SVETO PISMO
I SVETO PREDANJE
Ivica Stamenković
Prvo poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evan đeljem".
http://biblijskaistina.blogspot.com
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Sve Pismo je bogonadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za
popravljanje, za odgajanje u pravednosti, da Božiji čovek bude savršen,
pripravljen za svako dobro delo."
2. poslanica Timoteju 3:16-17
Svrha pisanja ovog poglavlja je argumentovano dokazivanje
ispravnosti verovanja koje zastupaju evanđeoski vernici u Srbiji i širom
sveta, a to je da jedini autoritet po pitanju vere za sve hrišćane mora da
bude jedino i isključivo Sveto pismo Starog i Novog zaveta, bez ikakvih
kasnijih pisanih ili usmenih dodataka. Pomenuti kasniji "dodaci" koji se u
okviru Pravoslavne crkve nazivaju svetim predanjem, predstavljaju učenja
mnogobrojnih crkvenih učitelja ("svetih otaca") iz kasnijih vekova1.
Njihova tumačenja Biblije umnogome odudaraju od izvorne hrišćanske
misli i verovanja kojeg su u prvom veku propovedali Hristos i apostoli. U
istinitost ove tvrdnje, koju sam upravo izneo, moji čitaoci će moći da se
uvere prilikom daljeg iščitavanja stranica ove knjige. No, najpre bih želeo
da sa velikom pažnjom istražimo temu ovoga poglavlja, a to je definisanje
pojmova Svetog pisma i svetog predanja, bogonadahnutosti prvog i
navodne nadahnutosti onog drugog.
ŠTA JE SVETO PISMO?
Tokom čitave istorije Hristove Crkve, a posebno od evropske
protestantske reformacije na ovamo, evanđeosko hrišćanstvo čvrsto
zastupa uverenje da Sveto pismo (Biblija) predstavlja jedinstveno i
savršeno Božije otkrivenje dato čovečanstvu. Sveto pismo, ta Knjiga nad
knjigama, predstavlja zbirku od 66 knjiga većeg ili manjeg obima, od
kojih 39 sačinjavaju Stari, a preostalih 27 Novi zavet. Stari zavet, koji je
više nego dvostruko obimniji od Novog, napisan je od strane Božijih slugu
(proroka, careva i levitskog sveštenstva) tokom više od jednog
milenijuma. Pretpostavlja se da je prva zapisana knjiga početnog dela
Biblije zapravo knjiga o mnogostradalnom pravednom Jovu (čija se radnja
hronološki smešta negde za vreme života Jakova, praoca izrailjskog
naroda), dok su potom usledile one koje su zapisali prorok Mojsije itd.
1
Sve do najmodernijih vremena – jer i u našem veku žive ili se kanonizuju među
svetitelje, tj. ''svete oce'', nedavno preminuli pojedini monasi, episkopi ili patrijarsi.
2
http://biblijskaistina.blogspot.com
Stari zavet (koji je pisan između 1900. - 400. godine pre Hrista)
predstavlja Gospodnju objavu datu ogrehovljenim i smrću poraženim
ljudima o tome da će u budućnosti On na zemlju poslati Izbavitelja – koji
će biti niko drugi do njegov večni Sin – drugo lice božanske Trojice. Novi
zavet (koji je pisan u 2. polovini I veka posle Hrista), pak, predstavlja
zapise apostola koji su bili očevici i svedoci božanskog poslanja Isusa
Hrista, njegovog dela ispaštanja i stradanja poradi ljudskih grehova, kao i
Njegovog slavnog vaskrsenja iz mrtvih.
Stih kojeg sam naveo na početku poglavlja, iz 1. poslanice koju je
ap. Pavle pisao Timoteju, daje nam do znanja da su Bogom nadahnuti
apostoli, naučeni tome od svoga Učitelja i Spasitelja Isusa, čvrsto verovali
da je celokupno Sveto pismo (od prve do poslednje njegove rečenice)
nadahnuto od savršenog i nepromenljivog Gospoda Boga.
Ono što je u ovom proučavanju teme o Svetom pismu posebno
značajno jeste dokazivanje verodostojnosti stava evanđeoskih hrišćana da,
zbog postojanja mnoštva drugih drevnih knjiga koje pretenduju da se
nazovu svetim, jedino 66 knjiga koje se nalaze u tzv. "užem", tj.
protestantskom kanonu Biblije poseduju božansko nadahnuće2. Jedino su
ove knjige (koje, blagodaću Božijom, imamo u srpskim Biblijama)
savršene i nepogrešive u svojoj objavi Boga Tvorca i Njegovog
veličanstvenog spasiteljskog dela kojeg je ostvario kroz ljubljenog Sina.
Kao dokaz za tvrdnju da je svakom pojedinom grešniku radi spasenja, kao
i svakom hrišćaninu i Crkvi u celini za svakodnevnu pobožnost i
bogosluženje potrebno samo i isključivo Sveto pismo sa svojih 66 knjiga i
nijedan drugi izvor iz koga bi crpeli verska saznanja, poslužiće tekstovi u
nastavku moga izlaganja.
Božansko nadahnuće Svetog pisma
2
Jedina dva dosadašnja prevoda i izdanja kompletnog Svetog pisma (Starog i
Novog zaveta) na srpskom jeziku sastoje se od ''užeg'' tj. protestantskog kanona od
66 biblijskih knjiga. To su prevodi Biblije koje su sačinili Đuro Daničić i Vuk
Karadžić, kao i dr Lujo Bakotić. Bilo bi dobro istaći i činjenicu da daleko najveći
broj štampanih Biblija na mnogim svetskim jezicima, milošću Božijom, poseduje u
svom sastavu samo bogonadahnute knjige (njih 66), bez tzv. apokrifnih tekstova.
Kao što ću napomenuti u nastavku našeg proučavanja, Rimokatolička i
Pravoslavne crkve priznaju za bogonadahnute i korisne za duhovni rast i vaspitanje
i neke knjige koje ne postoje u srpskim prevodima Svetih pisama (tj. one knjige
koje su od strane drevnih jevrejskih i hrišćanskih autoriteta odbačene kao one koje
sadrže verovanja oprečna učenju izvornih biblijskih tekstova).
3
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Ovo najpre znajte da se ni jedno proroštvo Pisma ne može
tumačiti kako ko hoće. Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego
su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga ".3
U upravo navedenom novozavetnom tekstu, jedan od prvih
Hristovih učenika, ap. Petar, govoreći o problemima sa kojima se susreću
ljudi koji žele da ispravno shvate određena biblijska proročanstva, iznosi
svoju čvrstu veru u to da su pisci Biblije (među kojima i on sam) svoje
tekstove zapisivali pod direktnim nadahnućem i vođstvom Svetog Duha.
Za vreme zemaljskog života Gospoda Isusa Hrista i njegovih apostola,
jedino Sveto pismo koje je bilo čitano sa njihove strane (kao i od strane
njihovih savremenika) jesu bile starozavetne knjige. Budući da su pisci
starozavetne zbirke svetih spisa bili Izrailjci (tj. Jevreji, potomci Avraama,
Isaaka i Jakova), ova nacija je imala, u to vreme, nesvakidašnju privilegiju
da jedina poseduje i čita bogonadahnute tekstove. Kao obećani Božiji
Mesija i "osnivač hrišćanske religije", Isus Hristos je propovedao i
naučavao da su svi starozavetni spisi (koje i mi danas imamo u svojim
Biblijama) u potpunosti od Boga nadahnuti i apsolutno nepogrešivi.
Iskazujući svoj stav o bogonadahnutosti Starog zaveta, Sin Božiji je rekao:
''Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni jedno
iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.'' 4
Bogonadahnutost jevrejskog kanona Starog zaveta
Jevrejski kanon Starog zaveta (tj. celokupnog njihovog Svetog
pisma, jer oni ne priznaju Novi zavet), koji je nazvan još i "uži" tj.
"palestinski", u potpunosti je identičan današnjem tzv. "protestantskom"
kanonu Starog zaveta. Jedinu razliku predstavlja to što jevrejski kanon
broji 24 biblijske knjige (umesto 39), a razlog je taj što se neke knjige u
jevrejskoj Bibliji nalaze grupisane tako da više njih čine jednu. Tako na
primer, spomenute 24 knjige su tradicionalno podeljene u tri grupe:
- Zakon (koji obuhvata 5 Mojsijevih knjiga);
- Proroci (tzv. "prvi proroci": Knjiga Isusa Navina, knjiga o
Sudijama, 1. i 2. Samuilova (kao jedna knjiga), 1. i 2. o Carevima (kao
jedna knjiga); "poslednji proroci": Isaija, Jeremija i Jezekilj, i grupa od 12
proročkih knjiga manjih po obimu koja se naziva "knjigom malih proroka"
i računa kao jedna knjiga);
3
4
2. posl. Petrova 1:20-21
Ev. po Mateju 5:18
4
http://biblijskaistina.blogspot.com
- Spisi (Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, 1. i 2. Dnevnika,
Jezdra i Nehemija, Ruta, Pesma nad pesmama, Propovednik, Plač
Jeremijin, Jestira i knjiga proroka Danila).
Takođe, napred pobrojane knjige jevrejske Biblije (našeg Starog
zaveta) se ne nalaze poređane istim redosledom kao što je to slučaj u
hrišćanskim. Jevrejska Biblija otpočinje 1. Mojsijevom knjigom a
završava 2. knjigom Dnevnika (umesto knjigom proroka Malahije – kao
što je to slučaj sa Starim zavetom u hrišćanskom Svetom pismu). Što se
tiče načina formiranja kanona jevrejske Biblije, protestantski teolog
Branko Bjelajac, u svom delu "Sveto pismo u Srba" kazuje sledeće:
"Najranije određenje knjiga Staroga zaveta kao "svetih knjiga" ili
"svetih spisa" dao je rimski istoričar i vojnik jevrejskog porekla Josif
Flavije, oko 100. godine posle Hrista. Za njega je osnovna odlika ove
literature bila sadržana u tome što su ti spisi bili božanska objava
nesumnjivog autoriteta, koji su nastali u doba proroka i stoga su bili pod
božanskim nadahnućem. Flavije je izjavio kako je u Svetim pismima
objavljena celokupna istorija sveta sve do cara Artakserksa Prvog. Kanon
Starog zaveta formiran je u doba cara Artakserksa Prvog oko 424. godine
pre Hrista. Veruje se da je to delimično učinio prorok Jezdra, a da je
ostatak spisa sakupio prorok Nemija.''5
No, iako je zbirka knjiga koje su kanonizovane u ono što mi
danas nazivano Starim zavetom, sabrana još u V veku pre Hrista, u
narednim stolećima su nastale još neke jevrejske istorijske knjige koje su
sadržale i religijske primese. Prilikom prevođenja jevrejske Biblije na
grčki jezik u Aleksandriji (u Egiptu) u trećem ili drugom veku pre Hrista,
od strane sedamdeset dvojice prevodilaca, zajedno sa biblijskim knjigama
prevedene su i ove istorijske knjige, tako da su sve one našle svoje
zajedničko mesto u novonastalom prevodu nazvanom Septuaginta (LXX
tj. "prevod sedamdesetorice"). Ove istorijske knjige se još nazivaju i
apokrifima (jer sadrže pored istorijskih podataka i religijske ideje i učenja
koja nisu u saglasnosti sa tvrđenjima bogonadahnutih spisa). Evo šta je o
starozavetnom kanonu (tj. knjigama jevrejske Biblije) između ostalog
rekao Josif Flavije (koji je pre svog zarobljavanja od strane Rimljana,
tokom Judejskog rata koji je vođen od 66-73. god. posle Hrista, bio
jevrejski vojskovođa i pripadnik verske struje fariseja):
5
Sveto pismo u Srba; 2. izdanje, Alfa i Omega, Beograd 2003. god. str. 14 -15.
Naglasak moj.
5
http://biblijskaistina.blogspot.com
"Kod nas nije slučaj da imamo veliki broj knjiga koje se ne
slažu, ili se suprotstavljaju jedna drugoj. Imamo ih samo dvadeset dve6,
koje sadrže istoriju svih vremena, knjige u koje se s pravom verovalo. Od
ovih, pet su Mojsijeve, koje sadrže zakone i najranije tradicije od stvaranja
sveta do Mojsijeve smrti. Posle Mojsija do vladanja cara Artakserksa,
persijskog cara, proroci koji su sledili Mojsija napisali su istoriju događaja
koja se pojavila u njihovo vreme, ukupno trinaest knjiga. Ostala četiri
dokumenta sadrže pesme Bogu i praktične pouke ljudima. Od vremena
Artakserksa (430 godina pre Hrista) svaki događaj je zapisan, ali novi
zapisi nisu smatrani vrednim da se prime poput onih pre njih, zato što
više nije bilo proroka. Naš stav prema proročkim pismima vidi se u tome
što, niko nije pokušao ni da doda, ni da ukloni ili promeni jedno slovo,
iako je veliki period vremena (500 godina) do sada prošao. Svakom
Jevrejinu je urođeno da ove knjige smatra Božijim zapovestima, da ih drži,
i ako je potrebno, da umre za njih." 7
Da je istina ono što je pisao istoričar Flavije možemo da
potvrdimo i rečima Gospoda Isusa Hrista. On, naime, nikada u svojim
govorima nije navodio citate iz apokrifnih knjiga (iako su i one u njegovo
vreme postojale u okviru Septuaginte i čitale se među Jevrejima u
rasejanju, u grčkom govornom području). Isus takođe nije citirao ni izreke
poznatih jevrejskih učitelja (rabina) iz prošlosti, iako je to bio istaknut
običaj među rabinima njegovog doba, već se oslanjao isključivo na Sveto
pismo8. Zanimljivo bi bilo da, a u vezi kanona jevrejske Biblije kojeg je
Isus priznavao, istaknemo i upozorenje koje je Gospod izrekao bezakonim
Jevrejima svoga doba, u kome je istakao da će ih, zbog odbacivanja Mesije
stići zaslužena kazna:
"Zmije, zmijski porode, kako da pobegnete od osude paklene?
Zato, evo vam šaljem proroke, i mudre i književnike. Od njih ćete jedne
ubiti i raspeti, a druge šibati u vašim sinagogama i goniti od grada do
grada, da dođe na vas sva pravedna krv, prolivena na zemlji, od krvi Avelja
6
Jevreji su ponekada računali knjige Isusa Navina, knj. o Sudijama i knj. o Ruti
kao jednu, umesto kao tri knjige, te otuda razlika između malopre navedenog
podatka da jevrejska Biblija sadrži 24. knjige, i ovog upravo pomenutog o broju od
22 knjige. Vidi kod: Dragan Simov, Šta kaže Sveto pismo; drugo izdanje, Alfa i
Omega, Beograd 1996. god. str. 39. Isto tako, ponekada se Ruta i Sudije smatraju
jednom knjigom, kao i Jeremija i Plač Jeremijin, tako da se ponovo dolazi do 22
knjige umesto 24, iako se time u kanonu ne vrše bilo kakve promene. Vidi u:
Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2, 2002. godine. str. 49.
7
Šta kaže Sveto pismo, str. 38-39. Naglasak moj.
8
Vidi sledeće stihove: Mt. 5:17-18; 22:29-32, 37-40; Mk. 7:8-9; Lk. 4:17-21;
18:31-33; 24:27, 32, 44-45.
6
http://biblijskaistina.blogspot.com
pravednoga do krvi Zaharije sina Varahijina, koga ubiste izme đu hrama i
žrtvenika. Zaista vam kažem, sve će to doći na ovaj naraštaj."9
Isus, kao što vidimo, pominje "svu pravednu krv prolivenu na
zemlji" i to od krvi Avelja (sina Adama i Eve koga je ubio njegov brat
Kain) pa sve do Zaharije sina Varahijinog. Smrt pravednog Avelja je
opisana u prvoj knjizi jevrejske Biblije, Prvoj knjizi Mojsijevoj 4:8-11, a
smrt Zaharije u poslednjoj knjizi te iste Biblije, Drugoj knjizi Dnevnika, u
24:20-22. Iako su mnoge bezimene Božije sluge izgubile svoje živote i
posle završetka pisanja bogonadahnutih starozavetnih knjiga, a pogotovo u
vreme Makaveja – što je opisano u istoimenim starozavetnim apokrifnim
knjigama, Gospod Hristos je navođenjem imena dva nevino stradala
čoveka, sa samog početka, kao i sa samog kraja jevrejske Biblije –
potvrdio činjenicu da je i On smatrao Prvu knjigu Mojsijevu prvom, a
drugu knjigu Dnevnika poslednjom knjigom Božijeg starozavetnog
otkrivenja (dakle, bez apokrifne literature). Ovaj kanon je i konačno
potvrđen krajem prvog veka nove ere, od strane uvaženih jevrejskih
rabina:
"U tom smislu treba spomenuti i sabor jevrejskih starešina u
mestu Javne (latinski Jamnia) pod vođstvom rabina Johanana ben Zakaja,
nedaleko od Jerusalima oko 90. godine. On je proizašao iz potrebe da se
vidi da li bi neke novije knjige (npr. Knjiga Isusa, sina Sirahova) mogle
biti pridodate kanonu. Na tom skupu je potvrđen "uži" jevrejski kanon
zaključen još u 5. stoleću pre Hrista. Naime, prema rabinskom predanju
Bog je objavio sebe kroz neprekinuti niz bogonadahnutih ljudi, počevši od
Mojsija do Jezdre. (...) Bitno je naglasiti da Javnejski sabor nije doneo
nove zaključke i rešenja, već samo potvrdio kanon koji je već vekovima
bio opšteprihvaćen među Jevrejima.''10
Ipak, iako su kanonu Starog zaveta stolećima pripadale samo one
knjige koje i mi danas imamo na srpskom jeziku (tzv. "uži" – palestinski
kanon, koga su jedino priznavali Isus i apostoli), Rimokatolička crkva je u
XVI veku (1546. godine), na jednom svom saboru u Trentu, na četvrtoj
sesiji zasedanja, donela odluku o proširivanju ove zbirke knjiga –
prihvatajući tzv. "širi" tj. aleksandrijski kanon – kakav se nalazio u
grčkom prevodu – Septuaginti. Zbog toga danas, u rimokatoličkim
9
Ev. po Mateju 23:33-36 (Vidi takođe: Knjiga proroka Zaharije 1:1). Naglasak
moj.
10
Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2. 2002. god. str. 49.
Naglasak moj.
7
http://biblijskaistina.blogspot.com
prevodima Biblije nalazimo, u Starom zavetu, ukupno 46 knjiga (umesto
39), kao i dodatna poglavlja u knjizi proroka Danila i knjizi o Jestiri.
Što se, pak, tiče kanona Starog zaveta kojeg priznaju i prihvataju
pravoslavne crkve, evo šta o tome kazuje Branko Bjelajac u svojoj knjizi
"Sveto pismo u Srba":
"Pravoslavne crkve su ranije svoj kanon Starog zaveta
saobražavale u skladu s proširenjima i nabrajanjima crkvenih otaca
Atanasija Aleksandrijskog (koji priznaje kao kanonsku knjigu Varuhovu),
Grigorija Bogoslova, Kirila Jerusalimskog i drugih, što je kasnije preuzeo
sv. Sava i objavio u svom Zakonopravilu (Nomokanonu). Međutim, za
razliku od toga, danas među teolozima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi
postoje dve struje: s jedne strane su oni koji smatraju da je pravi kanon
Staroga zaveta takozvani palestinski – uži kanon (kakav imamo objavljen
u prevodima Đure Daničića i dr Luja Bakotića); dok drugi, teolozi mlađe
generacije, smatraju da treba prihvatiti takozvani aleksandrijski – širi
kanon. Ovaj širi kanon obuhvata sve knjige užeg kanona i apokrifne
knjige, koje su u kanon ušle na osnovu razmatranja mnogih crkvenih
otaca: Vasilija Velikog, Kirila Aleksandrijskog, Jefrema Sirca, Jovana
Zlatoustog itd. (...) Kako pak ne postoji jasan kanon među pravoslavnim
crkvama, one su na svepravoslavnoj konferenciji održanoj 1961. godine na
Rodosu u Grčkoj, odlučile da se sazove Veliki svesabor na kojem bi
trebalo da se razmatra autoritet drugokanonskih (nekanonskih) knjiga koje
se čitaju u pravoslavnim crkvama. Od ovog Sabora (budućeg Osmog
vaseljenskog sabora, prim. I. S.) se očekuje da konačno odredi kanon
Staroga zaveta za pravoslavne crkve. (...) Međutim, bez obzira na buduće
odluke, pojedini profesori na Bogoslovskom fakultetu SPC već danas
naučavaju studente da u kanon Staroga zaveta spadaju i: Druga Jezdrina,
Knjiga o Tovitu, Knjiga o Juditi, Knjiga premudrosti Solomonove, Knjiga
premudrosti Isusa sina Sirahova, Poslanica Jeremijina, Knjiga proroka
Varuha, Prva, druga i treća Makavejska i Treća knjiga Jezdrina, što
predstavlja proširenje i šireg, aleksandrijskog kanona (koji prihvata
rimokatolička crkva). (...) S druge strane, profesor dr Dimšo Perić, u
svojoj knjizi Crkveno pravo, u drugom dopunjenom izdanju iz 1999.
godine koja je ujedno i udžbenik za ovaj predmet na Pravnom fakultetu u
Beogradu, bez imalo dvojbe za kanon Starog zaveta uzima uži, palestinski
kanon, dakle onaj isti koji je kod Daničića i Bakotića u prevodima, i koji
se naziva još i protestantskim. (...) Očigledno je da oko pitanja kanona
Staroga zaveta, kao i oko toga koje knjige spadaju u deuterokanonske, a
koje su apokrifne, među pravoslavnim teolozima još uvek nema
saglasnosti čak ni u okviru jedne crkve, SPC.''11
11
Sveto pismo u Srba, 2. izdanje, Beograd 2003. g. str. 20-22. Naglasci moji.
8
http://biblijskaistina.blogspot.com
A evo šta nam isti protestantski teolog saopštava o istorijskom
razvoju stavova o kanonu Starog zaveta među istočnim verskim
autoritetima, a pogotovo u XVII stoleću:
"U godinama 1642. i 1672., pravoslavni sabori u Jasi i Jerusalimu
potvrdili su kao 'originalne delove Pisma': 1. Jezdrinu (u Vulgati to je 3.
Jezdrina), Tovita, Juditu, 1., 2. i 3. Makavejsku, Premudrost Solomonovu,
Varuha, Premudrost Isusa sina Sirahova, i poslanicu Jeremijinu. Ovaj
kanon je poznat kao kanon 'Septuaginta plus'. (...) Pravoslavni teolozi
veruju da su izmene u Septuaginti načinjene po nadahnuću Svetoga Duha,
tako da se imaju prihvatiti kao deo Božijeg nastavljenog otkrivenja . (...)
Međutim, situacija među pravoslavnim crkvama danas nije tako jasna.
Određene apokrifne knjige su navedene kao autoritativne na Sedmom
ekumenskom saboru u Nikeji 787. godine kao i u Konstantinopolju 869.
godine. Tokom vekova koji su usledili posle Velike šizme 1054. godine,
pitanje kanona nije se postavljalo kao pitanje. Međutim, kada je
konstantinopoljski patrijarh Kiril Lukarski objavio i odštampao
Veroispovedanje u kojem je potvrdio stari jevrejski kanon, sazvan je
Sinod u Jasi 1642. godine gde je to bilo osuđeno, a patrijarh je smaknut
sa trona.
Verovatno jedan od najvažnijih sinoda u istoriji istočnopravoslavne crkve bio je održan 1672. godine u Jerusalimu. On je održan
kako bi se suprotstavio uticaju Kirila Lukarskog i 'grupe kalvinista', i na
Bilo bi zanimljivo spomenuti i to da, npr. pravoslavni bogoslov,
protođakon Radomir Rakić, u svom ''Biblijskom rečniku'' kaže da Stari zavet sadrži
ukupno 39 knjiga, što odgovara užem kanonu, dok mitropolit crnogorsko –
primorski Amfilohije, kanonskim (iako ipak ''drugokanonskim'' - ali ne i
apokrifnim) smatra i: prvu Jezdrinu, tri Makavejske, Toviju, Juditu, dodatke
Danilu (Suzana, molitva Azarijina, himna tri mladića, Vil i Drakon), dodatke
Jestiri, Varuhovu knjigu, poslanicu Jeremijinu, premudrost Isusa sina Sirahova i
Premudrost Solomonovu. U uvodu svom prevodu knjige ''Premudrosti
Solomonove'' on navodi da se ove knjige u SPC koriste u starom, crkvenoslovenskom prevodu. Vidi u: Sveto pismo u Srba, str. 21.
Zastupajući stav o tome da Stari zavet ne broji 39 već 46 knjiga, kao i to
da su i ovih dodatih 7 (koje postoje u rimokatoličkim Biblijama) takođe kanonske,
pravoslavni predavač Goran Radenković kazuje sledeće: ''Stari i Novi Zavet, koji
čine Bibliju, predstavljaju korpus od 73 knjige koje su nastale u vremenskom
periodu od oko 1.000. godina; 46 knjiga čine Stari Zavet, a 27 knjiga – Novi
Zavet.'' Sveti knez Lazar, časopis za duhovni preporod, br. 4 [24], 1998. god. str.
61. Naglasak moj.
9
http://biblijskaistina.blogspot.com
njemu je izričito rečeno da su ove knjige Premudrosti, Judita, Tovija,
dodaci Danilu, i četiri Makavejske – kanonske.''12
Ipak, različito od zaključaka prethodno pomenutih pravoslavnih
sabora koji potpadaju (po pravoslavnom učenju - kao što ćemo se uveriti u
drugoj polovini ovog poglavlja), u tzv. "sveto predanje" koje je, smatra se,
bogonadahnuto poput Svetog pisma, kao i različito od mišljenja mnogih
pravoslavnih patrijaraha, episkopa i drugih savremenih bogoslova, stoji i
33. pravilo (kanon) svetog, pomesnog, kartaginskog sabora (čije se odluke
takođe smatraju delom "svetog predanja"), koji negira kanoničnost nekim
od maločas pomenutih knjiga. Evo kako glasi ovo pravilo13 u delu koji
reguliše broj starozavetnih knjiga:
"33. pravilo: O tome da se, osim kanonskih knjiga, u hramu
ništa drugo ne čita
Takođe se ustanovljuje da se, osim kanonskih knjiga, ništa
drugo pod imenom Božanskih knjiga, ne može čitati u hramovima. A
kanonske knjige su ove: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, ponovljeni
Zakoni, Isus Navin, Sudije, Rut, četiri knjige Carstva, dve knjige
Paralipomenon (tj. dve knjige Dnevnika, prim. I. S.), Jov, Psaltir, pet
knjiga Solomonovih, dvanaest knjiga proroka, Isaija, Jeremija, Jezekilj,
Danilo, Tovija, Judit, Jestir, dve knjige Jedrine." 14
U pomenutom spisku nalazi se ukupno 42 knjige, među kojima i
ranije pominjane Tovija i Judita. Međutim, ovaj sabor izričito tvrdi da
knjige Makavejske, Varuh, poslanica Jeremijina, Premudrost Isusa sina
Sirahova i druge ranije navedene – nisu kanonske i da se ne smeju čitati u
pravoslavnim hramovima. No očito je da se ovaj pomesni kartaginski
sabor, čiji se kanoni (pravila) nalaze u "zborniku pravila Pravoslavne
crkve", i kao takvi trebali da se poštuju, ne poštuje ni od strane
pravoslavaca koji podržavaju tzv. "uži" kanon Biblije, niti pak od onih koji
podržavaju "širi" kanon Septuaginte (ili pak kanon nazvan "Septuaginta
plus"). Tako, izgleda da pitanje kanoničnosti ili nekanoničnosti određenih
apokrifnih knjiga i dalje ostaje otvoreno, sve do nekog sledećeg
"sveopšteg sabora", kada bi, barem prema najavama, trebali da očekujemo
konačni rasplet događaja.
12
Teološki časopis Teološkog fakulteta – Novi Sad, br. 2. god. 2002. str. 45.
Naglasak moj.
13
Dva crkvena sabora u Kartagini, na kojima je donesena odluka o tome koje
knjige čine, a koje ne, zbirku autoritativnih apostolskih spisa (Novoga zaveta)
održani su 397. i 419. god. posle Hrista.
14
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, Šibenik 2003. str. 94.
Naglasak moj.
10
http://biblijskaistina.blogspot.com
Pošto smo upravo utvrdili da su jedino protestantske (kao i
evanđeoske) crkve te koje poštuju kanon Starog zaveta kojeg se pridržavao
i Gospod Isus Hristos, za razliku od rimokatolika i pravoslavnih (koji,
barem što se tiče ovih poslednjih – čak ni posle 2000 godina postojanja
hrišćanstva nisu došli do zaključka koje knjige pripadaju Bibliji a koje ne;
- možda će ovo pitanje ostati nerešeno sve do drugog Hristovog dolaska),
pogledaćemo na koji je način nastao Novi zavet.
Bogonadahnutost kanona Novoga zaveta
Zbirka knjiga koju su napisali Hristovi apostoli kao i njihovi
najbliži saradnici u prvom veku naše ere, a koju možemo za razliku od
Starog zaveta (jevrejske Biblije) da nazovemo "hrišćanskom Biblijom",
zvanično je počela da se naziva "Novim zavetom" tek nakon okončanja
apostolske epohe (u II veku posle Hrista). Uporedo sa nastajanjem
apostolskih spisa (poslanica, evanđelja i Otkrivenja), koji su kasnije
prepoznati kao bogonadahnuti i uvršteni u kanon Novog zaveta, nastajali
su i tzv. apokrifni zapisi koji su poticali iz pera autora koji su u manjoj ili
većoj meri bili pod uticajem neke od nehrišćanskih filozofija, ili svoje,
Duhom Svetim neprosvetljene, telesne pameti. Evo šta o apokrifima
između ostalog kaže Radomir Rakić:
''U 2. veku su nastala apokrifna jevanđelja, apokrifna Dela
apostolska, poslanice, čak i apokalipse (Otkrivenja), obično napisani u
ime nekih apostola, a skoro uvek su odražavala osobena gledišta.
Hrišćani nisu smesta odbacivali takva dela ukoliko su bila bliska
knjigama smatranim za kanonske. Kad je bio u pitanju takav spis kao što
je Tomino jevanđelje, nedavno pronađeno u koptskoj verziji, oni uopšte
nisu bili spremni da ga odbace. A pritom su bili svesni da sve sadržano u
tom evanđelju, ma koliko bilo blisko onom što je smatrano autoritativnim
predanjem, ima osobiti gnostički preliv.''15
Jedan od osnovnih problema koji se javio posle smrti apostola, a
bio je prisutan i za vreme njihovog života, jeste pitanje autentičnosti
(originalnosti) verskih spisa koji su se čitali u hrišćanskim crkvama – gde
god da su one postojale. Apostol Pavle je, naime, upozoravao hrišćane u
Solunu još sredinom prvog veka da se po crkvama raznose i poslanice koje
nisu napisane apostolskom rukom – a čiji sadržaji mnogo više zbunjuju i
15
Sveti knez Lazar, Časopis za duhovni preporod, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000.
god. str. 93. Naglasak moj.
11
http://biblijskaistina.blogspot.com
odvode na stranputicu – nego što doprinose utvrđivanju onih koji su
poverovali:
''A vas, braćo, molimo u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa
Hrista i našeg skupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u
razboritosti niti uplašiti, ni duhom, ni rečju, ni tobože našom poslanicom
– kao da je dan Gospodnji već tu. Da vas niko ne prevari ni na koji
način...''16
Budući da je ap. Pavle diktirao svoje poslanice piscu koji ih je
zapisivao od reči do reči17, to je značilo da je rukopis Pavlovih poslanica
uvek bio različit (jer su poslanice ispisivali svojeručno – svojim
rukopisom, različiti pojedinci kojima je apostol diktirao). To je naravno
stvaralo i problem prvovekovnim čitaocima u vezi prepoznavanja
originalnih Pavlovih pisama sa jedne, i raznih pisama koja su poticala od
lažnih učitelja – sa druge strane. Zbog toga je apostol imao praksu da
poslednjih nekoliko reči ispisuje svojeručno – rukopisom koji je bio
poznat crkvama kojima su poslanice bile upućivane. On u vezi te svoje
prakse, uvedene zbog sprečavanja mogućnosti da vernici budu obmanuti,
kaže:
''Pozdrav mojom rukom, Pavlovom.'' (Kol. 4:18); ili:
''Pozdrav je mojom rukom, Pavlovom. To je znak u svakoj
poslanici; tako pišem.'' (2. Sol. 3:17; naglasak moj). 18
Evanđelist Luka je takođe potvrdio činjenicu koja mu je bila
poznata, a to je da su se mnogi latili posla da (pitanje je koliko uspešno i
16
2. posl. Solunjanima 2:1-3. Naglasak moj.
U posl. Rimljanima 16:22 npr. čitamo: ''Pozdravljam vas u Gospodu ja, Tertije,
koji napisah ovu poslanicu.'' – iako je zapravo jasno da je autor poslanice ap. Pavle
(Rim. 1:1-7), a da je Tertije bio samo jedan od lokalnih vernika koji se ponudio da
zapiše Pavlove reči.
18
Verovatno je da će neki proučavaoci Biblije postaviti pitanje zbog čega Pavle
onda čitav tekst svojih pisama nije pisao svojeručno, ukoliko je već postojala
opasnost obmane mnogih vernika o kojima se on duhovno starao? Odgovor bi
mogao da bude u tome da je ap. Pavle, u poznijem dobu svoga života, bio veoma
slabog vida (ili je možda bio dalekovid), te ga je to ometalo da piše svojom rukom.
Naznake za opravdanost stava o Pavlovom slabom vidu nalazimo u posl. Galatima
4:15 i 6:11, gde on kazuje da su reči ispisane njegovom rukom pisane veoma
krupnim slovima, kao i to da su ga vernici iz Galatije tako voleli, da bi, da su samo
mogli, i svoje oči izvadili i dali ih njemu.
17
12
http://biblijskaistina.blogspot.com
verno?) opišu događaje iz života Isusa Hrista kao i njegovih najbližih
prijatelja i saradnika:
''Pošto su mnogi preduzeli da opišu događaje koji su se ispunili
među nama, - onako kako nam predaše oni koji su od početka bili očevici i
služitelji reči, - naumih i ja - pošto sam sve tačno ispitao od početka – da ti
napišem po redu, ugledni Teofile, da uvidiš istinitost onoga o čemu si
poučen.''19
Pod odrednicom ''mnogi'', koju je istakao u prvom stihu prve
glave svog evanđelja, Luka sasvim sigurno nije mislio na evanđeliste
Mateja i Marka, koji su pisali svoja evanđelja u približno vreme kad i on
sam (ap. Jovan je svoje evanđelje pisao znatno kasnije od ostalih
evanđelista)! Ovi ''mnogi'' su oni hrišćanski pisci (ili možda tzv.
''hrišćanski gnostici''), koji svoje biografske radove o životu i radu Isusa
Hrista ili nisu dovršili (jer ih na taj poduhvat nije ni inspirisao Duh Sveti),
ili, pak, njihova dela nisu bila verodostojna zbog ubacivanja mnogih
legendarnih događaja ili izreka koje nisu izvorno poticale od Hrista. Zbog
toga evanđelist Luka striktno naglašava da je on ''sve tačno ispitao od
početka'' – što očito znači da neki nazovi ''evanđelisti'' nisu bili tako
pedantni – te stoga njihovi spisi nisu ni uvršteni među knjige Novog
zaveta. Zbog postojanja većeg broja ovakvih ''Hristovih biografa'' i pisaca
lažno-apostolskih poslanica, u toku prvog a posebno u drugom veku posle
Hrista (a i u nekoliko narednih), nastale su mnoge knjige koje su se u
manjoj ili većoj meri udaljavale od evanđelske istine o kojoj su pisali pravi
Hristovi apostoli. Među mnogim verskim spisima koji su se čitali među
hrišćanima u drugom i trećem veku nalazile su se i knjige pod nazivom (na
primer): Dela Pavlova, Jermin Pastir, Apokalipsa Petrova, Poslanica
Varnavina, Evanđelje po Jevrejima, Evanđelja po Petru, Nikodimu, Mariji,
Tomi, Matiji, protoevanđelje Jakovljevo (knjiga o Marijinom rođenju),
Dela Andrejeva, Pavlova, Jovanova itd. Sa druge strane, pored ovih dela
koja su bila pripisivana apostolima ili njihovim bliskim prijateljima (radi
što boljeg prihvatanja od strane zbunjenih vernika), u istom korpusu dela
nalazile su se i knjige koje su krajem prvog i početkom drugog veka pisali
naslednici apostola, starešine hrišćanskih crkava, radi pouke vernika.
Među ovim spisima možemo da izdvojimo, na primer, sedam poslanica
antiohijskog episkopa Ignjatija (upućenih: Rimljanima, Efescima,
Traljanima, Smirljanima, Filadelfljanima, Magnežanima i Polikarpu), dve
poslanice Klimenta iz Rima upućene Korinćanima, kao i Polikarpovo
pismo Filipljanima.
19
Ev. po Luki 1:1-4. Naglasak moj.
13
http://biblijskaistina.blogspot.com
Da je konfuzija među hrišćanima u drugom veku bila poprilična
po pitanju koje knjige zaslužuju da budu svrstane u kanon Novog zaveta a
koje da budu odbačene kao one koje zagovaraju učenje koje se razlikuje
od apostolskog, dokazuje i slučaj da su mnogi hrišćanski autoriteti iz tog
vremena (a i kasnije), kao autentične i bogonadahnute prihvatali određene
apokrifne knjige (koje su kasnije bile odbačene) a odbacivali one za koje
se kasnije pouzdano utvrdilo da su upravo autentične i da potiču od
apostola. Najviše se raspravljalo po pitanju autentičnosti novozavetne
knjige Otkrivenja Jovanovog, iako ni neke druge knjige nisu bile
pošteđene (kao na primer II i III posl. Jovanova, Judina, II Petrova,
Jevrejima...). Ipak, prema svojoj providnosti i velikoj milosti prema
ljudskom rodu, kome je želeo da podari u potpunosti autoritativnu zbirku
knjiga u kojoj je nepogrešivo opisana Njegova večna Istina, Gospod je
upravljao mislima inače pogrešivih i greškama sklonih ljudi – da bi se
novozavetni kanon na kraju ipak uobličio i postao onakav kakvog ga mi
imamo danas. O načinu i vremenu konačnog formiranja kanona Novog
zaveta Bjelajac kazuje sledeće:
''Pojavila su se nova ''evanđelja'' i nova tumačenja. Međutim,
osnov za kanonizaciju bila je autentičnost apostolske doktrine u njima.
U ovom periodu nije postojala nikakva zvanična institucija ili organizacija
koja bi izvršila sistematizaciju novozavetnih knjiga, pa je i to bio jedan od
razloga što su se pojavili jeretici koji su nudili svoja ''sveta pisma''. U
trećem i četvrtom veku dolazi do formiranja Novog zaveta u obliku koji
imamo danas. Veliku ulogu tu su odigrale tzv. istočne crkve koje su Novi
zavet prihvatile kao Sveta pisma. Do sredine četvrtoga veka, više nije bilo
nikakve sumnje u autentičnost novozavetnih tekstova, osim u Otkrivenje,
koje nije bilo na spisku knjiga Novog zaveta na saboru u Laodikeji 367.
godine.
Aleksandrijski episkop Atanasije je 367. godine u svojoj 39-toj
Vaskršnjoj poslanici vernicima objavio da je kanon Novog i Starog zaveta
određen i da se ne može menjati. U Egiptu je bilo velikih problema s
lokalnim crkvama koje nisu čitale i tumačile samo izvorne tekstove, tako
da je Atanasije bio prinuđen da napiše sadržaj – kanon Novog zaveta. Te
iste godine, ovu Atanasijevu preporuku – poslanicu crkvama usvaja i
crkveni Sabor u Laodikeji. Atanasije je dao spisak knjiga za koji kaže da
su ''određene od otaca da ih čitaju oni koji tek prime hrišćanstvo, i koji
traže uputstva u pobožnoj reči''. Rimska crkva takođe usvaja ovaj,
Atanasijev, kanon na svom Koncilu 382. godine pod papom Damaskusom.
Do sabora u Kartagini 397. godine sve knjige Staroga i Novoga zaveta su
kanonizovane, uključujući i Otkrivenje. Odluke ovog Sabora su potvrđene
na sledećem Saboru u Kartagini 419. godine. Međutim, smatra se da je
kanon Novog zaveta konačno prihvaćen i usvojen od strane svih crkava
14
http://biblijskaistina.blogspot.com
tek na drugom trulonskom (Quinisextine) saboru u Carigradu 692. godine,
ali i tamo su usvojena dva kanona Novog zaveta: jedan s Otkrivenjem a
drugi bez Otkrivenja Jovanovog. Tek se u spisima grčkih crkava u
desetom veku može pronaći Otkrivenje kao deo Novog zaveta.''20
Nakon što smo ovim utvrdili na koji je način i kada došlo do
odbacivanja apokrifnih knjiga i formiranja zbirke apostolskih
bogonadahnutih spisa i njihovog proglašavanja jedino merodavnim delima
za pravilno formiranje bogougodnog hrišćanskog veroispovedanja kod
ljudi, želim da posebno obratimo pažnju još na jedno, veoma važno
pitanje. Iako će možda ovo izgledati kao ponovno stavljanje upitnika na
već date odgovore, moramo ponovo da se pozabavimo pitanjem: Kada je
zapravo nastao Novi zavet?
- Kada je nastao Novi zavet i ko su njegovi autori?
Ovo pitanje moramo ponovo da postavimo iz razloga što teolozi
pravoslavne crkve neprestano insistiraju na tezi da je Crkva Hristova
(čitaj: Pravoslavna crkva) postojala pre Novog zaveta, te da je Crkva
napisala i presudno uticala na konačno formiranje kanona Novog zaveta!
To u prevodu znači (a to je upravo ono što pravoslavni ovom tezom žele
da dokažu) da je jedino ''prava i izvorna'' Hristova Crkva (tj. Pravoslavna)
ta koja ima svetoduhovski autoritet i ovlašćenje da tumači Sveto pismo!
Ova teza se posebno potencira prilikom rasprave pravoslavnih sa
evanđeoskim protestantima (i ostalim nepravoslavnim verskim
zajednicama), po pitanju ispravnosti određenih pravoslavnih verovanja
koja nemaju svoja utemeljenja u Bibliji i sa kojima se protestanti ne slažu.
Evo šta o ovome možemo da pročitamo u tekstu protođakona Radomira
Rakića:
''Postojanje i priroda kanona podrazumeva postojanje Crkve.
Ovime se želi reći da bez Crkve ne bi bilo Novog zaveta. Upravo kao što
Novi zavet izražava odgovor (udovoljenje) apostola i njihovih učenika
Hristu, tako i Crkva izražava isti odgovor (udovoljenje); međutim, Novi
zavet je plod crkve, dok Crkva nije plod Novog zaveta. Crkva bi mogla
propovedati, i stvarno je propovedala, jevanđelje bez posredovanja Novog
Zaveta; no Novi zavet ne bi mogao nastati nezavisno od Crkve.''21
20
Sveto pismo u Srba, str. 23-24. Naglasak moj.
Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], 2000. god. Tekst Radomira Rakića. str. 89.
Naglasak moj.
21
15
http://biblijskaistina.blogspot.com
Tekst koji ću dalje navesti pisan je perom sveštenika Džejmsa
Bernštajna (Amerikanca koji je poreklom Jevrejin). U njemu je ovaj teolog
objasnio zbog čega je, između ostalog, prešao iz evanđeoskog
protestantizma u pravoslavlje, govoreći da je glavni razlog tome bilo
uočavanje činjenice o postojanju istorijskog hrišćanstva – oličenom u
njemu. Budući da je protestantizam kao pokret reformacije nastao tek u
XVI veku, to po njegovom mišljenju nije bilo moguće da on predstavlja
''izvornu Hristovu Crkvu''.22 Budući da pre početka svoga interesovanja za
pravoslavlje, kako sam kaže, uopšte nije bio upoznat sa istorijskim putem
formiranja kanona Novog zaveta, Bernštajn je na kraju zaključio da mora
da se priključi crkvi koja je ''stvorila'' Novi zavet – a to je bila crkva od
Istoka:
''U mojim ranim hrišćanskim godinama, veći deo mog
religioznog obrazovanja sticao sam sopstvenim čitanjem Biblije. Kad sam
otišao na koledž, džepno izdanje Svetog Pisma bilo je moj stalni pratilac.
Učio sam omiljene delove Svetog Pisma napamet, i samom ih sebi
navodio kad sam bio u iskušenjima – ili drugima kad sam želeo da ih
privedem Hristu. (...) Moje početno nastrojenje je bilo da što god je bilo
dovoljno dobro za Apostole dovoljno je dobro i za mene lično. Tada sam
se prvi put iznenadio. Kao što sam malopre pomenuo, znao sam da je
Apostol Pavle Sveto Pismo smatrao Bogom nadahnutim (2. Tim. 3, 16).
Ali ja sam uvek smatrao da ''Pismo'' o kome on tu govori podrazumeva
celu Bibliju – i Stari i Novi Zavet. U stvarnosti, nije bilo ''Novog Zaveta''
kad je on to izjavio. (...) Kad su Apostoli živeli i poučavali, nije bilo
Novog Zaveta i Stari Zavet još nije bio dovršen (autor misli na konačnu
kanonizaciju knjiga jevrejske Biblije od strane rabina u Jamniji oko 90.
god. posle Hrista; prim. I. S.). Koncept ''Pisma'' bio je mnogo slabije
definisan nego što sam ja zamišljao. (...) Drugo veliko iznenađenje nastalo
je kad sam shvatio da se prvi kompletan spisak novozavetnih knjiga kakve
imamo danas pojavio preko trista godina posle smrti i vaskrsenja
Hristovog. (...) Za mene je bilo teško da zamislim da je Crkva opstajala i
napredovala bez kompletnog Novog Zaveta. To je možda bio moj prvi
22
Pravoslavni autori dosta često, a povodom teoloških ''rasprava'' sa protestantima,
iznose, inače pogrešnu, tezu da verovanje evanđeoskih protestanata potiče iz
vremena porekla konkretnih protestantskih denominacija od pre nekoliko vekova.
Nasuprot tome, za razliku od tzv. ''istorijskog hrišćanstva'' koje danas u svetu
postoji u obliku Rimokatoličke i Pravoslavnih crkava, i uključuje nepregledni broj
učenja i verovanja uvedenih u crkvene dogme tokom mnogih stoleća, protestanti su
želeli da izvrše ''reformu'' i praksu Crkve vrate na njene prahrišćanske apostolske
uzore. U ovoj knjizi su načinjeni pregled i data objašnjenja povodom uvođenja
mnogih učenja i praksi koje nemaju apsolutno nikakvog utemeljenja u svetim
tekstovima Staroga i Novoga zaveta.
16
http://biblijskaistina.blogspot.com
ključ za odgonetanje činjenice da je sveukupnost života Crkve nešto
mnogo više od samo pisane Reči. (...) Sledeće što me je iznenadilo bilo je
otkriće da je mnogo ''evanđelja'' pored onih iz novozavetnog kanona
kružilo u prvom i drugom stoleću. To su bila Evanđelje po Jevrejima,
Evanđelje po Egipćanima, Evanđelje po Petru, da pomenemo samo neke.
(...) Bio sam naročito zainteresovan za traženje najstarijeg legitimnog
popisa novozavetnih knjiga. Neki veruju da je to Muratorijev kodeks, sa
kraja drugog veka. On isključuje Poslanicu Jevrejima, Jakovljevu, kao i
dve Petrove (tj. neke od bogonadahnutih tekstova; prim. I. S.), ali
uključuje Otkrivenje Petrovo i Premudrosti Solomonove (tj. neke od
apokrifa; prim. I. S.). (...) Tokom vremena, Crkva je ustanovila koji su
spisi zaista apostolski, a koji nisu. (...) Umesto da pokušavam da sudim
Crkvi na osnovu svojih savremenih predrasuda, morao sam da se smirim i
da se sjedinim sa Crkvom koja je stvorila Novi Zavet, i da joj dopustim da
me vodi ka pravom razumevanju Svetog Pisma. (...) Današnja
Pravoslavna Crkva je neposredni i jasan istorijski kontinuitet sa Crkvom
Apostola, i sačuvala je netaknutim kako Sveto Pismo, tako i Sveto
Predanje koje nam pomaže da Pismo na pravi način protumačimo. Čim
sam to shvatio, obratio sam se u Pravoslavlje.''23
Nakon što smo se i konkretno upoznali sa stavom pravoslavnih o
tome da su, zapravo, ''oni'' stvorili Novi zavet, te upravo iz tog razloga i
polažu pravo da ga jedini, na svoj ''ispravni'' način tumače, za razliku od
svih drugih – a naročito protestanata, još jednom postavljamo pitanje:
Kada je zapravo nastao Novi zavet? Ili, možda još preciznije: kada su
nastale, odnosno, kada su napisane knjige Novoga zaveta?
To da su novozavetne knjige napisane nekoliko decenija posle
osnivanja Hristove Crkve (koja je ''rođena'' na dan silaska Svetog Duha na
apostole, deset dana nakon Hristovog vaznesenja na nebo) – činjenica je
koju niko, a ponajmanje evanđeoski protestanti, ne želi da porekne. Dakle,
istina je da je Crkva napisala Novi zavet, ili, bolje rečeno, pojedini
pripadnici Crkve – apostoli i njihovi najbliži saradnici. Istina je i to da je
Crkva najmanje dve decenije bila bez ijedne novozavetne knjige (pošto su
apostoli počeli da pišu svoje poslanice tek negde nakon 50-te god. nove
ere), te da se evanđelje u to vreme propovedalo isključivo usmenim putem
(ili putem usmenog ''predanja'', kako to pravoslavni vole da kažu).
Naravno, u to vreme su u Crkvi postojali i određeni darovi Svetog Duha (a
koji su kasnije izostali) predati pojedincima u vidu, npr. dara proroštva
(preko kojeg se ranim hrišćanima, pored apostolskih propovedi,
obznanjivala Božija volja - zbog nepostojanja autoritativnog pisanog
23
Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve, Svetigora, Cetinje 1997. god. str. 8-25.
Naglasak moj.
17
http://biblijskaistina.blogspot.com
izvora; vidi: Dela ap. 10:3-7; 9-16, 19, 13:1; 16:6-7; 18:9; 21:7, 9-11; 1.
Kor. 12:10; 14:4-5). Tačno je i to da bi Crkva mogla i dalje da opstaje bez
ijednog pisanog izvora (dakle, bez knjiga Novog zaveta), ali samo ukoliko
bi ostala u potpunosti verna Hristovom tj. apostolskom učenju i praksi koje bi morala da nepromenjeno usmeno prenosi iz generacije u
generaciju. Međutim, u skladu sa apostolskim upozorenjima, ne samo da
su lažni učitelji (judaisti, gnostici i drugi) bili aktivni u zavođenju
prostodušnih hrišćana, već su čak i neki od hrišćanskih starešina
(prezvitera tj. episkopa) koje su lično apostoli rukopoložili, kasnije
odbacivali pravu nauku i ''uvodili pogubna krivoverja'' (Dela ap. 20:2830). Upravo zbog toga je bilo veoma bitno da apostoli veoma pedantno i
detaljno obrazlože svaki detalj jedino ispravnog hrišćanskog učenja i
takvog ga predaju Crkvi. Jer, ukoliko se lažni učitelji nisu libili da još u
apostolsko vreme šire različita krivoverja, a u dosta navrata su i uspeli da
skrenu hrišćane sa pravog puta i učine ih malodušnima (Kol. 2:4; 2. Sol.
2:2-5; 2. Tim. 2:16-18), koliko se još više podrazumevalo da će nakon
smrti direktnih Hristovih sledbenika, koji su imali prilike da lično slušaju
reči sa Spasiteljevih usana, uspeti u zavođenju vernika lažnim naukama –
ukoliko ne budu postojali apostolski zapisi koji će sadržati potpunu Istinu?
Postoji mnoštvo dokaza, od kojih je neke spomenuo i ''preobraćenik''
Bernštajn, da su tzv. rani crkveni oci bili u velikoj zabuni koji spisi potiču
od apostola a koji ne. Sa druge strane, zbog određenih zloupotreba svetih
tekstova i njihovog pogrešnog tumačenja od strane lažnih učitelja, crkveni
autoriteti iz kasnijih vekova su dolazili u iskušenje i odbacivali, pored
samih krivoverja, i bogonadahnute tekstove koje su jeretici pogrešno
tumačili (očigledan primer za to je odbacivanje autoritativnosti i
bogonadahnutosti knjige Jovanovog Otkrivenja počevši od IV veka pa na
dalje, iako su ovu knjigu smatrale svetom i bogonadahnutom sve crkvene
vođe sa početka II veka). Da crkvene starešine iz posleapostolskog perioda
nisu baš bile ''na visini zadatka'' što se tiče ''odbrane vere koja je jednom
zauvek predata svetima'', a na koju ih je pozvao apostol Juda u drugoj
polovini prvog veka nove ere, dokazuje i tekst koji sledi. Naime, na
osnovu njegovog čitanja možemo da saznamo da je Crkva u to vreme,
odnosno njeni učitelji, počela da odbacuje neke od apostolskih svetih spisa
i prihvata gnostičke (jeretičke) tekstove kao bogonadahnute:
''Ovo je bilo i rimsko gledište: posl. Jevrejima se nije nalazila u
Muratorijevom zborniku, a nisu je prihvatali sv. Ipolit, Gaj i Novicijan.
Isto je bilo i afričko gledište. Tertulijan je citirao posl. Jevrejima samo
jednom, a citat pripisuje Varnavi (De pudic. 20). Vaistinu, prvi zapadni
pisac koji posl. Jevrejima smatra kanonskom knjigom bio je Ilarije
Poatjeski (umro 367. g.). S druge strane, posl. Jevrejima su visoko cenili u
Aleksandriji i drugde na Istoku. Panten (2. vek) je smatrao da ju je ap.
18
http://biblijskaistina.blogspot.com
Pavle napisao anonimno, budući da je pisana Jevrejima kojima bi on
mogao biti podozriv. (...) Sv. Kliment je predlagao da je ap. Pavle napisao
poslanicu na jevrejskom jeziku i da ju je Luka preveo na grčki. (...) Na
Zapadu je postojala znatna zbrka krajem 4. veka . Filastrije Brešćijski
(umro 397) držao je posl. Jevrejima za Pavlovu, ali ne i za kanonsku, s
druge strane, afrički sabori držani 393. i 397. prihvatili su kanoničnost
''trinaest poslanica apostola Pavla'' i ''od istoga, jednu Jevrejima'', praveći
na taj način razliku ali ne i različitost. (...) U najranijem periodu za koji
imamo podatke – drugi vek – hrišćanski pisci su koristili samo I Petrovu i
I Jovanovu poslanicu (premda se ponekad II Jovanova smatrala delom I
Jovanove). Ovo se održava i u 3. veku kod sv. Ipolita, Novacijana i sv.
Kiprijana, i kod Origena koji spominje sumnje oko drugih sabornih
poslanica, ali ne oko ovih (tako isto i Jevsevije, poč. 4. veka). Još kasnije,
samo ove dve saborne poslanice prihvataju Diodor Tarsijski (umro oko
394) i Nestorije (umro 451). (...) Potpuniji spisak možemo dobiti iz
Origenovih spisa, jer je on prihvatio svih sedam sabornih poslanica, ali je
izrazio sumnje u Jakovljevu, Judinu i II Petrovu, kao što je to činio njegov
obožavalac Jevsevije. Međutim, većina grčkih pisaca 4. veka nisu imali
sumnju u neku od ovih poslanica, i njihovo mišljenje je bilo preovlađujuće
i na Istoku i na Zapadu, osim u Siriji. Sirijsko gledište, kao reagovanje na
porast kanona, odraženo je u spisu ''Učenje Adajevo'' i u spisima Afraata i
sv. Jefrema Sirijskog, svi iz sredine 4. veka. Shodno njima, nije bila
prihvaćena ni jedna saborna poslanica, a istovremeno su podgrevane
sumnje u jedan spisak kanonskih knjiga oko 400. g. i u spisima Teodorita
Mopsuestijskog. Čak i u 6. veku je grčki putnik Kozma Indikoplevit delio
ovo gledište. Posrednički stav je zauzimao sv. Jovan Zlatoust, najpre
patrijarh antiohijski a zatim carigradski (umro 407), kao i Teodorov učenik
Teodorit Kirski (umro 458): saborne poslanice su Jakovljeva, I Petrova i I
Jovanova. Isto gledište se odražava u sirijskom prevodu Svetog pisma
poznatom kao Pešito, a koji spominje Kozma. (...) Otkrivenje Jovanovo su
visoko cenili skoro svi pisci 2. veka koje znamo (...) U 4. stoleću,
Otkrivenje su odbacivali svi istočni pisci izvan Aleksandrije; zapadni
sirijski pisci nisu ga prihvatali do 5. veka; istočni sirijski pisci, koliko nam
je poznato, nikad ga nisu prihvatili. Pa i u 9. veku mnogi hrišćani grčkog
govornog područja i dalje su imali sumnje u ovu knjigu. (...) Apokrifne
knjige su ponekad čitane u crkvi ili su inače smatrane za autoritativne.
Oko 190. g. Serapion Antiohijski je imao muke kako bi potisnuo tzv.
''Petrovo jevanđelje'' a neki tajanstveni fragment koji je nedavno pronašao
prof. Morton Smit navodi kako sv. Kliment tvrdi da je u Aleksandriji
postojalo ''tajno Markovo evanđelje''. I Ipolit i Origen su koristili ''Dela
Pavlova''.24
24
Sveti knez Lazar, br. 1-2 [29-30], Prizren 2000. god. str. 94-97. Naglasak moj.
19
http://biblijskaistina.blogspot.com
Kao što možemo da zaključimo nakon celokupnog našeg
razmatranja opisanog na prethodnim stranicama, i neki od onih koji se
danas u Pravoslavlju cene i poštuju kao ''svetitelji'' ili ''blaženi'', ne samo
da nisu pozitivno doprinosili određivanju kanona Novog zaveta, već su
otvoreno zastupali međusobno oprečne stavove po pitanju
bogonadahnutosti najrazličitijih pisanija. U raznim delovima Rimskog
carstva kolala su i čitala su se najrazličitija dela nepoznatih autora, i šta
više poštovala kao posve autoritativna. Iz ranije citiranog teksta Radomira
Rakića saznali smo da se hrišćani u posleapostolskoj eri nisu tako lako
odricali apokrifnih evanđelja, a posebno tzv. ''Evanđelja po Tomi'', kojeg
uopšte nisu bili spremni da odbace, iako su mogli da uvide da je bilo
obojeno gnosticizmom25. Ono što bi još bilo zanimljivo da na ovom mestu
pomenem, pre nego što to u narednim poglavljima i argumentovano
potvrdim, jeste da današnja Pravoslavna crkva mnoga svoja verovanja i
dan-danas bazira na drevnim apokrifnim tekstovima koji se ne nalaze u
Novom zavetu. To se pogotovo odnosi na detalje o rođenju i životu
Marije, Isusove majke, za koju apokrifno ''Protoevanđelje Jakovljevo''
(nastalo u II veku nove ere) ispreda mnoge legende koje se ne mogu
dovesti u vezu sa izvornim apostolskim tekstovima. Isto tako, takozvana
''evanđelja po Jevrejima i po Egipćanima'', kao i ''evanđelje po Tomi''
sadrže određene gnostičke ideje o uzvišenosti samačkog nad bračnim
životom, te stoga ne čudi da je pokret hrišćanskog monasticizma
(monaštva) nastao upravo u Egiptu – u kome su ova ''evanđelja'' bila i
najzastupljenija. No, ono što bi trebali posebno da istaknemo, jeste
podatak da se današnji pravoslavni autori, bez imalo pardona, usuđuju da
ustvrde da jedan deo novozavetnih apokrifa uopšte ne sadrži u sebi bilo šta
jeretičko, te da bi, po njihovom mišljenju valjda, i ti spisi mogli da budu
čitani od strane hrišćana kao štivo za versku pouku. Da to ipak nije slučaj,
dokazaću navodeći detalje iz apokrifnog ''Nikodimovog evanđelja'' koje je
nastalo u III stoleću, a za koje je episkop raško-prizrenski Artemije,
prilikom objavljivanja u eparhijskom časopisu ''Sveti knez Lazar'', između
ostalog rekao:
''Neki od tih apokrifnih spisa napisani su da ''popune'' prazninu,
koja zaista postoji u izlaganju života Gospoda Isusa Hrista i Apostola.
Dvadeset sedam kanonskih knjiga Novog Zaveta ne sadrže mnoge detalje
koje pobožna narodna duša želi da sazna, naročito što se tiče detinjeg
uzrasta Isusa Hrista...(...) Pred nama je upravo ovo Nikodimovo Evanđelje
u prevodu prof. Tomislava Jovanovića, koje sa bogatom maštom opisuje
25
Više o gnosticima i njihovom verovanju možete pročitati u poglavlju:
Vaseljenski sabori.
20
http://biblijskaistina.blogspot.com
do detalja suđenje i stradanje Gospoda Hrista, a ne njegov život.
Prijemčivost proste i pobožne narodne duše za ovu vrstu literature,
pokazuje činjenica da je ovo Nikodimovo Evanđelje poznato danas u
preko 180 slovenskih prevoda.
Budući da u njemu nema ništa jeretičkog, mi ga stavljamo pred
naše čitaoce upoznavanja radi.''26
Upoređivanjem kazivanja koja su zapisana u Novom zavetu (tj.
kanonskim apostolskim evanđeljima) i onih koji se nalaze u
''Nikodimovom Evanđelju'' nastalom više od dva veka nakon odigravanja
pomenutih događaja, uvidećemo koliko je zapravo velika razlika među
njima. Između novozavetnih izveštaja i apokrifa postoje ozbiljne
kontradiktornosti koje nam nipošto ne dozvoljavaju da izjavimo (poput
pomenutog pravoslavnog episkopa) da ''u njima nema ničeg jeretičkog'',
već ukazuju na to da su oni sa pravom odbačeni - kao spisi u koje ne
možemo imati nikakvog poverenja.
''Evanđelje po Nikodimu'' sadrži nekoliko istorijskih netačnosti.
Najpre, u ovom ''evanđelju'' stoji zapisano da su Jevreji pred Pilata izašli
sa sledećom optužbom:
''On reče: Mogu razoriti hram ovaj i za tri dana sazidaću ga. Reče
Pilat: Koji hram? Rekoše Jevreji: Ovaj hram naš, koga sazda Solomon za
46 godina, a ovaj govori kako će ga razoriti i za tri dana sazidati ga.''
(naglasak moj).27
Pisac ovoga dela je sastavljajući upravo navedeni tekst pogrešio
najmanje dvostruko. Prva greška se sastoji u njegovom nepoznavanju
Starog zaveta u kome je jasno zapisano da je Solomon sagradio Božiji
hram u Jerusalimu za tačno sedam godina i šest meseci, a ne za četrdeset
šest godina, koliko je to ovde navedeno. U 1. knjizi o Carevima, naime
čitamo:
''Četiri stotine i osamdesete godine po izlasku sinova Izrailjevih iz
zemlje Misirske, četvrte godine carovanja Solomunova nad Izrailjem,
mjeseca Zifa, a to je drugi mjesec, poče zidati dom Gospodu. (...) A
jedanaeste godine mjeseca Vula, koji je osmi mjesec, svrši se dom sa
svijem stvarima svojim i sa svijem što mu pripada. Tako ga sazida za
sedam godina.''28
26
27
28
Sveti knez Lazar, br. 1 (9), Prizren 1995. god. str. 170. Naglasak moj.
Na istom mestu, str. 178.
1. Carevima 6:1, 38. Naglasak moj.
21
http://biblijskaistina.blogspot.com
Druga greška, na osnovu koje je, naime, i došao do podatka o
zidanju hrama u toku četrdeset i šest godina jeste njegovo pogrešno
razumevanje teksta iz evanđelja po Jovanu. Evo kako je glasio dijalog
između Isusa i njegovih verskih protivnika:
''Tada prozboriše Judeji i rekoše mu: kojim znakom nam
dokazuješ što to činiš? Odgovori Isus i reče im: srušite ovaj hram, pa ću ga
za tri dana podići. Onda rekoše Judeji: za četrdeset i šest godina sagrađen
je ovaj hram, a ti ćeš ga podići za tri dana? No on je govorio o hramu
svoga tela''.29
U čitavom tekstu napisanom u drugoj glavi ev. po Jovanu, ili pak
u celom Novom zavetu, nigde ne možemo da nađemo podatak da je
Solomon gradio hram četrdeset i šest godina, što bi, uostalom, bilo i u
suprotnosti sa onim što nam govori Stari zavet. Biblija nikada nije sebi
protivrečna – iz razloga što je u potpunosti nadahnuta nepogrešivim
Bogom. No, Judeji su Isusu ipak rekli da je hram zidan četrdeset i šest
godina, zar ne? Naravno. Ipak, ovde se uopšte ne radi o Solomonovom
zidanju hrama, već o obnovi hrama koju je 20-te godine pre nove ere
započeo judejski kralj Irod Veliki, a koja je trajala sve do 64. godine posle
Hrista (dakle, ukupno preko 80 godina)30. Budući da se događaj kojeg
Jovan opisuje odigrao u prvoj godini zemaljske službe Gospoda Isusa, u
dobi kada mu je bilo oko 30 godina (Lk. 3:23), on se hronološki smešta u
26. ili 27. godinu nove ere (Hristos je rođen 4. ili 5. god. pre nove ere).
Stoga je jasno da Judeji, prilikom razgovora sa Isusom, a koji je zapisan u
ev. po Jovanu 2:20, nisu mislili na Solomonovo zidanje hrama, već na
ponovno zidanje tj. obnovu hrama koju je započeo Irod, a koja je do toga
momenta trajala tačno 46 godina.
Da je pisac ovog ''evanđelja'' odista imao bujnu maštu kada je
zapisivao svoj tekst, dokazuje i sledeći navod koji se ne samo suprotstavlja
kazivanju istinitih evanđelja, već i zastupa određene nauke koje ne
možemo da pronađemo nigde u apostolskim zapisima. On predstavlja deo
pisma koje je, navodno, Pontije Pilat uputio rimskom Cezaru povodom
dešavanja u Judeji, a koja su vezana za stradanje i vaskrsenje iz mrtvih
Isusa iz Nazareta:
29
Ev. po Jovanu 2:18-21. Naglasak moj.
Navedeno prema: Novozavjetni komentari, tumačenje evanđelja po Ivanu, Leon
Morris, Dobra Vest, Novi Sad, 1984. god. str. 165; i The NIV Study Bible, 10 th
Anniversary Edition, Zondervan Publishing House, Copyright 1995 by Zondervan
Corporation, str. 1594. Podnožni komentar na stih: Ev. po Jovanu 2:20.
30
22
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Predadoh Isusa volji njihovoj svezavši ga, ni jedno delo zlo ne
našavši kod njega. I načinivši krst, raspeše ga. A kad raspeše njega, odmah
sunce usred dana pomrači se i tama nastade po vaseljeni, i zvezde na nebu
javiše se, i luna kao krvlju obavi se zbog umrlog Isusa na krstu, i zavesa
njihove crkve raspara se na dvoje, i zemlja potrese se, i kamenje raspade
se, i rasede se zemlja, i ponori javiše se do podzemnog ada, i grobovi
otvoriše se, i ustadoše neki iz mrtvih, koji behu od istih tih Jevreja i koje
nazivahu pravednicima, i pravedni patrijarsi njihovi Avraam, Isak i
Jakov i drugi mnogi sa njima, i javiše se na dugo vreme, i ponovo
nevidljivi behu, kao što mnogi posvedočiše od Jevreja, videvši i sve one
proroke i pravednike, koji se prestaviše pre tri ipo hiljade godina. A ja i
od njih mnoge videh. I tresaše se zemlja od šestog časa dana do devetog u
petak. I kasno u subotu uveče grom beše sa nebesa. I svetlost javi se,
svetlija sedmostruko jačeg sijanja od sunčevog. I još usred noći [dođoše]
muževi visoki veoma, slavni, odeveni u presvetlu odeću, i vikahu
govoreći: 'Raspeti Hristos usta! Uzlazite na nebo, svi pravedni, koji ste u
adu obasjani!' A broj onih presvetlih mladića koji pozivahu beše
neizbrojiv. A svu noć onu ne prestajaše svetlost ona neizreciva. A u
provalije te zemaljske, koje toga dana zemlja stvori, mnogi propadoše i
izgubiše se i ne nađoše se, koji na Isusa okrenuše se. I sam očevidac
bejah tada ovoga. I strahom velikim i izbezumljenošću zahvaćen bejah i
videh što nikada ne videh niti slušah. Zato drhtim zbog onih viđenja i,
bojeći se tvoje veličine, opisah i poslah tvom gospodstvu šta beše sa
Isusom, i što videh one noći smrću njegovom i šta učiniše Jevreji Isusu. O
tome, ipak, napisah na znanje tvojoj veličini i vladavini.''31
Kao što može da primeti svaki poznavalac kanonskih evanđelja,
najveći deo upravo navedenog teksta uopšte ne odgovara opisima
događaja kakvim ih predstavljaju Hristovi apostoli. Rečenice koje sam
podebljanim kurzivom posebno naglasio su pogotovo u neskladu sa
bogonadahnutim izveštajima. No, krenimo redom.
Ponajpre se srećemo sa kazivanjem koje nam stavlja do znanja da
se tokom Hristovog raspeća dogodilo pomračenje sunca (u ranijem tekstu
ovog ''evanđelja'', na str. 184 je zapisano: ''A beše oko šestoga časa dana. I
bi tama pomračenjem sunca po čitavoj zemlji do devetog časa.''). U isto
vreme, kaže se dalje, mesec je dobio boju krvi. Ipak, iako se ovaj izveštaj
prividno slaže sa onim što čitamo u evanđeljima (Mt. 27:45), tekst ovog
apokrifa kao da naglašava da se radilo o običnom pomračenju sunca, iako
pritom nije jasno kako je moguće da se tada mogao da vidi i mesec (pošto
znamo da pomračenje sunca nastaje onda kada ga delimično ili u
potpunosti zakloni mesečev disk). Sa druge strane, iako Sveto pismo
31
Sveti knez Lazar, br. 1 (9), 1995. god. str. 197. Naglasak moj.
23
http://biblijskaistina.blogspot.com
izveštava o zemljotresu i raspadanju stena u trenutku Isusove smrti (Mt.
27:51), ono ništa ne govori o ''pojavljivanju ponora'' koji je dopirao do
''podzemnog ada''. Dalje, iako Pismo govori o vaskrsavanju mnogih umrlih
starozavetnih pravednika u trenutku Hristove smrti (ili možda u trenutku
Njegovog vaskrsenja; vidi: Mt. 27:52-53), ono ipak ne govori ništa o
vaskrsenju Avraama, Isaaka, i Jakova, kao i starozavetnih proroka – o
čemu bi apostoli sasvim sigurno pisali – da su nešto o tome znali.
Napomena da su Jevreji videli mnoštvo vaskrslih pravednika koji su bili
pomrli ''tri i po hiljade godina'' pre Isusovog vremena je takođe
zbunjujuća. Naime, patrijarsi Avraam, Isaak i Jakov su živeli između
2000. i 1800. godine pre Hrista, a vreme od 3500 godina pre Hrista je onaj
period koji se hronološki smešta u vreme pre potopa, nekoliko stotina
godina posle stvaranja sveta – u doba koje Božija Reč opisuje kao vreme
velikog bezakonja – bez ikakvih napomena da su tada živeli ''mnogi
pravednici'' (1. Mojs. 6:6-7, 13). Hristovi apostoli (evanđelisti) takođe ne
govore da se ''zemlja tresla od šestog do devetog časa u petak'' (dakle
čitava tri sata) već da se to desilo samo u trenutku Hristove smrti (Mt.
27:50-51). Veliku izmišljotinu predstavlja i pripovest o pojavljivanju
velikog broja anđela, u toku veoma svetle noći između subote i nedelje,
uoči Isusovog vaskrsenja (noć je bila sedam puta svetlija od običnog
osunčanog dana!!!). Ukoliko se ovako nešto zaista desilo, svi apostoli bi
bili očevici tog događaja, koji bi im svakako pomogao da povrate veru u
Hristovo vaskrsenje – koju su bili u potpunosti izgubili. Međutim,
nasuprot ovome, u nedelju rano ujutru32, nakon primanja prvih vesti o
Isusovom vaskrsenju iz mrtvih, apostoli su uzvratili neverovanjem (Mk.
16:9-13). U kanonskim apostolskim evanđeljima se zaista nigde ne
spominje čudesna svetlost – koja je noć pred Hristovo vaskrsenje
pretvorila u najsjajniji dan u istoriji sveta. Prema ovom apokrifu, Pontije
Pilat je poverovao u Hristovo vaskrsenje čitav dan pre apostola, iako taj
zaključak na osnovu Novog zaveta uopšte nije izvodljiv. Novinu u odnosu
na biblijske izveštaje i Gospodnju nauku o zagrobnom životu predstavlja i
pomen ''pojavljivanja ponora do podzemnog ada'', iz koga su, na poziv
anđela, izašli svi pravednici (tj. njihove nematerijalne duše) i popeli se na
nebo. Takođe, nigde se ne pominje ni velika pogibija Hristovih protivnika
koji su propali u mračne dubine otvorenog adskog ambisa...
32
Apostol Jovan u svom evanđelju navodi da su žene otišle na Isusov grob, zbog
pomazanja njegovog umrlog tela (a ne da bi se uverile u vaskrsenje; što nam još
jednom dokazuje da niko od Isusovih učenika nije očekivao Njegovo vaskrsnuće),
još pre svitanja – dok je još bio mrak, tako da u evanđeljima zaista ne možemo
naći nikakvog pomena velike svetlosti koja je bila zastupljena tokom čitave te noći
(Ev. po Jovanu 20:1).
24
http://biblijskaistina.blogspot.com
Kao što vidimo, tzv. ''Nikodimovo Evanđelje'', koje u tekstu daje
lažno svedočanstvo o autentičnosti svog autorstva33, i koje je posve
sigurno pisano mnogo nakon smrti onog pravog Nikodima iz prvog
stoleća34 nipošto nije tako ''bezazleno'' što se tiče propagiranja raznovrsnih
istorijskih netačnosti i verskih doktrinarnih zabluda – kako ga nam je
predstavio episkop Artemije. Nasuprot tome, ovo tzv. ''evanđelje''
predstavlja pravi pravcati izvor raznih jeresi, te je, Bogu hvala, odista
dobro što Gospod nije dozvolio da se ovakav spis nađe među svetim
knjigama Novoga zaveta.
''Nikodimovo Evanđelje'' je bio samo jedan od gotovo
nepreglednog broja jeretičkih apokrifnih spisa koje su neki ''crkveni oci''
koristili kao kanonske i bogonadahnute. Ipak, iako je, u ono vreme, bilo
znatno teže razlučiti apostolske spise od onih nazoviapostolskih, ipak
smatram da pred tadašnjim crkvenim učiteljima i nije bio posebno težak
zadatak. Već smo, iz samo nekoliko navedenih rečenica iz ''Nikodimovog
Evanđelja'' uočili kolika je velika razlika između njega i apostolskih
tekstova. Ukoliko još znamo da apokrifni tekstovi, poput ''Evanđelja po
Tomi'' i sličnih npr. uče da je Gospod Isus negovao telesni ljubavni odnos
sa Marijom Magdalinom, da je naučavao da žene – da bi dostigle spasenje
- moraju da postanu muškarci, ili pak da Isus nije uistinu umro na krstu jer
nije ni posedovao pravo ljudsko telo, da postoje Bog Otac i Bog Majka, da
je Isus imao brata blizanca (tzv. Judu Tomu), da nema vaskrsenja mrtvih
itd35. onda je sasvim jasno da apokrifna evanđelja, oko kojih su ''lomljena
33
Pisac ovog apokrifa je lažno pripisao autorstvo Isusovom sledbeniku Nikodimu
rečima: ''A Nikodim, neki muž Jevrejin, koji ovo i napisa, stojeći tu ispred svih i
tog učitelja jevrejskog, reče Pilatu...''. Vidi na str. 179. časopisa Sveti knez Lazar,
br. 1 (9), 1995. god.
34
Dokaz da je ovo ''evanđelje'' napisano mnogo nakon smrti ''pravog'' Nikodima
nalazi se i u samom tekstu apokrifa. Naime, na str. 199 časopisa ''Sv. knez Lazar'',
na kojoj je opisan njegov završni deo, stoji da je (što je takođe istorijski netačno)
rimski cezar, odlučio da Jevreje kazni zbog toga što su ovi raspeli Isusa. Stoga,
cezar je naredio izvesnom Likiniju da okupi vojsku i porobi judejsku zemlju. Ovaj
Likinije je ispunio carevu zapovest. U apokrifu stoji zapisano: ''I kada okupi veliku
vojsku, osvoji ceo jevrejski rod i rasu ih među druge narode, te je i do danas tako.''
(Istorijski, ovaj događaj osvajanja jevrejske zemlje, pod vođstvom rimskog
vojskovođe Tita Vespazijana, odigrao se tokom poznatog ''Judejskog rata'' koji je
vođen od 66-73. god. nove ere. Konačno rasejanje Jevreja je, pak, usledilo posle
njihove pobune protiv Rimljana po vođstvom lažnog mesije Bar-Kohbe 135.
godine posle Hrista). Odrednica ''te je i do danas tako'' nam ukazuje na činjenicu da
su Jevreji već duže vreme bili rasejani (što odgovora datiranju pisanja ovog
apokrifa u treći vek nove ere, a ne tokom života pravog, biblijskog Nikodima – iz
prvog veka).
35
Mnogo više informacija o apokrifnim tekstovima vidi u poglavlju: Vaseljenski
sabori.
25
http://biblijskaistina.blogspot.com
koplja'' u prvim vekovima hrišćanstva uopšte nisu tako ''slična''
apostolskim spisima – kao što bi to neko mogao da pomisli na osnovu
velikih dilema oko njih kod crkvenih autoriteta iz prošlosti.
Ono što je ipak iznad svega jasno jeste da su gotovo svi apokrifi
nastali nakon smrti Hristovih apostola, tj. od drugog veka nove ere pa na
dalje. Sa druge strane, spisi koje mi danas imamo u Novom zavetu pisani
su rukom Hristovih apostola u drugoj polovini prvog veka, i sadrže
Bogom danu poruku neophodnu za spasenje i Njemu ugodno hrišćansko
življenje. Novi zavet je, dakle, stvoren od strane prvovekovne apostolske
Hristove Crkve, a ne od strane pravoslavne crkve (koja se usuđuje da se
nazove tvorcem Novog zaveta samo iz razloga što su njeni ''sveti oci'', i to,
kao što smo videli, sve do desetog veka bili u nedoumici o tome koje su
knjige pravoverne a koje jeretičke, i na taj način stvarali konfuziju skoro
hiljadu godina). No, ukoliko pogledamo realnosti u oči, moći ćemo da
zaključimo da je Pravoslavna crkva uistinu stvorila, ali ne samo Novi
zavet već i čitavu, i to neku ''novu'' - svoju Bibliju. Naime, kao što sam
ranije pokazao, Pravoslavlje u celini, do današnjeg dana, nije na čisto koje
knjige treba a koje ne treba priznati kao kanonske iz Starog zaveta, te
poštujući starozavetne apokrife kao bogonadahnute (drugokanonske) i
bazirajući svoju teologiju između ostalog i na njima, stvara novi kanon
Svetog pisma – za koji Gospod Hristos i apostoli uopšte nisu znali niti su
iz njega citirali. Takođe, što se tiče Novog zaveta, današnja Pravoslavna
crkva, i pored tvrdnje da su upravo njeni ''sveti oci'' formirali kanon
hrišćanskih spisa (i odbacili apokrife), baš na nekim od odbačenih
apokrifa36 bazira značajan deo svoga crkvenog učenja, kao na primer ono
o Bogorodici (apokrif: Protoevanđelje Jakovljevo)37 itd. Očigledno je,
stoga, da se Pravoslavna crkva ne slaže ni sa trenutnim opsegom
novozavetnog kanona, te bi, kada bi se ona pitala, i njega značajno
proširila – i na taj način stvorila Bibliju kakva je njoj po meri.
- Postoji samo šezdeset i šest bogonadahnutih knjiga
Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta na svojim stranicama, i to
na više mesta, stavlja do znanja da je sa Božije tačke gledišta apsolutno
36
Verovatno se rukovodeći devizom da „u njima nema ničeg jeretičkog“.
Veliki pravoslavni teolog Justin Popović priznaje da mnogo što šta od
pravoslavnog učenja potiče iz apokrifnih evanđelja, rečima: ''U ovoj ''povesti''
(Justin misli na ''povest o rođenju Isusa Hrista''; prim. I. S.) iznete su razne
pojedinosti o Rođenju Gospoda Hrista, kojih nema u Evanđelskoj blagovesti o
tome. Skoro sve te pojedinosti pozajmljene su iz takozvanih apokrifnih evanđelja.
(...) U tu vrstu kazivanja spada na prvom mestu ''Prvoevanđelje Jakovljevo'', koje
je nesumnjivo najstariji spomenik apokrifne književnosti.'' Žitija svetih za 25.
decembar, str. 722. Naglasak moj.
37
26
http://biblijskaistina.blogspot.com
nedopustivo bilo kakvo dodavanje ili oduzimanje otkrivenju kojeg je On
obznanio preko svojih slugu proroka i apostola. Dakle, Gospod nipošto u
svojoj Crkvi ne dozvoljava ispovedanje vere koje proističe iz apokrifnih –
jeretičkih tekstova, a koji su napisani tokom starozavetnog ili
novozavetnog vremenskog perioda. Evo nekih stihova koji nam upravo to
potvrđuju:
''Ništa ne dodajte k riječi koju vam ja zapovijedam, niti oduzmite
od nje, da biste sačuvali zapovijesti Gospoda Boga svojega koje vam ja
zapovijedam.''38
''Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš
se laža.''39
''Svedočim svakom ko sluša proročke reči ove knjige: ako im ko
dometne nešto, na toga će Bog navaliti zla napisana u ovoj knjizi. Ako pak
ko oduzme nešto od reči ove proročke knjige, Bog će oduzeti njegov deo
od drveta života i od svetog grada, koji su opisani u ovoj knjizi.''40
Božije svedočanstvo je jasno. Ukoliko se bilo koje zemaljsko
propadljivo i smrtno stvorenje usudi da doda ili oduzme samo jedno jedino
slovo Božijoj Reči (i tako savršenu Reč Svesavršenog Boga učini
nesavršenom), sasvim je sigurno da će završiti u večnoj smrti – u
ognjenom jezeru u kome će biti plač i škrgut zuba. Gospod svedoči da je
Njegova Reč oduvek i za večnost postojana i apsolutno nepromenljiva:
''Do vijeka je, Gospode, riječ tvoja utvrđena na nebesima.''41
I, kao što sam rekao, upravo iz razloga što je Božija Reč večna, a
zemaljski čovek prolazan, a uz to i jako sklon činjenju grešaka, on Svetom
pismu ne sme, što se tiče obima biblijskog bogonadahnutog teksta ili
načina njegovog tumačenja, dodati ili oduzeti ijednu reč koja se njime ne
podrazumeva. Gospod je naime rekao proroku Isaiji:
''Glas govori: viči. I reče: šta da vičem? Da je svako tijelo trava i
sve dobro njegovo kao cvijet poljski. Suši se trava, cvijet opada kad duh
38
39
40
41
5. Mojsijeva 4:2. Naglasak moj.
Priče Solomunove 30:6. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 22:18-19. Naglasak moj.
Psalam 119:89.
27
http://biblijskaistina.blogspot.com
Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvijet opada;
ali riječ Boga našega ostaje do vijeka.''42
A kao još jedan dokaz o istinitosti verovanja evanđeoskih
hrišćana, koji zastupaju bogonadahnutost ''užeg'' kanona Svetoga pisma
koji se sastoji od 66 knjiga, za razliku od rimokatolika i pravoslavnih koji
zastupaju drugačija gledišta, može da nam posluži i jedno izuzetno, ili
bolje rečeno, zapanjujuće otkriće. Do ovog otkrića je došao ruski
matematičar dr Ivan Panin, koji je živeo na prelazu između XIX i XX
veka. Ovaj naučnik, koji je bio iskreni hrišćanski vernik i verovao u
božansko nadahnuće Svetog pisma u njegovih 66 knjiga, ponudio je
nepobitan dokaz u prilog svom čvrstom ubeđenju:
''Gospodin Panin nije bio prvi koji je otkrio da postoji čudna
matematička struktura koja se provlači kroz Bibliju. I drugi su pisali o toj
temi. Bili su to Browne u svom ''Ordo Saeculoreum'', Grant u svojoj
''Numeričkoj Bibliji'' i Bullinger u svojim ''Brojevima u Pismu''. Svi su oni
izneli zapanjujuće dokaze numeričkih karakteristika u Bibliji.''43
Polazeći od biblijske pretpostavke da broj 7 predstavlja broj
Božijeg savršenstva, dr Panin je proveo dugi niz godina u marljivom
proučavanju Biblije na originalnim jezicima, što se tiče njenih numeričkih
(brojčanih) fenomena. Pored toga što se u knjizi Postanja (1. Mojsijeva)
pominje ciklus od 6+1 dan stvaranja od strane Tvorca, kao i sedmodnevna
nedelja, broj 7 se pominje u još nekim slučajevima. Naime, za razliku od
broja čovečjeg, koji je broj 6 (jer je stvoren šestog dana stvaranja), knjiga
Otkrivenja kazuje da broj sedam (7) karakteriše savršenstvo božanskih
osoba Svete Trojice – Oca, Sina (Isusa Hrista) i Svetoga Duha. U
otkrivenjskoj viziji, Isus Hristos je kao Jagnje Božije predstavljen kao onaj
koji ima sedam očiju i sedam rogova:
''I videh sred prestola i četiri živa bića i sred starešina Jagnje gde
stoji kao zaklano, sa sedam rogova i sedam očiju, to su sedam Božijih
duhova poslanih po svoj zemlji.''44
42
Isaija 40:6-8. Naglasak moj.
Dr Ivan Panin, Matematika i Biblija, apsolutni matematički dokazi o božanskoj
nadahnutosti Biblije, izdaje: Centar za kreacionističke studije, skripta, bez godine
izdavanja, str. 4.
44
Otkrivenje Jovanovo 5:6. Naglasak moj. Sedam očiju i sedam rogova koje
poseduje Jagnje (Hristos) jesu simbol Svetog Duha koji je poslan na zemlju na dan
Pedesetnice, deset dana nakon Hristovog vaznesenja. Sveto pismo jasno naučava
da je Sveti Duh zapravo Hristov Duh tj. Duh Božiji (Rim. 8:9, 11, 14-16), te da je
ishođen od nebeskog Boga Oca (Ev. po Jovanu 15:26).
43
28
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Odmah se zaneh, i vidi, na nebu stajaše presto, a na prestolu
seđaše neko, i taj što seđaše beše na izgled kao kamen jaspis i sard, i okolo
prestola beše duga na izgled kao smaragd. I okolo prestola behu dvadeset i
četiri prestola, a na prestolima videh dvadeset i četiri starešine kako sede,
obučeni u bele haljine, a na svojim glavama imahu zlatne krune. I od
prestola izlažahu munje i glasovi i gromovi; a sedam vatrenih buktinja
gorelo je pred prestolom; to su sedam Božijih duhova''.45
''Jovan na sedam crkava u Aziji: blagodat vam i mir od onoga
koji jeste i koji beše i koji će doći, i od sedam duhova koji su pred
njegovim prestolom, i od Isusa Hrista, koji je verni svedok, prvenac od
mrtvih i vladar nad zemaljskim carevima.''46
U prvom poglavlju Otkrivenja, vaskrsli Gospod je, takođe,
prikazan kao onaj koji u svojoj ruci drži sedam zvezda i hodi posred
sedam svećnjaka, koji predstavljaju sedam otkrivenjskih crkava47
–
kao i sedam velikih proročkih perioda u istoriji hrišćanske Crkve – sve do
Gospodnjeg drugog dolaska (Otk. 1:12-20).
Polazeći, dakle, od broja 7 kao oznake Božijeg savršenstva, dr
Panin je došao do sledećeg zaključka, a koji se tiče bogonadahnutosti
Svetog pisma:
''Sledi jedan skraćeni primer vrste fenomena koje gospodin Panin
nalazi u ovim tekstovima:
On uzima kao predmet proučavanja Hristov rodoslov u Mateju 1,
1-17, ili jednu knjigu Biblije kao celinu, ili Bibliju u celosti, i pokazuje
sledeću vrstu fenomena:
- broj reči u rečniku deljiv je sa sedam,
- broj reči koje počinju samoglasnikom deljiv je sa sedam,
- broj reči koje počinju suglasnikom deljiv je sa sedam,
- broj slova u rečniku deljiv je sa sedam,
- od ovih slova, i ona koja su suglasnici i ona koja su
samoglasnici deljiva su sa sedam,
45
Otkrivenje Jovanovo 4:2-5. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 1:4-5. Naglasak moj. Ovakav uvodni pozdrav, koji između
ostalog potvrđuje verovanje Crkve u tri božanske osobe, Oca, Sina i Svetoga Duha
(u ovom tekstu u malo drugačijem redosledu: Otac, Sveti Duh i Sin), potvrđuje i to
da se u Otkrivenju na više mesta, kao ''broj'' Svetoga Duha spominje broj sedam
(7).
47
Kao što sam vaskrsli Hristos, preko svoga sluge apostola Jovana upućuje sedam
pisama sedmorim crkvama (Otk. 1:11; kao i 2. i 3. poglavlje), tako je i apostol
Pavle pisao svoje poslanice upućene na sedam prvovekovnih crkava.
46
29
http://biblijskaistina.blogspot.com
- broj reči koje se javljaju u rečniku više od jednom deljiv je sa
sedam,
- broj onih reči koje se javljaju samo jednom takođe je deljiv sa
sedam,
- broj reči koje se javljaju u više od jednog oblika deljiv je sa
sedam; broj onih koje se javljaju u samo jednom obliku takođe je deljiv sa
sedam.
- broj imenica je deljiv sa sedam; broj reči koje nisu imenice
takođe je deljiv sa sedam,
- broj vlastitih imena je deljiv sa sedam; broj muških imena je
deljiv sa sedam i broj ženskih imena je deljiv sa sedam,
- broj reči koje počinju svakim slovom alfabeta deljiv je sa
sedam.''48
Ono što je sigurno jeste da biblijski pisci uopšte nisu bili svesni
numeričkih vrednosti tekstova koje su ispisivali, već su na materijal za
pisanje nizali reči po Božijoj inspiraciji – onako kako ih je vodio Duh
Sveti. Apostol Petar je za pisce Staroga zaveta rekao:
''Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom
Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga.'' (2. Petr. 1:21).
Prema Ivanu Paninu, koji je, podsetimo se, bio matematičar a ne
teolog, ova fascinirajuća numerička struktura predstavlja vrhunski dokaz o
apsolutnom Božijem vođstvu prilikom pisanja svih 66 knjiga Staroga i
Novoga zaveta. O tome da je ljudima, bez Božije pomoći, u potpunosti
nemoguće da napišu obimno delo koje ima ovakvu strukturu, dr Panin je
rekao:
''Ali mnogi od autora Biblije bili su ljudi izabrani iz vrlo niskih
životnih krugova, imajući malo ili nimalo škole. Da su Matej, Marko,
Luka ili Jovan, na primer, pokušali da, nepomognutom ljudskom
mudrošću, pišu i proizvedu skladne numeričke karakteristike koje
nalazimo kroz sve njihove knjige, koliko bi im bilo potrebno da ih napišu?
Setite se da sa svakom dodatnom rečenicom teškoća konstruisanja na
ovom planu raste aritmetičkom i geometrijskom progresijom, jer bi oni
tako pokušavali da napišu svaki odeljak tako da razviju konstantno fiksne
numeričke veze sa onim što ide pre i što dolazi posle.'' 49
48
49
Ivan Panin, Matematika i Biblija, skripta, str. 5. Naglasak moj.
Na istom mestu.
30
http://biblijskaistina.blogspot.com
Poznato je, takođe, da Sveto pismo u originalu sadrži tačno
444.000 reči (300.000 u Starom i 144.000 u Novom zavetu) 50. Ivan Panin
je, pak, sa svoje strane, izazvao bilo kog čoveka da pokuša da napiše
smislen tekst od samo nekoliko stotina reči, i to u roku znatno dužeg
vremenskog perioda nego što su apostoli pisali svoja evanđelja ili
poslanice:
''On izaziva bilo kojeg čoveka da napiše bilo koji odeljak od 300
reči inteligentno, i proizvede neke numeričke fenomene sličnih vidova, i
da ga dovrši za šest meseci. Gospodin Panin kaže da će bilo koji čovek
koji to može ostvariti dokazati da je mag. Nijedan čovek to ne može
učiniti.''51
Na samom kraju našeg dokazivanja velike nebeske Istine o tome
da Biblija sa svojih 66 knjiga predstavlja jedini bogonadahnuti izveštaj
koji bi hrišćani trebali da prihvate kao temelj za svoje verovanje (bez
dodatnih ''otkrivenja'' koja potiču iz apokrifa ili učenja kasnijih crkvenih
autoriteta), a koristeći se neospornim matematičkim dokazima do kojih je
došao Ivan Panin, verovatno nam postaju mnogo jasniji ranije navedeni
stihovi iz Knjige nad knjigama koji govore o njenom ''večitom utemeljenju
na nebesima'' (Ps. 119:89) i njenom ''ostajanju za večnost'' (Isa. 40:8).
Verovatno nam postaje još jasnije i zbog čega je Gospod Isus Hristos imao
tako nemerljivo veliko poverenje u ispunjenje svakog pojedinog slova
zapisanog u Starom zavetu (Mt. 5:18)52, ili zbog čega je tako uvereno
mogao da kaže:
''Nebo i zemlja će proći, ali moje reči neće proći.'' (Mt. 24:35).
Da je kojim slučajem bilo moguće da Bog, Gospodar neba i
zemlje, dozvoli da neki od apokrifnih tekstova, koji na manje ili više
netačan način opisuje Hristove govore kao i njegovo delovanje, uđe u
kanon Svetog pisma, prethodne Isusove reči ne bi imale nikakvu težinu.
Ipak, nasuprot ovome, Gospod Hristos, kao Večni Bog čiji je Sveti Duh
nadahnuo Njegove sluge radi pisanja savršene Reči, učinio je da i mi
danas, u XXI veku, imamo autoritativan i siguran izvor za davanje
odgovora na sva pitanja hrišćanske vere i ispravne bogoslužbene prakse.
Apostol Petar je, poput Gospoda Isusa Hrista (u Mt. 24:24) savetovao
50
Vidi u: Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi
Sad, 1996. god. str. 24, 28. Ivan Panin je prilikom svoga ''brojanja'' koristio
''Primenjeni jevrejski tekst'' kao Stari zavet i Wescott-Hort tekst za Novi zavet.
51
Ivan Panin, skripta, str. 5. Naglasak moj.
52
Ovaj stih glasi: ''Jer vam zaista kažem, dok ne prođe nebo i zemlja, neće ni
jedno iota ili jedna crtica od zakona nestati, dok se sve ne zbude.''
31
http://biblijskaistina.blogspot.com
hrišćane da dobro paze na sva biblijska učenja kako ne bi došli u priliku da
budu prevareni od lažnih učitelja, koji žele da obmanu Božije izabranike:
''I tako imamo čvršću proročku reč, a vi dobro činite što pazite
na nju kao na svetilo koje svetli na mračnom mestu – dok ne svane dan i
zvezda Danica se ne pojavi u srcima našim.''53
Ukoliko bi Bibliji, kakvu mi danas poznajemo i imamo i na
srpskom jeziku, bilo dodato ili oduzeto samo jedno jedino slovo – čitav
sistem ustanovljenih, matematički dokazanih konstrukcija i deljivost
Božijim brojem savršenstva – bio bi nepovratno narušen.
Nakon svih ovih saznanja, okrenućemo se razmatranju
pravoslavnog učenja o ''svetom predanju'' i utvrditi da se ovaj, prvi po
važnosti izvor pravoslavnog veroispovedanja, nalazi u nepomirljivoj
suprotnosti sa biblijskim otkrivenjem, i to ne samo narušavajući proučeno
matematičko savršenstvo (koje je, sve u svemu, i manje bitno) već i
poričući mnoga veoma jasna biblijska učenja, uz dodavanje mnogih koja
se njome ni malo ne podrazumevaju.
ŠTA JE SVETO PREDANjE?
Pravoslavna crkva ovaj pojam objašnjava na sledeći način:
''Usmeno predavanje učenja Isusa Hrista i događaja jevanđelske
istorije je – Sveto Predanje. U crkvi ono postoji naporedo sa Svetim
Pismom i dopunjava ga (...) no u evanđelju ni približno nije sve zapisano.
Jevanđelist Jovan kaže da kad bi se o svemu podrobno pisalo, tada se ni u
sami svet ne bi mogle smestiti napisane knjige (Jov. HHI, 25). Mnogi
događaji su se i dalje prepričavali usmeno. Na primer priče o Rođenju
Bogorodičinom, o Vavedenju Njenom u Hram, o Njenom slavnom
Uspenju, nisu napisane u evanđelju.''54
''Šta je Sveto predanje? To su sva ona duhovna blaga koja smo
nasledili od naših svetih predaka, a koja su u savršenoj harmoniji sa
Svetim pismom i koja nam pomažu da pravilno razumemo Sveto pismo.
Šta je starije Sveto pismo ili Sveto predanje? Sveto predanje. Šta je
obimnije? Sveto predanje. Sveti Jovan jevanđelist potvrđuje ovo govoreći:
53
Druga Petrova 1:19. Naglasak moj.
Pravoslavna veronauka, Glas Crkve, Valjevo 1990. god. str. 23-24. Naglasak
moj.
54
32
http://biblijskaistina.blogspot.com
''A ima i mnogo drugo što učini Isus, koje kada bi se redom popisalo,
mislim, ni u sami svet ne bi mogle stati napisane knjige (Jn. HHI, 25).''55
''Sveto predanje obuhvata:
1. Kratka izlaganja i formulisanja našeg pravoslavnog
verovanja;
2. Učenje o sedam svetih tajana, kao i činove kako se one vrše;
3. Apostolska pravila (kanone);
4. Pravila (kanone) sedam vaseljenskih sabora, koji su održani
u:
I Nikeji 325. g. sa 318 svetih otaca,
II Carigradu 381. g. sa 150 svetih otaca,
III Efesu 431. g. sa 200 svetih otaca.
IV Halkidonu 451. g. sa 630 svetih otaca,
V Carigradu 533. g. sa 160 svetih otaca,
VI Carigradu 680. g. sa 170 svetih otaca, i u
VII Nikeji 787. g. sa 367 svetih otaca.
(Na ovih sedam vaseljenskih sabora, učestvovalo je, dakle,
ukupno oko 2.000 predstavnika hrišćanske crkve iz celog sveta);
5.
6.
Kanoni i pravila nekoliko pomesnih sinoda ili sabora;
Pravila o crkvenoj disciplini sv. Vasilija Velikog i drugih
svetitelja;
7. Spisi svetih otaca Crkve;
8. Liturgije i druga crkvena bogosluženja;
9. Žitija hrišćanskih svetitelja i mučenika;
10. Pobožni običaji, značenja i simvoli kao izrazi naše vere, nade
i ljubavi.''56
Dakle, ukratko rečeno, Pravoslavna crkva veruje da je tzv. sveto
predanje starije od Svetog pisma (Novog zaveta), da ga dopunjava, te da je
u potpunoj saglasnosti sa njegovom objavom. Naravno, nije ni malo teško
uporediti tekstove Biblije i pravoslavnog predanja i proveriti da li su u
saglasnosti – tj. da li se slažu po svim (a ne samo nekim) pitanjima
hrišćanske vere. Ono što se pre svega i iznad svega očekuje je da, ako je
''sveto predanje'' zaista istinito - ono mora biti u potpunosti saglasno sa
učenjem koje je u davnini, pre dve hiljade godina, zapisano u svetim
tekstovima prvovekovne apostolske Crkve, a koje mi nazivamo Svetim
55
56
Episkop Nikolaj, Vera Svetih, Šabac 1988. god. str. 21-22. Naglasak moj.
Na istom mestu, str. 22, 24 .
33
http://biblijskaistina.blogspot.com
pismom. Bogonadahnuta knjiga Staroga i Novoga zaveta, koju je pisalo
preko četrdeset pisaca u toku ogromnog vremenskog perioda od preko
jednog i po milenijuma, ne sadrži niti jednu protivrečnost u svojim
učenjima i tvrđenjima. Hristovi apostoli, iako različitih obrazovanja,
karaktera, nacionalnosti i inteligencije, zapisivali su po nadahnuću Svetog
Duha knjige Novoga zaveta u toku pedeset godina (u 2. polovini prvog
veka nove ere) i ni u jednom detalju nisu bili kontradiktorni jedan
drugome. No, kao što ćemo vrlo lako uvideti i zaključiti našim
upoređivanjem Božije Reči i ''svetog predanja'' - mnoga dogmatska
tvrđenja ove uzdanice na kojoj je utemeljeno pravoslavno učenje, ni
izbliza nisu čak ni slična učenju Hrista i apostola u Novom zavetu. Ipak,
pre nego što krenemo na samo upoređivanje ova dva izvora vere (koje je
sadržano u narednim poglavljima knjige), zaustavimo se kratko na
stihovima koje citiraju pravoslavni teolozi pokušavajući da dokažu da je i
ranohrišćanska zajednica poštovala predanja u koja danas veruju
pripadnici Istočne crkve.57
Upotreba reči ''predanje'' u Novom zavetu
Postoji nekoliko pomena reči ''predanje'' u apostolskim spisima (u
zavisnosti od prevoda).
Kada se taj pojam spominje u evanđeljima (ev. po Mateju 15. gl;
po Marku 7. gl.), on biva negativno okarakterisan od strane Gospoda Isusa
Hrista. Hristos u ovim tekstovima osuđuje jevrejske verske vođe i daje im
do znanja da čuvanjem i držanjem predanja svojih predaka ukidaju Božiju
Reč i zapovest. Dakle, jevrejsko ''predanje'' je bilo protivrečno Svetom
pismu (Starom zavetu u to vreme) i njegova direktna negacija. Onima koji
su ovakvo predanje držali, Isus objavljuje da je njihovo bogopoštovanje
uzaludno jer se zasniva na ljudskim zapovestima i mudrovanjima a ne na
Božijoj Reči.
Što se tiče ''predanja'' u apostolskim poslanicama, ono se
pojavljuje nekoliko puta: u 1. posl. Korinćanima 11:2, 23; 15:3; 2. posl.
Solunjanima 2:15; 3:6; posl. Galatima 1:14 i u posl. Kološanima 2:8.
Poslanica Galatima
''Vi ste svakako čuli za moj nekadašnji način života u judejstvu,
da sam preko mere gonio crkvu Božiju i razarao je, pa sam u judejstvu
57
Lazar Milin, dokazujući da Sveto pismo potvrđuje da treba verovati i svetom
predanju (koje danas postoji u Pravoslavlju), ističe stihove: Ev. po Jovanu 21:25, 1.
Kor. 11:2; 2. Sol. 2:15; 1. Tim. 6:20 i 2. Tim. 2:2. Vidi u: Nau čno opravdanje
religije, Crkva i sekte, str. 160.
34
http://biblijskaistina.blogspot.com
prevazišao mnoge svoje vršnjake u svom narodu – kao preterani revnitelj
za svoja otačka predanja.'' (posl. Galatima 1:13-14. naglasak moj.).
Ni u jednom od prethodno naznačenih stihova ne možemo
prepoznati da je reč o predanjima koja govore o događajima iz
pravoslavnog ispovedanja, o kojima su apostoli znali, ali ih nisu zapisali
(vezano za Bogorodicu i sl.). Kada ap. Pavle u posl. Galatima govori o
predanju, on ga ističe kao izrazito negativnu pojavu (kao i Hristos u
evanđeljima), govoreći da je zbog revnovanja i držanja otačkih običaja bio
slep za duhovnu realnost koja ga je okruživala.
Poslanica Kološanima
Kada isti apostol u poslanici Kološanima pominje ovaj pojam, on
veoma ozbiljno upozorava tadašnje vernike da se čuvaju lažnih nauka i
filozofija koje nastaju kroz ljudska mudrovanja (predanja) a na štetu prave
evanđeoske nauke. Ovakva predanja, koja su i u prvom veku bila prisutna,
a koje su širili neki nazoviapostoli, Pavle naziva sujetnom prevarom:
''Pazite da vas ko ne zarobi filosofijom i sujetnom prevarom po
ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu.'' (posl.
Kološanima 2:8. Naglasak moj).
Između ostalih lažnih smeranja, ova predanja su uključivala i
zapovesti da se, umesto samo i jedino Bogu, hrišćani treba da klanjaju i
služe anđelima (Kološanima 2:18).
1.
Poslanica Korinćanima
Sa druge strane, u preostalim stihovima koji govore o predanju
(1. Kor. 11:2, 23; 15:3; 2. Sol. 2:15; 3:6), apostol se o njemu odnosi na
pozitivan način i ima na umu vrlo konkretne stvari. Naime, u toku prvih
dvadesetak godina postojanja hrišćanske Crkve, do pedesetih godina
prvoga veka, apostoli su propovedali evanđelje usmeno – još uvek ništa ne
zapisujući. Kako se kroz godine broj hrišćana neprestano povećavao i
crkve se osnivale u mnogim gradovima Rimskog carstva, a u isto vreme se
pojavili i lažni učitelji koji su iskrivljivali nauku Gospodnju, ukazala se
potreba da se apostolskim pisanjem utvrdi pravo Hristovo učenje i kao
takvo širi među novozavetnim zajednicama. Dakle, u prve dve decenije
širenja hrišćanstva, apostoli su usmenim propovedanjem (predavanjem)
poučavali učenike hrišćanskoj veri. Tako, kada ap. Pavle spominje
predanje u posl. Korinćanima, on piše tamošnjim vernicima podsećajući ih
na svoje ranije propovedanje – dok je još bio među njima:
35
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Ugledajte se na mene, kao što se i ja ugledam na Hrista. Hvalim
vas pak što me se sećate u svemu i što držite predanja onako kako sam
vam predao.'' (1. Kor. 11:1, 2. Naglasak moj.)
.
''Ja sam, naime, primio od Gospoda što sam i vama predao, da je
Gospod Isus, one noći kada je bio predan, uzeo hleb...''. (1. Kor. 11:23.
Naglasak moj).
''Obznanjujem vam, braćo, evanđelje koje sam vam propovedao,
koje vi primiste, u kom i stojite, kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite
kako sam vam ja objavio, sem ako niste uzalud poverovali. Jer sam vam
pre svega predao što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe – po
Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana – po Pismima.''
(1. Kor. 15:1-4. Naglasak moj).
Pošto pisac ove poslanice nije bio jedan od dvanaestorice
apostola, te nije lično prisustvovao Hristovoj smrti i vaskrsenju, on
napominje da je im predao (na usvajanje – verom) ono što je i sam primio
(na znanje i verovanje) od drugih. Zapravo, sadržaj više poglavlja ovog
pisma predstavlja ponavljanje onoga što im je nekoliko godina ranije
predao svojim propovedanjem, a to iz razloga što su se neki u
međuvremenu pokolebali u veri i govorili da nema vaskrsenja iz mrtvih
(stihovi 15:11-19), verovatno pod uticajem grčke misli i religije koja je to
negirala.
U pravoslavnoj literaturi, između ostalih, mogu da se pročitaju i
izjave poput ove koja sledi, a kojima se želi da dokaže da apostoli upućuju
današnje vernike da se drže pravoslavnih predanja:
''U Novom Zavetu stoji zapovest (1. Tim. 6, 20; Tim. 2, 2) i
pohvala (1. Kor. 11, 2) za držanje i čuvanje Svetog Predanja.''58
Milan Vukomanović, sociolog religije, međutim, zastupa
ispravno uverenje da se termin ''predanje'' kojeg spominju apostoli ne
može poistovetiti sa ''predanjem'' o kojem govore sveti oci kao i
pravoslavci modernog vremena:
''Važno je tu, svakako, uočiti da se apostol poziva na usmenu
kerigmatsku tradiciju, na jedno predanje koje treba sačuvati u pamćenju.
Punih sedam vekova nakon ovog Pavlovog svedočanstva, vizantijski
58
Tekst Branislava Peranovića, u knjizi ''Biblija bez Boga, hrišćanstvo bez crkve'';
Cetinje 1997. str. 27. Naglasak moj.
36
http://biblijskaistina.blogspot.com
učenjak Jovan Damaskin pozivao se, u svom spisu o ikonama, na to
izvorno značenje Tradicije kao pamćenja, i to kolektivnog pamćenja.
Tradicija je, kako tu veli Damaskin, omeđena večnim granicama, i kao
takva ona je trajna i nepromenljiva. Međutim, sam sadržaj hrišćanske
Tradicije u prvom veku, u Pavlovo doba, nije isti kao onaj u osmom veku.
(...) Kada Pavle upućuje na Tradiciju, on tu uglavnom ima u vidu samo
usmenu propoved o Isusovoj smrti i vaskrsenju, sakrament krštenja,
nekakav rudimentarni oblik evharistije i Stari Zavet. Sa druge strane, kad
Jovan Damaskin govori o Tradiciji, on se već može pozvati na više
različitih elemenata, slojeva hrišćanskog predanja: Novi, a ne samo Stari
Zavet; Nikejski simbol vere i dogmu o Trojstvu; religijske i političke
odluke bar šest vaseljenskih sabora, nešto razvijeniji oblik liturgije,
evharistije; dela crkvenih otaca; i najzad, ikone – kao ''neslužbeni'', ali u
Jovanovo vreme već naširoko rasprostranjeni vid pravoslavnog
bogosluženja.''59
Sa druge strane, ''pohvala'' za držanje predanja upućena
Korinćanima, odnosi se samo na njihovo sećanje na Pavlov primeran
hrišćanski život i ranije izrečene propovedi o raznim duhovnim istinama,
kao što iz teksta jasno proizilazi (11:1-2). Ipak, iako ovaj apostol sada
ispisuje mnogo od onoga što je ranije bio usmeno izgovorio, u njegovim
kazivanjima nigde ne nalazimo da su besede o ''vavedenju Bogorodice'' i
sl. bile sadržane u ranije izgovorenim propovedima (predanjima)
upućenim ovim i vernicima drugih crkava.
2. poslanica Solunjanima
I preostala dva stiha, ispisana perom već pomenutog učitelja prve
Crkve, nedvosmisleno odbacuju mogućnost da se pod njima
podrazumevaju predanja današnjeg istočnog hrišćanstva. U prvom od njih,
apostol ohrabruje vernike u Solunu da stoje čvrsto i nepokolebljivo u veri,
upućujući ih da se pridržavaju onoga što su naučili iz njegove usmene reči
(propovedi) i pisma koje im je pisao sa svojim saradnicima par godina
ranije (a koje mi nazivamo Prvom poslanicom Solunjanima).
''Stojte onda čvrsto, braćo, i držite predanja koja naučiste bilo
našom rečju bilo našom poslanicom.'' (2. Sol. 2:15. Naglasak moj ).
Ovo je bilo od posebne važnosti iz razloga što Solunjani, poput
drugih hrišćana širom Rimskog carstva, nisu imali kompletno Božije
59
Milan Vukomanović, Rano hrišćanstvo - od Isusa do Hrista, Svetovi, Novi Sad,
1996. god. str. 289-290. Naglasak moj.
37
http://biblijskaistina.blogspot.com
otkrivenje u pisanom obliku (za razliku od vernika koji su živeli u
kasnijim vekovima – pa sve do danas), da bi iz njega mogli da se
poučavaju. U to vreme su kolala razna tumačenja izvorne evanđeoske
poruke kao i pisma (poslanice) koje su crkvama upućivali nepoznati autori
koji se nisu libili da se potpišu i imenima apostola, samo da bi njihova
krivoverja bila što bolje prihvaćena među novoobraćenima. Takva
predanja i poslanice su imale veoma negativan efekat po duhovnu
stabilnost crkava i pojedinaca i rušile veru mnogih. Primere upravo
rečenog nalazimo na nekoliko mesta u Novom zavetu:
''A vas, braćo, molimo u pogledu dolaska Gospoda našega Isusa
Hrista i našeg sakupljanja oko njega, ne dajte se brzo pokolebati u
razboritosti niti uplašiti, ni duhom, ni rečju, ni tobože našom poslanicom –
kao da je dan Gospodnji već tu. Da vas niko ne prevari ni na koji način...''
(2. Sol. 2:2. Naglasak moj).
''A poganih praznih reči kloni se, jer će takvi sve više napredovati
u bezbožnosti, i njihova reč izjedaće kao rak rana. Među ovima su Imenej i
Filit, koji se udaljiše od istine govoreći da se vaskrsenje već dogodilo, i
tako ruše nečiju veru.'' (2. posl. Timoteju 2:16-17 ).
Očigledno je da se ni iz ovih stihova ne može zaključiti da Pavle
upućuje vernike da drže u sećanju predanja o Bogorodici i svetiteljima,
već se radi o temeljnim istinama novozavetnog hrišćanstva a to su
vaskrsenje mrtvih i drugi dolazak Gospoda Isusa Hrista.
Poslednji citat sa kojim se susrećemo a koji pominje reč
''predanje'' se nalazi takođe u 2. posl. Solunjanima, a glasi ovako:
''A vama nalažemo, braćo, u ime Gospoda našega Isusa Hrista, da
se odvojite od svakoga brata koji živi neuredno, a ne po predanju koje su
primili od nas.'' (stih 3:6. Naglasak moj).
Kao što je očigledno iz samoga stiha, kao i čitavog konteksta,
Pavle je još ranije dao uputstva ovoj zajednici o primernom hrišćanskom
življenju, kojih se, nažalost, nisu baš svi pridržavali. Konkretno, radilo se
o nekima koji su želeli da žive na račun svoje braće i sestara po veri, u isto
vreme ništa ne radeći i ne privređujući (stihovi 7-12). Zato apostol ponovo
ponavlja (ovoga puta i zapisujući ovu uredbu koju im je ranije saopštio u
formi usmenog predanja, u stihu 10):
''Jer i kad smo bili kod vas, ovo smo vam nalagali: ako neko neće
da radi, neka i ne jede.''
38
http://biblijskaistina.blogspot.com
Najcitiraniji stih
Na kraju želim da obratimo pažnju na stih koji pravoslavni autori
ponajviše citiraju, želeći da njegovim, inače pogrešnim tumačenjem
potvrde valjanost svoga veroispovedanja. Pomenuti tekst se nalazi u
poslednjem poglavlju Jovanovog evanđelja:
''A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kad bi se
zapisalo jedno po jedno – mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami
svet.'' (Ev. po Jovanu 21:25).
Ovaj stih je omiljen među pravoslavnim bogoslovima. Po
njihovom mišljenju on predstavlja svojevrstan dokaz o tome da čak i
apostoli potvrđuju istoričnost i istinitost predanja koja se veruju u
okvirima istočnog hrišćanstva, a koja će biti detaljno razmotrena u
narednim poglavljima. Ipak, pored ove Jovanove izjave, postoji još jedna,
koju oni uglavnom vešto zaobilaze jer im se očigledno ne uklapa u
pomenuti koncept. Ona glasi ovako:
''I mnoga druga čuda učini Isus pred učenicima, koja nisu
zapisana u ovoj knjizi; a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos,
Sin Božiji, i da verujući imate život u njegovo ime.'' (Ev. po Jovanu 20:3031).
Ovi stihovi, poput onog iz dvadeset prvog poglavlja, su više nego
jasni u svom značenju i za čitaoca koji se po prvi put sreće sa Biblijom,
tako da je potrebna velika mašta da bi se u njima pročitalo ono što tamo ne
piše. Jedino što ovi tekstovi naglašavaju jeste da su postojala još mnoga
dela i čuda koja je Isus učinio pred učenicima za vreme njegove
zemaljske misije koja je okončana vaznesenjem na nebo. Apostol takođe
naglašava i reči: ''...koja nisu zapisana u ovoj knjizi''. (stih 20:30; naglasak
moj), misleći pritom svakako na knjigu koju je on upravo dovršavao, a
koju mi nazivamo evanđeljem po Jovanu. Sam Jovan je u svom evanđelju
zabeležio mnogo manje Hristovih čudesnih dela nego što je to slučaj sa
drugim evanđelistima (Jovan spominje manje od deset Hristovih čuda u
svom izveštaju, što svakako predstavlja kap u moru čudesnih dešavanja
vezanih za Spasiteljev život. Zato, ukoliko iskreni čitalac Svetoga pisma
želi da sazna o kojim to čudima Jovan nije pisao, pozvan je da pročita i
ostala evanđelja). Ono što je još interesantno da pomenem jeste da Jovan
kaže i sledeće:
39
http://biblijskaistina.blogspot.com
''A ima i mnogo čega drugog, što Isus učini, koje – kada bi se
zapisalo jedno po jedno –mislim da napisane knjige ne bi stale ni u sami
svet.'' (stih 21:25; naglasak moj).
Činjenica je da prilikom čitanja sva četiri evanđelja nalazimo
pomen mnogih Hristovih čudesnih dela. Neka od njih su opisana prilično
detaljno (kao na pr. ona koja su opisana u Jovanovom evanđelju), a druga
spomenuta u kratkim crtama (kao na pr. u ev. po Mateju 4:23-25; u kome
se govori o velikom mnoštvu ljudi koji su bili isceljeni od svojih bolesti i
tegoba. Događaji poput ovog nisu predstavljali retkost tokom Hristove
troipogodišnje propovedničke mesijanske službe). Pošto je apostol Jovan
bio svedok svih dešavanja (pa i onih koja nisu zapisali ostali apostoli), te
pošto je sasvim sigurno na stotine ljudi bilo isceljeno, oslobođeno zlih
duhova ili vaskrsnuto, ovaj evanđelista je uistinu imao pravo kada je rekao
da bi za opisivanje svih događaja ponaosob (''jedno po jedno'') bilo
potrebno jako puno vremena i velika količina materijala za pisanje
(papirusa i pergamenata, tj. ''knjiga'').
Pravoslavna ''sveta predanja'' o događajima u vezi Bogorodice,
mnogobrojnih svetitelja i ''čudesima'' vezanim za njihove živote, a koja
potiču iz kasnijih decenija ili vekova, sasvim sigurno ne mogu da se
svrstaju pod ''čuda koja je Isus učinio pred svojim učenicima'' – a o čemu
jedino govori apostol Jovan.
No, trideset i prvi stih 20. poglavlja ovog evanđelja nam otkriva
još jednu vrlo važnu činjenicu. Ona nam kazuje da, iako mnoga Hristova
dela nisu opisana, kao ni mnoge njegove besede (setimo se samo izjave ap.
Pavla iz Dela apostolskih 20:35; u kojoj on citira rečenicu Gospoda Isusa
Hrista koju nije zabeležio nijedan evanđelista a koja glasi: »Blaženije je
davati nego li primati«), ipak ono što je zapisano jeste više nego dovoljno
da svaka osoba koja iskreno poveruje u Hrista ima večni život:
''...a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božiji, i
da verujući imate život u njegovo ime.'' (stih 20:31, naglasak moj).
Na kraju krajeva, uočili smo da stih koji pravoslavnima najviše
odgovara po pitanju učenja o biblijskoj zasnovanosti ''svetog predanja''
zapravo uopšte ne potvrđuje njihovo gledište.
Da li je sveto predanje starije od Svetog pisma?
Interesantno bi bilo napomenuti i zapažanje koje nam odmah
upada u oči prilikom čitanja tvrdnji pravoslavaca da je ''sveto predanje''
starije od Svetog pisma. Naime, odluke Vaseljenskih sabora, učenje o
svetim tajnama, kanoni i pravila pomesnih sinoda i sabora, pravila sv.
40
http://biblijskaistina.blogspot.com
Vasilija i ostalih svetitelja, spisi svetih otaca i njihova žitija kao i ostale
''komponente'' pravoslavnog predanja nastale su vekovima posle završetka
pisanja Biblije i smrti apostola!
Sav problem koji zapravo teolozi Istočne crkve žele da reše
proglašavanjem svetog predanja jednakim Svetom pismu jeste u spoznanju
činjenice da u okviru njihovog verovanja postoji dugačak niz dogmi koje
ne mogu ni na koji način da pronađu svoje utemeljenje u svetim
tekstovima hrišćanstva (Novom zavetu). Mnoge su čak u direktnoj
suprotnosti sa apostolskom teologijom.
Pravoslavni autor Ivan Nikoljin, nastavnik vitanske duhovne
seminarije, priznao je da je razlog preteranog naglašavanja važnosti
predanja upravo ovaj:
''Važnost i neophodnost predanja i u jednom i u drugom obliku60
neosporivi su. (...) Ako Sv. Predanje ne bi dopunjavalo Sv. Pismo, onda
bi, znači, mnoga verska pitanja (poštovanje svetitelja, ikona, molitva za
umrle) ostala bez povoljnog rešenja.''61
Stoga, jedino rešenje koje je teolozima Istočne crkve bilo
preostalo, sastojalo se u proklamovanju napred pomenutih predanjskih
učenja za jednako bogonadahnute poput tekstova koji su proizašli iz pera
ličnih pratilaca Isusa Hrista. Po pravoslavnima, osoba nipošto ne sme čitati
Bibliju razumevajući je nezavisno od učenja svetih otaca, napominjući da
bi tako nešto i pomisliti bila ''lažna i sablasna misao''62 :
''Crkveno učenje se zasniva na dva izvora: Svetom Pismu i
Svetom Predanju, pri čemu se Sveto Pismo smatra izdankom Svetog
Predanja, i kao takvo, tumači se samo u njegovim okvirima.''63
Dobar odgovor na ovu tvrdnju dao je pravoslavni episkop
Georgije Popović (episkop niški, pa temišvarski, živeo do 1757. god), čije
je reči zapisao veliki srpski prosvetitelj Dositej Obradović. On je rekao:
''Bog pravedni i milostivi sozdao je človeka svobodna, dao mu
um i razum da ga u svako vreme vode i prosveštavaju. Stari su mislili za
sebe (episkop misli na svete oce; prim. I. S.), a mi valja da mislimo za nas;
nismo ni mi od panja otesani. Ljudi smo slovesni, umom i razumom od
60
Autor misli na usmeni i pisani oblik predanja.
Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, 1934. god. str. 160. Naglasak moj.
62
Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 69.
63
U šta veruju pravoslavni hrišćani, Svetilo, Mala pravoslavna biblioteka, str. 2.
Naglasak moj.
61
41
http://biblijskaistina.blogspot.com
boga obdareni, a pri tom imamo u ruku Jevanđelije Hristovo i apostolske
nauke – što je, dakle, potreba da nas drugi za nos vuku? Niti je pravo ni
pošteno. ''64
Kada bi o biblijskim tekstovima rasuđivali odvojeno od učenja
mnogobrojnih ''svetih otaca'', upravo onako kako bi i trebalo da se rasuđuje
(iako pravoslavni to smatraju sablasnom mišlju), na osnovu njih bi nam
postalo jasno da Gospod ni u kom slučaju ne odobrava veliki deo njihove
verske prakse (kao što će biti prikazano u narednim poglavljima, Božija
Reč zabranjuje ikonopoštovanje, molitve za umrle, molitveno obraćanje
preminulim ''svetiteljima'', a ima i sasvim drugačiji pogled na učenje o
spasenju, krštenju, pričešću, vaskrsenju mrtvih – da spomenem samo
neke). Ovako, kada osoba na svoje oči stavi svetopredanjske ''naočare'' i
prihvati značenje Biblije koje je proisteklo iz umova kasnijih crkvenih
autoriteta (a koji su u mnogo čemu bili i jedni drugima protivrečni - što će
biti u ovoj knjizi prikazano), koji su u hrišćansko bogosluženje uvodili
najrazličitije novotarije, sasvim je sigurno da neće uočiti izvorno
hrišćansko ispovedanje, već će postati poštovalac neautentičnog poimanja
najsvetije vere.
Ovu istinu je uočio i jedan od najvećih i najpoznatijih književnika
modernog doba, ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj. Iako nije pripadao
crkvama evanđeoskih hrišćana, niti je u mnogo čemu delio njihovo
verovanje, Tolstoj je napisao nekoliko dela u kojima je ispoljio otvoreno
neslaganje sa učenjem Pravoslavne crkve – što je na kraju doprinelo
otvorenom sukobu i njegovim isključenjem iz pomenute organizacije. Evo
šta je, između ostalog Tolstoj napisao, upoređujući izvorno Hristovo
učenje sa mnogobrojnim njegovim tumačenjima koja su nastala tokom
kasnijih vekova:
''I ja počeh izučavati hrišćanstvo u onom što iz hrišćanskog
učenja rukovodi životom ljudskim. Ja počeh izučavati ono hrišćanstvo čiju
sam primenu video u životu, i stadoh upoređivati tu primenu sa njenim
izvorom. Izvor hrišćanskog učenja behu jevanđelja; i u jevanđeljima ja
nalažah objašnjenje onoga smisla koji je rukovodio životima svih živećih
ljudi. No naporedo sa tim izvorom čiste vode života ja nađoh
neopravdano sjedinjeno sa njim blato i travuljinu, koji su zaklanjali od
mene njegovu čistotu; naporedo sa visokim hrišćanskim učenjem ja
nađoh svezano sa njim, njemu tuđe, ružno učenje jevrejsko i crkveno.''65
64
Dositej Obradović, Izabrani spisi, 1989. god. str. 94. Naglasak moj.
Tolstoj, Jevanđelje, izdavač: Metaphysica, Beograd 2004. god, str. 18-19.
Naglasak moj.
65
42
http://biblijskaistina.blogspot.com
Za sam kraj navešću i izjavu koja će nam još jedanput potvrditi
da se pravoslavno verovanje, u celini, ne temelji samo na Bibliji već i na
predanjima koja su u nedovršenom procesu stalnog nastajanja. Shodno
tome, saznajemo da se učenju Istočne crkve stalno dodaju nova otkrivenja
koja postaju sastavni deo njene dogme:
''Sveto predanje se uvek nastavlja, i sada ništa manje nego ranije,
živimo u Svetom predanju i stvaramo ga.'' 66
Upravo iz razloga što se pravoslavno predanje stalno nastavlja i
dodaju mu se nove pojedinosti (koje su, pored toga što su nove, i suprotne
učenju apostola), valjalo bi ponovo poslušati episkopa Georgija Popovića
koji je zastupao ispravno biblijsko gledište:
''No, nije li nam slobodno rasuditi je li moguće da duh sveti
drugojače črez apostola Pavla uči i uzakonjava, a drugojače črez svete
oce? Na ovi način duh bi sveti samom sebi protivrečio, danas na jedan
način učeći, a sutra na drugi, i ne bi mu se moglo ni u jednoj ni u drugoj
stvari verovati; no to nije moguće ni pomisliti. Što god duh sveti jedanput
uzakoni i ustanovi, to mora vo vek veka nepokolebimo i sveto ostati .
Ljudi često krat sami sebi protivoreče i protivuzakonovljavaju, jer su ljudi
podložni pogreškam; a duh božiji, večna istina, bezgrešni i sovršeni, nikad
ni u čemu niti može niti hoće sebi protivrečiti ni protivuzakonovljavati niti
u čem pogrešiti. Zato, dakle, ako su sveti oci u čemgod protiv nauke
apostola Pavla postupili, neka mi oproste, oni su mogli kao ljudi u tom
pogrešiti, protiv javne duha svetoga nauke, črez apostola Pavla predate,
mudrujući i ustanovljavajući (...) Ali je bilo mnogo svetih otaca!? Ništa
to ne čini. Da ih je hiljadu puta toliko bilo, da se sav svet složi, da anđeo s
neba dođe i da uči što protiv apostolske nauke, ne valja primiti ni verovati.
Ovo ne velim ja nego sami duh sveti iz usta apostola Pavla (episkop misli
na stihove iz posl. Galatima 1:6-10; primedba I. S.). ''Nemojte svakom
duhu verovati, no iskušavajte je li od boga '' – uči nas isti oni koji je iz
prsiju Spasiteljevih mudrost počerpao, Joan Bogoslov (1. posl. Jovanova
4:1; prim. I. S.). Kako ćemo ih, dakle, iskušavati? (...) Je li soglasno prvoj
nauci svetoga duha? I ako nije, nije od boga; bog svoju volju nikad ne
izmenjava.''67
Budući da se u potpunosti slažem sa izjavom mudrog episkopa, u
narednim poglavljima ću nastaviti sa izlaganjem pravoslavnog
svetootačkog poimanja hrišćanstva, upoređujući ga sa njegovim izvorom 66
67
Sergij Bulgakov, Pravoslavlje, 1991. god. str. 83. Naglasak moj.
Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 92-93. Naglasak moj.
43
http://biblijskaistina.blogspot.com
tekstovima Staroga i Novoga zaveta, kao i mnogim drugim istorijskim
činjenicama. Iz upravo tog i takvog izlaganja, svakome čitaocu ovoga dela
će postati jasno da se Istočna crkva nipošto ne može nazvati ''svetom,
sabornom i apostolskom'' (što je pridev kojim se stalno, bez ikakve
osnove, ukrašava), kao i to da ''sveto predanje'' pomenute crkve na isti
način ukida Božiju Reč, kao što je to bio slučaj sa jevrejskim predanjem
koje je Gospod osudio i proglasio ''uzaludnim poštovanjem''. (Mt. 1:1-8;
Mk. 7: 1-13).
44
Download

stamenkovic_1-pismo_predanje