SEDAM SVETIH TAJNI
Ivica Stamenković
Četvrto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evan đeljem".
http://biblijskaistina.blogspot.com
http://biblijskaistina.blogspot.com
''I po opštem priznanju tajna pobožnosti je velika: onaj koji se
javi u telu, bi opravdan u Duhu, pokaza se an đelima, propovedi se
mnogobošcima, svet u njega poverova, bi uznet u slavi.''
Prva poslanica Timoteju 3:16
Prema učenju Pravoslavne crkve, Gospod je osmislio da
čovekovo spasenje ostvari tako što će predati ljudima određeni broj
sakramenata tj. svetih tajni, koje bi oni trebali da vrše i da ih se
pridržavaju. Upravo one (svete tajne) predstavljaju jedini način za
zadobijanje spasenja i večnog života. Evo šta o tome čitamo u jednom
pravoslavnom udžbeniku veronauke:
''Sav svet leži u zlu'', konstatovao je još vrlo davno ljubljeni
apostol Hristov, sv. evanđelist Jovan (Jov. 5, 19). U tom svetu zla čovek se
nalazi kao u bunaru, na njegovom dnu, odakle vapije za spasenjem. Sam je
nemoćan da se svojim silama spase dok mu neko sa vrha bunara ne spusti
konopac spasenja za koji će se on, svojom voljom, oberučke uhvatiti. (...)
Svete tajne Crkve Hristove (pravoslavne) su onaj ''konopac'' koji je
Gospod Isus Hristos sa nebesnih visina, iz čiste i bezgranične ljubavi
prema čoveku, spustio u našu dolinu plača da bismo se mi, grešni ljudi,
uhvatili za njega i svojim raslabelim silama, uz pomoć blagodati Božje,
izašli na svetlost nevečernjeg dana Božjeg.''1
Ovih svetih tajni u Pravoslavlju ima sedam, a to su: krštenje,
miropomazanje, pričešće, pokajanje (tj. ispovest), sveštenstvo, brak i
jeleoosvećenje. Lazar Milin o svetim tajnama objašnjava:
''Rimokatolici imaju takođe svih nabrojanih sedam svetih tajni ili
sakramenata. Reformatori, Luter i Cvingli, kao i Kalvin, sveli su broj
svetih tajni sa sedam na dve, i to samo krštenje i pričešće. Protestantski
sektaši, prvenstveno anabaptisti, a posle i ostali, izbrisali su i te dve svete
tajne, proglasivši ih za sveštene obrede.''2
1
Veronauka u kući, versko dobrotvorno starateljstvo, četvrto izdanje, Beograd
1991. god. str. 25. Naglasak moj.
2
Lazar Milin, Crkva i sekte, str. 299.
2
http://biblijskaistina.blogspot.com
Dakle, prema pravoslavnima, oni i rimokatolici imaju ''celokupnu
Božiju blagodat'' zato što se drže svih sedam sakramenata, protestanti se
pridržavaju samo dve, a protestantski sektaši (kako Milin naziva i
evanđeoske hrišćane u Srbiji i svetu) negiraju svetotajinstvo bilo kojem
činu od malopre pomenutih. Pre nego što budem detaljno, na temelju
Svetog pisma, objasnio sve pojmove koje pravoslavni nazivaju svetim
tajnama, želim da odmah stavim do znanja svojim čitaocima da se učenje
o sakramentima u ovom obliku nipošto ne zasniva na Bibliji nego u
potpunosti na svetom predanju, tj. na učenju i tumačenjima evanđelja od
strane crkvenih otaca tokom vekova.
- Poreklo učenja o sedam svetih tajni u Istočnoj crkvi
Kao što je poznato svakom proučavaocu pravoslavnog učenja, u
Istočnoj crkvi je tokom vekova postojalo verovanje, da postoje još neke
svete tajne pored ovih sedam koje se danas zvanično priznaju. Takav je na
primer monaški postrig (sečenje kose, tj. šišanje monaha prilikom stupanja
u monaški red).3 Ipak, pod uticajem rimokatoličke teologije, Pravoslavna
crkva je usvojila pomenuti broj sakramenata. Evo šta o ovome kazuje
Ernst Benz:
''Za pravoslavlje je karakteristično da ne poznaje strogo
određivanje broja sedam za sakramente. Doduše, teologija Pravoslavne
crkve kasnije, pod utjecajem Rimokatoličke crkve, preuzela je broj
sedam sakramenata. Međutim, pravoslavlje u načelu ne poznaje strogu
razliku između sakramenata i sakramentala, to jest crkvenih posvetnih
čina, koji nisu u pravom smislu sakramenti.''4
Ovaj autor, takođe, potvrđuje činjenicu koju zastupaju i
evanđeoski hrišćani (''protestantski sektaši''), a to je da se učenje o svetim
tajnama razvijalo postepeno, tokom mnogih vekova, uz različita mišljenja
crkvenih autoriteta o njihovom broju, tako da se tek hiljadu i dvesta godina
posle Hristovog vaznesenja na nebo došlo do dogme o sakramentima
kakvu danas zatičemo u pravoslavnom i rimokatoličkom hrišćanstvu:
''Na određeni način cjelokupna je sfera Crkve »misteriogena« te
iz svoje karizmatične punine može uvijek stvarati nove misterije. Dok je u
staroj crkvi određivanje kanona knjiga Novoga zavjeta bilo završeno u IV.
stoljeću, fiksiranje dogme između V. i VII. stoljeća, pojednostavljenje
liturgije u VII. stoljeću, dotle broj sakramenata još nije bio utvrđen sve
3
4
Više o ovome u poglavlju pod naslovom: Pravoslavno monaštvo.
Duh i život Istočne crkve, str. 32. Naglasak moj.
3
http://biblijskaistina.blogspot.com
do kraja prvog tisućljeća – što je u svakom slučaju znak stvaralačke
životnosti u ovoj sveri.
Jedan od velikih učitelja Pravoslavne crkve, Dionizije Areopagita
(u VI veku posle Hrista, prim. I. S.), navodi u svom djelu »O crkvenoj
hijerarhiji« šest misterija: krštenje, euharistija, potvrda, svećenički red,
posvećenje monaha i oficij za mrtve. Crkveni naučavatelj Ivan
Damašćanski spominje dva stoljeća kasnije samo dva sakramenta: krštenje
zajedno sa pripadajućom krizmom i euharistiju. Tek na Lionskom saboru
1274. godine grčki su teolozi, u povodu rasprave o sjedinjenju s Rimom,
prihvatili broj sedam sakramenata, koji je malo prije toga prihvaćen u
skolastičkoj teologiji Zapada: krštenje, potvrda, euharistija, pokora,
svećenički red, ženidba, bolesničko pomazanje. I među današnjim
pravoslavnim teolozima postoje mnogi koji se ne drže strogo utvrđenih
misterija shemom od sedam »sakramenata«, kako ih je nazvala
Rimokatolička crkva, i koji upućuju na to da je mnogo obuhvatniji opseg
pravoslavnih misterija.''5
U upravo citiranom i veoma jasnom navodu zanimljivo je
zapaziti i podatak da je jedan od najvećih pravoslavnih teologa svih
vremena (pogotovo jedan od najvećih i najznačajnijih teologa
ikonopoštovanja), sv. Jovan Damaskin, u ovom pogledu zastupao mnogo
više protestantsko nego današnje pravoslavno gledište – govoreći samo o
dve svete tajne, krštenju i pričešću (večeri Gospodnjoj), a da su na spisku
Dionisija Areopagita, dva veka ranije, neke od danas priznatih tajni bile
izostavljene a neke druge pridodane – te da ih je bilo ukupno šest.
Smatram da su do sada navedene istorijske činjenice više nego dovoljne da
dokažu da se broj ''svetih tajni'' ne temelji na Hristovom i apostolskom
učenju, već na mišljenjima crkvenih otaca i odlukama kasnijih sabora, i to
tako što je na kraju krajeva broj od ''sedam sakramenata'' kod pravoslavnih
preuzet od, u to vreme anatemisane, Zapadne crkve.
Upravo zbog težine ovih istorijskih argumenata, mi bi danas
mogli da posumnjamo i u tačnost ostalih navoda pravoslavnih što se tiče
učenja o svetim tajnama. Na početku sam naveo tekst iz ''Veronauke u
kući'' koji nas uverava da je broj od sedam svetih tajni ustanovio Hristos i
poslao nam ih sa nebesa kao svojevrstan ''konopac za spasavanje'', a mi
uvidesmo da su taj konopac ispleli crkveni oci kroz vekove, i na kraju
jedan njegov kraj zadržali na Zapadu a drugi prebacili na Istok. Sveto
pismo ni na jednom mestu ne pominje pojam ''svetih tajni'' a pogotovo ne
u vezi onih religijskih činova ili radnji na koje se ovaj naziv primenjuje u
tradicionalnom hrišćanstvu Istoka i Zapada. Ipak, iako u Bibliji ne
5
Navedeno delo, str. 33. Naglasak moj.
4
http://biblijskaistina.blogspot.com
nalazimo spominjanje ''svetih tajni''6, neke tajne su ipak otkrivene. Šta nam
apostoli kazuju o tajnama koje se spominju u Bibliji?
- Tajne koje su spomenute u Bibliji
U Svetom pismu se na više mesta nalazi zapisana reč ''tajna''.
Njena primena i kontekst u kojem se spominje su različiti. Postoje ljudske
i božanske tajne. Kada se npr. u Starom zavetu, u knjizi o Sudijama 3:19,
ili pak u Pričama Solomonovim 25:9, spominje ova reč, ona se odnosi
jedino na obične ljudske tajne, tj. stvari koje svako od nas poseduje a ne bi
želeli da o njima sazna veliki broj ljudi. Ipak, u stihovima koje ću navesti,
lako se može uvideti da su određene činjenice ili dešavanja bile tajna za
pojedine ljude ili čitave generacije. Postoje svakako i Božije tajne koje
nikada od strane ljudi neće moći biti shvaćene u potpunosti, kao što su
tajanstvenost i čudesnost Božijeg večnog postojanja, Njegove
neograničene moći i ostalih mnogobrojnih veličanstvenih osobina:
''Jesi li se ti prvi čovjek rodio? Ili si prije humova sazdan? Jesi li
tajnu Božiju čuo i pokupio u sebe mudrost?''7
''A kad bi sam, pitahu ga za priče oni koji behu oko njega s
Dvanaestoricom. I reče im: vama je dana tajna carstva Božijeg; a onima
koji su napolju sve biva u pričama, da »gledajući gledaju i ne vide, i
slušajući slušaju i ne razumeju, da se ne obrate i oprošteno im bude«.'' 8
''Ne želim, naime, braćo, da vam ostane nepoznata ova tajna, da
ne bi mudrovali po svojoj mudrosti: jedan deo Izrailja je okoreo – dok ne
uđu svi mnogobošci, i tako će se spasti sav Izrailj...''9
''A onome koji može da vas utvrdi po mom evanđelju i propovedi
o Isusu Hristu, po otkrivenju tajne o kojoj se vekovima nije govorilo, a
sad se javila i kroz proročka Pisma...''10
6
Jevsevije Popović iznosi mišljenje da su određenje radnje koje su sprovodili
hrišćani u prvim vekovima – za vreme progonstava, nazvane ''tajnama'' iz razloga
što se o njima nije govorilo javno pred neznabošcima – koji i onako ne bi ispravno
shvatili njihovo pravo značenje. Iz razloga što su hrišćanska krštenja, uzimanja
večere Gospodnje i ostale radnje obavljane na tajnim hrišćanskim sastancima (u
šumama, pećinama, katakombama i sličnim mestima), iz njihovog straha od
progonstava, moguće je da su i radnje koje su obavljali, upravo zbog toga, nazvane
''svetim tajnama''. Vidi kod: J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 437.
7
Knjiga o Jovu 15:7-8. Naglasak moj.
8
Ev. po Marku 4:10-11. Naglasak moj.
9
Rimljanima 11:25-26. Naglasak moj.
5
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Da se njihova srca uteše i da sjedinjeni u ljubavi dođu do sveg
bogatstva punog razumevanja, do poznanja tajne Božije, Hrista, u kom je
skriveno sve blago mudrosti i znanja.''11
''Evo vam kazujem tajnu: nećemo svi pomreti, ali ćemo se svi
izmeniti, u momentu, u tren oka, kad zatrubi poslednja truba.'' 12
''Odande čitajući možete da razumete moje shvatanje u Hristovoj
tajni, koja u drugim naraštajima nije bila obznanjena ljudskim sinovima
kao što je sada Duhom otkrivena njegovim svetim apostolima i
prorocima.''13
''»Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i
biće dvoje jedno telo«. Ova tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista
i na Crkvu.''14
''A žena beše obučena u porfiru i skerlet i pozlaćena zlatom i
dragim kamenom i biserima, držeći u svojoj ruci zlatnu čašu punu gnusoba
i nečistote svoga bluda, na čelu joj pak beše napisano ime, tajna: veliki
Vavilon, majka bludnica i gnusoba zemaljskih. I videh ženu kako se opija
krvlju svetih i krvlju Isusovih svedoka. I začudih se veoma kad je videh.''15
Kao što možemo da uočimo u gore navedenim stihovima, pojam
''tajne'' se uglavnom koristi od strane biblijskih pisaca prilikom opisivanja
učenja o nebeskom carstvu, Hristovoj Crkvi i vaskrsenju mrtvih. Takođe,
pominje se i buduće spasenje izrailjske nacije kao i nastanak tajanstvenog
Vavilona, koji prema mnogim evanđeoskim tumačima predstavlja
materijalno bogatu i od Boga otpalu, ne na Bibliji već na ljudskim
predanjima osnovanu crkvu, koja je u ime zaštite pravoverja kroz vekove
progonila prave Isusove sledbenike i brutalno ih ubijala.16 Ali ipak, ono
što je uočljivo u gotovo svim stihovima koje sam naveo jeste apostolsko
isticanje da su stvari o kojima su pisali bile tajna (tj. bile su sakrivene)
ljudima u prošlim vremenima, ali da su prestale biti tajnom od trenutka
njihovog objavljivanja kroz Hristovo evanđelje. Dakle, da ponovim još
jedanput, krštenje, večera Gospodnja, brak i ostale ''duhovne institucije''
10
11
12
13
14
15
16
Rimljanima 16:25-26. Naglasak moj.
Kološanima 2:2-3. Naglasak moj.
1. Korinćanima 15:51. Naglasak moj.
Efescima 3:4-5. Naglasak moj.
Efescima 5:31-32. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 17:4-6. Naglasak moj.
Više o ovoj temi u poglavlju: Crkva koja proganja.
6
http://biblijskaistina.blogspot.com
koje pravoslavni nazivaju ''svetim tajnama'' se u Novom zavetu takvim ne
nazivaju. Doduše, moramo da priznamo da, očigledno, napred pomenute
ustanove nekima zaista još uvek predstavljaju ''tajnu'' i pored biblijske
jasnoće, a iz prostog razloga njihovog nerazumevanja i sopstvenog
duhovnog zastranjenja.
Prva od sedam svetih tajni koju ćemo proučiti u ovom poglavlju
jeste, naravno, sveta tajna krštenja.
SVETA TAJNA KRŠTENjA
''Spasitelj je rekao: ''ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može
ući u carstvo Božije'' (Jn. 3, 5). Pošto se Crkva naziva carstvom Božjim, a
''rođenje vodom i Duhom'' je krštenje, to onda znači krštenje je početni akt
čovekovog spasenja.''17
Iako smo prilično detaljno obradili učenje o krštenju u
prethodnom poglavlju – iznoseći biblijske argumente da ono ne
predstavlja ''rođenje vodom i Duhom'' te da nije uslov spasenja, u ovoj
celini bih želeo da obratimo pažnju na još neke činjenice. Proučavajući
ovu ''svetu tajnu'' i detalje iz pravoslavnog učenja o krštenju koje nisam
spomenuo do sada, postaćemo još više uvereni u svu njihovu čudnovatost i
protivrečnost biblijskoj objavi. Pored verovanja da krštenje predstavlja
obavezan uslov spasenja (jer po rečima pravoslavnih, iako su tri rimska
kapetana imala veliku veru u Hrista – samo je jedan bio spasen – tj. samo
onaj koje je bio kršten a to je kapetan Kornilije iz Dela ap. 10. gl.) 18, u
okviru Istočne crkve postoje još neke dogme koje su biblijski neosnovane.
Naime, izučavajući ovaj sakrament i način njegovog obavljanja u
tradicionalnom hrišćanstvu Istoka, uočićemo činjenicu da mnogi Srbi, kao
i drugi pravoslavni narodi, uopšte nisu kršteni na pravilan način, te da
stoga njihovo krštenje i nije punovažno pred Bogom (čak ni po
pravoslavnom obredu). Evo šta o pravilnom načinu krštavanja govori
Lazar Milin:
''Pravilan način krštenja je samo onaj koji se vrši trokratnim
pogružavanjem u vodu uz izgovaranje reči: ''Krštava se sluga Božji (ime) u
ime Oca – amin, i Sina – amin, i Svetoga Duha – amin. (...) To je bio način
krštenja još od apostolskog doba i Crkva ga čuva do danas. Izuzetak je bio
dozvoljen samo u dva slučaja. Ako je neko bolestan pa ne može da uđe u
vodu nego se krštava u krevetu, onda može oblivanjem ili prskanjem. To
17
18
Milin, Crkva i sekte, str. 300.
Vidi u: Veronauka u kući, str. 32.
7
http://biblijskaistina.blogspot.com
su takozvani klinici, to jest oni koji su kršteni ležeći u krevetu. Drugi
izuzetak je takozvano krštenje u krvi. Ako neko, ko želi da se krsti, bude u
tome sprečen gonjenjem, tako da pogine za Hrista pre nego što se krsti
vodom i Duhom, onda mu se njegovo mučeništvo uračunava kao pravo
krštenje, jer je pokazao da može ''ispiti čašu koju je i Hristos ispio'' (Mat.
20, 22). (...) To su prava i pravilna krštenja: pogruženjem ili krvlju. Crkva
je oduvek praktikovala krštenje pogruženjem u vodu, o čemu između
ostalog svedoče i duboke krstionice u starim hramovima. Međutim, na
zapadu se postepeno počelo obavljati krštenje oblivanjem, ili čak
prskanjem. Crkva (Pravoslavna, prim. I. S.) taj način krštenja ne smatra
pravilnim...''19
U knjižici ''U šta veruju pravoslavni hrišćani?''
ostalog i sledeće:
''U Pravoslavnoj
pogružavanjem u vodu.''20
Crkvi
krštenje
se
piše između
obavlja
potpunim
A vladika Nikolaj, navodeći jednog drevnog crkvenog oca,
dodaje:
'''Ko nije kršten, ne može se spasiti, izuzev mučenika koji i bez
vode (krštenja) krvlju zadobijaju Carstvo Božje', kaže sv. Kirilo
Aleksandrijski.''21
Prema upravo navedenim izvorima, prema kojima smo saznali da
je jedini pravilan način krštavanja onaj koji se vrši trokratnim
pogruženjem (uronjenjem) u vodu (a samo u slučaju teške bolesti
19
Milin, Crkva i sekte, str. 300-301. Naglasak moj. U nastavku ovog teksta Milin
objašnjava da Pravoslavlje ipak smatra ''važećim'' i rimokatoličko krštenje
obavljeno oblevanjem ili škropljenjem (zdravih osoba kao i klinika), ukoliko je
izvršeno ''u ime Oca i Sina i Svetoga Duha'', tako da ne krštava ponovo katolike
koji su se preobratili u pravoslavnu veru. Međutim, očigledno je da nam ovaj autor
kazuje da se u Istočnoj crkvi ne bi smeo da sprovodi ovakav vid krštavanja
vernika, već samo trokratnim uronjenjem u vodu – što se, opet, suproti sa svim
onim što se po pitanju krštenja pravoslavnih svakodnevno dešava u njihovim
verskim objektima. Prema velikim pravoslavnim kanoničarima i teolozima iz
ranijih vekova, Teodoru Valsamonu i Matiji Vlastaru, svaki onaj ko nije kršten
trostrukim pogruženjem u vodu treba da bude kršten ponovo, što znači da njegovo
ranije krštenje i nije bilo krštenje u pravom smislu. (Vidi u: Judin poljubac,
Svetogorska pravoslavna misija, Svetovaznesenjski manastir Esfigmen, Beograd
2004. str. 279.).
20
U šta veruju pravoslavni hrišćani, Svetilo, str. 7.
21
Na istom mestu, str. 33.
8
http://biblijskaistina.blogspot.com
oblivanjem ili prskanjem – i to u krevetu bolesnika), da li to znači da
mnogi sveštenici SPC u Srbiji ne poštuju ni svoja kanonska pravila? Jer
znamo da je najveći broj Srba (a pogotovo od kako je krštavanje uzelo
maha, od '90-tih godina prošloga veka) kršten oblivanjem vode na glavu (i
to bivajući sasvim zdrav a ne teško bolestan), na način za koji Milin tvrdi
da ga ''Crkva ne smatra pravilnim''? Sa druge strane, Milin i vladika
Nikolaj pominju i ''krštenje krvlju'', iako takav pojam ne postoji nigde u
Svetom pismu, niti se na njega na bilo koji način ukazuje. U Bibliji su
naravno zabeleženi slučajevi mučeništva zbog vere u Hrista, kakvo je bilo
npr. ubistvo Stefana (Dela 7. gl.), apostola Jakova Zevedejevog sina (Dela
12. gl.) kao i mnogih drugih bezimenih hrišćana. No, najverovatnije je da
je najveći broj njih u trenutku svoga mučeništva već bio kršten vodom na
osnovu svoje vere. A ukoliko se već i desilo da je neko bio pogubljen pre
nego što je bio uronjen u vodu (što je svakako moguće), takav bi svakako
bio spasen za večnost, ali ne zbog ''krštenja u krvi'', već zbog svog
opravdanja kroz veru u Hrista Spasitelja.
- Primeri spasenja nekrštenih osoba
Sveto pismo spominje primer čoveka koji je bio spasen a da nije
iskusio ni vodeno krštenje, niti pak mučeništvo radi Hrista (krštenje
krvlju), već je stradao kao razbojnik i zločinac. Reč je, svakako, o jednom
od razbojnika koji su bili raspeti sa Isusom na brdu Golgoti. Pre nego što
nešto više kažem o ovom događaju, poslušajmo šta je g-din Milin rekao
protiv ovog argumenta evanđeoskih hrišćana, kojim oni žele da opravdaju
svoj stav o tome da krštenje nije neophodno za spasenje:
''A kako je raskajani razbojnik prispeo u raj, a nije se prethodno
krstio? Znači krštenje ipak nije neophodni uslov spasenja – kažu baptisti.
Razbojnikov je slučaj specijalan, i Hristos nam taj slučaj nije
stavio za primer kao neko pravilo koga se mora svaki hrišćanin držati.
Dobro je pokajati se, ali nije dobro čekati poslednji trenutak kao razbojnik
na krstu. Osim toga ako razbojnik nije primio ''banju'' vodenog krštenja,
nije primio ni od koga ni propoved evan đelja, pa bi po baptističkom
prigovoru trebalo onda reći da se ljudi eto spasavaju i bez evanđelske
propovedi. Ako iz razbojnikovog slučaja izvedemo zaključak da krštenje
nije uslov spasenja, kao što to čine baptisti, onda iz istog slučaja možemo
izvesti zaključak da ni propoved evanđelja nije uslov vere i spasenja, jer
razbojniku niko nije držao evanđelske propovedi. Zato razbojnikov slučaj
treba ostaviti po strani kao primer izuzetno plodonosnog, zapravo
čudesnog, delovanja Božje blagodati.'' 22
22
Milin, navedeno delo, str. 306. Naglasak moj.
9
http://biblijskaistina.blogspot.com
Dakle, po Lazaru Milinu razbojnikov slučaj je specijalan, jer, šta
više, dokazuje da za spasenje (tobože po baptističkoj logici), nije potrebno
ni propovedanje o veri u Hrista Spasitelja. Sveto pismo naime jasno kaže:
''Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom
rečju.'' (Rimljanima 10:17).
Međutim, da li uistinu niko nije propovedao ovom razbojniku?
Šta je bilo onda to što je u njemu učinilo okretanje ka veri u zadnjim
časovima života? Istina je da je ovaj čovek živeo kao bezakonik i
bezbožnik sve do svoga hapšenja od strane Rimljana. Takođe, u prvim
časovima svoga raspeća on se rugao Hristu zajedno sa drugim raspetim
zločincem i masom naroda koja se nalazila u blizini:
''Isto tako su govorili prvosveštenici zajedno sa književnicima i
starešinama ismevajući mu se: druge je spasao, sebe ne može da spase; car
je Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo verovati u njega. Uzdao se u
Boga, neka ga sad izbavi, ako ga želi; jer reče: Božiji sam Sin. A isto tako
ga vređahu i razbojnici raspeti s njim.''23
''Hristos car Izrailjev – neka siđe sad s krsta, da vidimo i
poverujemo. Vređahu ga oni što su bili s njim raspeti.''24
Međutim, kako je vreme odmicalo, nešto se desilo u srcu ovog
čoveka. Iako je i sam bio u vrlo nezavidnoj poziciji, u vreme kada ga je
život polagano napuštao, ovaj razbojnik je, budući da je bio Izrailjac po
nacionalnosti, prizvao u sećanje sve ono što je od malena slušao o
jevrejskom Mesiji – koga su najavljivali mnogobrojni starozavetni proroci.
Pošto je Isusovo delovanje bilo javno, za njega su znali stanovnici ne samo
čitave Judeje, Galileje i Samarije, već i žitelji neznabožačkih oblasti,
Dekapolisa, Sirije, Fenikije itd25. Iako neveran i nekoliko sati pre svoje
smrti, razbojnik je uvideo istinu da je upravo čovek raspet u sredini, Isus iz
Nazareta, onaj Mesija i Car koga su Izrailjci vekovima očekivali. Evo
kako nas o ovom događaju izveštava evanđelist Luka:
''A jedan od obešenih zločinaca hulio je na njega govoreći: zar
nisi ti Hristos? Spasi samoga sebe i nas. A drugi mu odgovori
prekorevajući ga: zar se ni malo ne bojiš Boga – budući da si isto tako
23
24
25
Ev. po Mateju 27:41-44. Naglasak moj.
Ev. po Marku 15:32. Naglasak moj.
Vidi npr. u: Ev. po Mateju 4:23-25; 15:21-28. Dela ap. 26:26.
10
http://biblijskaistina.blogspot.com
osuđen? I, mi smo pravedno osuđeni, jer primamo što naša dela zaslužuju;
ovaj međutim nije učinio ništa neumesno. I reče: Isuse, seti me se kad
dođeš sa svojim carstvom. A on mu reče: zaista, zaista, kažem ti: danas ćeš
biti sa mnom u raju.''26
Ono što jasno uviđamo jeste činjenica da je razbojnik poverovao
da je Isus nebeski Car i Mesija, govoreći: ''seti me se kad dođeš sa svojim
carstvom'', i to u trenutku kada su i sami apostoli bili izgubili veru. Istina
je, naravno, da razbojniku nije niko propovedao dok je visio na krstu, ali je
istina i to da se on očigledno setio ranijih propovedi o budućem Mesiji
koje je čuo u jevrejskim sinagogama, koje je nekada bio posećivao.
Povezujući propovedana proročanstva koja je čuo, sa onim što je sagledao
u više nego blagoslovenom životu a sada i raspeću, na drveni krst
prikovanog Galilejca, mogao je da zaključi samo jedno. Isus iz Nazareta
jeste prorečeni Mesija i Car Izrailja, Spasitelj koji na sebe preuzima sva
bezakonja grešnog sveta.27 Apostol Jovan, u vezi ovakve vere pojedinca,
izričito tvrdi u svojoj poslanici sledeće:
''Svako, ko veruje da je Isus Mesija, rođen je od Boga (...) Ovo
napisah vama koji verujete u ime Sina Božijeg, da znate – da imate večni
život.''28
Način na koji je, dakle, razbojnik spasen nije nikakav ''specijalan
slučaj'' već pravilo koje govori o tome da se čovek spasava pred Bogom
jedino kroz veru u Hrista Spasitelja i rođenje od Boga, bez ikakvih svojih
zasluga, dobrih dela ili verskih obreda, o čemu smo uostalom dovoljno
detaljno govorili u prethodna dva poglavlja. Međutim, ono što nije sasvim
pošteno od pomenutog pravoslavnog autora jeste to što je od (neupućenih)
čitalaca sakrio svoje verovanje u pravi razlog spasenja ovog raspetog a
nekrštenog čoveka. Kao što ćemo se uveriti, po učenju Istočne crkve,
pomenuti zločinac je bio spasen iz razloga što je samoga Gospoda Isusa
Hrista bio time zadužio – dok je ovaj još bio beba u Marijinom naručju.
Evo šta nam o ovom ''zaduženju Hristovom'' govori sveto predanje:
''Kada pravedni Josif, Prečista Djeva i Bogomladenac iđahu u
Egipat, njih u jednom pustom mestu napadoše razbojnici i htedoše da mu
uzmu magarca, na kome oni nošahu nešto malo što im beše potrebno za
put, a na kome pokatkad i Mati s Detetom putovaše. Međutim jedan od tih
razbojnika, ugledavši neobično lepo Detence, zadivi se tako neobičnoj
26
27
28
Ev. po Luki 23:39-43. Naglasak moj.
Proročanstvo proroka Isaije, sadržano u 53. poglavlju njegove knjige.
1. posl. Jovanova 5:1, 13. Naglasak moj.
11
http://biblijskaistina.blogspot.com
lepoti i reče: Kad bi Bog uzeo na sebe telo čovečije, ne bi bio lepši od ovog
deteta! – I naredi taj razbojnik ostalim drugovima svojim, da ništa ne
uzimaju od ovih putnika. Ispunjena blagodarnošću prema ovako
velikodušnom razbojniku Presveta Djeva reče mu: ''Znaj, da će te ovo
Dete nagraditi divnom nagradom zato što si Ga danas sačuvao''. Ovaj
razbojnik beše onaj sami, koji docnije, pri raspeću Gospoda Hrista, bi
obešen na krstu s desne strane, i kome Gospod reče: Danas ćeš biti sa
mnom u raju (Lk. 23, 43). I ispuni se proročansko predskazanje Božje
Matere, da će ga ovo Dete nagraditi. A ime tom blagorazumnom
razbojniku beše Diomaz, dok onome drugome, raspetome s leve strane
Gospoda, beše ime Gestas.'' 29
Kao što vidimo, razbojnik po imenu Diomaz je bio nagrađen
spasenjem zato što je nekada davno poštedeo od pljačke svetu porodicu i
to zbog lepote bebe Isusa. Hristos je očigledno morao da spasi razbojnika,
jer ga je time obavezala ''Presveta Majka Božja'' još dok je On bio u
pelenama. Već smo ranije govorili o tome da se spasenje po delima, a
pogotovo spasenje zbog ''ranijeg Božijeg zaduženja'' nigde ne naučava u
Bibliji i da je u suštoj suprotnosti sa evanđelskom porukom. Ipak, ovo nije
i jedini primer spašenog koji nije iskusio bilo kakvo krštenje (vodom ili
krvlju). Primera ima još, pa čak i u samom svetom predanju, kome, po
pravoslavnima, isto tako moramo verovati kao i Božijoj Reči. Događaj
koji je opisan u narednom tekstu, odigraće se za vreme strašnoga suda, a
potiče iz vizije koju je o njemu imao prepodobni Grigorije iz IX veka:
''Posle ovih, odvoji Gospod sa leve strane i one koji su bili
duhovno slepi i koji nisu živeli po volji Božjoj. Na njima nije bilo
nikakvog zla, bili su skoro kao pravednici. I pogleda Gospod na njih, i ne
razgnjevi se, nego se razgnjevi na roditelje njihove, zato što ih nisu
prosvetili svetim hrišćanskim krštenjem. I reče Gospod da im se da
poslednje mesto na zapadu, i da naslede neki mali deo večnoga života, bez
gledanja lica Božjeg. A oni zavikaše: Vladiko i Gospode, blagosloven si
Ti i blag, i milostiva srca. Ti si Gospodar od života i smrti, uzeo si nas
prevremeno iz zemaljskoga života, po nekakvim čudnim tajnama tvojim.
No za jedno Te molimo, opomeni nas se, Gospode! I Gospod im darova
malo svoga dara i dobitka. To su bila deca hrišćanskih roditelja koja ne
poneše svetoga krštenja. A sva behu jednakoga rasta.''30
Dakle, deca koja nisu bila krštena, i koja nisu živela po Božijoj
volji (znači to su bila velika deca a ne bebe), a ''ličila na pravednike'' –
29
30
Justin Popović, Žitija svetih za 26. decembar, str. 747-748. Naglasak moj.
Posle smrti, Manastir Mileševa, 1991. god. str. 24. Naglasak moj.
12
http://biblijskaistina.blogspot.com
dobila su mesto u raju. Doduše, to je bio neki ''zapadni kraj raja'' gde se
nasleđuje ''mali deo večnog života'' – bez gledanja Božijeg lica, ali ipak –
raj je raj. Naravno, nije potrebno puno mudrosti i preveliko poznavanje
Svetog pisma da bi se zaključilo da se ne može biti u raju a naslediti ''mali
deo večnog života'' (jer ako je ''mali deo'' onda nije večan), niti je moguće
biti u nebeskom blaženstvu a istovremeno daleko od Božijeg lica. Takođe
je nemoguće da neko ko ne izvršava Božiju volju stigne u raj, a da pritom
liči na pravednika jer na njemu nema nikakvog zla. Na pravu zbrku
ovakvih oprečnih izjava kojim nam sveto predanje saopštava šta će se zbiti
na poslednjem sudu, Biblija daje veoma konkretne odgovore. Najpre, sam
Gospod Isus, kao i apostol Jovan, kazuju da je nemoguće ući u raj onome
koji ne izvršava Božiju volju:
''Neće ući u carstvo nebesko svaki koji mi govori: Gospode,
Gospode, nego ko čini volju Oca moga koji je na nebesima.''31
''A svet i želja za njim prolazi; ko pak tvori volju Božiju ostaje
doveka.''32
''I u njega neće ući ništa nečisto, ni onaj što čini nešto gnusno i
lažno, nego samo oni koji su upisani u Jagnjetovoj knjizi života.''33
Takođe, viđenje koje je imao Grigorije u devetom veku posle
Hrista znatno se razlikuje od Jovanove otkrivenjske vizije iz prvog veka i
po pitanju ''gledanja Božijeg lica''. Pismo naime tvrdi da će svi stanovnici
raja gledati Božije lice, i da će Njegovo ime biti zapisano na njihovim
čelima:
''I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u
njemu (u Nebeskom Jerusalimu; prim. I. S.), i služitelji njegovi služiće
mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći
neće više biti i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih
Gospod Bog obasjavati i carevaće u sve vekove.''34
Ovo viđenje je, znači, ne samo oprečno učenju Svetog pisma,
nego se protivi i pravoslavnoj nauci koja govori o nemogućnosti dostizanja
raja od strane onih koji nisu kršteni vodom ili krvlju, što nam na kraju
krajeva dokazuje da je učenje Istočne crkve samo sebi kontradiktorno.
31
32
33
34
Ev. po Mateju 7:21. Naglasak moj.
1. posl. Jovanova 2:17. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 21:27.
Otkrivenje Jovanovo 22:3-5. Naglasak moj.
13
http://biblijskaistina.blogspot.com
Sa druge strane, sveto predanje i pravoslavna
izveštavaju i o mogućnostima da ljudi, kada blizu
rukopoloženih sveštenika koji poseduju svetoduhovsku silu
prejemstva, a nalaze se na samrti, mogu da budu krštavani
običnih vernika (laika):
nauka nas
njih nema
apostolskog
i od strane
''Krštenje samo vršio je pogruženjem u vodu tri puta, u ime Oca i
Sina i Sv. Duha, episkop, prezviter ili izuzetno i subsidijarno i đakon a u
slučaju nužde, da ne bi niko od onih, koji ho će da se u samrtnoj opasnosti
krste, ostao nekršten, mogli su krstiti i lajici.''35
Oni drugi, koji ne bi imali tu ''sreću'' da ih krsti neko od vernika –
mirjana, a slutili su da im se bliži smrt, krštavali su sami sebe u reci,
izlazili iz kuće po kišovitom vremenu – da bi im se to uračunalo umesto
krštenja ili pak imali privilegiju da ih krste sami anđeli nebeski.
Poslušajmo neke izveštaje iz pravoslavnog predanja:
''Sv. Drosida. Kći cara Trajana. Bi uhvaćena sa drugih pet žena
gde noću sakuplja tela postradalih mučenika za Hrista, i zbog toga od cara
ljuto nakarana. Onih pet žena behu teško mučene i najzad bačene u
rastopljen bakar, gde duše svoje predadoše Gospodu svome. A Drosida
osta pod strogom stražom carskom. No ona izbeže iz dvora i sama sebe
krsti u jednoj reci. Posle osam dana predade dušu svoju Bogu.'' (Ohridski
Prolog vladike Nikolaja, 22. mart);
''Sv. muč. Lup. Ovaj sveti muž beše sluga i sv. Dimitrija,
vojvode solunskog. (...) Kako Lup još ne beše kršten, mada beše hrišćanin,
to se on moljaše Bogu, da Bog nekako ustroji njegovo krštenje pre smrti.
Utom se iznenadno proli voda iz oblaka na svetog mučenika, i tako on
primi krštenje sviše. Posle velikih muka bi posečen i preseli se u Carstvo
nebesko.'' (23. avgust);
''Sv. muč. Filimon (...) No kada Filimon stupi pred idole,
najedanput zasija svetlost hrišćanske vere u srcu njegovom i on se prekrsti.
Potom izađe i poče vikati: ''Hrišćanin sam! Sluga Hrista Boga živoga!''
Čuvši ovo sudija, nasmeja se, misleći da se Filimon podsmeva hrišćanima.
Potom Filimon bi mučen groznim mukama. Dažd s neba pade na njega i
krsti ga.'' (14. decembar);
35
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 432. Naglasak moj.
14
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Sv. muč. Konon Isavrijski. Poučen bi u veri Hristovoj i kršten
u ime Presvete i Životvorne Trojice od samoga Arhangela Mihaila. I do
same smrti njegove nevidljivo ga je pratio ovaj Arhistratig Božji.'' (5.
mart).36
Više je nego nepotrebno na ovom mestu isticati da u
prvovekovnoj hrišćanskoj praksi uopšte nije bilo slučajeva da su vernici
krštavali sami sebe, bili kršteni pljuskom za vreme kakve vremenske
nepogode ili rukom anđela – koji, prema Gospodnjem nalogu datom
apostolima37, nisu ni poslati da to čine. Sa druge strane, kao da
pravoslavnima nije dovoljno to što zagovaraju nebiblijsko učenje o
krštenju, kao i njegovo nepravilno sprovođenje oblevanjem ili prskanjem
vodom, oni dopuštaju da krštenje bude obavljeno (u nedostatku vode) i
nečim što uopšte ne liči na materijalni element u kome su obavljana
krštenja u apostolskom prvovekovnom hrišćanstvu. Evo šta čitamo o
mogućim načinima krštavanja u posebnim hitnim slučajevima, kada
postoji opasnost da neko umre bez krštenja (i otputuje u večnost bez
mogućnosti spasenja):
''Malo ljudi zna da u potrebi, ako čovek umire i postoji opasnost
od nasilne ili prirodne smrti, svaki mirjanin može da krsti. On može to da
obavi sa malo vode, ili čak u nedostatku vode sa malo peska (!). Potrebno
je tri puta obliti (pokropiti ili posuti) glavu sa rečima: ''Krštava se sluga
Božji (IME) u ime Oca, amin (obliva) i Sina, amin (obliva) i SVETOGA
Duha, amin (obliva)''.38
Ovakvi primeri, koje nalazimo u okviru Istočne crkve, samo
dokazuju dokle se sve može stići sledeći naopaka i nebiblijska učenja o
onome o čemu su Hristos i apostoli izuzetno jasno govorili i pisali.
U pogrešno tumačenje i shvatanje Biblije od strane pravoslavnih,
a u vezi onoga što nazivaju ''svetom tajnom miropomazanja'', uverićemo se
u narednoj celini ovoga poglavlja.
SVETA TAJNA MIROPOMAZANjA
''Kroz svetu tajnu miropomazanja hrišćanin dobija posebne
darove Duha Svetog koji su mu potrebni za uzrastanje u moralnom životu,
u svetosti. Ovu svetu tajnu ustanovio je Gospod Isus Hristos, a apostoli
36
37
38
Naglasci na citatima iz Ohridskog prologa označeni kurzivom su moji.
Vidi u: Ev. po Mateju 28:19-20.
Sveti knez Lazar, br. 4 [24], Prizren 1998. god. str. 135. Naglasak moj.
15
http://biblijskaistina.blogspot.com
su je primenjivali nad vernicima posle njihovog krštenja. I danas se ona u
Pravoslavnoj Crkvi obavlja odmah posle krštenja, kao posebna sveta tajna,
a ne kao sastavni deo krštenja. Obavlja je sveštenik, pomazujući svetim
mirom izvesne delove tela (čelo, oči, nos, usta, uši, prsa, ruke i noge) uz
izgovaranje određene formule: ''pečat dara Duha Svjatoga''. Sveto miro
može da osveti samo arhijerej. To se vrši na sv. liturgiji na Veliki četvrtak.
Sprema se od ulja, vina i raznih mirisnih materija. Arhijerej tu osvećenu
materiju razdaje parosima za potrebe obavljanja ove svete tajne.'' 39
Upravo navedeni tekst nam daje na znanje kako glasi verovanje
Istočne crkve po ovom pitanju. Ono što je najvažnije da zapamtimo jeste
tvrdnja da je ovu svetu tajnu ustanovio Gospod Isus Hristos i da su je
apostoli primenjivali nad vernicima nakon njihovog krštenja.
Na osnovu Svetoga pisma ali i iz drugih istorijskih izvora lako
možemo da ustanovimo da li je ovaj navod pravoslavnih istinit. Naime,
kao što je svakom izučavaocu Biblije poznato, novozavetni spisi ni na
jednom jedinom mestu ne spominju da je Gospod i jednim slovom bilo šta
rekao o sv. tajni miropomazanja sa svim onim elementima koji se danas
vrše u Pravoslavlju, niti pak spominju da su apostoli bilo gde i kada
nekoga na ovaj način pomazali. Dokaze iz Svetog pisma za ovo učenje
možemo da dobijemo samo u slučaju da, poput pravoslavnih, vadimo
stihove iz konteksta ili ih tumačimo prilagođavajući ih, da bi dokazali
sopstvene vanbiblijske doktrine. Pre nego što načinimo pregled stihova
koje većinska crkva u Srbiji navodi radi potvrde svoga verovanja, želim da
ukratko spomenem nekoliko rečenica iz crkvene istorije Jevsevija
Popovića. Kao što ćemo se uveriti, ovaj istoričar tvrdi da se dogma o
miropomazanju postepeno razvijala, te da je tokom vekova bilo značajnih
razlika u njenom praktikovanju u zapadnom i istočnom delu iste
vaseljenske crkve. Takođe, istorijski podaci svedoče i o tome da je
pomazivanje uljem (hrizma) nazvana ''svetom tajnom'' tek u ''trećem
perijodu'' (prema hronologiji koju zastupa Jevsevije Popović) a to znači
tek posle 622. godine nove ere:
''Blagodatno sredstvo, kojim se dobiva Duh Sveti, davahu
apostoli Petar i Jovan u Samariji i Pavle u Efesu polaganjem ruku (...). Da
li je polaganjem ruku već u ova dva slučaja bilo spojeno i mazanje uljem,
ne kaže se.''40
''U pogledu davanja miropomazanja utvrdila se u drugom
perijodu razlika, koja je još ranije nastala između Istoka i Zapada. Na
39
40
Milin, Crkva i sekte, str. 316-317. Naglasak moj.
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 433. Naglasak moj.
16
http://biblijskaistina.blogspot.com
Istoku je naime tajnu miropomazanja davao svaki sveštenik odmah posle
krštenja pomazivanjem hrizmom (...), pri čemu se pomazivahu bar čelo,
oči, nozdrve, usta i uši, i izgovarala formula: Pečat dara Duha Svetoga. Na
Zapadu je pak sve općenitijim postajao običaj, da miropomazanje ne daju
sveštenici, nego episkopi, koji u tu svrhu putuju po svoj episkopiji, i da je
tajna davana pomazivanjem čela i polaganjem ruku. (...) Hrizma kao
materija istoimene tajne ili tajne miropomazanja, zove se na Istoku uvek
još samo hrizma (...) i tek u trećem perijodu kao i tajna, (...) hrizmu
osvećivahu episkopi na oltaru za vreme liturgije. Isprva ne beše određen
za to poseban dan, ali malo po malo došlo je do toga, da je op ćenito
određen za to Veliki Četvrtak, i na Istoku je naposletku osvećenje hrizme
postalo isključivo pravo najvišeg episkopa.''41
Kao što je uočljivo, radnje u vezi sv. tajne miropomazanja su
uobličene svetim predanjem a ne Svetim pismom. Međutim, veoma je
interesantno baciti pogled na pokušaje pravoslavnih da ovu ''sv. tajnu''
objasne i utemelje na Bibliji. Evo kako na temelju Božije Reči ovaj
sakrament objašnjava ''vrsni'' apologeta i borac protiv jeresi, Lazar Milin:
''A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao
govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i neka pije. Ko veruje u mene
– kao što reče pismo – iz njegova tela će poteći reka žive vode. Ovo je pak
rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još
ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen'' (Jn. 7, 37-39).
Kao što se vidi, ovo obećanje Spasiteljevo tumači nam sam
evangelist Jovan tako, da će oni koji, budući žedni, priđu Hristu da piju sa
njegovog izvora – to jest koji se krste i postanu članovi Njegove Crkve –
primiti Duha Svetoga u svoje vreme, kad posle proslavljenja Hristovog
Duh bude sišao.
Kratko: pokraj krštenja i posle krštenja postoji još jedan sveti čin
kroz koji će vernim biti saopšteni darovi Duha svetog. Tako su to shvatili
apostoli pa su to i primenjivali. Evo biblijskog svedočanstva:
''Apostoli koji su bili u Jerusalimu, čuvši da je Samarija primila
reč Božju, poslaše im Petra i Jovana, koji siđoše i pomoliše se Bogu za
njih – da prime Duha Svetoga; još, naime ni na jednog od njih ne beše
sišao, nego su bili samo kršteni u ime Gospoda Isusa. Tada staviše ruke na
njih te primahu Duha Svetoga'' (Del. ap. 8, 14-17).
Kao što se jasno vidi iz teksta, Samarjani su prvo bili kršteni.
Međutim apostoli to još nisu smatrali dovoljnim za pravo uzrastanje u veri.
Smatrali su da pokraj krštenja treba još i da ''polože ruke na njih'' da bi
primili Duha Svetoga. Nama sumnje, taj postupak nije potekao iz njihove
41
Navedeno delo, str. 649-650. Naglasak moj.
17
http://biblijskaistina.blogspot.com
lične inicijative. Oni su o tome morali biti poučeni od samog Spasitelja,
iako nam ta neposredna pouka nije nigde zapisana u Svetom Pismu. Da je
takva pouka postojala to proizilazi iz same činjenice što apostoli tako
postupaju. Evo još jednog biblijskog primera koji svedoči to isto.
''A kad je Apolos bio u Korintu, Pavle prošavši gornje oblasti
dođe u Efes u tu nađe učenike. Njima reče: jeste li primili Duha Svetoga
kad ste poverovali? Odgovoriše mu: nismo ni čuli da postoji Duh Sveti.
Reče im još: u ime čega ste kršteni? A oni rekoše: u ime Jovanovog
krštenja. Na to Pavle reče: Jovan je krstio pokajničkim krštenjem govoreći
narodu da poveruje u onoga koji za njim dolazi, to jest u Isusa. Kad to
čuše, krstiše se u ime Gospoda Isusa. I kad je Pavle položio ruke na njih,
siđe Duh Sveti na njih, pa govorahu jezicima i prorokovahu'' (Del. ap. 19,
1-6).''42
Ukoliko pažljivo pročitamo upravo navedeni tekst uvidećemo niz
neslaganja Milinovih tumačenja sa stvarnim učenjem Svetog pisma.
Naime, biblijski tekst sa početka navoda, koji je izrečen od strane
Gospoda Isusa a zapisan od strane evanđeliste Jovana, govori o silasku
Svetog Duha na svaku pojedinu osobu u trenutku njenog poverovanja u
Spasitelja, nakon Njegovog proslavljenja na nebu i ustanovljavanja
zemaljske Crkve. Duh Sveti će, po Gospodnjim rečima, postati kao reka
sveže tekuće (žive) vode u životu pojedinca, te ovaj više nikada neće biti
duhovno žedan. Uostalom, Milin je ovu Hristovu pouku protumačio kao
da se odnosi na krštenje i pripajanje Crkvi, iako takvo značenje iz teksta
uopšte nije izvodljivo. Navedeni tekst se, dakle, odnosi na delovanje
Svetog Duha u životu vernika pa uopšte nije jasno zbog čega se od strane
pravoslavnih dovodi u vezu sa ''ustanovljavanjem sv. tajne
miropomazanja'', kada se o njoj ni na posredan način nigde ne govori?
(Sličnu pouku o ''živoj vodi'' je Gospod izrekao i Samarjanki u četvrtoj
glavi ev. po Jovanu, ali to svakako nije značilo da je ova žena trebala na
bilo koga da ''polaže ruke'' da bi ovaj dobio Svetog Duha.)
Sa druge strane, navodi iz Dela apostolskih, u kojima se spominje
silazak Svetog Duha na vernike nakon njihovog krštenja i polaganja ruku
apostola, takođe ništa ne dokazuje po ovom pitanju. Naime, ne samo da se
ovde nigde ne spominje ''miropomazanje'' (što je glavni razlog Milinovog
navođenja ovih tekstova), nego je istina da u Delima apostolskim nalazimo
i na sasvim suprotan redosled dešavanja što se tiče silaska Sv. Duha i
nečijeg krštenja (što bi očigledno trebalo, po Milinovom načinu
dokazivanja, da znači da se ''miropomazanje'' može vršiti i pre krštenja).
Evo i primera. Prilikom krštenja Etiopljanina u 8. poglavlju Dela
apostolskih nije zapisano da je Duh Sveti sišao na njega ni pre a ni posle
42
Milin, navedeno delo, str. 317.
18
http://biblijskaistina.blogspot.com
njegovog uronjenja u vodu. Filip nije položio ruke na njega a nisu se
ispoljili ni razni duhovni darovi – proroštva i govorenje čudnim jezicima.
Sa druge strane, u kući kapetana Kornilija u 10. poglavlju, na slušaoce
Petrove propovedi koji su poverovali najpre je sišao Sveti Duh (bez
polaganja ruku) ispoljivši svoja čudesna znamenja, a tek potom je usledilo
krštenje:
''Dok je Petar još govorio ove reči, siđe Duh Sveti na sve koji su
slušali govor. I zadiviše se verni iz obrezanja koji su došli s Petrom, što se
i na mnogobošce izlio dar Svetoga Duha; jer su ih slušali kako govore
jezike i veličaju Boga. Tada odgovori Petar: može li ko da uskrati vodu, da
se ne krste ovi koji su primili Duha Svetoga kao i mi? I zapovedi da ih
krste u ime Isusa Hrista.''43
Slučaj koji opovrgava pravoslavno gledište se zbio i prilikom
krštenja tamničara i njegovog doma u Filipima (16. pogl.); prvo su
poverovali, pa bili kršteni – a da nije zapisano u kom se momentu spustio
Sveti Duh, niti nam se išta saopštava o polaganju ruku. Iz ovih razloga je
veoma neuputno uzimati primere iz ove novozavetne knjige radi
dokazivanja neke kasnije ustanovljene obredne radnje kao što je
miropomazanje, a iz prostog razloga što bi se različitim tekstovima mogla
podupreti mnoga učenja (pa i redosled: miropomazanje a zatim krštenje).
Možda najbolji dokaz činjenice da se Sveti Duh useljava u srce čoveka pre
krštenja, prilikom poverovanja u poruku propovedi evanđelja, dao je ap.
Pavle u poslanici Galatima:
''Želim samo ovo da doznam od vas: jeste li primili Duha na
osnovu dela zakona ili time što ste čuli propoved o veri? (...) Koji vam,
dakle daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to zbog dela zakona ili
što ste čuli propoved o veri?''44
No, da se osvrnemo ukratko i na poslednji deo Milinovog
''dokaznog materijala''. Reč je o tekstu koji se nalazi u Delima apostolskim
19. glavi, a opisuje krštenje i polaganje ruku nad vernicima u Efesu od
strane apostola Pavla. Kao krunski dokaz da na osobu koja je krštena ne
silazi Sveti Duh ukoliko se nad njom ne izvrši i miropomazanje,
pravoslavni apologeta navodi ovaj tekst. Primer krštenih Efešana koji nisu
43
Dela apostolska 10:44-48. Naglasak moj.
Poslanica Galatima 3:2, 5. Pavle, dakle, ne postavlja pitanje: ''Da li ste Duha
primili nakon izvršenja svetih tajni krštenja i miropomazanja ili na temelju dela
zakona?'', već jasno ističe poverovanje propovedi o veri kao uslov za primitak
Svetog Duha. U posl. Rimljanima 10:17 ovaj apostol je jasno istakao da ''vera
potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju''.
44
19
http://biblijskaistina.blogspot.com
ni čuli da postoji Sveti Duh, očito jasno govori u korist izvođenja još jedne
svete tajne, prilikom koje će krštenik primiti ''pečat dara Duha Svetoga''.
No, da li je baš tako? Ovakav zaključak se može izvesti samo iz površnog
iščitavanja Lukinog zapisa. Ipak, ukoliko uz ovaj tekst pročitamo i
poslednji deo 18. poglavlja (od 24. do 28. stiha), dobi ćemo sledeći uvid u
pomenuta dešavanja:
- Učenike koje je Pavle našao u Efesu (19:1), krstio je ''u ime
Jovanovog krštenja'' Apolos rodom iz Aleksandrije 45, koji je i sam bio
upoznat samo sa krštenjem koje je obavljao Jovan Krstitelj (18:24,25), ali
ne i sa hrišćanskim krštenjem;
- Zbog ovog Apolosovog propusta u naučavanju i krštavanju,
kod sebe su ga primili i detaljnije poučili u veri Akila i Priskila, ljudi koji
su u veri bili utemeljeniji (18:26);
- Nije istina da učenici u Efesu nisu čuli niti pak primili Svetog
Duha zbog toga što nisu bili ''miropomazani'', već zato što još uvek nisu ni
bili kršteni hrišćanskim krštenjem, već onim koje je Jovan vršio u Palestini
pozivajući Izrailjce da se pokaju i kao takvi uđu u nastupajuće nebesko
carstvo;
- Nakon Pavlovog objašnjenja i propovedanja o veri u Hrista, ovi
učenici su bili kršteni u ime Gospoda Isusa (tj. u ime Oca, Sina i Svetoga
Duha) (19:5,6);
- Nakon polaganja ruku i silaska Svetog Duha, učenici su dobili
darove proricanja i ''govorenja u jezicima''.
Iako je ovom prilikom silazak Svetog Duha na novokrštene bio
povezan sa polaganjem ruku apostola (što nije obavezno moralo biti
slučaj, kao što sam objasnio ranije), za pravoslavne ovaj primer i nije baš
upotrebljiv. Naime, ukoliko žele da ga primene na sebe u potpunosti – kao
što se trude, svi novokršteni i miropomazani pravoslavni vernici bi trebali
da ispoljavaju i čudne znake, poput proricanja i tečnog govorenja svetskim
govornim jezicima koje ranije uopšte nisu ni učili niti znali.46 No, očito je
da se nakon pravoslavnog krštenja i miropomazanja to ne događa, pa stoga
45
Iako nam sveti tekst to izričito ne kaže, možemo sa sigurnošću da pretpostavimo
da je njihov krstitelj bio Apolos, a kao dokaz navodimo i činjenicu da su oni bili
kršteni u ''ime Jovanovog krštenja'' (kojeg je Apolos jedino poznavao) a ne
hrišćanskog u ''ime Oca, Sina i Svetoga Duha'' sa čijim vršenjem ovaj nije bio
upoznat.
46
Ovaj fenomen je vezan za silazak Svetog Duha na hrišćane u prvom veku, a
najavljen je od strane Gospoda Isusa Hrista pre njegovog vaznesenja na nebo (Mk.
16:17). Sveti Duh je omogućio hrišćanima iz rane Crkve da slavljenjem Boga na
drugim govornim jezicima ukažu neverujućim Judejima da je nastupio novi period,
u kome će radosna vest o spasenju biti propovedana svim narodima na svetu. Vidi
u: Dela apostolska 2:4-11; 10:46; 11:15-18; 19:6; 1. Kor. 12:7-11; 14:21-22.
20
http://biblijskaistina.blogspot.com
ni drugi ''segmenti'' dokaza iz poslednje navedenog biblijskog teksta, kojeg
je Milin citirao, nisu ''pravovaljani'' i primenljivi u slučaju vršenja prve dve
svete tajne u okviru Istočne crkve.
No, pošto je očigledno da pravoslavni povezuju silazak Sv. Duha
sa svojom miropomazanjem, želim da se u ovom proučavanju osvrnemo
na istoriju i značaj pomazivanja uljem u delu Biblije u kojem se ono zaista
pominje.
- Pomazanje uljem u Starom Zavetu
Pomazanje uljem se u knjigama Starog zaveta spominje na više
mesta. Ulje za pomazanje Božijih slugu (sveštenika, careva i proroka) je
predstavljalo spoljašnji vidljivi znak nevidljivog prisustva Svetog Duha u
životu pojedinca. Verovatno otuda i potiče ideja o miropomazanju u
Istočnoj (i Zapadnoj) crkvi kao znaku prisustva Svetog Duha u životu
novokrštenog. Međutim, pomazanje koje je opisano u starozavetnim
spisima se umnogome razlikuje po značenju od sakramenta kojeg
proučavamo. Najpre, u tom istorijskom periodu nije bilo krštavanja, a
pogotovo ne u ime Oca, Sina i Svetoga Duha. Nije postojala ni Hristova
Crkva, a pomazivanje se ipak vršilo na maločas pomenutim grupama ljudi.
Evo na koji način se spravljalo sveto ulje za pomazanje u Starom zavetu,
kao i koja su ograničenja važila u vezi njegove primene:
''Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Uzmi mirisa najboljih:
smirne najčistije pet stotina sikala i cimeta mirisavoga pola toliko, dvjesta
pedeset, i iđirota takođe dvjesta pedeset, i kasije pet stotina mjerom
svetom, i ulja maslinova jedan in. I od toga načini ulje za sveto
pomazanje, ulje najbolje vještinom apotekarskom; to da bude ulje svetoga
pomazanja. I njim pomaži šator od sastanka i kovčeg od svjedočanstva, i
sto i sve sprave njegove, i svijetnjak i sprave njegove, i oltar kadioni, i
oltar na kojem se prinosi žrtva paljenica, i sve sprave njegove, i
umivaonicu i podnožje njezino. Tako ćeš ih osvetiti, te će biti svetinja nad
svetinjom, i što ih se god dotakne biće sveto. Pomaži i Arona i sinove
njegove, i osvetićeš ih da mi budu sveštenici. A sinovima Izrailjevijem
kaži i reci: ovo neka mi bude ulje svetoga pomazanja od koljena do
koljena vašega. Tijelo čovječije neka se ne maže njim, niti pravite takoga
ulja kako je ono; sveto je, neka vam bude sveto. Ako li bi ko načinio tako
ulje ili namazao njim drugoga, istrijebiće se iz naroda svojega.''47
47
2. Mojsijeva 30:22-33. Naglasak moj.
21
http://biblijskaistina.blogspot.com
Iz upravo navedenog teksta uviđamo koji je bio jedini pravilan
način spravljanja i upotrebe svetog ulja. Gospodnja naredba se odnosila na
pomazanje, a samim tim i osvećenje celokupnog šatora od sastanka sa
svim bogoslužbenim predmetima. Mesto Božijeg prebivanja je moralo da
bude sveto, a to se postizalo simboličkim osvećenjem kao znakom
istinitog Božijeg duhovnog prisustva. Pomazani su bili i Aron (Mojsijev
brat) i njegovi sinovi kao sveštenici, čija je dužnost bila da prinose žrtve
na velikom oltaru koji se nalazio u dvorištu ispred šatora, poučavaju narod
u veri i obavljaju ostale bogoslužbene aktivnosti. Ostalom narodu je bilo
striktno zabranjeno da spravlja ovakvu pomast i da pomazuje sebe – jer bi
u suprotnom od Gospoda bio kažnjen smrću. Ulje pomazanja koje je bilo
izliveno na glavu prvosveštenika Arona spominje se i u jednom od
psalama:
''Kao dobro ulje na glavi, koje se stače na bradu, bradu
Aronovu, koje se stače na skut od haljine njegove.''48
O pomazivanju uljem Izrailjskih careva, čitamo na više mesta u
Starom zavetu:
''A Gospod bješe objavio Samuilu dan prije nego dođe Saul,
rekavši: Sjutra u ovo doba poslaću k tebi jednoga čovjeka iz zemlje
Venijaminove, njega pomaži da bude vođ narodu mojemu Izrailju, i on će
izbaviti moj narod iz ruku Filistejskih. Jer pogledah na narod svoj, jer vika
njegova dođe do mene. I kad Samuilo ugleda Saula, reče mu Gospod: eto
čovjeka za kojega ti rekoh; taj će vladati mojim narodom. (...) Tada
Samuilo uze uljanicu, i izli mu ulje na glavu, pa ga cjelova, i reče mu: eto,
nije li te pomazao Gospod nad našljedstvom svojim da mu budeš vođ?''49
''A Gospod reče Samuilu: dokle ćeš ti plakati za Saulom kad ga ja
odbacih da ne caruje više nad Izrailjem? Napuni rog svoj ulja, i hodi da te
pošljem k Jeseju Vitlejemcu, jer između njegovijeh sinova izabrah sebi
cara. (...) Tada Samuilo uze rog s uljem i pomaza ga usred braće njegove; i
siđe Duh Gospodnji na Davida i osta na njemu od toga dana.''50
''I Sadok sveštenik uze rog s uljem iz šatora, i pomaza Solomuna.
Potom zatrubiše u trubu i sav narod reče: da živi car Solomun!''51
48
49
50
51
Psalam 133:2.
1. Samuilova 9:15-17; 10:1. Naglasak moj.
1. Samuilova 16:1, 13. Naglasak moj.
1. Carevima 1:39.
22
http://biblijskaistina.blogspot.com
Takođe, prorok Ilija je pomazao Azaila i Juja za careve dveju
država, a Jelisija za proroka:
''Tada mu reče Gospod: idi, vrati se svojim putem u pustinju
Damaštansku, i kad dođeš pomaži Azaila za cara nad Sirijom. A Juja sina
Nimsijina pomaži za cara nad Izrailjem, a Jelisija sina Safatova iz Avel –
Meole pomaži za proroka mjesto sebe.'' 52
Ono što bismo uopšteno mogli da zaključimo jeste da je
pomazivanje uljem predstavljalo određenu vrstu predodređenja za službu
na koju je Gospod pozvao određene ličnosti (David, na primer, nije odmah
postao car iako se Gospodnji Duh spustio na njega nakon pomazanja. Ovaj
Božiji pomazanik je morao da sačeka na svoje krunisanje više godina od
izvršenja tog čina).53 Naravno, ova sveštenička, carska i proročka služba
imaju veoma malo zajedničkog sa ''svetom tajnom'' koju proučavamo, iako
uviđamo da postoje i određene ''pozajmljene'' sličnosti, kao što je npr.
silazak Svetog Duha na osobu nakon njenog pomazanja.
- Isus iz Nazareta kao Pomazanik Svetog Duha
Velika je istina Svetog pisma da je Isus iz Nazareta ispunio na
sebi svu starozavetnu simboliku koja je na Njega ukazivala. On je sam
rekao:
''Ne mislite da sam došao da razrešim zakon i proroke; nisam
došao da razrešim nego da ispunim.'' 54
Apostol Pavle dodaje:
''Da vas, dakle, niko ne osuđuje za jelo, ili za piće, ili za kakav
praznik, ili mladinu, ili subotu; ovo je sve samo sen onoga što će doći, a
stvarnost je Hristos.''55
U Gospodu Isusu Hristu su našle svoje ispunjenje sveštenička,
carska i proročka služba, koje su bile samo bleda senka blistave
novozavetne stvarnosti. Naime, sama reč ''Hristos'' (na grčkom) ili
''Mesija'' (Mašijah - na hebrejskom), prevedene na srpski znače:
''Pomazanik''. U malopređašnjem proučavanju uvideli smo da su
52
53
54
55
1. Carevima 19:15-16.
Vidi: 2. Carevima 5:1-5.
Ev. po Mateju 5:17.
Poslanica Kološanima 2:16-17. Naglasak moj.
23
http://biblijskaistina.blogspot.com
starozavetni pomazanici (Mesije, Hristosi) bili pomazivani svetim uljem
pomazanja kao simbolom duhovne Božije prisutnosti i blagonaklonosti
nad njima. Sa druge strane, onaj pravi Mesija – Hristos, Isus iz Nazareta,
bio je začet silom Duha Svetog u utrobi svoje majke kao Sin večitog Boga.
U momentu krštenja, na Njega je od Boga Oca sa neba sišao Sveti Duh u
telesnom obličju goluba, kada je i na vidljivi način bilo potvrđeno njegovo
mesijanstvo i poslanje za izvršenje Božije volje. Mnogobrojni delovi
Starog i Novog zaveta potvrđuju Isusovu svešteničku, carsku i proročku
službu.56 Ukoliko pročitamo sve raspoložive stihove koji govore o ovoj
temi, uverićemo se da su se mnoga drevna proročanstva o Isusu Mesiji
(Hristu) ispunila u objedinjenju svih službi starozavetnih pomazanika, i to
samo u jednoj osobi. A upravo iz razloga što je simbolika pomazanja iz
Starog zaveta ispunjena u Novom, u osobi Isusa Božijeg Sina, to
sledstveno tome znači da za njim više nema nikakve potrebe. I uistinu, u
spisima Novoga zaveta ne nalazimo pomen da je bilo ko vršio pomazanje
(uljem) nad bilo kime, osim ako izuzmemo ono pravo ''pomazanje'' koje
sam Bog čini Svetim Duhom nad svakom osobom koja poveruje u
Njegovog Sina kao Spasitelja.
- Novozavetno pomazanje vernika Svetim Duhom
U svome dokazivanju da su apostoli zasigurno pomazivali uljem
novokrštene radi primanja Svetog Duha, pravoslavni bogoslovi navode
njihove reči u kojima oni zaista govore o ''pomazanju'' novozavetnih
vernika. Prema apologetskoj misli Lazara Milina, iznalaženje ovog pojma
u Novom zavetu predstavlja potvrdu da su prvi Hristovi učenici i te kako
znali za ovu svetu tajnu i praktikovali je od najranijeg doba. Evo kako
Milin objašnjava ove apostolske navode:
''Da bi zaštitio vernike od onih koji ih zavode, dakle od ondašnjih
sektaša i jeretika, apostol Jovan piše: ''A vi imate pomazanje od Svetoga''.
''U vama ostaje pomazanje koje ste od Njega primili i nije vam potrebno
da vas ko poučava, nego kao što vas njegovo pomazanje uči o svemu, tako
je i istinito i nije laž, i kako vas je ono poučilo, tako ostajte u njemu'' (1.
Jan. 2, 20; 27).
56
Isus kao veliki prvosveštenik: Jevrejima poslanica 4:14-15; 5:5-7, 9-10; 7:2328; 8:1-2; 9:11-12, 24; 10:21. Isus kao Car nad carevima: 2. Samuilova 7:13-16;
Mihej 5:2; Lk. 1:31-33, Mt. 2:1-2; Jn. 12:12-15; 18:33-37; Otkrivenje 19:11, 16.
Isus kao najveći prorok: 5. Mojs. 18:15; Mt. 13:57; Lk. 13:33; 24:19; Jn. 4:19;
7:40.
24
http://biblijskaistina.blogspot.com
Apostol Pavle takođe spominje pomazanje, u vezi sa dobijanjem
dara Duha Svetog, pišući Korinćanima: ''A Bog nas sa vama učvršćuje u
Hristu, on nas je pomazao i zapečatio nas i dao Duha u naša srca'' (2. Kor.
1. 21-22).
Sasvim je pojmljivo da apostoli reč ''pomazanje'' ovde
upotrebljavaju u smislu unutrašnjeg nevidljivog dejstva duha Svetog na
dušu pomazanika. Ali, prirodno je upitati se, zašto oni to duhovno dejstvo
nazivaju pomazanjem? Da li taj izraz možda označava i spoljašnju radnju
koja služi kao vidljivi znak pomazanja Duhom, kao što su krštenje nazvali
''banjom'' zbog spoljašnjeg znaka ove svete tajne, to jest pogružavanja u
vodu. Ta misao je sasvim logična i verovatna, pa se iz toga može
zaključiti da apostoli nisu samo ''polagali ruke'' na novokrštene, nego da su
ih i pomazivali, ili su taj način vršenja ove svete tajne predali episkopima i
sveštenicima, s tim razume se, da se pre toga čita određena molitva, kao
što su činili i sami apostoli (Del. ap. 8, 15).
Svi ti elementi postoje u Pravoslavnoj Crkvi od doba
apostolskog...''57
Kao evanđeoski hrišćanin, koji zastupa uverenje da sveta tajna
miropomazanja nije bila praktikovana u prvovekovnoj Crkvi, zahvalan
sam g-dinu Milinu što je izneo napred navedene tvrdnje. Naime, iako je
najpre citirao tekstove u kojima se pominje ''pomazanje'' (što je, valjda,
trebalo da predstavlja dokaz da se pomazanje uljem od strane apostola
ipak vršilo), Milin je dodao i rečenicu koju sam posebno naglasio. Rekao
je da je ''sasvim pojmljivo da apostoli reč pomazanje upotrebljavaju u
smislu unutrašnjeg nevidljivog dejstva Duha Svetoga''. Dakle, uopšte nije
sigurno da je to značilo da su i bukvalno nekoga pomazivali! Na takav
zaključak navode i reči Gospoda Isusa zapisane u ev. po Jovanu 16:7-15,
gde se Sveti Duh naziva ''Duhom Istine'' koji će vernike koji ga prime
''uputiti u svu istinu'' (st. 13), a u vezi Milinovog citiranja teksta iz Prve
Jovanove 2:20, 27, koji govori o ''pomazanju'' koje čuva vernike od
duhovnih zastranjenja i prihvatanja lažnih nauka. Dakle, pomazanje koje
čuva vernike od prihvatanja krivoverja je sam Sveti Duh, a pomazanje je u
Starom zavetu bio Njegov vidljivi simbol. Milin dalje smatra da je sasvim
''prirodno upitati se zašto oni to duhovno dejstvo nazivaju pomazanjem?''
Odgovor na ovo pitanje je veoma jednostavan! Kao što je očigledno,
apostoli su upotrebljavali one starozavetne simbole koji su mogli dobro da
opišu nevidljivu duhovnu novozavetnu realnost. Uostalom, u vreme kada
su oni pisali poslanice hrišćani su čitali Sveto pismo koje se sastojalo
samo od knjiga Starog zaveta. U ovom delu Biblije se, na primer, na
mnogo mesta spominju pored pomazanja i obrezanje i prinošenje žrtava.
57
Milin, Crkva i sekte, str. 318. Naglasak moj.
25
http://biblijskaistina.blogspot.com
Iako u novozavetnoj Crkvi više ne postoji (za razliku od St. zaveta) obred
obrezanja, kao ni prinošenje žrtava, apostoli spominju ove starozavetne
radnje kao da i sami sa drugim hrišćanima u njima učestvuju - radi
oslikavanja duhovne realnosti i hrišćanske verske službe:
''U njemu ste i obrezani nerukotvorenim obrezanjem, - u
skidanju čulnog tela, - Hristovim obrezanjem, kad ste u krštenju s njim
sahranjeni; u njemu ste zajedno s njim vaskrsnuti verom u delotvornu silu
Boga koji ga je vaskrsao iz mrtvih.''58
''Ali ako se i kao žrtva izlivam na žrtvu i službu vaše vere,
radujem se i radujem se sa svima vama.''59
''Primio sam sve i imam u izobilju. Pun sam otkako sam od
Epafrodita primio što ste mi poslali, prijatan miris, dobrodošlu i
bogougodnu žrtvu.''60
U svim napred navedenim citatima i njihovim objašnjenjima se
krije, dakle, odgovor na Milinovo pitanje u vezi svrhe upoređivanja
58
Kološanima 2:11-12. Naglasak moj. Zavet između Boga i njegovog naroda (od
Avraamovog potomstva) u Starom zavetu se utvrđivao obrezanjem svakog muškog
deteta na osmi dan od njegovog rođenja. ''A ovo je zavjet moj između mene i vas i
sjemena tvojega nakon tebe, koje ćete držati: da se obrezuje između vas sve
muškinje. A obrezivaćete okrajak tijela svojega, da bude znak zavjeta između
mene i vas.'' 1. Mojs. 17:10-11. Apostol Pavle u posl. Rimljanima 4:11 objašnjava
da je Avraamovo obrezanje bilo spoljašnji znak njegovog opravdanja kroz veru i
pobožnog življenja (kao i odbacivanja greha i bezbožnosti). Upoređujući
starozavetno obrezanje sa novozavetnim ''duhovnim vaskrsenjem sa Hristom'',
Pavle u posl. Kološanima 2:11-12 kazuje da u dobu Crkve nije potrebno bukvalno
obrezivati vernike kad su oni već obrezani ''nerukotvorenim obrezanjem'' tj.
skidanjem čulnog tela (odbacivanjem grešnog i prihvatanjem pobožnog načina
života).
59
Filipljanima 2:17. Naglasak moj. Pavle ovde upoređuje sebe sa ''žrtvom koja se
izliva na žrtvu'' koju Filipljani prinose Bogu u vidu svoje verske službe. Stih na
koji pritom apostol misli, nalazi se u 3. Mojs. 2:1: ''A kad ko hoće da prinese na
žrtvu Gospodu dar, bijelo brašno neka bude žrtva njegova, i neka je polije uljem i
metne na nju kad.'' Dakle, simbolično, ulje je u ovom slučaju Pavlova ''žrtva koja
se izliva'' na ''žrtvu belog brašna'' koju prinose Filipljani.
60
Filipljanima 4:18. Naglasak moj. Pavle na ovom mestu, primenjujući
starozavetnu simboliku, upoređuje dobrovoljni dar (novac i druge potrebštine)
kojeg su mu Filipljani poslali radi sopstvenog izdržavanja, sa žrtvom koja se
prinosila u davna vremena među Izrailjcima. U 3. Mojs. 3:5 se spominje ''žrtva na
ugodni miris Gospodu''; dakle termini koje i apostol upotrebljava: ''I neka to zapale
sinovi Aronovi na oltaru zajedno sa žrtvom paljenicom, koja bude na drvima na
ognju. To je žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu.''
26
http://biblijskaistina.blogspot.com
nevidljivog delovanja Svetog Duha u životu hrišćanina sa starozavetnim
''pomazanjem''. Uostalom, iz maločas navedenog Milinovog teksta i sami
uviđamo da ni ovaj pravoslavni apologeta nije baš najsigurniji da li se
pored ovakvog svetoduhovskog delovanja sprovodio i sam čin spoljašnjeg
pomazivanja! Iako je, dakle, ovo prethodno stavio pod znak pitanja, ovom
svešteniku SPC nije zasmetalo da u daljem tekstu ustvrdi da je ''ta misao
sasvim logična i verovatna'' te da su apostoli pored polaganja ruku i
pomazivali novokrštene, ili da su pak (ako i dopustimo mogućnost da oni
lično to nisu radili) sasvim sigurno to zapovedili svojim naslednicima episkopima i sveštenicima. Na kraju svoje diskusije sa protestantima i
''sektašima'', koji smatraju da je ova sveta tajna nakon krštenja nepotrebna
i na Svetom pismu nezasnovana, a pored sve svoje nesigurnosti u
iznošenju tvrdnji u vezi ovog sakramenta, Milin je zaključio sledeće:
''a) Nije tačno da sveta tajna miropomazanja nema osnova u
Svetom pismu. Iz malopre navedenih citata vidi se očigledno da ona
počiva na Svetom pismu. b) Nije tačno da je ta sveta tajna pokraj krštenja
nepotrebna. Ako su je apostoli obavljali, a iz Svetog pisma vidimo
nesumnjivo da jesu 61, onda, znači, apostoli su je smatrali za potrebnu. A to
dalje znači da je sektaško gledište suprotno Svetom pismu.''62
Ipak, iz svih navedenih stihova Svetoga pisma, kao i iz podataka
iz crkvene istorije, postali smo uvereni da je ovakvom Milinovom
zaključku prava istina potpuno suprotstavljena. Sveta tajna
miropomazanja, očigledno, nije ustanovljena prvovekovnom apostolskom
naukom i praksom, već kasnijim mnogovekovnim razvojem i
oblikovanjem kroz sveto predanje, tj. učenje svetih otaca.
Još jedan od veoma jasnih primera nebiblijskog tumačenja
ranohrišćanskog naučavanja, a koje se pojavilo vekovima nakon smrti
poslednjeg od apostola, jeste i onaj koji se odnosi na čin večere
Gospodnje, ili kako je pravoslavni nazivaju – svete tajne pričešća. U
narednom delu ovog poglavlja ćemo jasno sagledati istinu i po pitanju
ovoga sakramenta.
61
Još jedanput moram da postavim više puta ponavljano pitanje: iz kojih se to
stihova nesumnjivo vidi da su apostoli vršili ovu ''svetu tajnu''? Ova Milinova
tvrdnja se u potpunosti kosi sa onim što nam je ranije bio saopštio.
62
Milin, navedeno delo, str. 318-319. Naglasak moj.
27
http://biblijskaistina.blogspot.com
SVETA TAJNA PRIČEŠĆA (EVHARISTIJE)
Kao što sam obećao prilikom proučavanja ove teme u trećem
poglavlju – u kome sam na temelju Biblije dokazao da pravoslavno (i
rimokatoličko) naučavanje o transupstancijaciji nije utemeljeno na svetim
tekstovima hrišćanstva, u ovom delu, u poglavlju o svetim tajnama, želim
da se zajedno osvrnemo unazad – u prošlost, i ustanovimo momenat
njegovog definisanja. Kao što ćemo se uveriti, bilo je potrebno da
protekne mnogo vekova od Hrista i apostola da bi se učenje o
transupstancijaciji definisalo onakvim kakvim danas postoji u Istočnoj
crkvi, a potpuno nasuprot tvrdnjama njenih bogoslova koji nastoje da nas
uvere da je ono u ovom obliku ustanovljeno još u prvom veku.
Pre nego što iznesem istorijske podatke o ovom pitanju, želim da
zajedno sagledamo kakve stavove pravoslavni zastupaju o evanđeoskim
hrišćanima koji su uvereni u simbolizam a ne bukvalno značenje Hristovih
reči u vezi hleba i vina koje je On blagoslovio prilikom tajne večere. Evo
šta o evanđeoskim vernicima kazuje Lazar Milin:
''A sektaši? Kojoj grupi oni pripadaju po ovom pitanju? Javno
neće da se odreknu Hrista kao što to učiniše oni nekadašnji i današnji
otpadnici. Takvo jedno odricanje ne bi im bilo ni u planu, jer tada ne bi
mogli Crkvu razarati iznutra. Da priznaju veru dvanaestorice, to jest da je
pričešće prava krv i pravo telo Hristovo, to ne mogu jer se protivi
njihovom racionalizmu. Našli su treći put: pričaj ti, Isuse, koliko god
hoćeš da ćeš nam ti dati svoje telo i svoju krv kao nebesku hranu i piće, mi
znamo da ti to ne misliš sasvim ozbiljno. Ti si to svakako hteo da kažeš da
će hleb i vino biti tek simvol tvoga tela i krvi, ili prosto uspomena na tvoju
poslednju večeru koju si imao sa učenicima. Eto, to je stav mnogih
sektaša! Dakle, hrišćanstvo bez Hrista!''63
Znači, evanđeoski hrišćani, oni koji prihvataju celokupno Sveto
pismo kao od Boga nadahnuto i ne bave se citiranjem biblijskih tekstova
tako da bi potvrdili svoje učenje – izostavljajući stihove koji im ''ne idu u
prilog'' - kao što to čine pravoslavni, nazvani su sektašima koji pogrešno
razumeju Isusove reči, a njihova vera se proglašava ''hrišćanstvom bez
Hrista''. Sa druge strane, naravno, evanđeoskim vernicima je vrlo drago što
su Gospoda shvatili upravo onako kako je On i želeo da bude shvaćen,
nasuprot onima koji, poput drevnih mnogobožaca, veruju da pijenjem vina
i jedenjem hleba prilikom rituala u sebe unose krv i telo svoga božanstva i
63
Milin, Crkva i sekte, str. 327-328. Naglasak moj.
28
http://biblijskaistina.blogspot.com
tako stiču besmrtnost (večni život).64 Evo šta o definisanju učenja o
transupstancijaciji od strane Zapadne i Istočne crkve kazuje Jevsevije
Popović:
''Spor o evharistiji poveo je oko 831. učeni franački monah,
kašnje opat u Korbeji, Pashazije Radbert, koji je u svom spisu ''De
corpore et sanguine Domini, O telu i krvi Gospoda'' o pretvaranju hleba i
vina u evharistiji učio, da pri tome doduše ostaje vid hleba i vina, ali se
pod tim vidom daje ono isto telo Hristovo, koje je Marija rodila , te mi u
pričešću primamo samo meso i krv toga tela. Od vajkada se smatralo, da
se hleb i vino u evharistiji pretvaraju u pravo telo i pravu krv Hristovu; ali
se u pojedinosti pretvaranja i u kvalitet toga pravoga tela i prave krvi
Hristove nije zalazilo. Izlaganje Pashazija Radberta, koje zalazi u detalje i
izgledaše odveć čulno, izazvalo je 844. sumnju drugih bogoslova, koji
smatrahu, da ne treba zalaziti u detalje pretvaranja, jer je to tajna, i da
evharističko telo Hristovo samo po prirodi ili po suštini treba smatrati
identičnim sa pravim telom Hristovim. S toga gledišta pobijahu
Pashazijevo učenje, kao odveć čulno, učeni opat u Fuldi Raban Mavar
(Hrabanus ili Rhabanus Maurus) nazvan primus Germaniae praeceptor,
prvi učitelj Nemačke, od 847. arhiepiskop u Majncu (umro 856.), i
franački monah Ratramno (Ratramnus) Korbejski (umro 868.), poznat
takođe kao učen bogoslov. Dalje je išao u pobijanju spomenutog učenja
čuveni ali ekscentrični Irac, koji je tada živeo u Franačkoj Državi, Jovan
Erigena Skot (Johanes Erigena Scotus, umro posle 887.), koji je pri tom
napustio i dotadašnje opće crkveno učenje o pretvaranju, i učio, da su telo
64
Veselin Čajkanović ističe sledeće u vezi ovog predmeta:
''U staroj veri, božanstvo se identifikuje sa svojim elementom; i, prema
tome, kada Grk o Dionisovom prazniku uzme u sebe vina, on veruje da je u sebe
primio samoga Adonisa. A sjedinjenje sa Bogom, to je najviši cilj u svakoj religiji.
Otuda je pijenje vina u izvesnim slučajevima, o izvesnim praznicima, imalo značaj
takozvane sakramentalne žrtve, to jest, sjedinjenja sa božanstvom.'' Čajkanović,
knjiga druga, str. 388. Takođe, i R. Woodrow, navodeći istoričara Vila Djuranta,
tvrdi da je verovanje u ''transupstancijaciju'' jedan od najstarijih obreda primitivne
religije. U naučnom delu Hasting's Encyclopedia of Religion and Etnics mnoge
stranice su posvećene ideji o ''jedenju Boga''. Na tim stranicama dat je opširan uvid
u transupstancijacijske obrede među mnogim narodima, plemenima i religijama.
Takvi su obredi bili poznati i u paganskom Rimu, kao i u mitraističkoj religiji. U
starom Egiptu postojao je ritual pri kome je sveštenik blagosiljao hleb za koji se
smatralo da se pretvara u telo boga Ozirisa. Posle ''pretvaranja'' vernici su taj hleb
jeli, a potom ispijali i čašu vina. Nakon što su katolički misionari po prvi put stigli
u Meksiko, bili su očevici obdržavanja religioznog obreda koji ih je jako potsećao
na njihovo pričešće. Lik koji je bio napravljen od zamešenog brašna je nakon
sveštenikovog blagoslova bio razdeljivan među ljudima koji su smatrali da u sebe
unose telo svog boga. Vidi u: Babilonska misterijska religija, str. 130.
29
http://biblijskaistina.blogspot.com
i krv Hristova u evharistiji više simvolično prisutni, a hleb i vino su više
napomene na telo i krv Hristovu, simvoli Njegovog duhovnog prisustva u
evharistiji. No na heterodoksije od strane Erigenine beše svet svikao, a
mišljenja ostalih nisu se odveć razilazila, te je spor mirovao od 2. polovine
IX. stoleća do oko sredine XI. stoleća. Ali pri kraju ovog perijoda spor je
nanovo izbio. Učenje Pashazija Radberta je međutim postalo općenitim,
prešlo se preko ranijih sumnji u isto i smatralo se sasvim umesnim.
Samo se kanonik (domski sholastik) Berengar (Berengar, Berengarius)
Turski (Tours, Turones), kašnje arhiđakon anžeski (Angers, čitaj Anže,
pređe Andegavum) 1031. digao protiv toga i približio se učenju
Erigeninom, učeći samo o nekom duhovnom primanju tela i krvi Hristove
u evharistiji, a ne o primanju onog tela, koje je Marija rodila. Ali ovo
učenje Berengarovo, kad se za njega saznalo, pobudilo je sada najveće
nezadovoljstvo, i sa svih strana ga od 1046. pobijahu i osuđivahu ne samo
pojedini bogoslovi, nego i čitavi sinodi. Osobito ga je pobijao od 1050.
opat i učitelj u Beku (Bec, Beccum) u Normandiji, kašnje kenterberiski
(Canterbury, Cantuaria) arhiepiskop Lanfrank (Lanfranc, umro 1089.) i
više sinoda u Francuskoj i Italiji, dok naposletku 1059. i 1079. nije i Rim
ustao protiv Berengara te njegovo učenje osudio. (...) Ali osuđivanjem
njegovog učenja sve je više izrađivano učenje Pashazijevo, te se općenito
izrično počelo učiti, da se u evharistiji supstancija hleba i vina pretvara u
supstanciju tela i krvi Hristove, da je dakle to pretvaranje, pretvaranje
supstancije, transupstancijacija (transsubstantiatio), koji je naziv od tada
općenito zaveden na zapadu, a od XV. stole ća adoptiran i na Istoku.''65
Sumirajući sve ono što smo upravo pročitali, možemo ukratko da
zaključimo sledeće:
- Crkva je ''odvajkada'' verovala u ''pretvaranje'' iako u njegovu
prirodu nije detaljnije zalazila (iako Jevsevije ne daje nikakve ni biblijske
a ni istorijske dokaze kojima bi potvrdio da su hrišćani ranih vekova u to
verovali!);
- Tek je Pashazije Radbert u IX veku Gospodnje reči protumačio
u smislu ''pretvaranja'' i menjanja suštine hleba i vina u telo i krv Hristovu
– i pored zadržavanja njihovog prethodnog oblika, boje, mirisa i ukusa.
- Najveći broj učenih bogoslova toga doba je pobijao ovakvo
Pashazijevo tumačenje kao ''odveć čulno'' sugerišući drugačije verovanje:
ono koje je podrazumevalo da zapravo ne postoji nikakvo ''pretvaranje'' tj.
menjanje suštine, već da evharistijsko telo Hristovo (hleb i vino) treba
samo ''po prirodi ili po suštini smatrati identičnim sa pravim telom
Hristovim'';
65
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 799-800. Naglasak moj.
30
http://biblijskaistina.blogspot.com
- U to vreme postojali su i poznati teolozi koji su smatrali da se
Hristove reči treba da shvate samo simbolički a ne bukvalno, predlažući
verovanje o hlebu i vinu kao simbolima Hristovog tela i krvi;
- Spor o evharistijskom pretvaranju hleba i vina je nakon snažnog
odbacivanja sredinom IX veka mirovao do polovine XI veka;
- Reakcija protiv učenja kanonika Berengara Turskog koji je
naučavao simbolizam Hristovih reči izrečenih na poslednjoj večeri, dovela
je do zaživljavanja Pashazijevog učenja o transupstancijaciji, koje, iako je
dva veka ranije bilo žestoko napadano, sada, začudo, postalo opšte
prihvaćeno.
- Učenje o transupstancijaciji, kao i sam njen ovakav naziv,
prihvaćeni su na Zapadu od XI veka, a od XV i u crkvi na Istoku. 66
Bilo bi zanimljivo ukratko sagledati i dešavanja koja su se po
pitanju sukobljavanja mišljenja o transupstancijaciji odigrala nakon
ponovnog zaživljavanja Pashazijevog učenja, sredinom XI stoleća. Evo
kako nas o ovim dešavanjima izveštava ukrajinski autor Pavle Rogozin:
''Sabor u Rimu (1059. godine), kojem je predsedavao papa Nikola
II, posle mnogih burnih protesta i raspravljanja, priznao je fantaziju
monaha Radberta Pashazija za novu dogmu Zapadne (Katoličke) crkve.
Istovremeno je ovo učenje prodrlo i u Istočnu (Pravoslavnu) crkvu, bez
obzira na to što se je konačno odvojenje Zapadne crkve od Istočne
dogodilo pet godina pre spora (1054. godine). Pa opet je, bez obzira na svu
strogost crkvenih ozakonjenja, ''učenje o pretvaranju'' ostalo dugo vremena
jednim od najviše spornih pitanja Zapadne crkve. Da bi raspravljanjima
stao na kraj, ustanovio je papa Grigorije VIII svojevrsni post za kardinale,
da bi se na ovo sporno pitanje dobilo neposredno uputstvo od Boga.
''Uputstva'' su tobože dobijena, ali i ona behu nedovoljna. 1160. godine je
66
Lazar Milin nas izveštava u čemu se sastoji neznatna razlika u učenju o
''pretvaranju'' u Istočnoj i Zapadnoj crkvi, saopštavajući nam sledeće:
''Po učenju drevne Apostolske crkve, koje se očuvalo i kod pravoslavnih
i kod rimokatolika, hleb i vino koje se osvećuje na sv. liturgiji (misi), pretvara se u
pravo telo i pravu krv Hristovu. Doduše, postoji izvesna razlika između
pravoslavnog i rimokatoličkog verovanja u pretvaranje hleba i vina u telo i krv
Hristovu, ali te razlike su više liturgijske nego dogmatske. Naime, rimokatolici
veruju da se hleb i vino pretvaraju u telo i krv Hristovu u onom momentu mise
kad sveštenik citira Hristove reči: ''uzmite jedite ovo je telo moje''. Pravoslavni,
međutim, veruju da se presuštastvljenje ili pretvaranje hleba i vina u telo i krv
dešava kad sveštenoslužitelj, pošto je izgovorio Hristove reči ''primite jedite...'',
upućuje (prema tekstu liturgije sv. Vasilija Velikog i sv. Jovana Zlatousta) molitvu
Bogu Ocu da pošalje Svetog Duha da izvrši presuštastvljenje''. Crkva i sekte, str.
319.
31
http://biblijskaistina.blogspot.com
pitanje o pretvaranju bilo dato na rešavanje Pariskom bogoslovskom
fakultetu. Na najveće iznenađenje kardinala i pape, sabrani učeni
kolegijum je odbacio Pashazijevo učenje kao lišeno bilo kakve osnove u
Hristovoj nauci, a takođe i kao učenje koje protivureči zdravome razumu.
Ali ni ovi zaključci učenih bogoslova nisu doveli ni do čega. Uznemirenje
i raspravljanja nisu prestajali. Da bi stao sporovima na kraj i sprečio
opasne rascepe u crkvi, Četvrti Lateranski sabor je pobedonosno objavio
dogmu o pretvaranju OBAVEZNOM za sve hrišćane. I od toga su
momenta započeli svima poznati obračuni sa onima koji drugačije misle.
Papa Grigorije IX je ustanovio inkvizicioni sud, davši ga na upravu
dominikanskom monaškom redu. Uporne protivnike su, kao opasne
jeretike, predavali svetskim vlastima da se spale na lomačama. Ovoj
krvavoj eposi posvećene su mnoge knjige istorijskih istraživanja.''67
Kada, dakle, bogoslovi Istočne crkve u današnje vreme
pokušavaju da citiranjem novozavetnih tekstova potvrde da su evharistijski
hleb i vino bukvalno pretvoreni u telo i krv Gospodnju, oni zapravo žele
da odbrane ne apostolsko verovanje i praksu (kao što smo utvrdili u
prethodnom poglavlju) već učenje Pashazija Radberta iz devetog veka
posle Hrista. Mogli bi sa pravom da se zapitamo da li današnji pravoslavci
veruju i u to da njihovi ''sveti oci'' pre Pashazija, kao i u vreme njegovog
života nisu bili pravoverni po ovom pitanju – pošto su gotovo svi listom
odbacivali učenje kakvo se danas zastupa u tradicionalnom hrišćanstvu
Istoka i Zapada? Sa druge strane, možemo sa punim pravom da postavimo
pitanje zbog čega Gospod, ukoliko je nauka o ''pretvaranju'' odista
Njegova nauka, prilikom liturgije (ili mise) ne učini i stvarno čudo
''presuštastvljenja'' hleba i vina u svoje telo i krv, već oni ostaju u istom
spoljašnjem obliku i zadržavaju sve karakteristike hleba i vina? Naime, u
vreme dok je On hodio zemljom, činio je svima očevidna, vidljiva čudesa,
pa i čuda koja možemo da nazovemo ''transupstancijacijom''
(''pretvaranjem''). Evanđelist Jovan nas u svojoj knjizi o Hristovom životu,
u drugom poglavlju, izveštava o prvom čudu koje je učinio Gospod Isus.
To je bilo čudo istinskog i bukvalnog ''pretvaranja'' vode u veoma dobro
vino, na svadbi u Kani galilejskoj. Takođe, dobro je poznato i čudo
umnožavanja hlebova i riba, i to ne jedanput već čak dva puta (Mt. 14:1321; 15:29-39; 16:9-10), kada je Gospod sa svega nekoliko hlebova i riba,
njihovim umnožavanjem, nahranio na hiljade ljudi. Kada su apostoli
Hristovom silom učinili čudo isceljenja hromog od rođenja (Dela ap. 3.
67
Pavle Rogozin, Otkuda se sve to pojavilo? Tekst (dodatak) iz sveske ''Biblijsko
krštenje'' autora Sima Ralevića. Izdaje H.B.C. ''Dom Molitve'' Peć, bez naznačene
godine izdavanja. Naglasak moj.
32
http://biblijskaistina.blogspot.com
gl), njihovi verski protivnici su, u svojoj zbunjenosti, morali da priznaju
sledeće:
''Šta da radimo ovim ljudima? Jasno je da su učinili poznato čudo
za koje znaju svi stanovnici Jerusalima, i ne možemo da poreknemo.''68
Očigledno je, dakle, da bi Gospod mogao (i zapravo morao) da
činjenjem čuda stvarnog pretvaranja hleba i vina prilikom svete liturgije
učini svima očevidnom istinitost dogme o transupstancijaciji – ukoliko ona
odista potiče od Njega i njegovih učenika. Zapravo, prema učenju
pravoslavnih, sveta tajna pričešća je toliko značajna da od nje u potpunosti
zavisi i večno spasenje pojedinca (jer se osoba pričešćuje samim
Hristom69), te se stoga čini sasvim neshvatljivim zbog čega je Hristos u
ovom slučaju ''zatajio'' u činjenju čuda koje mu se pripisuje i tako doprineo
nedoumicama, velikim crkvenim raskolima i raspravama u vezi ove svete
tajne.
Ono što je zapravo istina, koju na kraju krajeva moramo da
ustanovimo, jeste to da se prilikom pravoslavnih i rimokatoličkih obreda i
prizivanja Svetog Duha ne vrši apsolutno nikakvo ''presuštastvljenje'', a iz
prostog razloga što ovo verovanje nema ama baš nikakvog temelja u
68
Dela apostolska 4:16. Naglasak moj.
Bilo bi interesantno nešto reći i o načinu pričešćivanja u okviru Istočne crkve.
Za razliku od rimokatolicizma u kome pastva dobija pričest samo pod jednim
vidom (samo evharistijski hleb – okruglu beskvasnu hostiju) dok samo sveštenici
uzimaju oba vida (i hleb i vino), u Pravoslavlju su elementi ''Hristovog tela''
zajedno pomešani u jednoj posudi koja se naziva ''putir'' (tj. čaša). Zanimljiv je i
podatak koji kazuje da hlebu i vinu u putiru obavezno mora biti dodata i obi čna
voda, kao simbol ''vode'' koja je tekla iz Isusove rane na grudima, koju je načinio
kopljem rimski vojnik nakon Njegove smrti (32. pravilo VI vaseljenskog sabora; u
vezi sa Jn. 19:34). Nakon svog obaveznog ispovedanja, pravoslavni vernik pristupa
sa pobožnošću i prima u svoja usta ''telo i krv Gospodnju'' koju mu je sveštenik
ponudio posebnom kašičicom. Istorija Crkve svedoči da i ova kašičica predstavlja
''novitet'' u odnosu na apostolsku praksu i počela je da se upotrebljava tek od IV i
V stoleća. Jevsevije Popović kaže da ju je u bogosluženje uveo Jovan Zlatousti
(umro 407. god.), ali u to vreme samo za decu, dok su odrasli primali evharistijski
hleb na svoj dlan i potom ga jeli, dok su vino pili direktno iz čaše (slično kao u
doba apostola i prve Crkve). Ovaj novitet je, očigledno, kasnije uveden da važi i za
odrasle vernike (vidi u: Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 675). Međutim, da ova
kašičica ne bi vernicima izgledala isuviše obično, sveti oci su joj pridodali i
određeno duhovno značenje. Ona je upoređena sa klještima u kojima je serafim
držao žeravicu uzetu sa žrtvenika i očistio usta proroka Isaije, čime je njegov greh
oprošten i njegovo bezakonje uklonjeno (Isaija 6:6-7). (Ovaj podatak preuzet iz
dela Pavla Rogozina: Otkuda se sve to pojavilo? str. 26. iz sveske ''Biblijsko
krštenje'' autora Sima Ralevića).
69
33
http://biblijskaistina.blogspot.com
Gospodnjem učenju zapisanom u Svetom pismu. Očigledno je, dakle, da
se ova dogma kao i mnoge druge današnje pravoslavne koje smo proučili
ili ćemo tek proučiti, razvijala tokom vekova nakon smrti apostola, da bi
se na kraju, tek u XV stoleću došlo do punine onoga što se naziva
''pretvaranjem'' evharistijskog hleba i vina u telo i krv Hristovu.
Svu apsurdnost verovanja u pretvaranje hleba i vina u telo i krv
Hristovu za vreme pravoslavnih bogosluženja dobro je uočio i čuveni ruski
književnik Lav Nikolajevič Tolstoj. U svom poznatom delu ''Vaskrsenje''
izneo je stav o ovom pravoslavnom učenju, uklopivši ga u kontekst
dešavanja radnji u pomenutom romanu:
''Otpoče bogosluženje. Bogosluženje se sastojalo u tome što je
sveštenik, obukavši osobito čudnu i vrlo neudobnu brokatnu odeždu,
isecao i ređao komadiće hleba na tanjirić, a zatim ih stavljao u putir sa
vinom i pri tom izgovarao različita imena i molitve. (...) Suština
bogosluženja sastojala se u tome što se pretpostavljalo da će se komadići,
koje je sveštenik isekao i stavio u vino uz izvesne manipulacije i molitve,
pretvoriti u telo i krv božju. Ove su se manipulacije sastojale u tome što je
sveštenik ravnomerno, iako mu je pri tom smetala brokatna vreća koju je
navukao na sebe, podizao obe ruke uvis i tako ih držao, zatim se spuštao
na kolena i ljubio sto i ono što je bilo na njemu. Najvažniji pak čin bio je
onaj kad je sveštenik, pošto je obema rukama uzeo salvetu, ravnomerno i
lako mahao njome nad tanjirićem i zlatnim putirom. Pretpostavljalo se da
se baš u tom trenutku hleb i vino pretvaraju u telo i krv, i zato je to mesto
bogosluženja bilo puno neke osobite pompe. (...) I nikom od prisutnih,
počev od sveštenika i upravnika, pa završavajući s Maslovom, nije padalo
na pamet da je onaj isti Isus, čije je ime šišteći bezbroj puta ponavljao
sveštenik veličajući ga svakojakim čudesnim rečima, zabranio upravo sve
ono što se ovde činilo; zabranio ne samo besmislenu blagoglagoljivost i
bogohulno vračanje sveštenika-učitelja nad hlebom i vinom, već da je
kategorično zabranio da se jedni ljudi nazivaju učiteljima drugih ljudi (...)
Nikom od prisutnih nije padalo na pamet da je sve što se ovde činilo bilo
najveće bogohuljenje i ismevanje onog istog Hrista u čije se ime sve to
činilo. (...) Nikom nije padalo na pamet da oni sveštenici koji zamišljaju
da u vidu hleba i vina jedu telo i piju krv Hristovu, stvarno jedu telo i piju
krv njegovu, ali ne u obliku komadića hleba i vina, već time što ne samo
sablažnjavaju one ''male'' s kojima je Hristos izjednačavao sebe, već ih
lišavaju najvećeg blaženstva i podvrgavaju ih najtežim mukama, krijući od
ljudi ono otkrovenje blaženstva koje im je on doneo.'' 70
70
Lav Tolstoj, Vaskrsenje, Nolit, Beograd 1967. god. str. 137-140. Naglasak moj.
34
http://biblijskaistina.blogspot.com
Završavajući ovaj deo poglavlja upravo navedenim citatom iz
Tolstojevog romana, zaključujemo da su, na osnovu učenja Biblije i
podataka iz crkvene istorije, evanđeoski – protestantski hrišćani mnogo
bliži Istini od samoproklamovane ''svete i apostolske crkve''.
Proučavanja ostalih svetih tajni će nas još više utvrditi u ovom
stanovištu.
SVETA TAJNA POKAJANjA (ISPOVESTI)
Ono što je neosporno jeste da je svakome čoveku, kao grešniku,
potrebno iskreno pokajanje pred Bogom – radi ponovnog uspostavljanja
prisne zajednice sa Njime; zajednice koju je izgubio svojim sagrešenjem.
Evanđeoski hrišćani svim srcem zastupaju potrebnost i važnost pokajanja
u životu svakog hrišćanina. Ipak, oni, koji svoje veroispovedanje temelje
na Božijoj Reči – Bibliji, se ni u vezi ove teme ne slažu sa pravoslavnom
naukom, prema čijem učenju je pokajanje zapravo sveta tajna koju po
Hristovom ovlašćenju obavljaju rukopoloženi sveštenici. Posve sam
ubeđen da će moji čitaoci na kraju proučavanja i ove teme uvideti svu
nedoslednost takvog učenja u poređenju sa Svetim pismom, ma koliko
bogoslovi Istočne crkve želeli da nas uvere u suprotno.
Evo na koji način pravoslavni obrazlažu svoje učenje o svetoj
tajni pokajanja, i kakvo je njihovo mišljenje o evanđeoskim protestantima
po ovom pitanju:
''Mi sveštenici smo najčešći svedoci duševnih ozleda koje nastaju
kao posledica greha kod čoveka. (...) Kad savest preduzme veliko čišćenje,
krivac nastoji da se oslobodi velike tajne, jer mu je ona teža nego javnost.
Dođe vreme kad mu je čak svejedno kome će da je poveri. Može to biti
najnepoverljivije lice, ali ako mu niko pogodniji nije pri ruci, on će je i
njemu saopštiti, samo zato da bi mu duši laknulo.
Zbog svega toga Crkva Božja je ustanovila Svetu tajnu ispovesti.
A ona je zasnovana na ovlašćenju koje je Hristos dao svetim apostolima.
''Kao što je Otac poslao mene i ja šaljem vas. Rekavši to, nadahnu ih i reče
im: primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe – opraštaju im se;
kojima zadržite – zadržani su'' (Jn. 20,21-22).
Ovim je Hristos blagodaću Svetoga Duha ovlastio sveštenike da
opraštaju ili ne opraštaju grehe.''71
''Oni koji su se ispovedali znaju da je potrebno uložiti znatno više
psihičkog napora pa otvoreno priznati svoje grehe pred sveštenikom, nego
71
Veronauka u kući, str. 35-36.
35
http://biblijskaistina.blogspot.com
samo u duši ispovedati se neposredno Bogu. I ukoliko je to priznanje teže,
ukoliko donosi čoveku više olakšanja nego samo unutrašnje kajanje. Zato
je Spasitelj i ustanovio svetu tajnu pokajanja kad je svojim apostolima, a
preko njih i njihovim zakonitim naslednicima rekao: ''što god svežete na
zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji biće razrešeno na
nebu'' (Mt. 18, 18). Ovo obećanje, dato apostolima, Spasitelj je ispunio
posle vaskrsenja kad se javio svojim učenicima i rekao im: ''mir vam. Kao
što je Otac poslao mene, i ja šaljem vas. Rekavši to nadahnu ih i reče im:
primite Duha Svetoga. Kojima prostite grehe – opraštaju im se; kojima
zadržite – zadržani su'' (Jn. 20, 21-23). (...) Prema tome protestantsko i
sektaško odbacivanje svete tajne pokajanja predstavlja protivljenje Svetom
pismu o kojem sektaši kažu da je ono jedini izvor vere, da veruju sve što
piše u Svetom pismu.''72
Dakle, prema verovanju pravoslavnih, Crkva je ustanovila sv.
tajnu pokajanja na osnovu Hristove zapovesti i apostolskog opunomoćenja
da opraštaju grehe ljudi u Božije ime. Naravno, podrazumeva se da se
grešnik ispoveda samo pred sveštenim licem bez prisustva drugih svedoka,
a sveštenik je dužan da u apsolutnoj tajnosti čuva ono što je na ispovesti
čuo.
Tokom detaljnijeg proučavanja ove teme u nastavku poglavlja,
na temelju Svetog pisma, ustanovićemo pravu istinu o tome da li je vršenje
svete tajne pokajanja – onakve kakva postoji danas u Pravoslavlju –
zapoveđeno od Gospoda Isusa Hrista ili je, poput mnogih drugih učenja,
nastalo i bilo oblikovano mnogo godina nakon smrti apostola.
Lazar Milin, dokazujući biblijsku utemeljenost ovog sakramenta,
u svojoj knjizi spominje da su starozavetni proroci kao i Jovan Krstitelj,
propovedali pokajanje – što su kasnije nastavili Hristos i apostoli.73 Iz tog
razloga nije loše da počnemo upravo od te činjenice na kojoj pravoslavni
izvode pravovaljanost vršenja svoje svete tajne – na pozivu na pokajanje u
starozavetnom periodu.
- Poziv na pokajanje u Starom zavetu
Čitavo Sveto pismo nam daje svedočanstvo o Bogu kao Biću
kome je veoma stalo do dobrobiti celokupnog čovečanstva, kao što smo to
naglasili u drugom i trećem poglavlju ove knjige. Nakon izbora Avraama,
Isaaka i Jakova i nastanka njihovog veoma brojnog potomstva –
izrailjskog naroda, te nakon njihovog izbavljenja iz egipatskog ropstva,
Bog im je saopštio svoje zapovesti. Te zapovesti su Jevreje trebale da vode
72
73
Milin, Crkva i sekte, str. 329-330.
Vidi u: Navedeno delo, str. 330.
36
http://biblijskaistina.blogspot.com
ka miru i blagostanju – u kome bi uživali ukoliko bi Gospodu bili
poslušni. Evo nekih od zapovesti i obećanja datih ovom narodu:
''Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Kaži svemu zboru sinova
Izrailjevih, i reci im: budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš.'' (3.
Mojs. 19:2);
''Zato posvećujte se, i budite sveti, jer sam ja Gospod Bog vaš. I
čuvajte uredbe moje i vršite ih. Ja sam Gospod koji vas posvećujem.'' (3.
Mojs. 20:7-8);
''Sada dakle, Izrailju, šta ište Gospod Bog tvoj, osim da se bojiš
Gospoda Boga svojega, da hodiš po svijem putovima njegovijem i da ga
ljubiš i služiš Gospodu Bogu svojemu od svega srca svojega i iz sve duše
svoje. Držeći zapovijesti Gospodnje i uredbe njegove, koje ti ja danas
zapovijedam, da bi ti bilo dobro?'' (5. Mojs. 10:12-13);
''Ako dobro uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega držeći i tvoreći
sve zapovijesti njegove, koje ti ja danas zapovijedam, uzvisiće te Gospod
Bog tvoj više svijeh naroda na zemlji. I doći će na tebe svi ovi blagoslovi, i
steći će ti se, ako uzaslušaš glas Gospoda Boga svojega.'' (5. Mojs. 28:1-2.
Naglasak moj.)
Ukoliko bi pak Izrailjci odstupili od Božijih zapovesti i činili zlo
pred Gospodom, na njih bi naišle najrazličitije kazne:
''Ali ako ne uzaslušaš glasa Gospoda Boga svojega da držiš i
tvoriš sve zapovijesti njegove i uredbe njegove, koje ti ja danas
zapovijedam, doći će na tebe sve ove kletve i stignuće te. Proklet ćeš biti u
gradu, i proklet ćeš biti u polju. Prokleta će biti kotarica tvoja i naćve
tvoje. Proklet će biti plod utrobe tvoje i plod zemlje tvoje...'' (5. Mojs.
28:15-18).
Ipak, zbog svoje velike ljubavi i dugotrpljenja, Gospod nije
odmah kažnjavao svoj narod, već je iščekivao njegovo pokajanje i
povratak stazama božanske pravde:
''Zato još govori Gospod: obratite se k meni svijem srcem svojim
i posteći i plačući i tužeći. I razderite srca svoja a ne haljine svoje, i
obratite se ka Gospodu Bogu svojemu, jer je milostiv i žalostiv, spor na
gnjev i obilan milosrđem i kaje se oda zla.'' (Joil 2:12-13);
37
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Eda li je meni milo da pogine bezbožnik? govori Gospod, a ne
da se odvrati od putova svojih i bude živ? (...) Jer mi nije mila smrt onoga
koji mre, govori Gospod Gospod; obratite se dakle i budite živi.'' (Jezekilj
18:23, 32);
Stari zavet nam svedoči o tome da Svevišnji nije bio blagonaklon
samo svom izabranom narodu već i ostalim narodima – koji ga nisu
poznavali. Neki od primera Božije strpljivosti nad paganima su bili, na
primer, odlaganje Gospodnje kazne nad pretpotopnim svetom za još 120
godina (1. Mojs. 6:1-13), još 400 godina nad Amorejima (1. Mojs. 15:16),
ili pak nad velikim gradom Ninivom (knj. proroka Jone).
Ipak, iako su se na osnovu Božijih poziva na pokajanje upućenih
kroz proroke, neki ljudi kajali i ostajali u životu, a neki ne – zbog čega su
bili kažnjavani, ni na jednom jedinom mestu u ovom delu Biblije ne
možemo da pronađemo ništa što bi naličilo na svetu tajnu pokajanja. Iako
će pravoslavni na ovu konstataciju primetiti da se pronalaženje ove svete
tajne u Starom zavetu i ne očekuje – jer je to novozavetna uredba, kao što
ćemo se uveriti u daljem proučavanju – ovaj sakrament ne nalazimo ni u
Novom zavetu – pa čak ni u najmaglovitijim obrisima.
- Poziv na pokajanje u Novom zavetu
U ovom delu poglavlja sagledaćemo i svrhu poziva na pokajanje
koje su Izrailjcima upućivali Jovan Krstitelj i Gospod Isus Hristos, iako se
njihovo delovanje, naravno, hronološki smešta u starozavetni period.74
Evanđelist Marko ovako opisuje delovanje Hristovog preteče:
''Početak evanđelja o Isusu Hristu, Sinu Božijem. Kao što je
napisano u proroka Isaije: »Gle, ja šaljem vesnika svoga pred lice tvoje,
koji će pripremiti put svoj. Glas onoga što viče u pustinji; pripremite put
Gospodnji, poravnajte staze njegove.« Pojavi se Jovan krsteći u pustinji i
propovedajući pokajničko krštenje za oproštaj greha. I izlažaše k njemu
sva judejska zemlja i svi Jerusalimljani, i on ih krštavaše u reci Jordanu,
pri čemu oni ispovedahu svoje grehe.''75
74
Prema biblijskoj hronologiji, period Starog zaveta (tj. ''Starog saveza'' kojeg je
Bog sklopio sa Avraamom i njegovim potomstvom posredstvom Mojsija) trajao je
sve do uspostavljanja ''Novog saveza'' (zaveta) između Boga i verujućeg naroda na
zemlji svih nacionalnosti, posredstvom žrtve Isusa Hrista. Dakle, period ''Starog
zaveta'' je završen u trenutku smrti Isusa Hrista na golgotskom krstu i Njegovim
vaskrsenjem iz mrtvih.
75
Ev. po Marku 1:1-6. Naglasak moj.
38
http://biblijskaistina.blogspot.com
Svi evanđelski tekstovi koji opisuju Krstiteljevo delovanje
ostavljaju istovetnu poruku. Jovan je na pokajanje zvao otpali Božiji
narod, nakon čega su pojedinci koji su uvideli svoju grešnost i kršenje
Gospodnje volje, nakon pokajanja, bili krštavani – kao spoljašnji znak
spiranja i oproštenja svojih grehova. Ipak, pomenuti tekstovi nam ne daju
ni najmanji podatak o tome da su se ljudi ispovedali nasamo pred Jovanom
već da je priznavanje greha bilo javno pred svima. Što se tiče Isusovog
propovedanja, evanđelja nam dokazuju da je Njegova poruka bila
istovetna kao i Krstiteljeva:
''A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući
evanđelje Božije i govoreći da se ispunilo vreme i približilo carstvo
Božije; pokajte se i verujte u evanđelje.''76
Pod uticajem Isusovih reči, mnogi su se pokajali i postali Njegovi
učenici. Žena grešnica, koja je Isusu pomazala noge skupocenim mirisima
i gorko plakala zbog svojih grehova – svoje pokajanje izrazila je pred
očima mnogih prisutnih:
''I gle, jedna žena, koja je bila grešnica u gradu, sazna da je on u
farisejevoj kući za trpezom, donese alavastarski sud sa mirom, te stade
podno kod njegovih nogu plačući, pa poče suzama kvasiti njegove noge, i
svojom kosom otra, i ljubljaše njegove noge, i pomazivaše ih mirom. (...)
Stoga ti kažem, oprošteni su joj mnogi gresi, jer je imala mnogo ljubavi;
kome se malo prašta, malo ljubi. A njoj reče: oprošteni su ti gresi. Oni
pak, koji behu zajedno za trpezom, počeše da govore u sebi: ko je ovaj što
i grehe oprašta. A ženi reče: vera tvoja spasla te je; idi s mirom.'' 77
Sličan slučaj se odigrao u kući bogatog carinika Zakeja, koji je do
dela svoga imetka došao na nepošten način. Kao dokaz svoga pokajanja,
Zakej je obećao da će svima od kojih je novac iznudio – vratiti četiri puta
više:
''A svi koji su videli, počeše gunđati što je grešnom čoveku došao
u kuću da se odmori. Zakej pak stade i reče Gospodu: vidi, Gospode,
dajem polovinu svoga imanja siromasima, i ako sam od koga što iznudio,
vraćam četverostruko. A Isus mu reče: danas je došlo spasenje ovoj kući,
jer je i on Avraamov sin; jer je Sin čovečiji došao da potraži i spase ono
što je propalo.'' 78
76
77
78
Ev. po Marku 1:14-15. Naglasak moj.
Ev. po Luki 7:37-38, 47-50. Naglasak moj.
Ev. po Luki 19:7-10. Naglasak moj.
39
http://biblijskaistina.blogspot.com
Dakle, svi primeri pokajanja koji su opisani u Novom zavetu a
odigrali su se za vreme Isusovog zemaljskog života bili su javni a ne tajni
(pred ispovednikom), kako se sprovode u Istočnoj crkvi prilikom vršenja
svete tajne koju proučavamo.
Lazar Milin spominje još jedan slučaj pokajanja koji je zabeležen
u novozavetnim spisima. Zapisan je u knjizi Dela apostolskih, a odnosi se
''ispovedanje'' ljudi pred apostolom Pavlom. Tekst glasi ovako:
''A mnogi od onih koji su bili poverovali dolažahu i ispovedajući
se kazivahu svoja dela. Od onih pak koji su se bavili vračanjem priličan
broj donese svoje knjige na gomilu, pa ih spališe pred svima; proračunaše
njihovu vrednost i nađoše da vrede pedeset hiljada srebrnika. Tako je reč
Gospodnja snažno rasla, i pokaza svoju moć.''79
Iz upravo navedenog citata iz Pisma je očigledno da se oni koji su
poverovali nisu ispovedali nasamo pred apostolom – u šta pokušava da nas
uveri pravoslavni apologeta, već pred mnoštvom ljudi koji su usvojili
veru, među kojima je naravno bio i apostol. U to nas uverava i deo
devetnaestog stiha, koji govori da su se pomenuta dešavanja odigravala
''pred svima''. Ovakvu praksu ispovedanja greha nam potvrđuje i apostol
Jakov, govoreći da vernici treba da ''ispovedaju grehe jedni pred drugima''
a ne pred specijalno, za vršenje ove svete tajne, rukopoloženim
ispovednicima (sveštenicima).
''Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan
za drugoga...''80
Da bi smo na kraju potvrdili još jednom da ispovedanje pred
sveštenicima nije bio deo apostolske prakse kao i činjenicu da je ovakvo
vršenje ispovedanja uvedeno mnogo kasnije, preispitaćemo i podatke iz
crkvene istorije. Evo šta nam o ovoj temi saopštava Jevsevije Popović:
''Javno kajanje je češće ustupalo mesta privatnom kajanju, koje je
bilo u vezi sa tajnim ispovedanjem. Tajno ispovedanje i kajanje postajali
su sve općenitijima, a javno kajanje sa svoja 4 stepena sve ređe, i
naposletku je ograničeno samo na veoma velike grehe, koji izazivahu
javnu sablazan. Ovo se desilo prvo na Istoku, kašnje i na Zapadu. U
Carigradu je ukidanju redovnog javnog kajanja dao povoda jedan velik
skandal, koji se desio 391. godine za vreme patrijarha Nektarija (381. 79
80
Dela apostolska 19:18-20. Naglasak moj.
Posl. Jakovljeva 5:16. Naglasak moj.
40
http://biblijskaistina.blogspot.com
397.). Javnim kajanjem rukovodio je naime poseban prezviter, koji se
nazivao (...) presbyter poenitentiarius, i takav jedan je jednoj odličnoj ženi
naložio javno kajanje. Ali prilikom javnog kajanja ona se upoznala sa
jednim đakonom, koji ju je zaveo. Ona to pokajnički ispovedi prezviteru
nad kajanjem, koji to prijavi patrijarhu, a patrijarh zbaci đakona. Ali se
stvar pročula i nastade velika sablazan, usled čega patrijarh po savetu
prezvitera Evdemona (Eudaemon) ukine instituciju redovnog javnog
kajanja i prezvitera nad javnim kajanjem zajedno sa pomoćnim
personalom. Uputio je svakog grešnika, koji nije notornim grehom
navukao na se javnu ekskomunikaciju, da traži saveta i oprosta tajno kod
kog duhovnika i da se privatno kaje, što je na Istoku naskoro postalo
općenit običaj, i što je oko sredine V. stoleća papa Leon (Lav) Veliki (440.
- 461.) počeo i na Zapadu uvađati, ukidajući pre svega javno ispovedanje
običnih grehova i polažući time temelj postepenom ukidanju redovnog
javnog kajanja i na Zapadu.''81
Iz pomenutog istorijskog izveštaja uvideli smo činjenicu da se
javno kajanje za grehe – pred drugim hrišćanima, kako je to bilo
uobičajeno u apostolsko vreme, postepeno odbacivalo a uvodio običaj
privatnog tajnog ispovedanja pred duhovnikom. Iz tog razloga (među
ostalima koje ću kasnije spomenuti) je nemoguće da poverujemo tvrdnji
pravoslavnih da je pokajanje i ispovedanje, onakvo kakvo ono danas kod
njih postoji, bilo ustanovljeno i praktikovalo se još u vreme apostola.
- Upotreba brojanice prilikom pravoslavne molitve
Pre nego što odgovorim na pitanje šta zapravo znače izjave
Gospoda Isusa Hrista za koje većinska crkva u Srbiji tvrdi da predstavljaju
nalog i opunomoćenje za opraštanje greha pokajnicima, želim da ukratko
spomenemo još jednu zanimljivost. Radi se, naime, o upotrebi brojanica
koje pravoslavni (i rimokatolici) koriste kao pomoćno sredstvo za
''nabrajanje'' tj. ponavljanje svojih molitava. Evo šta o upotrebi brojanica
možemo da saznamo iz Jevsevijeve ''Crkvene istorije'':
''Ovaj aparat, koji je uostalom u upotrebi i kod nehrišćanskih
istočnih naroda, sastoji se iz jedne vrvce, na kojoj je nanizano 100 ili 200
kuglica od drveta, ćilibara ili druge materije te koja je vezana u venac;
kuglice su na njoj tako udešene, da lako prolaze kroz prste te su zgodne za
nabrajanje, otud kod nas naziv brojanice. Na zapadu se taj aparat naziva
81
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 686-687. Naglasak moj.
41
http://biblijskaistina.blogspot.com
rosarium (Rozenkranz), venac od ruža, venac ne od pravih, nego od
duhovnih ruža (kod Nemaca i Betschnur, vrvca za moljenje).''82
Brojanice, koje se po priznanju pravoslavnog istoričara koriste i u
mnogim drugim paganskim istočnjačkim religijama, počele su da se
koriste u hrišćanstvu nakon što su se iz manastira (od IV veka pa na dalje)
počele da šire nove forme pokajanja. Monasi su se vežbali u kajanju
dugotrajnim postovima i življenjem samo o suvoj hrani, mnogobrojnim
recitovanjem (pa i nekoliko stotina puta) slogana ''Gospodi pomiluj'',
mnogim ponavljanjem molitve ''Oče naš'' kao i padanjem na svoja kolena
u aktu pokajanja i po nekoliko stotina puta dnevno. Ova padanja na kolena
su na Istoku u Grčkoj dobila naziv ''metanisanje'' (akta pokajanja). Ovakav
naziv je kasnije prenesen i na brojanice, koje su trebale da služe za
nabrajanje stotina padanja na kolena i recitovanja molitava.83 Doživotni
pokajnici, monasi, ove ''vrvce'' sa kuglicama za nabrajanje molitava nose
stalno sa sobom, dok je to u novije vreme u Srbiji postao i modni trend, te
se brojanice u vidu narukvica mogu videti kod mnogih koji uopšte ne žive
pokajničkim životom.
Ipak, ono na šta bih želeo da posebno obratimo pažnju jeste
isticanje činjenice da brojanice prilikom svojih molitava koriste i
pripadnici nehrišćanskih religija i to od drevnih vremena, što verovatno
može da ukaže na to da su i one u hrišćanstvo uvedene iz mnogoboštva.
Svakom poznavaocu Biblije je poznato da se brojanice kao molitveno
pomagalo nigde u njoj ne spominju. Niko od pravih Gospodnjih
sledbenika u biblijska vremena ih nikada nije koristio. Šta više, pošto ova
pomagala služe za ponavljanje i nabrajanje molitava, i to jednih te istih
neprestano – njihova upotreba se protivi i novozavetnom Hristovom
učenju o moljenju. Najverovatnije imajući na umu molitve koje su pagani
praktikovali uz brojanice – uz njihovo mnogobrojno ponavljanje, Gospod
Isus je svoje učenike poučavao sledećim rečima:
''A kada se molite, ne govorite mnogo kao mnogobošci; jer misle
da će zbog mnogih reči biti uslišeni. Ne budite dakle kao oni; jer zna Otac
vaš šta vam treba, pre nego što ga zamolite.'' 84
U skladu sa ovom Hristovom poukom, kada apostol Pavle u 1.
Solunjanima 5:17 upućuje hrišćane da se ''mole Bogu bez prestanka'', on
svakako ne misli da vernici treba to da čine neprekidno ponavljajući jednu
te istu molitvu, već da uvek poseduju duh molitve te da u svakom trenutku
82
83
84
Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 686. Naglasak moj.
Vidi na istom mestu.
Ev. po Mateju 6:7-8. Naglasak moj.
42
http://biblijskaistina.blogspot.com
budu spremni da mole za ono što je Bogu po volji. Molitve uz brojanice
su, dakle, nešto potpuno strano novozavetnom hrišćanstvu.
Američki istraživač R. Woodrow navodi podatke iz Katoličke
enciklopedije da su u iskopinama drevnog grada Ninive pronađena dva
kipa koja predstavljaju žene sa krilima koje se mole pred svetim drvetom
držeći u rukama brojanice. Takođe, muslimani koriste brojanice sa 33, 66,
ili 99 kuglica za nabrajanje Alahovih imena. To čine i poštovaoci
hinduističkog boga Višnua (Krišne), ponavljajući mantre uz brojanice koje
imaju 108 kuglica. Poštovaoci boga Šive koriste brojanice da bi nabrojali
svih 108 imena svog boga. Marko Polo je bio veoma iznenađen kada je, u
XIII veku, video kako malabarski kralj koristi brojanicu od dragog
kamenja za ponavljanje svojih molitava. Na isti način je ostao zapanjen i
katolički svetitelj Franjo Ksaverski i njegovi pratioci kada su uvideli da se
molitve uz brojanice naširoko praktikuju među budistima u Japanu. Osam
vekova pre Hrista, brojanice su se koristile i među Feničanima prilikom
odavanja počasti boginji Astarti (tj. boginji Majci koja bila poznata kao
carica nebeska). U starom Rimu, žene su nosile ogrlice sa kuglicama koje
su se zvale ''monile'' (podsetnici) koje su služile za nabrajanje i pamćenje
njihovih molitava.85 U svakom slučaju, dakle, jasno je da su brojanice kao
i mnogobrojno ponavljanje istovetnih molitava nešto što nije bilo poznato
hrišćanima u apostolskom dobu. Iz tog razloga, podrazumeva se, pravi
hrišćani i danas, u modernom dobu, ne bi trebali da ih koriste - moleći se
na način koji Gospodu nije ugodan. No, pošto smo već ranije uočili
činjenicu da se u prvoj Crkvi nisu praktikovale tajne ispovesti pred
sveštenicima, kao što nam Pismo i istorija svedoče, ostaje nam da
odgovorimo na sledeće pitanje: šta znače Isusove reči upućene apostolima
– a koje pravoslavni tumače kao opunomoćenje za opraštanje greha
prilikom ispovesti?
- ''Kojima oprostite grehe - opraštaju im se.''
U evanđeljima postoje tri izjave Gospoda Isusa Hrista koje su
veoma slične i koje bivaju navođenje od strane pravoslavnih po ovom
pitanju. One glase ovako:
''I ja ti kažem da si Petar, i na toj steni sazidaću Crkvu svoju, i
vrata adova neće je nadvladati. I daću ti ključeve carstva nebeskoga, i što
svežeš na zemlji biće svezano na nebu, i što razrešiš na zemlji biće
razrešeno na nebu.''86
85
86
Vidi u: Babilonska misterijska religija, str. 26.
Ev. po Mateju 16:18-19.
43
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Ako ti zgreši tvoj brat, idi i pokaraj ga u četiri oka. Ako te
posluša, dobio si svoga brata. Ako pak ne posluša, uzmi sa sobom još
jednoga ili dvojicu, da se ustima dvojice ili trojice svedoka utvrdi svaka
reč. A ako njih ne posluša, kaži Crkvi; pa ako ne posluša ni Crkvu, neka ti
bude kao mnogobožac ili carinik. Zaista, kažem vam, što god svežete na
zemlji biće svezano na nebu, i što god razrešite na zemlji, biće razrešeno
na nebu.''87
''Tada im Isus opet reče: mir vam. Kao što je Otac poslao mene, i
ja šaljem vas. Rekavši to nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga.
Kojima oprostite grehe – opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su. A
Toma, zvani Blizanac, jedan od Dvanaestorice, ne beše s njima kada je
Isus došao.''88
Pored stihova koji su konkretno važni za naše proučavanje, kao
što uočavate, naveo sam i nešto širi kontekst u kome se oni nalaze – jer će
se to pokazati neophodnim za njihovo pravilno razumevanje.
Najpre je, dakle, Gospod Hristos rekao apostolu Petru nešto što je
kasnije kao Reč uputio i svim ostalim učenicima. Zanimljivo je, dakako,
da se spominju i ''ključevi carstva nebeskog'' i to samo u prvom, Petrovom
slučaju. Pošto svakako nećemo uzeti u obzir narodno verovanje o tome da
sveti Petar otključava rajska vrata prilikom dolaska u raj svakom
preminulom, na temelju Svetog pisma lako možemo da prepoznamo o
kakvim se ''ključevima'' radi i kakav je njihov značaj. Naime, kao što je
poznato iz Dela apostolskih, upravo apostol Petar je bio taj koji je
Jevrejima na dan Pedesetnice (pedeset dana nakon Hristovoga vaskrsenja)
propovedao i pozvao ih na pokajanje zbog učinjenih greha – od kojih je
najveći bio izdajstvo i pristanak na raspeće Božijeg Sina. Kao rezultat
Petrovog propovedanja, mnogi Izrailjci su se pokajali i primili oproštenje i
spasenje – postajući delom novoosnovane Hristove Crkve. Desetak godina
nakon ovog događaja, od otvaranja vrata nebeskog carstva bogootpalim
Jevrejima, ap. Petar je bio prvi apostol od Dvanaestorice kome je Gospod
otkrio da i neobrezanim neznabošcima treba dozvoliti ulaz u društvo
izabranih. Za sve to vreme, prvi hrišćani (svi po nacionalnosti Jevreji ili
prozeliti – obrezani mnogobošci koji su u potpunosti prihvatili Izrailjsku
veru) su propovedali evanđelje samo Jevrejima i prozelitima u zemlji i
rasejanju, i nisu smatrali ispravnim propovedanje onima koji nisu bili
obrezani:
87
88
Ev. po Mateju 18:15-18.
Ev. po Jovanu 20:21-24.
44
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Oni pak koji behu rasejani zbog gonjenja, pokrenutog protiv
Stefana, prođoše sve do Finikije, i Kipra, i Antiohije, ne objavljujući reč
nikom drugom nego samo Judejima.''89
Ulaskom u kuću kapetana Kornilija (Dela ap. 10. gl.), nakon što
se i sam prepirao sa Bogom u vezi ovog poslanja, Petru je postalo jasno da
su i mnogobošci sunaslednici Hristovog carstva. Još pre nego što je Petar i
završio svoju besedu o spasenju, prisutni su poverovali i na njih se spustio
Sveti Duh. Od toga vremena, posle kratkog ubeđivanja90, i svi ostali
apostoli su se priključili Petru u nastojanju da i mnogobošce privedu veri.
Ključevi carstva nebeskoga koje je, dakle, ap. Petar od Hrista
primio, korisno su poslužili za otvaranje ulaza u Hristovu Crkvu kako
Jevrejima tako i svim ostalim narodima pod kapom nebeskom. Naravno,
ostaje da utvrdimo šta predstavlja ostatak maločas navedenog Hristovog
govora koji je zapisan u 16. i 18. poglavlju Matejevog evanđelja.
Kao što sam spomenuo u prvom delu proučavanja ove svete
tajne, od svakoga hrišćanina koji je primio Svetoga Duha, očekuje se
svakodnevno posvećenje i težnja da ugodi Božijoj volji. Međutim, kao što
je poznato iz Biblije, i veliki Božiji ljudi su ponekada padali u napasti i
sagrešili su. Upravo iz tog razloga je svakome takvome potrebno iskreno
pokajanje pred Bogom. Ipak, nažalost, neki od hrišćana isuviše daleko odu
u svome sagrešenju, i njihova savest toliko izgubi osetljivost, da oni i
nadalje istrajavaju u svome grehu – očigledno ne uviđajući da se nalaze na
putu koji vodi od Gospoda. Ovakvih primera ima više u Novom zavetu.
Smrt bračnog para Ananije i Sapfire pred apostolom Petrom i velikim
brojem hrišćana – iz razloga zajednički dogovorene i izgovorene laži (Dela
ap. 5. gl.), ''predavanje sotoni'' bludnika iz korintske crkve (1. Kor. 5:5)
kao i Imeneja, Aleksandra i Filita (1. Tim. 1:20; 2. Tim. 2:17-19), samo su
neki od primera zastranjenja – sa kojima su se apostoli i ostale starešine
prve Crkve susretali. Upravo u ovakvim situacijama, apostoli i ostali su
morali da budu svesni svoje odgovorne službe, koja je podrazumevala
ispravno duhovno vođstvo i očuvanje zdravog duhovnog crkvenog
zajedništva, a to se moglo postići samo isključivanjem i udaljavanjem iz
zajednice onih ljudi koji nisu želeli da se pokaju a širili su razdore i
sablazni. Veoma je zanimljiva i izjava ap. Pavla zapisana u 1. Kor. 5:1-5, a
u vezi člana crkve koji je zgrešio bludnim odnosom (i to tako što je stupio
u intimnu vezu sa svojoj maćehom):
''Čuje se uopšte da blud vlada među vama, i to takav blud kakvog
nema ni među mnogobošcima, da neki ima očevu ženu. I vi ste nadmeni;
89
90
Dela apostolska 11:19. Naglasak moj.
Vidi: Dela apostolska 11:1-18.
45
http://biblijskaistina.blogspot.com
što se radije niste ožalostili – da se ukloni iz vaše sredine koji je to delo
učinio? Ja sam, naime, iako nisam kod vas telom, ali sam prisutan duhom,
već osudio – kao da sam prisutan – onoga koji je tako nešto učinio: kada
se u ime Gospoda našega Isusa sakupite vi i moj duh sa silom Gospoda
našega Isusa, da se takav preda satani na propast tela, da se duh spase na
dan Gospodnji.''
U ovom slučaju apostol savetuje da celokupna zajednica osudi
ovakvo delo i za neko vreme se potpuno odvoji od neurednog brata –
prekinuvši sa njim svako opštenje. Reči ''da se duh spase na dan
Gospodnji'' jasno nam stavlja do znanja da ovaj čovek neće izgubiti svoje
spasenje (koje se prima jednom zauvek) ali da će se morati susresti već na
zemlji sa određenim posledicama svoga sagrešenja.91 Mnogi ovakvi i
ovome slični ljudi – hrišćani, dospeće u nebesko carstvo, ali bez i jednog
dobrog dela za koje će moći da budu pohvaljeni i da prime nagradu. Za
ovakve vernike Pavle između ostalog govori i sledeće:
''Jer niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji je
postavljen, a to je Isus Hristos. I ako ko na ovom temelju zida zlato,
srebro, drago kamenje, drva, seno, slamu, svačije delo izaći će na videlo;
sudni dan će pokazati, jer će se u ognju otkriti, i kakvo je čije delo – oganj
će pokazati. Ako čije delo, koje je nazidao, ostane, taj će primiti nagradu,
ako čije delo izgori, taj će podneti štetu, ali će sam biti spasen, samo tako –
kao kroz oganj.''92
Kao što smo iz prethodno pomenutih primera mogli da uvidimo,
apostoli su u prvoj Crkvi imali zadatak da budu Gospodnji saradnici,
Hristovi pomoćnici i upravitelji Božjih tajni (1. Kor. 3:9, 4:1-2) koji rade
na izgradnji Hristovog tela – Crkve (2. Kor. 13:10). Zbog toga su od
Gospoda i dobili dar poučavanja hrišćana koji su bili na mnogo nižem
nivou shvatanja duhovnih istina od njih samih (Ef. 4:11-15). Apostoli su
bili autoritet po pitanju istinitosti prenošenja Hristove nauke – kako o
spasenju kroz veru – tako i po pitanju praktičnog hrišćanskog života.
Prema protestantskom teologu R. T. France, pojmovi ''svezati'' i
''razrešiti'' koje Isus spominje u Mt. 16:19 i 18:18, bili su tehnički pojmovi
u izrekama tadašnjih rabina o onome što je bilo ili nije bilo dopušteno da
se čini (''svezati'' je označavalo ''zabraniti, a ''razrešiti'' je značilo
91
Posledica sagrešenja izrailjskog cara Davida, u vezi preljube sa ženom Urije
Hetejina, jeste bila smrt tim činom začetog deteta nakon njegovog rođenja, koja se
desila i pored pokajanja, usrdnog moljenja i pošćenja ovog Božijeg sluge. Vidi u:
2. Samuilova 11. i 12. gl.
92
1. Kor. 3:11-15.
46
http://biblijskaistina.blogspot.com
''dopustiti'' činjenje određenih radnji).93 Prema ovom autoru, ''svezivanje i
razrešavanje'' može da se vidi i u primerima iz Dela apostolskih 10. i 11.
glave, kao i 15:7-11, kada je apostol Petar obznanio Božiju odluku da su i
mnogobošci potpuno jednako vredni pred Bogom radi spasenja poput
Izrailjaca; što ranije nije bilo poznato u toj meri. Ono što je posebno
interesantno, poznavaoci grčkog jezika kazuju da se u stihovima iz Mt.
16:19 i 18:18 u originalu namerno upotrebljava, za izgovor prilično
nespretno tzv. ''buduće prošlo'' glagolsko vreme – pa bi stoga, u
doslovnom prevodu, sporni delovi stihova trebali zapravo da glase: ''biće
bilo je svezano na nebu'' i ''biće bilo je razrešeno na nebu''.94 To zapravo
treba da znači da apostoli i ostale Božije sluge u periodu Novoga zaveta
nisu dobile ovlašćenje da opraštaju grehe prilikom svete tajne ispovesti –
kako to uče pravoslavni, već da ljudima obznanjuju večnu Božiju namisao,
tj. da svojim propovedanjem i ustanovljavanjem određenih učenja,
crkvenih moralnih normi i načina vođenja bogosluženja, zapravo
objavljuju i ustanovljuju ono što je Bog još od večnosti bio isplanirao.
Isti je slučaj i sa tekstom koji se nalazi zapisan u ev. po Jovanu
20:22-23 kojeg sam ranije citirao, a sada radi podsećanja navodim ponovo:
''Rekavši to nadahnu ih i reče im: primite Duha Svetoga. Kojima
oprostite grehe – opraštaju im se; kojima zadržite – zadržani su.''
Kada proučimo čitav kontekst u kome se nalaze navedeni stihovi,
možemo da uočimo da se Hristos na dan svoga vaskrsenja, kada su ove
reči i izgovorene, javio delu svojih učenika koji se nalazio sakriven u
zatvorenoj prostoriji zbog straha od progonstva. Pored desetorice apostola
(Hristov izdajnik Juda Iskariotski je već bio mrtav zbog izvršenog
samoubistva a ni apostol Toma nije bio prisutan), ovde su se nalazili još
neki učenici koji nisu bili apostoli, a najverovatnije je bilo i žena, jer
čitamo o Mariji Magdalini koja je nešto ranije posetila učenike baš na
pomenutom skrovitom mestu.95 Pošto smo ranije ustanovili da Isusova
93
Vrsni poznavalac novozavetnog grčkog teksta, baptistički teolog prof. dr
Aleksandar Birviš je u svom ''Četvoroevanđelju'' ovako preveo pomenute stihove:
''Daću ti ključeve Nebeskog carstva: što osudiš na zemlji, to će biti osuđeno na
nebesima; a što odobriš na zemlji, to će biti odobreno na nebesima.'' i: ''Zaista vam
kažem, ako što osudite na zemlji, to će biti osuđeno na nebu; a što odobrite na
zemlji, to će biti odobreno i na nebu.'' Aleksandar Birviš, Četiri evanđelja, Život i
rad Isusa Hrista, Biblijsko društvo Beograd, 1987. god.
94
R. T. France, tumačenje ev. po Mateju, Dobra Vest, Novi Sad, 1987. god. str.
261-262, 281.
95
Evanđelist Luka kazuje da su istog dana, uveče, na pomenutom mestu bila
okupljena Jedanaestorica apostola zajedno sa svojim drugovima, što nam jasno
stavlja do znanja da Isusove reči nisu bile upućene samo apostolima (a kasnije,
47
http://biblijskaistina.blogspot.com
kazivanja iz ev. po Mateju nemaju značenje kakvo im pripisuje
tradicionalno hrišćanstvo Istoka, te da ih apostoli nisu shvatili kao naloge
prema kojima bi oni imali ovlašćenje da praštaju grehe (što nam jasno
dokazuje i njihova ranohrišćanska praksa u kojoj ni jedanput nisu posegli
za njegovim korišćenjem) ostaje nam da sagledamo novozavetne primere
koji nam stavljaju do znanja na koji su to način apostoli uistinu ''praštali
grehe'' onima koji su sagrešili.
Jedan od direktnih primera koji se odnose na opraštanje onome
koji je sagrešio, i u ovom slučaju time naneo štetu celokupnoj crkvenoj
zajednici, nalazi se u poslanicama upućenim crkvi u Korintu. Kao što sam
ranije spomenuo, među tamošnjim vernicima postojao je i jedan koji je
živeo u grehu seksualnog nemorala. Apostol Pavle je savetovao vernike da
takvoga opomenu i udalje se od njega što se tiče zajedničarenja, da bi se
posramio i pokajao. Nakon godinu dana, prilikom pisanja druge poslanice,
apostol je mogao da konstatuje da se situacija po pitanju morala dotičnog
grešnika promenila znatno na bolje. Bivši grešnik se ožalostio zbog svoga
greha i ukora kojeg je primio, te se iskreno pokajao. Zato je Pavle mogao
da napiše sledeće:
''Ako je pak neko izazvao žalost, nije mene ožalostio, nego
donekle, da ne preteram, sve vas. Tome je dosta ovaj ukor od većine, tako
da, naprotiv, treba radije da mu oprostite i da ga utešite, da prevelika
žalost dotičnog ne satre. Zato vas molim da pokažete ljubav prema njemu.
Radi toga sam vam baš i pisao, da poznam vašu vrsnoću, da li ste u svemu
poslušni. A kome vi nešto opraštate, tome opraštam i ja. Jer i ja što sam
oprostio, ako sam što oprostio, oprostio sam pred Hristom vas radi, da nas
satana ne prevari; jer znamo šta on misli.''96
Kao što vidimo i iz ovog primera, apostol nije insistirao na
posebnoj ispovesti onoga koji je sagrešio, niti pak na svome ''ovlašćenju
od Gospoda'' da on sam oprašta grehe prilikom vršenja svete tajne
pokajanja. Jednostavno, Pavle je izjavio, bivajući prilično prostorno
udaljen, da i on oprašta onome kome je čitava zajednica oprostila. Ova
apostolska praksa se u potpunosti slaže sa Hristovim učenjem o
međusobnom praštanju. Gospod Hristos je naime rekao:
rukopolaganjem i apostolskim prejemstvom i njihovim naslednicima episkopima kako to pravoslavni tumače) u smislu svetoduhovskog ovlašćenja kojim imaju
pravo da opraštaju grehe, već da su izrečene mnoštvu okupljenih među kojima je
bilo i onih koji nikada nisu postali crkvene starešine, i među kojima je bilo i
ženskog verujućeg sveta. Vidi u: Lk. 24:33.
96
2. Korinćanima 2:5-11. Naglasak moj.
48
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Pazite na sebe, Ako zgreši tvoj brat, pokaraj ga i oprosti mu ako
se pokaje. I ako ti sedam puta zgreši na dan pa se sedam puta vrati k tebi i
kaže: kajem se, oprosti mu.''97
Evanđelisti Matej i Marko zapisali su i sledeće:
''Tada priđe Petar i reče mu: Gospode, koliko puta će sagrešiti
brat moj prema meni, i ja da mu oprostim? Do sedam puta? Reče mu Isus:
ne kažem ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam.'' 98
''I kad stojite moleći se, praštajte ako šta imate protiv koga, da i
Otac vaš koji je na nebesima oprosti vama vaše greške. [Ako vi ne
opraštate, ni Otac vaš koji je na nebesima neće oprostiti grešaka vaših.]''99
Apostol Pavle potvrđuje Isusovu nauku govoreći da život svakog
hrišćanina mora da bude ispunjen praštanjem:
''Budite među sobom čestiti, milosrdni, praštajući jedan drugom –
kao što je i Bog vama u Hristu oprostio.'' 100
''Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji sveti i mili, u srce
milosrdno, u čestitost, smernost, krotost, strpljivost, snoseći jedan drugoga
i praštajući jedan drugome, ako ko ima tužbu na koga; kao što je Gospod
i vama oprostio, tako opraštajte i vi.''101
Drugim rečima, Novi zavet (kao i Stari) ispunjen je primerima
božanskog praštanja, kao i poučavanja ljudi – vernika da i u ovome budu
nalik na svog nebeskog Oca.
I tako, ma koliko se trudili da u apostolskim spisima nađemo i
najmanji primer da je iko ikada makar i nagovestio potrebu za ispovedanje
greha pred sveštenicima radi njihovog ''otpuštanja'', takve primere ne
možemo da nađemo. Sve to, naravno, potvrđuje činjenicu da je
praktikovanje svete tajne pokajanja i ispovedanje pred sveštenicima kakvo
danas postoji u Pravoslavlju, kao što smo utvrdili i iz istorijskih izvora,
uvedeno tek kasnije u crkvenu praksu – a da u početku, za vreme apostola
nije ni postojalo niti se o njemu govorilo.
97
Ev. po Luki 17:3-4. Naglasak moj.
Ev. po Mateju 18:21-22.
99
Ev. po Marku 11:25-26.
100
Efescima 4:32.
101
Kološanima 3:12-13. Naglasak moj.
98
49
http://biblijskaistina.blogspot.com
Utvrdivši biblijsku istinu i po ovom pitanju, možemo da pređemo
na narednu svetu tajnu, koja je umnogome povezana sa upravo
razmotrenom.
SVETA TAJNA SVEŠTENSTVA
Tradicionalna crkva Istoka na sledeći način objašnjava šta se pod
ovom svetom tajnom podrazumeva:
''U samom početku crkvene istorije duhovnu vlast u Crkvi, to jest
vlast propovedanja, vršenja svetih tajni i upravljanja Crkvom imali su
apostoli, koji su tu vlast dobili od samog Spasitelja, kao što smo to napred
naveli (Mt. 18, 18; 28, 19-20; Jn. 20, 21-23). Tu vlast Hristos je dao svima
svojim učenicima – apostolima u podjednakoj meri, a ne nekom više
nekom manje. (...)
Kad se Crkva raširila toliko da apostoli nisu
mogli svuda da stignu, oni su rukopolagali episkope kao svoje zamenike,
na koje su prizivali blagodat Svetoga Duha i kojima su predavali punoću
svoje apostolske vlasti. Osim episkopa apostoli su postavljali i prezvitere i
đakone.''102
''Sveštenstvo sačinjavaju: đakoni, prezviteri (sveštenici) i
episkopi (vladike). Episkopi (vladike) imaju pravo da vrše sve svete tajne,
da uče verne i upravljaju eparhijom, koja im je poverena od strane Crkve;
prezviteri (sveštenici) imaju pravo da vrše sve svete tajne izuzev Svete
tajne rukopoloženja. Oni mogu da upravljaju svojom parohijom, koju im je
episkop, na rukopoloženju, poverio a đakoni samostalno nemaju pravo da
vrše nijednu svetu tajnu. Oni pomažu (saslužuju) vladikama i sveštenicima
u vršenju svetih tajni. To su tri stepena sveštenstva: đakonski, prezviterski
i episkopski. (...) Služba sveštenička u Crkvi Hristovoj je produžena služba
apostolska. Sveštenstvo sveto je prejemnik službe i vlasti apostolske. Ono
je dobilo od Spasitelja pravo kakvo nema nijedna služba ni u zemaljskoj ni
u nebeskoj Crkvi Hristovoj.''103
''Rimska Crkva, to se nesumnjivo zna, ima istorijsku vezu sa
Hristom i apostolima. Nesumnjiva je činjenica da ona potiče iz
apostolskog doba. (...) Isto tako je činjenica je da sveštenstvo Rimske
Crkve ima apostolsko prejemstvo koje nikad niko nije poricao niti može
poreći.''104
102
103
104
Milin, Crkva i sekte, str. 29-30. Naglasak moj.
Veronauka u kući, str. 42. Naglasak moj.
Milin, Crkva i sekte, str. 34.
50
http://biblijskaistina.blogspot.com
Ono što se, dakle, posebno ističe jeste da su Hristos i apostoli
ustanovili jerarhiju (sveštenstvo) koja se sastoji od episkopa, prezvitera i
đakona. Takođe, postoji ''apostolsko prejemstvo'' tj. apostolsko nasleđe,
koje podrazumeva da sveštenici Pravoslavne i Rimokatoličke crkve
poseduju ista ona ovlašćenja koja je Hristos dao apostolima (''opraštanje
greha'' i slično), i to tako što slede blagodatni neprekinuti
dvehiljadegodišnji niz rukopolaganja, koja potiču još od prvovekovnih
episkopa, tj. samih apostola. Ovo apostolsko nasleđe jeste, između ostalog
i garant ispravnosti hrišćanskog učenja i tumačenja Svetog pisma od strane
rukopoloženih u okviru ''jedine svete i apostolske crkve'' jer njih u tome
upravlja sam Sveti Duh. Pomenuta jerarhija, po učenju pravoslavnih, ima
ovlašćenje da vrši svete tajne i na taj način ljudima omogućava ulazak u
nebesko carstvo.
Pre nego što detaljno, na temelju Biblije i istorijskih izvora
utvrdimo da Istočna crkva, na njenu žalost, ne poseduje istinu i nije
dosledna Hristovoj i apostolskoj nauci ni po ovom pitanju, želim da
ukratko prikažem ulogu jevrejskih sveštenika u Starom zavetu – jer je to
za proučavanje ove teme od velike važnosti.
- Uloga starozavetnog sveštenstva
Neosporna je činjenica da se na mnogo mesta u Bibliji pominju
sveštenici i njihove bogoslužbene aktivnosti u okvirima Božijeg naroda.
Takođe je činjenica da se uloga sveštenika spominje samo u okviru
starozavetnog perioda vremena (koje se završava Hristovom smrću i
vaskrsenjem). Počevši od knjige Dela apostolskih u Novom zavetu (koja
opisuje rađanje Hristove Crkve i razvoj hrišćanstva sredinom prvog veka
posle Hrista), pa nadalje, izrailjski sveštenici se spominju samo u smislu
njihovog obraćenja iz judaizma u hrišćanstvo (Dela ap. 6:7). Pominju se
takođe i u vezi prestanka važnosti njihove službe – koja je svoje ispunjenje
našla u Isusovom prvosvešteničkom delu (Jevrejima posl. 8. gl.). Kao što
ćemo jasno uvideti na kraju ovog proučavanja, novozavetno hrišćanstvo
utemeljeno na apostolskoj nauci i crkvenoj praksi, ne poznaje instituciju
bilo kakvog specijalnog sveštenstva – a pogotovu ne onakvog kakvo danas
postoji u Pravoslavnoj i Rimokatoličkoj crkvi sa svim njegovim
ovlašćenjima. No, krenimo redom.
Još pre davanja deset zapovesti Izrailjcima preko Mojsija na gori
Sinaju, Bog je proglasio sve Jakovljeve potomke koje je izbavio iz
egipatskog ropstva – svetim narodom i carskim sveštenstvom (uz uslov
njihove poslušnosti Njegovom zakonu):
51
http://biblijskaistina.blogspot.com
''A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavjet moj,
bićete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja. I bićete
mi carstvo svešteničko i narod svet. To su riječi koje ćeš kazati sinovima
Izrailjevim.''105
Svi prvorođeni muškarci, iz svih dvanaest plemena Jakovljevih
potomaka, prema Božijoj zapovesti pripadali su Gospodu – kao
posvećenici iz svekolikog Njegovog naroda. Ipak, prema volji Svevišnjeg,
kao zamena za sve jevrejske prvorođene, u to vreme, za posebnu službu
Bogu je izabrano jedno celokupno pleme – pleme Levijevo:
''Još reče Gospod Mojsiju govoreći: Evo uzeh Levite između
sinova Izrailjevijeh za sve prvence što otvaraju matericu među sinovima
Izrailjevijem; zato će biti moji Leviti. Jer je moj svaki prvenac; od onoga
dana kad pobih sve prvence u zemlji Misirskoj, posvetih sebi svakoga
prvenca u Izrailju od čovjeka do živinčeta; moji će biti; ja sam Gospod.''
Pomenuti Leviti su imali zadatak da budu sveštenički pomoćnici i
poslužitelji u okviru pomoćnih službi oko šatora od sastanka, kao što su
briga za sveto posuđe i ostale hramovne predmete.106 Sa druge strane, i
sami sveštenici su pripadali Levijevom plemenu, ali su za razliku od
ostalih Levita, morali da vode poreklo od Arona i njegovih sinova.107 Za
vreme cara Davida, sveštenici (potomci Aronovih sinova Eleazara i
Itamara) bili su podeljeni u 24 sveštenička reda – sa svojim rasporedom
vršenja službe.108 Što se tiče službe sveštenika u Starom zavetu, ona je bila
jasno određena Gospodnjom voljom. Oni su morali da imaju posebno
načinjenu odeću kojom bi se, dok vrše svetu službu, razlikovali od ostalih
ljudi (2. Mojs. 28. gl; 35:19; 39. gl.). Služba Arona i njegovih potomaka se
sastojala u prinošenju životinjskih žrtava pred Gospodom, koje je narod
svakodnevno donosio radi oproštenja svojih greha ili pak iz zahvalnosti
Bogu za njegove darove. Detaljan opis svešteničke službe nalazi se u
trećoj Mojsijevoj knjizi, koja se zove i ''Levitska''. Pošto bi nam za
razmatranje celokupne službe sveštenika i objašnjavanje načina postupanja
sa prinošenjem svake pojedinačne žrtve bilo potrebno puno prostora, na
ovom mestu ćemo razmotriti samo ono što je najvažnije za proučavanje
naše teme, a to je simbolika celokupnog starozavetnog bogoslužbenog
sistema.
105
2. Mojsijeva 19:5-6. Naglasak moj.
Vidi: 4. Mojsijeva 3:6-8; i 4. poglavlje.
107
Vidi: 2. Mojsijeva 2:1; 6:20; 40:12-16.
108
Vidi: 1. knjiga Dnevnika 24. poglavlje. Na primer, sveštenik Zaharija otac
Jovana Krstitelja je vodio poreklo od Avije, koji je spomenut u 1. Dnevnika 24:10.
Vidi u: Ev. po Luki 1:5.
106
52
http://biblijskaistina.blogspot.com
- Simbolika starozavetnog bogoslužbenog sistema
Novozavetna poslanica Jevrejima predstavlja opširan izvor
informacija o tome da je čitav izrailjski bogoslužbeni žrtveni sistem u
šatoru od sastanka (i kasnije hramu) našao svoje ispunjenje u žrtvi i delu
bogočoveka Isusa Hrista, nakon čega je i prestao sa važenjem.
Da pogledamo najpre kako je izgledao sam bogoslužbeni prostor
(šator od sastanka sa dvorištem). Gospodnja zapovest koja se odnosila na
šator od sastanka i bogoslužbene predmete, odnosila se na izgradnju i
podizanje šatora koji je trebao da bude podeljen na dve prostorije ''svetinju'' i ''svetinju nad svetinjama''. U prvoj prostoriji, nalazili su se
pozlaćeni i zlatni predmeti:
- sto sa postavljenih 12 hlebova (koji su predstavljali broj
plemena Jakovljevih potomaka i koje su smeli da jedu samo sveštenici.
Postavljeni hlebovi su zamenjivani novima svake subote. 3. Mojs. 24:5-9);
- sedmokraki svećnjak (2. Mojs. 25:31...), na kome su sveštenici
palili žiške i koji je trebao da gori od večeri do jutra – svakoga dana (3.
Mojs. 24:2-4);
- kadioni oltar (2. Mojs. 30:1-8) na kome je svakodnevno bio
prinošen sveti kad – stavljanjem tamjana (mirišljavih materija) na upaljenu
žeravicu.
U drugoj prostoriji šatora, u koju je smeo da ulazi isključivo
prvosveštenik i to sa krvlju žrtvene životinje samo jednom godišnje na
Dan Pomirenja (Yom Kippur), nalazio se pozlaćeni kovčeg zaveta na
čijem su se poklopcu nalazili izliveni zlatni heruvimi, a u njemu dve ploče
sa deset zapovesti koje je Gospod dao Mojsiju. Unutrašnjost šatora, tj. dve
pomenute prostorije, bile su međusobno podeljene zavesom, na kojoj su
bili izvezeni likovi nebeskih anđeoskih bića – heruvima (2. Mojs. 26:1,3133). U tremu, u spoljnjem dvorištu, ispred šatora, nalazili su se još i
žrtveni oltar i umivaonik (napravljeni od neplemenitog metala, ''mjedi'' tj.
bronze; 2. Mojs. 30:18, 40:29-33). Iako će o starozavetnim simbolima o
kojima sada govorimo biti reči i u poglavlju o Bogorodici kao i poštovanju
svetih ikona, proučavanje u okviru ovog poglavlja će biti najdetaljnije.
Kao što sam ranije u ovom poglavlju istakao, Isus Hristos je bio
istovremeno bio i (prvo)sveštenik i žrtva.
- Kao savršeni Božiji Sin – prvosveštenik Novog Saveza, Isus je
u Božije prisustvo, umesto u svetinju nad svetinjama koja se nalazila u
zemaljskom šatoru, ušao u samo nebo, i to ne sa tuđom već sa svojom
sopstvenom krvlju (Jevrejima 9:24 - 10:17);
53
http://biblijskaistina.blogspot.com
- Za razliku od izrailjskih sveštenika koji su svakodnevno
prinosili žrtve, Isus je prineo samo jednu – koja vredi zauvek (Jevr. 10:1114);
- Zavesa koja je razdvajala ''svetinju'' od ''svetinje nad
svetinjama'', a koja je bila simbol Hristovog tela koje je trebalo da bude
ubijeno na krstu (Jevr. 10:19-22), bila je pocepana u trenutku Njegove
krsne smrti (Mt. 27:51);
- Svećnjak sa upaljenim žišcima je bio simbol bogočoveka Hrista
koji je za sebe rekao: ''Ja sam svetlost sveta'' (Ev. po Jovanu 8:12; 1. Jov.
1:5); kao i simbol Svetoga Duha (Otk. 1:4; 4:5);
- Postavljeni hlebovi su bili takođe simbol Isusa Hrista, koji je za
sebe rekao: ''Ja sam hleb života'' (Jn. 6:32-35);
- Zlatni kadioni žrtvenik je bio simbolom molitava koje Hristos sa
svima svetima prinosi pred Bogom svakodnevno (Jevr. 7:25; Otkrivenje
8:2-4);
- Bronzani umivaonik u kome su sveštenici vršili obredno pranje
(2. Mojs. 30:18-21) – simbolizuje ''umivanje'' tj. spiranje grehova svih koji
veruju u Hristovi zameničku žrtvu (1. Jovanova 1:7; Titu 3:5);
- Bronzani žrtvenik, na kome su se svakodnevno prinosile
starozavetne žrtve predstavljao je Golgotu, mesto stradanja Isusa Hrista koji je žrtvenik Novog Saveza (Jevr. 13:10-13).
No, možda će se neko upitati zbog čega spominjem sve ove
detalje, kada Pravoslavna crkva ionako ne tvrdi da njihovo sveštenstvo
ima bilo kakve veze sa onim starozavetnim. Razlog je jednostavan. Naime,
kao što sam ranije naglasio, Novi zavet uopšte ne poznaje instituciju
specijalnog hrišćanskog sveštenstva (jerarhije) – nalik na onu koja postoji
u Istočnoj i Zapadnoj crkvi. To iz razloga što nakon smrti Isusa Hrista
uopšte nema nikakve potrebe za prinošenjem drugih žrtava za grehe, jer je
ona prava prineta jednom za svagda, dok Istočna crkva tvrdi da je
postojanje sveštenstva u Crkvi neophodno i Hristom ustanovljeno.109 U
109
Nasuprot jasnom biblijskom učenju koje sam do sada izneo po ovom pitanju,
Pravoslavna crkva (kao što sam to naglasio i u prethodnom poglavlju) uči da
večera Gospodnja (tj. sveta tajna pričešća – evharistije) predstavlja stalno
ponavljanje žrtvovanja Isusa Hrista:
''Pravoslavna Crkva je od apostolskih vremena verovala da sveta tajna
evharistije nije samo obična uspomena na tajnu večeru Hristovu, nego s obzirom
da se tu hleb i vino pretvaraju u pravo telo i pravu krv Hristovu to je evharistija ne
samo uspomena nego prava žrtva koja se prinosi Bogu za ljude. Ona je u suštini
ista sa žrtvom koja je bila na krstu prinesena (...) Tamo je prineo žrtvu sam
neposredno, a ovde posredno preko svojih crkvenih pastira.'' Milin, Crkva i sekte,
str. 326.
54
http://biblijskaistina.blogspot.com
narednom delu ovoga poglavlja pogledaćemo šta o temi postojanja
sveštenstva u Hristovoj Crkvi govore bogonadahnuti apostoli u
novozavetnim spisima.
-Sveto sveštenstvo u Novom zavetu
Iz svetih spisa Novog zaveta jasno proizilazi da Gospod sve svoje
vernike – nakon osnivanja Crkve naziva svetim narodom i carskim
sveštenstvom. Pošto se pravoslavni, zbog drugačijeg učenja koje zastupa
sveto predanje kojeg se drže, po ovom pitanju rugaju i ismevaju
evanđeoskim hrišćanima zbog toga što oni za sebe tvrde da predstavljaju
''sveopšte sveštenstvo'' pred Bogom, valjalo bi da u svetlu Božije Reči
detaljno ispitamo ovo učenje i preispitamo argumente pravoslavnih.
Naime, u svome razmatranju ''pogrešnog sektaškog učenja o sveštenstvu'',
Lazar Milin između ostalog kaže:
''Ovo sektaško tumačenje je krajnje površno i u suprotnosti je
kako sa napred navedenim citatima110 Svetog pisma iz kojih se vidi jasno i
nesumnjivo da Hristos osniva jerarhiju svoje Crkve, tako i sa samom
praksom sektaških verskih zajednica.
Pre svega, te reči potiču od apostola Petra i Jovana, a nije moguće
zamisliti da oni nisu znali kakvu su vlast dobili od Hrista, jer se zna da su
oni tu apostolsku vlast i primenjivali: propovedali su, krštavali111, vršili
svetu tajnu evharistije, polagali ruke na novokrštene, molili se za prisutne
verne i upravljali Crkvom. Sve to, dakle, sačinjava njihovu jerarhijsku
ulogu u Crkvi, ulogu koju su predali svojim naslednicima polaganjem ruku
i molitvom, pa prema tome nije moguće da su oni ovim rečima hteli da
poreknu sve to što su po ovlašćenju i uputstvu od samog Gospoda činili.
Šta onda znači to opšte sveštenstvo o kojem pišu oba apostola?
To znači da su hrišćani Božji narod. Narod bez obzira na nacionalnost,
koji je iskupljen prvosvešteničkom žrtvom Spasiteljevom, pa su u
Dakle, ako stvar posmatramo laički, mogli bi iz ovoga da zaključimo da
je u današnjem Pravoslavlju potrebno postojanje sveštenstva sličnog onom
starozavetnom (pošto je osnovni posao sveštenika da kolje i prinosi žrtve) radi
ponavljanja čina žrtvovanja Isusa Hrista radi ''umilostivljenja Boga za grehe ljudi
za koje se prinosi'' (Milin, na istom mestu), i to bezbroj puta do današnjeg dana.
110
Biblijske stihove koje Milin pominje (pomenuti Milinov tekst nisam naveo u
glavnom tekstu ovog poglavlja iz razloga jer su biblijski stihovi od strane ovog
pravoslavnog autora citirani nepotpuno), navešću nešto kasnije u celini.
111
Iz ranije navedenog teksta iz ''Veronauke u kući'' saznali smo da đakoni u
Pravoslavnoj crkvi nemaju pravo da vrše ni jednu svetu tajnu, pa ni da krštavaju,
dok u Bibliji nalazimo primer da je vlastelina iz Etiopije krstio jedan od sedmorice
prvih crkvenih đakona, đakon Filip (Dela ap. 8:26-40).
55
http://biblijskaistina.blogspot.com
poređenju sa ostalim ljudima uzvišeniji pred Bogom, kao carevi i
sveštenici Božji. Treba naročito obratiti pažnju na to da pisac
Apokalipsisa tu govori o budućem veku posle vaskrsenja, što je naročito
jasno izrečeno u 20. glavi, stih 6. ''Blažen je i svet onaj koji ima udela u
prvom vaskrsenju; nad ovima druga smrt nema vlasti, - nego će oni biti
Božiji i Hristovi sveštenici, i carevaće s njim hiljadu godina''. Očigledno
je da će biti sveštenici Hristovi posle vaskrsenja a ne do vaskrsenja.''112
Dakle, učenje o ''opštem sveštenstvu svih hrišćanskih vernika''
koje zastupaju evanđeoske crkve je pogrešno, a g-din Milin je to, po
njegovom uverenju, dokazao Svetim pismom. Prema njegovim rečima,
apostoli sigurno nisu bili sami sebi protivrečni – pa da, iako imajući znanje
o tome da jerarhija svakako postoji, sada tvrde da to nije istina – te da
postoji samo opšte sveštenstvo svih verujućih. Stihovi iz Biblije na koje se
ovaj apologeta poziva, govoreći da ih sektaši pogrešno shvataju (a on ih je,
tobože, u malopre navedenom tekstu ispravno protumačio), u celini glase
ovako:
''Prilazite k njemu, živom kamenu, koji su doduše, ljudi odbacili,
ali je pred Bogom izabran i dragocen, pa se i sami kao živo kamenje
uziđujte u duhovni dom, u sveto sveštenstvo, da posredstvom Isusa Hrista
prinesete duhovne žrtve koje su Bogu ugodne. (...) A vi ste izabrani rod,
carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela
onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost; vi koji nekad
niste bili narod Božiji – sad ste Božiji narod, vi koji nekad niste bili
pomilovani – sad ste pomilovani.''113
''Onome koji nas ljubi i koji nas svojom krvlju izbavi od naših
grehova, i učini nas carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome, njemu
slava i vlast u sve vekove, amin.''114
''I pevahu novu pesmu govoreći: dostojan si da uzmeš knjigu i da
otvoriš njene pečate, zato što si bio zaklan i što si svojom krvlju iskupio
Bogu ljude od svakog plemena i jezika i naroda i narodnosti, i učinio ih
Bogu našemu carstvom i sveštenicima i oni će carevati na zemlji.''115
112
113
114
115
Milin, Crkva i sekte, str. 332-333. Naglasak moj.
1. Petrova 2:4-5, 9-10. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 1:5b-6. Naglasak moj.
Otkrivenje 5:9-10. Naglasak moj.
56
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Blažen je i svet onaj koji ima udela u prvom uskrsu; nad ovima
druga smrt nema vlasti, nego će oni biti Božiji i Hristovi sveštenici, i
carevaće s njim hiljadu godina.''116
Upravo nasuprot onome što je Milin izneo, iz navedenih
svetopisamskih stihova uviđamo da apostol Petar u svojoj prvoj poslanici,
kao i Jovan u 1. i 5. poglavlju Otkrivenja, govore u prošlom glagolskom
vremenu u odnosu na momenat pisanja ili pak odigravanja opisanih
događaja, pa iz njihovih izjava proizilazi samo konstatacija da su
novozavetni hrišćani već učinjeni (prošlo vreme) Božijim carstvom i
carskim sveštenicima. Naravno, nakon ''prvog uskrsa'' (tj. vaskrsnuća
pravednika na početku budućeg Hristovog hiljadugodišnjeg carstva) i
vraćanja u zemaljski život u proslavljenim telima svih hrišćana iz svih
vekova postajanja Crkve, oni će i bukvalno carevati sa Hristom i biti
Božiji sveštenici koji će prinositi Njemu ugodne žrtve. Sasvim je
očigledno da Petar i Jovan u svojim tekstovima ne podrazumevaju da će
hrišćani biti ''carsko sveštenstvo'' tek nakon svoga vaskrsenja, nego da su
takvim učinjeni u momentu svoga poverovanja i opravdanja kroz veru u
Spasitelja. Izvođenje zaključka kakvog Milin u svojoj knjizi navodi,
moguće je samo parcijalnim tumačenjem Biblije i uzimanjem u obzir samo
onih stihova koji nam ''idu u prilog'' i potrebni su nam da bismo potvrdili
svoje verovanje (konkretno - uzimanjem u obzir samo stiha 20:6 iz
Otkrivenja Jovanovog). Ukoliko pak uzmemo u obzir kazivanje svih
stihova i pošteno sagledamo njihov gramatički smisao, jasno je da
zaključak pravoslavnog bogoslova u ovom slučaju ne bi mogao da bude
prihvaćen. Naravno, ideja koju Milin podrazumeva, a to je da su apostoli
primili jerarhiju od samoga Hrista, i da su toga bili sasvim svesni, nigde se
u Svetom pismu ne potvrđuje, već ona predstavlja učenje svetih otaca –
koje ovaj apologeta pokušava da utka u biblijske tekstove – kao da se ono
njima podrazumeva. Na kraju krajeva, primetićemo još nešto što je veoma
važno, a što će nam još više dokazati svu pogrešnost pravoslavnog
tumačenja po ovom pitanju kao i njihovu dalju zloupotrebu biblijskog
teksta.
Naime, svakom poznavaocu pravoslavnog veroispovedanja je
poznato da se njime podrazumeva svetootačko učenje o ''sveopštem
vaskrsenju iz mrtvih'' (i vernika i neverujućih) prilikom Božijeg strašnog
suda, a ne verovanje u budući ''prvi i drugi uskrs'' (odvojeno vaskrsenje
verujućih pre hiljadugodišnjeg carstva za život večni i neverujućih (posle
njega) prilikom strašnog suda – za večnu osudu) o kome nas Sveto pismo
116
Otkrivenje 20:6. Naglasak moj.
57
http://biblijskaistina.blogspot.com
obaveštava u Otkrivenju 20. glavi.117 Prema tome, veoma čudno zvuči
Milinovo pominjanje ''prvog uskrsa'' u njegovom doslovnom značenju
stvarnog vaskrsenja iz mrtvih, pogotovo iz razloga što pravoslavni uopšte
tako ne veruju. Evo kako je Milin, potpuno drugačije nego maločas,
objasnio pomenuti stih iz Otkrivenja 20. poglavlja, na 294. stranici svoje
knjige, u okviru poglavlja u kome je pokušao da opravda pravoslavno
verovanje u ''sveopšte vaskrsenje'', nasuprot evanđeosko-protestantskom
uverenju koje se zasniva na Bibliji – da će vaskrsenja pravednih i
nepravednih biti odvojena:
''Treba pre svega naglasiti da se u Sv. pismu grešnik smatra i
naziva duhovno mrtvim (Lk. 15, 32), jer ''plata za greh je smrt'' (Rim. 6,
28). Prema tome, pokajanje i krštenje ravno je vaskrsenju. ''Vi koji se u
Hrista krstite, u Hrista se obukoste'' (Gal. 3, 27), a nad vaskrslim Hristom
smrt nema više nikakve vlasti (Rim. 6, 9). Dakle, ''prvo vaskrsenje'' to je
zapravo krštenje. Zato je i rečeno da je blažen onaj koji ima udela u
prvom vaskrsenju, jer nad njim druga smrt nema vlasti'', to jest neće biti
osuđen na Božjem sudu prilikom prilikom drugog dolaska Hristovog.118 A
''drugo vaskrsenje'' to je ono sveopšte vaskrsenje kada će svi mrtvi ustati iz
grobova živi, preobraženi oduhovljeni i neraspadljivi.'' 119
E sada, kao što videsmo, stvarni ''prvi uskrs'' iz Milinovog
dokazivanja pogrešnosti ''sektaškog'' verovanja u sveopšte sveštenstvo
(prema kome će svi biti sveštenici tek nakon što vaskrsnu iz grobova),
brzo se pretvorio u hrišćansko krštenje (zbog opovrgavanja budućeg
odigravanja dvokratnog vaskrsenja). Zapravo, ovaj autor je najpre tumačio
pomenuti stih na upravo navedeni način (kao krštenje - na 294. stranici),
da bi potom očigledno na to sasvim zaboravio i protumačio ga potpuno
različito na str. 333. Ukoliko bismo i dalje hteli da sledimo ovakvu
Milinovu logiku i napravimo ''kombinaciju'' maločas opisanih tumačenja,
onda bi čak mogli da dođemo do zaključka da hrišćanski vernici postaju
117
O ovoj temi ćemo mnogo više govoriti u poglavlju: ''Drugi Hristov dolazak i
vaskrsenje mrtvih''.
118
Tvrdnja Lazara Milina koja proizilazi iz ove izjave, da osoba koja je krštena
pravoslavnim krštenjem (tj. ima učešće u ''prvom uskrsu'') poseduje sigurnost
spasenja i da može da računa da sigurno neće biti osuđena na strašnom sudu se
takođe ne slaže ne samo sa Biblijom već ni sa pravoslavnom teologijom. Prema
pravoslavnima, kao što smo to ranije govorili, krštenje jeste obavezan uslov za
otpočinjanje hodanja na putu ka spasenju, ali nipošto ne predstavlja garant da će
krštena osoba i zasigurno biti spasena. To zavisi od njene kasnije pobožnosti i
čitavog niza podviga i dela kojima treba da zasluži svoje spasenje.
119
Milin, navedeno delo, str. 294. Naglasak moj.
58
http://biblijskaistina.blogspot.com
sveštenici odmah nakon svog krštenja (što svakako nije ono što je ovaj
pravoslavni sveštenik želeo da kaže).
Tako, na kraju dođosmo do zaključka da pravoslavna teologija ne
samo da ne poseduje dokaze o ustanovljavanju jerarhije u prvovekovnoj
Crkvi (kako su to kasnije počeli da naučavaju sveti oci a danas pokušavaju
da odbrane njihovi naslednici), već radi odbrane svog pogrešnog verovanja
posežu za više nego očiglednim, pa i za slepog čoveka sasvim vidljivim
izvrtanjima i manipulacijama svetim tekstovima.
Budući da smo ustanovili da prethodno Milinovo dokazivanje
neispravnosti verovanja evanđeoskih hrišćana nije bilo ni najmanje
uspešno, nastavljamo dalje sa proučavanjem zadate teme.
- Zbog čega su svi hrišćani nazvani sveštenicima?
Za razliku od starozavetnih sveštenika koji su u ime naroda
prinosili žrtve i ulazili u šator od sastanka (gde ostali narod nije imao
pristupa) radi vršenja bogosluženja, i prvosveštenika koji je kao posrednik
između ljudi i Boga ulazio u Svetinju nad svetinjama (tj. u Božije
prisustvo) radi prinošenja krvi žrtve zbog oproštenja narodnih grehova,
novozavetni vernici su u mnogo uzvišenijem položaju. Oni svojim
molitvama prilaze Bogu kroz žrtvu koja je prineta jednom za svagda. Isus
Hristos je njihov jedini posrednik pred Bogom:
''Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek
Isus Hristos, koji je samoga sebe dao kao otkup za sve.'' 120
Na osnovu ovakvog posredništva, pisac poslanice Jevrejima
ohrabruje vernike da prilaze Bogu sa punom slobodom na osnovu Isusove
prolivene krvi. U narednim citatima ćemo uvideti piščevo povlačenje
paralele između starozavetne svešteničke službe i pristupa Bogu od strane
hrišćana – sveštenika Novog Saveza (Zaveta):
''Hristos pak dođe kao prvosveštenik budućih dobara i uđe
jednom zasvagda u svetinju kroz veću i savršeniju skiniju koja nije rukom
načinjena, to jest, nije od ove tvorevine, i to ne krvlju jaraca i junaca,
nego svojom sopstvenom krvlju, te nađe večni otkup.''121
''Kad, dakle, braćo, imamo pouzdanje da ulazimo u svetinju krvlju
Isusa, koji nam je otvorio novi i živi put kroz zavesu, to jest, njegovo telo,
i kad imamo velikog sveštenika nad Božijim domom, pristupajmo s
120
121
1. Timoteju 2:5-6a. Naglasak moj.
Jevrejima 9:11-12. Naglasak moj.
59
http://biblijskaistina.blogspot.com
istinitim srcem u punoj veri, očišćeni u srcima od zle savesti i oprana tela
čistom vodom.''122
''Pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo
milost i nađemo blagodat kad nam zatreba pomoć.''123
Paralela je veoma jasna za svakog poznavaoca starozavetnog
žrtvenog bogoslužbenog sistema. Prvosveštenik je ulazio u najsvetije
mesto šatora (hrama) sa krvlju životinje, a Hristos je kao prvosveštenik
Novog Saveza ušao u najsvetije mesto u nebu, u samo Božije prisustvo, i
to svojom sopstvenom krvlju. Novozavetni vernici prilaze Bogu kao
sveštenici koji u ''svetinju'' ulaze sa krvlju Isusa, kojom su oprani jednom
zauvek. Jedina žrtva koju prinose novozavetni vernici kao sveto
sveštenstvo jeste svet i bogougodan život:
''Prinosimo, dakle, stalno – njegovim posredstvom – Bogu
zahvalnu žrtvu, to jest, plod usana koje ispovedaju njegovo ime.'' 124
Kao što smo mogli da uočimo, Sveto pismo uči upravo ono što
zastupaju evanđeoski hrišćani – a to je sveopšte sveštenstvo svih vernika
Novoga Saveza. Naravno, ova činjenica ni najmanje ne umanjuje značaj
raznolikosti duhovnih darova i službi u okviru Hristove Crkve (tj.
raznolikosti funkcija različitih udova Hristovog duhovnog tela, Ef. 4:1516). I dalje stoji da u okviru Crkve postoje ljudi sa više ili manje
istaknutim službama, u skladu sa sposobnostima koje im je Bog darovao
prilikom fizičkog i duhovnog rođenja. Pored međusobne ljubavi i
poštovanja koje treba da ispoljavaju svi vernici (Fil. 2:3), ostaje i činjenica
da u Crkvi trebaju biti posebno poštovane one starešine koje propovedaju i
poučavaju, a kojima po rečima apostolskim ''treba ukazivati dvostruku
čast'' (1. Tim. 5:17). Ipak sve ovo upravo pomenuto ni najmanje ne
ukazuje (kao ni bilo koji drugi tekst u Bibliji) na to da je Hristom i
apostolima u Crkvi ustanovljena posebna jerarhija po uzoru na Stari zavet,
kao što pravoslavni, upinjući se iz petnih žila, pokušavaju da dokažu.
U narednom delu ovoga poglavlja, obratićemo malo više pažnje
na pravoslavno učenje o ustanovljenju jerarhije u prvovekovnoj
apostolskoj Crkvi.
- Pravoslavno sveštenstvo u Novom zavetu?
122
123
124
Jevrejima 10:19-22. Naglasak moj.
Jevrejima 4:16.
Jevrejima 13:5. Naglasak moj.
60
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Svojim apostolima On daje izvesna prava i dužnosti koje nije
dao ostalim vernicima. Njih šalje na propoved Evanđelja, a ne sve vernike.
Njima daje vlast da što razreše na zemlji bude razrešeno na nebu i što
svežu na zemlji da bude svezano na nebesima – njima, a ne svakom
verniku. (...) Dakle, biti apostol, nije isto što i biti običan Hristov vernik.
Apostol je pastir Hristovog stada, postavljen na tu dužnost od samog
Hrista. Tako kaže Sveto pismo.
Dalje nam Sveto pismo svedoči da su apostoli uz molitvu polagali
ruke na svoje pomoćnike i zamenike, sveštenike, koje je ''Duh Sveti
postavio za episkope da pasu Crkvu Božju koju je stekao krvlju svojom''
(D. Ap. 20, 28). (...) Iz toga se jasno vidi da je sveštenstvo sveta tajna koja
se dobija molitvenim rukopoloženjem i da u Crkvi Hristovoj ona postoji od
samog Hrista do danas, a po obećanju Spasiteljevom postojaće i do
Njegovog drugog dolaska. Prema tome, sektaško odbacivanje svete tajne
sveštenstva stoji u direktnom i oštrom sukobu sa Svetim pismom i vodi
razorenju Crkve kao vidljivog društva osnovanog samim Hristom.''125
Iz upravo navedenog teksta jasno uočavamo na kojim temeljima
pravoslavni teolozi baziraju svoje verovanje. Na neke od tvrdnji smo već
odgovorili u prethodnim celinama ovoga poglavlja – prilikom proučavanja
ostalih svetih tajni, a na neke i u delu u kome se još uvek nalazimo. U
nastavku poglavlja, želim da ispitamo biblijsko značenje ''molitvenog
rukopoloženja'' crkvenih starešina od strane apostola. Da li je ovim činom
zaista uspostavljena crkvena jerarhija (episkopi, prezviteri i đakoni) i to na
onaj način kako to smatra Istočna crkva? Takođe, ispitaćemo i učenje o
apostolskom nasleđu (prejemstvu) – učenju koje zastupa ideju o
svetoduhovskoj povezanosti današnjeg pravoslavnog i rimokatoličkog
sveštenstva sa apostolima – kroz neprekinuti niz molitvenog
rukopolaganja.
Kao što sam do sada više puta naglasio, termini kao što su
''jerarhija'' i ''apostolsko prejemstvo'' su nepoznati Duhu i slovu Novoga
zaveta. Istina je, naravno, da u Bibliji piše da su apostoli postavljali
starešine nad novoosnovanim crkvama širom Rimskog carstva (a najviše u
Maloj Aziji i Grčkoj gde je postojao najveći broj zajednica), koje su i
rukopolagali, ali to još uvek ne dokazuje da se tu radi o nekim posebnim
sveštenicima! Ranije smo već snažno naglasili činjenicu da apostoli nisu
nikome ''opraštali grehe'' kako to danas rade pravoslavni popovi, pretvarali
hleb i vino u telo i krv Hristovu, niti pak bilo koga ''krstili vodom i
Duhom'', već da se ovakva pravoslavna praksa bazira na pogrešnoj
predanjskoj interpretaciji Gospodnje nauke. U poglavlju pod naslovom
''Pravoslavno monaštvo'' (koje možete pročitati u nastavku knjige),
125
Milin, navedeno delo, str. 331. Naglasak moj.
61
http://biblijskaistina.blogspot.com
argumentovano sam potvrdio i činjenicu da Biblija ne podržava ideju o
episkopima – monasima, te da takvih u prvim vekovima hrišćanstva nije
bilo. Šta više, prema opisu u apostolskim poslanicama, službe prezvitera
(starešine) i episkopa (nadglednika) su bile istovetne – jer je svaki
postavljeni starešina bio i nadglednik svoga duhovnog stada (dok se u
Pravoslavlju ove službe i te kako razlikuju). Evo kako Pavle u poslanici
Titu poistovećuje prezviterski i episkopski crkveni čin:
''Zato sam te ostavio na Kritu, da urediš ono što još nedostaje i da
postaviš prezvitere po gradovima – kao što ti naredih; ako je ko
besprekoran, muž jedne žene, ako ima decu koja veruju, koju ne optužuju
zbog raskalašnosti ili kao nepokorne. Jer episkop kao domoupravitelj
Božiji treba da je besprekoran, ne samoljubiv, ne osoran, ne pijanica, ne
ubojica, ne lakom na sraman dobitak, nego gostoljubiv, prijatelj dobra,
razborit, pravedan, duševan, uzdržljiv, koji se drži pouzdane reči saglasne
sa naukom, da bude kadar i opominjati u zdravoj nauci i izobličavati
protivnike.''126
Prema navedenom tekstu proizilazi da su upravo prezviteri
(starešine) ti episkopi (nadglednici) o kojima apostol govori i na drugim
mestima u Pismu. Isti je slučaj i u odlomku kojeg nalazimo u Delima
apostolskim. Evo kako glasi u ovom slučaju Lukin izveštaj:
''Iz Milita posla u Efes i dozva crkvene starešine. A kad dođoše k
njemu, reče im: (...) Pazite na sebe i na sve stado, u kom vas je Duh Sveti
postavio za episkope, da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom
krvlju.''127
U originalnom grčkom tekstu, u 17. stihu se koristi reč
»presbuteroi« tj. u množini: ''starešine''. Od ove grčke reči, malim
prilagođavanjem srpskom jeziku, nastala je reč ''prezviteri'' ili u jednini:
»presbuteros«, ''prezviter'' tj . starešina. U svome govoru upućenom njima,
apostol u 28. stihu koristi drugu reč: »episkopoi« tj. episkopi, ili u prevodu
sa grčkog ''nadglednici'' (u jednini »episkopos«, tj. ''nadglednik''). Dakle,
poistovećujući još jedanput čin episkopa i prezvitera, Pavle zapravo piše
da su upravo same starešine (presbuteroi) bile u službi nadglednika episkopa (episkopoi). Zanimljivo bi bilo u ovom smislu pogledati i kako
glasi početak poslanice Filipljanima:
126
127
Titu 1:5-9. Naglasak moj.
Dela apostolska 20:17-18, 28. Naglasak moj.
62
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Pavle i Timotej, služitelji Hrista Isusa, svima svetima u Hristu
Isusu, koji su u Filipima, s episkopima i đakonima: blagodat vam i mir od
Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.'' 128
Ili u prevodu rimokatoličke izdavačke kuće »Kršćanska
Sadašnjost«, kojeg su sačinili Bonaventura Duda i Jerko Fućak:
''Pavao i Timotej, sluge Krista Isusa, svima svetima u Kristu
Isusu koji su u Filipima, s nadglednicima i poslužiteljima. Milost vam i
mir od Boga, Oca našega, i Gospodina Isusa Krista.'' 129
Iz upravo navedenih stihova možemo da uočimo pozdrav kojeg
su Pavle i Timotej uputili svim vernicima (''svima svetima'') u Filipima,
među kojima je bilo i episkopa i đakona (tj. nadglednika i poslužitelja130).
Začudo, u ovom pozdravu se ne pominju ''prezviteri''! Prema današnjem
pravoslavnom ustrojstvu Crkve, prema kome pri svakom većem hramu
služi više prezvitera, svakako bi se podrazumevalo da ih je i crkva u
Filipima morala imati. No, očigledno je razlog za nepominjanje prezvitera
upravo taj što su oni nazvani drugačijim imenom – ''episkopi'', kao što je
uostalom slučaj i u drugim delovima Novoga zaveta u kojima se ove dve
službe poistovećuju. Takođe je zanimljivo uočiti da je u prvovekovnom
hrišćanstvu u svakoj lokalnoj hrišćanskoj zajednici bilo postavljano više
episkopa – što jasno vidimo iz primera dve napred pomenute crkve.
Istočna crkva, koja sebe naziva ''apostolskom'' i u ovome odstupa od
ranohrišćanskog pravila, sledeći učenja kasnijih crkvenih sabora na kojima
je striktno zapoveđeno da se u jednom gradu ne sme postaviti više od
jednog episkopa.131 Uostalom, o tome da apostoli nisu postavljali episkope
koji su imali dostojanstva poput današnjih pravoslavnih vladika, svedoči i
sam apostol Petar. U svojoj Prvoj sabornoj poslanici on kaže:
128
Filipljanima 1:1-2. Naglasak moj.
Kršćanska Sadašnjost, Zagreb 1993. god.
130
Služba poslužitelja u prvoj Crkvi bila je umnogome različita od one koju danas
vrše đakoni u Pravoslavnoj crkvi. Naime, njihova služba je bila služba
''posluživanja'' tj. brige oko ''deljenja humanitarne pomoći'', ili, bolje rečeno, oko
raznih praktičnih stvari koje nisu imale direktne veze sa propovedanjem i
misionarenjem. Naravno, prvi đakoni su i te kako koristili prilike da svedoče o
svom Gospodu, pa čak i da krste novoobraćene, ali to nije bio prvenstveni zadatak
zbog kojeg su u početku bili izabrani. (Vidi: Dela apostolska, poglavlja 6-8).
131
U osmom pravilu Prvog vaseljenskog sabora održanog 325. godine u Nikeji,
između ostalog stoji napisano: ''Ali u jednom gradu da ne budu dva episkopa''. Vidi
u: Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve; Šibenik 2003. god. str. 17.
129
63
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Starešine među vama molim ja, koji sam i sam starešina i
svedok Hristovih stradanja i učesnik u slavi koja će se otkriti, napasajte
stado Božije koje je kod vas i nadgledajte ga ne prisilno, nego
dragovoljno, kako Bog hoće...''132
Kao što kazuje grčki tekst, apostol najpre, govoreći o starešinama
hrišćanskih crkava kojima je pisao, koristi izraz »presbuteroi«, a potom,
upoređujući sa njihovom i svoju službu, koristi izraz »sumpresbuteros«
koja ima značenje ''takođe starešina kao i vi''133. On koristi još i izraz
»poimainein« koji podrazumeva ''napasanje'', kao i »episkopein« koji
označava ''nadgledanje'' Božijeg stada. Dakle, apostol Petar, konkretno u
ovom tekstu, nimalo ne podrazumeva da je u bilo čemu veći od ostalih
starešina, a pogotovo ne na način kao da je on u rangu kakvog
''arhiepiskopa'' koji ima Hristovo ovlašćenje da rukopolaže prezvitere koji
bi bili njegovi naslednici, prejemnici svetoduhovskog ovlašćenja za
vršenje svetih tajni, a po službi manji od njega (prema pravoslavnom
učenju samo episkop ima pravo da rukopolaže, tj. hirotoniše prezvitere,
dok sami prezviteri to ne mogu da čine). Rukopolaganje koje su vršile
starešine (presbuteroi), spominje se i u Timotejevom slučaju. Ono što je
zanimljivo jeste da je i apostol Pavle sebe ubrojao u skup starešina
(prezvitera) koji su položili ruke na ovog mladog čoveka. Evo kako glasi
apostolovo kazivanje:
''Ne zanemari blagodatni dar koji je u tebi, koji ti je dan po
proroštvima, pošto su te prezviteri rukopoložili.''134
''Zbog toga te podsećam da raspiriš Božiji blagodatni dar, koji je
u tebi kako sam položio svoje ruke na tebe.''135
Pored isticanja napred pomenute činjenice, apostol u ovim
rečenicama napominje da je Timotej primio blagodatni dar (ne kaže se
koji) i to od momenta kada su na njega položene ruke. Takođe, ohrabruje
ga da taj dar ''ne zanemari'' i da ga ''raspiri''. Upravo na osnovu ovih
stihova, Pravoslavna crkva zastupa uverenje da njeni sveštenici136 primaju
132
1. Petrova 5:1-2. Naglasak moj.
Apostol Jovan Bogoslov, na početku svoje 2. i 3. saborne poslanice (2. Jov.
1:1; 3. Jov. 1:1), za sebe takođe primenjuje izraz ''prezviter'' – tj. starešina.
134
1. Timoteju 4:14. Naglasak moj.
135
2. Timoteju 1:6. Naglasak moj.
136
Izraz ''sveštenik'' (jerej, tj. hiereus) se ni na jednom mestu u Novom zavetu ne
koristi da bi se njime opisala služba hrišćanskih episkopa (nadglednika), prezvitera
(starešina) i đakona (poslužitelja). Ovaj izraz se koristi u evanđeljima, Delima
133
64
http://biblijskaistina.blogspot.com
posebnu blagodat Svetoga Duha, kojom stiču, po Milinovim rečima,
''punoću apostolske vlasti''. Međutim, šta zapravo predstavlja ovaj
''blagodatni dar'', kojeg je Timotej primio u trenutku svoga rukopolaganja?
Da li se tu radilo o nekoj spoljašnjoj vidljivoj manifestaciji duhovnih
darova, kakva se javljala prilikom obraćenja i krštavanja mnogih, kada su
dobijali sposobnost da proriču i govore drugim jezicima? Sveti tekst nam o
tome ne govori. Da bi smo shvatili u čemu se sastojao ovaj blagodatni dar,
potrebno je da najpre odgovorimo na pitanje: kakva je bila svrha i značaj
rukopolaganja u prvovekovnoj Crkvi?
Najpre moramo da se podsetimo činjenice da su ruke od strane
apostola, u određenim slučajevima, bile polagane i na ''obične'' vernike
(slučaj vernika u Efesu; Dela ap. 19:6) prilikom čega je na njih silazio
Sveti Duh i obdarivao ih sposobnošću proricanja i govorenja čudnih
jezika. No, pošto nas na ovom mestu zapravo interesuje rukopolaganje
budućih crkvenih starešina, zadržaćemo se više na ovoj temi. Značaj
''molitvenog rukopolaganja'' onih koji u Crkvi obavljaju određene službe,
možemo da jasno prepoznamo iz teksta apostola Pavla, kojeg je zapisao u
poslanici Galatima:
''Što se tiče onih koji su važili kao ugledni, - ma kakvi da su
nekad bili, meni je sve jedno; Bog ne gleda ko je ko, - meni, naime, ti
ugledni nisu ništa dodali, nego, naprotiv, kad su videli da je meni
povereno evanđelje za neobrezane kao Petru za obrezane, - jer onaj koji je
osposobio Petra za apostolstvo među obrezanima osposobio je i mene za
mnogobošce, - i kad su poznali blagodat koja mi je dana, Jakov, i Kifa, i
Jovan, koji su važili kao stubovi, dadoše meni i Varnavi desnice u znak
zajednice, da mi idemo k mnogobošcima, a oni k obrezanju.'' 137
Kao što je poznavaocima Svetog pisma poznato, apostol Pavle je
u vreme Hristovog propovedanja u Izrailju i silaska Svetoga Duha na
apostole, bio poznat pod imenom Savle (Saul) i pripadao religijskoj stranci
jevrejskih tradicionalista – fariseja. Bio je glavni protivnik hrišćanskog
učenja. Želeći da uništi tek osnovanu Crkvu – smatrajući je opasnom jeresi
koju što pre treba iskoreniti, progonio je svoje sunarodnike koji su postali
sledbenicima Isusa iz Nazareta. Njegovo obraćenje je bilo dramatično.
Gospod Isus Hristos mu se javio sa neba prilikom njegovog putovanja
prema Damasku – u koji je krenuo radi hapšenja onih koji su Isusa
smatrali jevrejskim Mesijom i Spasiteljem. Imao je ovlašćenje od
prvosveštenika da ih vezane dovede u Jerusalim. Nakon što je i sam
apostolskim i u poslanici Jevrejima za označavanje pripadnika starozavetnog
jevrejskog sveštenstva – čija je služba podrazumevala prinošenje krvnih žrtava.
137
Galatima 2:6-9. Naglasak moj.
65
http://biblijskaistina.blogspot.com
poverovao u Isusa, Savle je počeo da svedoči o svom preobraćenju. Pošto
se vratio u Jerusalim, pokušavao je da se pridruži svojoj braći i sestrama u
veri – koje je – koliko do juče, krvavo progonio. Bilo je sasvim prirodno
što hrišćani nisu odmah poverovali da je Savle postao jedan od njih, već su
smatrali da je posredi još jedno od njegovih lukavstava kojim želi da uništi
Crkvu – ovoga puta iznutra. Čovek koji ga je prihvatio i saopštio
apostolima i drugim učenicima vesti o istinitosti njegovog poverovanja u
Hrista – bio je Varnava. Revnost u propovedanju koju je ispoljavao bivši
progonitelj Crkve bila je sve izraženija. Nepokolebljivo je svedočio o
svojoj veri u Isusa Spasitelja. Kada su starešine jerusalimske crkve,
apostoli Petar, Jakov i Jovan, u Savlu (Pavlu) i Varnavi prepoznali vrsne
hrišćane i nepokolebljive propovednike evanđelja – koji imaju želju i
nadareni su da šire radosnu vest o spasenju izvan judejske zemlje – među
mnogobošcima, a nakon što je njihovo propovedanje evanđelja paganima
već bilo rezultovalo osnivanjem novih crkava, nad poslednjom dvojicom
je izvršeno nešto što bismo mogli da nazovemo ''polaganjem ruku''. Kao
što smo uočili u maločas navedenom tekstu, Pavle piše da su trojica
apostola138 položili ruke na njih ''u znak zajednice'' i to nakon
presvedočenja da su ovi toga dostojni – uočavanjem blagodatnog dara
kojeg im je Gospod dao. Ovaj gest starešina jerusalimske crkve, i to u
vreme kada je među hrišćanima (poreklom Jevrejima) postojao veliki
sukob mišljenja o tome da li neznabošci treba, da bi bili spaseni, najpre da
prođu obred obrezanja i pridržavaju se ostalih starozavetnih propisa ili ne,
bio je znak otvorene podrške Pavlovom propovedanju. Ovaj apostol je,
naime, naglašavao da se spasenje stiče samo verom u Hrista, bez ikakvih
dela koja potiču od obdržavanja zakona datog Mojsiju. Iako ni sami
apostoli u Jerusalimu, u prvim godinama postojanja Crkve, nisu ovo
najjasnije shvatali, posebnom objavom datom apostolu Petru – Gospod je
utvrdio svoje sledbenike u duhovnoj istini o spasenju po blagodati, i to
svih ljudi – i Jevreja i mnogobožaca. Čin ''polaganja ruku''139 u znak
138
Među kojima pomenuti Jakov nije brat apostola Jovana, sin Zavedejev, već
Jakov – brat Gospodnji (sin Josifa i Marije, koga je rodila nekoliko godina nakon
Gospoda Isusa Hrista). To znamo zbog toga što je apostol Jakov pogubljen od
strane kralja Iroda, negde 43. ili 44. godine nove ere, dok se pomenuti događaj
''pružanja desnice u znak zajednice'' Pavlu i Varnavi odigrao u vreme prvog
crkvenog sabora, oko 51. god. posle Hrista. (Vidi u: Dela ap. 12. i 15. gl).
139
Apostol Jovan u Otk 1:17 kaže da je vaskrsli Hristos na njega stavio svoju
desnu ruku (''desnicu'') da bi ga podigao i ohrabrio da napiše sve ono što će mu biti
objavljeno u okviru nebeskih viđenja. Inače, izrazi kao što su ''desnica'' ili ''desna
strana'', u Bibliji se često koriste u smislu blagonaklonosti prema onome na koga se
''desnica'' položi, ili uzvisivanja onoga koji biva posađen na mesto sa vladareve
''desne stane''. Vidi u: 1. knj. o Carevima 2:19; Psalam 45:9; Mt. 20:21, 23; 22:44;
66
http://biblijskaistina.blogspot.com
zajedništva sa Pavlom i Varnavom predstavljao je očigledno poistovećenje
u službi onih koji su bili apostoli od samog početka, i onih koji su se u
službu apostolstva uključili kasnije. Sasvim je sigurno da bi se odbijanje
davanja ''desnice u znak zajednice'' Pavlu i Varnavi od strane onih koji su
važili kao ''stubovi'' prve hrišćanske Crkve, moglo da protumači kao
neslaganje sa porukom koju oni propovedaju, što bi izvesno rezultovalo
time da zadnja dvojica od strane hrišćana počnu da bivaju smatrani lažnim
učiteljima. Ovako, pošto je pomenuti čin bio izvršen pred mnogim
svedocima, svi vernici su trebali da budu svesni da i ova dvojica raspolažu
istim apostolskim autoritetom - poput onih sa kojima su stupili u zajednicu
apostolstva. Rukopolaganje je, dakle, ''znak zajednice'' i poistovećenje sa
starešinama koje su taj čin izvršile – kao i primanje istog autoriteta za
izvršavanje postavljenih duhovnih zadataka.
Pošto smo ustanovili ovo prethodno, ostaje nam da odgovorimo i
na pitanje o kakvom se blagodatnom daru radi u Timotejevom slučaju – za
koga apostol veli da ne treba biti zanemaren već ''raspiren''. (Uočili smo
maločas da je Pavle kazao da su apostoli - stubovi jerusalimske crkve
uvideli ''blagodatni dar'' koji je dat njemu i Varnavi – što se tiče njihovog
blagoslovenog rada među mnogobošcima). Najpre, u 1. Timoteju 4:14
uočavamo da apostol veli da je ovom učeniku ''blagodatni dar'' dat ''po
proroštvima''. Sveto pismo Novoga zaveta snažno naglašava činjenicu da
je u prvoj Crkvi, između ostalih, bila snažno naglašena i proročka služba
(Dela. ap. 13:1; 21:9-10; 1. Kor. 12:28). Novozavetni proroci su u
Timoteju, nakon njegovog obraćenja, prepoznali osobu koju će Bog u
budućnosti duhovno oblikovati tako da će ovaj postati vrsni Božiji sluga.
Sa njihove strane izrečena su proročanstva da će ovaj mladi čovek dobiti
''blagodatni dar'' od Boga kojim će moći da mu služi. Ipak, o kakvom se
ovde ''daru'' radi? Ukoliko pogledamo u nepotpuni spisak ''blagodatnih
darova'' koje Pavle nabraja u 1. posl. Korinćanima 12. poglavlju,
uvidećemo da su to: reč mudrosti, reč znanja, vera, dar isceljivanja,
činjenje čuda, proroštva, razlikovanje duhova, različiti jezici, tumačenje
jezika. Apostol u ovom poglavlju naglašava i sledeće:
''Ima razlike u dodeljivanju blagodatnih darova, ali je Duh isti.
Ima razlike i u službama, ali je Gospod isti. Ima razlike i u dejstvu sila, ali
je isti Bog koji čini sve u svima. A svakome se daje da se na njemu pokaže
Duh na korist. (...) A sve ovo čini jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome
kako hoće.'' (stihovi: 4-7,11).
25:34-40; Dela. ap. 2:33-34; Rimlj. 8:34; Ef. 1:20; Kol. 3:1; Jevr. 1:13; 1. Petr.
3:22.
67
http://biblijskaistina.blogspot.com
Pošto je iz Pisma vidljivo da su mnoge od napred pobrojanih
duhovnih darova dobijali i ''obični'' vernici, dakle oni koji nisu
rukopolagani da bi postali starešine, jasno je da je Duh Sveti Timoteju
predao posebni ''blagodatni dar'' u trenutku njegovog rukopoloženja.
Apostol Pavle piše:
''A Bog je postavio pojedince u Crkvi prvo za apostole, drugo za
proroke, treće za učitelje (...) pa blagodatne darove isceljivanja,
pomaganja, upravljanja...''140
Ukoliko se podsetimo ranije navedenih stihova iz Dela
apostolskih 20. poglavlja, setićemo se Pavlovih reči da je starešine
(episkope) crkve u Efesu postavio sam Sveti Duh (st. 28), delujući kroz
apostole koji su prepoznali njihovu obdarenost i izvršili nad njima
rukopoloženje i uvođenje u tu odgovornu službu. Znajući ovo, možemo sa
priličnom sigurnošću da tvrdimo da je ''blagodatni dar'' koji je Timoteju
predat u skladu sa ranije izrečenim proroštvima, a prilikom rukopolaganja
od strane prezvitera među kojima je bio i Pavle, upravo ''dar učiteljstva''
(tj. autoritet za poučavanje drugih vernika) i ''upravljanja'' (uređivanja
međuljudskih odnosa i utvrđivanja doktrine u crkvama). Upravo ove
darove, među ostalima, apostol spominje u 1. Kor. 12:28. Ukoliko
pročitamo i apostolova uputstva upućena svome mladom saradniku,
videćemo da je on bio pozvan da ljude poučava ali i ukorava zbog
nedoličnog ponašanja (1. Tim. 1:3, 18; 2:11-12; 3:6-7, 10; 4:6, 13; 5:1-2,
9, 19-20, 22; 2. Tim. 2:2, 14-15; 4:2, 5). Me đu onima koji su trebali biti
ukoravani, i to pred svim prisutnima, nalazili su se čak i prezviteri, tj.
episkopi (1. Tim. 5:20). Iz ovoga jasno vidimo da su ''blagodatni dar'' i
ovlašćenja data Timoteju bila značajna, čak, možemo reći i ravna
apostolskim.
Što se tiče rukopolaganja drugih crkvenih starešina, taj čin koji su
nad njima činile iskusnije i već proverene Božije sluge, imao je isto
značenje kao i u slučaju Pavla i Varnave koji smo maločas proučili. One
su bile i zvanično postavljane u službu onda kada su apostoli bili
presvedočeni u njihovu duboku pobožnost i posedovanje potrebnih
duhovnih darova i sposobnosti za njeno obavljanje, uz obavezno
zastupanje ispravne hrišćanske nauke. Veoma je bilo bitno i to da u tako
važnu službu staranja o crkvi ne bude brzopleto postavljen onaj koji ne
poseduje potrebne duhovne i moralne kvalitete, kao i onaj koji je
140
1. Korinćanima 12:28. Naglasak moj.
68
http://biblijskaistina.blogspot.com
novoobraćen (tj. koji je u skorije vreme postao hrišćanin)141. To naravno iz
razloga što služba starešine podrazumeva posedovanje značajnog
hrišćanskog iskustva kao i dobrog poznavanja Biblije, što svakako ne
mogu biti kvaliteti koje poseduje osoba koja je tek počela da pohađa
crkvena bogosluženja i krštenjem postala član neke lokalne zajednice.
Ipak, na ovom mestu moram da spomenem i činjenicu da u istoriji
Pravoslavne crkve postoji mnoštvo primera kršenja ovog Gospodnjeg
određenja. Postoje dakle mnogobrojni primeri da su ljudi primali
episkopska pa čak i patrijaršijska dostojanstva samo nekoliko dana nakon
što su (prema pravoslavnoj teologiji) - krštenjem postajali hrišćani. Neki
drugi su, opet, izbegavali svoje postavljanje za episkope, gledano iz
biblijske perspektive – podvrgavajući tu uzvišenu službu ruglu, smatrajući
da će se uzdići u veće duhovne visine ukoliko budu proste manastirske
vodonoše. A neki treći su, opet, izigravali ludake ili se sakrivali po
šumama, potvrđujući apostolske reči da časna episkopska služba odista
nije za svakoga. Najveće čudo od svih je naravno činjenica da su svi ovi
ljudi kanonizovani među svetitelje, čijim bi smo mi primerom, tobož,
trebali da budemo poučeni u veri. Evo nekih primera iz Ohridskog
prologa vladike Nikolaja:
''Sv. Amvrosije, ep. mediolanski (milanski). Ovaj veliki, sveti
otac crkve pravoslavne beše znamenita roda; otac mu beše carski
namesnik Galije i Španije, no verom neznabožac, a majka hrišćanka. Dok
još beše u kolevci, jednom se spusti roj pčela na njega izli med na usta
njegova i odlete. I još kao dete pružao je ruku i govorio proročki:
''Celujte, jer ću i ja biti episkop.'' Po smrti oca svoga car ga postavi za
svog namesnika Ligurijske oblasti, u kojoj Mediolan beše glavni grad.
Kada umre episkop toga grada, bi velika raspra među pravoslavnim i
jereticima arijevcima oko izbora novog episkopa. Amvrosije po dužnosti
uđe u crkvu da održava red. Utom neko dete na grudima materinim
uzviknu: ''Amvrosije – episkop!'' Ovo ceo narod primi kao glas Božji i,
nasuprot volji Amvrosijevoj, izabraše jednoglasno njega za episkopa.
Amvrosije se krsti i kroz nedelju dana prođe sve prethodne činove i bi
rukopoložen za episkopa. (...) Skončao mirno na osvitku vaskrsa 397.
god.'' (7. decembar, naglasak moj);
''Sv. Fotije, patrijarh carigradski. Veliki svetilnik crkve. Carski
srodnik i unuk slavnog patrijarha Tarasija. Neodoljivi zaštitnik crkve od
vlastoljublja papskog i ostalih rimskih izopačenja vere. Za šest dana
141
Apostol Pavle ovako kazuje u pouci Timoteju: ''Episkop, dakle, treba da je
neporočan, jedne žene muž (...) ne novoobraćeni, da se ne naduje i padne pod
đavolsku osudu.'' (1. Tim. 3:2, 6). Naglasak moj.
69
http://biblijskaistina.blogspot.com
prošao sve činove od svetovnjaka do patrijarha. Postao patrijarhom na
Božić 857, a skončao u Gospodu 891. god.'' (6. februar, naglasak moj);
''Prep. Varsonufije. Rodom iz Palestine. Rođen kao neznabožac
on se krsti u 18. svojoj godini i odmah zamonaši dobivši ime Jovan. Kada
se proču zbog svoga dobrodeteljnog života, bi izabran za arhiepiskopa u
Damasku. No on ne osta dugo na tom položaju. Žudeći za usamljenim
duhovnim podvigom, on tajno napusti Damask i ode u pustinju Nitrijsku.
Tu se prijavi kao monah Varsonufije, i odmah dobi kao poslušanje da bude
vodonoša manastirski. Negdašnji arhiepiskop s radošću primi to
poslušanje.'' (29. februar, naglasak moj);
''Prep. Jefrem Sirin. Rođen u Siriji od bednih roditelja u vreme
cara Konstantina Velikog. (...) Mnogobrojne su njegove knjige, prekrasne
su njegove molitve. Najpoznatija mu je ona molitva uz Časni post:
Gospodi i Vladiko života mojego: Kad su ga hteli silom uzeti za episkopa,
on se napravi lud i počne juriti kroz grad Edesu vukući za sobom haljinu
svoju. Videvši to ljudi, ostave ga na miru.'' (28. januar, naglasak moj);
''Prep. Isak Sirin. (...) Kada se proču zbog svetosti života i
mnogih čudesa, on bi izabran za episkopa ninivskog i primoran da se
primi toga čina. No samo posle pet meseci on ostavi episkopstvo i tajom se
udalji u pustinjski manastir Rabban – Šabur. (...) Upokojio se u dubokoj
starosti koncem VII stoleća.'' (28. januar, naglasak moj).
''Sv. Grigorije Dvojeslov, papa rimski. (...) Po smrti pape
Pelagija izabran bi Grigorije za papu. On bežaše od te časti i vlasti, i
krijaše se po gorama i gudurama, no Gospod ga prokaza onima koji ga
tražahu na taj način što se pojavi stub ognjen od zemlje do neba na onom
mestu gde se Grigorije krijaše. (...) Njegov arhiđakon Petar viđao je
goluba gde leti iznad njegove glave kad je sedeo i pisao. Predstavio se
Gospodu 604. god.'' (12. mart, naglasak moj).
I pored sve upečatljivosti da upravo navedeni primeri iz Žitija
svetih, a kojima se pravoslavni očigledno ponose i prikazuju ih kao
pozitivne, predstavljaju potpuno nezrelo duhovno ponašanje kako onih
koji su episkope (i to na silu) postavljali, tako i onih koji su na te funkcije
bili raspoređivani (a da ih nisu bili dostojni), bilo bi važno istaći da se
protiv brzopletog postavljanja novokrštenih na mesto crkvenih starešina
izjasnio i Prvi vaseljenski sabor. Evo kako glasi drugo pravilo pomenutog
sabora:
70
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Pošto se mnogo toga, ili po nuždi ili nastojanjem ljudi, dogodilo
protiv crkvenog pravila, tako da neki ljudi koji su tek prešli u veru iz
neznabožačkog života, i tek su neko kratko vreme upoznati sa osnovama
hrišćanske vere, te su takvi ljudi gotovo tek što su izašli iz krstionice
postavljani na mesto episkopa ili sveštenika, postalo je neophodno da se
(pravilom) odredi da se takve stvari više ne čine jer, za obučavanje
(napredovanje) u veri potrebno je vreme, a takođe i nakon krštenja
potrebno je uveriti se u to da li su spomenuti ljudi dostojni za te činove
sveštenstva. Apostolsko kazivanje po ovom pitanju je veoma jasno : ''Ne
novokršten, da se ne bi pogordio i upao u osudu đavolju'' (1. Tim. 3,6).'' 142
Episkopi koji su bili prisutni na saboru pozvali su se prilikom
donošenja ove odluke i na 80. pravilo iz tzv. ''pravila svetih apostola'', koje
glasi ovako:
''Neumesno je da onaj ko je tek izašao iz neznabožačkog života i
primio krštenje, ili se iz nevaljalog života obratio u veru, da se takav
odmah postavi za episkopa. Jer, nije primereno da onaj koji još ni sam nije
ispitan postaje učitelj drugih, osim u slučaju da se to dogodi po Božijoj
blagodati.''143
Pošto je pomenuti crkveni sabor održan u prvoj polovini IV
stoleća, očekivalo bi se, ako je ranije i bio slučaj da se nesmotrenošću – i
pored jasnog apostolskog određenja - novoobraćeni i novokršteni
postavljaju za episkope, da se sa tom praksom prestane nakon donošenja
ovog pravila. Međutim, primeri dvojice arhijereja (episkopa Amvrosija i
patrijarha Fotija) koje smo maločas pomenuli potvrđuju nam činjenicu da
ovo saborsko određenje nije poslušano, te da su se ovakva rukopolaganja
nastavila i do IX veka (patrijarh Fotije je umro 891. god. posle Hrista) a
verovatno i na dalje. No, iako dva prethodno navedena pravila u
mnogočemu zastupaju biblijsko gledište, na kraju poslednje citiranog
nalazi se i dopuštenje da se u nekim specijalnim slučajevima ipak može da
postavi na episkopsko mesto onaj koji ''još nije ispitan u veri''. U pravilu se
veli da je to moguće samo u slučaju ''Božije blagodati'', koja bi, valjda, to
tako uredila – a što bi svima moralo da bude vidno. Međutim, postavlja se
pitanje zbog čega apostoli u Novom zavetu nisu ništa napisali o ovom
izuzetku i odstupanju od zapovesti koju su već bili ustanovili? Već smo
ranije istakli činjenicu da se svako postavljenje crkvenih starešina događa
po blagodati, a ne samo u posebnim slučajevima. Sa druge strane, sasvim
je izvesno da je potreba za vrsnim crkvenim starešinama bila mnogo veća
142
143
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 15. Naglasak moj.
Navedeno delo, str. 13. Naglasak moj.
71
http://biblijskaistina.blogspot.com
na samom početku hrišćanke ere nego kasnije kada je hrišćanstvo dobilo
slobodu ispovedanja, a ubrzo nakon toga postalo i jedina zvanično priznata
religija. Ukoliko je već Bog po ''svojoj blagodati'' u prvom veku, za vreme
apostola, blagoizvoleo da kroz njih ustanovi jedini ispravan način i uslove
za postavljanje starešina, i nije dao ni najmanji povod da poverujemo da je
u to vreme bilo ko bio rukopoložen nedelju dana nakon krštenja, onda je
sasvim sigurno da tako nešto nije ni kasnije činio. Uostalom, iz ostalih
maločas navedenih primera, svaki poznavalac Hristove i apostolske nauke
će uočiti da je kriterijum za rukopolaganje starešina u kasnijim vekovima
bio umnogome različit od onog sa početka crkvene ere. Prosto je
nezamislivo da bi apostoli bilo koga ko izbegava službu u Crkvi na nju
terali i silom ga rukopolagali, a pogotovo ne bi organizovali hajku po
gorskim vrletima – samo da bi nekoga, uhvativši ga, postavili na mesto
koje mu, shodno njegovom vladanju, nipošto ne pripada. Reči
bogonadahnutog apostola Pavla upućene Timoteju jesu, i uvek će biti kod
pravih Božijih slugu, vrhovni autoritet koji treba poslušati. A njegove reči,
da ponovimo, glase:
''Zaklinjem te pred Bogom i Hristom Isusom i izabranim
anđelima da ovo čuvaš bez predrasude (...) Ruke ne polaži brzo ni na
koga.''144
Pošto smo, na ovaj način, ustanovili u čemu se sve sastoje razlike
između pravoslavne i biblijske nauke po prethodno proučenim temama,
ostaje nam da odgovorimo na pitanje i o poreklu ideje o ''apostolskom
prejemstvu''.
- Apostolsko prejemstvo
Prema svetski poznatom autoru i poznavaocu istorije hrišćanstva
Ernstu Benzu, ideja o apostolskom prejemstvu začela se u vreme kada su,
u prvim vekovima hrišćanstva, počeli da bujaju mnogi verski pokreti čije
se verovanje u mnogo čemu razlikovalo od onoga što je zvanična Crkva
zastupala. Naime, još u prvom veku su se pojavile različite gnostičke
sekte, koje su svoje delovanje nastavile i kasnije. Pojavili su se i
harizmatski pokreti čiji su pripadnici, nadareni mogućnošću proricanja,
objavljivali nova otkrivenja i na taj način mnoge dovodili u zabludu. U
svojoj knjizi ''Rim i prvi hrišćani'' A. G. Hamman ovako opisuje veliku
duhovnu smutnju koju su donosili lažni proroci – koji su za sebe, naravno,
tvrdili da su poslati od Boga i da zastupaju ispravno verovanje:
144
1. Timoteju 5:21-22. Naglasak moj.
72
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Činjenice koje navodi Tertulijan – u koga, zbog ocrnjivanja ne
možemo da sumnjamo – nam daju ideju o tim ekstatičkim objavama, koje
su bliže spiritizmu nego svetom Duhu. Neka pobožna žena za vreme
nedeljnog sastanka u Kartagini, razgovara – duhom zaposednuta – sa
anđelima, čuje skrivene stvari i čita u srca. Sugeriše lekove onima koji
traže savet. Neku drugu ženu – zbog njenog koketiranja je – noću bičevao
anđeo. Taj poslanik joj je rekao tačnu dužinu vela kojeg treba da nosi. Broj
Duhom zaposednutih je impresivan i – sumnjiv. Neke žene su se domogle
crkvenih službi. Jedna od njih krsti, druge, za vreme liturgije padaju u
ekstazu, proriču, propovedaju, preobraćaju preneražene slušaoce.
Proroci svakog soja trčkaraju ulicama, i uprkos prostoti njihovih
smicalica, zbunjuju duhove, i dobar svet im veruje – željan čudesa i
svakojakih uzbuđenja (...) Neki prorok u Siriji je ''ubedio mnogo braće da,
zajedno sa ženama i decom odu u pustinju, u susret Hristu''. Pokrenula se
čitava gomila. Konačno su se izgubili u brdima. I malo je trebalo pa da ih
upravnik sve ne istrebi, misleći da su banditi. Srećom, pa je njegova žena,
hrišćanka, sredila stvar.
Neki biskup sa obala Crnog mora je imao više viđenja, počeo je
da proriče i došao do ludila da kaže: ''Za godinu dana će biti poslednji
sud.'' Malodušne slušaoce je tako uplašio, da su prestali da obrađuju
zemlju, rasprodali su svoja dobra i napustili kraj. (...) Velika Crkva i sekte
uzajamno se ekskomuniciraju. Kada se kao mučenici slučajno nađu
zajedno, ignorišu se i ne žele da imaju ništa zajedničko. (...) Sektaši su u
euharistiji čak zamenjivali vino sa vodom. Zato su ih nazivali vodenjaci
(aquarii).''145
Upravo zbog velikih problema čiji sam samo delić naveo, a sa
kojima se zvanično hrišćanstvo susretalo, u vreme kada su kolali, pored
kasnije kanonizovanih apostolskih novozavetnih tekstova i mnogobrojni
apokrifi koji su svojim učenjem zbunjivali vernike, crkvene starešine su,
prema Benzu, odlučile da postave tri bedema koji će štititi Crkvu od
jeretika.146 Ovi bedemi su bili: kanonizacija novozavetnih knjiga (i
odbacivanje ostalih spisa kao onih koji ne potiču od apostola i ne zastupaju
izvorno Hristovo učenje)147; sastavljanje ''simvola vere'' (definisanje
145
Rim i prvi hrišćani, str. 101-104. Naglasak moj.
''Crkva je protiv poplave nekontrolirane proročke i vizionarske djelatnosti
duhovnjaka, kao i protiv struje poganskog sinkretizma izgradila tri bedema:
novozavjetni kanon, »pravilo vjere« i apostolski slijed biskupa. Zajednički bedem
ovih triju bedema jest ideja »apostolstva«. Benz, Duh i život Istočne Crkve, str. 62.
Naglasak moj.
147
''Novozavjetni kanon u svom današnjem crkveno – priznatom opsegu nije
nastao u postojećoj predaji postupkom zbrajanja nego izborom iz nje. U prvim je
stoljećima vladala zbunjujuća produktivnost u sastavljanju svetih spisa, i to koliko
146
73
http://biblijskaistina.blogspot.com
pravovernog hrišćanskog učenja za razliku od jeretičkih krivoverja)148 i
ideja o apostolskom nasleđu (tj. učenju da samo episkopi koje su
rukopoložili neki od direktnih apostolskih naslednika imaju
svetoduhovsko pravo da istinito tumače i prenose hrišćansko učenje – što
je naravno gnostike i sve ostale dovelo u položaj krivovernih – tj. onih koji
ne slede verovanje i praksu prvovekovnih Hristovih učenika)149.
Suština pravoslavnog učenja o apostolskom prejemstvu izražena
je u sledećih nekoliko rečenica:
''Apostolskim prejemstvom episkopata jemči se celovito čuvanje
apostolske nauke, ne samo, dakle, u njenom određenom obliku u Novom
Zavetu, nego i u njenom izričitom obliku, zvano Sveto Predanje. To se
očuvalo apostolskim prejemstvom primenjenim i usmenim oblikom.''150
u pisanju evanđelja toliko i u stvaranju apokalipsa i drugih proročkih spisa, kao i
poslanica. Mnogi od ovih spisa potječu iz područja gnoze i pogansko – kršćanskog
sinkretizma. Crkva je iz mnoštva ovog književnog stvaralaštva izdvojila sve ono što
nije u punom saglasju s apostolskom tradicijom . Osnovno načelo u tom izboru bilo
je »apostolstvo« spisa.'' Navedeno delo, str. 62. Naglasak moj.
148
''Tek se u bizantskoj carskoj Crkvi ustalila odredbom Nicejskog koncila 325.
godine, jedinstvena formula vjeroispovesti. Upravo ovo nicejsko vjerovanje, na
carigradskoj sinodi 381. godine još je neznatno izmjenjeno na kraju rasprava o
njegovu važećem crkvenom tumačenju. Ova se vjeroispovest recitira danas u
svakom euharistijskom bogosluženju...''. Na istom mestu.
149
''Treći bedem koji je Crkva podigla protiv slobodne i nekontrolirane karizme u
Crkvi, kao i protiv gnostičko – sinkretičkih strujanja u Crkvi, jest služba
biskupstva koja je svoju zakonsku potvrdu našla u ideji apostolskog slijeda.
Misionarska zadaća, progon Crkve, obrana od slobodnog proroštva te borba protiv
gnoze i drugih hereza prouzrokovali su da se u prvim stoljećima sve snažnije
isticala monarhistička biskupska služba i utemeljio njezin povijesni ugled. U
svojoj ulozi voditelja euharistijskog bogoslužja, učitelja i dušobrižnika, biskup je
postao vrhovnim pastirom zajednice i bio uvažen kao njezin predstavnik.
Biskupska je služba stavljena u neposredan odnos sa službom apostola, koju je
Krist sam izabrao, i bila priznata kao znak i jamstvo neprekinutog kontinuiteta
Kristove Crkve: Krist postavlja prve apostole i povjerava im duhovnu službeničku
punomoć; prvi apostoli postavljaju zatim predstojnike i nadglednike u zajednicama
koje su sami osnovali i predaju im sakramentalnim polaganjem ruku svoju
službeničku punomoć i milost službe, a ovi su ljudi, opet, sa svoje strane na isti
način, sakramentalnim polaganjem ruku, dalje predavali službu svojim
nasljednicima. Na ovaj način apostolska sukcesija garantira ne samo biskupsko
upravljanje Crkvom, nego također i pravovaljanost biskupskog nauka .'' Isto, str.
63. Naglasak moj.
150
Dimitrije Staniloje, Pravoslavna dogmatika III, Sremski Karlovci, 1997. god.
str. 105. Naglasak moj.
74
http://biblijskaistina.blogspot.com
No, po priznanju sveštenika Božidara Mijača, i samo shvatanje
značenja apostolskog nasleđa je bilo različito kod crkvenih autoriteta u
prošlosti. Evo šta ovaj pravoslavni autor iznosi, dajući i jednu od definicija
''prejemstva'':
''U pravoslavlju (...) episkop fungira kao naslednik apostola po
poznatoj teoriji prejemstva blagodati, ali, ipak, sam pojam prejemstva
(sukcesio) podleže različitim tumačenjima (od onog Kiprijanovog: ''crkva
je u episkopu'' do pokušaja, na pr. Akvilonova i Nisiotisa, da se ova služba
dublje i jasnije opredeli; dok u praksi sretamo i razne vulgarizacije
izražene u poznatim oblicima despotizma i sl.).'' 151
Od pomenutog vremena (od IV veka pa na dalje) je počela
posebno da jača i institucija episkopa152, koji su dobili značajnu vlast u
presuđivanju šta je ispravno a šta ne u verskim pitanjima. Međutim, ma
koliko da je bio ispravan motiv Crkve kojim se rukovodila prilikom borbe
sa jeresima (lažnim naukama) i jereticima – što svakako ne može da bude
osporeno, na temelju Svetog pisma kao i podataka iz celokupne kasnije
crkvene istorije možemo da zaključimo da idejom o apostolskom
prejemstvu nije postignuto ono što se želelo. Naime, ondašnja Crkva tj.
njeni episkopi nisu bili ni izbliza tako složni u mišljenjima kao što može
da izgleda na prvi pogled. Različiti crkveni autoriteti u crkvama od drugog
do četvrtog veka smatrali su bogonadahnutim neke od knjiga koje su
kasnije proglašene apokrifnim, a odbacivali one koje su kasnije
kanonizovane u zbirku nazvanu Novim zavetom. Imali su takođe i različite
teološke poglede u vezi dogme i crkvene prakse (npr. ranije pomenuta
neusaglašenost stavova Tertulijana i Origena o valjanosti krštavanja male
dece). Isti je slučaj bio i u vezi tzv. ''apostolskog nasleđa'', iz prostog
razloga što nam i sam apostol Pavle svedoči da rukopoloženost od strane
apostola nije nikakav garant da će se tako postavljeni episkop do kraja
151
Božidar Mijač, Odzivi i dozivi, Beograd 1974. god. str. 230. Naglasak moj.
''Ignjacije u Antiohiji, Polikarp u Smirni, Potin u Lionu, Kvadrat u Atini,
Dionisije u Korintu stoje na čelu svojih zajednica, zovu se episkopi (biskupi), što
znači nadglednici ili upravnici. Ime potiče od civilne administracije. Reč biskup,
neko vreme sinonim za prezvitera, konačno preovladava za označavanje
monarhističkog autoriteta. (...) Pisac Didaskalije, koji je možda i sam biskup,
iznosi – pored kompletnog portreta – pouke o raznim biskupovim delatnostima...
verovatno onih sa kraja II veka. Ako je portret ponešto idealizovan, opisane
dužnosti su konkretne. On je šef zajednice i liturgije. Kroji pravdu, miri zavađene,
dokazuje svoju razboritost i dobroćudnost. Treba da brani veru – kao i siromahe.
Ukratko, mesto Boga je u crkvi. ''Tako, o, biskupe, budi čist u svom delovanju –
zaključuje Didaskalija – ceni svoju dužnost, jer zauzimaš mesto svemogućeg
Boga.'' A. G. Hamman, Rim i prvi hrišćani, str. 94, 98-99. Naglasak moj.
152
75
http://biblijskaistina.blogspot.com
života pridržavati prave Hristove nauke. Ovaj apostol svedoči da će se i
neki od episkopa koje je on sam rukopoložio i postavio u službu (u vreme
kada su ispovedali pravu nauku) kasnije izopačiti u veri, uvoditi različita
krivoverja i dovoditi u zabludu još uvek nedovoljno utvrđene obraćenike:
''Pazite na sebe i sve stado, u kom vas je Duh Sveti postavio za
episkope, da napasate Crkvu Božiju, koju je stekao svojom krvlju. Ja znam
da će posle moga odlaska među vas ući zverski vuci koji neće štedeti
stada. Pa i od vas samih ustaće ljudi koji će govoriti naopake stvari – da
povuku za sobom učenike. Stoga budno pazite i sećajte se da tri godine,
noć i dan, nisam posustao savetujući svakog od vas.''153
Ukoliko već i sam veliki apostol mnogobožaca, Pavle, priznaje da
njegovo rukopolaganje nema nikakvo ''čudotvorno'' dejstvo i da ne
garantuje ispravnost daljeg prenošenja hrišćanskih istina iz generacije u
generaciju preko postavljenih episkopa, onda možemo da zaključimo da
''apostolsko nasleđe'' koje zagovara Istočna crkva ne postoji u pomenutom
obliku. Naime, kao što je vidljivo iz samog 31. stiha upravo citiranog
teksta, uslov za dalje prenošenje ispravnog hrišćanskog verovanja jeste
budna pažnja u očuvanju apostolskih pouka, naspram različitih novotarija
koje su skloni da prihvataju Duhom i Slovom neutvrđeni ljudi. Da je
Pavlovo predviđanje da će neki od postavljenih episkopa efeske crkve
odstupiti od pravoverja – i pogrešno naučavati druge, svedoči nam i 1.
poslanica Timoteju. U njoj apostol poručuje svome mladome saradniku
sledeće:
''Kao što sam te prilikom odlaska u Makedoniju zamolio da
ostaneš u Efesu, da narediš nekima da ne uče drugačije, i da ne obraćaju
pažnju na priče i beskrajna rodoslovlja, što sve stvara više prepiranja nego
Božiji poredak koji se u veri ostvaruje. A krajnji cilj te naredbe je ljubav iz
čista srca i dobre savesti i nelicemerne vere, od čega su se neki udaljili i
obratili praznim razgovorima, želeći da budu učitelji zakona, a nisu u
stanju da razaberu ni šta govore ni šta uporno uveravaju.''154
Prema upravo navedenom tekstu jasno je da su se neki od
episkopa, a prema prethodno izrečenom Pavlovom proroštvu, ''udaljili od
vere'' i naučavali drugačije od onih koji su na njih položili ruke. Istu sliku
pogrešivosti episkopa kao i čitavih crkava, daju nam i prva poglavlja
Jovanovog Otkrivenja. Naime, u pismima koje je sam Hristos ''diktirao''
153
154
Dela apostolska 20:28-31. Naglasak moj.
1. Timoteju 1:3-7. Naglasak moj.
76
http://biblijskaistina.blogspot.com
apostolu Jovanu, a koje je ovaj trebao da pošalje starešinama različitih
crkava, između ostalog se kaže:
''Anđelu crkve u Efesu napiši: (...) Ali imam nešto protiv tebe što
si ostavio svoju prvu ljubav. Sećaj se, dakle, odakle si pao i pokaj se i čini
prva svoja dela; inače ću ti doći i ukloniti tvoj svećnjak s njegovog mesta,
ako se ne pokaješ.''155
''I anđelu crkve u Pergamu napiši: (...) Ali imam nešto malo
protiv tebe: imaš onde takvih koji drže nauku Valaama, koji je poučavao
Valaka da baci sablazan pred sinove Izrailjeve, da jedu meso žrtvovano
idolima i da se odaju bludu. Tako i ti imaš one koji na isti način drže
nauku Nikolaita. Pokaj se, dakle, inače ću ti brzo doći i zaratiću sa njima
mačem svojih usta.''156
''I anđelu crkve u Tijatiri napiši: (...) Ali imam nešto protiv tebe,
što dopuštaš ženi Jezavelji, koja za sebe govori da je proročica, te uči i
dovodi u zabludu moje služitelje – da bludniče i da jedu meso žrtvovano
idolima. I dadoh joj vremena da se pokaje, ali ona neće da se pokaje za
svoje bludničenje.''157
''I anđelu crkve u Sardu napiši: (...) znam tvoja dela, imaš ime da
si živ, a mrtav si. Probudi se i učvrsti ostalo što beše na umoru; jer nisam
našao tvoja dela kao savršena pred Bogom svojim. Sećaj se, dakle, kako
si primio i čuo, pa drži i pokaj se. Ako li se, dakle, ne probudiš, doći ću
kao lupež i nećeš nikako saznati u koji čas ću doći na tebe.''158
''I anđelu crkve u Laodikiji napiši: (...) znam tvoja dela, da nisi ni
hladan ni vruć. Kamo sreće da si hladan ili vruć. Ovako, zato što si mlak i
nisi ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta. Zato što govoriš: bogat
sam i obogatio sam se i ništa mi ne treba, a neznaš da si bedan i kukavan i
siromašan i slep i go. (...) Ja karam i kažnjavam sve koje volim; budi,
dakle, revnostan i pokaj se.''159
Sasvim je sigurno da ''anđeli crkava'' u ovom slučaju
predstavljaju crkvene starešine, a ne prave nebeske anđele, jer ukoliko bi u
pitanju bili stvarni anđeli (duhovna bića), Hristos ne bi morao da im šalje
155
156
157
158
159
Otkrivenje Jovanovo 2:1, 4-5. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 2:12, 14-16. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 2:18, 20-21. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 3:1-3. Naglasak moj.
Otkrivenje Jovanovo 3:14-17, 19. Naglasak moj.
77
http://biblijskaistina.blogspot.com
poruke napisane na papirusu (ili pergamentima) i to perom apostola
Jovana, već bi sa njima komunicirao na posve drugačiji način.
Poistovećujući čitavu crkvu sa njenim starešinom (episkopom), a iz
prostog razloga što je on taj koji je nadležan za ispravno rukovođenje
njenim duhovnim životom, Hristos upućuje poruke ohrabrenja ali i prekora
zbog učinjenih propusta i počinjenih grehova. U svakom od maločas
citiranih odlomaka Pisma postoji i poziv na pokajanje, uz pretnju da,
ukoliko se ono ne dogodi, čitava crkvena zajednica (zajedno sa
episkopom) može, sa Hristove strane, da bude odbačena.
Ukoliko je već činjenica da su i starešine pomenutih
''otkrivenjskih'' crkava koje su lično apostoli postavili (ili pak episkopi
rukopoloženi od strane apostola) bile podložne tome da pogrešno vode
njima poverena duhovna stada, koliko je onda još više moguće da to bude
slučaj sa mnogim kasnijim crkvenim vođama? Sa ovim stavom slažu se
čak i neki od pravoslavnih autora. Naime, svetogorski monasi –
starokalendarci, koji tvrde da je veći deo savremenih pravoslavnih crkava
otpao od blagodati Božije zbog prihvatanja novog kalendara i ekumenizma
kojeg predvode zapadne crkve, smatraju da se ''apostolsko prejemstvo'' ne
prenosi samo mehaničkim rukopolaganjem, već da je za njegovu
pravovaljanost potrebno i ispravno (neiskvareno) veroispovedanje:
''Kada govorimo o apostolskom prejemstvu nije dovoljno da
dokažemo da postoji neprekinuti lanac rukopoloženja koji dopire do
apostola. Hristova Crkva ne zavisi od slova zakona, niti od mehaničkog
čina polaganja ruku. Ako oni, koji su rukopoloženi, nisu imali istinitu
veru, njihovo rukopoloženje je nevažeće i dalje se ne može govoriti niti o
sveštenstvu, niti o apostolskom prejemstvu. Polaganje ruku na one koji
postaju sveštenici od strane pravog episkopa, prenosi blagodat Svesvetoga
Duha. Da li Sveti Duh može da obitava tamo gde je laž? Tamo gde je
jeres? (...) Kakvu vrednost onda ima samo ritualno Apostolsko
prejemstvo kod onih od kojih je Duh Sveti odstupio? (...) Jer, iako su prvi
koji se otcepiše bili rukopoloženi od Otaca i polaganjem njihovih ruku oni
dobiše dar Duha, ipak, pošto su otpali, postali su obični ljudi i nisu imali
vlast da krštavaju ni da rukopolažu, niti su mogli preneti blagodat Svetoga
Duha na druge pošto su je oni sami izgubili.''160
Iz svih ovih primera je, dakle, jasno da ideja o ''apostolskom
prejemstvu'' koja je začeta u vreme borbe sa jereticima (a koja je imala za
cilj dokazivanje da samo starešine većinske Crkve imaju vezu sa
apostolima i to kroz niz episkopskog rukopolaganja, a samim tim i da
160
Judin poljubac; Svetogorska pravoslavna misija, Svetovaznesenjski manastir
Esfigmen, Beograd 2004. str. 276-277. Naglasak moj.
78
http://biblijskaistina.blogspot.com
zastupaju ispravnu hrišćansku nauku) ipak nije nikakva garancija da i oni
tako rukopoloženi ne mogu da zastrane i počnu da uvode lažne nauke.
Jedina razlika (doduše velika) između ranohrišćanskih jeretičkih pokreta o
kojima sam pisao maločas, i velike Crkve, jeste da su ovi prvi nastajali
naglo te da su posedovali veroučenje koje se znatno razlikovalo od
zvaničnog, dok su se u velikoj Crkvi dogmatske promene dešavale veoma
polako (kroz vekove) i gotovo neopaženo od većine. Razotkrivanje
uvođenja različitih krivoverja u dogmu vekovne Crkve jeste zapravo i
svrha pisanja ovog dela. Kao što je to bio slučaj i u prethodnim
poglavljima, kao i u ovom samom, i nastavak knjige će potvrditi istinitost
onoga što pokušavam da dokažem.
- Bogoslužbena mesta i način bogosluženja
Budući da Pravoslavlje propoveda o tome da predstavlja jedinu i
pravu Hristovu Crkvu na zemlji, veoma je lako pretpostaviti da će verski
neprosvećen narod, kakav je naš srpski, doneti zaključak da su i
ranohrišćanski hramovi (crkve) imali oblik ovih današnjih, da su iznutra
bili puni ikona i fresaka, kao i da su postojale dve glavne prostorije –
mesto u kome su stajali vernici i oltar u koji su ulazili samo sveštenici.
Takođe, lako se može stvoriti slika o tome da su i apostoli, kao i njihovi
naslednici nosili posebnu odeću poput današnjih popova. Moglo bi se
zamisliti i to da, npr. prema ikoni sv. prvomučenika arhiđakona Stefana
koji u ruci drži kadionicu, da su i đakoni i starešine prvovekovnih crkava
kadili u svojim crkvenim prostorijama – poput današnjih službenika
Istočne crkve. Ipak, ono što ćemo izvući kao zaključak na kraju ovog
proučavanja jeste da su bogosluženja koja su se održavala u prvovekovnim
crkvama (za vreme apostola kao i posle njih) bila mnogo sličnija službama
koje se održavaju u današnjim evanđeosko-protestantskim crkvama, nego
u pravoslavnim hramovima.
Što se, dakle, tiče mesta na kojima su se apostoli sa drugim
učenicima okupljali na bogosluženja, ona su bila obične kuće u kojima su
živeli neki od vernika, a koji su svoj dom otvorili i za održavanje crkvenih
službi. Ni u čemu se nisu razlikovale od drugih gradskih ili seoskih kuća u
okruženju! O tome postoji više svedočanstava u Svetom pismu:
''I preseli se odande, te uđe u kuću jednog bogobojaznog čoveka
po imenu Titija Justa, čija je kuća bila do sinagoge.''161
161
Dela apostolska 18:7. Naglasak moj.
79
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Kako se pak neki pokazaše okoreli i nepokorni ružeći nauku
pred svima, on odstupi od njih, odvoji učenike i svakodnevno propovedaše
u školi [nekog] Tirana.''162
''Pozdravlja vas Gaj, domaćin moj i cele crkve.''163
''Pozdravljaju vas azijske crkve. Pozdravljaju vas mnogo u
Gospodu Akila i Priska sa crkvom u svom domu.''164
''Pozdravite braću u Laodikiji i Nimfana i crkvu u njegovom
domu.''165
Crkveni istoričar Jevsevije Popović potvrđuje činjenicu da su se
prvi hrišćani okupljali da slave Gospoda na mestima koja uopšte nisu
nalikovala današnjim pravoslavnim hramovima:
''Na liturgije sakupljahu se Hrišćani isprva u privatnim
domovima. U vreme gonjenja držali su svoje zajedničko bogosluženje i u
pećinama, špiljama, podzemnim svodovima i u šumama. (...) Kašnje su za
liturgije zidali posebne bogomolje (...) Unutrašnje uređenje crkvenih
zgrada beše razume se jednostavno; unutrašnjost crkvene zgrade bar pri
kraju ovog perijoda (tj. u III i IV veku; prim. I. S.) sastojala se obično iz
tri dela: iz trema za katihumene i pokajnike, iz srednjeg dela za verne i iz
jednog poslednjeg odeljenja za nastojatelje crkvene, ali bez ograde.'' 166
Ono što u današnje vreme u Srbiji izgleda veoma ''sablažnjivo'' za
građane koji tradicionalno pripadaju Istočnoj crkvi, jeste da se evanđeoski
hrišćani (pogrdno nazvani ''sektašima''), upravo po ugledu na primere iz
ranocrkvenog perioda, sakupljaju na bogosluženja u privatnim domovima
(tamo gde nemaju poseban crkveni objekat) ili pak u zgradama koje odišu
jednostavnošću – poput onih u apostolsko vreme.
Tek su se kasnije (od III i IV veka) počeli da zidaju velelepni
hramovi, koji su zahtevali mnogo novčanih sredstava, a i neki lepi
neznabožački hramovi su bili pretvarani u hrišćanske crkve. Hrišćanski
carevi su se nadmetali u tome ko će sazidati lepši, sjajniji i skuplji
bogoslužbeni hram. Prema Jevseviju Popoviću, u to vreme su se
građevinari, prilikom zidanja crkava, ugledali na izgled dvorana za
162
163
164
165
166
Dela apostolska 19:9. Naglasak moj.
Rimljanima 16:23.
1. Korinćanima 16:19. Naglasak moj.
Kološanima 4:15. Naglasak moj.
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 422. Naglasak moj.
80
http://biblijskaistina.blogspot.com
audijenciju (prijem) u carskim dvorovima. Ovako sazidane crkve su
najpre, pre zvaničnog stavljanja u upotrebu, počele da bivaju i
''osvećivane'' od strane jednog ili više lokalnih episkopa, a dan njihovog
osvećenja se svake godine praznovao. Iz poštovanja prema hramu, neki
ljudi su na bogosluženja ulazili bosonogi, a neki su pre samog ulaska
celivali prag i vrata. Takođe, očigledno po uzoru na jerusalimski hram, u
crkvama su sada postojale dve prostorije, od kojih se ona u koju niko sem
sveštenika (i careva – koji su smatrani nekom vrstom prvosveštenika) nije
smeo da uđe, nazivala ''svetinja nad svetinjama'' ili ''oltar''. Jevsevije
pominje i običaj da je svaki, koji bi nasilno upao u ''oltar'' i uhvatio se za
''svetu trpezu'', uživao crkveni azil (tj. crkvenu zaštitu) što nas umnogome
podseća na mnoge starozavetne primere kada su se neki koji su zasluživali
smrt hvatali ''za rogove oltara'' koji je bio postavljen ispred šatora od
sastanka, i tražili pomilovanje.167
Pored jednostavnosti spoljašnjeg izgleda bogoslužbenih prostorija
Crkve prvoga stoleća, i njihov enterijer ni malo nije podsećao na
unutrašnjost današnjih pravoslavnih hramova. Evo šta Mijač kazuje o
obaveznom unutrašnjem izgledu pravoslavnog hrama:
''Hram je mesto najpunije ikoničke operativnosti. Zato, po
pravilu, nema pravoslavnog hrama bez ikona u njemu. Hram može biti sa
manje ili više ikona, ali bez nimalo – ne može. Ikona je konstitutivna za
pojam hrama, jer se bogosluženje koje se u njemu obavlja, pre svega
njegov centralni deo – sv. liturgija, tek, pored ostalih komponenti, u ikoni
kompletira.''168
Nasuprot ovome, iz crkvene istorije saznajemo da u početku
hrišćanske ere uopšte nije bilo ikonoslikanja, kao ni freskoslikarstva, te da
je, zapravo, prva Crkva posedovala, po rečima poznatog pravoslavnog
bogoslova Sergija Bulgakova, ''ikonoborački duh''.169 A to bi dalje trebalo
da znači, po maločas izloženom Mijačevom zaključku, da mesta na kojima
su se okupljali rani hrišćani ne možemo nazvati ''pravoslavnim
hramovima'' jer u njima nije bilo ikona! Po ugledu na ranu Crkvu, ni
današnji evanđeosko – protestantski hrišćani ne poseduju unutar svojih
bogoslužbenih prostorija bilo kakvu ikonografiju. Stoga, oni su po ovom
pitanju mnogo bliži praksi apostolske Crkve nego što je to slučaj sa
pravoslavnima.
167
Vidi u: 1. Carevima 1:50, 51; 2:28. O svrsi postojanja oltara i ''rogova'' na
njemu pročitati: 2. Mojs. 27:2, 29:12; 30:2-3; 37:25-26; 38:2; 3. Mojs. 4:7; 8:15;
9:9; 16:18.
168
Mijač, Odzivi i dozivi, str. 144. Naglasak moj.
169
O ovome detaljno u poglavlju: Poštovanje svetih ikona.
81
http://biblijskaistina.blogspot.com
Što se pak tiče upotrebe kadionica od strane pravoslavnih
sveštenika prilikom bogosluženja kao i u vezi paljenja sveća, Vladeta
Jerotić, navodeći saznanja do kojih je došao Sima Trojanović, kazuje da
ovakva praksa vodi poreklo iz paganizma:
''Po S. Trojanoviću, kađenje je neznabožački običaj (kađenje
ikona od strane đakona!), jer se tako kadilo tamjanom idolima. Takođe
paljenje sveća! Ovaj paganski običaj počeo je da se širi od drugog veka
posle Hrista.''170
Jevsevije Popović takođe potvrđuje da je mnogo što-šta od
današnje pravoslavne verske prakse nastalo vekovima posle smrti
apostola. Neki od običaja su preuzeti iz paganizma iz razloga
prilagođavanja bogoslužbene prakse ranijim religijskim navikama
pokrštenih ali neobraćenih mnogobožaca, dok su neke druge radnje (poput
osenjivanja krsnim znakom ili blagosiljanja od strane sveštenika) nastale i
razvijale se, da tako kažemo, ''same po sebi'':
''Razvitak formi kulta u drugom perijodu (tj. od 312. - 622. god.
posle Hrista; prim. I. S.) stoji u vezi sa spoljašnjim razvitkom crkve i
crkvenog ustrojstva ili jerarhije kao uvet sa onim što je uvetovano. Pošto
je crkva u Rimskom Carstvu od gonjene postala državnom crkvom, koju
država materijalno i moralno pomaže, te pošto se usled toga bogatije
razvila na svima poljima svoga spoljašnjeg života, to je bilo prirodno, da
su se i forme njezinog kulta počele bogatije razvijati, i to tim pre, što je
mnogim neznabošcima, koji pređoše u hrišćanstvo, trebalo dati naknade
za pompezan i simvola pun neznabožački kult. Neki simvolički hrišćanski
obredi se tek sada javljaju, ili bar tek sada postaju općenitim, tako
simvoličko upotrebljavanje kađenja i osvetljenja pri bogosluženju, dakle
simvolična upotreba tamjana, kandila i sveća; neke druge forme kulta
pak, koje postojahu već u prvom perijodu, tek sada dobiše razvijeniji
oblik, tako osenjivanje znakom krsta, koje se dotle vršilo, koliko nam je –
svakako samo iz afrikanske crkve – poznato, samo tako, što se crtao znak
krsta na čelu jednim prstom, a sad se sve više razvijalo, dok nije dostiglo
najpotpuniju formu, naime tako, da je išlo sa čela na prsa i sa jednog
ramena na drugo, na Zapadu sa levog na desno, na Istoku sa desnog na
levo, i to na Zapadu sa celom šakom, na Istoku sa tri prva prsta radi
simvolisanja Svete Trojice, koja se pri tome obično prizivlje. Tako i
simvoliziranje blagosiljanja, koje se vršilo polaganjem znaka krsta nad
170
Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. god. str. 23.
82
http://biblijskaistina.blogspot.com
drugim licem ili nad množinom lica ili stvari ili samo u pravcu prema
istima.''171
Da je osenjivanje krsnim znakom nastalo u okviru crkava na
afričkom kontinentu, a da u drugim krajevima ono još uvek nije bilo
poznato u II i III veku posle Hrista (a pogotovo u vreme apostola),
Jevsevije potvrđuje i sledećim iskazom:
''Pri početku i svršetku svake važnije radnje ušao je kod Hrišćana
pobožan običaj osenjivati se znakom spasonosnoga krsta u znak primanja,
usvajanja spasenja. Po svedočanstvu Tertulijanovu u Africi se znak krsta
metao na čelo. Kako se u to doba na Istoku metao znak krsta, nije nam
poznato.''172
Što se pak tiče odeće koju koriste pravoslavni sveštenici, iz
Biblije kao i iz istorijskih izvora saznajemo da su apostoli i starešine
prvovekovnih crkava (kao i sam Hristos), za razliku od starozavetnih
sveštenika koji su nosili specijalnu odeću, bili odeveni jednostavno –
poput ostalih svojih savremenika. Srpskom narodu, koji je navikao da
svoje bradate sveštenike uvek vidi odevene u crne mantije, propovednici
evanđeoskih crkava koji vrše bogosluženja i kreću se u običnim civilnim
odelima (bogosluženja uglavnom vrše obučeni u svečaniju civilnu odeću)
izgledaju prilično čudno. Ipak, upravo takvo odevanje kojeg praktikuju
bogoslužitelji u evanđeoskim zajednicama, jeste nalik na ono koje su
praktikovali i zastupali Hristos i apostoli! To iz prostog razloga što je, kao
što smo utvrdili ranije, specijalno sveštenstvo - koje bi za svoju službu
zahtevalo i posebnu odeću - u periodu Novog zaveta (u Crkvi Hristovoj)
potpuno nepotrebno. Evo šta je o odevanju prvovekovnih bogoslužitelja
(apostola i ostalih starešina – nadglednika), zapisano od strane jednog
pravoslavnog prezvitera:
''Sama činjenica da u Novom zavetu ne možemo, na prvi pogled,
da nađemo neko učenje o svešteničkom odelu, slično nekim drugim
predmetima – ne treba da nas zbuni. U njemu zaista nema takvih propisa.
Tu se mogu naći samo izvesne napomene o skromnosti u odevanju (Mt. 6,
28-30; Lk. 12, 27-28; Filiblj. 4, 5), dok su Hristos i apostoli nosili obično
narodno odelo. Štaviše, Hristos je napadao izvesnu specijalnu odeću kao
licemerstvo (Mt. 23, 5). (...) Zato, posle apostolske epohe, u kojoj ne
nalazimo neku osobitu odeću pastirstva (treba znati: da je i narodno odelo
onoga vremena koje su nosili Hristos i apostoli – jednostavni plašt koji je
171
172
Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 638-639. Naglasak moj.
Navedeno delo, str. 436. Naglasak moj.
83
http://biblijskaistina.blogspot.com
pokrivao čitavo telo – dobro odgovarao pastirskoj svrsi), već krajem prvog
veka postoje tragovi o njenom postojanju, o čemu svedoči apostolsko
predanje i crkveni kanoni. U drugoj polovini IV veka imamo precizne
propise o specijalnom svešteničkom odelu.''173
Jevsevije Popović, nasuprot Božidaru Mijaču, ne spominje
podatke o tome da je posebna odeća za ''sveštenike'' počela da se uvodi već
krajem I veka, već govori, da se prvi njen spomen nalazi tek ''krajem prvog
perijoda'', tj. negde pred kraj trećeg i u četvrtom veku, uz isticanje da ne
postoje podaci kako je ona u to vreme izgledala. Ovaj autor ističe da je
tadašnja odeća verskih služitelja bila verovatno bele (ili neke druge svetle)
boje, a ne uglavnom teget ili crne kao što je to danas slučaj. Tokom
drugoga ''perijoda'' (od 312. - 622. god), nastalo je gotovo sve ono od
odeće što se i danas koristi od strane sveštenstva u Istočnoj i Zapadnoj
crkvi, uz naznaku da su neki delovi odeće uvedeni i mnogo kasnije u
upotrebu.174 Tako, na primer, prema Jevsevijevom navodu, najniži stepen
klirika je u početku nosio samo ogrtač za ramena bez rukava, koji se
naziva kratki felon. Nešto kasnije je ušlo u običaj da i oni, poput klirika iz
najbližeg višeg klirikalnog stepena nose i osnovnu odeću, donju haljinu belu tuniku, koje se naziva stihar. Ovu tuniku nose i ipođakoni i svi viši
klirici. U deo svešteničke (đakonske) odeće spada i orar, duga traka koju
đakoni nose prebačenu preko ramena i koja pada preko leđa i prsa
bogoslužitelja. Smatra se da je ova traka možda, prvobitno, imala svrhu za
brisanje usta onih koji se pričešćuju, pošto se kod Rimljana svaka
maramica za brisanje usta zvala orarium. Sa druge strane, orar služi i za
davanje znaka za otpočinjanje bogoslužbenih radnji, i to tako što đakon
podigne prednji kraj trake u vis – tako da to bude očevidno svima. Ovu
traku za vršenje bogosluženja nose i prezviteri, s tom razlikom što je ona
na krajevima sastavljena i ušivena, te ne pada na leđa i prsa svešteniku,
već oba kraja padaju preko prsa. U ovom obliku, orar nosi i poseban naziv
epitrahilj (okovratnik), i predstavlja znak dvostrukih dužnosti prezvitera
prilikom bogosluženja. Kod ovih crkvenih službenika, preko stihara i
epitrahilja oblači se i dugački felon, ogrtač bez rukava koji pokriva prsa i
leđa, koji se opasuje pojasom. Sa druge strane, episkopi su u početku imali
pravo da nose sve napred pobrojane delove odeće, s tom razlikom što se na
njihov felon stavljao i jedan krst, dok prezviterski feloni nisu imali ovaj
173
Božidar Mijač, Odzivi i dozivi, str. 194. Naglasak moj.
''Tek u drugom perijodu doznajemo u tom pogledu više, i po vestima iz drugog
perijoda u glavnom morao je već u prvom perijodu biti položen temelj onome, što
smo ovaj čas naveli i zatim već u drugom perijodu u glavnom postojati sve, što se
od odeća u crkvi danas upotrebljava; premda je nešto i kasnije pridošlo. I tako se,
ne od jednom, nego malo po malo došlo do ovog sistema liturgijskih ode ća ili
odežda.'' J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 677. Naglasak moj.
174
84
http://biblijskaistina.blogspot.com
znak. Ovaj komad odeće kod arhiepiskopa je bio ukrašen sa mnogo
krstova, tako da se nazivao polistavrija (felon sa mnogo krstova). Deo
episkopove odeće predstavlja i omofor tj. ogrtač za ramena, koji je, prema
Jevsevijevim rečima, predstavljao imitaciju efoda, dela odeće
starozavetnih prvosveštenika. Ovaj deo odeće je postao znak
raspoznavanja i razlikovanja episkopa od prezvitera, a njegovo oblačenje
signalizira početak vršenja arhijerejskih radnji. Nadbedrenik je takođe deo
odeće episkopa. To je četvorouglasto platno koje je odeća za kolena ili
bedra. Smatra se da je u početku služilo kao peškir (ubrus) koji se koristio
nakon što bi episkop, po uzoru na Hrista, oprao noge ostalim vernicima,
što se posebno dešavalo na praznik Veliki Četvrtak. Po kasnijem
mističnom tumačenju, ovaj nadbedrenik ima značenje episkopske vlasti, tj.
duhovnog mača. Što se pak tiče sakosa, liturgijske odeće koju su u
početku nosili samo patrijarsi (Jevsevije veli da nije poznato da li se on
nosio pre ''trećeg perijoda'' tj. pre VII stoleća), a koja predstavlja odeždu
nalik na vreću, sa polurukavima – izrađenu od skupocene materije (po
uzoru na starozavetne prvosveštenike ali i grčko-rimske careve), ona je
kasnije postala odevnim predmetom svih episkopa. Naime, do XII stoleća
ovu odeću su nosili samo patrijarsi, od XIII su počeli da je nose i pojedini
mitropoliti, a od XVII i svi ostali episkopi. Od ovog poslednjeg vremena
patrijarsi su počeli da nose, zajedno sa posebno privilegovanim
mitropolitima i arhiepiskopima, sakos ukrašen mnogim krstovima (sakos
polistavros), da bi se razlikovali od ostalih arhijereja. Episkopi u posebnim
svečanim prilikama nose i episkopski ogrtač (mantiju, poput monaške - ali
skupoceniju). U deo njihove opreme spada i ukras za prsa nazvan
enkolpion, koji predstavlja imitaciju hošena, naprsnika starozavetnog
prvosveštenika. Ovaj ukras za prsa se još naziva i panagijon (svetinja nad
svetinjama), a predstavlja medaljon u kome se nalaze male ikone Isusa
Hrista, Bogorodice sa malim Isusom ili ikona Svete Trojice, kao i krst. U
najnovije vreme, ukoliko je enkolpion u obliku medalje u kojoj se nalazi
slika Majke Božije, onda se on naziva panagija (najsvetija). Episkopi uvek
sa sobom nose i pastirsku palicu, koja je na vrhu ili savijena u obliku slova
T, ili pak načinjena tako da sa dva kraja na vrhu dolaze dve zmijske glave
jedna naspram druge (koje bi trebale da predstavljaju dvostruku mudrost
arhijereja). Episkopi na svojim glavama nose i posebnu kapu koja se
naziva mitra. Ona je načinjena delimično po uzoru na krune grčko-rimskih
careva a delom na kape starozavetnih prvosveštenika. Upotreba mitre je
zasvedočena tek od X veka, a sam njen naziv je prvobitno označavao
obično svetovno pokrivalo za glavu, koje je svako mogao da nosi. Na
Istoku je mitru nosio najpre aleksandrijski patrijarh, a kasnije i ostali
patrijarsi. Tek u XVIII veku su počeli da je nose svi episkopi, a kao
posebno odličje i neki arhimandriti i protoprezviteri. Sa druge strane, mitre
zapadnih episkopa su se razvijale tako da su na kraju dobile oblik
85
http://biblijskaistina.blogspot.com
pokrivala za glavu drevnih neznabožačkih rimskih sveštenika, kao i sam
njihov stari naziv infula. Ove infule su bile pokrivala za glavu sačinjena od
dve trougaone površine, sa vrhovima okrenutim na gore. Sa njihove zadnje
strane vise dve trake niz leđa, upravo kao kod pokrivala mnogobožačkih
sveštenika.175 Ove mitre kod zapadnih episkopa (biskupa) i samog pape,
veoma nalikuju na glavu ribe sa otvorenim ustima. Ostaje nam da
odgovorimo na pitanje, kakvo su značenje imala ova pokrivala u starom
rimskom mnogobožačkom kultu (pošto smo već shvatili da mitre i kod
istočnih i zapadnih arhijereja potiču iz mnogoboštva; mitre na Istoku
sačinjene su po uzoru na krune grčko-rimskih careva a na Zapadu na kape
paganskih sveštenika). Prema američkom istraživaču Ralphu Woodrowu,
mitra koju nose pape, iako je tokom vekova bila ukrašavana na različite
načine, ima identičan oblik kao krune koje nose bogovi i anđeoska bića
prikazana na drevnim paganskim asirskim crtežima. Sličnu ovoj kapi nosio
je i riblji bog Dagon, koga su naročito poštovali Filisteji. Deo odeće
poštovalaca ovog božanstva je bila kapa nalik na glavu ribe otvorenih usta,
dok je ostali deo ribljeg tela visio preko leđa (upravo kao kod
rimokatoličkih arhijereja, s jedinom razlikom što kod ovih poslednjih vise
trake - infulae). Uostalom, sve pape nose i pagansku titulu ''Pontifex
Maximus'' koju je nosio i car Konstantin Veliki, kao i njegovi
mnogobrojni paganski prethodnici. Prema pomenutom autoru, sveštenička
odeća, koja je vekovima uvođena u okviru tradicionalnog hrišćanstva
Istoka i Zapada, vodi poreklo iz paganskog Rimskog carstva, koje je svoje
običaje preuzelo iz još starijih mnogobožačkih sistema. Tako, ovaj autor
veli da starozavetni prorok Sofonija, navodeći Gospodnje reči upozorenja
(Sofonija 1:4), zapisuje i reč kemarim (kamar), koja je označavala
sveštenike idolopokloničke religije boga Vala. Prema podacima iz
''Faussets Bible Encyclopedia'', ovi sveštenici su bili obučeni u odeću crne
boje. Takođe, Jevsevije Popović iznosi činjenicu da je carigradski patrijarh
Akakije 476. godine odredio da odeća arhijereja, u danima žalosti zbog
nečijeg mučeništva, bude zatvoreno crvene boje (tobože zbog identičnosti
sa haljinom skerletne boje koju su Isusu ogrnuli rimski vojnici na dan
raspeća). Sa druge strane, Woodrow zastupa mišljenje da je verovatno da
današnji rimokatolički kardinali nose odeću zatvoreno crvene boje iz
razloga što je ona, poput mitri, prihvaćena iz drevne vavilonske religije
(vidi: Jezekilj 23:14-15). Prema istorijskim podacima, neki sveštenici
paganskih religija su nosili crvenu odeću (boje plamena) koja je
simbolisala njihovu stvarnu ulogu – održavanje svetih vatri koje su gorele
za vreme obrednih radnji. 176
175
Svi prethodni podaci preuzeti su iz ''Opšte crkvene istorije'' Jevsevija Popovića,
tom prvi, str. 676-684.
176
Woodrow, Babilonska misterijska religija, str. 114.
86
http://biblijskaistina.blogspot.com
Ono što je sigurno jeste da prvovekovna apostolska Crkva nije
imala ničeg zajedničkog sa mnogim kasnije uvedenim
crkvenim
običajima i praksama za koje se (barem za neke od njih) može zasigurno
tvrditi da potiču iz mnogobožačkih religija. Naravno, ostaje istina da su
(kao što ćemo se uveriti i prilikom proučavanja tema u narednim
poglavljima) crkveni autoriteti, prihvatajući paganske običaje njima
dodeljivali hrišćanska značenja, ali to, sve u svemu, nije moglo da promeni
neospornu činjenicu da oni potiču iz mnogoboštva:
''Ljubav prema alegorijskom tumačenju Svetoga Pisma prenesoše
osobito mistički bogoslovi i na akte kulta i institucije kulta, i tako se
postepeno razviše simvolička i alegorijska tumačenja svih bogoslužbenih
radnja i stvari, čak i takvih, koje po sebi nemaju simvoličko određenje, i
tako nastade takozvano mističko tumačenje i shvatanje svega što se tiče
bogosluženja.''177
A za kraj ovog dela poglavlja, želeo bih da navedem još dva
teksta velikog srpskog prosvetitelja, koji je dobro ocenio razliku između
stvarnih duhovnih hrišćanskih vrednosti i mnogobrojnih novotarija
uvedenih tokom vekova, koje su zamaglile pogled na izvorno apostolsko
ispovedanje i versku praksu:
''Toronj, zvona, polijeleji, kandila srebrna i čiraci, - sve je to
mirska pompa i ukrašenije, a ne Hrista Spasitelja unevještene crkve, za
koju je on svoju presvetu prolio krv. Duše naroda prosveštene i
dobrodjeteljne, naravi neporočne i čiste: ovo je bratijo moja, pravi nebesni
Sion i Hristova nevjesta, po svidjetelstvu apostolovu: ''Vi jeste cerkov
Boga živa!'' koju ko krasi, ukrasiće njega Bog; a ne zidovi, zvona,
zlatotkane odežde (ženska ukrašenija) i srebrno posuđe.''178
''Greci su ljudi kao i ostali ljudi, mogli su se lasno prevariti kao i
drugi, a mi od njih primili, pak se našli u istom škripcu, pak sad sve druge
za prelaštene držimo, a sami sebe čiste kao sunce! Kad smo tako gotovi
sve druge muštrati i suditi, nije li pravedno i vreme već da i sami sebe
malo promuštramo i poprosudimo? Čini mi se da je ovo najpametnije. Kad
su Greci i Latini od Hristova apostola primili hristijanski zakon, onda nije
bilo ni časnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni moštiju, ni kostiju, ni
kanona, ni irmosa, ni tropara nikakva, ni najmanjeg kondaka. Za sve to
blaženi i sveti apostoli nisu ni reči ni slova niti znali niti mislili. A naši
slavenski narodi primiše hristjanstvo neki od Grekov, a neki od Latina. No
177
178
J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 639.
D. Obradović, Sabrana dela, str. 668.
87
http://biblijskaistina.blogspot.com
kad? Na devet stotina godina posle apostola. Sade nek mi kaže ko zna: šta
se nije moglo za d e v e t s t o t i n a g o d i n a izumiti i natrapati?'' 179
Proučavanja koja slede, a koja se odnose na sv. tajne braka i
jeleoosvećenja, biće kraća od prethodnih. Razlog za to je jednostavan.
Upravo proučene svete tajne predstavljaju temelj na kojem stoji čitava
pravoslavna građevina, te ih je stoga bilo potrebno detaljnije razmotriti i
doneti pravilan zaključak o njihovom (ne)biblijskom utemeljenju.
SVETA TAJNA BRAKA
Na početku, moram da priznam da se Istočna crkva nalazi
najbliže istini po pitanju zastupanja svoga učenja upravo o ovom
sakramentu. Iako, kao što smo već utvrdili, imaju veoma loše razumevanje
drugih biblijskih istina, po pitanju braka postoji ''samo'' nekoliko
nedoslednosti u odnosu na učenje Svetog pisma. Naime, Pravoslavna
crkva zastupa svetost bračne zajednice između muškarca i žene (doduše
samo teorijski) i razvod braka dozvoljava samo zbog učinjene preljube od
strane jednog od supružnika. Takođe, veruje da povezanost muža i žene
pruža sliku povezanosti Hrista i Njegove Crkve.
''U Crkvi našoj novozavetnoj, brak prerasta u Svetu Tajnu carstva
Božjeg, koja čoveka vodi u večnu radost i u večnu ljubav duhovnu i
sklapa se ne samo za ovaj privremeni život no za svu večnost. U njoj
mladenci, blagodaću Božjom koja se na njih izliva kao bezgranična ljubav,
rastu kao čudesno i sveto zdanje duhovno sjedinjeno jednom mišlju,
jednom voljom, jednim osećanjem i neraskidivo supružansko jedinstvo,
kome je cilj produženje roda ljudskog i proslavljanje Boga. Tako su u
svetinji braka muž i žena jedno i stoje iznad srodstva, dok sinovi i kćeri
prema roditeljima stoje u prvom stepenu srodstva, a unuci u drugom itd.
Istina je, dakle, živa: brak je svetinja i najstarija ustanova u
čovečanstvu. Njome se ukazuje na nebesku ljubav između Hrista i Crkve.
Ona je kamen temeljac čovečanstva. Otuda: kakav brak takva porodica;
kakva porodica takva država; kakva država takvo i čovečanstvo.
Zato naša Sveta Crkva ne prestaje da poziva decu svoju da bračnu
zajednicu svoju osveštavaju venčanjem u Crkvi gde supružnici postaju
jedno duhovno jedinstvo i uči ih da svetinju braka čuvaju kao zenicu oka
svoga, a razvod braka dozvoljava samo u krajnjem slučaju, zbog
dokazanog brakolomstva – zbog preljube.'' 180
179
180
Navedeno delo, str. 687-688. Naglasak moj.
Veronauka u kući, str. 41.
88
http://biblijskaistina.blogspot.com
Ipak, postoji nekoliko stvari koje bih mogao da primetim na
osnovu svega do sada spoznatog o Pravoslavlju. Naime, isti izvor kojeg
sam upravo citirao, tvrdi da je Hristos ustanovio i osveštao sv. tajnu braka
i to prilikom svoga prisustvovanja na svadbi u Kani Galilejskoj.181
Naravno, iako brak i jeste uistinu božanska ustanova, on se nigde u Bibliji
ne naziva svetom tajnom. Kada Lazar Milin u svojoj apologetici pokušava
da opravda svetotajinstvo braka, on navodi i stihove iz poslanice Efescima,
iz petog poglavlja, za koje smatra da predstavljaju dokaz ispravnosti
pravoslavnog učenja:
''Međutim kad se pročitaju napred spomenuta mesta iz Biblije,
kad se setimo kako je Bog stvorio prvog čoveka i ženu i blagoslovio ih
rekavši im da se množe i da napune Zemlju, kad se pročitaju reči
Spasiteljeve o Braku gde On zapravo ponavlja Božje reči iz knjige
postanja da će čovek i žena postati jedno telo, i kad se primi pouka
apostola Pavla koji bračnu vezu između muža i žene smatra i naziva tako
velikom i blagoslovenom tajnom kao što je veza između Hrista i Crkve, pa
kad se uz sve to uzme u obzir prisustvo Hristovo na svadbi u Kani
Galilejskoj (Jn. 2, 1-11), onda se jasno i nesumnjivo vidi da je Brak sveta
tajna kojom se bračnicima daje blagoslov Božji i kroz koju oni primaju
blagodatnu pomoć Božju da svoju bračnu vezu ostvare na onaj način kako
to Bog zahteva od svakog hrišćanina. Da je, pak, crkva oduvek, od doba
apostolskog, smatrala brak svetom tajnom, to se vidi iz već navedenih
reči apostola Pavla u Poslanici Efescima, gde on ovu vezu između muža i
žene smatra i naziva velikom tajnom upoređujući je sa duhovnom vezom
Hrista i Crkve.''182
Ipak, i ovoga puta je g-din Milin pogrešio u razumevanju
novozavetnog teksta. Evo kako glasi odlomak na koji se ovaj teolog
pozvao:
''Žene da se pokoravaju svojim muževima kao Gospodu, jer muž
je ženina glava kao što je i Hristos glava Crkve, on kao spasitelj svoga
tela. I kao što se Crkva pokorava Hristu, tako i žene da se pokoravaju
muževima u svemu. Muževi, volite svoje žene – kao što je i Hristos
zavoleo Crkvu i samoga sebe predao za nju, da je posveti, očistivši je
vodenim kupanjem i rečju, da sam sebi postavi slavnu Crkvu, koja nema
mrlje, ni bore, ili tako što, nego da bude sveta i neporočna. Tako su i
muževi dužni da vole svoje žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu –
181
182
Vidi: Navedeno delo, str. 39.
Milin, Crkva i sekte, str. 339-340. Naglasak moj.
89
http://biblijskaistina.blogspot.com
samoga sebe voli. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i
greje – kao i Hristos Crkvu, jer smo udovi Hristova tela. »Zato će čovek
ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo«. Ova
tajna je velika, a ja govorim misleći na Hrista i na Crkvu. Pa i vi, svaki
pojedini da voli svoju ženu kao samoga sebe, a žena da se boji muža.'' 183
Kao što sam napomenuo na početku ovog poglavlja, za nas
zemaljske ljude sputane mnogim ograničenjima, mnoge Božije odluke
predstavljaju tajnu. Veliku tajnu predstavlja i sva dubina povezanosti muža
i žene pred Bogom, koje On, od momenta zaključenja braka ne posmatra
više kao dve odvojene ličnosti – već kao jednu jedinu. U tome se i ogleda
sva veličanstvenost bračne zajednice – u potpunom duhovnom, duševnom
i telesnom jedinstvu supružnika. Apostol Pavle u upravo navedenom
tekstu daje do znanja vernicima da je i Hristos sa svojom Crkvom (svim
nanovorođenim ljudima) povezan na istovetan način. Pred Bogom Ocem,
Isus Hristos i njegova Crkva se nalaze u potpunom jedinstvu – što
predstavlja još jedan garant večnog spasenja svake verujuće osobe. Ono
što takođe jasno proizilazi iz navedenog teksta, iz stihova 30-32, jeste da
kada govori o ''velikoj tajni'' Pavle misli na Hrista i Crkvu, a ne na
supružnike. Evo kako glase ovi stihovi Novog zaveta u prevodu dr
Dimitrija Stefanovića i komisije svetog arhijerejskog sinoda SPC:
''Jer smo udi tela njegova. Zato će čovek ostaviti oca i mater i
prilepiće se ženi svojoj, i biće dvoje j e d n o telo. Ova tajna je velika: ja
govorim za Hrista i za crkvu.''
''Jer smo udovi tijela njegova, od mesa njegova i od kostiju
njegovih. Toga radi ostaviće čovjek oca svojega i mater i prilijepiće se k
ženi svojoj, i biće dvoje jedno tijelo. Tajna je ovo velika, a ja govorim o
Hristu i o Crkvi.'' (Naglasak moj).
Mislim da je prevod komisije arhijerejskog sinoda u ovom
slučaju najjasniji. Hristovi vernici, koji predstavljaju udove Njegovog tela
(1. Kor. 12:12, 18, 27), jesu, duhovno rečeno, ''od mesa njegova i od
kostiju njegovih''. Zajedništvo i jedinstvo muža i žene, o kojem Pavle
govori u ovom poglavlju, jeste svima vidljivo i uočljivo. Muž i žena žive
zajedno u istom domu, spavaju u istom krevetu i poseduju intimnost kakvu
ne dele ni sa kim drugim. Međutim, ono što predstavlja odista ''veliku
tajnu'' jeste prava i organska povezanost vaskrslog Spasitelja Isusa koji je
na nebesima - sa svojim vernicima koji su na zemlji. Gospod se naime,
dok je još bio na zemlji, molio ovako:
183
Poslanica Efescima 5:22-33.
90
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč
veruju u mene, da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i
oni budu jedno u nama. Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu
jedno kao što smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savršeno
ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao što si ljubio
mene. Oče, želim da oni, koje si mi dao, budu sa mnom tamo gde sam ja,
da gledaju moju slavu, koju si mi dao, zato što si me ljubio pre stvorenja
sveta. Oče pravedni, svet te nije upoznao, a ja sam te upoznao, pa i ovi
saznaše da si me ti poslao. I obznanio sam im tvoje ime i obznaniću, da
ljubav, kojom si me ljubio, bude u njima i ja u njima.''184
U skladu sa uslišenjem Gospodnje molitve, u kojoj je iskazao
težnju za međusobnim savršenim duhovnim jedinstvom vernika, kao i za
njihovim apsolutnim jedinstvom sa Ocem i Sinom, članovi novozavetne
Crkve predstavljaju udove Hristovog tela, sa kojima je On povezan na isti
način kao glava sa ostatkom čovečjeg organizma. Upoređujući odnos
vernika i Hrista, koji su nekada bili ''dvoje'' (tj. odvojeni jedan od drugoga
- pre obraćenja svakog pojedinog grešnika koji pokajanjem i verom u
Spasitelja postaje delom Crkve) a sada su postali ''jedno telo'' (slično
bračnom sjedinjavanju dve osobe suprotnog pola) apostol veli: ''tajna je
ovo velika'', misleći pri tom na povezanost i jedinstvo Hrista i Crkve.
Dakle, Milinova tvrdnja da Pavle u poslanici Efescima 5:22-33
brak naziva ''svetom tajnom'' ipak ne stoji. Zapravo, kao što smo
spomenuli i na početku ovog poglavlja, ni veliki teolog Istočne crkve iz
VIII veka, sv. Jovan Damaskin, u svoje vreme nije nazivao brak svetom
tajnom. Tajna povezanosti muža i žene jeste velika, ali se u Bibliji ne
naziva ''sakramentom'' kojeg je Hristos ustanovio i ''osveštao''.
Želim takođe da pojasnim svoju tvrdnju sa početka ovog dela
poglavlja, a koja glasi da Pravoslavna crkva samo ''teorijski'' zastupa
neraskidivost bračne zajednice, koja je zapoveđena Gospodnjom rečju:
''Tako nisu više dva nego jedno telo. Što je dakle Bog sastavio, čovek neka
ne rastavlja'' (Mt. 19:6).
U poglavljima pod naslovom ''Pravoslavno monaštvo'' i ''Žitija
svetih'', koje možete da čitate u nastavku knjige, naveo sam veći broj
primera o tome da su mnogi (oženjeni) ljudi, koji se u Istočnoj crkvi
poštuju kao svetitelji, zauvek napuštali svoje žene i decu i odlazili u
manastire, šume i pustare iz kojih se naravno, svojom porodicama više
nikada nisu vratili. Ovakvi primeri su za pravoslavne očigledno vredni
pohvale – kao i našega ugledanja – pošto su u Žitijima spomenuti i od
prepodobnih i blaženih učinjeni. Sa druge strane, u poglavlju o monaštvu
184
Ev. po Jovanu 17:20-26. Naglasak moj.
91
http://biblijskaistina.blogspot.com
ćemo takođe moći da uvidimo da učenje svetih otaca i kanoni ''Crkve''
zapovedaju da se bivši monah, koji je napustio manastir i oženio se, mora
uz pomoć državne prisile da razvede od žene po svaku cenu, vrati u
manastir, i za kaznu, pod anatemom, zatvori u keliju iz koje nema prava da
izađe do kraja života. Iz svih tih mnogobrojnih primera sa kojim ćemo
imati prilike da se upoznamo, valjda će nam postati jasnije kako se to i na
koji način pravoslavni zalažu za neraskidivost bračne zajednice. Božija
Reč se, u tom slučaju, poštuje samo do momenta dok ne protivreči
učenjima svetih otaca (tj. svetom predanju).
Da je tvrdnja koju sam upravo izneo i više nego istinita, dokazaće
nam i sledeći izvodi iz svetootačkog predanja.
Naime, iz Svetog pisma i crkvene istorije je poznato da su prve
crkvene starešine (prezviteri tj. episkopi) bili oženjeni ljudi. Tek je
popularizacijom monaškog načina života u kasnijim vekovima, postao
ustaljen običaj da se episkopi biraju iz redova monaha, a ne onih koji su
živeli u braku.185 Tako se, potpuno suprotno naučavanju Hristovih
apostola koji u Pismu zapovedaju da episkopi moraju biti oženjeni (1.
Tim. 3:2; Titu 1:6-7), u kasnijim vekovima smatralo da episkop koji nakon
svoga postavljenja u tu službu i dalje nastavi da živi sa svojom zakonitom
ženom, predstavlja sablazan – te da se sa njom mora obavezno rastati. Evo
kako glasi 12. pravilo Šestog vaseljenskog sabora, održanog u
Konstantinopolju (Carigradu) krajem VII veka posle Hrista:
''Saznali smo i ovo: u Africi, Liviji i po nekim drugim oblastima,
neki od tamošnjih bogoljubaznih predstojatelja (episkopa; prim. I. S.)
nastavljaju da žive zajedno sa svojim ženama i nakon što je nad njima
obavljeno rukopoloženje, te na taj način postaju predmet sablazni i
spoticanja za narod. Pošto naše nastojanje mora biti usmereno i na to da
oni kojima je dato staranje o vernicima budu besprekorni u svakom
pogledu, ustanovljujemo da oni više ne čine pomenuto nedelo.''186
Naravno, ''sveti oci'' prisutni na ovom Saboru su veoma dobro
znali da Gospodnja Reč uči da brak episkopa ne predstavlja nedelo već
upravo bogougodno delo, pa su pokušali da za potporu svom ''pravilu''
pronađu opravdanje citirajući druge biblijske stihove, na taj način
suprotstavljajući Pismo samom sebi i iskazujući potpuno pogrešno
razumevanje, sa svoje strane navedenih, svetih tekstova. Evo kako glasi
nastavak prethodno navedenog odlomka:
185
186
Detaljnije o ovoj temi u poglavlju: Pravoslavno monaštvo.
Knjiga pravila, Šibenik 2003. god. str. 36. Naglasak moj.
92
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Mi ovo kazujemo ne da bi se ukidalo ili izopačavalo ono što je
ustanovljeno od Apostola, nego zbog toga što se staramo o spasenju i o
napredovanju naroda u dobru i vrlinama, te da nikakva ljaga ne bude na
svešteničkom činu. Jer, sveti apostol kaže: ''Sve činite na slavu Božiju; ne
budite na sablazan ni Judejima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj, kao što i ja u
svačemu svima ugađam, ne tražeći svoje koristi, nego mnogih, da se
spasu. Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista'' (1. Kor. 10, 31-32; 11, 1).
A za koga se dozna da čini ono šta je pomenuto, neka bude svrgnut.''187
Sudeći po prethodnom navodu, ukoliko se nekom pojedincu ili
grupi ljudi, još uvek neutvrđenim u veri i poznanju Božije volje, ''ne sviđa''
supruga dotičnog episkopa, njemu treba narediti da se razvede nakon
svoga rukopoloženja, da ne bi, tobože, ''vernom narodu'' bio na
''sablazan''?!? Apostol Pavle u navedenim tekstovima svakako nije želeo
da kaže kako zdravu, Duhom nadahnutu, Gospodnju nauku treba
prilagođavati nezrelom rasuđivanju duhovnih neznalica! Nasuprot tome,
apostol se trudio da ne bude na sablazan nikome po pitanju vršenja nekih
sporednih radnji propisanih u Mojsijevom zakonu, kao što su obrezanje,
čista i nečista jela, svetkovanje određenih praznika i tome slično. Iz knjige
Dela apostolskih, kao i nekih novozavetnih poslanica saznajemo da je
Pavle živeo ''kao po zakonu'' dok je bio u čisto jevrejskom društvu (1. Kor.
9:19-20) dok je ''kao bez zakona'' živeo među hrišćanima koji su bili
poreklom mnogobošci (st. 21). Njegovo prilagođavanje okruženju se
nipošto nije odnosilo na srozavanje i menjanje značenja večitih Božijih
zapovesti, kao što je, između ostalog i učenje o neraskidivosti braka.
Uostalom, apostol nas je pozvao da se ugledamo na njega kao i on na
Hrista, pa i po pitanju ozbiljnog Gospodnjeg upozorenja koje glasi: ''Što je
dakle Bog sastavio, čovek neka ne rastavlja.''
Evo kako je Dositej Obradović, koji je dobro poznavao crkvenu
istoriju, prokomentarisao odbijanje jednog mudrog čoveka iz V veka, po
imenu Sinesija, da napusti svoju ženu radi zauzimanja episkopskog
položaja:
''U to isto vreme nahođaše se u Egiptu, u gradu Kirini, jedan
vesma učen i dobrodjeteljnoga žitija človek, zovomi Sinesij, kojega svi
cerkovni naši učitelji nariču (...) Premudri Sinesij. Ovoga zadugo mole i
prinuždavaju da primi episkopstvo grada Kirine, no on oženjen budući (a
tada se već bio uveo običaj da su episkopi neženjeni), kaže svima čisto da
on neće nipošto primiti episkopstva, za dva uzroka: prvo, što ženu svoju
ne bi ostavio za sve eparhije i za sva episkopstva i patrijaršestva na svetu;
a drugo, što on kako učen čovek, ne može verovati sve što prosti veruju,
187
Na istom mestu.
93
http://biblijskaistina.blogspot.com
niti pak lagati da kaže da veruje to što za istinito ne priznaje . Sve ti to
ovom čoveku ni dlake ne pomogne. Njemu se dozvoli da on veruje kako
zna da je bolje, i ženu svoju da drži, i dečicu, ako mu bog da, s njom da
rađa, samo neka bude episkop; i na ovi način primi ovu službu.''188
Ipak, iako je Sinesiju pošlo za rukom da bude episkop i da u isto
vreme bude oženjen, nešto više od dva veka kasnije, 680. godine posle
Hrista, na Saboru koji je i doneo maločas navedeno ''pravilo'', ovakva
mogućnost je zabranjena, uz pretnju svrgnućem onoga koji ostane
neposlušan. U isto vreme, na pomenutom Saboru je doneto i ''pravilo''
koje reguliše dalji način života bivše supruge tek postavljenog episkopa.
Evo kako ono glasi:
''Žena onoga koji je uzveden na episkopsko dostojanstvo, pošto se
prethodno razluči kroz zajedničku saglasnost sa svojim mužem, neka
nakon toga što joj je muž postavljen za episkopa, pristupi u manastir koji
je daleko od episkopije kojom upravlja njen nekadašnji muž, a od episkopa
neka dobija šta joj je potrebno za izdržavanje.'' 189
Smatram da je očigledno da ovakve svetootačke zapovesti koje se
odnose na život crkvenih starešina i njihovih zakonitih supruga nisu ni
malo u skladu sa bogonadahnutom Božijom Reči. A pošto Pravoslavlje
smatra da je sveto predanje (u koje na prvom mestu spadaju odluke
Vaseljenskih sabora) jednako nadahnuto Svetim Duhom poput Svetog
pisma, verujući da njegovo učenje predstavlja dopunu Bibliji, onda je
jasno da je istinita moja ranije izrečena tvrdnja o samo ''teorijskom''
zalaganju Istočne crkve za neraskidivost bračne zajednice. Upravo smo
videli iz istorije da se brak u Istočnoj crkvi i te kako mogao rastaviti, i to
sukobljavanjem ljudskih predanja večnim Božijim određenjima i
zapovestima. Podsetimo se reči Gospoda Isusa Hrista koje je izrekao
svojim savremenicima – tradicionalistima, a koje bismo i mi mogli da
uputimo na račun onih koji svojim ''pravilima'' naučavaju upravo suprotno
Hristu i apostolima:
''»Ovaj narod me poštuje usnama, a srce njihovo je daleko od
mene. Uzalud me poštuju učeći nauke koje su ljudske zapovesti«.
Ostavivši Božiju zapovest držite ljudsko predanje (...) I govoraše im: lepo
ukidate Božiju zapovest, da sačuvate svoje predanje.''190
188
189
190
Vidi: D. Obradović, Sabrana dela, str. 656.
Knjiga pravila, str. 45. (48. pravilo Šestog vaseljenskog sabora).
Ev. po Marku 7:6-9.
94
http://biblijskaistina.blogspot.com
Ukoliko pored svega ovoga spomenem još i činjenicu da učenje
svetih otaca podrazumeva i to da je Bogom blagoslovljen i pravovaljan
(punovažan) samo onaj brak koji je zaključen od strane prezvitera ili
episkopa koji poseduju apostolsko prejemstvo, te da svi ostali brakovi
(sklopljeni između ateista, nepravoslavnih i sl.) zapravo pred Bogom
predstavljaju bludnu vanbračnu vezu191, onda je jasno kakvo mišljenje o
mnogim pristojnim i časnim srpskim domaćinima i njihovim suprugama,
koji se za vreme pedesetogodišnjeg vladajućeg socijalizma nisu venčavali
u crkvi već samo pred državnim organima (u Opštini), imaju oci
Pravoslavne crkve.192
Nasuprot stavovima tradicionalne Istočne crkve i praksi koju je
sprovodila kroz istoriju, zajednice evanđeoskih protestanata maksimalno
poštuju bračne zavete svojih članova. Pošto svoje učenje baziraju
isključivo na Bibliji, evanđeoski vernici propovedaju i u praksi drže Božije
zapovesti koje se odnose na brak. Oni poštuju svaki brak zaključen po
državnim, društvenim ili verskim propisima između osoba suprotnog pola
koje nisu u bliskom krvnom srodstvu, i takav brak smatraju neraskidivom
zajednicom pred Bogom, bez obzira da li su supružnici hrišćani, pripadnici
drugih religija ili ateisti. Takođe, evanđeoski hrišćani zastupaju verovanje
da svaka od Boga rođena osoba (mladić ili devojka) treba da za bračnog
druga izabere u veri srodnu osobu, a ne onu koja ne deli ista religijska
uverenja. To iz razloga što, kao što je i ranije bilo govora, bračna zajednica
191
Ovakvu tvrdnju sam lično čuo od episkopa timočkog g-dina Justina
Stefanovića, za vreme predavanja kojeg je održao sredinom 90-tih godina u
Zaječaru, u zgradi eparhije timočke pred 50-tak okupljenih vernika.
192
Stavovi Pravoslavne crkve u odnosu na ovakve brakove (pravoslavnih sa
nepravoslavnima) koji su sklopljeni u skladu sa civilnim ali ne i crkvenim
propisima, su vrlo strogi. Prema svetootačkim kanonima ovakvi brakovi nisu
punovažni pred Bogom i treba ih što pre dovesti do razvoda:
''Nije dopušteno pravoslavnom muškarcu da stupa u brak sa ženom koja je jeretik,
a takođe ni pravoslavnoj ženi da se venčava sa jeretikom. Ako se otkrije da je neko
postupio protivno ovom pravilu, neka se takav brak smatra za ništavan i neka se
ta nezakonita veza prekine jer ne treba da se meša ono što se ne može mešati, niti
se može sastavljati zajedno jagnje i vuk, ni sa Hristovim delom nasledstvo
grešnika. Ko prestupi protiv ovoga što smo ustanovili, taj neka bude odlu čen.''
Knjiga pravila, Zbornik kanona Pravoslavne crkve, str. 50. Naglasak moj. Citat
prvog dela 72. pravila Šestog vaseljenskog sabora.
Nasuprot pravoslavnom stavu da je potpuno slobodno razvesti brak koji
poseduje napred navedene karakteristike, biblijsko učenje podrazumeva
neophodnost pravilnog izbora supružnika (koji uključuje da nanovorođena osoba
treba da stupi u brak sa takođe nanovorođenom osobom). Ali, ako Bogu verna
osoba ipak stupi u brak sa bezvernom, Biblija ni u jednom svom tekstu ne dopušta
da se takav brak razvede, ne bi li se na taj način počinjena ''greška'' ispravila.
95
http://biblijskaistina.blogspot.com
podrazumeva i istovetna duhovna interesovanja (jedinstvo duha) a ne
samo telesnu ljubav zasnovanu na čulnosti. Apostol Pavle je prvovekovne
hrišćane koji su planirali da stupe u brak poučavao da za supružnike
uzimaju samo verujuće ljude (hrišćane) a ne one iz neznaboštva:
''Žena je privezana dok joj muž živi; a ako joj muž umre,
slobodna je da se uda za koga ho će, samo u Gospodu.''193
Na isti način na koji je Gospod u Starom zavetu zabranio
Izrailjcima da stupaju u brak sa pripadnicima okolnih mnogobožačkih
naroda, iz razloga postojanja velike mogućnosti da ovakav savez dovede
do bogootpadnuća jevrejske nacije194, On to čini i u periodu novozavetne
Crkve. Citirajući starozavetne tekstove, Pavle kazuje ovako:
''Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega
zajedničkog ima pravednost sa bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima
svetlost sa tamom? U čemu se Hristos slaže sa Veliarom? ili kakav udeo
ima verni sa nevernikom? Kako se hram Božiji slaže sa idolima? Mi smo,
naime, hram Boga živoga, kao što Bog reče: »Stanovaću i živeću među
njima, i biću im Bog, a oni će biti moj narod. Zato otidite od njih i odvojte
se, govori Gospod, i ne dotičite ono što je nečisto, pa ću vas primiti, i biću
vam otac, a vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod svedržitelj «.'' 195
Naravno, apostolskim učenjem se podrazumevalo i to da, ukoliko
je neka osoba, koja je sklopila brak dok je još bila u stanju bezverja,
prihvatila Hrista za Spasitelja, ona treba i dalje da nastavi da živi sa svojim
dotadašnjim bračnim drugom – iako ovaj nije iskusio hrišćansko
obraćenje. (1. Kor. 7:12-15; 1. Petr. 3:1-6).
Nasuprot mnogobrojnim slučajevima razvoda brakova koji se
dešavaju u Srbiji iz raznoraznih razloga, a čiji su nesrećni akteri uglavnom
članovi Srpske pravoslavne crkve, među nanovorođenim evanđeoskim
vernicima su razvodi veoma retka pojava i dešavaju se uglavnom u
slučajevima kada supružnik koji nije doživeo hrišćansko preobraćenje,
ispunjen predrasudama, želi da napusti zajednički život sa osobom koja je,
tokom braka, postala evanđeoskim vernikom (vidi: 1. Kor. 7:15).
Evanđeoske protestantske zajednice predstavljaju, dakle, društva
muškaraca i žena koji žive u skladnim bračnim zajednicama, formirajući
193
194
195
1. Kor. 7:39. Naglasak moj.
Vidi: 5. Mojs. 7:1-5
2. Kor. 6:14-18. Naglasak moj.
96
http://biblijskaistina.blogspot.com
tako zdrave i čvrste porodice. Ovu činjenicu, uostalom, priznaje i Lazar
Milin u svojoj knjizi:
''Sektaši nemaju svetu tajnu braka, ali imaju izvesne obrede
prilikom venčanja. Što je važnije i pohvalnije, oni brak smatraju
izvanredno ozbiljnom ustanovom tako da neki od njih uopšte ne
dozvoljavaju razvod braka. Oni se, dakle, prema braku odnose kao prema
svetinji, iako to ne nazivaju formalno svetom tajnom, jer su još prvi
reformatori izbrisali brak iz broja svetih tajni.'' 196
Pošto su evanđeoski vernici već dobili pohvalu i od pravoslavnih
– po pitanju njihovog ozbiljnog shvatanja bračnih zaveta, vreme je da
izvučemo i konačni zaključak. Potpuno sam uveren da je mnogo bolje
pripadati verskoj zajednici koja brak ceni i poštuje povrh svega, pa makar
ga i ne nazivala svetom tajnom, nego pripadati crkvi koja ga ubraja u
sakramente, a čiji kršteni, miropomazani i pričešćivani vernici uništavaju
svoje živote razvodima brakova, koji dolaze kao rezultat preljube i mnogih
drugih vidova međusobnog nepoštovanja supružnika.
SVETA TAJNA JELEOSVEĆENjA
Kao što i samo ime kazuje, ova sveta tajna se odnosi na osvećenje
jeleja (tj. ulja). Pažljiv čitalac Svetog pisma će, naravno, odmah uočiti da
se u novozavetnim spisima ni na jednom mestu ne spominje bilo kakvo
osvećenje ulja, te zaključiti da ni ovaj sakrament ne potiče od Hristove
nauke i apostolske crkvene prakse. No, pre nego što nešto više kažem o
ovoj temi sa evanđelske i istorijske tačke gledište, želim da navedem
nekoliko tekstova iz pravoslavne literature koji nam objašnjavaju na koji
način Istočna crkva shvata ovu svetu tajnu:
''Uz lekarsko staranje, bolesnik koji veruje moli se Bogu za svoje
zdravlje, jer Bog čini često ono što je čoveku – lekaru nemoguće. Počesto
su bolesniku potrebne molitve ''starešina crkvenih'' – sveštenstva, koji
usrdnom i dugotrajnom molitvom, prema činu u Trebniku, prizivaju milost
Božju na bolesnika i mole se za njegovo isceljenje pomazujući ga
osvećenim uljem – zbog čega se ovaj čin i zove jeleosvećenje. Tamo gde su
zanemoćale ljudske moći treba prizivati svemoć Božju koja se pojavljuje i
kroz svetu tajnu jeleosvećenja. Kada naiđu bolesti i nedaće Sveta crkva,
kao sažaljiva mati ustanovila je za teške bolesnike – Svetu tajnu
jeleosvećenja. Za ovu svetu tajnu sv. apostol Hristov veli: ''Boluje li ko
196
Milin, Crkva i sekte, str. 339. Naglasak moj.
97
http://biblijskaistina.blogspot.com
među vama, neka dozove starešine crkvene, te neka čitaju molitvu nad
njim, i neka ga pomažu u ime Gospodnje. I molitva vere pomoći će
bolesniku, i dignuće ga Gospod, a ako je grehe učinio, oprostiće mu se...
Molite se, dakle, Bogu jedan za drugoga da ozdravite, jer neprestana
molitva pravednog mnogo može pomoći'' (Jakov. 5, 14-16).'' 197
''Sveta tajna jeleosvećenja. I ona je dokaz premudrog Božijeg
promišljanja o ljudima. Kao sveznajući, On sve predviđa, i kao milostiv
priprema izlaz iz svake situacije. On zna da će ljudi, posle odvajanja od
Njega, izvora života i zdravlja, biti podložni bolestima, pa im je pripremio
lek u vidu ove svete tajne, i preporučio svojim apostolima da je vrše nad
bolesnicima. I apostoli ''mazahu uljem (osvećenim, razume se) mnoge
bolesnike, i isceljivahu'' (Marko 6, 13). Zato sveti apostol Jakov
preporučuje hrišćanima da u bolesti koriste ovu svetu tajnu: ''Boluje li ko
među vama, neka dozove starešine crkvene, te neka čitaju molitvu nad
njim, i neka ga pomažu uljem u ime Gospodnje. I molitva vere pomoći će
bolesniku, i podignuće ga Gospod; i ako je grehe učinio, oprostiće mu se''
(Jakov 5, 14-15).'' 198
Iz upravo navedenih tekstova smo saznali nekoliko glavnih
podataka, a to su:
- Sv. tajnu jeleoosvećenja ustanovila je ''Sveta Crkva'' i ona se
vrši pomazanjem osvećenim uljem i to nad teškim bolesnicima;
- Ova sveta tajna potiče od apostola koji su, ''razume se''
pomazivali bolesnike osvećenim uljem;
- Ovu svetu tajnu vrše pravoslavni sveštenici pri čemu se mole (tj.
čitaju molitve) za isceljenje bolesnika;
- Apostoli preporučuju da se nad bolesnim hrišćanima vrši ova
sveta tajna.
Prema mom dubokom uverenju, tekstovi iz pravoslavne literature
koje sam maločas naveo nisu u skladu ni sa onim što proizilazi iz
novozavetnog učenja apostolskog hrišćanstva, niti pak sa dokumentima iz
crkvene istorije. Ono što je sigurno jeste da pravoslavni bogoslovi i u vezi
ovog svog učenja o jeleoosvećenju, posežu za nekorektnim tumačenjem
biblijskih tekstova, protivno istorijskim činjenicama – a sve u želji da
dokažu valjanost svetopredanjskog nebiblijskog naučavanja.
Da bih dokazao da učenje o ''svetoj tajni osvećenja jeleja'' ne
potiče iz Svetog pisma, pre nego što navedem podatke iz dela Jevsevija
Popovića, želim da istaknem jednu važnu činjenicu – a to je da nam ni sam
197
198
Veronauka u kući, str. 41-42. Naglasak moj.
Ž. Marinković, Najbolji vaspitač, str. 263. Naglasak moj.
98
http://biblijskaistina.blogspot.com
naziv ovog sakramenta, ''osvećenje ulja'', ne daje za pravo da ga
povezujemo sa bilo kojim novozavetnim događajem. Naime, ukoliko je
ova sv. tajna uistinu utemeljena na apostolskoj nauci, izgleda neverovatno
da nijedan Hristov učenik nije ništa zapisao o tome da je ikada sa njihove
strane bilo osvećivano ulje – za bilo kakve potrebe. Naime, iako su
apostoli, kao i ostale crkvene starešine, u prvom veku pomazivali uljem
bolesnike i molili se za njihovo isceljenje, pominjanje ovih događaja
nipošto ne dokazuje postojanje ''sv. tajne jeleoosvećenja'' – već postojanje
prakse ''pomazivanja uljem u ime Gospodnje'', što su dve potpuno različite
stvari. Drugo, protojerej Marinković, navodeći činjenicu da su apostoli
imali praksu da pomazuju bolesne i da ih time leče, govori da se sasvim
izvesno ''razume'' da je ovo ulje bilo najpre osvećivano (iako u Bibliji to
nigde ne piše). No, da bih odmah razrešio nedoumicu oko toga da li su
apostoli zaista osvećivali ulje ili nisu, navešću podatke iz crkvene istorije:
''Ni o pomazivanju bolesnika (...) tj. sa molitvom spojeno
pomazivanje, latinski oleum infirmorum, pomazivanje, pomazivanje
bolesnika, i tek od XII. stoleća kod rimokatolika extrema unctio, poslednje
pomazivanje, ne nalazimo opširnijih spisa, nego što se nalazi u poslanici
Jakovljevoj; i samo se toliko zna, da su bolesnike dozvani »prezviteri«
pomazivali uljem u ime Gospodnje, i da su se nad njima molili radi
olakšanja i da je pri tom davan i oprost grehova.'' 199
''Osvećenje vode (...) – vode za svakodnevnu pobožnu upotrebu, a
osobito za škropljenje lica i stvari – je sveta radnja, koja simvolički
ukazuje na od Boga proglašeno i očekivano čišćenje, a po saslušanju kod
Boga obredne molitve pri osvećenju to čišćenje i vrši; ta sv. radnja potiče
još iz St. Zaveta; i voda za krštenje, bar kasnije, prvo je osvećivana.200
Sličan razlog je tražio, da se i ulje za hrizmu i za pomazanje bolesnika,
kao i za kasnije uobičajeno pomazivanje kod krštenja prethodno osveti.''201
Očigledno je jasno da iz upravo navedenih podataka proizilazi da
je osvećenje ulja za pomazivanje bolesnika uvedeno tek mnogo godina
posle apostola, kad i osvećenje vode za krštenje i škropljenje ljudi i
predmeta. Jevsevije veli da se o ovoj ''svetoj tajni'' ne zna ništa više od
onog što je zapisano u poslanici Jakovljevoj, a tamo ne postoje nikakvi
podaci o ''osvećivanju ulja'' koje prethodi pomazanju. Pošto smo već
ustanovili prethodno rečeno, veoma je važno da pažljivo proučimo sve
199
J. Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 435. Naglasak moj.
''Voda za krštenje isprva se – zna se izvesno – nije osvećivala, ali je kašnje, i to
najkašnje u III. stoleću, prvo osvećivana.'' Navedeno delo, str. 432. Naglasak moj.
201
Navedeno delo, str. 436. Naglasak moj.
200
99
http://biblijskaistina.blogspot.com
novozavetne stihove koji govore o lečenju bolesti pomoću pomazanja
uljem. Na taj način ćemo se još čvršće uveriti da pravoslavno učenje po
ovom pitanju nije biblijski korektno.
- Pomazivanje i isceljivanje u Novom zavetu
Uz stihove iz ev. po Marku 6:13 i poslanice Jakovljeve 5:14, koji
govore o povezanosti pomazanja uljem i isceljivanja od bolesti, u Novom
zavetu se pominju još neki – u ev. po Luki 10:3 (u povezanosti sa Isaijom
1:6) i u Otkrivenju 3:18. Pre svega, želim da pogledamo značenje
pomazanja i lečenja u svim naznačenim stihovima, s time da ćemo tekst iz
poslanice Jakovljeve ostaviti za sam kraj.
Ono što bih najpre želeo da naglasim jeste da se maslinovo ulje
kod drevnih istočnih naroda – pa i kod Izrailjaca, koristilo prilikom lečenja
kao medicinsko sredstvo. Svakako je istina da ulje nije moglo da pomogne
kao lek kod mnogih bolesti, ali kod nekih sigurno jeste, kao što su npr.
rane i uboji. Prorok Isaija slikovito opisuje otpadnuće Izrailja kao bolesno
stanje čitavog organizma, i napominje:
''Da grješna naroda! naroda ogrezla u bezakonju! sjemena
zlikovačkoga, sinova pokvarenijeh! ostaviše Gospoda, prezreše sveca
Izrailjeva, otstupiše natrag. Što biste još bili bijeni kad se sve više
odmećete? Sva je glava bolesna i sve srce iznemoglo. Od pete do glave
nema ništa zdrava, nego uboj i modrice i rane gnojave, ni iscijeđene ni
zavijene ni uljem zablažene.''202
U Novom zavetu, u priči o milosrdnom Samarjaninu, Gospod
Hristos spominje da su rane povređenog čoveka bile prelivene uljem i
vinom, radi čišćenja i uspešnijeg zaceljenja:
''A neki Samarjanin putujući dođe do njega i kad vide sažali se,
priđe, preli njegove rane uljem i vinom te ih previ, pa ga posadi na svoje
živinče, odvede ga u gostionicu i postara se za njega.''203
U Otkrivenju Jovanovom, Gospod Hristos slikovito govori o
kupovanju masti radi pomazanja očiju i zadobijanju zdravog (duhovnog)
vida za pravilno sagledavanje stanja u kome se ljudi nalaze:
202
203
Isaija 1:4-6. Naglasak moj.
Ev. po Luki 10:33-34. Naglasak moj.
100
http://biblijskaistina.blogspot.com
''Savetujem ti da kupiš od mene zlata žeženog u ognju – da se
obogatiš, i bele haljine – da se obučeš i da se ne pokaže sramota tvoje
golotinje, i masti – da pomažeš svoje oči, da vidiš.''204
Kao što vidimo, pomazivanje radi isceljenja određenih bolesti
spominje se u Bibliji i u bukvalnom – terapeutskom smislu, kao i
prenosnom značenju – kao simbol isceljenja od duhovne klonulosti.
Evanđelist Marko u svojoj knjizi spominje apostolsku praksu koja se,
doduše, ne spominje na drugim mestima u evanđeljima, a koja govori o
pomazivanju bolesnih:
''A koje mesto vas ne primi i ne posluša vas, izlazeći odande
otresite prašinu sa svojih nogu – za svedočanstvo njima. I otišavši
propovedahu da se ljudi pokaju, te isteraše mnoge demone, pomazivahu
uljem mnoge bolesnike i lečiše ih.''205
Poznata je činjenica da je Gospod Isus Hristos ljude uglavnom
isceljivao od bolesti na neposredan način, silom svoje božanske Reči, bez
ikakvog telesnog kontakta sa njima206, a na isti način su to činili i
apostoli207. Međutim, nekada su Gospod i njegovi učenici isceljivali
bolesne tako što su sa njima stupali u kontakt dodirom, polaganjem ruku,
ili uz pomoć delova svoje odeće208. Evanđelist Marko je u 6:13 opisao
slučaj da su apostoli lečili bolesnike tako što su ih pomazivali uljem. Ovo
pomazivanje i izlečenje svakako može da bude rezultat lekovitih svojstava
ulja – čijim se dejstvom zdravstveno stanje bolesnika popravljalo (treba
zapaziti izraz ''lečiše ih'' koji podrazumeva korišćenje lekovitih materija i
prirodno izlečenje, a ne izraz ''isceljivaše ih'' koji bi podrazumevao
čudesnost događaja). Takođe, nije isključena mogućnost da se ovde radi o
''pomazivanju u ime Gospodnje'' – kakvo se pominje i u Jakovljevoj
poslanici. Ipak, ono što pažljivom proučavaocu novozavetnih spisa brzo
mora da bude uočljivo jeste da su se okolnosti u vezi isceljivanja i
događanja različitih čudesa u prvom veku za vreme apostola menjale kako
je vreme odmicalo. Naime, i sami apostoli su bolovali od određenih bolesti
od kojih ni sami nisu bili isceljeni, iako su za njim čeznuli i za njega se
molili. Takav je i primer ''vrsnog iscelitelja'' apostola Pavla, koji je imao
neku fizičku bolest ili neku drugu smetnju koju Gospod nije hteo da od
njega ukloni (2. Kor. 12:7, 10). Takođe, nije bio čudesno isceljen ni
204
205
206
207
208
Otkrivenje Jovanovo 3:18. Naglasak moj.
Ev. po Marku 6:11-13. Naglasak moj.
Mt. 4:24; Mk. 1:32-34; 10:50-52; Lk. 7:1-10.
Mt. 10:8; Dela ap. 5:12-16.
Mt. 9:27-31; Mk. 8:22-26; 16:18; Lk. 8:43-48; Jn. 9:6-7; Dela ap. 19:11-12.
101
http://biblijskaistina.blogspot.com
Pavlov bliski saradnik Epafrodit, koji je bio na smrt bolestan (Fil. 2:27),
već se kasnije na prirodan način oporavio. Isti slučaj je bio i sa Trofimom,
koga je Pavle, zbog bolesti morao da ostavi u Militu na lečenju (2. Tim.
4:20). Šta više, i za samoga Gospoda Hrista prorok Isaija je predvideo da
će biti ''bolnik i vičan bolestima'' (Isaija 53:3), bez obzira što bi moglo da
se podrazumeva da On svojom božanskom silom može da učini da nikada
ne oboli niti bude podložan slabostima.
Kao što je iz Novog zaveta uočljivo, čudesna isceljenja su bila
mnogo češća pojava u vreme kada je Hristos dokazivao svoje mesijansko
poslanstvo među Izrailjcima, kao i u prvim godinama po osnivanju Crkve.
Neka čuda su očigledno bila ''rezervisana'' samo za apostole i manji broj
prvovekovnih hrišćana koji su posedovali blagodatni dar isceljivanja
bolesnih (1. Kor. 12:9, 28). Znamenita čuda su bila i ona koje je Hristos
prorekao (u Mk. 16:17-18), a odnosila su se na neostavljanje posledica po
verujuću osobu koju je ujela zmija otrovnica (Dela ap. 28:1-6), govorenje
čudnim novim jezicima (Dela ap. 2:1-13, 1. Kor. 12:10), ispijanje otrova –
bez njegovih štetnih posledica itd. No, kao što sam spomenuo ranije, kako
je vreme odmicalo i utvrđivala se hrišćanska nauka, Gospod nije imao više
''razloga'' da kroz apostole čini onakva čuda kao što je to bio slučaj u
početku.209 Tako, u poslanici Jakovljevoj čitamo o ljudima koji u slučaju
bolesti treba da pozovu svoje crkvene starešine koje bi se sa njima i nad
njima molile za ozdravljenje:
''Zlopati li se ko među vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo?
Neka hvali Boga. Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene
starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime
Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je
i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe
i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni. Mnogo može
delotvorna molitva pravednika.''210
U navedenom tekstu uviđamo nekoliko stvari vezanih za jedan te
isti događaj starešinske posete bolesniku. Pominju se molitva za
ozdravljenje, pomazanje uljem (najverovatnije kao vidljivi znak
nevidljivog prisustva Svetog Duha) i priznavanje grehova radi njihovog
oproštenja. Apostol Jakov ovde ne spominje samo molitvu crkvenih
starešina, već i molitve koje treba Bogu da uznose i bolesnik, kao i ostali
209
U posleapostolskom periodu su postojanje ovakvih znamenja zastupali
uglavnom samo jeretici, tj. oni koji su bili pripadnici raznih harizmatskih pokreta
protiv kojih se zvanična (još uvek apostolska) Crkva borila. Različitih čudesa još
uvek ima u okviru nebiblijskih kultova i religija, sa tom naznakom da ona sigurno
ne potiču od Boga. (Vidi detaljnije u poglavlju: Poštovanje svetitelja).
210
Jakovljeva poslanica 5:13-16. Naglasak moj.
102
http://biblijskaistina.blogspot.com
vernici ''jedni za druge''. Takođe, spominje se i ispovedanje grehova ''jedni
pred drugima'', a ne pred sveštenicima (kako bi pravoslavni verovatno
želeli da ovaj stih glasi). Ono što je posebno važno za isceljenje bolesnika
jeste da on mora da poseduje i čvrstu veru da ga Gospod može podići.
Jakov naime kaže:
''Samo neka ište s verom ne sumnjajući ništa. Jer koji sumnja
sličan je morskom valu koji vetar podiže i tera. Taj čovek, naime, neka ne
misli da će dobiti što od Gospoda, kad je čovek podeljene duše, nepostojan
na svim svojim putevima.''211
Isti ovaj uslov je važio i u većem broju slučajeva prilikom
isceljivanja bolesnika od strane Gospoda Isusa Hrista, dok je ovaj još
hodio zemljom. Evanđelisti su o okolnostima koji su prethodili
isceljivanju nekih od bolesnika zapisali sledeće:
''I gle, žena koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi,
prišavši odstraga dotače rese njegove haljine. Jer govoraše u sebi: ako
samo dotaknem njegovu haljinu, biću spasena. A Isus se okrenu i videvši
je reče: ne boj se, kćeri, vera tvoja spasla te je. I bi spasena žena od onog
časa.''212
''Tada odgovori i reče joj: o ženo, velika je tvoja vera. Neka ti
bude kako želiš. I bi izlečena njena kći od onoga časa.''213
''A Isus odgovori i reče im: zaista vam kažem, ako imate veru i ne
posumnjate, učinićete ne samo što se dogodilo sa smokvom, nego ako i
ovoj gori kažete: digni se i baci u more, biće; i sve što zatražite u molitvi
verujući, primićete.''214
Međutim, ono što je takođe veoma značajno jeste i da se
pomazanje vrši ''u ime Gospodnje''. Naime, i pored čvrste vere u
Gospodnju svemoć, pa i po pitanju Božije sposobnosti da u potpunosti
isceli svaku bolest, svaki hrišćanin mora od srca da žudi za ispunjenjem
Božije volje u svom životu. Zato se, zbog svoga ugledanja na Hrista, mora
ponašati kao On i prilikom molitve za uslišenje određenih potreba. Gospod
je, naime, rekao:
211
212
213
214
Jakovljeva poslanica 1:6-8.
Ev. po Mateju 9:20-22. Naglasak moj.
Ev. po Mateju 15:28. Naglasak moj.
Ev. po Mateju 21:21-22. Naglasak moj.
103
http://biblijskaistina.blogspot.com
'''Jer nisam sišao sa neba da činim svoju volju, nego volju onoga
koji me je poslao.''215
Prilikom svoje molitve upućene Ocu, i pored izuzetno jake želje
da od sebe ukloni svu patnju koju će mu doneti raspinjanje na krst, Isus je
prihvatio Njegovu volju – da ta molitva ne može biti uslišena:
''I povede Petra i dvojicu Zevedejevih sinova, te poče tužiti i
plašiti se. Tada im reče: pretužna je moja duša do smrti; ostanite ovde i
bdite sa mnom. I otide malo dalje i pade na svoje lice moleći se i govoreći:
Oče moj, ako je moguće neka me mimoiđe ova čaša; ali ne kako ja hoću
nego kako ti.''216
Gospod je i te kako bio svestan da može da izbegne smrt na krstu
i u trenutku uništi sve svoje neprijatelje (Mt. 26:52-54), ali se dobrovoljno
podredio volji svoga nebeskog Oca koji ga je poslao radi spasenja
čovečanstva. Ovakav stav, koga je Gospod Hristos iskazao mora da
zastupa i svaki nanovorođeni hrišćanin (pa makar koliko bio bolestan i
želeo isceljenje), a on glasi: ''ne kako ja hoću, nego kako Ti.''
Pomazanje bolesnika, dakle, nije nikakav garant bilo čijeg
isceljenja, jer je Božija suverena volja koga će isceliti a koga ne. Takođe,
uverili smo se da ova ''sveta tajna'' nije ustanovljena za lečenje teških
bolesnika (kako to pravoslavni tvrde), jer su i Trofim i Epafrodit bili
veoma bolesni, a apostol Pavle nad njima nije vršio ''svetu tajnu
jeleoosvećenja'', već ih je nakon molitve prepustio Božijoj blagodati i
prirodnoj borbi njihovog organizma protiv izazivača bolesti.
Sasvim je sigurno da su se u prvom veku dešavala čudesna
izlečenja bolesnika. Takvih slučajeva ima i danas. Međutim, ni u ono
davno vreme, kao i ovo naše moderno, ne bivaju svi isceljeni – a pogotovo
ne primenom tzv. ''svete tajne jeleoosvećenja''.
Smatram da iz svega prethodno rečenog o ovom sakramentu
možemo da zaključimo da ne postoji biblijska opravdanost njegovog
postojanja u obliku u kakvom ga propagira i praktikuje Istočna crkva.
215
Ev. po Jovanu 6:38.
Ev. po Mateju 26:37-39. Naglasak moj. Vidi još i: Mk. 14:36; Lk. 22:42-44;
Jn. 18:11.
216
104
http://biblijskaistina.blogspot.com
Zaključak
Sva saznanja koja smo stekli prilikom izučavanja svetih tajni u
Pravoslavlju, a koja se zasnivaju na nepogrešivoj Božijoj Reči – Bibliji i
podacima iz crkvene istorije, nedvosmisleno ukazuju na činjenicu da
učenje o njima ne potiče iz Pisma već u potpunosti iz ''svetog predanja''.
Kao što se to pokazalo tačnim i u našim ranijim proučavanjima, a što će
postati još očitije u nastavku knjige, učenje Svetog pisma se nalazi u
nepomirljivoj suprotnosti sa onim koje je proisteklo iz umova kasnijih
crkvenih učitelja, koji su svoje shvatanje hrišćanskih istina oblikovali pod
uticajem nehrišćanskih religija i filozofija.
Jedno od tih kasnije uvedenih učenja jeste i verovanje o Isusovoj
majci Mariji kao nebeskoj carici. U sledećem poglavlju ćemo se detaljnije
upoznati sa ovim pravoslavnim verovanjem.
105
Download

stamenkovic_4-sv_tajne