Julijana Sadžak
ĆUTANJA
DRUŠTVO ŽIVIH PESNIKA
AVGUST 2014
KAD ČOVEK VOLI
Voljena Vladarko,
Znate li da je lik Vaš izvor i ušde svih mojih želja?
Kako bih samo bio sredan da sam Luda na Vašem dvoru!
Da kroz smeh,skriven iza sebe samog,
tiho,da samo Vi čujete, odam Vam naklonost svoju.
Evo,bidu i nemi učesnik u igrokazima Vašim,
na mene bes i gromove iskaljujte!
Onako,za svoju dušu.
Čujete li me?
Zbog Vas dižem bune u dnu utrobe svoje!
Najdraža(sada sam nekako ti bliži),
Znaš li koliko si bez mene sirota?
Sa tobom se miš crkveni menjao ne bi!
Uplašen i uglavnom gladan,
a toliko sredniji od tebe!
Znaš,sve ti znaš bolje od mene...
Suze su svima gorke i teške
A ona tvoja,
u uglu oka,
dutljiva i bez prava,
ima težinu crne zemlje.
I šušti svila,kožu ti para,
dijamant boje tvojih očiju
voljenu kožu mi seče...
Sirota moja,
svuci tu laž sa lica,
kojom su te na prevaru mazali,
ubedili da si tako lažna lepša!
Beži, dok jutro ne oda ti korake!
Ti znaš kuda,ti znaš kome!
Ja čekam,
sa nekoliko kapi rose na dlanu da te umijem i napojim.
Čekam, da haljinu od sna tkanu navučeš,
da opet svoja i moja budeš.
UKRADENO
Pred tobom stojim...dutim.
Na meni nemir,drhtim...
Pokušavam da prevarim
i podvalim ti razlog što sam tu.
Umotavam se u stid, hladno mi.
Dugme po dugme,
raskopčavaš moj otpor,
a ja bacam ponos .
Kao po žaru da gazim,
umesto stopala peče me razum.
Tvoj dah i moje telo...
Opori ukus vina i cigareta
mešaju se sa žudnjom i malinama.
Volim taj ukus koji ime nema!
I više me briga nije!
Ti si moja suza, (ne)samopoštovanje
ti si moj osmeh i vitez.
Ispod tog oklopa stanuje duša
kakvu još svet video nije!
Dugo me grliš,
dok u ogledalu posmatramo dvoje.
Nasmejani,deluju sredno .
Mogli bismo se zakleti,
oboje misle
da zajedno de ostati večno.
ĆUTANJE SA POSVETOM
U jutru koje se rađa,
sa prvim praskom zore,
na sva dutanja naša
dobideš odgovore.
Još nodas sa mesecom lutaj,
na staroj klupi odmori,
nasloni srce,u Dunav gledaj ,
tišina uvek najviše govori .
Pitao si se često:
-Gde li me život odveo?
-Zašto sam bila,a nisam više
prkosna ptica umilnog glasa?
Tvoje nebo i na njemu duga.
I zašto krv ti se ne zatalasa
dok peva neka ptica druga?
Iz krčaga praznog vino ne teče,
možda tek kane kapljica koja.
Da zavara i ulepša ti veče,
a jutra su bila i ostala moja.
I sve što imam i nemam od nas
staje u želju o toplom miru.
Do jutra ovog,uplašenu,
skrivenu u čežnji i nemiru.
Čekam da ono svane
da jasno i tebi bude,
da srodne duše su cele,
samo ako se zajedno bude.
Još nodas sa mesecom lutaj,
na staroj klupi odmori,
nasloni srce,u Dunav gledaj ,
tišina uvek najviše govori...
OSTANI
Ne govori!
Šta je još jedan grom u potiljku?
Ne čujem reči zapuštene duše,
ni zakletvu koju šapude stablo
bolesnih godova,
trulih od obedanja zanesenjaka.
Ne diraj kamen sa mojih leđa,
pretežak za tvoje umišljeno poštenje.
Šta ako ti na pamet padne i slomi je?
Želiš li večno da budeš lud?
Kožu smo rašili,
glave razbili.
vreme popili...
Naše samode su se dodirnule,
jedna drugu po ramenu tapšu
i guraju u bezdan.
Odlazi,
pre nego nam se pomešaju kosti!
Ne želiš mojom nežnošdu da grebeš gorčinu
dok veruješ da svetlost čeka.
Ne vidiš da sreda polaže nepostojane nade
na hladni mermer iznad nas.
Ključ je u kljunu golubice
koja nas nije ni pogledala
i obedanog nema.
Mira nema...
Uduti!
Slaba sam da bih ti bilo šta rekla,
mrtva sam...
Još samo zalutali svitac
vara te.
Lezi i duti...
PRIČA ZA LAKU NOĆ
Obično veče,
Mesec stidljivo rasuo mladost...
Tako,
da svako tragove skrije.
Jedan trem,
jedna žena
i jedna senka čoveka.
Treperi i uporno se razbija
o njenu mrzovolju.
Tvrdoglavo ista,
sebično ružna,
na ljuljašci za dvoje
sedi ona.
Napred-nazad
razum mu klati.
Zacvili rđa:
-Kako si?
-Dobro sam!
Gleda je senka i tiho priča,
dok prekrštene noge
na krilu joj drži:
-Umoran sam od igara na sredu,
ti nikada nisi sa mnom srasla,
drhtala, jutro bojila.
I koji me đavo tebi doveo,
nisam te,
nisam takvu hteo.
Ako te zagrlim,
zaleđena rebra de prsnuti,
probiti sve moje obmane
i ugušidu se.
-Ženo,
od svih hladnija!
Ti tren si samo,
što je zasjao,
dok sam te stvarao od njenog žara!
Prokleto rešena
da čeličnom vilicom
zategneš lance
ovom psu.
Postaviš gde mu je mesto
i nastaviš da tupo
režeš postojanje.
I sve što me čovekom čini,
sa osmehom potopiš u laži.
A,tamo negde ona čeka,
smeje se, glasno,
da sve zvoni.
I čuva nešto tebi strano...
Ti tren si samo,
što je zasjao
dok sam te stvarao njenim žarom.
Sebi još dugujem nju
i odoh da je tražim.
Tebi ne dugujem ništa
i ko je ovde senka?
Sve svoje tuge na leđa stavljam
i bežim,
bežim što pre!
Obično veče,
uz razgovor o vremenu,
odlazi senka na svoje mesto.
Zažmuri,
uz obedanje sebi
da ved sutra de postati čovek
i krenuti da je traži.
TAKO
Zamislim dan,
tamo neki,
poslednji.
Presečem se uzduž,
raspustim razum
i slobodno posrnem.
Nespremna
na tvojoj trpezi ležim
i golim rečima prikrivam nagost.
Prevrdeš se od smeha
i kažeš-Besmislice!
Ne pričam ja to,
oblačim se!
Padnem sa ivice onoga
što mi ponudiš
u vatru.
Napola izgorim,
a ti po sobi šaraš pepelom.
Smeštaš me u dan,
prvi koji ti pokida vene
i tako tečemo...
Stidljivost je bez ukusa!
SLIKA JEDNE LJUBAVI
Pusti ti moje boje,
jezik ti ljubičasto palaca,
iz ruke jedeš mrak.
Oslobodi mi senke,
vrati ih u tišinu,
vole da spavaju na mrazu.
Ozeble su ti ruke
i kažeš da prazne bole.
Ne diraj krivi ram,
odlično u stvarnost naleže.
Briga me...
Samo si vino
na ovoj slici,
što razlilo se
dok nad njom sam bdela.
Bila je to još jedna,
u nizu nodi
za haljine i potpetice,
za ples na niskoj lestvici.
Pusti i idi...
Preko puta su suncokreti.
Znam tačan broj koraka,
i sama sam ka Suncu išla.
Dalje je nego što misliš
i ume da zaslepi.
Ne brini,
uvek se verujudi nađe
da prepozna se na slici,
da zalud zove
i priča kako je kriva.
Nemam ime...
Kada se izgubiš
u žutoj boji,
nagorelih beonjača,
zalutaš preko puta,
nevolju tražiš,
odazivam se.
Dolazi nod...
Samo otvori bocu
i idi,
da prestanem da te lažem.
Još mogu da ljubav predutim.
Jutru ruke na ustima držim
i mučim ga glavoboljom.
A volim...
Bliži se tuga,
moja boja po nebu,
usnulo polje svih mojih želja.
Nevolja sam,
zašto još tu si?
Idi,
da počne kiša
i dok mogu da dutim...
POSLEDNJA
Kao sa cipela sitna prašina,
kruni se jun.
S' korakom gubi se
kroz polja žita.
Suze i smeh mu miluju klasje,
talasa,
šušti,
opet me pita.
Sumračni monolog...
Sred ravnodušne ravnice
sakupljam zrna,
usne ponavljaju poznate reči:
-Nemoj mrve,bideš uboga!
-Neka me,majko!
Kruni se leto...
U moru zelenom
utapaju se dani,
grcaju i opet zaplivaju.
Bune se,
ali mnogo tiše.
Još sebi
u nedra prozborim:
-Uzalud,
ne verujem više.
Kruni se,
pola ga ode!
U ruci mrve čuvam.
I tek ponekad,
uz muziku kiše,
otme se i tiho kane:
-Neka me,majko,
ne verujem više...
U NIZU
Ovaj naš ples me umorio...
Ta ruža je uvela,
tužna i stara.
Latice opale,
trn zabijen u tvoj jezik.
Ostavljao si tragove,
uvek iste...
Od ruku do ruku,
ponovljena priča.
Ne čuju samo one što ne žele.
One, kojima je ovo prvi tango.
Uče se strasti,
dok nevešto u stopu te prate.
I nisi ništa novo,veruj...
Preglasna muzika i grubi pokreti
zbunjuju bezopasne.
Žao mi je,
ne verujem ti...
Probaj da igraš moju igru,
još uvek korak sam ispred.
Ne čudi se,
ne iznenađuješ me,
tu nema žara,
proboden jezik istinu priča.
Ne čuju one što ne žele...
Ne gledaj zbunjeno,
cipele skini i beži!
Nije ova igra za tebe...
Ti čak ne umeš ni da me slomiš,
dovoljno spretno da te pamtim,
dovoljno nežno da te poželim,
Ta ruža je uvela i stara,
krvavi tragovi na haljinama žena
koje su igrale samo za tebe.
Ne verujem ti...
PRAZNIK
Volim...
Kada širom otvorim vrata
i pustim te u svoj svet.
Preskočiš prag,
sa samo jednim poklonom.
Uzimam te,
nogom zabranim pristup
svemu što nije naše.
Kao svetlost,
širiš se po sobi,
miriše čežnja...
I ona Eva,
do danas pognuta,
kočoperno diže glavu.
Volim...
Način na koji nespretno pričaš
šta te je zadržalo od mene daleko.
Podigneš levu obrvu,
dok pravim se da me ne zanima.
Protežemo se po doškovima,
dok jurim te da na dlanu pišem stih.
Govoriš da sam luda,
kažem da zato se i vratiš.
Sedimo na podu...
Čitam...
Gledaš me...
I, dok se ljutim,
kažiprstom skineš mi sa usne nešto,
šta je to nešto,
nikada ne pitam.
Ljubiš me.
Volim i kada varaš umor,
dok ležimo upleteni.
Glavu nasloniš na moje grudi,
uz uvek isto: -Da dušu odmorim.
Zažmuriš na trenutak,
A, ja krišom
dajem ime dečaku
koji ima srce na leđima.
Volim...
Kada uzdržano otvaram vrata,
poželim ti sredu
i dugo na pragu stojim.
Uznemirena i spokojna,
sama i tvoja,
čekam, znam da deš dodi.
REZ
Moj brod su razbile bure
i ti si sada beskudnik.
Stopala još po sobi čujem,
tvoje olovke pišu,
grmljavine razbijaju ogledala.
I tvoje cipele...volim.
Pokidana jedra u glavi
svete se uvežbanom negiranju.
Ti si tu...
Samo se igraš...
Evo, belom masom mašem
da strah u kavez vratiš,
da stane dan bez tvojih koraka.
Da, ja sam luda
što živi po propisima dvora!
Uz osmeh,
po neku istinu provučem slepima
što ne vide ni brod ni tebe.
Žmurim...
Tražim to svetlo,
zar sve je šuplja priča?
Nema ni vozova,
praznina tutnji!
Otvorim oči,
da ne vidim
ni smisao,
ni izlaz,
ni sebe
u godinama nesrede
koje čekaju u razbijenim ogledalima.
Naši razgovori
Na dlan dočekujem reči koje sa lica se krune
i padaju na posečenu liniju života.
Čitam utisnute znake i istine koje me grizu.
Peku kao so ranu,kao nepravda nedužnoga!
Nasmej se, Nebo moje!
Oteraj vrane crne što u kricima sablasnim
crne nam slutnje nose!
Bacaju na nejaka leđa teret gorčine,
kosti mi lome,u kljunu komadom srca se slade...
Ne brini,Nebo moje!
Ne boli,vidiš da stojim uzdignute glave!
I stiskam šake, kao u grču,
čuvam nam ova preostala zrna
a malo toga ostalo je...
Gledaj me!
Neka niko ne zna da si mi rekao:
-Ne mogu,spasi me!
-Ne umem,vodi me!
A ja ti kroz smeh odgovaram:
-Ne mogu,nemodna!
-Nemam kuda!
A onda zasija, k'o Zvezda, nada
i odvede nas u polja slobode,
u beskraj plavi i mirne luke
iz koje gledamo galebove...
Nadaj se,Nebo moje!
Jer samo beznadežni tonu
i umiru dvaput svakoga dana!
Jednom kad ustanu,jednom kad legnu,
a takvima sreda nije znana.
I smej se samo dok me gledaš,
oteraj strašne vrane!
Ne daj im naše poslednje zrno!
Ne daj im polja i plavi beskraj,
i veru u bolje dane!
ŽENA SA GREŠKOM
Ova je žena nedovršeno delo,
oblikovana, uklapana...
Ona je iz kamena stvorena,
razbijana i sastavljana.
Nedostaje joj jedan deo da oživi..
Gleda ga,
dok u tišini se nada
da kamenom rukom
može ga dohvatiti.
Ne slušaju je udovi...
Gluvim ušima
nada se koracima,
bilo čijim...
Njoj samo treba neko
da u život je vrati.
Da doda malo boje
i ništa, ništa više.
Predugo sedi nepomična.
U svojoj kamenoj glavi
smišlja način na pobegne
od kamene sebe.
Sedi i čeka...
Ako je sretneš, pokušaj...
Pomozi, dodaj boje
i ništa, ništa više.
Ako se zadržiš duže,
videdeš samo preobražaj.
Možda je zavoleti meku...
Uzalud,
u njoj sve je uklesano.
Ona je želja nepomične žene,
ne nadaj se da volede te!
Ne pozivaj se na dobro delo,
ne pričaj, nije joj važno
što si joj krv u telo vratio!
U njoj sve je uklesano
jer pre njega meka je bila.
Beži!
Samo te vreba iz dosade,
da dodaš malo boje
i ništa, ništa više...
POLULOPTA
Olujni dah za vilinski prah,
crvena nedelja na usnama.
Tu, na sred sobe,
zgužvani stid
i oblak u čvor vezan.
Sve tvoje crno
u osmeh obučem
i dugo,
dugo te gledam.
Ruke u raskoraku
mere blizinu.
Zagrli!
Šapni mi ljubav...
Sumnjivi junaci
svih naših priča
kriju se pod krilom kukavica.
Ne smej se tako,
znaš ti kako...
Otrpi žaoku,
što ti je bacim,
ne propusti da je vratiš.
I kada predem,
dok srce ti krpim
i sitno cedim kroz zube,
volim te!
Da je drugačije,
ne bismo srasli.
Ne bi nam šavovi
neprimetni bili.
Prisloni dlan,
dom mi pronađi.
Ogrebi,
da prođe poljubi.
I,
ne smej
se tako,
znaš ti kako...
NE SHVATAŠ
Savila te žudnja,
izvitopereno gledaš
unazad...
Uramljene slike
samo su ono što želiš da vidiš.
Ne diraj moj vetar!
Ne pljuj se rečima
u lice
išamarano
olinjalim obedanjima
koja nestaju u ponornici na čelu.
Lako je mene voleti
slomiti
voleti
bilo...
Uspravi se,
to davno učiniše ljudi
i gledaj kako se strahovi metre!
Vučijom stazom korača
do mesta gde grane zagrljene
prepoznaju i skrivaju samodu.
Oslušni tugu što zavija
i kida se,
u visine nesigurno beži.
Padaju krici nošeni olujom,
od njih se i kraj vulkana ježiš.
Ne shvataš...
Jednom deš i ti postati ,
znati..
Ne zovi me pticom bez hrabrosti!
Lako je mene voleti
slomiti
voleti
bilo...
DO SUTRA
U pesku živom do guše,
za trzaj bliže si kraju.
Ne misli,
skapavaj
i gutaj vreme!
Ne pružaj ruke ka pupčaniku
u želji da nađeš spasonosno uže.
Sam si ga plačem presekao...
Jedino sigurno,
na dohvat ruke
je ono što ti šiju krati.
I Čudo zovi,
zatraži uže za dan duže,
Zemlji se zgadi da te ispljune.
Gledaj oazu,
tu,
tik do tebe,
neki se tvojom vodom hlade.
Goreo,
Mreo,
svejedno je...
Budeš li svoj,
pre deš da stradaš.
Konformizam,
autizam,
prokleti optimizam
i jedno uže za dan duže...
REČ...DVE...
Evo ti kamen,
godine zaludno kotrljaj!
Sad tvoje kosti umorno ciče.
Nemoj da staješ,
dok olovo bije
u oko slepo
slabošdu svojom.
Krvlju ugrej hladno čelo.
Boli li?
U prazne grudi
nakalemi srce.
Postojanje boli,
probaj da dišeš.
Moli,
za život goli!
Boli li?
Uzmi i pleda
pa pogrbljen lutaj,
na njima malo sebe ponesi.
I kazni rečju,
kao bičem,
sa tebe nek' lipti sve što si rek'o!
Glavu okredi,
dok ne prsnu vene,
sačekaj košmare
umesto snova.
Strah te ?
Sada idi...
Prežive samo oni što znaju
rašivenih grudi voleti druge.
Što reči teške na dušu prime
i oproštajem obezvrede.
Na zakrpe svoje prišiju nadu
i idu dalje ka svome miru.
Nek ti je prosto!
Ostavi kamen i strah
i suze...
Sredu
prepoznati ne umeš.
Voleti...
Davati...
Ne razumeš!
MITARENJE
Mutava zaljubljenost u mestu cupka.
Uzalud, glas ne pusti...
Okovan strahom,
let anđela
u nod odlazi crn.
Crnji,
u beloj laži za koju pera kida.
Ječi...
Demoni krezubi uvrdu kucavicu,
neispavani optimizam
tone u daljine.
Zveket olova...
U obe strane medalje bez kože
sa lica visi nežnost.
Crnji,
pada visoko u besomučnom letu
i još za pedalj je iznad
obešen o (ne)postojanje tebe.
Visi i krvari crnilo
u pukotine svakodnevice.
Uveo list papira...
Olovna buka sa hiljadu jezika
i gluvi vrisak u stroju.
Još pedalj iznad (ne)postojanja,
gleda u uveli list,
u daljine.
Zveket olova,
nepodnošljivo nedostajanje svega.
PUSTI
U bestežinskom stanju,
uravnoteženo luda,
često se iz kože iskradem.
Do prve trešnje u cvatu,
gde reči bez reda čuče
na jednoj tankoj grani.
Bio si...
Iznova,
po mirisu ih sklapam,
i sve što pročitam je-Dođi!
Bez adrese i putokaza,
sa medom na bedrima,
iz svoje pod tvoju kožu.
Sklupčam se,
sanjam da u telo me vratiš.
Strujim,
trnu ti dlanovi,
usne u osmeh razvučeš.
Od potiljka ka dnu,
slutiš me.
Ovakvu,
sa bezbroj mana i pokušaja.
Natprosečno nesavršenu,
nedovršenu...
I ništa više važno nije,
tvojim se dahom hranim.
Dok prstima skidaš čežnju,
sve više postajem žena.
Slikaš mi lice mislima,
kožu mi navlačiš rečima.
Dok krv ti u telu ključa,
prosipaš crvenu boju,
vrelo me njome ljubiš.
Ne znam,
kuda bih dalje,
kraj tebe sreda je moja.
Predugo,
na ustaljenom režimu
preživljavanja,
sa medom na bedrima,
čekala sam.
Pusti me u srcu da spavam,
podnošljivo luda
za mirisom trešnjinog cveta.
Pusti me
da verujem
da bio si...
VREME
Blještavim ognjem
Zmaj je pobedio,
dok pričao je o trajanju.
Poričeš,
meriš...
Šta u to tvoje vreme stade?
Kratkovide,
dugo trpeljive nade
u poslednje prilke
za jednu radost.
Šta još?
Minut da grliš prazninu,
treptaj da umiliš tišinu.
Vreme...
Breme...
Dugosatna preispitivanja
drugostepenih odluka,
osvrtanje,
prevrtanje u večnosti
gde koraka nema.
Dobre namere Zmaj sprži,
bedem ognjišta
samo je šaka
u kojoj te drži.
Vreme...
Breme...
Taj nečujni vrisak
što ti se ote,
čuo je neko sličan tebi.
Zauvek,
pred bedemom stoji,
na ruke da dočeka
što Zmaj poštedi
i meri samo koliko te voli...
Ti nosi svoj samar,
nek' sa kožom sraste,
u miru potroši
sve ono što nemaš
i ne gledaj izvan,
ni onda dok drema!
Neka ostane
neizrečeno
nepotkupljivo
Vreme...Breme...
VEĆ VIĐENO
Ni sutra, ni posle,
ni na reč!
Sve sam ved čula
i nemam volju
u sebi opet da gušim glad!
Hodu te odmah,
dok tela gore,
i nema vremena za pregovore,
hodu te sad!
Da skinem sa tebe tu kožu tesnu,
i kandžama grebem te do krvi!
U plimi što sledi,
šapnem ti pesmu:
-Voli me, jedini, prvi...
A, onda te istinom šutnem!
Ustanem,poljubim,
zadnjicom mahnem,
dok još si medan i mlak,
možda još ovo u uho ti dahnem:
-Dosta si me mučio,
dok ovome si me učio,
a znaš koliko sam dobar đak...
STO ŽENA
Toliko lepših pesama
što uvrdu ti se oko gležnjeva.
Nasrdu krotko,
do kolena dopuze.
Podigneš nogu,
dok zid lupa nešto
o isteklom vremenu.
Spadaju u hodu,
slatkorečivo razvlače
nabujali etanol,
ubeđene da trenutak je besmrtan.
Zašto im ne veruješ?
Nadžene u nadpesmama
fleksibilnih karaktera...
Ima ih dovoljno,
da životom krvariš
i drumovima pitke rime podariš.
Zašto opet na trepavicama stojiš
i pogled prosipaš u daljinu?
U jednu taman-pesmu
što na vrhu je jezika
nalivena,
razlivena po nodima
u kojima si pas.
Rodi se sa zalaskom,
plačna te budi.
Urlaš na nagriženu jabuku
što ceri se u pozadini
svih tvojih htenja.
Gušiš je pijavicama
što rastežu se oko gležnjeva
i trulom rimom.
Bludiš...
A pesma plače,
jabuka se ceri
i zid lupa o izgubljenom vremenu.
PRAZNINA
Otišle Muze bosonoge
otplesale u tuđe snove.
Sede na okrajku Meseca mladog,
od tvojih želja prave venčide
i smeju se dok u kosu ih pletu.
Za sobom ostavile u grlu reči,
bez smisla i boje.
Pretvorene u eho,
neko ih pre tebe izgovara.
Ne buni se!
Čerupaš od trenutka nadahnude,
od zvezda kidaš parče sjaja,
u sebi goriš, obnevideo.
Dok kiša se prelama pod uličnim svetlom,
plamen ti gasi.
Tinjaš u praznini misli,
zaboravljenih,
pre no što si ih izgovorio...
Nestale Muze bosonoge...
Pobegle u srca otvorena.
Smeše se sa oblaka mekog
i prkosno su lepe.
Zanosno mirišu,
dok o njima pišu
neki drugi ljudi.
Ne buni se!
One se na dlanu drže,
nekada suzom vlaže.
One su čudo što pravima se desi,
njima se daju i takve traže.
DRUGA RUKA
Danas je velika rasprodaja,
zastanite, pogledajte!
Prodaje se ljubav jedna,
na sitne delove isparčana.
Povoljno...
Probajte!
Možda deo snova mojih
lepo de Vama pristajati.
Parajte, šijte, kape pravite,
da zaštite vas od hladnode.
Probajte komade očekivanja!
Ne, nisu trula,
samo ih ne volim u toj boji.
Zovu na samouništenje...
Možda sa ljubičastim perlama
nekoga očarate!
Možda...
Ako Vam dosade,
poklonite ih nekom.
Evo i haljina!
Na strast mirišu,
na njima cvetne zablude spavaju.
Možda Vas moje zablude probude!
Možda...
Ako se ništa od toga ne desi,
bacite sve na gomilu.
Spalite davne radosti,
prazne reči najbrže gore!
Ja du obudi život goli
i idem dalje!
Poklanjam!
Jer, sve što se mladošdu plati,
ukus gorčine daje.
Možda se neko njome ogrne i zasladi.
Možda...
Ja du obudi život goli
i idem dalje!
TRI TAČKE
Hej,
to sam samo ja!
Iskočila iz zavereničkog budžaka
u koji si me bacio,
da ti se nađem.
Kakve sam ti osvete plela,
strasnije nego što sam te volela,
hladnije od odlaska tvoga.
Čekala da te ranim,
a sada, pred tobom stojim,
ne mogu da se snađem,
od same sebe te branim.
To sam ja!
Ne gledaj kao da čekao si drugu,
namerno bačenu da ojača,
otpornu na gromove,
tvoje nervne slomove,
na podmetanje noge,
nokaut posle gonga.
Ne gledaj,
na ivici sam plača!
Opet, prokleta ista...
Ranjiva, sanjiva,
na jastuku od oblaka,
u strahu od mraka,
nikada dovoljno jaka.
Sa karakterom ko na cipeli žvaka,
spremnim da do pucanja
oko tebe se lepi.
A, odavno znamo
da ljubav ova je kučka.
Jadna, bačena kraj puta,
dahde i žedna tumara
na nas dvoje ljuta.
Gluva i stara,
ljubomorno žuta,
priglupa, sebe vara.
I traje tako gladna,
mrzi što je živa,
nađe po koji zalogaj,
što nehajno ispustimo.
Pojede uzdah i ljute rane,
popije sedanje na one dane
kad mlada i divna
godine brojala je.
A, priznaj,
silna je bila!
Iako stara,
sa malo žara,
sa bezbroj suza,
u sred dar-mara
Traje i opstaje,
u večno veruje
ta naša kučka mila.
AKO RAZUMEŠ
Neka te moji gresi ne žaloste!
Nisam se sklupčala kraj tebe
da bi mi oprostio,
ved da prevarim trenutak,
ugrejem se i pođem.
Poslužio si
da ljubavlju spojiš slomljena krila,
a sada ostani...
Smej se i slavi,
gorčinu meni ostavi!
Nisam rođena za mir,
nisam nikada bila...
Ne pitaj,
ne mogu ti redi!
Ja sam nomad!
I sebe samu po beskraju tražim.
Vrtim se u plamenu,
zasijam i nestanem.
Tražim i gubim u naletima bola!
A bol je čudan,ne da ti da staneš!
Samo ne traži da ti o njemu pričam,
raspršidu se na hiljade istina,
a to retki podnesu...
Sada,
kada je daljina pokidala naše niti,
mogu da vrisnem ti ime
i volim do očaja i nazad...
Molim te,
ne idi za mnom!
Dno je to!
Isprljadeš dušu,moju svetinju!
Ostadu bez vere i umredu.
Pusti me da slobodno padam,
da se razbijem o kamen sudbine
i jednu ljubav,
a da to nikada ne saznaš!
KOLATERAL
Lomljivo moje ja,
savitljivo u predelu duše,
ishod je laznog mira
u sudaru
Venere i Marsa.
Od rodjenja,
pozivaše se na mene
masudi parcetom papira
na kome ime je tudje.
Lomljivo moje ja
čak ni žena nije,
ved čudo neko
sa očevim likom.
Ljuto ujede i pomalo pije,
umorno i slabo.
Odživelo bududnost,
dosadno.
Lomljivo moje ja,
konfrontira,
egzistira
i dušom grli.
Pobegne,
i u majci se skrije,
preko ramena dok gleda.
Ne da se,
Ne da!
Veruje u pošteno primirje!
TEBI
Ne,nisam zaboravila...
Govorio si o izvoru i ušdu.
O završenom početku
i kraju nikada započetom.
Govorio si sve ono što ne razumem.
Svaku reč odneo je vetar
ko zna kuda,
ko zna kome.
Još uvek,
besno u prašinu ih baca
i vitla njima.
Od izvora ka ušdu,
od tebe do mene.
Često vrisnem:
-Sa kog' to izvora žeđ sad' gasiš,
u čije se ulivaš nodi!
Ne, nisam zaboravila,
nikada nedu!
Te reči od kojih sam disala brže,
dok sam ti ljubila oči.
Osmehe koje si darovao
i svako slovo imena tvoga.
Ko bi još mogao da zaboravi ljubav?
Govorio si o izvoru i ušdu,
o kraju i početku...
Sada razumem...
D-MOL
-Dobro sam!
Sve što ne vidim,
o čemu ne govorim,
uvek u odgovor isti stane.
Nevešto, kada pitam,
tek da te čujem...
Ne vidim!
U kojoj sredi se tužno osvrdeš?
Da masku imaš za jutro
i uvek u isto vreme,
navučeš osmeh,
na ludu ličiš.
Smeješ se svemu što kažem,
pesnicu držiš stisnutu,
dok u sebi sričeš: Ne daj se!
Da tamo negde gitara
istu melodiju svira.
Za one, nama slične,
što samo jednom vole,
između mira i nemira.
I ja sam dobro,
kad' ved je tako,
bolno svesna
koliko sam sama.
Dok vidim samo ono čega nema,
sopstvena koža dok me nervira,
iskočim iz nje,
tebi se vradam,dok još to mogu
između mira i nemira.
Dobro smo!
GODINE
Godine tvoje,
godine moje,
kada se zbroje...
Misli kad' nam se
sretnu i roje...
Ne staju li tek
u priču
o neveseloj sredi?
U neznanju,
o kojoj se
napamet priča?
Sreda,
prevarena,
za goli život se bori.
Po sred grudi bije,
a ne zna da je pokojnik
za kojim niko ne plače,
jauk kog' ne ispustiše narikače.
Da plaši neke godine tuđe,
uverene da kasno nije,
ispuštena i izobličena,
dok smeje se usiljeno,
sve luđe i luđe.
Godine naše odneo vetar...
U hladne smetove,
u oblake,
u etar.
U tek poneku suzu
što se pusti za sobom.
Premlade i prestare
da bi se vradale,
umorne da bi pitale,
šta tražim još sa tobom.
Uzmimo,
svako svoje!
Prestravljene,
pokidane,
sastavljane,
pocepane,
umrle i bez boje.
Na ivici požutelog lista,
nikada napisane knjige,
nek' počivaju u miru
godine tvoje,
godine moje...
I neka puste druge
da raduju se sredi...
I ako je ubiju,
ko mi što smo,
iz inata,
iz nehata,
iz samo nama razloga znanih.
Neka je donesu,
prevarenu,
bez jauka,
na ivicu požutelog lista
gde spavaju neostvareni snovi.
Premladi i prestari,
nikada više sanjani,nikada više vradeni...
BLISKOST
Budi nas ove nodi
sve što iznedrismo.
Prezirom odiše,
slabošdu se hrani.
Možda,
kad čuje jedno,
dok drugo pravi se da spava,
predomisli se.
Zar ti i ja...
Pusti,
ved ga ljuljam
i bajkom o princu varam.
Kaži mu,
da starija mu sestra u srcima čeka.
Znam da te bolim,
pa opet čedo nam jačam
pogrdama lako izrečenim.
Znaš da me boliš,
kada do đavola nas šalješ.
Hej,
probdesmo nod
čuvajudi se bola.
Pogled ti staklasto reže,
u nedorečenost tupo gledam.
Na prozor kuca tuga...
Hajde,
pusti na krilo,
molim te,
ramenima ne sleži!
Reci mi da sam milo...
Sve što u nemodi bacismo,
skupimo ovoga trena.
Eto ti sreda,
samo je podigni
sa mesta koje se zove Nemam.
Nije li život kap?
Nismo li jedno bez drugog
nemirni i u grobnoj tmini?
Eto,tako se volimo
dok režimo u tišini!
U VATRI
Preko ramena,
skrivena ispod kamena,
posmatra...
Očima zmije,
rasparčanog vida,
u dubine,u širine,
vatri bliže i još niže.
Slomljenog vrata,
iz inata,
zapalila ljubav.
Stisnutih vilica,
reči u grču
crvenih obraza,
nagorelog razuma.
Vatri bliže,
toplota vara,
može li niže?
Strada.
I šta je uboga htela,
ne znajudi da kletva
njoj je dodeljena.
Zapalila, ugasila,
tražila večno,nikad' se skrasila...
Preko ramena,
pod teretom kamena,
skršenog vrata,
stisnutih vilica,
gori žena.
Gleda i shvata,
da strada iz inata
od svoga plamena.
KAD MI TE DOSTA
Još svetlost i tama kod nas za red znaju,
smenjuju se žurno,očajno,od muke,
a otrovne reči kolju nas dok kruže,
prejake ubice-krvnici bez ruke.
Te uvrede tvoje ništa mi ne mogu!
Zato, samo kljucaj u dugim nodima!
I dok komad mene ti u kljunu nosiš,
gledadu te nemo,bezličnim očima!
Kažu da kriv nije onaj što ne puca...
Ja se sa tom tvrdnjom baš složila ne bih
postoji metoda za čupanje srca
nazvade je nekad, "ljubavi",po tebi...
Ti ponovo skupljaj sve ostatke moje,
valjaj se u njima,savesti i krvi
i ovako tvrdiš da je sve to tvoje,
a meni su draži ovi moji crvi!
I probaj da zaspiš,
ja du da te bolim
i bidu Furija po snu ti i javi!
Ni sam nedeš znati,
kad ludilo moje,
zauvek se skrasi
tu,u tvojoj glavi.
STO LICA LJUBAVI
Na koliko perona stojiš sam?
U koliko gradova čekaš
u istovremeno
sa srcem mojim u džepu kaputa...
Ko si ti?
Koje je pravo lice tvoje?
Reci,
dok još da slušam želim!
Za čas se poigraš i nestaneš.
Iz hiljade vrtova nudiš mi plodove.
Lotosom istoka dalekog,
tražiš savršenu mene.
Želiš da volim i rađam.
U isto vreme da grlim
i prošlost postanem.
Do nove želje,
u bududnosti čekam,
da gde me ostaviš,
tu i ostanem.
Ko si ti?
Grubo snovima mojim juriš,
u galopu na konju belom.
Mora daleka i planine prelaziš,
ostaviš otisak, prostrujiš telom.
Otkrij se!
Ne mogu više,
da živim van vremena i čekam.
Da samo slutim da postojiš,
da južnjački vrelo umeš da voliš!
Da nisi leptir u čauri zaboravljen,
i da me čekaš sada,
sa cvetom lotosa u ruci...
BEZ RAVNOTEŽE
Kada te stid što na Mesec lajem,
pozovi se na neuračunljivost
i teži mamurluk.
-Jedan i jedan nisu tri!
Ne ljubi da dutim,
dok mašnu mi stežeš!
Hladno je,
odložena čučim
u naličju tvoje srede.
-Opasno po ravnotežu!
Zakatančena rđa cvili,
po grudima reže,
dok ponavljam isto:
-Ko je ovde lud?
Grbava duša što te davi,
il' pseto što na zvezde psuje?
Pripiši rukama anomaliju
dok grle te naopako,
a svojima,
dugmad na leđima kopčaj.
I broj...
U uhu lavež te muči,
sebi kroz prste gledaš
i mašeš u prazninu.
Bez ravnoteže,
plašiš se da ne zaviriš
iza vrata što ti se keze
iza izlažiranog kadra.
Slika čoveka i žene...
Sve češde van okvira zuriš,
pravdaš mi ludost
i proveriš rđu.
Od Meseca,
odbija se,
grize i sna ne daje:
-Jedan i jedan nisu tri...
DAN SEDMI
Okrede li se točak Srede,
il' je to prevara za odabrane?
Ustaneš, legneš i usput živiš,
bez daha dišeš i sve ti milo.
Ostale samo (od)dišeš dane
i smestiš u kutiju "nekada bilo".
Sredo čekana,
Hodeš li stidi?
Il' putuješ drugom,
ne u mom smeru?
Pa zašto tako gromadna i spretna
ne daješ svakome istu meru?
A ti, mojoj ljutnji se smešiš:
"Nekome ne vredi ni na dlan da dam se
na tebi je da me tražiš!
Ja sam šareno, od snova platno,
a krojač samo ti si!
Dok tako besno šiješ po meni,
proveri da li sredna ved nisi!"
TRENUTAK ŽUTE BOJE
Minut,
rastegnut kao godine,
u njemu biram skretanje.
Odvažna,
oslobađa se iz grla reč.
Godinama,
zagrcnuta od straha,
odjekuje dovoljno glasno,
od zida do zida.
Sebe jača i raste,
slaže se u prosto:
-Ja hodu!
Olakšanje...
Preko puta,
u neverici,
iskolačene oči se brane
od uplašenih istina.
Otečena glava,
dokaz da je slabo podnosiš.
Ego danas nije nahranjen,
poricanju sklon,
nemodan da se brani.
Minut drugi...
Usudila sam se i preživela!
U stanju šoka,
vrebamo se...
Prva i poslednja prilika.
Kao rulet...
Čije de postojanje isprljati zidove?
Savršen minut žute boje,
odlično skretanje.
Poslednja prilika
da prvi put udahnem.
Od sada,
život se deli na dva trenutka.
Savršen manevar!
Jedino,
ne znam,
umem li dalje?
Ne mislim!
Dišem i koračam,
dok još uvek si u neverici.
SVE MOJE
Poslednja strana
nikada pročitane knjge.
Utisnuto parče papira
i verujudi stihovi.
Zatvori,
smesti je kraj lutke
što umesto nogu
četiri ruke ima.
Četiri ruke,
za četiri strane sveta.
Par crnih bezdana,
za par težnji
da ostane savršena.
Osvrni se,
nedostaje nešto!
Podigni pola pera,
za pola života,
polovične srede
i bolje polovine duše.
Položi na prašnjavu učmalost,
prokini blagoslov.
Sve moje...
Jedna knjiga,
lutka koju dobih
na teret i dutanje.
Davno kupIše me njome,
željna je igre devojčice.
A,pero lomno
uzmi u ruku,
da se na jalovom dlanu primi
i plemenito zamiriše.
Idem...
Na četiri strane,
bez pola života,
verujudi...
BELA CIGANKA
Nataložene prilike,
jedna preko druge...
Bez reda leže,
kao ranjenici,
reči i obedanja.
Ispijamo poslednju laž.
K'o čemer gorku,
propuštenu radost.
Prstom kružiš po obodu šolje...
Želiš li da kažem šta na dnu vidim,
ja, bela Ciganka tvoja,
što samo svoju sudbinu ne znam?
Povez na oči stavljam...
I dalje vidim ono što želim- sredan si.
Ne traži da ti tumačim,
da pričam sve ono što znamo!
Progledadu i umredu!
Ne mogu da nas gledam
u tvojoj želji,
u utisnutom tragu,
dalekom i nemogudem.
Srednog te vidim i moram dalje,
da lutam i tražim amajliju svoju.
Bez nje, prokleta sam...
Ni tebi dobro donela ne bih!
Ne govori ...
Samo, ponekad sebi dozvoli,
kad pored vašara setan prođeš,
da sebe pitaš:
-Pod čijim nebom spava,
Drži li amajliju u ruci
dok kraj vatre sedi?
I da li još nekoga,
k'o mene slaga,
bela Ciganka moja?
NIJE TO TUGA
Dan u meni ubija Boga...i krenem...nikuda.
Drum zaječi od praznog hoda,
raspuknu grudi,
ko stari kamen pod potpeticom.
Polete kukavice sa svicem na čelu
Smeju se,
dok glavom razbijam tišinu
Nije to tuga...
Sredu podmetnem sebi,
Ružne prilike u neprilike lete,
ne haju što tudji su prozori.
Nije to tuga,
nas dve se znamo.
Poznam je kad u ulicu ti stignem.
Tu skupim umrle
ptice iščašenih krila,
u grudi vratim.
Raspukne behar iz dvorišta.
Po njemu,blagoslov šaljem.
Iza osmeha skrivena,
dišem te i gledam sjajnu paunicu
što po dlanu ti šeta.
Lepa i rajskoga glasa...
Ne,nije to tuga...
Pokupim svoje pokošene ptice,
ružne,sa svicem na čelu
i krenem opet...nikuda...
VOLI ME
Uroni u plavi beskraj,
struje tople te gone.
Voli me,
brodi,
ka meni hodi!
Zena sam
od kosti i krvi.
Po mreni misli ti hodam,
za tvoje oci igram
po titravim kapcima.
Na vrhovima prstiju,
sred kružnice vira,
uspavane vulkane budim.
Oganj u očima Strelca
baca mi žeravicu.
Volim!
Gorim!
Usnama ljubav piši
po telu što pod tobom drhti.
Dodji,
srcem te slavim!
Sa tobom
i voda je nektar,
nebo staje u korak.
Dodji,
dan nek se vuče,
zaboravi,
kroz prozor pusti juče.
Zagrli,
srce ogoli,
i voli,
voli,
voli...
SUSRET
Između tuga i želja koje podelismo
naš prvi suton čekanog leta.
Jedna po jedna sumnja
gori u odlazedem Suncu.
Drhtavi susret usana
dok sreda novo sazvežđe stvara.
Pružaš,
od zaludnog davanja,
umorne ruke.
Osedaš li kako miriše lipa?
Zagrli,
oduvek tebe tražim!
I uzmi ovaj kofer,
ništa sem ljubavi nemam...
U najmekšem delu duše
samo ti spavao si.
Dok oči sanjara se bude,
ne pitaj ništa i voli...
Onako,
kako umeš,
dovoljno za život celi.
Zbog tebe uzvodno plivala sam
i pevala najlepše pesme,
u njima te tražila,
umrle vatre palila.
Izbrojmo poslednju suzu,
predugo lile su kiše,
pred tobom stoji žena
koja se za tebe rodi.
Ljubi,
dok duša treperi
i dahom te vrelim zovem
i uzmi ovaj kofer,
ja ništa sem ljubavi nemam.
MOŽEŠ LI TI?
Mogu da ti dušu grlim,
da te dotaknem bez dodira.
Srce na dlanu da ti dam,
izgubim i poslednje zrno mira.
Mogu na tvome ramenu krila lečiti satima,
na jastuku ostaviti od zlata trag.
Mogu i spavati pred vratima
kad rešiš da mi ne budeš drag.
Čak i kada mi čula utrnu,
ljubedi tvoje telo i obraz,
ne zovi ludom svoju srnu
jer mi smo jedno drugog odraz.
Mogu i divlja zver da budem
i da te ogrebem strašdu,
kandžama iscepam i ogolim...
Mogu da radim s' tobom šta hodu
jer,
samo te pesmom volim!
Zapis iz postelje
Plešem po sečivu dželata,
na vrhovima prstiju.
Sa krvave oštrice kaplje moje vreme.
Želim da kupim trenutak.
Umorna, umorna sam od straha...
Trulež i slutnja oporo se uvlace u mene.
Ovde je tragove ostavio još neko!
Pao,odustao i nestao...
Ja igram dalje i pretvaram se da imam izbor.
Da mi je bar istina kao bol znana...
A, ona, pritvorna i nasmejana,
daje mi privid i iluziju
da krvlju svojom nahranim nadu.
Strah i inat iz srca utrobe
plave me sve do očnih duplja.
Ja pustim da lije i sečivo spira.
Nestajem ili ne stajem?
San moj nasušni je otišao,
ne želi da učestvuje u ovoj priči.
Uvredjen,svaki put kada se prevari
i pomisli da sa mnom de provesti nod.
A onda, duple slike melanholije
razlivaju boje i putuju...
Naredjuju kapcima od hiljadu tona
da se grčevito oslone na uspomene.
A oči
nemo traže nebo...
Ono.
nadobudno,
večnosti svesno,
širi ruke i kao da zove.
Tonem...
Još samo duša,
oteta od raspoludenog tela,
oseda bol u istrošenim koracima.
Na mestu gde su disale grudi
živi moj dželat,
i hirovito,
tupo kida mi meso.
Biram da igram,da ne stajem!
Taj ritam bila mene veseli!
Ako je suđeno, ako se predam,
bide kako dželat želi!
Nekom novom Onjeginu...
Pišem Vam,
Bezbroj redova praznih, kada to činim glavom.
Sve što bih tada rekla,
poslužilo bi kasnije da zapalite vatru u kaminu,
otvorite bocu i nazdravite u ime svih lažljivih žena ovoga sveta.
Probodem strah prvim redovima i poteče...
Otrgne se kao planinska reka,
ruši i plavi bedeme i razlike medju nama!
Da li sam željena ili prezrena?
Da li me bujica sopstvenog nemira odvlači,
da li u viru nestajem?
Ubi li me kamen istine na koji sam (ne)razmišljajudi naletela?
Ili ste i Vi pomalo krivi?
Vama na dušu,
ja se i u sporijim vodama davim!
(Samo)priznati je teško,
uvek je ulog (samo)poštovanje.
Ne bih da Vas laž moja greje,ne!
Predutadu oboma...
A reka snažna,kad dođe zima,
ostade na vrhu Sedanje-planine.
Tu neka sačeka prolede novo,
u podnožju du čekati ja...
I prezir i žudnju Vam ljubim,u oba oka...
Recenzija za zbirku pjesama Julijane Sadžak „Ćutanja“
Ĉitati i razumjeti poeziju pjesnikinje Julijane Sadžak u zbirci pjesama „ĆUTANJA“ znaĉi otkrivati
njen skriveni svijet, živjeti s njenim stihovima, misliti njene misli, osjećati njene osjećaje. Hodati
stazama njene poezije zanimljiva je i lijepa avantura u kojoj vas oĉekuju oluje i bezdani, ali i fino
istkano pletivo života kojim ona komunicira sa ĉitateljem, otkrivajući mu svoje emocije, životno
iskustvo i mudrost života. Pjesnikinja kroz svoje stihove nevjerovatnom unutrašnjom snagom
pokazuje kako prevazići knflikt sa sobom, kako se izboriti sa demonima i na poetski naĉin širi svoj
filozofski horizont. Piše slobodnim stilom, stih je teĉan, ponekad opor, vokabular priliĉno bogat i
raznovrstan, impresije su izražene živopisno i snažno. Izbjegla je zamke imerativnog rimovanja, pušta
lijepe i orginalne misli da slobodno teku, da se iskažu u punom sjaju i zaokruženoj suštini, pa joj
pjesme nisu strofiĉne. Poetski simboli su dovitljivi i upeĉatljivi i neposredni su izraz jedne stvarne
misaonosti i doživljenosti. Pjesme su pune smisla, iskustva i saznanja, sažimaju u sebi prošlost,
sadašnjost i budućnost. Tematska dominanta pjesnikinjine poezije je ljubav: ljubav prema voljenoj
osobi, ljubav prema ĉovjeku, ljubav prema životu u svim njegovim pojavnostima. Pored opjevane
ljubavi (kao najintimnijeg unutrašnjeg osjećanja) pjesnikinja se izražava i kroz spoljni svijet, govoreći
o prolaznosti, smrti, bolu, istini, pravdi, težini i gorĉini vremena u kojem živimo, na osnovu
subjektivnog duhovnog iskustva, njene samospoznaje i svijesti o istinama svijeta i života. Ljubav koju
opjevava nije apstraktna, nije sanjana, nego je ona stvarna, živa i životna, dosanjana i doživljena.
Provjerenim lirskim modernistiĉkim manirom iznosi bezbroj unikatnih lirskih slika i orginalnih
metafora: „A pesma plaĉe, jabuka se ceri i zid lupa o izgubljenom vremenu“, „Demoni krezubi uvrću
kucavicu, neispavani optimizam tone u daljine“, „U prazne grudi nakalemi srce, postojanje boli,
pokušaj da dišeš“, „Bliži se tuga, moja boja po nebu, usnulo polje svih mojih želja“. U stihovima je
postavljeno mnogo pitanja i diskretno i vješto dati i odgovori, kao i onih retoriĉkih, koja vise u zraku
ne tražeći odgovor. Magiju ljubavi pjesnikinja opjevava: kao nježnu, „umotanu u stid“ u pjesmi
Ukradeno:
Dugme po dugme, raskopĉavaš moj otpor, a ja bacam ponos. Kao po žaru da gazim, umesto stopala
peĉe me razum.
gdje ljubav sve nadjaĉa, pobjeĊujući strah i odbacujući uobiĉajene društvene ograde, kao ĉvrstu, koja
prolazi mnoga iskušenja (bacana, lomljena, osvećivana, ĉesto na ivici plaĉa), ali traje, kao u pjesmi Tri
taĉke: Iako stara, sa malo žara sa bezbroj suza, u sred dar-mara, traje i opstaje, u veĉno veruje ta naša
kuĉka mila.
kao iznevjerenu, koja se „daje na rasprodaju“ u pjesmi Druga ruka:
Evo i haljine! Na strast mirišu, Na njima cvetne zablude spavaju. Možda vas moje zablude probude!
Možda....
a onda kaže „ ja ću obući život goli i idem dalje“ i kao onu, što zauvijek ostaje u sjećanju u tišini
zapretena, jer „tišina uvek najviše govori“, kao u pjesmi Ćutanje sa posvetom:
-Zašto sam bila, a nisam više prkosna ptica umilnog glasa? Tvoje nebo i na njemu duga. I zašto krv ti
ne zatalasa dok peva neka ptica druga. ........ Iz krĉaga praznog vino ne teĉe, možda tek kane kapljica
koja. Da zavara i ulepša ti veĉe, a jutra su bila i ostala moja.
Na trenutke, poezija Julijane Sadžak može se ĉiniti pesimistiĉno, ali je dovoljno proĉitati pjesme:
Ukradeno, Praznik, Polulopta, Voli me, Susret i Tako, da se shvati da se autorica ne predaje tamnim
bojama, koliko je još prostora u svojoj duši ostavila za neku novu nedosanjanu sreću, koja će je
posjetiti, ako joj otvori vrata srca. Toplo preporuĉujem ĉitateljima zbirku pjesama Ćutanja autorice
Julijane Sadžak. Oni, koji je proĉitaju postat će bogatiji za jedan lijep doživljaj, za mudro životno
iskustvo ogrnuto ljepotom poezije.
Ifeta Hrnjić
Julijana Sadžak
Glavni I odgovorni urednik: Nikola Šipetić Tomahawk
Tehnički urednik: Vladimir RZ Protić
Lektura: Julijana Sadžak
Recenzija: Ifeta Hrnjić
Ilustracije I dizajn korica:
Nikola Šipetić
Urednici poetskih izdanja:
Spasoje Komnenić Zis
Jelena Stojković Mirić
Beograd/Ĉaĉak 2014
Download

KAD ČOVEK VOLI