1
Moja medicina
Čoveku, kao i svakom drugom živom bidu na planeti, dat je život. Život kao uzdarje prirode.
Sledstveno tome, trebalo bi živeti poštujudi zakonitosti majke prirode. Da li ih, i koliko,
poštujemo? U svim delovima sveta, ljudi ispunjavaju osnovne životne potrebe na sličan način:
hrane se, oblače, množe... Ali, imaju različite životne nazore, shvatanja, kulturu, tradiciju,
verovanja. Sve to, razume se, utiče na njihov način života, kvalitet življenja i dužinu životnog
veka pojedinaca. Kaže se, život je prirodna pojava. I jeste, kao i smrt: živedi usred života, čovek
je, istovremeno, i usred smrti.
Borba između te dve krajnosti u prirodi je stalna, vidljiva i dramatična. Pesimisti bi rekli da je
pobednik, oličen u činu prestanka života, predvidiv i prirodan. Jeste. Ali, optimisti kažu da čovek
može da živi mnogo bolje, zdravije, humanije i, što je još važnije – mnogo, mnogo, duže.
Verovanje u zagrobni život, rašireno u mnogim zemljama i kulturama, negde manje negde više,
besmisleno je i naučno neutemeljeno. Ono je plod verskih manipulacija, mistike, magije i
sujeverja. Živimo u prirodi, njen smo neodvojivi deo, bivstvujemo našom telesnom masom ili u
nekom drugom obliku – životnom ili beživotnom. Iako nam je život dat, on je, praktično – zadat.
Jer, živimo u različitim društvenim, političkim, religioznim, kulturnim i drugim nametnutim
okolnostima i nadzorom. Uprkos tome, živimo i umiremo kao jedino svesno bide na planeti.
Čovek, kao svesno bide, može da bira između tih nametnutih načela, konvencija i lične
slobode. Samo slobodan čovek ima mogudnost izbora, ne zaboravimo. Te mogudnosti nisu male,
obuhvataju sve elemente čovekovog bivstvovanja. Na njemu je da se opredeli, istrajavajudi na
odabranom putu. Nedvosmisleno, to vodi ka boljem, trajnijem i dugovečnijem životu. Čovek
bude kratko na ovoj planeti, krade od mnogih živih vrsta, na kopnu i u vodi. Njegov životni vek
danas je daleko od optimalnog, prirodnog veka. Prisetimo se, Biblija pominje dugovečnost od
više stotina godina. Odgovor je veoma jednostavan: razlog što ne živimo duže je zato što ne
poštujemo prirodne zakone, ne živimo u skladu sa njima i, sve češde, se ponašamo kao
samozvani gospodari prirode.
2
Tu zabludu, o mogudnosti gospodarenja prirodom, čovek uveliko skupo plada, najpre
sopstvenim zdravljem, potom sve surovijim obračunima prirode sa ljudskim okolišem; i, na
kraju,
naznakama sve češdih kataklizmičkih udara na vitalne arterije planete. Svojim
nerazumnim ponašanjem prema prirodnim resursima, sve dublje kopamo jamu gde demo, ako
se ovako nastavi, sasvim sigurno, jednog dana se i obreti. Ako se nešto drastično ne promeni,
uveren sam, nedemo dugo čekati na taj sudbonosni dan, dan čovekovog samouništenja. Priroda
ima svoje zakone, procese i tokove: razmnožavanje, življenje, kretanje, umiranje – njihovo
narušavanje ved pokazuje svoje kobne posledice.
Zanimljivo je, Zemlja, svog najvedeg neprijatelja – vatru, nosi u svojoj utrobi. Reč je o
vulkanima. Kroz proces evolucije, planeta je obavila vedinu prirodnih procesa, jedan – taj joj
može dodi glave, još nije. Mislim na hlađenje utrobe. Ovde se umešao čovek, veoma rano,
takoredi tek što se uspravio, pronalaskom vatre. U stvari, veliko je pitanje ko je koga pronašao:
čovek vatru ili ona čoveka? Bitnije od tog pitanja je njena zloupotreba. Pre odgovora, valja nešto
redi kako čovek, uznemiravajudi utrobu Zemlje na više načina, usporava njeno evolutivno
okončanje, istovremeno provocirajudi kataklizmičke procese. Najsvežiji, dramatičan primer ove
vrste, upravo se odigrava u Japanu. Svakovrsni nasrtaji na prirodu, bezumne intervencije u
utrobi zemlje (kopanje rude, naftne bušotine, kamenolomi, zaustavljanje vodenih tokova ili
njihovo preusmeravanje, globalno otopljavanje i sl.), dramatičan je put ka samouništenju; u
svakom od ovih remetilačkih udara, priroda prepoznaje opasnost; branedi se, silovito uzvrada
zemljotresima, požarima, poplavama, novim bolestima, epidemijama, pandemijama...
Najpre kroz primitivan proces, tragajudi za izvorima hrane, udarajudi kamenom o kamen,
glačajudi ga ili oštredi, ne bi li došao do alatke, udarajudi kremen o kremen (primedujudi iskru,
varnice), čovek otpočinje svoje kulturno- civilizacijsko uzdizanje. Izlažudi se suncu, pra- predak
oseda toplotu. Možda ga je svest o vlastitoj toploti navela na razmišljanje o njenim izvorima na
Zemlji, možda su vulkanska sagorevanja uticala na razvoj čula mirisa? Verovatno je, prva
ukresana varnica iz dva kremena, potom i njeno razgorevanje na biljnom endemu, trudu,
podstakla prva čovekova razmišljanja o korištenju vatre? Ovo je označilo sudbonosan zaokret u
ljudskoj ishrani. Umesto biljne hrane, čovek je počeo, uz pomod vatre, koristiti životinjsku. To je
bila velika greška; ona de proizvesti mnoge posledice po zdravlje, direktno uticati na razvoj,
3
degenerativne procese, na dužinu života, prvenstveno zbog upotrebe mesa i prekomernog
korištenja vatre, prilikom pripremanja obroka.
Čovek, prema svojim anatomskim obeležjima, nije mesožder ved biljojed. O tome svedoči
konfiguracija zuba, predodređenih za mlevenje hrane, ne za raskidanje, dužina creva, proces
varenja. Tako je čovek krenuo linijom manjeg otpora, lakše dolazedi do izvora hrane, činedi je, uz
pomod vatre, ukusnijom. Krenuo je koristiti plamen i žar u različite svrhe, prekomerno. Počeo je
da peče meso i hleb na visokim temperaturama, ne vodedi računa o posledicama; nije ih,
uostalom, ni bio svestan. Paradoksalno, zemlje predvodnice progresa, države visoke tehnološke
kulture, zagađujudi prirodu, uništavajudi zemlju, vodu i vazduh, daju najvedi doprinos ljudskom
samouništenju. Ako njihovi nasrtaji, na vitalne prirodne resurse, ne prestanu, svet može doživeti
sudbinu nestalih civilizacija, sudbinu Maja, Vavilona, Egipta ili Rimskog Carstva.
Vratimo se jednom od najvedih remetilačkih faktora u prirodi – vatri, zajedničkom
neprijatelju prirode i čoveka. Možda de ova primedba, zvučati jeretički; njen je pronalazak,
svojevremeno, označen kao jedno od kapitalnih ljudskih otkrida. Da li je to baš tako? Krenimo od
vatrenog preoblikovanja Zemlje, vatrene stihije; iz njene utrobe je izbijala lava na površinu,
utičidi na reljef, nastanak ravnica, brda i dolina. Veruje se, više od dve tredine teritorija je nastalo
na ovaj način. Hlađenjem zemljine kore, procesom kondenzacije, formiranjem oblaka, stvoreni
su uslovi za oborine, time za nastanak reka, mora, jezera i pojavu živog sveta, što znači biljki,
životinja i ljudi. Pračovek, docnije i moderan čovek, dugo nije mogao shvatiti ove prirodne
pojave i procese. Pošto ih nije umeo objasniti, plašio ih se. No, i tada, u preistorijsko doba, bilo
je ljudi što su poimali više od ostalih; na primer, gledajudi se u vodi, čovek je, kad su se za to
stekli neophodni tehnološki uslovi, napravio ogledalo. Posmatrajudi druga bida, počinje shvatati
fizičke i druge razlike i pojave. Postaje svesno bide.
II
Sve živo u prirodi, svoje postojanje i kretanje, na neki način, duguje kalorijama, odnosno
energiji, koristedi ih manje ili više svrsishodno. Troši kalorije za rad i kretanje. Neupotrebljeni
deo kalorija (energije) ostaje u organizmu, taložedi se u kortizol, odnosno masnode; organizam
je racionalan, ne odbacuje ih. Čovek nema, poput medveda, kornjače ili ježa, mogudnost
4
hibernizacije. Medved šest meseci ne uzima hranu, spava i odmara se, trošedi nagomilane
masnode. Tek po utrošku zaliha, izlazi iz pedine u potrazi za hranom. Čovek nema tu sposobnost:
kalorije, što ostanu nepotrošene, talože se, direktno utičudi na fiziološke funkcije i metaboličke
procese.
Muškarac raste do 25. a žena do 27. godine života. Posle toga delije stare, ne rastu i bivaju
zamenjene novim. Dakle, obnavljaju se, ali nema razvoja i rasta. Neiskorištene kalorije, njihova
prekomerna upotreba, kao i taloženje masti u organizmu, nanose veliku štetu, direktno ili
indirektno, urušavajudi vitalne funkcije, podstičudi degenerativne procese u organizmu. Kako
preduprediti taj nemilosrdni atak na ljudsko telo, kako životne procese i funkcije čovekove
učiniti prirodnim, njegov razvoj i životni vek nesputanim? Odgovor na ovo, komplikovano
pitanje, veoma je jednostavan. Glasi – živeti u zoni – zoni prirode. Šta to znači?
Odgovor nije, kako se čini na prvi pogled, komplikovan. Glasi: živeti u prirodnom okruženju,
koristiti njene prirodne resurse, poštujudi prirodne zakonitosti. Međutim, to nije jednostavno,
pogotovo ne za ljudsku populaciju izdvojenu iz prirode; priroda se ne poštuje, skrnavi, prirodno
se menja veštačkim, trampi se živo za mrtvo. Ako bi čovek promenio taj odnos prema prirodi i
prihvatio njene zakone, mogao bi da živi zdravije, humanije i, znatno duže – trostruko ili
četvorostruko! Mogao bi dosegnuti život Metuzalema ili kornjače a one, u proseku, žive 250
godina. Primerci te preistorijske životinje sa Galapagosa, još i duže, oko 370 godina. Zašto
kornjače žive tako dugo? Zato što jedu samo živu masu. Čovek se ponaša suprotno,
upotrebljavajudi za ishranu isključivo mrtvu masu (pečeno, prženo, kuvano...). Razlika je,
drastična i u poštovanju i upražnjavanju nekih prirodnih nagona, poput polnog, na primer.
U životinjskom svetu, polni nagon je usmeren isključivo radi produženja vrste. Kod ljudi,
odavno je više vid seksualnog uživanja, često karikaturalno izvitoperen i komercijalizovan. Polni
odnos, ljudska vrsta je podvela pod čin seksualne higijene, ređe ljubavi, tek ponekad, zarad
produženja vrste. Seks je, u takvoj vrsti ljudskih odnosa, dominantno osedanje, ako se o
osedanju uopšte može govoriti. Čak i ovakvo, otprirođeno, polno činjenje, u velikoj meri je
zloupotrebljeno i komercijalizovano; osedajnost je gotovo isključena, kao i dužnost prema
prirodnim zakonima produženja vrste. Ako čovek nauči da valjano koristi prirodne resurse,
5
živede dugo i humano, ponavljam još jednom. Takođe je važno živeti u prirodnom okruženju.
Ništa manje nije značajno šta jede i pije; da li je prijateljski nastrojena osoba, je li u dobrim ili
lošim odnosima, sa onima, s kojima živi i radi.
Čovek bi mogao živeti trostruko duže, ponovo napominjem, ako bi se okrenuo majci prirodi,
poštujudi njene biofizičke zakonitosti. Iz njegovih ogrešenja o zakone prirode i prirodnog načina
života, proistekle su mnoge ljudske nevolje – bolesti prvenstveno. Zatim, nestašica zdrave hrane,
zagađenje vazduha, zemlje, vode. Čovek, kao jedino svesno bide u prirodi, najodgovorniji je za
odnos prema njoj, resursima i živom svetu. Kao svesno bide, morao bi posedovati savest. On je,
potencijalno, ima. Drugo je, veoma značajno pitanje, kako je koristi. Na žalost, mnogo je
pokazatelja s negativnim predznakom po tom pitanju. Brojni su primeri bestijalnih nasrtaja na
prirodu, njene resurse. Ljudsko bide se, u svom civilizacijskom hodu, poneseno tehnološkim i
brojnim drugim otkridima, počelo ponašati kao suvereni gospodar: suprostavlja se njenim
zakonima, menja je, obuzdava, preuređuje, narušava...
Priroda je, međutim, branedi se, počela da uzvrada. Ponekad silovito, kažnjavajudi krivce i
nedužne, podjednako. O tome svedoči učestalost prirodnih katastrofa, bolesti, sve veda
nestašica prirodnih izvora hrane, vode i vazduha. Na čovekov nerazumni izazov gospodarenja
prirodom i, osmišljavanjem veštačkih prototipova nekih njenih resursa, biodiverzitet je silovito
uzvratio ne samo promenom biofizičkih stanja, remedenjem prirodnih pojava, kataklizmičkim
udarima, bolestima pandemijskih razmera, ved i mutacijama nekih virusa i pojavom novih.
Sve ovo, međutim, nije opametilo čoveka, on dalje srlja u propast i bide tako sve dok ne
shvati kako je i sam deo te iste prirode, njen neodvojivi deo; moraju se poštovati prirodne
zakonitosti, hteli mi to ili ne. Konflikt s biodiverzitetom, ukoliko se nastavi, može biti samo na
štetu ljudi i drugih živih bida na zemlji. Kao jedino svesno bide na planeti, dužan je da prekine
ovaj konflikt, u interesu sopstvenog opstanka i očuvanju raznovrsnih oblika života na Zemlji,
ukoliko ved nije kasno, obzirom na velika ogrešenja o prirodu i njene resurse. Uslov svakog, pa i
čovekovog bitisanja, je očuvanje biodiverziteta, ne njegovo sumanuto razaranje u cilju trenutnih
interesa. Da li i kako, savremeni homo sapiens, koristi neizmerno bogatstvo darova prirode?
Kada je u pitanju hranljivo bilje, zrnasto, mahunasto, bobičasto i drugo povrde, koristi ga u
6
izobilju. Doduše ne izvorno, samoniklo, ved modifikovano, oplemenjeno, pripitomljeno,
prerađeno...
Ovde savremeni čovek pravi grešku, nastojedi veštačkim putem, uz pomod raznih hemijskih
dodataka i osavremenjenim tehnologijama, proizvesti što više hrane. Time umanjuje biološku
vrednost biljke, činedi je sterilnom i manje plodotvornom. Drugu grešku pravi tokom prerade,
posebno njene pripreme za trpezu. Pronalazak vatre smatra se jednim od najvedih ljudskih
otkrida, rekosmo ved. Verovatno i jeste, u nekim sferama čovečije delatnosti. Ali, kada je u
pitanju zloupotreba vatre u oblasti ishrane i rešavanju međuljudskih i međudržavnih pitanja i
problema, vatra nije učinila dobro čoveku jer je, u raznim sukobima, poslužila za masovno
siromašenje ljudske biološke supstance, uz pratede oblike razaranja i brutalnosti. Vatrom se,
takođe, veoma često uništavaju mnogi prirodni resursi, šume ponajviše, bez kojih je nezamisliv
život na Zemlji. Upotrebom neumerene vatre, u procesu pripremanja hrane, činimo možda
najvedu, kapitalnu grešku.
Po svojoj biofizičkoj predodređenosti, ljudska vrsta pripada biljožderima, kao što sam ved
naglasio. Vremenom, evolucijom, postao je čovek mesožder; pošto je pronašao vatru, odlučio se
za njenu upotrebu u pripremi hrane pečenjem, kuvanjem, dinstanjem, prženjem... Time je
izneverio jedno od svojih prirodnih obeležja, pripadanje porodici biljojeda. Naime, ponovidu, ako
se pogleda čovekova struktura čeljusti, zuba i crevnog trakta – lako de se zapaziti kako se hrana
uzima i vari na neadekvatan način. Krenimo od strukture viličnih kostiju i zuba: lako je zapaziti,
razmeštaj zuba, u najvedoj meri, predodređen je za mlevenje, ne za kidanje hrane, kao kod
drugih mesoždera. Slično je sa crevima i njihovom dužinom; proces varenja, kod ljudi, počinje
ved u ustima – hranu treba što duže žvakati. Međutim, čovek je i ovde krenuo linijom manjeg
otpora, prkosedi prirodi, odlukom da koristi vatru u pripremanju hrane, u različitim varijantama,
potpuno nekritički – sve više peče i prži, sve manje kuva i dinsta obroke, zaboravljajudi, ili
ignorišudi, poznato razorno delovanje vatre na živu i neživu materiju.
Recimo, hleb se peče pod veoma visokim temperaturama. One uništavaju biološku
(prirodnu) vrednost namirnica. Ako, primera radi, čovek ne može da preživi temperaturu iznad
44 stepena, izvesno je da, biološki vredna biljna supstanca, gubi svoju vrednost na istoj
7
temperaturi. Na njoj se topi čovekov unutrašnji epitel, žlezde i mozak. Ako to znamo, jasno nam
je, iz mrtvog se ne može roditi živo. Ako mrtav ne može dati život, a ne može, onda ni mrtva
biljna supstanca ne može biti od koristi živom bidu; ako suvo drvo ne može dati plod onda, ni
biljna hrana, spremljena pod visokim temperaturama, do granice sagorevanja, ne može ostvariti
svoju biološku funkciju. Mrtvo ne može dati živo!
Tako je čovek, preranom upotrebom vatre, u ovom slučaju govorimo o ishrani, umanjio svoju
prirodnu, biološku predispoziciju za neuporedivo duži život. Često se, naime, govori o tome kako
produžiti ljudski vek. Računa se, mogao bi biti bar dvostruko duži u odnosu na današnji prosečan
ljudski život. Ima predviđanja, rekosmo, kako bi ljudi mogli živeti između 140 i 170 godina. Pa,
zašto onda ne živimo toliko? Odgovor svakako treba potražiti u načinu života, ishrani i upotrebi
prirodnih resursa, naglašavam. Svim tim, nesumnjivo bitnim elementima čovekovog zdravlja,
valja pridodati presudan: organski uzgojene i upotrebljene biljke i žitarice, hranu sa minimumom
aditiva, što više prirodnu, u svojoj osnovi. Nema koristi od toga ako nam je hrana zagađena,
veštački spremljena, ako je, jednom rečju, lišena prirodnih svojstava.
Ništa nam ne vredi naš civilizacijski luksuz ako živimo u zagađenoj okolini, jedemo hranu bez
biološke vrednosti, u stvari veštačku, koristedi devastirane prirodne resurse. Zar nije valjan
odgovor, na pitanje gde se krije tajna ljudskog zdravlja i dugovečnosti, ako za rešenje svakog
zdravstvenog problema posegnemo za nečim iz prirode? Nije, nimalo slučajno, nastala sintagma:
majka- priroda. Čovek je stvoren u prirodi, samo tu može nadi rešenje svakog svog životnog
problema ali, samo u zdravoj, očuvanoj prirodi. Svedoci smo, neretko i saučesnici, nerazumnih
nasrtaja na prirodu i njene resurse, pogotovo poslednjih decenija. Gotovo je nemogude nadi na
planeti Zemlji, predeo ili kutak, potpuno netaknut, devičanski, kako bi se reklo. Istakli smo,
nedomadinski i neljudski odnos prema prirodi evidentno ugrožava ljudsko zdravlje. O tome, i
pored mera poboljšanja zdravstvene zaštite, govori sve nepovoljnija slika zdravstvene mape
sveta: sve učestalije epidemije, pandemije i nove, medicinski nerešive bolesti. I sada, kao, toliko
puta ranije, oficijelna medicina, robujudi konzervativizmu, stručnoj autističnosti i narcisoidnosti,
veoma malo koristi nenadmašnu prirodnu apoteku, uopšte je ne uzimajudi ozbiljno. Zar nije
dovoljan nauk kako, u osnovi svakog sintetičkog leka, leži neka prirodna supstanca?
8
Poznato je, Hipokrat, otac medicine, u svojim lekarijama je koristio čak 700 biljaka. Konačno,
zar prirodna, empirijska medicina, nije znatno starija od naučne? I, ne samo to, ljudi su lečeni
lekovitim biljem, znanje o njemu se generacijama prenosilo, čuvajudi način spremanja leka i
doziranje. Promena je stigla sa Renesansom i napretkom hemije kao nauke. Treba dodati,
lekovita svojstva mnogih biljaka još uvek nisu farmakološki obrađena no, to ne znači da se ne
koriste u tradicionalnoj medicini. Ja sam, veoma rano, još kao dečak, upoznao lekovite čari
prirode. Rođen u predelu bogatom svakovrsnim rastinjem (stara Hercegovina), bio sam
odmalena upuden na život u prirodi. U okolnostima, kada ste daleko od grada i mogudnosti za
bilo kakvu vrstu medicinske pomodi, morate se okrenuti svom prirodnom okruženju, tu potražiti
izlaz iz svake teške situacije.
Imao sam sredu, moja majka i baka su poznavale vidarske veštine. One su me naučile da
prepoznajem lekovito bilje, pripremam ga, razlikujem otrovno od jestivog. Naučile su me, protiv
uboja i rana dobra je bokvica, kad vas ujede zmija, spasonosna je pirika. Naoružan njihovim
znanjem i iskustvom, počeo sam da pomažem ljudima. Spravljao sam lekovite čajeve, previjao
rane, porađao žene. Verovatno me je to opredelilo da izaberem školu gde du modi usavršiti svoja
rana saznanja, nastavljajudi sa praksom pomaganja. Upisao sam Medicinski fakultet u Sarajevu.
Tokom školovanja, shvatio sam, nede biti baš onako kako sam očekivao; nastava je bila isuviše
suvoparna, deskriptivna, ex catedrae, jednom rečju. Bilo je veoma malo praktičnih saveta, o
herbalnoj medicini gotovo ni slovceta! To mi se nije ni malo svidelo, počeh hvatati sebe u
mislima kako sam izabrao pogrešnu struku. Bilo je teških dana, provodio sam ih u razmišljanju
da napustim studije, školovanju učinim kraj. Ali, šta onda?!
Moja česta pitanja, o lekovitosti nekih biljaka, zbunjivala su profesore; kada bih tvrdio da su
neke biljke izlečile pojedince iz moga rodnog kraja, dobijao bih grdnje. No, izdržao sam nekako
sve do kraja, studirajudi i radedi kako bih se izdržavao. Često sam se prihvatao veoma teških
poslova. Svakako, najteži je bio rad u medicinskoj ustanovi, gde sam radio u prosekturi. Tamo
sam svakodnevno gledao smrti u oči. Neretko se radilo o slučajevima kada je, smrtni ishod,
usledio kao posledica pogrešnog načina života; bilo je i primera neadekvatnog lekarskog
tretmana. Sva ta, uglavnom neprijatna iskustva, motivisala su me da pokušam raditi na drugačiji,
humaniji i plodotvorniji način, da učinim sve na unapređenju zdravlja i širenja zdravstvene
9
kulture. Ukazala mi se prilika, u Makarskoj sam otvorio lekarsku ordinaciju. Bilo je to u prvim
godinama osamdesetih, prošloga veka.
Nastojao sam, u svom radu, ne postupati na klasičan način. Da ne lečim samo obolelo mesto
nego organizam jer, nijedan zdravstveni problem ne nastaje izolovano, ved kao posledica nekog
šireg problema, ogrešenja o zdravlje samog pacijenta. Rezultati nisu izostali. Bilo je više pohvala
od strane bolesnih, neki su počeli javno da me hvale, u novinama, na televiziji. Tako, umesto da
nastavim u miru sa usavršavanjem svojih terapeutskih postupaka, metoda i zamisli, morao sam
prihvatiti borbu sa vetrenjačama – postao sam žrtva vlastitoga uspeha. Proradio je balkanski
sindrom: sve može biti oprošteno, osim uspeha. Najpre su podigle glas moje kolege, lekari.
Govorili su kako ja, tobože, nanosim štetu ugledu profesije, gazim lekarsku etiku, širim
nadrilekarstvo, zloupotrebljavajudi ljudsku nevolju, dovodim ljude u zabludu, iskorištavam ih,
itd. Hajci su se pridružili i lokalni političari, videdi u svemu neku vlastitu korist, dodatne poene
kod političkih modnika. Usledile su neprijatne posledice – po mene i moj rad.
Ubrzo je moja ordinacija zakatančena, ja oteran u zatvor. „Ode naš doktor u pržun!“, likovaše
zlobnici. S takvom odlukom vlasti, nisu se pomirili moji pacijenti. Počeli su javni protesti, novine i
televizija su se pridružili; usledio je jak pritisak na institucije. To je, nakon nekoliko dana, urodilo
plodom; ja sam pušten iz pritvora, uz uslov da se bavim medicinom, kao moje ostale kolege iz
obližnjeg Doma zdravlja, ne pripremom lekova i nadrilekarstvom. Bio sam pogođen takvim
obrazloženjem; bilo je, u najmanju ruku, nelegitimno i nestručno. Nestručno, jer nikakva
ekspertska komisija nije proveravala moj rad i znanje. Takvu nakaradnu odluku su doneli ljudi iz
lokalne vlasti i lekari Doma zdravlja Makarska čije sam, neuspešne terapeutske zahvate,
ispravljao ne mali broj puta.
Moj slučaj je izazvao nezapamdenu medijsku pažnju širom ondašnje velike Jugoslavije.
Dolazili su u Makarsku novinari i tv ekipe iz svih krajeva, pravili intervjue, razgovarali sa
pacijentima, snimali... Sve se kretalo u pravcu moje potpune rehabilitacije i povratka ugleda. To
mi je donelo izvesno olakšanje, ne i potpuni mir. Znao sam da de oni, proizvođači ove hajke i
halabuke, samo se primiriti, ne i priznati neuspeh; bilo mi je jasno da de, kroz povedalo, gledati
na moj rad, ubacivati nameštene pacijente, iscenirati neki slučaj, podmetati nogu na svakom
10
koraku. Bilo mi je jasno, u miru nedu modi nastaviti svoj rad pogotovo ne unapređujudi ga,
koristedi dostignuda herbalne medicine; ona se, u to vreme, veoma malo primenjivala i u drugim
gradovima, mnogo razvijenije zdravstvene infrastrukture.
Stoga je pala odluka, rad nastavljam u Beogradu. Tamo sam prvo predao na atestiranje moj
lek protiv psorijaze, uglednoj naučnoj ustanovi, Zavodu za farmaciju. Ovaj preparat se, u praksi,
pokazao veoma efikasnim u lečenju oboljenja psorijaze za koje medicina nije imala rešenje.21 S
dobijenim pozitivnim atestom, stupio sam u pregovore sa jednom od najuglednijih
farmaceutskih kuda na našim prostorima, zemunskom Galenikom. Pregovori su uspešno
okončani, ubrzo je bio potpisan ugovor o proizvodnji masti Vipsogal po mojoj recepturi. Počeli
su da pristižu pozivi iz inostranstva, od strane uglednih medicinskih ustanova, iz Švajcarske,
Engleske i SAD. Bile su to primamljive ponude, teško sam im odolevao; osedao sam jaku moralnu
obavezu prema Beogradu – gradu u kome sam dobio stručnu i moralnu satisfakciju. Ostao sam,
nastavljajudi pomagati ljudima, naročito onim obolelim od psorijaze, usavršavajudi svoj
terapeutski metod.
III
Govorio sam ved o tome da je čovek, koračajudi kroz vreme, pored niza grešaka, učinio i onu
kapitalnu: pogrešan izbor načina za pripremanje hrane. Prva greška je prelazak sa biljne na
životinjsku ishranu pošto, za tako nešto, nije anatomski predodređen. Time je počinio nasilje
nad sopstvenim organizmom. Druga, ne manje bitna, je način pripreme obroka, uz isključivu
pomod vatre, dugo vremena smatrane velikim otkridem čovečanstva. Danas je, sve izvesnije,
vatra de nam dodi glave, pomišljam i na mogudi smak sveta. Vatra, na kojoj gorimo, je ona na
kojoj demo izgoreti jednog dana. Veoma je mali broj prehrambenih artikala koji se, u procesu
ishrane, ne pripremaju na vatri. Neki od njih na izuzetno visokim temperaturama – do 240 ili 326
stepeni Celzijusovih – na tim temperaturama, se peče hleb naš nasušni!
A, svaka hrana, pripremljena na temperaturi iznad 44 stepena Celzijusova, ponovidu, na
latinskom se označava terminom tropus što bi, u prevodu, značilo ništavan, bezvredan, propao,
1
Psorijaza, psoriasis vulgaris, bolest je nepoznate etiologije.
11
tropa, jednom rečju. Ima i drugi primer kada se, tokom pečenja rakije, izvuče svaka kap alkohola
iz džibre; veli se da je to trop; isceđevina se naziva patokom. Može se redi, patološka rakija.
Dakle, svaka hrana, proizvedena na temperaturi iznad 44 stepena Celzijusova, je biološki mrtva,
bezvredna – tropa! Lišena je, za život, neophodnih sadržaja: belančevina, vitamina, proteina,
enzima, bioloških katalizatora. Čovek, ako se razboli i dostigne temperaturu iznad 44 stepena,
nema nikakvu šansu da preživi. Slučaj eventualnog preživljavanja, nije zabeležen ni u Ginisovoj
Knjizi rekorda. Zašto? Na pomenutoj temperaturi topi se mozak (medulla ablongata y medulla
sacralis), uz nastupajudu kliničku smrt. Da se to ne bi desilo, majke deci, pri visokim
temperaturama, stavljaju obloge od rakije, kukuruznog brašna i druga sredstva za skidanje
temperature, kako ne bi nastupio fras, epilepsija ili totalna anarhija organizma.
Laboratorija čovekovog tela: stomak, jetra, pankreas, slezina i svi drugi organi, rade na
temperaturi od 36 stepeni Celzijusovih. Organizam je racionalan, razumno koristi živu hranu iz
prirode, vode i povrde svih vrsta, pripremljeno rovito jaje, napola pečeno meso, skuvano
povrde... Evo nekoliko večitih pitanja i odgovora: Može li mrtav čovek napraviti dete? Može li
mrtva majka roditi dete? Može li mrtva kruška kajzerica doneti plod? Svakako, ne – može,
međutim to suvo (mrtvo) drvo, ako ga isečemo i naložimo vatru, poslužiti za grejanje i
spremanje hrane. Dakle, može se iskoristiti kao proizvođač energije, kao trop za zagrevanje
prostorije. I mrtav čovek, poput mrtvog drveta, ili mrtve prirode (ugalj, rude, minerali), daje
kalorije. Ali, ne može, kako to crkva propoveda, predi u drugo agregatno stanje i živeti drugi
život.
Ta vrsta zloupotrebe ljudske naivnosti i neznanja, svojstvena crkvenom učenju o grehu na
ovom svetu i iskupljenju na drugom, višestruko je štetna i opasna. Najpre, zbog doktrine o grehu
(crkva rado prima pod svoje okrilje grešnike) i, o iskupljenju (ono dolazi u drugom životu).
Propoveda se da je bitna tzv. duhovnost (molitva, tihovanje) a ne život, rad, znanje, stvaralaštvo.
Govori se, kako su grešnici božiji miljenici, da čovek, kada umre, ide Bogu na istinu, da mu je
bliži... Potenciranje ovih ideala o grehu i iskupljenju obezvređuje, u stvari, sve delatne i
stvaralačke sposobnosti pojedinca. Uveravanje, kako se činom fizičke smrti odlazi u neki drugi,
valjda duhovni život, gde de ih sam Bog voditi, gruba je manipulacija ljudskom lakovernošdu. U
stvari, na delu imamo bagatelisanje čovekovih delatnih, emotivnih, etičkih i drugih kvaliteta;
12
obesmišljavanje truda i znanja, favorizovanjem nerada i neznanja. Za umne i razumne ljude, one
što su pravovremeno prozreli crkvenu manipulaciju, ne pristajudi na podelu: stado i pastiri,
religija je jedno od najvedih zala današnjice. Gotovo svi značajniji ljudi iz sveta nauke, umetnosti
i kulture, odavno su odbacili simboliku vezanu za pastira, štap i stado. Na slikama crkvenih
dostojanstvenika, gotovo uvek je prikazan sveti čovek sa štapom. Dakle, on je gonič stada, tj.
ljudi. Ja, kao mnogi drugi učeni i svesni ljudi, ne želim pripadati takvom stadu, niti trebam ispred
mene čoveka sa štapom.
Vratimo se, sada, priči o energiji. Rekosmo da je kalorija jedinica za rad, ona menja svoj oblik
i neuništiva je. Zbog svoje toplotne vrednosti, sve vrste motora i letilica, koriste je kao
nezaobilazno pogonsko gorivo. Međutim, prisutne su u svakodnevnom čovekovom životu i radu.
Kalorija se koristi za izračunavanje energetske vrednosti hrane. Imaju svoju važnost u ljudskoj
ishrani. No, njihovo učešde u tome, što znači i u zdravlju, veoma je delikatno, neretko
problematično i kontraproduktivno. Ima zabluda oko učešda kalorija u razvoju i funkcionisanju
ljudskog organizma. One, primera radi, ne luče nijedan hormon, pa ni hormon rasta (actha). Sve
mašine i letilice, imaju ugrađenu diznu za potrebnu potrošnju kalorija (energije), dok čovek
nema, u svom organizmu, nikakav kontrolni mehanizam i koristi ih nagonski, neretko
neumereno i alavo. Posledice su vidljive; stvaraju se naslage velikih količina kortizola ispod kože
(masnode i ugljeni hidrati). Problem debljine u savremenom društvu, izjednačio se sa
problemom gladi, što je paradoksalno. Na jednoj strani planete imamo ljude izobličenih tela od
prekomernog unosa kalorija, na drugoj strani, izmučeni glađu, umiru, nalik kosturima.
Masnode, deponovane ispod kože, prisiljavaju vene i arterije na istezanje i sužavanje
volumena dotoka krvi i vradanje otpadaka prerađenih materija; koža je izložena unutrašnjim i
spoljnim napadima, osuđena na propadanje i prekomerno rastezanje; kalorije ne daju imunitet.
Poznato je, imunitet definiše sposobnost organizma da se odbrani od svakog napada, fizičkog ili
hemijskog. Zdrava okolina, nezagađena voda, nekuvana i nepečena hrana, donosi nam vitamine,
belančevine (proteine), biološka vlakna, enzime (biološke katalizatore), doprinosedi da svaka
delija dobija odgovarajudu hranu, odbacujudi nepotrebne metabolite. Biloška vlakna su izuzetno
važna jer čiste, dezinfikuju, probavni trakt od želuca i creva, do anusa. Čitav ovaj proces
13
doprinosi zdravom životu i dugovečnosti. Čovek, živedi po savetima majke prirode, uz malo rada,
može da biva na ovome svetu duže od kornjače. Jer, samo život daje život.
Ako smo ved osuđeni na unos kalorija u organizam, trebalo bi da znamo vrednost svake
namirnice u upotrebi. Evo tabelarnog pregleda kaloričnosti osnovnih životnih namirnica, po
jednom kilogramu:
Hleb : 2567
Meso : 2400- 3400
Maslac : 7694
Slanina : 7450
Mleko : 692.
U organizmu, 1 gram belančevina i ugljenih hidrata (šederi i skrob) oslobađa 4,1 kaloriju, 1 gram
masti 9,1 kaloriju. Organizmu su potrebne sasvim male količine za pokretanje citatronog
(Krepskovog) ciklusa. Zato se, pri uzimanju kalorija, moramo ponašati prema stručno
verifikovanom tabelarnom pregledu.
IV
Šta je, zapravo, seks? Koje materije se, za vreme tog čina, oslobađaju iz našeg organizma?
Nije teško zaključiti, prilikom polnog odnosa, germinativni sistem (epitel tkiva) ne pravi samo
muške ili ženske polne delije. Ljudi seks proživljavaju iz mozga, svih organa i organela, najmanjeg
zgloba. Spermu, pored ostalog, prati ceđenje zglobnih čaura, odnosno sinovija, podmazivača
naših zglobova. Za vreme seksualnog akta, troši se mnogo sinovija iz kesa (čaura) u zglobovima,
omogudavajudi doping za spajanje muške i ženske polne delije u materici, kako bi se stvorilo
gnezdo (nudus sivis) gde de se razviti novi život. Dolazi do procesa stiskanja i potiskivanja svih
živih resursa u funkciji začeda ploda.
Po mom proračunu čovek, kroz seksualna zadovoljstva, najčešde neumerena, neretko
izvitoperena, neprirodna i nasilna (korištenje raznih stimulansa i sl.), znatno skraduje optimalni
14
životni vek. Ako uzmemo da bi, u idealnim okolnostima, mogao živeti kornjačin vek, preko 250
godina, današnje norme seksualne aktivnosti bi taj optimum umanjile najmanje za jednu
tredinu. Savremeni čovek je, na jedan primitivan način, opsednut seksom. Seks je podignut na
nivo ideala jer, iza svega, stoji neznanje, industrija, nekultura, fetišizam... Znamo, sklonost
neumerenom uživanju (hedonizam) je doprineo okončanju nekih civilizacija, primer Rimskog
Carstva je tipičan; čovek današnjice, na dobrom je putu, odnosno stranputici, da proživi sličnu
sudbinu. Obuzet čarima samozadovoljstva, seks je najslađa od svih poslastica, postao je
zarobljenik polnog sladostrašda i, to de mu dodi glave.
Pružimo nogu posle seksualnog čina, osetidemo pucketanje u kolenima; isto demo osetiti u
kičmi, vratu, zglobovima; znači, trošimo poslednje rezerve sinovije, podmazivača zglobova. Kad
vidimo starca ili staricu kako su se pogurili, skvrčili, to znači da su im zglobne čaure ispražnjene,
u njima nema sinovije – srce lupa. Mi seks doživljavamo iz mozga, rekosmo. Za životinje je tek
nagonsko produženje vrste, za čoveka svesno; znači, treba ga upražnjavati prvenstveno u
reproduktivne svrhe. Sasvim je dovoljno u 15, 20 dana imati polni odnos da bi se ugodilo nagonu
i emocijama. Tako de se živeti srednije i duže, bez opteredenja lažnim navikama i standardima.
Bilo bi manje ljubavnih drama, manje bračnih trzavica, više ljubavi.
Zvanična, školska i univerzitetska medicina, teorijska i praktična, opteredena je ispraznom
didaktikom i kvazifilozofijom, više je deskriptivna nego li pragmatična; ovo je, u velikom
procentu, čini neuspešnom, neretko, bespomodnom. Takvi, loši rezultati, zarad profesionalnog
samoodržanja i lažnog ugleda, traže izgovor. On se, najčešde, nalazi u neuverljivom objašnjenju
o tobožnjem naslednom faktoru?! Ta, proizvoljna i neutemeljena teorija, nije još uvek naučno i
praktično dokazana. Naime, često se, kroz praktičan rad, ispostavlja da su, tzv. neizlečive bolesti,
opteredene i prouzrokovane naslednim faktorom. Psorijaza, peromelija, Hočinsonova bolest,
kao i mnoga druga oboljenja, ne nastaju faktorom nasleđa. Ovde se, kao ključni uzročnik, javlja
faktor anomalije. Moje je čvrsto uverenje: ne nasleđuju se bolesti ved anomalije. Do ovog
opažanja sam došao dugogodišnjim radom u lečenju tzv. neizlečivih bolesti.
Mogu se naslediti anomalije, ali ne i bolest. Majka priroda ne dozvoljava da se, u majčinoj
utrobi, razvije bolesno dete – kao primere uzmimo bolesti poput paromelije, akromegalije,
15
Hočinsa... Rađaju se deca s kratkim i dugim rukama, rasečenom gornjom vilicom i nepcem,
retkim zubima, velikim nosom ili ušima, retkim ili velikim zubima, ogromnim muškim polnim
organom – to su anomalije što se, hirurškim putem, mogu korigovati. Psorijaza, lupus, penfigus,
akrantazne nigrikene, epodermolizis, buloza hereditarija, sve su to bolesti što se jednostavno i
lako leče! U tome imam veoma dobra iskustva i uspehe. Vitiligo, delavost, frigiditet, sterilitet,
takođe su izlečivi, kao i mnoštvo drugih bolesti. Kancer, ako se na vreme otkrije, takođe. Ovde,
kao i u mnoštvu drugih bolesti, bitan je način lečenja i uspostavljanje rane dijagnoze.
Uzmimo, na primer, budude majke. Ako, primera radi, uzima hranu u šestom mesecu
trudnode, po zakonima prirode, hrana najpre ide detetu, ostatak majci. Ako, kažimo, u osmom
mesecu dobije Hočkina, nove delije što se umnožavaju, pošto su najmlađe, prve de dobijati
hranu. Tek onda dete, potom, majka. To je zakon prirode, mi ga ne možemo menjati. Bududi
lekari o ovome ne uče, nemaju od koga, pošto oni, koji ih podučavaju, nemaju pojma o tome,
kao ni o mnogo čemu drugom iz oblasti lečenja ljudi. Oni čak ne znaju ni da je kuvana hrana
mrtva – tropa, da se od toga ne raste niti ona doprinosi zdravlju ljudi. Šta naši lekari propisuju
pacijentu nakon postavljene dijagnoze? Pored saveta oko hrane, uglavnom supe, piletine ili
pečene jagnjetine, kolača, hleba belog ili crnog, salate, jabuka ili banana, savetuju konzumaciju
prepeličijih jaja, pečene pite, mleka – uglavnom, sugerišu mrtvu, pečenu hranu a ona ne daje
život. Kod lečenja kancera, ako je pozitivan i razmnožava se, potrebno je uzimati do 85 posto
kuvane hrane – ona daje kalorije koje ne mogu stvarati nove delije; s druge strane vitamine,
aminokiseline, enzime, belančevine itd. treba uzimati u što manjim količinama, jer od toga rastu
nove delije.
Ima jedna kineska mudrost, treba je upamtiti i primeniti: ako je neko bolestan od kancera,
hrani ga kao neprijatelja, neguj kao svog najbližeg. To je suština i poenta moje medicine. Zato i
imam uspeha u lečenju tzv. neizlečivih bolesti kao što su razne vrste kancera; zato me poseduju
ljudi iz preko 100 zemalja sveta, svejednako tražedi pomod. Što se uspešnosti tiče, svedoči
obimna medicinska dokumentacija, od anamneze i dijagnoze, do izlečenja. Postavlja se pitanje,
koju mi medicinu izučavamo na univerzitetima praktikujudi je, ako nam polovina nacije boluje od
dijabetesa, visokog krvnog pritiska, kardiovaskularnih oboljenja, ako pred našim očima umiru
16
mladi od 23 do 33 godine starosti, svakodnevno njih na stotine?! Postavlja se, iznova, pitanje
društvene brige o ljudima i problema opšte zdravstvene kulture.
Šta možete očekivati na planu opšteg zdravlja ako svaki drugi, tredi stanovnik naše zemlje,
uživa nikotin? Šta možete očekivati od zdravlja nacije ako su naše žene, sadašnje i budude
majke, prve u Evropi po upotrebi nikotina?! Nikotin je vazokonstriktor, sužava krvne sudove,
nagomilavajudi se na unutrašnjim stranama, smanjujudi volumen protoka krvi na jednu tredinu
ili više. To, pored ostalog, ima ozbiljne posledice na krvnim sudovima i mozgu, zbog smanjenog
dotoka kiseonika i drugih hranljivih materija. Zato pušači umiru od kancera mnogo češde i brže,
za tri- četiri meseca, od nepušača. Godišnje, u Srbiji, ova cifra se krede između 16 i 18 hiljada
ljudi. U svim slučajevima se mora preventivno delovati; najbolja prevencija je odvikavanje. Veliki
zdravstveni problem je i neadekvatna medicinska briga, pri samom činu porođaja – problem što
doprinosi velikom mortalitetu novorođenčadi.
Radi se i o nebrizi zdravstvenog osoblja pri činu rođenja, najviše zbog neočišdenih kanala
materice. Dete, na svojoj glavi, izvuče i mnoge bakterije, viruse i druge bolesti što prouzrokuju
slepilo i druga oboljenja. Babica, najčešde, samo plakne dete mlakom vodom, zamota u pelene i,
posle 74 sata, detence počinju da napadaju razne bolesti. To je jedan od uzročnika mortaliteta,
uz pušenje u trudnodi, uzimanja droge i upražnjavanja seksa do samog poroda. U Srbiji se, zato,
dnevno iskopa blizu 120 grobova novorođenčadi; dnevni natalitet je između 350 i 380 beba,
višestruko niži od mortaliteta. U Srbiji godišnje nestane jedan grad od 30000 stanovnika! Svi ovi
razlozi doprinose što je Srbija danas zemlja starih ljudi, zemlja gde se njena biološka supstanca
troši, brže nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Stanje je alarmantno, jednom rečju. Ne
vidim, sem uopštenih fraza političara, da se neko uhvatio u koštac sa ovim ogromnim, gorudim
problemom.
Dr Pero Višnjić MD
Download

Moja medicina