Република Србија
Републичко јавно правобранилаштво
БИЛТЕН
3/2012
inter
Software & Communication
Београд, 2012
БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Година 58. - број 3/2012
ПРИРЕЂИВАЧ:
За приређивача:
ИЗДАВАЧ:
За издавача:
Републичко јавно правобранилаштво
Оља Јовичић, републички јавни правобранилац
Intermex, Београд, Булевар војводе Мишића 37/II
Љиљана Миланковић-Васовић, директор
ГЛАВНИ И
ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:
Председник одбора:
Чланови одбора:
Саветник одбора:
Секретар одбора:
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Драгана Зорић, Саша Јурић,
Александра Лазаревић, Савка Манговић,
Весна Марковић и Магдолна Рузман,
заменици републичког јавног правобраниоца
Новица Цветковић, заменик
републичког јавног правобраниоца
у пензији
Јован Продановић, виши саветник
у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА
И ДИЗАЈН:
Intermex, Београд
ШТАМПАРИЈА:
"Cicero", Београд
Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из
ове публикације представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама
чл. 215.-217. Закона о ауторском и сродним правима, и чл. 198.-202. Кривичног законика).
Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз
сагласност издавача.
САДРЖАЈ
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Мишљење М-1777/11, на предлог Закључка Владе Републике
Србије ради доношења одлуке да се у својину Републике
Србије заједничком изградњом путем јавно-приватног
партнерства прибави мала хидроелектрана на реци Расини ...............9
Мишљење М-514/12, на предлог Закључка Владе Републике
Србије ради доношења одлуке о преносу права јавне својине
Републике Србије, без накнаде, ради усаглашавања права
власништва на објектима и права власништва на земљишту,
у циљу приватизације............................................................................11
Мишљење М-858/12, на предлог Закључка Владе Републике
Србије ради доношења одлуке о преносу права јавне својине
Републике Србије, без накнаде, ради привођења земљишта
планираној намени ................................................................................13
Мишљење М-1162/12, на предлог Закључка Владе Републике
Србије ради доношења одлуке да се из јавне својине Републике
Србије отуђе непокретности у корист сувласника на истој
непокретности, уз накнаду, непосредном погодбом..........................14
Мишљење М-1192/12, на предлог Закључка Владе Републике
Србије ради давања сагласности да се стави хипотека на
непокретности у својини Републике Србије, чији је
корисник јавно предузеће .....................................................................15
Мишљење Р-3674/11, поводом притужбе на рад Агенције
за приватизацију – Центра за стечај, у вези располагања
имовином у својини Републике Србије...............................................16
Мишљење М-1612/10, прилог за јавну расправу поводом
радне верзије Адвокатске тарифе ........................................................19
3
ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ
Оља Јовичић,
Мирно решавање спора са Републиком Србијом
пре подношења тужбе у парничном поступку....................................25
Милка Средојевић,
Практични проблеми у примени Уредбе о конверзији права
коришћења на грађевинском земљишту у право својине ..................45
Новица Цветковић,
Обештећење за одузету имовину у поступку реституције ................49
Јован Продановић,
Корисник враћене имовине или обештећења .....................................57
Јована Шабовић,
Скривљено лишење слободе ................................................................71
Предраг Ковачевић,
Ванредни правни лек у поступку извршења и обезбеђења ...............79
Милица Брковић,
Имунитет државе у међународном праву ...........................................83
СУДСКА ПРАКСА
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Неосновано обогаћење државе услед незаконитог рада
њених органа........................................................................................105
Преурањеност захтева за рехабилитационо обештећење ................106
Окончање поступка рехабилитације и преурањеност
захтева за враћање имовине...............................................................108
Одговорност за штету насталу смрћу блиског лица услед акта
насиља и терора на територији Косова и Метохије након
закључења Кумановског споразума од 9. јуна 1999. године ...........109
4
Одговорност за штету насталу услед аката насиља
који су усмерени против појединца, а не против државе
и њеног уставног уређења ..................................................................111
Одговорност државе за накнаду штете
у виду измакле користи.......................................................................112
Повреда части и угледа лица која активно учествују
у политичком животу ..........................................................................114
Право наследника оштећеног на накнаду
нематеријалне штете ...........................................................................115
Накнада нематеријалне штете по основу Одлуке Уставног суда
о неуставности одлуке о престанку судијске функције ...................119
Право браниоца осумњиченог на исплату накнаде по основу
пријема решења о задржавању осумњиченог ...................................121
Посебан рок застарелости потраживања на име накнаде
за допунску личну инвалиднину ........................................................122
РАДНО ПРАВО
Тренутак сазнања за повреду права из радног односа
и преклузивност рока за подношење тужбе
из члана 122. Закона о раду ................................................................124
Благовременост тужбе за поништај решења
о престанку радног односа и сходна примена Закона
о радним односима у државним органима на запослене
у некадашњим савезним органима.....................................................126
Покретање кривичног поступка као разлог
за престанак радног односа радника запосленог
у Министарству унутрашњих послова ..............................................128
СТАМБЕНО ПРАВО
Неиспуњеност услова за решавање стамбене потребе
запосленог код корисника средстава у државној својини ...............130
5
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
Вредност предмета радног спора
и надлежност основног суда...............................................................132
Законска затезна камата и трошкови парничног поступка..............133
Индивидуално одређена ствар као предмет
тужбеног захтева .................................................................................134
Неоснованост предлога за наставак парничног поступка
поднетог од стране правног лица над којим је закључен
стечајни поступак ................................................................................136
Дозвољеност захтева за заштиту законитости..................................137
Престанак радног односа након доношења
правноснажне одлуке суда и понављање поступка..........................138
УПРАВНО ПРАВО
Оглашавање ништавим решења о експропријацији
чије извршење није могуће.................................................................140
УСТАВНО ПРАВО
Недостатак активне легитимације Републике Србије
у поступку по уставној жалби ............................................................142
6
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ
ЈАВНОГ
ПРАВОБРАНИЛАШТВА
7
Број 3/2012
8
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-1777/11
8. август 2012. године
РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ ЗА ИМОВИНУ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У прилогу вашег дописа од 3. августа 2012. године, а који је примљен у овом Правобранилаштву дана 7. августа 2012. године, поново сте
нам доставили Предлог закључка са образложењем, који је та Дирекција,
решавајући по захтеву Јавног водопривредног предузећа "Србијаводе" Београд, припремила ради упућивања Влади, а ради доношења одлуке да се
у својину Републике Србије, за потребе Јавног водопривредног предузећа
"Србијаводе" Београд, заједничком изградњом путем јавно-приватног
партнерства са Друштвом за прераду обновљивих извора енергије "N..."
д.о.о. Београд, коме је решењем Министарства рударства и енергетике издата енергетска дозвола за израду мале хидроелектране "Ћелије", прибави
мала хидроелектрана на реци Расини код Крушевца на брани акумулације
"Ћелије" на кат. парцелама ... уписаним у ЛН ... КО ... , те давање сагласности да Јавно водопривредно предузеће "Србијаводе" Београд у име и
за рачун Републике Србије као инвеститора и власника грађевинског земљишта у јавној својини врши послове организовања и обављања стручних послова на изградњи објекта, с тим што ће средства потребна за прибављање и опремање наведене непокретности у укупном износу од око
1.957.000,00 евра обезбедити Друштво за прераду обновљивих извора
енергије "N..." д.о.о. Београд, а међусобни односи поводом изградње и коришћења МХЕ "Ћелије" између Републике Србије - Министарства финансија и привреде, ЈВП "Србијаводе" и "N..." д.о.о. Београд ближе ће се уредити уговором о заједничкој изградњи и коришћењу, а који је саставни
део предложеног закључка, ради давања правног мишљења.
Поступајући на основу одредбе члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91), а у вези члана 46. став
2. Пословника Владе ("Службени гласник РС", бр. 61/06, 69/08, 88/09,
33/10, 69/10, 20/11 и 37/11), дајемо следеће мишљење:
9
Број 3/2012
Републичко јавно правобранилаштво нема начелних примедби на
предложени Закључак о прибављању у својину Републикe Србије наведеног објекта - мале хидроелектране на реци Расини, заједничком изградњом путем јавно-приватног партнерства, пошто је исти и у складу са чланом 96. став 12. Закона о планирању и изградњи којим је предвиђено да
ради остваривања приватно-јавног партнерства неизграђено грађевинско
земљиште у јавној својини може се уносити као оснивачки улог у привредна друштва, а власник грађевинског земљишта у јавној својини може
са физичким или правним лицем закључити и уговор о заједничкој изградњи једног или више објеката.
Међутим, напомињемо да је 2. децембра 2011. године ступио на
снагу Закон о јавно-приватном партнерству и концесијама којим су уређени услови и начин израде, предлагања и одобравање пројекта јавно-приватног партнерства итд., као и права и обавезе јавних и приватних партнера, облик и садржина уговора о јавно-приватном партнерству, са или без
елемената концесије, па сматрамо да Уговор о заједничкој изградњи и коришћењу мале хидроелектране који треба да се закључи између Републике Србије, Јавног водопривредног предузећа "Србијаводе" Београд и Друштва за прераду обновљивих извора енергије "N..." д.о.о. Београд, треба
усагласити са одредбама наведеног закона.
10
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-514/12
17. мај 2012. године
РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ ЗА ИМОВИНУ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У прилогу вашег дописа од 26. априла 2012. године доставили сте
нам Предлог закључка, који је припремила та Дирекција, решавајући по
захтеву Министарства економије и регионалног развоја, ради упућивања
Влади, ради доношења одлуке да се пренесе право јавне својине Републике Србије на непокретности коју чини кат. парцела 5300/38 ... уписана у
ЛН ... КО ..., као својина Републике Србије, корисник привредно друштво
"Х.", са Републике Србије на привредно друштво "Y", које на предметној
парцели има саграђених шест објеката у приватној својини, без накнаде,
ради усаглашавања права власништва на објектима и права власништва на
земљишту, у циљу приватизације привредног друштва "Y", с тим да се на
основу овог закључка у јавне књиге о евиденцији непокретности и правима на њима наведена непокретност упише као својина привредног друштва "Y", ради давања правног мишљења.
Поступајући на основу одредбе члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91), а у вези члана 46. став
2. Пословника Владе ("Службени гласник РС", бр. 61/06, 69/08, 88/09,
33/10, 69/10, 20/11 и 37/11), дајемо следеће мишљење:
Републичко јавно правобранилаштво има примедби на предложени
Закључак, јер се из закључка и образложења не би могло утврдити да је
предметно земљиште у јавној својини Републике Србије, да би она истим
уопште могла да располаже и донесе одлуку о преносу права својине.
Међутим, и да се ради о земљишту (грађевинском) у јавној својини Републике Србије, на његов промет не примењују се одредбе Закона о
јавној својини, већ одредбе Закона о планирању и изградњи, који у члану
96. став 9. предвиђа да Република Србија може отуђити или дати у закуп
грађевинско земљиште без накнаде само када се ради о испуњавању уговорних обавеза насталих до дана ступања на снагу овог закона, по основу
11
Број 3/2012
уговора у коме је Република Србија једна од уговорних страна или када се
ради о међусобном располагању између власника грађевинског земљишта
у јавној својини. И Уредба о условима, начину и поступку отуђења или
давања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини Републике Србије, односно Аутономне покрајине, у члану 10. предвиђа када се наведено
земљиште може отуђити или дати у закуп без накнаде и то у случају ако
се ради о грађевинском земљишту које је по планском документу предвиђено као земљиште за изградњу објеката у функцији реализације пројекта
економског развоја, односно за изградњу објеката који су од посебног
значаја за реализацију привредног развоја Републике Србије или локалног
економског развоја, чијом реализацијом се повећава број запослених у
привреди и сразмерно увећавају јавни приходи.
Са свега напред изнетог сматрамо да не постоји правни основ за
доношење предложеног закључка, већ сматрамо да привредно друштво
"Y", уколико на предметном земљишту има у својини објекте, ради регулисања питања власништва - коришћења на земљишту, може поднети захтев општинској (градској) управи за имовинско-правне послове на основу
члана 70. Закона о планирању и изградњи, за доношење решења којим се
утврђује земљиште за редовну употребу објекта.
12
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-858/12
10. септембар 2012. године
РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ ЗА ИМОВИНУ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У прилогу вашег дописа од 31. августа 2012. године, а који је примљен у овом Правобранилаштву дана 4. септембра 2012. године, поново
сте нам доставили Предлог закључка, који је та Дирекција, решавајући по
захтеву општине П., припремила ради упућивања Влади, ради доношења
одлуке да се пренесе право јавне својине на непокретности и то делу кат.
парцеле ..., уписане у ЛН ... КО ..., без накнаде, са Републике Србије на
општину П., ради привођења земљишта планираној намени - изградњи ТВ
репетитора, ради давања правног мишљења.
Поступајући на основу одредбе члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91), а у вези члана 46. став
2. Пословника Владе ("Службени гласник РС", бр. 61/06, 69/08, 88/09,
33/10, 69/10, 20/11 и 37/11) дајемо следеће мишљење:
Републичко јавно правобранилаштво нема примедби на предложени Закључак да се пренесе право јавне својине на наведеној непокретности - делу земљишта у јавној својини Републике Србије, на општину П., с
обзиром да је планским документом на истој предвиђена изградња ТВ репетитора, чији је инвеститор општина П., а и предложени пренос је у
складу са чланом 96. став 9. Закона о планирању и изградњи и чланом 6.
Уредбе о условима, начину и поступку отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини Републике Србије, односно аутономне
покрајине, којима је предвиђено да се пренос јавне својине са једног на
другог корисника може извршити и без накнаде.
Како се из образложења предложеног закључка не може утврдити
да је извршена провера да ли је за предметно земљиште поднета пријава у
складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине, сматрамо да претходно треба утврдити ову чињеницу, иако се не ради о отуђењу и оптерећењу предметног земљишта.
13
Број 3/2012
М-1162/12
18. септембар 2012. године
РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ ЗА ИМОВИНУ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У прилогу вашег дописа од 29. августа 2012. године, а који је примљен у овом Правобранилаштву дана 4. септембра 2012. године, доставили
сте нам Предлог закључка, који је та Дирекција, решавајући по захтеву
М.М. из ..., припремила ради упућивања Влади, ради доношења одлуке да
се из јавне својине Републике Србије отуђе непокретности које чине: објекат површине 35 m2 на кат. парцели ... и 3/4 идеалних делова исте кат. парцеле, све уписано у ЛН ... КО ... у корист М.М. из ... као сувласника са 1/4
удела на тој кат. парцели, по укупној купопродајној цени у износу од ... динара, која је утврђена актом Министарства финансија - Пореске управе Филијале ... број ... од 5. јуна 2012. године, ради давања правног мишљења.
Поступајући на основу одредбе члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91), а у вези члана 46. став
2. Пословника Владе ("Службени гласник РС", бр. 61/06, 69/08, 88/09,
33/10, 69/10, 20/11 и 37/11), дајемо следеће мишљење:
Републичко јавно правобранилаштво нема начелних примедби на
предложени Закључак о отуђењу предметне непокретности из јавне својине непосредном погодбом у корист преосталог сувласника земљишта, с
обзиром да се евидентно ради о малом и дотрајалом објекту, за који Република Србија нема интерес да га користи, а исти се налази на парцели на
којој је сувласник подносилац захтева.
Стога сматра да су испуњени услови из члана 29. став 4. Закона о
јавној својини о отуђењу непокретности непосредном погодбом, јер у
конкретном случају то представља једино могуће решење, посебно с обзиром да је чланом 5. став 1. Закона о промету непокретности, предвиђено
да сувласник непокретности који намерава да прода свој сувласнички део
дужан је да га претходно понуди осталим сувласницима, а и купопродајна
цена је утврђена на основу процене тржишне вредности идеалног дела наведене непокретности (како објекта тако и земљишта) од стране Министарства финансија - Пореске управе - Филијале ...
14
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-1192/12
13. септембар 2012. године
РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ ЗА ИМОВИНУ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У прилогу вашег дописа од 10. сепетмбра 2012. године, који је
примљен у овом Правобранилаштву 12. септембра 2012. године, доставили сте нам Предлог закључка, који је та Дирекција, решавајући по захтеву
Јавног предузећа за стамбене послове и топлификацију из ..., припремила
ради упућивања Влади, а ради давања сагласности да се стави хипотека на
непокретности у својини Републикe Србијe, чији је корисник Јавно предузеће за стамбене послове и топлификацију из ..., и то управној згради у
Улици ... у ..., постојећој на кат. парцели ..., уписана у ЛН ... КО ..., површине 486 m2 у корист К. банке а.д, Београд, ради обезбеђења кредита код
наведене банке у износу од 400.000 евра и у корист И. банке а.д, Београд,
ради обезбеђења кредита код наведене банке у износу од 20.000.000,00
динара, који се узимају ради обезбеђења средстава за континуирано снабдевање мазутом, ради давања правног мишљења.
Поступајући на основу одредбе члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91), а у вези члана 46. став
2. Пословника Владе ("Службени гласник РС", бр. 61/06, 69/08, 88/09,
33/10, 69/10, 20/11 и 37/11), дајемо следеће мишљење:
Републичко јавно правобранилаштво нема начелних примедби на
предложени Закључак о давању сагласности Владе да се стави хипотека
на наведеним непокретностима, али како Јавног предузећа за стамбене послове и топлификацију из ... није носилац права коришћења јавне својине
предвиђен чланом 18. Закона о јавној својини, сматрамо да је потребно
прибавити и сагласност његовог оснивача.
15
Број 3/2012
Р-3674/11
28. јун 2012. године
АГЕНЦИЈА ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ
Обавестили сте Републичко јавно правобранилаштво у седишту да
је Агенцији за борбу против корупције К.К. из Београда, поднео представку у којој се притужује на рад Агенције за приватизацију - Центар за стечај у вези са располагањем имовине у својини Републике Србије. У представци је наведено да се у вези са располагањем имовине обратио и Републичком јавном правобранилаштву, као законском заступнику Републике
Србије.
Увидом у извештај Одељења правобранилаштва у Ваљеву, утврдили смо да је пуномоћник К.К. из Београда, адвокат С.С. обавестила Републичку дирекцију за имовину Републике Србије, Републичко јавно правобранилаштво и Агенцију за борбу против корупције да је Вишем јавном
тужилаштву у ... поднела кривичну пријаву, између осталих и против руководиоца Одељења у Ваљеву.
Поступајући сагласно одредби члана 25. став 2. Закона о Агенцији
за борбу против корупције, обавештавамо Вас да Републичко јавно правобранилаштво није законски заступник Агенције за приватизацију, а да је
руководилац Одељења правобранилаштва у Ваљеву у поступку располагања предметном имовином у свему поступала сагласно одредбама Закона о јавном правобранилаштву и Закона о стечајном поступку.
Наиме, подносилац кривичне пријаве, односно притужбе погрешним тумачењем законских одредби сматра да је руководилац Одељења
правобранилаштва у Ваљеву - заменик Републичког јавног правобраниоца
била дужна да поднесе тужбу за поништај Уговора о купопродаји покретне и непокретне имовине оверен код Општинског суда у ... Ов ... од 23.
маја 2006. године, сагласно одредби члана 13. у вези члана 17. Закона о
промету непокретности чиме је наводно извршила кривично дело из члана 359. став 3. у вези става 1. КЗ.
16
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Међутим, анализирајући поступање Одељења правобранилаштва у
Ваљеву, утврдили смо да су кривична пријава и притужба потпуно неосноване и то из следећих разлога. Предметни уговор о продаји покретне и
непокретне имовине закључен је између привредног друштва "Х" у стечају, кога је заступала Агенција за приватизацију - Центар за стечај, а на
основу овлашћења повереника А.М., као продавца и привредног друштва
"Y", као купца 17. маја 2006. године, а који је оверен под горњим бројем.
Покретна и непокретна имовина продата је у поступку стечаја у
складу са одредбама Закона о стечајном поступку ("Службени гласник
РС", бр. 84/2004). Продаји имовине се приступило на основу Закључка
Трговинског суда у ... од 12. фебруара 2005. године о уновчењу имовине
стечајног дужника, а закључењу Уговора је претходило прописано оглашавање продаје прикупљањем понуда. Предмет уговора о продаји биле су
катастарске парцеле ближе описане у Уговору, а по врсти земљиште изван грађевинског подручја које није национализовано и то на основу Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, Закона о
одређивању грађевинског земљишта у градовима и насељима градског карактера. Дакле, предметно земљиште ни по једном од наведених Закона,
није одређено као градско грађевинско земљиште у државној својини. Напомињемо да је по основу предметног уговора решењем Министарства
финансија - Пореске управе, Регионалног центра Београд утврђен порез
на пренос апсолутних права на пореску основицу од 74.215.296,70 динара,
што у односу на уговорену цену дефинисано одредбом члана 3. представља одступање од 25,70 динара.
Посебно указујемо да у конкретном случају, није било места примени одредбе члана 13. а вези члана 17. Закона о промету непокретности,
јер је предметни уговор закључен у поступку спровођења стечаја, у коме
је послове стечајног управника на основу члана 14. став 9. Закона о стечајном поступку и члана 6. Закона о Агенцији за приватизацију, обављала
Агенција преко означеног овлашћеног повереника. Закон о стечајном поступку ни једном одредбом није прописао посебна овлашћења за поступање Републичког јавног правобранилаштва као самосталног државног органа у стечајном поступку, па ни у поступку продаје имовине стечајног
дужника, ради уновчења стечајне масе. Сходно томе, није ни било места
поступању Правобранилаштва, како у поступку закључења предметног
уговора, тако и предузимању мера ради његовог поништаја.
17
Број 3/2012
Подносилац притужбе је изгубио из вида да се на уговоре у поступку стечаја због специфичности овог поступка не могу применити одредбе Закона о промету непокретности, на које се продавац у Уговору позвао, како у погледу постигнуте купопродајне цене, тако и побијања Уговора због несразмере, сходно одредби члана 13. цитираног закона. Уосталом, у конкретном случају није ни постојала несразмера између прометне
вредности имовине из Уговора и уговорене цене. У погледу пријаве која
се односи на продају непокретности у извршном поступку пред Општинским судом у ... под бројем И-... Правобранилаштво није учествовало у
овом поступку.
На основу свега напред наведеног, може се закључити да је Републичко јавно правобранилаштво Одељење у Ваљеву предузело све потребне радње, те да је у конкретном случају поступало сагласно законским одредбама.
18
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-1612/10
5. септембар 2012. године
АДВОКАТСКА КОМОРА СРБИЈЕ
Поводом радне верзије Адвокатске тарифе, коју је доставила Комисија за припрему новог текста Адвокатске тарифе, Републичко јавно
правобранилаштво, као законски заступник Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, даје следеће предлоге:
Радном верзијом Адвокатске тарифе, у делу Одбрана окривљеног
у преткривичном - предистражном и истражном поступку, Тарифним бројем 2, прописано је да:
Под процесном радњом, у смислу одредби тарифног броја 2, 7 и 8
ове тарифе, се подразумева свака радња полиције, тужиоца или суда о чијем предузимању се сачињава посебан записник.
За сваку одржану процесну радњу којој је присуствовао адвокату
припада награда из Тар. бр. 1, а за сваку неодржану процесну радњу којој
је приступио адвокату припада 50% награде из Тар. бр. 1.
За присуствовање и приступање процесним радњама, поред награде за одбрану, адвокату припада и награда у износу од 50 поена за сваки
започети сат рачунајући од када је процесна радња била заказана.
У случају када је полиција, тужилац или суд предузимају више процесних радњи сукцесивно, адвокату припада прописани износ награде за
сваку појединачну процесну радњу којој је присуствовао или приступио.
У случају неодржавања процесне радње, адвокат је дужан да од
полиције, тужиоца или суда затражи сачињавање записника или службене
белешке у којој ће се констатовати да процесна радња није одржана, а да
је адвокат приступио - како би му, на основу сачињеног записника или
службене белешке, могла признати награда.
Предложена радна верзија Адвокатске тарифе, и то, одредбе Тарифног броја 2, делимично решавају питања и проблеме који су се јавља19
Број 3/2012
ли у пракси, на тај начин што прописује да се под процесном радњом подразумева свака радња полиције, тужиоца или суда о чијем предузимању се
сачињава посебан записник, те даје право на награду адвокату само за оне
радње за које пружи доказ да им је заиста присуствовао.
Међутим, сматрамо да је потребно, ради веће прецизности у обрачуну накнаде која припада адвокатима за одбране по службеној дужности
и отклањања различитих тумачења, као и различите праксе судова, поред
постојећих одредби из радне верзије Адвокатске тарифе, одредити за које
тачно споредне радње адвокат нема право на накнаду, односно, за које
радње има право на накнаду, али у умањеном износу.
Сходно наведеном, предлажемо да Адвокатска комора Србије, Комисија за припрему новог текста Адвокатске тарифе, у нову АТ, у оквиру
Тарифног броја 2, имплементира посебан став, који би гласио:
„Процесне радње у преткривичном поступку односе се на
присуствовање саслушању осумњиченог, као и на сваку другу радњу предузету ван радње присуствовања саслушању осумњиченог по позиву надлежног органа, а која је предвиђена Адвокатском тарифом. Споредне процесне радње предузете у оквиру радње присуствовања саслушању осумњиченог, као што је присуствовање уручењу решења о задржавању, неће се
посебно тарифирати.“
Сматрамо да адвокат нема право на накнаду уручења решења о задржавању из разлога што, према одредбама члана 229. став 6. Законика о
кривичном поступку, осумњичени мора имати браниоца чим орган унутрашњих послова донесе решење о задржавању.
Из наведеног произилази да осумњиченом није неопходан бранилац приликом пријема решења о задржавању, већ тек по доношењу решења о задржавању, а ради саслушања осумњиченог, те није јасно коју радњу
бранилац предузима и уопште на који начин се у том случају ангажује.
Поред тога, ставом 2. истог члана прописано је да се решење о задржавању уручује непосредно задржаном лицу, а што доказује потпис осумњиченог на месту где се потписује онај ко је решење примио.
Исто решење, а које се односи на процесне радње полиције, предвиђено је одредбама члана 294. Законика о кривичном поступку, који ступа на снагу 15. јануара 2013. године.
20
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Адвокат се обавештава о уручењу решења о задржавању и у најчешћем броју случајева је и присутан самом уручењу, а све из разлога кратког рока за жалбу на решење о задржавању, а не из разлога обавезности
његовог присуства.
Такође, сматрамо да се споредне радње као што су упознавање са
предметом и обављање поверљивог разговора имају терифирати са 50%
Тарифног броја 1, те у том смислу предлажемо да се као допуна Тарифног
броја 2 радне верзије АТ унесе став:
„За присуствовање процесним радњама у преткривичном поступку, као што су: упознавање са предметом и обављање поверљивог разговора, адвокату припада 50% награде из Тарифног броја 1.“
Предлажемо да се из става 3 Тарифног броја 2 радне верзије Адвокатске тарифе избрише реч приступање. Наиме, уколико процесна радња
није одржана, а адвокат је приступио, припада му накнада умањена за 50%
од Тарифног броја 1, те уколико процесна радња није ни одржана, адвокату не може припадати награда у износу од 50 поена за сваки започети сат.
Предлажемо да размотрите предлоге законског заступника Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, те да радну верзију
Адвокатске тарифе измените у складу са наведеним.
21
Број 3/2012
22
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ОГЛЕДИ
ДИСКУСИЈЕ
ПРИКАЗИ
23
Број 3/2012
24
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Оља Јовичић,
Републички јавни правобранилац
МИРНО РЕШАВАЊЕ СПОРА СА РЕПУБЛИКОМ СРБИЈОМ
ПРЕ ПОДНОШЕЊА ТУЖБЕ У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПУ
1. Увод
Новим Законом о парничном поступку (ЗПП)1, који је ступио на снагу и почео да се примењује 1. фебруара 2012. године, у чл. 193, прописана је
обавеза подношења Републичком јавном правобранилаштву предлога за
мирно решавање спора са Републиком Србијом пре подношења тужбе у парничном поступку. У неколико ставова чл. 193 ЗПП-а утврђена су основна
правила о начину примене и правним дејствима овог правног института.
Одредбе истог члана сходно се примењују и у случају подношења
тужбе против јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе,
када се предлог за мирно решавање спора подноси надлежном правобранилаштву, односно овлашћеном заступнику јединице територијалне аутономије и локалне самоуправе.
Најзначајније одлике правног института из чл. 193 ЗПП-а, које су
изричито утврђене у самом закону, су следеће:
- претходно подношење предлога за мирно решавање спора и
протек шездесетодневног рока од дана подношења предлога представљају
процесне претпоставке допуштености тужбе у парничном поступку против Републике Србије,
- подношење предлога изазива застој рока застарелости у трајању
од 60 дана и
- споразум закључен између предлагача и Републичког јавног
правобранилаштва има снагу извршне исправе.
Ради се о потпуно новом правном институту, који раније није постојао у нашем правном систему. Иако је и пре ступања на снагу новог
1
Закон о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/2011).
25
Број 3/2012
ЗПП-а било могуће поднети Републичком јавном правобранилаштву предлог за споразумно решење спорног односа у смислу чл. 12 ст. 2 Закона о
јавном правобранилаштву2, подношење тог предлога није било обавезно,
нити је евентуално постигнути споразум могао коначно разрешити спорни
однос, с обзиром да није имао дејство извршне исправе. Стога, предлог за
споразумно решење спорног односа из Закона о јавном правобранилаштву
и предлог за мирно решавање спора из новог ЗПП-а, с обзиром на значајне
међусобне разлике, заправо представљају два различита правна института.
Иако није протекла још ни пуна година од усвајања новог ЗПП-а,
и тек нешто више од пола године од његовог ступања на снагу, у
међувремену су искрсле бројне недоумице о правној природи и примени
чл. 193 ЗПП-а, па чак и о његовој уставности, те овај рад има за циљ да
пажљивом анализом овог правног института дође до одговора на спорна
питања и да отклони постојеће недоумице.
2. Обавезно подношење предлога за мирно решавање спора
као услов допуштености тужбе
2.1. Опште правило
Већ смо навели да су претходно подношење предлога за мирно решавање спора и протек шездесетодневног рока од дана подношења предлога законом установљени као процесне претпоставке допуштености тужбе против Републике Србије.
Дакле, подношење предлога пре подношења тужбе је обавезно.
Ово произилази већ из одредбе чл. 193 ст. 1, према којој: „Лице која намерава да поднесе тужбу против Републике Србије, дужно је да пре подношења тужбе Републичком јавном правобранилаштву достави предлог за
мирно решавање спора.“ Иако цитирана норма и сама довољно јасно указује на обавезност подношења предлога за мирно решавање спора, како
би искључио сваку сумњу у императивни карактер цитиране норме, законодавац је у чл. 193 ст. 4 изричито прописао последицу непоступања по
истој: „Суд ће одбацити тужбу као недозвољену, ако није поднет предлог
из става 1. овог члана, односно ако није протекао рок из става 2. овог члана.“ Изричито прописивање да ће тужба којој није претходило подношење
2
Закон о јавном правобранилаштву („Службени гласник РС“, број 43/91).
26
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
предлога за мирно решавање спора бити одбачена веома је важно, јер су у
пракси судови одредбе о обавезном подношењу захтева за вансудско решавање спора када законом истовремено није била прописана санкција за
неизвршење те обавезе примењивали као да та обавеза и не постоји.3
2.2. Изузеци
Обавезно подношење предлога, као опште правило, ипак трпи и
одређене изузетке прописане законом.
Тако, подношење предлога из чл. 193 ЗПП-а није обавезно ако је посебним прописом предвиђен рок за подношење тужбе (чл. 193 ст. 1 ЗПП-а).
Ради се о свим оним случајевима у којима је посебним прописом одређен
преклузивни рок за подношење тужбе. Преклузивни рокови за подношење
одређене врсте тужбе утврђују се посебним законима, а неке од таквих тужби су: тужба због сметања државине, тужба за проглашење недопуштености извршења на одређеном предмету, тужба за утврђење оспореног потраживања у стечајном поступку, тужба за поништај рушљивог уговора, тужба
за поништај решења о правима из радног односа, тужбе из Закона о јавном
информисању, тужбе из Породичног закона и др. По природи правног односа
на које се односе, неке од тих тужби никада не би могле бити поднете против
Републике Србије (нпр. тужбе из Породичног закона), или би веома ретко
могле бити поднете према Републици Србији (нпр. тужбе из Закона о јавном
информисању), па случајеви искључења општег правила о обавезном подношењу предлога за мирно решавање спора због постојања преклузивног рока
за подношење тужбе неће бити чести у пракси.
Одредбе чл. 193 ЗПП-а о обавезном подношењу предлога за мирно решавање спора са Републиком Србијом не примењују се ни у случају
када је посебним законом прописан други поступак за мирно решавање
спора или медијације који се односи на спорове са Републиком Србијом
(чл. 193 ст. 7 ЗПП-а). Тако, на пример, чл. 557 Законика о кривичном по-
3
Тако, судови прихватају да расправљају о тужбама поднетим за накнаду штете због неосноване осуде, односно неоснованог лишења слободе и када се тужиоци претходно не
обрате министарству надлежном за послове правосуђа са захтевом за накнаду штете,
иако је Закоником о кривичном поступку прописано да је оштећени дужан да пре подношења тужбе поднесе такав захтев.
27
Број 3/2012
ступку4 прописује посебан поступак за мирно решавање спора за накнаду
штете неосновано осуђеним лицима и лицима неосновано лишеним слободе, па пре подношења тужбе за накнаду штете по том основу није обавезно подношење предлога за мирно решавање спора Републичком јавном
правобранилаштву, већ је у том случају потребно пре подношења тужбе
поднети захтев министарству надлежном за правосуђе ради постизања
споразума о постојању штете и врсти и висини накнаде.
2.3. Примена одредаба чл. 193 ЗПП-а у поступку издавања платног
налога и извршења на основу веродостојне исправе
У међувремену су се у пракси јавила спорна питања о томе да ли је
претходно подношење предлога за мирно решавање спора обавезно и када је
у тужби предложено издавање платног налога, те каква ће бити судбина парнице која је наставак поступка извршења на основу веродостојне исправе, коме такође није претходило подношење предлога из чл. 193 ЗПП-а.
Пре свега, велико је изненађење да уопште постоје било какве недоумице у вези два наведена питања, јер су одредбе чл. 193 ЗПП-а потпуно јасне, те не би требало да доводе у сумњу правилан одговор на ова питања.
Подношење предлога за мирно решавање спора из чл. 193 ЗПП-а
обавезно је и пре подношења тужбе у којој је предложено издавање платног налога. Подношење предлога је обавезно пре подношења сваке тужбе
против Републике Србије, осим ако се ради о тужби за чије подношење је
прописан преклузиван рок или о тужби у спору за који је посебним законом прописан посебан поступак мирног решавања спора или медијације.
Дакле, закон у погледу обавезности подношења предлога не прави никакву разлику између тужби за остваривање новчаних или неновчаних потраживања, као ни разлику између тужби којима се покрећу различите врсте парничних поступака, а тужба са предлогом за издавање платног налога не може се подвести под законом прописане изузетке од опште обавезе
претходног подношења предлога, те је подношење предлога обавезно и
пре подношења тужбе у којој је предложено издавање платног налога.
4
Законик о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр: 70/01, 68/02, „Службени гласник РС“ бр: 58/04, 85/05, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11). Исто у чл.
588 предвиђа и нови Законик о кривичном поступку („Службени гласник РС“ број
72/11) који ће почети да се примењује 15. јануара 2013. године.
28
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
С друге стране, подношењу предлога за извршење на основу веродостојне исправе не мора претходити подношење предлога из чл. 193 ЗПП-а.
Наиме, претходно подношење предлога је изричито везано за подношење тужбе у парничном поступку, а покретање извршног поступка се не иницира
тужбом, већ се иницира предлогом за дозволу извршења. За подношење
предлога за дозволу извршења закон није прописао као услов допуштености
претходно подношење предлога за мирно решавање спора, те се од извршног
повериоца не може ни захтевати претходно подношење тог предлога.
Иако, дакле, подношењу предлога за дозволу извршења на основу
веродостојне исправе не мора претходити подношење предлога за мирно
решавање спора, јавило се као посебно спорно питање шта ће се десити са
парницом која се наставља након што извршни дужник изјави приговор на
решење о извршењу. Наиме, појавио се став према коме би суд у тој парници морао донети решење којим одбацује тужбу као недопуштену ако извршни поверилац / тужилац није пре подношења предлога за дозволу извршења поднео предлог за мирно решавање спора. Сматрамо да се овај став не
може прихватити, односно сматрамо да у наведеном случају нема услова за
одбацивање тужбе. Оно што је одлучно у конкретном случају јесте околност да у таквом парничном поступку не постоји тужба. У чл. 49 ст. 4 Закона о извршењу и обезбеђењу5 одређено је да ће суд поводом приговора извршног дужника на решење о извршењу донето на основу веродостојне исправе ставити ван снаге решење о извршењу у делу у коме је одређено извршење и одредити да се поступак наставља као поводом приговора против
платног налога. Дакле, поступак се наставља као посебан парнични поступак из главе XXXII ЗПП-а – Издавање платног налога, али како у конкретном случају парнични поступак није покренут тужбом, којој би морало
претходити подношење предлога из чл. 193 ЗПП-а, свакако не постоји ни
тужба коју би суд могао одбацити као недопуштену.
3. Протек шездесетодневног рока од дана подношења предлога
као услов допуштености тужбе
Поред тога што је предвидео обавезу подношења предлога за мирно решавање спора, закон је прописао и да је странка која намерава да
поднесе тужбу дужна да сачека да протекне шездесетодневни рок од дана
5
Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“ бр: 31/11 и 99/11).
29
Број 3/2012
подношења предлога, у ком року Републичко јавно правобранилаштво
може дати одговор на предлог за мирно решавање спора. Ако Републички
јавни правобранилац у том року не одговори на предлог, сматра се да
предлог није прихваћен и тада може бити поднета тужба надлежном суду.
Дакле, ако би тужилац, који је уредно поднео предлог за мирно решавање спора Републичком јавном правобранилаштву, тужбу поднео пре
добијања одговора Републичког јавног правобраниоца на предлог, односно пре истека 60 дана од дана подношења предлога, суд би и у том случају тужбу одбацио као недозвољену.
Законом није изричито прописано, али логичким тумачењем можемо закључити да је тужилац овлашћен да поднесе тужбу и пре истека
рока од 60 дана од дана подношења предлога, у случају када пре истека
наведеног рока добије негативан одговор Правобранилаштва на његов
предлог. У том случају, иако још није прошло 60 дана од дана подношења
предлога, тужба се не може побијати приговором недопуштености, нити
би суд такву тужбу могао одбацити по службеној дужности.
4. Последице тока шездесетодневног рока
на права подносиоца предлога
С обзиром да је лице које намерава да поднесе тужбу против Републике Србије дужно да претходно поднесе предлог за мирно решавање
спора, те да сачека одговор Републичког јавног правобранилаштва, који
може бити дат у року од 60 дана од дана подношења предлога, поставља
се питање како ће протек времена у коме то лице не може поднети тужбу
утицати на његова права која могу застарити или на други начин престати
због протека времена.
У случају када је посебним законом прописан преклузиван рок за
подношење тужбе, подношење предлога за мирно решавање спора није обавезно. Дакле, у том случају свакако не може доћи до губитка права тужиоца.
У погледу застарелости, у чл. 193 ст. 2 ЗПП-а отклоњена је опасност губитка права тужиоца, тиме што је прописано да подношењем
предлога за мирно решавање спора настаје застој рока застарелости у трајању од 60 дана.
30
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Међутим, ЗПП не даје изричит одговор на питање како ће протек
времена за које тужилац не може поднети тужбу након подношења предлога
за мирно решавање спора утицати на друга тужиочева права на која може
утицати протек времена (нпр. на губитак права својине услед стицања истог
права од државе одржајем, или на настанак обавезе на исплату новчане ренте
за штету услед смрти, телесне повреде или оштећења здравља и сл.).
4.1. Последице тока шездесетодневног рока
на застарелост потраживања
У чл. 193 ст. 2 ЗПП-а прописано је да подношењем предлога за
мирно решавање спора настаје застој рока застарелости у трајању од 60
дана. У вези са овом, на први поглед сасвим јасном одредбом, могу се јавити два спорна питања.6
Прво спорно питање је да ли ће рок застарелости наставити да тече и пре истека 60 дана од дана подношења предлога, у случају када Правобранилаштво пре истека овог рока да негативан одговор на предлог.
Иако би било логично да рок застарелости настави да тече одмах по давању негативног одговора на предлог, ово не би било у складу са језички јасним значењем одредбе члана 193. став 2. Закона, па ће застој рока и у
овом случају трајати 60 дана од дана подношења предлога.
Друго спорно питање јесте да ли се подношењем предлога за мирно
решавање спора прекида застаревање, у смислу одредбе члана 388. Закона о
облигационим односима7, којом је прописано да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против
дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања,
обезбеђења или остваривања потраживања. Сматрамо, полазећи управо од
цитиране норме, да подношење предлога за мирно решавање спора Републичком јавном правобранилаштву не може имати за последицу прекид застаревања. Наиме, у поступку мирног решавања спорова између грађана и
Републике Србије Републичко јавно правобранилаштво нема положај орга6
7
Ј. Продановић, „Претходно подношење предлога за мирно решавање спора као процесна
претпоставка допуштености тужбе против Републике Србије (члан 193. новог Закона о парничном поступку)“, Билтен Републичког јавног правобранилаштва 3/2011, стр. 53-54.
Закон о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89,
„Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99).
31
Број 3/2012
на који са позиције власти одлучује о признавању или непризнавању неког
права грађана. Напротив, у овом поступку Републичко јавно правобранилаштво је само представник супротне стране у спору, који је на основу закона
овлашћен да у име Републике Србије, као једне стране у спору, са другом
страном у спору преговара о разрешењу спора мирним путем. Дакле, иако
је Републичко јавно правобранилаштво државни орган, оно није надлежни
орган који са позиције власти решава о споровима супротстављених и од
њега независних странака, па се подношење предлога за мирно решавање
спора из члана 193. Закона о парничном поступку не може подвести под
норму о прекиду застаревања из члана 388. Закона о облигационим односима. Да је законодавац хтео да подношење предлога за мирно решавање спора има за последицу прекид застаревања, тада би у Закону о парничном поступку морао ово изричито прописати, као што је то учинио законодавац у
Републици Хрватској, где је као последица подношења Државном одвјетништву захтева за мирно решавање спора са државом уместо застоја застаревања прописан прекид застаревања8.
4.2. Последице тока шездесетодневног рока
на друга права тужиоца
Видели смо већ да чл. 193 ЗПП-а не даје изричит одговор на питање како ће протек времена за које тужилац не може поднети тужбу након
подношења предлога за мирно решавање спора утицати на друга тужиочева права на која може утицати протек времена. На ово се као посебан
проблем указује у иницијативи за оцену уставности чл. 193 ЗПП-а која је
поднета Уставном суду, на коју ћемо се потпуније осврнути нешто касни8
Видети: чл. 186а Закона о парничном поступку Републике Хрватске („Народне новине
РХ“, број 117/2003). Напомињемо да нови хрватски Закон о облигационим односима
(„Народне новине РХ“, број 35/2005) у чл. 241 има идентичну одредбу о прекиду застарелости као и чл. 388 српског Закона о облигационим односима (који је до 2003. године,
као закон који је донела СФРЈ, важио и у Републици Хрватској). На ово указујемо да би
било јасно да, када би подношење Правобранилаштву (односно Државном одвјетништву РХ) захтева за мирно решавање спорног односа имало за последицу прекид застаревања, у смислу одредбе Закона о облигационим односима о прекиду застаревања, тада
не би било потребно да хрватски законодавац у Закону о парничном поступку прописује
да подношење тог захтева за последицу има прекид застаревања. Овде не улазимо у разлоге којима су се водили српски и хрватски законодавац да одреде различите последице
подношења предлога за мирно решавање спора, већ их само констатујемо.
32
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
је.9 Овде указујемо на само један део навода изнетих у тој иницијативи,
који се односе на наводну неодређеност закона о низу битних правних питања, шта, према мишљењу подносилаца иницијативе, доводи до правне
несигурности. Као најважнија спорна правна питања, која су наводно
остала неуређена, подносиоци иницијативе истичу питања утицаја тока
шездесетодневног рока на:
- ток рока за стицање права својине путем одржаја од стране државе на предмету права својине тужиоца,
- подношење захтева за издавање привремене мере обезбеђења
према држави,
- тренутак доспелости потраживања исплате новчане ренте за
штету услед смрти, телесне повреде или оштећења здравља.
Насупрот наводима изнетим у поменутој иницијативи, сматрамо
да наведена питања нису остала неуређена, јер правни поредак на њих даје адекватне одговоре.
Тако, не постоји недоумица о утицају тока шездесетодневног рока
из чл. 193 ЗПП-а на ток рока за стицање права својине путем одржаја од
стране државе на предмету права својине тужиоца, односно не постоји опасност да тужилац изгуби право својине због немогућности да у том року
поднесе тужбу за заштиту права својине. Наиме, подносиоци иницијативе
нису узели у обзир да је у чл. 30 ст. 3 Закона о основама својинскоправних
односа10 прописано да се на прекид, односно застој одржаја сходно примењују одредбе о прекиду, односно застоју застарелости потраживања. Дакле,
с обзиром да чл. 193 ЗПП-а прописује да подношењем предлога за мирно
решавање спора наступа застој застаревања, јасно је да то значи да истовремено наступа и застој тока рока за стицање права својине путем одржаја.
Такође, обавеза подношења предлога за мирно решавање спора
пре подношења тужбе и дилаторни рок за подношење тужбе против Републике Србије ни на који начин не могу спречити подношење захтева за из9
10
Иницијативу је поднела „Коалиција за приступ правди“, 24. јануара 2012. године. Текст иницијативе доступан је на интернет презентацији невладине организације „Praxis“:
http://www.praxis.org.rs/index.php?option=com_docman&task=doc_view&gid=238&Itemid=66
Закон о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80, 36/90,
„Службени лист СРЈ“, бр. 29/96, „Службени гласник РС“, бр. 115/05).
33
Број 3/2012
давање привремене мере обезбеђења према држави. Наиме, подносиоци
иницијативе за оцену уставности ЗПП-а губе из вида то да су мере обезбеђења уређене Законом о извршењу и обезбеђењу, те да се издавање привремене мере или било ког другог средства обезбеђења не мора иницирати искључиво у тужби поднетој у парничном поступку, већ се може иницирати и подношењем суду посебног предлога за обезбеђење у извршном
поступку. Чак и када би тужилац пре подношења предлога за мирно решавање спора или пре истека рока за давање одговора на предлог поднео суду тужбу која би садржала и предлог за издавање мере обезбеђења, тада
би суд одбацио тужбу као недопуштену, али би узео у разматрање предлог за одређивање мере обезбеђења, који не би био недопуштен.
У поменутој иницијативи за оцену уставности указује се, као на
спорно питање, и на наводну недоумицу о томе да ли се у случају смрти,
телесне повреде или оштећења здравља накнада штете, која се по правилу
одређује у облику новчане ренте, исплаћује од дана подношења предлога
за мирно решавање спора или од дана подношења тужбе. Овај приговор
подносилаца иницијативе је веома необичан, јер је последица очигледно
погрешног тумачења облигационоправних прописа о новчаној ренти као
облику накнаде штете. Наиме, обавеза исплате накнаде штете у виду новчане ренте не настаје у тренутку подношења тужбе (па свакако не може
настати ни у тренутку подношења предлога из чл. 193 ЗПП-а), како се погрешно износи у иницијативи, већ ова обавеза настаје у тренутку доношења судске одлуке.11 Дакле, ни овде не постоји никаква дилема, оштећеном
ће право на новчану ренту бити признато почев од закључења споразума о
мирном решавању спора, а ако до закључења споразума не дође, почев од
дана доношења судске пресуде у парничном поступку. Овим се никако не
дира у право оштећеног на накнаду до тада доспеле штете, а на које право
обавеза подношења предлога за мирно решавање спора и дилаторни рок
за подношење тужбе не могу негативно утицати.
11
За штету која је већ наступила у периоду од њеног настанка па до доношења судске одлуке, исплата накнаде нема карактер ренте већ накнаде доспеле штете због изгубљене
зараде услед неспособности или делимичне неспособности за рад оштећеног до тренутка доношења судске одлуке. Рента је изгубљена зарада у моменту доношења судске одлуке, па убудуће, односно то је зарада коју би оштећени остварио у моменту доношења
судске одлуке и очекивани губитак ове зараде у будућности. Видети: решење Врховног
суда Србије Рев-2312/2006 од 7. марта 2007. године.
34
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
5. Споразум о мирном решавању спора
Споразум о мирном решавању спора из чл. 193 ЗПП-а је материјалноправни уговор који у име Републике Србије, као једне стране у имовинскоправном спору, закључује Републичко јавно правобранилаштво, са другом
страном из тог имовинскоправног спора, на предлог те друге стране.
Тај споразум, према изричитој одредби закона, има снагу извршне
исправе.
У овом раду се нећемо детаљно бавити правном природом и дејством споразума о мирном решавању спора, јер је о овоме недавно већ било речи на страницама Билтена Републичког јавног правобранилаштва.12
Међутим, посветићемо пажњу одређеним питањима која до сада нису
потпуније разматрана, а завређују нашу пажњу због своје нарочите особитости, или зато што су се у међувремену јавила као спорна у пракси, или
би се у будућности могла јавити као спорна.
5.1. Форма споразума
С обзиром да је споразум из чл. 193 ЗПП-а по својој правној природи уговор, он мора испуњавати све захтеве форме који се захтевају за
један уговор.
Међутим, специфичност овог споразума јесте да мора бити закључен у писаној форми, односно не би могао бити закључен усмено.
Такође, у споразуму мора бити назначено да је закључен на основу чл. 193. ЗПП-а и да има снагу извршне исправе, те мора садржати све
што је потребно да би био подобан за извршење (у њему морају бити јасно назначени извршни поверилац и извршни дужник, предмет, врста и
обим испуњења обавезе).
Неопходно је и да потпис Републичког јавног правобраниоца или
његовог заменика на споразуму буде оверен службеним печатом Републичког јавног правобранилаштва, као потврда аутентичности закљученог
споразума.
12
О. Мандић, „Правна природа и дејство споразума о мирним решавању спора из члана
193. Закона о парничном поступку)“, Билтен Републичког јавног правобранилаштва
2/2012, стр. 91-104.
35
Број 3/2012
Интересантно је да у закону нигде није прописано да овај споразум
мора бити закључен у писменој форми, да мора садржати позивање на процесноправни основ његовог закључења и његово својство извршне исправе,
као и да мора бити оверен службеним печатом Правобранилаштва, али обавезност овакве форме споразума не може бити спорна, с обзиром на његову
природу, а поготово с обзиром на његово својство извршне исправе.
5.2. Споразум са узајамним правима и обавезама
У пракси се још није јавило као спорно питање, мада би до тога
могло доћи – да ли споразум из чл. 193 ЗПП-а за предмет може имати само обавезе Републике Србије и права подносиоца предлога за мирно решавање спора, или је могуће да предмет споразума буду узајамна права и
обавезе обе стране?
Сматрамо да нема сметњи да споразум из чл. 193 ЗПП-а за предмет има, поред обавеза Републике Србије према подносиоцу предлога, и
обавезе подносиоца предлога према Републици Србији. Тако, у споразуму
би могла бити извршено и пребијање потраживања, или би се Република
Србија могла обавезати да према подносиоцу предлога изврши одређену
обавезу, уз услов да подносилац предлога претходно изврши своју доспелу обавезу према Републици Србији и слично.
С друге стране, природи института мирног решавања спора са Републиком Србијом из чл. 193 ЗПП-а не би одговарала могућност закључења споразума који би за предмет имао само обавезе подносиоца предлога
према Републици Србији.
5.3. Однос заступаних државних органа и Републичког јавног
правобранилаштва поводом закључења споразума
Као питање интересантно за примену института мирног решавања
спорова са Републиком Србију можемо поменути још и однос Републичког јавног правобранилаштва са државним органима и организацијама поводом закључења споразума. Ово се односи, пре свега, на питање да ли је
Правобранилаштву потребна сагласност државних органа који су непосредни учесници спорног правног односа, или можда сагласност Владе, за
закључење споразума који за предмет има материјалноправне обавезе Ре36
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
публике Србије, као и да ли Правобранилаштво може закључити споразум
упркос евентуалном противљењу државних органа који су непосредни
учесници спорног правног односа. Такође, ово се односи и на питање да
ли је Правобранилаштво дужно да поступи по налогу (и по чијем налогу)
за прихватање обавезе која према материјалном праву не мора бити прихваћена (нпр. да се из одређених разлога целисходности прихвати испуњење природне облигације, као што је застарело потраживање, или да се
одређеном оштећеном исплати накнада нематеријалне штете у износу вишем од уобичајеног у судској пракси, као у случајевима међународног
притиска у вези са неким специфичним животним догађајима и сл.).
Сам ЗПП се овим питањима уопште не бави, а по природи ствари,
она би морала бити уређена законом којим су уређене надлежности и организација Републичког јавног правобранилаштва. Нажалост, важећи Закон о јавном правобранилаштву13, којим су уређене надлежности и организација Правобранилаштва, уопште се не бави односом између Правобранилаштва и државних органа који учествују у спорном односу поводом кога Правобранилаштво предузима радње заступања, и то не само у
вези са мирним решавањем спорова, већ и иначе.
Одговори на део ових питања о односу Правобранилаштва са другим државним органима поводом закључења споразума може се пронаћи
у правилима о унутрашњој организацији и раду у Републичком јавном
правобранилаштву, односно у посебно за ту сврху издатом Упутству за
рад и поступање у предметима по предлозима за мирно решавање спорова. Према том упутству, ако не постоје услови за одбијање предлога одмах по пријему, Правобранилаштво без одлагања захтева изјашњење на
предлог од органа или организације коју заступа, односно на чију надлежност или поступање се предметни спор односи. Правобранилаштво у
захтеву за изјашњење указује на одредбе чл. 193 ЗПП-а, наводи у погледу
којих чињеница је потребно да се орган изјасни, износи један или више
предлога о могућим средствима за мирно решавање спора, те тражи да орган изнесе свој став о тим предлозима, у року не дужем од 30 дана од дана
пријема захтева. У сваком случају, Правобранилаштво неће закључити
споразум о мирном решавању спора ако се заступани орган томе противи.
13
Закон о јавном правобранилаштву („Службени гласник РС“, број 43/91).
37
Број 3/2012
5.4. Накнада трошкова подношења предлога
за мирно решавање спора
У чл. 193 ЗПП-а ништа није одређено о накнади трошкова подношења предлога за мирно решавање спора. Сам поступак мирног решавања
спора није део парничног поступка, па се на питање накнаде ових трошкова
не могу применити одредбе ЗПП-а о накнади трошкова парничног поступка. Такође, однос између подносиоца предлога и Правобранилаштва није
однос између странке и органа јавне власти који решава о правима и обавезама странке, па се у конкретном случају не могу применити ни одредбе Закона о општем управном поступку о накнади трошкова управног поступка.
С друге стране, ако се подносилац предлога за мирно решавање
спора заиста изложио одређеним трошковима поводом подношења предлога за мирно решавање спора, било би противно начелима облигационог
права лишити га права на накнаду тих трошкова.
Дакле, сматрамо да су ово питање мора посматрати као питање накнаде штете.
Ако би подношење предлога било безуспешно по подносиоца, односно ако не би довело до закључења споразума, он би сам сносио трошкове које је имао у вези са подношењем предлога.
С друге стране, ако је подносилац предлога поднео успешан предлог, поводом кога је закључен споразум о мирном решењу спора, те ако је
поводом тога имао трошкове који су заиста били потребни за његов успех
у том спору, у споразум би се могла укључити и обавеза Републике Србије да му те трошкове надокнади.
Међутим, потребно је посебно нагласити да би у сваком случају
морало да се ради о трошковима који су били заиста потребни за успех те
странке у спору. Ово напомињемо због појаве да се Републичком јавном
правобранилаштву подноси велики број предлога за мирно решавање спорова у једноставним предметима, за остваривање неспорних новчаних потраживања. Управо у тим предметима је примећено да се за новчана потраживања која сва могу бити обухваћена једним предлогом подноси већи
број посебних предлога (у неким случајевима и више десетина предлога
уместо само једног), да се за подношење предлога ангажују пуномоћници
из реда адвоката (често фиктивно, тако што се пуномоћник само потпису38
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
је на поднете предлоге), па чак и када је подносилац предлога и сам адвокат. На тај начин се вештачки и непотребно стварају трошкови на име награде за рад пуномоћника адвоката, а ти трошкови су често у износу вишем од износа главног дуга који је предмет предлога за мирно решавање
спора. У таквим случајевима, где се ради о очигледним злоупотребама
права, подносиоцу предлога не би требало признати право на накнаду тих
трошкова, које је сам и непотребно изазвао, а сходно начелу забране злоупотребе права из чл. 13 Закона о облигационим односима.
6. Дилеме о уставности одредбе о обавезном подношењу предлога
за мирно решавање спора
Непосредно уочи ступања новог ЗПП-а на снагу, Уставном суду је
поднета иницијатива за оцену уставности појединих његових одредаба, међу
којима су се нашле и одредбе чл. 193 о обавезном подношењу предлога за
мирно решавање спора са Републиком Србијом.14 У иницијативи је изнето да
чл. 193 ЗПП-а повређује уставно јемство једнаке заштите права пред судовима и другим надлежним органима из чл. 36 ст. 1 Устава, наводним стављањем државе као тужене стране у привилегован положај, те је изнето и да
бројне правне последице оспорене законске одредбе нису јасне, што изазива
правну несигурност, те доводи до повреде уставног начела владавине права
из чл. 3 Устава. Поред наведеног, у иницијативи је указано и на низ других
наводних повреда уставом зајемчених права, међу којима и на повреду права
на приступ суду, као сегмент права на правично суђење.
С обзиром на значај одредаба чл. 193 ЗПП-а, не само за рад Републичког јавног правобранилаштва, већ и за правни систем у целини, извршили смо анализу ове законске норме и са становишта њене уставности.
Посебну пажњу посветили смо управо наводима о повреди уставом зајемчених права на приступ суду и права на једнаку заштиту права, као и наводима о повреди начела владавине права.
6.1. Право на приступ суду
Право на приступ суду, као сегмент права на правично суђење зајемченог у чл. 32 Устава, подразумева да свако има право да независан,
14
Видети фусноту 9.
39
Број 3/2012
непристрасан и законом већ установљен суд јавно расправи и одлучи о
његовим правима и обавезама. Повреда овог права састојала би се у ускраћивању странци права да се обрати суду ради остваривања или заштите њених права, односно ради преиспитивања за њу спорних обавеза. Ускраћивање овог права постоји, како у случају потпуног онемогућавања
обраћања суду, тако и у случају стварања услова за обраћање суду који би
приступ суду учинили знатно отежаним, у мери да приступ суду чине de
facto немогућим у значајном броју случајева.
Одредба чл. 193 ЗПП-а налаже странци која намерава да поднесе тужбу против Републике Србије да пре подношења тужбе обавезно мора претходно да поднесе Републичком јавном правобранилаштву предлог за мирно
решавање спора, те да сачека одговор Правобранилаштва на предлог у року од
шездесет дана. Дакле, законом је одређен један услов који странка мора испунити да би била овлашћена да поднесе тужбу против Републике Србије. Тај
услов се састоји у обавези предузимања једне радње коју свака странка може
предузети под истим условима, као и у протеку законом одређеног рока.
Одређивањем наведеног услова странци није онемогућен приступ
суду, те стога сматрамо да прописивањем обавеза из чл. 193 ЗПП-а законодавац није повредио право на приступ суду.
6.2. Право на једнаку заштиту права
У поднетој иницијативи за оцену уставности новог ЗПП-а изнето
је да је одредбом чл. 193. ЗПП-а повређено уставно јемство једнаке заштите права пред судовима и другим државним органима. Према ставу
подносилаца иницијативе, ово право је повређено тиме што је на основу
чл. 193 ЗПП-а држава као тужена страна стављена у привилегован положај, како у односу на супротну страну у истом спору, тако и у односу на
друга лица, која учествују у спору у коме држава није тужена страна.
Пре свега, право на једнаку заштиту права, из чл. 36 ст. 1 Устава
подразумева јемство једнаке заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. Одредбама чл. 193. ЗПП-а ни на
који начин није повређено ово уставно јемство. Једнака заштита права
пред судом није онемогућена прописивањем обавезног подношења предлога за мирно решавање спора са државом пре подношења тужбе у пар40
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ничном поступку. Једнаку заштиту права пред судом оствариће сваки тужилац који поднесе тужбу, без обзира да ли је био овлашћен да ту тужбу
поднесе одмах и безусловно, или је подношењу тужбе морало да претходи
предузимање одређених других радњи.
Иако се подносиоци иницијативе за оцену уставности закона позивају на повреду уставног јемства једнаке заштите права из чл. 36 ст. 1
Устава, из образложења које дају произилази да заправо сматрају да је одредбом чл. 193 ЗПП-а повређена уставна норма о забрани дискриминације
из чл. 21 Устава, па ћемо изнети наш став и о овоме.
Не може представљати дискриминацију различито уређење различитих правних ситуација, нити асиметрично уређење процесноправног положаја странака између којих постоје суштинске разлике које то захтевају.
Установљењем посебних правних поступака и посебних правила за одређене врсте странака у одређеним правним поступцима законодавац заправо
обезбеђује остваривање суштинске једнакости између фактички неједнаких
правних субјеката. У конкретном случају, установљење у чл. 193 ЗПП-а посебних правила за учеснике у спору у којем је једна страна држава нема за
циљ да ствара привилегован положај за државу, већ напротив, има за циљ
да омогући другој страни у том спору једноставније, брже и економичније
остваривање њених захтева према држави. Стварањем правног механизма
да страна која има спор са државом тај спор може коначно разрешити вансудским путем, закључењем споразума који има дејство извршне исправе,
заправо не представља привилегију за државу, већ представља уступак за
неодређени и најшири круг правних субјеката који могу бити у спору са државом, који би у случају упуштања у сложен и скуп парнични поступак били изложени значајним тешкоћама да остваре свој захтев.
Такође, мора се узети у обзир да постоји и јавни интерес да се судови растерете значајног броја предмета, у споровима који се могу разрешити
вансудским путем, закључењем споразума о мирном решавању спора са Републичким јавним правобранилаштвом, који има својство извршне исправе.
Сматрамо да не стоји ни примедба подносиоца иницијативе за
оцену уставности, да су остале парничне странке, које не учествују у спору са државом, дискриминисане тиме што вансудско поравнање које би
оне закључиле нема својство извршне исправе. Као што смо већ навели,
не може представљати дискриминацију различито уређење положаја стра41
Број 3/2012
нака са различитим битним својствима, када управо та њихова особена
својства диктирају потребу различитог уређења њиховог правног положаја. Споразум о мирном решавању спора из чл. 193 ЗПП-а, као једна страна, у име државе као учесника у спору поводом неког материјалноправног
односа, закључује Републичко јавно правобранилаштво, које, као државни
орган, може обезбедити поверење у веродостојност закљученог споразума, што представља битну разлику између вансудског поравнања које закључују „обичне“ странке и споразума који са супротном странком закључује Републичко јавно правобранилаштво, чиме је и условљено давање својства извршне исправе споразуму из чл. 193 ЗПП-а.
6.3. Правна сигурност и владавина права
Не можемо се сложити ни са аргументима изнетим у иницијативи за
оцену уставности о наводном пропусту законодавца да јасно уреди бројне
правне последице примене чл. 193 ЗПП-а, чиме је створена правна несигурност, односно повређено уставно начело владавине права из чл. 3 Устава.
Те наводне правне празнине односе се на последице тока шездесетодневног рока након подношења предлога за мирно решавање спора на
права подносиоца предлога на која може утицати протек времена, а у иницијативи су изнети као конкретни примери питања утицаја овог рока на
ток рока за стицање права својине путем одржаја од стране државе на
предмету права својине тужиоца, на подношење захтева за издавање привремене мере обезбеђења према држави и на тренутак доспелости потраживања исплате новчане ренте за штету услед смрти, телесне повреде или
оштећења здравља. На ова спорна питања већ смо се осврнули у ранијем
делу овог рада, где је било речи о последицама тока шездесетодневног рока на права подносиоца предлога (4.2.), па само кратко подсећамо да ова
питања на која се указује у иницијативи за оцену уставности нису остала
неуређена, јер правни поредак на њих даје адекватне и недвосмислене одговоре, а притом не постоји опасност од угрожавања права подносиоца
предлога због протека времена које захтева примена чл. 193 ЗПП-а.
6.4. Закључак
Сматрамо да законодавац прописивањем обавезног покушаја мирног решавања спора са државом пре подношења тужбе није повредио
42
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Устав. Анализом аргумената изнетих у иницијативи за оцену уставности
закључили смо да није дошло до повреде уставних норми на које непосредно или посредно указују подносиоци иницијативе, као ни до повреде
било које друге уставне норме.
Напомињемо и да Република Србија није ни прва ни једина држава у којој је установљена обавеза покушаја мирног решавања спора са државом пре подношења тужбе. Тако, на пример, ова обавеза установљена
је 1997. године у Републици Словенији15 и 2003. године у Републици Хрватској16. Обе наведене државе својим уставима дају иста јемства заштите
права на чију повреду у вези са прописивањем обавезе мирног решавања
спора са државом указују подносиоци иницијативе за оцену уставности
чл. 193 ЗПП-а, па и после вишегодишње примене института обавезног покушаја мирног решавања спора са државом у тим земљама њихови уставни судови нису нашли да је прописивањем тог института дошло до повреде уставних норми. Такође, имајући у виду да се у поднетој иницијативи
износе аргументи и о наводним повредама права зајемчених Европском
конвенцијом о људским правима, указујемо да су Словенија и Хрватска,
као и Република Србија, чланице Савета Европе и потписнице Европске
конвенције о људским правима, а није нам познато да је Европски суд за
људска права у било којој својој одлуци доводио у питање усклађеност са
Европском конвенцијом о људским правима одредаба националних законодавстава о обавезном покушају мирног решавања спора са државом.
7. Ефекти примене чл. 193 ЗПП-а у пракси
Мирно решавање спорова са Републиком Србијом је нов правни институт, уведен у наш правни систем са циљем да омогући странкама које
имају спор са Републиком Србијом о неком свом праву да то право брже,
једноставније и уз мање трошкова коначно разреше вансудским путем.
Такође, један од битних циљева овог института је и да се судови
растерете великог броја парница које би се водиле поводом неспорних
15
16
Чл. 14 Закона о државном правобранилаштву Републике Словеније – Zakon o državnem
pravobranilstvu (ZDPra), Uredni list RS, št. 20/1997, 56/2002, 17/2006, 41/2006, 1/2007,
57/2007, 94/2007, 77/2009.
Чл. 186а Закона о парничном поступку Републике Хрватске („Narodne novine RH“, број
117/2003).
43
Број 3/2012
обавеза Републике Србије, које се због разноврсних, углавном техничких
и организационих разлога, нису могле добровољно извршити.
Да су циљеви због којих је овај институт уведен у српско законодавство испуњени најречитије говоре управо подаци о броју поднетих
предлога за мирно решавање спорова и о броју закључених споразума о
мирном решавању спорова.
Иако се ради о новом правном институту, чија се примена у пракси још увек уходава, већ у овој раној фази примене закључен је значајан
број споразума о мирном решавању спора. Од 1. фебруара 2012. године,
када је нови ЗПП почео да се примењује, па до 10. септембра 2012. године, Републичком јавном правобранилаштву (у седишту правобранилаштва
у Београду, 11 одељења правобранилаштва ван седишта и Дирекцији за
имовинскоправне послове Министарства одбране) поднето је укупно
7.632 предлога за мирно решавање спора, на основу којих је закључено
1.103 споразума о мирном решавању спора. Оправдано се може очекивати
у најскоријој будућности, када примена овог правног института у потпуности заживи, односно када његов значај буде у потпуности препознат и
признат од свих релевантних институција, као и од грађана, да број закључених споразума буде још већи, односно да диспропорција између
броја поднетих предлога и броја закључених споразума буде што мања.
Сваки закључени споразум о мирном решавању спора представља
један предмет мање за преоптерећене судове, а такође представља и велику уштеду времена и трошкова, како за подносиоца предлога са којим је
закључен споразум, тако и за Републику Србију.
Све ово недвосмислено указује на оправданост увођења правног
института мирног решавања спорова са државом у законодавство Републике Србије.
44
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Милка Средојевић,
заменик републичког јавног правобраниоца
ПРАКТИЧНИ ПРОБЛЕМИ У ПРИМЕНИ УРЕДБЕ
О КОНВЕРЗИЈИ ПРАВА КОРИШЋЕЊА
НА ГРАЂЕВИНСКОМ ЗЕМЉИШТУ У ПРАВО СВОЈИНЕ
Конверзија права коришћења на грађевинском земљишту у право својине, уведена је Законом о планирању и изградњи ("Сл. гласник РС" 72/09), а у
септембру месецу 2011. године ступила је на снагу сада важећа трећа Уредба,
под називом Уредба о условима, критеријумима и начину остваривања права
на конверзију права коришћења у право својине уз накнаду, као и о начину одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта и висине накнаде на
основу конверзије права коришћења у право својине уз накнаду.
Наслов који обећава није дао очекиване одговоре на важна спорна
питања која су се појавила у практичној примени законских одредби о
конверзији. Упркос чињеници да улазимо у четврту годину примене ових
прописа не постоји минимум јединствене праксе, нити сагласност око
основних питања у поступку конверзије. Такође се стиче утисак да су изостали очекивани финансијски ефекти.
Према нашем сазнању не постоји ни један правноснажно окончан
предмет по жалби односно тужби Републичког јавног правобранилаштва,
тако да управна односно судска пракса у овој области још увек не постоји.
Право на конверзију регулисано је Законом о планирању и изградњи ("Сл. гл. РС" 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11) и подразумева прелазак права
коришћења на грађевинском земљишту у државној својини у друге облике својине. Чланом 108. наведеног закона прописано је да: “Влада прописује начин одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта и висине накнаде по основу конверзије права коришћења у право својине уз
накнаду, као и услове критеријуме и начин остваривања права на конверзију права коришћења у право својине уз накнаду.“
45
Број 3/2012
Полазећи од ове одредбе Влада је донела већ трећу уредбу, која
као и две претходне регулише питања ко има права на конверзију, начин
обрачуна накнаде, у оквиру кога су кључни елементи трошкови прибављања и тржишна вредност, поступак, плаћање и упис права.
У пракси се као кључни проблем намеће питање односно дефинисање тржишне вредности грађевинског земљишта и трошкова прибављања укључујући и стварна улагања.
Чланом 4. Уредбе прописано је да се накнада обрачунава тако што
се тржишна вредност предметног грађевинског земљишта умањује за трошкове прибављања права коришћења на том грађевинском земљишту, уколико је тих трошкова било, односно ако су настали до 11.09.2009. године.
Трошкови прибављања, како су сада регулисани чланом 5. Уредбе,
обухватају укупну ревалоризовану купопродајну цену капитала. Чланом
5. став 1. тачка 1) прописано је: “за лица из члана 2. тачка 1) и 2) ове
Уредбе укупну ревалоризовану цену капитала односно имовине исплаћене у поступку приватизације, односно укупно ревалоризовану цену исплаћеног капитала, имовине или дела имовине привредног друштва или другог правног лица у стечајном или извршном поступку као и друге стварне
трошкове настале најкасније до 11.09.2009. године.“
У пракси, према раније важећим Уредбама, Пореска управа, која је
сада у потпуности искључена из поступка процене, сачињавала је записник тако што преписује налаз и мишљење вештака одговарајуће струке.
Према сада важећој Уредби Пореска управа потпуно је искључена
из поступка процене, која је у целости препуштена ангажованом вештаку.
У пракси, ангажовани вештак у свом налазу и мишљењу ставља у однос тржишну вредност самог земљишта са ревалоризованом вредности укупног износа који је дат за укупан капитал (земљиште, објекте, опрему, инсталације, итд.). То се догађа чак и у ситуацији када у поступку прибављања,
приликом процене и одређивања почетне цене право коришћења земљишта у
државној својини није ни процењивано нити је ушло у почетну цену.
На тај начин овлашћени вештак ставља у однос две неупоредиве
ствари, добијајући увек већи износ трошкова прибављања, а као резултат
накнада је увек “нула“ динара.
46
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
У вези жалби на оваква решења надлежно Министарство финансија Републике Србије заузело је став изражен, између осталог, у решењу
тог Министарства број 463-02-00650/2011-07 од 30.03.2012. године, којим
је одбијена жалба Републичког јавног правобранилаштва и у чијем се
образложењу наводи:
„...Ово Министарство је оценило да су у конкретном случају испуњени услови за конверзију права коришћења на предметној кат. парцели у право својине у корист подносиоца захтева јер је он право коришћења стекао куповином од правног лица које је било предмет стечаја...
Имајући у виду да је одлуку да се конверзија права коришћења на
предметном земљишту у право својине врши без накнаде, првостепени
орган као орган јединице локалне самоуправе надлежан за имовинско
правне послове донео на основу сачињеног записника надлежне организационе јединице Пореске управе по прибављеном налазу вештака о процени
тржишне вредности грађевинског земљишта и трошкова прибављања,
ово Министарство сматра да првостепени орган није дужан да се упушта у оцену правилности и законитости записника Пореске управе –
другог државног органа, што представља и став Управног суда заузет у
пресуди 23 У. 4900/11 од 06.12.2011. године, те су неосновани жалбени
наводи којима се оспорава одлука првостепеног органа о утврђеном износу трошкова прибављања земљишта.“
Сада важећа Уредба утврђивање трошкова прибављања и тржишне вредности непокретности у целости је препустила овлашћеном вештаку одговарајуће струке.
Поступајући вештак по правилу полази од акта о прибављању:
Уговора о купопродаји друштвеног капитала, Закључка о продаји надлежног суда или Уговора о купопродаји, али се не упушта како је формирана купопродајна цена, колика је она у односу на процењену вредност или
почетну цену.
Посебни проблеми настају када је предмет приватизације, односно
продаје у извршном и стечајном поступку право коришћења изграђеног
грађевинског земљишта у државној својини, које је променило корисника
пратећи правну судбину објеката изграђених на том земљишту.
47
Број 3/2012
Ово право коришћења приликом утврђивања почетне цене приликом продаје веома често није процењивано уз назнаку да је земљиште у
државној својини, или је процењивано са објектом као целином, без исказивања процентуалног учешћа вредности права коришћења земљишта у
укупној вредности непокретности.
Овлашћени вештаци, дословно тумачећи члан 5. Уредбе целокупан износ узимају као трошак прибављања, без обзира на вредност објеката који постоје на парцели.
Други проблем уочен у практичној примени Уредбе односи се на
примену члана 108. Закона о планирању и изградњи који је омогућио јединицама локалне самоуправе доношење акта којом ће, према урбанистичким зонама, утврдити тржишну вредност грађевинског земљишта.
У члану 10. став 2. Уредбе пописано је да јединице локалне самоуправе то чини на следећи начин:
„У акту јединице локалне самоуправе тржишна вредност грађевинског земљишта изражава се по m2 бруто развијене грађевинске површине објекта који се на предметној локацији може изградити на основу
важећег планског документа на основу кога се може издати локацијска
дозвола, за сваку појединачну урбанистичку зону и појединачну намену.“
У пракси се дешава да поједине јединице локалне самоуправе доносе акте којима прописују тржишне вредности по м2 испод сваког критеријума. У таквој ситуацији подцењености тржишне вредности свака цена
прибављања виша је од тржишне и практично не постоји конверзија уз
накнаду. Уредба не предвиђа никакав контролни механизам, осим могућности да локална самоуправа „може преиспитати“ своју одлуку.
Надлежно Министарство морало би извршити анализу досадашње
примене и ефеката прописа о конверзији ради уклањања ових и других
уочених недостатака.
48
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Новица Цветковић,
заменик Републичког јавног правобраниоца, у пензији
ОБЕШТЕЋЕЊЕ ЗА ОДУЗЕТУ ИМОВИНУ
У ПОСТУПКУ РЕСТИТУЦИЈЕ
Увод
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу1 предвиђа враћање одузете имовине ранијем власнику или његовим законским наследницима у натури, а уколико се иста не може вратити, да се исплати прописано обештећење.
Док Закон предвиђа већи број обвезника враћања одузете имовине,
наведених у члану 9. уколико се та имовина налази у статусу јавне, државне
или друштвене својине, када се ради о обештећењу за одузету имовину, он
познаје само једног обвезника обештећења, а то је Република Србија.
Значи, уколико се не може вратити одузета имовина, обештећење плаћа Република Србија.
Да ли је овакво законско решење најбоље решење, након нових
својинских решења по Закону о јавној својини2, да Република Србија плаћа сва обештећења, овај рад се неће бавити, али неки други би могао.
Обештећење се врши у виду државних обвезница Републике Србије и у новцу за исплату аконтације обештећења.
Најчешћи случајеви због којих се врши обештећење уместо враћања одузете имовине су:
- што су порушени одузети грађевински објекти, ради привођења
земљишта предвиђеној планској намени;
- што је подржављена имовина отуђена у приватну својину, кроз
поступак приватизације;
1
2
("Службени гласник РС", број 72/11)
("Службени гласник РС", број 72/11)
49
Број 3/2012
- што су те непокретности изузете из поступка враћања ранијим
власницима, из разлога наведених у Закону.
1. Облик и укупан обим обештећења
Према Закону о враћању одузете имовине и обештећењу, као
што је већ истакнуто, обештећење се врши у виду државних обвезница
Републике Србије и у новцу за исплату аконтације обештећења.
Чланом 30. Закона је регулисано да укупан износ обештећења,
по овом Закону не сме да угрози макроекономску стабилност и привредни раст Републике Србије, те се за ове намене опредељује износ од
две милијарде евра увећан за збир припадајућих камата за све кориснике обештећења, обрачунатих по каматној стопи од 2% годишње за период од 1. јануара 2015. године до рокова доспећа утврђених овим законом.
2. Утврђивање обештећења
Закон прописује да се износ обештећења утврђује у еврима.
За сваку одузету непокретност, која се не враћа, утврђује се њена вредност, у складу са законом. Закон ту вредност назива основица.
Вредност (основица) се утврђује на овај начин, али се не исплаћује тај и
тако утврђени износ већ се:
- врши сабирање свих тако утврђених вредности (основица)
одузете, а не враћене имовине, од свих ранијих власника и тако добијени
збир стави у однос са укупно обезбеђеним износом средстава за плаћање
накнаде обештећења предвиђене чланом 30. Закона о враћању одузете
имовине и обештећењу, а то је износ од 2 милијарде евра и добије се одговарајући коефицијент, који се изражава са две децимале.
- допунским решењем Агенције за реституцију утврђује се износ обештећења у еврима за сваког ранијег власника и за сваког подносиоца захтева тако што се утврђена вредност (основица) обештећења помножи са добијеним коефицијентом на предњи начин.
Овакав начин обрачуна има пуно сличности са исплатом у стечајном поступку, где се на једној страни утврђује укупан износ потраживања за све стечајне повериоце, а на другој страни се исказује обезбеђени
50
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
износ из стечајне масе стечајног дужника, па се из овог односа добије
проценат накнаде који се исплаћује појединачно стечајним повериоцима.
3. Ограничење износа обештећења
Закон је предвидео како се утврђује износ обештећења.
Међутим, Закон предвиђа и ограничење износа обештећења преко
одређеног износа, а све у општем интересу, како се то Законом истиче, и то:
а) укупно обештећење по основу одузете имовине једног бившег власника, по свим основима обештећења за одузету имовину не
може прећи износ од 500.000 евра;
б) кад један законски наследник по одредбама овог закона остварује право по основу одузете имовине од више бивших власника, у оквиру
њиховог законског максимума, не може прећи износ од 500.000 евра.
Значи, Закон је, с позивом на општи интерес, прописао да укупно обештећење по једном бившем власнику не може прећи износ од
500.000 евра, као и да се не може исплатити једном лицу, као законском
наследнику више бивших власника, већи износ од 500.000 евра.
4. Утврђивање вредности одузете имовине
За одузету непокретну и покретну имовину која се не враћа и за
одузета предузећа која се не враћају, већ се врши утврђивање њихове
вредности, закон прописује три различита начина утврђивања њихове
вредности (тј. основице) и то:
1) утврђивање вредности за непокретности;
2) утврђивање вредности покретних ствари;
3) утврђивање вредности предузећа.
4.1. Утврђивање вредности непокретности
а) Закон предвиђа да се вредност одузете непокретности утврђује проценом од стране надлежног органа, у складу са овим законом, израженој у еврима, према званичном средњем курсу Народне банке Србије
на дан процене.
51
Број 3/2012
б) Ова вредност непокретности је основица за обештећење одузете непокретности, која се накнадно утврђује допунским решењем.
в) Надлежни орган из овог закона, који врши процену је пореска
управа, која на захтев Агенције за реституцију, у поступку који одговара
поступку утврђивања пореске основице пореза на промет апсолутних права, утврђује вредност непокретности, у складу са законом.
г) Закон прописује да се вредност непокретности у смислу ове
одредбе утврђује преко пореске управе према месту где се непокретност
налази, да се вредност непокретности утврђује према стању на дан одузимања, а према вредности на дан процене.
С обзиром да у великом броју предмета нема ближег описа у каквом стању је била непокретност, на дан одузимања, то ће се у свим тим
случајевима морати прибећи и дозволити употреба свих законом дозвољених доказних средстава, укључујући и сведоке.
д) За објекте који не постоје у време процене вредности објекта, утврђује се њихова вредност на основу вредности истих или сличних
објеката, са истом или сличном наменом на истом месту или у ближој
околини, у складу са одредбама предњих одредби.
ђ) Уколико је на објекту, после одузимања, повећана површина
у квадратним метрима и због тога увећана вредност овом предвиђеном
проценом, извршиће се смањење њене вредности, сразмерно увећању
бруто површине.
Дакле, Закон признаје само увећану вредност објекта кроз повећање површине у m2 , а не и кроз остала улагања.
е) У пракси ће бити често присутна појава да су након одузимања пољопривредног земљишта, по прописима из члана 2. овог закона, велике површине тог земљишта претворене у грађевинско земљиште, а које
се сада, из било ког законом предвиђеног разлога, не враћа ранијем сопственику или његовим законским наследницима, већ се плаћа обештећење. Висину обештећења Закон је регулисао на следећи начин:
"Уколико је одузето земљиште у време одузимања било пољопривредно, а на дан процене има статус грађевинског земљишта, вредност тог земљишта процениће се као вредност грађевинског земљишта".
52
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
С обзиром на садашњу врло високу вредност грађевинског земљишта у Републици Србији и на површине овог земљишта које су обухваћене обештећењем, највећи износи предвиђене накнаде за обештећење
по овом закону односиће се на ову непокретност.
4.2. Утврђивање вредности покретних ствари
Утврђивање вредности покретних ствари из члана 29. став 1. овог закона, које постоје на дан ступања на снагу овог закона (06. октобра 2011. године) утврђује се у еврима према њиховој тржишној вредности, коју утврђује
Агенција за реституцију, преко судског вештака одговарајуће струке.
Закон је прописао да начин и методологија утврђивања вредности покретних ствари из става 1. овог члана, утврдиће се уредбом Владе,
на предлог министарства за послове финансија.
Чланом 61. став 2. овог закона је предвиђено да ће Влада донети
ову уредбу у року од три месеца од дана ступања на снагу Закона, а то је
до 05. јануара 2012. године.
Прегледом усвојених подзаконских прописа, аутор овог рада није пронашао да је ова уредба још донета.
4.3. Утврђивање вредности предузећа
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу је регулисано
да одузета предузећа нису предмет враћања. Уместо враћања Закон
предвиђа начин обрачуна обештећења.
Чланом 34. Закона је регулисано на који начин се врши утврђивање вредности одузетог предузећа.
За одузета предузећа, за која је у акту о одузимању имовине наведена чиста актива, сагласно одговарајућим прописима из члана 2. овог закона, вредност обештећења (основица) је вредност чисте активе, валоризоване на основу паритета динара према америчком долару на дан одузимања и
парипету динара према америчком долару на дан доношења решења.
Значи, мора се утврдити вредност предузећа на дан одузимања и
то према америчком долару и на дан доношења решења са истим парипетом динар – долар.
53
Број 3/2012
За предузећа, за која у акту о одузимању није наведена чиста актива, основицу обештећења чини регистрован основни капитал на дан
одузимања, ревалоризован на начин из претходног става.
Закон је у овом случају одређивањем обештећења прописао да се
вредност (основица) одузетог предузећа исказује према америчком долару.
Међутим, чланом 31. став 1. Закона је изричито наложено да се
износ обештећења утврђује у еврима и да се врши сабирање укупног
збира свих основица обештећења утврђених решењима о праву на обештећење увећаног за процену неутврђених основица по појединим предметима, по којима то још није учинила Агенција за реституцију.
Пошто се не може вршити сабирање основица исказаних у еврима
и доларима, то се и у овим случајевима основица имовине одузетог предузећа мора исказати, поред износа у америчким доларима и у еврима.
За одузето предузеће које је било у власништву сувласника,
основица предмета обештећења дели се на сувласнике сразмерно учешћу
у власништву на том предузећу.
У случају одузимања удела једног или више сувласника предузећа, односно одузимања дела акције предузећа, сматра се да је у смислу
овог закона, одузет део предузећа, па се основица предмета враћања утврђује сходном применом из претходног става.
5. Аконтација обештећења
Поред државних обвезница Закон предвиђа да се део обештећења за одузету имовину има исплатити ранијем власнику или његовим законским наследницима и у новцу. Ту исплату Закон назива аконтацијом,
а то обештећење износи 10% од основице (вредности) обештећења.
Закон, у члану 37. став 1., врло јасно и прецизно прописује да:
„Република Србија ће исплатити бесповратно аконтацију обештећења у новцу бившем власнику, на основу правноснажног решења о
праву на обештећење, у износу од 10% од основице обештећења по свим
основима бившег власника“.
54
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Закон такође предвиђа да када уместо бившег власника право на
обештећење остварују његови законски наследници, износ аконтације
дели се на законске наследнике сагласно њиховим утврђеним уделима.
Међутим, Закон и овде врши ограничење и код ове исплате аконтације, јер прописује да износ аконтације из овог члана не може бити већи од 10.000 евра по бившем власнику по свим основима.
Иако Закон употребљава термин да се ова аконтација исплаћује
бесповратно, у даљем тексту овог члана се регулише, сасвим исправно и
нормално, да за износ исплаћене аконтације умањиће се обештећење у виду обвезница.
Одредбом члана 46. Закона наложено је Агенцији за реституцију
у ком року је дужна да одлучи о поднетом захтеву за обештећење. Ова одредба гласи:
"Агенција је дужна да о поднетом захтеву одлучи у року од шест
месеци, а изузетно код посебно сложених предмета, годину дана од дана
пријема захтева".
Агенција не може да одлучи потпуно о поднетом захтеву у року
од године дана од дана подношења захтева, јер је за допунско решење о
износу обештећења потребно утврдити коефицијент којим се множи
основица обештећења, а тај коефицијент се, на основу члана 31. став 2.
Закона, може утврдити у року од три године од дана објављивања јавног
позива за подношење захтева за враћање одузете имовине или обештећењу, а то је најкасније до 06. фебруара 2015. године.
Међутим, остала решења и радње које Закон предвиђа, Агенција
за реституцију може и мора да доноси или предузима сукцесивно у свим
предметима обештећења.
У поступку обештећења, Агенција за реституцију утврђује чињенице и околности од значаја за одлучивање о Закону за доношење решења о обештећењу, којим утврђује:
- корисника;
- имовину за коју се даје обештећење;
- висину вредности (основицу) обештећења за ту имовину и
аконтацију од 10% од основице (вредности) обештећења у новцу;
55
Број 3/2012
- допуном решења утврђује се износ обештећења, за сваког ранијег власника и за сваког подносиоца захтева тако што се утврђена основица (вредност) имовине помножи са добијеним коефицијентом.
6. Државне обвезнице
Ради регулисања јавног дуга из основа обештећења за одузету, а
не враћану имовину, из члана 30. овог Закона, Република Србија ће емитовати обвезнице које гласе на евро.
Обвезнице се емитују у нематеријалном облику, без купона, појединачно за сваку годину и региструју код Централног регистра.
Обвезнице гласе на име и преносиве су, а исплаћују се у еврима.
Ове обвезнице доспевају у року од 15 година и исплаћују се у
годишњим ратама, почев од 2015. године, осим обвезница за лица која су
на дан ступања на снагу овог закона:
- старија од 70 година, које доспевају у року од пет година,
- односно лица која су на дан ступања на снагу овог закона старија од 65 година, које доспевају у року од 10 година.
Промет обвезница емитованих у складу са овим законом је слободан и исте се могу куповати и продавати на берзи.
Чланом 49. став 3. и 4. Закона о враћању одузете имовине и обештећење је регулисано да:
На основу извршног решења којим се одређује обештећење,
орган или организација надлежна за предају државних обвезница, односно потврде о њиховом издавању, предаће обвезнице кориснику, односно корисницима.
Решење из става 3. овог члана сматра се извршеним уписом
власништва корисника на обвезницама у Централни регистар.
56
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
КОРИСНИК ВРАЋЕНЕ ИМОВИНЕ
ИЛИ ОБЕШТЕЋЕЊА
Народна скупштина Републике Србије је септембра 2011. године
усвојила Закон о враћању одузете имовине и обештећењу1 (у даљем тексту: Закон), који је ступио на снагу и почео да се примењује 6. октобра
2011. године. Дана 6. фебруара 2012. године Агенција за реституцију (у
даљем тексту: Агенција), као орган који је законом установљен ради вођење поступка за враћање одузете имовине, односно обештећење, објавила
је Јавни позив за подношење захтева за враћање одузете имовине, односно обештећење, када је почео да тече двогодишњи рок у коме заинтересована лица могу поднети захтев за враћање одузете имовине, односно
обештећење (у даљем тексту: захтев).
У протеклих неколико месеци, од када су заинтересована лица почела да подносе захтеве за враћање, те Агенција да спроводи поступке и
доноси одлуке по поднетим захтевима, стидљиво су почела да се јављају
и прва спорна питања поводом примене појединих одредаба Закона.
Међу спорним питањима издвојили бисмо она о одређивању корисника враћене имовине или обештећења (у даљем тексту: корисник), и то пре
свега у делу који се односи на питање правних следбеника бившег власника
одузете имовине као корисника, чему ћемо посветити пажњу у овом раду.
1. Одредбе Закона о кориснику
Законодавац је свакако настојао да што прецизније уреди све односе и питања значајна за правилну примену Закона. Тако је и питању одређивања корисника посветио дужну пажњу, бавећи се овим на неколико
места у Закону.
1
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број
72/2011).
57
Број 3/2012
Већ у члану 3. став 1. тачка 12. Закона, у којем је одређено значење појединих употребљених израза, одређено је да се под корисником
враћене имовине или обештећења подразумева лице коме се враћа имовина, односно утврђује право на обештећење, у складу са Законом. Даље, Закон у члану 5. одређује ко су лица којима се враћа имовина, односно утврђује право на обештећење, а у члану 47. одређује на који начин се утврђује право тих лица.
Након што изложимо све одредбе Закона које се односе на одређивање ко може бити корисник и на који начин се утврђује да ли подносилац захтева има својство корисника, приметићемо да, и поред исцрпног
уређења ових питања, те иако су у највећем делу те одредбе потпуне и јасне, ипак остају одређена отворена питања, на која ћемо покушати дати
одговор у овом раду.
1.1. Лица којима се враћа имовина, односно утврђује право
на обештећење
У члану 5, ст. 1. и 3. Закона одређено је ко има право на враћање
имовине или обештећење, па самим тим и ко може бити корисник.
У ставу 1. је одређен круг лица која имају право на враћање
имовине или обештећење. То су следећа лица:
1) домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине,
а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама Закона;
2) задужбина којој је одузета имовина, односно њен правни
следбеник;
3) бивши власник који је своју некадашњу имовину која је одузета вратио у својину на основу теретног правног посла;
4) физичко лице које је закључило уговор о купопродаји са државним органом у периоду од 1945. до 1958. године ако се у судском поступку утврди да је оштећено висином купопродајне цене има право искључиво на обештећење, у складу са Законом, умањено за висину исплаћене купопродајне цене;
58
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
5) физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти
или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета.
У ставу 3. су одређени изузеци, односно случајеви када лица
из става 1. неће имати право на враћање имовине или обештећење. Тако,
то право немају:
1) физичко лице - страни држављанин, односно његови законски
наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по
основу међународног уговора;
2) физичко лице - страни држављанин, односно његови законски
наследници, који су и без постојања међународног уговора, обештећени
или им је право на враћање имовине признато правом стране државе;
3) лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време Другог светског рата, као
ни његови наследници.
1.2. Начин утврђивања својства корисника
Чланом 47. став 1. Закона прописано је да Агенција по утврђивању
свих чињеница и околности од значаја за одлучивање о захтеву доноси решење којим се, између осталог, утврђује корисник. У истом члану, у ст. 5.
до 11, дата су правила о начину утврђивања корисника.
Решењем се утврђује корисник, односно корисници, и то: 1) бивши власник - ако је у животу; 2) законски наследници бившег власника на основу правноснажног решења о наслеђивању бившег власника, ако
такво решење постоји, а ако таквог решења нема, решењем ће се одредити
корисници само у случају кад је из достављене документације могуће неспорно утврдити све законске наследнике. У случају кад је решењем одређено више корисника, сваком од њих одредиће се припадајући део имовине, односно обештећења, према правноснажном решењу о наслеђивању
бившег власника, ако такво решење постоји или на основу споразума законских наследника закљученог пред првостепеним органом.
Ако се корисници и њихови удели не могу утврдити на напред наведени начин, Агенција ће одредити прекид поступка и подносиоце захте59
Број 3/2012
ва упутити да ова питања, као претходна, реше пред надлежним судом.
Надлежни суд у ванпарничном поступку, сходном применом правила по
којима се расправља заоставштина, утврђује законске наследнике бившег
власника и њихове уделе у праву на повраћај одузете имовине или на обештећење, при чему се суд не упушта у то да ли та лица испуњавају прописане услове за остваривање ових права по одредбама Закона.
Решење Агенције, односно решење суда, о одређивању законских
наследника бившег власника и њихових удела, важи само у поступку пред
Агенцијом за остваривање права на враћање одузете имовине, односно
права на обештећење.
Код утврђивања својства корисника, односно законских наследника
по одредбама Закона, није од значаја раније дата наследничка изјава лица
које је поднело захтев за остваривање права по одредбама овог закона.
Подносиоци захтева који нису одређени за кориснике, могу своја
права остварити у парничном поступку - подношењем тужбе против лица
која су одређена за кориснике, односно законске наследнике.
2. Бивши власник као корисник
Закон у члану 3. тачка 10. одређује да је бивши власник физичко или
правно лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења.
Међутим, Закон не признаје сваком бившем власнику одузете имовине својство корисника, односно Закон одређује да само одређени круг физичких и
правних лица има право на враћање имовине или обештећење.
Под појмом бивши власник може се подвести и лице из члана 5.
став 1. тачка 4. Закона – физичко лице које је закључило уговор о купопродаји са државним органом у периоду од 1945. до 1958. године ако се у
судском поступку утврди да је оштећено висином купопродајне цене.
2.1. Бивши власник – физичко лице
У случају када је бивши власник одузете имовине физичко лице
које је у животу, релативно је једноставно утврдити корисника.
Ако се ради о домаћем физичком лицу као бившем власнику, то
лице ће без икаквих додатних услова бити утврђено за корисника.
60
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Када је у питању физичко лице - страни држављанин као бивши власник, он ће за корисника бити утврђен ако је испуњен услов постојања реципроцитета. Дакле, бившем власнику страном држављанину може бити утврђено својство корисника ако би према праву државе чији је он држављанин
исто право било признато и држављанину Републике Србије. У члану 5. став
2. Закона прописано је да се претпоставља да постоји реципроцитет са државом која није уређивала враћање имовине ако домаћи држављанин може да
стекне право својине и наследи непокретности у тој држави.
Законом је установљен и додатни основ искључења права бивших
власника страних држављана, у случају када је страна држава на основу
међународног уговора преузела обавезу да их обештети или када је страна
држава обештетила или признала право на обештећење својим држављанима и без постојања међународног уговора.
Такође, Законом је установљен и један основ искључења права
бившег власника, који се може односити и на домаће и на стране држављане. Наиме, право на враћање имовине или обештећење нема лице које
је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време Другог светског рата.
2.1. Бивши власник – правно лице
Правно лице које је било власник одузете имовине у моменту подржављења може бити утврђено за корисника само у два случаја:
1) Ако се ради о имовини која је одузета од задужбине, та задужбина или њен правни следбеник могу бити утврђени за корисника.
2) Ако се ради о одузетој имовини коју је њен бивши власник
правно лице вратио у својину на основу теретног правног посла.2
2
Можемо претпоставити да је законодавац можда хтео и ово право да призна само бившем власнику физичком лицу, међутим, с обзиром на одредбу члана 3. тачка 10. Закона,
којом је одређено да је бивши власник, у смислу тог закона, физичко или правно лице,
те с обзиром на то да у члану 5. став 1. тачка 3. Закона право није ограничено на бившег
власника физичко лице, као што је то учињено у ст. 1, 4. и 5. истог члана, морамо закључити да право на обештећење по овом основу имају сви бивши власници који су имовину која је била предмет одузимања вратили у своју имовину на основу теретног правног
посла. Наравно, по природи ствари, случајеви у којима ће се неко правно лице легитимисати као корисник обештећења по овом основу биће ретки.
61
Број 3/2012
Црквама и верским заједницама, као посебној категорији бивших
власника правних лица којима је одузета имовина, право на враћање или
обештећење признато је посебним законом.3
3. Законски наследник бившег власника
као корисник
Закон одређује да право на враћање имовине или обештећење у
случају смрти или проглашења умрлим бившег власника имају његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама Закона. Такође, Закон одређује да се решењем којим се одлучује о поднетом захтеву утврђује корисник, и то, ако бивши власник није у животу, законски наследници бившег власника.
Што се тиче ограничења, односно додатног услова за стицање
права, који се односи на постојање реципроцитета за стране држављане,
за законског наследника – страног држављанина, као корисника, мора такође бити испуњен услов постојања реципроцитета са државом чији је држављанин тај законски наследник. Дакле, ако је бивши власник био страни држављанин, те ако је захтев поднео његов законски наследник, који је
такође страни држављанин (исте или различите стране државе), услов реципроцитета мора бити испуњен и у односу на бившег власника и у односу на законског наследника – подносиоца захтева. Такође, ако је бивши
власник био домаћи држављанин, а његов законски наследник је страни
држављанин, мора бити испуњен услов постојања реципроцитета са државом чији је држављанин тај законски наследник. С друге стране, ако је
бивши власник био страни држављанин, а његов законски наследник је
домаћи држављанин, питање реципроцитета се не поставља.
Такође, на законске наследнике бившег власника односи се и искључење права по основу постојања међународног уговора којим је страна држава преузела обавезу да обештети своје држављане или када је
страна држава обештетила или признала право на обештећење својим држављанима и без постојања међународног уговора.
3
Закон о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама („Службени
гласник РС“, број 46/2006).
62
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Исто тако, искључено је и право законског наследника бившег
власника, када је тај бивши власник био припадник окупационих снага
које су деловале на територији Републике Србије, за време Другог светског рата.4
Треба поменути и да Закон не признаје право на обештећење и законским наследницима бившег власника из члана 5. став 1. тач. 3. и 4. Закона (бивши власник који је своју некадашњу имовину која је одузета
вратио у својину на основу теретног правног посла и физичко лице које је
закључило уговор о купопродаји са државним органом у периоду од 1945.
до 1958. године ако се у судском поступку утврди да је оштећено висином
купопродајне цене), већ у овом случају право на обештећење припада само бившем власнику.
3.1. Законски наследник (основе појма)
Постоје два основа позивања на наслеђе: наслеђивање на основу
закона и наслеђивање на основу завештања (тестамента).5
Одредивши да право на враћање одузете имовине или обештећење, уместо бившег власника који је умро, имају његови законски наследници, Закон је искључио активну легитимацију лица која би се позвала на
завештање као основ наслеђивања бившег власника. Активну легитимацију у поступку враћања одузете имовине, односно обештећења могу имати
само лица која су наследници бившег власника по закону – законски наследници.
Чланом 8. став 1. Закона о наслеђивању (у даљем тексту: ЗОН)6
одређено је да на основу закона оставиоца наслеђују: његови потомци,
његови усвојеници и њихови потомци, његов брачни друг, његови родите4
5
6
Интересантно је да Закон не искључује право законском наследнику који је евентуално
био припадник таквих окупационих снага, већ искључење везује само за околност припадности бившег власника таквим окупационим снагама. Вероватно није типична ситуација, али није ни немогуће, да бивши власник није био припадник окупационих снага,
али да јесте његов законски наследник.
У упоредном праву је познат и трећи основ позивања на наслеђе – уговор о наслеђивању, али ово у праву Републике Србије није допуштен правни посао. Види члан 179. Закона о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 101/03).
Закон о наслеђивању („Службени гласник РС“, бр. 46/95 и 101/03).
63
Број 3/2012
љи, његови усвојиоци, његова браћа и сестре и њихови потомци, његови
дедови и бабе и њихови потомци и његови остали преци. Наравно, овде се
ради о кругу могућих потенцијалних законских наследника било ког оставиоца у праву Републике Србије7, а у сваком конкретном случају не могу
сва ова лица истовремено бити законски наследници оставиоца, јер је њихово право да наследе условљено припадношћу наследним редовима, где
ближи наследни ред искључује из наслеђа даље наследне редове (члан 8.
ст. 2. и 3. ЗОН-а). У оквиру истог наследног реда, оставиоца наслеђују
припадници њему најближе генерације његових потомака, односно његови преци или припадници њему најближе генерације потомака његових
предака, уз постојање права представљања, на основу којег припадници
даље генерације оставиочевих потомака или потомака оставиочевих предака истог наследног реда ступају на место својих предака ближе генерације који не могу или не желе да наследе оставиоца (право представљања
у првом, другом и трећем наследном реду).
Лице које је испунило све услове да буде наследник оставиоца
стиче својство наследника у тренутку смрти оставиоца, како произилази
из одредбе члана 212. ЗОН-а8. Дакле, својство наследника утврђује се с
обзиром на чињенице које су постојале у тренутку смрти оставиоца. Ово,
између осталог, само по себи подразумева, мада је одређено и законом, да
наследити може само онај ко је жив у тренутку смрти оставиоца (члан 3.
став 1. ЗОН-а)9.
3.2. Утврђивање корисника када постоји решење о наслеђивању
Ситуација је и даље релативно једноставно ако су се сва лица која
су законски наследници бившег власника у оставинском поступку прихватила наслеђа и правноснажним решењем о наслеђивању оглашена за
законске наследнике бившег власника, те ако су сва та лица у животу, односно ако су они подносиоци захтева. Тада ће та лица - оглашени законски наследници бившег власника који су сви поднели захтев, бити утврђени као корисници.
7
8
9
С. Сворцан, Коментар Закона о наслеђивању Србије са судском праксом, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, Крагујевац 2004, 40.
Ibid., 574.
Изузетно, наследник може бити и дете које је већ зачето у тренутку смрти оставиоца,
под условом да се живо роди (члан 3. став 2. ЗОН-а).
64
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Међутим, ако се не ради о овако једноставном случају, утврђивање корисника може бити знатно теже.
Закон даје решење за случај када се неко од законских наследника
у оставинском поступку одрекао наслеђа, односно дао негативну наследничку изјаву. Према одредби члана 47. став 10. Закона, код утврђивања
својства корисника, односно законских наследника по одредбама тог члана, није од значаја раније дата наследничка изјава лица које је поднело
захтев за остваривање права по одредбама тог закона. Дакле, произилази
да као корисник може бити одређен и законски наследник који се одрекао
наслеђа у оставинском поступку. У том случају, када је бивши власник
имао више законских наследника, па због одрицања од наслеђа неког од
њих нису сви оглашени за наследнике, удео корисника у враћеној имовини, односно обештећењу, разликоваће се од удела одређених у решењу о
наслеђивању. Тада те уделе корисника Агенција може утврдити само на
основу споразума свих законских наследника закљученом пред Агенцијом, или, у случају изостанка тог споразума, упућивањем подносилаца
захтева да питање њихових удела реше пред надлежним судом.
Претходна ситуација отвара једно занимљиво питање. Наиме, ко
ће бити корисник у случају када се лице које је испунило законске услове
да буде оглашено за законског наследника у оставинском поступку одрекло наслеђа па је по праву представљања за законског наследника оглашен потомак тог лица – да ли ће за корисника бити оглашено лице које се
одрекло наслеђа (имајући у виду да његова изјава о одрицању од наслеђа
сада не производи дејство), или ће за корисника бити одређено лице које
је оглашено за законског наследника бившег власника? Сматрамо да ће у
тој ситуацији својство корисника бити утврђено лицу које је испунило законске услове да буде оглашено за законског наследника у оставинском
поступку, иако се одрекло наслеђа, док лице које је уместо тог лица оглашено за наследника по праву представљања неће бити корисник. Ово стога што Закон, с једне стране, изричито искључује дејство раније дате наследничке изјаве, а с друге стране, иако одређује да ће се својство законског наследника утврдити на основу правноснажног решења о наслеђивању бившег власника, ако такво решење постоји, он ипак не одређује да је
Агенција везана одлуком о томе која су лица оглашена за наследнике у
том решењу, већ је везан само чињеницама утврђеним у том решењу.
65
Број 3/2012
Ако је бивши власник имао више законских наследника, а само
неки од њих су поднели захтев, подносиоцу захтева може се утврдити
својство корисника само у погледу дела имовине бившег власника који је
сразмеран његовом наследном уделу у заоставштини бившег власника.
3.3. Утврђивање корисника
када не постоји решење о наслеђивању
Ако после смрти бившег власника није донето решење о наслеђивању, Агенција је овлашћена да утврди ко су законски наследници бившег
власника, само ако је на основу достављене документације могуће неспорно утврдити све законске наследнике. У том случају, Агенција је
овлашћена и да утврди њихове уделе, на основу споразума који ти законски наследници закључују пред Агенцијом.
Када не постоји правноснажно решење о наслеђивању, а из достављене документације се не може неспорно утврдити ко су законски наследници бившег власника, или постоји само спор између законских наследника око величине њихових удела (када законски наследници не прихватају да закључе споразум пред Агенцијом којим би се договорили о величини њихових удела), Агенција ће подносиоце захтева упутити да спорно питање реше пред надлежним судом. Треба напоменути и да у случају
када између подносилаца захтева – неспорних законских наследника постоји само спор о величини њихових удела, Агенција не би могла сама одлучити о величини тих удела, чак и када би величину тих удела могла
утврдити на основу достављене документације, већ би и у том случају морала законске наследнике упутити да пред надлежним судом реше ово
спорно питање.
Ако није спроведен оставински поступак, а неспорно је да има више законских наследника, који, међутим, нису сви поднели захтев, тада
Агенција не би могла утврдити величину удела корисника, с обзиром да
се не може закључити споразум о величини удела, за шта би било потребно да се сагласе сви законски наследници. У том случају ћа Агенција упутити подносиоце захтева на надлежни суд, а суд ће у ванпарничном поступку, сходном применом правила оставинског поступка, позвати све наследнике ради давања одговарајућих изјава. Као још једна могућност,
пред Агенцијом би могао бити закључен споразум свих законских наслед66
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ника о величини удела, ако би пристали да закључе такав споразум и законски наследници који нису поднели захтев.
3.4. Дилема о обиму појма законски наследник
бившег власника
Питање које оставља највећу недоумицу односи се на ситуацију
када ни лица за која је у оставинском поступку спроведеном после смрти
бившег власника утврђено да су законски наследници бившег власника
више нису у животу, односно када захтев подносе лица која у тренутку
смрти бившег власника нису стеклa својство законског наследника тог
бившег власника.
Да бисмо лакше пратили даљи ток излагања, изнећемо неколико
примера у којима се огледа поменута дилема:
1. Ако је после смрти бившег власника својство његовог законског
наследника стекао његов син, а тај син умре пре подношења захтева за враћање одузете имовине или обештећење, и иза себе остави свог законског наследника - свог сина (унука бившег власника), да ли се тај унук бившег власника може подвести под појам законског наследника бившег власника у
смислу Закона, односно да ли може бити одређен за корисника?
2. Ако је после смрти бившег власника својство његовог законског наследника стекао његов син, а тај син умре пре подношења захтева
за враћање одузете имовине или обештећење, и иза себе остави свог законског наследника - своју супругу (снаху бившег власника), да ли се та
снаха бившег власника може подвести под појам законског наследника
бившег власника у смислу Закона, односно да ли може бити одређена за
корисника?
3. Ако је после смрти бившег власника својство његовог законског наследника стекао његов син, а тај син умре пре подношења захтева
за враћање одузете имовине или обештећење, и иза себе не остави законског наследника, али постоји лице које спада у круг могућих потенцијалних законских наследника бившег власника (син брата од стрица бившег
власника10), да ли се тај син брата од стрица бившег власника може подве10
Син брата од стрица бившег власника, као потомак деде бившег власника, спада у круг
могућних потенцијалних законских наследника у односу на бившег власника, као при67
Број 3/2012
сти под појам законског наследника бившег власника у смислу Закона,
односно да ли може бити одређен за корисника?
Пре свега, као што смо видели из досадашњег излагања, својство
корисника по Закону не преноси се са бившег власника на његове правне
следбенике по општим правилима грађанског права. Ово стога што у време одлучивања о захтеву за враћање или обештећење предметна имовина
није имовина бившег власника, односно његових правних следбеника, већ
лице које испуњава услове да буде утврђено за корисника тек треба да
стекне ту имовину оригинарним путем – на основу одлуке надлежног државног органа (Агенције за реституцију). И законски наследник бившег
власника, коме Закон признаје својство корисника ако бивши власник није жив, не стиче својство корисника као правни следбеник бившег власника, већ се ради о његовом сопственом праву, које стиче на основу Закона.
Полазећи од тога, неспорно је да у нашем другом примеру снаха
бившег власника не може бити утврђена као корисник. Иако би по општим правилима грађанског права снаха бившег власника могла стећи
имовину свог свекра, као правни следбеник правног следбеника бившег
власника, она не може стећи својство корисника по Закону, јер је ово право изричито признато само бившем власнику и законском наследнику
бившег власника. Тазбински сродници не спадају у круг могућих потенцијалних законских наследника оставиоца из члана 8. став 1. ЗОН-а, те
снаха не може бити законски наследник свог свекра.
Преостала два примера (први и трећи) се разликују од другог примера, јер у њима подносиоци захтева макар спадају у круг могућих потенцијалних законских наследника бившег власника, иако у тренутку смрти
бившег власника нису постали његови законски наследници, јер је то постало друго лице из круга могућих потенцијалних законских наследника,
које је имало јаче наследно право. Овде се дилема састоји у томе да ли Западник трећег наследног реда, по праву представљања иза својих предака (свог оца –
брата од стрица бившег власника, свог деде – стрица бившег власника, те свог прадеде –
деде бившег власника). Напомињемо да то исто лице – син брата од стрица бившег власника истовремено не спада у круг могућних потенцијалних законских наследника у односу на сина бившег власника, јер је њихов заједнички предак прадеда сина бившег власника, те у односу на сина бившег власника као оставиоца није припадник четвртог наследног реда, као потомак прадеде тог оставиоца, јер у четвртом наследном реду не постоји право представљања.
68
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
кон, када одређује да својство корисника може бити утврђено законском
наследнику бившег власника, одређује:
- да својство корисника може стећи само оно лице које је у тренутку смрти бившег власника постало законски наследник тог бившег
власника, или
- да својство корисника може стећи лице које није постало законски наследник тог бившег власника у тренутку његове смрти, али би, због
смрти лица које је у тренутку смрти постало законски наследник бившег
власника, могло бити утврђено за законског наследника бившег власника
само за потребе поступка реституције, ако спада у круг могућих потенцијалних наследника бившег власника из члана 8. став 1. ЗОН-а.
Лични став аутора овог рада јесте да својство корисника, осим
бившег власника, може стећи још само оно лице које је у тренутку смрти
бившег власника постало законски наследник тог бившег власника.
С обзиром да Закон одређује да право на враћање или обештећење
у случају смрти бившег власника има његов законски наследник, утврђен
у складу са наследноправним прописима и на основу правноснажног решења о наслеђивању бившег власника (ако такво решење постоји), те
имајући у виду и правила наследног права Републике Србије, према којима лице које испуњава услов да буде наследник оставиоца стиче својство
наследника у тренутку смрти оставиоца, произилази да лица која нису у
тренутку смрти бившег власника постала његови законски наследници,
која ни у решењу о наслеђивању нису утврђена за законске наследнике
тог бившег власника, не могу бити корисници враћене имовине или обештећења, јер та лица, иако спадају у круг могућих потенцијалних законских наследника тог бившег власника, у конкретном случају нису постала
његови законски наследници.
Дакле, лица која у односу на бившег власника спадају у круг лица
из члана 8. став 1. ЗОН-а не могу бити одређена за корисника, ако у оставинском поступку који је спроведен иза смрти бившег власника није утврђено да су у том конкретном случају стекла својство законског наследника бившег власника, односно ако то својство нису стекла према околностима предметног случаја по сили закона у тренутку смрти бившег власника (без обзира да ли је после смрти бившег власника спроведен оставински поступак).
69
Број 3/2012
Када је већ утврђено која конкретно лица су постала законски наследници оставиоца, која су то својство по сили закона стекла у тренутку
смрти оставиоца, не може неко друго лице бити утврђено за законског наследника тог оставиоца, иако спада у круг потомака или предака оставиоца који би евентуално могли бити његови законски наследници да то својство нису у тренутку смрти оставиоца стекли оставиочеви потомци или
преци са „јачим“ наследним правом.
У том смислу, без значаја је и право представљања, односно потомци законског наследника бившег власника не могу се легитимисати ни
као законски наследници бившег власника позивајући се на право представљања иза лица које је у конкретном оставинском поступку већ стекло
својство законског наследника бившег власника. Наиме, право представљања могло је бити од значај приликом утврђивања својства законског
наследника бившег власника у тренутку смрти бившег власника, тако што
је у том тренутку по праву представљања законски наследник истог наследног реда даљег степена сродства ступио на место законског наследника истог наследног реда ближег степена сродства који није могао или није
хтео да наследи (зато што је умро пре оставиоца или је био недостојан за
наслеђивање). Међутим, када је у тренутку смрти оставиоца неко лице већ
стекло својство законског наследника (уз примену права представљања
или не), не може се сада накнадно применити право представљања да би
се утврдио нови законски наследник оставиоца, јер је у конкретном случају одређено лице већ постало законски наследник тог оставиоца.
Овде је изнет лични став аутора рада, који је свестан да недовољна
одређеност Закона о овом питању оставља простор за различита тумачења,
због чега је могуће да ће у стручној јавности преовладати супротан став.
70
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Јована Шабовић,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СКРИВЉЕНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ
1. Увод
Обзиром на потребу заштите грађана од незаконитог и самовољног
лишења слободе, Устав Републике Србије („Службени гласник РС“, бр.
98/06), сагласно са потписаним међународним актима, приоритетно решава
питање накнаде штете лицу које је незаконито или неосновано лишено слободе или неосновано осуђено. У другом делу Устава Републике Србије, у којем су прописана људска и мањинска права и слободе, одредбама члана 35
став 1, прописано је да „ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен на кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду
штете од Републике Србије и друга права утврђена законом“.
У основни корпус права лица лишених слободе спада и право лица
на накнаду нематеријалне или материјалне штете коју му незаконитим
или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, прописано одредбама члана 35 став 2 Устава Републике Србије.
У складу са уставним одредбама, правни основ, услови и поступак у
коме лица неосновано лишена слободе или неосновано осуђена могу остварити право на накнаду штете конкретније су прописана Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01, 68/02 и „Службени гласник
РС“, бр. 58/04, 85/05 - др. закон, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09 - др. закон, 72/09,
76/10, 72/11 - др. закон) и Законом о прекршајима („Службени гласник РС“,
бр. 101/05, 116/08, 111/09 ), док су критеријуми одмеравања одређени сходно
одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр.
29/78, 39/85, 45/89, 57/89, Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99 - др. пропис,
23/99 - исправка, 35/99 - др. пропис, 44/99 - др. пропис).
Сходно члану 18 став 2 Устава Републике Србије јемчи се поштовање људских и мањинских права која су прописана општеприхваћеним
71
Број 3/2012
правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и
законом и дозвољава се њихова непосредна примена.
2. Правни основ за одговорност државе за накнаду штете
због неоснованог лишења слободе и правна природа
Са развојем уставности, људских права и слобода, као и успостављањем вануговорне одговорности државе због грешке или незаконитих
поступака органа власти према грађанима, појавила се потреба да се обезбеди право на накнаду штете у корист грађана који су неосновано лишени
слободе.
Институтом неоснованог лишења слободе штити се једно од
основних људских права - право на слободу, од сваке врсте арбитрерних
поступака власти. Иако се преткривични и кривични поступак води по јасно прописаним правилима, увек су могуће грешке и незаконито поступање органа кривичног гоњења или правосуђа.
Као субјект одговорности у наведеним случајевима појављује се
држава, а не директно одговорно лице, јер се сматра да су имунитет од
материјалне одговорности државног службеника и правосудних органа
неопходне за успешно обављање службених задатака, као и за независност и непристрасност.
Дакле, правни основ за накнаду штете, када се ради о неоснованом
лишењу слободе, налази се у објективној одговорности државе за „одређену непријатност коју су њени органи причинили конкретном грађанину,
а која се потом није могла оправдати правоснажном осудом тог човека“,
како наводи проф. др Милан Шкулић у Коментару Законика о кривичном
поступку из 2010. године.
Држава на тај начин врши гарантивну функцију и обезбеђује право на накнаду штете лицима која су неосновано лишена слободе, тиме
штитећи основна људска права и слободе таквих лица. Кршењем права на
слободу може настати штета, како имовинска тако и неимовинска.
Такође, на тај начин ограничава се могућност органа да арбитрерно лишавају слободе и осуђују.
72
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
У Коментару Законика о кривичном поступку проф. др Милана
Шкулића наводи се да се правни основ за накнаду штете у основи темељи
на дејству начела правичности, као најопштијег и најзначајнијег кривично
процесног принципа, али он има још један додатни специфични аспект,
који се своди на моралну, али и стриктно праву обавезу да онај субјект,
који својим органима даје право лишавања слободе грађана, њиховог кривичног гоњења и осуђивања и који истовремено креира правни систем у
коме живе грађани, гарантује одређени ниво грађанских права, ствара
правне механизме за заштиту тих права, креира одређене обавезе за грађане и утврђује начине њиховог кршења итд, а то је држава, мора сносити и
одређени ризик у односу на деловање неких елемената свог правног система и поступке својих органа.
Специфичност одговорности државе за накнаду штете због неоснованог лишења слободе се огледа у томе што неосновано лишење слободе, у већини случајева, није директна последица незаконитог поступања
државних органа.
Наиме, лишење слободе лица, против кога надлежни државни органи утврде да постоје основи сумње да је извршило кривично дело и да су
испуњени услови прописани законом да се одреди његово притварање, а у
каснијем току поступка се утврди да је то лице невино или је било дуже лишено слободе него што је требало, представља кршење основног права тог
лица на слободу, не представља незаконито поступање јер су органи кривичног гоњења поступали у свему у складу са Законом и овлашћењима, али
је каснији ток поступка, у смислу извођења нових доказа, показао да се лишење слободе не може оправдати правоснажном осудом тог лица.
Друштво дакле прихвата ризик неоправданог покретања поступка
и неоснованог притварања грађана, јер на тај начин отклања опасност да
стварни учиниоци кривичних дела остану некажњени.
По својој правној природи право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе јесте субјективно грађанско право sui generis и оно
има своје компензационо дејство које се огледа у накнади губитака које
оштећени трпи, те је усмерена директно на отклањање последица штетног
догађаја и на самог оштећеног.
73
Број 3/2012
3. Накнада штете због неоснованог лишења слободе из члана 560
Законика о кривичном поступку
Одредбама члана 560 важећег Законика о кривичном поступку,
ставом 1. прописано је да право на накнаду штете припада лицу:
1) које је било у притвору а није дошло до покретања кривичног
поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је
правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена;
2) које је издржавало казну лишења слободе, а поводом понављања кривичног поступка, захтева за заштиту законитости или захтева за испитивање законитости правноснажне пресуде, изречена му је казна лишења слободе у краћем трајању од казне коју је издржало, или је изречена
кривична санкција која се не састоји у лишењу слободе, или је оглашено
кривим а ослобођено од казне;
3) које је услед грешке или незаконитог рада органа неосновано
лишено слободе, или је задржано дуже у притвору или установи за издржавање казне или мере;
4) које је у притвору провело дуже времена него што траје казна
затвора на коју је осуђено.
Одредбама става 2 истог члана прописано је да лицу које је по члану 227.
овог законика лишено слободе без законског основа, припада право на накнаду
штете ако против њега није одређен притвор, нити му је време за које је лишено слободе урачунато у изречену казну за кривично дело или за прекршај.
Одредбама члана 3 наведеног члана, регулисано је у којим случајевима
не припада право на накнаду штете лицу неосновано лишеном слободе, као и
лицу неосновано осуђеном, те је прописано да накнада штете не припада лицу
које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе.
4. Скривљено лишење слободе
Одредбе члана 560 став 3 Законика о кривичном поступку ограничиле су право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе лицима који
су својим недозвољеним поступцима проузроковали лишење слободе.
74
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Наведени искључујући услов, због којег се и оним лицима која се
по закону имају сматрати неосносвано лишеним слободе ипак не признаје
право на накнаду штете, како нематеријалне тако и материјалне, уведен је
како би се спречиле злоупотребе права на накнаду.
Када лица својим недозвољеним поступцима проузрокују лишење
слободе, они таквим радњама ометају органе кривичног гоњења у спровођењу поступка и на индиректан начин проузрокују повољнији исход кривичног поступка (у случају када окривљени или осумњичени неодазивањем позивима суда онемогући кривични суд у доношењу правоснажне
пресуде, већ услед таквих недозвољених радњи наступи застарелост кривичног гоњења.)
4.1. Услови за скривљено лишење слободе
Сходно одредби члана 560 став 3 Законика о кривичном поступку,
право на накнаду штете не припада лицу које је било у притвору, а које је
својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе. Овом
одредбом искључено је право на накнаду штете и поред тога што у односу
на притворено лице није дошло до покретања кривичног поступка, или је
поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођен од оптужбе или оптужба одбијена. Право на накнаду штете из става 1 члана 560 Законика о кривичном поступку је искључено, јер је
то лице својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе.
Да би оштећени имао право на накнаду штете због неоснованог
лишења слободе морају се кумулативно испунити услови прописани чланом 560 Законика о кривичном поступку, односно потребно је да постоје
претпоставке из става 1 наведене законске одредбе и да не наступе у закону, односно у ставу 3 прописане негативне претпоставке које су тичу понашања оштећеног, као осумњиченог или окривљеног.
Накнада штете се неће досудити онда, када је оштећени својим недопуштеним поступцима проузроковао лишење слободе, с тим што се недозвољени поступак притвореног мора посебно доказати у парници ради
накнаде штете.
75
Број 3/2012
Под недозвољеним поступцима оштећеног може се сматрати свакако понашање које није усмерено на утврђивање правог стања, као на
пример, скривање или покушај бекства.
4.2. Случајеви из судске праксе
У судској пракси, најчешће забележени примери недозвољених
радњи, због којих лицима неосновано лишеним слободе не припада право
на накнаду штете, јесу скривање или покушај бекства.
Наведени разлози представљају услове за одређивање притвора, у
складу са одредбама члана 142 Законика о кривичном поступку.
Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-14888/10 од 14. октобра 2010. године произилази да накнада нематеријалне штете због повреде части и угледа услед неоснованог лишења слободе не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима и то, неодазивањем позивима суда
и недостављањем података о промени пребивалишта, проузроковало лишење слободе.
У спроведеном поступку утврђено је да је према окривљеном одређен притвор и издата потерница, у смислу одредаба члана 191 став 2 тачка
1 и члана 551 Закона о кривичном поступку, са образложењем да органи
кривичног гоњења нису могли да приведу окривљеног јер се исти налази у
иностранству, а време повратка није познато. Такође, у другом кривичном
поступку, истом окривљеном је такође одређен притвор, на основу одредаба члана 142 став 2 тачка 1 Законика о кривичном поступку, са образложењем да је тужиоцу - окривљеном познато да се против њега води кривични
поступак, али да упркос томе није приступио на заказани главни претрес,
нити је свој изостанак оправдао, као и да органи гоњења нису могли да га
нађу на адреси на којој је пријављен. Све наведене околности указују на чињеницу да се тужилац крије. У првом кривичном поступку јавни тужилац
је одустао од гоњења, а други кривични поступак, обустављен је услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.
Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је
правилно нашао да нису испуњени услови из члана 560 ст 1 и 2 Законика
о кривичном поступку и члана 172 Закона о облигационим односима, за
обавезивање тужене Републике Србије за накнаду штете тужиоцу, јер је
76
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
тужилац својим радњама допринео одређивању притвора од стране надлежног органа.
У конкретном случају тужилац је својим радњама – пасивним држањем (неодазивањем позивима суда и избегавањем органа кривичног гоњења, те непријављивањем података о промени пребивалишта) допринео
одређивању притвора јер је код надлежних органа формиран утисак да се
тужилац крије.
Такође, у пракси се показало да непријављивање места боравка
представља недозвољену радњу због које притвореном лицу не припада
право на накнаду штете, у смислу одредаба члана 560 став 3 Законика о
кривичном поступку.
Наиме, у пресуди Врховног касационог суда Рев-2566/10 од 18. јануара 2012. године утврђено је, између осталог, да тужиоцу, који је био у
неоснованом притвору, накнада штете не припада јер је он својим недозвољеним поступцима проузроковао лишење слободе. Наиме, вреднујући
допринос притвореног лица, законодавац је прописао ограничења и изузетак када лице које се налазило неосновано у притвору не може добити накнаду штете. Тај изузетак је предвиђен у члану 560. став 3. Законика о
кривичном поступку.
Тужиоцу је одређен притвор јер се није одазвао на судске позиве,
променио је боравиште и нову адресу није пријавио, због чега је био недоступан државним органима. Издата је потерница, а поступајући по потерници полицијски органи лишили су тужиоца слободе.
У конкретном случају, тужилац је прекршио чл. 6 и 8 Закона о
пребивалишту и боравишту грађана ("Сл. гласник СРС", број 42/77 – "Сл.
гласник РС", број 101/2005), јер није пријавио промену адресе, чиме је
учинио прекршај из члана 24. Закона.
Поред тога што је недозвољено понашање разлог због кога неосновано лишеном слободе не припада право на накнаду штете, недозвољено, односно неморално понашање оштећеног утиче на одлуку суда о
висини накнаде штете због неоснованог лишења слободе.
Наиме, у пресуди Врховног суда Србије Рев-244/09 од 15. априла
2012. године утврђено је да неморално понашање (лош поступак оштећеног као тужиоца), као посебна околност мора бити од значаја за одмерава77
Број 3/2012
ње висине правичне накнаде штете, јер је правичност као правда конкретног случаја морална категорија. Друштво, (па и околина у којој тужилац
живи,) уживање дроге и куповину ради сопствених потреба, а што представљају околности конкретног случаја, морално осуђује. Због тога и притварање тих лица због основане сумње да су учинили кривично дело неовлашћеног промета опојних средстава не наилази на моралну осуду средине нити на нарушавање угледа тих лица у средини у којој живе и раде.
Поступајући суд је дакле, приликом досуђивања накнаде штете због
неоснованог лишења слободе имао у виду све околности случаја, а нарочито чињеницу да правична накнада нематеријалне штете не представља репарацију већ сатисфакцију ради успостављања психичке и емоционалне
равнотеже која је постојала пре штете, као и то да је понашање оштећеног
пре штетног догађаја било морално неприхватљиво, те да се због тога углед
у животној средини губи (а да се притвором углед не умањује).
5. Закључак
Законик о кривичном поступку („Службени гласник Републике
Србије“, бр. 72/11, 101/11), који ступа на снагу 15. јануара 2013. године, у
погледу накнаде штете због неоснованог лишења слободе, као и питања
скривљеног лишење слободе, предвиђа исто решење као и важећи Законик о кривичном поступку.
Таквим решењем заштићена су људска права и слободе, а да при томе није занемарен криминолошки и социјални значај кривичног гоњења.
Такође, одредбама, којима је ограничено право на накнаду штете
лицима који су својим недозвољеним поступцима проузроковали лишење
слободе, спречене су могуће злоупотребе.
78
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Предраг Ковачевић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ВАНРЕДНИ ПРАВНИ ЛЕК
У ПОСТУПКУ ИЗВРШЕЊА И ОБЕЗБЕЂЕЊА
Након ступања на снагу важећег Закона о парничном поступку
("Службени гласник РС", бр. 72/11), поставља се питање да ли је и даље
могуће изјавити ванредни правни лек против правноснажног решења донетог у поступку извршења и обезбеђења.
Наиме, одредбама члана 39. став 6. Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", број 31/11) прописано је да против правноснажног решења у поступку извршења и обезбеђења нису дозвољени ревизија ни понављање поступка, што значи да је, применом правила argumentum а contrario, дозвољено подношење захтева за заштиту законитости. Такође, одредбама члана 3. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу
прописано је да је за одлучивање по ванредним правним лековима изјављеним у поступку извршења и обезбеђења надлежан суд одређен у складу са законом, па и из ових законских одредби јасно проистиче да је у извршном поступку дозвољено изјављивање ванредног правног лека - захтева за заштиту законитости.
Постоји схватање да је намера законодавца била да Законом о извршењу и обезбеђењу у потпуности искључи могућност изјављивања ванредног правног лека у извршном поступку, а да у одредбама члана 39. став
6. није наведено да против правноснажног решења донетог у поступку извршења и обезбеђења није дозвољено изјављивање захтева за заштиту законитости само из разлога што се очекивало да новим Законом о парничном
поступку буде укинута могућност изјављивања овог ванредног правног лека против правноснажних судских одлука донетих у парничном поступку,
па сходно томе и против судских одлука донетих у извршном поступку.
Сматрамо да су оваква схватања неоснована, те да се одредбе
члана 39. став 6. Закона о извршењу и обезбеђењу морају тумачити применом правила argumentum а contrario, односно из чињенице да је поме79
Број 3/2012
нутим законским чланом прописано да против правноснажних решења
донетих у поступку извршења и обезбеђења нису дозвољени ревизија ни
понављање поступка, може се једино извући закључак да је против оваквих решења дозвољено изјавити захтев за заштиту законитости.
Међутим, након почетка примене Закона о извршењу и обезбеђењу 18. септембра 2011. године, дана 01. фебруара 2012. године ступио је
на снагу нови Закон о парничном поступку који више не предвиђа могућност подношења захтева за заштиту законитости, али предвиђа могућност
подношења захтева за преиспитивање правноснажне пресуде, па се поставља питање да ли се и након ступања на снагу овог закона против правноснажне судске одлуке донете у извршном поступку може поднети ванредни правни лек, односно да ли се против такве судске одлуке може поднети
захтев за њено преиспитивање.
Захтев за преиспитивање правноснажне пресуде садржи одређене сличности, али и разлике у односу на захтев за заштиту законитости.
Наиме, захтев за преиспитивање правноснажне пресуде може се поднети
само против другостепених пресуда, док се захтев за заштиту законитости
могао поднети и против првостепене одлуке против које није изјављена
жалба. Такође, захтев за заштиту законитости је могла поднети странка,
ако га не поднесе јавни тужилац, док захтев за преиспитивање правноснажне пресуде може поднети искључиво јавни тужилац.
Међутим, основна разлика између ова два ванредна правна лека је у
разлогу за њихово подношење. Док је разлог за подношење захтева за заштиту законитости било недозвољено располагање станака, разлог за подношење
захтева за преиспитивање правноснажне пресуде је повреда закона на штету
јавног интереса. Ако је недозвољено располагање странака оно располагање
које је супротно принудним прописима, јавном поретку и правилима морала,
поставља се питање шта је у конкретном случају законодавац желео да подведе под појам повреде закона на штету јавног интереса.
Иако овај услов за изјављивање захтева за преиспитивање правноснажне пресуде има одређене сличности са дефиницијом недозвољеног
располагања странака у делу који се односи на повреду принудних прописа, он се делимично и разликује од овог појма у делу који се односи на
јавни поредак и правила морала. У сваком случају, судска пракса ће временом дефинисати овај појам на адекватан начин.
80
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
И поред наведених сличности и разлика између ова два ванредна
правна лека, сматрамо да у ситуацији, када више не постоји могућност изјављивања захтева за заштиту законитости против правноснажног решења
донетог у поступку извршења и обезбеђења, против таквог решења може
бити поднет захтев за преиспитивање правноснажне пресуде, односно у
овом случају правноснажног решења, јер законодавац у тренутку доношења Закона о извршењу и обезбеђењу није могао знати да, након доношења
новог Закона о парничном поступку, неће више постојати могућност изјављивања захтева за заштиту законитости, а сматрао је да против правноснажног и извршног решења мора постојати могућност изјављивања ванредног правног лека.
У супротном, доношењем важећег Закона о парничном поступку
био би смањен обим правне заштите странака у извршном поступку, непостојањем могућности изјављивања ванредног правног лека, а што никако није била намера законодавца приликом доношења Закона о извршењу
и обезбеђењу.
Ово нарочито ако се има у виду да важећи закон који уређује поступак извршења и обезбеђења прописује да о редовном правном леку изјављеном против решења о извршењу одлучује веће састављено од троје
судија истог суда који је одлучивао у првом степену, за разлику од претходног Закона о извршном поступку ("Службени гласник РС", број
125/04) који је прописивао да о редовном правном леку изјављеном у извршном поступку одлучује другостепени суд, што је ипак, за разлику од
постојећег законског решења, подразумевало мању могућност да постану
правноснажне одлуке донете у извршном поступку којима је повређен закон на штету јавног интереса.
Иако је законодавац прописао да се овај правни лек може изјавити само против правноснажних пресуда, сматрамо да је дозвољено његово
изјављивање и против правноснажних решења донетих у извршном поступку, ако се има у виду да је Закон о извршењу и обезбеђењу предвиђао
могућност изјављивања ванредног правног лека - захтева за заштиту законитости, против таквог решења, а да након ступања на снагу новог Закона
о паничном поступку, који више не предвиђа могућност изјављивања захтева за заштиту законитости, ово питање није решено евентуалним доношењем Закона о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу.
81
Број 3/2012
Очигледно је да у Закону о извршењу и обезбеђењу постоји
правна празнина, али сматрамо да закон мора бити тумачен на начин који
ће дати могућност да одлуке донете у поступку извршења и обезбеђења
којима је повређен закон на штету јавног интереса буду укинуте или преиначене, јер као што постоји могућност да такве одлуке буду донете у
парничном поступку, ништа мања није ни могућност да оне буду донете у
поступку извршења и обезбеђења.
У сваком случају, приликом доношења Закона о изменама и допунама Закона о извршењу и обезбеђењу, законодавац мора имати у виду
ову правну празнину и решити је на јасан начин, који неће дозволити различита тумачења питања да ли је у поступку извршења и обезбеђења и даље могуће изјавити ванредни правни лек.
82
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Милица Брковић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ИМУНИТЕТ ДРЖАВЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ
1. Увод
Имунитет државe представља установу међународног права која би
се у најширем смислу могла дефинисати као изузимање државе и њене
имовине из јурисдикције судских и других државних органа државе форума. То значи да држава истицањем приговора имунитета може спречити државу форума у вршењу своје власти на основу свог територијалног суверенитета, односно територијалне надлежности. Стога је важно знати када и на
који начин се држава може позвати на имунитет и на које врсте спорова се
имунитет може применити. Овај рад има за циљ да недовољно регулисану
материју имунитета објасни кроз осврт на врсте имунитета, различите концепције затупљене током развоја међународне заједнице, релевантне изворе
права имунитета, правила међународног права о имунитету која су широко
прихваћена, са освртом на праксу и регулативу у Републици Србији.
2. Пoјам
Као изворни и примарни субјекти међународне заједнице, државе
су међу собом једнаке и равноправне. Из овог начела произилазе и принципи par in parem non habet imperium, односно par in parem non habet juridicum1, који се сматрају кореном из кога се током 19-ог века развијају правила о имунитету страних држава. Како су све државе међу собом једнаке,
апсолутно ниједна држава не би требало да буде подвргнута јурисдикцији
друге државе. Класичну формулацију имунитета држава налазимо у пресуди The Parlament Belge (1880):“Принцип.. је, да се, као последица апсолутне независности сваке суверене власти, и међународне куртоазије која
налаже свакој сувереној држави да поштује независност и достојанство
сваке друге суверене државе, одбија вршење било које територијалне над1
Једнак једнакоме не може да суди.
83
Број 3/2012
лежности преко својих судова у односу на личност било ког суверена или
амбасадора било које државе или у односу на јавну имовину било које државе намењену јавној употреби“2. Иако је међународно право током времена напустило класичну концепцију о урођеним правима држава, у пракси националних судова се и у новије време може наћи потврда да имунитет произилази управо из једнакости држава и горе поменутих принципа3.
Са друге стране фундаменталног принципа о сувереној једнакости
држава, стојe правила о искључивој територијалној надлежности. Како
имунитет даје државама привилегију да оне саме, њихови представници и
имовина без своје сагласности не могу бити подвргнути ниједном облику
вршења јавне власти друге државе на основу њене територијалне надлежности, то значи да правила о имунитету доводе у сукоб два принципа
међународног права која у нормалним околностима служе да како индивидуално, тако и заједно уведу ред и поштење у међународни јавни поредак. У теорији постоје два приступа у објашњавању доктрине имунитета један је схватање имунитета као фундаменталног државног права које
произилази из принципа суверене једнакости, док је други заснован на
схватању да имунитет не произилази из фундаменталног права држава,
већ представља само изузетак од принципа надлежности формиран због
жеље за одржавањем добрих односа у међународној заједници.
Као оправдање за постојање и примену установе имунитета у односима између држава наводе се немогућност државе форума да обезбеди извршење својих одлука, начело суверене једнакости и независности држава и постајање имунитета у унутрашњем праву, које се путем аналогије пребацује и на
сферу међународног права (имунитет посланика у скупштини нпр.).4
3. Врсте имунитета
Осим имунитета страних држава којим се овај рад бави, у међународном праву постоје још и дипломатски и конзуларни имунитет и имунитет међународних организација. Како критеријум за ову поделу се
узимају бенефицијари имунитета. Ваља напоменути да су и дипломатски
2
3
4
Миленко Крећа, Међународно јавно право, Београд 2011, стр. 215.
Lee M. Caplan, State immunity, human rights, and jus cogens: A critique of the normative hierarchy theory, 97 AJIL 2003, стр. 741.
Hazel Fox, The law of state immunity, The Oxford international law library, 2003, стр. 41-66.
84
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
и конзуларни представници у суштини представници државе, али се њихов имунитет посебно издваја с обзиром да су правила о овом имунитету
имала посебну генезу, изворе и другачије изузетке5. Што се имунитета међународних организација и њихових функционера тиче, он је најчешће регулисан међународним уговорима којима се организације оснивају, њиховим статутима, споразумима о седишту или посебним уговорима.
Према врсти поступка од кога је држава изузета постоје јурисдикциони (судски имунитет) и извршни имунитет - имунитет од заплене или извршења над државном имовином. Ове две врсте имунитета нису увек у корелацији,
што се најбоље може видети на примеру да одрицање од судског имунитета не
обухвата и одрицање од извршног. Такође, изузеци од извршног имунитета су
мање бројни и строже постављени у односу на одговарајуће изузетке у погледу
судског имунитета. У даљем раду, ове врсте ће бити ближе објашњење.
4. Апсолутни и рестриктивни приступ
Од настанка имунитета као правила међународног права, па све до
половине XX века, владала је концепција о апсолутном имунитету. Како имунитет корен вуче из начела par in parem non habet juridicum, по овој
концепцији имунитет је неограничен, не постоје изузеци и примењује се
независно од околности конкретног случаја (без обзира на државну активност и без обзира да ли је држава наступала као носилац јавних овлашћења или у приватном, комерцијалном својству). Држава практично увек
ужива имунитет, не може бити странка у поступку пред судом неке друге
државе и њена имовина не може бити предмет обезбеђења или принудног
извршења. Ова концепција је дуго била прихваћена у међународном праву, а разлози за то се могу наћи у тадашњој структури међународне заједнице, државе још увек нису биле толико повезане и у првом плану је била
њихова политичка функција, нису се бавиле пословима из којих би могао
да настане спор који би се имао решити пред другом државом.
Крајем 19-ог века, почиње да се развија концепција о рестриктивном имунитету држава. Повећањем улоге државе на привредној сцени и појавом државе као носиоца економске активности, показало се да би
5
Ако би се појам имунитета државе схватио у ширем смислу, под њега би се подвео и
имунитет дипломатских и конзуларних функционера.
85
Број 3/2012
опстајање концепције по којој се држави имунитет признаје без изузетака,
значило неравноправност и неодговорност државе за њене уговорне обавезе. То је довело до ограничавања имунитета државе и формулисања изузетака по којима се држави признаје имунитет само када делује као носилац суверенитета (предузима радње јure imperii), а не и у случајевима када
делује у економском или комерцијалном својству (предузима радње jure
gestionis). Као оправдање за ову концепцију се наводе како интереси правде - давање могућности појединцу чија су права повређена да тужи државу, тако и чињеница да непружање имунитета држави за акте нејавне природе, не доводи у питање њену сувереност нити вршење власти.
Концепција о апсолутном имунитету се развијала у англосаксонским правним системима, посебно у Америци, док је концепција о рестриктивном имунитету зачета у континенталном праву. Могло би се рећи да апсолутни имунитет признају земље у развоју, с обзиром на то да је држава
носилац многобројних економских активности, чак и монопола, док развијене земље, у којима главну улогу носи приватно предузетништво, дају превагу рестриктивној концепцији6. Такође, комунистичке земље су биле наклоњене схватању имунитета као апсолутног. Као једна од држава које су
најкасније прешле не теорију рестриктивног имунитета наводи се Кина.
У новијој пракси већина држава заступа концепцију о рестриктивном имунитету, чак и оне које су дуги низ година биле заговорнице неограниченог имунитета, као што су Велика Британија и САД.
5. Извори права имунитета
Како имунитет представља правило међународног права, правила
о имунитету се првенствено налазе у међународним уговорима и обичајима. Међутим, како дуго времена није постојао општи међународни уговор
који би регулисао ово питање, поједине државе су приступиле доношењу
националних закона о правилима имунитета стране државе, тако да су
празнину која је у овој области постојала у међународном праву попуниле
својим законима и праксом националних судова. Судскa праксa је дакле у
значајној мери утицала на унапређење правила о имунитету и давање конкретног облика изузецима. Међутим, не треба заборавити да се судска
6
М. Крећа, op.cit, стр. 216.
86
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
пракса не може посматрати као засебан извор међународног права, већ
првенствено као доказ о прихватању обичаја.
Постоје многи уговори, двострани и вишестрани, закључени у овој
области. Уговорима државе могу или потврдити имунитет који се ужива или
га укинути путем установе прихватања државе. Тако на пример Конвенција о
решавању инвестиционих спорова између држава и држављана других држава (ICSID Конвенција) садржи обавезу држава уговорница да признају као
обавезну одлуку арбитраже и изврше новчане обавезе одређене том одлуком
као да су коначне одлуке њихових судова, али не дира у питање извршног
имунитета било које стране државе. („Неће се тумачити да члан 54. дерогира важеће право државе потписнице које се односи на имунитет те државе или неке стране државе у погледу извршења“).7
Вишестрани уговори закључени у овој области нису бројни. Хронолошки гледано први такав уговор је Бриселска конвенција о унификацији извесних прописа о имунитету државних бродова из 1926. године (у
даљем тексту Бриселска конвенција) са додатним Протоколом из 1934.
године8. Ова конвенција регулише питања имунитета државе у посебном
виду трговине - трговина која се обавља бродовима који су у поседу државе или контролисани од стране државе, које изједначава са приватним
бродовима не признајући им право на имунитет. Дакле, конвенција поседује опште правило по коме су државни бродови изједначени са бродовима у приватној својини тако да важи оборива претпоставка да бродови,
роба и посада не уживају имунитет. Међутим, члановима 2. и 3. ове конвенције предвиђени су посебни изузеци у којима је државним бродовима
признат имунитет. Под те изузетке спадају ратни, патролни, болнички,
помоћни бродови и бродови које користи држава у некомерцијалне сврхе,
који уживају имунитет како од судског тако и од извршног поступка.
Даље би требало поменути Европску конвенцију о имунитету држава (у даљем тексту Европска конвенција) из 1972. са додатним Протоколом
из 1972. године9. Ова конвенција представља први међународни инструмент
7
8
9
Закон о ратификацији Конвенције о решавању инвестиционих спорова између држава и
држављана других држава, „Службени лист СЦГ-Међународни уговори“, бр. 2 од 12.
маја 2006. године.
10 април 1926. година, 176 LNTS 199 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је потписала
ову конвенцију, али она није ратификована код нас.
European Convention on State Immunity 1972, 16 may 1972, ETS No. 74.
87
Број 3/2012
који прихвата концепцију о рестриктивном имунитету држава, раније
разрађену у доктрини и пракси многих држава. Циљ ове конвенције јесте да
обезбеди заштиту појединаца у њиховим тужбама против државе. Држава
ужива имунитет уколико нема места примени неког од изузетака.10 Ова конвенција има ограничен домашај с обзиром да представља регионалну конвенцију усвојену од стране Савета Европе, а није наишла ни на опште прихватање чланице те организације (ступила је на снагу 1976. године, и ратификована је од стране 8 држава: Аустрија, Белгија, Кипар, Немачка, Луксембург,
Холандија, Швајцарска, Уједињено Краљевство, уз потпис Португала). Ипак,
значај ове конвенције се не може оспорити, дала је облик многим изузецима
од имунитета, који су касније усвојени од стране националних судова, такође
је извршила утицај на земље које су донеле своје националне прописе којим
регулишу питање имунитета. Као изузетке у којима држави не припада право
на имунитет прописује: изричит или прећутни пристанак на надлежност суда
државе чланице, извршење приватноправног уговора на територији друге државне чланице, спорове у вези са уговорима о запошљавању са страним држављанином који обавља делатност у страној држави, обављање пословне
делатности на територији државе уговорнице, спорове поводом кршења права из интелектуалне својине када страна држава пред чијим судом се води
спор има интереса да заштити ова права (место регистрације патента, место
кршења права из интелектуалне својине и сл.), поступке у вези са некретнинама које се налазе у месту државе форума, наследне спорове, спорове у којима је предмет поступка штета учињена физичким или правним лицима на
територији државе форума, спорове у којима је предмет поступка арбитражни споразум закључен са приватноправним лицем, а поступак је у вези са
извршењем споразума или признањем арбитражне одлуке. Конвенција регулише односе само између држава уговорница, односно не примењује се уколико се пред судовима државе уговорнице постави питање имунитета државе
која није страна уговорница, што такође утиче на њен ограничен домашај.
Прва универзална конвенција, донета је од стране Генералне Скупштине УН 2004. године - Конвенција УН о јурисдикционим имунитетима држава и њихове имовине (у даљем тексту Конвенција УН) на основу Нацрта
који је након дугогодишњег рада израдила Комисија УН за међународно право. Отворена за потпис 2005. године, ова конвенција ће ступити на снагу тек
10
Може се приметити различита правна техника у односу на Бриселску конвенцију у којој
су изузецима регулисане ситуације у којим држава ужива имунитет.
88
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
након ратификације од стране 30 држава. До сада, само је 13 држава ратификовало конвенцију, међутим судови многих земаља се позивају на њу у својим одлукама.11 Како представља једини општи документ, иако није ступила
на снагу, сматра се да је значај Конвенције велики, и да ће је судови држава
примењивати отварајући тиме могућност да нова правила која Конвенција
уводи временом прерасту у обичајноправна правила.
Како се може видети да дуго времена није постојао вишестрани међународни уговор који регулише ову материју, многе земље су донеле своје
националне прописе, којима предвиђају тачне случајеве у којима страним државама не признају право на имунитет. Прва земља у упоредном праву која
је донела такав пропис јесу САД- Foreign Sovereign Immunity Act 1978. Након
САД-а 1978. године и Велика Британија доноси State immunity act који се у
великој мери ослања на решења предвиђена Европском конвенцијом. Ови акти представљају крај схватања имунитета као апсолутног, који су ове земље
традиционално поштовале. Неке од земаља које су такође донеле своје законе су Аустралија, Канада, Малезија, Пакистан, Сингапур, Јужна Африка, Малави. Овде се можемо осврнути на једну парадоксалну ситуацију у међународном праву. Земље common law система су донеле своје посебне акте, односно кодификовале правила о имунитету, док се у земљама civil law система
регулисање имунитета препушта судској пракси, која примењује првенствено обичајна правна правила.
Као и у сваком питању које је комплексно и недовољно регулисано велику улогу имају доктринарна схватања и нацрти израђени од стране
међународних удружења и института, који не садрже обавезна правна
правила, али у великој мери утичу на став држава поводом конкретног питањa, и на даљу кодификацију и прогресивни развој међународног права.
Овде су највећу улогу одиграли Комисија УН за међународно право која
је израдила Нацрт правила о јурисдикционим имунитету држава и њихове
имовине 1991. године. Такође, Институт за међународно право, донео је у
два маха правила у овој области - 1891. и 1954. године, у којима је усвојио
функционални имунитет.12
11
12
Хронолошким редом, државе које су ратификовале Конвенцију-Норвешка, Португалија,
Аустрија, Румунија, Иран, Лебан, Шведска, Казастан, Швајцарска, Саудијска Арабија,
Јапан, Француска, Шпанија. Тачни датуми и остале државе потписнице конвенције се
могу видети на www.un.org.
М. Крећа, op.cit. стр. 218.
89
Број 3/2012
6. Важећа правила судског имунитета
Временом су државе прихватиле концепцију рестриктивног имунитета, која је први пут правно уобличена у Европској Конвенцији, а касније и у
националним законодавствима. Основно обележје ове концепције јесте разликовање аката јure imperii и jure gestionis и признавање имунитета држави
само за акте учињене вршењем јавне власти. Међутим, поставља се питање
на основу ког критеријума се разграничење врши. Најчешће је на праву државе форуме да одлучи који ће критеријум применити. Иако у пракси не постоји сагласност, током времена се развило неколико критеријума на основу
којих се одређује да ли је активност комерцијална. То су крајња сврха због
које је акт предузет и правна природа конкретне трансакције.
Уколико се као критеријум користи сврха акта, онда се држави
признаје имунитет само за акте који су директно или непосредно повезани
са јавним функцијама, као што су они које се односе на одбрану или државне финансије. Овај критеријум је доста непрецизан с обзиром на то да
су у крајњој линији сви акти државе предузети у јавне сврхе, те се употребом искључиво овог критеријума може проширити имунитет државе и фаворизовати држава. Тако је Савезни уставни суд Немачке нашао да разлика између сувереног и несувереног акта државе не може бити повучена
само на основу намере државне трансакције и великој повезаности са сувереним дужностима државе, с обзиром на то да државне активности, ако
не у целини, онда у највећем степену, служе сувереним намерама и дужностима и стоје у блиској вези са њима.13
Примењујући критеријум правне природе акта, национални судови
одричу имунитет држави уколико се ради о актима које могу предузимати и
друга правна лица. Свако склапање уговора какав иначе склапају приватна
лица, односно предузимање делатности у циљу остварења добити представљало би комерцијалну активност. Сматра се да је критеријум правне природе акта прва почела да примењује Швајцарска још 1928. године, да би га касније усвојили и судови Шведске, Аустрије и Немачке. У ову групу држава
се сврстава и Америка, чији судови примењују критеријум правне природе,
док је пракса да се намера, односно сврха акта има узети у обзир само ако је
апсолутно неопходно да се дефинише природа конкретног акта.14
13
14
H. Fox, op. cit, стр 514.
ibidem
90
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Ни коришћење критеријума природе акта није ослобођено проблема. Може се поставити питање који је то моменат у коме се цени природа
акта. Да ли је то моменат склапања уговора, моменат неизвршења или моменат покретања поступка. Може се десити да је првобитно комерцијална
трансакција касније попримила јавни карактер или када се првобитно вршење јавних власти касније трансформише у комерцијалну активност.
Једно од решења овог проблема дали су немачки судови, који сматрају да
једном када се државни акт окарактерише као комерцијални, постоји
претпоставка да је таква његова природа без обзира на касније промене.
Постоји међутим пуно граничних случајева у којима се у истим
околностима употребом различитих критеријума може доћи до различитих
решења. Уговор о куповини униформи за војску нпр, би се с обзиром на
природу сврстао у комерцијалне акте, док би се ако се узме у обзир крајњи
циљ - облачење војске, што је уско везано за одбрану државе, овај акт окарактерисао као акт вршења суверене власти. Гранични случај би такође
представљао уговор у коме се обавезе државе састоје делом од извршења
комерцијалних делом од извршења јавноправних радњи. Као пример се може навести случај Millen Industries, Inc. V. Coordination Councilfor North
American Affairs - америчка компанија Милер је са тајванским министром
трговине закључила уговор о изградњи фабрике кутија за ципеле на Тајвану. У уговору је такође било предвиђено да ће компанија добити од тајванске владе duty free статус за увоз свих сировина, као и остале погодности
предвиђене тајванским правом. Како тајванска влада није извршила наведене обавезе, компанија је пред америчким судом поднела тужбу. Суд је усвојио приговор имунитета тајванске државе, налазећи да су неке одредбе
склопљеног уговора подразумевале обављање суверених функција и да тужилац не може да уложи тужбу на основу неизвршења оваквих обавеза.15
Проблем се може јавити и уколико је склопљен трговински уговор који има
специјалан предмет, као што је рецимо, трговина природним богатствима.
С обзиром на проблеме који се у пракси могу јавити применом једног или другог критеријума, постоје случајеви у националној пракси да се
као критеријум разликовања уведе шири контекст трансакције, где се осим
природе и сврхе акта посматрају и остала обележја, односно правни посао у
целини. Овакав приступ је заступљен нпр. у пракси судова Велике Британије.
15
М. Станивуковић, М. Живковић, Међународно приватно право, стр. 212.
91
Број 3/2012
Тешко је направити јасну разлику аката предузетих вршењем јавне власти и комерцијалних аката. Да би се ублажили проблеми који се овде могу јавити, акти који регулишу питање имунитета се честу опредељују за метод енумерације - просто навођење аката за које државама није
признат имунитет. Овакав приступ се може пронаћи и у Европској конвенцији, као и у Конвенцији УН. Познати су и супротни приступи – навођење суверених аката, међутим такви покушаји нису до данас уродили
плодом. Прецизно навођење суверених, политичких аката државе, дали су
нпр. амерички судови. У суверене акте, дакле акте за чије предузимање је
држава заштићена имунитетом спадају: унутрашњи административни акти, законодавни акти као нпр. национализација, акти везани за војску, акти везани за дипломатску активност, јавни зајмови.16 Овакве листе су непрецизне, непотпуне и често не могу да издрже тест времена.
Осим комерцијалне активности, изузеци који се у упоредном праву предвиђају и који се сматрају опште прихваћенима су следећи:
1. Одрицање - Опште је правило међународног права да се држава
може одрећи од свог имунитета. Чак и у време владања апсолутне концепције о имунитету, пристанак државе је био основ за заснивање надлежности
друге државе. Одрицање од имунитета може бити изричито или прећутно.
Изричито одрицање може бити како усмено пред судом тако и писано. Држава се имунитета може одрећи нпр. посебном клаузулом у међународном
уговору (везано за спорове који могу настати поводом предмета тог уговора), међународним уговором склопљеним између државе суда и тужене државе поводом питања имунитета, споразумом између приватног лица и тужене државе. Земље common law система у својим актима захтевају да се
држава и усмено пред судом одрекне свог имунитета. За разлику од њих
Европска конвенција и Конвенција УН сматрају да је и писани споразум
довољан. Могући су и случајеви у којима се сматра да се држава прећутно
одрекла имунитета - ако је сама држава покренула судски поступак или се у
њега укључила као интервенијент, ако је након подношења тужбе поднела
противтужбу, ако је узела учешћа у поступку и до одређеног тренутка није
изјавила приговор. Конвенција УН садржи и одредбу по којој се држава може и у каснијем току поступка позвати на свој имунитет, уколико докаже да
раније није знала за чињенице на којима се имунитет може заснивати, и да
16
H. Fox, op. Cit, стр. 522.
92
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
их је изнела чим их је сазнала. Сматра се да се држава није одрекла имунитета ако је пропустила да се појави пред судом, као и ако је приступила у
суд да би доказала свој имунитет или када је представник државе приступио у суд да би дао изјаву у својству сведока.
Круг лица која се сматрају овлашћеним за одрицањем од имунитета није прецизно и униформно уређен, те се сматра да би се могло применити решење предвиђено у Конвенцији о уговорном праву 1969, која наводи круг лица која репрезентују државу и представљају вољу државе председник државе, председник владе и министар спољних послова и није
им потребно посебно овлашћење.
2. Уговори о запошљавању - Уколико се судски поступак односи
на уговор о запошљавању склопљен између приватног лица и тужене државе који се има обављати на територији државе форума, туженој држави
не припада право на имунитет. Ово питање није једнако решено у међународном праву, те је у овим случајевима потребна посебна пaжња.
3. Штета - Овај изузетак је првобитно настао како би покрио један
специјалан вид штете, оне која настаје употребом моторних возила од стране
представника тужене државе било у службене сврхе или не, да би се временом
у пракси земаља континенталног права проширио и на остале случајеве штете,
при том не правећи разлику између аката jure gestionis и jure imperii. Земље civil law система су ипак опрезније у овим случајевима и сужавају примену овог
изузетка само на случајеве када је држава деловала у приватном својству. Ако
је предмет поступка штета учињена појединцима или правним лицима на територији државе суда, а штетник се налазио на територији суда у моменту наношења штете, држави се не признаје имунитет. Држава је одговорна како за чињење тако и за нечињење које се може њој приписати. Одговара се како за намеру тако и за непажњу. Овај изузетак је првобитно правно формулисан у
Европској Конвенцији, а регулише га и Конвенција УН, не правећи разлику између аката државе – не постоји имунитет државе ни када је деловала вршењем
суверене власти. Оваква ситуација оставља могућност да држава форума приликом одлучивања о праву на новчану компензацију врши супервизију аката
полиције, оружаних снага и тајних сервиса друге државе. Раније је међутим,
било могуће да појединац оствари своје захтеве према другој држави само путем установе дипломатске заштите - уколико би се држава чији је држављанин
супституисала на његово место и преузела заштиту његових права. Као и приликом регулисања већине изузетака, Конвенција УН је оставила могућност др93
Број 3/2012
жавама да на други начин уреде ово питање, односно изузетак се примењује
уколико се државе нису другачије договориле.
Развојем међународног права људских права, јавиле су се нове тенденције, које покушавају да формулишу изузетак државе од имунитета у
случају повреде или кршења људских права. Оправдање се покушава наћи
у теорији нормативне хијерархије, која налаже да у случају кршења норми конгентне природе, норми које имају највишу правну снагу, држава не
може уживати имунитет. Како ова теорија има много слабих тачака (не постоји позитивна листа ових норми, те би на тај начин суд државе форума
био позван да квалификује норму као конгенту) и како повреда људских
права није предвиђена као изузетак ни у једном од докумената који регулишу питање имунитета, још увек се не може говорити о општој примени.
Међутим, како се пред националним судовима све чешће постављају овакви проблеми, пракса ће временом показати да ли ће и овај изузетак од
имунитета бити предвиђен, те да ли ће се формирати обичајно правило.17
4. Непокретности - Ако су предмет поступка непокретности на
територији државе суда, признавање имунитета страној држави значило
би да ниједан други суд ниједне земље не би могао да заснује своју надлежност, с обзиром на правило forum rei sitae. За решавање спорова који за
предмет има непокретности искључиво је надлежан суд на чијем се јурисдикционом подручју непокретност налази.
5. Интелектуална својина - Ако је предмет поступка повреда права
интелектуалне својине регистрованог или заштићеног у држави суда држава
неће уживати имунитет. Штити се широк круг права - патент, жиг, пословно
име, и др. Овај изузетак познају Уједињено краљевство, Аустралија и друге
земље civil law система, осим Америке, чији акт не спомиње изричито повреду права интелектуалне својине као изузетак од имунитета. Европска конвенција и Конвенција УН познају овај изузетак, с тим што последња посебно истиче да тужена држава неће уживати имунитет ни у случају ако наводно крши права трећих лица која су заштићена у држави форума.
6. Арбитража - Ако је држава склопила арбитражни споразум са
приватноправним лицем, а предмет поступка је извршење тог споразума
или признање арбитражне одлуке, неће јој бити признат имунитет.
17
Lee M. Caplan, op. cit , 741-781.
94
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
7. Учествовање у предузећима и другим групацијама - Ако је реч
о статусном спору трговачког друштва, основаног на територији суда, а
страна држава је један од власника или акционара не постоји имунитет.
8. Бродови - Бродови у трговинској служби који су у власништву
и употреби државе нису изузети од имунитета. Овај изузетак је предвиђен
многим конвенцијама, као што је већ раније било речи (Бриселска, Конвенција о праву мора, потврђује га и посебно издваја и Конвенција УН-а).
7. Извршни имунитет
Осим јурисдикицоног односно судског имунитета, опште је правило
међународног права да држава поседује имунитет од извршења над државном имовином. Ова два имунитета се имају сматрати одвојеним, што доказује и национална пракса која их другачије третира, и донети акти које одвојено регулишу судски и извршни имунитет. У погледу извршног имунитета имунитета од заплене или извршења над државном имовином, концепција о
апсолутном имунитету се дуже задржала него што је случај у погледу судског имунитета. Иако ни у овом питању не постоји уједначена пракса, дуго
се сматрало да државна имовина ужива имунитет од извршења без обзира да
ли се користи у јавне или у комерцијалне сврхе. Строже постављена правила
о изузимању имунитета приликом спровођена извршења се може правдати
чињеницом да мере извршења у већој мери задиру у сувереност државе и
имају већи утицај од простог вођења судског поступка. Упркос овим особеностима, може се рећи да у данашње време преовлађује рестриктивна концепција и у овом питању, али наравно не постоји општа сагласност око изузетака у којима држави неће бити признат имунитет. Пракса националних судова показује да су државе прихватиле правило да је државна имовина која
се користи у јавне сврхе изузета из извршења, судови су стога почели пажљивије и прецизније да испитују природу коришћења предметне имовине.
Неке државе су питање извршног имунитета регулисале билатералним споразумима, као нпр. Совјетски Савез, док су друге, иако прихватају
рестриктивну концепцију, условиле дозволу извршења на имовини која се
користи у комерцијалне сврхе, одређеним надзором, односно одобрењем датим од стране високих државних представника, као нпр. Грчка и Италија.
Судски имунитет и имунитет од извршења се не поклапају. То најбоље показује правило да одрицање од имунитета у судском поступку, не значи
95
Број 3/2012
и одрицање у поступку извршења, односно да непризнавање имунитета држави у судском поступку, не значи да јој тај имунитет нећи бити признат у
поступку извршења. Иако се сматра да је ово опште правило међународног
права, могу се наћи и другачији случајеви. Добар пример представља Швајцарска, која питање имунитета не раздваја у случају да постоји јака веза како
акта на основу кога је пресуда донета тако и имовине на којој се извршење
тражи, са државом форума - Швајцарском, уз схватање да: чим страна држава у одређеним случајевима може бити странка у поступку пред судом Швајцарске, који ће испитати права и обавезе из правног односа из кога је спор
настао, према страном државом се такође могу применити мере принуде ради извршења пресуде, у супротном би пресуди био одузет најбитнији атрибут.18 Такође, као критеријум разликовања између аката jure gestionis и jure
imperii се у погледу јурисдикционог имунитета првенствено користи правна
природа акта, док се у погледу извршног имунитета предност даје намери.
8. Услови за принудно извршење на државној имовини
На првом месту, мора постојати извршна исправа на основу које
се извршење тражи. Уколико је држави признат судски имунитет, према
њој се не могу применити никакве мере принуде. Међутим, уколико је држава предузимала акте комерцијалне природе и друге акте које представљају изузетке од имунитета, те јој имунитет у судском поступку није
признат, тада се поставља питање постојања имунитета од извршења.
Морамо напоменути да држава форума не сме предузимати принудне мере против стране државе на основу одлуке која је донета кршењем међународних правила о имунитету. Стога се од стране државе где се
извршење тражи, мора претходно испитати да ли одлука донета од стране
треће државе може бити основ за извршење, односно да ли су приликом
доношења одлуке поштована међународна правила о имунитету страних
држава, па ће се тек онда испитати да ли је имовина на којој се извршење
тражи, подобна да буде предмет извршења.
Без обзира на природу имовине, извршење ће бити дозвољено у
два случаја: уколико се држава изричито одрекла имунитета (одрицање од
имунитета представља опште прихваћено правило, као што смо већ писа18
H.Fox, op. cit, стр. 603.
96
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ли) или у случају да се извршење тражи на означеној имовини, односно
имовини одвојеној у посебне намене.
У случајевима ван ових, такође се може спровести извршење на
државној имовини, a с обзиром да је прихваћена рестриктивна концепција
- на имовини која служи у комерцијалне сврхе. Потврда за ово се може
наћи како у документима, тако и у националној пракси. Према Конвенцији УН потребно да је да се испуне три услова- услов везан за природу
имовине, услов локације- потребно је да се имовина налази на територији
државе форума, и услов да постоји веза између имовине и државе.
Само имовина која је у употреби, или намењена употреби у комерцијалне сврхе може бити предмет извршења. Тренутак у коме се цени у које
сврхе се имовина употребљава је тренутак започињања поступка извршења,
уколико би се сматрало супротно тако да се у обзир узима и ранија намена
имовине, то би утицало на слободу државе да располаже својом имовином.
Никако не могу бити предмет извршења, осим у случају да су постоји пристанак државе или да је имовина посебно означена у те сврхе,
следеће врсте државне имовине:
1. Имовина дипломатске мисије – овај изузетак је регулисан
обичајним правом и релевантним општеприхваћеним конвенцијама које
регулишу дипломатске односе19. Одређене одредбе које потврђују овај
имунитет се могу наћи и у другим уговорима, као и у националним прописима, а потврђен је и праксом националних судова. Постоје и случајеви
проширене примене овог изузетка на културне центре и центре за информације, са образложењем да они служе у владине некомерцијалне сврхе.
Такође, у ову групу се сврставају и средства на банкарским рачунима амбасада која се користе за финансирање дипломатске мисије (у пракси се
имунитет признаје за средства која се користе за дневне регуларне издатке мисије, за трошкове смештаја).
2. Својина војног карактера или својина намењена употреби у војне сврхе - овај изузетак се односи како на морнарицу, тако и на авио и на
копнене снаге. Што се бродова тиче правило је да само бродови који служе у
трговачке сврхе могу бити предмет извршења. Ова разлика је првобитно уве19
Бечка конвенција о дипломатским односима 1961, Конвенција о конзуларним односима
1963. године, Конвенција о специјалним мисијама 1959. година.
97
Број 3/2012
дена у Бриселској конвенцији, а касније и у конвенцијама које регулишу права мора. У америчком праву, својина која служи у војне сврхе се широко тумачи, тако да обухвата и оружје, муницију, опрему за комуникацију, тенкове
и превозна средства. Овде се поново може појавити питање граничних случајева, односно неспособности критеријума намене да јасно раздвоји предмете
који се користе у суверене или комерцијалне сврхе.
3. Народне банке – Народне банке представљају одвојене правне
личности од државе која их је основала, врше разноразне функције (надзорна
функција, регулаторна функција), често имају отворене рачуне у страним
банкама, који се осим у јавне сврхе, користе и у комерцијалне. До доношења
националних прописа који регулишу ову област, и релевантних међународних уговора, сматрало се да Народним банкама не припада право на имунитет, с обзиром да представљају одвојену правну личност од државе. Касније
се схватање мења, тако да је важеће правило да средства са рачуна Народне
банке могу послужити као предмет извршења само уз пристанак државе.
4. Културно наслеђе и објекти - Изузимање ове категорије државне имовине од извршења је први пут правно уређено у конвенцији УН,
те се не би могло рећи да је опште прихваћено, с обзиром да Конвенција
није ступила на снагу, а недостаје и пракса држава као евентуални доказ
постојања обичаја. По Конвенцији од извршења су изузети: својина која
чини део културног наслеђа државе или део њених архива, и својина која
чини део изложбе објеката од научног историјског и културног значаја.
Као случај у коме се и овим категоријама имовине не признаје имунитет
конвенција наводи стављање имовине на продају - с обзиром да у том случају ни сама држава није заинтересована да задржи имовину.20
Постоји оборива претпоставка да се државна имовина користи у
јавне сврхе, те је терет доказивања супротног на повериоцу. То отвара
многе тешкоће, с обзиром да је у многим случајевима тешко, ако не и немогуће доказати намеру коришћења имовине у друге сврхе.
Случајеви који се могу појавити као проблематични у материји извршног имунитета јесу случајеви у којима се рачун користи делимично у
комерцијалне делимично у суверене сврхе (најбољи пример јесу рачуни
амбасада, о којима је већ било речи). Пракса судова у овом погледу је раз20
Чл. 21. Конвенције.
98
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
личита, са једне стране уколико је немогуће одвојити намене у које се рачун користи, овакви рачуни не могу послужити као предмет извршења. Са
друге стране, поједини судови не признају имунитет за овакве рачуне, са
образложењем да би то довело до изузећа од извршења великог број рачуна, чак и оних који су у јако кратком временском периоду били коришћени у суверене сврхе. Ово питање ни Конвенција УН не регулише детаљно
наводећи само да се рачун дипломатске мисије може користити само уз
пристанак државе или уз посебно означену намену. Као покушај решавања овог проблема у теорији су се јавили предлози да се предмет доказивања пребаци на тужену државу, која би прво, морала да докаже да рачун
користи искључиво у суверене сврхе, и друге да би дозвола извршења на
рачуну представљала озбиљно мешање у државне послове. 21
9. Питање имунитета државе у Републици Србији
На крају ћемо се кратко осврнути на правила Републике Србије
која регулишу предметну материју, као и на праксу националних судова
приликом одлучивања о постојању права на имунитет стране државе.
Као и већина земаља континенталног права Република Србија није
донела посебан национални пропис који регулише материју имунитета
државе, већ у процесним законима постоје одредбе које само упућују на
примену правила међународног права у овој области. Под овим правилима се првенствено подразумевају међународни уговори и међународни
обичаји. Међутим, како РС није уговорница ниједног вишестраног уговора из области имунитета, регионалне Европске конвенције, нити је потписница Конвенције УН, поставља се питање која ће правила наши судови
примењивати у случају позивања стране државе на имунитет, а то су правила међународног права, која смо покушали да објаснимо напред у раду.
Што се тиче релевантних одредби у нашем законодавству, оне су
следеће22:
Закон о парничном поступку у члану 25. у одељку који се односи
на надлежност државе, прописује:
21
22
О извршном имунитету, видети више у: H. Fox, op.cit, стр. 609-699.
И раније важећи законим у овој области су садржали идентично решење.
99
Број 3/2012
У погледу надлежности домаћих судова за суђење странцима који
уживају имунитет у Републици Србији и за суђење страним државама и
међународним организацијама јавноправног карактера важе правила међународног права.
Суд у случају сумње о постојању и обиму имунитета, може да затражи обавештење од министарства надлежног за послове правосуђа. 23
Закон о извршном поступку у члану 22. предвиђа:
На имовини стране државе или међународне организације која се
налази на територији Републике Србије не може се одредити извршење,
односно обезбеђење, без претходне писмене сагласности надлежног органа, осим ако је страна држава или међународна организација изричито
пристала на извршење односно обезбеђење. 24
Закон о општем управном поступку у члану 25. (Странке са дипломатским имунитетом) у члану 25. ставу 1. предвиђа :
У погледу надлежности органа у којима је странка странац који
ужива дипломатски имунитет у Републици Србији, страна држава или
међународна организација, важе правила међународног права. 25
Република Србија признаје концепцију рестриктивног имунитета,
те ће судови приликом одлучивања о постојању имунитета ценити у ком
својству тужена држава наступа у спорном односу, карактер и циљ предузетог акта, уз поштовање општих правила међународног права. С обзиром
да судови нису дужни да о имунитету државе воде рачуна по службеној
дужности, нити смеју да захтевају од стране државе да се изјасни о свом
имунитету, о овом питању ће се одлучивати тек ако се тужена држава позове на имунитет, односно одлучи да користи овај процесни институт
23
24
25
Закон о парничном поступку, „Службени гласник РС“, бр. 72/11.
Закон о извршном поступку, “Службени гласник РС”бр. 31/11,99/11.
Закон о општем управном поступку, „Службени лист СРЈ“ бр. 33/97,31/01, „Службени гласник РС“ бр. 30/10 У ставовима 2. и 3. истог члана Закон предвиђа да ће се у случају спора
око постојања дипломатског имунитета објашњење даје министарство надлежно за спољне
послове. Такође, слично решење садржи и Закон о кривичном поступку у члану 219, ст. 1. „У
погледу искључења кривичног гоњења странаца који уживају право имунитета у Републици
Србији важе правила међународног права“ Нећемо се даље бавити овим питањем с обзиром
на то да овај рад обрађује питање судског имунитета државе у ужем смислу, не обухвата специјалне категорије државних представника за које важе специјални режими имунитета.
100
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
(што ће у већини случајева бити правило). Тек тада судови могу приступити одлучивању о уважавању овог захтева, уз наравно могућност, не и
обавезу да објашњење затраже од министарства правде. Уколико се судови одлуче за коришћење ове могућности, најчешће ће одредити застој поступка до добијања траженог објашњења.26
Да би суд одлучивао о питању имунитета, прво мора утврдити
своју надлежност у конкретној ствари, па тек тада приступити одлучивању о овом питању. Уколико нађе да страној држави припада имунитет,
суд ће укинути све спроведене радње у поступку и одбацити тужбу. Сматра се да имунитет утиче на постојање страначке способности, тако што је
одузима од тужене државе, те се тужба сматра недопуштеном.27
Може се уочити разлика у регулисању судског и извршног имунитета. Извршни имунитет је строже постављен, с обзиром на горе наведен
чл. 22 Закона о извршном поступку, сагласност надлежног министарства
је неопходан услов да би се одредило извршење на имовини стране државе. Док је у погледу судског имунитета објашњење које суд затражи, и ако
га затражи, инструктивног карактера и не обавезује суд да поступи у
складу са њим, иако је тешко замислити ситуацију да суд поступи супротно објашњењу датом од стране надлежног министарства.
Поставља се питање неутралности и непристрасности Министарства правде с обзиром на решење предвиђено унутрашњим правом Републике Србије. Одредбе које предвиђају објашњење односно сагласност
надлежних министарстава приликом одлучивања о имунитету страних држава, са једне стране могу представљати ефективну контролу и услов за
нормално функционисање дипломатских односа, међутим са друге стране
могу представљати основ за дискреционо одлучивање и правну несигурност. С обзиром на то да би судска функција требало да буде непристрасна, задржавање ових одредби у новим процесним законима је проблематично. Међутим, док Република Србија не постане уговорница неке од
конвенција о имунитету која ће се онда непосредно примењивати у складу са чл. 16, ст. 2 Устава РС, или док се ова област међународног права не
26
27
Решење Привредног суда у Београду 15 П-781/2010 од 12. марта 2010. године.
Видети решење Врховног суда Србије Рев 322/03 од 20. новембра 2003. године, у случају када је суд након добијеног објашњења Министарства правде нашао да постоји имунитет Републике Немачке.
101
Број 3/2012
уреди на јаснији начин, сматрамо да овако постављен систем има своје
оправдање, поготово ако се узме у обзир да би држава у случају кршења
правила о имунитету могла да буде позвана на одговорност.
10. Закључак
Питање имунитета није довољно јасно и прецизно уређено у међународном праву. Чак ни Конвенција УН, уколико ступи на снагу, не регулише сва питања у овој области. Такође, у складу са развојем односа у међународној заједници и развојем одређених делова међународног јавног
права, појављују се нови случајеви који отварају питање признавања или
непризнавања имунитета државе. Стога се, ради заштите интереса државе,
и ради заштите интереса појединаца, опште прихваћена правила о имунитету морају поштовати, уз узимање у обзир и правила међународног права
која нису још увек стекла правно обавезну снагу, доктринарних схватања
и релевантне праксе других држава.
102
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СУДСКА ПРАКСА
103
Број 3/2012
104
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
НЕОСНОВАНО ОБОГАЋЕЊЕ ДРЖАВЕ УСЛЕД
НЕЗАКОНИТОГ РАДА ЊЕНИХ ОРГАНА
Када правноснажна одлука органа тужене, на основу које је
тужиоцу наплаћен спорни износ није поништена у управном спору,
неоснована је тврдња тужиоца да је дошло до неоснованог обогаћења
на страни тужене наводом да обавеза из одлуке тужене није правилно
обрачуната, јер се законитост одлука управних органа не оцењује у
парничном поступку, већ само у поступку пред надлежним органом и
у управном спору.
Из образложења:
Према стању у списима предмета, предмет спора је захтев тужиоца за
исплату наведеног износа износа на име враћања стеченог без основа у смислу члана 210. Закона о облигационим односима – ЗОО, обзиром да је овај
износ тужилац платио на основу правноснажне одлуке органа тужене од
30.03.2002. године, потврђене решењем главног инспектора Финансијске полиције РУЈП-а од 05.07.2002. године – против ког решења је тужилац покренуо и управни спор у коме је његова тужба одбијена пресудом Врховног суда
Србије У. ... од 29.08.2003. године, да овај основ није отпао, а тужилац није
доказао да је претрпео штету извршењем наведене одлуке органа тужене мимо утврђене обавезе на плаћање из ових одлука и то због противправних радњи органа за чији суд одговара тужена у смислу члана 172. ЗОО.
Врховни касациони суд је става да су нижестепени судови правилно
применили материјално право када су одбили захтев тужиоца за исплату траженог износа на име враћања стеченог без основа у смислу члана 210. Закона
о облигационим односима – ЗОО, обзиром да је овај износ тужилац платио
на основу правноснажне одлуке органа тужене од 30.03.2002. године, потврђене решењем главног инспектора Финансијске полиције РУЈП-а од
05.07.2002. године – против ког решења је тужилац покренуо и управни спор
у коме је његова тужба одбијена пресудом Врховног суда Србије У. ... од
105
Број 3/2012
29.08.2003. године, да овај основ није отпао, а тужилац није доказао да је претрпео штету извршењем наведене одлуке органа тужене мимо утврђене обавезе на плаћање из ових одлука и то због противправних радњи органа за чији суд одговара тужена у смислу члана 172. ЗОО.
Како се законитост одлука управних органа не оцењује у парничном поступку, тужилац је законитост наведених управних аката и правилност обрачуна утврђене обавезе коју је исплатио могао оспоравати само у
поступку пред надлежним органом и у управном спору, па имајући у виду да наведена правноснажна одлука органа тужене није поништена, наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев 835/10 од 4. марта
2010. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕУРАЊЕНОСТ ЗАХТЕВА
ЗА РЕХАБИЛИТАЦИОНО ОБЕШТЕЋЕЊЕ
О праву рехабилитованих лица и њихових наследника за накнаду нематеријалне штете због неосноване осуде решава се применом Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/2011
од 7. децембра 2011. године), који прописује право на рехабилитационо обештећење и начин на који се то право остварује. Захтеви који су
поднети пре ступања на снагу овог закона, сагласно одредби члана 8.
Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 33/2006), сматрају се преурањеним.
Из образложења:
Правноснажним решењем Окружног суда у Београду Рех. 271/06
од 07. маја 2007. године усвојен је захтев тужиље за рехабилитацију њеног покојног супруга и утврђено да је решење Комисије за прекршаје НО
II реона Града Београда од 25. априла 1950. године, којим је изречено издржавање казне у трајању од три месеца и упућивање на друштвено користан рад од једне године на Голом отоку, ништаво од тренутка његовог
106
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
доношења као и да су ништаве све његове правне последице. Тужиља тужбом потражује накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове и патње услед лишења слободе њеног покојног супруга и последица
које су наступиле због тога.
Правилно је првостепени суд одлучио када је, одбио тужбени захтев тужиље као неоснован, позивајући се на одредбу члана 8. Закона о рехабилитацији. Ово са разлога што је наведеном одредбом предвиђено да
ће се право на накнаду штете и повраћај конфисковане имовине уредити
посебним законом, који до подношења тужбе, није донет, из ког разлога је
захтев тужиље без свог законског основа и оквира преурањености.
Наиме, захтеви рехабилитованих лица и њихових наследника за
обештећење и реституцију, не могу се решавати применом важећих позитивних прописа општег карактера садржаних у нормама домаћег или међународног права, те стога у конкретном случају нема места примени члана 200. Закона о облигационим односима и члана 35. Устава Републике
Србије, ни одредбама Конвенције о заштити људских права и основних
слобода и њених протокола, на чију се примену тужиља позива, будући да
се не ради о штети проузрокованој законитим или неправилним радом државног органа или о судској грешци, већ о посебном виду ублажавања и
отклањања негативних последица проистеклих из тих аката или фактичких радњи државних органа учињених из политичких или идеолошких
побуда у одређеном временском периоду наше прошлости.
Будући да је од доношења првостепене пресуде, па до дана одлучивања у жалбеном поступку, донет Закон о рехабилитацији („Службени
гласник РС“ број 92/2011 од 7. децембра 2011. године), то према ставу
Апелационог суда, тужиља сходно донетом закону, има право да поднесе
захтев за рехабилитационо обештећење уколико спада у круг лица која
имају право на ту накнаду и уколико испуњава друге законом прописане
услове.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж- 3548/11 од 16. маја
2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
107
Број 3/2012
ОКОНЧАЊЕ ПОСТУПКА РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ
И ПРЕУРАЊЕНОСТ ЗАХТЕВА ЗА ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ
Поступак рехабилитације неоправдано осуђеног лица не значи и
аутоматско право на враћање конфисковане имовине, у ситуацији када
је чланом 8. Закона о рехабилитацији прописано да ће се право на повраћај одузете имовине и обештећење уредити посебним законом, а захтев за враћање имовине правног следбеника тужиље је истакнут пре
ступања на снагу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.
Из образложења:
Пресудом Општинског суда у Чачку утврђено да је тужиља власница куће, а која се налази на наведеној парцели КО Чачaк и ималац права коришћења, на наведеним парцелама, што су дужни признати и трпети
тужена Општина Чачак и Република Србија. Пошто је Окружни суд у
Чачку својом одлуком преиначио првостепену пресуду тако што је одбио
тужбени захтев, тужиља је благовремено изјавила ревизију, а Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је кћерка сада покојног правног претходника, који је стрељан 19. 01. 1945. године. Закључком Средског суда у Чачку конфискована су му предметне некретнине и
извршен упис права власништва на конфискованој имовини у земљишним
књигама у државну својину.
Решењем Окружног суда у Чачку од 22. 12. 2006. године, усвојен
је захтев за рехабилитацију покојног правног претходника, те је утврђено
да је исти лишен живота 19. 01. 1945. године у Чачку као жртва прогона и
насиља из политичких и идеолошких разлога и утврђена ништавост закључка о конфискацији његове имовине. На основу утврђеног чињеничног стања Врховни касациони суд је мишљења да је другостепени суд је
правилном применом члана 8. Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“ број 33/06), одбио тужбени захтев.
Наиме, је закључак другостепеног суда да сам поступак рехабилитације неоправдано осуђеног лица не значи и аутоматско право на враћање конфисковане имовине, јер је чланом 8. Закона о рехабилитацији прописано да ће се
право на повраћај одузете имовине и обештећење уредити посебним законом.
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“ бр. 72/11 од 26. 09. 2011. године), који је ступио на снагу 01. 01.
108
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
2012. године уређује услове, начин и поступак враћања имовине, која је
одузета применом прописа наведених у члану 2. тог Закона. Како је захтев
за враћање имовине правног следбеника тужиље истакнут пре ступања на
снагу овог Закона, правилно је другостепени суд одбио предметни тужбени захтев као преурањен, па су ревизијски наводи о погрешној примени
материјалног права неосновани.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев 2458/10 од 25. јануара
2012. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ НАСТАЛУ СМРЋУ БЛИСКОГ ЛИЦА
УСЛЕД АКТА НАСИЉА И ТЕРОРА НА ТЕРИТОРИЈИ КОСОВА
И МЕТОХИЈЕ НАКОН ЗАКЉУЧЕЊА КУМАНОВСКОГ
СПОРАЗУМА ОД 9. ЈУНА 1999. ГОДИНЕ
Република Србија није одговорна за штету насталу смрћу блиског лица, због тога што њени органи и поред чињенице територијалног интегритета СРЈ над територијом Косова и Метохије, нису имали
ни могућност ни обавезу да спрече настанак штете која је наступила
актом насиља или терора, јер су сходно одредбама војно-техничког
споразума закљученог у Куманову дана 9. 6. 1999. године повучени на
територију Савезне Републике Југославије, најкасније 11 дана од дана закључења споразума, а снаге КФОР-а су сагласно споразуму
овлашћене да предузму све нужне активности за остваривање и одржавање безбедног окружења за све грађане Косова.
Из образложења:
На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд сматра да је
отац тужилаца убијен 06.01.2000. године, у време када су се оружане снаге
тадашње СРЈ и Републике Србије, овде тужене - повукле са територије Косова и Метохије на основу војно - техничког споразума постигнутог између међународних снага безбедности (КФОР) и Савезa Републике Југославије Републике Србије од 09.06.1999. године, те на основу Резолуције Савета
безбедности ОУН 1244 од 10.06.1999. године, у време када су међународне
109
Број 3/2012
снаге безбедности биле размештене на територији Косова и Метохије, уз
овлашћење да предузимају све потребне акције за успостављање и одржавање безбедности својих грађана. Како су војне, тако и полицијске снаге СРЈ и
Републике Србије повучене на локације у Србији, искључена је одговорност
тужене Републике Србије, односно МУП-а Републике Србије за штету коју
су тужиоци претрпели као чланови породице Љ.В који је као цивилно лице
погинуо услед акта насиља и терора. За овакву своју одлуку, првостепени суд
се позвао на одредбу чл. 180 Закона о облигационим односима.
Правилна је оваква одлука првостепеног суда. Разлоге које је у
прилог својој одлуци дао првостепени суд у свему прихвата Апелациони
суд у Београду.
Жалбом тужиоца указује се да постоји одговорност тужене за накнаду штете, да је сагласно резолуцији 1244 ОУН Савезна Република Југославија задржала суверенитет и територијални интегритет на територији Косова и Метохије, да се по Уставу Републике Србије територија Косова и Метохије сматра саставним делом Републике Србије, да према томе
постоји објективна одговорност тужене за акте насиља и терора учињене
од стране албанских терориста.
Међутим, у конкретној правној ствари меродавна је материјалноправна одредба чл. 180 Закона о облигационим односима која прописује
да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно
уништењем имовине физичког лица услед акта насиља или терора, као и
приликом јавних демонстрација или манифестација, одговара држава чији
су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
Република Србија није одговорна за штету насталу по тужиоце,
смрћу блиског лица, због тога што њени органи и поред чињенице територијалног интегритета СРЈ над територијом Косова и Метохије, нису имали ни могућност ни обавезу да спрече настанак штете која је наступила
актом насиља или терора, јер су сходно одредбама војно-техничког споразума закљученог у Куманову 09.06.1999. године повучени на територију
Савезне Републике Југославије, најкасније 11 дана од дана закључења
споразума, а снаге КФОР-а су сагласно споразуму овлашћене да предузму
све нужне активности за остваривање и одржавање безбедног окружења
за све грађане Косова, у коју сврху су Савезна Република Југославија и
110
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Република Србија, као страна уговорница, прихватиле размештај и операцију КФОР-а на територији аутономне покрајине.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-2047/11 од 18. маја
2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ОДГОВОРНОСТ ЗА ШТЕТУ НАСТАЛУ УСЛЕД АКАТА НАСИЉА
КОЈИ СУ УСМЕРЕНИ ПРОТИВ ПОЈЕДИНЦА, А НЕ ПРОТИВ
ДРЖАВЕ И ЊЕНОГ УСТАВНОГ УРЕЂЕЊА
Држава није одговорна за штете настале услед аката насиља
који су усмерени против појединца и чији циљ није испољавање незадовољства према држави односно који нису усмерени против државе
и њеног уставног уређења.
Из образложења:
Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку,
дана 25.12.2005. године, око један сат после поноћи тужиља се враћала са
прославе из ресторана на којој је била са својим невенчаним супругом Д.
Т који је управљао моторним возилом и седела је на сувозачевом седишту. Испред њихове куће у улици ..., дошло је до активирања експлозивне
направе која је била постављена на спољном делу возила испод сувозачевог седишта, услед чега је тужиља задобила експлозивну рану десне потколенице и извршена јој је ампутација леве натколенице. Тужиља је трпела физичке болове и страх чији су интензитет и дужина трајања утврђени
вештачењем. Услед задобијене повреде првобитни естетски изглед тужиље је трајно умањен на горњој граници високог степена, а дошло је и до
умањења животне активности.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд
је на основу одредбе члана 180. став 1. Закона о облигационим односима
закључио да је тужена одговорна за штету коју је тужиља претрпела телесном повредом услед акта насиља за које одговара држава чији су органи
по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
111
Број 3/2012
Међутим, основано се жалбом тужене указује да је због погрешне
примене материјалног права и то одредбе члана 180. став 1. Закона о
облигационим односима чињенично стање остало непотпуно утврђено.
Наиме, из садржине одредбе члана 180. став 1. Закона о облигационим односима којом је прописано да за штету насталу смрћу и телесном повредом или оштећењем односно уништењем имовине физичког лица услед
аката насиља или терора одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету произилази да држава одговара за
штету која је настала услед аката насиља и терора, који су уперени против
државе или њеног уређења, јер су државни органи у тим случајевима дужни
да спрече штету која из таквих аката може да настане. При томе, уставно
право свих грађана на живот и здравље и обавеза државе да заштити грађане
од насиља изведени су из својства државе као друштвено политичке заједнице, чија се политика има заснивати на вољи грађана и њиховом интересу и
која је дужна да свој рад организује на начин који не угрожава право и интересе грађана те да својом делатношћу не изазива реакције које се могу испољити у виду демонстрација и аката насиља или терора услед којих може да
настане штета физичким лицима односно појединцима, те је у том смислу
држава дужна да спречи настанак такве штете. Међутим, држава није одговорна за штете настале услед аката насиља који су усмерени против појединца и чији циљ није испољавање незадовољства према држави односно који
нису усмерени против државе и њеног уставног уређења.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-7298/11 од 21. јуна
2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
OДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ
У ВИДУ ИЗМАКЛЕ КОРИСТИ
Одговорност државе за накнаду штете у виду измакле користи
постоји, ако је дошло до спречавања повећања имовине оштећеног,
коју је њен орган проузроковао у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
112
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Према чињеничном утврђењу Пореска управа је, у складу са
Законом и пореском поступку и пореској администрацији, у пореском поступку утврдила чињенице на којима се заснива постојање пореске обавезе
тужиоца и на основу утврђеног чињеничног стања током теренске контроле
тужиоца, донела решење о одређивању привремене мере за обезбеђење наплате пореза, забраном преноса новчаних средстава преко рачуна пореског
обвезника отворених код банке, осим у сврху измирења обавеза по основу
пореза. Потом је извршен упис забране у регистар блокираних рачуна, који
води надлежна организација у виду законског заложног права у корист Републике Србије. У поступку поновне контроле, а након укидања првостепеног
решења о одређивању привремене мере, инспекторима Пореске управе достављена је “Јединствена царинска изјава”, где је утврђено да је уместо пореског обвезника уписано друго предузеће. Тиме је достављен доказ за чињеницу која је од утицаја на смањење или укидање пореза пореском обвезнику,
а што је условило доношење решења којим је обустављен поступак обезбеђења наплате пореза према тужиоцу као пореском обвезнику.
Одлучујући у поступку по жалби, Апелациони суд налази да је првостепени суд повредио одредбу члана 51. став 1. тачка 1. Закона о пореском
поступку и пореској администрацији, те извео погрешан закључак да је реч о
поступку за смањење или укидање пореске обавезе и да тужилац сноси терет
доказивања чињеница које су од утицаја на смањење и укидање пореза. Наиме, у конкретном случају реч је о поступку утврђивања пореске обавезе, те
стога терет доказивања чињеница на којима се заснива постојање пореске
обавезе у пореском поступку сноси Пореска управа, сходно горе цитираном
члану Закона о пореском поступку и пореској администрацији.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да му је незаконитим и
неправилним поступањем Пореске управе причињена штета, јер због блокаде рачуна није могао да добије кредите од банака и настави са производњом, односно да испоштује своје уговорне обавезе према купцима.
Ово из разлога што предметни уговори на које се тужилац позива датирају из 2009. године, а тужилац је током 2008. године, са почетком светске
економске кризе имао кризу у пословању, те да је у току првостепеног поступка утврђено да су текући рачуни тужиоца код банака били у блокади
пре доношења решења Пореске управе, па обзиром на овакве околности и
редован ток ствари, тужилац није могао очекивати увећање имовине.
113
Број 3/2012
Наиме, одредбом члана 172. Закона о облигационим односима прописана
је одговорност правног лица за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези вршења својих функција. По овом основу
правно лице не одговара за сваку радњу или пропуштање већ само за ону
која представља незаконит рад. Дакле, да би постојала одговорност штетника за накнаду измакле користи, потребно је да постоји спречавање повећања имовине оштећеног коју је орган правног лица проузроковао у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
(Из пресуде Апелационог суда у Нишу Гж-271/12 од 22. марта
2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ПОВРЕДА ЧАСТИ И УГЛЕДА ЛИЦА
КОЈА АКТИВНО УЧЕСТВУЈУ У ПОЛИТИЧКОМ ЖИВОТУ
Лица која активно учествују у политичком животу и излажу
одређене политичке ставове, свесно се излажу помнијем испитивању
својих речи и дела, те се од њих очекује да уз већи степен толеранције
поднесу све негативне реакције и критике јавности.
Из образложења:
Према чињеничном стању утврђеном у току првостепеног поступка, тужилац је у свом излагању на конференцији одржаној у Вирџинији
30. јуна 2004. године, изнео своје виђење решења косовског проблема, а
делови тих излагања пренети су у домаћим медијима. Након објављивања
тих текстова Координациони центар Државне заједнице Србија и Црна
Гора за Косово и Метохију, реагујући на наведено излагање, издао је саопштење које је објављено на званичном Веб сајту Координационог центра као и у дневном листу, у коме је наведено да је тужилац као решење
косовског проблема понудио концепт којим пропагира идеју независног
Косова у замену за бржи економски развој и евроатланске интеграције и
да се тиме залаже за стару идеју коју су форсирали албански сепаратисти.
У саопштењу је између осталог наведено да, уколико је решење незави114
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
сност Косова и његово одвајање од Србије, онда су албански сепаратисти
у Београду нашли свог истомишљеника.
Првостепени суд извео је правилан закључак да објављивање саопштења Координационог центра, поводом изнетог концепта тужиоца, представља реаговање, односно изношење става о концепту тужиоца, као и сагледавање и обавештавање о евентуалним аспектима примене тог концепта, те
је одбио тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа као неоснован, а разлоге за овакву одлуку у свему је
прихватио Апелациони суд. Наиме, споран део текста, у конкретном случају,
представља само критички осврт на тужиочев концепт, те стога реаговање и
саопштењe Координационог центра представља само критику тужиочевих
јавно изнетих предлога и ставова, која по својој природи није могла повредити углед и част тужиоца које ужива у друштвеној заједници, односно тужиоцу проузроковати штету за коју би тужена могла одговарати.
Одлучујући по жалби другостепени суд је мишљења да је тужилац као
јавна личност и активан учесник политичког живота, морао бити спреман да у
датим политичким околностима и условима стално горућег косовског питања,
поднесе уз већи степен толеранције све негативне критике и реакције, које је
као креатор једног концепта решавања косовског питања могао и очекивати.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж- 3694/12 од 07. јуна
2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРАВО НАСЛЕДНИКА ОШТЕЋЕНОГ
НА НАКНАДУ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ
У ситуацији када покојни правни претходник тужилаца за живота није подносио тужбу ради накнаде материјалне или нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе, а кривични поступак је
против њега обустављен због његове смрти, неоснован је тужбени захтев његових наследника за накнаду по основу овог вида штете, јер потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследнике само
ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом.
115
Број 3/2012
Из образложења:
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу одбијена је жалба тужилаца и потврђена пресуда Вишег суда у Новом Пазару којом је одбијен тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена да тужиоцима као солидарним повериоцима на име накнаде материјалне штете исплати 2.400.000,00 динара а на име накнаде нематеријалне штете износ од
29.232.000,00 динара, укупно 31.632.000,00 динара са законском затезном
каматом од 11. 02. 2010. године као дана подношења тужбе до исплате,
као неоснован; одлучено да свака странка сноси своје трошкове.
Против ове другостепене пресуде тужиоци су благовремено изјавили ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, a Врховни касациони суд је испитујући
побијану пресуду утврдио да ревизија није основана.
Наиме, према утврђеном чињеничном стању тужиља и тужиоци су
супруга и синови сада покојног лица против кога је вођен кривични поступак
због кривичног дела угрожавања територијалне целине из члана 116. став 1.
тадашњег КЗ СРЈ и кривичног дела неовлашћено набављање, држање, ношење, израда и продаја ватреног оружја, муниције или експлозивних материја
из члана 33. став 3. у вези става 2. Закона о оружју и муницији РС. Пресудом
Окружног суда у Новом Пазару сада покојни правни претходник тужилаца је
оглашен кривим за ова кривична дела која су му стављена на терет и била му
је изречена казна затвора у трајању од шест година, а пресудом Врховног суда Србије укинута је наведена пресуда Окружног суда у Новом Пазару.
Правни претходник тужилаца био је у притвору две године, девет месеци и
двадесетпет дана у периоду од 01. 06. 1993. године до 26. 03. 1996. године
због основане сумње да је извршио ова кривична дела. Овај кривични поступак је настављен а правни претходник тужилаца преминуо је током кривичног поступка 19. 2. 2004. године. Сада покојни правни претходник тужилаца
за живота није подносио тужбу ради накнаде материјалне или нематеријалне
штете због неоснованог лишења слободе, а кривични поступак против њега
обустављен је због његове смрти решењима Општинског суда у Новом
Пазару. Тужиоци су оглашени за законске наследнике сада покојног Х.К. решењем Општинског суда у Новом Пазару од 14. 12. 2009. године, а тужбу у
овом спору ради накнаде штете поднели су 11. 02. 2010. године наводећи да
је сада покојни правни претходник тужилаца био неосновано лишен слободе,
да је за време проведено у притвору доживео тешке психичке трауме, да је
116
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
био малтретиран физички и психички од стране лица затвора где се налазио
у притвору, због чега је трпео интензивне душевне болове, престао му је радни однос због притвора, а после пуштања из притвора није могао да заснује
нови радни однос, да су душевне болове због његовог лишавања слободе трпели и чланови његове породице и да су имали материјалне трошкове због
посета у затвору, трошкове спремања и ношења хране, трошкове бранилаца,
ради пружања правне заштите, а које је ангажовао и он и чланови његове породице. Материјалну штету су определили на 2.400.000,00 динара. На име
накнаде нематеријалне штете захтевали су као солидарни повериоци још
29.232.000,00 динара укупно 31.632.000,00 динара.
Врховни касациони суд је мишљења да су правилно нижестепени
судови применили материјално право када су захтеве тужилаца одбили.
Наиме, накнада нематеријалне штете због претрпљених душевних
болова због повреде слободе у смислу члана 200. Закона о облигационим
односима – ЗОО представља индивидуално потраживање оштећеног према
штетнику због чега ова индивидуална новчана сатисфакција оштећеном не
представља активну неподељену солидарну облигацију тужилаца будући
да су оштећени обични а не нужни супарничари у смислу члана 204. ЗПП.
Извор ове облигације је у посебним прописима којима се уређује
кривични поступак: одредбама члана 541. до 549. Закона о кривичном поступку („Службени лист СФРЈ“ 4/77, 36/77, 14/85, 26/86 – пречишћени
текст, 74/87, 57/89, 3/90, „Службени лист СРЈ“ број 27/92, 24/94, 21/99,
44/99, 71/2000, 13/2001) важећег у време лишења слободе сада покојног
Х.К., односно одредбама чл. 556. до 576. Законика о кривичном поступку
(„Службени лист СРЈ“ 7/2001, 68/2002, „Службени гласник РС“ број
58/2004, 85/2005, 115/2005, 46/2006, 49/2007, 122/2008, 20/2009, 72/2009,
76/2010), а право на накнаду штете имају лица која су неоправдано осуђена односно лица која су неосновано лишена слободе.
Наследници неоправдано осуђених лица и лица неосновано лишених слободе наслеђују само право оштећеног лица на накнаду имовинске
штете, а ако је оштећени већ ставио захтев наследници могу наставити поступак само у границама већ постављеног захтева за накнаду имовинске
штете у смислу члана 554. став 1. у вези члана 545. став 4. наведеног Закона о кривичном поступку и члана 544. став 1. у вези члана 560. став 4. наведеног Законика о кривичном поступку. Према одредбама члана 204. За117
Број 3/2012
кона о облигационим односима потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследнике само ако је признато правноснажном одлуком
или писменим споразумом. Под истим условима то потраживање може
бити предмет уступања, пребијања или принудног извршења.
Имајући у виду све наведене околности, потраживање накнаде ове
нематеријалне штете за коју тужиоци сматрају да је претрпео њихов правни претходник због неоснованог лишења слободе ни, по оцени Врховног
касационог суда, није прешло на тужиоце, будући да је кривични поступак против правног претходника тужилаца обустављен у смислу члана
560. став 3. наведеног Законика о кривичном поступку због његове смрти.
Накнада штете не припада ни лицу неосновано лишеном слободе ако је
кривични поступак обустављен на основу члана 217. овог Законика – због
смрти окривљеног, па стога не припада ни његовим правним следбеницима. То се односи и на накнаду материјалне штете за трошкове браниоца и
на друге трошкове које је имао сада покојни Х.К. у кривичном поступку.
Тужиоци су током поступка истицали и да је правни претходник тужилаца у затвору био изложен нечовечном поступању јер је психички и физички
малтретиран и да су те околности и вођење кривичног поступка узроковале
његову смрт, те да су тужиоци претрпели душевне болове не само због његовог неоснованог лишења слободе већ и због његове смрти за коју нематеријалну штету по њиховим наводима одговара тужена јер је последица боравка сада
покојног правног претходника тужилаца у затвору, па су нижестепени судови
правилно применили материјално право када су закључили да је потраживање
накнаде ове штете у смислу члана 172. у вези члана 200. и 201. ЗОО застарело
(члан 376. ЗОО) будући да је правни претходник тужилаца преминуо 19. 02.
2004. године, а да је тужба за накнаду нематеријалне штете по овом основу
поднета 11.02.2010. године. Застарело је потраживање накнаде материјалне
штете коју су претрпели тужиоци издвајањем сопствених средстава ради подмирења трошкова боравка сада покојног Х.К. у притвору у периоду од 01. 06.
1993. године до 26. 03. 1996. године у смислу члана 376. ЗОО.
Врховни касациони суд је ценио наводе ревизије у погледу доспелости потраживања накнаде штете и одлуке о приговору застарелости
овог потраживања па је нашао да се наводима ревизије – која доспелост
накнаде ове штете везује за дан уручења решења о обустављању поступка
против сада покојног Х.К., његовом браниоцу у кривичном поступку, не
доводи у сумњу правилност побијане одлуке, будући да накнада штете
118
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
(нематеријалне и материјалне) не припада ни лицу које је било неосновано лишено слободе ако је кривични поступак обустављен због смрти тога
лица, па то право не могу имати ни његови наследници због чега је без
утицаја за ове основе одговорности када је решење о обустави кривичног
поступка због смрти окривљеног уручено браниоцу окривљеног.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев 1427/11 од 23. фебруара
2012. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ПО ОСНОВУ ОДЛУКЕ
УСТАВНОГ СУДА О НЕУСТАВНОСТИ ОДЛУКЕ
О ПРЕСТАНКУ СУДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ
Објављивање одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику
Републике Србије“, сходно Закону о Уставном суду, којом је одлука
Народне Скупштине о престанку судијске функције оглашена неуставном, представља правично задовољење због утврђене повреде
права подносиоцу уставне жалбе, те исти нема право на накнаду нематеријалне штете.
Из образложења:
Тужилац тужбом потражује накнаду нематеријалне штете на име
претрпљених душевних болова због повреде части и угледа доношењем
незаконите одлуке Народне Скупштине Републике Србије на седници
одржаној 23. јула 2007. године, која је објављена у „Службеном гласнику
РС“ број 68/2007, о престанку судијске функције тужиоца.
Наиме, тужилац је наведеном одлуком разрешен судијске функције, коју је до тада обављао у Општинском суду у Алибунару, због стицања
права на старосну пензију. Како су након три месеца од разрешења, односно 18. октобра 2007. године за тужиоца наступили законски услови за
старосну пензију, то је тужена за овај период исплатила тужиоцу новчану
накнаду у висини пуне зараде коју би остварио да је радио. Одлуком
Уставног суда Републике Србије Уж- 134/2007 од 10. јула 2008. године,
119
Број 3/2012
усвојена је уставна жалба тужиоца изјављена против наведене одлуке Народне Скупштине и утврђено да је повређено тужиочево право на сталност судијске функције, гарантовано одредбама члана 146. став 1. у вези
са одредбом члана 148. став 1 Устава Републике Србије, као и право на
рад, гарантовано одредбом члана 60. став 1 Устава. Наведена одлука
Уставног суда Републике Србије објављена је у „Службеном гласнику
РС“, где је констатовано да је тиме постигнуто правично задовољење због
нематеријалне штете, коју је тужилац трпео због утврђене повреде права.
Према становишту Апелационог суда, правилно је првостепени
суд на основу потпуно и правилно утврђеног чињеничног стања, применио материјално право, те одбио тужбени захтев тужиоца као неоснован.
Ово ради тога што објављивање Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, којом је Одлука Народне Скупштине РС оглашена неуставном, представља адекватно задовољење штетних последица
у виду нематеријалне штете коју трпи тужилац. Наиме, сврха накнаде нематеријалне штете у смислу члана 200. Закона о облигационим односима
је сатисфакција, морално задовољење и изражава се у новцу којим ће се
ублажити бол који се не може у потпуности отклонити, али њена сврха
није новчана казна за штетника нити средство за успостављање имовинског стања због евентуалне немогућности остваривања права на старосну
пензију, како се то неосновано у жалби наводи. Имајући у виду све околности, досуђивање новчане накнаде, у конкретном случају, било би противно циљу због кога је накнада законом установљена.
Из садржине доказа у списима и жалбених навода произилази да,
углед тужиоца као објективно мишљење средине о њему, није повређен,
јер тужилац током поступка, а и у жалби није суду предочио доказе да неко лице или средина у којој живи изражава непоштовање његове личности или према њему изражава презир или сажаљење, а терет ових чињеница сагласно одредбама члана 7. став 1., чл. 220. и 223. став 2 Закона о парничном поступку, био је на тужиоцу.
Узимајући у обзир све околности случаја битних за одлуку о накнади, предвиђених одредбом члана 200. став 2. Закона о облигационим
односима, као што су, између осталог, интензитет напада на повређено
добро, начин и средство којим је то учињено, средина у којој оштећени
живи, последице које су услед тога наступиле, другостепени суд налази да
у конкретној правној ситуацији тужиочев осећај повреде части није подо120
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
бан за досуђење новчане накнаде сагласно наведеном члану. Ово стога,
што је неуставном Одлуком Народне Скупштине Републике Србије, тужилац разрешен судијске функције због пензионисања пре навршених
услова за пензионисање, а одлазак у пензију није радња која је објективно
подобна да повреди осећај части личности која одлази у пензију и проузрокује јој душевне болове, имајући у виду чињеницу да су након три месеца за тужиоца наступили законски услови за пензионисање. Поред наведеног, нема доказа да је тужилац због тога трпео штетне последице, посебно ако се узме у обзир да је обештећен у висини зарада које би остварио да је остао на раду до стицања законских услова за пензионисање.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-2312/11 од 28. јуна
2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРАВО БРАНИОЦА ОСУМЊИЧЕНОГ НА ИСПЛАТУ НАКНАДЕ
ПО ОСНОВУ ПРИЈЕМА РЕШЕЊА О ЗАДРЖАВАЊУ
ОСУМЊИЧЕНОГ
Бранилац ангажован по службеној дужности нема право на исплату накнаде по основу пријема решења о задржавању осумњиченог
лица јер је сам пријем у временском континуитету са службеном радњом одбране у преткривичном поступку, а евентуално би тужиоцу
припала накнада у ситуацији да је по посебном позиву ради пријема
решења о задржавању приступио у МУП и том приликом предузео само ту радњу.
Из образложења:
Правилно је првостепени суд закључио да тужиоцу не припада накнада за предузете радње пријема решења о 48-часовном задржавању осумњичених лица у износу од 107.400,00 динара с обзиром да напред наведена
радња није прописана Тарифом о наградама и накнадама за рад адвоката за
одбране по службеној дужности која у броју 1 прописује за које радње бранилац окривљеног има право на награду односно с обзиром да је тужилац
као бранилац по службеној дужности након саслушања лица окривљених у
121
Број 3/2012
предкривичном поступку својим потписом потврдио да је примио решење о
48-часовном задржавању напред побројаних осумњичених лица, те да је тужилац радњу пријема решења о задржавању примио након службене радње
одбране у предкривичном поступку, те како је дужност адвоката да прими
решења како судска тако и других органа то дакле тужиоцу не припада накнада за ову предузету радњу с обзиром да се исти већ налазио у просторијама МУП, а евентуално би тужиоцу припала накнада у ситуацији да је по
посебном позиву ради пријема решења о задржавању брањеника приступио
у МУП и том приликом предузео само ту радњу.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-3054/11 од 23. новембра 2011. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ПОСЕБАН РОК ЗАСТАРЕЛОСТИ ПОТРАЖИВАЊА
НА ИМЕ НАКНАДЕ ЗА ДОПУНСКУ ЛИЧНУ ИНВАЛИДНИНУ
Када је предмет тужбеног захтева накнада за допунску заштиту (допунска лична инвалиднина) која према Закону о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца има карактер повременог потраживања која доспевају годишње и у краће одређеном временском периоду, нема места примени општег рока застарелости, јер иста застаревају за три године од доспелости сваког појединачног давања.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, правном претходнику тужиље, признато је право ратног војног инвалида VI групе са 60% инвалидитета, право на личну инвалиднину, као и право на ортопедски додатак. Решењем надлежног органа тужене њему је било признато и право на допунску
личну инвалиднину ратног војног инвалида V групе почев од 01.07.1992.
године, а право на личну инвалиднину, допунску личну инвалиднину и ортопедски додатак је престало 03.12.2002. године када је Н. преминуо. Њему
је у периоду од 01.10.1999. до 30.11.2002. године по овим основима исплаћено мање 43.260,44 динара. Тужиља је наследила право на исплату разли122
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ке између припадајућег и исплаћеног дела инвалидских примања на име
личне инвалиднине, допунске личне инвалиднине и на име ортопедског додатка за период од 01.10.1999. до 30.11.2002. године.
На основу утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су
усвојили тужбени захтев и тужиљи досудили тражену накнаду, закључивши да приговор застарелости потраживања није основан, јер се не ради о
повременим потраживањима из члана 372. ЗОО, за које је прописано да
застаревају за три године. Према њиховом становишту, у конкретном случају се ради о потраживањима која нису унапред позната и чија се висина
мења сваког месеца, па се на таква потраживања примењује општи рок од
десет година од доспелости сваког месечног примања из члана 371. ЗОО.
Врховни касациони суд је става, да је погрешно становиште нижестепених судова, да је приговор застарелости потраживања неоснован и да у
конкретном случају треба применити општи застарни рок из члана 371. ЗОО
(десетогодишњи рок застарелости), јер се општи застарни рок из цитиране
одредбе примењује се само ако „законом није одређен неки други рок“.
Наиме, накнада за допунску заштиту (допунска лична инвалиднина) има карактер повременог потраживања, јер се према члану 28. и 51.
Закона о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих
бораца ("Службени лист СРЈ" бр. 24/98 и 29/98), одређују у месечним износима. Према члану 71. истог закона исплаћује се по протеку истека месеца за који се врши исплата. На основу члана 372. став 1. у вези са чланом 379. став 2. ЗОО, потраживања повремених давања која доспевају годишње и у краће одређеном временском периоду (повремена потраживања), застаревају за три године од доспелости сваког појединачног давања.
Имајући у виду датум подношења тужбе – 07.04.2009. године и
основаност истакнутог материјално-правног приговора, потраживање тужиље је застарело, због чега је њен тужбени захтев одбијен.
(Из пресуде Врховног касационог суда 1306/11 од 14. децембра
2011. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
123
Број 3/2012
РАДНО ПРАВО
ТРЕНУТАК САЗНАЊА ЗА ПОВРЕДУ ПРАВА
ИЗ РАДНОГ ОДНОСА И ПРЕКЛУЗИВНОСТ РОКА
ЗА ПОДНОШЕЊЕ ТУЖБЕ ИЗ ЧЛАНА 122. ЗАКОНА О РАДУ
Када је тужиља за повреду права из радног односа сазнала подизањем радне књижице, у којој је уписан престанак радног односа,
од тог тренутка је и почео да тече рок за подношење тужбе, те није од
значаја чињеница да јој том приликом није уручено и решење о престанку радног односа.
Из образложења:
Предмет тужбеног захтева тужиље је да се утврди да је у радном
односу на неодређено време код тужене, те да се тужена обавеже да је врати на рад на радно место вишег референта у Секретаријату унутрашњих
послова у К.М. или на друго одговарајуће радно место. Ставом другим изреке одбачена је тужба тужиље у делу тужбеног захтева којим је тражила
да се тужена обавеже да јој призна сва права из радног односа. Према
утврђеном чињеничном стању, тужиљи која је код тужене радила на пословима дактилографа, са звањем вишег референта, решењем туженог од
1. 6. 1999. године престао је радни однос због неоправданог изостанка са
посла пет радних дана узастопно почев од 25. 5. 1999. године. То решење
уручено је пуномоћнику тужиље 26. 1. 2007. године, а тужиља није изјавила приговор на наведено решење па је оно постало правноснажно 6. 2.
2007. године, протеком рока за приговор. Тужиља је редовно долазила на
посао до 31. 5. 1999. године, када јој је по њеном захтеву одобрено да одсуствује са рада два радна дана ради одласка у Ц.Г. Међутим, тужиља није
дошла на посао све до 29. 7. 1999. године, када се јавила туженој али није
наставила да ради. Дана 5. 3. 2003. године поднела је захтев да јој се врати
радна књижица, јер је упозната са чињеницом да јој је престао радни однос, а да јој је радна књижица потребна ради остваривања права из радног
односа јер је у међувремену засновала радни однос у новој УНМИК-овој
124
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
општини у северном делу К.М. Тужбу суду тужиља је поднела 31. 1. 2006.
године. Врховни касациони суд је става да су нижестепени судови правилно одбили као неоснован тужбени захтев тужиље.
Наиме, одредбом члана 122. Закона о раду ("Службени гласник
РС", бр. 70/01, 73/01), прописан је рок од 15 дана за покретање спора пред
надлежним судом против одлуке којом је повређено право запосленог, а
који рок почиње тећи од дана достављања одлуке, односно сазнања за повреду права. Тужиља је за повреду права свакако сазнала дана 11. 6. 2003.
године када је подигла своју радну књижицу. Иако јој тада није уручено
решење о престанку радног односа, преузимањем радне књижице у којој
је уписан престанак радног односа са 1. 6. 1999. године, сазнала је да јој је
повређено право на рад. Поред тога што је тада сазнала за повреду права,
тужиља тужбу суду подноси 31. 1. 2006. године, знатно после протека преклузивног рока из члана 122. Закона о раду. Како је тужиљи коначним и
правноснажним решењем тужене 04 број ... од 1. 6. 1999. године престао
радни однос, на који начин је изгубила сва права из радног односа, односно радни однос у целини, због чега не може остваривати судску заштиту;
то су нижестепени судови правилно закључили да тужиљи не пруже тражену судску заштиту.
Стога су неосновани ревизијски наводи тужиље да јој решење о
престанку радног односа од 01.06.1999. године није уручено и да јој због
тога није дата могућност да на њега приговори, што није од утицаја на доношење другачије одлуке у конкретном случају, јер је протеком законског
рока од 15 дана од момента сазнања за повреду права (дан подизања радне
књижице) изгубила могућност да остварује права из радног односа за која
сматра да су јој повређена. Рок за подношење тужбе из члана 122. Закона о
раду, почиње да тече од дана када је тужиља упозната са повредом свог права из радног односа, па у ситуацији када тужиља за повреду права сазнала
подизањем радне књижице, рок је почео да тече од тог тренутка. У ситуацији када је преузимањем радне књижице тужиља сазнала за престанак радног односа, те је од тог дана почео да тече преклузивни рок за подношење
тужбе из члана 122. Закона о раду, није од значаја што јој том приликом није
уручено решење о престанку радног односа. Наиме, иако јој тада није уручено решење о престанку радног односа, преузимањем радне књижице у
којој је уписан престанак радног односа са 1. 6. 1999. године, тужиља је сазнала да јој је повређено право на рад. Поред тога што је тада сазнала за по125
Број 3/2012
вреду права, тужиља тужбу суду подноси 31. 1. 2006. године, знатно после
протека преклузивног рока из члана 122. Закона о раду.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев 401/10 од 22. септембра
2010. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
БЛАГОВРЕМЕНОСТ ТУЖБЕ ЗА ПОНИШТАЈ РЕШЕЊА
О ПРЕСТАНКУ РАДНОГ ОДНОСА И СХОДНА ПРИМЕНА ЗАКОНА
О РАДНИМ ОДНОСИМА У ДРЖАВНИМ ОРГАНИМА
НА ЗАПОСЛЕНЕ У НЕКАДАШЊИМ САВЕЗНИМ ОРГАНИМА
Када одредбом члана 397. Закона о основама система државне
управе и о Савезном извршном већу и савезним органима управе, није био предвиђен рок за тражење судске заштите за запослене у савезним органима, на наведени однос се примењује Закон о радним односима у државним органима, те су тужиоци подношењем тужбе након
законом прописаног рока изгубили право да пред судом траже оцену
законитости тих решења.
Из образложења:
Решењем Првог општинског суда у Београду, ставом првим изреке,
које је потврђено решењем Окружног суда у Београду тужба тужилаца којом је тражено да суд поништи решења тужене број ... сва од 13. 7. 2005.
године и решења број ..., сва од 1. 9. 2005. године, одбачена је, као неблаговремена. Против правноснажног другостепеног решења, тужиоци су
благовремено изјавили ревизију због битне повреде одредаба парничног
поступка и погрешне примене материјалног права, а испитујући побијано
решење Врховни касациони суд је закључио да разлози ревизије о погрешној примени материјалног права нису основани.
Наиме, према утврђеном чињеничном стању, оспореним решењима правног претходника тужене од 13. 7. 2005. године, тужиоци су остали
нераспоређени и престао им је радни однос са 8. 7. 2005. године. Сви тужиоци су против првостепених решења благовремено поднели приговоре,
који су одбијени као неосновани решењима правног претходника тужене
126
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
од 1. 9. 2005. године. Тужиоци С.Т. и М.В. су примили коначна решења
правног претходника тужене дана 22. 9. 2005. године, а тужилац С.Ш. дана 2. 9. 2005. године. Тужба у овој парници из радног односа је поднета
30. 11. 2005. године препорученом пошиљком. Код тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално
право, када су тужбу тужилаца којим је тражено да се пониште као незаконита решења правног претходника тужене о престанку радног односа тужилаца од 13. 7. 2005. године и другостепена решења којим је одбијен њихов приговор од 1. 9. 2005. године одбацили, као неблаговремену.
Наиме, одредбом члана 71. ст. 5. и 6. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 48/91...79/2005), који се у
конкретном случају примењује, с обзиром да одредба члана 397. Закона о
основама система државне управе и о Савезном извршном већу и савезним
органима управе, није био предвиђен рок за тражење судске заштите за запослене у савезним органима, прописано је да запослени, односно постављено
лице, има право да поднесе приговор и у случају кад функционер у року од
15 дана од дана подношења захтева не одлучи о праву на које се захтев односи; те да ако функционер у одређеном року не одлучи о поднетом приговору
или ако запослени, односно постављено лице није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице
може се обратити надлежном суду у року од 15 дана. У поступку је утврђено
да је првотужиљи и друготужиоцу коначно решење о престанку радног односа од 1. 9. 2005. године уручено 22. 9. 2005. године, а трећетужиоцу 2. 9. 2005.
године, што значи да су они по истеку рока од 15 дана, дана 30. 11. 2005. године, поднели тужбу за оцену законитости наведених решења.
Како су протеком рока из члана 71. став 6. Закона о радним односима
у државним органима, решења о престанку радног односа су постала правноснажна, то су тужиоци преклудирани у праву да пред судом траже оцену законитости решења о престанку радног односа, јер суд није надлежан да одлучује законитости правноснажних одлука о правима запослених, што чини
неоснованим наводе ревизије о погрешно примењеном материјалном праву.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев 2 886/10 од 13. октобра
2010. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
127
Број 3/2012
ПОКРЕТАЊЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА КАО РАЗЛОГ
ЗА ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА РАДНИКА ЗАПОСЛЕНОГ
У МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Факултативни услов за престанак радног односа радника запосленог у Министарству унутрашњих послова је сама чињеница покретања,
односно вођења кривичног поступка за кривично дело које се гони по службеној дужности, а не и осуђујућа пресуда у том (кривичном) поступку.
Из образложења:
Првостепеном пресудом од 25. 2. 2010. године ставом другим одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се пониште решења
МУП-а од 24. 7 и 9. 9. 2003. године, као незаконита, а да се обавеже тужена да га врати на радно место заставника у ОУП Младеновац. Ставом трећим одбијен је евентуални тужбени захтев којим је тражио да се обавеже
тужена да му исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде за одговарајући период, док је ставом четвртим одбијен тужбени захтев којим је
тражио да се тужена обавеже на исплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за период изгубљене зараде. Ставом петим одбијен је
захтев за накнаду трошкова парничног поступка.
Пресудом Апелационог суда у Београду од 1. 3. 2011. године жалба тужиоца је одбијена и првостепена пресуда потврђена у наведеним ставовима.
Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужилац је изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка
и погрешне примене материјалног права.
Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом
члана 399. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ број
125/04 и 111/09), па је нашао да је ревизија неоснована.
Према чињеничном стању на коме је заснована побијана одлука, тужиоцу је престао радни однос код тужене, на радном месту радника за сузбијање општег криминалитета, у чину заставника, у Одсеку криминалистичке
полиције ОУП Младеновац, СУП Београд, са даном 28. 7. 2003. године, на
основу решења тужене од 24. 7. 2003. године применом члана 45. у вези члана 34. став 1. тачка 2. Закона о унутрашњим пословима, јер је против њега
Општинско јавно тужилаштво у Младеновцу подигло оптужни предлог 7. 5.
2003. године због основане сумње да је извршио кривично дело злостављања
128
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
у служби, из члана 66. КЗ РС у стицају са кривичним делом лаке телесне повреде из члана 54. став 2. у вези става 1. КЗ РС. Приговор против првостепене одлуке о престанку радног односа, одбијен је решењем надлежног органа
тужене од 9. 9. 2003 године. У кривичном поступку који је спроведен по наведеном оптужном предлогу пред Општинским судом у Младеновцу, тужилац је правноснажном пресудом К 75/ 07 од 21. 7. 2008. године ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело које му је стављено на терет.
Код овако утврђеног чињеничног стања, Врховни касациони суд
налази да је правилно побијаном одлуком примењено материјално-право
када је тужбени захтев одбијен, као неоснован.
Наиме, одредбом члана 45. Закона о унутрашњим пословима
(„Службени гласник РС“ број 44/91 ... 106/03), који је био на снази у време доношења побијаних одлука, раднику Министарства унутрашњих послова може престати радни однос и ако престане да испуњава неки од
услова за пријем на рад у државне органе и услов из члана 34. став 1. тачка 2. овог Закона. Према члану 34. став 1. тачка 2. Закона о унутрашњим
пословима, на рад се не може примити лице против кога се води кривични
поступак за кривично дело које се гони по службеној дужности.
Имајући у виду да је против тужиоца покренут кривични поступак због
сумње да је извршио кривично дело злостављање у служби из члана 66. КЗ РС,
то је престао да испуњава услове за рад у државним органима у смислу члана 34.
став 1. тачка 2. Закона о унутрашњим пословима, па је тужена, као послодавац,
била овлашћена да донесе решење о престанку радног односа тужиоцу по овом
основу, а применом члана 45. Закона о унутрашњим пословима.
Околност што је тужилац накнадно ослобођен оптужбе да је учинио кривично дело које му је стављено на терет, не утиче на правилност
одлуке о престанку радног односа. Наиме, према наведеним законским
одредбама факултативни услов за престанак радног односа запосленима
код тужене је сама чињеница покретања, односно вођења кривичног поступка за кривично дело које се гони по службеној дужности, а не и осуђујућа пресуда у том (кривичном) поступку.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев2 587/11 од 9. маја 2012.
године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
129
Број 3/2012
СТАМБЕНО ПРАВО
НЕИСПУЊЕНОСТ УСЛОВА ЗА РЕШАВАЊЕ СТАМБЕНЕ
ПОТРЕБЕ ЗАПОСЛЕНОГ КОД КОРИСНИКА СРЕДСТАВА
У ДРЖАВНОЈ СВОЈИНИ
Стамбена потреба запосленом лицу, сагласно Уредби о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица
код корисника средстава у државној својини, може се решити под
условом да је лице без стана или има неодговарајући стан у смислу
ове Уредбе, да је поднело писмени захтев кориснику државних средстава и да је остварило право првенства на листи реда првенства.
Из образложења:
Према стању утврђеном у списима, тужиља је учествовала у поступку по објављеном Огласу за доделу станова у закуп на одређено време
од 28. децембра 2004. године и допуни Огласа од 21. јануара 2005. године.
У време расписивања Огласа и подношења захтева тужиља је живела у стану који јој је додељен на основу Одлуке директора Републичке управе јавних прихода на привремено чување и коришћење, које траје до пријема
обавештења да је стан коначно додељен одређеном раднику РУЈП-а. Будући да овакав основ коришћења стана није предвиђен одредбом члана 11.
Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини, којом је дефинисано
када се запослено лице сматра лицем без стана, то је тужиља, била бодована у статусу у коме се налазила пре давања стана на привремено коришћење ради чувања. Комисија је на овај начин вршила бодовање обзиром да
Уредбом није прописано да се лица која станују у стану, који им је дат на
привремено чување и коришћење, сматрају лицима без стана, а с обзиром
на привремени карактер тих одлука не могу се сматрати ни лицима која
имају решену стамбену потребу, као ни подстанарима.
130
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Због недостављања потпуне документације предвиђене Уредбом
и Огласом, уз захтев за решавање стамбене потребе као и уз захтев за допуну документације на основу које би се неспорно могао утврдити стамбени статус тужиље пре доделе стана на привремено коришћење ради чувања, иста није стављена у Предлог листе реда првенства сачињеног по
објављеном огласу. Наиме, Стамбена комисија је тужиљи упутила допис,
којим је затражена допуна документације и то потврда о укупном радном
стажу, уверење о пребивалишту за све чланове породичног домаћинства,
извод из матичне књиге рођених који није старији од шест месеци као и
доказ о стамбеном статусу пре доделе стана на чување, а тужиља је доставила само део тражене документације.
На сачињени Предлог листе реда првенства тужиља је изјавила
приговор у коме је детаљно описала свој тренутни стамбени статус (привремено чување и коришћење по основу одлуке директора РУЈП-а), који
је Стамбеној комисији био познат, али није доставила ниједан нови доказ
на основу кога би се неспорно могао утврдити њен стамбени статус, то
Комисија није имала елемената за бодовање стамбене угрожености и уврштавање тужиље на листу реда првенства, те је исти одбила.
На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно је првостепени суд применио материјално право када је, одбио тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи Одлука Стамбене комисије Министарства финансија - Пореске управе од 10. новембра 2006.
године, којом је додељен стан другом запосленом и Одлука Стамбене комисије Владе Републике Србије од 11. маја 2007. године, којом је одбијен
приговор тужиље изјављен против напред наведене првостепене одлуке,
дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и
Апелациони суд.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-4037/11 од 15. јуна
2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
131
Број 3/2012
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
ВРЕДНОСТ ПРЕДМЕТА РАДНОГ СПОРА
И НАДЛЕЖНОСТ ОСНОВНОГ СУДА
За одређивање стварне надлежности у споровима о правима и
обавезама из радног односа где је предмет спора неисплаћена зарада
није од значаја означена вредност предмета спора, јер зарада представља једно од основних права из радног односа, а одредбом члана 22.
став 3. Закона о уређењу судова, прописано је да основни суд суди и у
споровима о правима и обавезама из радног односа.
Из образложења:
Према стању у списима предмета, тужиоци су поднетом тужбом
тражили исплату неисплаћене разлике зараде, за наведене месеце у наведеним годинама. Апелациони суд у Београду је решавајући настали сукоб
надлежности између Првог основног суда у Београду и Вишег суда у Београду нашао да је за суђење у овој парничној ствари стварно и месно надлежан Први основни суд у Београду.
Наиме, одредбом члана 22. став 3. Закона о уређењу судова, прописано је да основни суд у првом степену суди у стамбеним споровима;
споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа; о
правима, обавезама и одговорностима из радног односа; о накнади штете
коју запослени претрпи на раду или у вези са радом; споровима поводом
задовољавања стамбених потреба на основу рада.
Одредбом члана 23. став 1. тачка 7. Закона о уређењу судова, прописано је да, виши суд суди у грађанскоправним споровима кад вредност
предмета спора омогућује изјављивање ревизије; у споровима о оспоравању или утврђивању очинства и материнства; о ауторским и сродним правима, заштити и употреби проналазака, модела, узорака, жигова и ознака географског порекла ако није надлежан други суд; у споровима о објављивању
исправке информације и одговора на информацију због повреде забране говора мржње, заштите права на приватни живот, односно права на лични запис, пропуштања објављивања информације и накнади штете у вези са об132
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
јављивањем информације;, док је тачком 8. прописано да виши суд суди у
споровима поводом штрајка; поводом колективних уговора ако спор није
решен пред арбитражом; поводом обавезног социјалног осигурања ако није
надлежан други суд; поводом матичне евиденције; поводом избора и разрешења органа правних лица ако није надлежан други суд.
Дакле, према одредби члана 22. став 3. Закона о уређењу судова,
основни суд суди и у споровима о правима и обавезама из радног односа. Пошто је зарада једно од основних права запосленог из радног односа, следи да
је код одређивања надлежности у спору који се односи на заштиту овог права, стварно надлежан основни суд, независно од вредности предмета спора.
Ово и зато што овде код одређивања стварне надлежности није ни примењен
вредносни критеријум, већ материјални критеријум. У том смислу направљена је разлика између основног суда када вредност предмета спора не омогућује ревизију, и обратно како то прописује члан 23. став 1. тачка 7, Закона о
уређењу судова. Пошто се вредност предмета спора односи на грађанскоправне спорове из којих су издвојени радни спорови, без значаја је да ли
вредност спора у овој парничној ствари дозвољава ревизију или не.
Поред тога, овде се не ради о нужним, већ о формалним супарничарима, па зато ни нема основа за сабирање вредности спора по њиховим
захтевима. Ради тога, када би се и применио вредносни критеријум, следи
да би у том случају био надлежан основни суд, а са становишта месне
надлежности то је у овом случају Први основни суд у Београду.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Р1 бр.117/10 од 10. јуна
2010. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ЗАКОНСКА ЗАТЕЗНА КАМАТА И
ТРОШКОВИ ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА
Странка у парничном поступку нема право на законску затезну камату на досуђени износ парничних трошкова.
Из образложења:
При одлучивању о захтеву тужиље за камату на признати износ
трошкова парничног поступка првостепени суд је погрешио када је тужену
133
Број 3/2012
обавезао да тужиљи на износ накнаде трошкова парничног поступка исплати законску затезну камату почев од пресуђења па до исплате, а тужена
основано на то у жалби указује. Одредбом члана 159. став 1. ЗПП прописано је да о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке без
расправљања, а када се странци у пресуди наложи извршење какве чинидбе, одредиће се и рок у коме је ову чинидбу дужно да изврши у смислу одредбе члана 333. став 1. истог закона. У смислу одредбе 333. став 3. ЗПП,
рок за извршење чинидбе почиње да тече од првог дана после достављања
преписа пресуде странци којој је наложено извршење. То значи да трошкове поступка одмерава суд на одређени захтев странке и одређује парициони
рок за добровољно извршење обавезе накнаде трошкова другој страни. Истеком рока за добровољну исплату, странка којој су трошкови признати
стиче право да наплату тражи принудним путем у поступку извршења. Закон о парничном поступку није прописао обавезу плаћања камате па је првостепени суд погрешио када је тужену обавезао да тужиљи на признати
износ трошкова исплати и камату, јер такву обавезу тужени нема.
(Из решења Вишег суда у Београду Гж-5259/12 од 9. јула 2012. године)
Приредила: Магдалена Цвитковац,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ИНДИВИДУАЛНО ОДРЕЂЕНА СТВАР
КАО ПРЕДМЕТ ТУЖБЕНОГ ЗАХТЕВА
Када је предмет тужбеног захтева индивидуално одређена
ствар, иста мора бити јасно опредељена по свим својствима, и то како
у погледу места где се ствар налази, величине, односно димензија те
ствари, тако и осталих карактеристика на основу којих се може закључити да је у питању баш ствар која је предмет тужбеног захтева.
Из образложења:
Тужилац тужбом тражи да се обавеже тужена Република Србија да му
ради стамбеног обезбеђења додели мањи једнособан стан у Београду на име
испуњења законске обавезе, која произилази из доприноса за стамбену изградњу или да тужиоцу исплати одређени износ новца на име доприноса које је тужилац издвајао из своје зараде за стамбену изградњу. Према стању утврђеном
134
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
у списима, тужилац је пензионисани професор руског језика. Док је био у радном односу, обраћао се школама у којима је радио за доделу стана, али због
недостатка средстава и станова није добио стан иако је, како то истиче, тридесет година издвајао од своје зараде допринос за стамбену изградњу.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд закључио да је тужба у делу у коме је тужилац тражио доделу
стана, неуредна, јер не садржи све елементе да би се по њој поступало из
члана 188. Закона о парничном поступку, те је одбацио тужбени захтев у
том делу. Ово ради тога што овако постављени тужбени захтев нема за
предмет индивидуално одређену ствар, јер тужилац није довољно одредио
стан чију доделу тражи. Наиме, када је предмет тужбеног захтева индивидуално одређена ствар, иста мора бити јасно опредељена по свим својствима, и то како у погледу места где се ствар налази, величине, односно димензија те ствари, тако и осталих карактеристика на основу којих се може закључити да је у питању баш ствар која је предмет тужбеног захтева.
У погледу алтернативно постављеног тужбеног захтева првостепени суд налази да тужилац није доказао одговорност тужене за штету коју
је тужилац претрпео због нерешеног стамбеног питања. Тужилац није доставио писмене доказе о заснивању радног односа, висини уплаћених доприноса, о томе колико је био у радном односу, решење о пензионисању,
а није ни презентирао период за који тражи повраћај средстава.
Наиме, уплата доприноса за стамбену изградњу била је обавеза
свих запослених у складу са тада важећим Законом о издвајању средстава
за стамбену изградњу и Законом о финансирању стамбене изградње („Сл.
гласник СРС“ број 4/86). Ова обавеза била је предвиђена ради финансирања солидарне стамбене изградње, а било је прописано да се установама,
односно радним организацијама даје искључиво овлашћење да, у складу
са годишњим и вишегодишњим плановима, донесу опште акте и утврде
мерила и критеријуме за издвајање средстава за задовољавање стамбених
потреба, те је у том смислу одлучивање о правима радника у целости пренето на радне организације и установе.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-13270/10 од 25. новембра 2010. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
135
Број 3/2012
НЕОСНОВАНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА НАСТАВАК ПАРНИЧНОГ
ПОСТУПКА ПОДНЕТОГ ОД СТРАНЕ ПРАВНОГ ЛИЦА
НАД КОЈИМ ЈЕ ЗАКЉУЧЕН СТЕЧАЈНИ ПОСТУПАК
Нема места наставку поступка у ситуацији кад је предлог за
наставак поступка поднет од стране правног лица над којим је отворен и закључен стечај, обзиром да је предлог поднет од стране неовлашћеног лица, јер друштво са ограниченом одговорношћу престаје да
постоји брисањем из регистра привредних субјеката по основу спроведеног поступка стечаја.
Из образложења:
Против решења Привредног суда у Београду којим је одбијен његов
предлог за наставак поступка, тужилац је поднео жалбу, указујући да су нејасни разлози из којих је првостепени суд прекинуо поступак у овој правној
ствари, да тужилац као правно лице није престао да постоји, као и да нису
наступиле правне последице поступка стечаја и ликвидације, услед којих
би поступак био покренут, јер је решење о отварању и закључењу стечаја
над тужиоцем укинуто решењем Привредног апелационог суда.
Наиме, према стању у списима предмета поступак у овој правној ствари је покренут тужбом поднетом 4. јуна 2010. године, са захтевом да се обавеже тужена Република Србија - Министарство финансија - Пореска управа, да
му накнади штету у наведеном износу. У току поступка је решењем Привредног суда у Београду од 30. августа 2010. године, отворен и истовремено закључен стечајни поступак и тужилац је 30. новембра 2010. године, брисан из регистра привредних субјеката, те је решењем првостепеног суда од 31. јануара
2012. године, утврђен прекид поступка у овој правној ствари. Дана, 16. децембра 2011. године, тужилац је предложио да се поступак настави, истичући да
решењем Привредног Апелационог суда од 05. маја 2012. године, укинуто решење о отварању и закључењу стечајног поступка, а потом је и ново решење о
отварању и закључењу стечајног поступка укинуто решењем Привредног Апелационог суда од 19. октобра 2011. године. Привредни апелациони суд је увидом у списе предмета, и утврдио да је решењем Привредног суда од 30. августа 2010. године, отворен и истовремено закључен стечајни поступак и да је то
решење укинуто новим решењем Привредног апелационог суда од 5. маја
2011. године, да је у поновном поступку стечајни судија донео решење о отварању и закључењу стечајног поступка, над тужиоцем, да је то решење поново
укинуто решењем Привредног апелационог суда од 19. октобра 2011. године,
136
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
те да је предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак, након чега је
исти донео решење којим је отворен и истовремено закључен стечајни поступак, те да је такво решење постало правноснажно јер је потврђено решењем
Привредног апелационог суда од 28. марта 2012. године.
У светлу наведених доказа, Привредни апелациони суд је закључио да је правилна одлука првостепеног суда којом се одбија предлог тужиоца за наставак поступка.
Наиме, према члану 238. став 1. тачка 2. Закона о привредним друштвима, који је био у примени на дан правноснажности решења којим се
отвара и закључује стечајни поступак над тужиоцем, друштво са ограниченом одговорношћу престаје да постоји брисањем из регистра привредних субјеката по основу спроведеног поступка стечаја у складу са законом којим се уређује стечај. Над тужиоцем је отворен и закључен стечај,
те је исти брисан из регистра привредних субјеката и на тај начин престао
да постоји. Последица престанка постојања правног лица у парничном поступку, је по члану 214. став 1. тачка 4. Закона о парничном поступку,
прекид поступка. Како предлог за наставак поступка није поднет од стране овлашћеног лица према члану 217. став 1. Закона о парничном поступку, то је неоснован предлог за наставак поступка који је поднео тужилац.
(Из пресуде Привредног апелационог суда 7 Пж 4702/12 од 25. маја 2012. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ДОЗВОЉЕНОСТ ЗАХТЕВА
ЗА ЗАШТИТУ ЗАКОНИТОСТИ
Формално позивање на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361. ст. 2. тач. 5 ЗПП, не чини захтев за заштиту законитости дозвољеним, у ситуацији када из садржине самог захтева произилази да је изјављен због погрешне примене материјалног права.
Из образложења:
Правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду , одбијена
је жалба тужене и потврђена пресуда Другог општинског суда у Београду
137
Број 3/2012
којом је усвојен захтев Републике Србије – Министарства финансија Пореске управе, па је обавезана тужена да се исели из предметног стана, и
да стан испражњен од ствари и лица преда тужиоцу на коришћење и располагање, одбијен предлог тужене за прекид парничног поступка и тужена обавезана да тужиоцу накнади трошкове поступка.
Тужена је преко свог пуномоћника изјавила захтев за заштиту законитости, позивајући се на недозвољено располагање странака из чл. 3.
ст. 3. Закона о парничном поступку.
Одлучујући о дозвољености захтева за заштиту законитости у смислу
члана 421. у вези са чланом 401. став 2. тачка 5. и члана 404. ЗПП, који се примењује на основу члана 55. став. 1. Закона о изменама и допунама ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да захтев за заштиту законитости није дозвољен.
Наиме, према одредби члана 417. ЗПП, захтев за заштиту законитости може се подићи само због битне повреде одредаба парничног поступка
из члана 361. ст. 2. тач. 5 овог закона, ако је противно одредбама овог закона
суд засновао своју одлуку на недозвољеним располагањима странака.
У конкретном случају, иако се у захтеву за заштиту законитости указује на битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 361. ст. 2. тач. 5
ЗПП, из садржине самог захтева произилази да је изјављен због погрешне
примене материјалног права - Закона о становању и Закона о својинско-правним односима, а не због недозвољеног располагања странака у смислу члана
3. став 3. Закона о парничном поступку. Из свега наведеног следи да је захтев
тужиоца недозвољен, јер није довољно само формално позивање на законом
прописан разлог за изјављивање захтева за заштиту законитости.
(Из пресуде Врховног касационог суда Гзз1 265/12 од 30. маја
2012. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА НАКОН ДОНОШЕЊА
ПРАВНОСНАЖНЕ ОДЛУКЕ СУДА И ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА
Чињеница да је тужиоцу престао радни однос након доношења
правоснажне одлуке суда у радном спору који се водио око распоре138
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ђивања није разлог за понављање поступка у смислу одредби члана
422. став 1. тачка 9. ЗПП-а.
Из образложења:
Тужилац М.М. поднео је тужбу надлежном суду против Републике Србије, ради поништаја одлуке о распоређивању на друго радно место,
те је обавезана Република Србија да тужиоца распореди - врати на пређашње радно место.
Пресудом I-П-бр. 465/06 од 3. 6. 2008. године, тужбени захтев тужиоца је одбијен, да би пресудом Апелационог суда у Београду, Гж.1.бр.
58/10 од 29. 1. 2010. године, првостепена пресуда била преиначена, и тужбени захтев тужиоца усвојен.
Након доношења пресуде Апелационог суда у Београду, тужиоцу
је код тужене Републике Србије коначним решењем престао радни однос
и исплаћена отпремнина.
Са тих разлога, тужени је суду поднео предлог за понављање поступка, јер би извршење такве пресуде било неоправдано, али је Апелациони суд
својим Решењем Гж.1.бр. 1919/12 од 5. 7. 2012. године такав предлог одбио.
Образлажући донето решење, Апелациони суд у Београду наводи:
"чињеницу коју је тужени истакао у предлогу за понављање поступка, да је након доношења одлуке Апелационог суда у Београду тужиоцу престао радни однос, не може представљати нову чињеницу због које
би било дозвољено понављање поступка, у смислу одредбе члана 422.
став 1. тачка 9. ЗПП-а. Ово из разлога, да би одређена чињеница могла бити употребљена као разлог за понављање поступка у смислу наведене законске одредбе, потребно је да је она постојала пре правоснажности одлуке суда, али да није могла бити употребљена у току поступка из оправданих разлога, па је из наведених разлога предлог за понављање поступка
тужене одбијен".
(Из решења Апелационог суда у Београду, Гж1.бр.1919/12 од 5.
јула 2012. године)
Приредила: Биљана Ђурковић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
139
Број 3/2012
УПРАВНО ПРАВО
ОГЛАШАВАЊЕ НИШТАВИМ РЕШЕЊА О ЕКСПРОПРИЈАЦИЈИ
ЧИЈЕ ИЗВРШЕЊЕ НИЈЕ МОГУЋЕ
Када је експропријација земљишта извршена ради изградње
пруге, која никада није изграђена, а у међувремену је планским актом
предвиђена друга намена тог земљишта, не постоји правна и фактичка
могућност извршења решења којим је експропријација извршена, те
су се стекли услови да се то решење огласи ништавим, сходно члану
257. став 1. тачка 3. Закона о општем управном поступку.
Из образложења:
Из списа предмета произилази да је решењем о експропријацији
од 20. маја 1960. године усвојен предлог и дозвољена потпуна експропријација непокретности – земљишта у власништву 65 физичких лица, које су
унете у Фонд општенародне имовине, а за потребе Железничко-транспортног предузећа Београд, ради изградње железничке пруге Рашка –
Нови Пазар.
На експроприсаном земљишту никада није саграђена пруга, већ је
у току 1977. године предвиђеном трасом железничке пруге изграђен магистрални пут Рашка – Нови Пазар. Регулационим планом Подбијеље Нови
Пазар из 1996. године је предвиђена изградња магистралног пута на експроприсаним непокретностима.
Републичко јавно правобранилаштво и ЈП „Железнице Србије“ Београд су дана 10. маја 2007. године поднели предлог за оглашавање ништавим решења донетог 20. маја 1960 године.
Одлучујући о овом предлогу првостепени орган је дана 15. маја
2007. године донео решење којим оглашава у целости ништавим решење
о експропријацији од 20. маја 1960. године. Против првостепеног решења
тужиоци су поднели жалбу која је, прво, закључком првостепеног органа
140
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
од 15. јуна 2007. године одбачена као неблаговремена, а затим, оспореним
решењем туженог – другостепеног органа од 8. августа 2007. године, овај
закључак о одбацивању жалбе је поништен, а жалба тужилаца је одбијена
као неоснована.
Одредбом члана 257. став 1. тачка 3. Закона о општем управном
поступку предвиђено је да се ништавим оглашава решење чије извршење
није могуће.
Суд налази да је правилно поступио тужени орган када је одбио
као неосновану жалбу тужилаца поднету против првостепеног решења којим је оглашено ништавим решење о експропријацији. Наиме, експропријација је извршена ради изградње пруге која никада није изграђена, планским актом је предвиђена изградња магистралног пута на предметном земљишту, а магистрални пут Рашка – Нови Пазар је и изграђен на парцелама које су биле предмет експропријације. На основу изнетог, не постоји
ни правна ни фактичка могућност извршења решења о експропријацији
донетог 20. маја 1960. године.
Како је Управни суд нашао да закон није погрешно примењен на
штету тужилаца, то је тужбу одбио на неосновану.
(Из пресуде Управног суда 21 У-1141/10 (2007) од 22. априла 2010.
године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
141
Број 3/2012
УСТАВНО ПРАВО
НЕДОСТАТАК АКТИВНЕ ЛЕГИТИМАЦИЈЕ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У ПОСТУПКУ ПО УСТАВНОЈ ЖАЛБИ
Република Србија није активно легитимисана за подношење
уставне жалбе, будући да није титулар субјективних права и Уставом
зајемчених слобода, чија је заштита примарни и искључиви циљ
уставне жалбе.
Из образложења:
Република Србија је поводом парничног поступка у којем је имала
својство тужене, поднела уставну жалбу због повреде Уставом зајемченог
права на правично суђење.
Уставни суд је оценио да Република Србија није активно легитимисана за подношење уставне жалбе, те је сагласно одредби члана 36.
став 1. тачка 7. Закона о Уставном суду исту одбацио.
Наиме, уставна жалба, према одредби члана 170. Устава Републике Србије, може се изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна
средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава Републике Србије којима се јемче мањинска
права и слободе, а чија је сврха очување људског достојанства и остварење пуне једнакости и слободе појединаца, постављена су јасна ограничења која држава не сме прекорачити приликом вршења суверене власти
(тзв. права негативног статуса), утврђене позитивне обавезе државе у корист појединаца (тзв. права позитивног статуса) и дата овлашћења грађанима да учествују у конституисању органа власти (тзв. права активног
статуса). Република Србија дужна је да уреди и обезбеди остваривање и
142
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
заштиту ових права и слобода грађана сходно одредби члана 97. тачка 2.
Устава Републике Србије.
Овим одредбама као ни одредбом члана 32. став 1. Устава, којoм
је зајемчено право на правично суђење пред независним, непристрасним и
законом већ установљеним судом, самој држави се не јемче људска и мањинска права и слободе.
Како је примарни и једини циљ уставне жалбе заштита субјективних права и слобода зајемчених Уставом, то је јасан став Уставног суда да
законски заступник Републике Србије у њено име не може изјавити уставну жалбу, иако сматра да је други државни орган на штету државе повредио процесне гаранције зајемчене чланом 32. став 1. Устава.
(Из решења Уставног суда Уж-673/2011 од 26. марта 2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
143
Број 3/2012
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
34(497.11)
БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;
главни и одговорни уредник Иван Поповић.
-195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2012, бр. 3- . Београд : Републичко јавно правобранилаштво,
195?-1990; 2012- (Београд : Cicero). - 21 cm
ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно
правобранилаштво)
COBISS.SR-ID 101988364
144
Download

Bilten 3/2012 Preuzimanje dokumenta