Otvorena Bunjevačka
kuća u Somboru
ðuro Bošnjak, Ivan Sedlak, Dejan Parčetić, mr Suzana Kujundžić-Ostojić, dr Svetozar Čiplić, mr Branko Francišković i Nemanja Delić
Plaćen
prostor
Bunjevački Nacionalni Savet
) %$"$ &' (*+! $) %$"$ #* $
Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine
National Council of the Bunjevac Ethnic Minority
Slušajte radio emisije na bunjevačkom
jeziku – „Bunjevačka rič”
Radio Novi Sad - 100 MHz vrime emitovanja:
petak 22.00 - 22.30 sati
Radio Subotica - 89,6 MHz vrime emitovanja:
subota 20.00 - 20.30 sati
Radio „Trend” - Bačka Topola 97,8 MHz vrime emitovanja:
nedilja 12.00 - 12.30 sati
Radio Sombor - 97,5 MHz 14.00 - 14.30 sati
Gledajte bunjevačku emisiju „SPEKTAR”
Televizija Novi Sad – II program
vrime emitovanja: nediljom od 17.30, a repriza
je naredne nedilje od 17.30 sati
Bunjevački nacionalni praznici:
PODVIKUJE
BUNJEVAČKA VILA
PODVIKUJE BUNJEVAČKA VILA
IZ OBLAKA RAŠIRILA KRILA,
OJ BUNJEVČE PROBUDI SE SADA
STAREŠINO SUBOTIČKOG GRADA.
MENE MATI UČILA PIVATI
PIVAJ SINE DA BUNJEVCI ŽIVE,
NEK NAM ŽIVI NAŠA MILA BAČKA,
TAMBURICA, PISMA BUNJEVAČKA.
NE ZOVEMO SAMO BOGATAŠE
VEĆ I DRUGE STANOVNIKE NAŠE,
JA SAM SINAK SUBOTICE GRADA
NE DAM VIŠE DA MOJ NAROD STRADA.
BUNJEVAČKA SVEČANA PISMA
2. februar, Dan velikog prela
23. februar, Dan izbora prvog novog Nacionalnog savita
15. avgust, Dan Dužijance
25. novembar, Dan kad je 1918. godine u Novom Sadu
održana Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca
i ostali Slovena
Positite naše internet strane
www.bunjevci.org.rs
OSNIVANJE I FUNKCIONISANJE NIU „BUNJEVAČKOG INFORMATIVNOG CENTRA POMOGLI
MINISTARSTVO
KULTURE
REPUBLIKE
SRBIJE
POKRAJINSKI
SEKRETARIJAT
ZA INFORMACIJE
AUTONOMNE
POKRAJINE
VOJVODINA
SADRŽAJ
Rič urednika
Informativno-političko glasilo
bunjevačke nacionalne manjine
Godina VI Broj 60
Jun 2010. godine
Cina 50 dinara
Izlazi prve nedilje u misecu
Izdavač:
NIU „BUNJEVAČKI INFORMATIVNI
CENTAR” - Subotica
Osnivač izdavača:
NACIONALNI
SAVET BUNJEVAČKE NACIONALNE
MANJINE
Direktor NIU „BIC” i
glavni i odgovorni urednik:
mr Suzana Kujundžić – Ostojić
Savit novina:
Mijo Mandić, Marija Šamu, Joso Poljaković
Tehnički urednik:
Ivan Stantić
Stalni saradnici:
Ana Vojnić Kortmiš, Livia Tričko Stantić,
Joso Poljaković, Desa Kujundžić, Marija
Horvat, Ružica Parčetić, Nikola Sedlak,
Dragan Tovarišić, Tamara Babić
Naslovna strana:
Proliće
Putokazi za izbore,
Izbori za novi Nacionalni savit održaće se u nedilju 6. juna, biraće se, kako svi ističu,
demokratskim putom - voljom Bunjevaca. Ovo je iz tog razloga, istorijska prilika da kogod
i Bunjevce štogod pita kad se odlučiva o njevoj sudbini. Na taj način ostvarena su ona bunjevačka prava za koja su se borili mnogi naši prici od Ivana Antunovića do Blaška Rajića.
No, i pored tog utisak koji ostavlja ova, nazovimo je, izborna kampanja, mnogim Bunjevcima je gorak ukus demokratije. Zašto? Bunjevci imadu pritušta izborni lista – čak sedam.
One su ko pečurke posli kiše nicale skoro svakodnevno, sve su to pratile mnogobrojne konferencije za štampu, optuživanja, uviravanja naroda .....
Ovoliki broj prijavljeni lista svakako nije pokazatelj ni razvijenosti bunjevačkog kulturnog i intelektualnog javnog života, već olako svaćanje posla za koji sebe pridlažu. Guranje
u prve redove po svaku cinu brez obzira mogu li tamo štogod i uradit, osim sopstvene promocije, a najčešće na štetu bunjevačkog naroda, nije razlog za zabrinutost većini.
Pošto su Zakonom dozvoljene četri oblasti o kojima se mož, ko i do sad, starat Nacionalni savit: obrazovanje, kultura, informisanje i službena upotriba jezika, pripovitke kod
većine lista su potpuno iste. Razlika je tom mogu li oni to s ljudima sa svoji lista i ostvarit
jel ne. To, čini se, malo koga brine, važno je sad uvatit na jeptinu pripovitku, prazna obećanja, halabuku i viku o tuđem lošem radu. Takim vođenjom svoje nacionalne politike
nećemo potirat ćošu, odnosno, ostaćemo i dalje u ćoši u koju smo satirani poodavno.
Imajuć u vidu sve ove razloge, lista broj 1. Sad i uvik – samo Bunjevci mr Suzana Kujundžić – Ostojić trudila se da bunjevačko glasačko tilo ne razjedinjiva već poveže jel to je
koalicija četri, od ukupno osam bunjevački institucija: Bunjevačke matice, KUD-a Bunjevka, UG Bunjevačko kolo Sombor i Bunjevačke stranke Vojvodine. Lista broj 1 nije lista
pojedinaca nit politički lidera, već lista pravi i stručni ljudi koji mogu ostvarit one zadatke
koji očekivaje budući Nacionalni savit. Svi ljudi s ove liste već poduži niz godina daju svoj
maksimalni doprinos za Bunjevce u puno oblasti, od kulture, informisanja, obrazovanja te
truda i rada na standardizaciji bunjevačkog govora.
Sadržaj
Adresa:
Trg cara Jovana Nenada 15/1,
24000 Subotica
Telefon/fax: 024 523-505
e-mail: [email protected]
Tekući računi:
160-143270-73 i 335-16082-21
Štampa:
Rotografika Subotica
Strana 4
Strana 6-7
Strana 9
Strana 11
Tiraž:
1.000
Dizajn:
Studio Trid Beograd
Distribucija:
„Štampa sistem” - Beograd, „Press international” - Novi Sad, „Futura plus” Zemun
Nacionalni savet
bunjevačke nacionalne manjine:
Kancelarija u Subotici:
Trg cara Jovana Nenada 15/5,
24000 Subotica
Telefon/fax: 024 554-881
e-mail: [email protected],
[email protected]
Regionalna kancelarija u Somboru:
Staparski put br. 10, 25000 Sombor
Telefon/fax: 025 449-175
Godina VI, Jun 2010, broj 60
4
Stručne ljude u Savit
5
Vira u bolje bunjevačke dane
6-7
U svojoj Bunjevačkoj kući
8
Liste za izbor Bunjevačkog
nacionalnog savita
9
Svaku notu i stih triba zapisat
11
Posvećene prostorije
Ako i vi želite da vam poštaš svakog prvog u misecu donese „Bunjevačke novine” pritplatite se na nji.
Godišnja pritplata je 420 dinara, a od julskog do decembarskog broja je 210 dinara.
Platit možete na naš tekući račun: 335-16082-21 (Razvojna banka Vojvodine) sa naznakom za pritplatu.
Godišnja pritplata za inostranstvo je 20 evra.
Platit možete na naš devizni račun: IBAN: RS35335007010004868865; SWIFT: MBSORS22
sa naznakom za pritplatu (Razvojna banka Vojvodine).
Posli uplate nazovite nas, kako bi upisali vašu kućnu adresu: 024 523-505
3
DIVAN S...
DR ANDRIJA PEIĆ TUKULJAC, ISPRID PRIVRIMENOG ORGANA
BUNJEVAČKOG NACIONALNOG SAVITA O PRIDSTOJEĆIM IZBORIMA
Stručne ljude u Savit
D
r Andrija Peić Tukuljac,
pridsidnik Privrimenog organa Bunjevačkog nacionalnog savita, pozvo je Bunjevce
da 6. juna izađu na izbore za nov
Savit i tom prilikom odgovorio na
još nikoliko pitanja vezani za ovaj
važan trenutak.
– Smatram da su ovog puta izbori za nov Bunjevački nacionalni savit zdravo važni, jel će se
demokratskim putom izabrat
njegovi članovi. I zato ja pozivam
sve Bunjevce, ako žele da imaje
prave pridstavnike u oblastima u
kojima nam je država zakonom
omogućila, a to su: kultura, informisanje, korišćenje jezika i
obrazovanje, da izađu na glasanje i glasaje za take kandidate,
odnosno liste. A pravim pridstavnikom ja smatram onog koji
iz ovi oblasti mož ravnopravno
razgovarat sa državom, sa ministrima, da poznaje problematiku, daje pridloge šta je za
Bunjevce interesantno i koji je
bunjevački interes vezano za ove
oblasti. Prema tom, značaj Bunjevačkog nacionalnog savita, pa
i svi drugi nacionalni savita je u
budućnosti velik, triba iskoristit
ovu priliku i izabrat najbolje,
najstručnije,
najodgovornije
ljude da pridstavljaje Bunjevce.
Koliki je broj
upisani na poseban birački spisak Bunjevaca?
– Prema zvaničnom izvištaju nakon popisa, upisano je
8.041 osoba, al
upis nastavljen
dalje, i sad, prema informacijama sa kojima raspolažemo, ima
oko 9.000 upisani u birački spisak.
Koliko ste zahtiva za upis na birački spisak Bunjevaca zatekli kad
ste došli na ovo misto?
– Mi smo zatekli bliže iljadu
potpisa, tačnije 959, međutim,
kontrola upisa tad još nije bila
izvršena, al je to bio spisak koji
smo dobili od prithodni članova
Bunjevačkog nacionalnog savita
kad smo primili dužnost.
Kako kometarišete činjenicu da
KOGA IZABRAT
Oni koji budu glasali stvarno triba da vode računa o
tom da pogledaje liste i vide dal se na njima nalaze
ljudi koji adekvatno mogu
odgovorit obavezama koje
su definisane u Zakonu, i
onda da glasaje za tu listu.
Jel, to je jedina garancija
da ćemo mi očuvat svoj integritet, očuvat svoje običaje, da ćemo razvijat svoju
kulturu i oplemenjivat jezik koji još uvik nije zva-
4
ničan, al se nadam da će bit.
Lično mislim da se na
listi broj jedan „Sad i uvik
samo Bunjevci” upravo nalaze taki ljudi, i ja upućivam birače da je zaokruže,
da bi oni elementi o kojima
sam pričo, u praksi bili sprovedeni, a Nacionalni savit
odigro onu funkciju koja
njim je u zakonu i propisima data. Standardizacija
bunjevačkog jezika je na
vrvu liste zadataka.
Bunjevci imaje
najviše lista za
izbor NS, sedam?
– Ovi sedam
lista i nije za komentarisanje,
al je jasno da su
u pitanju podiljeni interesi, i
ono jedinstvo
koje smo mi
imali kad smo
obezbidili birački spisak da iđemo na neposridne izbore, ponovo se raspršilo. Svaki ko ima određeni interes
pojavio se sa svojom listom, što
svakako nije dobro, iako svi
pričaje istu priču, da će obezbidit
nacionalni integritet Bunjevcima, da će se borit za bunjevački
jezik, za uvođenje i razvoj ti nikoliko elemenata koji nam Zakon daje. Priča je kod svi ista, al
mislim da su interesi različiti.
– Ovoliko lista mož da proizvede to da će se u Savitu ponovo
nać ljudi koji imadu svoje interese a ne bunjevačke, i to će dovodit do tog da on neće moć
odradit onaj poso zbog čega je
formiran, odnosno za čega je u
Zakonu i Statutu opridiljeno da
radi, neg će virovatno doć do rasprava, do nepotribni svađa i samim tim funkcija Savita neće bit
ona koja je definisana Zakonom
i drugim normativnim aktima.
Koji poslovi očekuju nov Nacionalni savit? Mnogi sa lista obećavaje sve i svašta ?
– Moram ponovo podvuć ono
što sam kazo, oni koji budu glasali stvarno triba da vode računa
o tom da pogledaje liste i vide dal
se na njima nalaze ljudi koji adekvatno mogu odgovorit obavezma koje su definisane u Zakonu,
i onda da glasaje za tu listu. Jel, to
je jedina garancija da ćemo mi
očuvat svoj integritet, očuvat
svoje običaje, da ćemo razvijat
svoju kulturu i oplemenjivat jezik koji još uvik nije zvaničan, al
se nadam da će bit.
– Lično mislim da se na listi
broj jedan „Sad i uvik samo Bunjevci” upravo nalaze taki ljudi, i
ja upućivam birače da je zaokruže, da bi oni elementi o kojima sam pričo, u praksi bili sprovedeni, a Nacionalni savit odigro
onu funkciju koja mu je u zakonu i propisima data. Standardizacija bunjevačkog jezika je na
vrvu liste zadataka. Mi, ako oćemo da pridstavljamo Bunjevce u
svim elementima, prija sveg moramo rišit pitanje jezika, a sve ostalo će posli proizlazit iz tog. Da
bi jezik bio priznat 2012. godine,
u Evropskom parlamentu, u
Strazburu, a to je zadat rok, moramo maksimalno raditi i obezbidit sve potribne elemente koji
će dovest do tog da se prizna jezik. Jel to nije priznavanje od danas do sutra, tu se mora more
stvari uradit, tušta kvalifikovani
ljudi mora radit svoj dio posla da
bi se taj jezik i prizno. Zato ja i
pozivam birače da biraje one koji
će moć odgovorit ovom zadatku,
da budu stručni upravo iz ovi oblasti. Jel ne mož svaki radit taj
poso, neg ljudi koji su iz ove struke. Prija sveg, iz jezičke struke, a
sve ostalo će iz jezika da se razvija, što će bit moguće kad se bunjevački jezik ozvaniči, a samim
tim i Bunjevci ko narod.
B. E.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
DIVAN S...
MR SUZANA KUJUNDŽIĆ - OSTOJIĆ O PRIDSTOJEĆIM IZBORIMA ZA
NACIONALI SAVIT
Vira u bolje bunjevačke dane
B
unjevci su bili, sve do nedavno, nepriznata narodnost, pripuštena sebi i svojem osićanju tuge i pritrpljene nepravde. Odkako Vi uređivate „Bunjevačke novine”, sa stranica tog
bunjevačkog glasila, počo se širit
optimizam i nova vira u bolju budućnost našeg naroda. Na čemu
zasnivate ovaj svoj optimizam?
– Imala sam i privilegiju i čast
i sriću da radim poso koji volim i
to za svoj narod. Novine nisam
zatekla u sjajnom stanju kad sam
postavljena za urednika i sotim
je moja volja za prominama bila
veća. Sve je to naišlo na dobar
odjek kod čitalaca, što mi je svakim danom davalo još više volje i
snage da istrajem. Naravno, tu su
i saradnici, koji su mi puno pomogli, prija svega, svojim savitima kad sam bila u dilemi. Uvik
sam virovala u snagu volje i ljubavi prema ovom poslu, čak i u
najtežim trenucima, a kad je tako onda se mogu napravit čuda.
Što se kroz prodavanost novina,
pokrenuto izdavaštvo i dičija
izdanja u NIU „Bunjevačkom centru” i pokazalo, zbog čega sam
zdravo srićna i ponosna.
U svojoj novijoj istoriji, Bunjevci
su bili suočeni s priprikama i negiranjom svoje istorije, svoje kulture
i, naročito, svog izvornog jezika, bu-
njevačke ikavice. Pošto ste stručnjak na području lingvistike, kako
procinjivate rad na standardizaciji
bunjevačkog jezika, posebno realizaciju projekta uvođenja bunjevačkog govora sa elementima nacionalne kulture u osnovnim škulama, ko i izglede šire afirmacije našeg jezika u informativnim medijima?
– Ako kome oduzmete jezik,
ko što se trevilo Bunjevcima kroz
istoriju, onda ste mu oduzeli dobar dio identiteta. Zato nije slučajno što je ikavica namirno i nemilosrdno zatirana.
– Na svu sriću, ona nije potpuno istribljena ni zaboravljena,
zato još uvik ima nade ne samo
da se ona otrgne od zaborava već
i da se puno ozbiljnije nametne
ko sridstvo svakodnevne javne
komunikacije. Za sad, bunjevački je samo govor, jel nije standardizovan - naučno priznat.
Radila sam na projektu Gramatičkog priručnika tri godine i evo
ovi dana triba da uđe u štampu.
Što se tiče Bunjevakog ričnika,
imala sam čast da mi Marko Peić
prida materijal koji je dodatno
skupio za Ričnik, koji radim u
saradnji s prof. Dragoljubom Petrovićom, koji je radio i na prošlom izdanju. Trudimo se svi da
taj poso okončamo do 2012. go-
Ukoliko ne dobijete poziv za glasanje
Ako birači sa posebnog biračkog spiska Bunjevaca, koji su već ranije
dobili rišenja, do 31. maja nisu dobili pozive za glasanje 6. juna za nove
nacionalne savite, već 1. juna mogu se lično obratit u Gradsku kuću,
kancelariju 215, II sprat, jel na telefon 626-734 il 626-859.
Ukoliko vam ne stigne poziv, na glasanje možte izać i sa rišenjem o
upisu u birački spisak Bunjevaca. U tom slučaju glasate na najbližem
biračkom mistu.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
dine kad će sve to ić na verifikaciju u Strazbur. Nadam se da
ćemo tamo naić na razumivanje i
uspit u svojim namirama. Dotleg
ćemo radit na uvođenju bunjevačkog govora od I do VIII razreda u osnovne škule, na pripremi
potribni udžbenika i za ove više
razrede.
Obnova našeg naroda, razvoj
njegovog etno-kulturnog identiteta, ko napridne nacionalne zajednice, zahtiva ozbiljna pregnuća na
polju kulture, istraživanja, modernog književnog stravalaštva. Za uspih na tom polju neophodne su jake bunjevačke institucije. Kake su
Vaše ocine stanja i razvojna perspektiva u ovom pogledu?
– Institucije koje su napravile
koaliciju „Sad i uvik - samo Bunjevci”, svakako jesu dorasle
ovim ozbiljnim zadacima. Naravno, tribaće još rada i zalaganja, nigovanja mladi intelektualaca, al smo na dobrom putu da se
bunjevačko nacionalno pitanje
zaokruži i konačno riši. Ono što
je problem su novčana sridstva,
koji ima zdravo malo. No, ako se
ono što se dobije troši nameniski
i domaćinski mora doteć za ono
što je najvažnije. Ko što kaže ona
stara narodna poslovica: Kad se
oće, onda se i mož.
Novoizabrani Nacionalni savit
nacionalne manjine Bunjevaca naće se prid zadacima od najvećeg
značaja za dalji ravoj nacionalne
zajednice Bunjevaca. Uspišno ostvarivanje ti zadataka moraće savladavat i probleme, od koji su niki
nasliđeni iz rada prithodnog saziva
Savita. Koji su, po Vašem mišljenju, najvažniji problemi i zadaci koji
očekivaje novi Savit?
– Tu je prija svega pitanje jezika, jel brez njegove uspišne stan-
dardizacije uvik ćemo bit nacionalna manjina drugog reda.
Pitanje obrazovanja i uvođenja
izbornog pridmeta bunjevačkog
govora u sve razrede osnovne
škule, al i staranje o tim učenicima, kroz stipendiranje putom
javni konkursa. Osnaživanje bunjevački institucija, prija svega
kroz materijanu podršku od Nacionalnog savita, pomaganje oko
konkurisanja na projekte, ne
samo domaće već i inostrane. Mora se nastavit dijalog s katoličkom crkvom, jel to od Nacionalnog savita očekivaje Bunjevci,
koji su veliki virnici. Triba prominit i loš odnos s Bunjevcima Hrvatima, jel to je naš svit, s
kojim imamo najviše zajednički
tačaka i interesa. Jedino o čemu
se ne mož divanit je pitanje našeg bunjevačkog porikla i imena.
Na taj način, smatram da će se
moć zaokružit ono što je bunjevačko i ono što je hrvatsko, a ne
da se to furtom miša i to na štetu
našeg kulturnog i nacionalnog
identiteta.
– Mora se poradit i na slogi i
jedinstvu med bunjevačkim institucijama, čijem razjedinjavanju su doprineli ljudi koji puno
razmišljaje o svojim potribama a
malo o svojem narodu i njegovom napritku.
Koju poruku biste uputili bunjevačkoj čeljadi koja izlazi na skorašnje izbore za Nacionalni savit?
– Bunjevci su pametan svit kad
ni posli šest decenija nisu zaboravili ko su i šta su. Bunjevci su
vridan i ponosan narod i volila bi
da za sebe odaberu i taki Nacionalni savit - koji će bit vridan i
pametan da razgali sve ono što je
još ostalo nerišeno a vezano je za
naš narod.
M. M.
5
VISTI
UDRUŽENJE GRAĐANA „BUNJEVAČKO KOLO” U NOVIM PROSTORIJAMA
U svojoj Bunjevačkoj kući
„Ovaj dan smo dugo čekali . Dvadesetosmi maj je još jedan datum koji se upisuje u istoriju Bunjevaca Sombora” - riči su počasnog
pridsidnika Bunjevačkog kola Đure Bošnjaka na početku svečanog otvaranja novi prostorija društva
U
starom bunjevačkom šoru,
u ulici Jovana Popovića,
UG „Bunjevačko kolo” dobilo je krajom lanjske godine od
grada Sombora novi prostor za
obavljanje svoje dilatnosti. Kako je
ovu bivšu samoposlugu tribalo prilagodit potribama „Bunjevačkog
kola” a što je značilo znatna finansijska ulaganja, pomoć za uređenje
prostora, prija svega, stigla je od
Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Nakon višenediljni radova, prostor je priveden namini.
Svečanost otvaranja započeta je
pozdravnim ričima počasnog pridsidnika Đure Bošnjaka, koji se osvrnio na bunjevačku istoriju Sombora, goste je pozdravio i gradonačelnik Sombora Nemanja Delić,
a potom se obratila i direktrorka
NIU „BIC”-a, nosilac liste „Sad i
uvik samo Bunjevci” mr Suzana
Kujundžić - Ostojić ko i pridsidnik privremenog organa BNS-a dr
Andrija Pejić Tukuljac.
Prostorije „Bunjevačke kuće” je
otvorio dr Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava
koji je kazo med ostalim da „je ovo
mesto na kojem će se okupljat Bunjevci i ostali Somborci”.
U kulturno umitničkom programu, učestvovali su članovi MOH
Juventus Kantat, hor OŠ „21.oktobar” ko i mladi recitatori Ivana
Andrejković i Vladimir Parčetić.
Bogatsvo bunjevački običaja i folklora prikazali su mališani GKUD
„Ravangrad” izvođenjom izvornog
dila „Alaj rano zašuštila svila”, a
nakon mališana svoju majstoriju u
spletu bunjevački igara prikazala je
prva postava „Ravangrada”. Mno-
gobrojna publika je sa radošću i suzama u očima ispratila program i
još dugo do u noć divanila u svojoj
Bunjevačkoj kući.
Ostvarila se davnašnja želja i
krunisan je rad Udruženja građana
„Bunjevačko kolo” u Somboru, jel
sad imadu misto na kojem će se
okupljat i nigovat bunjevačku tradiciju i kulturu.
R. P.
6
Godina VI, Jun 2010, broj 60
VISTI
ČETVRTA KOLONIJA SLAMARKI U SOMBORU U NOVOJ BUNJEVAČKOJ
KUĆI OKUPILA DEVETNAJST UMITNIKA
Slamarenje se voli i uvik uči
K
olonija slamarki, već tradicionalna manifestacija i programska aktivnost UG „Bunjevačko kolo” ove godine započeta je na sam dan otvaranja nove
Bunjevačke kuće 28. maja. Slamarske umitnice iz Sombora ugostile
su slamarke iz Subotice, članice „Luse” i članice udruženja „Ruke i slama”. Tema kolonije „Sva ta ravnica” pružila je slobodu i širinu umitničkog stvaranja.
Za tri dana, koliko je trajala ovogodišnja kolonija započeti su novi
radovi, nove slike i pridmeti od
slame. Med slamarkama, već drugu godinu za redom, družili su se i
započeli svoje umitničke radove i
Godina VI, Jun 2010, broj 60
slikarka Zdenka Bogišić ko i duborezac, umitnik što livom rukom
stvara, Antun Pozder Braca, obadvoje članovi Bunjevačkog kola.
Devetnajst umitnika je tako raz-
minilo međusobna bogata iskustva
u ovoj svojevrsnoj narodnoj umitnosti. „Kad uporedimo ranije kolonije, ovogodišnja nam je nikako najuspišnija” kazala nam je
Anica Vitman, pridsidnica slamarske sekcije, „naučili smo i saznali najviše do sada, a ovo i jeste
umitnost koja se stalno uči, nadograđiva i oplemenjiva”.
Kolonija je bila interesantno
misto i za mnogobrojne positioce i
namirnike ko i za dicu koja su iz
Sombora i Sivca organizovano positila koloniju. Za nji je održana i
kraća edukacija i upoznavanje sa
slamarstvom.
Novi radovi i nove slamarske slike dobiće svoje ramove na Božićno-novogodišnjoj izložbi zajedno
sa ostalim radovima članova „Bunjevačkog kola”.
R. P.
7
VISTI
Spisak svi proglašeni lista za koje možete glasat na prvim neposridnim izborima
za novi Bunjevački nacionalni savet u nedilju 6. juna 2010. godine.
Na izbornim listićima biće metnuta samo imena nosioca lista.
Ode možete pogledat imena kandidata sa svi proglašeni lista.
1.
Sad i uvik - samo Bunjevci
mr Suzana Kujundžić - Ostojić
1. mr Suzana Kujundžić Ostojić, 1969,
direktor NIU „BIC-a”
2. dr Andrija Peić Tukuljac, 1937,
dr.poljopr.nauka
3. Josip Bošnjak, 1952, priv. preduzetnik
4. Kata Kuntić, 1956, teh. sekretar
5. Marko Marjanušić, 1942, ing.zaštite na radu
6. Ivan Bošnjak, 1949, ing.zaštite na radu
7. Marija Šamu, 1955, pravnik
8. Aleksandar Matković, 1961, privrednik
9. Ivan Vojnić Kortmiš, 1963,
dipl.matematičar
10. Tamara Babić, 1977, dipl.mark.menadžer
11. Mirko Babičković, 1950,
koord.carin. skladišta
12. Marija Bošnjak, 1967, prof.fizike
13. Ana Popov, 1956, prof. jugo.književnosti
14. Goran Vojnić Purčar, 1986,
apsolvent istorije
15. Jadranka Tikvicki, 1973
prof.sr.jezika i književ.
16. dr Aleksandar Raič, 1938
redovni prof. u penziji
17. Nela Ivić, 1975, privatni preduzetnik
18. Mijo Mandić, 1949, dipl.ing.arh.
10. Jasna Buljovčić, 1966,
komercijalni referent
20. Zvonimir Stantić, 1955, politikolog
21. Gabriela Diklić, 1948, ekonomski tehničar.
22. Velibor Mačković, 1979,
privatni preduzetnik
23. Antun Fratrić, 1968, poljoprivrednik
2.
Bunjevačka lista za evropsku Srbiju
Vojislav Orčić
1. Vojislav Orčić, 1958, profesor
2. Stevan Rajnović, 1960, pravnik
3. Ružica Parčetić, 1969, novinar
4. Slobodan Vujković, 1957,
diplomirani inženjer tehnologije
5. Dejan Parčetić, 1974, ekonomista
6. Dubravka Kljajić Prćić, 1955,
diplomirani inženjer tehnologije
7. Mirko Vigoda, 1957, penzioner
8. Slobodan Bukvić, 1974,
matematičko-programerski saradnik
9. Angelina Nađ, 1974,
diplomirani geograf turizmolog
10. Ivan Stantić, 1956, berzanski trgovac
11. Miodrag Kujundžić, 1963,
diplomirani ekonomista
12. Kornelija Radaković, 1967,
diplomirani novinar
13. Andrija Vojnić Tunić, 1971,
instruktor vožnje
14. Slavomir Zarić, 1954, penzioner
15. Ljiljana Majlat, 1962, ekonomski tehničar
16. Zvezdan Kučera, 1987, serviser
17. Ana Budinčević, 1958, službenica
8
18. Ivana Orčić, 1986, apsolvent prava
19. Natalija Radulović, 1985, vaspitač
20. Ružica Cigić Parčetić, 1989,
poljoprivredni tehničar
21. Svetlana Babičković, 1971, trgovac
22. Boris Orčić, 1987, automehaničar
23. Karolj Fratrić, 1967, komercijalista
3.
Bunjevačka narodna lista Branko Pokornić
1. Branko Pokornić, 1948, farmer
2. Nevenka Bašić Palković, 1954,
prof.književnosti
3. Mirjana Savanov, 1973, prof.raz.nastave
4. Stevan Bešlić, 1955, penzioner,
5. Antun Stanković, 1959, električar
6. Sanela Tumbas, 1989, student
7. Dubravko Godar, 1962, grafičar
8. Ivan Lazić, 1965, mašinski tehničar
9. Milica Iršević, 1966, trgovac
10. Perica Vujević, 1981, dipl.ekonomista
11. Ivan Šarčević, 1963, stolar
12. Svetlana Mormer, 1966, prof.raz.nastave
13. Vince Jaramazović, 1966, penzioner
14. Marko Beretić, 1952, penzioner
15. Kata Dulić, 1956, cvećar
16. Magda Benčik Badić, 1965, kurir
17. Damir Sekulić, 1988, mašinski tehničar
18. Marina Šunjka, 1961, ekonomski tehničar
19. Ivan Spaić, 1957, vozač autobusa
20. Ivana Nimčević, 1981, medicinski teh.
21. Jelisaveta Harangozo, 1952, penzioner
22. Marija Bošnjak, 1954, penzioner
23. Franjo Šarčević, 1962, radnik obezbeđenja
4.
Savez bačkih Bunjevaca Mirko Bajić
1. Mirko Bajić, 1950, profesor
2. Dragan Kopunović, 1972,
profesor razredne nastave
3. Ksenija Poljaković, 1984, strukovni vaspitač
4. Boris Bajić, 1979, dipl. ekonomista-master
5. Siniša Tikvicki, 1973,
elektrotehničar energetike
6. Marija Buljovčić, 1979, ekonomista
7. Stipan Orčić, 1949, penzioner
8. Alana Šiška, 1971, dipl.ekonomista
9. Đorđe Rašuo, 1978, elektrotehničar
10. Saša Petrović, 1970,
muzički stručni saradnik
11. Ruža Marić, 1961, vaspitačica
12. Zvonko Kujundžić, 1984, moler
13. Aleksandra Urban, 1978,
ugostiteljski tehničar
14. Lazo Tumbas, 1935, penzioner
15. Danijel Horvacki, 1988, zemljoradnik
16. Zlatinka Todorov, 1956, penzioner
17. Branko Cvijan, 1969,
tehničar metalske struke
5.
Bunjevci za Bunjevce Nikola Babić
1. Nikola Babić, 1942,
dipl. inženjer agronomije
2. Šime Sekulić, 1949, advokat
3. Etela Jerinkić, 1955, profesor književnosti
4. Miroslav Vojnić Hajduk, 1951, dipl. koreog.
5. Nikola Vizin, 1952, građ. tehničar
6. Renata Babić, 1973, službenik
7. Vlado Babić, 1960, lekar spec. medic. rada
8. Josip Fratrić, 1954, dipl.ekonomista
9. Danijela Sarić, 1976, vaspitač
10. Željko Stantić, 1970, koreograf
11. Predrag Vojnić Tunić, 1982, ekonomista
12. Nevenka Dulić, 1961, prof. razr. nastave
13. Ivica Bakić, 1985, mašinski tehničar
14. Mirjana Vojnić Hajduk, 1957, službenik
15. Blaženka Mandić, 1952, med. tehničar
16. Slavica Kovač, 1962, službenik
17. Stevan Nemet, 1956, tehničar vuče
6.
Bunjevačka liga Buljovčić Stipan, Bunjo
1. Stipan Buljovčić, 1953, VKV električar
2. Bela Ivić, 1944,penzioner
3. Jelena Vukčević, 1964, učiteljica
4. Branka Elek, 1965, ing.zaštite na radu
5. Emil Dulić, 1982, apsolvent prava
6. Tihomir Vrbanović, 1979, dipl.ing.zzs.,
7. Julijana Kričković, 1965, knjigovezac
8. Jugoslav Vojnić Hajduk, 1983, dipl. pravnik
9. Vladimir Mandić, 1945, penzioner
10. Kristina Medić, 1959, dipl.oec
11. Aleksandar Vujević, 1942, dipl.tehnolog
12. Nebojša Stipančević, 1982,
tehničar štampe
13. Branka Bogojević, 1984,
prehrambeni tehn.
14. Zoran Tomašković, 1964, pravni tehničar
15. Ivan Budanović, 1944, penzioner
16. Danijel Horvacki, 1985, elektrotehničar
17. Marko Nović, 1972, trgovac
18. Tajana Perčić, 1990, student
19. Stipan Sineš, 1953, penzioner
20. Dejan Ćakić, 1973, radnik
21. Marija Dulić, 1961, priv.preduzetnik
22. Jasmina Horvacki, 1968, radnica
23. Roko Babičković, 1946, poljoprivrednik
7.
Jugoslovenski Bunjevci Blaško Gabrić
1. Blaško Gabrić, 1942, grafičar
2. Stela Bukvić, 1960, knjigovođa
3. Zoran Gabrić, 1961, ekonomista,
4. Ljubica Matanović 1958, domaćica
5. Stipan Rogić, 1950, privrednik
6. Emina Gabrić, 1975, ekonomista
7. Barbara Kantor, 1973, daktilograf
8. Senka Kravarušić, 1969, domaćica
Godina VI, Jun 2010, broj 60
VISTI
BUNJEVAČKA MATICA OBJAVILA KNJIGU TAMARE BABIĆ O MUZIČKOJ
BAŠTINI BUNJEVACA
Svaku notu i stih triba zapisat
U
izdanju Bunjevačke matice iz štampe je izašla knjiga Tamare Babić „Muzička baština Bunjevaca”. Promocija
ove značajne knjige za bunjevačku
kulturu održana je u Velikoj vićnici 27. maja, koju je propratio koncert. Ovaj svečan trenutak uveličali
su svojim prisustvom Boro Kecman, pridstavnik pokrajinskog Sekretarijata za upravu, propise i nacionalne manjine, Tomislav Stantić, iz Ministarstva za zdravlje, ko i
pridstavnici bunjevački institucija.
Ivan Sedlak, pridsidnik Bunjevačke matice, je istako značaj ove
knjige, posebno iz razloga što je
prva u oblasti muzičke kulture Bunjevaca. Tamara Babić je, kako je
kazala u pridgovoru svoje knjige,
istakla da ova knjiga u četri poglavlja prikaziva razvoj muzičkog
stvaralaštva Bunjevaca u vrimenskom razdoblju od dva vika. Počima s groktalicama, najstarijim bu-
Godina VI, Jun 2010, broj 60
njevačkim pismama s ovi prostora,
a završava komponovanim pismama naši poznati autora koji su svojim radom dali velik doprinos održanju bunjevačkog melosa do danas. Tako su se tu našle obrađene
grokatlice, stogodišnji gatalac, kraljičke pisme, koledarske pisme, tužbalice, šalajdani, šaranci i bećarci,
ko i uticaj bećaraca na nastanak
prvi bunjevački pisama. Zatim slide komponovane pisme, med kojima je Tamara Babić navela sve
značajnije kompozitore i izvođače.
Komponovane pisme Tamara
Babić zabilužila je od 1878. godine
kad je na otvaranju „Pučke kasine”
prvi put izvedena pisma „Podvikuje bunjevača vila”, pa je nastavila s
pismama Nikole Kujundžića, Ivana Vukomanova, Ante Evetovića Miroljuba, Ivana Petreša, dr
Matije Evetovića, Albe Vidakovića, Pere Tumas Haje, dr Josipa
Andrića, izvođačima i sakupljačima Lojzija Vuković Pupija, Bela
Tikvicki, Antuš Gabrić, dr Josip
Stantić, Zvonko Bogdan...
Na promociji su divanili i recenzenti knjige Mijo Mandić, diplomirani indžilir arhitekture i istraživač prošlosti Bunjevaca, i Dobrivoj Janković, muzički urednik RT
Vojvodine i umitnički direktor Festivala tamburaške muzike „Sava Vukosavljev”. Mandić je, izmed ostalog, kazo da su sa aspekta istorijske
uloge epski i lirski pisama Bunjevaca, vrlo važne obredne pisme koje dolaze iz dubine starine i teško
procinjivi vrimena, iz duboke religije pridaka. U njima su sačuvana
stara virovanja, obredi i imena, u
njima su skrivene duhovne tajne
naši pridaka. Dobrivoje Janković je
naglasio da će svakako budućim
čitaocima i onima koji će ovo primenjivat u radu biti zanimljive
poskočice, zdravice, šaranci, bećarci, šalajdani, namiguše… uz autorkine analize i objašnjenja o sadržaju, nastanku, varijetetima, metriki, melostrofi i svemu drugom
što čini ovaki rad. Posebno je zanimljiv osvrt o uticaju bećarca na
nastanak prvi bunjevački narodni
pisama, ko što su „Gine, vene”,
„Alaj nane”, „Čarne oči”, „Čija
frula”, „Kerska mlaka”, „Ker i Sentu”… ko velik broj notni primera, s
tekstovima, tkz. igara s pivanjem:
cupanica, momačko, tandrčak, dere, rokoko…
Pridstavljanje knjige, recitovanje
zapisani pisama bilo je bogato ilustrovano muzikom i pivanjom. Pivali su dičlji hor KUD-a „Bunjevka” - „Tandrčak”, Hor penzionera
Subotica, a odličnom svirkom publiku je dobro razgalio Tamburaški
orkestar „Hajo” sa solistom i tamburašom Antunom Letićom Nunetom. Publika je dugačkim aplauzima pokazala koliko voli ove
zvukove.
Na kraju triba kazat da su novokomponovane pisme bile ilustrovane i recitovanjom njevi tekstova od strane sami autora, Gabrijele Diklić i Ane Popov. Posebna atrakcija je bila groktalica koju je odgroktila Tatjana Lazičić. A
Tamara Babić, autor ove vridne
knjige, je i sama zapivala prid publikom, što sama, što sa Nunetom.
B. E.
9
VISTI
NA GODIŠNJOJ SKUPŠTINI BUNJEVAČKE MATICE USVOJEN IZVIŠTAJ ZA
LANJSKU I PLAN RADA ZA OVU GODINU
Veliki rezultati i još veći planovi
U
Bunjevačkoj matici je 25.
maja održana redovna godišnja Skupština ove institucije, na kojoj je usvojen izvištaj o
radu u protekli godinu dana, plan
rada za naredni godinu dana, financijski i izvištaj Nadzornog odbora.
Iskoraci na polju
očuvanja bunjevštine
Pridsidnik Bunjevačke matice
Ivan Sedlak je podno izvištaj o radu izmed dvi godišnje skupštine, u
kojem je, izmed ostalog, naglasio
da je protekli godinu dana, ko i u
SAD I UVIK!
Kako je već poznato,
Bunjevačka matica u koaliciji s KUD „Bunjevkom”,
UG „Bunjevčako kolo”
Sombor, i Bunjevačkom
strankom Vojvodine, učestvuje na izborima listom
broj jedan „Sad i uvik
samo Bunjevci” – mr Suzana Kujundžić Ostojić.
– Naziv liste, kako je
kazo Sedlak – jasno ukaziva na naš odnos prema
poriklu u čijem osnovu se
nalazi autohtona teorija,
čiji je osivač biskup Ivan
Antunović, jedan od nosilaca priporoda kod Bunjevaca u 19. viku. Mi smo
stari narod na ovim prostorima smo bili i prija seoba u 17. viku. Ne pripadamo ni jednom ni drugom nacionalnom korpusu, i svaki pokušaj asimilacije je jednako štetan. A
ono što je za sadašnjost i
budućnost najvažnije jeste da su na našoj listi kvalitetni i stručni kadrovi za
sve četri oblasti, obrazovanje, službena upotriba jezika, informisanje i kultura.
10
poslidnje tri godine, napravljeni
kvalitetni iskoraci na poslovima
očuvanja i razvoja kulturnog i nacionalnog identiteta Bunjevaca.
– Značajno je istać – kako je
ocinio – da je to postignuto u vrimenu složene ekonomske situacije, poremećni odnosa u Nacionalnom savitu i u okruženju
koje našem nacionalnom korpusu često nije bilo naklonjeno, bilo iz razloga nepriznavanja i svojatanja našeg naroda, bilo zbog
nedovoljne il nekvalitetne podrške u ostvarivanju naši zakonski
prava. Take pripreke su naročito
prisutne u ostvarivanju prava u
obrazovanju i u procesu standardizacije našeg jezika.
U daljem izvištaju Sedlak je istako izdavačku dilatnost Matice,
da je izdata knjiga Mije Mandića
„Buni, Bunijevci, Bunjevci”, koja se
bavi imenom i poriklom našeg
naroda, i koja je zdravo lipo primljena u javnosti. Navo je izdavanje
drugog Zbornika dičiji radova
„Lipa rič” , koji je značajan jel se i
na taj način čuva i niguje bunjevački jezik med mladima. Istako je i
redovno izlaženje časopisa „Rič
Bunjevačke matice” i pored teški
materijalni uslova, a da je upravo iz
štampe izašla knjiga Tamare Babić „Muzička baština Bunjevaca”,
koja se bavi tradicijom i kulturnim
vridnostima naše muzike ko značajnog dila našeg nacionalnog identiteta. Kroz „Večeri utorkom”
pridstavljena je Antologija bunjevačke savrimene književnosti „Lipota naši riči”, ko i naši književnici
i pisnici.
U okviru multikulturalnog programa pridstavljena je Matica
Drežnička, a dobra saradnja je nastavljena sa Maticom srpskom i
Slovačkom maticom. Od Matice
srpske je dobijena podrška i obećana pomoć u realizaciji projekta
iz oblasti obrazovanja i standardizacije jezika. U pogledu informisanja ostalo je nerišeno pitanje
elektronski medija.
Sad i uvik samo Bunjevci
– jedini put za budućnost
U drugom dilu izvištaja Sedlak
se osvrnio na situaciju oko raspuštenog Nacionalnog savita i na
pridstojeće izbore. Kazo je da je do
sukoba unutar Savita počelo dolazit kad se počo bavit politikom.
Stranački i lični interesi pojedini
članova metnuti su iznad nacionalni.
– Privremeni organ Nacionalnog savita uspio je mobilisat sve
bunjevačke institucije da skupimo dovoljan broj potpisa za formiranje posebnog biračkog spiska bunjevačke nacionalne manjine i time omogućio neposridne izbore za Bunjevce. Kako je
već poznato, Bunjevačka matica
u koaliciji s KUD „Bunjevkom”,
UG „Bunjevčako kolo” Sombor,
i Bunjevačkom strankom Vojvodine, učestvuje na izborima listom broj jedan „Sad i uvik samo
Bunjevci” – mr Suzana Kujundžić Ostojić.
– Naziv liste – kako je kazo
Sedlak – jasno ukaziva na naš
odnos prema poriklu u čijem osnovu se nalazi autohtona teorija,
čiji je osivač biskup Ivan Antunović, jedan od nosilaca priporoda kod Bunjevaca u 19. viku. Mi
smo stari narod, na ovim prostorima smo bili i prija seoba u 17.
viku. Ne pripadamo ni jednom
ni drugom nacionalnom korpu-
su, i svaki pokušaj asimilacije je
jednako štetan. A ono što je za
sadašnjost i budućnost najvažnije jeste da su na našoj listi kvalitetni i stručni kadrovi za sve
četri oblasti, obrazovanje, službena upotriba jezika, informisanje i kultura.
Ambiciozno i vridno i u
planovima za buduću godinu
Ko prioritete Bunjevačke matice
u narednom periodu Sedlak je
navo: organizovanje manifestacije
„Dani Ambrozija Boze Šarčevića”,
štampanje trećeg Zbornika „Bunjevačka lipa rič”, obezbiđivanje
stalnog izlaženja „Rič Bunjevačke
matice”, omasovljavanje članstva,
posebno sa stručnim ljudima u
kulturi, podmlađivanje članstva,
rišavanje statusa financiranja Matice na nivou Vojvodine, saradnja s
ostalim maticama, učešće na II
Kongresu matica u Slovačkoj,
unapriđivanje web-sajta Matice. U
planu je izdavanje knjige pisama
Stipana Šarčevića, Jelisavete Vučetić Buljovčić, Ljubice Sič, knjige putopisa Marije Horvat, dopunjenog izadanja knjige Geze
Babijanovića „Ispod starog bagremara” i završetak snimanja CD
„Od stihova do nota” i njegovo
Godina VI, Jun 2010, broj 60
VISTI
štampanje. U programu su promocije ovog CD-a, zatim Mandićeve knjige u Somboru, i knjige
Lojzije Vojnić Hajduka, održavanje večeri pisnika Alise Prćić,
Ivana Bašića Palkovića, Tome
Kopunovića, Ane Popov, jubilej
stvaralaštva Katice Marganić, ko i
pridstavljanje slikarskog stvaralaštva Bunjevaca. U planu je više istorijski tribina, jubileja, učešće na
gradskoj Dužijanci. Planira se
saradnja sa dugim institucijama i
pojedncima na polju kulture.
U financijskom i izvištaju Nadzornog odbora konstatovano je da
su dotacije iz opštinski, pokrajinski
i republički vlada zdravo male, da
se one čak smanjivaje, al da se sve
radilo u skladu sa zakonom i propisima.
U diskusiji nakon podnošenja
ovi izvištaja više nji je divanilo o
potribi redovnog učešća Bunjevačke matice na konkursima za financiranje naučno-istraživački projekata, pa i onim inostranim, na teme koje dotiču Bunjevce, jel one
donose novac, kojeg je inače zdravo malo iz redovni dotacija.
U ovake naučno-istraživačke
projekte triba uključit mlade ljude,
što znači i imat stručnjake koji će
pisat projekte i podnosit zahtive na
konkurse. U diskusiji, koja se kasnije razvila, ljudi iz kulturno-umitnički društava bio je iznet stav da
žele više sarađivat s Bunjevačkom
maticom, nego što je to bio slučaj
do sad.
Bilo je i pitanje kad će izać novo
i dopunjeno izdanje bunjevačkog
ričnika. Mr Suzana Kujundžić Ostojić je kazala da na njim radi
konstantno, ubačeno je oko tri iljade novi riči a osnovni ričnik uveden u savrimene kompjuterske programe radi lakšeg rada, i da to ko i
gramatika bunjevačkog jezika triba
da budu gotovi do 2012. godine
kad će se u nadležnim organima Evropskog savita u Strazburu razmatrat pitanje bunjevačkog jezika, a
time i pravo na njegovu standardizaciju.
V. M.
NAKON ZAVRŠETKA RENOVIRANJA KUD „BUNJEVKA”
Posvećene prostorije
N
akon dvomisečni radova
na renoviranju, prostorije Kulturno-umitničkog
društva „Bunjevka” je 1. juna posvetio velečasni Oskar Čizmar.
Prostorije, u Ulici Miloša Obilića,
u koje se Društvo uselilo 2004.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
godine, prvenstveno su ulipšane:
dotirani su zidovi, spušten je plafon, postavljeni novi lusteri, postavljene podne pločice, dotiran
sanitarni čvor, a jednim novim zidom je odvojena garderoba. Salaš
u dilu velike sale sa ambetušom i
strijom i sobom, čista soba u kojoj
je divojački štafir, i kancelarija na
drugoj strani, ostali su isti.
Svečanost su uveličali pridstavnici bunjevački institucija i ljudi
koji prate rad ovog društva: Ivan
Sedlak, mr Suzana Kujundžić –
Ostojić, mr Branko Francišković, Josip Bošnjak, Marija Šamu, Đurđica i Ivan Skenderović
i mnogi drugi. Prisutni su posebno bili oduševljeni s molitvom
koju je velečasni divanio na bunjevačkom jeziku.
B. E.
11
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
POČASNI PRIDSIDNIK UG „BUNJEVAČKO KOLO”, ĐURO BOŠNJAK
Cio život za Bunjevce
Čovik je po svojoj prirodi romantičan, pa se sića samo lipi događaja a one manje lipe zaboravi. Kad bi se vrime moglo vratit, vratio bi se u studentske dane – kaže Đuro Bošnjak
P
rvi pridsidnik posli reosnivanja Bunjevačkog kola 2000.
godine, potpridsidnik prvog
bunjevačkog Nacionalnog saveta,
ugledni somborski advokat Đuro
Bošnjak jedna je od najznačajniji
ličnosti med Bunjevcima i sinonim
„Bunjevačkog kola” u Somboru.
– „Bunjevačko kolo” i bunjevačka priča je naša familijarna
stvar. Mi Bošnjaci smo još od
1918 god. od Velike narodne
skupštine aktivno učestvovali u
društvenim događanjima. Naš
rođak Tonika Bošnjak je bio prvi
pridsidnik „Bunjevčkog kola” i
pridsidnik Bunjevačke stranke, a
prija svega vođa Bunjevaca, u
tim kobnim vrimenima kad je
tribalo odlučit kud ići i oduprt se
jakom uticaju Mađarona.
– Ime moga dide nalazim na
dokumentu statuta „Bunjevačkog kola” iz 1933. godine, baš
kad sam se i ja rodio, po čemu
zaključujem da je tada bio u
mandatu pridsidnika. Od njeg
samog nisam ni mogo puno čut
jel je dida umro kad sam bio 10
godina. Iz familijarni divana sazno sam mnogo više pa sam i ja
osićo potribu da nastavim tim
putom. I tako sam se ja 1998.
godine našo na čelu Inicijativnog
odbora da bi se provirilo dal „Bunjevačko kolo” pravno postoji.
Posli dvi godine tokom koji smo
vršili upoznavanje javnosti priko
„Somborski novina” o Bunjevcima, poso Inicijativnog odbora se
priveo kraju i 6. oktobra 2000.
godine kad je reosnovano „Bunjevačko kolo.” Statut „Bunjevačkog kola” pisali smo Ivica Jurišić i ja, i to na bazi teksta starog
Statuta i na svim njegovim nače-
12
lima. Taki statut Skupština je usvojila i ko taki i sad je na snagi.
O svom ditinjstvu, škulovanju,
zaposlenju...
– Išo sam u crkvenu škulu u
Gradini na bunjevačkom jeziku,
al za vrime okupacije bilo je velike borbe da se ta bunjevačka
škula i zadrži. Onda su se naši
baćo i strika dogovorili sa Madžarima da će oni plaćat škulu i
učitelja, a da Madžari priznaju te
razrede. Tako je Gradina i za vrime rata imala škulu na bunjevačkom.
– U naročitoj uspomini mi je
osto učitelj Edo Grahovac koji je
i stanovao kod nas na salašu i tu
primo platu, pa ja nisam ni bio
ispitivan u škuli nego kod kuće.
Ovaj učitelj je bio u nemilosti
mađarski vlasti, pa su ga tako i
„šutnili” u salašarsku škulu. Gimnaziju sam završio u varoši 1952.
godine i sa baćom godinu dana
radio u seljačkoj radnoj zadrugi.
Na godinu sam upiso pravo u
Zagrebu i za četri godine završio
fakultet s odličnim uspihom
znajući šta znači ako ne završim.
Bilo je to vrime kada su šefovi išli
u Beograd i Zagreb da vide koga
ima od Somboraca da studira da
bi unaprid rezervisali za svoje
pripravnike, jel nije bilo kadra.
Tako je i dr Stolišić čiji je otac
bio jedan od pridsidnika „Bunjevačkog kola” saznao za mene.
Cili pripravnički staž proveo
sam kod njega, kasnije sam bio i
njegov zaminik, sve do vojske.
Posli vojske sam očo u Sud pa u
privredu i 1965. godine sam otvorio svoju advokatsku kancelariju u kojoj i danas radim.
O familiji
– Moja porodica su supruga
Zorica rođ. Stevanov, lekar pedijatar u penziji, sinovi Darko i
Aleksandar i poćerka Mirjana.
Sin Darko je završio jezike i sad
već dugi niz godina živi u Ameriki.
Na Kolumbija univerzitetu za
međunarodne odnose je diplomirao i sada radi i pridaje na univerzitetu na Long Ajlandu. Aleksandar je agronom, ima svoju zadrugu, puno radi što i spada nje-
govim godinama. Poćerka Mirjana je profesor na Šumarskom
fakultetu u Beogradu.
– Porodica se okuplja za Božić, kad i Darko, ako ima prilike,
doputuje iz Amerike a ako nije u
priliki putom video četa ispozdravlja se sa svima. Svakako tu su
i unučad, nji troje, koje puno volim i veoma me ispunjavaje. Unuk
Filip je gimnazijalac i uspišan teniser, Isidora je u II razredu osnovne škule, i već zapažena atletičarka i Aleksa, koji živi u Beogradu i trenira fudbal. Nisam
klasičan dida. Trudim se da im
vrime koje možda druge dide
provedu uz unučad nadoknadim
na drugi način, tako što učestvujem u njevom škulovanju, vozim
ji na dodatne časove, pomažem
finansijski njeve privatne časove... Možda je bolje i tako, nego
da im dosađujem sa svojim slobodnim vrimenom.
O porodičnoj tradiciji
– Rad u bunjevačkim institucijama svakako spada u našu
porodičnu tradiciju. I dida i baćo
su se posli svoji pedeseti godina
počeli bavit radom u „Bunjevačkom kolu.” Moj sin Aleksandar
sarađuje sa „Bunjevačkim novinama” u čiji će se rad kasnije uključit još više. Unučad znadu za
didinu aktivnost, pa se nadam da
će se i ta naša porodična tradicija
održat.
O penziji
– Advokatura okupira čovika
cilog. Više od polak moje ličnosti
je advokat. To se ne mož odbacit.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
radit ono što znam al ću smanjit
obim...
Hobi
Ne možem zamislit da upravo to
pristanem radit...mislim da bi
„jako šanto”. Ljudi se često, kad
odu u penziju, late nekog posla iz
hobija, nečeg što nikad nisu radili i što ne znaju pa budu i smišni.... A čovik je stvoren od rada,
štogod mora radit, onda ću bolje
– Imo sam hobi - stolarija.
Volio sam drvo, miris drveta i
uživo sam dok to radim. I sad
imam kompletnu radionicu i
alat. Tušta stvari sam napravio
sam i namištaj u mojoj kancelariji je moje dilo. Kad sam se
upozno sa internetom, ovaj hobi je osto u drugom planu. Priko interneta i tzv „četa” upozno
sam mnogo prijatelja širom svita... već su mi počeli govorit da
sam zavistan, al to se nikad nije
desilo.
– Desetak godina sam bio lovac i sekretar lovačkog društva u
Somboru. Bila je to bunjevačka
lovačaka grupa i lipo druženje.
Moj otac je bio strastveni lovac i
strilac. Imo je izuzetnu pušku
koju je moro u onim kriznim godinama, dok smo sestra i ja stu-
dirali prodat. Međ lovcima sam
saznao za taj, kako kažu „lovački
dug” pa sam vrimenom otkupio tu
baćinu pušku. Čovik je nije tio oma
prodat al smo se dogovorili da ako
je ikad bude prodavo da je ponudi
meni, pa je tako nakon četri godine puška vraćena familiji.
Uvik elegantan i sa stilom...
– U moje vrime se od advokata
zahtivalo da u raspravnu salu
ulazi sa košuljom, kravatom i
reklijom. Čak bi se i rasprava
odložila ako advokat ne bi bio
pristojno obučen. Dakle, moj izgled je jedan dio profesija a drugim dilom to je ukus i zadovoljstvo moje supruge koja se brine za
sve što oblačim.
Uskoro će godišnji odmor...
– Dugo godina smo lita provodili u kući na moru di smo
imali puno prijatelja. Došle su
ratne godine, tamo više ne odlazimo al smo otad i vidili svita. Putovali smo u Grčku, Tursku, Bugarsku, Tunis... Sad je na redu
Egipat, sve sam prigledo na internetu i početkom juna putujemo. Moja supruga se pobrine da
za odmor pročitam i kaku zanimljivu knjigu, nevezanu za
moju profesiju...
Al prija odmora su izbori za
novi Nacionalni savit...
– Nacionalni savit je odigro
veliku ulogu. Mora se priznat da
je urađeno zaista dosta na polju
škulstva i afirmacije Bunjevaca,
što je i najveća tekovina NS.
– Novi BNS mora nastavit
započeti rad , ko i rad na afirmaciji oni prava koje smo izgubili i
još nismo povratili a to je svojstvo konstitutivnog i državotvornog naroda. U tome njim želim
puno uspiha i virujem da će to i
ostvarit.
R. P.
ODRŽANA GODIŠNJA SKUPŠTINA KUD „ALEKSANDROVO”
I ove godine šest projekata
K
ulturno-umitničko društvo „Aleksandrovo” je 27. maja održalo svoju Godišnju Skupštinu na kojoj su, med ostalim,
podnet izvištaj za 2009. godinu, finansijski izvištaj i plan rada za ovu godinu. Sidnica je započela
s usvajanjom pridloga Statuta ovog Društva na
osnovu Zakona o udruženjima, a nastavila se
formiranjom Nadzornog odbora Društva.
Podnet je izvištaj o radu Društva za prošlu
godinu u kojem je, med ostalim, izneto da je
bilo sedam veći gostovanja od koji su tri bila u
okolnim zemljama, Bugarskoj, BiH i Makedoniji, da je uspišno održan jubilarni 10. Festival
„Vojvodina u pismi i igri”, koji je trajo dva dana
i na kojem je gostovalo 16 društava iz Srbije.
Istaknuto misto zauzima sad već tradicionalna
promocija bunjevački nošnji kroz istoriju. Što
se finansija tiče, Društvo je poslovalo domaćinski, trošilo se koliko se imalo.
Planom za ovu godinu pridviđeno je da se oni
šest projekata koji se godinama unatrag rade, se
Godina VI, Jun 2010, broj 60
realizuju i ove godine, a to su promocija bunjevački nošnji, Festival „Vojvodina kroz pismu i
igru”, ko i međunarodna saradnja sa više društava, iz BiH i Makedonije. KUD „Aleksandrovo” će bit i domaćin društvima koja će dolazit u
Suboticu u goste, a učestvovaće i na „Berban-
skim danima”. Za promociju nošnji planira se i
gostovanje Društva iz Madžarske koji će takođe
prikazat bunjevačku narodnu nošnju, tako da
će ove godine promocija bit međunarodna.
V. M.
13
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
MARGA REPAC O SVOM OCU TAMBURAŠU, DITINJSTVU I ŠKULOVANJU
Tamburaš Lojzija Vuković
Pupija je zadužio Bunjevce
jel je od zaborava sačuvo
tušta bunjevački pisama koje
su sakupljači zapisali slušajuć ga. Nije bio kafanski
svirac, sviro je na svečanostima, proštenjima, i di su ga
rojne drage uspomine Marzvali, al njegova banda nije
gu Repac, rođenu Vuković,
pivala
vezuju za muziku, koja je
Sićanje na salaš,
tamburicu i flautu
B
pratila čitav život. Jel ona je ćer
Lojzije Vukovića Pupije, poznatog muzičara, tamburaša, od kojeg
je naslidila dar za muziku. Tek u
sridnjoj muzičkoj škuli se opridilila
za flautu, koju je diplomirala na zagrebačkoj muzičkoj akademiji i
postala profesor u subotičkoj Muzičkoj škuli. Danas je penzioner.
Njezin otac će ostat poznat ko
odličan muzičar koji je znao na
tamburici (prim) da odsvira pisme koje niko nije znao, nit zabilužio. Te pisme ostaće, pored ostali,
u knjigi „Muzička baština Bunjevaca” koju je upravo izdala Bunjevačka matica, iz pera Tamare Babić.
Pupija je rođen u Gornjem
Tavankutu 1903. di je i umro 1975.
godine. Marga danas o svom ocu
med ostalim, kaziva:
– Porodica mog oca imala je
sedmero dice, koja su išla u škulu prvo u Kumbaju šest kilometeri, di su učili na madžarskom
jeziku, jel nije bilo na bunjevačkom. Onda je moj dida Ivan dao
komad svoje zemlje u Vuković
kraju, prikoputa od našeg salaša,
da se napravi Vuković škula. Kažu da su ljudi išli sa konjima i kolima da donesivaje ciglju i crip. U
tu škulu su posli išla mlađa dica,
osim mog oca i jedne tetke. Posli
tog su došli u varoš sa mamom,
otac je umro. Dica su išla u škulu
kod Pošte, zvala se „Crveni vo”,
po kafani koja je tamo bila. A
moj otac, kad se škula završila,
ne znam koji razred, dotrči do
kuće, baci tašku priko kapije i u
14
Katedralu. Zdravo je volio slušat
orgulje. Bio zdravo krupan imo
je dva metera, a kad se rodio bio
je osam kila, i onda je ko taki bio
odličan za pumpanje meha na
orguljama, samo da bi kantora
čuo kako svira.
Kad je došla velika kriza porodica je morala natrag na salaš i radit zemlju. Tako je i Pupija osto na
zemlji.
– Majka je imala još sestara
koje su se udale u varoš. Tako je
jedna sestra imala ćer Maru Đorđević, s kojom su se družile. Jednom prilikom su tetke bile pozvane na Dvor, a Mara koja je bila
udata za nikog kapetana, ko
dvorska dama je čuvala princezu
Jelisavetu Karađorđević, Pavlovu ćer. Drugom prilikom na jedan bal kralj je pozvo i mog oca
sestre da dođu u bunjevačkoj nošnji. One su bile obučene u svilu.
Margine sestre i brat i ne znadu
kad se njev otac počo bavit sviranjom, možda kad je bio 16-17 god-
ina, jel onda je kupio prvu tamburu.
– Moj otac je kad je bio mali
uvik tio napravit gajde, sakrivo ji
je pod krevetom. I jedared kad je
majka mela, dodirnila ji je metlom, a ono počelo puštat vazdu i
svirat. Ona se zdravo poplašila,
jel štogod leži pod krevetom.
Nije napravio nikad do kraja te
gajde.
Pupija je probo naučit svog sina
da svira, al nije imao dara. Margu
nije ni zapazio da je talentovana i
da sama uči svirat.
– I jedared kad su došli gosti iz
Subotice, a kod nas je uvik bilo
gostivi, Milan Asić, dirigent Subotičke filharmonije, Maća Poljaković, Grko Bačlija, Bela Tikvicki i Barnaba Mandić, da zapišu kola koje je moj otac sviro, a
meni bilo dosadno. Moj otac je
sviro od ujtro do uveče, malo stanu, pa daj ponovo. On nije znao
note, digod bi štogod čuo i to je
sviro. Nije komponovo, samo je
priuzimo kompozicije. Hajo je
jedared čuo mog oca i kazo je,
čestitam, to nisam nigdi čuo. Meni se čini da je taj način sviranja
digod iz Baje. Kad je Asić tribo
da zapiše ukrase nije mogo, kazo
je, ne postoji nota da se to zapiše.
Deset puti je odsviro, al ne možeš, to je momenat, trzaj koji je
teško zapisat. Dok su oni to radili, ja sidim i gledam, dobila
sam šarenu olovku u tri boje koju sam prvi put vidila. Uzela ja
tamburu pa pod astal, i kako
otac svira, a ja za njim. Tako sam
počela svirat, bila sam jedno šest
godina.
Margin otac je bio zdravo krupan čovik, na slikama iz vojske vide se dobrim kraći rukavi od uniforme neg što triba, a nisu ni imali
čizme broj 54 za njeg. Šaka mu je
bila zdravo velika, a jedan prst ko
dva kod običnog čovika.
– E, sad moš mislit kako je na
toj primi sviro s takim prstima.
Ja ritko danas čujem da kogod
tako čisto svira, i to su taki
ukrasi...
Kod Pupije je dolazilo tušta ljudi, pripoznavali su vridnost onog
što on zna. Med njima je bio i
Tvrtko Čubelić, sakupljač stari
narodni muzički dila, iz Zagreba.
– Tri dana je snimo sve što je
moj otac sviro, i sve je to odno u
Zagreb. Bilo je štogod što nama
nikad nije sviro. Onda je dolazio
Sava Vukosavljev, sve što sad sviraju Novosađani, to Veliko bunjevačko kolo, pa Gajdaško kolo,
to je sve od mog oca zapiso. Od
Godina VI, Jun 2010, broj 60
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
gostivi je dolazio i Lazar Malagurski, i blizo nas u Domu „Partizan” sviro je na igrankama subotom. Onda bi i moj otac očo sa
njima da svira. Al on nikad nije
išo po kafanama, balovima i svatovima da svira za novce. Sviro je
kad se štogod proslavljalo, kad
su ga zvali, i kod kuće s društvom. Oni nisu ni pivali, to je kazo deranje, kad u svatovima ostanu nji četvero pa mulatuju, to
zdravo nije volio, i kad svirci kleču za novce. Sviro je na proštenju u Tavankutu, tu bi dolazio
Mika iz Belega sa bandom, i kod
nas na salašu su spavali. Na proštenju su oni imali jednu šatru, a
pod drugom je tatina banda svirala, dok su kod gazda Mate svirali samo trumbetaši. Bilo je
tušta svita, od četvrtka su dolazili iz varoši s kuferima, u kojima
su nosili ruva šta će priobuć, za
misu jedno, a za bal uveče drugo.
Sviralo se i zimi, bili su to siroti
balovi, fanak bal, perec bal, kokica bal, samo da se dešava štogod.
– Kad Balint Vujkov koji je zapiso tušta bunjevački pripovidaka, stigne na naš salaš, onda moj
otac upregne konje i lagano,
svud ga vozo, obađu cio Gornji
Tavankut, Zlatnu šumu, skoro
do Čikerije. Krenu ujutro, a uveče se vrate. Onda nana skuva, pa
idu, pa u sobu legnu i pripovidaje
di će sutra. Po nedilju dana ga je
on tako vodio kod ljudi koji su
znali te pripovitke. U sobi di je
otac spavo, drugi krevet je uvik
bio za goste, a mama je spavala
obaško.
Marga je ko mala kradom od
oca učila svirat na primici kad on
ode napolje radit.
– Bilo me je sramota da me on
čuje. Jedared prozor bio otvoren
i on čuje kako sviram ono kolo
što on svira. I samo polagano dođe i otvori vrata, a ja se poplašila,
sad me uvatio. A on kaže, šta si ti
to svirala, ajd ponovo. Posli ja s
njim svudan di god je krenio.
Jako se radovo.
Kad je Marga završila Sridnju
muzičku škulu u Subotici već je
Godina VI, Jun 2010, broj 60
svirala u Subotičkoj filharmoniji
zajedno sa svojim profesorom Matijom Levaijem, a još ko dite je
počela učit tramburicu u OKUD
„Mladost” kod čika Laze Malagurskog. On joj je i priporučio
muzičku škulu.
– Završila sam muzičku škulu,
išla na takmičenje u Beograd, a
onda smo ja, Darko Tikvicki i naši profesori pridstavljali Jugoslaviju u Bratislavi, 1971. godine, i
primljena sam na zagrebačku
Muzičku akademiju. Onda se
Asić jako radovo kad je čuo i
pozvo me da mi čestita, a sutradan mi dao ključ i kazo, izvoli,
evo ti moja kuća u Zagrebu, tamo ćeš stanovat dogod ne završiš, besplatno. Dolazio je pokadgod u Zagreb, i onda smo
obavezno išli na akademiju, i
obašli sve profesore iz njegovog
društva. On me je mogo priporučit, al nije tribalo.
Ti detalji o upisu na akademiju
su ostali urizani u Margino pamćenje.
– Mislila sam, kad sam dobila
nagradu u Beogradu da će me
tamo na akademiju i primit. Nisam znala da je to misto bilo naminjeno drugom. Nisam primljena, a diplomu su mi zaključali,
nisu mi dali jel su se bojali da ne
odem na drugu akademiju, pa će
ispast zašto me nisu primili. I ja
čekam, svi očli, već sedam uveče,
a spremačica me pita, šta ti čekaš, a ja, čekam moja dokumenta, i u plač. Ona mi pomogne i
otključa, nađe dokumenta i kaže,
sad begaj. I tako sam došla kući i
oma sila u voz, sutradan je u bio
prijemni u Zagrebu. Kad sam
sašla s voza, prvi put sam sila u
taksi, jel nisam ni znala di je akademija. Stigla sam izmorena i čekajuć profesora korepetitora
zaspala u jednoj učionici. Kad
sam odsvirala sa korepetitorom
ko vižbu prid prijemni, on mi kaže, pa ovo ide super, nema tu šta.
A kandidati izlaze, ulaze, i svi,
jao, mene je slušo najduže. Onda
Tinka Moradori, čuvena flautistkinja, prozove mene. Ja sam odsvirala ono sa takmičenja, nikad
nisam imala tremu. To je kod
mene moralo da bude čisto do
perfekcije, valjda sam to od oca
naučila. Ujtru me budila njegova
svirka, spavaš a slušaš.
Da je primljena telegramom joj
je javila sestra Mirjam, u to vrime
student. Od sriće Marga je do Muzičke škule trčala da pokaže profesoru Levaiju da je primljena. Onda
je očla u Zagreb i u roku diplomirala flautu, 1974. Uvirenje o završenoj akademiji je oma dobila, al
na diplomu je čekala godinu dana,
tako da otac nije dočeko da je vidi.
Umro je.
– Al kad sam diplomirala on
izašo na kapiju prid salaš, pa kako ko prođe, znaš šta je novo...
Bio je divandžija, uvik je koga
svraćo kod nas. Naša kuća je bila
puna gostivi.
I Marga je rođena u Gornjem
Tavankutu 1946. godine. Završila
je Sridnju muzičku škulu u Subotici, flautu. Posli akademije radila
je u Novosadskoj operi, pa onda u
Muzičkoj škuli, otakaleg je pen-
zionisana prija pet godina. Ima dvi
ćeri i sina, Milicu, Jasnu i Sinišu,
muž Radovan je umro. Milica je
završila sridnju muzičku, flautu,
Jasna nižu muzičku, hornu, a Siniša, nižu muzičku, trubu a tamburicu kod Laze Malagurskog. Sad
svira na didinoj tamburici.
– Sa porodicom sam u Subotici, al dicu sam vodila na salaš
na litnje raspuste. Sve sam njim
pokazivala što sam ko mlada doživila. Kad padne kiša trčala sam
priko bare, ja naprid, a dica za
mnom. Kaže sestra, ti nisi normalna, uštrapaće se. Nek se uštrapaje, al to je najlipče kad padne kiša, pa onda ona dolja pod
vodom, i onda protrčeš.
U svojoj nastavničkoj karijeri
Marga Repac je doživila mobing i
to prid penziju i nerado priča o
tom. A ko dite je nisu tili primit u
Nižu muzičku škulu.
– Kad sam tribala krenit u peti
razred, tila sam u muzičku na
klavir, al su mi kazali da nemam
sluha. Onda je moja mama došla
kod direktorice Milko Kore i kazala, znate, ona će to završit kadtad, al cigurno. I tako je i bilo. Ja
sam tek od 18 godina krenila u
Muzičku škulu, oma u sridnju,
na flautu, a prija tog nikad nisam
svirala na flauti. Profesor Levai,
kad je vidio moj talenat kazo je,
šta bi od tebe bilo da si došla sa s
devet godina kako je tribalo. Nikaki problema nisma imala s
učenjom, a išla sam i na takmičenja di sam osvajala nagrade. Jedared me nijedan profesor nije
mogo pratit, tako je teška kompozicija bila, tako da je morala
Milko Kora. Na tom takmičenju
u Beogradu sam dobila i nagradu. Bila sam uporna, znala sam
da moram završit i škulu i fakultet. Legnem spavat, pa se sitim
dok sviram u sebi čegagod da mi
nije jasno. Onda skočim iz kreveta uzmem flautu i probam. Nisu mogli od mene živit – ispripovidala je, izmed ostalog Marga
Repac o muziki koja je potekla sa
salaša u Gornjem Tavankutu.
B. E
15
OBIČAJI
BUNJEVAČKA ZDILA
Šta se kadgod
peklo za Tilovo
N
aše domaćice kadgod na
Tilovo nisu pekle kolač s
kvasom, a ni u peći ko
obično, čerez tog što se blagosilja
sveta ostija. Zato su se pekli kolači
brez kvasa i na šporelju. Najbolje je
ako se opravi jedan dan prija, da
malo odvugne.
Domaći keks
4 jajeta,
15 deka masti,
20 deka šećera,
2 kašike mlika,
malo limuna,
polak praška za pecivo
brašna koliko triba da se zakuva
mekano tisto.
Od tista triba napravit male
gumboce. Kad ji zgotovite, onda
slidi drugi dio posla u koga lako
možte uključit i dicu. Male ruke će
najspretnije metnit gumboce u
kalupe za keks. Peć na šporelju kad
malo porumeni s jedne strane, kalup se privrne na drugu stranu.
Sveci koji se spominjemo
T
ilovo slavimo 3. juna (Brašančevo). Tog dana svečano slavimo prisveti oltarski sakrament, Isusovo tilo i
krv, koje nam je Isus ostavio na
poslidnjoj večeri na velik četvrtak.
Samo što se čerez Isusove muke i
smrti, nije moglo tako svečano
proslavit, zato ga crkva slavi na
Tilovo. Po crkvama su se kadgod
služile velike svečane svete mise, a
sad se slavi u nedilju posli Tilova.
Ako je lipo vrime iđe prašijun
oko crkve, naprave se četri oltara,
na četri strane svita. Kod svakojeg
se prošijun zaustavi, svećenik
pročita molitvu i blagoslovi sve
četri strane svita. Kad iđu oko oltara pivaje se svete pisme. Na tu svečanost je
išlo zdravo tušta svita.
Srce Isusovo slavimo 11. juna, a 12. srce Marijino, kojima se molimo i tražimo pomoć od
nji. Antuna Padovanskog slavimo 13. juna, velikog i po cilom svitu poštivanog svetca i čudotvorca. On je ispovido i molio se za svoje
virnike, a najviše se staro za sirotinju. Svetom
Antunu su se obraćali u bolesti i drugim nevo-
16
ljama. Novce što su virnici davali za uslišane
molitve, sveti Antun je davo za krušac sirotinji,
gladnima i nezbrinutoj dici.
Sveti Antun umro je 1231. godine 13. juna u
petak prid veče u 35. godini života. Bio je bolesan
i kad je vidio da mu se približio kraj, kazo je da ga
odnesu u Padovu, al nije živ stigo. Umro je u samostanu nedaleko od Padove, al su ga mrtvog
odneli u Padovu u crkvu Blažene divice Marije.
Bog ga je proslavio po najmlađima, dica su trčala po ulicama i
vikala „Umro je svetac, umro je
sveti Antun”. Na saranu je išlo
zdravo tušta svita iz svi krajova
zemlje, bio je to pravi prošijun od
silnog svita. Godinu dana posli
smrti, sveti otac papa Grgur deseti
ga je proglasio za sveca. Naši su ga
prici zdravo poštivali i slavili, pa i
dan danas po crkvama di ima kip
svetog Antuna virnici se mole, pale sviće, traže pomoć u bolesti i nevoljama, za sriću u josagu, za izgubljene stvari i za sve drugo već
kome je šta potribno.
Rođenje svetog Ivana krstitelja u
riki Jordanu a i drugi svit je krstio
koji su privatili viru i obratili se. Ivan je živio
sveti život, postio i molio. Bio je progonjen i zatvaran u tamnici, di mu je i odsičena glava.
Apostole Petra i Pavla slavimo 29. juna. Sveti
Petar je bio Isusov apostol i učenik, kojem je
Isus davo ključeve od raja i da bude vođa crkve
kristove. Kazo mu je: „ Ti si Petar, stena i na toj
steni ću sagradit crkvu svoju i vrata paklena je
neće nadvladat”.
A. V. K.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
MLADI
IVANA SANDIĆ – DIPLOMIRANI ETNOLOG I ANTROPOLOG
Proučavanje kulturni
fenomena kod Bunjevaca
I
vana Sandić rođena je u Subotici 19. februara 1984. godine. Završila je osnovnu škulu
„Matko Vuković”, zatim društveno-jezički smir gimnazije „Svetozar Marković” u Subotici. Godine 2002. je upisala etnologiju i
antropologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tokom studija je bila stipendista Bunjevačkog
naciolanog savita. Ko i svi mladi
perspektivni ljudi želela je nastavit
svoje škulovanje.
– Tu odluku sam donela na osnovu svoji afiniteta i ispostavilo
se da sam napravila dobar izbor.
Vrlo rano se tokom škulovanja
istakla moja naklonost ka društveno-humanističkoj sferi, a u toku gimnazijskog obrazovanja
sam shvatila da antropologija na
najbolji način objedinjiva sva
moja interesovanja. Mož se kast
da sam se za tu disciplinu opridilila isključivo iz ljubavi.
Njezin doprinos na polju bunjevačke kulture:
– U toku studija sam poku-
je „Jadnici” Viktora Igoa jel je po
njezinom mišljenju plemenito i
bezvrimeno umitničko dilo.
Njezin životni moto i poruka
mladima je:
šavala da iskoristim svaku priliku da u svoje radove i istraživanja uključim teme vezane za
Bunjevce. Zato što ove teme
pridstvaljaje zanimljiv pridmet
proučavanja sa stanovišta antropologije, pogotovo antropologije
etniciteta. Napisala sam radove o
Božiću kod Bunjevaca, o bunjevačkoj kući, a u diplomskom ra-
BUNOS – udruženje bunjevačke omladine
Lanjske godine osnovano je
udruženje bunjevačke omladine „Bunos”. To udruženje je
nevladino, neprofitno i nestranačko udruženje građana
čiji su glavni ciljovi zalaganje
za nigovanje tradicije, običaja, jezika i kulture bunjevačke
nacionalne manjine i očuvanje njevog nacionalnog identiteta, podsticanje saradnje u
oblasti nauke i kulture izmed
Bunjevaca i ostali nacionalni
zajednica u Republiki Srbiji i
Godina VI, Jun 2010, broj 60
zalaganje za jačanje društvene
uloge mladi. Ideja je bila da se
osnuje tilo koje će okupit
bunjevačku omladinu i pomoć njim da se organizuju u
ostvarenju niki zajednički
projekata. Zbog toga što većina članova čine studenti, koji
zbog obaveza na fakultetu nemadu puno vrimena da posvete udruženju, do sad nije bilo
konkretnih projekata, al se
nadamo da će niki pomaci bit
ostvareni.
du sam obradila institucionalni i
simbolički nivo identiteta Bunjevaca u poslidnji dvadesetak
godina. Godine 2005. sam učestvovala na međunarodnoj studentskoj konferenciji u Janjini, u
Grčkoj, sa radom na temu „Problemi etničkog identiteta Bunjevaca”. Ko stipendista BNS-a sam
učestvovala ko anketar u projektu sociološko istraživanje „Bunjevci danas.”
Iako trenutno nezaposlena Ivana ima svoji planova za budućnost
i uključiva se u nike manje projekte
i neformalne edukacije.
– Ne možem kazat da imam
nike konkretne planove jel je situacija u kulturnom sektoru krajnje nepovoljna. Možem se samo
nadat da će se kaka prilika uskoro ukazat i da ću je znat iskoristit
na najbolji način.
Svoje slobodno vrime Ivana provodi čitajuć knjige, odlazi u pozorište i na koncerte. Ko ljubitelju
književnosti njena najdraža knjiga
– Bolji svit je moguć. Ne znam
možel se to kvalifikovat ko životni moto, al smatram da je zbog
rastuće količine haosa i nesigurnosti u našim svakodnevnicama
vira u bolje sutra potribnija više
nego ikad.
– Budite hrabri i uporni, radite na sebi, širite svoje vidike i
putujte što više možete, poručila
je Ivana Sandić svim mladima.
T. B.
17
POLJOPRIVREDA
SVE VIŠE ZNAKOVA DA NAM PRIRODA VRAĆA JEL JE UNIŠTAVAMO
Tornado u Gradini kod Sombora
V
irovatno ste već čuli da je
Gradinom 12. maja protutnjo tornado. Došo je iz
Lugumeraca tik iza podneva, prišo
Veliki bački kanal i stuštio se otaleg sve do Kljajićevskog puta. Sve
je kratko trajalo, samo nikoliko
minuti, al o tom će se pripovidat
još dugo. Usivi su manje više uništeni jel oštećeni na oko 120-150
jutara kod tridesetak domaćina, a
ima i drugi šteta.
Dan, dva posli, naslovi u novinama da je i u Požegi tornado podigao krov sa ambulante, pa potom demanti, nije tornado nego
samo oluja, ko da je imat tornado
postala stvar mode i pristiža. Nije
prošlo dugo, opet koji dan, pa Subotica... Eto novog nevrimena, počupano drveće, olujni vitar. U ti
par dana širom Vojvodine i stotinjak litara po metru kvadratnom,
silne padavine uz pad temperature, ko da nam je pozna jesen (a repa još neizvađena i kuruz neobran). Nikako isti dana grad potuko u Bačkoj Topoli, Slankamenu, bilo ga je i u Stanišiću... Ajmo
gledat malo šire, nevrimena, silne
kiše i oluje u Nimačkoj, Rumuniji,
Francuskoj, Poljskoj (opet „tri tačke”)... Izgleda da smo se grdno ogrišili o prirodu, pa nam ona samo
malim dilom vraća kako smo i
zaslužili.
Da će nevrimena bit sve više i
sve češće u to nema sumnje. Čovičanstvo je uspilo poremetit klimu, tu nema pogovora. Pa i mi
ode, na siveru i zapadu Bačke smo
u poslidnji pedesetak godina, (što
je sa istorijskog, a pogotovo sa geografsko klimatološkog gledišta tek
jedan tren), potpuno izminili pejzaž ove naše ravnice.
Idilični pejzaži poput oni na slikama maestra čika Save Stojkova
su prija nikoliko decenija bili naša
18
stvarnost. Pogledajte samo koliko
je šumaraka, drveća oko salaša na
tim slikama! A tek koliko je salaša
bilo tada! Ne spominjem ovo zbog
žali za idiličnom prošlosti, koje poznam uglavnom iz priča i tek kroz
izmaglicu sićanja iz ranog ditinjstva, kad nas je naš tata pokatkad
vodio na didin salaš, kojeg više nema, (mada mi „konji i salaši” uopšte nisu strani - pogotovo uz dobre
tamburaše).
Da se vratimo u sadašnjost...
Krenete li za danas iz Sombora za
Suboticu jel obratno, obratite paž-
nju na slideće: uglavnom, pogledate li livo jel desno, duž cilog puta, pogled vam se pruža unedogled, na horizontu tek po koje
usamljeno drvo. O drvoredima
pored puta ni traga, a vitrozaštitni
pojasova ni u priči!
Samo da spominem: da Čihaš
Bene, znameniti Somborac i čuveni gradonačelnik nije imao viziju,
ne bi Sombor danas bio najzeleniji
grad u Evropi, uz bugarsku pristolnicu Sofiju. A danas i Subotica i
Sombor direktno inkasiraju svake
godine 40% od novca koji se ubere
od izdavanja državnog zemljišta,
uz zakonsku obavezu da taj novac
utroše isključivo na zaštitu istog,
poljoprivrednog zemljišta. Novac
se ubire od 2007. godine, i u ove tri
godine nismo baš primetili nove
drvorede, nove vitrozaštitne pojasove. Zaista moramo svatit da je
zemljište, sa svim svojim kvalitativnim i kvantitativnim karakteristikama prirodan i utrošiv resurs
(bogatstvo), da je ko tako stvarano
od prirode iljadama i desetinama
iljada godina, te da nemamo pravo
mi koji danas živimo i radimo (iskorišćavamo zemljište), da se prema njemu ophodimo ko da niko
posli nas njive obrađivat neće, ko
da posli nas neće tribat ist kruva
budućim generacijama.
Sistematsko zasnivanje i podizanje vitrozaštitni pojasova širom
Vojvodine je definitivno jedan od
najvažniji zadataka koji je prid današnjom generacijom poljoprivrednika i poljoprivredni službi. To
je samo jedan mali dio onog što
moramo učinit, kako bi naši naslidnici, (mladi poljoprivrednici koji
će za par desetina godina umisto
nas obrađivat iste ove njive), imali
isto to zemljište bar ovoliko kvalitetno, plodno ko što je to danas.
Ukoliko ne budemo imali volje,
snage za to, naravno da nas buduće generacije neće po dobrom spominjat.
I za kraj, da se vratimo ponovo
gradinskom tornadu. Istog 12. maja, već oko tri sata poslipodne, krov
koji je vitar odno sa salaša Stipana
Vukovića, bio je već „na svom mistu”. Dvadesetak komšija iz Gradine je u to vrime uveliko pilo pivo
posli dobro obavljenog posla. Crip
i lece su zaminjeni, grbaci zaliveni,
jel mogla je svaki čas udarit kiša.
dipl. ing Aleksandar Bošnjak
Godina VI, Jun 2010, broj 60
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
PETAR VOJNIĆ TUNIĆ PRIPOVIDA O SVOM DIDI VECI I OCU STIPANU
KOJE SU ZBOG SVIRANJA U GAJDE ZVALI GAJDINI
Sićanje na poslidnje
bunjevačke gajdaše
S
ubotičanin Petar Vojnić Tunić (1949) je potomak, kako
on kaže, poslidnji bunjevački
gajdaša, dide Vece i oca Stipana.
Njima je, da se ne zaboravi, ove godine posvetio pismu „Poslidnji bunjevački gajdaši”, koju je tio još ranije da napiše, al uvik je bilo drugog posla. Da podsitimo, gajde su
bile tradicionalni bunjevački instrument koji je sad već zaboravljen.
Dida Veco Vojnić Tunić je rođen 1884. godine u Keru, a umro je
1953. godine. Njegov otac je pored
njega imo još dvoje dice, derana
Stipana i ćer Mariju.
– Oni su srićno rasli u Keru
pored svoji roditelja. Još ko mali
dida je počo učit svirat. Bio je desetak godina kad je već sviro u
tamburu, a posli tog i u gajde, a
usput se i zamomčio. Kako se
dosta mlad oženio, otac mu je
kupio kuću u Šandoru. Kuća je
bila u Pravoj ulici, danas Ulici
Vojislava Ilića. U toj ulici sam i ja
rođen ko njegov najstariji unuk.
U Šandor se doselio 1908. godine kad je imo 24 godine. To je
bilo prija 102 godine, i oma je
dobio nadimak Gajdo, jel je
zdravo lipo sviro u gajde.
A sviro je u raznim mistima
Bačke i Banata, u svatovima, na
prelima, imendanima, slavama,
disnotorima, krštenjima i drugim
veseljima.
– Dida Veco je imo petero dice, s prvom ženom derana Peru i
ćer Petronku, a s drugom ženom, Petrovom majkom Tilkom, Stipana i dvi cure Katicu i
Etelu.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
– Dica su rasla i sigrala se dok
nisu tribali kretnit u škulu. I moj
tata se volio sigrat, al je najviše
volio slušat i gledat kako baćo
svira. Dida i majka su radili i po
kući, a i drugima ako je tribalo, al
ipak je dida najviše zarađivo s
gajdama. Kako je pripovido moj
otac, dida je bio i velik bećar dok
je bio mlađi. Često je znao doć
kući sutradan u zoru, dobro nakresan u pratnji cile bande tamburaša. Kad je to majka Tilka vidila, znala je da će par dana morat zdravo šporovat, jel su didinu
zaradu odneli tamburaši. Već
kad je bio malo stariji dida Veco
je bio poznat gajdaš, pa su ga
zvali i u Narodno pozorište kod
nas u Subotici. U pozorištu je dida Veco sviro u poznatoj pridstavi „Ča Bonina razgala”. Bio je
obučen u bunjevačku nošnju, a
pratio je na gajdama prošnju divojke siromaškog momka jel gazdačke momke su pratili tamburaši. I dan-danas u tatinoj kući u
sobi, na zidu visi slika koja ima
više od po vika, i na njoj se lipo
vidi kako dida svira u gajde.Taj
pozorišni komad di je moj dida
sviro je igran nikoliko godina.
Jednog dana je Vecin sin Stipan,
izvrebo kad je baćo očo u varoš i
oma je skovo plan da i on proba
svirat gajde.
– Jel ranije je gajde samo gledo
i pokadkad pomilovo jel su mu
se zdravo dopadale, pogotovo
kad baćo svira. Metnio je gajde
na hokedlu a mišinu priko ramena, uzo prdaljku ispod pazuva,
pa je počo stiskat i tako šnjom da
duva. Kad jedared iz karabe se
začuje zvuk, Sipan se malo začudio, nije mogo u prvima da poviruje da i on svira. Nije to bilo
oma pravo sviranje, tribalo je
trevit kaku pismu.
Često je Stipan gledo kako baćo
pribira po karabi kad svira s prstima, tako je i on probo, volio je gajde i tio je postat gajdaš.
– Tako je tata trevio jednu
pismu koju je baćo sviro, i od
dragosti mu je srce zadrćalo. Svira on tako svira, a baćo stigo kući
iz varoši, sad će ga cigurno istuć
jel je diro gajde. Dida otvori vrata od kujne, a njegov Stipan svira
ko iz inata. Kad je baćo to vidio i
čuvo tu svirku, trgle mu suze nuz
obraze od dragosti i zagrli Stipana. Ta oma je pomislio, moj će se
Stipan cigurno snać u životu, a
tako je, borme, i bilo.
U to vrime Stipan nije imo ni 15
lita, a naučio je svirat zato što je volio i tio. Znao je zdravo lipo svirat i
u frulu, imo je i malu, i veliku frulu.
– Jedne godine kad smo moja
braća i ja bili mali, tata je sviro u
Beogradu, na stadionu Tašmajdan sa čuvenim frulašom Savom
Jeremićom. Posli tog je tribo s
KUD „Bratstvom” ić u Belgiju,
na evropsko takmičenje, al on
borme nije očo. Nije zato što je
to za našu mamu već bilo priviše.
Stipan je naučio i tamburaške
instrumente, zdravo je lipo i pivo, a
i bio je lip ko mladić, pa i kasnije.
– I on je bio bećar pogotovo
dok je bio momak, volio je žene,
a i one su volile njega. Na sliki iz
momački dana, lipo se vidi kako
je izgledo.
Pošto sam ja i pisnik od svoje
četrnajste godine, napiso sam
pismu „Poslidnji bunjevački gajdaši” da sačuvam uspominu na
didu i oca, jel vidim da mlađi već
ni ne znadu za gajde i da niko više ne svira u nji. Ja sam ko mali
još slušo didu kako svira na gajde. Od ti gajdi još čuvam na tavanu jedan dio.
Petar Vojnić Tunić je prvo završio za kv metalostrugara, pa za
mašinskog tehničara, al nije diplomiro, a na kraju sridnju upravnu
škulu, sa kojom je radio poslidnji
20 godina u „Severu”, otkaleg je i
očo u penziju. Petar i njegova žena
Ljubica imaje sina Zorana i unučicu Milu. Petar se bavi pisanjom
pisama i član je Odbora za književnost Bunjevačke matice .
– Gajde su se u našoj kući svirale dok smo dva brata i ja još bili
mali. Posli tog kad je tribo ić u
Belgiju otac nije više sviro u gajde, u tamburu još malo, a u frule
zdravo ritko. Ja nisam naučio da
sviram, al mi je drago da su moja
braća naučili svirat tambure, ko i
moj sin – ispripovido je Petar Vojnić Tunić za naše novine.
V. M.
19
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
S IZLOŽBE SLIKA IVANA ŠARČEVIĆA, NA PALIĆU 27. MAJA
U rami zaustavljeno vrime
Iako brez diplome, slikar Ivan Šarčević, na platno već godinama prinosi s velikim uspihom i puno talenta sve čari naše Bačke
ravnice
S
– Konkuriso sam na Akademiji u Novom Sadu, za divno čudo bio primljen, al roditelji se nisu složili sotim da odem studirat.
Tako da je moje slikarstvo ostalo
po strani, sve do pozni godina.
Moram bit iskren i kasti da sam
tušta dobio i dobijam na kvalitetu slikanja zafaljujuć slikarskim
kolonijama. One su baš prava
edukacija za osobe koje „švrljaje” po platnu el papiru četkicom,
špaklom, prstom. A koloriti boja
dolaze duboko iz duše i mašte –
kaže Ivan. Ovo je njegova četvrta
samostalna izložba, a učešće u zajedničkim odavno je pristo brojat.
Poseban pečat u sagovornikom
životu je druženje na kolonijama
sa velikanima likovne scene Srbije
ko što su Sava Stojkov i Pavle Blesić.
ala palićke biblioteke u maju
misecu bila je ukrašena sa 27
slika Ivana Šarčevića – Šarca. Ivan je rođen u Subotici prija
60 godina, sića se ditinjstva vezanog za Mlaku (di je danas Prozivka) i Sentu (Bajnat). Upravo to ditinjstvo, siromaško al lipo, ostavilo
je traga na Šarćevićovim slikama.
Evo kako o tom divani naš slikar:
– Zimi mi je bilo najlipče, korčuralji smo se i klizali na voku.
Na toj bari sakupljali smo lenču
za patke i zdravo je smrdio mulj,
al onda sam bio dite pa i nisam
primetio, sve je bilo interesantno
i sve se moglo. Digod u podsvisti
iz ditinjstva nosim stra od grmljavine i na mojim slikama često
su taki teški i tmurni oblakovi –
dodaje Ivan.
Umitnost u genima
i brez diplome
– Sa svoji 12 godina druga dica
su se sigrala svega i svačega a ja
sam držo u ruki olovku i papir na
koji sam prinosio svoju maštu.
20
Šta nam poručivaje slike
Završio sam sridnju škulu za grafičara, a to je bio znak da ću morat u životu štogod radit s bojama.
S obzirom da se u životu uvik
desi ono što se ne želi. Ivanov put
je išo u drugom pravcu.
Tema Ivanovi slika je Vojvodina, bačka ravnica, salaši koji će se
uskoro moć vidit samo na platnima slikara. Umitnost ima tu sriću
Godina VI, Jun 2010, broj 60
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
da slikari ostavljaje živi trag na svojim dilima i nigdi ne mogu pobić iz
rama. Ostavlja se u nasliđe mlađima da vide da se lipo živilo i brez
betona u lipoj čistoj i zdravoj okolini pored nakrivljene strije iz ambetuša, ko da kadgod baca pogled
na đeram koji škripi pod teretom
vrimena. Iz ove avlije na salašu
Ivan je pomoću mašte i boja ušo u
čistu sobu a tamo stoji stari dolaf
pokriven davno urađenim šlingom, a na njim tunje koje mriše za
sva vrimena.
Šarčević je i vrlo human, svoje
slike rado poklanja, poslidnji taki
gest je bila poklonjena slika subotičkoj „Kolivki” za dicu s posebnim
potribama. Ovako svoj talent i slobodno vrime provodi naš Bunjevac, penzioner i slikar. Naravno, nuz
Ivana je žena Liza, sin, ćer, snaja,
zet i četvoro unučadi. M. Horvat
ANA ŠVRAKA, OSAM DECENIJA U SELU TAVANKUTU
Skroman i težak život
A
ko želimo složit pripovitku
da ona budne slika života,
ko zna oćemol uspit, papir
je samo papir, nema dušu. Slova će
se možda rastrčat, probaće skupit
nisku bisera životnog đerdana.
Ovo je cigurno neobičan uvod za
jednu pripovitku, al ako oćemo da
Godina VI, Jun 2010, broj 60
složimo stranice životnog romana
Ane Švrake iz Tavankuta koja ima
88 godina, moramo probat rasute
bisere života skupit, onda ji sakrit
med bore na licu i proć trnovitim
putom kojeg je ona prošla.
Ana je rođena prija 88 godina, u
kako kaže, kadgodašnjoj Crvenoj
čorapi (dio Tavankuta). Rođena je
u paorskoj familiji s dvoje dice, imala je brata. Išla je u škulu samo četri
razreda. U I i II razredu Vince Romić, kantor bio je i učitelj.
– Sićam se, opcovala sam Boga
i za kaznu ponavljla II razred –
kazla je snaš Ana. Kad je bila dite
snaš Ana se sigrala piljanja s kamenčićima veličine klikera.
Od ronđa i čutaka, kaže, pravila
je bebe.
– Ronđe smo valjali po butinama i tako smo pravili ruke bebi
koje smo vezali na čutku. Od
mame smo ukrali konca i krpe
pa smo šili leveš, suknju i pregaču za bebu. Na vrvu čutke smo
tintaškom olovkom nacrtali obrve, nos, usta, oči – pripovida sa setom snaš Ana.
Sa svoji 12 godina sagovornica je
služila kod berbera Bore Popova,
nedaleko od današnje „Patrije”, a i
njezin brat je išo služit.
– Di je današnji Liba legelo bio
je – kaže snaš Ana – vrepčinjak di
se išlo na igranku. Bila je to obična kuća di se moglo piti vina,
ulaznica je bila onako, koliko ko
ima novaca, 50 el 20 para. Igranka je bila do ponoći, za vida smo
očli na večeru i ponovo se vratili
na igranku do fajronta.
– Moram vam kast moje ljubavi su bile čudne, kad sam ja tila
on nije tio, a kad je on tio ja nisam tila. U vrepčinjaku sam upoznala momka Antuna, slago me je
da je bio vojnik a on bio još malolitan. Posli vinčanja živili smo
13 miseci i 5 dana. Rastali smo se
a ja sam došla s velikim stomakom kući, rodila sam sina – pri-
povida snaš Ana. – Za prvu udaju
sam pitala mamu, a za drugu nisam. Posli tri i po godine udala
sam se ponovo i to za Timu Švraku. Sićam se, nije znavo ni čitat
ni pisat, kad su me upoznali š
njim ni mi se dopo. Pitala sam se
koja će se za ovog udat, a baš se ja
udala. Rodila sam još jednog sina, nažalost obadvojica su umrli,
a i čovik mi je umro. Puno sam u
životu radila, i to teški poslova.
Pravila sam valjke za kuću, blato
za ziđanje. Sića se snaš Ana i vrimena kad su se krala drva iz šume, jel nisu imali šta ložit.
Dugačku lozu ima iza sebe.
Snaš Kata danas živi od male penzije i dva jutra zemlje. U svim svojim troškovima je zdravo skromna.
Pogleda na televiziji „Slagalicu”, pa
pošto šporuje struju ugasi rano televiziju i sijalicu. I onda u mraku
razmišlja o prošlim teškim al lipim
danima života.
M. Horvat
21
PRIPOVITKE IZ ŽIVOTA
MLADA PORODICA STANKOVIĆ U TAVANKUTU ŽIVI MIRNIM
I ZADOVOLJNIM ŽIVOTOM
Andreja varoš zaminila selom
Čovik Siniša ode na poso, a Andreja sa trogodišnjim sinom ostaje da brine o njem i kući. Pomažu joj Sinišini roditelji koji su tu
blizo, ko i dida Šime. Andreja bi možda i volila da priđu u varoš, al samo ako budu imali svoju kuću
D
osadna majska kiša oprala
je miris cvatova s drača
nuz stazu koja vodi od crkve, koja krasi centar Tvankuta, sve
do željezničke stanice. Dočekala
nas je vedra i nasmijana Andreja
Stanković. U njezinu porodicu
smo došli da vidimo kako se Andreja, varoško dite, snašla na selu
otkaleg je i njezin čovik Siniša.
Andreja je rođena Peić Tukuljac
i ima 26 godina, domaćica je s diplomom ekonomiste. Rođena u Novom Sadu od baće Vjekoslava i
mame Marije, ima još dvi sestre i
jednog brata. Brat Tomo je baš bio
kod nje u gostima, došo je da vidi
sestru i malog sestrića Aleksu. Andreja se škulovala u Subotici a diplomirala je već ko porodična žena
2009. godine. Sa smiškom je dodala da je mama Marija prija diplome takođe imala dicu. Andreja se
sića malog sela Velebit (nedaleko
22
od Kanjiže), tamo je, kaže, živila
majka Janja.
– Mi dica smo volili otić kod
nje u goste. Skupi se kod nas
društvo iz sela, pa iđemo na kanal na kupanje. To ću dugo pamtit, bila je lipota i mir što samo
selo mož da pruži. Kad smo se
doselili iz Novog Sada u Suboticu živili smo jedno vrime kod
dide Andrije, po kojem sam ko
prvo unuče dobila ime, i majke
Kriste. I dan-danas nas svi pomažu, kako malim stvarima, tako i većim. U sićanju mi je majka
Krista kad nas vodila u obdanište, to joj dikad spominem.
Ljubav ne pita za godine
– Imala sam – kaže Andreja –
11 godina kad sam u jednim svatovima upoznala mojeg čovika
Sinišu. Roditelji su nam bili ku-
movi i starosvati, snaša je bila iz
Tavankuta a đuvegija s Verušića.
Ostila sam onda iskrice dičije
simpatije. Kad su ti mladenci dobili treće dite opet smo se sustrili, on je imo 20 godina a ja 18. Siniša je rođen u Tavankutu, počeli smo se zabavljat, a ja se zaljubila u plave oči. S početka on je dolazio u varoš, izlazili smo u „Neptun”, „Omegu” jel „Bos”, a onda
sam ja krenila u Tavankut.
– Vinčali smo se 2006. godine,
imali smo velike svatove sa priko
300 gostivi. Zajednički život počeli smo sa Sinišinim roditeljima, Antom i Jasnom. Dida Šime
imo je ovu kuću, i to praznu, mi
smo je renovirali i sad smo tu
sami. Bračnu sriću ulipšo nam je
Aleksa, koji sad ima 3 godine –
kaže Andrea.
Nije bitno di živiš,
neg s kim živiš
– Ljubav je jedini razlog što
sam tu di sam. Nisam nikad
mogla zamislit da ću živit na selu. Bolja strana svega je što nam
Aleksa raste u zdravoj sridini,
pored mame, majki i dida i sa
puno ljubavi. Što se tiče kuvanja,
uvik sam motrila majke i mamu
kako kuvaje, pa sam dosta naučila. Imam veliku sriću što Sinišina
mama Jasna kuva za sve nas, tu je
u komšiluku pa smo obezbiđeni,
al i zafalni.
Volila bi, kaže dalje, da žive u varoši ako bi bilo prilike da se zaposli,
al da kupe kuću tamo. Kad sve sabere, i vako je srićna i zadovoljna,
sidnu u auto i časkom stignu do
njezini najrođeniji u varoši, bar svaki treći dan odu.
– Ujutro kad ustanem, prvi mi
je Aleksa da njega spremim i da
mu dam doručak. Onda poradim poslove po kući. Siniša ode
ujutro na poso, radi u preduzeću
za održavanje bile tehnike, a
pridveče stigne kući, obično oko
podne dođe da ide. Rado spremam krumpiraču, onako bogatu
s divenicom. Bunjevka sam, al
mi žavo što ne znam ispeć kolač
ukiselo, al opet tu su majke koje
to lipo urade, pa čak i dida Šime
napravi lipe kolače ukiselo.
Siniša (28) je tog dana imo rođendan, bila je tu torta njegove
mame Jasne al se čekala torta iz
varoši od majke Kriste.
– Sve veće svece proslavimo
familijarno, za Božić kitimo granu, za Uskrs farbamo jaja, i u sve
to uključujem Aleksu. Iskreno, i
ja bi malko volila otić iz kuće.
No, kad se sitim da sam bila uz
Aleksu i kod izrastanja prvog zuba, i kad je izgovorio prve riči,
onda odustanem od ti razmišljanja – divani Andreja.
– Dok se Aleksa nije rodio nas
dvoje smo malo više izlazili, a sad
nam je glavni izlazak za doček
Nove godine. Ne smatram monotonim život na selu, obično se
štogod dešava.
Nasmijana Andreja je na kraju
izdivanila vaku ričenicu. „Nije bitno di živiš, nego s kim živiš”.
Napuštila sam veselu kuću mladi i zadovoljni Stankovića, posli velike kiše koja je umila Tavankut,
vinograde i pisak.
M. Horvat
Godina VI, Jun 2010, broj 60
KULTURNA ISTORIJA
OD POJEDINAČNOG NAUČNIČKOG PATRIOTIZMA PREKO POLITIČKE
AGITACIJE KA INTEGRALNOM MASOVNOM NACIONALIZMU (IV)
Bunjevci između politikanstva
i nacionalnog projekta
Ideja narodne emancipacije među Bunjevcima, pred Prvi svetski rat imala je respektivnu tradiciju i sadržajan i smisleni
kontinuitet
V
iševekovno prisustvo Bunjevaca na tlu današnje Srbije i nekoliko susednih država i njihova narodna osobenost
počela je kulturno da se afirmiše
stvaralaštvom Ivana Antunovića,
Paje Kujundžića, Laze Mamužića,
a potom i Mije Mandića i Blaška
Rajića. Stvarao se sopstveni identitet u direktnom otporu prema mađarazaciji ondašnje austro-ugarske monarhije koja je nameravala
da, u svom asimilatorskom političkom nivelisanju, uskrati pravo na
tradiciju i običajnost, odnosno pravo na istorijsku prepoznatljivost i
postojanost.
***
Ipak ubrzo je usledilo i prvo razočarenje bunjevačkih predstavnika u vezi sa pregovorima oko teritorijalnog razgraničenja sa Mađarskom. Pravdajući se višim nacionalnim i državnim interesima razgraničenje sa Mađarskom, predstavnici Kraljevine SHS prihvatili
su razgraničenje koje je na terenu
preseklo bunjevački i šokački korpus – ostavljen je tzv. Bajski trougao Mađarskoj. I bez obzira na aktivno učešće Blaška Rajića i određene neodmerenosti predloga Josipa Đide Vukovića, argumenti Bunjevaca, po njihovom mišljenju,
bili su ignorisani. Javio se osećaj
izigranosti i izneverenosti.
Narednih godina, u jeku priprema za izbore za tzv. Konstituantu
Godina VI, Jun 2010, broj 60
odnosno Ustavotvornu skupštinu
Kraljevine SHS, i Bunjevci su
shvatili značaj sopstvenog političkog organizovanja u cilju artikulisanja vlastitih interesa. Tako je
15. septembra 1920. godine osnovana Bunjevačko-šokačka stranka.
Među osnivačima ove stranke ističu se Blaško Rajić, Mijo Mandić,
Matija Išpanović, Mirko IvkovićIvandekić i dr. Od 1. oktobra Neven je počeo da izlazi kao glasilo
ove stranke. Stranka bila je prva
koja je u svom programu definisala političku autonomiju za Vojvodinu. Politička autonomija, kao
bitan elemenat programa Bunjevačko-šokačke stranke, javno je izglasana i na zboru stranke 10. oktobra 1920. godine u Subotici. U
ovom kontekstu, narednih meseci,
sve više su se mogli pročitati i kritički tonovi koji su obuhvatali sve
nivoe aktivnosti vlade, počev od
agrarne reforme, poreske i socijalne politike, pa do činovničke raspodele i ,,kuferaške” opredeljenosti. U određenim momentima kritika je imala i suvislu aroganciju samoproklamovane nacionalne i
kulturološke različitosti ali i veličine koja se navodno odupirala nametnutoj biorkatiji. ,,Svuda je trebalo uvesti ‘čvrstu ruku’, jer savladavanje nesrpskih elemenata nije
bilo moguće kulturom, s obzirom
da su novi krajevi, kao deo
evropske kulture, bili superiorniji
od starih balkanskih pokrajina.”1
Vremenom Bunjevačko-šokač-
ka stranka se fragmentisala. Formirane su tri struje koje su, u manjoj meri, uspele da očuvaju odredjen vid autohtonosti, a dominantno su se utopile u politički milje
nacionalnih stranaka.2
Ispostavilo se da je ovo traganje
za sopstvenom nacijom bilo praćeno i kulturnom arogancijom,
stranačkom parcijalizacijom ali i
probelmatičnim nacionalnim određenjem. Onog trenutka kada su
Bunjevci trebali da prerastu iz etnosa-naroda u naciju bili su asimilovani od formirane hrvatske ili
srpske nacije. Politička kretanja
među Bunjevcima izmedju dva rata svedočila su o tome. Samo malobrojna grupa sklona autohtonom identitetu zaustavila se oprezno na očuvanju narodne tradicije3 povremeno se priklanjajući
političkoj ideji integralnog jugoslovenstva smatrajući je svojom zaštitnicom.4
Ovo je prikaz rada koji je pod
identičnim naslovom predstavljen
na međunarodnom naučnom skupu Nacije, države i dijaspora na
prostoru bivše Jugoslavije, - organizatori skupa Fakultet za evropske pravno-političke studije, Insti-
tute for Historical Justice and Reconciliation – Salzburg, Centar za
istoriju, demokratiju i pomirenje –
Novi Sad. Skup je održan u Sremskoj Kamenici, 26-27. oktobar
2009. godine.
Saša Marković,
Pedagoški fakulet Sombor
1 Neven, 12. februar 1921. godine.
2 B. Hrabak, Stanovišta bunjevačkih političara o centralizmu, autonomizmu i federalizmu 191-1928, Zbornik, CDISB, broj 21, Slavonski brod, 1984, str. 112.
3 U velikoj meri značajna dostignuća u vezi sa identitetom Bunjevaca predstavljaju istraživanja Jovana Erdeljanovića, О пореклу Буњеваца, Српска краљевска академија, Београд, 1930
4 Vidi: S. Marković, Prilog proučavanju bunjevačkog pitanja u kontekstu političkih prilika
u Vojvodini u periodu od 1918-1941. godine, Bunjevački informativni centar i Matica
srpska, Novi Sad, 2009.
23
KNJIŽEVNA RIZNICA
IZ KNJIŽEVNE RIZNICE: GABRIJELA DIKLIĆ (ROĐ. KOPUNOVIĆ)
Snaš Katine
mengule
N
ema, valjda, čovika koji
nema kaku nevolju a svakom se čini da je njegova
najveća. Mi paori na one naše svakidašnje smo se navikli, kad ne rodi zlo, kad rodi, cina padne pa i kad
imaš, isto ko da i nemaš. Osim ti,
tu se nadotale i druge nevolje. Eto,
lane nam ušla benga u pilež pa je
sav pootpado, lane uginilo tele, a
ovog prolića nova nevolja što bi
ljudi kazali brez nemoranja. Za nju
smo krivi Antun i ja , pa ne možmo
kast, „ tako je moralo bit” kad nije.
Zatvorimo mi, lanjske godine u
jesen, osam šildana, kuruza ima, pa
ji jesapimo uranit da bude ranjenika za klanje i za prodaju. Oni s počela zakikali, slabo idu, vrime prolazi, a ne napriduju, već uvik jednaki. Ugađali smo njim, davali nike
vitamine iz stočne pateke i fala Bogu otukli se. Samo što su naši ranjeniki prispili za klanje kad je vrime disnotora prošlo. Nikom ne
tribaju a otkup stao. Tili smo po
jedno dat sinovima, Braci i Marinku, pa da zakolju. Valjda je, kazivali
smo njim, bolja ta rana neg te kojkake salame što kupuju, al oni neće. Da od svinčeta ima samo šunaka i divenica, moždar bi ji i nagovorili, al oni mast ne hasniraje već
ulje, ne tribaju njim ni žmare, ni
slanina ni krvavica. Ni pača ne kuvaju, osića se, kažu, saga u stanu.
Kažem Antunu da ode u Bajmak
pa da metne na bodu cidulju da
prodajemo šest komada ranjenika.
Tako on i uradi. Dani prolaze, al
kupaca ni od korova.
Kad u subatu, već se počo spuštat mračak, naoblačilo se i po dikoja kišica rosi, zabrči niki kamion s
prikolicom pa pravac u našu avliju.
24
Onaj do šofera oma iskoči i pita jel
prodajemo ranjenike. Kad mu potvrdimo, pogleda ji, ošacuje otprilike težinu i ponudi, brez mirenja,
odoka, đuture, cinu. Antun se misli, nije to tako ni rđava cina, gore će
bit ako će ji još ranit. Pruži ruku i
tu je pogodba začas bila gotova.
Utovarit svinje bilo je dobrim teže.
Natiro šofer kamion u dolju u avliji, koju nismo zavalili kad smo izvadili or, Antun skine vrata s komare i šupe, prisloni ji, i mi čoporom, lagano, utiramo svinje na
prikolicu.
– Ajd sad, Antun će, da popijemo aldumašče i da pribrojimo
novce.
– Ne bi pili ništa, čovik vozi pa
ne smi, a ja moram bit trizne glave kad trgujem. Tribo sam vam
kast oma, al sam držo da znate,
da se plaćanje obavlja priko banaka. Ja gotovinu ne nosim, otkud znam oćul na terenu štogod
kupit. Lopova se namnožilo a i
nisu što su kadgod bili, pa da te
samo odžepare. U stanju su, kad
oste novce, ubit čovika. Nažalost,
tako je vrime došlo, bać Antune.Vi ako nećete, ni sad nije kasno, stiraćemo ranjenike s prikolice pa opet u obor. Ove novce
što nosim moram odnet Skendercu u Tavankut, prija koji dan
sam odno od njeg june, a za danas sam obećo dat novce. Moram, dao sam čoviku rič.
Antun gleda u me, ne zna šta da
radi. Oćel dat brez novaca, na čekanje, jel vraćat ranjenike u obor, a
vrimena nema da natenane razmisli.
Dok je kupac divanio, meni se
učini nikako poznat, pa ga pitam:
O AUTORU
Rođena je 1948. godine, ko najmlađa ćer Kate
i Stipana Kopunovića na
Hrvatskom Majuru. Posli završene Ekonomske
škule zapošljava se u Subotici i napušta rodni salaš.
Pisanjom se počela bavit u
zrilim godinama iako je oduvik
volila književnost.
Član je Književnog odbora
„Bunjevačke matice”, koja je izdavač njezine prve knjige - zbirke poezije „Meni salaš bili fali”
štampane 2005. godine. Već iz
naslova se jasno vidi da se vraća
ditinjstvu i ranoj mladosti provedenoj na salašu.
Roman „Snaš Kata na mrgi-
nju” objavljen je 2009.
godine u izdanju NIU
„Bunjevačkog informativnog centra”. Ovom
prozom ponovo se vraća
salašu di kroz lik snaš
Kate, al i druge, naročito
ženske likove, nastoji približit
ne tako davni, al potpuno drugačiji način života i promišljanja, naspram sadašnjeg.
Pisme i kraći zapisi objavljivani su joj u časopisima „Rič”,
„Luča” i antologiji „Savrimene
bunjevačke književnosti”.
Piše na bunjevačkom, svom
maternjem jeziku, onako kako
ga je ubardala i sa salaša u duši
ponela.
– Da ti nisi sin pokojnog
Miška Cenzara?
On klamne glavom.
– A i ti si nakupac? – pitam
dalje.
– Nisam nakupac, već menadžer velike klanice što pokriva
severno-bački region – odvrati.
Kad je Antun čuo da kupac nije
nepoznat čovik, kazo je:
– Ako si čovik od riči, nosi
ranjenike al mi novce što prija
donesi.
– Ne bi ja da to iđe priko banke. Doneću u ponediljak, banke
nediljom ne rade, al evo daću
vam i potvrdu pa da budete
mirni.
Tutne mu u šaku niku artiju,
Antunu turi u džep, pruži mu ruku, motor zabrči i tako odu oni.
Prošo ponediljak i za njim još tri
dana, zabadavad pogledamo, našeg kupca ni od korova. U četvrtak
veče ja ću Antunu:
– Kad već moraš ić sutra u Bajmak, svrati na miliciju, pa kaži
ljudima šta se trevilo.
– Divaniš makar šta, nema milicija kada ić tražit sina Marka
Cenzara, kraj toliko drugi još veći lopova.
– Pa zato ti i kažem, što znam
da ima tušta lopova. Al vidiš da ji
vaćaju.
– Jesul ušli u trag carinskoj,
drumskoj, drogaškoj, profestorskoj i ko zna kojoj sve mafiji, kad
ji ima tušta fela. E, vidiš, moždar
je sad na redu svinjska. Moždar
njim samo fali još koja karika u
lancu, a i naš kupac bi mogo bit
jedna karika. Još će ti kast fala
što si njim dojavio.
Poslušo me Antun, al istina, nerado. Nije volio imat posla s milicijom još od vrimena kad se, ko
momčuljak, zablenduco u niku tuču dvi bande, a kad je došla milicija, oni se razbižali. Milicija sleptala
Antuna, i dok nije utvrđeno da se
on nije tuko, plenili ga nikoliko puti. Zato je sad, valjda, da se okuraži
svratio prvo u mijanu na rakiju, a
onda očo na miliciju. Kući je došo
bisan ko ris, nisam ga smila ništa
pitat. Posli večere, kad ga bis malo
prošo, počo je pripovitku.
– Ja ću prid stanicu a dva milicajca izlaze i pravac do milicijski
Godina VI, Jun 2010, broj 60
KNJIŽEVNA RIZNICA
kola. Vrate se kad su me vidli, a
onaj stariji će: „Šta je, baćo, da
nisu i vama nešto odneli?”
– Dašta, odneli, borme, šest
ranjenika.
– „Ajte, onda da napravimo
zapisnik” kaže i otvori vrata
stanice. Ište ličnu kartu, diktira,
a onaj mlađi piše. Pito me u koje
doba dana se to trevilo, i po
procini koliko vridi ti šest ranjenika. Onda me pito jel znam
koliko ji je bilo i čime su odneli
svinje. Kažem sve kako je bilo, da
su bila nji dvojica i da su ji odneli
kamionom. On će na to:
„Da li ste zapisali registarski
broj kamiona?”
– Kažem nisam.
„Jesu li bili maskirani?”
– Nisu, odvratim mu a on zatraži da mu opišem kako su izledali i oni i kamion. E, mislim
se, šta nije došla Kata, ona jednog od nji zna. Kamion opišem,
al nji dvojicu, malo svećeg, onako otprilike, pravdajuć se da je
bilo oblačno, i da je štrapala kiša
pa da nisam dobro vidio.
– „Pa nije sinoć padala kiša”
on će na to.
– Nije to ni bilo sinoć već u subatu uveče kažem.
– „Pa šta ste do sad čekali?
Kakve ću ja tragove sad naći na
terenu? O, ljudi moji!” – srdito
će on i zatraži da mu objasnim
kako su nji dvojica utovarili u
kamion šest debeli svinja, a da
mi, kako pritpostavlja, nismo
smili privirit iz kuće.
– Mi smo njim, žena i ja pomogli, di mogu sami – odvratim
ja.
„Pod prisilom?” – on će.
Ta, pod kakom prisilom, red je
valjda, kupcu pomoć.
Pa vi ste njima svinje prodali a
ne da su vam ukrali – razbisnio
se on. Nas ste došli zamajavat
pričom.
– Prodo jesam, al dobio novce
nisam, povirovo sam čoviku na
rič – odvratim u pravdu.
– „Ma na kakvu reč, ta kategorija ljudi je izumrla. Nema ih
više, to su vam, baćo, ko retke
Godina VI, Jun 2010, broj 60
zverke, samo što nisu zaštićene
zakonom. Trebalo je sačiniti i
overiti kupoprodajni ugovor”.
– Ko će mi pravit, gospodine,
ugovor na salašu. Al, evo dao je
potvrdu – i tu mu dam onu cidulju iz džepa.
„Ovo nije ništa, samo je ništa
zašvrljano. Privrne cidulju s druge strane i zine od čuđenja:
Au, sunce mu žarko. Au, majku mu, on je od dvanajst parova
pogrišio samo kod Mančestera,
nije iks iz keca, već kec iz iksa.
Vidi koja je lova, boli glava” –
kaže i pruži artiju onom mlađem, a meni će:”
„Da je dobio te novce, mogo je
kupit čitavu farmu svinja i da mu
još ostane. Bogami dobar kockar, nema šta.”
– Pa on je kazo da je menadžer
– ja ću.
– „Vama je mogo kazat i da je
Marsovac, kad verujete na reč. A
sad je dosta, samo nas ometate u
vršenju službene dužnosti” –
drekne. Vrati mi ličnu kartu i
onu cidulju. Sagnem glavu, kažem zbogom i izađem, a i oni su
krenili, sili u auto i digod odjurili.
– Eto, sad si čula kako je bilo.
Samo, sad si ti mene nasajkala da
iđem na miliciju, i više nikad. Šta
nisi kazala da ne dam svinje dok
ne plate, već si se s njim latila
divana.
Nije ni meni svedno. Bože, kako
smo se privarili pa dali svinje brez
novaca. Tribalo bi sadit kuruze,
platit oranje a iz čega?
Sutradan odem do kuće pokojnog Marka Cenzara da potražim
sina mu.
U avliji mlad bračni par, grabljicaje travu, a dvoje dice trčkara oko
nji. Pitam za sina Marka Cenzara a
oni kažu da su još jesenas od njeg
kupili kuću. Di stoji ne znadu. Onda se mladica siti da ima atresa u
kupoprodajnom ugovoru. Uđe u
kuću i ufriško se vrati s artijom:
– Evo piše tu i ime, prizime,
lični broj i atresa.
Zafalim se i odem. Ime mu je,
dakle Stanko, a i sokak mi je poz-
nat. Pa, da. To je onaj, drugi el treći
s desne strane Halaškog puta.
Ne mirim se sotim da je sve izgubljeno, već nagustiram da bi tribalo ić u varoš, probat nać Stanka.
Antun neće, moram ja. Kapija zaključana, pozvonim, čekam i onda
se, otvori špaletna, na jednoj od tri
pendžere. Proviri starija žena, pa
zapita, na madžarskom, koga tražim.
Odvratim na bunjevačkom, madžarski donekle razumim, al divanit ne znam, da tražim Stanka, jel
mi je kazano da tu stoji.
– Igen, – ona će – Stanko stanovala ovde, al još pre mesec dana odselila i to noćom a nije platila ni struju ni kiriju i još je odnela moja svilena jorgan i navlaku. Di stanuje, en nem tudom.
Kazo sam to juče Skenderovič
uru kad je dolazila. Njemu je
Stanko odnela june, a nije platila.
– Nije platio ni nama šest ranjenika – izleti mi, jel šta vridi kazivat ženi koja mi ništa ne mož
pomoć.
– Znate, – ona će – taj Stanko
je jedna veliko bitanga i hoštapler. I milicija dolazila, da Bog sačuvaj.
Šta ću, kad sam već u varoši,
uputim se do prokatora, da vidim
šta će mi on kazat. Kod njeg smo
već odlazili kad je tribalo zemlju
uvest u knjige posli ostavinske rasprave i kad smo prodali vinograd u
Tavankutu prija dvi-tri godine.
Pozno me, ponudio da sidnem, i
oma pito kako je bać Antun i šta
ima novo na salašu.
Ispripovidam mu sve kako je bilo i još dodam da Stanko ne stoji
na atresi koju imam.
– Samo lagano – kaže on, – ima
načina da doznamo njegovu novu atresu, digod mora stat, ako,
slučajno, nije u zatvoru. Ako jeste, ni to ne smeta, mi ćemo tužbu
podnet. Malo će ić teže zato što
nema drugi očevidaca, ko svidoka. Al, nemojte se starat istiraćemo mi to sve na čistac, to će bit
moja briga a vi, samo mirno spavajte.
Tako je kazo i onom što je prija
mene bio kod njeg kad ga ispraćo.
U ciloj toj muki i nevolji skoro da
sam se nasmijala. Izgleda da su advokati ko priki lik za nesanicu,
misto pirula. Onda je uzo da sračunava koliko će sve to koštat, tužba, podnesak, takse i njegova tarifa.
Još mi napomine da novce donesem što prija kako bi tužba ušla u
proceduru. Kad mi kazo svotu,
mal nisam pala sa stoca. Taj lik od
nesanice košta ko svetog Petra kajgana, al izgleda da ima prođu. Divani čas priko jednog, čas priko
drugog telefona, furtom ga traže.
– Pozdravite bać Antuna i kažite mu da mi taj spor moramo
dobit – pružio mi ruku, otvorio
vrata i tu je divan bio završen.
Ispripovidam Antunu sve po
redu kako je bilo.
– Dobro kaže advokat, tribalo
bi tom lopovu stat na kraj. Tužit
ga sudu, nego šta – bile su mu
prve riči, al je ufriško prominio
mišljenje.
– Nije dosta što smo ostali
brez šest ranjenika, šta sad da
prodamo pa da platimo troškove. Šmucigeri su ti fiškali znam
ja. Kazivaje „dobićemo” i oni
svoje, uvik dobiju, to nije nikaka
garancija da ćemo mi dobit naše
novce. Pa i da prisude da nam
mora platit šta vridi kad nema
pod milim Bogom ništa, kad je
spao i na jedan jorgan. S tom
prisudom mogli bi ... mal nisam
kazo šta. Od štete, koja nije mala,
pravit još veću štetu, neću ni u
ludilu.
Tako je i bilo kako je Antun kazo i mi nismo podneli tužbu. Stanka Cenzara nikad više nismo vidili,
ni čuli za njeg.
Nisam uspila doznat ni kojem je
Skendercu odno tele, kad po Tavankuta nosi prizime Skenderović.
Pomislim samo pokatkad, da bi
zdravo dobro bilo, kad bi Stanko
pogodio sve parove iz iksa u keceme i obratno, pa da dobije silne
novce. Moždar bi se, jesapim, ako
bi kupovo farmu svinja, sitio platit
i naše ranjenike.
- Kraj -
25
SPORT
SPORTSKO DRUŠTVO SPARTAK PROSLAVILO 65 GODINA POSTOJANJA
Spartak brend varoši
L
ipo je bilo u subotičkoj Varoškoj kući u petak, 14. maja.
Na jednom mistu skupilo se
nikoliko generacija sportista, od stogodišnjeg Laze Bogešića do prvi
početnika. Svi su se zajedno okupili da proslave 65 rođendan Sportskog društva Spartak koje je, kako
je kazo Aleksandar Matković, pridisnik ovog društva, po brojnosti
veće od Partizana, Crvene zvizde i
Vojvodine.
Okupljene sporiste i sportske
radnike prvi je u Velikoj vićnici
pozdravio Saša Vučinić, gradonačelnik Subotice.
– Između Subotice i Spartaka
se u mnogo čemu može staviti
znak jednakosti. Znak jednakosti nas sve povezuje, pa se zajednički radujemo uspesima i zajednički tugujemo u porazima.
Porodicu Spartaka čine pre sve-
ga sportisti i sportski pedagozi, ali
i hroničari i navijači. Veliko šarenilo u SD Spartak koje ima 32
kluba i čini jednu veliku porodicu je ujedno i obeležje Suboti-
ce sa svojim raznim nacijama,
kulturama i jezicima – istako je
Vučinić.
Svi klubovi su ujedno uključeni i
u rad Sportskog saveza Subotice
ALEKSANDAR MATKOVIĆ SE AKTIVIRO I VAN SPORTA
Ponosan što je Bunjevac
B
ivši stonoteniser, sada pridsidnik Sportskog
društva Spartak, podpridsinik Evropske stonoteniske federacije, pridsidnik Nadzornog
odbora Olimpijskog komiteta Srbije, privrednik, ali i
Bunjevac. Sve je to Aleksandar Matković, koji je
rišio da se prvi put aktivira i van sporta, da da podršku u izboru Nacinalnog savita Bunjevaca.
– Evidentno je da sam Bunjevac, to je dio mog bitisanja. Imam samo jedan interes, a to je da Bunjevci imaje bolje uslove. To se, prija svega, odnosi
na jezik, informisanje, mogućnost da biraje i budu
birani. Pokušavam da nikim svojim osobinama koje sam steko u sportu i sportskom radu pomognem koliko možem. Sav moj rad je upućen samo
ka bunjevačkom korpusu i za sada nemam namiru
da se bavim politikom – kazo je Matković prilikom
proslave 65 godina SD Spartak kad smo ga pitali šta ga
je natiralo da se posveti borbi za bunjevačko pitanje.
26
Matković je kandidat na listi broj 1 „Sad i uvik –
samo Bunjevci”, a o razlozima zašto se opridilio za
ovu listu Matković za „Bunjevačke novine” kaže:
– Lista je široka, geografski, jer pokriva cilo
područje di ima nas Bunjevaca, al i ljudski, jer je
okupila veliki broj ljudi razni zanimanja, obrazovanja i interesovanja. Ono što je zdravo važno
jeste da na njoj ima tušta ljudi koji su se već
dokazali u poslovima koje inače rade. Svi mi imamo isti cilj, da stvorimo bolje uslove za sve Bunjevce, al i da svi možmo bilo kad i bilo di s ponosom i brez grča kazat da smo Bunjevci. Da bi to
tako moglo bit, moramo svi izać na glasanje u
nedilju, 6. juna. Nek svaki izabere kandidate u
koje viruje, jel mora se izabrat dobar Nacionalni
savit. Ovo je prilika da sami biramo sudbinu i nikako je ne smimo propuštit – poručio je Matković.
I. S.
koji pod svojim okriljem drži čak
145 klubova. Kako je istako Milan
Mileusnić, pridsidnik Sportskog
saveza Subotice, veliko je zadovoljstvo kada se na jednom mistu vide
generacije ljudi koji su svoj život
posvetili sportu. Koliko je Subotica
značajna za sport u ciloj Srbiji, potvrdio je i Dane Korica, generalni
sekretar Sportskog saveza Srbije.
Čestitke su bile upućene simbolično i Aleksandru Matkoviću,
pridsidniku Sportskog društva
Spartak. Matković se, naravno, zafalio na lipim rečima
– Poučeni iskustvima stariji
generacija i gledajuć one koje su
tek zakoracile u pravi sportski život brez strava i oklivanja možmo
pogledat naprid, u svitlu budućnost di će se grb i ime Spartaka
cigurno još tušta puti pominjat u
superlativima. Danas ponosno
možem kazat da se u našoj familiji nalaze 32 kluba sa skoro
4.000 sportista. Brend Spartaka
pripoznatljiv je u Subotici, prepoznatljiv je u Srbiji, al tu nije
kraj. Baveć se stonim tenisom,
kasnije sportskim radom, imo
sam priliku da vidim da je SuGodina VI, Jun 2010, broj 60
SPORT
botica pripoznatljiva po Spartaku u cilom svitu – kazo je Matković.
Saša Vučinić, posli je uručio plakete istaknutim sportskim radnicima. Prvi je na redu bio Ladislav
Lazo Bogešić, devedesetdevetogodišnji fudbaler, jedan od osnivača SD Spartak i Fudbalskog
kluba Spartak. Iako je već odavno
u veteranskim godinama, Bogešić
se rado odazvo pozivu, a mlađima
je prino dio svoje vikovne mudrosti.
Priznanja u vidu plaketa dobilo
je još dvanajst istaknuti sportski
radnika, Milan Mileusnić, Dane
Radulović, Milorad Dautović,
Mirko Matlari, Josip Marković,
Ilona Stajić, Ivan Sedlak, Mirko
Antelj, Jovan Kukaras, Ferenc
Kiš, Todor Rakić i Dušan Guslov.
Plakete su zaslužili i sportski
klubovi koji su bili prvi godina postojanja uz SD Spartak, fudbalski,
atletski, stonoteniski, muški odbojkaški, ženski odbojkaški, muški
košarkaški, ženski košarkaški, rvački, tenis, boks, biciklistički, ženski
rukometni, mačevalački, plivački,
vaterpolo i hokej klub Spartak.
I. S.
UČENICI KOJI UČE BUNJEVAČKI GOVOR, SA SVOJIM UČITELJIMA, BILI NA
NA ROKINOM SALAŠU
Bunjevački govor – na izletu
U
subotu, 29. maja, učencia
osnovni škula koji uče izbornu nastavu Bunje-vačkog govora sa elementima nacionalne kulture, sa svojim učiteljima bili su na jednodnevnom
izletu na Rokinom salašu, kod Hajdukova. Bunjevački govor uči 173
učenika osnovni škula, od koji je
115 bilo na ovom izletu, koji već
treću godinu, organizuje i finansira Bunjevački nacionalni savit.
Dicu su pratili pridstavnik Savita,
ko i nikoliko članova radnog tima
za obrazovanje. Na ovogodišnjem
izletu po prvi put su bila i dica iz
somborske škule „21. oktobar”.
Rokin salaš je etno salaš koji je
dici pridstavio način života prija
150 godina, al i bio misto di su se
oni sustrili, i oni iz varoši, i oni sa
sela, i proveli vrime uz druženje i
divan. Zbog lošeg vrimena dio izleta dica su provela u Gradskom muzeju, di su obašla postavku upriličenu za nedavnu „Noć muzeja”.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
Učesnici izleta su na salašu počašćeni užnom, uz koji je poslužena i pogača s makom i kakaom
pečena u parasničkoj peći. Tokom
boravka organizovano je i takmičenje dice u trčanju, po uzrasnim
grupama, a pobidnici su dobili
skromne poklone. Takođe, svoj dici podiljeni su CD-i na kojima je
snimak promocije dičije knjige
„Tandrčka i njegovo blago” 2 i
proslava druge godišnjice dičijeg
lista „Tandrčak”.
V. M.
27
ŽIVOT
SMEH, RAZGOVORI I HUMOR ZA LAKŠI I BOLJI ŽIVOT
Zaboravljeni smeh
U poslednje vreme počeli smo da govorimo i o mentalnom zdravlju nacije. Politika je još uvek glavna tema ali ovo drugo sve više
zabrinajva. Izgleda da je u životu uvek tako , tek kad „zagusti” i „problem” naraste počnemo se baviti njime. Doduše, i ranije je
nagoveštavano da nam je nacija bolesna, međutim sada postoje i zvanični podaci koji ubedljivo govore da nam je mentalno
zdravlje ozbiljno ugroženo
P
rema tim najnovijim podacima polovina nacije je depresivna a druga polovina je
nervozna, zabrinuta, boluje od
neke psihosomatske bolesti, a svi
zajedno smo nezadovoljni životom kojim već godinama živimo.
O siromaštvu da i ne govorimo,
ono je sve veće. Ovo je u skladu sa
definicijom Svetske zdravstvene
organizacije po kojoj zdravlje nije
samo odsustvo bolesti nego i opšte
blagostanje. Dokle god jurimo cene, tragamo za poslom, brinemo
za opstanak i budućnost, preživljvamo umesto da živimo, mi smo u
stanju stalnog sresa. Kada to prestane prestaće i dejstvo stresogenih
faktora. Jer, ma šta mi mislili i pričali o duhovnim vrednostima, svi
volimo da se lepo obučemo, kvalitetno hranimo, živimo u konfornim stanovima i svake godine letujemo. Socijalno okruženje i uslovi
života i te kako utiču na mentalno
zdravlje i sve dok su oni nepovoljni
patologije će biti. I šta onda činiti?
U ovom vremenu krcatom ozbiljnih i preozbiljnih stvari podsetimo se da život može imati i svoju
lepšu stranu. Zaboravili smo da su
razgovor i smeh jedine stvari koje
nam mogu pomoći da opstanemo
i ostanemo ljudi. „Kome je sad do
smeha”, reći će neko, pogotovo
ove godine koja je počela sumorno
i tužno, ne samo kad nas, nego i u
celom svetu. Neprijatne i crne
vesti, političke, ekonomske a pogotovo klimatske i vremenske katastrofe preplavile su štampu i televizijske ekrane unoseći nemir u
naše domove i duše. Pa ipak, bez
obzira na okolnosti, uvek je bilo
ljudi koji imaju tu „antenu” za smeh
a neki je nemaju. Drugim rečima
ima ljudi koji se nikad ne smeju a
ima i onih koji uvek zrače vedrinom i tako prihvataju događaje koje život donosi. Najzad, ne smejemo se uvek zato što je nešto smešno, povod može da bude bilo šta,
čak i nečija glupost ili besmislena
situacija. Čovek se može nasmejati
i nekoj sopstvenoj nevolji u koju je
zapao. Zar nisu najbolji vicevi nastali baš u najtežim ekonomskim i
političkim vremenima?
Smeh je uvek bio neka vrsta odbrane od životnih teškoća. Nedav-
SMEH KAO IGRA
„Smeh je kao psihosomatska igra”, duhovito je rekao jedan fiziolog, „gotovo kao neka
vrsta trbušnog plesa”. Glasan
i snažan smeh izaziva treperenje čitavog niza mišića, lica,
ramena, dijafragme i trbuha
posebno, zbog čega dolazi do
prijatnog i fizičkog i psihofizičkog opuštanja. I po Frojdu
smeh je vrsta terapije, osloba-
28
đanje i dozvoljavanje samom
sebi da propustimo nešto od
onoga što smo u sebi potisnuli.
no se iz raskopane jame kojih je
ove jeseni pun naš grad, punoj blata i ružnih cevi orio smeh ljudi zamazanih i prljavih od posla koji
moraju da rade. Prolaznici su se
čudili što se neko i u takvim uslovima može smejati. Međutim, očito
je da je tim ljudima tako bilo lakše,
jer smeh zaista opušta i pomaže da
se bolje osećate što je i nauka potvrdila.
Smeh ima i drugih prednosti. On
razbija formalizam, smejući se prestajemo biti konvencionalni i kruti,
postajemo autentični, postajemo
ono što jesmo. Smeh stvara i osećaj
saučesništva i potrebu da jedni drugima pogledamo kroz prste. To svi
znamo kada usred svađe ubacimo
neku šalu ili se nasmejemo – razlog
svađe kao da se istopi.
Smeh i humor su prema tome
naša nasušna potreba. Za njegovu
mentalno-zdravstvenu vrednost
su znali i srednjovekovni vladari
držeći na svojim dvorovima ljude,
zabavljače koji su im rasterivali
brige i neraspoloženje. Lekari i danas preporučuju ljudima da umesto lekova vode vedriji život, da pronađu nešto što vole i što će ih učiniti srećnim. U svakom slučaju, moramo se prilagoditi svemu što nam
se događa jer sami kao pojedinci
ne možemo menjati svet, možemo
menjati samo sebe i svoje stavove.
Smeh, razgovori i humor nam tu
najviše mogu nomoći, jedino uz
njih možemo opstati i proživeti život lakše i bolje.
psiholog Desa Kujundžić
Godina VI, Jun 2010, broj 60
SPORT
VELEMAJSTOR NIKOLA SEDLAK POSTO JE SENIORSKI ŠAHOVSKI PRVAK
Ujedinio dvi titule
C
ilu sportsku javnost je prija
tri nedilje obradovala prilipa vist. Nikola Sedlak,
velemajstor iz subotičkog Spartaka, posto je seniorski prvak Srbije.
Omladinski prvak države iz 2000.
godine deset godina je čeko seniorsku titulu. Čeko i dočeko!
Da je to titula o kojoj tušta nji
mož samo klapit, a malo ji mož držat u rukama divani i sportska istorija Subotice. Tako bilužimo da
je jedino čuvena Tereza Štadler
bila dvostruka prvakinja države, a
da je Andrija Fuderer jedared dilio prvo misto.
Petosatna partija
u poslidnjem kolu
Konkurencija na Prvenstvu Srbije bila je zdravo jaka. Nije bilo lako doć do titule, a put do uspiha
vodio je kroz trinajst kola, sve jedno teže od drugog.
– Dobro sam startovo na takmičenju, kako se to samo moglo
poželit. Posli tri partije imo sam
2,5 poena. No, kako to već obično biva, stigla je i kriza. Na ovako
dugačkim takmičenjima to se
jednostavo moralo desit. I desilo
se u šestom kolu kad sam, ni sam
ne znam kako izgubio od protivnika koji je bio u lošijoj poziciji – kazo je Nikola Sedlak.
No, posli poraza od Lajtmana
Sedlak se nije dao uzdrmat. Neuspisi na ranija dva Prvenstva Srbije
doneli su mu veću mudrost neg
prija.
– Na dva prijašnja državna takmičenja nisam bio uspišan, čak
sam bio u drugom dilu tabele, daleko od titule. Svaki put sam na
takmičenje krećo sa velikom ambicijom i željom. U takom raspoloženju sam izgorio u želji i nisam
mogo pokazat ni dio svog umića.
Godina VI, Jun 2010, broj 60
Poučen prijašnjim iskustvima
Sedlak se nije sekiro oko poraza u
šestom kolu. Bio je ciguran u svoje
kvalitete.
– Srića se vratila u meču protiv
Palovića. On je jedan od naši najbolji šahista. Ovog puta je on bio
u boljoj poziciji, al sam uspio da
ja slavim na kraju. Posli ove pobide sve je nikako krenilo nabolje. Do kraja turnira više nije bilo
pogrišaka. Bio sam ciguran u svoje
znanje, a uspih protiv Pavlovića
mi je ulio tušta samopouzdanja.
Kako se kraj takmičenja bližio
kraju, tako se moglo vidit koji će se
šahisti borit za titulu državnog prvaka. Sedlak, Bogosavljević, Šolak bila je trojka koja je za korak
bila bliža tituli od svi ostali učesnika.
Dva kola prija kraja turnira snage za tablom od 64 polja odmirili
su baš Sedlak i Bogosavljević, dok
je Šolak čeko pogrišku jednog od
ove dvojice da on uskoči na prvo
misto.
Sedlak i Bogosavljević su remizirali (svaki je dobio po po poena),
tako da je o prvaku Srbije odlučilo
poslidnje kolo. Dok je Bogosaljević
imo lakšeg protivnika, Sedlak se
namirio na Branka Damljanovića, dvostrukog prvaka države koji
je trenutno i selektor reprezentacije Srbije. I u najvećem izazovu Sedlak je bio smiren.
– Kaka je to partija bila! Tra-
jala je čak pet sati. Dok je trajo
meč nisam mogo tačno ocinit ko
je od nas dvojice u boljoj poziciji.
Imo sam jače živce u samoj završnici i to je prisudilo.
U poslidnjem kolu su i Sedlak i
Bogosavljević imali isti broj bodova. Kad se tako štogod trevi, onda
se gleda ko je od šahista imo bolji rezultat u partijama sa šahistima koji
su na šampionatu imali više od
50% pobida. Tu je Sedlak imo čak
bod više od Bogosavljevića, što je u
šahu tušta.
Složio figure u šestoj godini
Druženje Sedlaka i drevne igre
traja još od šeste godine prvotimca
i trenera subotičkog Spartaka.
– Šah sam naučio igrat u šestoj
godini, a ufriško sam počo i igrat
na turnirima. Igro sam na turnirima, treniro, a kada sam završavo osnovnu škulu tribalo je prilomit. Oćul bit šahista, el ću nastavit da se sve ozbiljnije posvetim šahu. Sa 14 godina posto
sam FIDE majstor i to je bio jasan znak da moj život triba da se
nastavi u šahovskom smiru.
Kad je posto omladinski prvak
(2000. godine), posto je i internacionalni majstor, a ko devetnaestogodišnjak je već posto velemajstor,
što je najviši šahovski rang.
Kad šahista dostigne rang velemajstora rangiranje se vrši na os-
novu rejting poena. Sedlak sad ima
2.570 poena (dobiće još 20 za titulu), a cilj mu je da se nađe med prvi
100 šahista svita. Za to mu triba
oko 2.630 poena, više nego što je
imo 2007. godine kad je sa 2.605
imo svoj najbolji rezultat.
– Sistematski rad i pametnije
biranje turnira mogu me odvest
do željenog cilja. Bilo je situacija
ranije kad sam išo s turnira na
turnir, sigro i kada mi se to nije
radilo, pa su i rezultati izostali.
Ova titula će mi pomoć da istrajem – zaključio je Sedlak.
Na prijemu u Varoškoj kući
Posli ovog uspiha za Nikolu
Sedlaka su organizovali prijem u
Varoškoj kući, a prvaka Srbije je
primio Nemanja Simović, član
Gradskog vića za sport i omladinu.
Nuz Simovića Sedlaka, su pozdravili i Aleksandar Matković,
pridsidnik Sportskog društva Spartak i Milan Mileusnić, pridsidnik
Sportskog saveza Subotice.
– Ispunila mi se želja da posli
titule omladinskog osvojim i titulu seniorskog prvaka države.
Nije bilo lako, konkurencija je
bila vrlo teška, a činili su je odlični šahisti – kazo je Sedlak na
prijemu.
Koliko znači ovaj uspih za promociju šaha u Subotici potvrdio je
Ivan Sedlak, jedan od sportski
radnika u ŠK Spartak.
– Ovo je veliki uspih za subotički šah i Spartak, pogotovo u
godini kad se slave dva lipa jubileja, 65 godina postojanja SD
Spartak, al i 80 godina kontinuiranog klupskog šaha u Subotici. Nadam se da će ovaj rezultat
pomoć omasovljenju šaha, al i
dignit kvalitet. Ono što je posebno bitno je činjenica da se i iz Subotice može stignit do titule prvaka Srbije i do reprezentacije, a
ne samo iz centara poput Beograda i Novog Sada – istako je
Ivan Sedlak.
I. S.
29
HOROSKOP
HOROSKOP ZA JUN
OVAN: Pravićete planove o tome da digod otputujete el da se u
čemu usavršavate. Pošto je u sigri
inostranstvo, obradovaće vas visti
iz daleka. Od jednog ljubavnog
sastanka tušta ćete očekivat, a uspih zavisi od vaše odlučnosti. Biće
vam prinapregnut nervni sistem.
BIK: Dešavaće vam se zanimljive stvari, pa vam neće bit dosadno ni na poslu ni u ljubavi, di će voljena osoba uticat da na momente
budete nervozni, spremni da planete, da biste ubrzo splasnili i bili
mirni ko bubica. Možte imat problema s grlom.
BLIZANCI: Zafaljujuć pozitivnim planetarnim aspektima možte
se nadat boljitku na poslovnom
planu. U ljubavi uskoro nastupa
vaši pet minuta, posebno za slobodne pripadnike znaka. Spisak
zdravstveni problema se smanjiva
i svodi na nelagodnosti uslid vrimenski promina.
RAK: Samo strpljenje i odmor
pomoće vam da se izborite s najvećim poslovnim neprijateljom samim sobom. U ljubavnoj vezi
štogod triba prominit ukoliko je
želite sačuvat. Bolesti vezane za infekcije i psihičke probleme zahtivaje ozbiljniji pristup.
LAV: Spremni ste se suočit s
novim poslovnim izazovima, al je
problem u tom što će vas počet
izdavat strpljenje. Na ljubavnom
planu ne kvarite fenomenalne
trenutke cipidlačenjom. Skupljanje tečnosti u organizmu činiće da
se osićate umornijim nego inače.
30
DIVICA: Na poslu će se javit
problemi u vidu površnosti i želje
za odugovlačenjom. U bolje funkcionisanje emotivne veze narednog miseca unesite više razuma i
praktičnosti. Problemi sa bubrezima el urinarnim traktom lako mogu i da se ne ispolje ukoliko posvetite više pažnje svom zdravlju.
VAGA: Imaćete pune ruke posla, al kako se kraj muka na planu
posla nazire, to saznanje biće motiv više da istrajete. Što se ljubavi
tiče prid vama je izuzetno povoljan
period za nižnosti. Sve moguće
bolesti vezane su za pritirivanja.
UKRŠTENE RIČI
VODORAVNO: 1. Privarit; 8. Zanimljivo, duovito; 9.
Taman, crn; 10. Auto-obilužje za Valjevo; 11. Republička
agencija za telekomunikacije (skr.); 13. Obilužje za nepoznatu osobu; 15. Papige; 16. Jedan sportista; 19. Naš
košarkaš na sliki; 24. Elitna vojnička jedinica; 26. Opljačkat; 28. Veliki čekić; 29. Žensko ime; 32. Ponovni osvajač;
USPRAVNO: 1. Odličan; 2. Veo; 3. Rika u Srbiji; 4.
Država u Afriki; 5. Ratno vazduhoplovstvo (skr.); 6. Grad
u Belgiji, Antverpen; 7. Svečana odića; 12. Vojnički kruv;
14. Skice; 17. Obilužje za Genetski modifikovanu ranu;
18. Financijska ustanova; 19. Palata; 20. Vladar u šeikatu;
21. Vrsta testa antitila u krvi; 22. Auto-obilužje za Nikšić;
23. Vrsta posude; 25. Muško ime; 27. Ubilužite: BE; 30.
Konj u narodnim pismama; 31. Mira za površinu zemljišta.
Dragan Tovarišić
ŠKORPIJA: Vrime je da razmislite o tome čerez čega u poslidnje vrime unosite u poso emocije,
a u ljubav razum. Cigurno je da digod grišite. Trbu je trenutno vaša
slaba tačka, i to čerez nekontrolisanog unošenja ila i pića.
STRILAC: Uložićete tušta energije i želje da istrajete u svojim
namirama, al ćete se nervirat ukoliko ne budete vidili rezultate svog
truda sad i oma. U ljubavi vam
pridstoji lip period jel će ljubavi i
zadovoljstava bit na pritek. Zdravlje uglavnom dobro.
JARAC: Poslovni uspija će imat
oni pripadnici znaka koji rade u
zdravstvu i ustanovama zatvorenog tipa. U ljubavi će vam nedostajat naklonost partnera. Bićete
umorni, pa će vam tribat više spavanja i odmora.
VODOLIJA: Očekiva vas napridak u poslovnoj hijerarhiji, al ne
RIŠENJE IZ PROŠLOG BROJA:
VODORAVNO: slamari, talasat, avenija, nona, Il, Krk,
šći, o, Ast, j, Lazarevo, Tasa, Imota, iskoman, Gurović,
lipik, Aramis, dekada.
dozvolite da vas on uspava. Prid
vama je izuzetno povoljan misec
za ljubav, pa poseban akcenat tribate stavit na emotivnu stranu.
Zdravlje dobro.
RIBE: Novi poslovni počeci bi-
će zdravo povoljni. Ne sekirajte se
ukoliko stari poso bude u stagnaciji, jel se upravo rađaje nove isplativije ideje. Ne započinjite novu
ljubavnu vezu prija nego šta raščistite sa starom. Zdravstvena situacija se stabilizuje.
Dragan Tovarišić
Godina VI, Jun 2010, broj 60
Bunjevački Nacionalni Savet
) %$"$ &' (*+! $) %$"$ #* $
Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine
National Council of the Bunjevac Ethnic Minority
Slušajte radio emisije na bunjevačkom
jeziku – „Bunjevačka rič”
Radio Novi Sad - 100 MHz vrime emitovanja:
petak 22.00 - 22.30 sati
Radio Subotica - 89,6 MHz vrime emitovanja:
subota 20.00 - 20.30 sati
Radio „Trend” - Bačka Topola 97,8 MHz vrime emitovanja:
nedilja 12.00 - 12.30 sati
Radio Sombor - 97,5 MHz 14.00 - 14.30 sati
Gledajte bunjevačku emisiju „SPEKTAR”
Televizija Novi Sad – II program
vrime emitovanja: nediljom od 17.30, a repriza
je naredne nedilje od 17.30 sati
Bunjevački nacionalni praznici:
PODVIKUJE
BUNJEVAČKA VILA
PODVIKUJE BUNJEVAČKA VILA
IZ OBLAKA RAŠIRILA KRILA,
OJ BUNJEVČE PROBUDI SE SADA
STAREŠINO SUBOTIČKOG GRADA.
MENE MATI UČILA PIVATI
PIVAJ SINE DA BUNJEVCI ŽIVE,
NEK NAM ŽIVI NAŠA MILA BAČKA,
TAMBURICA, PISMA BUNJEVAČKA.
NE ZOVEMO SAMO BOGATAŠE
VEĆ I DRUGE STANOVNIKE NAŠE,
JA SAM SINAK SUBOTICE GRADA
NE DAM VIŠE DA MOJ NAROD STRADA.
BUNJEVAČKA SVEČANA PISMA
2. februar, Dan velikog prela
23. februar, Dan izbora prvog novog Nacionalnog savita
15. avgust, Dan Dužijance
25. novembar, Dan kad je 1918. godine u Novom Sadu
održana Velika narodna skupština Srba, Bunjevaca
i ostali Slovena
Positite naše internet strane
www.bunjevci.org.rs
OSNIVANJE I FUNKCIONISANJE NIU „BUNJEVAČKOG INFORMATIVNOG CENTRA POMOGLI
MINISTARSTVO
KULTURE
REPUBLIKE
SRBIJE
POKRAJINSKI
SEKRETARIJAT
ZA INFORMACIJE
AUTONOMNE
POKRAJINE
VOJVODINA
Otvorena Bunjevačka
kuća u Somboru
ðuro Bošnjak, Ivan Sedlak, Dejan Parčetić, mr Suzana Kujundžić-Ostojić, dr Svetozar Čiplić, mr Branko Francišković i Nemanja Delić
Plaćen
prostor
Download

pripovitke iz života