Република Србија
Републичко јавно правобранилаштво
БИЛТЕН
2/2012
inter
Software & Communication
Београд, 2012
БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Година 58. - број 2/2012
ПРИРЕЂИВАЧ:
За приређивача:
ИЗДАВАЧ:
За издавача:
Републичко јавно правобранилаштво
Оља Јовичић, републички јавни правобранилац
Intermex, Београд, Булевар војводе Мишића 37/II
Љиљана Миланковић-Васовић, директор
ГЛАВНИ И
ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:
Председник одбора:
Чланови одбора:
Саветник одбора:
Секретар одбора:
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Драгана Зорић, Саша Јурић,
Александра Лазаревић, Савка Манговић,
Весна Марковић и Магдолна Рузман,
заменици републичког јавног правобраниоца
Новица Цветковић, заменик
републичког јавног правобраниоца
у пензији
Јован Продановић, виши саветник
у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА
И ДИЗАЈН:
Intermex, Београд
ШТАМПАРИЈА:
"Cicero", Београд
Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из
ове публикације представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама
чл. 215.-217. Закона о ауторском и сродним правима, и чл. 198.-202. Кривичног законика).
Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз
сагласност издавача.
САДРЖАЈ
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Мишљење М-1527/11, о могућности да јавно
правобранилаштво преузме кривично гоњење
као заступник оштећеног након одустанка
јавног тужиоца од кривичног гоњења ...................................................9
Мишљење М-443/12, поводом захтева за накнаду трошкова
насталих на име активности предузетих у вези са
незакљученим уговором о јавној набавци услуге ..............................11
Мишљење М-581/12, на предлог закључка Владе Републике
Србије о отуђењу непосредном погодбом непокретне имовине
Републике Србије у Абуџи, Савезна Република Нигерија, у
Кампали, Република Уганда и у Лими, Република Перу, ради
изградње објеката за потребе дипломатско-конзуларног
представништва у Абуџи, Савезна Република Нигерија, и о
признању дуга Републике Србије на име дела купопродајне
цене стана у Херцег Новом, Република Црна Гора............................15
ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ
Оља Јовичић,
Правобранилаштво ...............................................................................21
Новица Цветковић,
Република Србија као обвезник враћања одузете имовине...............38
Миланка Белић,
Располагање непокретностима у јавној својини применом
Уредбе о условима прибављања и отуђења непокретности
непосредном погодбом, давања у закуп ствари у јавној
својини и поступцима јавног надметања и прикупљања
писмених понуда ...................................................................................61
3
Мила Јовановић,
Прелаз са земљишних књига на катастар и оснивање катастра
непокретности као основног и јавног регистра
о непокретностима и стварним правима на њима ..............................75
Бојана Јакшић Ковачевић
Примена Анекса "Г" Споразума о питањима
сукцесије – Проблеми у пракси............................................................81
Ивана Милошевић,
"Волонтер" и "лице на стручном оспособљавању" ............................86
Оља Мандић,
Правна природа и дејство споразума о мирном решавању
спора из члана 193. Закона о парничном поступку ............................91
СУДСКА ПРАКСА
СТВАРНО ПРАВО
Уговор о замени без оверених потписа странака као законит
основ за редовни одржај .....................................................................107
Враћање одузете имовине црквама и верским заједницама у
парничном поступку ...........................................................................108
Недостатак пасивне легитимације Републике Србије у
парницама ради утврђења права својине на возилу .........................111
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Накнада штете по основу одлуке Уставног суда
о неуставности уредбе ........................................................................112
Могућност остварења накнаде штете настале доношењем
појединачних решења на основу општег акта који је оцењен
несагласним са Уставом и законом....................................................114
Отклањање последица насталих услед примене општег акта
за који је одлуком Уставног суда утврђено да није
у сагласности са Уставом и законом .................................................116
4
Захтев за накнаду штете проузроковане елементарним
непогодама ...........................................................................................119
Oдговорност општине за штету нанету Републици Србији
злоупотребом службеног положаја општинског службеника
при вршењу поверених послова.........................................................120
Одговорност државе за штету насталу повредом забране
дискриминације доношењем различитих пресуда у идентичној
правној ствари......................................................................................122
Одговорност државе за штету због дискриминације различитих
категорија корисника социјалне заштите..........................................124
Дејство у парници вансудске понуде за обештећење .....................126
Право на накнаду штете у случају једностраног признања дуга
и прелазак дуга на наследнике ...........................................................128
Скривљено лишење слободе и право на накнаду штете .................130
Нематеријална штета због повреде пословног угледа тужиоца
као правног лица..................................................................................132
Прелазак имовине тужиоца у имовину државе на основу
пореског решења и неосновано обогаћење .......................................133
Право на накнаду трошкова кривичног поступка у коме је
примењено начело опортунитета из члана 236. ЗКП .......................135
Застарелост потраживања исплате разлике награде судијама
поротницима ........................................................................................136
Објективни рок застарелости потраживања накнаде
нематеријалне штете због умањења опште животне активности ...137
Рок застарелости из чл. 377. Закона о облигационим односима.....140
Издржавање казне затвора не изазива застој застаревања ..............142
ПРИВРЕДНО ПРАВО
Овлашћење за закључење уговора о јемству не произилази
из овлашћења за заступање уписаног у картон
депонованих потписа ..........................................................................144
5
Конверзија потраживања Републике Србије у капитал
привредног друштва............................................................................145
РАДНО ПРАВО
Накнада трошкова превоза државног службеника...........................147
Нематеријална штета у виду душевних болова због
привременог удаљења са рада............................................................149
СТАМБЕНО ПРАВО
Радни спор за поништај решења о додели стана и прекид
поступка по тужби за исељење ..........................................................152
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
Аналитичке картице издате од стране Пореске управе као доказ
у судском поступку .............................................................................155
Записник Републичког пољопривредног инспектора
као јавна исправа .................................................................................156
Неиспуњеност услова за подношење тужбе за утврђење ................157
Предлог за извршење против Републике Србије на основу
извршне исправе у којој је као дужник означено правно лице у
односу на које је отворен и закључен поступак стечаја на
основу чл. 153. и 154. Закона о стечају .............................................158
Улазак у стан или пословне просторије од стране Пореске
управе ради принудне наплате ...........................................................159
6
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ
ЈАВНОГ
ПРАВОБРАНИЛАШТВА
7
Број 2/2012
8
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-1527/11
29. март 2012. године
МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Поводом вашег захтева за давање правног мишљења да ли у кривичним поступцима у којима је Министрство унутрашњих послова истакло имовинскоправни захтев, а јавни тужилац одустане од кривичног гоњења због недостатка доказа да је осумњичени односно окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет, а које се гони по службеној дужности, јавно правобранилаштво може и треба да преузме кривично
гоњење након одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења из наведених разлога, ово правобранилаштво, на основу члана 13. Закона о јавном
правобранилаштву ("Службени гласник Репбулике Србије" број 43/91),
даје следеће мишљење:
Сматрамо да нема оправдања да Републичко јавно правобранилаштво преузме кривично гоњење након одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења.
Чланом 2. Закона о јавном тужилаштву предвиђено је да је Јавно
тужилаштво државни орган који гони учиниоце кривичних дела и других
кажњивих дела и предузима мере за заштиту уставности и законитости.
Чланом 5. Законика о кривичном поступку предвиђено је да за
кривична дела за која се гони по службеној дужности, овлашћени тужилац је јавни тужилац, а за кривична дела за која се гони по приватној тужби овлашћени тужилац је приватни тужилац. Чланом 6. истог закона,
као конкретизација начена законитости, предвиђено је да је јавни тужилац
дужан да предузме кривично гоњење када постоје основи сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело за
које се гони по службеној дужности. Такође је предвиђено да су јавни тужилац и полиција дужни да непристрасно разјасне сумње о кривичном делу за које се спроводе службене радње и да са једнаком пажњом испитују
чињенице које терете окривљеног и чињенице које му иду у корист.
9
Број 2/2012
Из цитираних законских одредби може се закључити да је Закон
определио ко је надлежан да предузме кривично гоњење за кривична дела
за која се гони по службеној дужности као и да та обавеза произилази из
Закона.
Дакле, када се ради о кривичном делу за које се гони по службеној
дужности и када је тим делом оштећен државни орган, јавни интерес који
заступа јавни тужилац поклапа се са јавним интересом које би заступао
држани орган који је оштећен таквим кривичним делом.
Преузимање гоњења не би дало очекивани ефекат и из разлога
што по природи ствари јавни тужилац располаже свим доказима везаним
за односно кривично дело и овлашћен је да од других државних органа
захтева да му доставе доказе и податке којима располажу, чему кореспондира и обавеза свих и грађана и државних органа.
Наведени став је изражен и у решењу Другог општинског суда у
Београду IV К-301/02 од 25. априла 2005. године које вам достављамо уз
мишљење.
10
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-443/12
19. април 2012. године
МИНИСТАРСТВУ ЗДРАВЉА
Поводом вашег захтева, од 5. априла 2012. године, за давање правног мишљења поводом захтева привредног друштва "Т.." из Италије за накнаду трошкова насталих поводом активности преузетих у вези са незакљученим уговором о јавној набавци услуге пописа медицинске опреме у свим
здравственим установма на територији Републике Србије, у оквиру пројекта "Развој здравства Србије – додатно финансирање", ово Правобранилаштво, на основу члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени
гласник Репбулике Србије" број 43/91), даје следеће мишљење:
Размотрили смо чињенице изнете у вашем захтеву, где сте навели:
да је у оквиру пројекта Министарства здравља "Развој здравства Србије –
додатно финансирање" расписан тендер за избор најповољнијег понуђача
за попис медицинске опреме у свим здравственим установама на територији Републике Србије; да је на тендеру као најповољнији понуђач изабрано привредно друштво "Т.." из Италије, након чега му је послат на
потпис Уговор о пружању услуга; да је привредно друштво "Т.." из Италије потписало уговор и након тога га вратило Министарству здравља да
га потпише као друга уговорна страна; да је тада утврђено да су уговорне
услуге веома скупе и да за пописивање медицинске опреме не постоји
правни основ у Закону о евиденцијама из области здравствене заштите,
због чега уговор није ни потписан од стране Министарства здравља; да је
"Т.." започео одређене активности из уговора иако исти није закључен,
због непотписивања од стране Министарства здравља, а о чему је "Т.."
обавештен преко руководиоца Пројектне јединице; да је пре достављања
уговора (претпостављамо да сте мислили – пре достављања уговора на
потпис "Т..-у"), 9. августа 2011. године, министар упутио допис свим
здравственим установама којим су обавештене да ће се у периоду од септембра до децембра 2011. године у оквиру активности пројекта Министарства здравља "Развој здравства Србије – додатно финансирање" спроводити попис медицинске опреме у свим здравственим установама из
11
Број 2/2012
Плана мреже здравствених установа Србије, да ће попис опреме, организацију и спровођење теоретских и практичних тренинга за менаџмент и
техничко особље спроводити међународна фирма ангажована од стране
Министарства здравља, те да ће се у том циљу 5. септембра 2011. године
одржати конференција за директоре здравствених установа на којој ће бити пружене све потребне информације о активности и обавезама установа
приликом пописа медицинске опреме; да привредно друштво "Т.." тврди
да је спровело одређене активности које су требале бити предмет његових
уговорних обавеза, за које је имало одређене трошкове, чију накнаду захтева, али о чијем постојању и обиму не нуди релевантне доказе.
У прилогу захтева доставили сте копије напред поменутог уговора
(нацрт без потписа) и дописа министра директорима здравствених установа.
У вези наведеног, из домена надлежности Републичког јавног правобранилаштва указујемо на следеће:
У захтеву наводите да је захтев за накнаду трошкова поднело привредно друштво "Т.." из Италије. Међутим, из нацрта уговора произилази да
је уговор требало да буде закључен са понуђачима: привредним друштвом
"Т.." д.о.о. Србија и привредним друштвом "E..." из Италије. Дакле, привредно друштво "Т.." из Италије уопште није легитимисано да потражује било какву накнаду јер није учесник у предметном правном односу. С тим у вези,
потребно је да у првом реду утврдите који привредни субјекат представљају
лица са којима преговарате о решавању спорног правног односа, односно ко
је активно легитимисана странка у предметном спору.
Поводом вашег питања: "колико је извесно да би Т. успео у спору
с обзиром на судску праксу?", имајући у виду информације које сте нам
пружили, не можемо било шта о исходу евентуалне парнице по тужби
привредних друштава "Т.." д.о.о. Србија и "E..." из Италије да тврдимо са
потпуном извесношћу.
С обзиром да министар није потписао уговор, није спорно да уговор није закључен, те да не може производити правно дејство.
Међутим, иако уговор није закључен, понуђачи би, с обзиром на
околности случаја, вероватно могли остварити право на накнаду штете,
јер би суд могао закључити да су од стране Министарства, као наручиоца,
доведени у заблуду о постојању уговора, односно о извесном закључива12
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
њу уговора. Наиме, крајње је необична ситуација у којој наручилац не жели да потпише уговор о јавној набавци након што је већ спровео поступак
јавне набавке, донео одлуку о избору најповољније понуде, те понуђачу
доставио уговор на потпис, те би суд вероватно закључио да понуђачи,
када су се упустили у спровођење активности које су биле предмет јавне
набавке, нису имали разлога да сумњају да Министарство није или да неће закључити уговор.
Чињеница коју наводите у вашем захтеву, да је о непотписивању
уговора од стране Министарства здравља "Т.." обавештен преко руководиоца Пројектне јединице, могла би бити од значаја за одлучивање о праву понуђача на накнаду штете, али како нам није познато када, на који начин и са каквом садржином је то обавештење саопштено понуђачима, за
сада не можемо прецизније оценити значај ове чињенице.
Од значаја је и чињеница да је министар 9. августа 2011. године
упутио допис свим здравственим установама којим су обавештене да ће се
у периоду од септембра до децембра 2011. године у оквиру активности
пројекта Министарства здравља "Развој здравства Србије – додатно финансирање" спроводити попис медицинске опреме у свим здравственим
установама из Плана мреже здравствених установа Србије, да ће попис
опреме, организацију и спровођење теоретских и практичних тренинга за
менаџмент и техничко особље спроводити међународна фирма ангажована од стране Министарства здравља, те да ће се у том циљу 5. септембра
2011. године одржати конференција за директоре здравствених установа
на којој ће бити пружене све потребне информације о активности и обавезама установа приликом пописа медицинске опреме. Овај допис се не може сматрати писмом о намерама, јер исти није био упућен понуђачима,
али ако су понуђачи били упознати са постојањем и садржином поменутог дописа, ако је 5. септембра 2011. године заиста и одржана конференција за директоре здравствених установа, те ако су предлагачи организовали и финансирали одржавање те конференције, тада је извесно да би
сваки суд закључио да предлагачи имају право на накнаду трошкова за
предузете активности.
Што се тиче висине захтева за исплату накнаде, односно врсте и
обима активности предузетих од стране понуђача, слажемо се да је потребно инсистирати на томе да предлагачи доставе одговарајуће доказе о спроведеним активностима, ако Министарство не располаже одговарајућим по13
Број 2/2012
дацима. Међутим, ако је Министарство било упознато са предузимањем
тих активности (на пример тако што је учествовало у конференцији у хотелу "Континентал", односно ако је учествовало или је макар било упознато
са одржавањем радионица итд.), тада би Министарство морало бити у стању да изврши процену висине тих трошкова, имајући у виду искуства из
сличних пројеката. На ово указујемо стога што из вашег захтева произилази
да Управни одбор Пројекта није прихватио понуду понуђача за накнаду
трошкова само из разлога што нису достављени релевантни докази о спроведеним активностима. Дакле, произилази да Управни одбор Пројекта није
оспорио основ потраживања, већ само висину. Ово правобранилаштво, због
непотпуног приступа свим релевантним информацијама, не може са пуном
сигурношћу да се изјасни о основаности (или неоснованости) захтева, али
ако Управни одбор Пројекта и Министарство прихватају да су у обавези да
понуђачима накнаде трошкове, тада би свакако било непотребно изложити
се парници само због утврђивања висине тих трошкова, а да Министарство
претходно само не изврши процену тих трошкова и понуђачима евентуално
изнесе противпонуду за мирно решавање спора.
Паралелно са разрешењем спора са понуђачима, потребно је да
Министарство предузме све потребне мере ради утврђивања чињеница и
околности под којима је дошло до предметног спора, односно да утврди
да ли је спор настао као последица неправилности приликом дефинисања
услова предметне јавне набавке, или приликом спровођења поступка јавне набавке и одлучивања о пристиглим понудама, или пак након тога, те
да о утврђеним чињеницама обавести све надлежне државне органе, како
би благовремено биле предузете све мере потребне за заштиту имовинскоправних и других интереса Републике Србије.
Обавештавамо вас и да Закон о евиденцијама из области здравствене заштите, на који сте се позвали као разлог одбијања потписивања
уговора, није на снази, сходно члану 96. став 2, а у вези члана 20. раније
важећег Закона о здравственој заштити ("Службени гласник РС", бр. 17/92
...). Евидентирање опреме здравствених установа није предмет законског
регулисања, али је уређено Правилником о медицинској документацији,
евиденцијама и извештајима о кадровима, опреми, просторијама и лековима у здравственим установама ("Службени гласник РС", бр. 29/00).
14
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-581/12
16. мај 2012. године
МИНИСТАРСТВУ СПОЉНИХ ПОСЛОВА
Поводом вашег захтева за давање правног мишљења, с ознаком
"врло хитно", од 15. маја 2012. године, размотрили смо Предлог закључка
Владе Републике Србије о отуђењу непосредном погодбом непокретне
имовине Републике Србије у Абуџи, Савезна Република Нигерија, у Кампали, Република Уганда и у Лими, Република Перу, ради изградње објеката за потребе дипломатско-конзуларног представништва у Абуџи, Савезна
Република Нигерија, и о признању дуга Републике Србије на име дела купопродајне цене стана у Херцег Новом, између Републике Србије и Холдинг Енергопројект а.д. Београд, те ово Правобранилаштво, на основу
члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник Републике Србије" број 43/91) и члана 46. став 2. Пословника Владе ("Службени гласник Републике Србије" број 61/06 - пречишћен текст), даје следеће
мишљење:
Републичко јавно правобранилаштво предлаже да Министарство
спољних послова, за чије потребе се врши пренос и стицање права на непокретностима у иностранству, у достављеном уговору, ради заштите
имовинских права и интереса Републике Србије, изврши следеће измене и
допуне:
-
Достављени нацрт уговора о купопродаји непокретности који се
закључује између Републике Србије и "Енергопројект Холдинг" а.
д. и "Енергопројект Високоградња" а.д. из Београда, оба на адреси
Булевар Михајла Пупина број 12 (у даљем тексту "Енергопројект") треба, изменити на начин да се изостави назив "уговор о купопродаји непокретности ради изградње".
Наведени назив је неодговарајући, с обзиром да предмет уговора
чини располагање различитим стварним правима између уговорних страна (пренос и стицање права коришћења, пренос и стицање права дугороч15
Број 2/2012
ног закупа и пренос и стицање права својине, као и прибављање права
својине изградњом објеката).
Сматрамо да је целисходније закључење једног основног уговора
из којег би произашли појединачни уговори, који за предмет имају промет
наведених права на непокретностима у иностранству.
Овакав став износимо додатно и с разлога што достављени уговор
поред одредби о стицању и отуђењу непокретности садржи и одредбе уговора о грађењу који због своје природе и спровођења у пракси најчешће
ствара спорне односе између наручиоца и извођача радова.
-
Предлажемо да се измени члан 2. на начин да се јасно одреди лице
које ће обавити послове инвеститора, који обухватају послове – од
израде техничке документације до прибављања одобрења за употребу објекта.
У тачкама наведеног члана контрадикторно се уговарају обавезе
везане за израду техничке документације и прибављање одобрења за градњу и употребу објекта. Тачком 2.1. члана 2. уговора одређује се да ће пројектовање и прибављање употребне дозволе у име Републике Србије извршити "Енергопројект", а већ у следећој тачки се Република Србија обавезује да пријави почетак изградње објекта. Поред тога, у тачки 2.5. Република Србија се овлашћује да прибави одобрење за изградњу по измењеном главном пројекту и документацији.
Наведено упућује на потребу да се јасно одреди носилац инвеститорских права (Република Србија, или "Енергопројект" у име и за рачун
Републике Србије).
-
Предлажемо измену тачке 2.7. истог члана којом се уговара измирење уговорене цене изградње зграде амбасаде и резиденције Амбасадора у Абуџи, Савезна Република Нигерија, на начин да се иза
речи "уговора", речи "а пре почетка извођења радова на изградњи", замене речима "и прибављеног одобрења за изградњу".
-
Предлажемо да се пре потписивања достављеног уговора испитају
одредбе међународних, мултилатералних и билатералних конвенција, којима се уређују питања располагања и стицања права коришћења и права дугорочног закупа земљишта у Републици Нигерији, Републици Уганди и Републици Перу.
16
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Наведени предлог је произашао из потребе за испуњењем одредби
уговора, које се односе на пренос права коришћења и права дугорочног
закупа на земљишту у страним државама, с Републике Србије на "Енергопројект", од чега директно зависи и изградња наведених објеката дипломатског представништва у Републици Нигерији.
У економску оправданост, процене вредности изградње објеката у
Абуџи и вредности непокретности које се отуђују, ово Правобранилаштво
се није упуштало.
17
Број 2/2012
18
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ОГЛЕДИ
ДИСКУСИЈЕ
ПРИКАЗИ
19
Број 2/2012
20
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Оља Јовичић,
Републички јавни правобранилац
ПРАВОБРАНИЛАШТВО
1. УВОД
Правобранилаштво, као посебна институција која обавља правобранилачку функцију, има дугу традицију. Потреба за оснивањем правобранилаштва појавила се са настанком свести да државна благајна и владарева благајна нису исто, да држава има своју посебну грађанскоправну
личност, те да је за старање о заштити имовинских интереса државе потребно ангажовање посебног државног службеника.
Према историјским изворима, до одвајања државне и владареве
имовине дошло је први пут током трансформације римске републике у
римско царство, током I века н.е, а већ у време владавине римског императора Хадријана налазимо траг о посебном магистрату који је обављао
послове заступања имовинских интереса државе, под називом advocatus
fisci, као државни чиновник коме је то било једино занимање. Аdvocatus fisci у римском праву представља претечу данашњег правобранилаштва, са
многим истим или сличним карактеристикама, а од тада, до данас, изузев
у Средњем веку, постоји правобранилаштво као посебан државни орган
који врши правобранилачку функцију, односно делује као правни заступник државе у поступку пред судом или другим органом у остваривању
њених имовинских права и интереса и као правни саветник другим државним органима и организацијама.
Институција правобранилаштва има дугу традицију и на подручју
Србије. Још 1842. године, у тадашњој Кнежевини Србији, установљен је
Правителствени фишкал, као посебан државни орган са надлежношћу за
обављање правобранилачке функције. Овај посебан државни орган је укинут након само годину дана рада, када је обављање правобранилачке
функције враћено у окриље Попечитељства (министарства) финансија.
Међутим, и у оквиру тог министарства правобранилачку функцију су увек
вршили нарочити службеници, о чему траг налазимо већ у Настављенију
21
Број 2/2012
за бранитеља права правитељствених из 1848. године. У овом облику је
правобранилаштво у Србији постојало све до 1934. године и доношења
Закона о Државном правобраниоштву, којим је, први пут законом, детаљно уређен положај и организација правобранилаштва, као посебног државног органа у саставу Министарства финансија.1
Без обзира на дугу традицију, морамо приметити да правна наука,
било страна, било домаћа, није посветила довољно пажње правобранилачкој функцији и правобранилаштву, што је у нескладу и са значајем ове институције. Са жаљењем морамо констатовати да у библиографској грађи
на српском језику налазимо далеко већи број објављених књига и чланака
о, данас превазиђеном и заборављеном, друштвеном правобраниоцу самоуправљања него о правобранилаштву. Управо из тог разлога, овај рад има
за циљ, не само да представи Републичко јавно правобранилаштво, као
носиоца правобранилачке функције Републике Србије, већ и започињање
озбиљније и шире расправе о историји, улози и будућности правобранилаштва и правобранилачке функције.
2. ПОЈАМ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Правобранилаштво је правосудни државни орган чија је надлежност одређена у остваривању једног сегмента извршне државне функције, тзв. правобранилачке функције, која се састоји у остваривању и заштити имовинских права и интереса државе кроз правно заступање и саветовање државе, односно државних органа и организација.
2.1. Терминолошке недоумице
У српском језику, термин правобранилаштво изведен је од термина правобранилац, као назив за орган којим руководи правобранилац
(правобраниочева канцеларија), а сам термин правобранилац настао је
скраћивањем и преобликовањем првобитног назива носиоца правобрани1
Више о историји правобранилачке функције у Србији пре Другог светског рата
погледати у Образложењу предлога Закона о Државном правобраниоштву – Закон о Државном правобраниоштву од 15. јула, 1934. год, Збирка закона, протумачених судском и административном праксом, Св. 225, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А.Д, Београд 1934.
22
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
лачке функције – бранитеља права правитељствених, институције формиране у Кнежевини Србији давне 1848. године. Термин правобранилац
(или правобранитељ) је вероватно дуже време био у колоквијалној употреби паралелно са званичним називом бранитеља права правитељствених, и не можемо са сигурношћу тврдити када је ушао и у званичну употребу, али је извесно да је већ почетком ХХ века у потпуности заменио
стари назив, па се у Уредби о организацији Министарства финансија из
1919. године користие термини правобранилаштво2 и правобранилац.
Преуређење државне организације Србије и Југославије након
Другог свестског рата, захватила је и организацију правобранилачке
функције. Поред бројних и значајних промена, међу којима је најзначајнија та што је правобранилаштво по први пут уређено као самосталан државни орган, који не стоји у саставу министарства финансија или било
ког другог органа државне управе, правобранилаштво је ипак задржало
свој стари назив, уз додатак речи јавно у називу. Ова терминолошка промена била је последица околности да је раније правобранилаштво носило
назив Државно правобранилаштво, с обзиром да је постојало само правобранилаштво као државни орган, за разлику од новог уређења, где је сваки ниво власти имао своје правобранилаштво. Да би се направио терминолошки отклон према ранијем државном уређењу, а како је свако новоустановљено правобранилаштво орган одређеног нивоа јавне власти, односно
свима им је заједничко да су органи јавне власти, вероватно се сматрало
да би било адекватно правобранилаштва назвати јавним правобранилаштвима. Такође, вероватно се имала у виду и сличност правобранилачке и
јавнотужилачке функције, па је реч јавно у назив правобранилаштва унета
и по угледу на јавно тужилаштво.
Данас, након што наш правни систем познаје институцију правобранилаштва дуже од једног века, можемо рећи да је за одређење назива
органа који обавља правобранилачку функцију довољна и сама реч правобранилаштво, без додатка јавно. Наиме, неспорно је да правобранилаштво
постоји само у јавном сектору, односно да се ова реч не користи нигде ван
назива постојећих државних органа, односно органа јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе. Такође, у раду правобранилаштва
заступање јавног интереса није оно што на особит начин одређује његову
2
Тачније, коришћена је реч правобраниоштво.
23
Број 2/2012
надлежност и улогу.3 Дакле, сасвим је адекватно правобранилаштво означити само том једном речју, уз додатно означење о органу ког субјекта
јавне власти се ради.
Треба рећи да термин којим је означен појам правобранилаштва у
српском језику можда и није најсрећније одабран, па иако је у употреби
дуже од једног века, те иако је у међувремену преузет и у неким другим
језицима (словеначком и македонском), и даље у лаичкој јавности изазива
забуну у вези са значењем појма правобранилаштва.4
Ништа мање проблема задаје и превођење речи правобранилаштво
или правобранилац са српског језика на стране језике и обратно. Када је у
питању превођење са српског језика тада се проблем састоји, у првом реду, у невероватној разноврсности уређења и организације правобранилачке функције, односно институције којој је поверено вршење правобранилачке функције у различитим законодавствима, као и у веома разноврсној
терминолошкој основи за именовање ове институције у различитим језицима, што отежава одабир адекватне речи у страном језику.5 Исто тако,
када се ради о превођењу са страних језика на српски језик, често се дешава да се термин правобранилаштво употреби у преводу назива институције која заправо не врши правобранилачку функцију, а ови пропусти се
3
4
5
Подразумева се да држава, као и сви њени органи, имају за циљ да заштите јавни интерес, али је сувишно ову одлику државе и њених органа истицати у њиховом називу, осим ако, као у случају јавног тужилаштва, заступање јавног интереса није изражено у већој мери, тако да у потпуности одређује надлежност и
улогу тог државног органа.
Често се дешава да се грађани – правни лаици обраћају Републичком јавном правобранилаштву Републике Србије за захтевом за заштиту њихових права, будући
у заблуди да се ради о браниоцу права грађана (заштитнику грађана). Ово се нарочито често дешавало пре оснивања институција Народне канцеларије Председника Републике (2004. године) и Заштитника грађана (2005. године).
Упркос великој разноврсности, можемо рећи да се институција која обавља
правобранилачку функцију у различитим државама и језицима најчешће означава као државни и(или) генерални адвокат (енг. Attorney General, итал. Avvocato Generale dello Stato, шпан. Abogado General del Estado), али неке од тих
институција поред правобранилачке обављају и јавнотужилачку функцију, што
редовно доводи до недоумица при превођењу.
24
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
не дешавају само у текстовима правних лаика (најчешће у новинским
чланцима), већ се каткада поткраду и истакнутим правним стручњацима.6
Но, све ово не значи да термин правобранилаштво треба одбацити у
српском језику, нарочито имајући у виду да употреба овог термина представља један од ретких елемената континуитета традиције правних и државних институција у Србији. Проблем би пре требало решавати друштвеним просвећивањем, али и снажнијом промоцијом правобранилаштва и
правобранилачке функције у јавности, како стручној, тако и лаичкој.
2.2. Елеметни појма правобранилаштва
2.2.1. Државни орган, односно орган јавне власти
Напред смо у дефиницији појма правобранилаштва навели да је правобранилаштво државни орган. Међутим, морамо се одмах оградити и рећи
да правобранилаштво као свој орган могу имати и нижи облици јавне власти
од државе (територијална аутономија и локална самоуправа), као што је то
случају у Републици Србији. Међутим, у неким правним системима правобранилаштво је организовано као државни орган који може бити заступник
не само државе већ и нижих нивоа јавне власти (нпр. у Републици Српској и
Републици Хрватској). Но, без обзира да ли у једној држави правобранилаштво постоји само на нивоу државне власти, или постоји више правобранилаштава, за сваку појединачну јединицу на свим нивоима јавне власти, неспорно је да правобранилаштво можемо везати само за јавни сектор, односно
правобранилаштва постоје само као органи субјеката јавне власти.
2.2.2. Носилац извршне (управне) државне функције
и правосудни орган
У добро познатој и најшире прихваћеној тродеоби државних функција на законодавну, извршну (управну) и судску, неспорно је сврставање пра6
Тако, у универзитетском уџбенику професора Ратка Марковића, Уставно право
и политичке институције, "Службени гласник", Београд 1998, 631, назив институције заштитника грађана (омбудсмана) у Републици Аустрији преведен је
као "Народни правобранилац", што, са једне стране, не може бити буквалан
превод речи Volksanwalt (народни адвокат), а са друге стране, није ни у складу
са устаљеним значењем термина правобранилац у српском језику.
25
Број 2/2012
вобранилаштва у ред носилаца извршне државне функције. Међутим, да не
би било забуне, одмах морамо нагласити да овим правобранилаштво није искључено и из реда правосудних државних органа. На ово указујемо због постојеће дилеме да ли је правобранилаштво орган управе или правосудни орган, која дилема је последица мешања различитих појмова.
Наиме, подела државне власти на законодавну, извршну (управну) и
судску, која је извршена према различитим циљевима на које су те власти
усмерене (законодавна на доношење општих и апстрактних правила, извршна на предузимање радњи и доношење аката кроз које се општа и апстрактна правила примењују на конкретне појединачне случајеве, те судска на пресуђење спорова), различита је од поделе државних органа према врсти њихове делатности. Док је подела државних функција према њиховом циљу стара
и општеприхваћена, заснована на јасном теоријском темељу и потврђена
кроз уставе највећег броја држава, разне класификације државних органа
према врсти делатности коју обављају, или према другим критеријумима, немају ни у теоријском ни у практичном смислу исти значај нити су једнако
прихваћене. Дакле, мора се направити јасна разлика између, са једне стране,
судске власти као једне државне функције, и, са друге стране, правосудних
органа као врсте државних органа које мођусобно повезује рад у правосуђу,
без обзира да ли су они у правосуђу носиоци судске функције (суд), или учесници у поступку у име државе као странке – носиоци извршне функције
(правобранилаштво и јавно тужилаштво).
Из наведеног следи да правобранилаштво јесте носилац једног дела
извршне (управне) државне функције, али је истовремено и правосудни орган а на орган државне управе7, јер правобранилаштво постоји да би пред судом у име државе предузимало радње заступања државе и њених органа као
странке у поступку, а не ради решавања о правима и обавезама других лица.
7
На чињеницу да Републичко јавно правобранилаштво Републике Србије није
орган управе посредно указује и одредба члана 138. Устава Републике Србије,
којом је одређена надлежност Заштитника грађана, из чије формулације: "Заштитник грађана је независан државни орган који штити права грађана и контролише рад органа државне управе, органа надлежног за правну заштиту имовинских права и интереса Републике Србије, као и других органа и организација, предузећа и установа којима су поверена јавна овлашћења” јасно произилази
да Правобранилаштво (орган надлежан за правну заштиту имовинских права и
интереса) не спада у круг органа државне управе.
26
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
2.2.3. Правобранилачка функција
Улога правобранилаштва као државног органа састоји се у вршењу правобранилачке функције.
Треба још једном поменути да је организација вршења правобранилачке функције у свету веома разнолика, те да у понеким државама није могуће пронаћи посебан орган чија би надлежност била искључиво вршење правобранилачке функције. У неким државама један исти орган врши, поред правобранилачке, и јавнотужилачку функцију и функцију државног органа управе надлежног за организацију правосуђа, или чак и неке друге функције (нпр. државе англосакснског правног подручја, Република Хрватска и др.). Такође, у неким земљама правобранилачку функцију врше органи или службе у оквиру неког органа државне управе, попут министарства финансија (нпр. Црна Гора). Међутим, из чињенице да
нека држава нема правобранилаштво, као посебан орган не треба изводити закључак да та држава не познаје и правобранилачку функцију. Напротив, правобранилачка функција по природи ствари мора да постоји у свакој држави, па увек постоји и правобранилаштво у материјалном смислу,
чак и када не постоји у формалном смислу, као посебан државни орган.
Наравно, треба рећи и да наша и светска искуства показују да се
најбољи резултати у вршењу правобранилачке функције постижу уз квалитетну организацију и уређење органа коме је поверено вршење те функције, а најквалитетнија организација подразумева задовољење одређених
стандарда и начела која се најбоље остварују ако је правобранилаштво организовано у довољној мери као самостална институција, са адекватним
одређењем надлежности, којим су обухваћени сви послови који спадају у
домен вршења правобранилачке функције.
Правобранилачка функција се састоји у остваривању и заштити
имовинских права и интереса државе, кроз њено правно заступање и кроз
пружање правних савета државним органима и организацијама. Дакле,
две основне активности правобранилаштва су правно заступање државе и
давање правних савета државним органима и организацијама, а у циљу
остваривања и заштите њених имовинских права и интереса. Наравно,
правобранилаштву могу бити поверени и разни други задаци, али се они
могу сматрати делом вршења правобранилачке функције само ако за свој
циљ имају правну заштиту имовинских права и интереса државе.
27
Број 2/2012
2.2.3.1. Имовинска права и интереси државе
На овом месту, потребно је разјаснити појам имовинских права и
интереса државе, којим је, као својим циљем, дефинисан појам правобранилачке функције.
Појам имовинског права, није једнозначно одређен у нашој правној теорији, али за потребе овог рада није нужно упустити се у објашњавање различитих схватања садржаја и обима овог појма, која су условљена историјским и идеолошким, пре него правним разлозима. Довољно је
рећи да имовинска права у предметном контексту схватамо као сва права
чији титулар може бити један приватноправни субјекат. На овакво, нешто
шире схватање, у конкретном случају упућује употреба синтагме "имовинска права и интереси".
Када се ради о имовинским правима и интересима државе, као
правног лица, можемо их одредити као сва права која држава има као
приватноправни субјекат. Наиме, иако свака држава превасходно постоји
да би остваривала своју јавну – друштвену функцију, нужна последица
њеног постојања је и њено постојање као правног лица, које, као и свако
друго правно лице, има свој посебни правни субјективитет, са својом приватноправном личношћу, имовином, правима и обавезама. Дакле, под
појмом имовинских права и интереса државе обухваћени су сви приватноправни односи у којима држава може учествовати.
2.2.3.2. Заступничка функција
С обзиром да је правно лице вештачка творевина, оно, за разлику
од физичког лица, не може само стварати нити испољавати своју вољу,
већ то за њега чине његови органи. Обично се говори о органима правног
лица као о његовим заступницима, али се мора увек направити разлика
између заступања правног лица и уговорог заступања, јер се ова два института битно разликују у погледу њиховог правног дејства. Штавише,
постоји став да однос правног лица и његових органа не би ни требало називати заступништвом, јер заступништво подразумева однос између два
субјекта (заступника и заступаног), што код односа између правног лица и
његових органа није случај, будући да су органи саставни део правног ли-
28
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ца а не од њега независни субјекти.8 Ипак, сматрамо да није потребно ићи
овако далеко, већ је довољно направити разлику између уговорног заступања између два или више правних субјеката и заступања правног лица.
Заступање правног лица разликује се не само од уговорног заступања, већ и од вануговорног заступања (законског и судског), које се односи на заступање пословног неспособних лица од стране родитеља или
старатеља, заступање у ad hoc случајевима (нпр. привремени заступник у
парничном поступку) и заступање у правном односу насталом незваним
вршењем туђих послова. И овде се разлика састоји у томе што код вануговорног заступања такође постоји правни однос између заступника и заступаног, док код заступања правног лица тај однос не постоји. Треба скренути пажњу и на чињеницу да се и заступање правног лица често назива
законским заступањем, па се и правобранилаштво често означава као законски заступник државе. Не можемо рећи да је овакво означавање органа
који заступа правно лице погрешан, нарочито у случају правобранилаштва, имајући у виду да је његов положај заступника заиста одређен законом, али увек треба имати у виду да се ради о специфичном облику заступања, у коме не постоји правни однос између заступника и заступаног, те
узети у обзир и све друге последице које из овога произилазе.
Државу, као и свако правно лице, заступају њени органи – државни органи. Међутим, за разлику од других правних лица, држава има много сложенију и бројнију структуру органа. У напред поменутом смислу,
сви државни органи заступају државу, односно креирају и спроводе њену
вољу, али надлежности државних органа у заступању државе јасно су подељене и дефинисане, у складу са уставом и законом. Тако, одређени државни орган може предузимати заступање државе као правног лица само
у мери одређеној законом.
Правобранилачка функција представља овлашћење за заступање државе у одређеном сегменту њених активности, у остваривању и заштити њених имовинских права и интереса. У том смислу, правобранилаштво иступа
као заступник државе, државних органа и других државних организација одређених законом у поступцима пред судовима, органима управе и другим
надлежним органима, када држава, односно њени органи и организације у
8
О природи односа између правног лица и његових органа види: О. Станковић и
В. Водинелић, Увод у грађанско право, Номос, Београд 2007, 207-208.
29
Број 2/2012
тим поступцима имају својство странке о чијим имовинским правима и интересима се у поступку одлучује. Ово значи да у тим поступцима, државу као
странку може заступати само правобранилаштво. Иако у хијерархији државних органа правобранилаштво по правилу не стоји на највишем месту, односно увек се налази у више или мање подређеном положају према највишим
носиоцима извршне и(или) законодавне власти, чак ни представници тих највиших државних органа у конкретном поступку не би могли предузимати
радње заступања државе, већ то заступање може предузети само правобранилаштво, као законом одређени заступник државе.
2.2.3.3. Саветодавна функција
Посматрајући уређење правобранилачке функције у различитим
државама, уочавамо да је саветодавна функција друга основна функција
сваког правобранилаштва.
За правну државу опредељену да оствари пуну владавину права
веома је важно да њене активности буду што чвршће правно утемељене и
заоденуте у одговарајуће правне форме. Управо због тога је важна улога
правобранилаштва да давањем адекватних и благовремених правних савета другим државним органима и организацијама допринесе, не само најбољој заштити имовинских права и интереса државе, већ и учвршћивању
владавине права, односно правне државе.
У неким државама, а нарочито у државама англосаксонског права,
саветодавна функција правобранилаштва нарочито је снажно изражена, и не
ограничава се на давање правних мишљења о имовинскоправним питањима,
већ о сваком правном питању које се пред државним органима може појавити као спорно. У тим државама главни државни правобранилац је често чак и
члан највишег колегијалног органа извршне власти, те на највишем нивоу
креирања државне политике може утицати на остваривање начела владавине
права и најбољу заштиту имовинских права и интереса државе.9
9
У САД главни државни правобранилац (Attorney General) члан је Кабинета, највишег колегијалног органа извршне власти у САД, а уједно је и старешина федералног "Министарства” правде (Department of Justice). Положај правобраниоца слично је уређен и у Аустралији и Канади.
30
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
3. ПРАВОБРАНИЛАЧКА ФУНКЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
Видели смо већ у претходним редовима да је правобранилаштво у
Србији институција са дугом традицијом. Такође смо видели да је ова институција имала стабилан развојни пут, од службе у оквиру Министарства
финансија, преко законом уређеног посебног органа у саставу истог министарства, до самосталног државног органа и органа на нижим нивоима
јавне власти.
Данас је правобранилачка функција у Републици Србији уређена
Законом о јавном правобранилаштву из 1991. године ("Службени гласник
РС", број 43/91), који се односи на правобранилаштва на свим нивоима
власти (Републике Србије, аутономне покрајине, града и општине). Можемо рећи да је Закон из 1991. године био први закон којим је положај и организација правобранилаштва у Републици Србији враћена корак уназад,
с обзиром да је у том закону, у поређењу са ранијим Законом о јавном
правобранилаштву из 1977. године ("Службени гласник СРС", бр. 6/77,
18/81, 7/82 и 46/84), изостављен низ одредаба неопходних за адекватно
уређење правобранилачке функције, а важећи Закон о јавном правобранилаштву садржи мање норми чак и од Закона о Државном правобранилаштву из 1934. године, као првог закона којим је уређена правобранилачка
функција у нашој земљи.
Важећи Закон о јавном правобранилаштву у чл. 1. прописује да
послове правне заштите имовинских права и интереса Републике Србије,
аутономне покрајине, града и општине обавља јавно правобранилаштво,
ако законом или одлуком аутономне покрајине, града или општине није
другачије одређено, те да је јавно правобранилаштво законски заступник
Републике, аутономне покрајине, града и општине. Све остале одредбе Закона, осим још неколико прелазних и завршних одредаба, односе се само
на Републичко јавно правобранилаштво, његове надлежности и организацију. Надлежности и организација органа који врши правобранилачку
функцију у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоупра уређује се одговарајућим актима аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе.10
10
Тако, Покрајинско јавно правобранилаштво Војводине уређено је Покрајинском скупштинском одлуком о обављању послова правне заштите имовинских права и интереса Аутономне покрајине Војводине ("Службени лист
31
Број 2/2012
3.1. Републичко јавно правобранилаштво
3.1.1. Надлежност Републичког јавног правобранилаштва
Закон одређује да послове правне заштите имовинских права и
интереса Републике Србије обавља Републичко јавно правобранилаштво
са седиштем у Београду (чл. 2). Републичко јавно правобранилаштво обавља своју функцију на основу закона и других прописа донетих у складу
са Уставом и законом (чл. 6).
Надлежности Републичког јавног правобранилаштва утврђене су
чл. 7-10, 12. и 13. Закона о јавном правобранилаштву, сходно којима то
правобранилаштво:
1. предузима правне радње и користи правна средства пред судовима
и другим надлежним органима ради остваривања имовинских права и интереса Републике Србије, њених органа и организација и
других правних лица чије се финансирање обезбеђује у буџету Републике или из других средстава Републике; у тим поступцима заступа Републику Србију и њене органе и организације у положају
законског заступника;
2. може заступати и друга правна лица у погледу њихових имовинских права и интереса кад интереси тих правних лица нису у супротности са функцијом коју врши;
3. може пред Уставним судом Републике Србије покренути поступак за
оцену уставности закона, других прописа и општих аката кад оцени
да су му овим прописима непосредно повређена права и интереси;
4. пре покретања парнице или другог поступка предузима потребне мере ради споразумног решавања спорног односа у случајевима у којима то природа спора допушта; правно или физичко лице које има намеру да покрене поступак против Републике Србије или правног лица чија имовинска права и интересе заступа Републичко јавно правобранилаштво може се са предлогом за споразумно решење спорног
односа обратити Републичком јавном правобранилаштву које је ду-
АПВ", бр: 10/04, 16/05 и 18/09), Градско јавно правобранилаштво Града Београда уређено је Одлуком о Градском јавном правобранилаштву ("Службени
лист Града Београда", бр: 5/92, 16/94 и 3/00) итд.
32
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
жно да подносиоца у року од 30 дана од дана пријема захтева обавести о предузетим мерама и њиховом резултату;
5. у року од 30 дана од дана пријема захтева правним лицима чија
имовинска права и интересе заступа даје правно мишљење у вези
са закључивањем имовинскоправних уговора и о другим имовинскоправним питањима.
Одређени број надлежности Републичког јавног правобранилаштва утврђен је и низом посебних закона. Један део тих надлежности
представља само посебно наглашену улогу Републичког јавног правобранилаштва као заступника Републике Србије или правног саветника државних органа у неким специфичним правним поступцима, односно специфичним правним ситуацијама. Међутим, други део тих посебних надлежности односи се на ситуације у којима Републичко јавно правобранилаштво не поступа као заступник Републике Србије, већ као странка у поступку. Такође, неке од ових надлежности, строго гледајући, не спадају у
вршење правобранилачке функције, али су поверене правобранилаштву
због оцене законодавца да би управо правобранилаштво, због својих
стручних капацитета, било најефикаснији вршилац одређених послова.
Неке од ових посебних надлежности Правобранилаштва прописане су:
1. чл. 17. Закона о промету непокретности ("Службени гласник РС”,
бр. 42/98 и 111/09) – подношење тужбе за поништај уговора на
основу кога правно лице отуђује непокретност из државне или
друштвене својине, односно прибавља непокретност у државну
или друштвену својину, уколико је уговорена цена у несразмери
са прометном вредношћу непокретности у време закључења уговора, на штету државне, односно друштвене својине,
2. чл. 106. ст. 2. Закона о јавним набавкама ("Службени гласник РС”,
број 116/08) – подношење захтева за заштиту права у случају повреде јавног интереса у поступку јавне набавке,
3. чл. 38. Закона о јавној својини ("Службени гласник РС”, број
72/11) – подношење тужбе за поништење уговора о прибављању и
отуђењу непокретности у својини Републике Србије који је закључен супротно прописима, односно ако уговорена накнада одступа
од прописане накнаде или од накнаде која се могла остварити у
време закључења уговора,
33
Број 2/2012
4. чл. 84. ст. 2. и 3. Закона о јавној својини ("Службени гласник РС”,
број 72/11) – подношење тужбе за утврђење удела државне својине у
стварима која правно лице користи а изграђене су, односно прибављене учешћем средстава Републике, покрајине, општине или града,
5. чл. 39. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу ("Службени гласник РС”, број 72/11) – учествовање у својству странке у
свим поступцима за враћање одузете имовине и обештећење, без
обзира да ли је Република Србија у конкретном случају и обвезник
враћања имовине или обештећења,
6. чл. 11. ст. 4. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС”,
број 111/09) – подношење тужбе у управном спору ако су управним
актом повређена имовинска права и интереси Републике Србије,
7. чл. 27. ст. 3. Закона о привредним друштвима ("Службени гласник
РС”, бр. 36/11 и 99/11) – подношење тужбе за промену пословног
имена привредног друштва које вређа јавни морал,
8. чл. 193. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС”,
број 72/11) – споразумно решавање спора пре подношења тужбе у
парничном поступку, по предлогу који је обавезан да поднесе свако ко намерава да поднесе тужбу против Републике Србије, итд.
3.1.2. Организација и рад Републичког јавног правобранилаштва
Закон о јавном правобранилаштву одређује да функцију Републичког
јавног правобранилаштва врши Републички јавни правобранилац, којег
поставља Влада на четири године и који може бити поново постављен
(чл. 3. ст. 1).
Републички јавни правобранилац има заменике које поставља Влада и
који послове заменика врше као сталну дужност (чл. 3. ст. 2).
За Републичког јавног правобраниоца и његове заменике могу бити
постављена лица која су домаћи држављани, који испуњавају опште услове за заснивање радног односа у државним органима, који су завршили
правни факултет, положили правосудни испит и имају осам година радног
искуства на пословима правне струке (чл. 4). Републички јавни правобранилац одговара за свој рад и рад Републичког јавног правобранилаштва –
Влади, а заменици – Републичком јавном правобраниоцу и Влади (чл. 5).
34
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Чл. 11. и 17. Закона о јавном правобранилаштву одређено је да су
судови и други органи дужни да у стварима у којима је предвиђено заступање од стране Републичког јавног правобранилаштва достављају сва писмена непосредно њему, да достављање извршено противно наведеној одредби не производи правно дејство, те да су судови, органи и организације које заступа Републичко јавно правобранилаштво дужни да достављају
све судске и друге поднеске непосредно организационим јединицама Републичког јавног правобранилаштва образованим за њихово подручје.
У погледу организације и рада Републичког јавног правобранилаштва
закон прописује да ће се сходно примењивати одредбе Закона о министарствима, а да се на запослене примењују одредбе закона којима се уређују права,
обавезе и одговорности из радних односа у државним органима (чл. 14).
Трошкови заступања у судским и управним поступцима признају
се Републичком јавном правобранилаштву по прописима о наградама и
накнади трошкова за рад адвоката, а приходи остварени у заступању су
приход Републике (чл. 15).
Закон предвиђена могућност да Републичко јавно правобранилаштво јавном правобранилаштву општине повери вршење појединих послова и радњи у поступању пред месно надлежним судом (чл. 16).
Како би се Правобранилаштво ефикасније изборило са огромним
повећањем прилива нових предмета у раду пред свим судовима на територији Републике Србије, 2002. године је извршена деконцентрација надлежности Републичког јавног правобранилаштва, оснивањем одељења Републичког јавног правобранилаштва ван седишта Правобранилаштва у Београду, са овлашћењима за предузимање радњи из надлежности Републичког јавног правобранилаштва пред судовима, органима управе и другим
надлежним органима који имају седиште на подручју за које су одељења
образована. Тренутно постоји једанаест одељења Републичког јавног правобранилаштва, чија је месна надлежност утврђена за подручја одређених
управних округа, и то:
1. Одељење у Ваљеву - за територију Колубарског и Мачванског
управног округа;
2. Одељењу у Зајечару - за територију Борског и Зајечарског управног округа;
35
Број 2/2012
3. Одељењу у Зрењанину - за територију Средњебанатског, Јужнобанатског и Севернобанатског управног округа;
4. Одељењу у Краљеву - за територију Рашког, Расинског и Моравичког управног округа;
5. Одељењу у Крагујевцу - за територију Шумадијског и Поморавског управног округа;
6. Одељењу у Лесковцу - за територију Јабланичког, Пчињског, Косовско-поморавског, Косовско-митровачког, Пећког, Призренског
и Косовског управног округа;
7. Одељењу у Нишу - за територију Нишавског, Пиротског и Топличког управног округа;
8. Одељењу у Новом Саду - за територију Јужнобачког и Сремског
управног округа;
9. Одељењу у Пожаревцу - за територију Браничевског и Подунавског управног округа;
10. Одељењу у Суботици - за територију Севернобачког и Западнобачког управног округа;
11. Одељењу у Ужицу - за територију Златиборског управног округа.
3.2. Будућност правобранилачке функције у Републици Србији
Промене у државном уређењу и друштвеним односима које су наступиле у последње две деценије, након доношења важећег Закона о јавном
правобранилаштву, довеле су до низа значајних промена у правном поретку, организацији државне власти, финансирању јавних потреба, те нарочито у правном уређењу својинскоправних и других имовинскоправних односа, као и нових надлежности и енормног повећања броја предмета у раду
Републичког јавног правобранилаштва. Све наведено, као и потреба даљих
реформи правног система Републике Србије у поступку његовог унапређења и прилагођавања праву Европске уније захтева и прилагођавање и унапређење правобранилачке организације у Републици Србији.
У том контексту, у протеклих неколико година већ су остварени
одређени кораци у трансформацији Републичког јавног правобранилаштва, како кроз доношење посебних закона којима је, прописивањем нових дужности и овлашћења Правобранилаштва, обликована његова улога
у правном систему, тако и кроз унутрашње напоре у самом Правобрани36
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
лаштву да се под датим условима изврши што ефикаснија организација
његовог рада. Међутим, како важећи Закон о јавном правобранилаштву, с
обзиром на све настале и предстојеће промене, недовољно детаљно регулише низ питања значајних за вршење правобранилачке функције, под датим околностима остварен је максимум могућег, а за нешто више, односно за спровођење целовите и адекватне трансформације постојећег јавног правобранилаштва у савремено европско правобранилаштво, као носиоца правобранилачке функције који ће на најбољи начин одговорити
свим будућим изазовима, неопходно је усвајање новог и савременог законског оквира.
Како је ова потреба за реформом законског уређења правобранилачке функције одавно уочена у стручној јавности, министар правде је
2010. године образовао Комисију са задатком да постојећи законски
оквир преиспита и понуди одговарајућа решења за његово унапређење.
Комисија је израдила предлог нацрта Закона о правобранилаштву, те очекујемо да ће тај предлог, када се за то стекну потребни услови, ући у процедуру за усвајање, чиме ће се, верујемо, обезбедити одговарајући правни
оквир за наставак спровођења реформе правобранилаштва, као мањег, али
битног дела правосудног система у Републици Србији.
37
Број 2/2012
Новица Цветковић,
заменик републичког јавног правобраниоца, у пензији
РЕПУБЛИКА СРБИЈА КАО ОБВЕЗНИК
ВРАЋАЊА ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ
1. УВОД
Република Србија је стицала право својине на имовини која се сада налази код ње по разним основама изградњом, куповином, поклоном,
наслеђивањем, судским одлукама из поступка стечаја или ликвидације и
др, али и на имовини одузетој од ранијих власника путем принудних државних прописа о аграрној реформи, национализацији, секвестрацији и
другим прописима.
На основу ових закона одузете су велике површине грађевинског
и пољопривредног земљишта, шума и шумског земљишта, стамбене и пословне зграде, куће, станови, пословне просторије, гараже и други пратећи објекти и имовина.
Један део имовине узет је без икакве накнаде власницима док су
по неким законима одређени неки облици накнаде, али ни приближно тржишној цени.
Сада, након више деценија од почетка одузимања имовине од ранијих сопственика на овај начин, доноси се Закон о враћању одузете имовине и обештећењу1, којим се жели да се делимично исправи једна велика
историјска неправда према великом броју људи и породица.
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу се регулишу
услови, начин и поступак враћања или обештећења за одузету имовину на
територији Републике Србије после 09. марта 1945. године, на основу
прописа наведених у члану 2. овог закона, чија је тржишна вредност процењена од стране Пореске управе Републике Србије, а на основу пријава
1
("Службени гласник РС", бр. 72/11)
38
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
из Закона о пријављивању и евидентирању одузете имовине2, на износ од
110 до 200 милијарди евра.
Очекује се да ће у примени овог закона бити око 150.000 предмета
у раду код Агенције за реституцију, од тога најмање 100.000 предмета у
овој 2012. години.
Готово исти број предмета биће и у раду Републичког јавног правобранилаштва, јер се ово Правобранилаштво појављује у двострукој улози у овим предметима, као законски заступник Републикe Србијe, као обвезника враћања одузете имовине или обештећења, а када Република Србија није странка у поступку, РЈП се појављује као странка по закону и то
као посебан државни орган у заштити јавне и државне својине у односу на
подносиоца захтева и друге обвезнике враћања одузете имовине.
Како је основни принцип од кога полази Закон о враћању одузете
имовине и обештећењу да се подржављена имовина врати у натуралном облику (начело приоритета враћања у натуралном облику из члана 8. став 1.
Закона), акценат овог рада биће посвећен одредбама Закона које се односе на
Републику Србију као обвезника враћања подржављене имовине у натуралном облику у поступку који проводи Агенција за реституцију.
Под појмом "подржављена имовина" подразумева се имовина
одузета и пренета у државну, друштвену или задружну својину на основу
прописа побројаних у члану 2. Закона.
Одузета имовина враћа се бившем власнику у својину и државину, а
тек ако то није могуће, по Закону, бивши власник има право на обештећење.
Обвезник обештећења које се у том случају даје у виду државних
обвезница и у новцу је држава. Овај рад се неће бавити одредбама Закона
које се односе на обештећење.
2. ПРАВО НА ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ ИЛИ ОБЕШТЕЋЕЊЕ
2.1. Титулари права
Према Закону о враћању одузете имовине и обештећењу (у даљем
тексту: Закон) право на враћање имовине или обештећење има:
2
("Службени гласник РС", бр. 45/05)
39
Број 2/2012
1) домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а
у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона;
2) задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни следбеник;
3) бивши власник који је своју некадашњу имовину која је одузета
вратио у својину на основу теретног правног посла;
4) физичко лице које је закључило уговор о купопродаји са државним органом у периоду од 1945. до 1958. године, ако се у судском поступку утврди да је оштећено висином купопродајне цене има право искључиво на обештећење у складу са овим законом, умањено за висину исплаћене купопродајне цене;
5) физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти
или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета.
Када је у питању физичко лице - страни држављанин, питање активне легитимације, ради остварења права на враћање имовине утврђује
Агенција по службеној дужности, тј. уз постојање реципроцитета са страном државом, односно међународног уговора.
По члану 5. став 2. Закона право на враћање имовине или обештећење нема:
1) физичко лице - страни држављанин, односно његови законски
наследници, за коју је обавезу обештећења преузела страна држава по
основу међународног уговора;
2) физичко лице - страни држављанин, односно његови законски
наследници, који су и без постојања међународног уговора обештећени
или им је право на враћање имовине признато правом стране државе;
3) лице које је било припадник оружаних снага које су деловале на
територији Републике Србије, за време Другог светског рата, као ни његови наследници.
40
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
2.2. Конфискована и експроприсана имовина
Одредбе овог закона се примењује и на конфисковану имовину
после 9. марта 1945. године, под условом да је бивши власник рехабилитован до дана ступања на снагу овог закона или буде рехабилитован, по
основу захтева за рехабилитацију, који је поднет у складу са посебним законом. Подносилац захтева за враћање имовине дужан је да уз захтев
приложи и правноснажну судску одлуку о рехабилитацији, односно доказ да је поднео захтев за рехабилитацију.
Бивши власник има право на враћање имовине, односно обештећење у складу са овим законом, за имовину одузету на основу прописа о
експропријацији, а који су се примењивали до 15. фебруара 1968. године, ако бившем власнику на име накнаде за ту имовину није уступљена
друга непокретност у својину, односно станарско право или други облик најшире власти на ствари.
Када је у питању конфискована и експроприсана имовина из овог закона, такође ће се применити начело приоритета враћања у натуралном
облику увек када је то могуће, а тек у ситуацији ако је подржављена имовина
отуђена, бивши власник има право на обештећење у складу са Законом.
2.3. Нека законска начела
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу садржи низ начела
од којих су нека од посебног значаја за примену овог закона, као што су:
а) Виша сила
Ако је одузета ствар престала да постоји услед дејства више силе, бивши власник нема право на обештећење у складу са овим законом.
б) Начело приоритета враћања у натуралном облику
Чланом 8. Закона је предвиђено да се одузета имовина враћа бившем власнику у својину и државину, а ако то, према овом закону није
могуће, бивши власник има право на обештећење.
Уколико враћање државине на одузетој непокретности није одмах могуће, бившем власнику вратиће се својина на одузетој ствари, а са лицем које
41
Број 2/2012
је држалац у време ступања на снагу овог закона, успоставиће се закупни однос под тржишним условима, ако овим законом није друкчије одређено.
в) Начело заштите стицаоца
Натуралну реституцију није могуће увек остварити, иако је неспорно да је ствар подржављена конкретним актом државног органа, иако
је несумњиво ко би требало да буде обвезник враћања, као и да ствар фактички постоји.
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу полази од начела
заштите стицаоца.
Стицалац имовине који је након подржављења имовине, у складу
са законом, стекао право својине, остаје власник и држалац ствари и
његова стечена права не смеју бити повређена.
То значи да подносилац захтева не може да оствари право на враћање
имовине у натури, већ у том случају има право на обештећење, по Закону.
г) Сукоб основа за враћање имовине или обештећења
Подносилац захтева који има право да, по различитим основима,
захтева враћање одређене имовине, за исти предмет обештећења може
да то право оствари само по једном основу.
3. ОБВЕЗНИЦИ ВРАЋАЊА ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ
Закон је, чланом 9. навео круг правних лица која имају статус обвезника враћања подржављене одузете имовине у натуралном облику (у даљем
тексту: обвезник враћања), која се налази, по неком основу код њих. То су:
1.- Република Србија;
- аутономна покрајина;
- јединица локалне самоуправе;
- јавно предузеће;
- привредно друштво или друго правно лице чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе;
- привредно друштво са већинским друштвеним капиталом и
- задруга,
42
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
а која правна лица су на дан ступања на снагу овог закона (06. октобар 2011.
године), власник, држалац или носилац права коришћења, односно располагања на подржављеној имовини - у односу на право које му припада.
2. Обвезник враћања подржављене имовине у натуралном облику је и:
- привредно друштво и задруга у поступку стечаја или ликвидације, који су такође на дан ступања на снагу овог закона власник, држалац или носилац права коришћења, односно располагања на подржављеној имовини.
3. Закон такође предвиђа да је обвезник враћања и носилац права
коришћења на грађевинском земљишту из члана 23. став 4. овог закона.
4. ВРАЋАЊЕ ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ
4.1. Предмет враћања
Овим законом је предвиђено да се враћају одузете непокретности и покретне ствари које се налазе у јавној својини код неког од титулара јавне својине (Републике Србије, аутономне покрајине или јединице
локалне самоуправе), као и ствари у државној, друштвеној и задружној
својини (не и у приватној својини), које се налазе код било ког имаоца, из
члана 9. овог закона, осим ствари које су сада у својини задругара или у
друштвеној и задружној својини које је ималац стекао уз накнаду.
Предмет враћања су следеће подржављене непокретности: грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, стамбене и пословне зграде, станови и пословне просторије и други
објекти који постоје на дан ступања на снагу овог закона.
4.2. Враћање својине и државине
Обвезник враћања је дужан да у складу са овим законом, бившем
власнику врати право својине и државине на одузетој непокретности,
осим ако објекат није увећан у смислу члана 17. овог закона.
Ако се одузета непокретност не може вратити у целини, бившем
власнику вратиће се део одузете непокретности, уз обештећење за невраћени део у складу са овим законом.
43
Број 2/2012
4.3. Увећани подржављени објекат
У великом броју случајева биће ситуација да је дошло до промена,
а у неким случајевима и до битних промена, на објекту између стања које
је било приликом одузимања објекта и стања које је приликом одлучивања по захтеву за повраћај тог објекта. Уколико је смањена површина
објекта од одузете површине, закон је то регулисао на предњи начин, а
уколико је увећана површина овог објекта Закон је регулисао да се:
Објекат сматра увећаним, у смислу овог закона уколико је дограђен или надзидан у складу са законом, чиме му је увећана бруто површина. Не сматра се увећањем објекта извођење грађевинских радова
унутар постојећег габарита.
Значи, Закон предвиђа да се ради о радовима надоградње или надзиђивању који су изведени у складу са законом. Уколико се ради о бесправној доградњи или надзиђивању, а посебно за коју није ни поднет захтев за легализацију или није поднет благовремено, нису се стекли законски услови за признавање ових радова.
Ако је након подржављења увећан објекат, бившем власнику се
враћа својина на делу објекта у површини која му је одузета, а власник
увећаног дела објекта и бивши власник могу споразумно регулисати међусобне односе на предметном објекту, а уколико се такав споразум не
постигне, њихове међусобне односе уредиће суд.
У предметима где је на јединицу локалне самоуправе уписано право коришћења на објекту државне својине, споразумевање би могло да се
врши између ранијег власника и јединице локалне самоуправе, уз обавезу
да на тај споразум да сагласност Влада или други орган Републике Србије
на који би Влада пренела ово овлашћење.
5. НЕПОКРЕТНОСТИ У СВОЈИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
КОЈЕ СУ ПРЕДМЕТ ВРАЋАЊА
Код Републике Србије се налазе све непокретности које предвиђа
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу, које су предмет враћања
по овом закону: грађевинско земљиште, пољопривредно земљиште, шуме
и шумско земљиште, стамбене и пословне зграде, станови и пословне
просторије и други објекти.
44
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Непокретна имовина, која може да буде предмет враћања, која се
води као имовина Републике Србије је тренутно у различитим својинским ситуацијама. Ова имовина се води као јавна или државна својина, а има и укњижби на овим непокретностима које су још уписане као
друштвена својина, јер неки судови и катастри нису поступили по налогу из члана 47. Закона о средствима у својини Републике Србије и нису
извршили промену уписа по службеној дужности у државну својину.
Утврђивање облика својине и других права на непокретностима код Републике Србије, које су предмет враћања ранијим власницима
је од значаја да се зна ко је сада власник, ко је корисник, ко је држалац, а у
зависности од овога која права, али и обавезе има Република Србија у
предвиђеним поступцима, односно која права и обавезе има аутономна
покрајина, односно јединица локалне самоуправе или неко од преосталих
обвезника враћања имовине из члана 9. овог закона, код којих се налази
мањи број ових непокретности.
Мора се истаћи да прелазак државне својине Републикe Србијe у
нови облик својине, у јавну својину, а делимично и у два друга облика
својине по важећем Уставу приватну и задружну, није ишао тако глатко
и по сили закона као код формирања државне својине 1995. године, по Закону о средствима у својини Републикe Србијe3.
Пре доношења Закона о јавној својини4 донети су посебни закони,
којима је регулисан правни режим грађевинског земљишта, пољопривредног земљишта, шума и шумског земљишта у јавној својини.
Закон о јавној својини је ступио на снагу 6. октобра 2011. године,
када и Закон о враћању одузете имовине и обештећењу, односно истог дана
када је престао да важи Закон о средствима у својини Републикe Србијe.
Одредбом члана 8. Закона о јавној својини је регулисано да:
"Правни режим грађевинског земљишта, пољопривредног земљишта, шума и шумског земљишта у јавној својини уређује се посебним законима:"
3
4
("Службени гласник РС", бр.53/95, 54/96, 32/97 и 101/05)
("Службени гласник РС", бр. 72/11)
45
Број 2/2012
Ти посебни закони су:
- Закон о планирању и изградњи5, за грађевинско земљиште,
- Закон о пољопривредном земљишту6, за пољопривредно земљиште,
- Закон о шумама7, за шуме и шумско земљиште.
Поставља се питање на којим све непокретностима је сада Република Србија титулар својине. На непокретностима на којима је она власник, а те непокретности су одузете од ранијих власника по неком пропису из члана 2. овог закона, Република Србија је обвезник враћања те
својине ранијим власницима.
5.1. Грађевинско земљиште
Грађевинско земљиште (изграђено и неизграђено), као део имовине Републике Србије је у јавној својини Републике Србије, на основу
члана 100. Закона о планирању и изградњи. Закон је предвидео да даном
ступања на снагу овог закона дотадашње грађевинско земљиште државне својине на коме је уписана као корисник Република Србија, јавно предузеће, установа, или друга организација чији је оснивач Република Србија,
постаје јавна својина Републике Србије, даном ступања на снагу овог закона, по сили закона, без накнаде. Упис се вршио по захтеву Републичког јавног правобранилаштва, а уколико исти није извршен у законом одређеном року (од године дана од дана ступања на снагу Закона), орган који
води упис права на непокретностима (катастар и суд), врши упис јавне
својине на Републику Србију по службеној дужности.
Но, независно да ли је овај упис већ извршен или не, јавна својина је стечена по сили закона и Република Србија је титулар на истој,
па по том основу и обвезник враћања у натуралном облику.
5.2. Пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште
Закон о јавној својини је, чланом 10. став 1. и 6., регулисао да су
пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште добра од општег
5
("Службени гласник РС", бр. 72/09, 81/09 и 24/11)
("Службени гласник РС", бр. 62/06, 65/08 и 41/09)
7
("Службени гласник РС", бр. 30/10)
6
46
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
интереса у јавној својини и да добра од општег интереса на којима постоји право јавне својине су у својини Републике Србије ако законом
није друкчије одређено.
Значи, пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште су у
својини Републике Србије, ако законом није друкчије одређено.
Посебним законима није друкчије одређено, па су ове непокретности у јавној (државној) својини Републике Србије.
Закон о пољопривредном земљишту предвиђа да целокупно пољопривредно земљиште државне својине остаје и даље само као државна
својина.
Према Закону о шумама, шуме и шумско земљиште су у државној
својини Републике Србије.
5.3. Грађевински објекти
Када се ради о имовини Републике Србије коју чине стамбене и
пословне зграде, станови, пословне просторије и други објекти, није
баш сасвим јасно у ком облику својине се налазе ови објекти - јавној
или државној. Уколико су у јавној својини, да ли су и у јавној својини
аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе или само Републикe
Србијe. Ко је обвезник враћања у овим предметима, на којима је уписана
државна својина а право коришћења на јединицу локалне самоуправе
или аутономну покрајину? Да ли је то и Република Србија?
Помоћ за решење ове дилеме морамо потражити у Закону о јавној
својини.
Прво питање би морали поставити да ли је целокупна државна
својина која се налазила код Републикe Србијe, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе постала најпре јавна својина Републике
Србије или јавна својина ових титулара или је део те имовине остао и
даље у државној својини са правом коришћења свих или неких од ових
субјеката.
Чланом 72. став 1. Закона о јавној својини је регулисано успостављање јавне својине Републике Србије, на следећи начин:
47
Број 2/2012
Непокретности, покретне ствари и друга средства која су, на
основу Закона о средствима у својини Републике Србије, на дан ступања
на снагу овог закона у државној својини, постају средства у јавној својини Републике Србије, ако овим законом није другачије одређено.
За јединицу локалне самоуправе и аутономну покрајину је овим
законом одређено другачије.
Одредбама Закона успоставља се јавна својина Републике Србије на следећи начин:
"Природна богатства, добра од општег интереса, добра у општој употреби у државној својини (изузев добара која по овом закону
припадају Аутономној покрајини Војводине и јединици локалне самоуправе), као и средства која на дан ступања на снагу овог закона користе
Република Србија, државни органи и организације, установе и друге
организације чији је оснивач Република Србија, даном ступања на снагу овог закона постају средства у јавној својини Републике Србије.
Орган надлежан за вођење јавне евиденције о непокретностима и
правима на њима извршиће, по службеној дужности, упис права јавне
својине Републике Србије на непокретностима из става 2. овог члана."
Предњим одредбама је регулисано која средства државне својине,
даном ступања на снагу Закона о јавној својини (06. октобра 2011. године) постају јавна својина Републике Србије и којима се налаже органима да упис јавне својине на Републику Србију изврше, по службеној дужности, у јавним књигама на непокретностима.
За јавну својину Републике Србије је овај закон јасно и прецизно регулисао.
Међутим, поставља се питање који је својински статус ових непокретности државне својине на којима је јединица локалне самоуправе
и аутономна покрајина била уписана као корисник?
Закон о јавној својини је успостављање јавне својине јединица локалне самоуправе и аутономне покрајине регулисао тако што предвиђа:
Непокретности, покретне ствари и друга средства, укључујући
и средства у иностранству, која су, на основу Закона о средствима у својини Републике Србије, на дан ступања на снагу Закона о јавној својини у
48
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
државној својини, а која користи аутономна покрајина или јединица
локалне самоуправе, успоставља се право јавне својине аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, под условима и на начин прописан овим законом.
Овим законом је прописано да се: "Право јавне својине аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе на непокретностима из
члана 72. овог закона стиче уписом права јавне својине у јавну књигу
о непокретностима и правима на њима." (члан 76. став 1).
Значи, право јавне својине на наведеним непокретностима стиче
аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе тек након уписа те
јавне својине у јавним књигама на непокретностима.
Међутим, када се ради о упису права јавне својине на непокретностима које су предмет враћања ранијим власницима по Закону о враћању
одузете имовине и обештећењу, односно које су пријављене и евидентиране у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине, Закон предвиђа још строжије критеријуме, јер прописује да захтев
за упис права јавне својине јединице локалне самоуправе и аутономне
покрајине на непокретностима из члана 72. овог закона усвојиће се ако
је уз захтев или накнадно органу надлежном за упис достављено једно
од следећих два решења:
1. Решење којим се одбија захтев за враћање имовине и обештећења;
2. Решење којим се утврђује право на обештећење.
Дакле, упис јавне својине на аутономну покрајину или на јединицу локалне самоуправе за одузету непокретност се може извршити тек
након доношења правноснажног решења о поднетом захтеву од стране
Агенције, а све дотле је та имовина и даље у статусу државне својине Републике Србије.
Полазећи од свих напред наведених решења из закона може се
к о н с т а т о в а т и да су грађевински објекти, који су предмет враћања одузете имовине ранијим власницима, који су уписани као државна
својина са правом коришћења аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе су и сада у државној својини Републике Србије.
49
Број 2/2012
Ради тога, у овим предметима су обвезници враћања Република
Србија, као титулар својине и аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, као корисник и држалац истих.
5.4. Изузеци од враћања непокретности
у натуралном облику
Одредбом члана 18. Закона је регулисано шта чини изузетак од враћања одузете имовине у натуралном облику. Нажалост, има пуно изузетака
који су наведени у овој одредби, али и у другим одредбама овог закона, за које се може слободно поставити питање треба ли да чине изузетак.
Закон је регулисао да се не враћа право својине на непокретностима које на дан ступања на снагу овог закона имају следећу намену,
односно статус:
1) непокретности које су по Уставу и закону искључиво у јавној
својини. Дакле, непокретности које не могу бити у приватној или задружној својини, не могу бити предмет враћања по овом закону.
2) службене зграде и пословне просторије које служе за обављање
законом утврђене надлежности државних органа, органа аутономне покрајине, органа јединица локалне самоуправе и органа месне самоуправе.
3) непокретности које служе за обављање делатности установа,
основаних од стране титулара јавне својине, Републике Србије, аутономне
покрајине и јединице локалне самоуправе, а чијим би враћањем био битно
ометен рад и функционисање тих служби и то из области:
а) здравства (домови здравља, болнице, институти, амбуланте,
апотеке и др.)
б) васпитања и образовања (основне, средње, више школе и факултети, дечији вртићи и др.)
в) културе, науке или других установа (домови културе, библиотеке, музеји и др.)
4) непокретности које су саставни и неодвојиви део мрежа,
објеката, уређаја или других средстава која служе за обављање делатности јавних предузећа или друштава капитала основаних од стране једи50
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
нице локалне самоуправе, аутономне покрајине или Републике Србије из
области енергетике, телекомуникација, саобраћаја, водопривреде и
комуналних делатности.
5) непокретности које се сада налазе у друштвеној својини, са
правом коришћења правног лица које још није приватизовано или које
се продаје у поступку стечаја као правно лице, а враћањем те непокретности би дошло до битног нарушавања економске или технолошке
одрживости и функционалности у обављању претежне делатности - тог
субјекта.
6) непокретности које су намењене за репрезентативне потребе
Народне скупштине, председника Републике и Владе;
7) непокретности у власништву Републике Србије намењене за
смештај страних дипломатско - конзуларних представништава, војних и
трговинских представништава и представника при дипломатско - конзуларним представништвима;
8) дворски комплекс на Дедињу, чији се статус уређује посебним законом, као и друга непокретна културна добра од изузетног значаја
у државној својини;
9) непокретности које су продате, односно стечене у поступку
приватизације као имовина или капитал субјекта приватизације, у складу
са законом којим се уређује приватизација. За неизграђено грађевинско
земљиште Закон чини изузетак од овог правила у члану 23. став 4. (у одредбама које регулишу земљиште које се враћа).
10) непокретности које су продате у поступку стечаја над предузећима у већинској друштвеној, односно државној својини, као и непокретности које представљају имовину стечајних дужника у већинској друштвеној, односно државној својини који су као правна лица продати у поступку стечаја.
11) у другим случајевима утврђеним овим законом .
Не враћају се подржављена предузећа.
51
Број 2/2012
6. ВРАЋАЊЕ ПОДРЖАВЉЕНОГ ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА
6.1. Предмет враћања
Законом, чланом 22. став 1. је регулисано да: "Предмет враћања, у
смислу овог закона, јесте грађевинско земљиште у јавној својини Републике
Србије, аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе, као и грађевинско земљиште у државној, друштвеној, односно задружној својини".
Да је налог из ове одредбе остао као такав и у наредним одредбама овог закона, ранијим власницима би се вратиле велике површине грађевинског земљишта, у првом реду неизграђеног грађевинског земљишта.
Међутим, већ следећи став истог члана, за највеће површине одузетог грађевинског земљишта, сада изграђеног грађевинског земљишта
предвиђа да исто није предмет враћања, јер прописује да:
"Не враћа се изграђено грађевинско земљиште, ако овим законом за поједине случајеве није друкчије одређено".
Дакле, сада се овом одредбом дефинитивно регулише да се изграђено грађевинско земљиште не враћа, осим у појединим изузетним случајевима ако је то друкчије одређено овим законом, а неизграђено грађевинско земљиште се враћа у случајевима предвиђеним одредбама овог закона.
6.2. Које се грађевинско земљиште не враћа
Закон прописује да се не враћа грађевинско земљиште у следећим
случајевима:
а) Не враћа се грађевинско земљиште на коме се налазе јавне површине, или је важећим планским документом на дан ступања на снагу
овог закона предвиђена изградња објеката јавне намене.
Пошто се из презентираних доказа уз захтев за враћање одузетог
неизграђеног грађевинског земљишта не види која је намена тог земљишта по планском акту, те како се не може вратити грађевинско земљиште које је планирано за јавне намене, мора се вршити провера ове
чињенице за ове катастарске парцеле, преко органа јединице локалне самоуправе надлежног за послове урбанизма.
52
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
б) Не враћа се неизграђено грађевинско земљиште за које постоји
правноснажно решење о локацијској дозволи на дан ступања на снагу
овог закона.
Ово није баш јак разлог за не враћање овог грађевинског земљишта ранијем сопственику.
в) Не враћа се неизграђено грађевинско земљиште на коме је
планским документом важећим на дан ступања на снагу овог закона
предвиђена:
- изградња објекта у функцији реализације пројекта економског
развоја,
- изградња објекта који је намењен за социјално становање, у складу са Законом о социјалном становању8 и
- изградња станова у складу са Уредбом о мерама подршке грађевинској индустрији кроз субвенционирање камате по кредитима за финансирање
стамбене изградње у 2010. години ("Службени гласник РС", бр. 4/10), када је
инвеститор Република Србија, у складу са Уредбом о условима и начину
под којима локална самоуправа може да отуђи или да да у закуп грађевинско земљиште по цени мањој од тржишне цене, односно закупнине или без
накнаде ("Службени гласник РС", бр. 13/10 и 54/11), под условом да у року
од 60 дана од дана ступања на снагу овог закона (значи до 5. децембра 2011.
године) власници тог јавног грађевинског земљишта доставе Влади попис
катастарских парцела тог грађевинског земљишта и Влада својим актом,
у року од 60 дана од дана достављања захтева изврши верификацију катастарских парцела за ове намене.
Пошто су рокови за остваривање ових права истекли, морају се
презентирати прописани докази којима је остварено ово право. Уколико
нема тих доказа, нема ни услова за остваривање овог права.
г) Не враћа се грађевинско земљиште на коме је изграђен објекат
сталног карактера у складу са законом, а на том земљишту није извршена
конверзија права коришћења у право својине у складу са чланом 101. Закона
о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 81/09...).
8
("Службени гласник РС", број 72/09)
53
Број 2/2012
У овом случају Агенција ће прекинути поступак до правоснажног
окончања поступка легализације.
д) Не враћа се грађевинско земљиште на коме је изграђен објекат
без грађевинске дозволе, које у поступку легализације буде одређено
као земљиште за редовну употребу објекта, у складу са законом којим се
уређује просторно планирање, изградња и грађевинско земљиште.
6.3. Које се грађевинско земљиште враћа
Закон је предвидео које се грађевинско земљиште враћа, а то су
случајеви:
1) Бившем власнику на неизграђеном грађевинском земљишту у
јавној својини, на коме је као власник или корисник уписана Република
Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, грађевинско земљиште се враћа у сладу са одредбама овог закона.
2) Власник објекта или власник на посебном физичком делу
зграде, без обзира на време изградње објекта, који је у време подржављења био власник на том грађевинском земљишту на коме је тај објекат изграђен, остварује право својине, односно сусвојине на том грађевинском
земљишту, ако то право не оствари по основу конверзије у складу са чланом 101. Закона о планирању и изградњи.
3) Бившем власнику који је носилац права коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту у државној својини, грађевинско земљиште се враћа уколико право својине не оствари конверзијом права
коришћења у право својине у складу са чланом 101а. Закона о планирању
и изградњи.
4) "Изузетно од члана 18. став 1. тачка 9. овог закона, бившем власнику вратиће се право својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту, ако лице из члана 103. Закона о планирању и изградњи није поднело или не поднесе захтев за конверзију у року од 60
дана од дана ступања на снагу овог закона и ако се не изврши конверзија права коришћења у право својине уз накнаду у року од две године од
дана подношења тог захтева, а све под условом да је купац у уговору о
продаји капитала закљученом у поступку приватизације прихватио
враћање имовине".
54
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Овако значајна одредба је морала да буде јасно и прецизно дефинисана и да не доводи ни до каквих дилема у примени. Нажалост, за овако
дефинисану одредбу то се не може потврдно рећи.
Овом одредбом се регулише да се бившем власнику враћа право
својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту:
а) - ако лице из члана 103. Закона о планирању и изградњи, и то из
поступка приватизације, није поднело захтев за конверзију, или
- не поднесе захтев за конверзију у року од 60 дана од дана ступања на снагу овог закона, тј. до 5. децембра 2011. године.
Дакле, лице које није поднело захтев за конверзију права коришћења
у право својине за неизграђено грађевинско земљиште из поступка приватизације до 5. децембра 2011. године, изгубило је право на конверзију.
б) Такође, уколико је лице поднело захтев за конверзију пре ступања на снагу овог закона или у остављеном року од 60 дана од дана ступања
на снагу овог закона, ако се не изврши конверзија права коришћења у право
својине уз накнаду у року од две године од дана подношења тог захтева,
вратиће се неизграђено грађевинско земљиште ранијем власнику.
в) Уколико је захтев поднет у року из овог члана и правноснажно извршена конверзија права коришћења у право својине у року од две године од
дана подношења тог захтева, вратиће се неизграђено грађевинско земљиште
ранијем сопственику под условом да је купац у уговору о продаји капитала
закљученим у поступку приватизације прихватио враћање имовине.
г) Уколико у уговору о продаји капитала закљученим у поступку
приватизације није уговорено враћање имовине, а извршена је конверзија
у року до две године од дана подношења захтева не врши се враћање
грађевинског земљишта бившем власнику.
5) а) Бивши власник нема право на враћање неизграђеног грађевинског земљишта на коме је као носилац права коришћења уписано
лице из члана 104. став 1. Закона о планирању и изградњи (право коришћења на грађевинском земљишту које је стечено ради изградње до 13.
маја 2003. године), до окончања поступка конверзије уз накнаду, у складу
са тим законом и подзаконским актом из члана 108. став 1. тог закона и
55
Број 2/2012
ако се конверзија права коришћења у право својине изврши у року од две
године од дана подношења захтева за конверзију.
б) Бивши власник нема права на враћање неизграђеног грађевинског земљишта датог у дугорочни закуп од 13. маја 2003. године до дана ступања на снагу овог закона, у складу са законом којим се уређује
просторно планирање, изградња и грађевинско земљиште, осим у случају
раскида уговора, под условом да је бивши власник захтев поднео у складу са одредбама овог закона.
6) Бившем власнику вратиће се право својине и право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту за које одређено лице - носилац права коришћења има право на конверзију у складу са прописима о
планирању и изградњи, а право коришћења му је престало на његов
захтев сагласно тим прописима.
7) Ако из неког разлога предвиђеног законом или уговором, уговор о дугорочном закупу буде раскинут, закуподавац је дужан да одмах а
најкасније у року од 8 дана од дана раскида уговора, обавести Агенцију
о овој чињеници, у циљу окончања поступка по захтеву бившег власника,
ако је исти поднет у складу са одредбама овог закона.
8) Бивши власник, који је пренео право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту на треће лице, нема право на враћање ни
на обештећење у складу са овим законом.
7. ВРАЋАЊЕ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА, ШУМА
И ШУМСКОГ ЗЕМЉИШТА
7.1. Које се земљиште враћа
Бившем власнику враћа се право својине на пољопривредном и
шумском земљишту и шумама које је одузето применом прописа из члана
2. овог закона.
Уколико је одузето пољопривредно земљиште или шумско земљиште
било предмет комасације, односно ародације, бивши власник има право на
враћање земљишта које је добијено из комасационе масе за то земљиште.
56
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
7.2. Које се земљиште не враћа
Закон је регулисао да се не враћа право својине на пољопривредном и шумском земљишту, ако је на дан ступања на снагу овог закона:
1. Изграђен објекат који је у функцији на дан ступања на снагу
овог закона и то она површина катастарске парцеле на којој је изграђен
објекат, која служи за редовну употребу тог објекта, а ако је на комплексу земљишта изграђен већи број објеката који су у функцији на дан
ступања на снагу овог закона - површина земљишта која економски
оправдава коришћење тих објеката.
За утврђивање површине земљишта које се не враћа због изграђених објеката овим законом је предвиђено да Влада уредбом утврди ближе критеријуме.
2. Неопходна нова парцелација земљишта ради обезбеђивања
присутног пута за пољопривредно земљиште чије се враћање тражи.
3. Земљиште у друштвеној, односно у задружној својини стечено теретним правним пословима.
7.3. Предаја државине ранијем власнику
Пољопривредно земљиште државне својине, које је предмет враћања по овом закону налази се, сагласно Закону о пољопривредном земљишту, или на коришћењу код правних лица из Закона, или у закупу.
У зависности од основа коришћења или закупа, Закон о враћању одузете
имовине или обештећењу регулише да:
1. Лицу које је на дан доношења извршног решења имало право
коришћења пољопривредног земљишта, то право престаје даном извршности решења о враћању имовине бившем власнику.
Лице које је имало право коришћења пољопривредног земљишта
дужно је да преда државину бившем власнику по скидању усева, а најкасније до 30. октобра године у којој је решење постало извршно, а када
је решење постало извршно после овог датума - у року од осам дана од
скидања првог наредног усева у следећој години.
2. Уколико је пољопривредно земљиште, у складу са Законом којим се уређује пољопривредно земљиште, дато у закуп, остаје у држави57
Број 2/2012
ни закупца до истека уговора о закупу, ако овим законом није друкчије
одређено, осим у случају да се странке друкчије не споразумеју, с тим да
закупнину од дана извршности решења о враћању земљишта закупац
плаћа бившем власнику.
8. ВРАЋАЊЕ СТАМБЕНИХ И ПОСЛОВНИХ ЗГРАДА
8.1. Враћање стамбених зграда и станова
Закон предвиђа да се враћају бившим власницима стамбене зграде,
куће, станови, гараже и други пратећи објекти одузети применом прописа и
аката наведеним у члану 2. овог закона који се налазе у јавној својини титулара јавне својине или у државној својини на којој су уписани као корисници Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе,
јавно предузеће, установа или друге организације које су основале Република
Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе.
Не враћају се стамбене зграде и куће на којима је дошло до заснивања етажа и етажне својине у складу са законом, те је ради тога престало да постоји право својине на згради, односно кући.
У стамбеним зградама, кућама и становима на којима постоји законом заштићено станарско право, враћају се у својину власнику, који
од дана извршности решења о враћању постаје закуподавац заштићеном
станару, под условима које прописује закон којим се уређује становање.
8.2. Враћање пословних објеката и пословних просторија
Одредба која ће сигурно изазвати пуно дилема у примени у пракси
је одредба члана 28. став 1. Закона која предвиђа:
"Пословни објекти и пословне просторије враћају се бившем
власнику у својину и државину, изузев ако су уложени у капитал подржављеног предузећа ради стицања удела, односно акција."
Што се тиче првог дела ове одредбе нема никаквих нејасноћа и
оне су у складу са опредељењима из овог закона.
Међутим, други део одредбе који предвиђа да се са овим непокретностима чини изузетак и исте се не враћају у својину и државину ра58
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
нијем власнику "ако су уложене у капитал подржављеног предузећа ради
стицања удела, односно акција", изазваће приличне дилеме у примени.
Поставља се питање времена када је извршено, односно када се
врши улагање пословних објеката и пословних просторија као капитал
подржављеног предузећа ради стицања удела, односно акција?
Ово улагање је морало да буде само пре ступања на снагу Закона
о враћању одузете имовине и обештећењу, јер Закон, чланом 62. уводи забрану отуђења одузете имовине од дана ступања на снагу овог закона и
то све до правноснажног окончаног поступка по захтеву за враћање.
Улагањем ових непокретности, на прописани начин, извршено је њихово отуђење из државне својине Републике Србије у приватну својину јавног предузећа, односно друштава капитала, јер ова правна лица не могу да
имају ни јавну ни државну својину, као своју својину, а њихова својина је
сада приватна својина (Устав познаје три облика својине: јавну, приватну
и задружну својину и у оквиру ових својина мора да се одреди својина код
јавних предузећа и друштава капитала, а то је приватна својина).
9. ВРАЋАЊЕ ПОКРЕТНИХ СТВАРИ
Закон је, чланом 26. регулисао које се покретне ствари враћају, а
које не враћају ранијем власнику.
Враћају у својину и државину постојеће подржављене покретне
ствари из члана 15. став 3. овог закона, а то су подржављење покретне ствари уписане у јавни регистар и друге покретне ствари које према прописима
о културним добрима представљају културна добра и културна добра од великог и изузетног значаја, а која постоје на дан ступања на снагу овог закона.
Не враћају се покретне ствари из става 1. овог члана, које су, на дан
ступања на снагу овог закона, саставни део збирки музеја, галерија, непокретних културних добара од изузетног значаја, или других сродних установа.
Не враћају се покретне ствари из става 1. овог члана које су продате у поступку приватизације, у складу са законом којим се уређује
приватизација.
59
Број 2/2012
10. СТРАНКЕ У ПОСТУПКУ
Странке у поступку су: лице по чијем је захтеву покренут поступак или које има правни интерес, обвезник, као и републички јавни
правобранилац.
Лице по чијем је захтеву покренут поступак, тј. подносилац
захтева је бивши власник под којим се подразумева, физичко или правно
лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења.
Обвезник враћања подржављене имовине у натуралном облику, као
и обвезник обештећења, одређени су чланом 9. Закона, при чему је указано на
положај Републике Србије, као једног од обвезника враћања и то у својству
власника, држаоца или носиоца права коришћења на подржављеној имовини.
Републички јавни правобранилац је увек странка у поступку
који се спроводи по основу овог закона, без обзира на облик остваривања
права, када Република Србија није странка у поступку, односно када није
обвезник враћања одузете имовине или обештећења.
Када је Република Србија странка у поступку Републички јавни
правобранилац је њен законски заступник.
11. ЗАКЉУЧАК
1. Непокретна имовина, која се води као имовина Републике Србије
је тренутно у различитим својинским ситуацијама. Ова имовина се води у
јавним књигама на непокретностима као јавна и државна својина, а има и
укњижби на овим непокретностима још у статусу друштвене својине.
У зависности од својинског и другог статуса Република Србија појавиће
се као обвезник враћања имовине као власник, корисник или држалац исте.
2. Уколико подржављена имовина која је, у смислу овог закона,
предмет враћања не може да буде враћена у натуралном облику, бивши
власник има право на обештећење.
Обештећење се врши у виду државних обвезница и у новцу, за исплату аконтације обештећења.
Обвезник обештећења у виду државних обвезница и у новцу је Република Србија.
60
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Миланка Белић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
РАСПОЛАГАЊЕ НЕПОКРЕТНОСТИМА
У ЈАВНОЈ СВОЈИНИ ПРИМЕНОМ УРЕДБЕ
О УСЛОВИМА ПРИБАВЉАЊА И ОТУЂЕЊА
НЕПОКРЕТНОСТИ НЕПОСРЕДНОМ ПОГОДБОМ,
ДАВАЊА У ЗАКУП СТВАРИ У ЈАВНОЈ СВОЈИНИ
И ПОСТУПЦИМА ЈАВНОГ НАДМЕТАЊА
И ПРИКУПЉАЊА ПИСМЕНИХ ПОНУДА
Прибављање, располагање и давање ствари у закуп, у јавној својини остварује се на начин и у поступку прописаним Законом о јавној својини1, али и применом одговарајућих подзаконских аката чије је доношење
на основу појединих одредби и овлашћења из овог закона у надлежности
Владе Републике Србије, односно, титулара јавне својине (Републике Србије, Аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе - општине,
односно, града).
Према члану 89. Закона о јавној својини подзаконски акти на
основу овлашћења из закона донеће се у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона. До доношења подзаконских аката примењиваће се подзаконски акти донети на основу закона који су престали да важе
и то Закона о средствима у својини Републике Србије2 и Закона о имовини Савезне Републике Југославије3. Подзаконски акти на основу ових закона примењиваће се до доношења подзаконских аката, ако нису у супротности са важећим Законом о јавној својини. Међутим, Закон о јавној својини пружа низ нових законских решења, пре свега установљава
право јавне својине у корист Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе-општине, односно града, према Законом
1
("Службени гласник РС", број 72/11)
("Службени гласник РС", бр. 53/95, 3/96, 54/96, 32/97 и 101/05)
3
("Службени лист СРЈ", бр. 41/93, 50/93, 24/94, 28/96, 30/96 и 30/00)
2
61
Број 2/2012
утврђеним условима, те постојећа подзаконска регулатива, донета по
основу ранијих закона, већином и не може бити примењена на нове својинске односе.
Рок за доношење подзаконских аката по овом закону је истекао 6.
априла 2012. године, а од подзаконских аката који су у надлежности Владе Републике Србије усвојена је само Уредба о условима прибављања и
отуђења непокретности непосредном погодбом, давања у закуп ствари у јавној својини и поступцима јавног надметања и прикупљања
писмених понуда4.
Ова Уредба је у примени од 7. априла 2012. године и по њој су дужни да поступају сви титулари јавне својине, а донета је на основу члана 35. Закона по коме услове прибављања и отуђења непокретности непосредном погодбом и давање у закуп ствари у јавној својини као и поступке јавног надметања, односно, прикупљања писмених понуда ближе уређује Влада уредбом.
Ради правилног тумачења Уредбе неопходно је упоредно сагледавање одредби Закона о јавној својини које регулишу прибављање, располагање и давање у закуп непокретности у јавној својини, те сходно томе
у којим случајевима се примењује Уредба.
Основно законско опредељење је да се непокретне ствари прибављају у јавну својину и отуђују из јавне својине полазећи од тржишне
вредности коју је проценио порески, односно, други надлежни орган у
поступку јавног надметања, односно, прикупљањем писмених понуда, ако
законом није другачије одређено. На исти начин ствари у јавној својини
могу се дати у закуп, полазећи од тржишне висине закупнине у поступку јавног надметања, односно, прикупљањем писмених понуда.
Уредба прописује одступање од наведеног принципа прибављања
и отуђења непокретности из јавне својине у складу са тржишном вредношћу у поступку јавног надметања, односно, прикупљање писмених понуда. Наиме, према одредбама члана 29. став 4. Закона изузетно, непокретне
ствари се могу прибавити или отуђити непосредном погодбом, али не испод од стране надлежног органа процењене тржишне вредности непокретности (код отуђења), односно, не изнад те вредности (код прибављања),
4
("Службени гласник РС", број 24/12)
62
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ако у конкретном случају то представља једино могуће решење. Предлог
акта о оваквом располагању мора да садржи образложење из кога се може утврдити постојање ових околности.
1. Прибављање и отуђење непокретности у јавној својини
по Закону и по основу Уредбе
О прибављању и отуђењу ствари у јавној својини Републике Србије, под условима прописаним Законом одлучује Влада, ако Законом није
другачије одређено (члан 27. став 1. Закона о јавној својини).
Непокретности се прибављају у јавну својину Републике Србије
за потребе државних органа и организација као и за потребе носилаца
права коришћења из члана 18. Закона (потребна је одлука носиоца права
коришћења и сагласност Владе).
Осим теретним правним послом непокретности се могу прибављати у јавну својину Републике Србије и бестеретним правним послом (наслеђе, поклон или једнострана изјава воље), као и експропријацијом на
основу посебног закона.
Непокретности које користе државни органи и организације, као и
непокретности на којима постоји право коришћења из члана 18. Закона о
јавној средини могу се отуђити из јавне својине Републике Србије, ако
нису у функцији остваривања надлежности државног органа или организације, односно делатности носиоца права коришћења.
Изузеци у вези прибављања и отуђења непокретности из јавне својине, сходно члану 29. став 1. Закона о јавној својини, регулисани су Уредбом.
Прибављање непокретности у јавну својину непосредном погодбом, када је то једино могуће решење, по члану 3. Уредбе, предвиђа следеће:
1) случај када непокретност која се прибавља у јавну својину по
својим карактеристикама једина одговара потребама власника, корисника,
односно носиоца права коришћења, с тим да предлог акта, односно акт о
оваквом располагању садржи образложење разлога оправданости и целисходности прибављања са аспекта остварења интереса Републике Србије,
аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе и разлоге
63
Број 2/2012
због којих се прибављање не би могло реализовати јавним надметањем,
односно прикупљањем писмених понуда;
2) случај када се ради о међусобном располагању између носилаца
права јавне својине;
3) случај прибављања непокретности у јавну својину путем размене, ако је та размена у интересу Републике Србије, аутономне покрајине
или јединице локалне самоуправе, уз испуњење свих услова из члана 30.
Закона о јавној својини ("Службени гласник РС", број 72/11).
Код отуђења непокретности из јавне својине разлози отуђења из јавне својине непосредном погодбом који указују да то представља једино могуће решење морају бити посебно образложени, односно оправданост и целисходност овог вида отуђења као и разлоге због којих се отуђење не би могло
реализовати јавним надметањем, односно прикупљањем писмених понуда.
Поступак прибављања и отуђења непокретности из јавне својине
спроводи комисија.
2. Прибављање непокретности у јавну својину путем размене,
непосредном погодбом
Под прибављањем непокретности у јавну својину сматра се и размена непокретности и изградња објеката (члан 29. став 2. Закона о јавној
својини).
Закон је регулисао када се непокретности могу прибавити у јавну
својину путем размене непосредном погодбом и то:
1) ако је таква размена у интересу Републике Србије, аутономне
покрајине или јединице локалне самоуправе, односно ако се тиме обезбеђују већи приходи за носиоца права својине или бољи услови за ефикасно
вршење његових права и дужности;
2) ако се непокретности размењују под тржишним условима;
3) ако се, у случају када је тржишна вредност непокретности у јавној својини већа од тржишне вредности непокретности која се прибавља у
јавну својину на име размене, уговори доплата разлике у новцу у року до
20 дана од дана закључења уговора.
64
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Предлог акта о прибављању непокретности на овај начин мора да
садржи образложење из кога се може утврдити постојање наведених
околности.
Члан 4. Уредбе проширује могућност прибављања у јавну својину
непокретности путем размене непокретности, непосредном погодбом и то
са инвеститором изградње објекта, када се ради о праву јавне својине на
зградама, односно, њиховим посебним деловима који су предвиђени за рушење, у циљу привођења локације планираној намени. У питању су по правилу старе зграде, али управо те зграде су у јавној својини Републике Србије по основу национализације, те у том случају треба имати у виду одредбе
члана 62. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу5, које одредбе
се односе на забрану отуђења и оптерећења подржављене имовине.
Уредба прописује критеријуме за реализацију размене непокретности
у јавној својини са инвеститором изградње објекта непосредном погодбом.
Посебно треба запазити да уговором о размени непокретности мора бити предвиђена уговорна казна за случај доцње потенцијалног инвеститора изградње стамбеног, односно пословног објекта, у погледу рока
за изградњу и предају у посед новоизграђене непокретности титулару јавне својине на име размене непокретности у јавној својини.
Уговором о размени мора бити утврђено заснивање хипотеке на
одређеној непокретности у својини инвеститора изградње или трећег лица, којом се обезбеђује извршење његових обавеза, када је инвеститор физичко лице, односно предузетник, а када је инвеститор изградње привредни субјекат потребно је од инвеститора обезбедити заснивање хипотеке
или оригиналну, безусловну, неопозиву и наплативу на први позив банкарску гаранцију првокласне банке, у висини процењене тржишне вредности будуће, новоизграђене непокретности.
На основу изложеног могло би се закључити да је овом уредбом
предвиђен најбољи могући степен гаранције у циљу обезбеђења уговора о
размени.
Међутим, у досадашњој пракси било је доста случајева да инвеститор изградње објекта са којим је Република Србија закључила уговор о
55
("Службени гласник РС", број 72/2011)
65
Број 2/2012
замени непокретности и по коме је држава требало да стекне у својину непокретност у новоизграђеном објекту, уопште није изградио објекат према обавези из уговора о замени, или је изградио објекат мимо добијене
грађевинске дозволе, касни са завршетком радова или одуговлачи предају
у посед. У таквим случајевима држава је суочена са врло често, великим
последицама и принуђена је да своје право остварује судским путем. По
правилу, ове парнице дуго трају, а могућности за адекватно обештећење
су често минималне.
Стога, мишљење аутора овог реферата је да је стицање својине по
основу уговора о размени и поред средстава обезбеђења предвиђеним
овом уредбом правни посао који не пружа довољну сигурност титулару
јавне својине. Како конкретна врста уговора, уствари има за циљ стицање
својине по основу градње, то би правни посао морао да буде адекватан за
ту врсту стицања уместо предвиђеног уговора о размени непокретности.
3. Отуђење непокретности из јавне својине испод тржишне цене,
односно без накнаде
Непокретности се могу отуђити из јавне својине и испод тржишне цене, без накнаде, ако постоји интерес за таквим располагањем.
У Закону је наведено у којим случајевима постоји интерес за таквим располагањем.
У члану 5. Уредбе, по мишљењу аутора овог реферата, беспотребно су преписани разлози из члана 31. Закона о јавној својини.
Интерес за овим видом располагања, а који мора да садржи и
образложење је:
1) отклањање последица елементарних непогода;
2) успостављање добрих односа са другим држава, односно међународним организацијама;
3) други случајеви отуђења непокретности предвиђени посебним
законом.
Непокретности се могу преносити испод тржишне цене, односно
без накнаде мимо наведених случајева, али такође са образложењем у
66
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
случају преноса права јавне својине на непокретности између различитих
носилаца тог права.
4. Отуђење непокретности из државне својине - јавне својине
Републике Србије од стране уписаних носиоца права коришћења
до уписа права јавне својине аутономне покрајине
и јединице локалне самоуправе - града
Према члану 76. став 1. Закона о јавној својини, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе стиче право јавне својине на непокретностима из члана 72. овог закона уписом права јавне својине у јавну
књигу о непокретностима и правима на њима.
Међутим, чланом 80. став 1. Закона се прописује одступање од ове
одредбе и предвиђа да се даном ступања на снагу овог закона на непокретностима из члана 72. ст. 4. и 5. (које су у државној својини Републике Србије, а на којој су корисници ове територијалне јединице, њихови
органи и организације, установе и друге организације чији су оне оснивачи) успостављају посебна својинска овлашћења аутономне покрајине и
јединице локалне самоуправе, у складу са одредбама овог закона.
Одредбом члана 80. ст. 2. и 3. Закона је регулисано да:
"Аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе могу предузимати све акте располагања непокретностима из става 1. овог члана,
осим отуђење непокретности из јавне својине без сагласности Владе.
О отуђењу непокретности из става 1. овог члана одлучује Влада
на предлог који може поднети аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, а приход по основу отуђења непокретности уплаћује се
у буџет аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе".
Закон предвиђа да су акти отуђења непокретности супротно наведеним одредбама овог члана ништавни.
Ове одредбе о посебним својинским овлашћењима примењиваће
се до правоснажности решења о упису права јавне својине на непокретностима по захтеву аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе.
67
Број 2/2012
У свему осталом, у погледу располагања и коришћења непокретности из става 1. овог члана, до правоснажности решења о упису ових непокретности сходно ће се примењивати одговарајуће одредбе овог закона.
За отуђење непокретности супротно овој законској одредби прописан је прекршај, чија је санкција казна затвора и новчано кажњавање.
Указивање на посебна својинска овлашћења аутономне покрајине
и јединице локалне самоуправе има значаја код поступања Републичког
јавног правобранилаштва. Осим што ће ценити пуноважност уговора о
отуђењу непокретности из јавне својине Републике Србије, која је то постала по сили закона, надлежан је да цени и законитост отуђења непокретности из јавне својине Републике Србије уписаних носилаца права коришћења, до уписа права јавне својине на непокретностима тих корисника
(када се за то стекну услови). Пре свега да ли се ради о акту отуђења о коме је одлучила Влада, као и да ли се ради о отуђењу у складу са Законом о
јавној својини и Уредбом.
Након извршеног уписа права јавне својине на непокретностима у корист носилаца права коришћења, односно стицања јавне својине на
непокретностима од стране наведених титулара права коришћења, Републичко јавно правобранилаштво нема више надлежности за давање
мишљења на пуноважност правног посла у вези отуђења непокретности
из јавне својине тог титулара, нити може побијати закључени уговор, него
је то надлежност јавног правобранилаштва аутономне покрајине, односно
јединице локалне самоуправе, односно другог органа или лица које обавља послове правне заштите имовинских права титулара јавне својине.
На овом месту важно је поменути да ће се код доношења одлуке
Владе о отуђењу непокретности из државне својине, по предлогу носиоца
права коришћења, као претходно питање увек појавити основ стицања.
Посебно, да ли је непокретност која би требала да буде предмет отуђења у
државној својини по основу подржављења.
У том случају предлог би могао бити неоснован у следећим случајевима, а који произилазе из одредби члана 62. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, без обзира на испуњеност услова за отуђење из
Закона о јавној својини и применом Уредбе;
68
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
- ако је за одузету имовину од бившег власника поднета пријава
у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине
("Службени гласник РС", бр. 45/05), а по одредбама тог закона може бити
враћена, тада не може бити предмет отуђивања, хипотеке или залоге, до
правоснажног окончања поступка по захтеву за враћање и
- ако није истекао рок за подношење захтева ради враћања одузете
имовине (члан 42. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу).
Носилац права коришћења може уписати јавну својину на подржављеној непокретности у одговарајуће јавне књиге о евиденцији непокретности, ако за ту непокретност није поднета пријава у складу са Законом о
пријављивању и евидентирању одузете имовине, о чему Дирекција издаје
потврду, уз испуњеност свих потребних услова за упис права јавне својине тог титулара.
Након извршеног уписа надлежни орган тог титулара јавне својине,
водиће рачуна о забрани отуђења и оптерећења непокретности која је прешла
у јавну својину у смислу одредби члана 62. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, а онда и о испуњености услова за отуђење и оптерећење
конкретне непокретности сходно Закону о јавној својини и Уредби.
5. Улога Републичког јавног правобранилаштва у вези закључења
уговора о прибављању и отуђењу непокретности
у својини Републике Србије
Одредбама чл. 37. и 38. Закона, регулисана је надлежност Републичког јавног правобранилаштва код закључења уговора о прибављању
и отуђењу непокретности у својини Републике Србије.
Предлагач акта о прибављању и отуђењу непокретности у својини
Републике Србије дужан је да пре закључења уговора о прибављању и
отуђењу непокретности у својини Републике Србије прибави мишљење
Републичког јавног правобранилаштва.
Републичко јавно правобранилаштво дужно је да наведено мишљење достави предлагачу у року од 30 дана од дана пријема захтева.
Примерак закљученог уговора Дирекција доставља у року од 15
дана од дана закључења уговора.
69
Број 2/2012
Надлежност Републичког јавног правобранилаштва за подношење
тужбе ради поништаја уговора закљученог супротно прописима, произилази из члана 38. Закона.
Рок за побијање уговора је једна година од дана закључења, сем
ако законом није утврђен други рок.
Наведене одредбе аналогно се примењују код закључења и побијања ових уговора у вези располагања непокретностима у својини аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе у којим поступцима узима
учешће јавно правобранилаштво аутономне покрајине, односно јединице
локалне самоуправе, односно други орган или лице које обавља послове
правне заштите имовинских права наведених титулара јавне својине.
Обзиром на улогу надлежног Јавног правобранилаштва у поступцима код закључења уговора о прибављању и отуђењу непокретности у
својину, потребна је процена пуноважности конкретног правног посла са
становишта правилне примене Закона о јавној својини, али и Уредбе о којој је реч у овом реферату, када се стекну услови за њену примену.
6. Давање ствари у јавној својини у закуп
Располагањем стварима у јавној својини у смислу члана 26. став 1.
тачка 2. Закона о јавној својини подразумева се и давање ствари у закуп.
Опредељење законодавца је да се ствари у јавној својини могу дати у закуп, полазећи од тржишне висине закупнине за одређену врсту
ствари, у поступку јавног надметања, односно прикупљањем писмених понуда. Изузетно ствари у јавној својини се могу дати у закуп непосредном погодбом, ако је то у конкретном случају једино могуће решење. Ствари у јавној својини не могу се давати у подзакуп.
Уредба регулише поступак давања непокретности у јавној својини
у закуп, случајеве када се непокретности у јавној својини могу дати у закуп и ван поступка јавног надметања, односно прикупљањем писмених
понуда, издавање у закуп гаража у саставу стамбене зграде, начин утврђивања почетне висине закупнине, као и инвестиционо одржавање на закупљеној непокретности.
70
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
На давање у закуп покретних ствари у јавној својини сходно се примењују одредбе Уредбе које се односе на давање у закуп непокретности.
Ова Уредба се не односи на давање станова у јавној својини у закуп и њихову куповину, о чему ће бити донета посебна Уредба Владе и
одговарајућа подзаконска регулатива у виду општих аката од стране надлежног органа аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, а у складу са Уредбом.
Пре разматрања одредаба Уредбе које се односе на давање ствари
у јавној својини у закуп потребно је имати у виду одредбе Закона о јавној
својини које упућују на титуларе одређених права на непокретностима у
јавној својини на које се она односи.
Давање ствари у закуп по основу Закона и Уредбе односи се на
следеће непокретне и покретне ствари:
- носилаца права коришћења на стварима у јавној својини одређених чланом 18. Закона о јавној својини, уз начелну сагласност Дирекције за ствари у својини Републике Србије, односно надлежног органа аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе.
- корисника ствари у јавној својини одређених чланом 19. Закона
о јавној својини а то су: државни органи и организације, органи и организације аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, када непокретности у јавној својини не служе извршавању њихових надлежности, већ за остваривање прихода путем давања у закуп (тзв. комерцијалне непокретности - пословни простор, станови, гараже, гаражна места и
др.), које право могу да остварују непосредно, преко надлежног органа титулара јавне својине. Предмет давања у закуп такође могу бити и ствари у
јавној својини корисника које нису неопходне за вршење послова из делокруга органа титулара јавне својине (члан 51. Закона о јавној својини).
- корисника ствари у јавној својини које се налазе код јавних
предузећа, друштва капитала чији је оснивач титулар јавне својине, а
које им нису пренете у својину.
Према Уредби поступак давања у закуп непокретности у јавној
својини спроводи комисија коју образује надлежни орган и која након
доношења акта о давању у закуп непокретности у јавној својини обја71
Број 2/2012
вљује оглас о спровођењу поступка јавног надметања или прикупљања
писмених понуда за давање у закуп конкретне непокретности.
У члану 7. став 2. Уредбе наведено је које податка обавезно садржи оглас, који се објављује у средствима јавног информисања, као и садржај пријаве, односно понуде евентуалног закупца за закључење уговора
о закупу. Поступак јавног надметања сматра се успелим и у случају достављања једне исправне пријаве за учешће, ако учесник прихвати почетну
висину закупнине по којој се непокретност може дати у закуп. Уколико се
непокретност даје у закуп у поступку прикупљања писмених понуда овај
поступак ће се спровести ако се пријави најмање један учесник.
Према члану 10. Уредбе непокретности у јавној својини могу се изузетно дати у закуп и ван поступка јавног надметања, односно прикупљања писмених понуда. Према одредби члана 34. став 2. Закона о јавној својини изузетно значи да је то у конкретном случају једино могуће решење.
Одредбе поменутог члана 10. Уредбе прописују низ ситуација када се
непокретности у јавној својини могу изузетно дати у закуп и ван поступка
јавног надметања, али у појединим случајевима које прописује Уредба, по
мишљењу аутора овог реферата то није једино могуће решење, као нпр. када
се непокретност не изда у закуп после спроведеног једног поступка јавног
оглашавања, али не испод тржишне висине закупнине за ту непокретност,
односно висине закупнине прописане општим актом надлежног органа, или
када закупац - правно лице затражи одређивање за закупца непокретности
друго правно лице под условом да оно измири целокупни дуг закупца настао
услед неплаћене закупнине и трошкова коришћења закупљене непокретности, а уколико тај дуг није могуће намирити на други начин.
Не би било сувишно да је у Уредби регулисано давање гаранције
или другог средства обезбеђења за уредно извршавање обавеза у погледу
плаћања закупнине, нити да је уврстила као отказни разлог - неуредно измиривање закупнине или неплаћање до одређеног рока или за одређени
период. У том случају не би било основа да несавесни закупац преузима
улогу закуподавца и одређује новог закупца који ће измирити његове неизмирене обавезе. Поступање Републичког јавног правобранилаштва у
парницама ради наплате дуга по основу неизмирене закупнине за пословни простор издат у закуп и исељење показује да се наплата дуга веома тешко реализује, због чега је требало прописати ефикасније механизме који
72
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
би имали за циљ обезбеђење закуподавац уместо да закупац преузима његову улогу и да одлучује коме ће се издати непокретност у закуп и то непосредном погодбом.
Одредбама члана 11. Уредбе прописани су услови код давања у закуп гаража у саставу стамбене зграде.
Чланом 14. Уредбе прописана је могућност да закуподавац може,
по захтеву закупца, одобрити извођење радова који имају карактер инвестиционог одржавања на закупљеној непокретности. Ови радови морају
бити одобрени од стране закуподавца. Трошкови инвестиционог одржавања који подразумевају уложена сопствена средства у инвестиционо одржавање пословног простора, признати од стране закуподавца уз одговарајуће доказе, представљају основ за умањење закупнине у износу од највише 50% месечне закупнине, а за период који одговара висини уложених
средстава. Битно је уочити да закупац, по основу уложених сопствених
средстава у инвестиционо одржавање на закупљеној непокретности, не
стиче услов за признање својинских права на тој непокретности.
Према одредбама члана 15. Уредбе корисник ствари у јавној својини који није носилац права јавне својине у обавези је да носиоцу права јавне својине достави податке о спроведеном поступку давања у закуп
ствари у јавној својини, у року од осам дана по окончању поступка.
7. Поступци јавног надметања и прикупљања писмених понуда
Код прибављања непокретности у јавну својину, уколико се непокретност прибавља за потребе Републике Србије, оглас о спровођењу поступка јавног надметања или прикупљања писмених понуда ради прибављања непокретности у јавну својину мора бити објављен у дневном листу
који се дистрибуира на целој територији Републике Србије. Када се непокретност прибавља за потребе аутономне покрајине или јединице локалне
самоуправе оглас се може објавити у листу који покрива то подручје.
Одредбама члана 17. Уредбе регулисано је које податке обавезно садржи оглас, те начин попуњавања пријаве и податке које она мора да садржи.
Комисија која спроводи поступак прибављања непокретности у
јавну својину, након разматрања понуда, утврђује предлог за избор најповољнијег понуђача. Услови за спровођење поступка јавног надметања, од73
Број 2/2012
носно разматрања писмених понуда су испуњени уколико пристигне најмање једна благовремена и потпуна пријава, односно понуда. Одлуку о
избору најповољнијег понуђача доноси надлежни орган.
Код отуђења непокретности из јавне својине, након доношења акта о отуђењу (одговарајуће одлуке), Комисија објављује оглас о спровођењу поступка јавног надметања или прикупљањем писмених понуда за
отуђење непокретности из јавне својине, који мора бити објављен у дневном листу који се дистрибуира на целој територији Републике Србије.
Уредба прописује садржину огласа, а пријава ради учествовања у
поступку садрже исте податке као и пријава ради прибављања непокретности из јавне својине. У поступку разматрања приспелих понуда Комисија поступа сходно одредбама члана 90. Уредбе, а по окончању поступка
утврђује предлог да се непокретност у јавној својини отуђи понуђачу који
је понудио најповољније услове. Одлуку по наведеном предлогу доноси
надлежни орган.
Закључне оцене
1. Примену Закона о јавној својини успорава неблаговремено доношење одговарајућих подзаконских аката, односно општих аката надлежних органа аутономне покрајине, јединица локалне самоуправе - општина, односно града, чије доношење у појединим случајевима зависи од
претходног доношења одговарајуће уредбе или другог општег акта, а све
на основу овлашћења из појединих одредби Закона.
2. Јавно правобранилаштво, односно други орган надлежан за заштиту имовинско-правних интереса титулара јавне својине цениће законитост аката располагања непокретностима у јавној својини, у смислу одговарајућих одредби Закона о јавној својини и Уредбе о условима прибављања и отуђења непокретности непосредном погодбом, давања у закуп ствари у јавној својини и поступцима јавног надметања и прикупљања писмених понуда.
74
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Мила Јовановић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕЛАЗ СА ЗЕМЉИШНИХ КЊИГА НА КАТАСТАР
И ОСНИВАЊЕ КАТАСТРА НЕПОКРЕТНОСТИ
КАО ОСНОВНОГ И ЈАВНОГ РЕГИСТРА
О НЕПОКРЕТНОСТИМА И СТВАРНИМ
ПРАВИМА НА ЊИМА
У нашем правном систему дуги низ година је постојала правна
празнина у погледу постојања прописа на основу којих су се у јавне књиге
уписивала стварна права на непокретностима. У недостатку позитивно
правних прописа, на основу члана 4. Закона о неважности прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације, примењивала су се Правна правила садржана у Закону о земљишним књигама, донетим 1930. године, за време бивше Краљевине Југославије.
Иако на први поглед делује да примена прописа из 1930. године
вуче у један крут и превазиђен систем, морамо истаћи да је примена поменутих Правних правила веома успешно функционисала у нашем правним
поретку, не стварајући при томе, никакву неусклађеност са императивима
и потребама савременог живота.
Земљишна књига, као јавна књига у коју се уписују стварна права
на непокретностима, састоји се из главне књиге, у коју се уписују непокретности и права на њима и збирке исправа (поред збирке исправа постоје и помоћни регистри).
Главна књига се састоји из земљишно књижних уложака, који се
састоје из три листа: А - пописни лист (уписује се земљишно књижно тело са парцелама, ознака непокретности и површина, Б - власнички лист
(који садржи име власника и правни основ стицања својинског права) и
Ц- теретни лист (упис стварних и других права које оптерећују земљишно
књижно тело, на пример, право службености, хипотека, забрана отуђења,
постојање парнице, итд.).
75
Број 2/2012
Морамо напоменути да је основна карактеристика описаног начина вођења земљишних књига – прилично лако сналажење у подацима које
земљишна књига даје, обезбеђујући при томе лако доказивање уписаних
својинских права и несметано функционисање правила да упис у земљишне књиге делује према свима – erga omnes, уз начело да се свако може
поуздати у исправност уписаних права у земљишним књигама (фикција
апсолутне тачности).
Након, дакле, дугогодишње примене Правних правила садржаних
у Закону о земљишним књигама, донетим 1930. године, дана 11. септембра 2009. године, ступио је на снагу Закон о државном премеру и катастру, објављен у "Службеном гласнику Републике Србије" број 72/2009.
Овим законом, предвиђено је да је катастар непокретности основни и јавни регистар о непокретностима и стварним правима на њима. Фактички, то значи прелазак са система уписа у земљишне књиге као најрелевантнијег доказа о праву власништва на непокретности, на упис у катастар, који преузима улогу земљишних књига.
Напомињемо да је ступањем на снагу поменутог закона, престао
да важи Закон о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима ("Сл. гласник РС" бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96,
34/01, 25/02 и 101/05), што значи да је систем катастра егзистирао упоредо
са системом земљишних књига, међутим, доношењем поменутог Закона о
државном премеру и катастру, објављеним у "Службеном гласнику Републике Србије" број 72/2009, уведена је радикална новина, заснивањем
надлежности катастра да представља основни и јавни регистар о непокретностима и стварним правима на њима.
Док се у систему земљишних књига као доказ о праву власништва
на непокретности издавао земљишно књижни уложак, улогу земљишно
књижног улошка преузима лист непопкретности, чији је појам регулисан
одредбама члана 72. Закона, који се издаје у прописаном облику и садржају за непокретност и имаоца права.
Закон прецизније наводи које су то врсте уписа у катастар непокретости и у чл. 73. наводи да врсте уписа у катастар јесу:
- упис непокретности,
- упис стварних права,
76
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
-
предбележба и
забележба.
Сам поступак оснивања катастра непокретности, регулисан је одредбама чл. 90. – 108. Закона. Чл. 90. Закона предвиђа да се катастар непокретности оснива у катастарским општинама у којима је на снази
катастар земљишта, односно земљишна књига, књига тапија и интабулациона књига.
При томе, катастар непокретности оснива се у поступку излагања на јавни увид података о непокретностима и стварним правима
на њима, од стране комисије за излагање на јавни увид података о непокретностима и стварним правима на њима.
Члан 92. Закона предвиђа да су надлежни судови дужни да на захтев Републичког геодетског завода предају земљишну књигу, књигу тапија и интабулациону књигу, односно њихове делове, најкасније до дана почетка оснивања катастра непокретности. Исти члан Закона у ставу 2. даље
предвиђа, да се од дана почетка оснивања катастра непокретности, неће
проводити промене у катастру земљишта, земљишној књизи, књизи тапија, интабулационој књизи и издавати тапије и проводити промене у књизи
продатих друштвених станова са хипотеком, а нерешени и нови захтеви за
упис промена достављају се Републичком геодетском заводу и решавају
се у поступку оснивања катастра непокретности.
Норме напред описаног члана закона дефинитивно указују на прекид важења система земљишних књига, тапија и интабулационих књига.
Закон даље предвиђа да се упис података о непокретностима, према подацима катастра замљишта, врши у катастарским општинама у
којима не постоји земљишна књига или књига тапија (чл. 95. став 2.).
Код уписа права својине према подацима катастра земљишта, закон прави разлику између уписа права својине на парцели и уписа права
својине на објекту.
Код уписа права својине на парцели, за имаоца права својине уписује се лице које је последње било уписано, а ако таквог нема, уписаће се
држалац парцеле.
77
Број 2/2012
Код уписа права својине на објекту, за имаоца права својине уписује се градитељ који има право својине, градитељ који је ималац другог
одговарајућег стварног права на парцели ако је за објекат издата грађевинска дозвола или је објекат изграђен у време кад грађевинска дозвола
није била услов за градњу, градитељ коме је издата грађевинска и употребна дозвола, а ако се применом ових одредби не може уписати ималац
права својине на објекту, уписује се градитељ објекта или држалац парцеле. За држаоца објекта уписује се такође и лице коме је издата грађевинска дозвола за градњу објекта привременог карактера.
У оним катастарским општинама у којима постоји земљишна
књига, књига тапија или интабулациона књига, за имаоца права својине на парцели, објекту и посебном делу објекта, уписује се лице које је
последње уписано у земљишној књизи, лице које има основ за упис права
својине, уколико то право изводи од лица последње уписаног у земљишној књизи, али, изузетно, и лице које приложи уговор о откупу стана у
друштвеној, односно државној својини сачињен у складу са законом. Ако
напред побројаних лица нема, као држалац на објекту или његовом посебном делу уписује се лице које је у поседу објекта, односно посебног дела
објекта, ако има исправу која води стицању права својине (чл. 99).
Закон даље предвиђа да се оснивање катастра непокретности објављује јавним огласом у катастарској општини у којој се оснива катастар
непокретности и на интернет страници Републичког геодетског завода,
најкасније 30 дана пре почетка оснивања катастра непокретности.
Послове у вези са поступком оснивања катастра непокретности,
обавља комисија за излагање.
У поступку излагања води се записник у који се уписују подаци о
непокретностима и стварним правима на њима.
Један од елемената поступка оснивања катастра непокретности, је
и отклањање несагласности, односно, ако имаоци права нису сагласни са
привремено уписаним подацима о непокретностима или стварним правима на непокретностима, проверавају се и отклањају евентуалне грешке у
прикупљању података о непокретностима, исправљају се привремено
уписани подаци у базу података катастра непокретности и коначно утврђују подаци, односно подаци се упоређују са подацима из катастра земљишта, земљишне књиге, књиге тапија и интабулационе књиге.
78
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Након обављеног поступка излагања, комисија саставља записник,
на који странке имају право приговора, у року од 8 дана, од дана уручења
записника.
Када Републички геодетски завод утврди да је катастар непокретности основан у складу са законом, потврђује га решењем, које се објављује на интернет страници Републичког геодетског завода.
Из напред побројаних ситуација које закон предвиђа као могућности за упис у катастар, лако се може извући закључак да исти дозвољава
ширем кругу лица да се упишу у катастар као јавну књигу о евиденцији
непокретности, као имаоци својинских и других стварних права на непокретностима, односно шири правни основ за упис, у односу на правни
основ и круг лица која су своја својинска права уписивала у земљишне
књиге. (Правна правила бившег Закона о земљишним књигама предвиђала су много формалније услове за упис. Упис у земљишне књиге био је
дозвољен само против лица које је уписано као земљишно књижни претходник, за упис је била потребна писмена исправа о правном основу стицања и clausula intabulandi – изричита изјава земљишно књижног претходника да пристаје да се прибавилац укњижи, или судска одлука која замењује clausulu intabulandi). Ступањем на снагу Закона о државном премеру
и катастру, међутим, створени су услови да се на свеобухватан начин, на
једном месту, учини доступним упис стварних права на непокретностима
и то свих врста стварних права, укључујући ту и посредну и непосредну
државину, што се уписом у земљишну књигу није могло остварити, а заинтересовано лице може стање проверити увидом у лист непокретности,
одн. доказати своја права прилагањем извода из листа непокретности, који се, према чл. 72. Закона издаје из базе података катастра непокретности
у прописаном облику и садржају за непокретности и имаоца права.
Имајући у виду да је Закон о државном премеру и катастру ступио
на снагу 2009. године, напомињемо да су у међувремену објављени сви
јавни огласи у смислу чл. 93. Закона, те да су комисије за излагање свој
рад привеле крају, тако да је на територији града Београда, односно за све
катастарске општине које су биле у надлежности Првог основног суда у
Београду – земљишно књижног одељења, завршено излагање, па можемо
рећи да је катастар у целости преузео податке из земљишних књига и отклонио несагласности о уписаним стварним правима на непокретностима,
79
Број 2/2012
које су постојале између дотадашњих података из катастра, земљишне
књиге, књиге тапија и интабулационе књиге.
Земљишно књижно одељење Првог основног суда у Београду, међутим, и даље егзистира, али се обим послова овог одељења суда своди на
вођење евиденције о поступцима по жалбама својевремено изјављеним
против решења о укњижби, а који до данас још увек нису окончани. Према
извештају Првог основног суда – земљишно књижног одељења, таквих
предмета има још око 1.500 и чекају се одлуке Вишег суда по жалбама. У
оним предметима у којима је Виши суд укинуо првостепено решење о
укњижби, па предмети враћени првостепеном суду на поновни поступак,
земљишно књижни суд се оглашава апсолутно ненадлежним за поступање
и предмете доставља Републичком геодетском заводу на даљу надлежност.
У надлежности земљишно књижног одељења Првог основног суда
у Београду остало је и чување збирке исправа, с тим што су у току преговори да и збирке исправа коначно преузме Републички геодетски завод.
80
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Бојана Јакшић Ковачевић,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРИМЕНА АНЕКСА "Г" СПОРАЗУМА
О ПИТАЊИМА СУКЦЕСИЈЕ
- ПРОБЛЕМИ У ПРАКСИ 1. УВОД
Престанком постојања бивше СФРЈ и настанком нових, самосталних држава отворено је питање имовине која се налази на домаћој територији, а чији су титулари правна лица са седиштем на територији других
држава, бивших Република СФРЈ.
Споразум о питањима сукцесије закључен је у Бечу дана 29. јуна
2001. године, од стране Савезне Републике Југославије је потврђен Законом о потврђивању споразума о питањима сукцесије, 2002. године1.
Како је његово ступање на снагу било условљено ратификацијом од
стране свих држава сукцесора, исти је ступио на снагу тек 2. јуна 2004. године.
Анексом "Г" наведеног споразума предвиђено је да права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији државе сукцесора и на коју су грађани и друга правна лица СФРЈ имала право на дан
31. децембра 1990. године, биће призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране државе, у складу са утврђеним стандардима и нормама међународног права и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица.
Чланом 7. Анекса "Г" Споразума је предвиђено да сва физичка и
правна лица из сваке државе сукцесора ће на основу реципроцитета имати иста права приступа судовима, административним већима и телима те
државе и других држава сукцесора са циљем заштите њихових права.
1
Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије ("Службени лист СРЈ Међународни уговори", број 6/2002)
81
Број 2/2012
Влада Републике Србије донела је Уредбу о изменама и допунама
Уредбе о заштити имовине делова предузећа чије је седиште на територији бивших Република СФРЈ2, која предвиђа да су предузећа чије је седиште на територији Република бивше СФРЈ дужна да пословној јединици
која је организована као друштвено предузеће или која је припојена другом друштвеном преузећу, као и њиховим правним следбеницима у чијој
имовини су непокретности на којима су лица имала право на дан 31. децембра 1990. године, поднесу захтев за споразумно утврђивање њиховог
удела у капиталу друштвеног предузећа на основу унете имовине, најкасније до 31. марта 2012. године (овај рок мењао се на свака три месеца,
почев од јуна 2008. године) и о томе обавесте Министарство економије и
регионалног развоја и Агенцију за приватизацију.
Удео у капиталу друштвеног предузећа утврђује се сразмерно учешћу вредности унете имовине у укупној вредности имовине друштвеног
предузећа, према процени капитала друштвеног предузећа у складу са посебним финансијским извештајем који претходи подношењу захтева.
Усаглашени текст нацрта споразума, доставља се министарству,
које га, ради давања сагласности, прослеђује Влади, која ће дати сагласност уколико постоји реципроцитет у примени Споразума о питању сукцесије.
Споразум се сматра закљученим, када га по добијању сагласности
Владе, уговорне стране потпишу и овере суду.
Према информацији добијеној из Министарства економије и регионалног развоја, до данас су закључена само четири таква споразума.
2. ПРИМЕНА АНЕКСА "Г"
Према евиденцији Републичке дирекције за имовину Републике
Србије, у тренутку распада СФРЈ, вредност зграда, станова, одмаралишта
некадашњих српских предузећа на територији Републике Хрватске, изно-
2
Уредба о изменама и допунама Уредбе о заштити имовине делова предузећа
чије је седиште на територији бивших Република СФРЈ ("Службени гласник
РС", бр. 31/01, 61/08, 109/08, 14/09, 40/09, 79/09, 111 /09, 67/10 и 73/11)
82
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
сила је 1,8 милијарди евра, док је имовина хрватских правних лица у Србији износила око 800 милиона евра.
Република Хрватска је 1991. године, донела Уредбу о национализацији српске имовине, којом је пренела власништво на државу Хрватску.
Наведена Уредба је, под утицајем међународне заједнице, повучена, али
је већим делом та имовина била распродата, пре ступања на снагу Споразума о питањима сукцесије.
Такође, Република Словенија, која се залаже за директну примену
Анекса "Г" Споразума, највећи део имовине српских правних лица на својој
територији продала путем принудног извршења, у циљу измиривања обавеза према запосленима и према добављачима из Републике Словеније.
Одмах након ратификације Споразума о сукцесији, пред српске
судове почели су да пристижу тужбени захтеви правних и физичких лица
са седиштем на територијама бивших република, са захтевом за утврђење
права својине, односно права коришћења на непокретностима које се налазе на територији Републике Србије.
На самом почетку примене наведеног Споразума, домаћи судови
су усвајали такве тужбене захтеве и враћали имовину правним лицима са
седиштем у Хрватској, Словенији и Босни и Херцеговини.
Тако је враћено више од 11000 m2 пословног и другог простора
нпр. хрватском "Вартексу", словеначким фирмама "Аеро" и "Компас", босанско-херцеговачком предузећу "Криваја"...
Међутим, већ крајем 2004. године, долази до промене у пракси домаћих судова, тако што се започети судски поступци прекидају до предузимања активности државе сукцесора на обезбеђењу примене члана 2.
Анекса "Г" Споразума о сукцесији, односно до окончања процедуре која
је таквим активностима прописана.
Наиме, трговински судови заузели су став да се Споразум о питањима сукцесије не може непосредно примењивати, већ је потребно да се закључе билатерални споразуми са бившим државама чланицама, којим би се регулисала процедура решавања захтева и установила државна тела која би по
наведеним захтевима поступала, а што је предвиђено чланом 4. Споразума.
83
Број 2/2012
Влада Републике Србије донела је Закључак 05 број 46-1842/20084 од 19. јуна 2008. године, којим је прихватила поступање трговинских судова, који, према утврђеном правном ставу, ради јединствене примене
права, прекидају поступак који се покреће од стране правних лица из бивших Република СФРЈ за остваривање својинских и осталих стварних права до закључивања билатералних споразума, те нагласила да је неопходна
даља примена Уредбе о заштити имовине делова предузећа, чије је седиште на територији бивших Република СФРЈ, управо до закључења билатералних споразума уз уважавање принципа реципроцитета.
Овакво поступање судова је нејасно, обзиром да се ни у једној од
одредаба Споразума не условљава закључење билатералних споразума.
Дакле, до њиховог закључења може доћи али и не мора, иако би свакако,
њихово закључење могло бити од великог значаја за обе уговорне стране.
Међутим, како готово да и не постоји иницијатива за закључење
таквих споразума, поставља се питање даљег поступања домаћих судова,
у оваквим околностима, обзиром да је суштина досадашњег поступања та
да не постоји реципроцитет у примени одредаба Споразума о сукцесији,
јер се поставља логично питање (не)поступања судова на територији бивших република када су подносиоци захтева за повраћај имовине лица са
територије Републике Србије.
Конкретно, Република Хрватска свим могућим правним средствима покушава и успева да примену Споразума максимално успори.
3. ПРОБЛЕМИ У ПРАКСИ
Проблеми са којима се ово правобранилаштво, као законски заступник Републике Србије сусреће у пракси, пре свега се огледају у неадекватној сарадња са заступаним органима, који су надлежни за питања
сукцесије.
Најчешће не добијамо чињенична изјашњења, доказе и информације, које су нам потребне за поступање у конкретном судском спору.
Врховни касациони суд Републике Србије је на седници одржаној
7. фебруара 2011. године усвојио Правно схватање о сукцесији и реципроцитету - "Анекс "Г" Споразума о питањима сукцесије се примењује на питање имовине делова предузећа у Републици Србији која имају седиште
84
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
на територијама држава сукцесора бивше СФРЈ, под условима постојања
фактичког реципроцитета."
Од стране овог Правобранилаштва предузете су све могуће парничне радње, ради што повољнијег окончања постојећих спорова, најчешће позивањем на чињеницу да фактички реципроцитет у примени Споразума између земље домицила тужиоца и Републике Србије није успостављен.
Такође, као изузетак од правила да се овакви спорови прекидају,
може се навести неправоснажна пресуда Привредног суда у Београду 36 П13818/2010 од 12. септембра 2011. године, којом је одбијен тужбени захтев
тужиоца као ПРЕУРАЊЕН, обзиром да смо се позвали на чињеницу да (у
том тренутку) рок за подношење захтева за споразумно утврђивање удела у
капиталу друштвеног предузећа на основу унете имовине, није протекао.
4. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Имајући у виду чињеницу да досадашња судска пракса ствара
правну несигурност и да започети судски поступци не могу заувек остати
у прекиду, чиме се отвара могућност да тужиоци који претендују на враћање имовине, своја права покушају да остваре пред Европским судом за
људска права у Стразбуру, због повреде права на правично суђење, поставља се питање начина на који ће се овакви поступци решавати у будуће.
Осим могућности одбијања тужбених захтева због непостојања
фактичког реципроцитета Проф. др Мирко Живковић3 је, као једно од решења за овакву врсту спорова предложио могућност да трговински суд,
као првостепени, покрене поступак пред Врховним касационим судом ради решавања спорног правног питања, чиме би се престало са праксом
прекида поступака, и исти би се мериторно решавали, а што по мишљењу
аутора овог текста, у конкретном случају представља најбоље решење.
3
Проф. др Мирко Живковић "Тумачење чланова 2, 4. и 7. Прилога "Г" Споразума о питањима сукцесије у пракси наших судова и других органа" страна 11
85
Број 2/2012
Ивана Милошевић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
"ВОЛОНТЕР" И "ЛИЦЕ
НА СТРУЧНОМ ОСПОСОБЉАВАЊУ"
1. Увод
Чланом 106а Закона о државним службеницима ("Службени гласник
РС", бр. 79/05, 81/05-исправка, 83/05-исправка, 64/07, 67/07-исправка, 116/08
и 104/09 – у даљем тексту "Закон о државним службеницима"), прописано је
да руководилац органа може закључити уговор о стручном оспосовљавању
са незапосленим лицем, без накнаде, ради стручног оспособљавања односно
стицања радног искуства и услова за полагање државног стучног испита.
У пракси се за ова лица усталио назив "волонтер". Међутим, имајући
у виду да волонтирање сада уређује посебан пропис, Закон о волонтирању
("Службени гласник РС", број 36/10), потребно је разграничити законски појам "волонтера" од појма "лица на стручном оспособљавању", те услове за заснивање правног односа са тим лицима и њихов правни положај.
2. Положај волонтера
Закон о волонтирању ("Службени гласник РС", број 36/10 – у даљем тексту "Закон о волонтирању"), који се примењује од 6. децембра
2010. године, донет је ради промовисања волонтирања као активности од
интереса за Републику Србију, односно од јавног интереса, којом се грађани активно укључују у друштвене процесе, чиме доприносе развоју хуманијег и равноправнијег демократског друштва једнаких могућности и
побољшању квалитета живота грађана. Такав циљ изражен је кроз прво
начело овог закона, начело солидарности и промовисања волонтирања1. С
друге стране, циљ доношења овог закона био је и настојање законодавца
да се спрече учестале злоупотребе волонтерске активности. У ту сврху,
1
Члан 5. Закона о волонтирању
86
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
овим законом су детаљније регулисани односи волонтера и организатора
волонтерског рада и заштита учесника у волонтерском односу.
Појам волонтирања. - Волонтирање, у смислу наведеног закона,
јесте организовано добровољно пружање услуге или обављање активности од општег интереса, за опште добро или за добро другог лица, без исплате новчане накнаде или потраживања друге имовинске користи, осим
ако тим законом није другачије одређено. Осим што дефинише појам волонтирања, Закон таксативно наводи и шта се не сматра волонтирањем2 па се, између осталог, волонтирањем не сматра време проведено на стручном оспособљавању и усавршавању или на практичном раду без заснивања радног односа, у складу са законом.
Учесници у волонтерском односу. – Волонтирање може да обавља
лице које има најмање 15 година живота, уз писмену сагласност родитеља
или старатеља, док се лице млађе од 15 година може укључити у обављање васпитно-образовних волонтерских активности, у складу са прописима
о образовању и васпитању и ратификованих међународних конвенција.
Волонтер може бити и запослено лице, као и пензионисано лице, имајући
у виду да Закон о волонтирању та лица не искључује, а да је такво тумачење у складу и са основним начелом које је исказано у чл. 5. Закона (начело солидарности и промовисања волонтирања). Поред домаћег лица, волонтер може бити и страно физичко лице или лице без држављанства3.
Организатор волонтирања може бити правно лице које организује
волонтирање на пословима ван своје основне делатности, за опште добро
или добро другог лица, уз услов да се обављањем волонтерских активности и услуга не стиче добит нити волонтирање замењује рад запослених и
других радно ангажованих лица4. Државни орган такође може бити организатор волонтирања у складу са овим законом5.
Корисник волонтирања може бити сам организатор, или треће лице у чију корист се обавља волонтирање.
2
Члан 3. Закона о волонтирању
Члан 13. Закона о волонтирању
4
Члан 14 . став 1. Закона о волонтирању
5
Члан 4. став 4. Закона о волонтирању
3
87
Број 2/2012
Правни основ и заснивање волонтерског односа. – Волонтерски однос заснива се уговором о волонтирању који закључују волонтер и организатор волонтирања, а учесник у волонтерском односу може бити и треће лице
као корисник волонтирања. Закон прописује обавезне елементе овог уговора6, а за поједине видове волонтирања и обавезну писану форму7.
Трајање волонтирања. - Према времену трајања, волонтирање може бити дугорочно (ако траје дуже од 10 часова недељно, најмање три месеца без прекида) или краткорочно. Дугорочно волонтирање је на посебан
начин уређено.
Осигурање волонтера. – Организатор волонтирања дужан је да
осигура волонтера за случај повреде и професионалног обољења у два
случаја: ако се ради о дугорочном волонтирању, или ако је тако уговорено
(код краткорочног волонтирања)8.
Програм волонтирања. – Волонтирање се спроводи у складу са програмом волонтирања. Законом је прописано шта тај програм нарочито мора да
садржи9, те да се са њим мора претходно сагласити министарство надлежно за
рад10. Закон садржи још и одредбе о одговорности за накнаду штете, инспекцијском надзору, казнене одредбе за прекршаје утврђене овим законом.
Обавеза вођења евиденције о волонтирању. – Закон о волонтирању прописује две врсте обавезних евиденција – евиденцију о волонтирању, коју је дужан да води организатор волонтирања11, те евиденцију о организаторима волонтирања, коју води министарство надлежно за рад12. Уз
то је прописана обавеза организатора волонтирања да министарству доставља извештај о волонтирању најкасније до 31. марта текуће године за
претходну годину13. Питање ових евиденција детаљније је разрађено подзаконским актима, Правилником о начину вођења евиденције о организаторима волонтирања ("Службени гласник РС", број 92/10) и Правилником
6
Члан 18. Закона о волонтирању
Члан 15. став 3. Закона о волонтирању
8
Члан 27. Закона о волонтирању
9
Члан 14. став 3.Закона о волонтирању
10
Члан 14. став 2. Закона о волонтирању
11
Члан 28. Закона о волонтирању
12
Члан 29. Закона о волонтирању
13
Члан 30. Закона о волонтирању
7
88
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
о садржини и начину вођења евиденције о волонтирању и подношењу извештаја о волонтирању ("Службени гласник РС", број 92/10).
Потврда о волонтирању. – На захтев волонтера, организатор волонтирања дужан је да му изда потврду о волонтирању14. Њен изглед и садржина ближе су уређени Правилником о садржини и изгледу потврде о
волонтирању ("Службени гласник РС", број 92/10).
3. Положај лица на стручном оспособљавању
Насупрот детаљном уређењу волонтерског рада као рада без накнаде према Закону о волонтирању, положај "лица на стручном оспособљавању" уређен је једино одредбом чл. 106а Закона о државним службеницима, која говори о условима за ангажовање тих лица, циљу њиховог
ангажовања и трајању правног односа.
С тим у вези, а имајући у виду одредбу чл. 4. став 4. Закона о волонтирању, постављају се два питања.
1. Да ли се "лица на стручном оспособљавању" могу сматрати
волонтерима у смислу Закона о волонтирању?
"Лица на стручном оспособљавању" из чл. 106а. Закона о државним службеницима не могу се сматрати волонтерима и њихово ангажовање не може се сматрати волонтирањем. То произлази из одредбе члана 2.
Закона о волонтирању, која дефинише појам волонтирања, али и из одредбе чл. 3. став 1. тачка 1. истог Закона, која прописује да се волонтирањем
не сматра време проведено на стручном оспособљавању и усавршавању
или на практичном раду без заснивања радног односа.
2. Да ли се, у одсуству детаљнијег уређења положаја лица из чл.
106а Закона о државним службеницима, на њих могу аналогно
применити одредбе Закона о волонтирању?
Сматрам да у овом случају нема места примени аналогије. Осим
што то такође произлази из раније наведене одредбе чл. 3. ст. 1. тачка 1.
Закона о волонтирању, у прилог таквом закључку говори и следеће:
14
Члан 25. став 2. Закона о волонтирању
89
Број 2/2012
1. Уговор о волонтирању закључује се у општем интересу, док се
уговор о стручном оспособљавању закључује ради стручног
оспособљавања, односно стицања радног искуства и услова за
полагање државног стручног испита;
2. Уговор о волонтирању може закључити запослено или незапослено лице, док уговор стручном оспособљавању може закључити само незапослено лице;
3. За разлику од уговора о стручном оспособљавању, уговор о волонтирању не може се закључити поводом обављања послова из
основне делатности организатора нити волонтирање може да замењује рад запослених и других радно ангажованих лица;
4. Трајање уговора са лицем на стручном оспособљавању ограничено
је на период од најдуже шест месеци (за лица са средњим образовањем) односно најдуже годину дана (за лица са високим образовањем), док код уговора о волонтирању нема таквог ограничења;
5. За разлику од волонтера, код ангажовања лица на стручном
оспособљавању не постоји обавеза израде програма волонтирања, вођења евиденције, састављања извештаја и пријављивања тих лица министарству надлежном за рад;
4. Закључак
1. Закон о волонтирању разграничио је појам "волонтера" од појма
"лица на стручном оспособљавању".
2. И поред тога што се у оба случаја ради о добровољном раду односно обављању одређених активности без исплате накнаде (те се у најширем
смислу обе категорије лица могу популарно називати "волонтерима"), реч је
заправо о две категорије лица на које се не примењују исти прописи.
3. Државни орган може бити и организатор волонтирања у складу
са Законом о волонтирању15, али не у случају када се лице ангажује без
накнаде ради сопственог стручног оспособљавања, односно стицања радног искуства и услова за полагање државног стручног испита, већ само када је реч о ангажовању лица без накнаде ради пружања услуга односно
обављања активности од општег интереса, за опште добро или за добро
другог лица, на пословима ван основне делатности тог државног органа.
15
Члан 4. став 4. Закона о волонтирању
90
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Оља Мандић,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРАВНА ПРИРОДА И ДЕЈСТВО
СПОРАЗУМА О МИРНОМ РЕШАВАЊУ СПОРА
ИЗ ЧЛАНА 193. ЗАКОНА О ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ
1. УВОД
Одредбом члана 193. став 1. Закона о парничном поступку1 прописано је да лице које намерава да поднесе тужбу против Републике Србије,
дужно је да пре подношења тужбе Републичком јавном правобранилаштву достави предлог за мирно решавањe спора, осим ако је посебним
прописом предвиђен рок за подношење тужбе. Предлог за мирно решавање спора мора да садржи све податке из члана 192. Закона о парничном
поступку, који прописује обавезну садржину тужбе.
Ставом 3. наведеног члана прописано је да, ако у року од 60 дана
Републички јавни правобранилац не одговори на предлог, сматра се да
предлог није прихваћен и у том случају лице из става 1. члана 193. Закона
о парничном поступку, може да поднесе тужбу надлежном суду.
У супротном, уколико предлог није поднет или није протекао законом прописани рок од 60 дана, суд ће тужбу одбацити као недозвољену.
Споразум о мирном решењу спора, постигнут између Републичког
јавног правобраниоца и лица из става 1. наведеног члана ЗПП-а има снагу
извршне исправе.
Дакле, цитирана законска одредба увела је новину у правни ситем,
у односу на до тада важећи Закон о парничном постуку.
Иако је интенција законодавца била да се избегну скупи судски
поступци у оним случајевима где има места закључењу споразума, односно у ситуацији где је потраживање према Републици Србији основано, у
пракси могу да се појаве неке недоумице у вези примене одредаба члана
1
Закон о парничном поступку ("Службени гласник Републике Србије", број
72/11), ступио је на снагу 1. фебруара 2012. године.
91
Број 2/2012
193. Закона о парничном поступку, везано за последице које ће закључени
споразум о мирном решавању спора производити у правном промету. Поред тога, од става који се заузме поводом правне природе споразума, у
многоме ће зависити и начин и обим примене овог института.
Наиме, оно што је свакако прво уочљиво јесте да споразум по својој
форми и правној природи представља једну врсту вансудског поравања, којем је сам Закон дао снагу извршне исправе, a што је, са друге стране, елемент који ову врсту споразума чини врло блиским судском поравнању.
2. ПРАВНА ПРИРОДА И ФОРМА ПОРАВНАЊА
Став који преовлађује у правној теорији, а који произлази из одредаба Закона о облигациноим односима2, јесте да је вансудско поравнање
уговор којим се, узајамним попуштањем, решава постојећи спор у једном
већ насталом грађанскоправном односу и одређују узајамна права и обавезе странака. С друге стране, судско поравнање је уговор којим стране
уређују грађанскоправне односе, којим могу слободно да располажу, закључен у писменој форми, пред судом и допуштен од суда, који има својсто правноснажности, а уколико се њиме утврђује обавеза за неку чинидбу, тад и својство извршности.
У том смислу, јасно је да се у оба случаја ради о материјалноправним уговорима, с тим што судско поравнање има и нека процесноправна
дејства, која произилазе из чињенице да је закључено пред судом.
Као што је већ напоменуто, споразум који предвиђа цитирана законска одредба из члана 193. Закона о парничном поступку, такође је материјалноправни уговор, који, са једне стране, нема она процесно правна дејства која има судско поравнање, с обзиром на чињеницу да није закључен
пред судом, а са друге стране, има својство извршности, које му даје Закон.
С тим у вези, оправдано се поставља низ питања везаних за примену одредбе члана 193. Закона о парничном поступку. То су, пре свега, питања располагања странака и дозвољености захтева, форме уговора и питање
ко може закључити уговор у име предлагача, затим питање дејства извршности споразума, те на крају, питање начина примене овог члана у оним
2
Члан 1089. Закона о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр.
29/78, 39/85, 45/89 - УС, 57/89, "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99 - др. пропис, 23/99 - исправка, 35/99 - др. пропис, 44/99 - др. пропис).
92
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ситуацијама кад постоји супарничарство, и то нужно и јединствено, где се
као један од супарничара у будућем спору, појављује Република Србија.
2.1. Располагање странака и дозвољеност захтева
Судско поравнање, између осталог се разликује од вансудског, по
томе што је, према законским одредбама, суд дужан да проверава дозвољеност поравнања, односно да одлучује о испуњености услова из одредбе
члана 3. Закона о парничном поступку, која прописује у ставу 3. да суд
неће дозволити располагања странака која су у супротности са принудним
прописима, јавним поретком, правилима морала и добрим обичајима.
С тим у вези, како се споразум из члана 193. ЗПП-а не закључује
пред судом, већ као и сваки други материјалноправни уговор којим се
уређују међусобни односи сагласношћу воља странака, отвара се теоријска могућност, услед недостатка судске провере ваљаности овог уговрора,
у смислу дозвољености располагања захтевом, да странке закључењем
споразума располажу захтевом којим иначе не би могле располагати. Будући да споразум, по сили закона, има снагу извршности, јасно је да би у
овом случају могло доћи до правне несигурности.
Оно што оправдава изостанак улоге суда приликом закључења споразума, пре свега је настојање законодаваца да се избегну трошкови парничног
поступка. Са друге стране, што можда и објашњава намеру законодавца, стоји чињеница да је једна од страна овог споразума Република Србија, коју заступа Републичко јавно правобранилавштво, као државни орган. Може се рећи да је, посредно, закон даo једну посебну врсту овлаћења Републичком јавном правобранилашву, да, иако је уговорна страна споразума, као државни
орган врши и контролу дозвољености закљученог споразума, баш као што то
чини суд приликом закључења судског поравнања.
Дакле, Републичко јавно правобранилаштво, према Закону о јавном
правобранилаштву, предузима правне радње и користи правна средства пред
судовима и другим надлежним органима ради остваривања имовинских права и интереса Републике Србије, њених органа и организација и других правних лица чије се финансирање обезбеђује у буџету Републике Србије или из
других средстава Републике3. Међутим, након ступања на снагу новог Закона
о парничном поступку, Републичко јавно правобранилаштво добија и нову
3
Члан 7. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС" број 43/91).
93
Број 2/2012
улогу. Наиме, иако одредбама члана 193. новог ЗПП-а Републичком јавном
правобранилаштву није поверено јавно овлашћење да одлучује и решава о
правима и обавеза и другим интересима странака, на начин како то чине органи управе у управнопраним односима, нити је Републичко јавно правобранилаштво заменило суд у поступку пред судом приликом закључења судског
поравнања, ипак се не може пренебрегнути чињеница да је функција контроле, коју Републичко јавно правобранилаштво несумњиво обавља приликом
закључења споразума са снагом извршне исправе, новина која је уведена одредбом члана 193. Закон о парничном поступку.
Поред ове, начелне забране закључења споразума који би био у
супротности са принудним прописима, јавним поретком, правилима морала и добрим обичајима, потребно је нагласити да је Законом о облигациним односима предвиђено да предмет поравнања не могу бити спорови
који се тичу статусних односа4.
Дакле, да ли је могуће закључити споразум о мирном решавању
спора, када постоји спор о статусним односима?
У ситуацији када би у будућем спору била тужена Република Србија, односно неко од Министарстава за поништај решења којим се регулише нпр., радноправни статус физичког лица, онда би пре покретања поступка пред судом, за поништај таквог решења, постојaла обавеза подношења предлога за мирно решавање спора.
У теорији постоји став који одступа од стриктне забране поравнања у оваквим случајевима. Тако, например, иако је поравнање које се односи на статусне односе забрањено, код друштвених правних лица, која
су могла утицати на свој статус, спор о статусним односима правних лица
могао би бити предмет поравнања само ако је о свом статусу друштвено
правно лице могло само одлучивати.5
Овакво широко тумачење одредбе члана 1092. Закона о облигациноим односима, кад је реч о институту који предвиђа одредба члана 193.
Закона о парничном поступку, није могуће. Наиме, код статусних ствaри,
као из горњег примера, уколико би дошло до поравнања, спорно решење
не би било стављено ван снаге у поступку пред судом и као такво би егзи4
5
Одредба члана 1092 .став 3. Закона о облигациним односима.
Слободан Перовић, Коментар Закона о облигационим односима, књига друга,
Београд 1995.
94
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
стирало у правном промету и поред закљученог споразума, што свакако
води правно неодрживој ситуацији.
Према томе, у случају спора око статусних односа, нема места закључењу споразума о мирном решавању спора, те је у том смислу примењива одредба члана 1092. Закона о облигационим односима, којом је установљена забрана поравнања у споровима који се тичу статусних односа.
2.2. Ко може закључити споразум у име предлагача
Уколико прихватимо став да је споразум о мирном решавању спора по својој прирoди најближи уговору о поравнању, јасно је да се приликом закључења споразума, применом правила о тумачању, аналогно имају
применити одредбе закона које регулишу форму и обавезне елементе уговора о поравнању.
Према важећим прописима постављају се два кумулативана захтева за закључење уговора о поравнању.
Одредбом члана 91. став 4. Закона о облигационим односима предвиђено је да пуномоћник не може без посебног овлашћења, за сваки поједини
случај, да закључи уговор о поравнању. Захтев за специјално овлашћење произилази из чињенице да су услови закључења уговора о поравнању узајамни
уступци странака, њихова попуштања, да би се отклонио спор или неизвесност у једном правном односу и да би се уредила узјамна права и обавезе.
Овлашћење пуномоћника мора бити лично и непреносиво, дато с обзиром на
лична својства и однос властодавца и пуномоћника.6
Други услов за закључење поравнања, предивиђен је одредбом
члана 1091. Закона о облигационим однисима, која за закључење уговора
о поравнању захтева једну посебну врсту способности, а то је способност
располагања правом које је предмет поравнања7, а која није идентична са
пословном способношћу из члана 56. Закона о облигационим односима.8
Дакле, може се закључити да је и за закључење споразума о мирном
решавању спора неопходно да буду испуњени наведени услови, односно по6
7
8
Лепосава Карамарковић, Поравнање и медијација, Београд 2004, страна 51.
Лепосава Карамарковић, Поравнање и медијација, Београд 2004, страна 46.
За закључење пуноважног уговора потребно је да уговарач има пословну способност која се тражи за закључење тог уговора.
95
Број 2/2012
требно је посебно пуномоћје за сваки појединачни случај и одговарајућа способност за закључење споразума. Применом правила о тумачењу, долази се
до закључка да приликом закључења споразума из члана 193. ЗПП-а, као и
уговора о поравнању, располагање правом које је предмет споразума не
представља настајање неког новог права и обавеза, већ се постојећа права и
обавезе уређују тако што се прекида спор, отклања неизвесност и одређују за
убудуће права и обавеза странка из уговора односно споразума.9
У том смислу, последице закључења споразума о мирном решавању спора који би био закључен без испуњених захтева у погледу способности за закључење споразума и валидности пуномоћја прописане су одредбама члана 88. Закона о облигационим односима.10
2.3. Извршност споразума о мирном решавању спора
Својство извршности споразума о мирном решавању спора дефинисано је Законом о парничном поступку. Споразум, као такав, представља извршну исправу, на основу које суд, на предлог повериоца, дозвољава и одређује извршење.
Законом о извршењу и обезбеђењу11 у члану 13. став 7. прописано
је да се извршном исправом сматра исправа која је законом одређена као
извршна исправа. У том смислу нема дилеме да се на основу споразума из
члана 193. ЗПП-а може одредити и спорвести извршење.
9
Иван Букљаш, Борис Визнер, Коментар закоан о обвезним (облигациним) односима, књига IV, Загреб, 1979, страна 2907; Милан Бартош, Основи облигационог права, Београд страна 162; Лепосава Карамарковић, Поравнање и медијација, Београд 2004, страна 46
10
Уговор који неко закључи као пуномоћник у име другога без његовог овлашћења обавезује неовлашћено заступаног само ако он уговор накнадно одобри.
Страна са којом је уговор закључен може захтевати од неовлашћено заступаног
да се у примереном року изјасни да ли уговор одобрава. Ако неовлашћено заступани ни у остављеном року уговор не одобри, сматра се да уговор није ни
закључен. У том случају, страна са којом је уговор закључен може од лица које
је као пуномоћник без овлашћења закључило уговор тражити накнаду штете,
ако у тренутку закључења уговора није знала нити је морала знати да то лице
није имало овлашћења за закључење уговора.
11
Закон о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС" број 31/11).
96
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Међутим, како закон предвиђа обавезу за лице које намерава да
поднесе тужбу против Републике Србије да претходно поднесе предлог за
мирно решавање спора и у ситуацији кад је предмет спора, рецимо, неко
стварно право, на пример право својине, поставља се питање, да ли закон
који регулише упис стварних права оставља могућност да се на основу закљученог споразума, изврши упис права на непокретности.
Наиме, одредбом члана 86. Закона о државном премеру и катастру у
ставу 1. прописано је да се упис у катастар непокретности врши на основу
приватне или јавне исправе, која је по садржни и форми подобна за упис.
Приватна исправа, односно исправа о правном послу, поред општих
услова да би била подобна за упис, мора бити сачињена у писменој форми, уз
оверу потписа лица између којих се исправа сачињава (ако посебна форма
није прописна посебним законом) и мора садржавати изјаву о дозволи уписа
која није условљена нити орочена. Ако изјава о дозволи уписа није саржана у
приватној исправи, односно исправи о правном послу, изјава може бити дата
у посебној исправи уз оверу потписа лица коју изјаву даје.12
Јавна исправа на основу које се може вршити упис је одлука суда,
другог државног органа или организације која врши јавна овлашћења, који су по закону надлежни да доносе одлуке којима се одлучује о правима,
односно о другим чињеницама које се уписују у катастар непокретности.
Јавна исправа, да би била подобна за упис, мора бити правноснажна.13
Да ли се на основу споразума о мирном решавању спора, закљученог у смислу одредба члана 193. Закона о парничном поступку, којим се
врши пренос права својине, може извршити упис права својине на непокретности? Пре свега, потребно је одговорити на питање да ли се споразум о мирном решавању спора може сматрати приватном исправом, односно исправом о правном послу.
У том случају, споразум би садржао изјаву о дозволи уписа која не би
била условљена нити орочена, а овера потписа лица између који је исправа
сачињена, дакле у овом случају Републичког јавног правобранилаштва и
предлагача, не би била обавезна, имајући у виду да је Закон о парничном поступку, посредно, прописао форму у којој споразум мора бити сачињен. Наи12
13
Одредба члана 87. Закона о државном премеру и катастру
Одредба члана 88. Закона о државном премеру и катастру
97
Број 2/2012
ме одредбом члана 193. став 1. прописано је, између осталог, да предлог за
мирно решавање спора мора да садржи све податке из члана 192. Закона.14
Поред тога, овера потписа на приватној исправи, односно исправи
о приватном послу од стране јавних власти подразумева потврду да је одређено лице и потписало изјаву, што је у случају када се као једна од страна у споразуму појављује Републичко јавно правобранилаштво, као државни орган, непотребно.
Споразум о мирном решавању спора закључује Републички јавни
правобранилац, односно његов заменик, који ставља свој потпис оверен
печатом Републичког јавног правобранилаштва. Наиме, Законом о печату
државних и других органа15, прописано је, одредбом члана 2, да се печатом потврђује аутентичност јавне исправе и другог акта којим државни и
други орагани и имаоци јавних овлашћења одлучују или службено опште
са другим органима, правним лицима и грађанима.
У том случају овера потписа не би могла да буде нужан услов за
упис права својине на непокретности, уколико би сачињени споразум садржавао изјаву о дозволи уписа.
Међутим, како је неспорно да споразум о мирном решавању спора
свако јесте различит од приватних исправа односно исправa о правном послу, имајући у виду правну природу споразума, а посебно својствo извршности, за очекивати је да се у пракси јаве дилеме приликом подношења захтева
за упис права својине на непокретности на основу закљученог споразума.
14
(1) Тужба мора са садржи одређени захтев у погледу главне стври и споредних
тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказ којима се
утврђују ове чињенице, вредност предмета спора, као и друге податке које
мора имати сваки поднесак
(2) Тужилац који има боравиште или пребивалиште, односно седиште у иностранству дужан је да у тужби именује пуномоћника за пријем писмена. Уколико не означи пуномоћника за примање писмена суд ће тужбу да одбаци.
(3) Ако надлежност или право на изјављивање ревизије зависи од вредности
спора, а предмет тужбнеог захтева није новчани износ, тужилац је дужан да
у тужби назначи вредност предмета спора.
(4) Суд ће да поступи по тужби и ако тужилац није навео правни основ тужбеног захтева, а ако је тужилац навео правни основ суд није везан за њега.
15
Закон о печату државних и других органа ("Службени гласник РС", број 101/07).
98
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
У том смислу, било би неопходно испитати, да ли споразум о мирном решавању спора којим се решава спор чије је предмет право својине
на непокретности, испуњава услове који су неопходни за јавну исправу да
би се извршио упис.
Свакако, јасно је да овај споразум није јавна исправа у смислу одредбе члана 88. Закона о државном премеру и катастру. Међутим, уколико би се и поставило такво питање у пракси, услед чињенице да је споразум извршна исправа, као и да је једана од страна овог уговра државни орган, који иступа као законски заступник Републике Србије, онда би се,
пре свега, као спорно могло јавити питање да ли споразум има својство
правноснажности, како се то захтева за упис на основу јавне исправе.
Наиме, Закон о парничном поступку стриктно предвиђа да споразум
има снагу извршне иправе. Намеће се питање, да ли је могуће применити
правила тумачења права, односно тумачења правне норме, коришћењем логичких инструмената, у конкретном случају argumentum a majori ad minus
(закључивање од већег ка мањем) – аругмент којим се закључује да субјект
којем правна норма даје већа права или обавезе има тим пре и ужа права и
обавезе, која су укључена у она већа. Дакле, да ли споразум самим тим што
има својство извршности има и својство правноснажности?
Одговор на ово питање, опет налазимо, позивајући се на правила која
уређују судско поравнање. Наиме, услов да судска одлуке има својство извршне исправе, јесте да је одлука правноснажна, односно коначна и да је постала извршна, односно да је протекао парициони рок. На судско поравнање, обзиром да поравнање није одлука, не односи се услов правноснажности, односно коначности, већ је неопходно да је потраживање по њему доспело.16
Оно што се намеће као закључак јесте да споразум о мирном решавању спора има снагу извршне исправе, односно да стиче својство извршности о доспелости потраживања.
Како у случају споразума о мирном решавању спора којим би се
преносило право својине на непокретности не постоји могућност принудног извршења, у смислу уписа овог права у катастар непокретности, сматрамо да би једини могући одговор у овом случају био да се приликом
уписа права својине на непокретности врши провера испуњености услова
16
Верољуб Рајовић, Грађанско процесно право, Београд 2003.
99
Број 2/2012
које закон прописује када се ради о упису на основу приватне исправе однсоно исправе о правном послу.
2.4. Примена одредбе члана 193. ЗПП-а
у случају супарничарства
Супарничарство настаје кад више лица једном тужбом туже или када
је више њих једном тужбом тужено. У ситуацији када се спор који се по закону или због природе правног односа може решити само на једнак начин према свим супарничарима ради се о јединственим супарничарима, који се сматрају као једна парнична странка, тако да се, ако поједини супарничари пропусте своју парничну радњу, дејство парничних радњи које су извршили други супарничари, протеже и на оне који те радње нису предузели. Овим се
спречава да настану правне ситуације у којима би различите пресуде према
појединим тужиоцима или туженим једна другој противречиле садржином
изреке у пресудама, тако да би се међусобно искључивале.17
На овом месту потребно је покушати наћи одговор на питање како
поступити у ситуацији кад постоји нужно и јединствено супарничарство
где се као супарничар појављује Република Србија.
Наиме, с једне стране, ова врста супраничарства подразумева да се настали спор, односно спорни однос решава на једнак начин према свим супарничарима, а са друге стране, споразум закључен између Републичког јавног правобраниоца и предлагача делује inter partes, дакле између страна уговорница.
У парници, јединство супарничара постоји кад за последицу има
оно што је закон прописао у погледу дејства парничних радњи. Тако, на
пример, одговор на тужбу коју је поденео само један од супарничара дејствује као да су га поднели и остали. Оно што је спорно у теорије јесте,
дејство јединственог супарничарства кад на рочишту присутни супарничари, који су у јединственом супарничарству, признају тврдње противне
стране, а неки од јединствених супарничара нису присутни. По једном
мишљењу, узима се да постоји признање свих, док по другом гледишту,
самим тим што не присутвује, изостали супарничар не признаје тврдњу
присутних супарничара, па се код једниственог супарничарства у овом
случају не би могла донети пресуда на основу признања.18
17
18
Верољуб Рајовић, Грађанско процесно право, Београд 2003.
Верољуб Рајовић, Грађанско процесно право, Београд 2003, страна 94.
100
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Ако се пође од чињенице, да споразум делује само између страна које
га потписују као могуће решење, намеће се потреба да се приликом подношење предлога за мирно решавање спора, и евентуално закључивања споразума из члана 193. ЗПП-а, позову и остали учесници спорног односа.
У том случају, могло би се приступити закључењу споразума о
мирном решавању спора између Републичког јавног правобраниоца и
предлагача, док би се однос са осталим будућим супарничарима решио на
исти начина као у споразуму, али закључивањем уговора о поравнању, односно медијацијом. Наравно, поравнање закључено без суда не би имало
снагу извршне исправе, па би свака страна своја права из поравнања могла остврити тужбом у редовној парници.
Дакле, опет се јаваља могућност доношења пресуде која би била у
супротности са закљученим споразум. Поред тога, оно што се такође може јавити као спорно јесте управо ситуација у којој би, рецимо постојала
спремност Републичког јавног правобраниоца за решавање спора закључивањем споразума, али не и спремност осталих учесника спорног односа, односно будућих супарничара.
Као друго могуће решење, јесте да Републичко јавно правобранилаштво, када прими овакав предлог за мирно решавање спора, исти препозна
као случај у коме нема места закључењу споразума, те да о томе одмах обавести предлагача, чиме би се омогућило да се спорни однос реши у парници.
У сваком случају, одговор на ове и сличне правне проблеме, везане за примену члана 193. Закона о парничном поступку, даће судска пракса као и стручна правна јавност.
3. ОСОБЕНОСТИ СПОРАЗУМА КАО УГОВОРА
На крају, неспорно је да споразум закључен у смислу одредбе члана 193. Закона о парничном поступку, има своје особености, које га чине
различитим од свих познатих правних института, пре свега од поравнања,
како судског тако и вансудског.
Наиме, оно што према теорији а и према законској одредби чини
кључни елемент поравнања јесте узајмано попуштње.
Према одредби члана 1090. Закона о облигационим односима, попуштање се може састојати, између осталог, у делимичном или потпуном признавању неког захтева друге стране, или одрицању од неког свог захтева, у
101
Број 2/2012
узимању на себе неке нове обавезе, у смањењу каматне стопе, у продужењу
рока, у пристајању на делимичне отплате, у давању права на одустаницу. Ставом 2. члана 1090. ЗОО-а прописано је да попуштање може бити условно.
Међутим, ставом 3. истог члана изричито је предвиђено да када само
једна страна попусти другој, на пример призна право другој, то није поравнање, те не подлеже правилима о поравнању. Дакле, према законској одредби,
одсуство узајамности попуштања доводи до тога да се на тако закључен уговор не примењују одредбе закона које се односе на поравнање.
Одредбе које регулишу поступак закључења споразума о мирном решавању спора не предвиђају ову забрану, те смо мишљења да је могуће закључити
споразум и без узајманог попуштања, признавањем права само једној страни.
Такође, поравнање, као и сваки други уговор, подразумева сагласнот воља као битан елемент уговора, па се поставља питање да ли законска обавеза подношења предлога за мирно решавање спора искључује постојење сагласности воља у смислу одредби закона који регулишу сагаласност воља као услов за закључење уговра.
Одредба члана 26. ЗОО прописује да је уговор закључен кад су се
уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора, а да се воља за
закључење уговора може изјавити речима, уобичајеним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању. Изјава воље мора да буде учињена слободно и озбиљно.19
Међутим, одредбом члана 27. Закона о облигационим односима предивиђено је одступање од општег правила да је за закључење уговора неопходна апсолутна слобода воље, па чак и кад је у питању садржина уговора.
Поменута одредба прописује да ако је неко по закону обавезан да закључи
уговор, заинтересовано лице може захтевати да се такав уговор без одлагања
закључи. Одредбе прописа којим се делимично или у целини одређује садржина уговора саставни су делови тих уговора, те их употпуњују или ступају
на место уговорних одредби које нису у сагласности са њима.
У том смислу, споразум о мирном решавању спора закључен је уз
неопходну сагалсност воља уколико су се стране споразумеле о битним
састојцима таквог споразума.
19
Одредба члана 28. Закона о облигационим односима
102
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Такође, потребно је нагласити, да је у претходном периоду Републичом јавном правобранилаштву упућен знатан број предлога за мирно
решавање спора. У оним случајевима где је потраживање основано у погледу основа и висине потраживања, Републичко јавно правобранилаштво
позвало је предлагаче на закључење споразума о мирном решавању спора.
Према одредби члана 32. ЗОО-а, понуда је предлог за закључење уговора
учињен одређеном лицу који садржи све битне састојке уговора тако да
би с његовим прихватањем могао закључити уговор. Уговор је закључен
оног часа кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.
Сматра се да је уговор закључен у месту у коме је понудилац имао своје
седиште, односно пребивалиште у тренутку кад је учинио понуду.
У случају када Републички јавни правобранилац пристане на
предлог за закључење споразума о мирном решавању спора, у складу са
цитираном одредбом, уговор би се сматрао закљученим.
Ово је значајно, са становишта евентуалног изигравања закона, у
ситуацији када предлагач, и поред пристанка Републичког јавног правобраниоца, не приступи потписивању споразума о мирном решавању спора. У том случају, мишљења смо да би у насталом судском поступку по
приговору Републичког јавног правобранилаштава, тужба који би се односила на захев из предлога, морала бити одбачена.
Имајући у виду специфичнст споразума закљученог у смислу члана 193. Закона о парничном поступку, односно снагу извршне исправе коју тај споразум има, када Републички јавни правобранилац прихавти понуду предлагача, односно понудиоца, наступа правна ситуација која би се
могла изједначитии са пресуђеном ствари у парничном поступку, односно
са закљученим судским поравнањем.
Наиме, примена одредаба чл. 31. и 32. ЗОО-а, у сваком другом
случају довела би до права сваке од страна да у парничном поступку
остварују своја права из уговора, чак и код чињенице да уговор није сачињен, уколико је понуда, сачињења у одговрајућој форми, прихваћена у целости. У прилог томе говори и став Врховног суда Србије из решења
Прев-265/04 од 1. јула 2004. године, према коме се уговор сматра закљученим у тренутку када понудилaц прими изјаву понуђеног да прихвата понуду, па доцније одбијање понудиоца да потпише писмени примерак уговора није од утицаја на његову правну ваљаност.
103
Број 2/2012
Међутим, уколико судови, ипак заузму став да споразум који није
закључен у писменој форми не производи правно дејство (с обзиром да
споразум има снагу извршне исправе), мишљења смо да и у том случају
тужбу треба одбацити.
Ово стога, јер неприхватањем предлагача да закључи споразум у
ситуацији када је предлог у целости прихваћен као основан, у суштини
предлагач повлачи понуду. У том смислу, има се сматрати да понуда није
ни дата, па је јасно да у случају подношења тужбе са захтевом као из
предлога за мирно решавање спора, процесне претпоставке допуштености
тужбе против Републике Србије, нису испуњене, те се има применити одредба 193. став 4. Закона о парничом поступку.
4. ЗАКЉУЧАК
У сваком случају, споразум о мирном решавању спора из одредбе члана 193. Закона о парничном поступку представља посебан правни институт који је уведен у наш правни систем новим Законом о парничном поступку.
Споразум о мирном решавању спора је материјалноправни уговор
који нема процесноправно својство судског поравнања, али има својство
извршности.
Функцију контроле, приликом закључења споразума, у односу на
располагања странака и дозвољеност захтева, индиректно врши Републичко јавно правобранилаштво као државни орган.
Споразум о мирном решавању спора има снагу извршне исправе,
односно стиче својство извршности о доспелости потраживања.
Као и сваки други уговор, и споразум који предвиђа одредба 193.
ЗПП-а, закључује се уз неопходну сагласност воља, уколико су се странке
споразумеле о битним састојцима таквог споразума.
Неприхатање предлагача да закључи споразум у ситуацији када је
предлог у целини прихваћен, применом општих правила облигационог
права о дејству понуде, води одбачају тужбе уколико је захтев из тужбе
идентичан захтеву из предлога. Уколико се не прихавти овакав став, тужбу треба одбацити услед недостатка процесних претпоставки за подношење тужбе против Републике Србије.
104
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СУДСКА ПРАКСА
105
Број 2/2012
106
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СТВАРНО ПРАВО
УГОВОР О ЗАМЕНИ БЕЗ ОВЕРЕНИХ ПОТПИСА СТРАНАКА
КАО ЗАКОНИТ ОСНОВ ЗА РЕДОВНИ ОДРЖАЈ
Уговор о замени сачињен у писаној форми, на коме нису оверени потписи уговорних страна, али је у целости спроведен међу парничним странама, законит је основ за стицање својине редовним одржајем.
Из образложења:
Решавајући по жалби, Апелациони суд је прихватио утврђење првостепеног суда, да су правни претходник туженог предузећа и тужилац и
његов правни претходник закључили уговор о замени 1979. године. Несумњиво је утврђено да је наведени уговор у целости спроведен међу парничним странкама, те да је Земљорадничка задруга ступила у посед дела
парцела Ж.Ж. и Ж.Л., а да су Ж.Ж. и Ж.Л. стекли државину парцеле Земљорадчничке задруге. Наведени уговор сачињен је у писаној форми,
потписан од стране уговарача, док је недостатак овере потписа уговарача,
који је захтеван и по Закону о промету непокретности важећем у време закључења уговора ("Сл. гласник СРС", бр. 15/74 и 14/77), конвалидиран извршењем уговора у целости.
Испуњењем уговора конвалидиран је недостатак законом прописане форме, а државина спорног дела парцеле учињена законитом.
Са друге стране, савесност државине Ж.Ж. и Ж.Л, која се претпоставља, током поступка ни на који начин није доведена у питање, јер исти
за време од 1979. године, нису били узнемиравани нити депоседовани у
државину спорне некретнине.
Имајући у виду да је државина од стране тужилаца као узукапионог држаоца, заснована на пуноважном правном основу за пренос права
својине и да тужилац оправдано верује да му припада право чију садржи107
Број 2/2012
ну врши, то је његова државина законита и савесна, па стиче право својине на ту ствар одржајем, протеком десет година.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-3903/11 од 20. децембра 2011. године)
Приредила: Вера Михајлов,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ВРАЋАЊЕ ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ ЦРКВАМА И ВЕРСКИМ
ЗАЈЕДНИЦАМА У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ
Суд не може да у спору по тужби за утврђење права својине
процењује да ли су испуњени услови за престанак права државне својине и конституисање својине цркве односно верске заједнице, јер се
поступак за остваривање права на враћање одузете имовине црквама
и верским заједницама води пред Дирекцијом за реституцију по правилима управног поступка, те није од значаја околност да је након закључења главне расправе донет Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама, јер имовина која је црквама
одузета по претходном закону, не постаје по сили новог закона црквена имовина (нити државна својина престаје).
Из образложења:
Предмет тужбеног захтева Републике Србије је био да се утврди
да је Република Србија власник куће која се налазу на кп. бр. ... од 16,4
ара и кп. бр. ... у површини од 22,48 ари КО Н.С, што је тужена верска заједница дужна признати и дозволити упис права државне својине у јавним
књигама. Против првостепене пресуде, којом је усвојен напред наведени
тужбени захтев, благовремено су изјављене жалбе које су другостепеном
пресудом одбијене као неосноване, те је првостепена пресуда потврђена.
Против правноснажне другостепене пресуде ревизију је изјавила тужена
због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Врховни касациони суд је испитујући побијану пресуду
утврдио да је ревизија неоснована.
108
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Наиме, према утврђеном чињеничном стању спорне непокретности налазе се у државини друштвених правних лица после Другог светског рата, док је у јавним регистрима (земљишној књизи) уписано право
својине тужене као грађанско-правног лица. Правноснажним решењем
Комисије за НО Н.С. од 1.10.1959. године, спорне непокретности су национализоване и постале друштвена својина. У њиховој државини налази се
основна школа, те је Врховни касациони суд става да је на напред наведено утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право
када је усвојен тужбени захтев за утврђење и упис права државне својине
у јавним књигама. То стога што стицање друштвене својине по основу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта ("Службени лист ФНРЈ", бр. 52/58, 3/59, 24/59 и 24/61) представља вид оригинарног стицања (где својина претходника није одлучна чињеница), па
упис права својине није конститутивног већ деклараторног карактера
(својина се стиче у самом закону), па је самим тим Република Србија као
тужилац имала правни интерес за утврђење права својине и упис у јавне
књиге, јер се чињеница национализације оспорава.
У смислу наведеног, неосновани су ревизијски наводи по којима
је жалбени суд био дужан да преиначи првостепену пресуду и одбије тужбени захтев јер је у периоду после закључења главне расправе донет закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама, по
коме је право друштвене (државне) својине престало. То стога, што, кад
поједине одредбе закона које нису јасне могу се временски другачије тумачити (историјско тумачење) у складу са новим духовним вредностима,
променом политичког система, променом морала, филозофских веровања,
традиције, религије и културних вредности, али суд није овлашћен да одрекне примену једног закона без обзира да ли (судија) сматра да је закон
неправичан или неморалан. Такву одлуку може да донесе законодавни орган или Уставни суд у поступку оцене уставности и законитости. У овом
проблему законодавац, а ни Уставни суд нису ставили ван снаге Закон о
национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта без обзира на
чињеницу што је после закључења главне расправе у овој парници донет
Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама
("Службени гласник РС", бр. 46/06). Тим законом по аутоматизму нису
отклоњене створене последице Закона о национализацији.
109
Број 2/2012
У складу са начелима закона садржаним у члану 2. (једнак правни
третман свих цркава и верских заједница; њихова аутономија воље у покретању поступка; заштита правне сигурности садашњих савесних власника и трећих лица...) црквама се може, по правилу, вратити имовина у
натуралном облику, али се може дати накнада у виду друге одговарајуће
имовине или исплате тржишне новчане вредности ако враћање у натуралном облику или у виду друге одговарајуће имовине није могуће (члан 4.).
Конкретизација начелних одредби извршена је у даљем тексту закона
(члана 20.). Поступак за остваривање права води Дирекција за реституцију (члан 21.), по правилима управног поступка, па се против решења Дирекције не може изјавити жалба али се може покренути управни спор
(члан 32.). Из изложеног произилази да редован суд у спору по тужби за
утврђење, а по приговору тужене верске заједнице не може да процењује
да ли су испуњени услови за престанак права државне својине и конституисање својине грађанско правног лица, јер имајући у виду садржину поменутог Закона о реституцији за то није надлежан. Одлука суда (па и ревизијског) не представља сметњу за остваривање права које евентуално
има тужена по захтеву Дирекцији (који је већ како то произилази из садржине ревизије поднет), већ може имати за последицу решавање претходног питања које се у управном поступку може поставити.
Из свега наведеног следи да када је имовина туженој одузета по
Закону о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, није од утицаја околност да је након закључења главне расправе донет Закон
о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама, јер
имовина која је црквама одузета по претходном закону, а који закон није
стављен ван снаге, по сили новог закона не постаје аутоматски црквена
имовина (нити државна својина престаје).
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев-1513/10 од 1. септембра 2010. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
110
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
НЕДОСТАТАК ПАСИВНЕ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У ПАРНИЦАМА РАДИ УТВРЂЕЊА ПРАВА
СВОЈИНЕ НА ВОЗИЛУ
Поништење саобраћајне дозволе у управном поступку не ствара овлашћење за тужиоца на подношење тужбе за утврђење права
својине против тужене Републике Србије.
Из образложења:
Разлози поништења регистрације предметног аутомобила у управном поступку огледају се у неиспуњености услова прописаних чл. 6. тач.
1. Правилника о регистрацији моторних и прикључних возила. Овим
управним актом органа тужене одриче се могућност регистрације купљеног аутомобила као управноправно питање и не спори се непосредно право својине тужиоца на купљеном возилу. Остављајући по страни питање
правног интереса тужиоца за утврђење права својине у овој правној ствари, суд је мишљења да упркос исплати целокупне купопродајне цене од
стране тужиоца, тужена Република Србија није пасивно легитимисана у
односу на овако постављен тужбени захтев.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-848/11 од 25. октобра 2011. године)
Приредила: Љиљана Миљановић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
111
Број 2/2012
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
НАКНАДА ШТЕТЕ ПО ОСНОВУ ОДЛУКЕ УСТАВНОГ СУДА
О НЕУСТАВНОСТИ УРЕДБЕ
Одлука Уставног суда којом се одредба чл. 7. ст. 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција оглашава неуставном нема ретроактивно дејство, због чега се не може применити на период пре него што је била објављена, нити
може бити основ за накнаду штете коју тужилац потражује.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању првостепеног суда тужилац је
запослен код тужене у Управи за извршење заводских санкција. Решењем
тужене од 28. фебруара 2007. године, које је донето на основу спорне одредбе чл. 7. ст. 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција ("Службени гласник РС", бр: 16/07 и
21/09), тужиоцу је одређен коефицијент за исплату плате од укупно 2,78.
Против наведеног решења тужилац је изјавио жалбу која је решењем Жалбене комисије Владе од 28. јуна 2007. године одбијена као неоснована. Тужилац је покренуо управни спор против решења Жалбене комисије, у којем је
Врховни суд Србије пресудом од 11. марта 2009. године одбио његову тужбу. Одлуком Уставног суда, бр. 39-63/07 од 30. новембра 2010. године,
утврђено је да одредба чл. 7. ст. 3. Уредбе није у сагласности са Уставом и
законом. Наведена одлука Уставног суда објављена је у "Службеном гласнику РС" дана 14. јануара 2011. године. Тужена је по објављивању одлуке донела ново решење којим је одредила да почев од 14. јануара 2011. године тужиочев укупан коефицијент за исплату плата износи 3,29.
Економско-финансијским вештачењем првостепени суд је утврдио висину разлике између плате обрачунате применом коефицијента
3,29 и износа који је тужиоцу исплаћен (обрачунат применом коефицијента 2,78) у спорном периоду, те је обавезао тужену да тужиоцу исплати
ту разлику и доприносе за социјално осигурање.
112
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
На овако утврђено чињенично стање првостепени суд је погрешно
применио материјално право када је усвојио тужбени захтев тужиоца.
У складу са одредбом чл. 58. ст. 1. Закона о Уставно суду ("Службени гласник РС", број 109/07), кад Уставни суд утврди да закон, статут
аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, други општи акт
или колективни уговор није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговором, тај закон, статут, други општи акт или колективни уговор престаје
да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику РС", а кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор
није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном
гласнику РС", сходно ст. 3. истог члана.
С обзиром да је Одлуком Уставног суда утврђено да одредба чл. 7
ст. 3. наведене уредбе није у сагласности са Уставом и законом и да се неће
примењивати од дана објављивања Одлуке Уставног суда у "Службеном
гласнику РС", дана 14. јануара 2011. године, а да тужилац, применом правила о терету доказивања, није доказао да је, у складу са одредбом чл. 62. у
вези чл. 61. Закона о Уставном суду, тражио од надлежног органа измену
појединачног акта којим је повређено његово право, нити је Уставни суд
одредио да ће наведене последице бити отклоњене повраћајем у пређашње
стање, накнадом штете или на други начин, то је првостепени суд погрешио када је одлучио као у изреци побијане пресуде. Ово са разлога што наведена одлука Уставног суда нема ретроактивно дејство због чега се и не
може применити на период пре него што је била објављена, нити може бити основ за накнаду штете коју тужилац потражује.
Стога, тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужена обавеже да му за спорни период исплати разлику плате и доприноса на тако
одређену основицу није основан, па је Апелациони суд применом наведених норми материјалног права преиначио првостепену пресуду и одбио
тужбени захтев.
(Из пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1-2664/11 од 21.
марта 2012. године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
113
Број 2/2012
МОГУЋНОСТ ОСТВАРЕЊА НАКНАДЕ ШТЕТЕ НАСТАЛЕ
ДОНОШЕЊЕМ ПОЈЕДИНАЧНИХ РЕШЕЊА НА ОСНОВУ
ОПШТЕГ АКТА КОЈИ ЈЕ ОЦЕЊЕН НЕСАГЛАСНИМ
СА УСТАВОМ И ЗАКОНОМ
Неосновани су захтеви за накнаду штете настале применом општег акта који је престао да важи одлуком Уставног суда, ако се тужиоци нису жалили на ранија појединачна решења која су постала коначна
и правоснажна и производила дејство све до одлуке Уставног суда.
Из образложења:
Тужиоци су распоређени на радна места у Окружном затвору у Зрењанину, у различитим звањима, а укупни коефицијент на основу којег им је одређивана плата увећавао се за 10% до 14.01.2011. године, када је објављена одлука Уставног суда. Такав начин обрачуна и исплате плата у Управи за извршење заводских санкција коришћен је на основу члана 7. став 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција. Одлуком Уставног суда 18.11.2010. године бр. Иу.бр. 63/07 утврђено је да
одредбе чл. 7. ст. 3 Уредбе престају да важе, као несагласне са Уставом и Законом, даном објављивања одлуке Уставног суда у "Сл. гласнику РС".
Тужиоцима су у спорном периоду од 01.01.2007. до 14.01.2011. године појединачним актима била утврђивана увећања укупног коефицијента за
10 уместо за 30%, на основу одредбе Уредбе о коефицијентима... која је проглашена за супротну одредбама члана 263. ст. 2. и 3. Закона о извршењу кривичних санкција, па због тога траже накнаду штете у виду разлике између
примљених плата обрачунатих на описани начин и плата које би остварили
са коефицијентом увећаним за 30%. Од 14.01.2011. године тужиоцима су, појединачним актима утврђена увећања коефицијента од 30%.
Тужиоци се на своја појединачна решења о утврђивању коефицијената за спорни период, нису жалили, те су иста постала коначна и правоснажна и у правном систему су производила правно дејство све док основ, а то
је чл. 7. став 3. Уредбе, није престао да постоји, те је првостепени суд захтев
за исплату разлике за спорни период оценио неоснованим.
Решавајући по жалби тужилаца, Апелациони суд у Новом Саду је
пресуду потврдио, прихватајући став првостепеног суда и додатно образлажући:
114
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Одредбама члана 58. ст. 3. Закона о Уставном суду предвиђено да кад
Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности
са законом, тај општи акт престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у Сл. гласнику, а тај се општи акт неће примењивати од дана објављивања одлуке Уставног суда. Одредбама члана 61. ст. 1. предвиђено је
право сваког коме је повређено право коначним или правоснажним појединачним актима донетим на основу закона или другог општег акта за који је
одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са законом, да има
право да тражи од надлежног органа измену појединачног акта.
Одредба Уредбе, после одлуке Уставног суда, престаје да важи од
дана објављивања, али ово не делује уназад, већ само на правне ситуације
након објављивања одлуке.
Имајући у виду одредбу члана 61, у ситуацији када тужиоци нису
побијали решења којима им је утврђен платни разред и основ за обрачун
плате са увећањем од 10% у одговарајућем управном поступку, када нису
тражили оцену уставности истих коначних и правоснажних решења о
утврђивању плата у спорном периоду, то су иста решења постала коначна
и правоснажна и у правном систему су производила правно дејство, све
док основ, а то је чл. 7. став 3. Уредбе, није престао да важи.
Стога су захтеви тужилаца за исплату разлике за спорни период
неосновани. Тужиоци су имали могућност да траже измену појединачног
акта о распоређивању, која им је дата одредбом члана 61. Закона о Уставном суду, тужиоци су и у управном спору могли да траже поништај решења о распоређивању, али исте поступке нису покренули.
Нема значаја истицање жалбе да је у посебним парницама неких
других странака, по неправоснажним пресудама, њихов тужбени захтев
усвојен, па нема ни повреде права на правично суђење на које жалба, кроз
прилагање одлука других судова, покушава да укаже.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1-228/12 од 13.
фебруара 2012. године)
Приредила: Вера Михајлов,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
115
Број 2/2012
ОТКЛАЊАЊЕ ПОСЛЕДИЦА НАСТАЛИХ УСЛЕД ПРИМЕНЕ
ОПШТЕГ АКТА ЗА КОЈИ ЈЕ ОДЛУКОМ УСТАВНОГ СУДА
УТВРЂЕНО ДА НИЈЕ У САГЛАСНОСТИ
СА УСТАВОМ И ЗАКОНОМ
Ради отклањања последица насталих услед примене општег акта
за који је Одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са
Уставом и законом, нужно је да се суд применом чл. 61. Закона о Уставном суду утврди да ли је тужилац од органа који је донео појединачни
акт, а којим је повређено тужиочево право на исплату увећане плате,
тражио измену акта, или се није обраћао за измену, с тим да се предлог
за измену појединачног акта може поднети у орку од шест месеци од дана објављивања Одлуке у "Службеном гласнику РС", ако од достављања појединачног акта до доношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године.
Из образложења:
Првостепеном пресудом обавезана је тужена Република Србија,
Министарство правде, Управа за извршење кривичних санкција, Окружни затвор у Лесковцу, да тужиоцу исплати на име накнаде штете по
основу мање исплаћене плате за период од 1. јануара 2007. године до 28.
августа 2010. године износе ближе одређене у изреци пресуде, са припадајућом каматом, а у корист надлежних фондова за напред назначени период уплати припадајуће доприносе за обавезно социјално осигурање,
као и трошкове парничног поступка.
Другостепеном одлуком, уважавањем жалбе тужене, укинута је
првостепена пресуда.
Предмет тужбеног захтева у конкретном случају је накнада штете
у виду изостале разлике плате у утуженом периоду у висину од 20% увећања по основу стажа осигурања са увећаним трајањем, која је за тужиоца настала због незаконитог поступања органа тужене – Владе и Установе за извршење кривичних санкција.
На основу утврђеног чињеничног стања произилази да је тужена
решењем од 12. фебруара 2007. године, тужиоца разврстала у звање саветника и сврстала га у осми платни разред са коефицијентом у висини
од 2,53 за обрачун и исплату, с тим што се коефицијент увећава за 10% по
116
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
основу стажа осигурања који се рачуна са увећаним трајањем, тако да
укупан коефицијент износи 2,78, сагласно чл. 7. ст. 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских
санкција ("Службени гласник РС", бр: 16/07 и 21/09), и по наведеном решењу је тужиоцу вршена исплата плате у утуженом периоду. У периоду
до доношења решења тужиоцу је коефицијент за обрачун плате увећан за
30% по основу стажа који се рачуна са увећаним трајањем, с обзиром на
то да му је признат стаж осигурања од 12/16 месеци.
Међутим, уставност одредбе чл. 7. ст. 3. наведене уредбе је оспорена, па је након извршеног поступка за оцену уставности и законитости
поменуте одредбе наведене уредбе Уставни суд донео Одлуку У-63/07 од
18. октобра 2010. године ("Службени гласник РС", број 1/11 од 14. јануара 2011. године), којом је утврђено да чл. 7. ст. 3. Уредбе није у сагласности са Уставом и законом и да престаје да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда.
Стога, како је за тужиоца наступила штета применом одредбе чл.
7. ст. 3. Уредбе, акта Владе Републике Србије, то је тужилац тужбом у
парници захтевао исплату разлике, у виду накнаде штете чија је висина
утврђена вештачењем вештака финансијске струке.
Код оваквог стања ствари првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца основан, налазећи при том, да се тужиоцу може
признати право на разлику између висине исплаћиване плате и накнаде
плате по основу стажа осигурања и припадајуће висине, само због тога
што је одредбом чл. 62. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС",
бр: 109/07 и 99/11), прописано да, уколико се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин.
Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе чл. 372. ЗПП-а
("Службени гласник РС", бр: 125/04 и 111/09), у вези са чл. 506. ст. 1.
ЗПП-а ("Службени гласник РС", број 72/11), Апелациони суд у Нишу
оцењују да се основано разлозима жалбе тужене указује да је првостепена
117
Број 2/2012
пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из чл.
361 ст. 2 тач. 12 ЗПП-а, и да је заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању, због погрешне примене материјалног права.
Уколико се има у виду чињеница да Одлуком Уставном суда У63/07 није одређено на који се начин могу отклонити последице настале
услед примене одредбе која је престала да важи даном објављивања Одлуке Уставног суда, у смислу одредбе чл. 62. Закона о Уставном суду,
произилази да је било нужно да првостепени суд расправи чињенице о
томе, ради правилне примене чл. 61. поменутог закона, коју цитира у побијаној одлуци, али је не примењује правилно.
У смислу одредбе чл. 61. Закона о Уставном суду, свако коме је
повређено право коначним или правноснажним актом донетим на основу
закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има
право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у
складу са правилима поступка у којем је појединачни акт донет. Предлог
за измену тог коначног или правноснажног појединачног акта може се
поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику РС", ако од достављања појединачног акта до подношења
предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од
две године.
С обзиром на то да је решење о одређивању процента увећања
плате тужиоцу за 10% по основу стажа осигурања који се рачуна са увећаним трајањем, уместо у висини од 30% реализовано, и да у смислу чл.
61. Закона о Уставном суду има карактер појединачног акта, то је првостепеном суду наложено да у даљем току поступка расправи све релевантне чињенице у складу са напред образложеним ради правилне примене материјалног права.
(Из решења Апелационог суда у Нишу Гж1-220/12 од 4. априла
2012. године)
Приредила: Јулијана Сибиновић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
118
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ЗАХТЕВ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ ПРОУЗРОКОВАНЕ
ЕЛЕМЕНТАРНИМ НЕПОГОДАМА
Република Србија није пасивно легитимисана у спору за накнаду штете лицу које је оштећено у елементарној непогоди, будући
да је она једино у обавези да обезбеди у буџету средства за санацију
последица тих непогода, док је општина та која одлучује коме ће
предметна средства бити одобрена.
Из образложења:
Тужилац тужбеним захтевом тражи накнаду штете коју је претрпео приликом поплаве у насељу Нови Бановци априла 2006. године.
Према чињеницама утврђеним у првостепеном поступку, правноснажном пресудом Општинског суда у Старој Пазови од 29. септембра 2008. године одбијен је захтев тужиоца да се обавеже тужена Општина Стара Пазова
да тужиоцу на име накнаде штете исплати наведени износ, уз образложење
да се странке не налазе у материјалноправном односу, јер Република Србија
није обезбедила и уплатила средства за предметну сврху у буџет Општине.
Тужилац је дописом Одељења а комуналне делатности, урбанизам и грађење
Општине Стара Пазова обавештен да ће то Одељење предузети све законом
прописане мере да се средства за исплату накнаде штете од елементарних непогода обезбеде у буџету Републике Србије и да се путем локалне самоуправе доделе свим подносиоцима захтева.
Поступак за остваривање права на накнаду штете од елементарних
непогода предвиђен је Законом о коришћењу средстава за санацију и заштиту од елементарних непогода ("Службени гласник РС" број 50/92).
Наиме, наведеним Законом прописано је да се средства за ове намене одобравају на захтев општине на чијој територији су се догодиле елементарне
непогоде већег обима, под условом да општина поднесе Влади – Комисији детаљан извештај о процени штета од елементарних непогода у складу
са актом републичког органа надлежног за послове статистике, којим се
уређује методологија за процену штета од елементарних непогода, одмах
након настанка елементарне непогоде, а најкасније у року од 60 дана од
дана настанка елементарне непогоде. На основу тога Република Србија
одобрава потребна средства и врши њихово пребацивање општини, која
једино у том случају може вршити накнаду штете лицу које је оштећено у
елементарној непогоди.
119
Број 2/2012
Како у конкретном случају општина није предузела потребне мере да
се средства за исплату накнаде обезбеде у буџету Републике Србије, то је
правилно првостепени суд закључио да Република Србија није пасивно легитимисана. Ово са разлога што се коришћење средстава за помоћ и санацију
штета обезбеђује и одређује од стране општине, будући да су у правном односу општина и Република Србија, а потом странка и општина.
На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, према становишту Апелационог суда, правилно је првостепени суд применио материјално право када је, сагласно одредбама Закона о коришћењу средстава за санацију и заштиту од елементарних непогода, одбио тужбени захтев тужиоца.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-3219/11 од 26. јануара 2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
OДГОВОРНОСТ ОПШТИНЕ ЗА ШТЕТУ НАНЕТУ
РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ ЗЛОУПОТРЕБОМ
СЛУЖБЕНОГ ПОЛОЖАЈА ОПШТИНСКОГ СЛУЖБЕНИКА
ПРИ ВРШЕЊУ ПОВЕРЕНИХ ПОСЛОВА
Не постоји одговорност oпштине према Републици Србији за
штету која је настала злоупотребом службеног положаја општинског
службеника када општина врши поверене послове из области борачко-инвалидске заштите, јер се у том случају Република Србија не може сматрати оштећеним трећим лицем.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, са подрачуна Службе борачко-инвалидске заштите Општинске управе Општине Чока, исплаћени
на рачун ликвидатора Службе борачко-инвалидске заштите укупан износ
од 6.465.057,22 динара кроз поједине исплате. Средства на подрачуну су
средства Министарства рада и социјалне политике и намењена су корисницима права борачко-инвалидске заштите са територије Општине Чока,
а оснивач рачуна је Министарство рада и социјалне политике.
120
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Наведено министарство је преко Покрајинског секретара за здравство и социјалну политику, поверило послове везане за борачко-инвалидску заштиту, а решењем тужене, код које је и била у радном односу, постављена је П.Е. за вршење послова вишег референта књиговође - ликвидатора. П.Е. је правоснажном пресудом оглашена кривом, што је противправно присвојила новчана средства на описани начин и тако себи прибавила корист извршивши кривично дело злоупотребе службеног положаја.
На основу тако утврђеног чињеничног стања Основни суд у Кикинди је применом одредбе чл. 170. став 1. ЗОО да "за штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу, одговара предузеће у коме је запослени радио у тренутку проузроковања штете", обавезао
Општину Чока да на име накнаде штете исплати тужиљи Републици Србији износ који је службеница Општине П.Е, обављајући поверене послове, незаконито присвојила.
Решавајући по жалби тужене општине, Апелациони суд у Новом
Саду је жалбу усвојио и пресуду преиначио из разлога погрешне примене
материјалног права. Тужбени захтев за накнаду штете је одбијен у целости из следећих разлога:
Основано се жалбом тужене истиче да се првостепени суд погрешно позвао на чл. 170. став 1. ЗОО "имајући у виду да тужена, као јединица локалне самоуправе, има својство правног лица у смислу члана 12. Закона о локалној самоуправи, па се не ради о одговорности предузећа за
штету коју проузрокује запослени у раду или у вези са радом, већ би евентуално могло бити речи о одговорности правног лица за штету коју прозурокује његов орган у смислу члана 172. ЗОО. Поменутом одредбом је прописано да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује
трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Тужилац који тражи накнаду штете у овој конкретној правној
ствари, нема својство трећег лица у смислу наведених законских одредаба, овлашћеног да тражи накнаду штете од правног лица за штету коју је
проузроковао орган правног лица.
У конкретном случају, својство трећег лица могли би евентуално
имати корисници права из домена борачко-инвалидске заштите, којим лицима би за штету била одговорна општина, под условом да се ради о ште121
Број 2/2012
ти коју њен орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Током поступка је несумњиво утврђено да су послови везани за
борачко-инвалидску заштиту поверени туженој од стране Министарства
рада и социјалне политике, а преко Покрајинског секретаријата. Околност
да о правима из закона решава у првом степену општински орган не чини
тужену изворним носиоцем тих послова, а тужиоца трећим лицем, јер општински орган не решава о тим пословима као о пословима из свог изворног делокруга, већ се ради о пословима који су му поверени и који се врше у име и за рачун Републике Србије. Стога је тужена као правно лице, у
конкретном случају, вршила поверене послове у име и за рачун тужиоца,
па се тужилац не може сматрати оштећеним трећим лицем у смислу члана
172. став 1. ЗОО, те је због наведеног ожалбену пресуду ваљало преиначити и тужбени захтев одбити.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-344/11 од 31. јануара 2012. године)
Приредила: Вера Михајлов,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА ШТЕТУ НАСТАЛУ
ПОВРЕДОМ ЗАБРАНЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ ДОНОШЕЊЕМ
РАЗЛИЧИТИХ ПРЕСУДА У ИДЕНТИЧНОЈ ПРАВНОЈ СТВАРИ
Разликовање судских одлука које се доносе у истим чињеничним
и правним ситуацијама не сматра се у сваком случају дискриминацијом
странке о чијем праву суд одлучује, у ситуацији када је оно резултат различитог тумачења и примене одредаба материјалног и процесног права
на конкретан случај, без утицаја било којих других фактора.
Из образложења:
Полазећи од неспорних чињеница да је Окружни суд у Зрењанину
донео различите судске одлуке које се заснивају на истом чињеничном
стању и истом спорном правном питању, Апелациони суд је становишта
да нема законског основа за закључак да је доношењем различитих пресу122
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
да у идентичној правној ситуацији, повређена забрана дискриминације
према тужиоцу.
Наиме, сходно одредбама члана 14. Европске Конвенције за заштиту људских права и слобода, важећој у време доношења спорне пресуде Окружног суда у Зрењанину број Гж.1320/08 од 10.септембра 2008.године, која се у нашој земљи примењује од 03.марта 2004.године, прописана је забрана дискриминације уживања права и слобода предвиђених у тој
Конвенцији, по било ком од тамо набројаних основа, или другог статуса, а
чланом 1. Протокола број 12 уз Конвенцију за заштиту људских права и
основних слобода је прописана општа забрана дискриминације у остваривању сваког права које предвиђа закон, тако што је ставом 1. истог прописано да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по билом ком основу, као на пример: полу, раси, боји коже, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном
пореклу, повезаности са националном мањином, имовини, рођењу или
другом статусу, а у ставу 2, да јавне власти неће ни према коме вршити
дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1.
Забрана дискриминације је била прописана и чланом 21. тада и сада важећег Устава Републике Србије ("Сл.гласник РС" број 98/06), који
прописује у ставу 1, да су пред Уставом и законом сви једнаки, у ставу 2,
да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, у
ставу 3, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна,
по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или
физичког инвалидитета, и у ставу 4, да се не сматрају дискриминацијом
посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне
равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.
Са друге стране и тада и сада важећим уставним одредбама уређен
је уставноправни положај судова као носилаца судске власти. Тако да
према члану 142. став 2., судови су самостални и независни у свом раду и
суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора, према ставу 2. члана 145, судске одлуке се заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису
123
Број 2/2012
донетом на основу закона, према ставу 4, судску одлуку може преиспитивати само надлежни суд, у законом прописаном поступку, према ставу 1.
члана 149, судија је у вршењу судијске функције независан и потчињен
само Уставу и закону, према ставу 2, сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен, а према члану 151. став 1, судија не може
бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом
доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије.
Како тужилац са једне стране није истакао да је до различитог поступања истог суда на његову штету, дошло због неког његовог личног
својства, нити је навео који је по његовом схватању био разлог да Окружни суд у Зрењанину донесе различите одлуке у његовом случају и у случају друге тужбе, о тужбеним захтевима са истим чињеничним и правним
основом, а са друге стране разликовање судских одлука оправдано је
уставно – правним положајем судова и судија који гарантује самосталност
и независност у суђењу, односно изражавању мишљења приликом доношења судских одлука, за које судија не може ни на који начин да одговара
(осим ако је у питању кривично дело), а евентуална погрешна примена
права се исправља на законом прописане начине за контролу правилности
конкретне судске одлуке, нема одговорности тужене Републике Србије
која за рад својих органа одговара сходно одредбама члана 172. Закона о
облигационим односима.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-67/12 од 28. марта 2012. године)
Приредила: Јасмина Бајшански,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА ШТЕТУ
ЗБОГ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ РАЗЛИЧИТИХ КАТЕГОРИЈА
КОРИСНИКА СОЦИЈАЛНЕ ЗАШТИТЕ
Не постоји дискриминација у ситуацији кад је држава у различитим прописима (законима) установила различит обим права различитим категоријама корисника социјалне заштите, па самим тим не
124
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
постоји ни одговорност државе за накнаду штете за претрпљене душевне болове услед повреде начела једнаких права и обавеза.
Из образложења:
Тужба тужилаца за накнаду нематеријалне штете заснована је на
тврдњи да су они, као цивилни инвалиди, доведени у неравноправан положај у односу на војне инвалиде, којима је Законом о основним правима
бораца, војних инвалида и породица палих бораца, признат већи обим
права (лична инвалиднина, додатак за негу и ортопедски додатак) од оних
права која предвиђа Закон о изменама и допунама Закона о социјалној заштити и обезбеђењу социјалне заштите грађана, која су призната тужиоцима – цивилним инвалидима, а потребе су им исте, услед чега они трпе
душевне болове због дискриминације. Првостепеном пресудом, тужена је
обавезана да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због дискриминације исплати износ од по
500.000,00 динара. Пресудом Апелационог суда усвојена је жалба тужене
и преиначена првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев.
Врховни касациони суд је становишта, да је другостепени суд правилно побијаном пресудом применио материјално право налазећи да тужбени захтеви тужилаца за накнаду нематеријалне штете по основу дискриминације нису основани, због чега их је одбио. Правилно закључивши,
да то што је у различитим прописима (законима) дат различит обим права
особама са инвалидитетом, не може представљати дискриминацију. Исправно се позивајући на члан 21. Устава Републике Србије, којим је прописана општа антидискриминацијска клаузула: једнакост пред законом,
право на једнаку заштиту и заштиту од сваке дискриминације (непосредне
и посредне) по било ком основу. Према члану 97. став 1. тачка 10. Устава
Републике Србије у надлежности Републике Србије је да уређује и обезбеђује систем у области социјалне заштите, борачке и инвалидске заштите.
Дискриминацију уређује Закон о забрани дискриминације, који у члану 8.
дискриминацију дефинише као повреду начела једнаких права и обавеза
према лицу или групи лица због његовог, односно њиховог својства и
неоправдано ускраћивање права и слобода. Заштиту права особа са инвалидитетом од дискриминације уређује посебан закон, а то је Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом ("Службени гласник РС",
број 33/06), који у члановима 4. и 5. прописује да су органи јавне власти
дужни да особама са инвалидитетом обезбеде уживање права и слобода
125
Број 2/2012
без дискриминације, као и то да је забрањено вршење права утврђених
тим законом противно циљу коме су призната, или са намером да се повреде или ограниче права других.
Нису основани ревизијски наводи тужилаца о погрешној примени
материјалног права, са разлога изложене правне аргументације у другостепеној пресуди. Тиме што је тужена у својству законодавца и у оквиру
својих могућности, а у складу са процењеним потребама, донела законе
којима је различитим категоријама корисника социјалне заштите пружила
онај обим и систем социјалне заштите који сматра погодним за таква лица, а у складу са својим овлашћењима из члана 97. став 1. тачка 10. Устава
Републике Србије; она са правног становишта Врховног касационог суда,
није учинила повреду начела једнаких права и обавеза – дискриминацију.
Обзиром да је чланом 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију за заштиту
људских права ("Службени лист СЦГ"-Међународни уговор бр.9/2003),
прописано да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по било ком основу. Из наведеног следи, да би дискриминација могла једино настати у различитој, неједнакој примени цитираних закона на исте категорије корисника социјалне заштите, што није конкретан
случај, те не постоји ни одговорност државе за накнаду штете за претрпљене душевне болове услед повреде начела једнаких права и обавеза.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев-3604/10 од 16. новембра
2011. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ДЕЈСТВО У ПАРНИЦИ ВАНСУДСКЕ ПОНУДЕ
ЗА ОБЕШТЕЋЕЊЕ
Понуда Министарства правде за закључење споразума (уговора) ради вансудског обештећења због неоснованог лишења слободе,
односно неосноване осуде, коју тужилац није прихватио, не везује суд
у парничном поступку, односно нема карактер признања основа када
је тужбени захтев у парници оспорен у погледу основа.
126
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Решењем истражног судије Окружног суда у Београду од 7. априла 2003. године одређено је спровођење истраге против тужиоца због постојања основане сумње да је дана 24. фебруара 2003. године око 19,00 часова у Београду у Улици ..., заједно са још једним лицем затечен на делу
крађе у намери да украдену ствар задржи и употреби силу према оштећеном, чиме би извршили кривично дело разбојничке крађе из члана 167.
став 1. КЗ РС. Истог дана према тужиоцу је одређен притвор у трајању од
месец дана од дана лишења слободе, јер се није одазвао на судске позиве,
променио је боравиште и нову адресу није пријавио, због чега је недоступан државним органима. Истог дана издата је потерница против овде тужиоца. Поступајући по потерници полицијски органи лишили су тужиоца
слободе 1. маја 2003. године. У притвору је провео 149 дана (од 1. маја
2003. до 26. септембра 2003. године). Притвор му је одређен и више пута
продужаван не само због расписане потернице, већ и због тога што је раније више пута осуђиван због истоврсних кривичних дела. Притвор је обустављен када је ОЈТ дописом од 12. новембра 2004. године одустао од
даљег кривичног гоњења. Тужилац се у вансудском поступку обратио
Министарству правде захтевом ради накнаде штете због неоснованог притвора, па му је достављен предлог споразума на име накнаде штете у износу од 298.000,00 динара. Ту понуду тужилац није прихватио.
Код тако утврђеног чињеничног стања правилно је примењено материјално право када је тужбени захтев правноснажно одбијен као неоснован.
Право на накнаду штете има неосновано осуђено лице под одређеним условима (члан 556. ЗКП) и лице које је неосновано било у притвору
(члан 560. ЗКП). Сматра се да је лице неосновано било у притвору, између
осталог, и у случају када није дошло до покретања кривичног поступка
или је кривични поступак обустављен решењем (члан 560. ЗКП). Вреднујући допринос притвореног лица, законодавац је прописао ограничења и
изузетак када лице које се налазило неосновано у притвору не може добити накнаду штете. Тај изузетак је предвиђен у члану 560. став 3. ЗКП по
коме "иако је лице било у неоснованом притвору накнада штете му не
припада ако је оно својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе".
127
Број 2/2012
У конкретном случају, тужилац је прекршио чл. 6. и 8. Закона о
пребивалишту и боравишту грађана ("Сл. гласник СРС", број 42/77 – "Сл.
гласник РС", број 101/2005), јер није пријавио промену адресе, чиме је
учинио прекршај из члана 24. Закона. После догађаја због кога је створена
основана сумња да је тужилац у саизвршилаштву извршио кривично дело
разбојничке крађе променио је адресу и постао је недоступан државним
органима. Од фебруара 2003. године живео је у Прихватилишту за незбринута лица. Навео је да се из своје гарсоњере иселио јер је она изгорела у пожару. Исказ тужиоца у погледу оправданости промене адресе, имајући у виду све околности случаја (да је вишеструки повратник, без запослења и сталних прихода), првостепени суд није прихватио, сматрајући да
је тужилац намерно променио адресу у циљу да органима гоњења не буде
доступан.
Имајући у виду изложено, неосновани су ревизијски наводи у којима се истиче да је основ потраживања тужиоца неспоран јер је тужена у
понуди од 26. јуна 2007. године о вансудском обештећењу признала право
тужиоцу на накнаду нематеријалне штете. Тужилац ту понуду није прихватио и споразум (уговор) између странака није закључен. Понуда не везује суд (нема карактер признања основа) јер је тужбени захтев у парници
оспорен како у погледу основа тако и у погледу висине.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев-2566/10 од 18. јануара
2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРАВО НА НАКНАДУ ШТЕТЕ У СЛУЧАЈУ ЈЕДНОСТРАНОГ
ПРИЗНАЊА ДУГА И ПРЕЛАЗАК ДУГА НА НАСЛЕДНИКЕ
За испуњење споразума довољно је да споразум потпише само
она страна која се споразумом обавезује, с обзиром на то да је општеприхваћено правило да је уговор код кога је потребно саставити одговајућу исправу закључен у тренутку кад ту исправу потпише лице које се њоме обавезује, па отуда споразум постоји и поред тога што га
није потписао тужилац.
128
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Према чињеничном утврђењу, М.С. је поводом кривичног поступка у којем је имао својство оштећеног, поднео уставну жалбу, коју је
Уставни суд усвојио и и утврдио да су му у том кривичном поступку повређена Уставом зајамчена права на судску заштиту (чл. 22. ст. 1) и суђење у разумном року (чл. 32. ст. 1). Одлуком Уставног суда утврђено му је
и право на накнаду штете, коју може остварити на начин предвиђен одредбом чл. 90. Закона о Уставном суду. Потом је М.С. Министарству
правде – Комисији за накнаду штете поднео захтев ради вансудског обештећења, који је Комисија делимично усвојила и понудила износ од
160.000,00 динара, на име накнаде штете за претрпљене душевне болове
због повреде или ускраћивања људског или мањинског права зајамченог
Уставом, тако што је сачинила споразум о постојању, врсти и висини штете, и понудила М.С. да га потпише, па како је он био незадовољан висином понуђеног износа споразум није потписао, већ је поднео тужбу суду,
којом је захтевао исплату накнаде штете у износу од 1.900.000,00 динара.
У току поступка, тужилац М.С. је преминуо, а поступак су наставили његови законски наследници, овде троје тужилаца, тражећи да се тужена обавеже да им на име накнаде штете исплати износ од по 633.333,00
динара (свакоме по трећина од износа од 1.900.000,00 динара).
Првостепени суд приликом делимичног усвајања тужбеног захтева
тужилаца, правних следбеника пок. М.С, полази од чињенице да је донетом
Одлуком и предлогом Споразума од стране Комисије за накнаду штете, тужена признала дуг подносиоцу захтева – правном претходнику тужилаца.
При том, суд закључује да је за испуњење споразума довољно да
споразум потпише само она страна која се споразумом обавезује, с обзиром на општеприхваћено правило да је уговор код кога је потребно саставити одговарајућу исправу закључен у тренутку потписивања исправе од
стране лица које се њоме обавезује, сагласно одредби чл. 72. ст. 1. и 3. Закона о облигационим односима.
Са изложених разлога, Апелациони суд у Нишу прихвата као правилан закључак првостепеног суда да је споразум закључен, да постоји и
поред чињенице што га правни претходних није потписао, тако да наведени износ прелази на наследнике, овде тужиоце, сходно одредби чл. 204.
129
Број 2/2012
Закона о облигационим односима, и при томе, потврђује првостепену пресуду у усвајајућем делу, уз одбијање жалбе тужене.
С обзиром на то да за одбијајући тужбени захтев тужилаца за већи
износ од досуђеног по основу повреде права на судску заштиту и права на
суђење у разумном року нема правноснажен одлуке и споразума и како
потраживање нематеријалне штете не прелази на наследнике, то је ставом
другим изреке пресуде одбије тужбени захтев тужилаца уз примену одредбе чл. 204. ст. 1. Закона о облигационим односима, које разлоге за потврђивање првостепене у одбијајућем делу прихвата Апелациони суд уз
одбијање жалбе тужилаца.
(Из пресуде Апелационог суда у Нишу Гж-604/11 од 22. фебруара
2012. године)
Коментар: Став суда изражен у наведеној пресуди у битном одступа од става израженог у пресуди Врховног касационог суда Рев2566/10 од 18. јануара 2012. године (који је такође пренет у овом издању
Билтена), према којем: "понуда Министарства правде за закључење споразума (уговора) ради вансудског обештећења због неоснованог лишења
слободе, односно неосноване осуде, коју тужилац није прихватио, не везује суд у парничном поступку, односно нема карактер признања основа када је тужбени захтев у парници оспорен у погледу основа". Такође, сматрамо да је став према којем је понуди за закључење споразума коју понуђено лице није прихватило, признато дејство закљученог споразума, очигледно повређена одредба чл. 26. Закона о облигационим односима, а при
том се суд погрешно позвао на одредбе чл. 72. ст. 1. и 3. Закона о облигационим, које у конкретном случају нису правилно протумачене.
Приредила: Јулијана Сибиновић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СКРИВЉЕНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ И ПРАВО НА НАКНАДУ
ШТЕТЕ
Накнада штете због неоснованог лишења слободе се неће досудити онда када је оштећени својим недозвољеним поступцима проузроковао лишење слободе.
130
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Према одредби члана 560. став 3. Закона о кривичном поступку, право на накнаду штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе. Овом одредбом искључено је право на
накнаду штете и поред тога што у односу на притворено лице није дошло до
покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним
решењем, или је правноснажном пресудом ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена. Право на накнаду штете из става 1. члана 560. Закона о кривичном поступку је искључено, јер је то лице својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе. Да би оштећени имао право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе морају се кумулативно испунити
услови прописани чланом 560. Закона о кривичном поступку, односно да постоје претпоставке из става 1. ове законске одредбе и да не наступе у закону,
односно у ставу 3. прописане негативне претпоставке које се тичу понашања
оштећеног, као осумњиченог или окривљеног. Сагласно наведеном, накнада
штете се неће досудити онда, када је оштећени својим недопуштеним поступцима проузроковао лишење слободе, с тим што се недозвољени посупак
притвореног мора посебно доказати у парници ради накнаде штете. Под недозвољеним поступцима оштећеног може се сматрати свако понашање које
није усмерено на утврђивање правог стања, као на пример, скривање или покушај бекства, што су посебни разлози за одређивање притвора према одредбама члана 142. Закона о кривичном поступку.
Из разлога побијане пресуде произилази да је против тужиоца покренута истрага, одређен притвор и наређено издавање потернице. Међутим, првостепени суд због погрешног правног става, није утврђивао чињенице везане за одређивање притвора, односно који су били разлози за одређивање притвора, односно његов законски основ, да ли је притвор продужаван из истих
разлога због којих је и одређен, као и понашање тужиоца као окривљеног и
његов однос према утврђивању правог стања у вези са покренутом истрагом.
Све ове чињенице и околности су битне за утврђивање одговорности тужене
у смислу члана 172. Закона о облигационим односима.
(Из решења Апелационог суда у Београду Гж-5736/11 од 1. фебруара 2012. године)
Приредила: Милица Брковић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
131
Број 2/2012
НЕМАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА
ЗБОГ ПОВРЕДЕ ПОСЛОВНОГ УГЛЕДА
ТУЖИОЦА КАО ПРАВНОГ ЛИЦА
Како последице повреда доброг пословног угледа правног лица немају своју манифестацију ни у једном од правно признатих видова нематеријалне штете, односно како је накнаду штете могуће
признати само за ону нематеријалну штету коју закон као такву познаје, неоснован је захтев тужиоца, као правног лица, за накнаду такве штете.
Из образложења:
Не може се прихватити као основан навод ревидента да је услед
радње туженог дошло до умањења угледа и пословне части тужилачке
фирме и да су нижестепени судови погрешном применом материјалног
права одбили захтев за накнаду ове врсте штете.
Насупрот овим наводима ревидента, и по становишту ревизијског суда правилан је закључак нижестепених судова да се тужиоцу као
правном лицу не може досудити накнада за неимовинску штету у смислу члана 200. Закона о облигационим односима.
То стога, што је накнаду нематеријалне штете могуће признати
само за ону нематеријалну штету коју као такву закон познаје, а не за
било коју нематеријалну штету. Под нематеријалном штетом се у смислу Закона о облигационим односима подразумева физички бол, психички бол и страх и иста штета се по природи ствари везује за физичко лице. Нематеријалне штете су у закону таксативно набројане, као штете за
физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне
активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, због нарочито тешког инвалидитета блиског
лица и због кривичног дела против полног интегритета, достојанства,
личности или морала, претрпљени будући душевни болови због повреде
угледа и части.
Стога, повреда доброг пословног угледа тужиоца као правног лица сама по себи не може довести до новчане накнаде на име нематеријалне штете зато што се последице те повреде не манифестују у једном
од правно признатих видова нематеријалне штете, те је правилан закљу132
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
чак нижестепених судова да тужилац нема право на накнаду нематеријалне штете.
(Из пресуде Врховног касационог суда Прев-40/11 од 19. октобра
2011. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕЛАЗАК ИМОВИНЕ ТУЖИОЦА У ИМОВИНУ ДРЖАВЕ
НА ОСНОВУ ПОРЕСКОГ РЕШЕЊА И НЕОСНОВАНО
ОБОГАЋЕЊЕ
Не постоји неосновано обогаћење на страни тужене државе у
ситуацији кад је до преласка имовине тужиоца у имовину тужене дошло на основу правноснажног и коначног пореског решења, чија законитост није испитивана у законом прописаној процедури.
Из образложења:
Из списа предмета произилази да је тужилац поднео тужбу наводећи да је тужени донео решење којим је тужиоцу одредио да плати порез
на пренос апсолутних права на закуп грађевинског земљишта у државној
својини у наведеном износу, а који је тужилац уредно платио. Такође, тужилац је навео да је уговор о закупу којим је он стекао право закупа грађевинског земљишта у државној својини на период дужи од једне године,
а које стицање је предмет ове обавезе по чл. 23. Закона о порезу на имовину, закључен и оверен од стране предузећа чији је он сукцесор, а да у тренутку закључења и овере уговора није постојала обавеза плаћања пореза
на пренос предметног апсолутног права и да није било потребе да тужилац пријави Уговор о закупу пореским органима, јер је сама обавеза плаћања пореза установљена чланом 9. Закона о изменама и допунама Закона
о порезу на имовину, који је ступио на снагу више година након закључења и овере уговора о закупу.
Другостепени суд је утврдио да је решењем тужене овде тужиоцу
утврђен порез на пренос апсолутних права, који је тужилац уредно пла133
Број 2/2012
тио, не уложивши на исто правни лек, сем захтева за преиспитивање ове
одлуке, те је исто постало правноснажно и коначно.
Имајући наведно у виду Привредни апелациони суд је мишљења
да је на потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно
применио материјално право када је стао на становиште да у конкретном
случају нема неоснованог обогаћења на страни тужене Пореске управе,
обзиром да је прелазак имовине тужиоца у имовину туженог имао за
основ коначно и правноснажно решење донету у упарвном поступку. Правилан је закључак првостепеног суда да тужилац не може у судском поступку да штити своја права која је пропустио да оствари у управном поступку и да нема обавезе тужене да врати оно што је наплатила, обзиром
да је утврђено да није било незаконитог рада државног органа и да нису
испуњени услови из члана 210. став 1, 172. став 1. и 189. став 1. Закона о
облигационим односима.
Разлог томе је што тужилац није доказао да је постојала неправилност и незаконитост управног акта и да је та неправилност и незаконитост
последица неправилног и незаконитог рада службеног лица у поступку
доношења тог акта, па да је из тог разлога у имовини тужиоца дошло до
проузроковања штете. Наиме у конкретном случају правна ваљаност
управног акта није доведена у питање у законом предвиђеном року за његову оцену, па су неосновани жалбени наводи тужиоца да је поступио по
налогу државног органа из противправног пореског решења. Такође, одредбама Закона о пореском поступку и пореској администрацији уређен је
поступак, надлежност и садржина пореско управног поступка, као и то да
се против решења у пореском поступку може поднети жалба, а да се против коначног пореског решења може покренути управни спор ради доказивања незаконитости управног акта. Стога су неосновани жалбени наводи тужиоца да разрезивање пореза решењем од стране туженог није имало
основа нити у правном послу нити у закону.
Имајући наведено у виду Привредни aпелациони суд је мишљења
да до стицања без основа на страни туженог може једино доћи у случају
да је тужилац водио управни спор у коме би доказао да је спорно решење
донето у поступку у коме је тужена Пореска управа прекршила начело пореског поступка, начело законитости, а како у конкретном случају до тога
134
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
није дошло, нема ни неоснованог обогаћења па је правилно првостепени
суд поступио кад је одбио тужбени захтев као неоснован.
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж-11412/10 од 9. фебруара 2012. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА
У КОМЕ ЈЕ ПРИМЕЊЕНО НАЧЕЛО ОПОРТУНИТЕТА
ИЗ ЧЛАНА 236. ЗКП
Када је кривични поступак обустављен решењем суда због одустанка јавног тужиоца у вези примене чл. 236 Законика о кривичном поступку (одлагање кривичног гоњења), окривљеном не припадају трошкови кривичног поступка.
Из образложења:
Против тужиоца вођен је кривични поступак који је правноснажно
окончан обустављањем поступка због одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења. До одустанка јавног тужиоца дошло је након што је на
предлог окривљеног дошло до одлагања кривичног гоњења применом начела опортунитета кривичног гоњења из члана 236. ЗКП.
Тужбом у овом спору тужилац захтева да се тужена Република
Србија обавеже, а на основу члана 197. став 6. ЗКП, да му накнади трошкове кривичног поступка, односно нужне издатке и награде браниоцу, с
обзиром да је овај захтев одбијен у кривичном поступку.
Како је тужилац био окривљен у напред наведеном кривичном поступку, и како је до одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења дошло у вези са применом института одлагања кривичног гоњења из члана
236. ЗКП и због примене начела опортунитета, и то на предлог окривљеног и његовог браниоца, а овде тужилаца, и након што је окривљени уплатио одређени износ у хуманитарне сврхе, то би досуђивање накнаде тро135
Број 2/2012
шкова браниоца овде тужиоца било у супротности са циљем примене напред наведеног института у кривичном поступку.
(Из пресуде Вишег суда у Ужицу Гж-24/12 од 11. јануара 2012. године)
Приредила: Драгана Миливојевић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ИСПЛАТЕ РАЗЛИКЕ
НАГРАДЕ СУДИЈАМА ПОРОТНИЦИМА
Застарелост потраживања исплате разлике награде судијама
поротницима наступа према правилу о застарелости из члана 372.
став 1. Закона о облигационим односима којим је прописано да повремена потраживања застаревају у року од три године од доспелости сваког појединог потраживања.
Из образложења:
Решавајући по жалби тужилаца – судија поротника на пресуду
Основног суда у Вршцу којом је одбијен тужбени захтев за исплату разлике награде судијама поротницима, овај суд је као другостепени утврдио да је првостепени суд основано прихватио приговор застарелости,
који је истакла Република Србија.
Судија поротник има право на накнаду трошкова насталих на дужности, накнаду за изгубљену зараду и право на награду, а услове и висину накнаде и награде, прописао је Високи савет правосуђа. Потраживање судија поротника по основу награде за вршење дужности је повремено потраживање, јер се за материјални положај судија поротника примењују одредбе које регулишу материјални положај судије, а у погледу
исплате, правило је да та потраживања доспевају месечно. Сва потраживања која доспевају годишње или у краћим периодима су повремена потраживања и за њих важи правило о застарелости из чл. 372. ст. 1. ЗОО
којим је прописано да повремена потраживања застаревају за три године
136
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
од доспелости сваког појединог потраживања, те је због тога правилно
суд поступио кад је тужбени захтев одбио.
(Из пресуде Вишег суда у Панчеву Гж-914/11 од 25. октобра
2011. године)
Приредила: Вера Михајлов,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ОБЈЕКТИВНИ РОК ЗАСТАРЕЛОСТИ ПОТРАЖИВАЊА НАКНАДЕ
НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ЗБОГ УМАЊЕЊА
ОПШТЕ ЖИВОТНЕ АКТИВНОСТИ
За почетак тока објективног рока застарелости потраживања
накнаде нематеријалне штете на име душевних болова због умањења
опште животне активности изазваног болешћу није релевантно када
је оштећени сазнао како се медицински назива болест од које се разболео, нити када су лекари успешно дијагностиковали ту болест, већ
када је болест објективно настала с обзиром на испољене симптоме,
стања и појаве везане за тужиочево здравствено стање.
Из образложења:
Првостепени суд је спровео доказни поступак и правилном оценом изведених доказа утврдио чињенично стање из кога и по налажењу
овог суда произилази: - да је тужилац почетком августа 1995. године за
време војне акције "Олуја" избегао са својом породицом из Сиска на територију Републике Србије, - да се сместио у колективном центру у Новом
Бечеју и пријавио се у месну канцеларију Црвеног Крста, - да је тужилац
дана 21. августа 1995. године лишен слободе од стране припадника МУПа РС, који су га одвели у полицијску станицу у Новом Бечеју, затим у Зрењанин, одакле су га аутобусом послали у Ердут, - да је у Ердуту предат
паравојним формацијама Жељка Ражнатовића Аркана, где је био изложен
физичкој и психичкој тортури, - да је тужилац био распоређен на линији
фронта у Товарнику и Апшевцу, - да је тужилац боравио на ратишту све
до 13. децембра 1995. године, - да је одмах након повратка кући почео да
осећа психичке тегобе (несанице, кошмаре) због страхова и стресова које
је трпео током боравка на ратишту, ради чега је одмах по повратку почео
137
Број 2/2012
да пије бенседине, - да се временом болест погоршавала, због чега се
2007. године (када се преселио у Београд и када је добио здравствену
књижицу) обратио неуропсихијатру који му је поставио дијагнозу, тј. констатовао је да тужилац болује од посттрауматског стресног поремећаја, да је анализом налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра утврђено да је због наведене болести код тужиоца дошло до умањења животне
активности за 15%.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, тужена би одговарала тужиоцу за душевне болове које трпи због посттрауматског стресног поремећаја да током поступка није истакла приговор застарелости
потраживања. Приликом оцене истакнутог приговора застарелости, првостепени суд је извео погрешан закључак да је исти неоснован, јер се у
оцени истакнутог приговора тај суд држао само сазнања тужиоца за форму и коначан облик његовог обољења. Апелациони суд је за разлику од
првостепеног суда водио рачуна о томе да субјективни рок тече и истиче
у границама објективног рока; наиме, одредбама члана 367. ЗОО је прописано да право на накнаду штете застарева када протекне рок од 3 године
од момента сазнања оштећеног лица о томе ко је штету проузроковао и у
чему се штета састоји. Истим одредбама је прописано да право на накнаду
штете дефинитивно застарева протеком 5 година од дана када је штета настала. Како је у конкретном случају штета настала оног тренутка када су
се код тужиоца манифестовали симптоми душевне болести тј. психичке
трауме у оквиру посттрауматског стресног поремећаја, са трајном изменом личности (обзиром да се тужилац одмах по повратку са ратишта осећао лоше, да је имао несанице, кошмаре, због чега се обраћао лекару опште праксе који му је преписивао бенседине; а како се није одмах јавио
неуропсихијатру, то у тим здравственим проблемима није препознато и
дијагностификовано душевно обољење све до 2007. године када се тужилац обратио неуропсихијатру и када му је он саопштио да болује од
ПТСП-а и да је болест хроничног тока, коначног облика), - то децембар
1995. године треба узети као почетак тока објективног рока застарелости
тужиочевог потраживања, јер се болест у основном облику код тужиоца
испољила по повратку са ратишта; те како је од обољења тужиоца до подношења тужбе дана 3. јула 2007. године протекло скоро 12 година, тужиоцу је престало право да захтева испуњење обавезе од тужене, сходно одредби члана 360. став 1. ЗОО.
138
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Дакле, за почетак тока објективног рока прописаног одредбом члана 376. став 2. ЗОО није релевантно када је тужилац сазнао како се медицински назива болест од које се разболео, нити када су лекари успешно
дијагностиковали ту болест, већ када је болест објективно настала с обзиром на испољене симптоме, стања и појаве везане за тужиочево здравствено стање (а које би лекар евидентно већ тада могао дијагностификовати да му се тужилац обратио чим је почео да их осећа); те произилази да
је последица у виду посттрауматског стресног поремећаја (онаква како ју
је судски вештак описао у свом налазу и мишљењу) наступила након што
се тужилац вратио са ратишта тј. у децембру 1995. године и да је тужиочев захтев за накнаду штете због умањења његове животне активности
(везане за описану последицу) већ био застарео када је поднета тужба у
овој парници (3. јула 2007. године).
Овај суд је имао у виду налаз и мишљење судског вештака у коме
се наводи да је болест тужиоца попримила коначни облик јуна 2007. године, али ти наводи судског вештака нису прихватљиви приликом оцене истакнутог приговора застарелости; наиме, сазнање тужиоца од чега болује,
као и да је болест добила коначни облик доводи до почетка тока субјективног рока застарелости потраживања, али тај рок тече у границама
објективног рока; па како је објективни рок у овом случају протекао, то је
застарело потраживање тужиоца за накнаду траженог вида нематеријалне
штете. У противном тј. када би се прихватило мишљење вештака у делу у
коме он користи формулацију да је "болест добила свој коначан облик" (и
то везује за јун месец 2007. године), значило би да тужилац - упркос свим
симптомима, појавама и стањима (које је сам описао након повратка са
ратишта) - није боловао од болести коју је вештак медицински конкретизовао и означио медицинским називом већ да је до тада био здрав или да
је у питању болест којој је потребно 12 година да се развије и испољи (а
што судски вештак није рекао у свом налазу и мишљењу).
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-4466/11 од 2. фебруара 2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
139
Број 2/2012
РОК ЗАСТАРЕЛОСТИ ИЗ ЧЛ. 377. ЗАКОНА
О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА
Привилеговани рок застарелости из чл. 377. Закона о облигационим односима односи се само на учиниоце кривичног дела који су штету
проузроковали, а не и на правно лице које за штету одговара уместо њега.
Из образложења:
У првостепеном поступку је утврђено да је сада пок. Д. П. (рођен
1971. године), као радник Министарства унутрашњих послова РС, ресора државне безбедности, погинуо у нападу терориста дана 16. јула 1998. године,
при вршењу посебних безбедносних задатака на територији АП Косово и
Метохија, да су тужиоци родитељи сада пок. Д. П, као и сестра, која је до његове погибије живела у истом породичном домаћинству. Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, претходно ценећи да потраживање тужилаца
није застарело са аспекта примене одредбе члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, с обзиром да није протекао рок од 15 година који је прописан за застарелост кривичног гоњења за кривично дело тероризма из члана
125. КЗ СРЈ, те имајући у виду да је тужба поднета 30. марта 2010. године, а
пок. сродник тужилаца погинуо 16. јула 1998. године, првостепени суд је
применом одредаба члана 200. став 2. и члана 201. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, закључио да је тужена у обавези да тужиоцима проузроковану штету надокнади, због чега је обавезао тужену на исплату износа досуђених ставом првим и ставом другим изреке побијене пресуде.
Апелациони суд оцењује да се оваква одлука првостепеног суда не
може сматрати правилном, из разлога што је одлучујући о приговору застарелости потраживања првостепени суд погрешно применио материјално право, на шта тужена основано указује у жалби, што је условило погрешну оцену првостепеног суда да је приговор застарелости потраживања
неоснован, а на којој оцени је заснована одлука о усвајању тужбеног захтева тужилаца за накнаду нематеријалне штете због претрпљених душевних болова због смрти сина и брата.
Наиме, првостепени суд је ценио застарелост потраживања са
аспекта примене одредбе члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, оценивши да потраживање тужилаца за тражени вид штете није застарело, с обзиром да је у конкретном случају штета тужиоцима проузрокована кривичним делом тероризма из члана 125. КЗ СРЈ, па потраживање
140
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
за ову штету застарева у року од 15 година, који рок је прописан за застарелост кривичног гоњења за наведено кривично дело, због чега је тужба
поднета дана 13. марта 2010. године поднета пре истека рока од 15 година, прописаног наведеном одредбом.
Међутим, рок застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, односи се само на учиниоце кривичног дела, који су штету проузроковали, а не и на правно лице које за штету одговара уместо њега, односно у конкретном случају не на државу, како је то погрешно закључио првостепени суд.
Како се рокови застарелости прописани чланом 377. Закона о облигационим
односима, односе на штетника који за штету одговара по основу кривице, што
би значило и само у случају његове осуде, то у случају одговорности за другог,
а што је у овој парници у питању, сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима, примењује се општи пропис застарелости потраживања,
тј. рок застарелости прописан одредбом члана 376. Закона о облигационим односима, која одредба је требало да буде примењена у конкретном случају. При
томе, и у евентуалној примени одредбе члана 180. Закона о облигационим односима којом је утврђена одговорност државе услед терористичких аката, чији
су органи по важећим прописима били дужни да спрече насталу штету и у том
случају није прописан посебан рок застарелости, па право на накнаду штете застарева у оквиру редовних рокова у којима застарева потраживање накнаде
штете, а што поново упућује на примену одредбе члана 376. истог закона.
Како је у конкретном случају сродник тужиоца погинуо дана 16.
јула 1998. године, о чему су тужени одмах имали сазнање, а тужба је поднета 30. марта 2010. године, то је протекао рок од три године од сазнања,
прописан одредбом члана 376. Закона о облигационим односима, па је и
обавеза тужене да тужиоцима накнади проузроковану штету, престала застарелошћу још пре подношења тужбе, тј. са 16. јулом 2001. године.
У изложеном контексту, Апелациони суд је оценио основаним истакнути приговор застарелости потраживања, због чега је одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца за накнаду штете услед смрти блиског
лица, па је на тај начин преиначио првостепену одлуку.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-3522/11 од 2. фебруара 2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
141
Број 2/2012
ИЗДРЖАВАЊЕ КАЗНЕ ЗАТВОРА
НЕ ИЗАЗИВА ЗАСТОЈ ЗАСТАРЕВАЊА
Издржавање казне затвора не представља несавладиву препреку да се судским путем захтева испуњење обавезе, те не изазива застој
застаревања, у смислу одредбе чл. 383. Закона о облигационим односима, будући да је сваком затворенику омугућена комуникација, писменим путем, са правосудним и другим државним органима, које право
им припада у складу са Законом о извршењу кривичних санкција.
Из образложења:
У спроведеном поступку је утврђено да је тужиоцу одређен притвор у периоду од августа 2000. године до јануара 2001. године, због сумње да је извршио кривично дело убиства из члана 47. став 1. Кривичног
закона РС, у стицају са кривичним делом из члана 33. став 1. Закона о
оружју и муницији. Правноснажном пресудом Окружног суда у Београду
од 28. новембра 2000. године тужилац је ослобођен оптужбе, што је потврђено пресудом Врховног суда Србије од 22. октобра 2002. године. Пресуда Врховног суда Србије достављена је тужиоцу 12. децембра 2002. године, док је тужилац тужбу за накнаду нематеријалне штете због повреде
части и угледа због неоснованог лишења слободе поднео суду 17. новембра 2007. године.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд нашао да је основан приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужене.
Наиме, одредбом члана 542. став 1. раније важећег Закона о кривичном поступку прописано је да право на накнаду штете застарева за 3
године од дана правноснажности првостепене пресуде којом је окривљени
ослобођен од оптужбе или којом је оптужба одбијена, односно правноснажности првостепеног решења којим је поступак обустављен, а ако је поводом жалбе решавао виши суд – од дана пријема одлуке вишег суда.
У конкретном случају рок застарелости потраживања тужиоца, сагласно цитираној одредби члана 542. Закона о кривичном поступку, почео
је да тече 12. децембра 2002. године, односно од дана достављања тужиоцу пресуде Врховног суда Србије. Како је тужба суду поднета 17. новем142
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
бра 2007. године, то је очигледно да је тужиочево потраживање застарело,
будући да је протекао законски рок од 3 године.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да је за период од 14. јула
2002. године до 31. августа 2007. године, који је провео на издржавању казне затвора, дошло до застоја застаревања, јер, како тврди, за то врме није
могао поднети тужбу. Ово из разлога што је одредбом члана 383. Закона о
облигационим односима прописано да застаревање не тече за време за које повериоцу није било могуће, због несавладивих препрека, да судским
путем захтева испуњење обавезе. Став је Апелационог суда да служење
казне затвора не представља несавладиву препреку у смислу цитираног
члана, будући да је тужиоцу, као и сваком затворенику, сагласно Закону о
извршењу кривичних санкција, омогућена комуникација са правосудним
и другим државним органима писменим путем.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-529/12 од 18. априла
2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
143
Број 2/2012
ПРИВРЕДНО ПРАВО
ОВЛАШЋЕЊЕ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА О ЈЕМСТВУ
НЕ ПРОИЗИЛАЗИ ИЗ ОВЛАШЋЕЊА ЗА ЗАСТУПАЊЕ
УПИСАНОГ У КАРТОН ДЕПОНОВАНИХ ПОТПИСА
Упис овлашћења одређеног лица у картон депонованих потписа код овлашћене банке као заступника Задруге "самостално и без
ограничења" не овлашћује то лице на закључење уговора о јемству
без посебног овлашћења законског заступника.
Из образложења:
Тужилац ОЗЗ "Јужни Банат" из Банатског Брестовца поднело је
тужбу Привредном суду у Београду против Републике Србије, ради поништаја Уговора о јемству, налазећи да га је у време закључења потписао и
оверио печатом Задруге радник Задруге С.З. који је био уписан у картон
депонованих потписа код овлашћене банке, као лице које заступа Задругу
"самостално и без ограничења".
Привредни суд у Београду налази да је тужбени захтев тужиоца
основан, јер "без обзира што је С.З. као радник Задруге уписан у Картон
депонованих потписа као лице овлашћено за заступање и то самостално и
без ограничења не овлашћује исто лице да заступа Задругу самостално и
без ограничења. Наведено лице није овлашћено за заступање Задруге, што
се утврђује увидом у Извод агенције за привредне регистре, те исти није
овлашћен да у име тужиоца, а у границама својих овлашћења закључује
уговоре и врши друге правне радње. С тога суд налази да Република Србија као друга уговорна страна није поступала са пажњом доброг привредника, обзиром да је могла бити упозната са подацима који се уписују
у регистар привредних субјеката Агенције за привредне регистре, јер су
исти у складу са начелом јавности доступни сваком заинтересованом лицу, а посебно имајући у виду да се у конкретном случају ради о уговору о
јемству као строго формалном уговору".
144
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Овакво становиште првостепеног суда потврдио је и Привредни
апелациони суд у Београду, нашавши да овлашћења лица уписаног у Картон депонованих потписа у банци нису овлашћења за заступање Задруге.
Сходно члану 44. Закона о задругама, Задругу заступа директор, који је по
правилима Статута Задруге морао да овласти лице које би у име Задруге
закључило Уговор, што није учинио, нити је накнадно признао дејство закљученог уговора као рушљивог.
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж-2937/11 од 13.
априла 2011. године)
Приредила: Биљана Ђурковић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
КОНВЕРЗИЈА ПОТРАЖИВАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У КАПИТАЛ ПРИВРЕДНОГ ДРУШТВА
Неосновано је оспоравање плана реорганизације једног привредног друштва од стране државног органа, у конкретном случају
Пореске управе, као повериоца, из разлога што је планом предвиђено
намирење његовог потраживања – претварањем потраживања у капитал друштва, без прибављене сагласности или донете одлуке Владе
Републике Србије о претварању потраживања државног органа у капитал друштва.
Из образложења:
Неосновани су жалбени наводи Републике Србије, Пореске управе, Филијале Суботица да је план реорганизације незаконит, јер је донет
супротно одредбама Закона о стечају и Закона о пореском поступку и пореској администрацији.
Према плану реорганизације потраживање разлучног повериоца,
овде жалиоца (Пореске управе), ће бити измирено у висини од 50% од
укупно признатог потраживања, претварањем потраживања у капитал стечајног дужника како то прописује одредба чл. 157. став 1. тачка 9. Закона
о стечају.
145
Број 2/2012
Неосновани су жалбени наводи да је ожалбено решење незаконито
јер је у супротности са чланом 74а Закона о пореском поступку и пореској
администрацији. Према члану 20. ст. 4. Закона о пореском поступку и пореској администрацији испуњење пореске обавезе у случају стечаја пореског обвезника уређује се Законом који се уређује стечај.
Неосновани су наводи жалбе да је усвојени план у супротности са
одредбом члана 68. ст. 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији и да Влада Републике Србије мора дати сагласност о прихватању
оваквог намирења. Ово са разлога што наведена законска одредба не предвиђа претходно прибављање сагласности Владе Републике Србије ради доношења одлуке о претварању потраживања у капитал стечајног дужника
већ само констатује да, даном намирења пореске обавезе путем конверзије
пореског потраживања у трајни улог Републике Србије у капитал пореског
обвезника сматра се дан када је Влада донела акт о конверзији.
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж-264/12 од 23.
априла 2012. године)
Приредио: Ервин Манџукић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
146
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
РАДНО ПРАВО
НАКНАДА ТРОШКОВА ПРЕВОЗА ДРЖАВНОГ СЛУЖБЕНИКА
Подношење писаног захтева руководиоцу државног органа ради накнаде трошкова превоза представља предуслов за остваривање
права на ову накнаду.
Из образложења:
Према чињеничном стању утврђеном у поступку доношења побијане пресуде следи да је тужилац полицијски службеник Министарства
унутрашњих послова, Полицијске управе за Град Београд, да је у периоду
на који се односи његово потраживање (9. октобра 2004. године - 9. октобра 2007. године) имао пребивалиште у Блацу (што је 230 км у једном
правцу од Београда), да се тужилац није обраћао туженој писаним захтевом за исплату трошкова превоза за овде утужени период, да се више пута
обраћао надређенима усменим захтевом, али да по наведеним захтевима
тужена није донела никакво решење.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, а имајући у виду
одредбу члана 51. Закона о радним односима у државним органима, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца за исплату трошкова превоза ради доласка и одласка са рада у целини основан па је усвојио
тужбени захтев и обавезао тужену на исплату тих трошкова.
Међутим, овакво становиште првостепеног суда се не може прихватити. Првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично
стање погрешно применио материјално право, због чега је првостепена
пресуда у побијаном делу морала бити преиначена и тужбени захтев одбијен као неоснован.
Према одредби члана 71. ст. 1, 2. и 5. Закона о радним односима у
државним органима ("Сл. гласник РС", бр. 48/91 ... 39/02), која се супсидијарно примењивала и на запослене у Министарству унутрашњих посло147
Број 2/2012
ва, запослени у државним органима односно постављена лица писмено се
обраћају функционеру који руководи органом ради остварења својих права, а против сваког решења и другог акта којим је одлучено о њиховим
правима или обавезама запослени, односно постављена лица имају право
приговора. Запослени, односно постављено лице има право да поднесе
приговор и у случају када функционер у року од 15 дана од подношења
захтева не одлучи о правима на која се закон односи.
Према одредби члана 140. ст. 1. и 4. Закона о државним службеницима ("Службени гласник РС", бр. 79/05 ... 104/09) о правима и дужностима државних службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или
другим законом или другим прописом није другачије одређено. При одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује се закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о
одговорности за штету.
Чланом 16. ст. 1. и 2. Закона о државним службеницима прописано је да државни службеник има право жалбе на решење којим се одлучује о његовим правима и дужностима, ако ова жалба није изричито искључена. Жалба се изјављује у року од 8 дана од дана пријема решења, ако
овим Законом није одређен краћи рок.
Чланом 142. став 1. Закона о државним службеницима прописано
је да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима.
Чланом 143. став 3. Закона о државним службеницима прописано
је да против одлуке жалбене комисије може да се покрене управни спор.
Када првостепени суд закључује да тужиоцу у конкретном случају
припада право на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада,
иако није поднео писани захтев туженој да му се признају ти трошкови,
тада занемарује напред цитиране одредбе члана 71. ст.1, 2. и 5. Закона о
радним односима у државним органима и члана 140. став 1. Закона о државним службеницима, којима је предвиђено да о правима и дужностима
државних службеника одлучује руководилац решењем. Претпоставка за
назначено одлучивање је подношење писаног захтева од стране запосленог - државног службеника.
148
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
У конкретном случају на основу резултата и изведених доказа неоспорно произилази да тужилац није подносио писани захтев туженој ради
признања права на накнаду трошкова превоза за утужени период. Сам тужилац саслушан у својству странке на рочишту за главну расправу изричито наводи: "и ја сам се својим надређенима усмено обраћао за превоз,
они нису реаговали, нисам знао да сам требао да се обратим писмено ...".
У таквој ситуацији, према становишту овог суда, не може се прихватити
као правилна одлука првостепеног суда о основаности тужиочевог потраживања јер, као што је већ напред наведено, тужилац није подносио писани захтев туженој ради накнаде трошкова превоза, што представља предуслов за остваривање права на ову накнаду.
При том, разлози првостепене пресуде којима се указује да је тужена тужиоцу платила трошкове превоза за март месец 2007. године у износу од 29.040,00 динара ирелевантни су за другачију одлуку у овој правној ствари јер све и да су назначене околности тачне (тужилачка страна не
признаје да јој је ова исплата извршена), исте нису основ који може обавезивати туженог да и убудуће овакве исплате врши мимо процедуре предвиђене напред цитираним одредбама Закона.
Ради тога, побијана пресуда је морала бити преиначена и одбијен као
неоснован захтев тужиоца за накнаду трошкова превоза заједно са каматом
која као акцесорно потраживање дели судбину главног потраживања.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-3542/11 од 25. јануара 2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
НЕМАТЕРИЈАЛНА ШТЕТА У ВИДУ ДУШЕВНИХ БОЛОВА ЗБОГ
ПРИВРЕМЕНОГ УДАЉЕЊА СА РАДА
Послодавац није у обавези да запосленом накнади штету за душевне болове које је неминовно трпео због привременог удаљења са
рада до окончања дисциплинског поступка, јер ти душевни болови
нису проузроковани незаконитим поступањем послодавца у дисциплинском поступку.
149
Број 2/2012
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је полицијски службеник Министарства унутрашњих послова Републике Србије, распоређен на радно место полицајца у Полицијској испостави С, Полицијска
управа С. Командир полицијске испоставе је 15. јануара 2007. године поднео захтев за покретање дисциплинског поступка против тужиоца због
основане сумње да је починио тешку повреду службене дужности из члана 157. став 1. тачка 7. Закона о полицији. Судији за прекршаје је поднет
захтев за покретање прекршајног поступка против тужиоца из чл. 6. ст. З.
Закона о јавном реду и миру. Решењем директора полиције од 15. јануара
2007. године тужилац је привремено удаљен из МУП-а од 16. јануара
2007. године до окончања дисциплинског поступка, а најдуже 6 месеци.
Решењем министра полиције од 2. фебруара 2007. године одбијен је приговор тужиоца на решење о привременом удаљењу са рада и потврђено
првостепено решење. Решењем дисциплинског старешине од 24. априла
2007. године тужилац је оглашен одговорним за тешку повреду службене
дужности из члана 157. став 1. тачка З. Закона о полицији и изречена му је
дисциплинска мера новчана казна у износу од 50% од месечне плате у
трајању од 1 месеца. Решењем дисциплинске комисије МУП-а РС – Већа
у Новом Саду од 17. јула 207. године је усвојен приговор тужиоца и поништено решење дисциплинског старешине од 24. априла 2007. године и
предмет враћен на поновни поступак. Решењем дисциплинског старешине
полицијске управе Сомбор, МУП РС од 10. јула 2007. године дисциплински поступак против тужиоца је био обустављен из разлога што није доказано да је извршио тешку повреду службене дужности. На захтев тужиоца
од стране начелника Полицијске управе С. је 25. јула 2007. године донето
решење којим је тужилац враћен на рад и распоређен од 17. јула 2007. године на радно место полицајца у Полицијској испостави С.
Нижестепени судови су правилно применили материјално право
када су на основу члана 154. став 1. у вези члана 200. Закона о облигационим односима одбили тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне
штете за претрпљене душевне болове, због неоснованог удаљења са рада
и неоснованог вођења дисциплинског поступка против њега.
По становишту Врховног касационог суда, тужена није проузроковала нематеријалну штету тужиоцу, јер је правилном применом члана 165.
став 1. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), привре150
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
мено удаљила тужиоца са рада из Министарства унутрашњих послова до
окончања дисциплинског поступка, обзиром да је против њега био покренут дисциплински поступак због теже повреде службене дужности из члана 157. став 1. тачка 7. Закона о полицији, па је у моменту када је удаљен
са рада за то постојао законом прописан разлог. Стога тужена није у обавези да тужиоцу накнади штету за душевне болове које је неминовно трпео због привременог удаљења са рада, јер ти душевни болови нису проузроковани незаконитим поступањем тужене у дисциплинском поступку.
Неосновани су ревизијски наводи да су привременим удаљењем
тужиоца са рада повређени његова част и углед, с обзиром на то да се не
ради о дисциплинској мери, већ мери превенције, којом се не прејудицира
одговорност за учињену повреду службене дужности и она делује привремено, до окончања дисциплинског поступка, као у овом случају када је
дисциплински поступак против тужиоца окончан обуставом, након чега је
тужилац враћен на рад у исти орган на радно место које одговара његовој
стручној спреми.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев2-95/12 од 29. фебруара
2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
151
Број 2/2012
СТАМБЕНО ПРАВО
РАДНИ СПОР ЗА ПОНИШТАЈ РЕШЕЊА О ДОДЕЛИ СТАНА
И ПРЕКИД ПОСТУПАК ПО ТУЖБИ ЗА ИСЕЉЕЊЕ
Када је предмет тужбеног захтева исељење тужене из предметног стана, који је коначном одлуком тужиоца додељен другом запосленом, не постоје услови за прекид поступка истицањем чињенице
да се води радни спор, ради испитивања ваљаности одлуке о додели
стана, јер исход истог може једино утицати на одлучивање тужиоца о
евентуалној поновној додели стана, а не о одлуци о основаности тужбеног захтева у предметној правној ствари.
Из образложења:
Пресудом првостепеног суда, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев Републике Србије - Министарства финансија - Пореска
управе, па је обавезана тужена да се исели из предметног стана и да га испражњеног од ствари и лица преда тужиоцу, док је ставом другим исте
пресуде одбијен предлог тужене за прекид поступка. Против наведене
пресуде тужена је благовремено изјавила жалбу, те је Апелациони суд нашао да је жалба тужене неоснована.
Наиме, у првостепеном поступку је утврђено да је овде тужилац
Република Србија - Министарство финансија - Пореска управа власник и
корисник стана који је предмет овог спора, те да је наведени стан одлуком
директора тужиоца, предат туженој на привремено чување и коришћење
под условима одређеним у наведеној одлуци. Даље је у току поступка
утврђено да се тужена изјавом од 30. маја 2002. године обавезала да ће
предметни стан користити под прецизно наведеним условима, те да ће
исти испразнити од лица и ствари и довести у хигијенско-техничко стање
у коме се налазио у моменту пријема, у року од 15 дана од дана пријема
обавештења да је стан коначно додељен одређеном раднику Пореске
управе. Стамбена комисија тужиоца је одлуком о додели стана одлучила
152
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
да предметни стан да у закуп на одређено време од 5 година другој запосленој код тужиоца, након чега је тужилац, дана 18. јула 2007. године,
обавестио тужену да је стан додељен другом раднику тужиоца те да је одлука постала коначна дана 11. маја 2007. године.
Такође, првостепени суд је неспорно утврдио да је тужилац позвао
тужену да у року од 15 дана од дана пријема обавештења предметни стан
испразни од свих лица и ствари. Тужена ни у остављеном року, а ни након
тога није поступиал по захтеву тужиоца, те је покренула поступак пред
Првим основним судом у Београду, а ради поништаја поменуте одлуке о
додели стана у закуп на одређено време другом раднику Пореске управе.
Из утврђених чињеница, првостепени суд је применом одредби чл
5. и 9. Закона о средствима у својини Републике Србије, Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини и одредби члана 7. и 9. Закона о
становању, одлучио да је тужбени захтев основан, а са разлога које је као
правилне прихватио и Апелациони суд у овој правној ствари
У конкретном случају, несумљиво је утврђено да је Република Србија - Министарство финансија - Пореска управа власник и корисник
предметног стана и то на основу Закључка Владе Републике Србије од 5.
новембра 2004. године, те су стога неосновани наводи жалбе тужене да
тужилац није доказао да је власник предметног стана и да није имао право
да тражи исељење тужене, те да је првостепени суд погрешно применио
материјално право из члана 5. Закона о становању.
Наиме, тужилац је као власник и корисник предметног стана исти
дао туженој на привремено чување и коришћење под условима одређеним
у одлуци о давању стана, а које је услове тужена прихватила изјавом коју
је дала приликом предаје стана 31. маја 2002. године. Доношењем одлуке
о додели предметног стана у закуп на одређено време другом раднику тужиоца, која је постала коначна дана 11. маја 2007. године, дошло је до
остварења тих услова, па су се, како то правилно закључује првостепени
суд, стекли услови да тужена преда стан тужиоцу.
У том смислу правилан је и закључак првостепеног суда да тужена током поступка ничим није доказала да има правни основ по коме би
могла да настави да користи стан, и након доделе стана другом раднику.
Имајући наведено у виду, Апелациони суд је става да је неоснован и на153
Број 2/2012
вод жалбе да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка, јер
првостепени суд није дозволио прекид поступка јер тужена води радни
спор. Наиме, правилно је првостепени суд оценио да како је као услов за
исељење тужене из стана и предаја стана у посед тужиоцу, предвиђено
доношење коначне одлуке о додели стана, а што је и учињено одлуком
Стамбене комисије тужиоца од 10. новембра 2006. године, то су били испуњени услови за одлучивање о овој правној ствари, а сваки даљи поступак који се води ради испитивања ваљаности одлуке о додели стана у закуп може утицати на одлучивање тужиоца о евентуалној поновној додели
стана, али не и на одлуку о основаности тужбеног захтева у овој правној
ствари.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-2300/11 од 13. маја
2011. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
154
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
АНАЛИТИЧКЕ КАРТИЦЕ ИЗДАТЕ ОД СТРАНЕ ПОРЕСКЕ
УПРАВЕ КАО ДОКАЗ У СУДСКОМ ПОСТУПКУ
Оверене аналитичке картице издате на основу података из пореског књиговодства су јавне исправе, за које важи законска претпоставка тачности, па у случају да тужени оспорава висину потраживања утврђену аналитичким картицама, терет доказивања прелази на
туженог.
Из образложења:
Према одредби члана 163. став 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, исправа издата на основу података из пореског
књиговодства сматра се јавном исправом.
Из наведених законских одредби произилази да прегледи задужења,
као и пореска решења садрже податке из пореског књиговодства који се
сматрају јавном исправом, у смислу одредбе члана 163. став 3. Закона о
пореском поступку и пореској администрацији, а из чега произилази да за
наведене поднете исправе важи законска претпоставка тачности. Ради се о
оборивој претпоставци, те је на другој страни терет доказивања да су у исправе унети нетачни подаци.
Дакле, у ситуацији када тужени оспорава висину потраживања, утврђену аналитичким картицама тужиоца, које имају квалитет јавне исправе, терет
доказивања прелази на туженог, те је стога неправилан закључак првостепеног суда да тужилац оспорено потраживање није доказао.
(Из решења Привредног апелационог суда Пж-1727/11 од 29. фебруара 2012. године)
Приредила: Бојана Јакшић Ковачевић,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
155
Број 2/2012
ЗАПИСНИК РЕПУБЛИЧКОГ ПОЉОПРИВРЕДНОГ ИНСПЕКТОРА
КАО ЈАВНА ИСПРАВА
Записник пољопривредног инспектора, сачињен и издат од стране
овог надлежног државног органа у границама његових јавних овлашћења, који је тужитељ предложио као доказ, представља јавну исправу, у
смислу чл. 238 Закона о парничном поступку, па је, у случају оспоравања његове доказне снаге од стране туженог, терет доказивања неистинитости чињеница садржаних у записнику на туженој страни.
Из образложења:
Из списа предмета утврђује се да тужилац утужени износ потражује по основу накнаде за бесправно коришћење пољопривредног земљишта које се налази у државној својини, а које је бесправно коришћено од
стране туженог. Као доказ о наведеном, тужилац је између осталог доставио Записник Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, а
којим Записником је утврђена тачна локација (у смислу ознаке катастарске парцеле и укупне површине и врсте земљишта) пољопривредног земљишта које је коришћено од стране туженог.
Како је наведени Записник несумњиво сачињен и издат од стране надлежног државног органа у границама његових јавних овлашћења, то исти представља јавну исправу из члана 230. став 1. Закона о парничном поступку. Сходно изнетом, у конкретном случају тужилац је основаност тужбеног захтева доказивао
јавном исправом, те стога постоји законска претпоставка доказаности онога што је
у тој исправи наведено. У смислу става 3. истог члана, дозвољено је доказивати да
су јавној исправи неистинито утврђене чињенице, или да је исправа неисправно
састављена. Наведено даље значи да је у конкретном случају било дозвољено доказивати чињеничне наводе изнете од стране туженог да је садржина наведеног
Записника неистинита, односно да су у истом унете погрешно утврђене чињенице
о томе да је тужени корисник наведеног пољопривредног земљишта.
Међутим, у описаној ситуацији, када тужилац поседује јавну исправу, на туженом је био терет доказивања неистинитости утврђених чињеница у поменутом Записнику, па је првостепени суд погрешно применио
правило о терету доказивања из члана 223. Закона о парничном поступку.
(Из пресуде Привредног апелационог суда Пж-3757/11 од 22. фебруара 2012. године)
Приредио: Мирко Шефчић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
156
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
НЕИСПУЊЕНОСТ УСЛОВА ЗА ПОДНОШЕЊЕ ТУЖБЕ
ЗА УТВРЂЕЊЕ
Нису испуњени услови из чл. 188 ст. 2 Закона о парничном поступку за подношење тужбе за утврђење постојања радног односа државног
службеника, јер се о положају државних службеника одлучује у управном поступку, а судска заштита је обезбеђена у управном спору.
Из образложења:
Према стању у списима произилази да је тужилац био запослен
у Привременим институцијама у Општини Штрпце, где је престао да ради
у складу са закључцима Владе Републике Србије, којима је преузета обавеза да се запослени на тим радним местима преузму на рад у државне органе Републике Србије, с тим да преузимање и распоређивање изврши
Министарство за Косово и Метохију. Како тужилац није преузет од стране надлежног министарства, то он тужбом тражи да суд утврди да је тужена Република Србија – Министарство за Косово и Метехију извршила
преузимање тужиоца и да се обавеже тужена да тужиоца распореди на
радно место које одговара његовом степену школске спреме, стеченом
знању и способностима. Тужилац је поставио и евентуални тужбени захтев којим тражи да се обавеже тужена да заснује радни однос са тужиоцем
и распореди га на одговарајуће радно место, да му исплати накнаду зараде
за период од напуштања Привремених институација до заснивања радног
односа у државном органу.
Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд нашао да нису испуњени услови из чл. 188 ст. 2 Закона о
парничном поступку за подношење тужбе за утврђење, јер је у конкретном случају тужилац испуњење чинидбе требало да тражи писменим путем од надлежног министарства, чиме би покренуо управни поступак
пред тим министарством, док би се евентуална судска заштита могла
остварити у управном спору.
(Из решења Вишег суда у Београду ГжI-642/10 од 18. јануара
2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
157
Број 2/2012
ПРЕДЛОГ ЗА ИЗВРШЕЊЕ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
НА ОСНОВУ ИЗВРШНЕ ИСПРАВЕ У КОЈОЈ ЈЕ КАО ДУЖНИК
ОЗНАЧЕНО ПРАВНО ЛИЦЕ У ОДНОСУ НА КОЈЕ ЈЕ ОТВОРЕН
И ЗАКЉУЧЕН ПОСТУПАК СТЕЧАЈА НА ОСНОВУ
ЧЛ. 153 И 154 3АКОНА О СТЕЧАЈУ
Чл. 154 Закона о стечају не представља прави основ за подношење предлога за извршење против Републике Србије на основу извршне исправе у којој је као дужник означено правно лице у односу
на које је отворен и закључен поступак стечаја на основу чл. 153 Закона о стечају.
Из образложења:
Предлогом за извршење, извршни поверилац је као извршног дужника означио Републику Србију, а уз предлог је поднео извршне исправе
које гласе на правно лице у односу на које је отворен и закључен поступак
стечаја. Одредбом чл. 17 ст. 1 Закона о извршењу и обезбеђењу (ЗИО),
предвиђено је да је извршна исправа подобна за извршење ако су у њој
назначени извршни поверилац и извршни дужник, предмет, врста и обим
испуњења обавезе, осим ако овим законом није другачије одређено.
Према чл. 23 ЗИО, извршење се одређује и спроводи и на предлог и
у корист лица које у извршној исправи није означено као извршни дужник, ако оно јавном или у складу са законом овереном исправом докаже
да је потраживање на њега пренето или да је на њега на други начин прешло пре или у току поступка. Ако то није могуће пренос или прелаз потраживања доказује се правноснажном, односно коначном одлуком донетом у парничном, прекршајном или управном поступку.
Да би суд одредио предложено извршење морају, поред осталих предвиђених законом бити испуњени услови који се тичу правилног означења извршног дужника што у конкретном предлогу за извршење није случај. Ово
стога што је извршни поверилац у предлогу за извршење, као извршног дужника означио Републику Србију, која не може бити правни следбеник извршног дужника у конкретном поступку, обзиром да Република Србија не одговара за обавезе извршног дужника, док извршна исправа на основу које је
поднет предлог за извршење гласи на правно лице које је брисано из регистра по основу решења којим је отворен истовремено закључен поступак стечаја, па из тих разлога није утврђено правно следбеништво извршног дужни158
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ка, односно истоветност дужника означеног у предлогу за извршење и извршној исправи на основу које је поднет предлог.
Имајући у виду наведено Република Србија није стекла својство
странке у поступку из разлога предвиђених чл. 154. Закона о стечају, па је
суд одбио предлог за извршење обзиром да не постоји идентитет извршног дужника из предлога за извршење и дужника из поднете извршне
исправе, те нису испуњени услови за одређивање извршења на основу чл.
37 и чл. 8 Закона о извршењу и обезбеђењу.
(Из решења Привредног суда у Нишу Ив-748/12 од 26. марта
2012. године)
Приредила: Весна Марковић,
заменик републичког јавног правобраниоца
УЛАЗАК У СТАН ИЛИ ПОСЛОВНЕ ПРОСТОРИЈЕ ОД СТРАНЕ
ПОРЕСКЕ УПРАВЕ РАДИ ПРИНУДНЕ НАПЛАТЕ
Основан је предлог Пореске управе да против воље дужника
изврши попис, процену и заплену непокретности у поступку принудне контроле, ради наплате пореске обавезе по решењу о принудној наплати.
Из образложења:
Одредбом члана 89. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, између осталог прописано је да Пореска управа доноси захтев
надлежном суду за доношење решења којим се пореском извршитељу дозвољава улазак у стан или друге просторије против воље њиховог држаоца ради извршења радње у поступку наплате пореске обавезе, заложног
права и других радњи у поступку принудне наплате, то се не може прихватити закључак првостепеног суда да суд није надлежан за поступање у
овој правној ствари.
(Из решења Вишег суда у Зајечару Гж-123/12 од 15. марта 2012.
године)
Приредила: Љубинка Јовановић,
заменик републичког јавног правобраниоца
159
Број 2/2012
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
34(497.11)
БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;
главни и одговорни уредник Иван Поповић.
-195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2010, бр. 1- . Београд : Републичко јавно правобранилаштво,
195?-1990; 2010- (Београд : Cicero). - 21 cm
ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно
правобранилаштво)
COBISS.SR-ID 101988364
160
Download

Bilten 2/2012 Preuzimanje dokumenta