pretposlednja rečenica dogmata o
ikonopoštovanju donetog na Sedmom vaseljenskom saboru glasi
ovako:
"Oni koji gledaju na ove ikone bivaju podstaknuti da im
prinose tamjan i da pale sveće u njihovu čast, kako se to činilo i u
starini, jer čast koja se odaje ikoni (liku) odnosi se na njen Original
(prvolik), i ko se200poklanja ikoni, poklanja se ipostasi onoga ko je na
njoj izobražen."
Već smo ranije, u poglavlju "Poštovanje svetih ikona"
naveli podatak kojeg je izneo Ernst Benz, o tome da se ovakvo
učenje ikonofila koje smo uočili i u prethodnom citatu – zasniva na
neoplatonističkom mišljenju o slici. Tekstove koji to potvrđuju
naveo sam i u ovom poglavlju nešto ranije. Sa druge strane,
pozivanje na starinu u odnosu na kađenje i paljenje sveća pred
ikonama, prema ranijim iskazima Jevsevija Popovića, predstavlja
kopiranje prakse drevnih pagana – koji su to isto činili pred
ikonama svojih božanstava.
Da bismo, na samom kraju ovog poglavlja, temu o
ikonopoštovanju rasvetlili u potpunosti, i još jedanput snažno
odbranili stav kojeg zastupaju evanđeoski hrišćani u odnosu na
pogrešnost izražavanja ove pravoslavne prakse, navodimo još neke
izjave Georgija Florovskog. One će nam, po ko zna koji put,
rasvetliti jasnu biblijsku istinu o tome da ikonopoštovanje kakvo
vekovima postoji u Istočnoj (i Zapadnoj) crkvi ne odgovora učenju
Božije Reči već da je utemeljeno na sasvim drugačijim osnovama.
Naime, kada govori o neoplatonisti Plotinu, pod čijim je uticajem
200
Isto, str. 167.
114
http://biblijskaistina.blogspot.com
svoje hrišćansko bogoslovlje razvijao i blaženi Avgustin, Florovski
ističe da je njegovo učenje bilo osnova za kasnije ikonopoštovaoce:
"Sam Plotin je izneo sledeću analogiju. Dva čoveka žive u
istoj kući. Jedan od njih kudi graditelja i njegovo delo jer je
sagrađeno od bezdušnog kamena i drveta. Drugi hvali mudrost
arhitekte jer je zdanje tako vešto isplanirano. Za Plotina ovaj svet
nije zlo, on je "slika" ili odraz višnjeg sveta, možda i najbolja od
svih slika. Pa ipak, mora se težiti ka onome što je iza svih slika,
svetu, što znači
mora se ići od slike ka prauzoru, od nižeg ka višem
201
da Plotin veliča obrazac ili prauzor a ne kopiju."
Na samom kraju, ovaj cenjeni pravoslavni teolog morao je
da prizna:
"Obično se svi slažu da je teološka odbrana sv. Ikona,
naročito odbrana sv. Teodora i pre njega sv. Jovana Damaskina,
zasnovana na neoplatonističkim pretpostavkama. Čitava
koncepcija "prauzora" i "slike" (koja upućuje na niži nivo) bila je
platonistička. U celini uzeto, ovo gledište je ispravno. (...) U ovom
trenutku ne tiče nas se učenje ikonofila. Dozvolimo da je ono bilo
platonističko ili barem proplatonističko.
(...) Ikonopoštovatelji su
202
zasigurno bili platoničari."
Opšti zaključak
U poglavlju koje je za nama, načinili smo skromni pregled
istorije tradicionalnog hrišćanstva u prvih devet vekova njegovog
postojanja. Iz njega smo mogli da saznamo kroz kakva je burna
vremena prolazila Crkva u prva tri stoleća – za vreme vladavine
paganskih rimskih careva. Takođe, uvideli smo način razvoja i
definisanja hrišćanske teologije tokom daljeg vremena i upoznali se
sa mnogim crkvenim učiteljima i svetiteljima. O ovim poslednjim
smo saznali da (mnogi od njih) i nisu bili baš tako sveti kako bi na
prvi pogled, na osnovu veličine njihovih oreola na ikonama, moglo
da nam se čini. Ispitali smo i načine na koje su se vizantijski vladari
mešali u bogoslovske stvari u koje se nisu baš previše razumeli i na
taj način bitno uticali na donošenje pojedinih odluka na saborima
koji su kasnije proglašeni vaseljenskim. Pojedine doktrine, poput
201
202
G. Florovski, Hrišćanstvo i kultura, str. 100. Naglasak moj.
Navedeno delo, str. 99, 101. Naglasak moj.
115
http://biblijskaistina.blogspot.com
verovanja o presvetoj Bogorodici i ikonopoštovanju, a koje se
smatraju delom svetog predanja Crkve, samo dokazuju da se na
ovim saborima nisu definisala samo pozitivna, odnosno biblijski
utemeljena učenja (poput učenja o božanstvu Hristovom na Prvom
vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine), već pridodavala i ona
koja se nisu izvorno podrazumevala Hristovim i apostolskim
učenjem. Upravo onako kako je Gospod Isus prorekao, što je više
vremena prolazilo od Njegovog vaznesenja i smrti Njegovih
prvovekovnih pratilaca, hrišćanstvo je prisvajalo sve više učenja i
praksi koje se nisu mogle biblijski potkrepiti.
Ipak, Pravoslavna crkva smatra da su odluke svih crkvenih
sabora (kasnije prozvanih Vaseljenskim), bogougodne i pravilne, te
nastoji da svoj bogoslužbeni život i dogmatsko učenje upravlja u
skladu sa njima. Ovakvo uverenje u stoprocentnu ispravnost odluka
svih Vaseljenskih sabora, počiva na dogmi o nepogrešivosti
Pravoslavne crkve, odnosno njenoj nemogućnosti da donosi
pogrešne i Bogu protivne odluke na saborima svih svojih episkopa.
Evo šta o nepogrešivosti Pravoslavne crkve iznosi
Arhiepiskop Averkije:
"Sedam Vaseljenskih sabora su, posle Evanđelja Hristovog,
osnov i potvrda naše Pravoslavno – Hrišćanske Vere, jer naša vera
nije samo Apostolska, ona koju su propovedali Sveti apostoli,
učenici Samoga Gospoda Isusa Hrista, nego je i Otačka, pošto su je
rastumačili i objasnili Sveti Oci, kao zakoniti blagodatni
prejemnici Svetih Apostola. (...) Osim toga, u našoj Pravoslavnoj
Crkvi nema bezbožnog učenja o nečijoj ličnoj nepogrešivosti, jer
nepogrešivost pripada samo celokupnoj sabornoj svesti Crkve kao
celine, (svesti) koja je svoj spoljašnji izraz nalazila na Vaseljenskim
Saborima koji su smelo ponavljali apostolske reči proiznesene u
odlukama Prvog Apostolskog Sabora u Jerusalimu 51. godine,
prototipa za sve buduće Sabore: jer ugodno bi Svetome Duhu i
nama (Dap. 15, 28).
Treba pri tome podsetiti da nikako nije svaki sabor
vaseljensku
nepogrešiv, nego samo onaj koji izražava i potvrđuje 203
svest Crkve i koga cela Crkva prihvata kao vaseljenski."
203
Sedam stubova premudrosti, tekst arhiepiskopa Averkija: "Značaj Vaseljenskih
Sabora", str. 169. Naglasak moj.
116
http://biblijskaistina.blogspot.com
Ipak, ovaj stav o "uslovnoj nepogrešivosti" pravoslavnih
sabora, o kojoj govori pomenuti arhiepiskop, treba pojasniti.
Naime, tokom istorije održano je i mnoštvo manjih, takozvanih
pomesnih sabora. Pravoslavni smatraju da su se na nekima
od njih
204
donosile delimično ili pak potpuno pogrešne odluke. Oni poštuju
samo one manje sabore čije se odluke slažu sa onima koje su
potvrdili Vaseljenski sabori. Naravno, veoma je teško shvatiti kako
je to uopšte moguće da su pojedini pomesni sabori doneli pogrešne
zaključke (odnosno one koje se protive učenju svetih otaca) iako su
njihovi učesnici bili isključivo pravoslavni episkopi – prejemnici
svetoduhovske blagodatne sile koja garantuje nepogrešivost
prenošenja jedino istinitog apostolskog i svetootačkog učenja?!?
Zar u Pravoslavlju ne postoji učenje o apostolskom prejemstvu,
205
koje garantuje nezabludivost nauke pravoslavnih episkopa?
Ali, ipak, kako su pravoslavni došli do učenja o
nepogrešivosti svoje crkve? U ranijem razmatranju ustanovili smo,
naime, da su u prošlosti održani sabori od kojih neki čak i
mnogoljudniji (sa više okupljenih episkopa) nego oni koji su
proglašeni Vaseljenskim, a da su njihovi zaključci ipak bili
delimično ili u potpunosti odbačeni! Neki od takvih sabora su, na
primer, sabor u Efesu iz 449. godine, ili pak sabori koje su održali
protivnici ikonopoštovanja u VIII i IX stoleću. Razlog što ovi
sabori nisu prihvaćeni kao Vaseljenski je vrlo jednostavan. Budući
204
Jedan od primera jeste i pomesni sabor u Moskvi, održan 1666. godine, koji je
okupio oko stotinu pravoslavnih episkopa. Okupljeni zajedno, oni su osudili
ikoničko oslikavanje lika Boga Oca, iako je ono već vekovima bilo prisutno u
praksi Istočne crkve. Evo šta o ovome kazuje pravoslavni sveštenik Božidar Mijač:
"Odnos ostalih ikonografskih kategorija prema Hristu: anđela, Boga Oca i Svetog
Duha – jeste, svake posebno, drukčiji, ali nije ikonografski manje bitan. U novijoj
teologiji ikone bilo je izvesnih otpora slikovnom predstavljanju nekih od ovih
likova. Čak je i jedan pomesni crkveni sabor, Moskovski 1666. g., doneo odluku o
zabrani slikanja ikone Boga Oca, sa argumentacijom da je On ličnost
neovaplotiva, pa prema tome, i ikonografski nedokučiva. Mi se (kao, uostalom, i
crkva, naročito crkvena praksa) ne možemo složiti sa takvom argumentacijom...".
Ikona
sveta slika, str. 96-97. Naglasak moj.
205
Protojerej - stavrofor dr Dimitrije Staniloje ovako kazuje u vezi pomenute teme:
"Apostolskim prejemstvom episkopata jemči se celovito čuvanje apostolske nauke,
ne samo, dakle, u njenom određenom obliku u Novom Zavetu, nego i u njenom
izričitom obliku, zvano Sveto Predanje. To se očuvalo apostolskim prejemstvom
primenjenim i usmenim oblikom." Pravoslavna dogmatika III, str. 105. Naglasak
moj.
117
http://biblijskaistina.blogspot.com
da pobednici uvek "kroje istoriju", određene crkvene struje koje bi
nakon velikih teoloških rasprava, zahvaljujući ličnim simpatijama
ili opredeljenostima vizantijskih vladara postajale dominantne u
imperiji, jednostavno su poništavale odluke ranijih sabora
protivničkih grupacija i proglašavale ih "razbojničkim" ili
jeretičkim. Ovakvih primera je u istoriji Pravoslavne crkve bilo
poprilično, a posebno u novije vreme između
suprotstavljenih
206
sinoda i sabora raskolničkih pravoslavnih crkava . Kada su, dakle,
iz crkvene istorije izuzeli sve one sabore koji im nisu bili po volji, a
njihove učesnike proglasili jereticima (a među njima i mnoge
patrijarhe istočnih oblasti – odnosno apostolskih prestola u
Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i Jerusalimu), onda je sasvim
logična posledica toga bila proglašenje nepogrešivosti njihove
verske tradicije.
Sa druge strane, treba istaći i činjenicu da Vaseljenskim
saborima ne samo da nikada nije prisustvovao ukupan broj episkopa
iz tada postojeće hrišćanske vaseljene, već da je njihov broj uvek
bio daleko manji od polovine. Tokom našeg proučavanja u ovom
poglavlju uočili smo da su svi Vaseljenski sabori bili održani na
Istoku, i da od stotina zapadnih episkopa na njima gotovo ni jedan
od njih nikada nije učestvovao. Sa druge strane, i na Istoku su
postojale ne samo stotine episkopa koje nikada nisu učestvovale na
Vaseljenskim saborima, već su neki ogranci crkve bili i potpuno
207
neobavešteni o sazivanju tako važnih crkvenih sabranja . Na
206
Na primer, 21. jula / 3. avgusta 1983. godine održan je arhijerejski sabor Ruske
zagranične crkve u Mansonvilu u Kanadi, u kome je osuđen ekumenizam i
modernizam pravoslavnih crkava. Poseban naglasak je bio u vezi zvanične Ruske
pravoslavne crkve (RPC - moskovske patrijaršije) koja je decenijama od strane
Ruske zagranične crkve (RZC) smatrana bezblagodatnom tj. postojećom bez
posedovanja apostolskog prejemstva - koje je prekinuto još u vreme (i nakon)
Oktobarske revolucije i patrijarha Tihona. Ipak, nakon što se desio raskol u
redovima RZC, njen novi poglavar, mitropolit Lavr, proglasio je sabor iz 1983.
godine "razbojničkim" i zajedno sa svojim arhijerejima otpočeo korake ka
ujedinjenju sa moskovskom patrijaršijom. Ovo ujedinjenje RZC i RPC se konačno
i dogodilo sredinom 2007. godine, ali je i dalje ostao da postoji odeljeni deo RZC
sa novouspostavljenim svetim sinodom, koji smatra moskovsku patrijaršiju lažnom
crkvom, kojoj su se priključili otpadnici i prokleti ekumenisti iz RZC na čelu sa
mitropolitom
Lavrom. Vidi u: Judin poljubac, str. 193-200.
207
Dobar primer za to daje Jevsevije Popović kada navodi da episkopi jermenske
crkve nisu bili ni pozvani na Četvrti vaseljenski sabor u Halkidonu 451. godine,
već da su za njegovo održavanje saznali tek kada je usledio spor o priznavanju
118
http://biblijskaistina.blogspot.com
primer, Jevsevije Popović navodi da se u godinama nakon
održavanja sabora u Halkidonu, za pravovernost njegovih odredbi
opredelilo 1600 episkopa a da je njih 500 bilo protiv, iako je u
Halkidonu na zasedanjima bilo svega njih 630. Zapravo, i broj od
630 je jako veliki kada govorimo o Vaseljenskim saborima, jer ih je
na nekima od njih bilo prisutno i znatno manje. Na primer, na
saborima u Carigradu (Na zasedanjima tzv. Drugog, Petog i Šestog
vaseljenskog sabora): 381. godine bilo je jedva 150 episkopa, 533.
godine se okupilo njih 160, a 680. godine ukupno 170, što bi
značilo da se od ukupnog broja episkopa redovno okupljalo njih
manje od 10%. Na stranu to što su vizantijski carevi, gotovo
redovno, pre sazivanja sabora, vršili masovna svrgavanja onih
episkopa koji nisu bili po volji njima i njihovim bogoslovskim
partijama.
Svi ovi razlozi koje sam upravo naveo, kao i čitav pregled
istorije Vaseljenskih sabora kojeg smo načinili ranije u ovom
poglavlju, svedoče nam da je pomenuti period bio ispunjen
događajima koji ne odišu preteranom svetošću i pobožnošću
njegovih učesnika. Neosporno je, doduše, to da su neke od odluka
donesenih na ovim saborima zaista biblijski prihvatljive i
opravdane. Međutim, mnoge od njih su produkt kasnijeg razvoja
tzv. hrišćanske misli, na koju su bitno uticali paganski religijski
sistemi (običaji i verovanja), neznabožačka filozofija i ostali
elementi koji nemaju gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa
božanskim svetopisamskim otkrivenjem.
Iz tog razloga, još jedanput izvlačimo zaključak koji nam se
i sam po sebi nameće – a to je činjenica da odluke crkvenih sabora
koji su održavani tokom istorije nipošto ne mogu da nose autoritet
nepogrešivosti i savršenstva. Jedini autoritet, odnosno merilo za
pravilnost i bogougodnost našeg veroispovedanja bilo je i ostaje
isključivo Sveto pismo Starog i Novog zaveta u njegovih 66
Duhom Svetim nadahnutih knjiga, i ni jedan drugi. Jedino Sveto
pismo predstavlja dokazano pouzdani, nepogrešivi i neprotivrečni
izvor božanske spasonosne poruke. Takve karakteristike ne
poseduje niti jedan drugi, a pogotovo ne neki zemaljski duhovni
autoritet. Zato, uopšte nećemo pogrešiti ukoliko valjanost odluka
tzv. Vaseljenskih sabora procenjujemo na osnovu biblijskog učenja,
njegovih odluka. Vidi u: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 586.
119
http://biblijskaistina.blogspot.com
i na osnovu detaljnog ispitivanja odbacimo kao pogrešne sve one
koje se i malo protive otkrivenju Božije Reči. Sam Gospod je u
Svetom pismu posvedočio, a mi, verujući samo Njemu, sa svom
sigurnošću možemo da potvrdimo:
"Suši se trava, cvijet opada, ali riječ Boga našega ostaje
dovijeka." (Knjiga proroka Isaije 40:8).
120
Download

stamenkovic_15-vasel_sabori