ŽITIJA SVETIH
Ivica Stamenković
Jedanaesto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evan đeljem".
http://biblijskaistina.blogspot.com
http://biblijskaistina.blogspot.com
"A ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Jevdokije, prvi dan
marta meseca. Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi nađem, ostanu
prolozi za ništa. S kakvim userdijem i toplotom srca sam čitao i sve od reči
do reči upamtio! Kamo tada knjige one koje su danas u rukam! E vreme
zlatno, za vavek izgubljeno! Iz scile utečem, pak upadnem u Harivdu – iz
prologa u žitija! Siroto dete, bedna mladost, do smrti neprežaljena! No
onda ja sam mislio: ko je srećniji od mene? Žitija čitati, take knjige velike!
1
Nigde toga na svetu nejma!"
Dositej Obradović
"Nećeš ti vavek žitija čitati – omraziće ti se jedanput – počećeš i
2
druge, pametnije knjige čitati."
iguman Teodor Milutinović
U pravoslavnoj crkvenoj literaturi postoji jedan posebni književni
opus koji se naziva svetačkim žitijima. Ona predstavljaju opise života
(biografije, odnosno hagiografije) mnogobrojnih svetitelja Istočne crkve (a
pre 1054. god. i crkve na Zapadu), u kojima su predstavljena verska učenja
kao i razna čudesa vezana za svakog ponaosob.
Dve najveće zbirke svetačkih žitija na srpskom jeziku koje su
dostupne našem domaćem čitaocu jesu Žitija svetih u 12 tomova, pisana
od strane arhimandrita Justina Popovića u izdanju manastira Ćelije kod
Valjeva, i Ohridski prolog vladike Nikolaja Velimirovića. Ova dela su
sastavljena poput dnevnog čitanja za celu godinu, i opisuju, počevši od 1.
januara po starom, julijanskom kalendaru, različite događaje temeljene na
biblijskim, apokrifnim i istorijskim tekstovima, kao i različitim legendama
nastalim tokom vekova.
Justin Popović, u svom predgovoru Velimirovićevom Ohridskom
prologu izrekao je nešto što želim da zajedno podvrgnemo detaljnom
preispitivanju u svetlu Svetog pisma. Njegove reči naime glase:
"Otkako je Srpskog roda, nije bilo mudrije, i bogomudrije, srpske
knjige od Ohridskog Prologa Vladike Nikolaja. I zato: ni besmrtnije, ni
važnije srpske knjige. I kroza sve to: ni korisnije, jer je od večne koristi za
srpskoga čoveka i njegova obadva života u obadva sveta.
1
2
D. Obradović, Izabrani spisi, str. 117-118.
Isto, str. 123.
2
http://biblijskaistina.blogspot.com
Ohridski Prolog je Srpsko Evanđelje, večno Srpsko Evanđelje. U
njemu je sve što uvek treba srpskoj duši u obadva sveta , sve što nadživljuje
naše zemaljske smrti, sve što savlađuje i umrtvljuje naše grehe, i strasti.
(...) Eto, to je Ohridski prolog, to Srpsko Evanđelje. (...) Ohridski prolog
najnužniji priručnik – sveti priručnik, najnužniji trebnik – sveti trebnik
svakoj srpskoj duši, i duši vascele zemaljske Srbije koja naseljuje i
3
nebesku Srbiju."
Dakle, prema rečima ave Justina, Ohridski prolog predstavlja
večno srpsko evanđelje koje je neophodno za spasenje našeg naroda, i
najpotrebnija knjiga – koju svaki Srbin treba da poseduje. U čitavom
predgovoru se ni na jednom mestu ne spominje Sveto pismo koje bi,
ustvari, trebalo da bude ta, za spasenje, najpotrebnija knjiga. Umesto da
nas upućuje na čitanje Biblije i življenje u skladu sa Božijom Reči, ava
Justin veli da svako od nas može da postane idealnim, večnim čovekom
4
ako se pridržava i živi u skladu sa primerima iz Nikolajeve knjige :
"Kako? Ohridskim Prologom. Probajmo: živimo po njemu iz
dana u dan, iz noći u noć, neka nas on vodi i rukovodi kroz sve naše dane i
noći, pa ćemo i osetiti u sebi, i graditi u sebi, i na kraju izgraditi u sebi
5
Večnoga Čoveka."
U svakom slučaju, ne mislim da je pred nama baš tako težak
zadatak, da uporedimo versko učenje i pripovesti koje proizilaze iz ovog
"večitog srpskog evanđelja" sa pravim Hristovim, uistinu večitim
evanđeljem – opisanim u Knjizi nad knjigama.
Na samom početku poglavlja naveo sam tekst ispisan prvobitno
perom Dositeja Obradovića, u kome je on opisao svoje žaljenje zbog
protraćene mladosti tokom koje je, zbog sopstvene nezrelosti, obraćao
pažnju i verovao u legendarne priče iz prošlosti – a koje su opisane u
svetačkim žitijima. No, da li je Dositej bio u pravu? Da li je ovaj srpski
prosvetitelj, na čija su dela bačene anateme (prokletstva) od strane
6
tadašnjeg vaseljenskog carigradskog patrijarha Antima V , uistinu
ispravno i u svetlu novozavetnog hrišćanstva procenio vrednost pripovetki
iz, kako ih je u mladosti nazivao, tih "velikih knjiga"? Kao što ćemo se
zajedno uveriti, budući dobar poznavalac evanđelja Hristovog, Dositej je
potpuno pravilno postupio kada je Žitija svetih proglasio "smešnim i ludim
basnama". Pre nego što se okrenemo od ovog srpskog velikana ka drugim
primerima iz pomenute pravoslavne lektire, želim da sagledamo žitije
3
Ohridski prolog, Glas Crkve, Šabac 2000. god. (predgovor); Naglasak moj.
Do sada sam, u ovoj knjizi, već naveo mnoštvo svetačkih primera kao i učenja
svetih otaca zapisanih u Prologu, koji su se svi zajedno pokazali nebiblijskim i
pogrešnim.
5
Na istom mestu.
6
Vidi kod: Milka Stanković, Prometej sa Balkana, str. 164-166.
4
3
http://biblijskaistina.blogspot.com
prepodobnoga Pajsija Velikog, koje je i prosvetitelj pre dva veka na svoj
način prokomentarisao. Pored toga što ću za koji trenutak navesti tekst iz
Obradovićevog dela, nastaviću i sa detaljima koje on nije spomenuo, a koji
se u žitijima nalaze.
Žitije prepodobnoga Pajsija
"Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu
povjest, koje sam ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i
proždirao, koje sam verovao kako god Jevangelije, i nad kojim sam tako
gorko plakao da sam vid očni pokvario. Nek čuje, velim, pak ako ima srce
človečesko, nek me ne žali i nek nad mojom bednom mladostiju ne
uzdahne, ako može.
U žitiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je Hristos sišao sa
neba i došao u pustinju da ga poseti. P[repodobni] Pajsije opere Hristu
noge. Po mlogom razgovoru otide Hristos; voda, s kojom su noge oprate
ostane u leđenu. Eto ti od nekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije.
Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena. Ovi gleda
vodu; mutnu i blatnu vidi, i koja zaudara na znoj. Neće da pije, govoreći:
"Kako ću ja pomije piti?" govori mu starac: "Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati",
i to mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se ne
pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti,
makar da bih se znao otrovati. Ode, gleda u leđen; hoćeš, nestalo vode iz
leđena. Viče starca: "Starče, nestade vode; sad leđen pun bijaše, pak u
jedan mah ostade prazan i suv kao dlan." "Ha, odgovara starac, nisam li ti
ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati." A kad mu kaza kakva je to
7
voda bila, i pročaja."
"Tada mu reče Prepodobni: ‘Doživeo si, o čedo, nagradu za svoju
neposlušnost, to jest, lišen si božanskih darova’. Čuvši to učenik, zažali
mnogo, pa trčeći ka umivaoniku, ništa ne nađe i reče starcu: ‘Ne nalazim,
oče, vodu u umivaoniku da bih pio.’ A božanstveni Pajsije mu reče: ‘Pa
kako je moguće da nađeš kad si sebe učinio nedostojnim, jer neposlušnost
tera dar od neposlušnog, dok poslušanje ga, naravno, donosi poslušniku.’
A učenik, ožalostivši se za ovo što ču – upita: ‘Koji je bio onaj veliki dar
kojeg sam lišen? I kako nestade iz umivaonika?’ A Prepodobni mu ispriča
sve što se zbilo, kako smo napred naveli, rekavši još i ovo: ‘Pošto si ostao
u neposlušanju i nisi pristao da piješ onu vodu kad ti je triput zapoveđeno,
zato je s neba sišao anđeo Gospodnji i sa velikom pobožnošću uzev u
svoje ruke onu sveštenu upotrebljenu vodu, vrati se na nebo.’ I čuvši to
učenik, užasnu se i uplaši od kazivanja te dugo ostade bez glasa; potom je,
7
D. Obradović, Izabrani spisi, str. 118. Naglasak moj.
4
http://biblijskaistina.blogspot.com
došav k sebi, plakao i tugovao zbog svoje propasti, ridajući: ‘Teško meni
jadniku! Kakvu vrstu velikog dobra izgubih! Koji lukavi demon ne dade
mi da u tome uživam!’ I pošto takvim rečima oplaka sebe, i pokaja se, sa
8
suzama je tražio da nađe milost."
Nakon što je, dakle, Pajsijev učenik saznao kakva je to voda bila
9
u lavoru i kakvu je veliku blagodat izgubio jer je nije popio , pao je u
veliko očajanje. Nije nikako mogao sebi da oprosti što je učinio greh
neposlušanja (drugi od tri monaška zaveta o kojima smo govorili u
prethodnom poglavlju) naspram zapovesti Pajsijeve. Pošto je uvideo svu
neutešnost svoga učenika, prepodobni ga je ohrabrio da od sada bude
poslušan da ne bi ponovo bio lišen blagoslova. Iako je učenik za kratko
dobio utehu, posle nekog vremena je počeo ponovo da očajava zbog
propuštenog nebeskog blagoslova, koji se sastojao u pijenju pomenute
prljave vode. Zato je otišao ponovo svom učitelju i rekao mu da ga pošalje
nekom drugom, iskusnijem starcu, da bi tamo pronašao utehu i olakšanje:
"A božanstveni Pajsije, uzev malo hleba, dade ga učeniku i reče
mu: ‘Uzmi ovaj hleb i idi u onaj grad. Blizu zidine grada, na desnoj strani,
naći ćeš siromašnog čoveka koji sedi na đubrištu, kamenovan od dece i
ismejan, pa mu daj ovaj hleb. Od njega ćeš bogolepno čuti ono što je
10
korisno.’
Nakon što je učenik učinio onako kako mu je bilo zapoveđeno i
odneo hleb onome koji je sedeo kraj gradskih zidina, ovaj ga je upitao za
Pajsija i ukorio zbog neposlušanja. "Idi dakle i potčini se svome starcu –
velikom Pajsiju", rekao mu je, "jer onaj koji se ne pokorava njemu taj se
11
ne pokorava ni naredbama Spasitelja našeg Hrista." Iako je ovaj ukor
delovao i učenik Pajsijev se za kratko vreme primirio, njegova savest ga je
ponovo počela da proganja. Plačući zbog štete koju je pretrpeo zbog
8
Jeromonah Pajsije Hilandarac, "Prepodobni Pajsije Veliki", Beograd 1989. god.
Izdavač: Manastir svetog arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda – metoh
manastira
Hilandara. Naglasak moj.
9
Slične zapovesti ovoj o ispijanju vode upotrebljene za pranje nogu, svojim
učenicima su izdavali (kako bi se to danas nazvalo – u cilju "ispiranja mozgova") i
ostali sveti pustinjski oci. Evo šta nam o tome ukratko saopštava istoričar Vil
Djurant: "U manastirima je opat zahtevao apsolutnu disciplinu i novajlije
podvrgavao probama izdajući im bizarna naređenja. Jedan opat (kaže priča)
naredio je nekom novajliji da skoči u plamteću peć; novajlija je poslušao; plamen
je ustuknuo da bi on mogao da prođe. Jednom drugom monahu je rečeno da opatov
štap zabode u zemlju i zaliva ga sve dok ovaj ne procveta; godinama je on,
svakoga dana, išao na Nil, udaljen dve milje, i donosio vodu da zalije štap; treće
godine Bog se sažalio na njega i štap je procvetao." Istorija civilizacije, Doba vere,
prvi
deo, str. 80. Naglasak moj.
10
Prepodobni
Pajsije Veliki, str. 114. Naglasak moj.
11
Isto, str. 115. Naglasak moj.
5
http://biblijskaistina.blogspot.com
neposlušanja, ponovo je molio svoga učitelja da mu dopusti da ide
svetitelju koji je sedeo na đubrištu. Iako mu je Pajsije govorio da ne ide,
učenik se ponovo učini neposlušnim. Posle mnogog moljenja, prepodobni
mu reče da se onaj čovek upokojio i to tako što je, predvidevši svoju smrt,
sa još dvojicom svetih otišao i upao u nekakvu grobnicu u kojoj su, potom,
sva trojica umrla. Pajsije reče učeniku da ode do tog groba i vaskrsne
mrtvaca, da bi mu ovaj dao potrebne savete. Pošto je učenik otrčao i učinio
što mu je prepodobni zapovedio, odmah ustade mrtvac i kaza mu:
"‘Zašto mi se ne pokoravaš kad sam ti rekao da se potčiniš svom
starcu? Idi, dakle, i potčini se njemu bez dvoumljenja, i slušaj reči njegove
ako hoćeš da se spaseš, jer ko se ne pokorava njegovim rečima zaista se
protivi Hristovim zapovestima.’ To rekavši, pokojnik opet usnu. A učenik
diveći se, vrati se blaženom Pajsiju i ispriča mu sve do detalja te se otada i
12
ubuduće umiriše njegove misli."
Evo, tako ukratko glasi jedan deo pripovesti iz žitija
prepodobnoga Pajsija. Iz njega je najvažnije što smo naučili to da Gospod
odobrava monasticizam i monaške zavete, da blagosilja monahe –
pustinjake, lično ih posećuje, ostavlja prljavu vodu za piće kao blagoslov i
upućuje učenike na bespogovornu poslušnost njihovom starešini. Takođe,
tu su i svetitelji koji žive na đubrištima (življenje na đubrištu je, verovatno,
jedan od primera na koji nas je ava Justin uputio da se ugledamo radi
13
postizanja savršenstva i večnog života), njihovo vaskrsavanje iz mrtvih i
12
Isto, str. 115-116. Naglasak moj.
Da ovo vaskrsenje i nije neko veliko čudo, te da se u "Žitijima" može pronaći
pomen mnogo znamenitijih čudesa, svedoči i primer buđenja takozvanih
"spavača", sedmorice mladića (rimskih vojnika) koji su zaspali u jednoj pećini na
brdu blizu grada Efesa. Naime, pošto su odbili da poslušaju zapovest cara Dekija
(249-251. god) da ubijaju hrišćane, ovi mladići su se sakrili u pomenutu pećinu da
bi izbegli carev gnev.
"Kad to car sazna, naredi, da se pećina zazida. Bog pak po dalekosežnom promislu
Svome pusti na mladiće jedan čudnovat i dugotrajan san. Carski dvorjani, Teodor i
Rufin, potajni hrišćani, dadoše uzidati i jedan kovčežić od bakra sa olovnim
pločama, na kojima behu ispisana imena ovih mladića i njihova mučenička smrt u
vreme cara Dekija. Prošlo je od tada preko 200 godina."
Za vreme hrišćanskog cara Teodosija Mlađeg (408-450) nastao je spor u "Crkvi" u
vezi vaskrsenja mrtvih, u koje neki nisu verovali. Uslišivši molitvu ovog pobožnog
cara, u kojoj je vapio Bogu da na neki poseban način uveri u mogućnost vaskrsenja
one koji su sumnjali, Gospod je učinio da se "spavači" probude i pred svima daju
svedočanstvo o vaskrsenju. Nakon što se za ovo čudo svuda čulo i sam car sa
svitom sa njima razgovarao, mladići su, sedam dana nakon svoga uskrsnuća,
ponovo usnuli "snom mrtvim, da čekaju opšte vaskrsenje". (Vidi: Prolog, 4.
avgust). Pajsije Hilandarac veli da su ovi "spavači" bili u stanju sna preko trista
godina, što se očigledno ne poklapa čak ni sa istorijskim podacima o vremenima
vladavine cara Dekija i Teodosija (Vidi: Prep. Pajsije Veliki, str. 74-75).
13
6
http://biblijskaistina.blogspot.com
upućivanje na to da reči svetiteljeve vrede kao i Spasiteljeve, te da onaj
koji ne sluša svete oce ni Hristu nije poslušan! U prethodnom poglavlju
smo argumentovano potvrdili i ustanovili da se nauke, poput ovih maločas
pobrojanih, nimalo ne temelje na Bibliji, te da stoga nisu Bogu ugodne.
Pravoslavna crkva, očigledno nemajući biblijske argumente za
dokazivanje svoga verovanja, pribegava izmišljanju a kasnije i verovanju u
razne legendarne priče. Evo kako je mudri Dositej prokomentarisao ovu
priču iz Žitija:
"Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakvih basna puna su žitija svetih.
Ovo sam verovao i nad ovim gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji
egipetski derviši bi li mogli smešniju i luđu basnu izmisliti? Sramota ne
samo svetoga hristijanskoga imena nego celoga čelovečeskoga roda da se
ovakve i ovima podobne beslovesne basne u hristijanskim knjigam
14
nahode, da se čitaju i da se veruju."
Evo još jedne epizode iz žitija ovog svetitelja, a koju spominje i
Dositej u svojim delima:
Jednom prilikom, kada je sv. Jovan Kolov zaželeo da poseti
prepodobnog Pajsija u njegovoj keliji, začuo je da unutar prostorije ovaj
Božiji sluga sa nekim razgovara. Sačekao je izvesno vreme, da ne bi
remetio priču, a onda napravivši buku, stavio do znanja Pajsiju da nekoga
ima pred vratima. Izašavši napolje, prepodobni se vrlo obradova ugledavši
svoga prijatelja Jovana. Nakon što je bio uveden u keliju, Pajsijev gost je
ostao iznenađen činjenicom da je ona prazna – te da nema nikoga, iako je
do maločas jasno čuo razgovor dvojice ljudi. Posle postavljenog pitanja i
molbe za objašnjenjem te tajne, Pajsije mu je ovako odgovorio:
"Najdraži od prijatelja! ovaj koga si čuo da razgovara sa mnom
bio je veliki Konstantin, prvi car hrišćana, a sišao je s neba, poslat od
Boga, i reče mi: ‘Blaženi ste vi koji ste se udostojili da imate jedinstveno
uređenje, jer zaista je vaše revnosno blaženstvo od Spasitelja’. A ja,
rekavši njemu: pa ko si, gospodine moj, ti koji to kažeš i mnogo srećnim
smatraš nas monahe?’ I dobih odgovor: ‘Ja sam veliki Konstantin. Sišao
sam s nebesa da bih ti otkrio slavu koju uživaju monasi na nebesima (...)
i kamo sreće da sam hteo da ostavim privremeno carstvo i carsku odeću i
krunu pa da postanem siromašan i da oblačim vreću i da prihvatim sve
15
ostalo što traži monaško uređenje.’"
Završavajući svoje kazivanje o ovom delu žitija sv. Pajsija,
Dositej ga je, smatrajući ga izmišljotinom, propratio rečima: "Neka sad
16
zadrži smej, ko može."
14
D. Obradović, Izabrani spisi, str. 118. Naglasak moj.
Prepodobni Pajsije Veliki, str. 108-109. Naglasak moj.
16
D. Obradović, Izabrani spisi, str. 119.
15
7
http://biblijskaistina.blogspot.com
I zaista je tako. Ova priča je više nego neverovatna iz više
razloga. Prvo, prema Svetom pismu je nemoguće (kao što ćemo utvrditi u
poglavlju o poštovanju svetitelja) da se umrli ljudi iz prošlosti javljaju
živima na bilo koji realan način. Drugo, kaže se da je Pajsije razgovarao sa
carem Konstantinom. Pravoslavlje smatra cara Konstantina svetiteljem, jer
je proglasio slobodu za hrišćane posle viševekovne neslobode i
proganjanja i sazvao Prvi vaseljenski sabor na kome je osuđena arijanska
jeres. Ovaj svetitelj se slavi 21. maja po starom, julijanskom kalendaru.
Ipak, nije jasno kako je moguće da se ovaj čovek našao na listi svetitelja (i
17
da je, šta više, nazvan "ravnoapostolskim" i "trinaestim apostolom") , ne
samo što čitavog života, čak i po pravoslavnom učenju, nije bio hrišćanin
(jer nije bio kršten) već i zato što je bio poštovalac Mitrinog kulta (kulta
Sunca). Za svoga života, ovaj car je nosio pagansku titulu Pontifex
Maximus, nastavio da nadzire pagansko bogoštovlje i da radi na zaštiti
njegovih prava. Prema Katoličkoj enciklopediji, prilikom posvećenja
grada Konstantinopolja (Carigrada) 330. godine posle Hrista, korišćen je
polu-hrišćanski polu-paganski ceremonijal. Na trgu je bila postavljena
kočija boga Sunca a iznad nje krsni znak. Novac koji je ovaj car kovao
imao je na sebi znak krsta, ali i likove rimskih bogova Marsa ili Apolona.
Takođe, nastavio je da veruje u paganske magične formule za zaštitu žetve
18
i isceljivanje od bolesti. Pored svega napred rečenog, poznati istoričar
Vil Djurant u delu Istorija civilizacije, navodi i podatke o tome da je i
nakon svoga "preobraćenja" Konstantin ostao veoma rđav čovek. Naime,
ovaj vladar se ženio dva puta. Prva žena mu se zvala Minerva i sa njom je
imao sina Krispa, koji je kasnije, kao istaknuti vojnik, pomagao svome
ocu. Ipak, godine 326. n. e. (samo godinu dana nakon Prvog vaseljenskog
sabora) Konstantin je ubio sina zbog optužbi svoje druge žene Fauste (sa
kojom je imao šestoro dece), koja je tvrdila da ju je ovaj obležao. Nakon
što je Konstantinova majka Jelena (koja se takođe slavi kao svetiteljka)
ubedila svog sina da se ovde zapravo radi o Faustinoj zaveri, da bi se jedan
od njenih sinova u budućnosti zacario, te da se ona sama podala Krispu,
car je ubio svoju drugu ženu tako što ju je udavio u kadi sa vrelom vodom.
Nekako u isto vreme, naredio je i bičevanje svoga sestrića koje se završilo
smrću, dok je njegovog oca (muža svoje sestre) zadavio iako mu je ranije
19
obećao da će mu poštedeti život. Povrh svega, ovaj surovi nehrišćanin je
pred sam kraj života bio kršten (i to baš tada, pred kraj života, iz razloga
pogrešnog verovanja koje se u to vreme u crkvi ukorenilo i opstalo u
Pravoslavlju do današnjih dana, a koje glasi da se krštenjem peru svi
17
Vidi: 2000 godina hrišćanstva, Beograd 2000. god. str. 66.
Vidi kod: Woodrow, str. 56.
Vidi kod: Woodrow, str. 54-55. Autor je naveo podatke iz dela: Durant, The
Story of Civilization, Caesar and Christ, p. 66.
18
19
8
http://biblijskaistina.blogspot.com
predhodno učinjeni gresi zajedno sa praroditeljskim), i to od strane
episkopa Jevsevija Nikomedijskog koji je, ni manje ni više, bio
zagovornik arijanskog bogoslovlja koje je bilo anatemisano.
"Car Konstantin je umro 22. maja 337. godine, a po tradiciji, pred
20
smrt ga je krstio ep. Jevsevije Nikomedijski u arijevskom duhu."
To u prevodu znači da je i sam Konstantin, svojim krštenjem
postao arijanac, to jest pripadnik jedne izrazito nepravoslavne verske
grupacije. Radi boljeg razumevanja ovoga što sam do sada izneo,
razmislimo da li bi bilo moguće da se danas ponovi isti scenario? Scenario
koji podrazumeva da bivši surovi bezbožnik i ubica, pred samu smrt obavi
krštenje u zajednici Jehovinih svedoka (koji poput drevnih arijanaca
odbijaju verovanje u Hristovo božanstvo i Svetu Trojicu) a potom bude
kanonizovan među pravoslavne svetitelje? Pošto je ovakav scenario danas
sasvim sigurno nemoguć, onda se postavlja pitanje kako je bio moguć u
Konstantinovom slučaju? No, kada bi i zanemarili biblijsko učenje o
nemogućnosti da se mrtvi javljaju živima, te kada bismo sledili samo
pravoslavno shvatanje koje govori da arijancima kao "jereticima" nema
mesta u nebeskom carstvu (jer ne mogu da prođu kroz vazdušno mitarstvo
21
ispitivanja jeresi ), to bi značilo da ni Konstantin nije tamo otišao, niti se
pak, sledstveno tome, mogao Pajsiju otuda da javi. No, verovatno je da se
Konstantin udostojio kanonizacije među pravoslavne svetitelje zbog toga
što je njegova usluga učinjena pomenutoj crkvi bila veća od mnogobrojnih
počinjenih (i po pravoslavnom učenju) od Boga neoproštenih greha. A to
dalje znači da je pomenuta kanonizacija bila više politički nego verski akt
koji se zasniva na zdravom bogoslovskom utemeljenju.
Navodno "Konstantinovo" kazivanje o tome da su monasi u
velikoj milosti kod Boga, te da on zbog toga veoma žali što i sam nije bio
monah, takođe možemo smatrati izmišljenim a zbog svih onih razloga koje
sam naveo u prethodnom poglavlju.
Pre nego što budem kazao nešto više o žitijima i "podvizima"
ostalih svetitelja, želim da pogledamo samo još nekoliko detalja iz života
ovog već pomenutog. Pored toga što se za njega kazuje da je veoma voleo
podvig "molčanija" (tj. stalnog ćutanja), radi kojeg je jednom prilikom
pobegao od javnosti i sakrio se u pećinu gde je proveo tri godine (pri čemu
je kosu koja mu je brzo rasla vezivao za neki kolac pribijen o kameniti
svod) on se danonoćno molio ne dajući sebi ni pokoja ni odmora. Tom
prilikom ga je Gospod Isus Hristos više puta posetio izražavajući divljenje
njegovom podvigu. Neki od podviga su bili i njegovi postovi po jednu ili
više nedelja uzastopce, bez i malo hrane. Kazuje se još da je uspeo da posti
20
Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, Prosveta, Niš 1994. god. str. 36.
Naglasak
moj.
21
O tome detaljno u poglavlju: Život posle smrti.
9
http://biblijskaistina.blogspot.com
22
i čitavih 70 (sedamdeset!) dana ne stavljajući ništa u usta. U ovome je
ovaj sveti starac prevazišao ne samo starozavetne proroke Mojsija i Iliju
koji su bez hrane izdržali po 40 dana (5. Mojs. 9:18; 1. Carevima 19:5-8),
već i samoga Gospoda Isusa Hrista koji je nakon četrdesetodnevnog posta
ipak ogladneo:
"A Isus se pun Duha Svetoga vrati s Jordana, i vodio ga je Duh
po pustinji, gde ga je đavo kušao četrdeset dana. I tih dana nije jeo ništa,
23
pa kad se oni navršiše, ogladne."
Čudesa vezana za ovog svetitelja (a prikazali smo samo mali deo
njih), kao što smo videli, veoma su znamenita. Jedina slabost im je,
međutim, što su očevidno sa biblijske tačke gledišta suprotstavljena Duhu
i slovu Svetog pisma, te prema tome i neistinita.
Žitije sv. velikomučenika Georgija pobedonosca
Drugi svetitelj o kome želim da ponešto kažem jeste sv.
velikomučenik Georgije pobedonosac, koji se slavi 23. aprila po starom
kalendaru (tj. 6. maja po novom). Pored mnogobrojnih njegovih čuda mi
ćemo u ovom poglavlju posebno pomenuti dva, a to su vaskrsavanje vola u
ime Hristovo kao i ubijanje aždaje u Sirofenikiji. Prvo znamenje je
opisano ovim rečima:
"Dok je sveti velikomučenik bio u tamnici, k njemu su dolazili
oni što zbog njegovih čudesa behu poverovali u Hrista. (...) Među
dolaznicima beše neki čovek po imenu Glikerije, prost zemljoradnik.
Njemu se dogodi te mu vo pade sa brega u provaliju i crče. Čuvši za
svetitelja, Glikerije otrča k njemu plačući za svojim volom. A svetitelj,
osmehnuvši se tiho, reče: Brate, idi s radošću, jer Hristos moj ožive vola
mučenikovoj reči, ode i zateče vola
tvog. – i on, iskreno poverovavši
24
živog, kao što mu kaza svetitelj."
Prema učenju Svetoga pisma, jedina bića dostojna i vredna
vaskrsavanja jesu ljudi. Gospod Hristos i apostoli vraćali su božanskom
silom u život umrle osobe (koje su kasnije, naravno, ponovo i definitivno
umrle) radi iskazivanja Gospodnje silne moći i vlasti nad smrću (Otk.
25
1:18). Sa druge strane, ne postoji ni najmanji dokaz da je bilo ko u
biblijska vremena vaskrsavao životinje. Prema apostolu Petru, one su
22
Vidi u: Prepodobni Pajsije Veliki, str. 74.
Ev. po Luki 4:1-2. Naglasak moj.
Svečarska žitija, ava Justin Popović, Sveti velikomučenik Georgije
pobedonosac,
manastir Hilandar 1995. god. str. 28. Naglasak moj.
25
Vidi primere vaskrsavanja u Novom zavetu na sledećim mestima: Mt. 10:8; Lk.
7:11-17; 8:40-56; Jn. 11:38-44; Dela ap. 9:36-42; 20:8-12.
23
24
10
http://biblijskaistina.blogspot.com
26
stvorene da se kolju i ubijaju radi čovekove ishrane i odevanja. Ova
pripovest o oživljavanju crknutog vola božanskom silom Isusa Hrista jeste,
mogu slobodno reći, ismevanje evanđelja na veoma perfidan način.
Dositej Obradović je uistinu bio u pravu kada je rekao da su Žitija svetih
skup ludih i sujevernih basni (bajki) za koje je sramota da se čitaju i veruju
od strane onih koji se nazivaju hrišćanima.
Pripovest o drugom velikom Georgijevom čudu glasi ovako:
"Ne treba prećutati ono znamenito čudo koje učini sveti
velikomučenik Georgije ubivši aždaju u Sirofenikiji kraj grada Virita,
pokraj mora, nedaleko od grada Lide, gde bi pogrebeno telo ovog svetog
velikomučenika. To čudo izobraženo je raznim ikonama starim. A
putnicima koji putuju u Palestinu pokazuju mesto gde se to čudo dogodilo.
A ono se dogodilo na sledeći način. Kraj grada Virita bejaše vrlo veliko
jezero, u kome življaše ogromna aždaja, strašan pogubitelj. Izlazeći iz
jezera, ona je mnoge ljude grabila, u jezero odvlačila, i tamo ih proždirala.
I narod koji je mnogo puta išao u hajku na nju, ona je razgonila i
pobeđivala. Jer prilazeći gradskim zidinama ona je disanjem svojim
ispunjavala vazduh smrtonosnim otrovom, od koga su se mnogi
razboljevali i umirali. I beše nevolja i tuga i vapaj i plač veliki neprestano
u tom gradu, u kome su živeli neznabošci. Svi žitelji, i sam car, behu
idolopoklonici.
Jednoga dana sabraše se žitelji grada Virita, odoše kod svoga cara
i upitaše ga: Šta ćemo činiti, jer ginemo od one aždaje? A on im odgovori:
Ono što mi otkriju bogovi, to ću vam preporučiti. – I on putem otkrivenja
dobi od živećih u idolima demona, tih ubica duša ljudskih, savet koji
saopšti žiteljima grada. Savet ovaj: Da ne bi svi izginuli, treba svaki dan
da redom daju svoju decu, sina ili kćer, onoj aždaji za hranu. Pritom izjavi:
A kad dođe red na mene, onda ću i ja dati svoju kćer, iako mi je jedinica.
Građani prihvatiše ovaj carev savet, ili bolje savet demona, i
odlučiše da svi, i starešine i obični građani, svakog dana daju decu svoju
za hranu aždaji. I to na ovaj način: svaki dan se imao ostavljati na obali
jezera nečiji sin ili kćer, krasno okićeni. – I tako su radili, iako su mnogo
žalili i plakali za decom svojom. A aždaja je izlazila i jela decu. Pošto se
obrediše svi građani u davanju dece, dođe red i na cara. Građani dođoše
kod cara i rekoše mu: Eto, care, mi smo svi po tvome savetu i odluci dali
decu svoju aždaji, šta sada naređuješ da činimo? Car im odgovori: I ja ću
dati svoju jedinu kćer, a potom ću vam javiti što nam bogovi budu opet
otkrili.
Onda car dozva svoju kćer i naredi joj da se najlepše ukrasi. I
žaljaše za njom i plakaše silno sa celim domom svojim, ali nije mogao da
naruši odluku, tobož božansku, a ustvari demonsku, o prinošenju dece na
26
Vidi: 2. Petrova poslanica 2:12.
11
http://biblijskaistina.blogspot.com
žrtvu. I on dade svoju kćer da je odvedu aždaji, kao žrtvu bogu adskog
bezdana. A on sam sa svojim suznim očima posmatraše iz palate kako je
vode. I odvedoše devojku na određeno mesto na obali jezera, na kome se
prinosila žrtva aždaji. I ona stajaše ridajući i očekujući smrtni čas, u koji je
aždaja imala izaći iz jezera i pojesti je.
I gle, po promislu Božjem, koji hoće da se svi spasu i da se grad
taj izbavi i od telesne i od duševne pogibli, naiđe tamo sveti
velikomučenik Georgije, vojnik Nebeskog Cara, jezdeći na konju i držeći
u ruci koplje. I videvši devojku gde stoji kraj jezera i silno plače, on je
upita zbog čega tu stoji i tako plače. Ona mu odgovori: Dobri mladiću,
beži brzo odavde sa konjem svojim, da ne bi zajedno sa mnom poginuo.
Svetitelj joj na to reče: Ne boj se, devojko, već mi kaži šta iščekuješ, dok
te narod izdaleka posmatra? Devojka mu odgovori: O izvrsni mladiću,
vidim da si junačan i hrabar, no zašto želiš da umreš sa mnom? Beži brzo
sa ovog mesta. Svetitelj joj onda reče: Neću otići dok mi ne kažeš istinu,
zbog čega ovde stojiš i plačeš, i koga očekuješ?
Devojka mu onda ispriča sve redom o aždaji i o sebi. Na to joj
sveti Georgije reče: Ne boj se, devojko, jer ću te ja u ime Gospoda mog,
Boga istinitog, izbaviti od aždaje. Ona odgovori: Dobri vojniče, ne želi da
pogineš sa mnom nego beži, i izbavi sebe od gorke smrti; dosta je da ja
sama ovde poginem, jer i mene nećeš izbaviti od aždaje, i sam ćeš
poginuti.
Dok devojka govoraše to svetitelju, gle, pojavi se iz jezera ona
strašna aždaja, i stade se približavati svojoj uobičajenoj žrtvi. Videvši
aždaju, devojka kriknu silno: Beži, čoveče, evo aždaja dolazi! – Sveti
Georgije se prekrsti, i prizivajući Gospoda rekavši: U ime Oca i Sina i
Svetoga Duha, polete sa konjem na aždaju, snažno joj zari koplje u grlo,
prignječi je uz zemlju, a konj je nogama gažaše. Zatim sveti Georgije
naredi devojci da svojim pojasem veže aždaju i vodi je u grad kao krotkog
psa. A narod sa zaprepašćenjem posmatrajući gde devojka vodi aždaju,
stade bežati od straha. Onda im sveti Georgije reče: Ne bojte se, nego se
uzdajte u Gospoda Isusa Hrista, i verujte u Njega koji me posla k vama da
vas izbavim od aždaje. I sveti Georgije ubi aždaju mačem usred grada, a
ljudi izvukoše njen trup izvan grada i ognjem spališe. Tada car toga grada i
sav narod poverovaše u Hrista i primiše sveto krštenje. I bi kršteno tada
dvadeset i pet hiljada ljudi osim žena i dece. I na tom mestu potom bi
podignuta velika i prekrasna crkva u ime Prečiste Djeve bogorodice, kćeri
nebeskog Cara Boga Oca, i majke Sina Njegovog, a neveste Duha Svetog,
u ime svetog pobedonosca Georgija, pošto je izbavio onu devojku od
vidljive aždaje. On isto tako čuva neporočnu crkvu Hristovu, i svaku dušu
12
http://biblijskaistina.blogspot.com
pravoslavnu pomoću svojom od nevidljivog proždiratelja u bezdanu ada, i
27
od greha kao od zmije smrtonosne."
Želim da zapazimo nekoliko detalja iz upravo navedenog žitija
sv. Georgija.
Najpre, opažamo da je aždaja opisana kao veoma velika i vrlo
silna da joj čak ni čitava vojska nije mogla da naudi. No, potom ju je
savladao samo jedan čovek, a njegov konj gazio nogama (što ne ostavlja
utisak da je neman bila tako velika kako je ranije prikazana). Na posletku,
ovu ogromnu i strašnu životinju (ako se može nazvati tako) je careva kćer
vodila vezanu svojim tankim pojasom kroz čitav grad (iako nije baš jasno
kako aždaja nije izgubila život kada joj je Georgije zario koplje u grlo),
kao kakvog pitomog psa.
Ova bajka, slična mnogim drugim u kojima se spominju
čudovišna bića – a koje se nalaze u knjigama za decu, koja se u
Pravoslavlju propoveda kao istinit događaj je apsurdna iz nekoliko
razloga. Ukoliko i dopustimo mogućnost da je u to vreme postojao još po
neki neizumrli primerak velikih vodenih gmizavaca (dinosaurusa) a koji bi
ličili na opisanu "aždaju", potpuno je nemoguće da bi dah ove nemani bio
poput smrtonosnog otrova od koga su mnogi umirali. Iako i danas postoje
vodozemci i gmizavci koji poseduju otrov u svojim otrovnim žlezdama,
koji im služi za odbranu od predatora ili pak za napad (paralisanje i
ubijanje životinja kojima se hrane), taj otrov se ne nalazi u izdahnutom
vazduhu, a pogotovo ne u takvoj koncentraciji da bi od njega pomro silan
narod. Ovakvi primeri se mogu naći samo u maštovitim pričama ili
modernim filmovima naučne fantastike (poput filma "Alien" tj. "Osmi
putnik" u kome venama čudovišta teče neka vrsta kiseline). Gospod
sasvim sigurno nije stvorio bića čiji bi dah bio otrovan da bi i veliko
mnoštvo od njega umiralo. U Bibliji se nalazi opisano mnoštvo čuda, ali ni
jedno ovako nerealno poput ovog iz žitija pomenutog svetitelja.
Pošto sam već maločas spomenuo čudo u vezi oživljavanja
(vaskrsavanja iz mrtvih) Glikerijevog vola, nije zgoreg da na ovom mestu
u par reči iznesem još neke primere iz žitija onih svetitelja koji su svoju
duhovnost iskazivali u svom prijateljevanju sa životinjama. Primeri koji
slede nalaze se u knjizi "večitog srpskog evanđelja", Ohridskom prologu
vladike Nikolaja.
27
Ava Justin Popović, navedeno delo, str. 59-63. Naglasak moj. Gramatičke
nepravilnosti u tekstu potiču iz navedenog dela i sa moje strane nisu ispravljane.
13
http://biblijskaistina.blogspot.com
Svetitelji i životinje
"Sv. muč. Trifun. Rođen u selu Kampsadi u Frigiji od
siromašnih roditelja. U detinjstvu čuvao guske. I još od detinjstva na
njemu je bila velika blagodat Božja te je mogao isceljivati bolesti na
ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove." (1. Februar);
"Svešt. Muč. Vlasije. (...) Kada grad Sevastija osta sasvim bez
hrišćana – jedni izgiboše, drugi izbegoše – tada se starac Vlasije povuče u
planinu Argeos, i tamo se nastani u jednoj pešteri. Divlji zverovi poznavši
svetog čoveka, pribiše se oko njega, i on ih nežno milovaše . No gonitelji
nađoše svetitelja u tom skrivenom mestu i povedoše ga na sud. Uz put
Vlasije isceli jednoga dečka, kome beše zastala kost u grlu; i na žalbu neke
bedne udovice, da joj vuk ugrabio prase, u čini silom svoje molitve da joj
vuk vrati prase. (...) Narod se moli sv. Vlasiju za napredak domaće stoke i
za zaštitu od zverova. Na Zapadu pak mole mu se još i protiv gušobolje."
(11. Februar);
"Prep. Marko Podvižnik. Asket i čudotvorac. (...) Bio mnogo
milostiv i plakao nad bedom svakog Božjeg stvorenja. Jednom se plačući
pomoli Bogu za slepo štene jedne hijene , i štene progleda. Iz blagodarnosti
donese mu hijena – majka jednu ovnujsku kožu. No svetitelj zabrani hijeni
da ubuduće kolje ovce bednih ljudi. Primao pričest iz ruku angelskih." (5.
Mart);
"Prep. Gerasim. (...) Jednom vide lava gde riče od bola, jer beše
mu trn u nozi. Gerasim priđe, prekrsti se, i izvadi zveru trn iz noge. Lav se
tako ukroti, da je došao za starcem u manastir i tu ostao do smrti starčeve;
28
a kad starac umre, i lav svisne od bola za njim." (4. Mart).
"Često su svetitelji svoju oskudnu hranu (uglavnom hleb) delili sa
divljim zverovima (slučaj svetog Serafima Sarovskog i mnogih drugih).
Često su u molitvama svetitelja pred pećinom ili kolibom na svoj način
učestvovale i divlje zveri. Svetog Serafima Sarovskog zaticali su posetioci
više puta na molitvi pred kolibom u šumi, a u krugu oko njega, sa
pogledom punim poštovanja i uperenim u njegovo lice, medvedi i lisice.
Žitija hrišćanskih pustinjaka prepuna su primera prijateljskog odnosa
između njih i divljih zverova i nije moguće ovde ih pojedinačno
29
navoditi."
No, pored ovih humorističkih priča, u Žitijima postoje i daleko
važnija kazivanja koja pokazuju svu ozbiljnost negativnih posledica koje
sa sobom donosi nebiblijska teologija i religijska praksa koja se vekovima
obdržava u Pravoslavnoj crkvi.
28
29
Naglasci na citiranim tekstovima iz Prologa su moji.
Najbolji vaspitač, str. 99. Naglasak moj.
14
http://biblijskaistina.blogspot.com
Svetiteljski primeri samomučenja radi spasenja
Među mnogim svetim ocima, podobnim i prepodobnim
svetiteljima, postojao je i izvestan broj onih koji su trpeli najrazličitija
"samomučenja" zbog svojega spasenja. Neki su, na primer, živeli
godinama u grobovima, neutešno plačući zbog svoje buduće smrti kao i
nesigurnosti da li će ih Gospod primiti u nebesko carstvo. Drugi su sami
sebe okivali teškim gvozdenim lancima, a treći godinama jeli samo zemlju
i pili morsku vodu. Ove i mnoge druge pripovesti bi trebali da pročitaju
svi, a pogotovo oni među Srbima i svim drugim pravoslavnim narodima
koji se bore protiv "destruktivnosti raznih sekti" a u isto vreme
dozvoljavaju svojoj deci da posećuju bogoslužbene hramove i manastire
crkve koja samodestrukciju smatra vrednom divljenja i preporučuje je
govoreći da je reč o primerima na koje bi trebali da se ugledamo ukoliko
želimo da dospemo u nebesko carstvo. Evo nekih od njih:
"Prep. Talalej, isposnik sirijski. Beše najpre u manastiru Sv.
Save Osveštanog, no posle se nastani na nekom groblju mnogobožačkom,
čuvenom zbog pojava zlih duhova i strašilišta. Da bi pobedio strah u sebi
verom u Boga, Talalej se nastani u tom groblju gde požive mnoge godine,
pretrpevši mnogo od napada duhova i danju i noću." (27. februar);
"Prepodobni Evstratije. Od Tarsa. Veliki isposnik i molitvenik.
Za 75 god. u manastiru nije legao na levu stranu da spava no uvek na
desnu. Za vreme službe Božje od početka do kraja u sebi govorio: Gospodi
pomiluj! Umro u svojoj 95. god." (9. januar);
"Prep. Teodor Trihina. Carigrađanin, i sin bogatih roditelja.
Kao mladić ostavi roditelje svoje, i dom, i bogatstvo, i nastani se u jednom
pustinjskom manastiru u Trakiji. Tu sebe preda najtežim podvizima.
Spavao je na kamenju – da bi samo manje sna imao – išao je vazda
gologlav, i odevao se u jednu haljinu od kostreti, zbog čega je i prozvan
Trihin ili Kostret." (20. april);
"Prep. Teodor Sikeot. (...) Podvig Teodorov nadmašivao je
svojom surovošću podvige svih živih podvižnika njegovog vremena.
Mučio je telo svoje i glađu i žeđu i železnim okovima i svenoćnim
stajanjem na molitvi." (22. april);
"Prep. Marko Tračerski. (...) Razdavši sve imanje sirotinji, on
sede na jednu dasku u moru s tvrdom verom u Božju pomoć i s molitvom
da ga Bog odvede gde je Njemu volja. I Bog Promislitelj sačuva ga i
dovede u Liviju (ili Etiopiju), u planinu zvanu Tračerska. Na toj planini
podvizivaše se Marko 95 godina, ne videći ni čoveka ni zvera. Punih 30
godina vođaše strašnu borbu sa zlim dusima i mučaše se i glađu i žeđu i
mrazom i žegom. Jeo je zemlju i pio morsku vodu." (5. april);
15
http://biblijskaistina.blogspot.com
Stolpnici
Među mnogobrojnim podvižnicima iz prošlosti nalazimo i one
koji su se svojim podvigom uzdigli do najvećih visina. Ovo poslednje
sasvim sigurno u bukvalnom a možda i u prenesenom značenju. Naime
radi se o svetiteljima, monasima – pustinjacima, koji bi se popeli na neki
stub (stolp) koji bi na vrhu imao malu platformu, i tu bi proveli decenije
(čitav svoj život) u neprestanoj molitvi, uopšte ne silazeći na zemlju. Evo
nekih primera iz života ovih svetitelja:
"Prep. Teodul. Znameniti patricije na dvoru Teodosija Velikog.
Po smrti svoje žene ostavi sujetu sveta, povuče se iz Carigrada na jedan
stolp kod Efesa gde se podvizivaše punih 30 godina." (3. decembar);
"Prep. Danilo Stolpnik. (...) U 12. godini primi monaški čin,
poseti Simeona Stolpnika i od ovoga bi blagosloven. Željan samoće
Danilo napusti manastir i povuče se u neki zapusteli idolski hram na obali
Crnog mora. (...) Posle toga pope se na stolp, na kome osta do smrti svoje
trpeći podjednako i žegu i studen i napade od ljudi i od demona. (...)
Poživivši 80 godina upokoji se ovaj angelski čovek 489. god." (11.
decembar);
"Prep. Luka Stolpnik. (...) Povuče se na jedan stolp kod
Halkidona, na kome se podvizivaše punih 45 godina čisteći dušu svoju od
svake grešne želje i pomisli. Ugodivši Bogu, upokoji se između 970 - 980.
god. i preseli se u bolji život." (11. decembar);
"Prep. Simeon Stolpnik Divnogorac. (...) U šestoj godini života
udaljio se u pustinju ka nekome duhovniku Jovanu, pod čijim
rukovodstvom predao se velikom posnom i molitvenom podvigu na
udivljenje svih onih koji su ga videli. (...) Mnoge godine proveo na stolpu
Bogu se moleći i psalme pojeći. (...) Živeo ponekad po 30 dana bez sna i
još duže bez hrane, primao hranu iz ruku angela." (24. maj);
"Prep. Nikita Stolpnik. (...) Nikita ostavi kuću svoju, i ženu i
imanje, i ode u jedan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti
podvizivaše teškim podvizima. Obloži sebe lancima, i zatvori se u jedan
stolp, zbog čega se i prozva Stolpnikom. (...) Neki zlotvori videše na
njemu lance, pa po sijanju pomisliše da su od srebra. Za to ga jedne noći
ubiše, a lance skinuše i odneše." (24. maj);
Istoričar Vil Djurant u svojoj "Istoriji civilizacije" takođe opisuje
žitija nekih od svetitelja – stolpnika koji se danas poštuju u Pravoslavlju, i
na čije nas oponašanje života pozivaju moderni pravoslavni veroučitelji i
narečeni svetitelji (poput Justina Popovića i vladike Nikolaja):
"Manastir koji je Martin osnovao u Poatjeu (362.) bio je prvi od
mnogih koji su se pojavili u Galiji. Pošto je ideja monaštva došla u Rim
zahvaljujući Atanasijevom Životu svetog Antonija, i Jeronimovom
energičnom pozivu na isposnički život, Zapad je isprva preuzeo
16
http://biblijskaistina.blogspot.com
najnapornije i najsamotnije forme monaštva, i pokušao da u manje
povoljnim podnebljima primenjuje strogi režim monaha koji su živeli pod
egipatskim suncem. Monah Vulfilajh, u Triru, godinama je živeo
bosonog na stubu; zimi su mu nokti otpadali sa prstiju, a ledenice visile
sa brade. Sveti Senoh blizu Tura, živeo je zatvoren u tako tesnom prostoru
između četiri zida da nije mogao da pomera donju polovinu tela; u tom
30
položaju je proveo mnogo godina i izazivao poštovanje svetine."
"Sirijska pustinja je bila naseljena ankoritima (anahoretama,
monasima – pustinjacima; prim. I. S.); neki od njih, kao hinduistički
fakiri, vezivali su se lancima za nepomerljive stene, drugi su prezirali
tako stalno stanište i lutali po planinama hraneći se travom. Kažu da je
Simeon Stilit (390? - 459) imao običaj da se odriče hrane tokom četrdeset
dana uskršnjeg posta; u toku jednog uskršnjeg posta, na njegov zahtev,
stavili su ga sa nešto malo hleba i vode u zidom ograđen prostor; na dan
Uskrsa zidovi su uklonjeni, a hleb i voda nađeni netaknuti. U Kalat
Semanu, u severnoj Siriji, oko 422, Simeon je sebi podigao stub visok šest
stopa (dva metra) i živeo na njemu. Postiđen zbog te umerenosti, izgradio
još više stubove i na njima živeo, sve dok nije načinio stalno stanište na
stubu visokom šezdeset stopa (dvadeset metara). Njegov obim na vrhu nije
bio veći od tri stope (jednog metra); ograda je čuvala sveca da ne padne na
zemlju dok spava. Na tom stubu je Simeon živeo neprekidno trideset
godina, izložen kiši i suncu i hladnoći. Lestve su omogućavale učenicima
da mu donesu hranu i uklone njegove otpatke. Za stub se bio vezao
pomoću konopca; konopac mu se usekao u meso, koje je na tom mestu
istrulilo, zaudaralo i privlačilo crve; Simeon je skupljao crve koji su
padali sa njegovih rana, govoreći im, "Jedite to što vam je Bog dao". (...)
Njegova "visinska" pobožnost stvorila je uzor pustinjaka stolpnika (stilita)
koja je potrajala dvanaest vekova i u temeljno sekularizovanom obliku
31
istrajava do danas."
Posle pročitanih nekih delova žitija ovih svetitelja, ono što smo
mogli ponovo da uočimo jeste veoma veliki trud oko svog spasenja i
dosezanja nebeskog carstva, ispoljen kroz različite nebiblijske metode.
Poput ostalih monaha koji se nisu penjali na stolpove, i ovi su ostavljali
svoje kuće i porodice radi što većeg posvećenja, a potom se podvrgavali
izuzetno nehumanim uslovima života, gladi i žeđi, kao i najrazličitijim
klimatskim uslovima. Takođe, tu je i samookivanje u lance, samo da bi
mučenje bilo što veće. Koliko su ovi primeri daleko od onoga što nam
Novi zavet govori o duhovnom hrišćanskom životu i posvećenju, očevidno
je i ne treba posebno objašnjavati. Šta više, ova metoda posvećenja kroz
molitve i boravljenje na stolpovima daleko više podseća na praksu
30
31
Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 78. Naglasak moj.
Navedeno delo, str. 81. Naglasak moj.
17
http://biblijskaistina.blogspot.com
budističkih monaha i pripadnika drugih istočnjačkih religija nego na nešto
što bi moglo da bude iole hrišćansko. Evo šta o ovome kazuje Ernst Benz:
"U praksi pravoslavnog monaštva, posebno u njegovu starijem
obliku, zadržale su se veoma specifične orijentalne karakteristike askeze,
koje umnogome podsjećaju na nekršćansku, hinduističku ili budističku
asketsku praksu. Tako se u sirijskom monaštvu razvio tip sveca na stupu.
Na kapitel kakvog usamljenog stupa, koji je većinom ostatak kakvog
srušenog hrama, sjeda eremit i tu ostaje u položaju ‘vječne molitve’.
Stanje stalne meditacije dolazi do izražaja također u tjelesnom držanju.
Asketa prihvaća molitveni stav kao trajni položaj, tako da su na kraju –
barem prema izveštaju legendi – kod nekoliko sirijskih svetaca ptice
gnijezdile svoja gnijezda na njihovim glavama ili njihovim ispruženim
32
rukama."
A što se tiče ostalih, gore već pomenutih praksi samoiznurivanja
pravoslavnih svetitelja, kojim su oni želeli da dosegnu spasenje (a koje su
neuporedivo različite od puta spasenja o kojem nas obaveštava Božija
Reč), Benz dodaje i ovo:
"I drugi su askete na ruskom tlu vršili ekstremne fizičke
pokorničke prakse ne samo u obliku neprekidnog posta do 40 dana i po
tisuću puta ponovljenim prostracijama, pri čemu se molitelj bacao na tlo
cijelom svojom duljinom s ispruženim rukama i s čelom udarao o tle, nego
i nošenjem ogromnih željeznih lanaca i bodljikavih teških željeznih križeva
na golom tijelu ispod mantije, strojeva za mučenje, koji se još i danas
33
mogu vidjeti po muzejima pravoslavnih samostana."
Takođe, o ovome čitamo i kod Vila Djuranta:
"Među ankoritima je došlo do velikog nadmetanja u
podvižništvu. Kako kaže opat Dišen, Makariju iz Aleksandrije "nikada se
nije moglo desiti da čuje za neki podvig u asketizmu a da smesta ne
pokuša da ga nadmaši". Ako drugi monasi nisu jeli kuvano meso u toku
uskršnjeg posta, Makarije ne bi jeo meso punih sedam godina; ako bi neki
kaznili sebe nespavanjem, Makarija su ljudi mogli videti kako "mahnito
pokušava da dvadeset uzastopnih noći održi sebe budnim". U toku jednog
uskršnjeg posta, stajao je uspravno noć i dan, i nije jeo ništa osim, jednom
nedeljno, nekoliko listova kupusa (…) Šest meseci je spavao u močvari i
telo izlagao otrovnim muvama. Neki monasi su se istakli u podvizima
osame; tako je Serapion živeo u jednoj pećini na dnu ambisa u koji je
nekoliko hodočasnika jedva moglo da siđe; kada su Jeronim i Paula stigli
do njegove jazbine, našli su čoveka od kojeg su ostale maltene same kosti,
sa komadom tkanine oko slabina, a lice i ramena mu je prekrivala
nepodsecana kosa; ćelija mu je bila velika tek toliko da u nju stane ležaj od
32
33
Duh i život Istočne crkve, str. 91. Naglasak moj.
Na istom mestu. Naglasak moj.
18
http://biblijskaistina.blogspot.com
lišća i jedne daske; a ipak, taj čovek je svojevremeno živeo među rimskim
aristokratama. Neki uopšte nisu ležali dok su spavali – Besarion četrdeset
godina, a Pahomije pedeset; neki su se posebno osposobili za ćutanje i
proveli mnoge godine ne progovorivši ni reč; drugi su nosili teške tegove
kuda god su išli, ili vezivali udove gvozdenim narukvicama, štitnicima ili
lancima. Mnogi34su sa ponosom beležili broj godina otkako nisu pogledali
lice neke žene."
Svetitelji koji su čeznuli za mučeništvom
Smrt je, prema rečima apostola Pavla, poslednji ljudski neprijatelj
(1. Kor. 15:26). Iz toga razloga, nijedan čovek ne bi trebao da čezne za
njom. Iako je Gospod Isus Hristos svojom smrću i vaskrsenjem kao i
davanjem večnog života svim od Boga rođenim osobama, obezbedio
nebesko blaženstvo u koje odlaze nakon fizičke smrti, novozavetni vernici
treba da iznad svega cene život na zemlji, i da na njoj proslavljaju svoga
Stvoritelja.
Kao što je to slučaj sa mnogim drugim biblijskim tekstovima,
dobar deo tzv. "svetitelja" iz prošlosti je neke od njih, koji govore o smrti,
pogrešno shvatio i u skladu sa tim izražavao želju za svojom što skorijom
nasilnom smrću (mučeništvom) zbog dokazivanja sopstvene vere u Boga.
Neki od stihova koji mogu da budu pogrešno shvaćeni i protumačeni na
način na koji su to činili drevni "svetitelji" su na primer:
"I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti. Nego
35
se više bojte onoga koji može i dušu i telo da upropasti u paklu."
"Reče joj Isus: ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene –
36
živeće - ako i umre."
"Ali meni nije nimalo stalo do moga života, samo da svršim svoj
put i službu koju sam primio od Gospoda Isusa, - da posvedočim evanđelje
37
o blagodati Božijoj."
"Uzdamo se i spremni smo da radije izađemo iz tela i da se kod
38
Gospoda nastanimo kao kod kuće."
"Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak. Ali kako život u
telu za mene znači plodan rad, to ne znam šta ću izabrati. Mučim se s dve
strane: imam želju da umrem i da budem sa Hristom, što je kud i kamo
39
bolje; ali ostati u telu – to je potrebnije radi vas."
34
Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 79-80. Naglasak moj.
Ev. po Mateju 10:28.
Ev. po Jovanu 11:25.
37
Dela apostolska 20:24. Naglasak moj.
38
2. Korinćanima 5:8. Naglasak moj.
39
Filipljanima 2:21-24. Naglasak moj.
35
36
19
http://biblijskaistina.blogspot.com
Verovatno na osnovu ovih kao i nekih drugih stihova, neki nazovi
hrišćanski revnitelji su kroz istoriju priželjkivali svoje stradanje i
mučeništvo. Evo kako glase neki od primera iz Prologa:
"Prep. muč. Anastasije. Persijanac po rodu. (...) Ne beše mu
dosta što se krstio nego se i zamonaši, da bi se sav predao služenju
Gospoda. Pored ostalih podviga vrlo je rano čitao žitije svetih mučenika i
čitajući, kvasio je knjigu suzama, i sam žarko čeznući za mučeništvom.
Gospod ga je najzad uvenčao vencem mučeničkim. (...) Postrada 22.
januara 628. g. u gradu Betsaloe, blizu Ninive." (22. januar);
"Sv. prep. muč. Roman. Prost i nepismen seljak iz Karpenisa.
Saznavši o junaštvu i slavi mučenika Hristovih, mladi Roman poželi i sam
mučeništva. Ode u Solun gde počne na ulici hvaliti veru Hristovu a
Muhameda nazivati basnoslovcem. Turci ga strašno namuče, pa ga
prodadu nekom kapetanu galije. Hrišćani ga otkupe od kapetana i pošalju
u Sv. Goru gde Roman postane monah kod čuvenog starca Akakija. No on
je i dalje želeo mučeništva za Hrista. S blagoslovom starca ode u Carigrad,
napravi se sulud i počne voditi pseto kroz ulice gradske. Na pitanje šta to
radi, Roman odgovori da on hrani to pseto kao što hrišćani hrane Turke.
Turci ga bace u suv bunar gde je bez hleba proveo 40 dana. Potom ga
izvade i poseku." (16. februar);
"Sv. muč. Sava Gotski. U gotskoj strani beše surovo gonjenje na
hrišćane. (...) Najzad osudi knez Savu na smrt i predade ga vojnicima. Pun
radosti pođe Sava na gubilište hvaleći Gospoda. Poznavši u njemu
dobroga čoveka, vojnici ga htedoše usput pustiti, no Sava se veoma
ožalosti zbog toga i reče vojnicima, da su oni dužni ispuniti zapovest
kneževu. Tada ga vojnici dovedoše do jedne reke, vezaše kamen o vrat i
baciše ga u vodu. (...) Postrada Sava sveti u svojoj 31. godini, 372. god."
(15. april);
"Prep. muč. Onufrije Hilendarac. U mladosti naljuti se na
roditelje i pred Turcima izjavi da će se poturčiti. Odmah za tim pokaja se
za te reči, ode u Hilendar gde se zamonaši. Mučen savešću on se reši na
mučeništvo. Zato, s blagoslovom duhovnika svoga, ode u Trnovo, gde se
javi Turcima, objavi sebe hrišćaninom, naruga se Muhamedu, zbog čega bi
posečen 4. januara 1818. god. u 32. godini svoga života. Telo ovog
duhovnog viteza nije sačuvano, jer ga Turci baciše u more." (4. januar);
"Sv. muč. Jovan Janjinski. (...) Mučiteljima svojim on hrabro
reče: "Činite što hoćete, da biste me što pre poslali iz ovog
kratkovremenog života u život večni: rob sam Hristov, Hristu sledujem, za
Hrista umirem, da bih s Njim živeo!" Posle toga Jovan bi vezan u sindžire
i doveden na spalište. Videći oganj veliki, spremljen za njega, Jovan sam
potrča i skoči u plamen. A mučitelji njegovi smotrivši kako on voli smrt u
ognju, izvukoše ga iz ognja i osudiše na posečenje mačem. Kada mu
odsekoše glavu, baciše i glavu i telo u oganj. (...) Tako skonča smrću
20
http://biblijskaistina.blogspot.com
mučeničkom i primi slavni mučenički venac sveti Jovan Janjinski 18.
aprila 1526. g." (18. april);
Iz upravo navedenih primera mogli smo da uvidimo da su neki od
vernika, koje Pravoslavlje drži za svece, čitanjem žitija mučenika ili pak iz
nekih drugih razloga, želeli da okončaju svoj život mnogo ranije nego što
je to Gospod za njih bio planirao. Neki od njih su, igrajući se svojom
sudbinom, stradali u ranoj mladosti (od oko 30 godina) iako za to nije bilo
nikakvog razloga. Neki su sami skakali u vatru, da bi što pre dospeli u
nebesko carstvo, a drugi odbijali da budu pušteni na slobodu namerno
srljajući u smrt – bivajući uvereni da će ih Hristos sa širokim osmehom
dočekati u raju.
Iako nam se može učiniti da su nabrojani primeri jaki dokazi
nepokolebljive vere u Boga od strane ovih mučenika, te da su svi ovi već
"ovenčani" nebeskom slavom zbog svoga hrabroga svedočanstva; iz
svetopisamske perspektive ovde se radi o krajnjoj neozbiljnosti i
iskazivanju apsolutno antibiblijske duhovnosti. To jednostavno iz razloga
što u Svetom pismu, a pogotovo u Novom zavetu ne nalazimo ni jedan
jedini primer da je bilo koja Bogu ugodna ličnost namerno srljala u smrt
da bi time iskazala svoju veru. Apostol Pavle doduše kaže "imam želju da
umrem i da budem sa Hristom", ali se ovaj apostol nikada nije izlagao
nepotrebnim životnim opasnostima, a posebno nije imao "žarku želju za
mučeništvom" poput pravoslavnih svetitelja. Da bih to dokazao navešću
nekoliko primera iz apostolskih spisa.
Kada je Gospod Hristos govorio o velikim nevoljama koje će
zadesiti stanovnike Judeje, pa i vernike koji u toj pokrajini budu živeli, on
ih je uputio da, ako je moguće, što pre pobegnu i izbegnu smrt koja im
bude pretila:
"Kada, dakle, vidite da gnusoba opustošenja, o kojoj je govorio
prorok Danilo, stoji na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici
Judeje neka beže u gore, a ko bude na krovu kuće neka ne silazi da uzme
što iz svoje kuće i ko bude u polju neka se ne vraća da uzme svoj ogrtač.
40
(...) Molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u subotu..."
Takođe, svoje verne učenike je uputio da beže pred
progoniteljima:
"Kada vas gone u ovome gradu, bežite u drugi; zaista vam
41
kažem, nećete svršiti sa gradovima Izrailjevim dok ne dođe Sin čovečiji."
Nakon mučeništva apostola Jakova, Zevedejevog sina, apostol
Petar je bio strpan u tamnicu. Tokom noći, Gospodnji anđeo je oslobodio
Petra tamničkih okova i izveo iz zatvora u kome se nalazio. Apostol nakon
svoga oslobađanja nije imao ni najmanju želju da se vrati u zatvor i tu
40
41
Ev. po Mateju 24:15-20. Naglasak moj.
Ev. po Mateju 10:23.
21
http://biblijskaistina.blogspot.com
sačeka svoju sutrašnju smrtnu presudu. Nasuprot tome, veoma se
obradovao anđeoskoj intervenciji i svojoj ponovnoj slobodi:
"I kad Petar dođe k sebi, reče: sad zaista znam da je Gospod
poslao svoga anđela, te me izbavi iz Irodove ruke i od svega što je
42
očekivao judejski narod."
Nakon što se javio sakupljenim vernicima koji su se neprestano
molili za njega, Petar je pod okriljem noći napustio mesto na kome je
mogao biti otkriven i ponovo uhapšen (stihovi 12-18). Sličan primer
nalazimo i kod maločas pominjanog apostola Pavla. Nakon što je dospeo u
rimski zatvor u Jerusalimu i čekao saslušanje, više od četrdesetorice
njegovih verskih protivnika je položilo zakletvu da neće ni jesti ni piti dok
ga ne ubiju. Napravljen je plan koji je podrazumevao da rimski vojni
zapovednik treba da bude obmanut da pošalje Pavla sa malom pratnjom u
sinedrion na ispitivanje, da bi ga pomenuta grupa usput napala i lišila
života. Srećom, Pavlov sestrić je saznao za ovu urotu i o svemu obavestio
svoga ujaka. Prema apostolovom nalogu, mladić je o svemu odmah
izvestio i rimskog zapovednika, te je Pavle bezbedno, uz jaku oružanu
43
pratnju tokom noći sproveden u daljnji grad Kesariju. Kada pročitamo
čitav tekst koji nam opisuje prethodni događaj, ni u jednom njegovom delu
ne možemo da prepoznamo apostolovo oduševljenje zbog smrti koja mu je
neposredno prestojala, a pogotovo ne odbijanje mogućnosti da spasi svoj
život. Sasvim suprotno takozvanim "prepodobnima" iz narednih vekova,
apostoli su koristili sve raspoložive (Bogu ugodne) načine da sačuvaju
svoje živote. Isto saznajemo iz epizode Pavlovog bekstva iz grada
Damaska, odmah po njegovom preobraćenju u hrišćanstvo, pred
razularenom ruljom koja je želela da ga ubije. Ovaj heroj vere je morao da
beži i to ne na tako "herojski" način – tako što su ga braća u veri spustila
noću preko gradskog zida sakrivenog u korpi:
"Oni su pak pazili na gradska vrata danju i noću – da bi ga ubili.
44
Ali, njegovi učenici uzeše ga i noću spustiše u kotarici preko zida."
Isto tako, kada su saznali da se nalaze u smrtnoj opasnosti u
gradu Ikoniumu, u vreme kada su tamo objavljivali evanđelje, apostoli su
pobegli u drugi grad:
"A kad mnogobošci i Judeji sa svojim starešinama navališe da ih
zlostave i pobiju kamenjem, oni to doznaše, te pobegoše u likaonske
gradove, Listru i Dervu i njihovu okolinu, pa onde propovedaše
45
evanđelje."
42
Dela apostolska 12:11. Naglasak moj.
Vidi: Dela apostolska 23:12-35.
Dela apostolska 9:24-25.
45
Dela apostolska 14:5-6. Naglasak moj.
43
44
22
http://biblijskaistina.blogspot.com
Navedeni apostol, koji je više puta uputio hrišćane da se ugledaju
46
na njega kao što se on ugledao na Hrista , svojim je primerima, a posebno
izjavom koju ću za koji tren navesti, dao uputstvo na koji način svaki
hrišćanin treba da se ponaša u slučaju da se od njega očekuje polaganje
života:
"Ako sam pak kriv, ili ako sam učinio nešto što zaslužuje smrtnu
kaznu, ne izbegavam smrt; ali ako nema ništa od onoga za šta me ovi
optužuju, niko me ne može ostaviti njima na milost i nemilost. Ulažem
47
priziv caru."
Od svakoga hrišćanina se, prema Svetom pismu, uvek očekivalo i
očekuje trezveno zdravorazumsko ponašanje, koje isključuje svaku vrstu
verskog fanatizma a pogotovo svesno nastojanje za što skorijim
okončanjem sopstvenog života – tobože radi dokazivanja vernosti Hristu.
Ovakvo namerno srljanje u smrt ispoljeno od strane pravoslavnih svetitelja
mogli bismo, možda, da podvedemo i pod pojam samoubistva, jedino sa
tom razlikom što pomenute osobe nisu same sebi oduzele život, već su
iskoristile prvu priliku da bi ih neko ubio. Zapravo, odbijanje ponude da
bude oslobođen smrtne presude, od sv. Save Gotskog, šta drugo znači
nego ono što sam maločas naveo, a pogotovo iz razloga što se od njega
uopšte nije zahtevalo odricanje od vere u Hrista? Sasvim je sigurno da ni
jedan od apostola nikada ne bi propustio da iskoristi priliku za sopstvenim
oslobađanjem i sačuvanjem života, što dokazuje i Pavlov zahtev da, zbog
svoje odbrane, izađe i pred samog rimskog cezara. Ovakve primere, slične
apostolskim, nalazimo i kod prvih crkvenih otaca iz II veka, kao na primer
kod Polikarpa, episkopa crkve u Smirni, koji je bio učenik apostola Jovana
Bogoslova:
"Kada je biskup Polikarp (Polycarp), Irinejev učitelj, dospeo u
progonstvo, on nije tražio mučeništvo. Napustio je Smirnu kako bi se
sakrio negde na selu. Međutim, na kraju je ipak bio primećen, uhapšen i
spaljen na lomači (155. ili 166). (...) Polikarp nije hrabro odmarširao u
smrt zato što je mrzeo svet i želeo da utekne u sledeći. On je pokušao da
sačuva svoj život, ali kada se neminovno suočio sa realnošću mučeništva,
48
utešio se saznanjem da će njegovo telo i duša biti uskrsnuti."
Na isti način je, u vreme progonstava, postupio i Polikarpov
učenik Irinej, koji je docnije postao episkop crkve u Lionu:
"U razdoblju od 155. - 177. godine, stanje napetosti između
pagana i lionskih hrišćana dovelo je do krvavih progonstava. Stvar je
započela svetina, ali su rimski guverner i njegovi vojnici na kraju uzeli
aktivnog učešća. Nakon što je lionski biskup umro za vreme progonstva,
46
1. Kor. 4:16; 11:1; Fil. 3:17; 1. Sol. 1:6; 2. Sol. 3:9.
Dela apostolska 25:11.
48
Raj jedna istorija, str. 72. Naglasak moj.
47
23
http://biblijskaistina.blogspot.com
Irinej je postao njegov naslednik. Izgleda da je Irinej spasao sopstveni
49
život tako što se skrivao tokom tih godina."
Očigledno je da navedeni primeri nekih od prvih crkvenih učitelja
u posleapostolskom periodu potvrđuju tezu koju sam izneo na početku
ovog dela poglavlja. Žitija kasnijih "prepodobnih mučenika" i "svetitelja"
koje pravoslavni slave i uzvisuju, u svakom slučaju nisu ni u čemu nalik
na životne stavove koje su ispoljavali rani hrišćani. Oni predstavljaju
fanatično ponašanje kakvo nalazimo i danas kod pripadnika nehrišćanskih
religija, koji smatraju da će svojim namernim odlaskom u smrt zbog vere,
zaslužiti naklonost božanstva i odlazak u raj.
Dositej je priznao da je i on u ranoj mladosti, poput npr. prep.
mučenika Anastasija i Romana, čitao žitija raznih stradalnika i želeo da
postrada kao mučenik za Hrista:
"Ja, napunivši moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne
budući nimalo kadar svrh česa libo kako valja misliti ni rasuždavati,
naumio sam bio savršeno da se posvetim. Razmišljavajući šta su stradali
mučenici, ja bih teško žalio što i sad ne muče hristjane, te bih se ja namah
50
dao za zakon ispeći..."
Sada, kada smo utvrdili da primeri prepodobnih mučenika, koji
su žudili za sopstvenom smrću i umirali provocirajući neprijatelje da ih
ubiju, uopšte nisu po ugledu na apostolske, argumentovano ćemo dokazati
da ovakvo ponašanje i nije predstavljalo sam vrhunac bezumlja. Vrhunac
pogrešnog razumevanja Biblije i nehrišćanskog ponašanja u Pravoslavlju
dostigli su ljudi koji su u skladu sa svojom ludošću koju su ispoljavali,
upravo tako i nazvani: "jurodivi Hrista radi."
Jurodivi Hrista radi
Posebna poslastica ovog našeg proučavanja svetačkih žitija biće
upravo izlaganje o posebnoj vrsti pravoslavnih svetitelja koji se nazivaju
"jurodivima". Evo na koji način ovaj pojam definiše "Leksikon stranih reči
i izraza" Milana Vujaklije:
"Jurodiv (rus. Юродивый; šašav, sumanut) "budala Hrista radi",
naziv apostola Pavla i ostalih apostola. Rusi smatraju da se na ovakvim
49
Navedeno delo, str. 71. Naglasak moj.
Izabrani spisi, str. 71. Naglasak moj. Bogu hvala, Dositej se nije dosetio onoga
što je na um palo prep. mučeniku Onufriju Hilendarcu, koji je, uz blagoslov svoga
duhovnika, 1818. god. "mučenički postradao" nakon što se pred Turcima narugao
muslimanskom proroku Muhamedu. Iako su bili gotovo savremenici, Dositejev
duhovnik iguman Teodor je, za razliku od duhovnika Onufrijevog, bio sasvim
drugačije pameti i svim silama odgovarao mladoga Dositeja od takvih suludih i
fanatičnih "svetačkih" ideja.
50
24
http://biblijskaistina.blogspot.com
jurodivima, ludacima od rođenja, ispoljila volja božija, zbog čega ih
nazivaju "božijim ljudima" i veruju da imaju moć proricanja; u V veku:
oni koji su se izlagali ruglu i ismevanju smatrajući to moralnim
savršenstvom." (strana 378).
Pre nego što dam biblijski odgovor na to šta je apostol Pavle
mislio kada je o sebi (i drugim apostolima) govorio kao o "budalama
Hrista radi", želim da ukratko pogledamo žitija ovih svetaca i sagledamo u
51
čemu se sastoji njihov svetiteljski podvig :
"Prep. Maksim Kapsokaliva. U XIV veku podvizivao se kao
monah u Svetoj Gori na svoj naročiti način; naime, pravio se malo jurodiv
i stalno je menjao svoje obitalište. A njegovo obitalište bila je koliba od
granja. Jednu za drugom kolibu on je podizao i palio, zbog čega je i nazvat
Kapsokaliva, tj. Palikoliba. Smatran je za ludaka sve dok nije u Svetu
Goru došao sv. Grigorije Sinait koji u Maksimu otkrije jedinstvenog
podvižnika, čudotvornog molitvenika i "angela u telu". Prestavio se
Gospodu 1320. god." (13. januar);
"Blaženi Teodor, Hrista radi jurodivi Novgorodski. Pred smrt
trčao ulicama i vikao svima i svakome: "Proštavajte, putujem daleko!"
umro 1392. god." (19. januar);
"Sv. blaženi Nikolaj, jurodivi psovski. Živeo životom juroda i
gradu Pskovu u vreme Cara Ivana Groznoga i upokojio se 28. febr. 1576.
god. (...) Retkom neustrašivošću odlikovali su se jurodivi Hrista radi.
Blaženi Nikolaj trčao je po ulicama grada Pskova praveći se lud..." (28.
februar);
"Prep. Toma Jurodivi. Kad god po poslu manastirskom beše u
gradu Antiohiji, ovaj Toma se pravljaše lud Hrista radi." (24. april);
"Prep. Isidora Jurodiva. Živela u IV stoleću, i bila monahinja u
ženskom manastiru u Tavenisiotu. Pravila se luda, da bi skrila svoju
vrlinu i podvig. Radila je najprljavije poslove, hranila se splačinama od
sudova, usluživala je sve i svakoga, i bila prezirana od sviju i svakoga. U
to vreme otkrije angel Božji velikom podvižniku Pitirimu tajnu o Isidori.
Pitirim dođe u ženski manastir, i kad vidi Isidoru, on joj se do zemlje
pokloni. Tako i ona njemu. Tada sestre kažu Pitirimu, da je ona luda. "Vi
ste lude", odgovori Pitirim, "a ova je veća pred Gospodom i od mene i od
vas; ja samo molim Boga, da meni da ono što je njoj namenjeno na Sudu
Strašnom!" Tada se sestre zastideše i umoliše i Pitirima i Isidoru za
oproštaj. Od tada svi počeše ukazivati Isidori počast. A ona da bi izbegla
počast od ljudi, odbeže iz manastira, i umre neznano gde oko 365. god."
(10. maj);
51
Navedeni tekstovi koji slede su iz Ohridskog prologa vladike Nikolaja. Naglasci
kurzivom su moji.
25
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Blaženi Isidor Jurodivi, Hrista radi. Nemac poreklom.
Došavši u Rostov zavoli veru pravoslavnu, pa ne samo da postade član
Pravoslavne Crkve nego uze na se teški podvig jurodstva. Noćevaše u
jednoj kolibi od granja, što sam beše napravio u nekom blatištu." (14.
maj).
Ipak, jurodivi nisu zaslužili epitete svetitelja samo zbog ludosti
koju su ispoljavali. Neki od njih su u svoj teški svetiteljski podvig
uključivali i krajnje nedolična ponašanja, za koje je apostol Pavle rekao da
52
se ni "ne spominju među svetima" . Evo šta o nemoralnosti jurodivih
svetitelja, koji su ovakvim i sličnim podvizima u odsudnim trenucima
doprinosili "trijumfu Pravoslavlja" i u kriznim vremenima "vaspostavljali
narušenu duhovnu ravnotežu", možemo da pročitamo u pravoslavnoj
literaturi:
"Mnogi su jurodivi u Rusiji išli nagi, ali su agiografi težili da na
njihovu golotinju nabace pokrov crkvenog sjaja. Čitajući žitija grčkog
jurodivog Simeona, vidimo da paradoks jurodivosti ne obuhvata samo
razumsku, nego i moralnu sferu ličnosti. Ovde se hrišćanska svetost ne
prikriva samo obličjem bezumlja, nego i nemorala. Sveti sve vreme vrši
nedolične postupke: čini ono što ne dolikuje činiti u hramu, jede kobasicu
na Veliki Petak, igra sa javnim ženama, uništava robu na pijaci i dr. Ruski
agiografi više vole da vrše pozajmice iz žitija sv. Andreja, u kome element
nemoralnosti nije prisutan. Samo narodna predanja o Vasiliju Blaženom,
kao i oskudne napomene letopisaca, pokazuju da ni ruskim jurodivima
nije bila tuđa afektacija nemorala. Njihova žitija čedno pokrivaju čitavu
ovu stranu njihovog podviga stereotipnom frazom: "Bestidno se ponašao".
"Jurod" i "pohab" (staroruski: "bestidnik"; prim. I. S.) – epiteti, korišćeni
podjednako u staroj Rusiji – izražavaju, izgleda, dve strane ruganja
53
"normalnoj" ljudskoj prirodi: racionalnoj i moralnoj."
Dositej Obradović, koji je bivajući u manastiru Hopovo pročitao
sva žitija i po nekoliko puta, dobro je upoznao i žitija jurodivih svetaca.
Govoreći o njima, srpski prosvetitelj je pisao ovako:
"Čitajući šta su neki radili koji su se Hrista radi budale činili (nek
svak ovo dobro zabeleži: Hrista radi budala), dolazio bih u iskušenije: a
kako bi bilo kad bih se i ja budalom učinio, pa da ljudi ne znadu da sam ja
svetac, nego da misle da sam [j]urodiv? Turci su u ovom punktu odveć
ortodoksi, jer oni svakoga ko je lišen uma za sveca počituju; no da su
hristjani kad mogli u ovo prelaštenije pasti, imajući u ruku premudru i
zdravu jevangelsku nauku, tome se nije moguće dovoljno načuditi. No po
52
Vidi u: Posl. Efescima 5:3-12.
Georgije Fedotov, Svetitelji stare Rusije, Logos, Beograd 2005. god. str. 171172. Naglasak moj.
53
26
http://biblijskaistina.blogspot.com
54
svoj prilici prevarili su se neki, naopako razumevajući apostola Pavla
reči: "Mi urodi Hrista radi." A ko je gdi čitao da je blagočini i
55
svetonaravni apostol nag po sokaku trčao , kako su oni činili koji su
apostolske reči nakrivo i ludo tolkovali. No šta ne učini glupo i nerasudno
56
sujeverije!"
Po danoj mu velikoj mudrosti, Dositej je pravoslavnu nauku –
koja je duševne bolesnike (koji bi se danas sigurno nalazili na lečenju u
psihijatrijskim bolnicama) proglasila svetiteljima – nazvao glupim i
nerasudnim sujeverjem. Ovakav njegov stav se u potpunosti slaže sa
učenjem Svetog pisma. Kao dokaz za ovu tvrdnju, naravno, navešću
"sporne" reči apostola Pavla i detaljno obrazložiti njihovo značenje:
"Smatram, naime, da je Bog nas apostole kao poslednje postavio,
kao na smrt osuđene, da nas gleda svet, i anđeli i ljudi. Mi smo budale
Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a
mi prezreni. Do ovoga časa i gladujemo, i žednimo, i nismo odeveni, i
tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas ruže
– mi blagosiljamo, kad nas gone – mi podnosimo, kad nas grde – mi se
blago obraćamo; postali smo kao neko smeće sveta; kao otpad sviju sve do
57
sada. (...) Molim vas dakle ugledajte se na mene."
Proučavajući život pravoslavnih jurodivih svetitelja, osoba koja
ne poznaje dobro nauku Svetog pisma, mogla bi da izvuče više paralela
između ovih Pavlovih reči i žitija svetih. No, sa druge strane, niko od onih
koji poznaju novozavetne tekstove i upoznati su sa načinom života
apostola, nikada neće ni pomisliti da su Pavle i ostali bili jurodivi (tj.
šašavi i sumanuti) poput onih iz kasnijih vekova.
Prema jasno izloženom Hristovom i apostolskom učenju koje je
zapisano u Bibliji, a kao što smo više puta govorili do sada, proizilazi da
će mnogi ljudi odbacivati poruku evanđelja, zbog svoga neverovanja u
osnovne istine hrišćanske vere. Apostolsko propovedanje je nailazilo na
pozitivan odziv samo kod manjeg broja ljudi, dok je svetina ostajala po
54
No, pravoslavni smatraju da je jurodivost nastala upravo zbog ispravnog
razumevanja Svetog pisma. Za sveštenomučenika Aleksandra, episkopa
komanskog, vladika Nikolaj ovako kazuje: "I Aleksandar mu reče, da je on bio
grčki filozof, da je uživao visoku čast i položaj, no da je sve odbacio, ponizio se,
napravio se jurod Hrista radi od onda otkad je pročitao i razumeo Sv. Pismo."
(Prolog,
12. avgust. Naglasak moj).
55
Dositej verovatno misli na blaženog Maksima (i njemu slične), za koga Prolog
veli ovako: "Blaženi Maksim, Hrista radi jurodivi, hodio je zimi nag moskovskim
ulicama. Na savete ljudi da se obuče i zaštiti od zime, on je odgovarao: "Jeste zima
ljuta,
ali je sladak Raj!" (2. maj; rasuđivanje, naglasak moj.)
56
Dositej
Obradović, Izabrani spisi, str. 127. Naglasak moj.
57
1. Korinćanima 4:9-13, 16. Naglasak moj.
27
http://biblijskaistina.blogspot.com
strani, podsmevajući se njihovim besedama. Evo jedne od reakcija
tadašnjeg sveta na reči evanđelja iskazane kroz usta apostola:
"A kad su čuli za vaskrsenje iz mrtvih, jedni su se rugali, a drugi
58
rekoše: čućemo te drugi put o tome."
Upravo iz razloga što se najveći broj ljudi koji je čuo apostolske
propovedi ismejavao evanđelju, i smatrao posve nemogućom ideju o
spasenju kroz veru u čoveka koji je bio raspet kao zločinac, Pavle je
izjavio:
"Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se
spasavamo – sila Božija. (...) Mi propovedamo Hrista raspetoga –
Judejima sablazan, mnogobošcima ludost, a samim pozvanima, kako
59
Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Božiju i mudrost Božiju."
Svi koji su postajali hrišćani, prihvatajući ono što je "ludo" pred
svetom, bili su od strane neverujućih smatrani ludacima tj. budalama (radi
Hrista), a pogotovo zbog toga što su odbacili svoju pradedovsku
tradicionalnu religiju zbog učenja neke, kako su mislili, jevrejske sekte.
Svakako se, naravno, podrazumeva da se prvovekovni hrišćani nisu
ponašali poput umobolnika i duševnih bolesnika kao što je to bio slučaj sa
mnogim pravoslavnim svetiteljima, iako su radi svoje vere u Isusa bili
smatrani čudacima.
Međutim, postoji još jedno dublje značenje Pavlovih reči u
kojima on sebe i ostale apostole naziva "budalama Hrista radi". Naime,
neki od vernika u Korintu, kojima je Pavle uputio ovo pismo, nisu bili baš
najdisciplinovaniji, tj. živeli su suprotno hrišćanskim moralnim načelima.
Neki su išli i dalje za ranijim načinom razmišljanja, kakav je preovladavao
u grčkom svetu – što se tiče sledbeništva različitih religijskih i filozofskih
pravaca. Prenevši ovakve podele u crkvu, korintski vernici su načinili
nekoliko frakcija:
"Obavešten sam o vama, naime, braćo moja, od Hlojinih
domaćih, da su svađe među vama. Mislim to što svaki od vas govori: ja
60
sam Pavlov, a ja sam Apolosov, ja pak Kifin, a ja Hristov."
Dakle, dok su neki vernici podržavali Pavlov rad, neki drugi su
smatrali da on nije vredan poštovanja. Ti drugi su više cenili Apolosa
(verovatno zbog njegove rečitosti; vidi Dela ap. 18:24-28 i 2. Kor. 10:1011; 11:6), Petra (zbog toga što je bio uvek prvi među dvanaestoricom
apostola – nasuprot Pavlu koji za vreme Isusove zemaljske misije uopšte
nije bio Njegov sledbenik), a ona četvrta grupa koja je učestvovala u
raskolu nazivala se poštovaocima Hrista. Iako je situacija u tako
podeljenoj mladoj crkvi bila teška, postojali su još mnogi drugi problemi
58
Dela apostolska 17:32. Naglasak moj.
1. Kor. 1:18, 23-24. Naglasak moj.
60
1. Korinćanima 1:11-12.
59
28
http://biblijskaistina.blogspot.com
koji su bili rezultat telesnosti (neduhovnosti) tamošnjih vernika. Neki od
njih su bili ponosni zbog svog materijalnog bogatstva i nipodaštavali
siromašne (11:20-22), drugi su odbijali da učestvuju u potrebama apostola
tj. njihove misijske službe (9:1-15), treći su još uvek, po navici od ranije,
posećivali i gostili se u idolskim hramovima (8:10-12), četvrti su se
međusobno tužili i iznosili svoje parnice pred svetovne sudove (6:1-9) itd.
I pored svih problema, Pavle je u svojim obraćanjima ovoj crkvi odlučio
da bude snishodljiv i ponizan, iako je mogao i imao pravo da mnogo
odlučnije i oštrije ukori ovakvo njihovo ponašanje. Sledeći Hristov primer,
apostol Pavle se odrekao samoga sebe i svoje volje (ne odgovarajući na
uvrede i omalovažavanje od strane Korinćana) strpljivo podnoseći i
poučavajući neduhovne obraćenike u ovom grčkom gradu. Gospod je
naime rekao:
"No Isus ih dozva i reče im: znate da oni koji važe kao vladari
naroda gospodare nad njima i njihovi velikaši ih tlače. A među vama nije
tako. Nego ko hoće da bude velik među vama, neka bude sluga, i ko hoće
da bude prvi među vama, neka bude svima sluga; jer i Sin čovečji ne dođe
61
da mu služe, nego da posluži i da dade svoj život kao otkup za mnoge."
Hristovi apostoli, bivajući poslušni ovoj zapovesti svoga
Gospoda, ne samo da su, dakle, bili omalovažavani i odbacivani od strane
neverujućih (bezbožnih) ljudi, već su slična nipodaštavanja i ogovaranja
doživljavali i od vernika oko kojih su se toliko trudili i zalagali. Ovo
apostolsko požrtvovanje je bilo takvo, da su zbog svoje službe crkvama (i
svim vernicima ponaosob) mnogo puta bili u gladi, žeđi i raznim
opasnostima (Dela ap. 20:31; 2. Kor. 11:23-29).
Izgovarajući ove reči prekora (odnosi se na tekst iz 1. Kor. 4:616), a misleći na sebe i druge propovednike evanđelja koje su ljudi
omalovažavali, vređali i progonili – a da su oni sve to trpeli i podnosili bez
želje za ostvarivanjem ličnih interesa i osvetom zbog pričinjene štete (sve
radi dobrobiti i spasenja drugih) – Pavle kazuje da su oni "budale Hrista
radi". Jednostavno, takvo poniženje od verujućih i bezbožnih koje su
apostoli podnosili, ne imajući pritom od toga nikakve vidljive materijalne
ili neke druge koristi, ne bi podneo niko drugi a da ubrzo ne odustane od
svog dela. Ovako pak, apostoli ugledani na Gospoda, činili su nešto što ne
bi niko drugi – čineći sebe budalama u očima raznih podsmevača.
No, ni u jednoj jedinoj reči ovog, maločas pomenutog Pavlovog
govora, ne možemo da prepoznamo "ludovanje" sa kakvim se susrećemo u
žitijima onih koji su tobože, svojim jurodstvom, oponašali apostolski
primer. Kao još jedan dokaz za to da Pavle nikada nije bio "jurodiv" u
bukvalnom smislu, navešću jedan veoma za ovu priliku značajan primer.
Naime, prilikom svoga utamničenja koje je doživeo u Palestini i boravka u
61
Ev. po Marku 10:42-45. Naglasak moj.
29
http://biblijskaistina.blogspot.com
zatvoru za vreme upraviteljstva rimskih namesnika Feliksa i Festa, ovaj
apostol je imao prilike da izloži svoju odbranu. Tako je, pred Festom i
kraljem Irodom Agripom, navodeći Gospodnje reči i sadržaj svoje nebeske
vizije, Pavle izneo na čemu zasniva temelje svoje misije. Gospod je Pavlu
izrekao zapovest koju je ovaj odmah poslušao:
"Nego ustani i stani na sve noge: javio sam ti se, naime, za to da
te odredim za služitelja i svedoka svega ovoga – kako si me video i kako
ću ti se još javljati. Ja ću te izbavljati od tvoga naroda i od mnogobožaca,
kojima te šaljem, da im otvoriš oči, da se obrate od tame ka svetlosti i od
satanske vlasti k Bogu, da verujući u mene prime oproštaj grehova i deo
među onima koji su osvećeni.
Stoga, kralju Agripa, nisam bio nepokoran nebeskom viđenju,
nego sam prvo onima u Damasku, zatim u Jerusalimu, po svoj judejskoj
zemlji, i mnogobošcima propovedao da se kaju i obraćaju Bogu čineći dela
dostojna pokajanja. Zbog toga Judeji me uhvatiše u hramu i pokušaše da
me ubiju. Ali dobivši pomoć od Boga do današnjeg dana stojim i
svedočim malom i velikom ne kazujući ništa drugo sem onoga što su
proroci i Mojsije rekli da će se dogoditi, da će Hristos postradati, da će kao
prvi iz vaskrsenja mrtvih objaviti svetlost našem narodu i
62
mnogobošcima."
Ono na šta treba da obratimo posebnu pažnju jeste Festov
odgovor na ovo Pavlovo izlaganje:
"A kad je u svojoj odbrani ovo izneo, reče mu Fest sasvim
63
glasno: nisi pri čistoj svesti, Pavle; velika učenost dovodi te do manije."
Ipak, da li je moguće da je Pavle bio manijak? Sudeći prema
ovom Festovom zaključku, kojeg je izrekao glasno pred svim prisutnima,
apostol je bio jednak ljudima koji su sišli s uma – pošto i takvi iznose pred
svoje slušaoce - racionaliste različite fantazije o nebeskim viđenjima,
vanzemaljcima, vilama i slično. No, Pavle je bio daleko od ludila! Evo
kako je glasio njegov odgovor:
"Na to će Pavle reći: nisam lud, ugledni Feste, nego izgovaram
istinite i razborite reči. Zna, najzad, sve ovo i kralj, kome slobodno
govorim; ne verujem, naime, da mu je išta od ovoga nepoznato, jer se to
64
nije dogodilo u nekom uglu."
Kao što smo uvideli iz napred navedenih tekstova Svetoga pisma,
Hristovi apostoli su se u svoje vreme susretali sa izrugivanjem i
proglašavanjem za one koji su skrenuli s zdrave pameti, a upravo zbog
propovedanja evanđeoskih istina koje su paganskim Grcima i Rimljanima
bile neshvatljive. No, apostolske reči nikada nisu bile nalik onome što su
62
Dela apostolska 26:16-23.
Dela apostolska 26:24. Naglasak moj.
64
Dela apostolska 26:25-26. Naglasak moj.
63
30
http://biblijskaistina.blogspot.com
činili i govorili jurodivi pravoslavci. Apostolske reči su bile istinite i
razborite. Nijedan od apostola ili njihovih naslednika nikada nije ludovao
pred okupljenom masom, hranio se splačinama od sudova ili trčao nag po
ulicama – da bi sakrio svoju "duboku posvećenost" Bogu. Ovakvo
ludovanje jurodivih zaista nema ničeg zajedničkog sa Isusom Hristom i
njegovom trezvenom i svetom naukom koju treba da slede Njegovi učenici
65
kroz sve vekove.
Pošto smo na ovaj način sagledali najzanimljivije detalje iz
svetačkih žitija i dali na njih jedini mogući svetopisamski odgovor,
spomenuću ukratko još nekoliko primera iz "večitog srpskog evanđelja",
koje želim da moji čitaoci razmotre i o njima donesu svoj realan sud bez
mnogo mojih komentara. Primeri koji slede bi trebali da pokažu svu
bezumnost mnogo većeg broja svetačkih primera za koje nemamo mesta
da ih spomenemo u ovom poglavlju, a koji mogu veoma loše da utiču na
umove mladih ljudi u Srbiji koji bi mogli da krenu stazama
samodestrukcije - bez velikih šansi za povratak u društvo zdravomislećih
osoba.
Svetiteljski podvizi kao primeri srpskoj omladini
"Prep. Jovan pustinjak. Sin beše neke žene hrišćanke, Julijane,
u Jermeniji. Još kao dečak ostavi majku svoju i odbeže u pustinju. (...)
65
Jedini primer "jurodivosti" neke od biblijskih ličnosti, sa kojim bismo mogli da
uporedimo ludovanje pravoslavnih, jeste primer Jesejevog sina Davida, pre nego
što je postao car nad Izrailjem. Naime, bežeći od cara Saula da bi sačuvao svoj
život, David je učinio nekoliko grehova. Najpre je prevario sveštenika Ahimeleha
da ga je na put poslao sam car Saul, potom je uzeo hlebove iz Svetinje koje su
smeli da jedu samo sveštenici a zatim pobegao k filistejskom caru Ahisu u Gat.
Kada je shvatio da je bio lakomislen, te da se sada nalazi u rukama krvnih
neprijatelja protiv kojih je ratovao i ubio njihovog junaka Golijata, za Davida piše
da je uradio sledeće: "I David metnu ove riječi u srce svoje, i poboja se veoma
Ahisa cara Gatskoga. I pretvori se pred njima i učini se lud u rukama njihovijem; i
šaraše po vratima, i bacaše pjenu niz bradu svoju. A Ahis reče slugama svojim.
Eto, vidite da je čovjek lud; što ste mi ga doveli? Zar nemam dosta ludijeh, nego
mi dovedoste toga da luduje preda mnom? zar će taj ući u kuću moju?" (1.
Samuilova 21:12-15. Naglasak moj). Očigledno je da Božija Reč nipošto ne hvali
ovakvo Davidovo ponašanje, već ga jasno označava kao sagrešenje koje Jesejevom
sinu ni malo nije služilo na čast. Prema tome, i jurodivo ponašanje svetitelja kroz
vekove, prema Bibliji, zaslužuje jedino takvu i nipošto drugačiju ocenu. Jurodivost
ovih ljudi a isto tako i njihovo uzvisivanje i proglašavanje za "odvažne svetitelje" u
okviru čitave Pravoslavne crkve samo dokazuje koliko se pomenuta crkva nalazi
daleko od izvornog Hristovog učenja kojeg su širili apostoli u prvom veku, a koje i
dan danas revnosno slede evanđeoski hrišćani.
31
http://biblijskaistina.blogspot.com
Posle se mladi Jovan udalji i povuče u samoću. Spusti se u neki suh bunar,
gde provede punih 10 godina u postu, molitvi i bdenju. (...) Posle 10
66
godina teškog podviga u bunaru predstavi se sv. Jovan Gospodu..." (29.
mart);
"Prep. Jovan Vethopeščernik. (...) Najzad se nastanio u
Haritonovoj pećini gde se predao tvrdom podvigu provodeći dane i godine
u postu, molitvi i bdenju, neprestano pomišljajući na smrt i učeći se
67
smirenju." (19. april);
"Prep. Nil Stolbenski. (...) Iskopao sebi grob blizu kelije, i svaki
68
dan plakao nad njim." (7. decembar);
"Prep. Atanasije, zatvornik pečerski. Ovaj sveti čovek posle
dugog podviga umre, i bi od bratije opran, obučen i pripremljen za
sahranu. Dva dana ležaše tako mrtav, i najedanput ožive. Kada dođoše da
ga sahrane, nađoše ga gde sedi i plače. Potom se zatvori u keliju, i 12
godina još prožive, o hlebu i o vodi jedino, ni s kim ne progovorivši
69
70
reči." (2. decembar);
Sledeći primer bi dakako mogle da poslušaju i slede naše, inače
lepe, srpske kćeri – devojke i žene – ukoliko žele da svojim ponašanjem,
poput drevnih svetiteljki, uistinu ugode Bogu:
"Mnogi od njih (svetitelja – monaha i monahinja; prim. I. S.)
smatrali su da je telesna čistoća prepreka za pobožnost; devica Silvija je
odbijala da pere bilo koji deo tela sem prstiju; u jednom samostanu od
130 monahinja nijedna se nije nikada okupala, ili oprala noge .
Međutim, pred kraj četvrtog veka monasi su se prepustili vodi, a opat
Aleksandar je prezirao tu dekadenciju i sa nostalgijom se sećao vremena
71
kada monasi "nikada nisu umivali lice"."
66
Da bi jedan srpski omladinac postao "prepodobni" poput ovog Jovana i zaslužio
da bude svrstan među pravoslavne svetitelje, treba da napusti roditelje i živi u
bezvodnom
bunaru, gde će na kraju umreti mlad.
67
Ukoliko u blizini nema takvog bunara, dobro će poslužiti i pećina u kojoj valja
da
neprestano razmišlja o svome budućem pogrebu.
68
Nije od zgorega ni da unapred iskopa sebi grob i svakodnevno oplakuje svoju
smrt.
69
Ako se desi da se posle dugog oplakivanja i rastavi sa dušom, a potom na
čudnovat način vaskrsne, valja da se zatvori u keliju, da odatle nikako ne izlazi i ni
sa kim ne razgovara do kraja života, stalno plačući i jaučući.
70
Naglasci na navedenim tekstovima iz Prologa su moji.
71
Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 80. Naglasak moj.
32
http://biblijskaistina.blogspot.com
Još neka korisna uputstva za srpske domaćine
Pored primera mladima, u Žitijima nalazimo i uputstva kako
srpski domaćin treba da se ophodi prema kriminalcima. Pošto prema
stavovima koje zastupa SPC srpski narod predstavlja naciju koja je krštena
još pre hiljadu godina, što će reći da su svi Srbi hrišćani, sasvim je sigurno
da su dalje navedeni svetiteljski primeri nešto za čim bi svi oni trebali da
teže da dostignu. Uzgred budi rečeno, budžet naše države bi bio znatno
rasterećen jer se ne bi isplaćivale plate policiji – koja ne bi ni imala
razloga da postoji:
"Vrativši se jednom s puta svojoj keliji, Makarije Veliki vide
nekoga lopova gde iznosi njegove stvari iz kelije i tovari na magare.
Makarije mu ništa ne reče, nego mu još pomože, da udobno natovari sve
stvari na magare, govoreći sam sebi: ništa ne donesosmo na ovaj svijet (1.
Tim. 6-7). Drugi jedan starac, kad su mu razbojnici sve uzeli iz kelije,
obazre se i vide da mu nisu uzeli neki zavežljaj s novcima, što je ležao
negde skriven, pa brzo uzme taj zavežljaj, vikne razbojnicima i preda im i
to. Treći opet, zatekavši lopove gde pljačkaju njegovu keliju, vikne im:
"Žurite, žurite, da ne naiđe bratija, te da me ne spreče ispuniti zapovest
72
Hristovu: koji tvoje uzme, ne išti" (Lk. 6, 30)."
Zaključak
Šta reći na kraju ovog poglavlja? Žitija svetih su osvedočeno
zbirka veoma čudnih pripovesti još čudnijih ponašanja onih koje
pravoslavni drže za svetitelje. Nadam se da smo se svi zajedno uverili u
istinitost svih konstatacija koje je o ovoj vrsti pravoslavne literature i
njenih aktera izrekao veliki srpski prosvetitelj još pre dva veka. Žitija
svetih su takođe, kao što smo se uverili, puna mnogih legendi o
svetiteljskim čudima i priča o događajima koji se sasvim sigurno nisu
nikada odigrali, a u čiju nas punu istinitost uverava crkva koja za sebe
tvrdi da je "stub i tvrđava istine". Šta više, i sam pravoslavni istoričar
Jevsevije Popović veli da svetitelji ni izbliza nisu učinili sva ona čudesa o
kojima nam pripovedaju svetačka žitija. Evo šta je o tim silnim čudima
(vaskrsavanju iz mrtvih, ubijanju aždaja, isceljivanju bolesnih, isterivanju
demona, višemesečnom pošćenju, posećivanju "prepodobnih" pustinjaka
od strane Hrista i ostalih biblijskih ličnosti itd.) rekao ovaj istoričar:
"Svetiteljima se pripisuju mnoga čudesa za života ili posle smrti
im, ali ni blizu ne počiniše sva ona čudesa, o kojima pričaju kasniji
73
agijografi."
72
73
Ohridski prolog, 19. januar, rasuđivanje. Naglasak moj.
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 651. Naglasak moj.
33
http://biblijskaistina.blogspot.com
Neka nam i ovoliko bude dovoljno za okončanje ovog poglavlja.
U narednom ćemo argumentovano dokazati svu pogrešnost poštovanja
svetitelja – na onakav način kako se to čini u Istočnoj crkvi.
34
Download

stamenkovic_11-zitija