UDC: 614-88
YU ISSN 2334 - 6477
NAUČNI Č A SOPIS URG ENTNE MEDICINE
VOL. 18
BROJ 2
2012. GOD
Podruţnica SLD
Gradski zavod za
hitnu medicinsku
pomoć
pomoćBeograd
Beog ad
ZDAVAČ
VLASN
K
Izdavač
i vlasnik:
Gradski
zavod za
Gradsk
zavod
za
h
nu
med
c nsku pomoć Beograd
hitnu medicinski pomoć Beograd
Medicinski fakultet
Univerziteta u
Beogradu
Grad Beograd
Ĉovek ne moţe da bira vreme u kojem će se roditi i ţiveti; od njega ne zavisi
ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako
će on postupati u datom vremenu: da li kao ĉovek ili kao neĉovek, bez
obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja."
Patrijarh Pavle
YU ISSN 2334
UDC: 614-88
- 6477
NAUČNI ČASOPIS URGENTNE MEDICINE
Vol. 18
Broj 2
jul 2012.
Glavni urednik
Prim. dr sc med. SlaĊana AnĊelić
Odgovorni urednik
Doc. dr sc med. Nenad Ivanĉević
Zamenik glavnog i odgovornog urednika
Dr Mirjana Milićević
NAUĈNI ODBOR
Predsednik nauĉnog odbora
UREĐIVAĈKI ODBOR
Predsednik
Akademik Predrag Peško
Prof. dr sc med. ĐorĊe Bajec
Ĉlanovi
Prof. dr sc med. Vladimir Bumbaširević
Prof. dr sc med. Ana Šijaĉki
Prof. dr sc med. Vesna Bumbaširević
Prof. dr sc med. Marko Bumbaširević
Prof. dr sc med. Zorana Vasiljević
Prof. dr sc med. Ljiljana Beslać-Bumbaširević
Prof. dr sc med. Vlada Đukić
Prof. dr sc med. Slavica Vuĉinić
Prof. dr sc med. Zoran Todorović
Prof. dr sc med. Vasa Antunović
Prof. dr sc med. Branimir Aleksandrić
Prof. dr sc med. Cane Tulić
Prof. dr sc med. Aleksandar Ljubić
Doc. dr sci med. Milan Đukić
Doc. dr sc med. Nenad Ivanĉević
Doc. dr sc med. Dejan Radenković
Doc. dr sc med. Vesna Stojanov
Prim. dr sc med. SlaĊana AnĊelić
Dr med. Branislav R. Lazić
Ĉlanovi
Prim. dr med. Nada Macura
Prim. dr med. Dragutin Triĉković
Prim. dr med. Sneţana Petrović
Dr med. Mirjana Milićević
Dr med. Branka Lazić
Dr med. Jasna Milutinović
Dr med. Sneţana Bogunović
Dr med. Ana Petković
Dr med. Zagorka Maksimović
Dr med. Bosiljka Erceg
Dr med. Nada Emiš-Vandlik
Uredništvo i administracija:
Franše d‟ Eperea 5, Beograd
Tel.: 011 36 15 007, Fax: 011 36 13 489
e-mail: [email protected]
web sajt: www.beograd94.rs
Urednik sajta: Miloš Martinović
MEĐUNARODNI NAUĈNI ODBOR
Ĉasopis izlazi 3 puta godišnje
Akademik Goran Nikolić (CG)
Prof. dr sc med. Selma Uzunović-Kamberović (BIH)
Doc. dr sc med. Vesna Degoricija (Hrvatska)
Doc. dr sc med. Dejan Trajkov (Makedonija)
Naslovna strana: Hitno kada je bitno /
Milan ĐorĊević
Lektor i korektor za srpski jezik
Maja Popović
Lektor za engleski jezik
Tatjana Paunović
Ĉasopis je registrovan kao sredstvo javnog informisanja rešenjem Republiĉkog ministarstva za informisanje broj:
2206 od 22. 07. 1996. godine. Na zajedniĉkoj sednici Saveta i Struĉnog odbora (SO) Sistema biomedicinskih nauĉnih
informacija Srbije (SBMNI S) odrţanoj 20. 12. 1996. godine na Medicinskom fakultetu u Beogradu doneta je sledeća
odluka: Prihvata se ĉasopis “Halo 94” kao ĉasopis od znaĉaja za Sistem BMNI Srbije i kao takav biće indeksiran u
domaĉoj bazi podataka “Biomedicina Serbica”.
Na osnovu mišljenja Ministarstva za nauku i tehnologiju, broj: 413-00-430/98-01, Nauĉni ĉasopis Urgentne
medicine “HALO 94” je publikacija od posebnog interesa za nauku i na nju se ne plaća opšti porez na promet.
YU ISSN 2334
UDC: 614-88
- 6477
SCIENTIFIC JOURNAL OF EMERGENCY MEDICINE
Number 2
Vol. 18
July 2012.
Editor-in-Chief
Prim. SlaĊana AnĊelić, MD, PhD
Responsible Chief
Assist. Prof. Nenad Ivanĉević, MD, PhD
Associate Editor-in-Chief
Mirjana Milićević, MD
SCIENTIFIC BOARD
Scientific board President
Prof. Predrag Peško, MD, PhD, MSAAS
Members
Prof. Vladimir Bumbaširević, MD, PhD
Prof. Ana Šijaĉki, MD, PhD
Prof. Vesna Bumbaširević, MD, PhD
Prof. Marko Bumbaširević, MD, PhD
Prof. Zorana Vasiljević, MD, PhD
Prof. Ljiljana Beslać-Bumbaširević, MD, PhD
Prof. Vlada Đukić, MD, PhD
Prof. Slavica Vuĉinić, MD, PhD
Prof. Zoran Todorović, MD, PhD
Prof. Vasa Antunović, MD, PhD
Prof. Branimir Aleksandrić, MD, PhD
Prof. Cane Tulić, MD, PhD
Prof. Aleksandar Ljubić, MD, PhD
Assist. Prof. Milan Đukić, MD, PhD
Assist. Prof. Nenad Ivanĉević, MD, PhD
Assist. Prof. Dejan Radenković, MD, PhD
Assist. Prof. Vesna Stojanov, MD, PhD
Prim. SlaĊana AnĊelić, MD, PhD
Branislav R. Lazić, MD
EDITORAL BOARD
Editorial board President
Prof. ĐorĊe Bajec, MD, PhD
Members
Prim. Nada Macura, MD
Prim. Dragutin Triĉković, MD
Prim. Sneţana Petrović, MD
Branka Lazić, MD
Mirjana Milićević, MD
Jasna Milutinović, MD
Sneţana Bogunović, MD
Ana Petković, MD
Zagorka Maksimović,MD
Bosiljka Erceg, MD
Nada Emiš-Vandlik, MD
Editorial and administration office:
Franše d‟ Eperea 5, Belgrade
Tel.: +381 11 36 15 007,
Fax: +381 11 36 13 489
Web site: www.beograd94.rs
Web site editor: Miloš Martinović
INTERNATIONAL SCIENTIFIC BOARD
Prof. Goran Nikolić, MD, PhD, MSAAS (MNE)
Prof. Selma Uzunović-Kamberović, MD, PhD (BIH)
Assist. Prof. Vesna Degoricija, MD, PhD (CRO)
Assist. Prof. Dejan Trajkov, MD, PhD (FYRM)
The Journal is published in three issues per year.
Front Page: Emergent when urgent by
Milan ĐorĊević
Revision and proofreading for Serbian
Maja Popović
Translation and proofreading for English
Tatjana Paunović
The Journal was registered as a means of public information by the Ministry of Information, decision number:
2206, 22/07/1996. At a joint session of the Council and the Professional Board of the System of Biomedical Scientific
Information of Serbia (SBMNIS), held on 20 December 1996 at the University of Belgrade School of Medicine, it
was decided that HALO 94 Journal is to be considered a journal of importance for SBMNIS and as such indexed
in Serbian database „Biomedicina Serbica“. The Ministry of Science and Technology issued a decision No: 413-00430/98-01, according to which the Journal of Emergency Medicine HALO 94 is considered a publication of special
interest for science, and should thus be exempt from sales taxation.
UDC: 618-44
HALO 94
Nauĉni ĉasopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
Reĉ Urednika
Glavni urednik
Poštovane koleginice i kolege,
Prim. dr sci med. dr
SlaĊana AnĊelić
U nauĉnom i ureĊivaĉkom odboru Nauĉnog ĉasopisa urgentne
medicine “HALO 194” preovladava hijerarhija znanja i ideja, a ne
zvanja, što moţe da objasni raznovrstan spektar tema objavljenih
radova. Teţnja je da autori radova ne budu samo akademici ili
profesori, već i mladi eksperti, ili vodeći struĉnjaci u našim regionalnim
zdravstvenim ustanovama.
Odgovorni urednik
Doc. dr sci med.
Nenad Ivanĉević
Zamenik glavnog
i odgovornog urednika
Zbrinjavanje urgentnih stanja je apsolutni prioritet u svim sistemima
zdravstvene zaštite. Urgentna medicina nije skup urgentnih stanja iz
raznih oblasti medicine, već je urgentan pristup stanjima koja prete da
ugroze ţivot. Specijalizacija iz urgentne medicine ima burnu prošlost: od
borbe da se teorija pretoĉi u praksu, da balansira izmeĊu preventive i
interventne medicine, da implementira najnovije svetske standarde i da
produţi liniju ţivota bolesnika. Svi mi, deca urgentne medicine, nauĉeni
smo trima stvarima: da budemo zadovoljni malim a da uvek teţimo
velikim uspesima i da umemo svim silama, da zahtevamo ono što
ţelimo. Ipak u besomuĉnoj borbi za prestiţnim mestom na lepezi
postojećih specijalizacija, ponekad je neophodno osvrnuti se unazad...
Moţe nas neoĉekivano dotaći, u besmislenosti naše svirepe svakodnevice,
Hipokratova zakletva i, makar na tren, vratiti na zanosni poĉetak, gde
smo bili oni pravi mi – doktori medicine...
Poziv koji smo odabrali slomiće neke od nas, i istovremeno primorati
ostale da se suoĉe sa svojim najskrivenijim tajnama, snovima i
strahovima. U areni gde se svakodnevno bore ţivot i smrt,
najbriljantniji doktori hitnih medicinskih pomoći se utrkuju oĉajniki –
i beskrupulozno – za najveću nagradu ljudski ţivot. Moto svih nas je
da ljudski ţivot nema cenu.
Dr Mirjana Milićević
Gledajući svakodnevno sav taj entuzijazam, poţrtvanost i ţelju za
znanjem, uvereni smo da prehospitalnoj urgentnoj medicini predstoji lepa
budućnost. Oĉekujemo da do narednog broja “Nauĉnog ĉasopisa HALO
194”, osavremenimo sajt Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć
Beograd, koji će omogućiti efikasnu i modernu komunikaciju svih naših
ĉitalaca.
UDC: 618-44
Nauĉni ĉasopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
Kroz kratku retrospektivu dogaĊaja podsetimo se da je “Nauĉni ĉasopis urgentne medicine HALO 1 94”
izrastao iz koincidencije sluĉajnih, ali srećnih okolnosti. Jedna od njih je što su svi dosadašnji autori ĉasopisa
dugogodišnji lekari-praktiĉari zaposleni u Gradskom zavodu za hitnu medicinsku pomoć Beograd, struĉnjaci koji
su shvatili poimanje reĉi HITNO u prehospitalnom zbrinjavanju i leĉenju kritiĉno obolelih i teško povreĊenih
osoba. Iskustva sa terena su pretakana u reĉi objavljenih nauĉnih radova, revijalnih radova i prikaza bolesnika.
Tako je ovo bio prvi registrovani medicinski ĉasopis u Srbiji koji se bavio i bavi prehospitalnom urgentnom
medicinom. Danas on predstavlja moderan medicinski ĉasopis. Ne propustite jedinstvenu priliku da na jednom
mestu dobijete što više podataka o trenutnim trendovima u urgentnoj medicini.
Još jednom Vas pozivamo, da svojim radovima obogatite i unapredite kvalitet “Nauĉnog ĉasopisa HALO 194”.
UDC: 618-44
Nauĉni ĉasopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
SADRŢAJ / CONTENTS
ORIGINALNI RADOVI / ORIGINAL ARTICLES
• REKOMBINANTNI HUMANI ERITROPOETIN U TRANSFUZIONOJ
57 - 68
TERAPIJI KOD TRANSPLANTACIJE BUBREGA
• RECOMBINANT HUMAN ERYTHROPOIETIN BY TRANSFUSION
THERAPY IN KIDNEY TRANSPLANTATION
Bratislav Stanković
• PROBLEM NARKOMANIJE U SARAJEVU
• PROBLEMS OF DRUG ADICTION IN SARAJEVO
69 - 78
Enes Slatina, Selma Muharemović
PRIKAZI BOLESNIKA / CASE REPORTS
• URGENTNO ZBRINJAVANJE PACIJENTA U ANAFILAKTIĈKOM ŠOKU
• EMERGENCY TREATMENT OF PATIENTS IN ANAPHYLACTIC SHOCK
79 - 83
Elvira Lukač Radončić, Bahrija Marovac, Azra Hanuša
• ZNAĈAJ REHIDRATACIJE KAO JEDNE OD TERAPIJSKIH MERA
KOD LEĈENJA DIJAREJE
84 - 90
• SIGNIFICANCE OF REHYDRATION AS A THERAPEUTIC MEASURE
IN THE TREATMENT OF DIARRHEA
Mitrović Dragana, Ignjatović Jasmina, ĐorĎević Jovica,
Zdravković Rajko, Ţivulović Aneta, Miletić Emilio
ISTORIJA MEDICINE / HISTORY OF MEDICINE
• RAZVOJ ZDRAVSTVENE DELATNOSTI U KRALJEVINI SRBIJI OD
91 - 107
1878. DO 1918. GODINE
• DEVELOPMENT OF THE HEALTHCARE SERVICES IN RENEWED
SERBIA AFTER THE SECOND SERBIAN UPRISING
Zoran Durlević
UPUTSTVO AUTORIMA / INSTRUCTIONS TO THE AUTHORS
108 - 117
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
-originalni rad –
REKOMBINANTNI HUMANI ERITROPOETIN U TRANSFUZIONOJ TERAPIJI
KOD TRANSPLANTACIJE BUBREGA
Bratislav Stanković
Visoka zdravstvena škola strukovnih studija u Beogradu, Zemun, Republika Srbija
SAŢETAK
dokazana C-Ab. U drugoj grupi od 110 (80,9%)
HD bolesnika koji su dobijali transfuzije RBCs
pre transplantacije, 14 (10,3%) bolesnika razvila
su C-Ab, dok kod 96 (70,6%) HD bolesnika nisu
dokazana C-Ab. Od svih 136 transplantovanih
bolesnika, kod 74 (54,4%) bolesnika intraoperativno i postoperativno nije primenjena hemoterapija, dok je kod 62 (45,6%) transplantovana
bolesnika korišćena hemoterapija u tom periodu.
Zakljuĉak. Primena rhuEPO veoma je znaĉajna
za transfuziološki tretman HD bolesnika,
naroĉito onih koji su planirani za transplantaciju
bubrega. Razvoj C-Ab u direktnoj je korelaciji sa
brojem transfundovanih jedinica eritrocita. HD
bolesnika koji su primili 10 i više jedinica
eritrocita su u velikom rizuku da razviju C-Ab.
Kljuĉne reĉi: bolesnici, dugogodišnji, program,
hemodijaliza, rekombinantni humani eritropoetin; hemoterapija; transplantacija bubrega;
citootksiĉna antitela.
Uvod. Anemija se razvija kod većine pacijenata
sa hroniĉnom bubreţnom insuficijencijom koji
su na dugogodišnjem programu hemodijalize
(HD).
Cilj. Studija je bila izvedena da proceni prednost
korišćenja rekombinantnog humanog eritropoetina (rhuEPO) u transfuziološkom tretmanu
(hemoterapiji) u transplantaciju bubrega. Ispitativali smo njihove potrebe za transfuzionom
terapijom i pratili razvoj citotoksiĉnih antitela
(C-Ab).
Metode. U studiju je bilo ukljuĉeno 136 bolesnika, 99 muškaraca i 37 ţena, srednje starosne
dobi od 42 godine, u periodu od sedam godina.
UporeĊivali smo dve grupe HD bolesnika kojima
je transplantovan bubreg. U prvoj grupi bilo je
26 (19,1%) bolesnika koji su dobili subkutano
(s.c.) rhuEPO ("Eprex" - "Epoetin-alpha" ili
"Recormon SE" - "Epoetin-beta" u dozi 4.000
I.U. u toku svake HD, jednom do tri puta
nedeljno, pre transplantacije bubrega). U drugoj
grupi bilo je 110 (80,9%) bolesnika koji nisu
tretirani sa rhuEPO. Skrining C-Ab raĊen je
standardnim limfocitotoksiĉnim testom kod svih
pacijenata planiranih za transplantaciju bubrega,
svaka tri meseca. Kod svih pacijenata
transplantovan bubreg bio je kompatibilan u
sistemima HLA i ABO.
Rezultati. Kod svih 26 (19,1%) bolesnika prve
grupe koji su tretirani sa rhuEPO, hemoterapija
nije primenena perioperativno i kod njih nisu
UVOD
Prva transplantacija bubrega uspešno je
izvedena u Bostonu 1954. godine izmeĊu
monozigotnih blizanaca 1,2. U svetu je i danas,
transpalantacija bubrega najĉešće izvoĊena
transplantacija ĉvrstog organa sa najvećim
iskustvima iz ove oblasti transplantacione
hirurgije 2-6. Postoji dilema u primeni
transfuzije krvi i/ili hemoprodukata (hemoterapija) u pretransplantacijskom periodu, jer su
Prim. mr sc. med. Bratislav Stanković, Bulevar OsloboĊenja 116/30, 11 000 Beograd, Mob. tel. 064/157-94-96, E-mail:
[email protected]
57
UDC:
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
patofiziološka ispitivanja ukazala na znaĉaj
imunološke reakcije izazvane antigenima sistema
ABO i HLA pri odbacivanju transplantata
bubrega 7-10.
Većina pacijenata sa hroniĉnom bubreţnom
insuficijencijom, koji su na dugogodišnjem
programu hemodijalize (HD), imaju povećen
rizik od razvoja anemije usled deficijencije
endogenog eritropoetina (EPO) 11-14. Kod
ovih pacijenata moţe doći do hiposideremije
(usled gubitka gvoţĊa zbog krvarenja ili u toku
HD) i umerene hemolize sa skraćenim vekom
eritrocita 14.
U prospektivnoj studiji 15, dokazana je
povezanost anemije sa povećanim mortalitetom
pacijenata sa transplantovanim bubregom.
Zapaţeno je i da je anemija okidaĉ povećanog
mortaliteta i smanjena funkcije transplantovanog
bubrega 16.
Zbog stalno prisutne uremijske anemije
uobiĉajena je praksa da pacijenti sa hroniĉnom
bubreţnom insuficijencijom koji su na
dugogodišnjem programu HD, periodiĉno
primaju transfuzije krvi i/ili celularne
hemoprodukte, naroĉito u toku izvoĊenja HD
7. Kao posledica toga, 1960. godine je
zapaţena povećana HLA senzitizacija na
antigene sistema HLA 7,16. Rizik alosenzitizacije na antigene sistema HLA kod ovih
bolesnika koji dobijaju transfuzije krvi i/ili
celularne hemoprodukte zavisi od sledećih
ĉinilaca: 1) uĉestalosti transfuzija i broja
transfundovanih jedinica krvi i/ili celularnih
hemoprodukata; 2) vrste transfundovanog
celularnog hemoprodukta (cela krv, deplazmatisana krv, krv siromašna u leukocitima,
suspenzija leukocita i trombocita "buffy coat",
zamrznuto-odmrznuti-isprani eritrociti i drugi
celularni krvni produkti dobijeni iz jedinice cele
krvi ili derivati krvi koji su dobijeni pomoću
separatora krvnih ćelija); 3) osnovnog oboljenja
pacijenta i 4) imunološkog statusa pacijenta (tj.
narušenog imuniteta usled osnovne bolesti ili
primene imunosupresivne terapije) 7-10, 17.
Iz ovoga proizilazi da je teško taĉno utvrditi
parametre koji su od znaĉaja za nastanak
alosenzitizacije na antigene sistema HLA, pa
tako nije lako ni dati preciznu definiciju ove
vrste aloimunizacije. Pri tom, u praksi se najšće
koristi standardni limfocitotoksiĉni test, koji
meĊutim, ne otkriva specifiĉne trombocitne i
granulocitne antigene 7,10,17. Tako npr., kod
pacijenata kojima se vrši supstitucija preparatima
trombocita, moţe i uprkos negativnom
limfocitotoksiĉnom testu, izostati oĉekivani
porast broja trombocita prvog sata nakon
transfuzije. Uz to, i neki neimunološki uzroci,
kao što su sepsa, splenomegalija, ili metastaze
nekih malignih tumora, mogu da izazovu manji
porast broja trombocita od oĉekivanog u
perifernoj krvi bolesnika, posle supstitucione
terapije 17-21.
Protokoli koji su u praksi uspostavljeni
nakon ovih saznanja imali su dve varijante:
izbegavanje transfuzije celularnih hemoprodukata (dok to dozvoljava kliniĉko stanje HD
bolesnika), ili upotreba eritrocita siromašnih u
leukocitima 7,21.
CILJ RADA
Ciljevi ovog saopštenja su procena znaĉaja
korišćenja rhuEPO u transfuziološkom tretmanu
HD bolesnika koji su planirani za transplantaciju
bubrega, ispitivanje potreba za hemoterapijom i
praćenje razvoja citotoksiĉnih antitela (C-Ab)
kod ovih bolesnika.
METOD RADA
Sedmogodišnja prospektivna studija sprovedena je u periodu od 2002. do 2009. godine na
Klinici za nefrologiju i hemodijalizu VMA. U
studiju je ukljuĉeno 136 bolesnika (99
muškaraca i 37 ţena), srednje starosne dobi 42
godine. UporeĊivane su dve grupe HD bolesnika
kojima je transplantovan bubreg. U prvoj grupi
(1. grupa) bilo je 26 (19,1%) bolesnika koji su
58
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
dobili subkutano (s.c.) rhuEPO ("Eprex" "Epoetin-alpha" ili "Recormon SE" - "Epoetinbeta") u dozi 4.000 I.U. jednom do tri puta
nedeljno, u toku svake HD u Klinici za
nefrologiju VMA, pre transplantacije bubrega.
Oni nisu leĉeni transfuzijama filtrovanih
eritrocita (F-RBCs). U drugoj grupi (2. grupa)
bilo je 110 (80,9%) bolesnika koji nisu tretirani
sa rhuEPO i primali su transfuzije F-RBCs pre
transplantacije, i to: 10 jedinica F-RBCs je
primilo 59 (43,4%) HD bolesnika; 10-20 jedinica
F-RBCs je primilo 38 (27,9%) HD bolesnika;
20 jedinica F-RBCs je primilo 13 (9,6%) HD
bolesnika (prikaz ispitanih bolesnika na
hemodijalizi koji su planirani za transplantaciju
bubrega dat je u tabeli 1.).
Tabela 1. Prikaz ispitanih bolesnika na dugogodišnjem programu hemodijalize (HD) koji su planirani za
transplantaciju bubrega
Pol
Muškarci
Ţene
Ukupan broj
bolesnika po
grupama (n, %)
Grupa 1
Broj bolesnikia tretiranih sa
rhEPO pre transplantacije (n,
%)
18 (13.2%)
8 (5.9%)
Grupa 2
Broj bolesnika tretiranih sa
RBCs pre transplantacije
(n, %)
81 (59.6%)
29 (21.3%)
99 (72.8%)
37 (27.2%)
26 (19.1%)
110 (80.9%)
136 (100%)
Ukupno
3. drugi stepen, sa oko 40-50% oštećenih
ćelija;
4. treći stepen, gde je oko 60-70% ćelija
oštećeno i
5. ĉetvrti stepen, sa oko 80-100% razorenih
ćelija.
U praktiĉnom radu, pri odreĊivanju antitela
sistema HLA uzimaju se u obzir kao pozitivne
citotoksiĉne reakcije jaĉine drugog, trećeg i
ĉetvrtog stepena.
U intraoperativnom i postoperativnom transfuziološkom zbrinjavanju (hemoterapiji) primalaca transplantata bubrega korišćen je odreĊeni volumen filtrovanih eritrocita (F-RBCs),
shodno intraoperativnom gubitku krvi, kao i
prema kliniĉkom nalazu i hematološkim
parametrima (kontrolisan je broj eritrocita,
vrednosti hematokrita, koncentracija hemoglobina u krvi, broj leukocita i leukocitarna
formula i broj trombocita). Upotrebljavali smo
leukoreduktivne filtre za otklanjanje leukocita iz
Priprema, izvoĊenje pretransfuzijskih testova i izdavanje jedinica F-RBCs vršeno je u Institutu za transfuziologiju VMA 17.
Skrining na C-Ab raĊen je u svih ispitivanih
bolesnika svaka tri meseca, primenom
standardnog dvostepenog testa limfotoksiĉnosti
(koji se bazira na antigen-antitelo reakciji
citotoksiĉnog tipa). Ovaj test se izvodi na panelu
limfocita od 20 razliĉitih donora, sa definisanim
fenotipom klase I antigena sistema HLA. Skrining na C-Ab obavljen je u Zavodu za
transfuziju krvi Srbije (Centar za tipizaciju tkiva)
17.
Prema korišćenom standardu 22 razlikuju
se pet stepena citotoksiĉne reakcije u kvantitativnom smislu:
1. nulti stepen, kada postoji 0-10% oštećenih ćelija (smatra se izostankom citotoksiĉe reakcije);
2. prvi stepen, kada postoji 20-30% oštećenih ćelija;
59
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
preparata eritrocita ("Imugard III – RC 4P",
Terumo Corporation, Japan) radi prevencije aloimunizacije u sistemu HLA 17, 21.
U intraoperativnom i postoperativnom transfuziološkom zbrinjavanju (hemoterapiji) primalaca transplantata bubrega korišćen je odreĊeni volumen filtrovanih eritrocita (F-RBCs),
shodno intraoperativnom gubitku krvi, kao i prema kliniĉkom nalazu i hematološkim para-
metrima (kontrolisan je broj eritrocita, vrednosti
hematokrita, koncentracija hemoglobina u krvi,
broj leukocita i leukocitarna formula i broj trombocita). Upotrebljavali smo leukoreduktivne
filtre za otklanjanje leukocita iz preparata eritrocita ("Imugard III – RC 4P", Terumo Corporation, Japan) radi prevencije alo-imunizacije u
sistemu HLA 17, 21.
REZULTATI
HD bolesnika koji su primili 10 jedinica FRBCs samo su se kod tri (2,2%) HD bolesnika
razvila C-Ab, dok kod 56 (41,2%) HD bolesnika
nisu dokazana C-Ab. Od 45 (33,1%) HD bolesnika koji su primili 10-20 jedinica RBC kod pet
(3,7%) HD bolesnika dokazana su C-Ab, a kod
40 (29,4%) nisu dokazana C-Ab; dok su kod svih
6 (4,4%) HD bolesnika koji su primili 20
jedinica RBCs dokazana C-Ab (tabela 2).
Kod svih 26 (19,1%) HD bolesnika prve
grupe, koji su pre transplantacije bubrega primali
subkutano (s.c) rekombinantni humani eritropoetin - rhuEPO i nisu leĉeni transfuzijama FRBCs, nisu dokazana C-Ab. U drugoj grupi od
110 (80,9%) HD bolesnika koji su dobijali transfuzije F-RBCs, 14 (10,3%) bolesnika su razvili
C-Ab, dok kod 96 (70,6%) HD bolesnika nisu
dokazana C-Ab (tabela 2). Kod 59 (43,4%)
Tabela 2. Prikaz HD bolesnika iz 2. grupe kojima su transfundovani filtrovani eritrociti (F-RBCs)
Broj transfundovanih
jedinica RBCs
 10
10-20
 20
Ukupan broj
pacijenata
(% odnos)
Broj HD pacijenata
(% odnos)
Broj pacijenata koji
su razvili
C-Ab (% odnos)
Broj pacijenata
koji nisu razvili
C-Ab (% odnos)
59 (43.4%)
45 (33.1%)
6 (4.4%)
3 (2.3%)
5 (3.7%)
6 (4.4%)
56 (41.2%)
40 (29.4%)
-
110 (80.9%)
14 (10.3%)
96 (70.6%)
reakcije (primili su 10-20 jedinica F-RBCs); pet
(3,7%) HD bolesnika pokazivala su drugi stepen
citototoksiĉne reakcije, tri (2,2%) HD bolesnika
primila su 10-20 jedinica F-RBCs, a dva (1,5%)
HD bolesnika primila su 20 F-RBCs; kod tri
(2,2%) bolesnika otkriven je treći stepen citotoksiĉne reakcije i oni su primili 20 jedinica FRBC, a kod jednog (0,7%) HD bolesnika koji je
primio 20 jedinica F-RBC registrovan je ĉetvrti
stepen limfocitotoksiĉne reakcije (tabela 3).
Kad se analizira standardni limfocitotoksiĉni
test kod 14 (10,3%) HD bolesnika koji su razvili
C-Ab zapaţaju se sledeći rezultati: tri (2,2%) HD
bolesnika je pokazivalo nulti stepen citotoksiĉne
reakcije (sva 3 HD bolesnika su primila 10
jedinica RBCs), što se u praktiĉnom radu smatra
izostankom citotoksiĉne reakcije; dva (1,5%) HD
bolesnika su imala prvi stepen citotoksiĉne
60
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
19 220 ml F-RBCs, a proseĉno je korišćeno 2,6
jedinica (739,2 ml F-RBCs). Iz ovoga proizilazi
da je za transfuziološko zbrinjavanje 62 (45,6%)
primaoca transplantata bubrega ukupno utrošeno
intraoperativno i postoperativno 187 jedinica, tj.
57 680 ml F-RBCs odnosno proseĉno tri jedinice
ili 849,7 ml F-RBCs. Upotrebljeni volumen
FRBCs intraoperativno i postoperativno kod
transplantovanih bolesnika prikazan je u tabeli 4.
Transfuziona terapija bila je dobro tolerisana kod
svih bolesnika i nisu zapaţeni nepovoljni efekti
hemoterapije.
Od ukupno 136 transplantovanihnih bolesnika, kod 74 (54,4%) intraoperativno i postoperativno nije primenjena transfuziona terapija
(hemoterapija), dok je kod 62 (45,6%) transplantovana bolesnika korišćena hemoterapija
introperativno i postoperativno. Za 36 (26,5%)
primalaca transplantata bubrega ukupno je
intraoperativno utrošeno 118 jedinica F-RBCs
(tj. 33.460 ml), a proseĉno je upotrebljeno 3,3
jedinica F-RBCs (ili 929,4 ml). Kod 26 (19,1%)
primalaca transplantata bubrega ukupno je
postoperativno utrošeno 69 jedinica F-RBCs, tj.
Tabela 3. Korelacija izmeĊu stepena citotoksiĉne reakcije i broja transfundovanih jedinica filtrovanih
eritrocita (F-RBCs) kod HD bolesnika 2.grupe
Stepen citotoksiĉne reakcije
Broj
transfundovanih jedinica
RBCs
Nulti
 10
3 (2.2%)
Prvi
Drugi
Treći
Ĉetvrti
Pacijenti (n, %)
-
10-20
-
-
-
-
3 (2.20%)
2 (1.5%)
3 (2.2%)
-
-
5 (3.7%)
 20
-
-
2 (1.5%)
3 (2.2%)
1 (0.7%)
6 (4.4%)
UKUPNO
3 (2.2%)
2 (1.5%)
5 (3.7%)
3 (2.2%)
1 (0.7%)
14 (10.3%)
Tabela 4. Upotrebljeni volumen filtrovanih eritrocita (F-RBCs) intraoperativno i postoperativno kod
transplantovanih bolesnika
Vreme hemoterapije
Intraoperativno
Broj pacijenata
(n, %)
36 (26.5%)
Postoperativno
26 (19.1%)
UKUPNO (n, %)
62 (48.6%)
Ukupan broj
jedinica
Upotrebljeni volumen
filtrovanih eritrocita F-RBCs
Ukupan volumen
Proseĉan broj jedinica
(ml)
/volumen (ml)
118
33.460
3.3 /929.4
69
19.220
2.6 /739.2
187
52.680
3.0 /849.7
61
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
DISKUSIJA
Godine 1973. Ramsey i Sherman 7,21 su
konstatovali paradoksalnu pojavu znatno duţeg
"preţivljavanja" alografta kod porasta broja transfuzija preparata eritrocita pre transplantacije.
Rezultati povoljnog efekta na preţivljavanje
kalema ostaju sporni. Jedna teorija 7,20,21,23
govori o selekciji primalaca pre transplantacije,
kojom se bolesnici senzibilisani transfuzijama
eritrocita odbacuju kao kandidati za transplantaciju bubrega jer se kod njih najĉešće javlja
neuspeh nakon transplantacije. Druga teorija
7,21 obuhvata imunološke efekte, kao što je
razvoj povoljnih antiidiopatskih antitela ili supresija citotoksiĉnih limfocita. Iako imunosupresija
lekovima, kao što je azatioprin, poĉinje široko da
se upotrebljava pre transplantacije, senzibilizacija pre transplantacije se javlja kod najmanje
10% ovih bolesnika 7,21. Takvo stanje se samo
delimiĉno izmenilo uvoĊenjem savremene posttransplantacijske imunosupresije 1,2,7,21. Transfuzija krvi se moţe dati kod slabije ukrštene
HLA reakcije izmeĊu bolesnika i kalema.
Sedamdesetih, a posebno osamdesetih godina
dvadesetog veka bile su unapreĊene HLA
tehnologije (kojom je omogućena pravovremena
i redovna kontrola anti-HLA antitela u serumu
kandidata za transplantaciju bubrega) i imunosupresivna terapija 10,17. Kasnih osamdesetih
godina prošlog veka kod bolesnika kojima nije
identifikovan jedan haplotip, primenom transfuzija krvi uz imunosupresivnu terapiju, poboljšano je preţivljavanje kalema za oko 4-5%.
Poboljšanje je većinom bilo pripisano upotrebi
ciklosporina 17, 21. Novija evropska iskustva
7-10,17,21 ukazuju da nema statistiĉke razlike
u preţivljavanju kalema izmeĊu bolesnika koji
su ranije primali transfuziju i onih koji je nisu
primali. Neki izveštaji, takoĊe, pokazuju povoljan efekat transfuzije kada se primenjuje uz
terapiju ciklosporinom. MeĊutim, zbog rizika od
prenošenja virusa transfuzijski transmisivnih
bolesti u većini ustanova prestalo se sa
primenom transfuzija krvi u cilju imunosupresije
u pretransplantacionom periodu i sada se više
oslanjaju na ciklosporin i druge imunosupresivne
lekove 17,23.
Prema nekim saopštenjima 1,2,7 kod
transplantacije bubrega, intraoperativno se
proseĉno transfunduje dve jedinice eritrocita,
dok dve trećine bolesnika ne zahteva transfuzije.
Kod velikog broja bolesnika se u posttransplantacijskom periodu razvija sekundarna
policitemija (ćelijski hiperviskozni sindrom),
kada je indikovana eritrocitofereza i to primenom manuelne tehnike, što u ovoj grupi bolesnika predstavlja optimalnu terapiju 1,2.
Nasuprot pojave sekundarne policitemije, u
postransplantacionom periodu (do godinu dana
od izvršene transplantacije bubrega), zapaţena je
povećana incidenca anemije u 25,5% dece
starosne dobi 12,65,0 godina. Uz pomoć
regresione analize utvrĊeno je da kod ispitivane
dece, upotreba kalcineurin inhibitora pogoršava
funkciju alografta i predstavlja uvod u anemijski
sindrom, u prvoj godini nakon transplantacije
bubrega 23. U ovom ispitivanju "KaplanMeier-ova" analiza je pokazala da su deca sa
anemijom u postransplantacionom periodu od
godinu dana imala znaĉajno lošije preţivljavanje
alografta od dece bez anemije (statistiĉka
znaĉajnost, p=0,02). MeĊutim, kad su ovi podaci
bili analizirani upotrebom "Cox" proporcionalnog hazardnog modela, dokazana je jedino
smanjena funkcija alografta u prvoj posttransplantacionoj godini kod pripadnika crnaĉke
rase i starije populacije. Anemija, nije nezavisno
od drugih ĉinilaca, prouzrokovala loše preţivljavanje alografta u ispitivane dece. Ova studija je
pokazala da je, povećanje incidence anemije u
posttransplantacionom periodu, povezano sa
modernom imunosupresivnom terapijom i da je
posttransplantaciona anemija mnogo verovatniji
pokazatelj disfunkcije alografta nezavisno od
drugih ĉinilaca, prouzrokovala loše preţivljavanje alografta u ispitivane dece. Ova studija
je pokazala da je povećanje incidence anemije u
posttransplantacionom periodu, povezano sa modernom imunosupresivnom terapijom i da je
62
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
reakcije citotoksiĉnosti zakljuĉuje se da je kod
pet (3,7%) HD bolesnika registrovana pozitivna
reakcija testa na limfotoksiĉnost manjeg kliniĉkog znaĉaja (kod tri HD bolesnika registrovan
je nulti stepen, a kod dva HD bolesnika prvi
stepen), a kod 9 (6,6%) HD bolesnika je
utvrĊena pozitivna reakcija testa limfotoksiĉnosti
većeg kliniĉkog znaĉaja (tabela 5).
TakoĊe su obavljena ispitivanja nakon
masivnih transfuzija krvi kod operacija na
otvorenom srcu 7,17,23 u kojima je utvrĊeno
da su se skoro kod svih bolesnika razvila
limfotoksiĉna antitela i/ili leukoaglutinini, a
ponekad su se limfocitotoksiĉna antitela javljaju
prolazno. Ova ispitivanja potvrĊuju da je razvoj
alosenzitizacije u direktnoj vezi sa brojem
transfundovanih jedinica krvi i/ili celularnog
hemoprodukta.
Kao što je već reĉeno, rizik od
alosenzitizacije zavisi i od vrste transfundovanog
celularnog hemopprodukta. Transfuzije preparata
leukocita i trombocita nose posebno veliki rizik
jer imaju veliki broj antigenskih determinanti
sistema HLA na svojoj površini. Primalac ovih
celularnih hemoprodukata dolazi u kontakt sa
mnoštvom njemu stranih antigena sistema HLA,
što ima za posledicu stvaranja anti-HLA antitela
razliĉite specifiĉnosti. U sluĉaju ponovljenih
transfuzija, naroĉito ako su preparati trombocita
leukocita poreklom od više nesrodnih davalaca,
pojaviće se multiplo specifiĉna HLA antitela
koja će izazvati razaranje transfundovanih
leukocita i trombocita. Razorene krvne ćelije
oslobaĊaju pirogene materije, koje izazivaju
febrilnu nehemoliznu transfuzijsku reakciju
7,17,18.
posttransplantaciona anemija mnogo verovatniji
pokazatelj disfunkcije alografta od drugih.
Kao što je napomenuto, uĉestalost aloesnzitizacije na antigene sistema HLA je u
direktnoj vezi sa brojem jedinica transfundovane
krvi i/ili celularnog hemoprodukta. Tako se u literaturi 7-10,17 sreće podatak da je posle transfuzije deset jedinica preparata eritrocita oko 20%
bolesnika imunizovano, a više od 50% bolesnika
postanu imunizovani posle 30 jedinica krvi i/ili
celularnih hemoprodukata. Prema ispitivanju
rizika od alosenzitizacije na antigene sistema
HLA kod razliĉitih grupa bolesnika posle primene razliĉitih vrsta hemoprodukata, opservirana je
i grupa od 49 bolesnika na HD po 3 jedinice cele
krvi od 200 ml i kod kojih je registrovan rizik od
alosenzitizacije u 31% ispitivanih osoba 710,17.
Dobijeni rezultati u našim ispitivanjima su
nešto niţi od gore navedenih, jer se ipak vodilo
raĉuna da programom transplantacije bubrega
bude obuhvaćeno 96 (70,6%) HD bolesnika koji
nisu razvili pozitivnu reakciju citotoksiĉnosti. Od
110 bolesnika kojima su transfundovani eritrociti
14 (10,3%) HD bolesnika imalo je poziitivan
nalaz prilikom izvoĊenja standardnog testa na
limfocitotoksiĉnost, od kojih je: kod 3 (2,2%)
HD bolesnika registrovan nulti stepen reakcije
citotoksiĉnosti (primili su  10 jedinica krvi), što
se u praktiĉnom radu smatra izostankom reakcije; kod dva (1,5%) HD bolesnika dokazan je prvi
stepen reakcije citotoksiĉnosti (primili su 10-20
jedinica krvi); dok su pet (3,7%) HD bolesnika
imali drugi stepen reakcije citotoksiĉnosti (tri
HD bolesnika su primila 10-20 jedinica krvi, a
kod dva HD bolesnika transfundovano je 20
jedinica krvi); dok je kod 3 (2,2%) HD bolesnika
registrovan treći stepen reakcije citotoksiĉnosti
(primili su 20 jedinica krvi); a kod jednog
(0,73%) HD bolesnika kome je transfundovano
20 jedinica krvi registrovan je ĉetvrti stepen
reakcije citotoksiĉnosti. Iz ove analize pozitivne
63
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
Tabela 5. Rezultati standardnog testa limfotoksiĉnosti kod HD bolesnika koji su primali transfuzije
eritrocita pre transplantacije bubrega
Rezultati standardnog testa
limfocitotoksiĉnosti
Pozitivan
(manjeg kliniĉkog znaĉaja)
Pozitivan
(većeg kliniĉkog znaĉaja)
Negativan
UKUPNO
Broj pacijenata
(n, %)
5 (3.7%)
9 (6.6%)
96 (70.6%)
110 (80.9%)
Jedna od glavnih mera za prevenciju febrilne
nehemolizne transfuzijske reakcije je primena
krvi siromašne u leukocitima (7, 17-19, 21.
Kliniĉki najznaĉajnija HLA antitela koja se
stvaraju posle transfuzije krvi su direktno
usmerena protiv antigena klase I sistema HLA.
Antitela sistema HLA su najznaĉajniji uzrok
refrakternosti (manji broj trombocita u cirkulaciji
bolesnika od oĉekivanog) na transfuzije
trombocita, a takoĊe, kao što je već reĉeno, ona
su bitan etiološki faktor nastanka febrilne
nehemolizne transfuzijske reakcije 7,17-21,23.
UtvrĊeno je da posle transfuzije samo jedne
jedinice leukocita u neposrednom primaocu
mogu da se stvaraju cirkulišuća limfocitotoksiĉna antitela, ĉiji je titar najveći desetog do
dvanaestog dana od imunizacije 7,17-21. Opala
je primena transfuzija krvi kod pacijenata na HD
zbog saznanja da oni dobro podnose vrednosti
hematokrita ispod 0,30 g/l bez većih posledica
po zdravlje. To se delimiĉno dešava zato što
postoji porast 2,3 difosfoglicerata (2,3 DPG) koji
utiĉe na prenos kiseonika. Bolesnici na HD su
zato izostavljeni iz ranije prakse rutinskog
davanja transfuzija tokom izvoĊenja dijalize
7,17,21,23. Istraţivanja 7,14,23 o padu nivoa
endogenog eritropoetina (EPO) kod bolesnika sa
uremijom, doveli su do revolucionarnog tretmana preparatima rekombinantnog humanog eritropoetina (rhuEPO) bolesnika sa anemijom kod
hroniĉne bubreţne insuficijencije 21. Ovom
terapijskom procedurom stimuliše se eritropoeza
sa znaĉajnim povećanjem vrednosti hematokrita i
nivoa hemoglobina, ne samo kod bolesnika na
dugotrajnom programu HD 7,11-14,23, već je
rhuEPO uspešno primenjivan i kod hematoloških, onkoloških bolesnika, kao i kod
porodilja sa anemijskim sindromom, bolesnika
sa HIV infekcijom i u planiranoj preoperativnoj
kolekciji autologne krv. Ovakvi postupci većinom eliminišu rutinske transfuzije kod bolesnika
sa hroniĉnom uremijom. Izgleda da stepen
senzitizacije na antigene sistema HLA opada
tokom primene preparata rhuEPO, ĉime se smanjuje incidenca odbacivanja transplantovanog
bubrega. Neki istraţivaĉi ovo pripisuiju smanjenom izlaganju bolesnika transfuzijama krvi ali
mogu biti prisutni i drugi nedefinisani mehanizmi 7-10, 17.
Prilikom transplantacije bubrega znatno je
manji gubitak krvi nego pri transplantacijama
drugih ĉvrstih organa. Iskustva iz Nortwestern
Memorial Hospital (SAD) 7,21,23 pokazuju da
je kod transplantacije bubrega u proseku upotrebljeno 0,6 jedinica eritrocita po bolesniku (mada
se ne navodi da li je razmatran intraoperativni ili
postooperativni period). Naša iskustva pokazuju
da su transfuziološke potrebe bolesnika kojima je
izvršena transplantacija bubrega veće od onih
koje se navode u literaturi 7,21,23. Razlog
tome su drugaĉiji kriterijumi za hemoterapiju u
našem protokolu.
64
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
Stav tima za transplantaciju bubrega sa
VMA je da:
1) kod bolesnika koji su na trajnom programu hemodijalize, zbog uremijske anemije,
obavezno se vrši supstitucija eritrocita neposredno pre ili u toku izvoĊenja transplantacije;
2) zbog bolje i ujednaĉene oksigenacije transplantovanog bubrega neophodna je pravovremena supstituciona terapija krvlju i/ili krvnim
produktima, tako da koncentracija hemoglobina
u krvi bolesnika posle transplantacije nesme da
bude niţa od 100 g/l, niti hematokrit manji od
0,30 l/l 7,19,21,23.
TakoĊe, njihovo mišljenje je da je za
uspešno funkcionisanje transplantovanog bubrega, pored savremene hemoterapije, neophodna i
pravilna imunosupresija pre i posle transplantacije, uz upotrebu moćnih hemoterapijskih
preparata i redovnog praćenja nivoa ciklosporina
u krvi primalaca transplantata bubrega. Prema
navodima iz literature 7 i hematokrit iznad 0,30
g/l moţe biti potencijalno štetan. U njihovom
radu dokazana je ĉešća pojava odlaganja funkcionisanja kalema kod pacijenata sa hematokritom
od 0,30 l/l, nego kod onih sa hematokritom ispod
0,30 l/l. Ovo su pripisivali usporenom toku krvi
u mikrocirkulaciji. Njihovo iskustvo je da se kod
pacijenata sa odloţenom funkcijom kalema moţe
pre transplantacije izve-sti brza preoperativna
dijaliza sa kompletnom izmenom volumena
plazme. Konsenzusna konferencija, koju je 1988.
godina organizovao Nacionalni institut za
zdravlje SAD, preporuĉila je svim medicinskim
ustanovama u SAD da je prag za hematokrit od
0,30 l/l neopravdano visok, stoga je pacijentima
ĉiji je hematorit viši ili jednak 0,21 l/l, odnosno
koncentracija hemoglobina viša ili jednaka 70 g/l
ne treba transfundovati krv i/ili eritrocite
7,21,23. Iako je pridrţavanje navedenih
kriterijuma preporuĉeno od poznatih struĉnjaka,
uĉesnika konsenzusne konferencije, ona ne bi
trebalo da bude kruto prihvaćeno i kontrolisano
uvedena u sistem hirurško-reanimacijskog
zbrinjavanja u svim medicinskim centrima. Više
je nego sigurno da je bolesnicima, kandidatima
za hirurške procedure, a posebno primaocima
transplantata bubrega potrebno da hematokrit
bude viši od 0,30 l/l, što je i naš generalni stav
21, 23. Nepovoljni efekti hemoterapije mogu se
javiti kod svih primalaca krvi i/ili hemoprodukata, ali primaoci organa i tkiva
predstavljaju posebno osetljivu kategoriju jer se
kod njih oni javljaju ĉešće nego kod ostalih
bolesnika. Posebni problemi se javljaju u sluĉaju
AB0 inko-mpatibilne transplantacije bubrega,
gde dolazi do aloimunizacije na antigene sistema
HLA, deficita IgA (to je na sreću redak i
najĉešće kongenitalni imunološki poremećaj u
vidu deficita podklase IgA1 ili IgA2, koji moţe
izazvati stvaranje antitela na IgA), što moţe
imati za posledicu slabljenje funkcije alografta
pa i odbacivanja "kalema". Zato je potrebno da
se pre transplantacije urade "imuno adsorptivne"
izmene plazme ili izmene plazme na posebnim
"kolonama" kojima bi se smanjio titar prirodnih
AB0 antitela u cirkulaciji primaoca transplantata
bubrega, pri ĉemu bi se uz odgovarajuću
imunosupresivnu terapiju dobilo normalno
funkcionisanje alografta 1,2. TakoĊe se, kao
posledica transfuzije AB0 inkompatibilne krvi
moţe javiti anafilaktiĉka transfuzijska reakcija i
bolest "kalem protiv domaćina" ("transfusionassociated Graft-versus-Host Disease") 21,23.
ZAKLJUĈAK
Pad nivoa endogenog EPO kod uremijskih
bolesnika, ukazali su na potrebu primene
preparata rhuEPO kod bolesnika na dugotrajnom
programu HD. Ovo dovodi do znaĉajnog porasta
hematokrita i smanjenog izlaganja bolesnika
transfundovanim celularnim hemoproduktima.
To su pokazala i naša ispitivanja, tako da kod
bolesnika koji su dobijali rhuEPO pre transplatacije, nismo pronašli C-Ab.
Primena rhuEPO veoma je znaĉajna za
transfuziološki tretman HD bolesnika, naroĉito
onih koji su planirani za transšplantaciju
bubrega. Razvoj C-Ab u direktnoj je korelaciji sa
brojem transfundovanih jedinica eritrocita. HD
bolesnici koji su primili 10 i više jedinica
eritrocita su u velikom rizuku da razviju C-Ab.
65
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
10. Meryman
HT.
Transfusion-induced
alloimmunization and immunosuppression and the effects of leukocyte
depletion. Transfus Med Rev. 1989; 3:
180-93.
11. Blumberg N, Heal JM. Transfusionassociated
immunomodulation.
In:
Anderson KC, Ness PM, editors.
Scientific basis of transfusion medicine.
Implications for clinical practice.
Philadelphia: W. B. Saunders Company.
1994; pp. 580-97.
12. Dzik S, Blajchman MA, Blumberg N,
Kirkley SA, Healn JM, Wood K. Current
research on the immunomodulatory effect
of allogenic blood transfusion. Vox Sang.
1996; 70:187-94.
13. Stanković B, Radović M, Balint B,
Taseski J, Vasiljević N. Immunohematological significance of system
HLA. Anestez Reanim Transfuz. 1996;
25:87-90.
14. Mitsnefes MM, Subat-Dezulovic M,
Khoury PR, Goebel J, Strife CF.
Increasing incidence of post-kidney
transplant anemia in children. Am J
Transplant. 2005;5(7): 1713-8.
15. Mollison PL, Engelfriet CP, Contreras
M, editors. Blood transfusion in clinical
medicine. 10-th ed. London: Blackwell
Science Ltd; 1997.
16. Ng T, Marx G, Littlewood T, Macdougall
I. Recombinant erythropoietin in clinical
practice. Postgrad Med J. 2003;79(933):
367-76.
17. Nesić V, Ostrić V, Kovacević Z, Dimković
N, Curić S, Lazarević M, et all.
Comparative study of efficacy of different
regimens of intermittent subcutaneous
dosing of
erythropoietin beta in
treatment of renal anemia in chronic
dialysis patients. Med Pregl. 2005; 58(56):279-85.
18. Spinowitz B, Germain M, Benz R,
Wolfson M, McGowan T, Tang KL, et all.
A randomized study of extended dosing
regimens for initiation of epoetin alfa
treatment for anemia of chronic kidney
disease. Clin J Am Soc Neprol. 2008;
3(4): 935-7.
Transfuziona terapija bila je dobro tolerisana
kod svih bolesnika i nisu zapaţeni nepovoljni
efekti hemoterapije.
LITERATURA
1. Molnara MZ, Czira M, Ambrus C,
Szeifert L, Szentkiralyi A, Beko G, et al.
Anemia is associated with mortality in
kidney – transplansplanted patients. A
prospective cohort study. Am J
Transplant. 2007; 7: 818-24.
2. Weir MR. Is anemia a predictor for
mortality and loss of graft function in
kidney transplant recipient Am J
Transplant. 2007; 7: 731-2.
3. Stanković B, Taseski J, Balint B, Trkuljić
M, Veljenčić Lj, Hrvačević R, et al.
Significance of blood transfusion in the
development of cytotoxic antibodies at
patients on hemodialyses. Vojnosanit
Pregl. 2000; 57(5 Suppl): 37-41.
4. Radović
M.
Adverse
efect
of
hemotherapy. Belgrade: Udruţenje ART
Jugoslavije; 1990. pp. 39-74.
5. Radović M. Direct hemotherapy.
Belgrade: Udruţenje ART Jugoslavije;
1991. pp. 5-43.
6. Bordin JO, Heddle NM, Blajchman MA.
Biologic effects of leukocytes present in
transfused cellular blood products.
Blood. 1994; 84: 1703-21.
7. Stanković B. Hemotherapy at kidney
transplantation. Vojnosanit Pregl. 2000;
57(4): 387-92.
8. Zergollern-Čupak Lj, Kaštelan A.
Humane genetics (In Serbia). 1-st ed.
Zagreb:
Jugoslovenska
medicinska
naklada; 1983. pp. 173-224.
9. Stanković B, Trkuljić M, Balint B,
Kovacevic Z, Jovanovic D, Ignjatovic Lj.
Recombinant
human
erythropoietin
(rhuEPO) in prevention for development
of cytotoxic antibodies at patints who
were subjected to hemodialyses and who
are
planned
for
the
kidney
transplantation. Anest Reanim Transf.
2007; 35(1-2):97-103.
66
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
19. Wish JB, Coyne
DW. Use of
erythropoiesis-stimulating agents in
patients with anemia of chronic kidney
disease: overcoming the pharmacological
and pharmacooeconomic limitations of
existing therapies. Mayo Clin Proc.
2007; 82(11): 1316-8.
20. Pljesa S. The use of erythropoietin beta,
two to three times per week, once per
week and once every other week: metaanalysis of two clinical trias. Med Pregl.
2007; 60(3-4): 123-7.
21. Cianciaruso B, Ravanai P, Barrett BJ,
Levin A, ITA-EPO-7 investigators. Italian
randomized
trial
of
hemoglobin
maintenance to prevent or delay left
ventricular hypertrophy in chronic kidney
disease. J Nephrol. 2008; 21(6):861-70.
22. Valbonesi M., Bruni R. Clinical
application
of
therapeutic
erythrocytapheresis (TEA). Transfusion
Science. 2000; 22:183-194.
23. Stanković B. Transfusion-associated
"Graft-versus-Host Disease" and their
prevent. Vojnosanit Pregl. 2000;
57(2):197-204.
Rad pimljen: 30.07.2012.
Prihvaćen: 09.10.2012.
67
UDC: 616.61-089.843-06 ; 615.381
Stanković B. Rekombinantni humani eritropoetin. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):57-68
-
original article -
RECOMBINANT HUMAN ERYTHROPOIETIN BY TRANSFUSION THERAPY
IN KIDNEY TRANSPLANTATION
Bratislav Stanković
High Medical School of Professional Studies of Belgrade, Zemun, Serbia
Abstract
Introduction: Anemia develops in most patients with chronic renal diseases who are subjected to longterm hemodialysis (HD).
Objective: This study was performed to evaluate the advantages of used recombinant human
erythropoietin (rhuEPO) by transfusion therapy (hemotherapy) in kidney transplantation. We studied the
patients‟ needs for transfusion therapy and assessed the development of cytotoxic antibodies (C-Ab).
Methods: The study included 136 patients who underwent kidney transplantation (99 males and 37
females; mean age 42 years) performed at the Military Medical Academy over a seven-year period. We
compared two groups of HD patients who were subjected to kidney transplantation. The first group
(group I) comprised 26 (19.2%) patients who received subcutaneously (sc) rhuEPO (Eprex-epoetin-alfa or
Recormon SE-epoetin-beta in a dosage of 4.000 IU 1-3 times per week during every hemodialysis before
kidney transplantation. The second group (group II) comprised 110 (80.9%) patients who were not treated
with rhuEPO before kidney transplantation. Screening of C-Ab was done every three months in all
patients who were planned for kidney transplantation. A HLA- and ABO-compatible kidney was
transplanted in all recipients.
Results: In all 26 patients of the first group treated with rhuEPO, hemotherapy was not used
perioperatively; in these patients C-Ab was not detected. The remaining 110 (80.9%) HD patients in the
second group received F-RBCs transfusion before kidney transplantation; 14 (10.3%) patients developed
C-Ab, while it was not confirmed in 96 (70.6%). Of all 136 transplanted patients, 74 (54.4%) were not on
hemotherapy intraoperatively and postoperatively, while in 62 (45.6%) transplanted patients hemotherapy
was used during both periods.
Conclusion: RhuEPO administration is very important for transfusion treatment of HD patients,
especially those who are planned for kidney transplantation. Development of C-Ab is in a direct
correlation with the number of transfunded units of RBC. HD patients who received 10 or more units of
RBC were at great risk for the development of C-Ab.
Key words: patients, long-term program, hemodialysis, recombinant human erythropoietin, hemotherapy,
kidney transplantation, cytotoxic antibodies
68
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):69-78
-
originalni rad -
PROBLEM NARKOMANIJE U SARAJEVU
Doc. dr sci med. Enes Slatina, Belma Muharemović
Zavod za hitnu medicinsku pomoć, Sarajevo, BIH
SAŢETAK
Uvod: Rad se bavi problemom narkomanije mladih u Kantonu Sarajevo, što s obzirom na broj korisnika
droga predstavlja i globalni problem. Samo je u 2009. godini, u Zavodu za alkoholizam i druge
toksikomanije u Sarajevu bilo 118 novootkrivenih ovisnika o heroinu, koji su prvi put bili na lijeĉenju,
dok ih je samo godinu dana ranije bilo 99.
Ciljevi rada su: utvrditi broj i karakteristike ovisnika o drogama po spolu i uzrastu, kao i sluĉajeve
apstinencijalnih kriza kada je pomoć pruţena od strane osoblja Zavoda za hitnu medicinsku pomoć
(ZHMP) kantona Sarajevo; utvrditi da li postoji razlika po mjesecima i godišnjim dobima, i preko
anketnog upitnika utvrditi koliko su uĉenici završnog razreda osnovne škole upoznati o problemu
narkomanije u Sarajevu.
Metod rada: Sprovedeno je jednogodišnje retrospektivno-prospektivno istraţivanje u periodu od 01.01.
do 31.12.2011. godine. Razmatrana su akutna trovanja drogom i apstinencijalne krize kada je bila
neophodna intervencija lekara ZHMP Sarajevo. Kao metoda istraţivanja primenjeno je i anketiranje
uĉenika završnog razreda Osnovne škole “Sokolje” u Sarajevu, o problemu droge i informisanosti o
drogama uopšte. Kao instrument za prikupljanje podataka posluţio je upitnik konstruisan za potrebe ovog
istraţivanja
Rezultati rada: Ukupno je registrovano 106 pacijenata sa dijagnozom akutnog trovanja i sluĉajevima
apstinencijalne krize u 2011. godini u ZHMP Sarajevo. Rezultati pokazuju veću zastupljenost osoba
muškog spola, proseĉne starosti od 21 do 29 godina. Mjeseci i godišnja doba nisu u znaĉajnoj korelaciji
sa trovanjem drogom. Broj akutnih trovanja u Sarajevu je u blagom porastu u odnosu na ranija
istraţivanja. Anketni upitnik pokazuje da mladi nisu dovoljno informirani o problemu narkomanije.
Zakljuĉak: Bez obzira na sve preventivne mjere broj intoksiciranih drogom je i dalje u porastu. Anketni
upitnik je pokazao nedovoljnu informiranost i znanje mladih o problemu narkomanije. Nuţno je i dalje
traţenje preventivnih rješenja za smanjenje narkomanije u mladih.
Kljuĉne rijeĉi: droga, trovanje, hitna pomoć, narkomanija
UVOD
Prema definiciji Svjetske zdravstvene organizacije (SZO) iz 1957. godine, narkomanija
je stanje periodične ili hronične intoksikacije
izazvano ponovljenim unošenjem droge. Prema
je njegova upotreba u svakodnevnom porastu u
zemljama zapadne Europe [1].
Psihoaktivnom supstancom se smatra svaka
supstanca biljnog ili sintetiĉkog porijekla koja
uneta u organizam moţe da modificira jednu ili
više njegovih funkcija i da nakon ponovljene
upotrebe dovede do stvaranja psihiĉke i/ili
fiziĉke ovisnosti, odnosno fenomena tolerancije.
Psihiĉku ovisnost karakteriše jaka ţelja za
uzimanjem droge, kao i teškoće u kontroliranju
postupaka u ponašanju vezano za upotrebu
droge. Fiziĉka ovisnost ispoljava se u toleranciji
globalnim procjenama 200 miliona ljudi širom svijeta
koristi droge od ĉega pribliţno 162 miliona koristi
marihuanu i hašiš a 35 miliona stimulanse tipa
amfetamina, metamfetamina i ekstazija. TakoĊer
se procjenjuje da pribliţno 16 miliona ljudi u
svijetu koristi opijate (opijum, morfijum i
heroin) dok 13 miliona osoba koristi kokain i da
Slatina Enes. Hitna medicinska pomoć Kantona Sarajevo, BiH; ul. Kolodvorska br. 14, 71000 Sarajevo, BiH; Tel. +387 33 722 330; e-mail:
[email protected]
69
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
(podnošljivosti) organizma na drogu, razvojem
apstinencijskog sindroma i potrebom za ponavljanim uzimanjem droge. Psihoaktivne supstance se u organizam unose: oralno (alkohol i tablete), intravenski (heroin), ušmrkivanjem (kokain, heroin), pušenjem i inhaliranjem (marihuana, kokain, ljepilo). Prije rata u Sarajevu je registrovano 67 i.v. narkomana koji su na dalje
lijeĉenje upućivanii u Beograd ili Zagreb, jer u
tadašnjem Sarajevu nije bilo spacijalizovanih
centara za leĉenje bolesti zavisnosti [2]. Iako na
nacionalnom nivou ne postoji jedinstvena baza
podataka za evidenciju ovisnika o narkoticima,
alarmantnost situacije dovoljno ilustriraju podaci
za Kanton Sarajevo, u kojem je trenutno registryrano više od 3500 narkomana, a procjenjuje se
da je njihov ukupan broj dvostruko veći. Posebno zabrinjavajući podatak je porast broja ovisnika o heroinu. U celokupnoj BiH ima oko
7.500 registrovanih i.v. korisnika što je duplo
manje nego u zemljama regiona. Iako zvaniĉnih
podataka nema, struĉnjaci sve ĉešće tvrde da je
oko 60 odsto mladih, najviše srednjoškolaca, u
kontaktu sa drogom. Medicinski struĉnjaci tvrde
da nijedna droga nije bezopasna, naprotiv, ostavlja teške posljedice i po mentalno i po fiziĉko
zdravlje [3].
CILJEVI RADA
razlika po mjesecima i godišnjim dobima, i
preko anketnog upitnika utvrditi koliko su
uĉenici završnog razreda osnovne škole upoznati
o problemu narkomanije u Sarajevu.
Utvrditi broj i karakteristike ovisnika o
drogama po spolu i uzrastu, kao i sluĉajeve
apstinencijalnih kriza kada je pomoć pruţalo
osoblje Zavoda za hitnu medicinsku pomoć
(ZHMP) kantona Sarajevo; utvrditi da li postoji
METOD RADA
vne škole "Sokolje" u Sarajevu, o problemu
droge i informisanosti o drogama uopšte. Kao
instrument za prikupljanje podataka posluţio je
upitnik (tabela 1.) konstruisan za potrebe ovog
istraţivanja.
Na prikupljenim podacima je provedena
statistiĉka obrada i analiza podataka (sreĊivanje i
grupiranje podataka, grafiĉka analiza, odreĊivanje procentualne zastupljenosti). U radu je
korišten metod oĉiglednosti i kompilacije
podataka.
Sprovedeno je retrospektivno-prospektivno
istraţivanje u periodu od 01.01.2011. do
31.12.2011. godini. Korišteni su podaci dobijeni
obradom radnih protokola pacijenata u ZHMP
Kantona Sarajevo. U rad su uvršteni svi pacijenti, njih 160, sa dijagnozom akutnog trovanja
drogom ili apstinencijalne krize uzrokovane
drogom, a kojima je pomoć pruţena od strane
osoblja ZHMP Sarajevo.
Kao metoda istraţivanja primenjeno je i
anketiranje 40 uĉenika završnog razreda OsnoTabela 1. Anketni upitnik
Spol M
Ţ
GODINE STAROSTI ----------1. Da li treba uzimati-probati drogu da bi znali da je štetna? Da
Ne
2. Smatrate li da je droga opasna po mlade?
Da
Ne
3. Da li ste probali neku drogu ? Da Ne Ako da, koju .........................
4. Da li neko u vašem okruţenju uzima neku vrstu droge?
Da
Ne
5. Šta je po vama razlog uzimanja droge:
a. Problemi u porodici
b. Problemi u školi
c. Dokazivanje u društvu
d. Nešto drugo-moţete navesti...........................
70
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
6.
Postoji li bezopasna droga?
Da
Ne
7. Šta bi ste uradili ako vidite da neko uzima drogu:
a. Ne bih ništa uradio
b. Pozvao bih policiju ili obavijestio školu
c. Posavjetovao ga o opasnosti droge
8. U sluĉaju da se neko predozira šta biste uradili:
a. Pozvao hitnu pomoć
b. Pozvao policiju
c. Pozvao njegove roditelje u sluĉaju da ga
znam
d. Ne bih nista uradio
e. Nešto drugo
9. Da li smatrate da je podjela droge na lake i teške
adekvatna? Da
Ne
10. Da li se droga moţe primijeniti u medicini kao
lijek?
Da
Ne
60
11-20 7 (6,60%)
50
40
21-29 48 (45,28%)
30
30-39 32 (30,18%)
20
40-49 11 (10,37%)
10
<50
od
at
o
zn
<5
0
ne
po
40
-4
9
30
-3
9
21
-2
9
11
-2
0
0
3 (2,83%)
nepoznato 5
(4,71%)
Grafikon 2. Trovanje drogom po uzrastu
Tabela 2. Opšte karakteristike istraţivane
skupine trovanja drogom
REZULTATI
STAROSNA
Dobijeni rezultati pokazuju da je od
ukupnog broja pacijenata ovisnih o drogama
kojima je pomoć pruţena od strane osoblja
ZZHMP Kantona Sarajevo - znaĉajno veći broj
muškaraca - 92 (87%) nego ţena - 14 (13%)
(grafikon 1.).
SKUPINA
SPOL
Demografske karakteristike po spolu
AKUTNA
TROVANJA
DROGOM
Ţene
13%
APSTINENCIJALNE
KRIZE
Muškarci
87%
11-20
7 (6,60 %)
21-29
48 (45,28%)
30-39
32 (30,18 %)
40-49
11 (10,37 %)
<50
3 (2,83 %)
nepoznato
5 (4,71 %)
MUŠKI
92 (86,79 %)
ŢENSKI
14 (13,20 %)
MUŠKI
49 (86%)
ŢENSKI
8 (14 %)
MUŠKI
43 (88%)
ŢENSKI
6 (12 %)
Prikazani rezultati pokazuju da je od ukupnog
broja ovisnika veći broj akutnih trovanja drogom
(57- 54%) nego apstinencijalnih kriza (49- 46%)
(grafikon 3.).
Grafikon 1. Trovanje drogom po spolu
Najzastupljeniji broj ovisnika o drogama je iz
starosne skupine od 21-29 godina - 48 (45,28%),
potom starosne dobi od 30-39 godina - 32
(30,18%), dok je 7 (6,60%) pacijenata starosne
skupine od 11-20 godina. Jedanaest pacijenata
(10,37%) je starosne dobi od 40-49 godina, tri
(2,83%) pacijenata su starija od 50 godina, a kod
5 (4,71%) je starosna skupina nepoznata
(grafikon 2., tabela 2.).
Ukupan broj pacijenata akutnih trovanja
drogom i apstinencijalnih kriza
Akutna
trovanja
54%
Apstinenc.
krize
46%
Grafikon 3. Procentualna zastupljenost akutnih
trovanja drogom i apstinencijalnih kriza
71
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
U grupi akutnih trovanja znaĉajno je veći broj
muškaraca (49 - 86%) nego ţena (8 - 14%)
(tabela 3.), a u grupi apstinencijalnih kriza
muškaraca je 43 (88%) a ţena 6 (12%) (tabela
4).
Tabela 3. Starosni profil akutno otrovanih drogom
AKUTNA TROVANJA DROGOM
Muškarci
Ţene
49 (86 %)
8 (14 %)
(ukupno)
57 ( 54 %)
Tabela 4. Spol osoba u apstinencijalnoj krizi
APSTINENCIJALNE KRIZE
Muškarci
Ţene
43 (88 %)
6 (12 %)
(ukupno)
49 (46%)
Na grafikonu 4. je prikazana procentualna
zastupljenost akutnih trovanja drogom po
mjesecima. Uoĉava se najveći broj u septembru
(14%) a najmanji u februaru (1,7%) ali bez
vidljive znaĉajnosti u odnosu na druge mjesece.
Akutna trovanja po mjesecima
Januar
Februar
Mart
April
Maj
Juni
Juli
August
Septemba
Oktobar
Novembar
Decembar
3,50%
1,70%
10,50%
5,20%
8,70%
8,70%
7,00%
10,50%
14,00%
12,20%
7,00%
10,50%
Grafikon 4. Procenat akutnih trovanja drogom po mesecima
Kod ukupnog broja pacijenata najveći broj
akutnih trovanja je zabeleţen u ljeto (18
pacijenata ili 32%), nešto manje u zimu (15 -
26%) i proljeće (13 - 23%), a najmanje u jesen
(11 - 19%) (grafikon 5.).
Akutna trovanja po godišnjim dobima
Proljeće
23%
26%
Zima
19%
Jesen
32%
Ljeto
Grafikon 5 Akutna trovanja drogom po godišnjim dobima u 2011.
72
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
Analizirajući podatke iz anketnog upitnika
uĉenika završnog razreda Osnovne škole
“Sokolje” u Sarajevu, na pitanje broj 4 (Da li
neko u vašem okruţenju uzima neku vrstu
droge?) pozitivno je odgovorilo 5 (13%), a
negativno 35 (87%) ispitanika, što ukazuje da su
mladi u kontaktu sa korisnicima droga (grafikon
6.).
Da li neko u vašem okruţenju uzima neku
v r s tu d r o g e ?
DA
13%
NE
87%
Grafikon 6. Odgovor anketiranih uĉenika (da ili ne) na ĉetvrto pitanje iz anketnog upitnika
Sa grafikona 7. moţe se uoĉiti da je 31
uĉenik (77% od ukupnog broja anketiranih) kao
razlog uzimanja droge (pitanje broj 5. iz anketnog upitnika) naveo dokazivanje u društvu.
Šestoro (15%) uĉenika kao razlog navodi probleme u porodici, dvoje (5%) probleme u školi, a
jedan smatra da je uzrok neki drugi razlog.
ŠTA JE RAZLOG UZIMANJA DROGE PO VAMA?
3%
nešto drugo
77%
dokazivanje u
društvu
5%
problemi u školi
15%
problemi u
porodici
0%
20%
40%
60%
80%
100%
Grafikon 7. Odgovori anketiranih uĉenika na peto pitanje iz anketnog upitnika
Na pitanje br. 6 iz anketnog uputa - Postoji li
bezopasna droga 5 (13%) uĉenika je odgovorilo
sa da, a 35 (87%) sa ne (grafikon 8.). Odgovori
ukazuju da mladi u Sarajevu nisu dovoljno
informirani da ne postoji bezopasna droga.
POSTOJI LI BEZOPASNA DROGA?
DA
13%
NE
87%
Grafikon 8. Odgovori anketiranih uĉenika na šesto pitanje iz anketnog upitnika
73
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
Na sedmo pitanje: Šta bi ste uradili ako vidite da
neko uzima drogu najveći broj anketiranih uĉenika (24 - 60%) je odgovorio da bi pozvao policiju
ili obavestio školu, 12 (30%) da ne bi preduzelo
ništa, a 4 (10%) da bi ga posavjetovao o opasnostima droge (grafikon 9.).
ŠTA BI STE URADILI AKO VIDITE DA NEKO UZIMA DROGU?
10%
posavjetovao ga
o opasnosti
droge
60%
pozvao bi
policiju ili
obavijestio školu
30%
ne bi ništa uradio
0%
10%
20%
30%
40%
50%
60%
70%
Grafikon 9. Odgovori anketiranih na sedmo pitanje iz anketnog upitnika
ĉetvoro (10%) ne bi preduzelo ništa, dok bi jedan
(3%) uĉenik postupio drugaĉije od ponuĊenih
opcija (grafikon 10.).
Na pitanje broj 8 anketnog upitnika 18 (44%)
uĉenika bi u sluĉaju da se neko predozira
pozvalo hitnu pomoĉ, 9 (23%) bi pozvalo
policiju, 8 (20%) pozvalo njegove roditelje,
U SLUČAJU DA SE NEKO PREDOZIRA ŠTA BI STE URADILI?
3%
nešto drugo
10%
ne bi ništa uradio
20%
pozvao njegove roditelje u slučaju
da ga znam
23%
pozvao policiju
44%
pozvao hitnu pomoć
0%
10%
20%
30%
40%
50%
Grafikon 10. Odgovori anketiranih uĉenika na osmo pitanje iz anketnog upitnika
(82%) ispitanika je mišljenja da je podela
neadekvatna (grafikon 11.).
Na pitanje broj 9 anketnog upitnika od ukupnog
broja ispitanika 7 (18%) je odgovorilo da je
podela droge na lake i teške adekvatna, a 33
DA LI SMATRATE DA JE PODJELA DROGE NA LAKE I TEŠKE
ADEKVATNA?
DA
18%
NE
82%
Grafikon 11. Odgovori anketiranih uĉenika na deveto pitanje iz anketnog upitnika
74
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
sa ĉinjenicom da se droga moţe koristiti i kao
lijek u medicini (grafikon 12.).
Sagledavanjem dobijenih odgovora na pitanje
broj 10, većina anketiranih uĉenika nije upoznata
DA LI SE DROGA MOŢE PRIMJENITI U MEDICINI
K A O L IJ E K ?
DA
40%
NE
60%
Grafikon 12. Odgovori anketiranih uĉenika na deseto pitanje iz anketnog upitnika
DISKUSIJA
Iako na nivou drţave ne postoji jedinstvena
evidencija ovisnika o narkoticima, alarmantnost
situacije dovoljno ilustriraju podaci iz Kantona
Sarajevo, u kojem je registrirano više od 3.500
narkomana mada se procjenjuje da je njihov
ukupan broj skoro dvostruko veći. Kako istiĉu
struĉnjaci, ono što posebno zabrinjava je
povećan broj ovisnika o heroinu. Uĉestalost
overdoza kod narkomana je razliĉit po podacima
iz 2005 [4]. Od 1184 praćena narkomana u New
Yorku 67% je imalo over-doze, u San Francusku
od 795 sluĉajeva njih 45% je imalo over-doze. U
2006. u Vankuveru od 1587 narkomana 33% je
imalo over-doze. Uĉestalost smrtnih doza 2000.
godine u Engleskoj, od 1037 sluĉajeva smrti
vezano sa drogom, 802 su bile uzrokovana
overdozom. U Kaliforniji, od 581 ovisnika
praćenih 33 godine, 22,3% je umrlo zbog overdoze, a bilo je ukupno 49 smrti tokom prvih 15
godina [4].
Istraţivanja u 2011. godini pokazuju da su
pacijenti ovisni o drogama muškog spola znatno
zastupljeniji (87%) u odnosu na ţene (13%).
TakoĊe je veći broj akutnih trovanja kod osoba
muškog (86%) nego osoba ţenskog spola (14%),
kao i apstinencijalnih kriza (kod muškaraca 88%
a kod ţena 12%). I u istraţivanju sprovedenom u
ZHMP Sarajevo 2009. godine muškarci su bili
znaĉajno više zastupljeni u odnosu na ţene. Ovo
istraţivanje pokazuje da su najĉešći pacijenti
(45,28%) uzrasta izmeĊu 21-29 godina, dok se u
literaturi navodi da drogu koriste najĉešće mladi
uzrasta izmeĊu 14-25 godina [5]. U istom
istraţivanju u ZHMP u Sarajevu od 1993. pa do
1999.godine, ukupan broj intoksikacija drogom
je varirao i to: 1990.-5, 1991.-24, 1992.-21,
1993.-21, 1994.-19, 1995.-13, 1996.- 10, 1997.10, 1998.-17 i 1999.- 44 [5].
U našem radu mjeseci intoksikacija drogom,
kao i godišnja doba nisu znaĉajno utjecali na
trovanja. Zastupljenost akutnih trovanja drogom
je bila najveĉa u septembru 2011. godine (14%).
Po godišnjim dobima najviše akutnih trovanja
drogom je bilo u ljeto (32%), zatim zimu (26%) i
proljeće (23%) a najmanje u jesen (19%). U
ranijim istraţivanjima: 1999. godine najviše
akutnih trovanja drogom je bilo u jesen (40,9%),
a 2009. godine u ljeto (32%). Najveći broj
akutnih trovanja u obje godine u ljeto (30,85%).
Što se tiĉe mjeseca u godini u 1999. najviše
sluĉajeva je bilo u julu (10,63%), a 2009. u maju
(20%). Najveći broj akutnih trovanja u obje
godine je u oktobru 19 (20,21%) [6].
U istraţivanju sprovedenom u Sarajevu u
osnovnoj školi "Sokolje", od ukupno 40
anketiranih uĉenika 42,5% je bilo muškog, a
57,5% ţenskog spola. Na pitanje da li drogu
treba uzimati i da li je štetna po zdravlje, svih 40
ispitanika je odgovorilo sa da. Rezultati nakete
pokazuju i da 97% ispitanika smatraju da je
droga opasna po mlade, a 100% ih je odgovorilo
da nisu probali drogu. TakoĊe je utvrĊeno da je
na pitanje da li neko u njihovom okruţenju
uzima drogu 87% odgovora je bilo ne, a 13% da.
Ispitanici navode da je razlog uzimanja droge
75
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
dokazivanje u društvu 77%, 15% istiĉu da je to
problem u porodici, 5% problem u školi i 3%
nešto drugo. U literaturi se navodi da su najĉešći
razlozi uzimanja droge radoznalost, okolina i
naĉin da se bude “in” i da se odraste. O tome da
li postoji bezopasna droga 87% smatra da ne
postoji, a 13% da postoji što predstavlja zabrinjavajući procenat o neinformiranosti mladih. U
sluĉaju da vide da neko uzima drogu 60%
ispitanika bi pozvalo policiju ili obavijestilo
školu, dok njih 30% ne bi ništa uradilo, a samo
10% bi posavjetovali o opasnosti droge. Kada bi
naišli na predoziranu osobu 44% ispitanika bi
pozvalo hitnu pomoć, 23% policiju, 20% njih bi
obavijestilo roditelje, 10% ne bi ništa uradilo, a
3% nešto drugo. Na pitanje da li je podjela droge
na lake i teške adekvatna 82% je odgovorilo sa
ne, a 18% sa da. To je dokaz da, bez obzira na
brojne preventivne programe, mladi još uvijek
nisu dovoljno upućeni o problemu narkomanije.
UtvrĊeno je takoĊe da 40% ispitanika misli da se
droga moţe primijeniti u medicini kao lijek, a
60% misli da ne moţe što ukazuje na nedovoljnu
upućenost mladih o narkomaniji.
PoreĊenja radi, uraĊeno je istraţivanje u
Bihaću u 2008. godini u tri srednje škole, na 713
uĉesnika po pitanju zdravog stila ţivota gdje je
bilo 59,5% ţena i 40,5% muškaraca. Uzrast
ispitanika je bio od 15 do 18 godina. MeĊu pitanjima o zdravom stilu ţivota meĊu ostalim
ispitivale su se i loše navike o konzumiranju
droge. UtvrĊeno je da je 9,5% ispitanika
isprobalo drogu, većina eksperimentalno i to
prvo ekstazi i udisanje ljepila. U zadnjih 10
godina zabiljeţeni su smrtni sluĉajevi zbog overdoze. Jako veliki broj (62,3%) ispitanika nije
znao ništa o drogama [7].
Imajući u vidu sve navedene podake, jasno
je da je narkomanija veliki i ozbiljan zdravstveni, ekonomski i finansijski problem. Medicinski struĉnjaci tvrde da nijedna droga nije
bezopasna, naprotiv, ostavlja teške posljedice i
po mentalno i po fiziĉko zdravlje [8].
Zbog toga svako društvo treba da regulira i
suzbija upotrebu droga i svaki pojedinac mora da
shvati da je droga nešto što mu neće donijeti
ništa, a odnijeće mu sve. Svaka je droga opasna
jer svojim djelovanjem smanjuje sposobnost za
rad i koncentraciju, pojavljuju se priviĊanja,
sklonost ka samoubistvu i aktiviranju pojave
skrivenih psihiĉkih bolesti [9].
Prevencija narkomanije ima najvaţniju ulogu od
svih oblika prevencije. U cilju prevencije
nastanka ovisnosti od konzumacije narkotika
treba uloţiti mnogo truda i rada, a posebno kroz
preventivne programe u školama (pravovremena
informiranost i edukacija uĉenika i roditelja
putem informativnih programa), razne kampanje
putem medija i drugih institucija.
ZAKLJUĈAK
Na osnovu rezultata našeg istraţivanja i
dostupne nauĉne literature utvrĊeno je da je od
ukupnog broja pacijenata ovisnih o drogama
kojima je pomoć pruţena od strane osoblja
Zavoda za hitnu medicinsku pomoć kantona
Sarajevo bilo zbog dijagnoze akutnog trovanja ili
apstinencijalne krize, znaĉajno veći broj
muškaraca nego ţena. Broj over-doza u 2011.
godini nije bitno promijenjen u odnosu na ranije
istraţivanje iz 2009. godine u Sarajevu.
Najĉešća prosjeĉna dob ovisnika o drogama
je od 21-29 godina ţivota, a što predstavlja
najproduktivniju dob. Najveći broj akutnih trovanja drogom prema mesecima zabiljeţen je u
septembru, a prema godišnjem dobu u ljeto, ali
da u odnosu na ostale mjesece u godini i
godišnjim dobima nema statistiĉke znaĉajanosti.
Iz rezultata anketnog upitnika se vidi da mladi
nisu dovoljno upućeni o problemu narkomanije i
da se mora sistematski dalje svjesno raditi na
prevenciji narkomanije. Potrebno je redovno
putem predavanja, edukativnih filmova, letaka,
okruglih stolova, brošura, razgovora sa roditeljima i uĉenicima o drogi, pokušati pribliţiti
problem narkomanije mladima i traţiti rješenja
koja će smanjiti broj narkomana, a time i over
doza.
LITERATURA
1. Trifunović M. Ima nade za narkomane,
(1.izd.). Beograd: Filip Višnjić, 1988, pp.
1-125.
76
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E. i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
2. Petrović B, Narko kriminal. Sarajevo:
Pravni fakultet univerziteta u Sarajevu,
2004. pp. 76-89.
3. Trifunović M., Ima nade za narkomane,
(1.izd.). Beograd: „Filip Višnjić“, 1988,
pp. 1-125.
4. Petrović B, Narko kriminal. Sarajevo:
Pravni fakultet univerziteta u Sarajevu,
2004. pp. 76-89.
5. Olveštajn K. Nema srećnih narkomana.
Medicinska knjiga: Beograd-Zagreb,
1985.
6. Tracy M, Piper TM, Ompad D,
Bucciarelli A, Coffin PO, Vlahov D,
Galea S. Circumstances of witnessed
drug overdose in New York City:
implications for intervention. Drug
Alcohol Depend. 2005; 79(2):181-90.
7. Slatina E, Mehanović M. Trovanje
alkoholom i drogama kao potencijalna
opasnost u prometu. Znanstveni časopis
Suvremeni promet. 2011; 31: 5-6.
9. Slatina E. Karakteristike akutnih
trovanja zbrinutih u Zavodu za hitnu
medicinsku pomoć, Magistarski rad,
Sarajevo, Novembar 2002.pp. 1-109.
10. Cepic J, Jusupović F, Jusić E. Physical
activity, smoking, alcohol and drugs use
among high school students in the are of
Bihac. Materia socio medica. 2009;
21(3):134-136.
11. Đukanović B. Porodice narkomana
Sarajevo: Svjetlost, 1999.
12. Bukelić J. Toksikomanije-alkohol, duvan,
droge. Beograd: Obelisk, 1997.
Rad pimljen: 05.03.2012.
Prihvaćen: 09.10.2012
8. .
77
UDC: 613.83(497.6)
Slatina E i Muhamerović B. Narkomanija u Sarajevu. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 69-78
-
original article –
PROBLEMS OF DRUG ADICTION IN SARAJEVO
Enes Slatina, Belma Muharemović
Institute of Emergency Medical Care, Sarajevo, Bosnia and Herzegovina
Abstract
Introduction: This work treats the problem of drug addiction among youth in Canton of Sarajevo, which
also represents the global problem, considering the number of drug users. Only in 2009, the Institute of
Alcoholism and Other Toxicomanias in Sarajevo received 188 newly detected heroin addicts, who then
underwent treatment for the first time. During the previous year there were 99 of them. In the program of
methadone maintenance, there are 350 addicts at the Institute who come for therapy on a daily basis.
Nowadays drug abuse is increasingly present among young persons regardless of all preventive measures that
are being applied.
Objective: To establish characteristics of patients who are addicted to drugs, by gender and age, and to whom the
Institute of Emergency Medical Care Sarajevo staff offered help in the period from 01.01.2011-31.12.2011. To
establish the number of patients with acute drug intoxication and cases of abstinence crisis which were registered at the
Institute of Emergency Medical Care Sarajevo in the period from 01.01.2011 - 31.12.2011. To establish whether there
is a significant difference in drug intoxication by months and seasons. To establish by means of a questionnaire to
which extent the primary school final grade students are informed on the problem of drug addiction in Sarajevo.
Methods: The research has a retrospective-prospective character. This paper takes into consideration all
patients with the diagnosis of acute drug intoxication and abstinence crisis caused by drugs, and who were
offered help by the Institute of Emergency Medical Care (IEMC) Sarajevo in 2011. By means of the
questionnaire, 40 final grade students of Primary School "Sokolje“ in Sarajevo have been questioned on the
problem of drug abuse and being informed on drugs generally.
Results: The total of 106 patients with acute intoxications and abstinence crisis cases were registered in
2011 in IEMC Sarajevo. The results of work indicate that male persons are more frequently intoxicated by
drugs. The majority of cases are from the group age 21 to 29 years. The months and seasons are not
important in connection with drug intoxication. The number of acute intoxications in Sarajevo is still in a
slight increase as related to previous research results. As shown by the questionnaire, young people are not
sufficiently informed and do not have sufficient knowledge on the drug addiction problem.
Conclusion: Male persons are significantly more frequently intoxicated than women, regardless of having
the case of acute intoxication or abstinence crisis. Despite preventive measures being undertaken or not, there
is still no decrease of drug intoxication. During the period of research, no significance was revealed
regarding the importance of intoxication by months and seasons in 2011. The questionnaire showed that
youth does not have sufficient information and knowledge on the drug addiction problem. Further search for
preventive solutions is necessary in order to decrease drug addiction in youth.
Key words: drugs, intoxication, emergency care, drug addiction.
78
UDC: 616-056.3-083.98
Lukač Radončić E. i sar. Zbrinjavanje anafilaktiĉkog šoka.. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):79-83
 prikaz sluĉaja 
URGENTNO ZBRINJAVANJE PACIJENTA U ANAFILAKTIĈKOM ŠOKU
Elvira Lukač Radončić, Bahrija Marovac, Azra Hanuša
Hitna sluţba ZC Novi Pazar
SAŢETAK
Anafilaktiĉki šok je katastrofalna i ĉesto fatalna vrsta alergijske reakcije koji nastaje u roku od nekoliko minuta, posle
parenteralne (retko kada oralne) primene lekova ili nehumanih belanĉevina, ukljuĉujući i hranu, serume i otrove
(otrove koje luĉe ţivotinje i insekti: zmije, škorpioni, pĉele, ose, stršljeni...). Manifestacije su: respiratorni distres,
urtikarija, svrab, otok mukoznih membrana, gastrointerstinalni poremećaji i vaskularni kolaps. Cilj urgentnog
terapijskog delovanja kod bolesnika sa anafilaktiĉkim šokom je što brţe uspostavljanje vazomotornog tonusa i
nadoknada cirkulatornog volumena kako bi se spreĉio nastanak tzv. nekompenzovanog šoka. Ĉinioci koji doprinose
uspešnom zbrinjavanju ovih pacijenata su: brz dolazak do najbliţe Zdravstvene ustanove, adekvatan i brz tretman, kao i
dobra obuĉenost medicinskog tima. Cilj rada je da ukaţemo na znaĉaj blagovremenog prepoznavanja anafilaktiĉkog
šoka i adekvatnog terapijskog pristupa u sluţbi hitne medicinske pomoći.
Kljuĉne reĉi: anafilaktiĉki šok, dijagnoza, terapija.
svim svojim posledicama. Ukoliko se urgentno ne
interveniše, neminovno dolazi do smrti. Cilj
urgentnog terapijskog delovanja kod bolesnika sa
anafilaktiĉkim šokom je što brţe uspostavljanje
vazomotornog tonusa i nadoknada cirkulatornog
volumena.
UVOD
Anafilaktiĉki šok je katastrofalna i ĉesto fatalna vrsta alergijske reakcije koji nastaje u roku od
nekoliko minuta, posle parenteralne (retko kada
oralne) primene lekova ili nehumanih belanĉevina,
ukljuĉujući i hranu, serume i otrove (otrove koje
luĉe ţivotinje i insekti: zmije, škorpioni, pĉele,
ose, stršljeni...). Manifestacije su: respiratorni distres, urtikarija, svrab, otok mukoznih membrana,
gastrointerstinalni poremećaji i vaskularni kolaps
[1]. Anafilaksa je I tip hipersenzitivne reakcije i
indukovana je imunoglobulinima E. Kada se
antigen naĊe u serumu, IgE se nalazi na mastocitima i bazofilima. Po ponovnom ulasku antigena
u krv antigen se vezuje za IgE na mastocitima i
bazofilima i dolazi do oslobaĊanja medijatora
(histamin, bradikinin, leukotrijeni i prostaglandini)
koji su uzroĉnici nastanka šoka [2]. Dakle, u ovom
tipu šoka nastaje kardiovaskularni kolaps zbog
periferne vazodilatacije i povećane vaskularne
propustljivosti, kao i teška bronhokonstrikcija sa
CILJ RADA
Cilj rada je da ukaţemo na znaĉaj blagovremenog prepoznavanja anafilaktiĉkog šoka i
adekvatnog terapijskog pristupa u sluţbi hitne
medicinske pomoći.
PRIKAZ SLUĈAJA
Pacijenta A.H. starosne dobi od 43 godine,
30.04.2010. god. dovode dva prijateljalazi u
ambulantu Hitne pomoći ZC Novi Pazar, oko
17.00h(broj protokola 13792). Heteroanamne-
Elvira Lukаč Radončić, Generala Ţivkovića 28, 36 300 Novi Pazar, Tel: +381 669029233, E-mail: [email protected]
79
UDC: 616-056.3-083.98
Lukač Radončić E. i sar. Zbrinjavanje anafilaktiĉkog šoka.. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 79-83
stiĉki saznajemo da je mladić zadobio više ujeda
pĉela u predelu vrata i glave. Pri inicijalnom
pregledu vitalnih funkcija nalazimo da je pacijent
somnolentan, konfuzan u odgovorima, na licu
vidljiv otok oĉnih kapaka i gornje usne sa
crvenilom koţe i beliĉastim urtikama, orošen
hladnim znojem, promuklog glasa, tahikardiĉan
(oko 110/minuti) i tahipnoiĉan (26 respiracija/min). U daljem fizikalnom nalazu dominira
edem uvule, otok oĉnih kapaka i gornje usne.
Auskultatorno, na plućima je prisutno vezikularno
disanje uz poneki bronhitiĉan šušanj u gornjim
partijama, srĉana akcija je tahikardiĉna, tonovi tiši,
puls filiforman i ubrzan, TA 60/30 mmHg.
DISKUSIJA
Anafilaktiĉki šok predstavlja urgentno stanje
sa dramatiĉnom simptomatologijom i ĉesto letalnim ishodom. Razvija se u kratkom vremenskom
intervalu, i njegov ishod u mnogome zavisi od
rane dijagnoze i blagovremene terapije. Reakcija
se javlja naglo i moţe uzrokovati smrt zbog
opstrukcije disanja ili ireverzibilnog vaskularnog
kolapsa Naša intervencija je bila ciljano usmerena
na stanja koja neposredno ugroţavaju ţivot
(hipotenzija i laringospazam) pacijenta. Od procenjene teţine ispoljene kliniĉke slike anafilaktiĉkog
šoka, zavisiće i terapijska strategija, ĉiji su kljuĉni
elementi obezbeĊivanja disajnog puta i medikamentozna terapija.
Adrenalin je lek prvog izbora (figura 1.). Ako
je pacijent bez svesti i sa ispoljenim znacima
anafilaktiĉkog šoka treba ga aplikovati intravenski.
Ako i.v. pristup nije moguć preporuĉuje se intraosealna primena teĉnosti i lekova. Ne treba
odlagati intramuskularnu primenu lekova dok se
ne uspostavi venski ili intraosealni put. Subkutano
ili inhalaciono odrdiniranje adrenalina se ne preporuĉuje za leĉenje anafikase jer su manje efikasani.
Kao u našem prikazu, adrenalin moţe biti primenjen u intervalima od 5 minuta u zavisnosti od
postignutog efekta. Adrenalin uspešno suzija sve
vaskularne efekte osloboĊenih medijatora. Treba
naglasiti da se po najnovijim smernicama endotrahealna primena adrenalina više ne preporuĉuje.
Veliki broj autora [3-6] smatra da je najbolji izbor
u zapoĉinjanju nadoknade volumena primena
kristaloidnih rastvora (relativno kratko zadrţavanje u intravaskularnom prostoru od 30-60 minuta,
a prelazeći u intersticijalnu teĉnost popunjava ceo
ekstracelularni prostor). Koloidi pored toga što su
skupi, mogu izazvati i nastanak anafilaktiĉke reakcije. U tretmanu našeg pacijenta i mi smo koristili Ringer laktat koji ima prednost u odnosu na
0,9%NaCl jer je balansiraniji i najsliĉniji plazmi.
Pacijent se odmah postavlja u leţeći poloţaj
sa podignutim nogama, prikljuĉuje na kiseonik
preko maske brzinom 10 L/min i ordinira 0,5 mg
Adrenalin HCL-a® (1:1000) intramuskularno na
anterolateralnoj strani bedrenog mišića. Potom se
otvara venski put i ordinira Synopen® ampula od
20 mg u bolusu, i ukljuĉuje infuzija 0,9%NaCl od
500 ml zajedno sa Lemod-solu® 2 ampule od po
40 mg. Nakon primenjene terapije pacijent oporavlja svest, pritisak se povećao na 90/60 mmHg,
dok promuklost i osip na koţi i dalje perzistiraju.
Zbog i dalje teške kliniĉke slike ponovo je
ordinirano 0,5 mg Adrenalin HCL (1:1000) intramuskularno i nakon 20-tak minuta promuklost se
gubi, ali otoci oĉnih kapaka i gornje usne i dalje
perzistiraju, pacijent dobija nagon na povraćanje.
Nakon obilnog povraćanja, pritisak se odrţava na
90/60 mmHg te se ordinira još jedna infuzija Ringer laktata od 1.000 ml sa ampulom Ranitidina®
od 50 mg.
Sat vremena kasnije osip se povlaĉi, izmerena
TA je 120/70 mmHg, srĉana frekvenca 86 okucaja
u minuti, disanje je vezikularno.
Pacijent oko 19.00h napušta ambulantu uz
savet da uzima oralne antihistaminike (Presing®
tablete, jednom dnevno) i da se javi svom odabranom lekaru.
80
UDC: 616-056.3-083.98
Lukač Radončić E. i sar. Zbrinjavanje anafilaktiĉkog šoka.. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 79-83
Dosadašnja iskustva pokazuju da je u
poĉetnom stadijumu šoka najbolje nadoknaditi
izgubljeni volumen davanjem balansiranih
rastvora elektro-lita koji povećanjem cirkulatornog
volumena i korekcijom hipovolemije najbolje
metabolišu laktate i bikarbonate [4, 6]. Cilj ovog
vida terapije je da se već u ranoj fazi
anafilaktiĉkog šoka normalizuje arterijska tenzija i
otvaranje arteriola, koje će popraviti tkivnu
perfuziju i prekinuti lanac patogenetskih promena,
bez obzira na uzrok hipovolemije.
Drugi lek u anafilaktiĉkom šoku je antihistaminik, koji se takoĊe prmenjuje intravenozno, a
neutrališe samo jedan od oslobodjenih medijatora
u anafilaksi, a to je histamin [7]. Mi smo takoĊe,
nakon davanja adrenalina i otvaranja venskog puta
pristupili davanju antihistaminika. Kortikosteroidi
su prema najnovijim preporukama treći lek izbora
u leĉenju anafilakse jer su nauĉni dokazi vrlo
limitirani. TakoĊe, postoji malo nauĉnih dokaza
koja je to optimalna doza kortikosteroida u leĉenju
anafilakse. Našem pacijentu smo tokom leĉenja
dali ukupno 80 mg Lemod-solu. Kod refrakternih
oblika u terapiju se moţe ukljuĉiti i blokator H2receptora poput ranitidina 50mg intravenozno, što
smo i uĉinili [7,8,9] iako i za to postoji malo
nauĉnih dokaza o efikasnosti. U sluĉajevima
izrazitog bronhospazma, opravdana je i upotreba
Aminofilina 0,25-0,5g intavenozno [7].
insulin), heterologi antiserumi, a najĉešće antibiotici, kao što je penicilin. Vreme od nastupanja
simptoma je varijabilno i kreće se od nekoliko
sekundi do nekoliko minuta.
Anamnestiĉki podaci o kontaktu sa alergenom
i poslediĉni razvoj kliniĉkih znakova i simptoma
su bitni za dijagnozu.
Ĉinioci koji doprinose uspešnom zbrinjavanju
ovih pacijenata su brz dolazak do najbliţe
Zdravstvene ustanove, adekvatan i brz tretman,
kao i dobra obuĉenost medicinskog tima.
ZAKLJUĈAK
Sistemska anafilaksija se definiše kao teška i
za ţivot ugroţavajuća generalizovana reakcija
preosetljivosti. Mehanizam sistemske anafilaksije
moţe biti alergijski i nealergijski. Bilo koja supstancija moţe izazvati anafilaksiju, ali najĉešće su to
biološki proteini: venomi insekata, proteini hrane,
posebno iz mleka, jaja, morskih plodova. Od
lekova to su anestetici, peptidni hormoni (ACTH,
Figura 1. Algoritam anafilakse
81
UDC: 616-056.3-083.98
Lukač Radončić E. i sar. Zbrinjavanje anafilaktiĉkog šoka.. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 79-83
4. David BK, Golden MD. Insect sting
anaphylaxis. Immunol Allergy Clin North Am.
2007;27 (2): 261-72.
5. Simons FE. Anaphylaxis. J Allergy Clin
Immunol. 2010; 125 (Suppl 2): S 161-81.
6. Younker J, Soar J. Recognition and treatment of
Anaphylaxis. Nurs Crit Care. 2010;15(2): 94-98.
7. Soar J. Emergency treatment of anaphylaxis in
adults: concise guidance. Clin Med. 2009; 9 (2):
181-85.
8. Reisman RE. International diagnostic insect
sting challenges: A medical and ethical issue. J
Allergy Clin Immunol. 1993; 91-100.
9. Reisman RE. Natural history of insect sting
allergy. Relationship of severity of symptoms of
initial sting anaphylaxis to resting reactions. J
Allergy Clin Immunol. 1992; 90: 335-39.
LITERATURA
1.Vučović D. Urgentna medicina. Beograd:
Obeleţja, 2002; pp. 123-59.
2. Guytona AC. Medicinska fiziologija. Beograd:
Savremena administracija – Medicinska knjiga,
1996; pp. 381-93.
3. Mills J, Ho TM. Trunkey DD. Urgentna
medicina. Beograd: Savremena administracija,
1985; pp. 30-36.
Rad pimljen: 01.02.2011.
Prihvaćen: 09.10.2012.
82
UDC: 616-056.3-083.98
Lukač Radončić E. i sar. Zbrinjavanje anafilaktiĉkog šoka.. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 79-83
 case report 
EMERGENCY TREATMENT OF PATIENTS IN ANAPHYLACTIC SHOCK
Elvira Lukač Radončić, Bahrija Marovac, Azra Hanuša
Emergency Service, Healthcare Center, Novi Pazar, Serbia
Abstract
Anaphylactic shock is a catastrophic and often fatal type of allergic reaction that occurs within a few
minutes, after parenteral (rarely oral) application of drugs or non-human proteins, including food, serum
and poisons (toxins secreted by insects and animals: snakes, spiders, scorpions, bees, wasps, hornets...).
Symptoms and signs are respiratory distress, urticaria, pruritus, edema of mucous membranes,
gastrointestinal disorders and vascular collapse.
The aim of emergency treatment in a patient with anaphylactic shock is to establish a vasomotor tonus as
soon as possible and to prevent irreversible shock.
A prompt transport to the nearest healthcare institution, adequate and urgent treatment, as well as an
educated and trained medical team is of utmost importance in the patients effective treatment and care.
We report a case of a patient in anaphylactic shock treated at the Emergency Department of HC Novi
Pazar.
Key words. anaphylactic shock, diagnosis, therapy
83
UDC: 616.34-084.314.4-084 ; 615.451.1
Mitrović D. i sar.. Znaĉaj rehidratacije kod dijareje. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):84-90
-
prikaz sluĉaja -
ZNAĈAJ REHIDRATACIJE KAO JEDNE OD TERAPIJSKIH MERA KOD
LEĈENJA DIJAREJE
Mitrović Dragana¹, Ignjatović Jasmina¹, ĐorĎević Jovica¹, Zdravković Rajko², Ţivulović Aneta³,
Miletić Emilio³
¹Zdravstveni centar Knjaţevac, Sluţba za zdravstvenu zaštitu predškolske i školske dece sa medicinom
sporta i savetovalištem za mlade, Knjaţevac, Srbija
²Zavod za Hitnu medicinsku pomoć Bar, Crna Gora
³Zdravstveni centar Knjaţevac - Sluţba Hitne medicinske pomoći, Srbija
SAŢETAK
Uvod: Dijareja oznaĉava povećanje uĉestalosti praţnjenja creva kao i povećanje sadrţaja teĉnosti ili
volumena crevnog sadrţaja. Moţe biti izazvana razliĉitim etiološkim faktorima (infekcijom, lekovima,
psihološkim uzrocima, inflamacijom) ili nastati postoperativno.
Cilj rada je da prikaţe simptome dijareje i mere blagovremene terapije kako ne bi došlo do dehidratacije i
poslediĉnog smanjenja minutnog volumena srca.
Prikaz sluĉaja: Pacijent u ţivotnoj dobi od 18 godina pregledan je u Sluţbi za zdravstvenu zaštitu
predškolske i školske dece sa medicinom sporta i savetovalištem za mlade u Knjaţevcu zbog ispoljenih
simptomima dijareje On je imao više prolivastih stolica koje su bile praćene muĉninom, bolovima u stomaku,
slabošću, malaksalošću i vrtoglavicom. Afebrilan je i hipotenzivan (TA=95/60 mmHg). Nakon detaljnog
pregleda u ambulanti, ordinirano je 500ml fiziološkog rastvora sa ampulama vitamina C, vitamina B6,
blokatora H2 receptora i antibiotikom. Dat je savet o ishrani i prepisani su probiotici. Sledećeg dana, na
kontrolni pregled osećao se bolje i arterijski krvni pritisak je bio 115/75 mmHg. Imao je dve prolivaste
stolice praćene povraćanjem i hiperemiĉno ţdrelo zbog ĉega je prepisan i antibiotik iz grupe. Nakon
sprovedene terapije pacijent je bez tegoba.
Zakljuĉak: Rad istiĉe znaĉaj blagovremene primena rehidratacije kao jedne od prvih terapijskih mera kod
leĉenja simptoma dijareje. MeĊutim, bitno je leĉiti i osnovnu bolest koja dovodi do dijareje.
Kljuĉne reĉi: Dijareja, stolica, etiološki faktori
UVOD
Dijareja oznaĉava povećanje uĉestalosti
praţnjenja creva kao i povećanje sadrţaja teĉnosti
ili volumena crevnog sadrţaja [1]. Smatra se da je
proseĉna teţina stolice odraslog ĉoveka koji se
hrani na uobiĉajen naĉin tj. mešovitom ishranom
oko 100–300 g/24h, u zavisnosti od koliĉine
neresorbujućih sastojaka hrane (uglavnom ugljenih
hidrata). Moţe se reći da je dijareja prisutna kada
je teţina stolice >300 g/dnevno. Kod osoba koje
unose hranu bogatu vlaknima celuloze (obiĉno iz
povrća) moguća je i veća dnevna teţina stolice
koja je normalna i nije teĉna. Ukoliko je pored
uĉestalih dijareja prisutno i uporno povraćanje
dolazi do nastanka sindroma akutnog infektivnog
gastroenteritisa, koji je uzrokovan patogenim
mikroorganizmima i koji moţe dovesti do
Dragana Mitrović, ZC Knjaţevac, Vidovdanska 50, 19350 Knjaţevac, Tel.: 019-738-635, E-mail: [email protected]
84
UDC: 616.34-084.314.4-084 ; 615.451.1
Mitrović D. i sar.. Znaĉaj rehidratacije kod dijareje. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 84-90
dehidratacije i elektrolitnog disbalansa. Godišnja
incidence ovog obolenje u svetskim okvirima
iznosi oko bilion sluĉajeva, najĉešće u zemljama u
razvoju i kod dece mlaĊe od 5 godina [2]. Smrtni
ishod, koji je posledica dehidratacije se javlja kod
oko 5 miliona sluĉajeva.
Prema dostupnim statistiĉkim podacima, u
Srbiji je od akutnog infektivnog gastroenteritisa u
2008. godini obolelo 12.778 ljudi.
CILJ RADA
Cilj ovog rada je da prikaţe simptome i mere
blagovremene terapije kod osoba sa simptomom
dijareje kako ne bi došlo do dehidratacije i
poslediĉnog smanjenja minutnog volumena srca.
PRIKAZ SLUĈAJA
ishrani i prepisani su mu probiotici. Sledećeg dana
kada je pacijent došao na kontrolni pregled osećao
se bolje, arterijski krvni pritisak bio je 115/75
mmHg, imao je dve prolivaste stolice praćene
povraćanjem i hiperemiĉno ţdrelo. Zbog
navedenih tegoba prepisan mu je antibiotik iz
grupe cefalosporina, savetovano mu je da nastavi
sa probioticima, dat savet o ishrani i uput za
mikrobiološko ispitivanje stolice, kao i uput za
ispitivanje krvne slike. Nalaz koprokulture je bio
negativan (izolovana je fiziološka crevna flora), a
nalaz kompletne krvne slike u granicama normale.
Nakon sprovedene terapije pacijent je bio bez
tegoba
Pacijent P.V. starosti 18 godina se sa
simptomom dijareje javio na pregled u Sluţbu za
zdravstvenu zaštitu predškolske i školske dece sa
medicinom sporta i savetovalištem za mlade u
Knjaţevcu. Pacijent je imao više prolivastih stolica
koje su bile praćene muĉninom i bolovima u
stomaku, slabošću, malaksalošću i vrtoglavicom.
Izmerena telesna temperatura bila je 36,6 stepeni,
a arterijski krvni pritisak 95/60 mmHg. Posle
detaljnog pregleda u ambulanti, pacijentu je
propisano i dato 500ml fiziološkog rastvora sa
ampulom vitamina C, ampulom vitamina B6,
ampulom blokatora H2 receptora i antibiotikom
koju je primio u dnevnoj bolnici na odeljenju
Pedijatrije u Knjaţevcu. Pacijentu je dat savet o
DISKUSIJA
U knjaţevaĉkom Zdravstvenom centru
simptome dijareje i gastroenteritisa sa sumnjom na
infektivni uzrok tokom 2009. godine je imalo
dvadesetjedno dete predškolskog, i petoro dece
školskog uzrasta.
Etiopatogeneza
Dijareja moţe biti izazvana razliĉitim
etiološkim faktorima: infekcijom, lekovima,
psihološkim uzrocima, inflamacijom, a moţe biti i
postoperativna. Ovi razliĉiti uzroci izazivaju dijareju preko ĉetiri razliĉita mehanizma: povećanja
osmotskog pritiska, povećanja sekrecije, inflamacije i smanjenja vremena apsorpcije.
Osmotska dijareja nastaje kada se u crevima
zadrţavaju hidrosolubilni sastojci koji su neapsorbujući i tako za sebe vezuju vodu. Javlja se kod
intolerancije na šećer, ukljuĉujući intoleranciju na
laktozu koju izaziva deficit laktaze, kao i kod
upotrebe slabo apsorbujućih soli tj. laksansa i antacida (npr. Mg-sulfat, Na-fosfat). Unošenje većih
koliĉina heksitola (npr. sorbitol, manitol), koji se
koriste kao veštaĉki zaslaĊivaĉi izaziva osmotsku
85
UDC: 616.34-084.314.4-084 ; 615.451.1
Mitrović D. i sar.. Znaĉaj rehidratacije kod dijareje. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):84-90
dijareju kao rezultat njihove spore apsorpcije i
stimulacije brţeg motiliteta tankog creva (poznata
kao dijareja “dijetetske hrane” ili “ţvakaćih
guma”). Osmotsku dijareju moţe izazvati i unošenje nekih vrsta voća.
Sekretorna dijareja nastaje kada tanko i debelo
crevo sekretuje više elektrolita i vode nego što
moţe da se apsorbuje. Stimulatori sekrecije mogu
biti: bakterijski toksini (npr. kod kolere), enteropatogeni virusi, ţuĉne soli (npr. posle resekcije
ileuma), neapsorbovana mast iz hrane (steatoreja),
neki lekovi (npr. prostalgandini, kastor ulje) i
peptidni hormoni (npr. vazoaktivni intestinalni
peptid
koji
stvaraju
tumori
pankreasa).
Mikroskopski kolitis (kolageni ili limfocitni
kolitis) izaziva 5% sekretornih dijareja. Javlja se
deset puta ĉešće kod ţena i mnogo ĉešće kod
osoba ≥60 godina. Nauzeja, povraćanje, abdominalni bol, nadutost trbuha, kao i gubitak teţine
se mogu javiti, iako dijareja obiĉno nije praćena
drugim simptomima. Simptomi su ĉesto prolongirani. Loperamid se moţe koristiti za kontrolu
simptoma, a histološke promene se mogu povući
primenom prednizona ili sulfasalazina [3].
Eksudativna dijareja nastaje kod nekoliko
bolesti sluznice (npr. regionalni enteritis, ulcerativni kolitis, tuberkuloze, limfoma, maligniteta)
koje dovode do inflamacije sluznice, pojave
ulceracija ili tumefakcija. Rezultat ovih patoloških
zbivanja je pojava plazme, serumskih proteina,
krvi i sluzi u crevnom sadrţaju i znaĉajno povećanje koliĉine teĉnosti u stolici.
Zahvaćenost rektalne sluznice patološkim
procesom izaziva povećanje uĉestalosti stolica, jer
je promenjena rektalna sluznica osetljivija na
distenziju crevnog lumena.
Smanjenje vremena apsorpcije nastaje kada
crevni sadrţaj nije u kontaktu sa adekvatnom apsorptivnom površinom digestivnog trakta dovoljno
vremena, tako da isuviše vode ostaje u crevnom
sadrţaju. Faktori koji smanjuju vreme kontakta su
resekcija tankog ili debelog creva, resekcija
ţeluca, piloroplastika, vagotomija, hirurški baj-pas
intestinalnih segmenata i neki lekovi (antacidi i
laksansi koji sadrţe soli Mg, ili humoralni agensi
(npr. prostaglandini, serotonin) koji ubrzavaju
prolaz crevnog sadrţaja stimulacijom glatke
muskulature u zidu creva).
Malapsorpcija izaziva dijareju osmotskim i
sekretornim
mehanizmom.
Mehanizam
je
osmotski kada je hrana bogata neapsorbujućim
hidrosolubilnim sastojcima male molekulske
teţine. Lipidi nisu osmotski aktivni, ali masne
kiseline i ţuĉne soli se ponašaju kao stimulatori
sekrecije i izazivaju sekretornu dijareju. Kod
generalizovane malapsorpcije (npr. netropski spru)
malapsorpcija masti izaziva povećanje sekrecije u
kolonu, a malapsoprcija ugljenih hidrata izaziva
osmotsku dijareju.
Dijareja vezana za malapsorpciju moţe se
razviti kada je transport crevnog sadrţaja produţen
i dolazi do razmnoţavanja crevnih bakterija u
tankom crevu. Faktori koji povećavaju vreme
transporta crevnog sadrţaja i omogućavaju razvoj
bakterija su strikture segmenata creva, zatim
promene na crevima kod sklerodermije, kao i
postoperativne promene na crevima.
Paradoksalna dijareja nastaje oko stvrdnutih
radi fekalnih masa kod dece i mentalno
retardiranih osoba. Po trajanju moţe biti akutna
(traje manje od 14 dana) [4], perzistentna (traje
više od 14 dana) i hroniĉna (traje duţe od meseca
dana).
Komplikacije dijareje
Tokom dijareje moţe doći do gubitka teĉnosti
sa pojavom dehidratacije, elektrolitnog disbalansa,
ĉak i vaskularnog kolapsa [5]. Kolaps se moţe
naglo razviti kod dece ili starijih osoba, zatim kod
mentalno retardiranih ili onih sa vrlo teškom
dijarejom kakva je npr. kod kolere. Gubitak
bikarbonata moţe izazvati metaboliĉku acidozu.
86
UDC: 616.34-084.314.4-084 ; 615.451.1
Mitrović D. i sar.. Znaĉaj rehidratacije kod dijareje. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 84-90
Serumske koncentracije Na variraju zavisno od
sastava dijarealne teĉnosti koji je vezan za sastav
plazme. Hipokalemija se moţe javiti kod teške ili
hroniĉne dijareje ili ako se u stolici nalazi veća
koliĉina sluzi. Hipomagnezemija posle produţene
dijareje moţe uzrokovati pojavu tetanije.
kako bi se odredilo da li je dijareja osmotska ili
sekretorna.
Generalno posmatrano, kod bolesti tankog
creva stolice su voluminozne i vodenaste ili
masne. Kod bolesti kolona stolice su uĉestale,
nekada malog volumena sa mogućom pojavom
krvi, mukusa i abdominalnim bolovima. Kod
bolesti rektalne sluznice rektum je osetljiviji na
distenziju zida, pa su stolice ĉešće i manje
koliĉine.
Akutna dijareja koja je posledica poremećaja
varenja hrane ili akutne infekcije povlaĉi se
spontano. MeĊutim ako su prisutni simptomi
poremećaja opšteg stanja (groznica, abdominalni
bol) poţeljno je uraditi koprokulturu pre
zapoĉinjanja antibiotske terapije. Kod hroniĉne
dijareje koprokultura i mikroskopski pregled
stolice će pokazati da li je potrebna specifiĉna
terapija, a sigmoidoskopija i biopsija će ukazati na
inflamatorne uzroke. Kada se sumnja na
malapsorpciju treba meriti ekskreciju masti
stolicom, rendgenski pregled će ukazati na
strukturne bolesti tankog creva, a biopsija na
stanje sluznice. Ako se ovim metodama etiološki
ne razjasni stanje, potrebno je obuhvatiti i
funkcionalno ispitivanje pankreasa – odreĊivanje
pankreasnih enzima i pankreatografiju [5].
Postavljanje dijagnoze
Uzimanje anamnestiĉkih podataka treba da
obuhvati okolnosti pojave i poĉetka dijareje,
ukljuĉujući i informacije o nedavnim putovanjima,
unetoj hrani, poreklu vode za piće, kao i
korišćenim lekovima; potrebni su i podaci o
trajanju i teţini dijareje, postojanju abdominalnog
bola i povraćanja, pojavi krvi u stolici i/ili promeni
boje, uĉestalosti crevnih grĉeva i pokreta,
konzistenciji stolice, pojavi steatoreje (masna ili
uljana stolica sa neprijatnim mirisom), postojanje
promene telesne mase i apetita, kao i pojava laţnih
napona i poziva na stolicu [1].
U pregledu bolesnika je vaţno odrediti
laboratorijske vrednosti elektrolita. Kompletan
kliniĉki pregled je neophodan sa posebnim
osvrtom na pregled abdomena i rektalni tuše. Kod
bolesnika sa prolongiranom ili teškom dijarejom
potrebno je uraditi i rektoskopiju, a eventualno i
sigmoidoskopiju sa biopsijom rektalne sluznice
patohistološkog pregleda i utvrĊivanja kolitisa
(infektivnog, ulcerativnog ili kolagenog).
Mikro- i makroskopski pregled stolice moţe
biti koristan. Potrebno je odrediti konzistenciju i
zapreminu stolice, prisustvo krvi u stolici
(oĉigledno ili okultno), prisustvo sluzi, masti ili
gnoja. Mikroskopski pregled treba da obuhvati
ispitivanje prisustva leukocita (ukazuje na
ulceracije
ili
bakterijsku
infekciju),
neapsorbovanih masti, vlakna mesa, prisustvo
parazita (npr. amebijaza, Ċardijaza). Normalan pH
stolice je >6.0 i smanjen je zbog bakterijske
fermentacije neapsorbovanih ugljenih hidrata i
proteina u kolonu. Alkalizacija stolice moţe
nastati zbog upotrebe laksativa. Kod vrlo
voluminozne stolice mogu se meriti elektroliti
Terapija
Osnovi terapijski postupak je obezbeĊivanje
adekvatnih koliĉina teĉnosti bez obzira na uzrok
dijareje. Pre zapoĉinjanja leĉenja potrebno je
kliniĉki procentiti stepen dehidratacije, što će dalje
odrediti terapiju kojom će se poĉeti i odrţati
postignuto stanje rehidratacije [4,5].
Dijareja je simptom i kao takva zahteva
simptomatsko leĉenje, dok je u nekim sluĉajevima
neophodna i etiološka terapija. Vreme prolaska
crevnog sadrţaja se moţe povećati primenom
odreĊenih lekova kao što je difenoksilat 2.5 do 5
mg (tablete ili teĉnost) 3-4 puta dnevno, kodein
fosfat 15 do 30 mg 2-3 puta dnevno ili loperamid
hidrohlorid 2 do 4mg 3-4 puta dnevno.
87
UDC: 616.34-084.314.4-084 ; 615.451.1
Mitrović D. i sar.. Znaĉaj rehidratacije kod dijareje. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 84-90
Antiholinergici (npr. tinktura beladone,
atropin, propantelin) mogu da smanje peristaltiku.
Kaolin i pektin se mogu dati da bi smanjili
koliĉinu teĉnosti u stolici.
Kod teške akutne dijareje moţe doći do
razvoja dehidratacije pa je potrebna nadoknada
teĉnosti i elektrolita primenom infuzionih rastvora
soli natrijuma, kalijuma ili glukoze, osobito ako je
uz dijareju prisutno i povraćanje [6]. Ako dijareja
nije mnogo izraţena moguća je i oralna nadoknada
teĉnosti primenom rastvora glukoze i elektrolita.
Poţeljno je ordinirati sledeću terapiju:
1. Rehidratacija – deca sa dijarejom i povraćanjem
koja nemaju znake dehidratacije ne zahtevaju
rehidrataciju, ali njima je potrebno dati teĉnost
na naĉin koji se daje pacijentima sa izraţenom
dehidratacijom [2]. Oni treba oralnim putem da
unose teĉnost - supe, pirinaĉ, cerealije, vodu
kao i oralni rehidratacioni rastvor preporuĉen
od WHO koji se koristi širom sveta više od 20
godina [5]. Ovaj rastvor sadrţi izraţeno u
mmol/l: Na 90, K 20, Cl 80, bikarbonate 30 i
glukozu 111. Pravi se tako što se jednom litru
vode doda 3,5g NaCl, 2,5g NaHCO3, 1,5g KCl i
20g glukoze. Efikasan je kod pacijenata sa
akutnom dijarejom bez obzira na uzrok, godine
ili tip elektrolitnog disbalansa (hiponatremija,
hipernatremija
ili
izonatremija).
Posle
rehidratacije ovaj rastvor treba zameniti vodom
ili teĉnošću sa manjom koncentracijom Na. Ako
oralni rastvor za rehidrataciju nije dostupan
moţe se dati slatko-slani rastvor koji je sliĉnog
sastava i koji se pravi tako što se 1 litar vode
pomeša sa 15ml (1 supena kašika) šećera i 2ml
(jedna polovina kafene kašiĉice) soli [3]. Kod
dece koja ne mogu oralno da unose teĉnost daje
se infuzija Ringerovog rastvora. Na kraju
rehidratacionog perioda (posle oko 4h), ponovo
treba pogledati bolesnika. Ako i dalje postoje
znaci dehidratacije potrebno je sve ponoviti.
2. Terapija odrţavanja – kod bolesnika sa stalnim
dijarejama koliĉina koja se gubi treba da se
nadoknadi oralnom rehidratacijom u odnosu 1:1
[1,3]. Ako je nepoznat gubitak stolicom treba
dati 10ml/kg oralnog rastvora za rehidrataciju
za svaku dijarealnu stolicu. Uz sve navedeno
potreban je i dijetetski reţim – kod dece sa
dijarejom bez dehidratacije potrebna je dijeta
koja odgovara uzrastu. Deca sa dehidratacijom
treba da dobiju ovu dijetu ĉim se rehidratacija
uspostavi. Odojĉad treba da nastave dojenje [2].
Davanje antibiotika potrebno je kod specifiĉnih
indikacija. Antibiotici ne utiĉu na tok
salmoneloznog gastroenteritisa; kada se koriste
fekalna ekskrecija bakterije je prolongirana i
povećana je opasnost od stvaranja rezistentnih
sojeva. Ako se Salmonela naĊe u
ekstraintestinalnim lokalizacijama ili dospe u
krv, potrebno je ukljuĉiti ampicilin, ceftriakson
ili cefotaksim; intravenska primena hloramfenikola rezervisano je samo za sluĉajeve kada
je to lek izbora po antibiogramu naroĉito kod
odojĉadi mlaĊe od 6 meseci, zatim kod dece sa
imunosupresijom ukljuĉujući i one sa bolešću
srpastih ćelija. Yersinia gastroenteritis obiĉno
prolazi bez antibiotika. Vibrio cholerae gastroenteritis treba leĉiti tetraciklinima ili trimetoprim-sulfametoksazolom. Campylobacter jejuni enterokolitis je teţak i zahteva hospitalizaciju i primenu eritromicina. Trimetoprimsulfametoksazol se daje kod ampicilin-rezistentne šigeloze.
3. Higijensko-dijetetski reţim: ishrana pacijenta
bazirana je na barenom krompiru, šargarepi,
jogurtu, slanom i slatkom keksu, instant
supama, barenom pirinĉu, ĉaju od kamilice i
nane, bananama, ĉokoladi za kuvanje. Obiĉno
mleko se ne preporuĉuje, jer laktoza iz mleka
udruţena sa insuficijencijom sluzokoţe creva
moţe da pogorša kliniĉku sliku. Primena
probiotika je takoĊe bitna da bi se što pre
uspostavila normalna funkcija crevne sluzokoţe
[3]. Potrebno je povećati higijenske mere
obolelog i ĉlanova porodice. Pranje ruku i
dezinfekcija su znaĉajne protivepidemijske
mere u cilju spreĉavanja daljeg širenja bolesti.
88
UDC: 616.34-084.314.4-084 ; 615.451.1
Mitrović D. i sar.. Znaĉaj rehidratacije kod dijareje. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):84-90
ZAKLJUĈAK
2. Kligeman N. Text books of Pediatrics, 18th ed.
Philadelphia: WB Saunders, 2007.
3. Ristić I. Praktikum urgentne medicine,Treće
izdanje. Beograd: Obeleţja, 2007.
4. Lapčević M, Ţigić D, Ivanković D. Hitna stanja
u radu porodičnog lekara, Drugo izmenjeno i
dopunjeno izdanje, Srpsko lekarsko društvo,
Sekcija Opšte medicine, Beograd, 2003.
5. Goldman L and Schafer A, eds. Cecil Medicine.
23rd ed. Philadelphia, Pa: Saunders Elsevier;
2007.
6. Newton R. H. C, Khare K. R. Urgentna
medicina, brzi pregled, Book/Marso, Beograd i
Besjeda, Banja Luka, 2007.
Potrebno je što ranije postavi dijagnoza i
primeni rehidratacija kao jednu od prvih
terapijskih mera kod pacijenata sa simptomima
dijareje. Kod dehidrirane osobe moţe doći do
kolapsa, poslediĉnog samopovreĊivanja usled
pada, do znaĉajnog oštećenja tkiva, elektrolitnog
dizbalansa, insuficijencije cirkulatornog sistema i
poremećaja na nivou CNS-a. MeĊutim, neophodno
je leĉenje i osnovne bolesti koja je uzrokovala
dijareju.
LITERATURA
1 Ristić I. Urgentna medicina, Treće izdanje,
Beograd: Obeleţja, 2008.
Rad pimljen: 01.12.2011.
Prihvaćen: 09.10.2012.
89
UDC: 616.34-084.314.4-084 ; 615.451.1
Mitrović D. i sar.. Znaĉaj rehidratacije kod dijareje. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):84-90
-
case report -
SIGNIFICANCE OF REHYDRATION AS A THERAPEUTIC MEASURE IN THE
TREATMENT OF DIARRHEA
Mitrović Dragana¹, Ignjatović Jasmina¹, ĐorĎević Jovica¹, Zdravković Rajko², Ţivulović Aneta³, Miletić
Emilio³
¹Healthcare Center Knjaţevac, Institution for Healthcare of Preschool and School Children with Sports
Medicine and Counseling for Youth, Knjaţevac, Serbia
²Emergency Medicine Service, Bar, Montenegro
³Heathcare Center Knjaţevac, Emergency Medicine Service, Serbia
Abstract
Introduction: Diarrhea is a disorder characterized by increased frequency of bowel movements and
increased fluid content or volume of intestinal content. It can be caused by different etiological factors:
infection, medication, psychological causes, inflammation, and may also occur postoperatively.
Objective: The aim of the paper is to present the symptoms and measures of timely treatment in patients with
symptoms of diarrhea in order to avoid dehydration and subsequent reduction in the minute volume of the
heart.
Case report: The article presents an 8-year-old patient who presented with diarrhea symptoms at the
Healthcare Center Knjaţevac. The patient had several loose stool discharges accompanied by abdominal
pain, nausea, weakness and malaise. The patient‟s body temperature was 36.6º C. Arterial pressure
95/60.After a detailed examination at the outpatients‟ unit, the patient was treated with infused 500 ml of
0.9% saline solution, with ampoules of vitamin C, vitamin B6, H2 receptor blockers and antibiotics, all
administered at the Department of Pediatrics of Knjaţevac Daily Hospital. The patient was prescribed a diet
and probiotics. The next day on a check up the patient‟s blood pressure was 115/75, with two loose stool
discharges accompanied by vomiting and hyperemic pharyngeal mucosa. Therefore, the patient was
prescribed cephalosporin antibiotics, probiotics, and adequate diet, and was referred for microbiological stool
and blood testing. Culture of the feces was negative (based on isolated intestinal physiological bacteria).
Blood count finding was within normal limits. On the next check up after completed treatment the patient
was problem-free.
Conclusion: The paper points out a timely implementation of rehydration as one of the first therapeutic
measures in the treatment of diarrhea symptoms. However, it is also significant to treat the underlying disease
that causes diarrhea.
Key words: diarrhea, stool, etiological factors
90
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):91-107
-
istorija medicine –
RAZVOJ ZDRAVSTVENE DELATNOSTI U KRALJEVINI SRBIJI OD 1878. DO
1918. GODINE
Zoran Durlević
Gradski zavod za javno zdravlje, Beograd, Srbija
SAŢETAK
Bilo je potrebno nekoliko decenija relativnog mira od 1830. godine do poĉetka Prvog svetskog rata da srpski
narod, nakon viševekovnog ropstva pod surovim i primitivnim okupatorom, postigne zaista impresivne
rezultate u pogledu svog duhovnog i društvenog razvoja. U oblasti zdravstvene zaštite stanovništva srpski
narod je uspeo da uhvati puni korak sa najnaprednijim evropskim drţavama već na kraju XIX veka. Sa
aspekta Sluţbe hitne medicinske pomoći prvi koraci ka njenom osnivanju uĉinjeni su daleke 1871. godine u
skladu sa zakonim i podzakonskim aktima. Sanitetskim reformama iz 1879–1881. godine utemeljene su
osnove moderne Sluţbe hitne medicinske pomoći u Beogradu i Kraljevini Srbiji, u skladu s osnovnim
naĉelima koja i danas karakterišu ovu Sluţbu. Tako grandiozni rezultati razvoja zdravstvene delatnosti u
jednoj maloj, relativno siromašnoj kraljevini moraju biti nauk sadašnjim i budućim generacijama. Sve je to
postignuto zahvaljujući valjanoj zakonskoj regulativi i nezavisnom zdravstvenom fondu koji, kada se
dosledno i racionalno primene, ĉak i u uslovima siromaštva i ekonomske nerazvijenosti garantuju epohalne
rezultate.
Kljuĉne reĉi: razvoj, zdravstvena delatnost, Kraljevina Srbija
SANITETSKE REFORME OD 1879 DO 1881. GODINE
Izuzetno sloţene demografske i epidemiološke
prilike u Kraljevini Srbiji na kraju XIX stoleća
zahtevale su i potrebu za novom zdravstvenom
politikom. Znaĉaj zdravstvene delatnosti za
napredak i blagostanje naroda već odavno je
shvaćen, ali ne i prihvaćen u svim slojevima
društva. O tome svedoĉi i debata izreĉena na
zasedanju Narodne skupštine kada se vodila
rasprava u vezi sa donošenjem zakona o ĉuvanju
zdravlja u narodu i zakona o narodnom
sanitetskom fondu. Velike zasluge za prihvatanje
nove zdravstvene politike i usvajanje ovih zakona
imao je dr Vladan ĐorĊević, naĉelnik Sanitetskog
odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Njegova
briljantna beseda pri obrazloţenju predloga zakona
u celini je objavljena u najuglednijem medicinskom ĉasopisu toga doba „Wiener Medizinische
Wochenschrift“ 1878. godine, kao znaĉajan zdravstveni dokument. Beleţimo deo izlaganja dr
Vladana ĐorĊevića: „Uzimajući prvi put reĉ u
sredini uzvišenog narodnog predstavništva, molim
vas odliĉna i poštovana gospodo, da mi ne
zamerite što u tako srĉanom trenutku mojega
ţivota ne mogu odoleti srcu, a da ne dam izraza
jednom svetlom osećanju stavljajući deţavne
zakone koji stvaraju temelje za napredak i
blagostanje celog naroda, a pomišljajući na njih
takav ĉovek, ako je ikada osetio sveti oganj ĉistoga
rodoljublja i ljubavi k narodu, morao je poţudeti
kao za vrhuncem svojega ĉastoljublja, da i on bude
uĉesnik tako teškog i uzvišenog rada, da i on uloţi
Zoran Durlević. Gradski zavod za javno zdravlje, ul. Bulevar despota Stefana 54a, 11000 Beograd, Srbija, Tel. +381 11 2078 600. E-mail:
[email protected]
91
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
svoje male snage, onde, gde se radi o opštem
dobru... Plemenita gospodo! Jedan od najveĉih
ljudi ameriĉkog kontinenta Franklin, izrekao je sa
ĉetiri reĉi svu ogromnu vaţnost predmeta o kome
imamo da se savetujemo. Evo te izreke: „Public
Health is Public Wealth“, što će reći – narodno
stanje je narodno blagostanje. Kada bi
zakonodavstva svih drţava na svetu, htela da
poklone pitanjima od kojih zavisi i ţivot i zdravlje,
samo deseti deo paţnje i vremena što su ih do sada
poklanjali i njenoj jedinoj grani ljudskog interesa,
na primer pravnim odnošajima drţavljana, onda bi
se moglo pouzdano reći da bi devet desetina sviju
zaraznih bolesti nestalo sa sveta. Predlog zakona o
oĉuvanju narodnog zdravlja, ako od njega
naĉinimo zakon, postaće za nekoliko godina
pouzdan temelj na kome će se moći podići jedro i
snaţno narodno zdravlje.“
Iako je skupštinska većina predlagala odlaganje
predloga ovog zakona „do boljih vremena“, posle
govora dr Vladana ĐorĊevića (slika 1.), vladinog
poverenika, predlog je nakon ĉetvorodnevne
diskusije prihvaćen sa 109 glasova za, 32 protiv i 9
uzdrţanih.
Usvajanjem ovog zakona Kraljevina Srbija je
meĊu prvim drţavama Evrope regulisala
zdravstvenu zaštitu samo ĉetiri godine kasnije
nakon usvajanja prvog zakona o zdravstvenoj
zaštiti Engleske 1875. godine. Pored toga, donet je
i Zakon o ureĊenju sanitetske struke, kojim se
reguliše organizacija zdravstvene zaštite u
srezovima i opštinama, utvĊuju njihovi zadaci i
odgovornost. Ovim zakonom je osnovan Glavni
sanitetski savet, a doneti su i zakoni o bolnicama i
apotekama, pa je na kraju najboljom
organizacijom zdravstvene zaštite.
Nova zdravstvena politika u Srbiji utvrĊena
novim zakonom omogućila je brz i svestran razvoj
zdravstvene delatnosti. Prema odredbama Zakona
o ĉuvanju narodnog zdravlja svaka opština sa
preko 10.000 stanovnika treba da angaţuje jednog
lekara, a na svakih 5000 jednu babicu. Za narednih
deset godina potrebno je da svaki srez dobije svoju
bolnicu. Zakon o narodnom sanitetskom fondu,
prvi nezavisni fond za zdravstvenu delatnost u
Evropi obezbeĊuje 7.500.000 dinara za razvoj
zdravstvene delatnosti.
Odmah se pristupilo osnivanju i izgradnji novih
zdravstvenih ustanova, pa su u periodu 1879 –
1886. godine po propisima izgraĊene bolnice u
Valjevu, Prokuplju, Nišu, Vranju i Pirotu. Nakon
zastoja od skoro dvadeset godina usledila je
intenzivna izgradnja bolnica u Srbiji: u Ćupriji,
Topoli, Jagodini, Loznici, Ljuboviji, Ivanjici,
Brusu, Kuršumliji, Leskovcu, Raškoj i Svrljigu. U
Zajeĉaru, Pirotu, Uţicu, Ĉaĉku i Nišu osnovane su
veće, oblasne bolnice. Otvoren je i veći broj
apoteka u Srbiji u skladu sa zakonom o
apotekama. Godine 1892. u okviru Opšte drţavne
bolnice na prostoru izmeĊu Deligradske i
Višegradske ulice, izgraĊeno je i otvoreno više
odeljenja, a iste godine otvoren je i Pasterov
zavod, prva zdravstvena ustanova te vrste na
Balkanu.
Slika 1. Doktor Vladan ĐorĊević
92
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
KRETANJE BROJA STANOVNIKA U BEOGRADU I KRALJEVINI SRBIJI (tabela 1.)
Tabela 1. Broj stanovnika u Beogradu i Kraljevini Srbiji
RAZVOJ BEOGRADA U KRALJEVINI SRBIJI
Krajem XIX i poĉetkom XX veka ĉine se
nagli skokovi u procesu urbanizacije Beograda,
ĉime se briše primitivizam starog urbanistiĉkog i
arhitektonskog nasleĊa. Još je kneţevim ukazom iz
1869. godine pokrenuta inicijativa da se otpoĉne
sa regulacionim planom Beograda, ĉime je
otpoĉela izgradnja novog centra grada od
Kalemegdana prema Terazijama (slika 2.) i
Kragujevaĉkom drumu, ali i prema obalama Save i
Dunava. Srpsko-turski ratovi su donekle usporili
ove radove, ali su oni intenzivno nastavljeni posle
Berlinskog kongresa 1878. godine kada je Srbiji
priznat pun suverenitet, što joj je omogućilo
ukljuĉivanje u meĊunarodne privredne i
finansijske tokove. Beograd postaje sedište
diplomatskih predstavnika više evropskih zemalja,
u prvom redu ondašnjih velikih sila, što je bilo od
posebnog politiĉkog i ekonomskog znaĉaja.
Privredna bogatstva Srbije bila su privlaĉna za
predstavnike krupnog evropskog kapitala. Tako su
stvoreni povoljni uslovi za intenzivan privredni i
kulturni razvoj Beograda, što su ondašnje vlasti na
pravi naĉin iskoristile.
U periodu od 1878. do 1893. godine izgraĊeno
je preko dvadeset industrijskih preduzeća, mahom
prehrambene i tekstilne industrije. Prve pruge
normalnog koloseka izgraĊene su 1884. godine
prema Ristovcu i Pirotu, a Beograd je, preko
ţelezniĉkog mosta na Savi povezan sa evropskim
ţeleznicama. Do kraja XIX veka izgraĊeno je
preko 600 km pruga normalnog koloseka.
Osnivanjem Srpskog brodarskog društva 1893.
godine uz srpsku ţeleznicu, omogućen je
intenzivan razvoj trgovine, zanatstva i narodne
radinosti.
Slika 2. Terazije poĉetkom XX veka
Rekonstruišu se stare i izgraĊuju nove ulice u
centralnoj gradskoj zoni, a grade se i putevi prema
unutrašnjosti. Godine 1882. uvodi se telefonski
saobraćaj, uz izgradnju većeg broja poštanskih sta-
nica. Godine 1893. poĉinje izgradnja beogradskog
vodovoda i kanalizacije. Izgradnjom elektriĉne
centrale na Dunavu 1893. godine, Beograd dobija
93
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
elektriĉnu energiju i elektriĉnu gradsku rasvetu
samo jedanaest godina od kada je Edison pronašao
elektriĉnu sijalicu. Srpska knjiţevna zadruga osnovana je 1882. godine. Tri tramvajske linije
otvorene su 1892. prvo sa konjskom zapregom, a
posle na elektriĉni pogon, a 1894. godine otvorena
je tramvajska linija prema Topĉideru, omiljenom
izletištu BeograĊana toga doba. Intenzivan
privredni razvoj Beograda povoljno je uticao na
njegov kulturni i društveni napredak. IzgraĊen je
veći broj škola osnovnog i srednjeg obrazovanja, a
Srpsko uĉeno društvo prerasta 1886. godine u
Srpsku kraljevsku akademiju. Velika škola prerasta u Univerzitet 1905. godine. Pored brojnih dnevnih i periodiĉnih listova 1904. godine osniva se
Novinsko-izdavaĉko preduzeće „Politika“.
Do poĉetka Prvog svetskog rata Beograd
postaje snaţan privredni, kulturni, obrazovni i
saobraćajni centar Srbije i znaĉajna metropola u
ovom delu Evrope, ĉime su obezbeĊene osnove za
dalji svestran i prosperitetan razvoj Beograda i
Srbije u celini.
UTEMELJENJE HITNE MEDICINSKE POMOĆI NA SAVREMENIM NAĈELIMA
Usvajanjem Zakona o narodnom sanitetskom
fondu 1879. godine uĉinjen je presudan korak na
unapreĊenju zdravstvene delatnosti u Srbiji i
omogućen njen svestran razvoj. Tridesetog marta
1881. godine usvojen je i Zakon o ureĊenju
sanitetske struke i o ĉuvanju narodnog zdravlja,
ĉime su udareni temelji moderne zdravstvene
zaštite stanovništva u Srbiji, a posebno u domenu
organizovanog pruţanja hitne medicinske pomoći
ili, kako se tada zvala, „brza pomoć i spasavanje“.
Iako su prvi koraci u tom smislu uĉinjeni
poĉetkom sedamdesetih godina, novim zakonom
su u potpunosti regulisane i precizno definisane
nadleţnosti, obaveze i odgovornost svih subjekata
koji uĉestvuju u organizovanju i razvoju
zdravstvene zaštite u oblasti pruţanja hitne
medicinske pomoći „ljudima koji se nalaze u
opasnosti ţivota, koja se nije mogla predvideti,
nego je iznenada i preko nastupila, dakle, kada se
porodilja muši da rodi, mehaniĉke rane i
krvoliptanje...“.
Citiramo delove Zakona koji je od suštinskog
znaĉaja za utemeljenje Hitne medicinske pomoći u
Beogradu, a koji je, kako rekosmo, usvojen 30.
mart 1881. u Narodnoj skupštini Kneţevine Srbije
(slika 3.).
Slika 3. Zakon o ureĊenju sanitetske struke i o
ĉuvanju narodnog zdravlja
94
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):91-107
OSNIVANJE OPŠTE AMBULATORIJE 1880. GODINE
Oĉigledno je da je celokupan rad ambulatorije
zasnovan na samofinansi-ranju,na principima
deoniĉarskog društva i sa odreĊenim profitom.
Celokupan rad Opšte ambulatorije bio je pod
stalnim nadzorom Ministrastva unutršnjih dela“.
Dr Draga Ljoĉić (Šabac, 28. februar 1855 –
Beograd, 5. novembar 1926) је bila prva ţena lekar u Srbiji (slika 4.). Medicinu je studirala u Cirihu, kao jedna od retkih ţena studenata medicine u
to vreme. Kad je poĉeo Prvi srpsko-turski rat,
Draga Ljoĉić napušta studijr i dolazi u Srbiju da bi
radila kao medicinska sestra. Po završetku Drugog
srpsko-turskog rata, ona u Cirihu završava studije
medicine 1879. godine. Vraća se u Srbiju gde se
bavi privatnom praksom.
Ekspanzivan razvoj Beograda krajem XIX i
poĉetkom XX veka praćen je i ubrzanim razvojem
zdravstvene sluţbe i zdravstvenih ustanova. U
tome su aktivno uĉestvovali, pored drţave i
nadleţnih organa brojne asocijacije graĊana, pre
svaga iz redova lekarskog staleţa, u prvom redu
Srpsko lekarsko društvo, ali i mnogi pojedincidobrotvori. Decembra meseca 1879. godine deset
beogradskih lekara je pokrenulo inicijativu radi
osnivanja prve javne ambulante u Beogradu koju
su nazvali Opšta ambulatorija. Zahtev beogradskih
lekara podrţalo je Ministarstvo unutrašnjih dela,
pa je Ambulatorija otvorena 10. Mart 1880. Tako
je Beograd, pored već postojećeg Fizikata varoši
beogradske i Opštinskog saniteta dobio treću
gradsku vanbolniĉku zdravstvenu ustanovu, koja
je znaĉajno unapredila celokupnu zdravstvenu
zaštitu BeograĊana.
Osnovni ciljevi Opšte ambulatorije bili su
pruţanja zdravstvenih usluga iz razliĉitih oblasti
medicine, ukljuĉujući i konzilijarne preglede. Sve
zdravstvene usluge pruţane su iskljuĉivo u
prostorijama Ambulatorije, ĉije je radno vreme
iznosilo dva sata po podne, a po potrebi i više
svakog dana. O tome svedoĉe i Pravila Opšte
ambulatorije, koja su javno objavljena u „Srpskim
novinama“ 6. marta 1880. Pravilo sadrţi dvadeset
tri ĉlana od kojih se najveći broj odnosi na
administrativnu proceduru, a samo nekoliko
ĉlanova ragulišu osnovnu delatnost Ambulatorije:
„Svaki siromašni bolesnik dobijaće lekarski savet i
nastavljenje besplatno; svi ostali bolesnici plaćaće
po jedan dinar odmah na kasi; ako koji bolesnik
pored dva, već ordinrajuća lekara zatraţi još koga
u konzilijum, duţan će biti da svakog lekara,
razumevejući tu i oba ordinirajuća, plati po tri
dinara za konzilijum.
Za operacije i aplikacije lekova u samoj
Ambulatoriji plaćaće se po naroĉitoj taksi (slika
4.), koja će biti izloţena u Ambulatoriji i
potvrĊena ministrom Unutrašnjih dela. Od prihoda
Ambulatorije nabavljaće se potrebni instrumenti,
zavoji, pribor, lekovi itd; što pretekne od prihoda
raspolagaće društvo po zajedniĉkom dogovoru.
Slika 4. Doktor Draga Ljoĉić
Originalni dokument, pod nazivom Taksa za
aplikacije lekova i operacije (slika 5.) u Opštoj
ambulatoriji, pruţa detaljne podatke o vrsti
zdravstvenih usluga koje se u njoj pruţaju:
„sipanje kap u oko (atropin i dr.); tuširanje lapisom
ili drugim sredstvima; onkotomija mala i velika;
nameštanje luksacija i fraktura gornjih i donjih
ekstremiteta sa udlagama; gipsani zavoj prost i sa
prozorima; kateteriziranje; injekcija subkutana,
punkcija sa i bez injekcija; manje ginekološke
manipulacije; elektriziranje; Friksov zavoj; manje
ekstirpacije (ateromi, limfomi i drugo); tamponada
nosne šupljine sa Benakovom cevi; operacije
fimoze i parafimoze...“. Reĉ je o razliĉitim
zdravstvenim uslugama iz razliĉitih oblasti medici-
95
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
ne od oftalmologije, urologije, ginekologije, do
manjih hirurških intervencija.
Slika 5. Taksa za aplikacije lekova i operacije
DOKTOR LAZA PAĈU I ŠKOLA ZA SAMARIĆANE
Koristan doprinos unapreĊenju Brze pomoći i
spasavanja dao je dr Laza Paĉu (slika 6.), ugledni
lekar i politiĉar svoga doba. Shvativši veliki znaĉaj
brze pomoći i spasavanja u svim sluĉajevima
naprasne opasnosti po ţivot i teških povreda,
osnovao je 1881. godine Školu za Samarićane sa
osnovnim ciljem da poduĉi širi sloj graĊana
razliĉitog stepena obrazovanja, kako treba pruţiti
prvu pomoć na licumesta do dolaska lekara.
Prevodi i štampa u velikom tiraţu, dţepnu
knjigu, kako sam kaţe, pod naslovom Prva pomoć
u naprasnoj opasnosti po ţivot (slika 7.). Autor
ovog priruĉnika bio je slavni hirurg i profesor
Kilskog univerziteta dr Fridrih Esmark.
Ove aktivnisti dr Paĉua bile su u skladu sa
novim sanitetskim zakonom, koji stavlja u duţnost
okruţnim fizikusima da obuĉavaju narod šta treba
da ĉine u iznenadnim opasnostima po ţivot, dok
lekarska pomoć ne stigne. Uz priruĉnik,
obezbeĊen je veći broj fotografija i crteţa velikog
formata i razliĉiti modeli kao sredstva oĉigledne
nastave, kako bi predavanja bila što jasnija i
dostupnija potencijalnim slušaocima.
Ove aktivnisti dr Paĉua bile su u skladu sa novim
sanitetskim zakonom, koji stavlja u duţnost
okruţnim fizikusima da obuĉavaju narod šta treba
da ĉine u iznenadnim opasnostima po ţivot, dok
lekarska pomoć ne stigne. Uz priruĉnik,
obezbeĊen je veći broj fotografija i crteţa velikog
formata i razliĉiti modeli kao sredstva oĉigledne
nastave, kako bi predavanja bila što jasnija i
dostupnija potencijalnim slušaocima.
Slika 6. Doktor Laza Paĉu
96
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
Bogoslovije, moraju pre izlaska iz istih zavoda
svršiti ovakvu školu“.
Priruĉnik sadrţi pet poglavlja. Svako
poglavlje je posvećeno posebnoj grani medicine:
anatomiji, traumatologiji, hirurgiji i toksikologiji,
a peto poglavlje je posvećeno utopljenju,
ugušenju, veštaĉkom disanju i reanimaciji. Nije
izostalo ni uputstvo o prenosu nepokretnih
bolesnika pomoću razliĉitih sredstava i postupaka.
Posle svakog predavanja bile su obavezne
sledeće veţbe: „Upotreba trougla marame;
upotreba
povezaka
zavojnih;
metanje
i
uĉvršćivanje šina pri slomljenim kostima;
zaustavljanje krvoliptanja prstom, ĉepkom,
elastiĉnom poveskom; veštaĉko disanje za
povratak u ţivot obamrlih – po Silvesteru; prenos
postradalih“.
Prevodom ovog priruĉnika, otvaranjem Škole
za Samarićane i aktivnim uĉešćem pri kreiranju
sanitetskih reformi, dr Paĉu je dao znaĉajan
doprinos unapreĊenju hitne medicinske pomoći i
zdravstvene delatnosti na ovim našim prostorima.
Ostaće zapamćen kao sjajan primer lekara
entuzijaste, koji je pokazao kako se najveća
dostignuća naprednih evropskih nacija mogu
uspešno primeniti u korist sopstvenog naroda.
Slika 7. Faksimil naslovne strane knjige Prva
pomoć u naprasnoj opasnosti po ţivot (prevod dr
Laza Paĉu)
Priruĉnik je bio obavezno gradivo za većinu
srednjih škola u Nemaĉkoj, Austrougarskoj
monarhiji i drugim evropskim zemljama. U SAD
pojedini drţavni sluţbenici na ţeleznici na primer,
bili su u obavezi da polaţu struĉni ispit iz prve
pomoći i spasavanja. Zato dr Paĉu u predgovoru za
priruĉnik predlaţe: „Da bi od velike koristi bilo
kad bi se zavelo, da Ċaci uĉiteljske škole i Ċaci
UPUTSTVO ZA BABICE
mokraćnog mehura, podvezivanje i odsecanje
pupĉane vrpce, pranje i previjanje rana. Kada je
ţivot ploda i porodilje u opasnosti gde lekara
nema, babica mora po svom znanju ukazati i druge
vrste pomoći: prekinuće vodenjaka, reponiranje
pupĉane vrpce, ruĉice, noţice, odlubiće i izvaditi
posteljicu...“.
Opremanje babica bilo je usklaĊeno sa
njihovim radnim obavezama, pa je svaka babica
morala imati irigator (stakleni ili metalni), dva
ţenska katetera, makaze, jodoform gaze, 100g
karbolne kiseline i 50g lizola, karbolnog vazelina
oko 100g, 250g Hofmanovog balsama, komad
karbolnog sapuna ili teglu crnog sapuna, ĉist
ubrus, katlu od belog platna, termometar, sisaljku
za bradavice, ĉetkicu za ĉišćenje noktiju... i,
naravno, jednu torbu u kojoj se pregledno moţe
smestiti sve navedeno.
U skladu sa novim sanitetskim zakonom
ministar Unutrašnjih dela je propisao Uputstva za
babice kojih se one moraju strogo pridrţavati:
„Svaka babica je duţna na poziv bolesnice i
porodilje pritrĉati u pomoć, po svome znanju. Ako
se rodi dete doneseno (na vreme roĊeno), ali je
prividno mrtvo, babica je duţna zahtevati da se
najbliţi lekar pozove, a sama do njegovog dolaska
ima da preduzme umetno disanje i sva druga
sredstva oţivljavanja. Babica mora pregledati
svaku ţenskinju koja joj se prijavi zbog bolova ili
kakvog otoka u trbuhu da vidi da nije trudna, a ako
jeste, duţna je izvestiti i najtoplije preporuĉiti da
se zaĉedak (plod) ĉuva, ako ne misli da bude ubica
ako se usudi da ga na bilo koji naĉin upropasti.
Babici su dozvoljene ove manipulacije: klistiranje,
ispiranje i tamponada vagine, kateteriziranje
97
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
Slede detaljna uputsva o naĉinu dezinfekcije
karbolnom kiselinom i karbolom, ali i drugim
sredstvima, o voĊenju poroĊaja od pucanja
vodenjaka, do izbacivanje posteljice,
o
zbrinjavanju novoroĊenĉeta... „Ĉim babica primeti
kod porodilje ubrzano bilo (puls), uvećanu toplotu
tela (preko 38°C), buncanje, ĉas jezu, ĉas vrućinu,
osetljivost u malom trbuhu i drugo, mora odmah
nastojati da se lekar pozove.
Babica se ni pod kakvim izgovorom ne sme
upuštati u leĉenje bez lekara“. „Da bi se u svako
doba našla, babica u svom stanu mora imati i
firmu sa imenom i prezimenom i obavezno
naznakom diplomirana babica. Da bi se noću lakše
našla, opština je duţna da na njenom stanu
instalira fenjer, koji će sama babica paliti i gasiti.
Babica treba da je poštenog vladanja, da je u radu
priljeţna i revnosna, da joj je odelo pristojno,
skromno, ĉisto i uredno... Nokti na rukama moraju
joj uvek biti kratki i okruglo odseĉeni. Za
pogrešno uĉinjeno i zbog nepridrţavanja ovog
uputstva, kazniće se po paragrafu 382 kriviĉnog
zakona sa 250–1500 dinara, ili zatvorom do tri
meseca, a u ponovnom sluĉaju do tri godine.“
ORGANIZOVANO PRUŢANJE HITNE MEDICINSKE POMOĆI U BEOGRADU KRAJEM XIX I
POĈETKOM XX VEKA
Ubrzani tempo urbanizacije Beograda krajem
XIX veka nije praćen adekvatnim razvojem hitne
medicinske pomoći, zbog ĉega su nastali brojni
problemi u njenom funkcionisanju. Najveći
problem je bio u nedovoljnom broju opštinskih
lekara, jer su se lekari nerado opredeljivali za rad u
opštinskoj sluţbi, zbog znatno povoljnijih uslova
rada u drţavnoj sluţbi i privatnoj lekarskoj praksi.
Postojeći broj opštinskih lekara (slika 8.) jedva da
je zadovoljavao rad Opštinske lekarske sluţbe u
toku dana, pa je u toku noći ĉesto bilo vrlo teško
doći do brze lekarske pomoći. Zato je Srpsko
lekarsko društvo na vanrednoj sednici od 10. juna
1892. razmatralo pitanje o noćnom deţurstvu
lekara radi ukazivanja lekarske pomoći
bolesnicima i u sluĉaju telesne povrede. Tom
prilikom je posebno naglašeno kako je noćno
deţurstvo skopĉano sa velikim telesnim naporima
ţeleti je da broj lekara koji oće noću da deţuraju
bude što veći, kako bi deţuranje padalo u sve
većem razmaku vremena. Ni ovaj apel Srpskog
lekarskog društva, ni mnoge druge inicijative nisu
znaĉajnije doprinele sreĊivanju noćnog deţurstva
pri pruţanju brze lekarske pomoći u hitnim
sluĉajevima.
Slika 8. Doktor Demosten Nikolajević
Nije teško zakljuĉiti da su se dobrovoljna
društva za javno spasavanje mogla organizovati
samo u velikim evropskim gradovima koji su bili
univerzitetski centri sa medicinskim fakultetima,
bogatim graĊanskim staleţom i finansijski jakom
opštinskom upravom. Beĉka opština je društvu za
spasavanje stavila na raspolaganje velelepno
zdanje u centru Beĉa, a bogato graĊanstvo je
pruţalo izdašnu novĉanu pomoć za vozila,
medicinsku opremu i sve druge potrebe društva
(tabela 2.).
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
98
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
Tabela 2. Liĉna oprema lekara
deţuranju samo 17 lekara. Ovom opadanju
lekarskih snaga uzrok je jedini, što prestoniĉna
opština nema još zasebnog, zgodnog i za deţuranje
naroĉito opremljenog prostora, već se lekari zaista
muĉe na kratkom divanu u Opštinskom
sanitetskom odeljenju. Taj divan preko dana sluţi
za pregled najraznovrsnijih ambulantnih posetilaca, a noću treba da je mirno odmaralište
umornog lekara. Još jednu nepotpunost imamo da
napomenemo. To je nemanje ruĉne torbe sa svim
lekovima i potrebnim stvarima za prvu pomoć.
TakoĊe nema nosila za prenos povreĊenih lica
kojima škodi truckanje kola na ma kakvim
federima“.
Konaĉno su neke aktivnosti dr Kujundţića,
ipak, urodile plodom jer se, donekle, rešio problem
deţurstva lekara u noćnoj smeni, za potrebe
graĊanstva, naroĉito izmeĊu 20 ĉasova uveĉe i 6
ĉasova izjutra.
Drugi ozbiljan problem ove sluţbe ispoljen je u
nedovoljnom
broju
adekvatnih
zapreţnih
sanitetskih vozila, ĉija je nabavka i odrţavanje bila
u nadleţnosti opštinskih vlasti, koje nisu imale
dovoljno novca da zadovolje sve veće potrebe.
Standardna samitetska vozila tipa „mundy“,
nabavljana su iz inostranstva, a i zaprege (konji) su
bile relativno skupe, jer su nabavljane prema
posebnim kriterijumima: „Konji su morali biti
zdravi i pravilno razvijeni, visine iznad 153 cm,
dobro razvijenih prsa i plećki, pravilno postrojenih
nogu, pravilnih i ĉvrstih kopita. Uopšte da se
pravilno i slobodno kreću kako u koraku tako i u
kasu“. („Beogradske opštinske novine“ iz 1906.
godine).
Bilo je skupo i odrţavanje zaprega (ishrana,
smeštaj, osoblje), pa su Vozila bila obezbeĊena
samo za potrebe Brze lekarske pomoći i prevoz
zaraznih bolesnika. Krajem prve decenije XX veka
vozni park sluţila za pruţanje brze lekarske
pomoći i prevoz teško obolelih i povreĊenih. Za
brzu pomoć i kućne posete lekara na raspolaganju
je bio jedan fijaker, koji je korišćen i za prevoz
sedećih bolesnika. Za prevoz zaraznih bolesnika
najĉešće je korišćeno zapreţno vozilo –
štajervagen, a neretko i obiĉno zapreţno vozilo –
taljige.
Beograd toga doba nije raspolagao ni
kadrovskim ni materijalnim potencijalima da bi
podrţao osnivanje društva za javno spasavanje po
ugledu na druge evropske gradove. Doduše, sliĉno
društvo osnovano je u Beogradu 1886. godine,
koje je ubrzo prestalo sa radom zbog nesavladivih
kadrovskih i materijalnih problema. Svestan ovih
ĉinjenica dr Kujundţić piše: „Sastavljanje
dobrovoljnog društva za javno spasavanje u nas
još je u nemogućnosti, bez dovoljnog broja
lekarskog podmlatka, bez oduševljenih Ċaka
medicinara. Beograd će dobiti samo ono što sada
moţe imati, a to je da se uredi noćno deţurstvo
beogradskih lekara koje će s jedne strane spasiti
lekare mnogih i ĉestih prekora, a s druge strane što
je glavnije spasiti bolno grĊanstvo rĊavih i
sudbinskih posledica nemanja brze pomoći u
potrebnim nesrećnim sluĉajevima“ („Beogradske
opštinske novine“ od 14. decembra 1903.).
Sumirajući
tromeseĉne
rezultate
rada
opštinske sanitetske sluţbe nakon ureĊenja noćnog
deţurstva dr Kujundţić dalje piše: „U prvo vreme
prijavila su se 23 beogradska lekara za noćno
deţuranje. Pri kraju trećeg meseca ostalo je na
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
99
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2):91-107
UnapreĊenju prevoza bolesnika doprinela je i
beogradska policija koja je svojom naredbom br.
7316 iz 1897. godine obavezala fijakeriste u
Beogradu da na njen zahtev i zahtev drugih
organa... „primi nemoćnog ili opasno povreĊenog i
da ga odveze na zakazano mesto u varoši
besplatno. Svaki fijakerista će prilikom predaje
bolesnika od lekara ili babice dobijati potvrdu, na
osnovu koje će od policijskih vlasti dobijati po 1
kg zobi besplatno.“ Moguć povod za takvo
reagovanje beogradske policije je saobraćajna
nesreća koja se dogodila na ţelezniĉkoj pruzi
izmeĊu sela Senjaka i Beograda marta 1897.
godine. Tom prilikom je voz, dolazeći iz pravca
Beograda, pregazio seljaka iz Senjaka. Prema
policijskom izveštaju, tada je telefonom pozvan
lekar iz Opštinske ambulante, koji je na mesto
udesa došao kasno kolima radi pruţanja lekarske
pomoći na licu mesta.
Opštinska lekarska sluţba bila je suoĉena i sa
nedovoljnim random prostorom, ĉija je Opštinska
ambulatorija sadamdesetih godina bila smeštena u
staroj opštinskoj zgradi na Pijaci, preko puta
Još jedan znaĉajan problem Brze pomoći
spasavanja uoĉen od njenih zaĉetaka, pa da naših
dana, vredan je posebne paţnje. To je odnos
graĊana prema ovoj sluţbi o ĉemu u nepotpisanom
ĉlanku pišu „Beogrdske opštinske novine„ u broju
42: „Moramo ovde da napomenemo zloupotrebe,
koje izvesni nesavesni graĊani ĉine pozivanjem
lekara. Vrlo ĉesto se ţale lekari, da ih pojedina lica
pozivaju za sasvim neznatne slabosti... dok na
drugoj strani, gde je pomoć neophodna, zbog tako
nesavesnih ljudi, lekar mora da zadocni, te se ĉesto
dešavaju i smrtni sluĉajevi. Ima jedna poznata
pijanica u Beogradu, koja uvek kad god se napije
traţi lekara. Da ova sluţba odgovori postavljenom
zadatku zavisi koliko od savesti lekara tako i od
savesti samih onih koje se njome koriste“.
Ispoljena je i nedovoljnost medicinske opreme, u
prvom redu lekarskih torbi i nosila. Lekarske torbe
su predstavljale veliki problem, naroĉito pri
angaţovanju honorarnih lekara za potrebe
Opštinske lekarske sluţbe, posebno nakon
ureĊenja noćne smene o ĉemu dr Kujundţić još
jednom obaveštava graĊanstvo: „... da je
prestoniĉna opština zavela noćna deţurstva lekara
Kapetan Mišinog zdanja. Kada je krajem XIX
veka sazidana nova opštinska zgrada (slika 9.) u
Uzun-Mirkovoj ulici u neposrednoj blizini stare
zgrade, stanje radnog prostora se, donekle,
popravilo. Stara Opštinska ambulatorija, sada pod
nazivom Opštinska ambulanta, dobila je nove
prostorije u Opštinskom sanitetskom odeljenju.
Slika 9. Novo opštinsko zdanje u Uzun-Mirkovoj
ulici
u opštinskoj zgradi, odakle bi se u svako doba noći
mogao pozvati spreman lekar da ukaţe prvu,
najpotrebniju pomoć obolelim graĊanima.
Telefonski broj noćnog deţurstva lekara je 488“
(„Politika“ 20. Mart 1905). U istom broju
„Politike“ objavljeni su i podaci o broju lekarskih
intervencija na terenu u toku 24 sata (dan i noć) za
period od tri meseca, nakon ureĊenja noćne smene
Opštinske lekarske sluţbe.
Prikazana su i najĉešća oboljenja, zbog kojih
graĊani pozivaju brzu pomoć i zanimanja
bolesnika kojima je lekarska pomoć pruţena.
U celoj 1904. godini, Opštinska lekarska sluţba
ostvarila je 7810 zdravstvenih usluga. Najveći broj
ili 4961 uslugu ostvarili su lekari u Opštinskoj
ambulanti, a 2849 zdravstvenih usluga ostvarili su
kvartovski lekari. Na bolniĉko leĉenje upućeno je
612 bolesnika. U toku iste godine umrlo je 1575
BeograĊana, najviše od tuberkuloze pluća (jektike)
359 i TBC ostalih organa 131 bolesnik. U
nesrećnim sluĉajevima stradalo je 25 graĊana, 15
je izvršilo samoubistvo, a ubijeno je ĉak 29 osoba
(tabela 3.).
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
100
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
Tabela 3. Pregled lekarskih intervencija
REORGANIZACIJA GRADSKOG SANITETA 1909. GODINE
Nezadovoljne higijensko–epidemiolo-škim i
zdravstvenim prilikama u Beogradu krajem prve
decenije XX veka, opštinske vlasti su pristupile
reorganizaciji Opštinske senitetske sluţbe još
poĉetkom 1907. godine. Na to je priliĉno oštro
reagovao dr Milorad GoĊevac (slika 10.), šef
Opštinskog saniteta. U pismu upućenom Opštinskom sudu tim povodom, dr GoĊevac piše:
„Higijenske prilike u Beogradu nisu posledica
današnje organizacije opštinske sanitetske sluţbe
no imaju za uzrok: 1. slabu finansijsku moć kako
pojedinca tako i opštine; 2. skuĉeno pravo Opštinskog saniteta u pogledu otklanjanja sanitetskih
nepravilnosti; 3. suviše blage, neosetne kazne za
sanitetske nepravilnosti predviĊene kaznenim
zakonima.
Reorganizacija same sanitetske sluţbe opštine...ako se gornje prepone ne otklone, vrlo malo
će, ili ni malo, doprineti poboljšanju higijenskih
prilika u Beogradu. („Beogradske opštinske novine“ od aprila 1907).
U meĊuvremenu se Opštinska ambulanta
transformiše u Centralnu ambulantu grada Beograda, koja dobija novi, znatno povoljniji radni
prostor u Ulici kralja Milana (slika 11.). Bila je to
iznajmljena zgrada poznata pod nazivom „Kuća
Magazinovića“, gde je kasnije podignuta nova
zgrada u kojoj se nekada nalazila poznata kafana
„Takovski grm“. Centralna ambulanta postaje prva
ambulantno-polikliniĉka ustanova u Beogradu
koju je osnovala Opština grada u okviru koje će i
dalje funkcionisati Opštinska lekarska sluţba za
brzu lekarsku pomoć i spasavanje.
Slika 10. Doktor Milorad GoĊevac
Slika 11. Centralna ambulanta grada Beograda
Na osnovu ĉlana 116. Zakona o opštinama, koji je
1909. godine usvojila Narodna skupština, pštinski
odbor grada Beograda usvojio je dva Pravilnika:
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
101
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
1. Pravilnik po kojem imaju vršiti duţnosti
deţurni lekari u opštinskoj Centralnoj ambulanti i
2. Pravilnik o leĉenju sirotinje grada
Beograda.
objavljen u „Beogradskim opštinskim novinama“
10. maja iste godine. Nema sumnje da je Pravilnik
po kojem imaju vršiti duţnost deţurni lekari u
Centralnoj ambulanti, prvi normativni akt kojim se
dosta precizno reguliše ne samo rad deţurnog
lekara u dnevnoj i noćnoj smeni, već i rad Sluţbe
brze lekarske pomoći u celini. Njegov znaĉaj
ogleda se u tome što se većina odredbi ovog
pravilnika skoro u celosti primenjuje i u sadašnjem
vremenu što ga ĉini znaĉajnim zdravstvenim
dokumentom u istoriji razvoja Sluţbe hitne
medicinske pomoći u Beogradu.
Beleţimo odredbe prvog Pravilnika:
„I Duţnosti je deţurnog dnevnog lekara da
ukazuje lekarsku pomoć svakom ambulantnom
bolesniku koji se za istu javi u samoj ambulati...
Dalje, duţnost je deţurnog dnevnog lekara da ide
na poziv bolesnika iskljuĉivo u nesretnim sluĉajevima (davljenje, trovanje, pokušaj samoubistva i
ubistva, nesretnim sluĉajevima na voţnji, radu,
teškim telesnim povredama, prelom kostiju, jaĉim
krvoliptanjem, naprasnom duševnom oboljenju i
opšte naprasnim nesretnim sluĉajevima gde je
potrebna brza lekarska pomoć. U ovim sluĉajevima ide lekar kolima koja se nalaze u samoj
zgradi i sa bolniĉarom (previjaĉem).
Drugim Pravilnikom se u osam taĉaka
regulišu obaveze opštinskih lekara za leĉenje
sirotinje grada Beograda. Navodimo najznaĉajnije:
„I Da bi graĊani Beograda, a naroĉiti
sirotinjski staleţ, mogli dobiti lekarsku pomoć,
Sud opštinski odreĊuje od svojih lekara šestoricu
kojim stavlja u duţnost leĉenja sirotinje
beogradske opštine u šest reona...
II Noćni lekar ukazuje pomoć svakome u
ambulanti i ide na poziv ka bolesniku bez
ograniĉenja je li nesrećni sluĉaj ili obiĉna bolest.
Pored noćnog deţurstva lekara deţura još i po jedn
momak ĉija je duţnost da prima pozive za lekara
kada ovaj nije u ambulanti, no kod bolesnika.
II Lekar je duţan da ukazuje lekarsku pomoć
bolesnicima kako u njihovom stanu tako isto i u
svom stanu, u odreĊeno vreme i u ambulanti... sa
radnim vremenom od najmanje pet sati dnevno.
III Ni dnevni ni noćni deţurni lekar ne sme
napustiti deţurstvo dok mu ne doĊe smena tako, da
ambulanta ne sme ni jednog trenutka ostati bez
lekara.
III Lekar je duţan i bez poziva obilaziti
bolesnike toliko puta koliko to sama priroda
bolesti iziskuje...“
Osnivanjem šest reonskih ambulanti za
leĉenje, pre svega, siromašnih slojeva društva uz
šest postojećih kvartovskih ambulanti i
Centralnom ambulantom, koja je pokrivala i
Savamalski kvart, znatno je unapreĊena
zdravstvena zaštita graĊana Beograda. Šest novih
reonskih ambulanti, sa isto toliko lekara (tabela
4.), koji su u njima radili najmanje pet sati dnevno,
pozitivno je uticalo na rad Centralne ambulante, pa
i Sluţbe brze lekarske pomoći, jer su graĊani,
posebno siromašni, najveći broj svojih zdravstvenih problema rešavali upravo preko reonskih
lekara, bilo u reonskim ambulantama, bilo u stanu
reonskog lekara ili putem kućne posete.
IV Ni dnevni ni noćni deţurni lekar ne sme
naplaćivati u svoju korist nikakvu lekarsku uslugu
uĉinjenu za vreme deţurstva.
V Svaka uĉinjena usluga se mora upisati u
naroĉito za to spremljenu knjigu, ispunivši taĉno
rubriku dijagnoze i terapije, oznaĉivši naroĉito
utrošak zavojnog materijala.
VI U ambulanti će raditi i opštinski zubni
lekar najmanje dva sata dnevno.“
Pravilnik je potvrĊen rešenjem Suda opštine
Beograda A br.5562 od 22. aprila 1909, a
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
102
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
Tabela 4. Podela Beograda na kvartove,
sanitetsko-policijske reone i plata osoblja
sanitetskog odeljenja
ZDRAVSTVENE USTANOVE U BEOGRADU KRAJEM XIX I POĈETKOM XX VEKA
Beograd je poĉetkom osamdesetih godina
XIX veka raspolagao sa tri vanbolniĉke
zdravstvene sluţbe: Fizikatom varoši beogradske,
Opštinskom lekarskom sluţbom i Opštom
ambulatorijom. TakoĊe je raspolagao i dvema
bolnicama: Opštom drţavnom bolnicom na Paliluli
sa pet odeljenja i Bolnicom za duševne bolesnike
sa dva odeljenja na Vraĉaru. Zdravstvena sluţba u
Srbiji raspolagala je 1879. godine sa 136
zdravstvenih radnika od kojih je 98 bilo u
civilnom, a 38 u vojnoj sluţbi. MeĊu njima bila su
74 lekara opšte prakse, 5 magistara hirurgije i tri
zubna lekara. Ostale zdravstvene radnike ĉinili su:
10 školovanih lekarskih pomoćnika (uglavnom u
vojnoj sluţbi), diplomirane babice i bolniĉari
(previjaĉi). Od 57 civilnih lekara 24 je radilo u
Beogradu, pa je na jednog lekara bilo oko 1.250
stanovnika, dok je taj odnos u Srbiji bio znatno
nepovoljniji, pa je na jednog lekara bilo 38.000
stanovnika.
Naredne tri godine zdravstvena sluţba Srbije i
Beograda pojaĉana je za 2 lekara, 6 lekarskih
pomoćnika i 5 babica. Primena novih zakona
omogućila je upućivanje 30 drţavnih pitomaca na
strane univerzitete radi medicinskih studija, što je
znatno ubrzalo priliv novih lekara. Tako se broj
lekara u Srbiji i Beogradu povećavao iz godine u
godinu, pa je 1886. godine bilo 104 lekara, 1895.
godine 150, 1900. godine 200, a 1912. godine
Srbija je raspolagala sa 370 diplomiranih lekara.
Izmenama sanitetskih zakona 1900. godine uvodi
se institucija lekara specijalista, tj. drţavnih
pitomaca svršenih lekara koji se upućuju u
inostranstvo na razliĉite specijalizacije.
Nastavljena
je
intenzivna
izgradnja
zdravstvenih i socijalnih ustanova, kako u
Beogradu, tako i širom Srbije. IzgraĊen je veći
broj klinika u okviru Opšte drţavne bolnice na
potezu izmeĊu Višegradske ulice i KaraĊorĊevog
parka (na potezu zapadni Vraĉar), kao i ĉetiri
paviljona za veliku Hiruršku kliniku, kojom je
rukovodio već afirmisani hirurg dr Vojislav
Subotić. IzgraĊena je ginekološka klinika sa
babiĉkom školom kojom je rukovodio ginekologakušer dr Jovan Jovanović. IzgraĊena je
Prosektura na budućem Institutu za sudsku
medicinu, kojom je rukovodio dr Eduard Mihel.
Nešto kasnije izgraĊeno je Deĉje zarazno
odeljenje, a 1913. godine Beogradska opština je
izgradila Grudno odeljenje opšte drţavne bolnice.
Na Vraĉarskom platou uveliko se gradi Vojna
bolnica, pa ceo plato zapadnog Vraĉara predstavlja
jedno veliko gradilište. Tako impresivni rezultati
unapreĊenja zdravstvene zaštite naroda, postignuti
u jednoj maloj, siromašnoj Kraljevini na Balkanu,
rezultat su epohalnih reformi sanitetske struke koje
su sprovedene od 1879. do 1881. godine.
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
103
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
Tako impresivni rezultati unapreĊenja
zdravstvene zaštite naroda, postignuti u jednoj
maloj, siromašnoj Kraljevini na Balkanu, rezultat
su epohalnih reformi sanitetske struke koje su
sprovedene od 1879. do 1881. godine.
Naime, Zakonom o ureĊenju sanitetske struke
i o ĉuvanju narodnog zdravlja, osiguran je osnovni
cilj Snitetske uprave, da se spreĉe bilo kakve
samovolje politiĉkih ĉinilaca, ali i samog
naĉelnika Saniteta, koji je bio izuzetno samostalan
u svom radu, na budući razvoj zdravstvene struke
u Srbiji. Naĉelnik sanitete i de facto dobija rang
resornog ministra, a uticaj ministra unutrešnjih
dela, u ĉijoj je ingerenciji i dalje bila zdravstvena
struka, sveden je na najmanju moguću meru.
Zakonom o Narodnom sanitetskom fondu,
jedinstvenom u tadašnjoj Evropi, regulišu se
mehanizmi za obezbeĊenje redovnih prihoda
namenjenih zdravstvenoj zaštiti „Prihodi ovog
fonda ne mogu se ni na šta drugo upotrebiti, no
samo za sanitetske celji i potrebe koje
zakonodavna vlast opredeli.“ Time je sanitetski
budţet postao nezavistan od svih politiĉkih i
drugih manipulacija i zloupotreba, koje su bile
neizbeţne pre njegovog donošenja.
PRVI KONGRES SRPSKIH LEKARA I PRIRODNJAKA
Pod najvišom zaštitom kralja Petra I u
Beogradu je, 5, 6, 7. septembra 1904, odrţan prvi
Kongres lekara i prirodnjaka Srbije. Kongres je
odrţan u ĉast stogodišnjice Prvog srpskog ustanka.
Tim povodom izdata je publikacija pod naslovom
„Laboremus“, a u podnaslovu „Prvih sto godina
lekarske struke“ (slika 12.).
ĐorĊević, idejni tvorac i realizator sanitetskih
reformi koje su u Kraljevini Srbiji sprovedene od
1879. Do 1881. godine. Ovim reformama je
udaren temelj moderne srpske medicine i
zdravstvene zaštite naroda u celini. Uvodni deo
izlaganja dr ĐorĊević je posvetio evociranju
uspomena na sve srpske srednjovekovne
manastirske bolnice, kao i na njihove slavne
osnivaĉe pojedinaĉno, posebno istiĉući njihov
znaĉaj i neprocenjivu ulogu u razvoju srpske
nacije i srpske srednjovekovne drţave.
Najveći deo izlaganja hronološki opisuje
razvoj Sanitetske struke u obnovljenoj Srbiji, sa
detaljnim osvrtom na razvoj vojnog saniteta.
Kritiĉki se osvrnuo na stanje Vojnog saniteta
za vreme srpsko-turskih ratova 1875 – 76. godine
zbog izrazito nedovoljnog broja lekara, lekarskih
pomoćnika i apotekara. Od planiranih 105
sanitetskih kola sa nosilima za razne potrebe,
nabavljeno je samo šest. Umesto njih, za prevoz i
prenos ranjenika i obolelih, korišćena su seljaĉka
kola sa konjskom i volovskom zapregom.
Završnu besedu dr ĐorĊević je završio
reĉima: „I tako malo po malo, na Vraĉaru kraj
Beograda, na kome su neprijatelji srpstva spalili
kosti Rastka Nemanjića, misleći da će time baciti u
vatru i srpsku kulturu koju je on zasnovao, na tom
istom Vraĉaru vidimo da iz pepela svetog Save,
Slika 12. Izvod iz besede doktora Vladana
ĐorĊevića
Uvodni referat na Kongresu odrţao je
genijalni lekar, humanista i politiĉar dr Vladan
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
104
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
niĉe najlepše cveće srpske ĉoveĉnosti srpske
culture i neće dugo trajati a taj Vraĉar pokriće ona
humanitarna kolonija Srbije koja je predviĊena
sanitetskim reformama iz 1881. godine. Stoga mi
stari radnici u civilnom i vojnom sanitetu Srbije
pozdravljamo Prvi kongres srpskih lekara i
prirodnjaka, pozdravljamo nove generacije srpskih
lekara koji imaju da u XX veku nastave radove
koje smo mi u XIX veku zasnovali i pozdravljamo
devizom koja je nas vodila, devizom „Laboremus‟.
Za vreme balkanskih ratova 1912–1913.
godine vozni park centralne ambulante u Beogradu
prioritetno je stavljen na raspolaganje Blokovi
zgrada u izgradnji na platou zapadnog Vraĉara u
koje će se smestiti brojne zdravstvene i socijalne
ustanove i institucije.
Slika 15. Divizijski sanitet Dunavske divizije
1918. godine na Solunskom frontu.
Prvi sleva dr Dragutin Radišić
Vojnom sanitetu, za prihvat ranjenih
pripadnika vojnih, ali i civilnih lica koja su
stradala u ratnim dejstvima. Prihvat ranjenika
organizovan je na posebnom koloseku ţelezniĉke
stanice u Beogradu kod starog Monopola (ispod
sadašnje petlje na Gazeli), gde su dopremani
specijalnim sanitetskim vozilima i nakon prihvata
dovoţeni do vojnih i civilnih bolnica radi daljeg
leĉenja.
Za vreme Prvog svetskog rata i Austro–
Nemaĉke okupacije u period od 1915. do 1918.
godine celokupna imovina Centralne ambulante je
rekvirirana od strane okupacionih vlasti,
ukljuĉujući i sva sanitetska vozila koja su
ukljuĉena u sastav vojnih snaga okupatora. I u
ratnim uslovima Sluţba za brzu pomoć i
spasavanje uspevala je, donekle, da odrţi izvestan
stepen kontinuiteta pod veoma teškim uslovima.
Nabavljen je jedan stari fijaker za izlazak
deţurnog lekara na teren sa kojim je vršen i prevoz
bolesnika koji su mogli da se prevoze u sedećem
poloţaju. Za prevoz teških bolesnika u leţećem
poloţaju na raspolaganju je bilo obiĉno zapreţno
vozilo-taljige, sa prostirkom od slame, a preko nje
nosilo. Ove podatke beleţe „Beogradske novine“
koje je od 1915. do 1918. godine izdavala
okupaciona komanda u Beogradu.
Slika 13. Osoblje Stanice za HP u Kumanovskoj
Slika 14. Prihvat ranjenika iz balkanskih ratova na
ţelezniĉkoj stanici Beograd
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
105
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
LITERATURA
1. Petrović P, Durlević Z. 130 godina
Gradskog zavoda za hitnu medicinsku
pomoć u Beogradu. Beograd: Elit-Medica,
2010.
2. Mihailo Pantović, Srdjan Milovanović,
Dragan Ravanić, Vesna Pantović. Temelji
srpske medicine. Medicus. 2008; 8(4):
156-8.
3. Katić VR. Srpska medicina od IX do XIX
veka. Beograd: SANU,1967. [in Serbian].
4. Spomenica 1872–1972. Beograd: SLD,
1972. [in Serbian].
5. Mihajlović V. Iz istorije saniteta u
obnovljenoj Srbiji (1804–1860), Beograd:
SANU, 1951. [in Serbian].
6. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo.
Knjiga
prva.
Beograd:
Drţavna
štamparija, 1874. [in Serbian].
7. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo.
Knjiga
druga.
Beograd:
Drţavna
štamparija, 1875. [in Serbian].
8. Srpski arhiv za celokupno lekarstvo.
Knjiga
osma.
Beograd:
Drţavna
štamparija, 1880. [in Serbian].
9. Pavlović B. Srpsko lekarsko društvo pre
125 godina. Medicinski Časopis 1998; 1-2:
9-12. [in Serbian].
Rad pimljen: 30.07.2012.
Prihvaćen: 09.10.2012.
UDC: 614.2(091)(497.11)"1878/1918"
106
Durlević Z. Razvoj zdravstvene delatnosti u obnovljenoj Srbiji. NČ urgent medic HALO 194, 2012;18(2): 91-107
- history of medicine-
DEVELOPMENT OF THE HEALTHCARE SERVICES IN RENEWED SERBIA
AFTER THE SECOND SERBIAN UPRISING
Zoran Durlević
Municipal Institution for Public Health, Belgrade, Serbia
Abstract
It took several decades of relative peace from 1830 until the beginning of World War I for the Serbian people
to achieve truly impressive results in terms of its spiritual and social development after centuries of slavery
under cruel and primitive invaders. Already at the end of the nineteenth century the Serbian people managed
to keep up with the most advanced European countries in the field of population health care. From the aspect
of Emergency Service the first steps towards its establishment were made in 1871 in accordance with the
laws and bylaws. By medical reforms from 1879–1881, the foundations of modern Emergency Service in
Belgrade and the Kingdom of Serbia were established in accordance with the fundamental principles that still
characterize this Service. Thus, tremendous results of health services development in a small, relatively poor
Kingdom must be a doctrine for present and future generations. All this was achieved thanks to the valid
legislation and an independent health fund, which when consistently and rationally applied, even under the
conditions of poverty and economic underdevelopment, guarantee epochal results.
Keywords: healthcare services, development, renewed Serbia
107
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
UPUTSTVO AUTORIMA ZA PRIPREMANJE RADA
Nauĉni ĉasopis urgentne medicine - Halo 1 94 je
ĉasopis Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć,
Beograd, registrovan kao sredstvo javnog informisanja
1996. godi- ne. Uredništvo u saradnji sa Medicinskim
fakultetom u Beogradu, Katedra urgentne medicine,
objavljuje radove iz svih oblasti urgentne medicne, i
srodnih struka. Ĉasopis objavljuje: originalne radove,
saopštenja, prikaze bolesnika, preglede iz literature, radove
iz istorije medicine, radove za praksu, vodiĉe kliniĉke
prakse, izveštaje s kongresa i struĉnih sastanaka, struĉne
vesti, prikaze knjiga i dopise za rubrike Sećanje, In
memoriam i Promemoria, kao i komentare i pisma
Uredništvu u vezi s objavljenim radovima.
Svi prispeli rukopisi šalju se na struĉnu, autonomnu
recenziju. Autori predlaţu kategoriju svojih radova a
recenzent i Uredništvo je odreĊuju. Objavljivaće se samo oni
radovi koji nisu prethodno nigde objavljivani. Konaĉnu
odluku o prihvatanju rada za štampu donosi glavni i
odgovorni urednik.
Ĉasopis se objavljuje na srpskom jeziku, sa kratkim
sadrţaţajem prevedenim na engleski jezik. Radovi stranih
autora se štampaju na engleskom jeziku sa kratkim
sadrţajem na srpskom i engleskom jeziku.
OPŠTA UPUTSTVA
Tekst rada kucati u programu za obradu teksta
Word, latinicom, sa dvostrukim proredom, iskljuĉivo
fontom Times New Roman i veliĉinom slova 12 taĉaka
(12 pt). Sve margine podesiti na 25 mm, veliĉinu stranice
na A4, a tekst kucati sa levim poravnanjem i uvlaĉenjem
svakog pasusa za 10 mm, bez deljenja reĉi (hifenacije).
Izbegava- ti upotrebu tabulatora i uzastopnih praznih
karaktera (spejsova) radi poravnanja teksta, već za to
koristiti alat- ke za kontrolu poravnanja na lenjiru i
Toolbars. Ako se u tekstu koriste specijalni znaci
(simboli), koristiti font Symbol.
Stranice numerisati
redom
u okviru donje
margine, poĉev od naslovne strane. Podaci o korišćenoj
literaturi u tekstu oznaĉavaju se arapskim brojevima u
uglastim zagradama – npr. [1, 2], i to onim redosledom
kojim se pojavljuju u tekstu.
Tekst rukopisa. Koristiti kratke i jasne reĉenice. Za nazive lekova koristiti iskljuĉivo generiĉka imena. UreĊaji
(aparati) se oznaĉavaju trgovaĉkim nazivima, a ime i
mesto proizvoĊaĉa treba navesti u oblim zagradama.
Ukoliko se u tekstu koriste oznake koje su spoj slova i
brojeva, precizno napisati broj koji se javlja kao eksponent ili
kao indeks (npr. 99Tc, IL-6, O2, B12, CD8). Skraćenice.
Koristiti samo kada je neophodno. Za svaku skraćenicu
pun termin treba navesti pri prvom navoĊen- ju u tekstu,
sem ako nije standardna jedinica mere. Deci malni brojevi.
U tekstu rada decimalne brojeve pisati sa zarezom, a u
tabelama, na grafikonima i drugim prilozima, budući da se
u njima navodi i prevod na engleskom jeziku, decimalne
brojeve pisati sa taĉkom (npr. u tekstu će biti 12,5±3,8, a u
tabeli 12.5±3.8). Kad god je moguće broj zaokruţiti na
jednu decimalu. Jedinice mere. Duţinu, visinu, teţinu i
zapreminu (volumen) izraţavati u metriĉkim jedinicama
(metar – m, kilogram – kg, litar – l) ili njihovim
delovima. Temperaturu izraţavati u stepenima Celzijusa
(°C), koliĉinu supstance u molima (mol), a pritisak krvi u
milimetrima ţivinog stuba (mm Hg). Sve rezultate
hematoloških, kliniĉkih i biohemijskih merenja navoditi u
metriĉkom sistemu prema Internacionalnom sistemu
jedinica (SI).
PRIPREMA RADA
Delovi rada su 1) naslovna strana, 2) apstrakt sa kljuĉnim
reĉima, 3) tekst rada, 4) zahvalnost (po ţelji), 5) literatura.
Stranice treba numerisati redom, poĉevši od naslovne
strane. Broj stranice se stavlja u gornji ili donji desni ugao
stranice.
1. Naslovna strana
a) Naslov treba da bude kratak, jasan i informativan, bez
skraćenica i da odgovara sadrţaju rada. Podnaslove treba
izbegavati.
b) Ispisuju se puna imena i prezimena autora sa godinama roĊenja.
v) Zvaniĉan naziv ustanova u kojima autori rade i mesto, i
to redosledom koji odgovara indeksiranim brojevima
autora;
g) Simbolima: ¹, ²… itd. identifikuje se koji je autor iz koje
ustanove/organizacijske jedinice.
d) Ime, adresa i telefonski brojevi (fiksni, mobilni, faks) i
e-mail adresa za kontakt autora zaduţenog za korespondenciju u vezi sa rukopisom.
Ċ) Ime i adresa autora kome se mogu slati zahtevi za
separate.
e) Kratak naslov rada (do 40 znakova) na dnu naslovne
strane.
2. Apstrakt i ključne reči
Na drugoj stranici se nalazi strukturisani apstrakt, koji
se piše na srpskom i engleskom jeziku. Apstrakt se piše
kratkim reĉenicama. Iznosi se cilj rada, osnovne procedure (izbor ispitanika ili laboratorijskih ţivotinja; metode
posmatranja i analize), glavni nalazi (konkretni podaci i
njihova statistiĉka znaĉajnost) i glavni zakljuĉak. Naglasiti nove i znaĉajne aspekte studije ili zapaţanja. Strukturisani apstrakt ima podnaslove: cilj(evi), metode, rezultati i
zakljuĉak. Apstrakt za originalne ĉlanke i maetanalize
piše se u 250 reĉi, a za apstrakte na engleskom dozvoljeno
je i do 450 reĉi. Za kazuistiku strukturisani apstrakt ima
do 150 reĉi, sa podnaslovima: uvod, prikaz sluĉaja i zakljuĉak. Ispod apstrakta, pod podnaslovom „Kljuĉne reĉi“
dati 3–6 kljuĉnih reĉi ili kratkih izraza koji oslikavaju
sadrţinu ĉlanka.
Na sledećoj stranici priloţiti kratak sadrţaj na engleskom
jeziku (Abstract) sa kljuĉnim reĉima (Key words), i to za
radove u kojima je obavezan kratak sadrţaj na srpskom
108
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
jeziku, koji treba da ima 200-300 reĉi. Apstrakt na engleskom treba da ima istu strukturu kao i kratak sadrţaj
na srpskom.
3. Tekst članka
Originalni rad treba da ima sledeće podnaslove: uvod,
cilj rada, metod rada, rezultati, diskusija, zakljuĉak, literatura.
Prikaz bolesnika ĉine: uvod, prikaz bolesnika, diskusija,
zakljuĉak, literatura. Ne treba koristiti imena bolesnika,
inicijale ili brojeve istorija bolesti, naroĉito u ilustracijama.
Pregled iz literature ĉine: uvod, odgovarajući podnaslovi,
zakljuĉak, literatura. Pregledne radove iz literature mogu
objavljivati samo autori koji navedu najmanje pet autocitata (reference u kojima su ili autori ili koautori rada).
Obim rukopisa. Celokupni rukopis rada koji ĉine naslovna
strana, kratak sadrţaj, tekst rada, spisak literature, svi
prilozi, odnosno potpisi za njih i legenda (tabele, fotografije,
grafikoni, sheme, crteţi), naslovna strana i kratak sadrţaj
na engleskom jeziku – mora iznositi za originalni rad,
saopštenje, pregled iz literature i vodiĉ kliniĉke prakse do
5.000 reĉi, za prikaz bolesnika do 2.000 reĉi, za rad iz
istorije medicine do 3.000 reĉi, za rad za praksu do 1.500
reĉi; radovi za ostale rubrike moraju imati do 1.000 reĉi.
Provera broja reĉi u dokumentu moţe se izvršiti u
programu Word kroz podmeni Tools–Word Count ili
File–Properties–Statistics.
Uvod Navesti hipotezu (ukoliko postoji) i ciljeve rada koji
iz nje proistiĉu. Ukratko izneti razloge za studiju ili posmatranje. Navesti samo strogo relevantne podatke iz
literature i ne iznositi opširna razmatranja o predmetu
rada. Ne iznositi podatke ili zakljuĉke iz rada o kome se
izveštava.
Metode Jasno opisati izbor metoda posmatranja ili
eksperimentnih metoda (ispitanici ili eksperimentne
ţivotinje, ukljuĉujući kontrolne). Identifikovati metode,
aparaturu (ime i adresa proizvoĊaĉa u zagradi) i procedu- ru
dovoljno detaljno da bi se drugim autorima omogućilo
ponavljanje rezultata. Za uhodane metode, ukljuĉujući i
statistiĉke, navesti samo podatke iz literature. Dati podatak iz literature i kratak opis za metode koje su publikovane, ali nisu dovoljno poznate. Opisati nove ili znaĉajno
modifikovane metode, izneti razlog za njihovo korišćenje i
proceniti njihova ograniĉenja. Taĉno identifikovati sve
primenjene lekove i hemikalije, ukljuĉujući generiĉko
ime, doze i naĉine primene (im, per os, iv, sc, ip, itd). Ne
koristiti komercijalna imena lekova i drugih preparata.
Etika Kada se izveštava o eksperimentu na ljudima, naglasiti da li je procedura sprovedena u skladu sa etiĉkim
standardima Komiteta za eksperimente na ljudima ili sa
Helsinškom deklaracijom iz 1975., revidiranom 1983.
Obavezna je i saglasnost nadleţnog etiĉkog komiteta. Ne
iznositi imena, inicijale ili bolniĉke brojeve ispitanika,
naroĉito ukoliko je materijal ilustrovan. Kod eksperimenata naznaĉiti da li su poštovani principi o zaštiti
ţivotinja po propisima i zakonu.
Statistika Detaljno opisati statistiĉke metode da se dobro
informisanom ĉitaocu omogući da proveri iznesene
rezultate. Kada je moguće, kvantifikovati nalaze i prikazati ih uz odgovarajuće pokazatelje greške (kao npr. SD,
SE ili granice poverenja). Izbegavati oslanjanje samo na
statistiĉko testiranje hipoteze, kao što je vrednost r, što ne
daje znaĉajne kvantitativne informacije. Prodiskutovati
prihvatljivost subjekata eksperimenta. Izneti detalje o
randomizovanju (metodi sluĉajnog izbora). Opisati metode
za slepo ispitivanje, izneti broj zapaţanja. Izvestiti o
gubicima kod zapaţanja (kao npr. bolesnici koji otpadnu
iz kliniĉkog ispitivanja). Podaci iz literature za dizajn
studije i statistiĉke metode treba, ako i kada je moguće,
da budu standardni radovi radije nego ĉlanci u kojima je to
prvi put objavljeno.
Naglasiti ako je primenjen neki kompjuterski program
koji je u opštoj upotrebi. Opis statistiĉkih metoda treba
smestiti u poglavlje Metode. Kada se sumiraju rezultati u poglavlju Rezultati, naglasiti kojom statistiĉkom
metodom su analizovani. Tabele i slike ograniĉiti na one
koje su neophodne da bi se objasnili i podrţali stavovi u
radu. Grafikone treba koristiti umesto tabela sa mnogo
podataka. Ne duplirati prikazivanje podataka grafikonom i tabelom. Definisati statistiĉke termine, skraćenice i
većinu simbola.
Rezultati Rezultate prikazati logiĉkim redosledom u tekstu, tabelama i ilustracijama. U tekstu ne ponavljati sve
podatke iz tabela ili ilustracija; naglasiti ili sumirati samo
znaĉajna zapaţanja.
Diskusija Naglasiti nove i znaĉajne aspekte studije i
zakljuĉke koji iz njih slede. Ne ponavljati detaljno podatke
ili drugi materijal koji je već prikazan u uvodu ili rezultatima. U diskusiju ukljuĉiti implikacije nalaza i njihova
ograniĉenja ukljuĉujući i one za buduća istraţivanja.
Posmatranja dovesti u vezu sa drugim relevantnim studijama, u naĉelu iz poslednje tri godine, a samo izuzetno i
starijim. Povezati zakljuĉke sa ciljevima rada, ali izbegavati kategoriĉne tvrdnje i zakljuĉke koje podaci iz rada
ne podrţavaju u potpunosti. Izbegavati isticanje primata
u neĉemu i aluzije na rad koji nije dovršen. Izneti nove
hipoteze kada je to opravdano, ali ih jasno naznaĉiti kao
takve. Kada je to primereno, mogu se ukljuĉiti i preporuke.
4. Zahvalnost
Iza diskusije, a ispred literature, kada je to potrebno,
izneti u jednoj ili više reĉenica (a) doprinos osobe kojoj
treba odati priznanje, ali koja ne zasluţuje koautorstvo,
kao npr. podrška šefa odeljenja; (b) zahvalnost za tehniĉku pomoć; (v) zahvalnost za finansijsku i materijalnu
pomoć, uz naznaĉavanje vrste pomoći itd.
5. Literatura
Podatke iz literature treba numerisati onim redosledom
kojim se pojavljuju u tekstu. Broj reference ne bi trebao
da bude veći od 30 osim u pregledu literature u kojem je
dozvoljeno da ih bude do 50. Većina citiranih nauĉnih
ĉlanaka ne treba da bude starija od 5 godina. Izbegavati
korišćenje apstrakta kao reference, a apstrakte od dve
godine ne citirati. Identifikovati reference u tekstu, tabe-
109
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
ankle arthrodesis in rheumatoid arthritis. Clin Orthop
1995; (320): 110–4.
lama i legendama arapskim brojevima u zagradi [1]. Svi
podaci o citiranoj literaturi moraju biti taĉni. Preporuka
je da se ne citiraju radovi iz ĉasopisa koje ne indeksiraju
Current Contents, Index Medicus (Medline) ili Excerpta
Medica.
Svi radovi, bez obzira na jezik izvora, citiraju se na engleskom jeziku, uz navoĊenje izvornog jezika u zagradi
iza naslova (npr. In Serbian, In Russian, In German, in
French, itd.) Koristiti stil citiranja, kao u navedenim primerima, koji se koristi u Index Medicus-u. Ne prihvata se
citiranje apstrakata, sekundarnih publikacija, usmenih
saopštenja, nepublikovanih radova, sluţbenih i poverljivih dokumenata. Mogu se prihvatiti citati radova koji su
prihvaćeni za štampu, ali još nisu objavljeni. Naznaĉuje se
ĉasopis i dodaje „in press“.
Primeri ispravnog oblika referenci:
Članci u časopisima
(1) Standardni ĉlanak u ĉasopisu (navesti sve autore, ali
ako broj prelazi šest, navesti šest i dodati et al (i dr.)
Jurhar-Pavlova M, Petlichkovski A, TrajkovD, EfinskaMladenovska O, Arsov T, Strezova A, et al. Influence of
the elevated ambient temperature on immunoglobulin G
and immunoglobulin G subclasses in sera of Wistar rats.
Vojnosanit Pregl 2003; 60(6): 657–612.
(3) Bez autora
Cancer in South Africa [editorial]. S Afr Med J 1994; 84:
15.
(4) Volumen sa suplementom
Tadić V, Ćetković S, Kneţević D. Endogenous opioids
release: an alternative mechanism of cyanide toxicity? Iugoslav Physiol Pharmacol Acta 1989; 25 Suppl 7:
143–4.
(5) Sveska sa suplementom
Dimitrijević J, Đukanović Lj, Kovaĉević Z, Bogdanović R,
Maksić Đ, Hrvaĉević R, et al. Lupis nephritis: histopathologic features, classification and histologic scoring in
renal biopsy. Vojnosanit Pregl 2002; 59 (6 Suppl): 21–31.
6) Volumen sa delom (Pt)
Ozben T, Nacitarhan S, Tuncer N. Plasma and urine sialic acid in non-insulin dependent diabetes mellitus. Ann
Clin Biochem 1995; 32 (Pt 3): 303–6.
Poole GH, Mills SM. One hundred consecutive cases of
flap lacerations of the leg in ageing patients. N Z Med J
1994; 107 (986 Pt 1): 377–8.
(8) Sveska bez volumena
Turan I, Wredmark T, Fellander-Tsai L. Arthroscopic
(10) Paginacija rimskim brojevima
Fisher GA, Sikic BI. Drug resistance in clinical oncology and hematology. Introduction. Hematol Oncol Clin
North Am 1995 Apr; 9 (2): xi–xii.
Knjige i druge monografije
(11) Pojedinac kao autor
Ringsven MK, Bond D. Gerontology and leadership skills for nurses. 2nd ed. Albany (NY): Delmar Publishers;
1996.
(12) Urednik (editor) kao autor
Balint B, editor. Transfusiology. Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna sredstva; 2004 (In Serbian).
(2) Organizacija kao autor
The Cardiac Society of Australia and New Zealand.
Clinical exercise stress testing. Safety and performance
guidelines. Med J Aust 1996; 164: 282–4.
(7) Sveska sa delom
(9) Bez volumena i sveske
Browell DA, Lennard TW. Immunologic status of the
cancer patient and the effects of blood transfusion
on antitumor responses. Curr Opin Gen Surg 1993:
325–33.
(13) Poglavlje u knjizi
Mladenović T, Kandolf L, Mijušković ŢP. Lasers in
dermatology. In: Karadaglić Đ, editor. Dermatology (In
Serbian). Beograd: Vojnoizdavaĉki zavod & Verzal Press;
2000. p. 1437–49.
(14) Zbornik radova sa kongresa
Kimura J, Shibasaki H, editors. Recent advances in clinical neurophysiology. Proceedings of the 10th International Congress of EMG and Clinical Neurophysiology;
1995 Oct 15–19; Kyoto, Japan. Amsterdam: Elsevier;
1996.
(15) Rad iz zbornika
Bengtsson S, Solheim BG. Enforcement of data protection, privacy and security in medical informatics. In:
Lun KC, Degoulet P, Piemme TE, Rienhoff O, editors.
MEDINFO 92. Proceedings of the 7th World Congress
on Medical Informatics; 1992 Sep 6–10; Geneva, Switzerland. Amsterdam: North-Holland; 1992. p. 1561–5.
(16) Disertacija
Kneţević D. The importance of decontamination
as an element of complex therapy of poisoning with
organophosphorous compounds [dissertation]. Belgrade:
School of Veterinary Medicine; 1988 (In Serbian).
Ostali publikovani materijali
(17) Novinski ĉlanak
Vujadinović J. The inconsistency between federal and
republican regulation about pharmacies. In between
double standards (In Serbian). Borba 2002 February 28;
p. 5.
(18) Reĉnici i sliĉne reference
Kostić AĐ. Multilingual Medical Dictionary. 4th Edition. Beograd: Nolit; 1976. Erythrophobia; p. 173–4.
110
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
Neobjavljeni materijal
(19) U štampi (in press)
Pantović V, Jarebinski M, Pekmezović T, Kneţević A,
Kisić D. Mortality caused by endometrial cancer in
female population of Belgrade. Vojnosanit Pregl 2004; 61
(2): in press. (In Serbian)
Elektronski materijal
(20) Ĉlanak u elektronskom formatu
Morse SS. Factors in the emergence of infectious disease.
Emerg Infect Dis [5serial online]
1995 Jan–Mar. Dostupno na URL: http://www.cdc.gov/
ncidod/EID/eid/htm
(21) Monografija u elektronskom formatu
CDI, clinical dermatology illustrated [monograph on
CD-ROM]. Reeves JRT, Maibach H. CMEA Multimedia Group, producers. 2nd ed. Version 2.0. San Diego:
CMEA; 1995.
(22) Kompjuterska datoteka
Hemodynamics III: the ups and downs of hemodynamics
[computer program]. Version 2.2. Orlando (FL): Computerized Educational Systems; 1993.
PRILOZI
Tabele. Tabele se oznaĉavaju arapskim brojevima po redosledu navoĊenja u tekstu, sa nazivom na srpskom i engleskom jeziku. Tabele raditi iskljuĉivo u programu Word,
kroz meni Table–Insert–Table, uz definisanje taĉnog broja
kolona i redova koji će ĉiniti mreţu tabele. Desnim klikom
na mišu – pomoću opcija Merge Cells i Split Cells – spajati, odnosno deliti ćelije. U jednu tabelu, u okviru iste
ćelije, uneti i tekst na srpskom i tekst na engleskom jeziku
– nikako ne praviti dve tabele sa dva jezika! Koristiti font
Times New Roman, veliĉina slova 12 pt, sa jednostrukim
proredom i bez uvlaĉenja teksta.
Korišćene skraćenice u tabeli treba objasniti u legendi ispod tabele na srpskom i engleskom jeziku.
Svaku tabelu odštampati na posebnom listu papira i dostaviti po jedan primerak uz svaku kopiju rada (ukupno tri
primerka tabele za rad koji se predaje).
Fotografije. Fotografije se oznaĉavaju arapskim brojevima
po redosledu navoĊenja u tekstu, sa nazivom na srp- skom
i engleskom jeziku. Za svaku fotografiju dostaviti tri
primerka ili tri seta u odvojenim kovertama. Primaju se
iskljuĉivo originalne fotografije (crno-bele ili u boji), na
sjajnom (glatkom, a ne mat) papiru, po mogućstvu
formata 9×13 cm ili 10×15 cm.
Na poleĊini svake fotografije staviti nalepnicu. Na njoj
napisati redni broj fotografije i strelicom oznaĉiti gornji
deo slike. Voditi raĉuna da se fotografije ne oštete na bilo
koji naĉin.
Fotografije snimljene digitalnim fotoaparatom dostaviti na
CD i odštampane na papiru, vodeći raĉuna o kvalitetu
(oštrini) i veliĉini digitalnog zapisa. Poţeljno je da rezolucija bude najmanje 150 dpi, format fotografije 10×15 cm, a
format zapisa *.JPG.
Ukoliko autori nisu u mogućnosti da dostave originalne
fotografije, treba ih skenirati kao Grayscale sa rezolucijom 300 dpi, u originalnoj veliĉini i snimiti na CD.
Fotografije se mogu objaviti u boji, ali dodatne troškove
štampe snosi autor.
Grafikoni. Grafikoni treba da budu uraĊeni i dostavljeni u
programu Excel, da bi se videle prateće vrednosti rasporeĊene po ćelijama. Iste grafikone linkovati i u Word-ov
dokument, gde se grafikoni oznaĉavaju arapskim brojevima
po redosledu navoĊenja u tekstu, sa nazivom na srpskom i
engleskom jeziku. Svi podaci na grafikonu kucaju se u
fontu Times New Roman, na srpskom i eng- leskom jeziku.
Korišćene skraćenice na grafikonu treba objasniti u legendi ispod grafikona na srpskom i engleskom jeziku.
Svaki grafikon odštampati na posebnom listu papira i
dostaviti po jedan primerak uz svaku kopiju rada (ukupno tri primerka za rad koji se predaje).
Sheme (crteţi). Sheme raditi u programu Corel Draw ili
Adobe Ilustrator (programi za rad sa vektorima, krivama). Svi podaci na shemi kucaju se u fontu Times New
Roman, na srpskom i engleskom jeziku, veliĉina slova 10
pt.
Korišćene skraćenice na shemi treba objasniti u legendi
ispod sheme na srpskom i engleskom jeziku.
Svaku shemu odštampati na posebnom listu papira i dostaviti po jedan primerak uz svaku kopiju rada (ukupno tri
primerka za rad koji se predaje).
PROPRATNO PISMO
Uz rukopis obavezno priloţiti pismo koje su potpisali svi
autori, a koje treba da sadrţi: izjavu da rad prethodno nije
publikovan i da nije istovremeno podnet za objavljivanje u
nekom drugom ĉasopisu, te izjavu da su rukopis proĉi- tali
i odobrili svi autori koji ispunjavaju merila autorstva.
TakoĊe je potrebno dostaviti kopije svih dozvola za reprodukovanje prethodno objavljenog materijala, upotrebu
ilustracija i objavljivanje informacija o poznatim ljudima
ili imenovanje ljudi koji su doprineli izradi rada.
SLANJE RUKOPISA
šalje poštom ili donosi u Uredništvo, tekst se dostavlja
odštampan u tri primerka i narezan na CD (snimljeni
materijal treba da je identiĉan onom na papiru).
Rukopis rada i svi prilozi uz rad mogu se dostaviti preporuĉenom pošiljkom, imejlom ([email protected]
rs), ili liĉno, dolaskom u Uredništvo. Ukoliko se rad
NAPOMENA
Rad koji ne ispunjava uslove ovog uputstva ne moţe biti
111
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
upućen na recenziju i biće vraćen autorima da ga dopune i
isprave. Pridrţavanjem uputstva za pisanje rada znatno će
se skratiti vreme celokupnog procesa do objavljivanja
rada u ĉasopisu, što će pozitivno uticati na kvalitet i
redovnost izlaţenja svezaka.
Adresa uredništva:
Gradski zavod za hitnu medicinsku pomoć
ul. Franše dEpera 5
11000 Beograd
sa naznakom: Za naučni časopis urgentne medicine
HALO 1 94
Telefon glavnog urednika: 011-3615 015
E-mail: [email protected]
112
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
UDC: 614-88
GUIDELINES TO AUTHORS FOR MANUSCRIPT PREPARATION
The Journal of Emergency Medicine – Halo 94 is a
magazine of the Emergency Medical Service, Belgrade,
registered as a means of public information in 1996.
The Editorial board in association with University of
Belgrade Faculty of Medicine, Emergency Medicine
Department, publishes papers covering all fields of
emergency medicine, as well as related sciences. The
journal publishes: original papers, announcements,
case reviews, scientific literature reviews, medical history works, papers for practical work, clinical practice
guides, reports from congresses and scientific professional meetings, latest updates, book reviews and
writings for In memoriam and Promemoria columns,
as well as comments and letters to the editorial team
regarding published works. All manuscripts received
are proceded for autonomous scientific proofreading.
The authors suggest and the editorship then decides on
the category in which the work will be published. Only
papers that have not been published previously will be
printed. The final decision on accepting a manuscript
for publishing is taken by the Editor-in-Chief.
The journal is printed in Serbian language, with abstract
translated into English. Foreign authors‟ works are
printed in English language, with abstracts in both Serbian and English.
GENERAL GUIDELINES
The text should be typed in Word processing program,
in Latin alphabet, with double spacing, only in Times
New Roman font and character size 12 points (12 pt).
All margins are to be set to 25 mm, page size to A4, left
alignment, each paragraph first line indent by 10 mm
and no hyphenation. The use of tabulator as well as
multiple spacing for text alignement should be avoided;
for this purpose please use ruler alignement tools and
Toolbars. If the text contains special characters (symbols), Symbol font should be used.
The text should be paginated from one onwards commencing with the Title Page within bottom margin.
Reference data should be numbered in Arabic numerals
in square brackets – e.g. [1, 2] in order of appearance in
the text.
Manuscript Text. Use short and clear sentences. For
medicaments use only generic names. Instruments
(equipment) should be referred to by their trade names,
producer‟s name and place typed in parentheses. If the
text contains marks combining letters and numbers,
superscript and index numbers should be typed precisely (i.e. 99Tc, IL-6, O2, B12, CD8).
Abbreviations should not be used unless absolutely necessary. Full term should be given in first appearance in
the text for each abbreviation used, except for standard
units of measurement.
Decimal numbers. Coma should be used as a decimal
separator in the text, whereas in tables, graphs and
other illustrations decimal numbers should be separated by a period (e.g. 12.5±3.8 in text and 12.5±3.8 in
a table). Numbers should be rounded to one decimal
whenever possible.
Units of measurement. Length, height, weight and volume (meter – m, kilo – kg, litre – l) should be given in
standard metric units or their decimal multiples. Temperature should be specified in degrees Celsius (°C), the
amount of substance in moles (mol), and blood pressure in
millimeters of mercury (mm Hg). All hematologic,
clinical and biochemical results should be given in metric units according to SI.
MANUSCRIPT PREPARATION
A manuscript should consist of 1) Title Page, 2) Abstract
with Keywords, 3) Text, 4) Acknowledgements (optional), 5) References. Pages should be numbered consequently in the top or bottom right-hand corner, commencing with the Title Page.
1. Title Page
a) The title should be short, clear and informative,
should not contain abbreviations and should correspond to the content of the paper. Subtitles should be
avoided.
b) Full names and surnames of the authors, together
with years of birth are to be given
c) Official names and places of authors‟ institutions,
in order corresponding to the indexed numbers of the
authors
d) Symbols: ¹, ²… etc. idenditify the correlation between
the authors and their institutions.
e) Name, address and telephone numbers (office, mobile
and fax), contact email of the author in charge of correspondence with regard to the manuscript.
f) Name and address of the author for of-print requests
g) Short title of the paper (max 40 characters) at the
bottom of the page
2. Abstract and Keywords
Page 2 should contain a structured abstract written in
both Serbian and English. Abstract should be written
in short sentences. It states the aim of the work, basic
methods (the choice of examinees or laboratory animals; methods of research and analysis), results (exact
data and statistic relevance) and main conclusion.
New and important aspects of the study or observations should be emphasized. The abstract has following
subtitles: Aim(s), Results and Conclusion. Abstracts of
original works should be written in 250 words, whereas
abstracts written in English could be as long as 450
words. A structured abstract for casuistry should not
exceed 150 words, with following subtitles: Introduction, Case Study and Conclusion. Three to six keywords
or short phrases which summarize the content of the
paper should be given under „Keywords” below the
Abstract.
Next page should contain a short 200-300 word summary (Abstract) in English with Keywords, which
refers to papers with a compulsory abstract in Serbian.
113
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
Abstracts in English and Serbian should have the same
structure.
3. Article Text.
An original work should have the following subtitles:
Introduction, Aim, Method, Results, Discussion, Conclusion, References. Patients‟ names should not be used, as
well as their initials or anamnesis numbers, especially not
in illustrations. Scientific literature review includes:
Introduction, corresponding subtitle, Conclusion and
References. Reviews can only be published by authors
who specify at least five auto-citations (references in
which they appear either as authors or as co-authors of
the work).
The volume of the manuscript. Total volume of the
manuscript – consisting of Title Page, Abstract, Article
text, References, all illustrations including legends
(tables, photographs, graphs, schemes, drawings), Title
page and Abstract in English – for an original work,
announcement, scientific literature review and clinical practice guide should not exceed 5,000 words, or
2,000 words for case studies, 3,000 words for an article
in medical history, and up to 1,000 words for articles
belonging to other headings. Word count check can
be done in Word application, through submenu ToolsWord Count or File-Properties-Statistics.
Introduction. A hypothesis (if there is one) and the
aims of the work deriving from that hypothesis should
be noted. A brief argumentation of the reasons for the
study or research should be given. Only strictly relevant literature data should be specified here, without
detailed discussions of the subject of the work. Do not
disclose the data or the results from the paper.
Methods. The choice of methods of observation or
experiment methods (cases or laboratory animals,
including control groups) should be explained clearly.
Identify methods, apparatus (producer‟s name and
place in parenthesis) as well as procedures, in order to
enable other authors to repeat the results. For standard
methods, including statistical ones, only reference data
should be given. Specify literature data and give short
descriptions of published methods which are less common. Describe new or significantly modified methods,
state reasons for using them, including their generic
names, dosages and administration (im, per os, iv, sc, ip,
etc.). Do not use commercial names of drugs and other
medicaments.
Ethical Standards. When reporting on experiments on
humans, it should be emphasized if the procedure was
done in accordance with the Declaration of Helsinki and
Recommendation for Conduct of Clinical Research from
1975, revised in 1983. The compliance of the authorized
ethics committee is also obligatory. Names, initials or
patients‟ card numbers should never be published, especially if the material is illustrated. You should also state
if the principles of animal protection according to laws
and regulations were followed in experiments.
Statistics. A detailed account of statistical methods
used should be given in order to enable a well informed
reader to check the results. Whenever possible, quantify the results and also state the corresponding statistical f law index (e.g. SD, SE or credibility borders). Avoid
relying only on statistical testing of the hypothesis, such
as r value, which does not provide relevant quantitative data. Always discuss the plausibility of experiment
subjects. Give details on randomization (random choice
method). Describe the methods used in blind experiments, specify the number of observations. Report
on the number of failed observations (such as when
patients drop out of clinical research). If and whenever
possible, reference literature data for study design and
statistical methods should be standard works rather
than articles in which these data were first published.
The use of standard computer programs should be
noted. Statistical methods description should be given
under Methods. When summarizing the results under
Results, you should also specify which statistical method was used for the analysis. Tables and pictures should
be restricted to those necessary for explaining and supporting the hypothesis of the paper. Graphs should be
used to replace tables with excess data. Do not repeat
data presentation in graphs and tables. Define statistical
terminology, abbreviations and most of the symbols.
results. Results should be reported in logical sequence
throughout the text as well as in tables and illustrations.
Do not repeat all the data from the tables or illustrations in the text; emphasize or summarize only significant observations.
Discussion. New and significant aspects of the study
and the conclusions which can be drawn from them
should be emphasized. Do not repeat in detail the data
or other material previously disclosed in Introduction
or Results. Implications of findings and their restrictions, including those of relevance for future research,
should be included in Discussion. Observations should
be connected to other relevant studies, in particular
those done within the last three-year period, and only
in special cases older than these. Relate the conclusions
to the aims of the paper, avoiding firm statements and
conclusions that are not fully supported by research
data. Also avoid accentuation of any primacy and allusions to a work that has not been finished yet. Bring out
new hypothesis when justified, but clearly label them
as new. When appropriate, recommendations can be
included.
4. Acknowledgments.
After Discussion and before Reference, when needed,
the following acknowledgments can be added in one
or more sentences (a) contribution of an individual
who needs to be recognized and awarded but does
not deserve co-authorship, e.g. support of the head of
department; (b) acknowledgment for technical support;
(c) acknowledgment for financial and material support,
underlying type of support etc.
114
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
5. References.
References should be listed in order of appearance in
the text. The number of references should not exceed
30, except in reference overview where there could be
up to 50. Most of the cited works should not be older
than 5 years. Avoid using abstracts as reference. Identify references in text, tables and legends using ordinal
numbers in square brackets [1]. All data on cited literature must be correct. Citing works from journals which
do not index Current Contents, Index Medicus (Medline) or Excerpta Medica is not recommended.
All works, regardless of their original language, are to be
cited in English, with reference to the source language in
parenthesis after the title (e.g. in Serbian, in Russian, in
French, etc.). The style of citing should be the same as in
Index Medicus (see the examples below). Citations from
abstracts, secondary publications, oral announcements,
unpublished papers, certified and classified documents
are not accepted. References to papers accepted but not
yet published are acceptable, but should be designated
as „in press” and with the name of journal.
Ann Clin Biochem 1995; 32 (Pt 3): 303–6.
(7) Tome with part
Poole GH, Mills SM. One hundred consecutive cases of
f lap lacerations of the leg in ageing patients. N Z Med J
1994; 107 (986 Pt 1): 377–8. (8) Tome without volume
Turan I, Wredmark T, Fellander-Tsai L. Arthroscopic
ankle arthrodesis in rheumatoid arthritis. Clin Orthop
1995; (320): 110–4.
(9) No volume and tome
Browell DA, Lennard TW. Immunologic status of the
cancer patient and the effects of blood transfusion
on antitumor responses. Curr Opin Gen Surg 1993:
325–33.
(10) Pagination in Roman numerals
Fisher GA, Sikic BI. Drug resistance in clinical oncology and hematology. Introduction. Hematol Oncol Clin
North Am 1995 Apr; 9 (2): xi–xii.
Examples of correct reference forms:
Books and other monographs
Journal articles
(11) Single author
Ringsven MK, Bond D. Gerontology and leadership skills
for nurses. 2nd ed. Albany (NY): Delmar Publishers;
1996.
(1) Standard journal article (name all the authors, but if
their number exceeds six, name six and add et al.
Jurhar-Pavlova M, Petlichkovski A, TrajkovD, EfinskaMladenovska O, Arsov T, Strezova A,et al. Inf luence of
the elevated ambient temperature on immunoglobulin
G and immunoglobulin G subclasses in sera of Wistar
rats. Vojnosanit Pregl 2003; 60(6): 657–612.
(12) Editor as author
Balint B, editor. Transfusiology. Beograd: Zavod za udţbenike i nastavna sredstva; 2004 (In Serbian).
(2) Organization (Institution) as author
The Cardiac Society of Australia and New Zealand.
Clinical exercise stress testing. Safety and performance
guidelines. Med J Aust 1996; 164: 282–4.
(3) No author
Cancer in South Africa [editorial]. S Afr Med J 1994;
84: 15.
(4) Volume with supplement
Tadić V, Ćetković S, Kneţević D. Endogenous opioids
release: an alternative mechanism of cyanide toxicity?
Yugoslav Physiol Pharmacol Acta 1989; 25 Suppl 7:
143–4.
(5) Tome with supplement
Dimitrijević J, Đukanović Lj, Kovaĉević Z, Bogdanović
R, Maksić Đ, Hrvaĉević R, et al. Lupis nephritis: histopathologic features, classification and histologic scoring in renal biopsy. Vojnosanit Pregl 2002; 59 (6 Suppl):
21–31.
6) Volume with part (Pt)
Ozben T, Nacitarhan S, Tuncer N. Plasma and urine
sialic acid in non-insulin dependent diabetes mellitus.
(13) Book chapter
Mladenović T, Kandolf L, Mijušković ŢP. Lasers in dermatology. In: Karadaglić Đ, editor. Dermatology (In
Serbian). Beograd: Vojnoizdavaĉki zavod & Verzal Press;
2000. p. 1437–49.
(14) Congress proceedings
Kimura J, Shibasaki H, editors. Recent advances in clinical neurophysiology. Proceedings of the 10th International Congress of EMG and Clinical Neurophysiology;
1995 Oct 15–19; Kyoto, Japan. Amsterdam: Elsevier;
1996.
(15) Paper from congress proceedings
Bengtsson S, Solheim BG. Enforcement of data protection, privacy and security in medical informatics. In:
Lun KC, Degoulet P, Piemme TE, Rienhoff O, editors.
MEDINFO 92. Proceedings of the 7th World Congress
on Medical Informatics; 1992 Sep 6–10; Geneva, Switzerland. Amsterdam: North-Holland; 1992. p. 1561–5.
(16) Dissertation
Kneţević D. The importance of decontamination as an
element of complex therapy of poisoning with organophosphorous compounds [dissertation]. Belgrade:
School of Veterinary Medicine; 1988 (In Serbian).
115
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
Photographs. Photographs are numbered in Arabic
numerals following the order of appearance in the text,
with titles in both Serbian and English. Submit three
copies or sets for each photograph, in separate envelopes. Only original photos will be accepted (black and
white or color), in glossy paper (not in matte), preferably
9x13 or 10x15 cm.
Each photograph should be labeled on the back side.
Write the number of photograph on the label and mark
the upper side of it by an up-arrow. Make sure photos
do not get damaged in any way.
Digital photos should be submitted on a CD and printed
as well, paying attention to the quality (sharpness) and
the size of the digital copy. Preferable resolution should
be at least 150 dpi, photo format 10x15 cm, and digital
format *.JPG.
If the authors cannot submit original photos, the originals should be scanned as Grayscale with 300 dpi resolution and in original size and submitted on a CD.
Photographs can be published in colo r, in which case
additional costs of printing are covered by the author.
Other publications
(17) Newspaper article
Vujadinović J. The inconsistency between federal and
republican regulation about pharmacies. In between
double standards (In Serbian). Borba 2002 February
28; p. 5.
(18) Dictionaries and similar references
Kostić AĐ. Multilingual Medical Dictionary. 4th Edition. Beograd: Nolit; 1976. Erythrophobia; p. 173 –4.
Unpublished work
(19) in press
Pantović V, Jarebinski M, Pekmezović T, Kneţević A,
Kisić D. Mortality caused by endometrial cancer in
female population of Belgrade. Vojnosanit Pregl 2004;
61 (2): in press. (In Serbian)
Electronic references
(20) Article in electronic form
Morse SS. Factors in the emergence of infectious disease. Emerg Infect Dis [5serial online]
1995 Jan–Mar. Dostupno na URL: http://www.cdc.gov/
ncidod/EID/eid/htm
Graphs. Graphs should be made and submitted in
Excel, so that all the values throughout cells could be
seen. Graphs should then be linked to a Word document, where they are marked in Arabic numerals in
order of appearance in the texts, with titles in both
Serbian and English. All the data within graphs should
be typed in Times New Roman, in Serbian and English.
Abbreviations used in graphs should be explained in a
legend below it in both languages. Each graph should
be printed on a separate page and a copy submitted
with each copy of the text (in total three copies for the
manuscript submitted).
(21) Monograph in electronic form
CDI, clinical dermatology illustrated [monograph on
CD-ROM]. Reeves JRT, Maibach H. CMEA Multimedia Group, producers. 2nd ed. Version 2.0. San Diego:
CMEA; 1995.
(22) Electronic database
Hemodynamics III: the ups and downs of hemodynamics [computer program]. Version 2.2. Orlando (FL):
Computerized Educational Systems; 1993.
ILLUSTRATIONS
Tables. Tables are marked in Arabic numerals following the order of appearance in the text, with titles in
both Serbian and English. Tables should be made only
in Word, through Table-Insert-Table menu, by defining
the exact number of columns and rows of the table grid.
Cells should be merged or split by clicking the right
mouse button – using the options Merge Cells and Split
Cells. Never make two separate tables for English and
Serbian – you should enter both texts into the same cell
and within the same table. Use the Times New Roman
font, character size 12 pt, with single spacing and without indentation.
Abbreviations used within the table should be explained
in the legend below the table in both Serbian and English.
Each table should be printed on a separate page. Submit
one copy of the table with each copy of the text (in total
three copies of the table for the manuscript submitted).
Schemes (drawings). Schemes should be done in Corel
Draw or Adobe Illustrator (vector and curve applications). All data within the scheme should be typed in
Times New Roman, in both Serbian and English, character size 10 pt.
Abbreviations used should be explained in a legend
below the scheme in both Serbian and English.
Each scheme should be printed on a separate page and
one copy submitted with each copy of the text (in total
three copies for the manuscript submitted).
COVER LETTER
The manuscript should be accompanied by a cover
letter signed by all the authors of the work. The cover
letter should include: a statement that the work has not
been published earlier and that it has not been submitted for printing in another journal at the same time, as
well as a statement that the manuscript has been read
and approved by all the authors who meet the authorship standards. All reproduction and copyright permits
should be included for previously printed material, as
well as for the illustrations used and publishing information on acclaimed individuals or naming people who
contributed to the work.
116
UDC: 614-88
Naučni časopis urgentne medicine HALO 194, 2012; 18(2)
SUBMISSION OF MANUSCRIPTS
The manuscript, together will all illustrations,
could be sent by registered
mail, by email
(hitnapomocbg@ eunet.rs) or submitted in person
in the Editorial office. If the manuscript is sent by
mail, the text should be submitted in three copies
and on a CD (electronic and paper copies should be
identical).
NOTE
Manuscripts
which
do
not
meet
the
requirements of these guidelines cannot be
submitted for review and will be returned to
the authors for completion and correction. By
following
the
guidelines
for
manuscript
preparation, you can make the whole procedure
until publication in the journal considerably
shorter, which will have a positive impact on the
journal‟s quality and regularity of publication.
Editorial office:
Gradski zavod za hitnu medicinsku pomoć
Franše dEpera Str. 5
11000 Belgrade
Serbia
with a note: For The Journal of Emergency Medicine
– Halo 1 94
Chief editor phone: +381 11 3615 015
E-mail: [email protected]
117
Download

Sveska2 - hitna pomoć beograd