Ognjenka Lakićević
ANONIMNI PESNICI
Beograd, MMXIV
RADIONICA ''ANONIMNI PESNICI''
(Dom omladine, Beograd, April – Jun 2014.)
Kažu da je važno da se čovek stalno obnavlja, valjda da ne bi umro iznutra. Svako
malo, potrebno je neko slojevito emotivno i/li intelektualno iskustvo koje oplemeni dušu,
nešto kao melem koji zaleči prethodne rane, i osnaži je, učini je mrvicu otpornijom na nove
udarce. U zemlji u kojoj se konstantno osećate kao žrtva nečije zle volje, a ponajviše kao
žrtva geografije, obnavljanje duše potrebno je još više.
Radionica ’Anonimni pesnici’ nastala je kao interakcija ideje Dragana Ambrozića iz
Doma omladine, čoveka čiji rad pratim još od detinjstva (časopis ’’Ritam’’) i moje sabotaže
te ideje ('što baš ja, sigurno ima neko bolji'). Ali, ne možete da kažete ’ne’ Draganu
Ambroziću. Plan je bio da se deset izabranih učesnika i ja nalazimo svake subote na dva sata.
I tako je počelo - šest devojaka, četiri momka i ja preko puta njih. Neki od njih nikada pre
nisu pokazivali svoje pesme, baš nikome. Neki su odustajali od pisanja poezije. Odgovornost
koju sam osetila pred tim zadatkom - slušajući ih kako razmišljaju, kako se humorom
povezuju ne bi li tako odagnali neprijatnost zbog ogoljavanja, kako počinju da se druže svake subote je samo postajala veća, što smo se više otkrivali. Dvosatna okupljanja postajala
su prekratka za upoznavanje tih tihih, nežnih i složenih svetova, pa smo počeli da ih
produžavamo okupljanjem u obližnoj kafani, gde bismo sedeli do fajronta. I svi smo znali da
smo - pričajući o kniževnosti, filmovima, ljudima, stripovima - zapravo pričali o nama
samima, dozvoljavajući drugima da nas upoznaju, ukazujući im poverenje. Posmatrajući sjaj
u njihovim očima, znala sam da taj sjaj imam i ja. To je ta regeneracija duše.
Ove radionice nemaju za cilj spas srpske pesničke scene. Ne znam da li se više išta
može spasiti, a da je izvedeno iz reči Srbija. Naša mala zajednička slobodarska revolucija je
bila usmerena na naše unutrašnjosti, na oslobađanje, na pronalazak mraka u nama samima i
izvlačenje tog mraka na svetlost, jer, to je poezija. Poezija nije bežanje u druge svetove,
većsuočavanje i prihvatanje postojećih, pretvaranje mraka, nesavršenosti, teskobe i lepote u
poetiku stvarnosti, poezija je samoća, to je nemir koji vodi miru a onda ponovnom nemiru,
odnosno nezaustavljivom preispitivanju, to je individualna borba koja, opet, u nekom
trenutku može da znači nešto još nekome drugom, sasvim nepoznatom. Poezija je organska
stvar, i zato, moj jedini zadatak je bio učvršćivanje njihove ljubavi ka poeziji do te mere da ih
ona nikad ne napusti, ohrabrenje u svakom pokušaju, prevazilaženje lenjosti i ukazivanje na
značaj rada na svakoj pesmi, jer svaki uložen sat se vidi, svaka muka ima nekakav rezultat.
Poezija nije samo stvar nadahnuća. Nadahnuće je prevrtljivo, baš kao i zaljubljenost.
Bilo mi je važno da otkrijemo ljubav, samo je ona stalna. Ljubav koja te tera na trud. Bilo mi
je važno da tih deset ljudi oseti da je hrabrost u ranjivosti, da osete utehu poezije koju uvek
mogu da imaju jer je u njima, da ojačaju za spoljni svet, i da steknu prijatelje i podršku, ljude
sa kojima će moći da razmenjuju te stihove bez straha od suda, bez primisli o takmičenju. Ja
sam bila samo tu da ih okupim, Dom omladine da nam omogući platformu i prostor, a sve
ostalo je u njima, baš sve. Samo ti mikrosvetovi za koje se izborimo, te male (sub)kulturne i
mentalne niše zaista nude nadu, nešto kao muzika koja nam je toliko puta spasavala živote.
Ovo je kratak presek onoga šta smo radili ova dva i po meseca, u puno sati i u puno
razmenjenih mejlova koji objavljujemo zahvaljujući ljubaznosti Balkanskog književnog
glasnika koji mi se odmah obratio, zainteresovan da podrži rad učesnika.Onaj ko bude pratio
poeziju, još će čuti za neka od ovih imena. Danas jeste tehnički kraj radionice, ali ovo nije
kraj zaista. Ovo je tek početak.
Ognjenka Lakićević, mentorka radionice ’’Anonimni pesnici’’
Učesnici radionice:
- Anđela Pendić
- Aleksa Mihajlović
- Hristina Petrović
- Milena Grujić
- Sonja Jeremić
- Sanja Rajić
- Stefan Šošić
- Stevan Tatalović
- Srđan Španović
- Tamara Filipović
ALEKSA MIHAJLOVIĆ
Zovem se Aleksa Mihajlović, rođen sam u Jagodini 1995.
godine. Pišem pesme dve godine koje skoro niko nije čitao sve
do radionice anonimnih pesnika, koja je ujedno i prvo mesto na
kom sam sa ljudima koje do tada nisam poznavao pričao o
svojim, ali i o njihovim pesmama. Pored poezije me veoma
interesuje film, što je, nadam se, ono čime ću se baviti u
budućnosti.
Bludni bluz
Ogavna soba prepuna senki!
Ogavna soba prepuna daha!
Ogavna soba i ja u njoj.
Ogavan ja,
Prazan!
Umijen maglom,
Budan koračam,
Mislim da vidim,
Ne osećam da znam.
Slab promičem glavu,
Slab, gledam u mrak!
Strah od sebe
Jači je od poriva,
Istrajniji od očaja,
Uporniji od nje,
Lomi zidove
Udara na ulici pse
Koji dozivaju bez straha,
jer znaju me.
Sebe nisam sreo tad.
A jesam srušio svoj hram,
I sa lakoćom upalio sebe.
Gorim još uvek,
I gledam se,
Posmatram svojim očima
nekog drugog
Jer to nisam bio ja!
Ogavna soba u njoj tmina!
Ogavna soba prepuna stida!
Ogavna soba,
I ja u njoj!
Dozivam mučno ulične pse,
Ne želim da zaspim jer nisu tu,
Razbijam mislima sebe i glavu
Jer sada i oni plase se!
Hipermnezija
Ležim u visokoj travi
Zima je
Ležim mrtav sa telom živog čoveka
Oko mene leže živi
Živi bez boje.
Ja sam kap koja je zapala pogrešnima
Kao jedna kap koja je niotkuda pala
Kao kap na suvom asfaltu vrelom od sunca
I polako kako postajem deo asfalta
Oko mene je šuma čije drveće ne vidim,
ali osećam mu miris.
Oko mene su ptice koje vidim,
Ali ne čujem.
Oko mene su živi u telima mrtvih
Kao sto mrtav lezim ja
U telu najživljeg ikada.
Pomeram stvari iz džepova mislima
Uzimam blok i olovku, crtam!
Crtam maskenbal iz vrtića,
Jedini koji sam propustio.
Crtam.
Crtam prvu knjigu koju nikada nisam do kraja procitao.
Crtam prvi čas u petom razredu na kom sam spavao.
Crtam sebe i nju
izgubljene u gradskom prevozu glavnog grada
onda kada sam dosao sam.
Sećam se i konduktera,
Crtam i njega!
Crtam prvi koncert
za vreme kog sam sedeo na garaži izmedju zgrada,
Crtam.
Crtam i babu
koja jedino tada nije bila na prozoru.
Crtam petnaesti rodjendan, a ni ne sećam ga se,
Crtam i šesnaesti!
Crtam psa na umoru koji je pobegao sa šest meseci.
Crtam.
Crtam nas kako živimo u nameštenom stanu,
koji je uvek bio prazan.
Crtam Poljakinju koja raznosi pivo po bečkom pabu
Njenog se lica ne sećam, samo kose,
Crtam i lice.
Crtam sebe kako crtam.
Ono što me zaista plaši,
Jeste ono što nikada nisam mogao da zamislim.
Nšta nikada nisam mogao da zamislim.
Šta je ništa?
Ležim na betonu
Vrućina je.
Ležim živ.
Živ, a beo.
Živ u telu mrtvog.
Oko mene hiljadu mrtvih hoda u telima živih,
Tek rodjenih.
Da li je ovo sada ništa?
Zamisli ništa!
Ne možeš da zamisliš!
Ništa se ne zamišlja!
ANĐELA PENDIĆ
Анђела Пендић, рођена 26. јануара 1993. у
Београду, студира општу лингвистику и руски
језик на Филолошком факултету.
Светлосна симфонија ,,Беле ноћи“
Речено ми је
какав треба да буде витраж:
од чаша за воду
са способношћу таласања,
фењера с погледом,
прозора из жедних оквира,
а уместо олова – лим
одваљен кишом са олука.
Затим да обележим углове
између којих цела тишина
треба да се одигра.
После тога
восак више неће бити исти.
Питање је било
има ли лепшег пољупца?
Не знам.
Ал’ путовање светла
кроз ручно уцртану железницу
у такво доба стварности
је нарочита утеха.
Када би и сви остали
са сличним предусловима за тишину
учинили као ја,
каква би бела ноћ настала
у неколико окана!
HRISTINA PETROVIĆ
Zovem se Hristina Petrović. Imam 21 godinu. Piskaram otkako
za sebe znam. Pišem od nedavno. Javno i ne baš javno. Od
pisanja živim. Od mesečnog džeparca preživljavam. Dok ne
postanem marketing/pr menadžer, za šta se školujem. Volim
jesenje kiše. Za sobom ostavljaju iskrenost.
OGLEDAJUĆI SE U CIPELAMA SVOJIM
Ti neki ljudi
Koji prolaze kraj tebe
I kraj mene prolaze
I svi se okreću
Očima prevrću
Da l' se srame
Ili stide
Možda samo
Drugovanja ne vole
Ljudi ih
Čudnima nazivaju
A oni prolaze
K'o da im to nije važno
Kraj tebe
I kraj mene
A možda si baš
Jedan od njih
Možda sam i ja nekad
Baš taj čudak
Pa prolazim
Ogledajući se u
Cipelama svojim
Ne stideći se
Nema za to razloga
Nema za to povoda
Samo dole,
U cipelama mojim
Jer tu sam sva svoja
Od snova tkana
I tu mi se jedino sviđa
Tu još uvek nešto
Mogu promeniti
Još postoji nada
I volja
I san
Tu postojim ja – cela
A ne jedna od onih
Koji se okreću
I očima prevrću
Bez imalo snova
Oni zbog kojih se srdim
Po kad – kad i stidim
što delimo isto tlo
Da glasno ću to reći
Jer nemaju snove
Imaju osudu samo
Imaju samo reč
Kako je loše
Kako si loš
Kako sam loša
Kako ćemo uništiti
Njihov svet
Koji nije ponajbolji
Zapravo je loš
Idealno loš
I svesni su toga
Zato se i srde
Što nisi
Jedan od njih
Da delite
Taj isti svet
Kada ste već na istom tlu
Zato se stidiš
Možda sramiš
Zato si po kad- kad
Sklon ogledanju
U cipelama svojim
Jer tu sve počinje
Tu se razvija misao
Tu se stvara bolji svet.
I VIDIŠ – LJUBAV!
Rodio si se jednog dana
Došao iz nekog boljeg sveta
Gde si samo ljubav znao
Ljubav si živeo
Za ljubav postojao
Rodio si se sav zbunjen
Oko tebe su igrali
Smejali se i njihali
Nije ti baš bila jasna
Ta njihova sreća
Kako su znali da dolaziš
Baš u njihov svet
Ništa ti nisi razumeo
Mržnju ti nisi znao
Rešili su da vas upoznaju..
Usledio je tuš
Hladan tuš
Koji pamtiš dokle postojiš
Ta srećna lica
Darivala su te kutijom
Prekrasnom mašnom okićenom
Ti povučeš kraj te mašne
Maske padaju
Razočaranje nastaje
Mržnja na scenu stupa
A ti ne želiš da budeš kao oni
Da prstom u tuđe upireš
Po tuđem pljuješ i gaziš ga
Zato što je tuđe samo
Ne nužno i loše
Za svoje pak ti ne bi da gineš
Kad nema ni razloga
Ni povoda nigde
Jer kome ti mrtav vrediš
Kojoj ćeš to otadžbini
Pod zemljom ti pomoći
Nećeš – to znaš
Nije da oduvek znaš
Jer bio si naivan
Klimao glavom
Ramenima slegao
Za bolje tada nisi znao
Nisi razumeo da je kutija mržnje
Ništa drugo do želja
Da budeš jedan od njih
Da krivicu delite..
Al' otvoriš jednom oči
Vidiš – ljubav
I vičeš NE za sve protraćene snove
Izgubljene živote
Za sve potrošene u gloženju sate
NE za ono što si bio
Što više ne želiš da budeš
Ali misle da bi trebalo da budeš
NE ovom besmislu
NE
Probudi se.
MILENA GRUJIĆ
Studiram Filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskim
umetnosti u Beogradu, imam 19 godina, dve mačkei psa. I
volim pesmu grupe "Kristali" koja kaže: "Ja imam trideset
godina i dva metra!"
Laku noć
prostorna orijentacija zakiva
u uljuljkanosti kreveta na rasklapanje
plafonom struje niti titraja mesečine
i lako dišem dok se protekli dani pretvaraju u vir
motor se propeo na zadnji točak, bruji
neću zaspati skoro, mislim, neću zaspati nikad
sad je van sadašnjosti, uvijeno u zvuk motora
čangrljaju izgubljeni glasovi pustim ulicama
sve je mirno, sve je dobro i ja sam srećna
misao mi ne beži, pripitomila sam je
ništa ne čekam i nikoga ne želim
ni mrak koji me krije nije gust, samo vruć
milslim da ne mislim na tebe
i pravim malu utopiju prolećne noći
i sanjam kako te nema u mojoj glavi
otišao si, na motoru, na jednom točku
ne nosiš kacigu i vičeš moje ime
prolaznici se plaše razularenog dečaka
utvare koja juri gradom i traći noć da nađe san
pa mi u ovom mraku i miru opet ne da da spavam.
Sunce
Lepeza zrakova se razbila
o oštru površinu vode
pa se rasula po gradu
Jedan zrak je zatalasao list
Jedan milovao usijane obline “Pobednika”
Neki su se izgubili u plavom,
a neki su probili nove mrakove
i pretvorili ih u uzdah
u osmeh, u san.
Zaljubljeni zraci, tragači i heroji
Ljube se sa prozorskim staklima
trošnih višespratnica
I streme tami da je razuvere
I traže oko da ga rasparaju
Načete šavove ljudskih života
čikaju i zadirkuju
Pa se kroz njih provuku
Prolome i preseku
sve nade
i osvetle
sve sumnje
i meni prže obraze.
Poslednji zrak uvučem u kosu
da te iznenadim.
SANJA RAJIĆ
Studiram. Ne snalazim se na peronima železničkih stanica,
gubim se u filmovima i proživljavam živote likova iz knjiga.
Topčider
Reka nam je ruke razdvojila
Zemlja mi kosu rasčešljava
Mokri bičevi urezuju obraze
Uzalud
Usne ližem
Vetar se bori da ih osuši
Na tlu mi telo primorano leži
Oblačna prošlost pritiska pluća
Unutrašnjost se olovom puni
Trava zaboravnosti raste
Ispod mene promena nema
Mene nema
Iznad
TAMARA FILIPOVIĆ I SANJA RAJIĆ
Zovem se Tamara i imam (skoro) dvadeset godina.
Studiram skandinavistiku na Filološkom fakultetu u
Beogradu. Nikad nisam pisala biografiju. Često se
smejem, većinom od muke.
Igra
Čitala sam članak
u novinama
o depresivnom belom medvedu
koji neće da se igra
plavom igračkom
i da pliva u svom bazenčiću
leđnim stilom
A ružičasti kakadu
ne pozdravlja prolaznike
danima stoji na grani
načini nekoliko koraka levo
pa se vrati nadesno
Rastužuju me zoološki vrtovi
i pesme o ljubavi
iono što ti
stalno radiš
teraš me da te tražim
i trudiš se
da se što bolje sakriješ
plašim se da te jednom
uopšte neću naći
činim par koraka levo
pa se vratim nadesno
moja plava igračko
Krugovi
Želim da se nađem u tvom prostoru ali
se bojim da će me osmeh odati
da je previše širok možda izgleda kao da
bih radije bila na nekom drugom mestu
Možda nemam dovoljno dugačke ruke da te obuhvatim
ali imam perjani jastuk
dovoljno veliki dovoljno mekan
Ne znam zašto mislim da živiš u onom soliteru kod Mostara
kad sam te samo jednom videla u pekari, čupave kose
da kupuješ đevrek odmah sam izašla
požurila iza ugla i ostavila kusur za sobom
osluškivala kojom stranom prolaziš
nisam ni provirila gledala sam vazduh zemlju svoje patike jer šta ako
šta ako
šta ako
Kao po običaju, napisala sam scenario
ali plašim se da ga nećeš pratiti da ćeš
poći sa psom koji čeka ispred pekare
koji je možda tvoj ali verovatno ničiji
kako pas može da bude ničiji a ovako umiljat
kako ti (ne) možeš, sa bradom dužom od tri dana i u pocepanim patikama
da izađeš iz svog sigurnog prostora
SONJA JEREMIĆ
Sonja Jeremić, rođena 22.11.1991. u Beogradu. Trenutno
završava studije japanskog jezika, kulture i književnosti.
Nikad pre nije objavljivala. Veruje da se posvećena pažnja
bilo kom nerešivom zadatku, ispoljava u svakom trenutku
kroz istančavanje unutrašnjih čula, kojima će se jednog dana
doći do svog odgovora. Kroz poeziju pokušava da mapira
ovaj put.
Ž
I idemo u potragu.
Lutaj!
Lutaj!
Lutaj!
Uvijen.
Burama nošen.
O stene razbijan.
Dubok je prisenak osude
u očima koje ne osete
Talase.
Vrtloge.
Plime i oseke.
A na tlu iščekivanje.
Kao mornar posle dugog puta,
koji još tetura se,
pa se napije,
u kopno ne veruje
iz navike
bez mora ne može,
surovost, nedostaje mu pokret, miris, lik.
More nikada ne miruje, samo tako čini se.
Žile žiletom izrezaćeš
ne bi li za to zažalio i život poželeo .
Tu žrtvenu želju u žalu izrežaćeš
dok te žari žeđ u žudnji za žigom
od života važnijeg
dok te ne prožme
žiganje
u žaru težnje koja proždire
žudne, nežne zvezde
u verizi nezajažljive čežnje
zbog koje žurno žmigaju
jer žamor jedino oživljava ih
kao žaoke
raža koje kruže
kao užasi
zagrljaja meduze
zariješ li zube
iščupaj ih žurno,
zarazu spreči,
raspori i
izleči
nakaznu žeđ ambisa kože
koja u žili žuči da užegne
jedino može.
SVAKODNEVICA
Svakog dana,
hoću da te ostavim.
- kuda li ćeš otići tad?
i zato se zaustavim.
Svakog dana,
hoću da te ostavim.
- otići ćeš nekud, znam
zato se nasmešim i nastavim.
Svakog dana,
samo dve samoće smo,
koje se hrane
poništavanjem međusobno.
STEFAN ŠOŠIĆ
Rođen sam 1994. godine u Beogradu u poljskosrpskom braku. Osnovnu školu sam završio u Novoj
Pazovi, a gimnaziju u Zemunu. 2013. sam upisao
Astrofiziku na Matematičkom fakultetu univerziteta u
Beogradu. Volim filozofiju egzistencijalizma, i u njoj
vidim optimizam.
Na planeti pustinja
Na planeti sam pustinja.
Nemam cilj, a
nemam odmora.
Imam samo mogućnost da stojim i da šetam.
Pokušavao sam da šetam svuda po malo,
i da šetam puno u jednom smeru.
Nikad ništa nisam našao.
Ponekad zamislim da vidim fatamorganu.
Krenem ka njoj samo da ne bih stajao,
pa me napusti mašta,
ili me umori laž,
tad nastavim da tonem u pesku čekajući.
Kad ne dočekam,
počnem da brojim zrnca peska.
Koncentrišem se da se ne zabrojim,
posle nekog vremena se uvek zabrojim,
bacim ih ispred sebe i krenem ispočetka
da ne bih ponovo čekao.
SRĐAN ŠPANOVIĆ
Zovem se Srđan Španović, imam 25 godina, diplomirao sam na Elektrotehničkom fakultetu u
Beogradu i po zanimanju sam programer, iako nije samo programiranje ono što me zanima.
Oduvek sam logičkom pisanju programskog koda suprotstavljao apstrakciju poezije. U
poeziji sve može biti tačno, dok kod programiranja uvek samo jedna stvar može biti tačna, i
upravo u tom suprotstavljanju pokušavam da saznam što više tačnog o sebi i ljudima oko
sebe.
Tebi
Tebi, kad sam na ivici sebe
Jer hodom po njoj saplićem senku straha
Tebi, kad ništa nema smisla
Možda zajedničkim prkosom uočimo pravilnosti haosa
Tebi, kad verovanjem bežim iza uma
Jer samo tada matematika nema odgovor
Tebi, jer si verovatno ti matematika
Brojanjem svakog koraka čuvas me u raskoraku
Tebi, kad mislim osvetom
Možda začudjen nemarom tvojim potpuno oprostim
Tebi, kad proleće čini sve što ume
Možda meni treba samo obična jesen
Tebi, kad umoran od pokušaja kažem reči koje tek učim
Reči koje rešavaju sve a možda ne postoje
Tebi, kad zabrinut ravnodušnošću posmatram preostalo vreme
Možda uz tebe poštedim makar sadašnjost
Tebi, kad jednoga dana shvatiš sve što ćutim
Jer kad otćutim sve, i ti ćes sve znati
Nemir
Ohrabren navikom očima starim
Tvrđava deli od stvarnosti budne
Prizvukom sreće u snovima živim
Dok javu osuđuju misli mi čudne
Pognut pred rečima tišinu grlim
Ljubav pod prstima ko balon klizi
Ambiciju topim svitanjima vrlim
Lepota surova razlog daje brizi
Dodirom jednim vekove objasniću
Uzdahom bliskim strepnja će prestati
Za prstom sudbine na vreme zakasniću
Sukob snova i jave će nestati
Zaborav baca prašinu na grobove
I mi što jesmo nećemo biti
Dok žudnja od nas pravi robove
Sreća pokušava mračnu tajnu skriti
Prohladna zora pobunu utišava
Cvrkut ptica nosi predahe retke
Buru u duši ganutost stišava
A toplina u srcu podseća na pretke
STEVAN TATALOVIĆ
Stevan Tatalović (1987) je odrastao devedesetih u
Beogradu. Piše od svoje dvadesete godine. Trenutno radi
na prvoj pravoj zbirci poezije.
173
Visoka si sto sedamdeset tri
Što je više od proseka za devojku
Ali nedovoljno za manekenku
Na koju se ugledaš
Kada ostaneš sama s televizorom
I daljinskim na male baterije kupljene na pijaci
Visoka si sto sedamdeset tri i misliš da je to mnogo
Volela bi da si petite iako ne umeš to da izgovoriš
Veruješ da bi ti tada stvari bolje stajale i bila bi prava riba
Visoka si sto sedamdeset tri, ali drugi to ne primećuju
Pošto je i dalje isti broj viših i nižih od tebe, mada misliš da prednost je na tvojoj strani
Visoka si sto sedamdeset tri i gledaš me sa visine
Obaveze
Režem olovke
Pišem hemijskom
Sve ih sakupim u čašu
Tražim maramice
U bušnim džepovima
Ili otkinem listove
Toalet papira
Da imam ih kraj sebe
Utišam telefone
Nakon što dodam još koju poruku
Složim garderobu
Zimsku stavim u ormar
Ili letnju
Zavisi koja je sezona
Opeglam košulje
Prvi put u životu
Prebrojim sitninu
Iz kasice
Pogledam vesti
Jer pravo je vreme
I prognozu
Koju inače ne gledam
Navijem budilnik
Za ujutru
Da se ne uspavam
Upalim bojler
Da se kasnije istuširam
A bolje da se okupam odmah
Sečem nokte
I kamenom stružem pete
Sušim kosu fenom
A baš je kratka
Otkinem list
Toalet papira
Duvam nos
Hodam bos
Tražim gde sam
Ostavio papuče
Tražim u rokovniku prezime
Komšije sa sprata
Smejem se
Pronašao sam ga
Kuvam čaj
Zaboravim džezvu
Ona se prevrne
Ponovo pristavljam
Nemam čaja
Moram u prodavnicu
Onu dalju
Ima bolji izbor čajeva
Kupujem krem sir
I tri slane kifle
Mazim psa
Ima ogrlicu
Izgubio se
Vodim ga kod veterinara
Veterinar ne radi nedeljom
Puštam psa da nespretno pređe ulicu
Srećem prijatelja
Sedamo na kafu
Pijemo pivo
Jedemo kolače
Stavljamo pikavce na šine
Duvamo vetar
Trkamo se uz stepenice
Sedimo u dvorištu bolnice
Gledamo kroz prozore
Kao u Holandiji
Nema zavesa
Brojim korake
Berem dudinje
Boli me stomak
Zaključavam vrata
Perem ruke
Do laktova
Sedam da učim
Režem olovke
Copyright © by Balkanski književni glasnik – BKG & Anonimni pesnici, 2014.
CIP – Katalogizacija u publikaciji, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 82
BALKANSKI KNJIŽEVNI GLASNIK, [Elektronski izvor] /
Glavni i odgovorni urednik Dušan Gojkov.
– Elektronski časopis.
Način dostupa (URL) http://www.balkanskiknjizevniglasnik.com/
http://www.balkanliteraryherald.com/
ISSN 1452–9254 = Balkanski književni glasnik (Online)
COBISS.SR–ID 141175564
BKG Sveska 26
Download

ANONIMNI PESNICI Beograd, MMXIV