Република Србија
Републичко јавно правобранилаштво
БИЛТЕН
4/2012
inter
Software & Communication
Београд, 2012
БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Година 58. - број 4/2012
ПРИРЕЂИВАЧ:
За приређивача:
ИЗДАВАЧ:
За издавача:
Републичко јавно правобранилаштво
Оља Јовичић, републички јавни правобранилац
Intermex, Београд, Булевар војводе Мишића 37/II
Љиљана Миланковић-Васовић, директор
ГЛАВНИ И
ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:
Председник одбора:
Чланови одбора:
Саветник одбора:
Секретар одбора:
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Драгана Зорић, Саша Јурић,
Александра Лазаревић, Савка Манговић,
Весна Марковић и Магдолна Рузман,
заменици републичког јавног правобраниоца
Новица Цветковић, заменик
републичког јавног правобраниоца
у пензији
Јован Продановић, виши саветник
у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА
И ДИЗАЈН:
Intermex, Београд
ШТАМПАРИЈА:
"Cicero", Београд
Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из
ове публикације представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама
чл. 215.-217. Закона о ауторском и сродним правима, и чл. 198.-202. Кривичног законика).
Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз
сагласност издавача.
САДРЖАЈ
РЕЧ РЕДАКЦИЈЕ ..........................................................................................7
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Мишљење М-1530/12, о начину регулисања правне ситуације
настале чињеницом да је државном службенику на основу
решења којим се утврђује да остаје нераспоређен утврђен
престанак радног односа по сили закона, а да је потом решење
којим се утврђује да тај државни службеник остаје
нераспоређен преиначено, тако што је утврђено
да тај државни службеник остаје нераспоређен од каснијег
датума у односу на првобитно утврђени датум..................................11
Мишљење Р-868/12, о надлежности за покретање поступка
принудне наплате новчаних казни, трошкова поступка
и одузете имовинске користи утврђених
правноснажним судским одлукама......................................................15
Мишљење Р-1405/09, о регулисању судских спорова у складу
са чланом 8.3.1. Уговора о купопродаји акција „НИС“ а.д.,
Нови Сад, закљученог између Републике Србије
и ОАД „Газпром нефт“ .........................................................................16
ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ
Иван Поповић;
Закон о рехабилитацији са анализом
спорних питања у судској пракси .......................................................25
Драгана Зорић;
Нека спорна питања везана за учешће правобраниоца
локалне самоуправе у поступку конверзије права коришћења
у право својине уз накнаду ...................................................................35
Новица Цветковић;
Отуђење државне и јавне својине у приватну својину
јавног предузећа од стране оснивача ..................................................41
3
Миланка Белић;
Прибављање грађевинског земљишта у јавну својину .....................60
Биљана Ђурковић;
Извршење на новчаним средствима буџетских корисника
преко извршитеља ................................................................................75
Бојан Кузмановић;
Појам, историјски развој и значај јавног бележништва ....................80
Мирко Милорадовић;
Утицај усвојеног плана реорганизације на парнице
које су проистекле из стечајног поступка ..........................................89
СУДСКА ПРАКСА
СТВАРНО ПРАВО
Пољопривредно земљиште као друштвени капитал предузећа .....101
Стицање права својине земљорадничке задруге
на пољопривредном земљишту у државној својини .......................102
Право Републике Србије на повраћај државине
над пољопривредним земљиштем од корисника који га
у законском року нису претворили у друштвени капитал .............104
Стицање права својине по основу Закона о средствима
у својини Републике Србије ..............................................................106
Стицање од невласника ......................................................................110
Својина на заједничким деловима зграде ........................................113
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Поништај уговора због заблуде и пажња
која се у промету захтева ...................................................................116
Дужност оштећеног да предузме све како би штету смањио
или како би спречио њено увећање ..................................................118
Доспелост захтева оштећеног за исплату накнаде
материјалне штете ..............................................................................122
4
Престанак мандата народног посланика
и право на накнаду штете ..................................................................123
Одговорност државе за нематеријалну штету насталу услед
кривице, односно непажње радника државних органа ...................126
Несуспензивно дејство жалбе и одговорност државе
за штету услед неправилног рада њених органа ..............................127
Пасивна легитимација Републике Србије у спору за накнаду
штете настале услед акта терора на тероторији Аутономне
покрајине Косово и Метохија након повлачења снага СРЈ ............130
Одговорност државе за штету насталу услед аката насиља ...........133
Захтев за накнаду штете због вођења кривичног поступка ............135
Ранија осуђиваност као релевантна околност
при одмеравању висине накнаде нематеријалне штете
због неоснованог лишења слободе ...................................................138
Захтев за накнаду материјалне штете настале
услед губитка издржавања .................................................................140
Исплата друге рате средстава подршке некомерцијалним
пољопривредним газдинствима ........................................................141
Застарелост потраживања исплате неисплаћених средстава
по Уредби о коришћењу средстава подршке некомерцијалним
пољопривредним газдинствама .........................................................143
Доцња дужника кад рок за испуњење није одређен.........................144
Солидарна обавеза закључена у искључивом интересу
једног солидарног дужника ................................................................145
Регрес исплатиоца солидарне облигације и право на камату .........147
РАДНО ПРАВО
Одлучивање о праву на јубиларну награду ......................................149
Захтев запосленог у државном органу за накнаду трошкова
за одвојен живот .................................................................................151
5
Потраживање исплате зарада када запослени није фактички
ступио на рад код послодавца ...........................................................153
Накнада штете у виду изгубљене зараде због незаконитог
престанка радног односа по истеку преклузивног рока
у коме је оштећени могао захтевати принудно извршење
судске одлуке о враћању на рад ........................................................156
СТАМБЕНО ПРАВО
Поступак решавања стамбене потребе запосленог у
Mинистарству унутрашњих послова започет пре ступања на
снагу Уредбе о решавању стамбених потреба из 2002. године ......159
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
Испуњеност процесних претпоставки за мериторно
одлучивање у парници о потраживању у износу
који прелази износ пријављеног и оспореног
потраживања у стечајном поступку ..................................................162
Спор о непокретности не сматра се спором мале вредности .........163
Пресуда због изостанка ......................................................................164
Дозвољеност ревизије у случају када је парнични
поступак покренут по једном а правноснажно окончан
по другом Закону о парничном постуку ...........................................165
Понављање поступка због нових чињеница ....................................168
Понављање поступка окончаног решењем о повлачењу тужбе .....171
УПРАВНО ПРАВО
Недостатак правног интереса за покретање управног спора ..........173
6
РЕЧ РЕДАКЦИЈЕ
Након две године од обнављања издавања Билтена Републичког јавног правобранилаштва, те годину дана од када је издавање Билтена преузело привредно друштво „Intermex“ д.о.о. Београд, са задовољством можемо
констатовати да су постигнути програмски циљеви на којима је Билтен
Републичког јавног правобранилаштва утемељен. У девет досадашњих бројева обновљеног Билтена објављен је значајан број разноврсних прилога –
правних мишљења, огледа и дискусија о значајним спорним правним питањима, приказа нових прописа и актуелне судске праксе. Кроз ове прилоге запосленима у Правобранилаштву дате су смернице за уједначавање поступања
и унапређење квалитета рада, а шира стручна јавност добила је прилику да
се упозна са ставовима Републичког јавног правобранилаштва.
Без обзира на задовољство резултатима постигнутим издавањем
Билтена, уверени смо да можемо још више и боље, односно опредељени
смо да и убудуће радимо на унапређењу нашег издавачког подухвата.
У том смислу, позивамо све заинтересоване, а пре свега правобраниоце и правобранилачке сараднике у правобранилаштвима на свим
нивоима јавне власти у Републици Србији, као и у правобранилаштвима у
државама у окружењу, да прилозима за Билтен Републичког јавног правобранилаштва дају свој допринос разјашњењу значајних спорних имовинскоправних и других правних питања значајних за обављање правобранилачке функције.
Користимо прилику и да још једном изразимо захвалност издавачу Билтена Републичког јавног правобранилаштва – привредном друштву
„Intermex“ д.о.о. Београд, на одличној сарадњи у протеклој години. Посебну захвалност дугујемо и ауторима прилога, без чије преданости издавање Билтена не би било могуће.
Уз најлепше жеље поводом наступајућих празника, свим корисницима Билтена Републичког јавног правобранилаштва, желимо срећну и
успешну Нову 2013. годину!
У Београду, децембар 2012. године
РЕДАКЦИЈА
7
8
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ
ЈАВНОГ
ПРАВОБРАНИЛАШТВА
9
Број 4/2012
10
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-1530/12
30. новембар 2012. године
РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ
ЗА РОБНЕ РЕЗЕРВЕ
Поводом вашег захтева од 19. новембра 2012. године, за давање
правног мишљења о начину регулисања правне ситуације настале чињеницом да је државном службенику на основу решења којим се утврђује да
остаје нераспоређен утврђен престанак радног односа по сили закона, а да
је потом решење којим се утврђује да тај државни службеник остаје нераспоређен преиначено, тако што је утврђено да тај државни службеник
остаје нераспоређен од каснијег датума у односу на првобитно утврђени
датум, Републичко јавно правобранилаштво, на основу члана 13. Закона о
јавном правобранилаштву („Службени гласник Репбулике Србије“ број
43/91), даје следеће мишљење:
Размотрили смо чињенице изнете у вашем захтеву, где сте навели:
да је у поступку спровођења Закона о одређивању максималног броја запослених у републичкој администрацији („Службени гласник РС“, број
104/09), донет нови Правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији
радних места у Министарству трговине и услуга, број: 110-00-118/200905, који је ступио на снагу 9. фебруара 2010. године; да је тим правилником укинуто радно место у Републичкој дирекцији за робне резерве, на
којем је у време важења претходног Правилника о унутрашњем уређењу и
систематизацији радних места у Министарству трговине и услуга била
распоређена државни службеник М.С.; да је решењем Републичке дирекције за робне резерве од 16. фебруара 2010. године утврђено да државни
службеник М.С. остаје нераспоређена у Републичкој дирекцији за робне
резерве, почев од 18. фебруара 2010. године, против ког решења је изјављена жалба; да је решењем Републичке дирекције за робне резерве од 16.
априла 2010. године утврђено да је М.С, државном службенику која је
остала нераспоређена почев од 18. фебруара 2010. године, престао радни
однос по сили закона дана 19. априла 2010. године, против ког решења
11
Број 4/2012
није поднета тужба у управном спору; да је решењем Жалбене комисије
Владе од 27. јула 2012. године решење Републичке дирекције за робне резерве од 16. фебруара 2010. године, којим је утврђено да државни службеник М.С. остаје нераспоређена у Републичкој дирекцији за робне резерве
почев од 18. фебруара 2010. године, поништено и предмет враћен на поновни поступак; да је Републичка дирекција за робне резерве у поновном
поступку донела решење од 11. септембра 2012. године, којим је поново
утврђено да државни службеник М.С. остаје нераспоређена у Републичкој
дирекцији за робне резерве, почев од 18. фебруара 2010. године, против
ког решења је изјављена жалба; да је Жалбена комисија Владе решењем
од 26. октобра 2012. године делимично изменила решење Републичке дирекције за робне резерве од 11. септембра 2012. године, и то тако што је
утврђено да државни службеник М.С. остаје нераспоређена у Републичкој
дирекцији за робне резерве, почев од дана пријема решења – односно од
19. септембра 2012. године (дан када је примила првостепено решење).
У захтеву даље износите да из решења Жалбене комисије Владе
од 26. октобра 2012. године произилази обавеза Дирекције да М.С. утврди
права из радног односа, која се односе на плату, коришћење годишњег одмора, право на јубиларну награду, а све пре 19. септембра 2012. године, те
да се поставља питање како се може извршити та обавеза, код чињенице
да је именованој престао радни однос 19. априла 2010. године, што је
утврђено неоспореним решењем Републичке дирекције за робне резерве
од 16. априла 2010. године.
Сматрамо да у конкретном случају нема основа за признавање
М.С. било каквих права по основу радног односа за период након 19.
априла 2010. године.
Наиме, и даље је на снази решење Републичке дирекције за робне
резерве од 16. априла 2010. године, којим је М.С., сходно члану 131. став.
1. тачка 3. Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“,
бр: 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09), утврђен престанак
радног односа по сили закона, због протека два месеца од када је донето
извршно решење Републичке дирекције за робне резерве од 16. фебруара
2010. године, којим је утврђено да М.С. остаје нераспоређена, за које време није премештена на друго радно место.
12
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Наведено решење од 16. априла 2010. године, којим је утврђен
престанак радног односа, постало је коначно даном доношења, а постало
је и правноснажно, с обзиром да није побијано тужбом у управном спору,
у смислу члана 132. став 2. Закона о државним службеницима.
Доношење овог решења од 16. априла 2010. године, којим се утврђује престанак радног односа по сили закона, у конкретном случају, када
се ради о престанку радног односа нераспоређеног државног службеника,
заснивало се на претходном питању – утврђењу статуса нераспоређеног
државног службеника, решењем од 16. фебруара 2010. године. Стога, када
је решење од 16. фебруара 2010. године први пут поништено, решењем
Жалбене комисије Владе од 27. јула 2012. године, М.С. је била овлашћена
да, на основу члана 239. став 1. тачка 5. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр: 33/97 и 31/01 и „Службени гласник
РС“, број 30/10) тражи понављање поступка у предмету у којем је донето
решење од 16. априла 2010. године, којим јој је утврђен престанак радног
односа. Предлог за понављање поступка, сходно члану 242. став 1. тачка
3. Закона о општем управном поступку, могла је да поднесе у року од једног месеца од дана када је њој, односно њеном пуномоћнику уручено решење Жалбене комисије Владе од 27. јула 2012. године, дакле најкасније
2. септембра 2012. године.
Евентуално, ако би се разлог за понављање поступка у предмету у
којем је донето решење од 16. априла 2010. године, ценио у односу на доношење решења Републичке дирекција за робне резерве од 11. септембра
2012. године, које је делимично измењено решењем Жалбене комисије
Владе од 26. октобра 2012. године, тада је предлог за понављање поступка
могао бити поднет у року од једног месеца од дана када је њој, односно
њеном пуномоћнику уручено решење Жалбене комисије Владе од 26. октобра 2012. године, дакле најкасније 30. новембра 2012. године.
Ако М.С. није поднела предлог за понављање поступка у напред
наведеним роковима, сада више не може доводити у питање коначно и
правноснажно решење којим јој је утврђен престанак радног односа по
сили закона, без обзира на начин на који је у међувремену окончан посупак одлучивања о томе да ли остаје нераспоређена, односно од ког датума
остаје нераспоређена.
13
Број 4/2012
Наравно, вама на располагању остаје и могућност да поновите поступак у предмету у којем је донето решење од 16. априла 2010. године,
по службеној дужности, а на вама је да оцените целисходност таквог поступања.
У случају када бисте донели одлуку о понављању поступка, морали бисте утврдити да ли у конкретном случају постоје услови за премештај државног службеника М.С. на друго радно место, односно ако не постоје, да донесете ново решење којим би јој био утврђен престанак радног
односа на дан 20. новембра 2012. године. Такође, именованој би у том
случају припадала и накнада штете, која би се састојала:
- у износу разлике између исплаћене накнаде зараде по решењу од 16. фебруара 2010. године до пуног износа зараде који би јој припадао да је
била распоређена на одговарајуће радно место у периоду од 18. фебруара 2010. године до 19. априла 2010. године,
- у пуном износу зараде који би јој припадао да је била распоређена на
одговарајуће радно место у периоду од 19. априла 2010. године до 19.
септембра 2012. године, и
- у износу 65% зараде која би јој припадала да је била распоређена на одговарајуће радно место у периоду од 19. септембра 2012. године до 20.
новембра 2012. године,
а све са уплатом одговарајућих доприноса. Такође, припадала би јој и накнада штете у виду исплате накнаде на име неисплаћене јубиларне награде, ако би испуњавала услове за исплату јубиларне награде да није утврђено да остаје нераспоређена, односно да јој престаје радни однос. Право
на накнаду штете због неисоришћеног годишњег одмора у овом случају
не би могла остварити, јер у наведеном периоду свакако није радила.
С обзиром да у вашем захтеву нисте навели да ли је против коначног решења Жалбене комисије Владе од 26. октобра 2012. године поднета
тужба у управном спору, указујемо да на коначно уређење спорног односа
може утицати и евентуална одлука Управног суда, ако је тужба поднета.
14
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Р-868/12
19. септембар 2012. године
ВИШЕМ СУДУ У ШАПЦУ
Виши суд у Шапцу затражио је мишљење од Републичког јавног правобранилаштва у седишту у вези надлежности Правобранилаштва за покретање поступака принудне наплате новчаних казни, трошкова поступка и одузете имовинске користи утврђених правоснажним судским одлукама.
На основу ваше молбе за давање правног мишљења, утврдили смо
да се Суд обратио Одељењу правобранилаштва у Ваљеву, ради покретања
поступка извршења по основу пресуде истог суда 3 К-74/2011 од 27. октобра 2011. године и решења 3 К-74/11 од 14. маја 2012. године.
Одељење Републичког јавног правобранилаштва у Ваљеву правилно је обавестило Суд да Републичко јавно правобранилаштво није надлежно за подношење предлога за дозволу извршења, односно за поступање по наведеном захтеву суда. Мишљење је засновано на примени одредбе члана 175. Закона о извршењу кривичних санкција ("Службени гласник
РС", бр: 85/05, 72/09 и 31/11) и одредбе члана 367. Судског пословника
("Службени гласник РС", бр: 110/09, 70/11 и 19/12), као и на основу досадашње праксе и поступања свих одељења Републичког јавног правобранилаштва по идентичним захтевима судова и прекршајних органа.
Уважавајући проблеме са којима се суд суочава у поступку спровођења извршења, сматрамо да је за извршење означених казни искључиво надлежан суд који је донео првостепену пресуду, а сагласно цитираним прописима.
Неспорно је да је одредбама чл. 7. и 9. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91) прописано да Републичко
јавно правобранилаштво предузима правне радње и користи правна средства пред судовима и надлежним органима, ради остваривања имовинских права и интереса Републике Србије, њених органа и организација, те
да би наплаћена средства била уплаћена у буџет Републике Србије. Међутим, за спровођење судских одлука и изречених казни имовинске природе
и трошкова кривичног поступка и др. законом и Судским пословником
утврђена је надлежност суда који је изрекао пресуду или донео решење.
15
Број 4/2012
Р-1405/09
12. фебруар 2010. године
ОАД ГАЗПРОМ НЕФТ
Дописом од 5. фебруара 2010. године, тражили сте да вам доставимо материјале који представљају позицију Републике Србије по питању
решавања судских спорова, који би требало да буду регулисани у смислу
одредбе чл. 8.3.1. Уговора о купопродаји акција „НИС“ а.д., Нови Сад, закљученог између Републике Србије и ОАД „Газпром нефт“, у даљем тексту Уговор1 и уз допис сте доставили документацију која треба да буде
разматрана на седници која би се одржала 25. фебруара 2010. године.
Један од материјала који представља позицију ОАД „Газпром
нефт“ је правни закључак, консултантске куће коју сте ангажовали, а у вези са садржајем члана 8.3.1. Уговора2, који је представљао основ сачињавања списка спорова и нацрта плана активности, а који за Републику Србију, није прихватљив.
Не упуштајући се у значење појединих израза употребљених у енглеској верзији уговора, сматрамо да је тумачењем селективно обухваће1
2
Уговор о куповини и продаји акција „Нафтне индустрије Србије“ а.д. Нови Сад, закључен дана 24. децембра 2008. године између ОАД „Газпром нефт“, као купца и Републике
Србије, као продавца.
Чл. 8.3.1. (IV) Уговора
„Продавац се обавезује Купцу да:
Обезбеди да сви захтеви против НИС-а или неког од његових Зависних предузећа које
има (или је у неко доба имао) Продавац, било који Државни орган (као што су, између
осталог, Министарство унутрашњих послова) или било који субјекат у државном власништву (као што је, између осталог, ЈП „Србијагас“), као подносилац захтева или тужени, а који је остао нерешен пре Дана Обављања трансфера и тамо где је потенцијална
опсаност од одговорности НИС а.д. и његових Зависних предузећа по том захтеву или
групи захтева већа од ЕУР 10.000.000,00, биће што је пре могуће коначно и безусловно
повучени од стране свих релевантних подносилаца захтева и/или ће коначно и безусловно бити постигнут договор између НИС а.д. (и/или његових Зависних предузећа, већ
према случају) и свих релевантних подносилаца захтева, у сваком појединачном случају
тако да ни из једног таквог захтева неће проистећи било каква одговорност НИС а.д.
или било којег од његових Зависних предузећа.“
16
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
но значење одређених израза на начин који би могао користити ОАД „Газпром нефт“, а пропушта се тумачење и значење израза нпр. „State-owned
entity“, „against“, „Potential liability“, које иде у прилог Републици Србији,
као другој уговорној страни.
Имајући у виду да је одредбом чл. 1.1.3 Уговора, као важећи закон
дефинисан, закон, уредба или друга врста подзаконског прописа који је
повремено на снази у Републици Србији, позиција Републике Србије се
темељи на одредби чл. 11.1.4, а у вези са чл. 1.1. Уговора, а уколико би се
применом важећих закона појавиле одређене нејасноће у тумачењу, тада
би се могла тражити заједничка намера уговорних страна у складу са одредбом чл. 99. ст. 2. Закона о облигационим односима.
Применом важећих закона Републике Србије, одредбом чл. 8.3.1.
Уговора покривене су ситуације када Република Србија или правно лице
у њеном власништву има захтев према НИС а.д., или његовом зависном
привредном друштву, као подносилац захтева или као тужени.
На основу достављених материјала можемо закључити да међу
уговорним странама није спорна ситуација у којој се као тужилац јавља
Република Србија или правни субјект у њеном власништву, а као тужени
НИС а.д. или његово зависно привредно друштво.
Међутим, спорна је ситуација у којој се као тужени јавља Република Србија или правни субјект у њеном власништву, а постоји одређени
захтев према НИС а.д. или његовом зависном привредном друштву, односно према вашем тумачењу одредбе чл. 8.3.1. Уговора ова ситуација није
довољно јасна и у пракси није могућа.
3
4
Чл. 1.1. Уговора:
„Поред горе наведених дефиниција и уколико није другачије наведено у овом Уговору,
примењују се следеће дефиниције:
Важећи закон – означава законе, уредбе или друге врсте законских и подзаконских прописа, који су повремено на снази у Републици Србији, без примене правила о конфликту закона.“
Чл. 11. Уговора:
„Важећи закон и решавање спорова
11.1. Важећи закон
Овај Уговор се регулише и тумачи у складу са Важећим законом.“
17
Број 4/2012
Напротив, вашем тумачењу, ситуација у којој се у парници као тужилац јавља НИС а.д., а тужени су Република Србија или правно лице у
њеном власништву, и у којој постоји одређени захтев туженог/них према
НИС а.д., као тужиоцу или његовом зависном привредном друштву, је јасна, могућа и предвиђена је одредбом чл. 192. Закона о парничном поступку5.
Поменутом одредбом одређени захтев туженог према тужиоцу може бити изражен кроз приговор компензације, противтужбу и тзв. компензациону противтужбу, а суд би у том случају о захтевима тужбе и противтужбе, односно приговора компензације одлучио једновремено - једном одлуком.
Тако је у пракси сасвим могућа ситуација да се у парници као тужилац јавља НИС а.д., а тужена Република Србија или правно лице у њеном власништву, поднесе противтужбу, ако против тужиоца НИС а.д.,
има одређени захтев који није исте врсте као тужбени захтев, односно
поднесе компензациону противтужбу, ако су тужбени и противтужбени
захтев исте врсте (нпр. новчана потраживања).
Одредбом чл. 8.3.1. Уговора, свакако је обухваћен и случај у коме
је тужилац НИС а.д., а тужена Република Србија или правно лице у њеном власништву, уколико према тужиоцу НИС а.д., постоји захтев за пребијање доспелих потраживања, која гласе на новац или друге заменљиве
ствари истог рода и исте каквоће у смислу одредбе чл. 337. Закона о облигационим односима.
У наведеним ситуацијама суд би изреком пресуде једновремено
одлучио о захтевима тужбе и противтужбе у смислу одредбе чл. 342. ст. 3.
Закона о парничном поступку или би делимичном пресудом одлучио само
о захтеву тужбе или противтужбе, а у смислу одредбе чл. 344. Закона о
парничном поступку.
Међутим, поред наведених ситуација које у пракси могу настати
током трајања парнице, одредбом чл. 8.3.1. Уговора, су обухваћени и случајеви у којима је НИС а.д. тужилац, тужени је Република Србија, а правно лице у власништву Републике Србије, које сматра да њему припада у
целини или делимично нека ствар или неко право о коме тече парница,
5
Закон о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр: 125/04 и 111/09).
18
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
може у текућој парници у смислу одредбе чл. 201. Закона о парничном
поступку једном тужбом тужити обе стране, односно и НИС а.д. и Републику Србију (тужба за главно мешање).
Исти је случај и када се НИС а.д., јавља као тужилац, правно лице
у власништву Републике Србије као тужени, а Република Србија тужбом
за главно мешање тражи да њој припадне нека ствар или неко право о коме тече парница, а суд ће у овим случајевима, о захтевима тужиоца, туженог и главног умешача одлучити једном пресудом у смислу одредбе чл.
330. Закона о парничном поступку.
Зато је став стручног тима да не постоје нејасноће у тумачењу, које би омогућиле примену одредбе чл. 8.3.1. Уговора, изван оквира које су
уговорне стране имале у виду и које смо овде детаљно анализирали.
Иако, сматрамо да ни један спор са предложеног списка спорова,
не може бити предмет регулисања применом одредбе чл. 8.3.1. Уговора,
због евентуалног постојања других спорова који би се могли уподобити
претходно описаним ситуацијама које могу настати током трајања парнице, сматрамо да треба дефинисати термине „потенцијална опасност“ и
„вредност спора“.
„Потенцијална опасност“ се мора утврђивати према објективним
критеријумима, као опасност која ће према редовном току ствари извесно
наступити, а не према субјективном критеријуму, као опасност која би
према мишљењу једне или обе уговорне стране могла наступити, али њено наступање није извесно.
Применом објективног критеријума на спор који је у току по тужби СЗ „Рафинерија“, против НИС а.д. и др., неспорно је да постоји потенцијална опасност од одговорности НИС а.д., али само у обиму који је
известан према редовном току ствари, а не у обиму који би евентуално
могао наступити.
Решењем некадашњег Вишег трговинског суда у Београду, првостепеном суду је у поновном поступку наложено да вештачењем утврди
висину потраживања (обим потенцијалне опасности), на тај начин што ће
обрачунати законску затезну камату на износ сваке појединачне рате преузетог дуга од доспелости, која је утврђена Уговором и Анексом Уговора
19
Број 4/2012
о преузимању дуга, закљученог између СЗ „Рафинерија“, као повериоца и
НИС а.д., као преузимаоца дуга Републике Србије.
Имајући у виду да је првостепени суд у смислу одредбе чл. 384.
ст. 2. Закона о парничном поступку дужан да изведе све парничне радње и
да расправи сва спорна питања на која му је указао другостепени суд, према редовном току ствари, извесно је да првостепени суд поновном
поступку, у најгорем случају може усвојити тужбени захтев у варијанти
вештачења која је урађена у складу са примедбама вишег суда, односно у
износу од 229.697.571,46 динара.
Незахзвално је давати прогнозе о могућем исходу парничног поступка, али је мишљење стручног тима, да ће у поновном поступку, првостепени суд одбити тужбени захтев као неоснован, али чак и уколико тужбени захтев буде усвојен у горе поменутом износу, према редовном току
ствари, обим потенцијалне опасности не прелази износ од 10 милиона
евра, па овај спор не може бити регулисан применом одредбе чл. 8.3.1.
Уговора.
Регулисање наведеног спора, применом одредбе чл. 8.3.1. Уговора,
није била намера уговорних страна приликом закључења уговора, а то
произилази и из одредбе чл. 29. ст. 1. и 2. Закона о парничном поступку,
која прописује да се као меродавна вредност предмета спора узима само
вредност главног захтева, а да се камате и остала споредна тражења приликом утврђивања вредности не узимају у обзир.
СЗ „Рафинерија“ је тужбом коју је поднела тадашњем Трговинском суду у Новом Саду, као вредност главног захтева означила износ од
527.652.8609,00 динара, која вредност ни на дан подношења тужбе, ни на
„дан затварања“ Уговора о продаји, није премашивала противвредност 10
милиона евра.
С обзиром, да се вредност спора означена у тужби - главном захтеву, у смислу одредбе чл. 34. ст. 3. Закона о парничном постпку, може променити најдоцније на припремном рочишту, а ако оно није одржано онда
на првом рочишту за главну расправу, очиглено је, напротив вашем тумачењу, да намера уговорних страна није била да се одредбом чл. 8.3.1. Уго-
20
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
вора обухвати спор чија вредност до „дана закључења трансфера“6, није
промењена и не прелази износ од 10 милиона евра.
Остали спорови у којима се као тужилац или тужени јавља НИС
а.д., а као тужиоци или тужени се јављају банке у стечају, нису и не могу
бити предмет регулисања применом одредбе чл. 8.3.1. Уговора, јер не испуњавају ни један од кумулативно утврђених критеријума, јер банке у
стечају нису државни органи, нити правни субјекти у власништву Републике Србије, а чак и у ситуацији када се у парници јављају у улози туженог, немају захтев према НИС а.д. (приговор пребијања или компензациону противтужбу).
На основу доступних материјала нисмо могли да утврдимо да ли
поменути спорови са банкама у стечају испуњавају критеријум вредности
спора на начин како то прописује одредба чл. 29. ст. 2. и 2. Закона о парничном поступку, али чак и да поједини спорови испуњавају услов „вредности“, недостаје кумулативно испуњење других критеријума за примену
одредбе чл. 8.3.1. Уговора.
Такође, дужни смо да вам укажемо да потраживања која су прешла на Републику Србију, по основу законске цесије, односно Закона о
регулисању односа Републике Србије и банака у стечају по основу преузетих иностраних кредита, односно зајмова7, не могу бити предмет регулисања применом одредбе чл. 8.3.1. Уговора, због чињенице да су ова потраживања постојала и пре потписивања „Протокола“, а само су усаглашена
пре „дана закључења трансфера“.
Међутим, и поред тога већи број спорова са достављеног списка је
већ регулисан или ће бити регулисан, а не применом одредбе чл. 8.3.1.
Уговора, већ због постојања других околности које указују да су потраживања банака у стечају или неоснована или се према подацима у пословним књигама не могу доказати у судском поступку, или су пак већ регу-
6
7
Чл. 1.1. Уговора:
„Поред горе наведених дефиниција и уколико није другачије наведено у овом Уговору,
примењују се следеће дефиниције:
Дан закључења трансфера – означава дан када се обави закључење трансфера“
Закон о регулисању односа Републике Србије и банака у стечају по основу преузетих
иностраних кредита, односно зајмова („Службени гласник РС“, број 45/05).
21
Број 4/2012
лисана на неки други начин, па је даље вођење парничног поступка постало беспредметно.
Напомињемо, да ће Републичко јавно правобранилаштво као законски заступник Републике Србије, свакако узети активно учешће у спору по тужби СЗ „Рафинерија“, против НИС а.д. и др., и да ће своје предлоге за окончање поступка образложити поднеском који ће бити предат на
рочишту заказаном за 17.02.2010. године.
22
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ОГЛЕДИ
ДИСКУСИЈЕ
ПРИКАЗИ
23
Број 4/2012
24
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
ЗАКОН О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ
СА АНАЛИЗОМ СПОРНИХ ПИТАЊА
У СУДСКОЈ ПРАКСИ
Судска пракса и карактеристике Закона о рехабилитацији
из 2006. године
Закон о рехабилитацији из 2006. године1 регулише питања рехабилитације лица која су без судске или административне одлуке или судском и административном одлуком, из политичких или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или неких других права од 6. априла 1941.
године па до ступања на снагу Закона 25. априла 2006. године, а имала су
пребивалиште на територији Републике Србије.
Овим законом је уређена само правна рехабилитација у ужем смислу. Решењем којим се усваја захтев за рехабилитацију, суд утврђује да су
ништаве све одлуке које су биле донете против рехабилитованог лица
(као жртве политичке репресије) од тренутка њиховог доношења и да су
ништаве све њене правне последице, укључујући и казну конфискације
имовине (рехабилитовано лице се сматра неосуђиваним). У ситуацији када судска или административна одлука није донета, суд решењем усваја
захтева за рехабилитацију и утврђује да је рехабилитовано лице било жртва прогона и насиља из политичког или идеолошког разлога.
Недостатак овог закона огледа се у томе што се могу рехабилитовати лица која су лишена живота, слободе и других људских права до којих
је дошло у време рата почев од 6. априла 1941. године, када није постојала
функционална власт домаће државе, а ово право се ограничава само на
лица која су имала пребивалиште на територији Републике Србије. Такође
овим законом свако заинтересовано физичко и правно лице може да захтева рехабилитацију, што значи и против воље жртве. Законом нису одре1
("Службени гласник РС", бр. 33/06)
25
Број 4/2012
ђена врста и правила поступка по којима суд процесуира, а није ни предвиђено ко су странке у поступку. Ову правну празнину попунио је Врховни суд Србије, тако што је начелним правним ставом на Општој седници2
утврдио да се у поступцима по захтевима за рехабилитацију примењују
правила ванпарничног поступка, а супсидијерно одређене одредбе ЗПП, а
поступак је једностраначки, а изузетно првостепени суд може признати
својство учесника у поступку физичком или правном лицу који имају
правни интерес да учествују у поступку. Законом је утврђено да министарство надлежно за правосуђе објављује имена и податке о рехабилитованим лицима у Службеном гласнику РС, што представља прекомерно
ограничење приватности. Закон није регулисао питања накнаде штете рехабилитованим лицима као и право на повраћај конфисковане имовине.
Изричитом одредбом члана 8. предвиђено је да ће се ова права уредити
посебним законом (pro futuro).
Након што су донете одлуке судова у поступцима по захтеву за рехабилитацију, покренут је велики број парница против Републике Србије,
ради накнаде штете или повраћаја конфисковане имовине. Иако није било
услова за одлучивање о тим тужбеним захтевима, судови су поступали по
истим. Евидентно је да су захтеви за накнаду штете били преурањени по
тада важећој законској процедури, па је тужбене захтеве рехабилитованих
лица и њихових наследника требало одбити као преурањене. Међутим, у
мањем броју парница судска већа су доносила решења којима су одбацивали тужбе, одређивали прекид или застој поступка, док су поједина судска већа расправљала о захтевима изводећи доказе (саслушање сведока,
вештачење), па чак и усвајали тужбене захтеве. Ово се посебно односи на
тужбу за накнаду нематеријалне штете у којима су тужиоци доказивали да
се по захтеву може решавати применом важећих прописа општег карактера садржаних у нормама домаћег или међународног права. У судској
пракси је заузет став изражен у одлукама Врховног суда Србије и другостепених судова да у овим парницама нема места примени одредби члана
172. став 1, чл. 200. и 201. Закона о облигационим односима, члана 35.
Устава Републике Србије, па ни одредби Конвенције о заштити људских
права и основних слобода и њених протокола. Према ставу суда, код ових
потраживања се не ради о штети насталој незаконитим и неправилним радом државног органа или о судској грешци, већ о посебном виду ублажа2
Билтен Врховног суда Србије 3/06
26
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
вања или отклањања негативних последица проистекли из аката или фактичких радњи државних органа учињених из политичких или идеолошких
побуда.
Иако је овај закон по својој садржини кратак и непотпун, са бројним
недостацима и противречностима, ипак је представљао позитиван помак у
настајању државе да се дистанцира од одређених политичких и судских
процеса у којима су људи кажњавани због различитих политичких или
идеолошких схватања. Анализа овог закона, који је престао да важи ступањем на снагу новог Закона о рехабилитацији, је битна, јер се и даље воде парнице започете по закону из 2006. године, само сада за рехабилитационо обештећење, што је у супротности са прелазним одредбама новог
закона.
Новине у законској регулативи
према новом Закону о рехабилитацији из 2011. године
Доношењем новог Закона о рехабилитацији3, који је ступио на снагу
15. децембра 2011. године, коначно су се стекли услови да се заокружи
поступак рехабилитационог обештећења рехабилитованим лицима и њиховим наследницима.
Овим законом уређује се рехабилитација и правне последице рехабилитације лица која су из политичких, верских, националних или идеолошких разлога, лишена живота, слободе или других права до дана ступања на снагу закона на територији Републике Србије, без судске или административне одлуке; или изван територије Републике Србије, без судске
или административне одлуке војних или других југословенских органа,
ако су имала или имају пребивалиште на територији Републике Србије
или држављанство Републике Србије. Закон регулише и рехабилитацију и
њене правне последице и уколико је донета судска или административна
одлука органа Републике Србије; или судска или административна одлука
војних или других југословенских органа, ако та лица имају или су имала
пребивалиште на територији Републике Србије или држављанство Републике Србије.
3
("Службени гласник РС", бр. 92/11)
27
Број 4/2012
Законом су дата права на рехабилитацију лицима која су имала или
имају пребивалиште на територији Републике Србије или њено држављанство, а не само лицима која су имала пребивалиште на територији Републике Србије, као у ранијем закону. Такође је прецизирана и државна припадност органа чијим су одлукама и поступцима лица која траже рехабилитацију лишена људских права из горе наведених разлога. Република Србија је
правна следбеница раније сложене државе, која је имала органе у свим државама чланицама, те се законом уређује рехабилитација и лицима изван
територије Републике Србије која су лишена живота, слободе и других права из законом цитираних разлога судском или административном одлуком
војних и других југословенских органа или без ових одлука. Тиме се избегава и приговор територијалне важности закона, па се у Закону о рехабилитацији не ради о рехабилитацији од одлука или радњи друге државе. Ова
одредба је донета са очигледном намером да се "покрију" све ситуације у
којима је дошло до повреде људских права у ранијем периоду.
Такође, закон предвиђа да право на рехабилитацију имају наведена
лица, ако је судска или административна одлука донета противно начелима правне државе и општеприхваћеним стандардима људских права и
слобода (као општа правила правне државе). У закону су наведена и групације лица која имају право на рехабилитацију (лица која се у складу са
законом и другим прописима сматрају борцима НОР-а), односно лица која немају право на рехабилитацију (лица која су за време трајања Другог
светског рата на територији Републике Србије лишена живота у оружаним сукобима као припадници окупационих оружаних снага и квислиншких формација). Управо ова одредба је изазвала највише полемике у јавности, па је чланом 2. Закона децидирано утврђено да право на рехабилитацију и право на повраћај имовине одузете на основу члана 2. Закона о
враћању одузете имовине и обештећењу4 немају припадници окупационих снага који су окупирали делове територије Републике Србије током
Другог светског рата и припадници квислиншких формација који су извршили или учествовали у извршењу ратних злочина, а што је верификовано одлуком суда или других органа. Исправљен је и пропуст претходног
закона, па је предвиђено да Република Србија у смислу овог закона није
одговорна за радње и акте окупационих снага за време трајања Другог
светског рата на територији Републике Србије.
4
("Службени гласник РС", број 72/11)
28
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Правне последице рехабилитације одређене законом су уклањање и
ублажавање последица ништавих, односно непуноважних аката и радњи којима лица лишена живота, слободе и других права из политичких, верских,
националних и идеолошких разлога. Закон из 2011. године предвиђа законску (по самом закону) и судску рехабилитацију (на основу одлуке суда).
У случају законске рехабилитације суд доноси одлуку којом се
утврђује да је лице рехабилитовано по сили закона, чија су права и слобода повређена до ступања на снагу овог закона, без судске или административне одлуке. Ова законска рехабилитација обухвата и лица која су судском или административном одлуком кажњена за законом предвиђена
кривична дела, таксативно набројана, као и лица која нису изгубила југословенско држављанство, а проглашена су за ратне злочинце, односно
учеснике у ратним злочинима по принципу колективне одговорности, а
нису извршила или учествовала у извршењу ратних злочина. Наведена рехабилитација се односи и на лица којима је одлукама највиших државних
органа укинуто држављанство и конфискована имовина, као и лица која
су на основу судске или административне одлуке лишена слободе са оптужбом да су се изјаснили за резолуцију Инфорбироа и држана у логорима или затворима на територији ФНРЈ у периоду од 1949 - 1955. године.
Ова одредба је веома битна, јер су непосредно после Другог светског рата спровођена "политичка суђења", па су у овим, често монтираним судским процесима, ова лица осуђивана на казну затвора, принудни
рад, принудни откуп, забрану јавног деловања, а у судским поступцима
није поштован принцип контрадикторности, непосредности, као ни право
на правни лек. Често је у овим процесима коришћени докази прибављени
повредом људских права, неосновано су утврђиване теже квалификације
кривичних дела, изрицане су казне несразмерно у односу на тежину дела,
а одлуке су доношене екстезивним тумачењем кривичних прописа.
Закон прецизно регулише круг лица која су овлашћена да поднесу
захтев за рехабилитацију, садржину захтева, а утврђује да је могућност
подношења захтев ограничена на рок од пет година од дана ступања на
снагу закона (преклузиван рок). Прописана је надлежност и састав суда
коме се подноси захтев, и исти се подноси вишем суду надлежном за подручје, односно седиште подносиоца захтева или за место где је извршена
повреда права. За разлику од Закона из 2006. године, сада важећи закон
прописује да се о захтеву одлучује у једностраначком поступку, по прави29
Број 4/2012
лима ванпарничног поступка, по обавезно претходно затраженом мишљењу вишег јавног тужиоца, па, уколико јавни тужилац оспори захтев, поступак се наставља као двостраначки. Овим се постиже одређена контрола законитости и исправности поднетог захтева, јер је по претходном закону у поступку учестовао само подносилац захтева. Уколико циљ захтева није остваривање добити, подносиоцима се може пружити бесплатна
правна помоћ и ослобађање од трошкова.
Приликом утврђивања чињеница у поступку од стране суда примењује се истражно начело и суд може да утврди чињенице које странка није изнела. Законом је прописано да о поднетом захтеву за рехабилитацију
суд одмах обавештава министарство надлежно за послове правосуђа, а
ако је за рехабилитацију истог лица покренуто два или више поступка министарство ће о томе обавестити судове пред којим су поступци покренути, да би се поступак спровео пред судом пред којим је раније покренут.
Министарство објављује имена и податке о рехабилитованом лицу у Службеном гласнику РС на захтев рехабилитованог лица или његових наследника. За разлику од претходног закона, овим законом се постиже контрола поступака рехабилитације и заштита приватности подносилаца захтева,
јер је рехабилитација право, а не обавеза жртве.
У циљу обезбеђења интереса подносилаца захтева, суд може, на његов захтев, одредити и привремену меру обезбеђења, под условима из Закона о извршењу и обезбеђењу. Рехабилитовано лице се сматра неосуђиваним у делу у коме је усвојен његов захтев за рехабилитацију, а време
трајања извршене казне сматра се неоправданим лишењем слободе. Жалба на решење се подноси Апелационом суду у року од 30 дана од дана достављања одлуке. Ревизија у овим поступцима није дозвољена.
Право на враћање конфисковане имовине, односно имовине одузете
по основу прописа из члана 2. став 1. Закона о враћању одузете имовине и
обештећењу (41 закон, одлука или подзаконски акт наведених у овом члану) као и право на обештећење за ту имовину припадају рехабилитованим
лицима и њиховим наследницима, у складу са одредбама члана 42. до 48.
цитираног закона. Овај закон уређује услове, начин и поступак враћања
одузете имовине или обештећења за одузету имовину на територији Републике Србије, па се ова лица једнако третирају као лица којима је национализована имовина, односно одузета применом наведених прописа. Може се закључити да одлучивање по тужбама рехабилитованих лица или
30
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
њихових наследника за повраћај конфисковане имовине или имовине одузете по основу прописа из члана 2. став 1. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, односно за обештећење за ту имовину не спада у судску надлежност, па ће се суд огласити стварано ненадлежним и одбацити
тужбу сагласно члану 294. став 1. тачка 1. Закона о парничном поступку5.
Рехабилитованом лицу признаје се време лишења слободе као посебан пензијски стаж у двоструком трајању, а за време незапослености по
престанку лишења слободе као посебан пензијски стаж у ефективном трајању, а најдуже две године, уколико је незапосленост наступила због повреде права и слобода. Лицима којима је признат пензијски стаж у двоструком трајању, од најмање осам година, имају право на посебан месечни додатак, који на законом прописан начин обрачунава и исплаћује Републички фонд пензијског и инвалидског осигурања. Рехабилитована лица
имају право на здравствену заштиту и друга права из здравственог осигурања, у складу са законом који регулише ту област.
Поступак накнаде штете
Одредбама Закона прописано је да рехабилитовано лице има право
на обештећење за материјалну штету насталу због повреде права и слобода, у складу са Законом о облигационим односима6, као општим прописом. Ова лица имају право и на враћање наплаћених казни и трошкова у
ревалоризованом износу (начин и висина утврђена законом), као и накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе.
Брачни друг, деца, родитељи, браћа и сестре и ванбрачни партнер
рехабилитованог лица имају право на накнаду штете за душевне болове
због смрти рехабилитованог лица (рехабилитационо обештећење), под
условом да је између њих и рехабилитованог лица постојала трајна заједница живота, сагласно одредбама Закона о облигационим односима. Ова
лица немају право на накнаду нематеријалне штете због лишења слободе
рехабилитованог лица, јер се ради о личном праву које се признаје само
лицу које је неосновано било лишено слободе.
5
6
("Службени гласник РС", број 72/11 )
("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, "Службени лист СРЈ" бр. 31/93,
22/99, 23/99, 35/99, 44/99)
31
Број 4/2012
Право на накнаду нематеријалне штете душевне болове због лишења слободе имају и деца рехабилитованих лица која су за време трајања
повреда права и слобода родитеља, рођена у установама за извршење
санкција, односно која су у тим установама са њима провели део времена
или су за то време расла без родитељског старања једног или оба родитеља, сходно одредбама Закона о облигационим односима. Ова лица имају и
право на здравствену заштиту и друга права из здравственог осигурања.
Поступак накнаде штете лицима неосновано лишеним слободе отпочиње у управном поступку, обавезним подношењем захтева Комисији
за рехабилитационо обештећење Министарства правде и државне управе.
Комисија је дужна да донесе одлуку у року од 90 дана од дана подношења
захтева. Споразум о постојању штете, о врсти и висини накнаде, који може бити закључен и само у погледу дела захтева, има снагу извршене исправе. Уколико се не постигне споразум или се закључи споразум само за
део захтева, тужба се може поднети надлежним суду за остатак захтева
или за захтев у целости. Тужба за накнаду штете се не може поднети по
истеку рока од једне године од дана достављања одлуке о одбијању захтева, или од дана закључења споразума, или од истека рока од 90 дана (у
ком року је Комисија могла одлучити о захтеву).
Веома је битно, са аспекта законског заступника Републике Србије,
да оштећено лице није дужно да се пре подношења тужбе обрати Правобранилаштву, ради мирног решења спора сагласно одредби члана 193.
ЗПП-а, јер је такву могућност дужно да користи у управном поступку
пред Комисијом. Такође тужбу за накнаду штете поднета пре обраћања
Комисији, односно пре истека законског рока од 90 дана, треба одбацити,
јер су одредбом члана 27. став 3. и 4. Закона тачно утврђени услови за
подношење тужбе за рехабилитационо обештећење.
Упућивање Закона на одредбе Закона о облигационим односима
указује да су тужиоци дужни да докажу да је дошло по повреде права личности, да је повреда проузроковали штету и да постоји узрочно-последична веза између радње и настале штете. Нематеријална штета услед повреде права личности манифестује се поремећајем нормалног душевног стања (поремећај психичке равнотеже личности) и подразумева физички бол,
психички бол и страх. Правична новчана накнада за душевне болове детета због смрти родитеља представља накнаду како за бол изазван самим сазнањем за смрт, тако и за све касније болове које дете трпи због губитка
32
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
родитеља, те је у питању накнада за јединствени вид нематеријалне штете. Такође, степен сродства и узраст оштећених су најважније околности
од којих зависи интензитет и трајање бола. Управо ту настаје и највећи
проблем у примени закона, јер за сада не постоји судска пракса и критеријуми у погледу утврђења висине штете у вези ништавих одлука које су
донете пре више десетина година. Ради се о специфичним поступцима накнаде штете, различитим од поступака за досуђивање накнаде нематеријалне штете због неосноване осуде и неоснованог лишења слободе.
У до сада поднетим тужбама потражују се енормни износи на име
накнаде нематеријалне и материјалне (изгубљена зарада рехабилитованог
лица, изгубљено издржавање потомака, будућа штета итд.), а често врсте
накнаде материјалне штете нису у директној вези са штетним догађајем.
Новчана накнада мора бити правична, што зависи од околности случаја,
значаја повређеног добра, трајања интензитета болова и страха, а треба
посебно водити рачуна о циљу коме служи досуђена накнада. Посебну пажњу треба обратити на обавезу доказивања постојања трајне заједнице
живота између рехабилитованог лица и његових наследника, сагласно одредбама Закона о облигационим односима. Неопходно је правити разлику
између круга лица која имају право на подношење захтева за рехабилитацију и лица која имају право на рехабилитационо обештећење. Осим тога,
по важећим прописима и судској пракси накнада нематеријалне штете
због смрти лица неоснованог лишења слободе може да се оствари само
ако је смрт настала као последица изречене казне, а указујемо да има тужбених захтева у којима се тражи накнада по том основу, а смрт лица лишеног слободе је настала независно од радњи судског или административног органа.
Према одредбама Закона, поступци рехабилитације који су започети
по Закону о рехабилитацији из 2006. године, а нису окончани до дана ступања на снагу важећег закона, окончаће се по одредбама тог закона. У
прелазним одредбама је наведено и да се право по основу рехабилитације
утврђено важећим законом стиче и на основу правоснажних судских одлука којима су усвојени захтеви за рехабилитацију, а који су донети у
складу са Законом о рехабилитацији из 2006. године. Ова одредба је битна
за поступање у парницама, а иако очигледно исправља недостатке ранијег
закона, даје могућност неједнаког поступања у идентичним ситуацијама.
33
Број 4/2012
Закључак
Закон о рехабилитацији из 2011. године представља значајно побољшање у погледу права рехабилитованих лица и њихових наследника у
односу на Закон из 2006. године и обухвата рехабилитацију као меру
ублажавања последице осуђености (повраћај имовине или обештећење,
рехабилитациона накнада) и рехабилитацију коју представљају мере које
се предузимају ради укидања осуде и казне (рехабилитовано лице се сматра неосуђиваним, а изречене казне и мере су ништаве).
Велики број већ донетих правноснажних решења о рехабилитацији
указује на потребу да приликом утврђивања висине накнаде штете треба
водити рачуна о принципима правичности, решењима у упоредном праву,
али и о економској моћи Републике Србије. Разноликост у поступању судова по тужбама за накнаду штете по основу рехабилитације имала би за
последицу правну несигурност, што у ситуацији постојања јасних и прецизних законских решења, никоме није од користи, већ само наноси штету како држави, тако и странкама у поступку.
34
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Драгана Зорић,
заменик републичког јавног правобраниоца
НЕКА СПОРНА ПИТАЊА
ВЕЗАНА ЗА УЧЕШЋЕ ПАРАВОБРАНИOЦА
ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ У ПОСТУПКУ КОНВЕРЗИЈЕ
ПРАВА КОРИШЋЕЊА У ПРАВО СВОЈИНЕ
УЗ НАКНАДУ
Конверзија права коришћења у право својине уз накнаду регулисана
је одредбама чл. 103-108. Закона о планирању и изградњи („Службени
гласник РС“, бр: 72/09, 64/10 и 24/11).
Чланом 103. Закона о планирању и изградњи, у ставу 1., предвиђено
је да се „на грађевинском земљишту у државној, односно јавној својини,
на коме су носиоци права коришћења била или јесу привредна друштва и
друга правна лица на која су се примењивале одредбе закона којима се
уређује приватизација, стечајни и извршни поступак, као и њихови правни следбеници, право коришћења може конвертовати у право својине, уз
накнаду тржишне вредности тог грађевинског земљишта у моменту конверзије права, умањену за трошкове прибављање права коришћења на том
грађевинском земљишту. Трошкови прибављања права коришћења грађевинског земљишта, у смислу овог закона, обухватају укупну ревалоризовану цену капитала, односно имовине исплаћену у поступку приватизације, односно укупну ревалоризовану цену исплаћену за имовину или део
имовине привредног друштва или другог правног лица у стечајном или
извршном поступку, као и друге стварне трошкове.“
Ставом 4. напред наведеног члана, предвиђено је да „по захтеву за
конверзију прева из става 1. овог члана решење доноси орган јединице локалне самоуправе надлежан за имовинскоправне послове, на чијој се територији налази предметно грађевинско земљиште.“
Питање конверзије уз накнаду по основу доделе ради изградње и закупа на неизграђеном грађевинском земљишту и престанак права коришћења на грађевинском земљишту, уколико се благовремено не поднесе
35
Број 4/2012
захтев за конверзију права коришћења у право својине, регулисано је чланом 104. Закона о планирању и изградњи, а чл. 105. и 106. регулисано је
питање конверзије права коришћења, везано за друге субјекте, спортска
удружења, удружења грађана и друштвена предузећа, која остају носиоци
права коришћења на грађевинском земишту до окончања поступка приватизације, након чега се конверзија може извршити у складу са одредбама
овог закона.
Сагласно чл. 103. и 104. Закона о планирању и изградњи, по захтеву
за конверзију уз накнаду, решење доноси орган јединице локалне самоуправе – надлежна имовинскоправна служба.
Странке у поступку конверзије уз накнаду
пред ограном локалне самоуправе
Питање странака које учествују у поступку конверзије права коришћења у право својине уз накнаду, произилази из одредби Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр: 72/09, 64/10 и 24/11),
уредби донетих сагласно овом закону и Закона о јавном правобранилаштву („Службени гласник РС“, број 43/91).
Закон о јавном правобранилаштву, у члану 1. став 1., предвиђа да:
„Послове правне заштите имовинских права и интереса Републике Србије, аутономне покрајине, града и општине обавља јавно правобранилаштво, ако законом или одлуком аутономне покрајине, града или општине,
није другачије одређено“.
Ставом 2. напред наведеног члана, предвиђено је: „Јавно правобранилаштво из става 1. овог члана законски је заступник Републике, аутономне покрајине, града и општине“
Закон о планирању и изградњи у члану 107. став 1. предвиђа да се
новчана средства остварена по основу конверзије права коришћења у право својине по овом закону уплаћују у износу од 50% у посебан Фонд за
реституцију и 50% у буџет јединице локалне самоуправе.
Сходно наведеном, несумњиво је да својство странке у поступку
конверзије уз накнаду пред органом управе надлежним за имовинскоправне послове има, поред подносоца захтева за конверзију, и републички јавни правобранилац и јавни правобранилац јединице локалне самоуправе.
36
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
У погледу учешћа подносиоца захтева – лица које има право на конверзију и републичког јавног правобраниоца, као странака у поступку
пред органом управе, није било нејасноћа, те исто не треба посебно образлагати.
Јавно правобранилаштво локалне самоуправе као странка у поступку и нека спрона питања везана за учешће истог у поступку конверзије уз накнаду, настала применом уредби донетих сагласно Закону о планирању и изградњи
Након доношења уредби, сагласно одредбама Закона о планирању и
изградњи, као спорно питање у пракси појавило се питање учешћа надлежног јавног правобраниоца јединице локалне самоуправе у поступку конверзије уз накнаду пред надлежном имовинскоправном службом јединице
локалне самоправе.
Уредбама је ближе уређена садржина, начин и поступак остваривања права на конверзију права коришћења на гређевинском земљишту у
право својине, начин и услови плаћања накнаде по том основу, поступак
пред надлежним органом, а такође је ближе дефинисано и питање странака у поступку пред органом управе у поступку конверзије уз накнаду.
Уредбом о начину и поступку остваривања права на конверзију
права коришћења на грађевинском земљишту у право својине („Службени гласник РС“, број 46/10), која је престала да важи доношењем нове
Уредбе о условима, критеријумима и начину остваривања права на конверзију права коришћења у право својине уз накнаду, као и о начину одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта и висини накнаде
по основу конверзије права коришћења у право својине уз накнаду („Службени гласник РС“, број 67/11), у члану 4. став 2. било је предвиђено да
су странке у поступку које се води пред органом управе, поред лица
које има право на конверзију уз накнаду у складу са Законом и овом
уредбом, и републички јавни правобранилац и надлежни јавни правобранилац јединице локалне самоуправе.
У примени ове одредбе у пракси пред органима управе није било
нејасноћа и у свим покренутим поступцима по овој уредби, позиван је и у
поступку је као странка учествовао и правобранилац јединице локалне самоуправе.
37
Број 4/2012
Након измена Закона о планирању и изградњи („Службени гласник
РС“, број 64/11), сходно члану 108. став 1. тог закона, којим је предвиђено
да: „Влада прописује начин одређивања тржишне вредности грађевинског
земљишта и висину накнаде по основу конверзије права коришћења у
право својине уз накнаду, као и услове, критеријуме и начин остваривања
права на конверзију права коришћења у право својине уз накнаду“ донета
је Уредбе о условима, критеријумима и начину остваривања права на
конверзију права коришћења у право својине уз накнаду, као и о начину одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта и висини накнаде по основу конверзије права коришћења у право својине
уз накнаду („Службени гласник РС“, број 67/11).
Чланом 24. Уредбе предвиђено је да су странке у поступку који
се води пред органом управе, подносилац захтева и републички јавни
правобранилац.
С обзиром да Уредбом није предвиђено учешће јавног правобраниоца јединице локалне самоуправе као странке у поступку, у пракси је уочено различито поступање надлежних имовинскоправних служби пред којима се поступак води. У највећем броју случајева надлежни орган управе
није позивао јавно правобранилаштво јединице локалне самоуправе да
као странка у поступку учествује.
Овакав став надлежне имовинскоправне службе погрешан је, те је
стога потребно указати на правни основ и значај учешћа надлежног јавног
правобраниоца јединице локалне самоуправе пред надлежним органом
управе, у поступку по захтеву за конверзију права коришћења у право
својине уз накнаду.
Правни основ за учешће јавног правобранилаштва
локалне самоуправе као странке у поступку
Не спорећи чињеницу да чланом 24. Уредбе није предвиђено учешће јавног правобраниоца јединице локалне самоуправе, као странке у
поступку, својство странке у поступку надлежног јавног правобраниоца
јединице локалне самоуправе произилази из одредби Закона о јавном правобранилаштву и Закона о планирању и изградњи, које одредбе су јаче
правне снаге и у конкретном случају се имају применити.
38
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Закон о јавном правобранилаштву, у члану 1. став 1., предвиђа да
„послове правне заштите имовинских права и интереса Републике Србије,
аутономне покрајине, града и општине обавља јавно правобранилаштво,
ако законом или одлуком аутономне покрајине, града или општине није
другачије одређено.“
Став 2. овог члана предвиђа: „јавно правобранилаштво из става 1.
овог члана је законски заступник Републике Србије, аутономне покрајине,
града или општине.“
Полазећи од одредби Закона о јавном правобранилаштву, Статутом
јединица локалне самоуправе и Одлуком о оснивању јавног правобранилаштва локалне самоуправе, уређује се и ближе регулише положај, улога
и овлашћења јавног правобраниоца локалне самоуправе, а све у складу са
Законом о јавном правобранилаштву.
Уколико је ради заштите имовинских права и интереса јединице локалне самоуправе Статутом предвиђено оснивање правобранилаштва, о
заштити имовинских права и интереса стара се јавни правобранилац јединице локалне самоуправе, који је, као законски заступник, дужан предузети све правне радње ради заштите и остваривања имовинских права и интереса јединице локалне самоуправе.
Законом о планирању и изградњи, у члану 107. став 1., предвиђено
је да се новчана средства остварена по основу конверзије права коришћења у право својине по овом закону уплаћују у износу од 50% у посебан
Фонд за реституцију и 50% у буџет јединице локалне самоуправе.
Средства које се уплаћују у буџет локалне самоуправе користе се у
складу са чланом 92. став 3. овог закона, за уређивање грађевинског земљишта, прибављање грађевинског земљишта и изградњу и одржавање
објеката комуналне инфраструктуре у локалној самоуправи, док се средства која се уплаћују у Фонд за реституцију могу користити сходно одредбама закона којим се уређује реституција, а Фонд за реституције оснива се
као посебан буџетски фонд, у складу са законом.
Средства која се уплаћују у буџет локалне самоуправе представљају
приход локалне самоуправе, те се стога мора омогућити учешће у поступку јавном правобраниоцу локалне самоуправе, који је у овом случају
овлашћен да предузима све правне радње ради заштите имовинских права
и интереса јединице локалне самоуправе.
39
Број 4/2012
Поред изнетог, полазећи од чињенице да се конверзијом права коришћења у право својине, врши промена својинског режима и пренос државне својине, сада јавне својине на грађевинском земљишту у приватну
својину, од посебног је значаја и улога, како републичког, тако и јавног
правобраниоца јединице локалне самоуправе, који, сходно Закону и Уредби, у овом случају поступају као самостални органи овлашћени за заступање у овој врсти поступака.
Сагласно изнетом, у поступку конверзије права коришћења у право
својине уз накнаду пред надлежном имовинскоправном службом јединице
локалне самоуправе јавно правобранилаштво јединице локалне самоуправе је странка у поступку и исто се као странка мора позивати да у поступку учествује, све како би се заштитили имовинскоправни интереси јединице локалне самоуправе, чији су приход и новчана средства остварена у
поступку конверзије уз накнаду.
Посебно је потребно нагласити да правобранилаштво поступа не само као законски заступник ради заштите имовинских права и интереса већ
и као самосталан орган у заштити права јавне својине на грађевинском земљишту, те се, ради заштите јавног интереса, не само републичком јавном правобраниоцу, већ и јавном правобраниоцу локалне самоуправе, мора омогућити учешће у поступку.
Закључак
Ради уједначавања праксе, сматрам да је у свим поступцима који се воде пред надлежном имовинско-правном службом, по захтеву за
конверзију права коришћења у право својине уз накнаду, у којима се
као странка позива републички јавни правобранилац, неопходно инсистирати да се као странка позове и надлежни јавни правобранилац
јединице локалне самоуправе, како би се истом омогућило учешће у поступку, ради предузимања мера заштите имовинских права и интереса јединице локалне самоуправе чији је правобранилаштво законски заступник.
Својство странке у поступку произилази из законских одредби, које
су јаче правне снаге, те се имају применити, и у конкретном случају се
јавном правобраниоцу јединице локалне самоуправе мора омогућити да у
поступку пред надлежном имовинскоправном службом учествује.
40
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Новица Цветковић,
заменик републичког јавног правобраниоца у пензији
ОТУЂЕЊЕ ДРЖАВНЕ И ЈАВНЕ СВОЈИНЕ
У ПРИВАТНУ СВОЈИНУ ЈАВНОГ ПРЕДУЗЕЋА
ОД СТРАНЕ ОСНИВАЧА
I - УВОД
Важећи Устав Републикe Србијe из 2006. године1 у наш правно-економски систем уводи нови облик својине, јавну својину уместо државне
својине.
По новом Уставу у Републици Србији постоје три облика својине:
приватна, задружна и јавна својина. Сви облици својине имају једнаку
правну заштиту.
Јавна својина је својина Републикe Србијe (државна својина), својина аутономне покрајине и својина јединица локалне самоуправе.
Преостала друштвена својина претвара се у приватну својину под
условима, на начин и роковима предвиђеним законом.
Јавна својина је регулисана Законом о јавној својини2, који је ступио на снагу 06. октобра 2011. године. Према овом закону највећи део постојеће државне својине прелази у јавну својину Републике Србије,
аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, путем успостављања те својине, како овај прелазак назива Закон, али и у приватну својину
јавних предузећа и друштава капитала.
Према Закону о јавној својини стицање (приватне) својине јавних
предузећа и друштава капитала регулисано је на два начина:
1) Успостављањем својине јавних предузећа и друштава капитала на
досадашњој државној својини Републике Србије, на којој су корисници и
2) Улагањем јавне својине у капитал јавног предузећа и друштва
капитала.
1
2
("Службени гласник РС", број 98/2006)
("Службени гласник РС", број 72/11)
41
Број 4/2012
Основна разлика између ова два стицања својине јавног предузећа и
друштва капитала је што се прво стицање (успостављање) врши на државној својини, а друго на јавној својини оснивача.
Први начин успостављања својине јавног предузећа и друштва капитала је обавезујући за оснивача по Закону, а спроводи се на захтев јавног
предузећа и друштва капитала. Значи, примењује се ова законска норма ако
су испуњени услови које Закон прописује. Уколико постоји било која законска сметња за успостављање (отуђење) непокретности ове, сада још државне својине, не може се, и не сме се применити овај законски основ.
Други вид стицања приватне својине јавног предузећа и друштва
капитала је на јавној својини оснивача, путем улагања јавне својине у
капитал јавног предузећа или друштва капитала.
II - ЈАВНА ПРЕДУЗЕЋА И ДРУШТВА КАПИТАЛА
КОЈИМА СЕ ОТУЂУЈЕ ДРЖАВНА И ЈАВНА СВОЈИНА
Закон о јавној својини, у знатном броју одредби, употребљава термине „јавно предузеће“ и "друштво капитала".
Поставља се питање које предузеће има статус јавног предузећа
или друштва капитала на основу ових законских норми?
Овај статус, највећим делом је регулисан Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса3, али и другим прописима. Овим законом, који је и даље на снази, су регулисане више области
рада и пословања јавних предузећа, али и друштава капитала која обављају делатност од општег интереса.
1. Појам јавног предузећа и друштва капитала
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег
интереса је дефинисано да:
Јавно предузеће је предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, аутономна покрајина или јединица локалне
самоуправе.
3
("Службени гласник РС", бр.25/2000, 25/2002,107/05,108/05- исправка, 123/07- др.)
42
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Јавно предузеће се оснива и послује у складу са овим законом и законом којим се уређују услови и начин обављања делатности од општег
интереса.
Државни капитал у јавном предузећу подељен је на акције или
уделе одређене номиналне вредности и уписује се у регистар.
Државни капитал у јавном предузећу чине новчана средства уложена од стране државе и право коришћења над средствима и правима
која су у државној својини.
Међутим, овај закон, али и други закони, не дају посебну дефиницију за друштво капитала већ се оно дефинише на индиректан начин одредбом. члана 1. став 3. која гласи:
"На пословно име, седиште, заступање и статусне промене јавног
предузећа, као и на друга питања која нису посебно уређена овим законом, односно законом којим се уређују услови и начин обављања делатности од општег интереса, сходно се примењују одредбе закона којим се
уређује правни положај привредних друштава које се односе на друштво
са ограниченом одговорношћу и акционарско друштво (у даљем тексту: друштва капитала)".
Овај закон предвиђа да се државни капитал у јавном предузећу исказује и кроз акције или удела.
Међутим, ове акције или удели су успостављене само код малог
броја јавних предузећа, а вредност државне имовине није узета као тржишна, већ вредност њеног права коришћења.
2. Делатност од општег интереса
Делатности од општег интереса, у смислу овог закона, јесу делатности које су као такве одређене законом у области:
- производње, преноса и дистрибуције електричне енергије;
- производње и прераде угља;
- истраживања, производње, прераде, транспорта и дистрибуције
нафте и природног и течног гаса;
- промета нафте и нафтних деривата;
- железничког, поштанског и ваздушног саобраћаја;
43
Број 4/2012
- телекомуникација;
- издавања службеног гласила Републике Србије;
- информисања;
- издавања уџбеника;
- коришћења, управљања, заштите и унапређења добара од општег
интереса (воде, путеви, минералне сировине, шуме, пловне реке, језера,
обале, бање, дивљач), као и
- комуналне делатности.
Делатности у смислу овог члана јесу и делатности од стратешког
значаја за Републику, као и делатности неопходне за рад државних органа и органа јединица локалне самоуправе, утврђене законом (члан 2.).
3. Ко обавља делатност од општег интереса?
Према овом закону делатност од општег интереса обављају јавна
предузећа.
Делатност од општег интереса може да обавља и привредно друштво, односно други облик предузећа, део предузећа и предузетник, у
складу са законом којим се уређује њихов правни положај, када им надлежни орган повери обављање те делатности.
Други облици предузећа, део предузећа и предузетник у обављању
делатности од општег интереса имају исти положај као и јавна предузећа, уколико одредбама овог закона није другачије прописано.
4. Регулисање права, обавезе и одговорности
између јавних предузећа, друштава капитала и оснивача
Права, обавезе и одговорности између јавних предузећа или друштава
капитала, која обављају делатност од општег интереса и државе, односно
аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе, уређују се:
1. Актом о оснивању и
2. Уговором.
44
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
4.1. Акт о оснивању јавног предузећа
Јавно предузеће оснивају Република Србија, аутономна покрајина и
јединица локалне самоуправе.
Акт о оснивању јавног предузећа садржи, између осталог, одредбе о:
1. Називу и седишту оснивача;
2. Пословном имену и седишту јавног предузећа;
3. Делатности јавног предузећа;
4. Правима обавезама и одговорностима оснивача према јавном
предузећу и јавног предузећа према оснивачу;
5. Условима и начину утврђивања и распоређивања добити и сношењу ризика;
6. Заступање јавног предузећа;
7. Износу основног капитала, као и опису, врсти и вредности неновчаног улога;
8. Органима јавног предузећа;
9. Имовини која се не може отуђити, односно имовини за чије је
располагање (отуђење и прибављање) потребна сагласност оснивача;
10. Другим питањима која су од значаја за несметано обављање делатности за коју се оснива јавно предузеће.
4.2. Уговор
Права, обавезе и одговорности између јавних предузећа или привредних друштава са већинским учешћем државног капитала, која обављају делатност од општег интереса и Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, уређују се актом о оснивању, а поједина права и обавезе могу се уредити и уговором у складу
са овим законом и законом којим се уређује обављање делатности од општег интереса.
Уговор садржи, између осталог, одредбе о:
- раду и пословању предузећа, односно предузетника;
- правима и обавезама у погледу коришћења средстава у државној
својини за обављање делатности од општег интереса, у складу са законом;
45
Број 4/2012
- обавезама предузећа, односно предузетника у погледу обезбеђивања услова за перманентно, уредно и квалитетно задовољавање потреба
корисника производа и услуга;
- међусобним правима и обавезама у случају када нису обезбеђени
економски и други услови за обављање делатности од општег интереса;
- правима и обавезама у случају поремећаја у пословању предузећа;
- другим правима и обавезама и питањима која су од значаја за
остваривање и заштиту општег интереса.
Овај уговор закључује Влада Републике Србије у име Републике
Србије, односно извршни орган јединице локалне самоуправе или аутономне покрајине и предузеће, односно предузетник који обавља делатности од општег интереса, пре отпочињања обављања те делатности.
5. Циљ оснивања и пословања јавног предузећа
Овим законом је предвиђено да се јавно предузеће оснива и послује
ради обезбеђења следећих циљева:
1. Обезбеђивања трајног обављања делатности од општег интереса
и уредног задовољавања потреба корисника производа и услуга;
2. Развоја и унапређивања обављања делатности од општег интереса;
3. Обезбеђивања техничко-технолошког и економског јединства система и усклађености његовог развоја;
4. Стицања добити;
5. Остваривања другог законом утврђеног интереса.
6. Имовина јавног предузећа и друштва капитала
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег
интереса је регулисано шта чини имовину ових правних лица.
Имовину јавног предузећа и других облика предузећа која обављају делатност од општег интереса, чине право својине на покретним и
непокретним стварима, новчана средства и хартије од вредности и друга
имовинска права, укључујући и право коришћења добара у државној
својини, односно добара од општег интереса.
46
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
За обављање делатности од општег интереса, предузећа могу користити и средства у државној и другим облицима својине, у складу са законом којим се уређује обављање делатности од општег интереса, оснивачким актом и уговором.
Јавна предузећа и привредна друштва са већинским учешћем државног капитала, која обављају делатност од општег интереса, имају своју имовину којом управљају и располажу у складу са законом којим се
уређује правни положај предузећа, законом којим се уређује обављање делатности од општег интереса, оснивачким актом и уговором.
Привредна друштва са приватним капиталом, односно предузећа
са већинским учешћем приватног капитала, која обављају делатност од
општег интереса, имају своју имовину којом управљају и располажу у
складу са законом којим је уређен правни положај предузећа, оснивачким
актом и уговором.
Правна регулатива својине која се налази код јавних предузећа по
овом закону и својине како је дефинисана Законом о средствима у својини
Републике Србије4 се битно разликују.
Према Закону о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса имовину јавних предузећа, која обављају делатност од
општег интереса, чине, између осталог и:
- право својине на непокретностима (то је приватна својина
предузећа);
- право коришћења добара у државној својини;
- право коришћења добара од општег интереса;
Ова јавна предузећа својом имовином управљају и располажу:
- у складу са законом којим се уређује правни положај предузећа;
- законом којим се уређује обављање делатности од општег интереса;
- оснивачким актом и
- уговором.
Према Закону о средствима у својини Републике Србије, средства
која су стечена до дана ступања на снагу овог закона (до 06. јанура 1996.
4
("Службени гласник РС", бр. 53/95, 3/96 - исправка, 54/96, 32/97 и 101/05 - др. закон)
47
Број 4/2012
године), односно која убудуће стекну јавна предузећа чији је оснивач Република Србија, односно територијалне јединице (аутономна покрајина,
град и општина) су средства у својини Републике Србије (члан 1.).
Чланом 8а овог закона је било предвиђено да о отуђењу непокретности које користе јавна предузећа одлучује Влада Републике Србије,
а о прибављању и давању на коришћење, односно у закуп и стављању
хипотеке на непокретностима које користе јавна предузећа, одлучује орган јавног предузећа утврђен законом, односно статутом предузећа, уз сагласност Дирекције за имовину Републике Србије.
Закон предвиђа да уговор закључен супротно овим одредбама је ништав.
За време важења Закона о средствима у својини Републике Србије
(до 05. октобра 2011. године), јавна предузећа чији је оснивач Република
Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, чија је делатност од општег интереса, није могло да има своју својину, а то значи приватну својину, те су ове одредбе Закона о јавним предузећима и
обављању делатности од општег интереса биле супротне одредбама Закона о средствима у својини Републике Србије, све скоро до краја 2011. године, а сада су супротне одредбама Закона о јавној својини, до усклађивања са њима.
7. Накнада за коришћење добара од општег интереса
За коришћење добара од општег интереса јавна предузећа, други
облици предузећа и предузетник, када у обављању делатности од општег
интереса користе добра од општег интереса, плаћају накнаду за коришћење тих добара у складу са законом којим се уређује обављање делатности
од општег интереса, односно заштита, унапређење и коришћење добара
од општег интереса.
III - УСПОСТАВЉАЊЕ ПРИВАТНЕ СВОЈИНЕ ЈАВНОГ
ПРЕДУЗЕЋА И ДРУШТАВА КАПИТАЛА
Пошто по Уставу Републике Србије титулари јавне својине могу да
буду само Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе поставило се питање какав статус ће имати досадашња државна
својина Републике Србије која се налази код јавних предузећа и друшта48
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ва капитала, чији су оснивачи Република, аутономна покрајина и јединица
локалне самоуправе.
Очекивало се решење да та државна својина буде јавна својина
оснивача јавног предузећа, да то предузеће буде корисник те својине, а
да се накнадним законом детаљно разради и регулише тај прелазак из
јавне у приватну својину.
Међутим, Законом о јавној својини врши се успостављање (отуђење) права досадашње државне својине у приватну својину јавног предузећа, а за то успостављање (отуђење) државне својине оснивач добија
акције или уделе.
Поставља се питање да ли је овим законским решењем на прави начин заштићена вредност државне и јавне својине, која прелази у нови режим својине, у приватну својину? По мишљењу аутора овог рада – није.
Чланом 45. став 1. Закона о јавној својини регулисано је стицање
својине јавног предузећа и друштва капитала на следећи начин:
"Јавно предузеће и друштво капитала чији је оснивач, односно члан
Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, које на дан ступања на снагу овог закона има право коришћења на
непокретностима у државној својини, која чини део или укупан капитал тих правних лица стиче право својине на тим непокретностима сагласно одредбама члана 42, 43. и 72. овог закона.
Одредбе члана 42. и 43. се више односе на улагање будуће јавне
својине оснивача у капитал јавног предузећа и друштва капитала него на успостављање својине јавног предузећа и друштва капитала на досадашњој државној својини Републике Србије. Ради овога оне ће бити
приказане у делу рада који обрађује ово улагање.
Одредбама члана 72. Закона о јавној својини је регулисано да:
На непокретностима у државној својини на којима право коришћења има јавно предузеће и друштво капитала чији је оснивач или
члан Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне
самоуправе, успоставља се, под условима и на начин прописан овим законом, својина тог јавног предузећа, односно друштва капитала, изузев на комуналним мрежама, на непокретностима из члана 20 став 2.
овог закона (комерцијалне непокретности - пословни простор, станови,
49
Број 4/2012
гараже, гаражно место и др.) и на непокретностима које се на основу овог
закона не могу улагати у капитал, односно које могу бити искључиво у
јавној својини.
На покретним стварима које користе јавна предузећа и друштва
капитала која су основана од стране Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, права (приватне) својине стичу
ова правна лица даном ступања на снагу Закона о јавној својини.
По основу стицања својине јавног предузећа и друштва капитала
на непокретностима из овог основа из члана 72. Закона, Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе стичу акције или уделе у јавном предузећу, односно друштву капитала, уколико
акције, односно уделе по том основу нису стекле до дана ступања на снагу овог закона.
Ради спровођења одредаба овог члана Закон предвиђа да ће се, по
потреби, извршити промене оснивачког акта, односно статута, промене у пословној евиденцији и упис у регистар привредних субјеката.
1. Упис права својине јавног предузећа
и друштва капитала
Право својине јавног предузећа и друштва капитала на непокретностима из члана 72. (ст. 7, 8. и 9.) овог закона, стиче се уписом у
јавну евиденцију о непокретностима и правима на њима.
Уз захтев за упис права својине из овог члана подноси се:
- извод из јавне књиге у којој се уписују права на непокретностима
или друга исправа којом се доказује право коришћења,
- акт у писаној сагласности надлежног органа оснивача,
- измена оснивачког акта и
- потврда Републичке дирекције за имовину да су непокретности
пријављене ради уписа у јединствену евиденцију непокретности у складу
са законом.
2. Решење по захтеву за упис
По захтеву за упис (приватне) својине јавног предузећа и друштва
капитала, а на основу сходне примене члана 78. став 4, 5. и 6. Закона о јав50
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ној својини, доноси се решење које се доставља подносиоцу захтева, Републичком јавном правобранилаштву и јавном правобранилаштву
оснивача. Против овог решења може се изјавити жалба у року од 30 дана
од дана пријема, а упис права врши се на основу правоснажног решења.
Захтев за упис права својине јавног предузећа и друштва капитала
усвојиће се ако је уз захтев или накнадно органу надлежном за упис достављена потврда Дирекције за имовину Републике Србије да за ту непокретност није поднета пријава у складу са Законом о пријављивању и
евидентирању одузете имовине ("Службени гласник РС", број 45/05)".
За непокретности које су пријављене и евидентиране у складу са
овим законом код Дирекције, захтев за упис права својине јавног предузећа и друштва капитала на овим непокретностима усвојиће се ако је уз
захтев или накнадно органу надлежном за упис достављено једно од следећа два решења:
1. решење којим се одбија захтев, за враћање одузете имовине и
обештећење;
2. решење којим се утврђује право на обештећење.
Изузетно, надлежни орган дозволиће упис својине јавног предузећа, односно друштва капитала и кад није достављено одговарајуће решење из предње одредбе, под условом да се из поднетог захтева и достављене документације недвосмислено може утврдити да је враћање предметне
непокретности у натуралном облику ранијем власнику, или његовим законским наследницима искључено по Закону о враћању одузете имовине
и обештећењу.5
3. Када се неће дозволити упис права својине
јавног предузећа и друштва капитала
Неће се дозволити упис права својине јавног предузећа и друштва
капитала на:
1. природним богатствима;
2. добрима у општој употреби;
3. мрежама у јавној својини;
5
("Службени гласник РС", број 72/11)
51
Број 4/2012
4. непокретностима из члана 20. став 2. овог закона (тзв. комерцијалне непокретности), које су поверене јавном предузећу, односно друштву капитала, односно њиховом зависном друштву ради давања у закуп
односно на коришћење;
5. непокретностима које користе органи и организације носиоца
права јавне својине на тим непокретностима;
6. пољопривредном и грађевинском земљишту и другим непокретностима које нису уложене, нити се могу уложити у капитал јавног
предузећа и друштва капитала, односно које могу бити искључиво у јавној својини.
Упис права својине јавног предузећа и друштва капитала на непокретностима из овог члана не може се извршити без писане сагласности оснивача, коју даје надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, а за јавна предузећа и друштва капитала чији
је оснивач Република Србија - Влада, на предлог министарства надлежног за област којој припада делатност јавног предузећа, односно друштва капитала.
Упис права својине јавног предузећа и друштва капитала неће се
дозволити и у другим случајевима постојања забране уписа, односно стицања својине јавног предузећа и друштва капитала.
4. Рок за подношење захтева
Јавно предузеће и друштво капитала подносе захтев за упис права
својине у року од две године од дана ступања на снагу Закона о јавној
својини (до 05. октобра 2013. године). Овај законски рок је преклузиван.
Уколико се захтев за упис права својине за одређену непокретност
не поднесе у прописаном року од две године, или тај захтев буде правноснажно одбијен, орган надлежан за упис права на непокретностима извршиће, по службеној дужности, упис права јавне својине Републике
Србије - ако је реч о захтеву јавног предузећа, односно друштва капитала
чији је оснивач Република Србија. Ако је реч о захтеву јавног предузећа
односно друштва капитала чији је оснивач аутономна покрајина, односно
јединица локалне самоуправе - орган надлежан за упис извршиће, по службеној дужности, упис права јавне својине аутономне покрајине одно52
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
сно јединице локалне самоуправе ако су за то испуњени услови прописани овим законом.
До уписа права својине подносиоца захтева за упис, односно права
јавне својине оснивача, јавно предузеће и друштво капитала, који имају
право коришћења, задржавају право коришћења на предметним непокретностима са правима и обавезама које имају на дан ступања на снагу
овог закона. Отуђење овог права не може се извршити без сагласности
оснивача, а акт о отуђењу супротно овој одредби ништав је.
IV - УЛАГАЊЕ ЈАВНЕ СВОЈИНЕ У КАПИТАЛ ЈАВНОГ
ПРЕДУЗЕЋА И ДРУШТВА КАПИТАЛА
Улагање у капитал јавног предузећа и друштва капитала се врши преносом јавне својине оснивача на непокретностима или на другим стварима јавне својине, а уколико се не може извршити овакво улагање због законске забране отуђења тих непокретности из јавне својине, врши се пренос
права коришћења, а оснивач остаје титулар јавне својине и даље.
Која све улагања у капитал или кроз право коришћења на јавној својини и на који начин предвиђа Закон о јавној својини?
1. Улагање у капитал
Одредбом члана 14. Закона о јавној својини се регулише да:
Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе могу средства у јавној својини улагати у капитал јавног предузећа и друштва капитала, у складу са овим и другим законом.
По основу овог улагања Република Србија, аутономна покрајина и
јединица локалне самоуправе стичу уделе или акције у јавним предузећима и друштвима капитала и права по основу тих акција, односно удела.
2. Заштићеност јавне својине
Природна богатства, добра у општој употреби, мреже у јавној
својини, водно земљиште и водни објекти у јавној својини, заштићена
природна добра у јавној својини и културна добра у јавној својини не
могу се отуђивати из јавне својине.
53
Број 4/2012
Пошто се ова добра не могу отуђивати из јавне својине, исте се не
могу ни улагати у капитал јавног предузећа и друштва капитала.
3. Корисници ствари у јавној својини
Корисници ствари у јавној својини су и јавна предузећа и друштва капитала чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и
јединица локалне самоуправе на основу закљученог уговора са оснивачем, којим нису пренете ствари у својину тог предузећа, односно друштва.
Ствари у јавној својини се могу дати на коришћење и осталим
правним и физичким лицима, концесијом или на други начин предвиђен
законом (чл. 19.).
3.1. Органи и организације као корисници
Државни органи и организације, органи и организације аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе користе непокретне и
покретне ствари у јавној својини које су намењене извршавању њихових
надлежности.
Међутим, код свих титулара јавне својине има и непокретности које
користе њихови органи и организације које непосредно не служе извршавању надлежности тих органа и организација (тзв. комерцијалне непокретности - пословни простор, станови, гараже, гаражна места и др.).
Закон је у овој ситуацији предвидео да Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе могу непосредно, преко
свог надлежног органа, дати у закуп или на коришћење те непокретности или се за ове намене може основати јавно предузеће или друштво
капитала.
Оснивачким актом јавног предузећа или друштва капитала, односно уговором о давању ових непокретности том предузећу на коришћење,
ближе се одређује надлежност и поступак давања у закуп, односно на
коришћење тих непокретности и остваривање прихода титулара те својине (оснивача) по том основу (закупнина, добит и др.).
54
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
3.2. Јавна предузећа и друштва капитала
као корисници
Основно опредељење у Закону о јавној својини је да се државна
својина која се налази код јавних предузећа и друштава капитала, чији је
оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе пренесе у приватну својину тог јавног предузећа или друштва
капитала, а да се за то добију акције или удели.
Међутим, има доста ситуација у којима се не преноси право својине
Републикe Србијe, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе,
као оснивача јавном предузећу или друштву капитала већ својина остаје
и даље као јавна својина оснивача, само се преноси право коришћења.
Пренос овог права коришћења јавне својине је регулисан Законом,
на следећи начин:
Јавно предузеће и друштво капитала чији је оснивач Република
Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе и њихова
зависна друштва, која обављају делатност од општег интереса, користе
непокретности које им нису уложене у капитал, а на основу посебног закона, оснивачког акта или уговора закљученог са оснивачем.
Друштво капитала чији је оснивач Република Србија, аутономна
покрајина или јединица локалне самоуправе, које не обавља делатност
од општег интереса може по основу уговора закљученог са оснивачем,
уз накнаду или без накнаде, користити непокретности које му нису уложене у капитал, а које су неопходне за обављање делатности ради које је
основано.
Уговор по овом основу, са друштвом капитала чији је оснивач Република Србија, на основу акта Владе, закључује директор Републичке
дирекције за имовину Републике Србије или лице из Дирекције које он за
то овласти, а са друштвом капитала чији је оснивач аутономна покрајина,
односно јединица локалне самоуправе, на основу акта надлежног орган
аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе - лице овлашћено у складу са прописом аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе.
Оснивач друштва капитала учествује у добити друштва која се
оствари пословањем средствима која му је оснивач унео у капитал и пословањем непокретностима које му је оснивач дао на коришћење, у скла55
Број 4/2012
ду са законом и уговором којим су те непокретности друштву дате на
коришћење.
4. Улагање у јавна предузећа и друштва капитала
која обављају делатност од општег интереса
Одредбом члана 42. Закона о јавној својини је регулисано да титулари јавне својине Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе могу улагати у капитал јавних предузећа и друштава
капитала, која обављају делатност од општег интереса:
1) новац и хартије од вредности;
2) право својине на стварима у јавној својини, изузев природних
богатстава, добара у општој употреби, мрежа које могу бити искључиво
у јавној својини и других непокретности које могу бити искључиво у
јавној својини;
3) друга имовинска права која по општим прописима могу уложити у капитал.
Вредност ствари и права из става 1. овог члана процењује се на начин утврђен законом којим се уређује правни положај привредних друштава. Тај важећи закон је сада Закон о привредним друштвима6.
По основу наведених улагања носиоци јавне својине стичу акције,
односно уделе, а унети улози су својина јавног предузећа или друштва
капитала.
У капитал јавног предузећа не улазе добра од општег интереса у
јавној својини којима, сагласно посебном закону, управља јавно предузеће.
Шуме и шумско земљиште, водно земљиште и водни објекти у
јавној својини као и друга добра од општег интереса у јавној својини којима, сагласно посебном закону, управља (газдује) јавно предузеће не улазе
у капитал тог предузећа (члан 42. став 4. Закона).
У пракси нема неких посебних проблема у примени ове одредбе када се ради о шумама и шумском земљишту. Међутим, када се ради о водном земљишту и водним објектима то се не би могло потврдити. Многе
6
("Службени гласник РС", број 26/11)
56
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
водне објекте и знатне површине водног земљишта јавна предузећа и друштва капитала су сматрала својом својином и до сада и истом су често
располагала супротно одредбама Закона о средствима у својини Републике Србије али и садашњим одредбама Закона о јавној својини. Водно земљиште и управљање водама се врло често поистовећују, а што није исто,
па долази и до незаконитог поступања у пракси.
5. Улагање у друштва капитала која не обављају
делатност од општег интереса
Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе такође могу да улажу у капитал друштава капитала која не обављају делатност од општег интереса и то:
1) новац и хартије од вредности;
2) право својине на стварима у јавној својини, изузев природних богатстава, добара од општег интереса (укључујући и мреже) и добара у општој употреби;
3) друга имовинска права која се по општим прописима могу уложити у капитал.
Вредност ствари и права уложена у овај капитал процењује се на
исти начин као и код улагања у капитал јавног предузећа из члана 42. Закона.
За улагања носилаца јавне својине њихови титулари стичу акције,
односно уделе.
6. Улагање у капитал грађевинског земљишта
у јавној својини
Право својине на грађевинском земљишту у јавној својини стечено
по основу Закона о планирању и изградњи може се улагати у капитал јавног предузећа и друштва капитала, сагласно одредбама наведеног закона.
Право својине на изграђеном грађевинском земљишту, на коме су
изграђени објекти који се по овом закону могу улагати у капитал јавног
предузећа и друштва капитала основаних од стране Републике Србије,
аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, може бити
уложено у капитал.
57
Број 4/2012
Неизграђено грађевинско земљиште у јавној својини Републике
Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, такође може бити уложено у капитал јавног предузећа и друштва капитала
основаних од стране наведених титулара јавне својине. али под условима који су прописани за ово земљиште.
Чланом 96. став 8. Закона о планирању и изградњи регулисано је да
се неизграђено грађевинско земљиште у јавној својини, може уносити
као оснивачки улог у привредна друштва и јавна предузећа, у складу са
законом којим се уређује јавна својина. Исти члан регулише услове и
начин отуђења или давања у закуп неизграђеног грађевинског земљишта у јавној својини. У оба закона се јасно прописује да се неизграђено
грађевинско земљиште не може отуђити или дати у закуп ако није донет
плански документ.
Према одредбама члана 44. став 3. Закона о јавној својини право
својине на неизграђеном грађевинском земљишту може бити уложено у
капитал уколико је то неопходно за обављање делатности конкретног јавног предузећа, односно друштва капитала и да је сврха коришћења због
које се земљиште улаже у складу са наменом предвиђеном важећим
планским актом.
Улагањем грађевинског земљишта у јавној својини у капитал, јавно предузеће, односно друштво капитала, стиче својину на грађевинском земљишту, с тим што се исто не може отуђити нити дати у дугорочни закуп, без претходне сагласности оснивача тог јавног предузећа.
У поступку отуђења, односно давања у закуп грађевинског земљишта у
јавној својини, примењују се одговарајуће одредбе Закона о планирању и
изградњи. Те одредбе су садржане у члановима 96. и 97. овог закона.
Акт о отуђењу, односно давању у дугорочни закуп, супротно члану
44. Закона ништав је.
V - ЗАКЉУЧАК
1) Јавно предузеће и друштво капитала чији је оснивач Република
Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, које на
дан ступања на снагу Закона о јавној својини (06. октобра 2011. године)
има право коришћења на непокретностима у државној својини, стиче
58
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
право (приватне) својине на тим непокретностима сагласно одредбама
овог закона, уписом у јавним књигама на непокретностима.
На име преноса права државне својине јавном предузећу и друштву
капитала оснивач стиче акције или уделе.
2) Титулари јавне својине (Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе) могу право јавне својине на непокретностима да улажу у капитал јавног предузећа или друштва капитала, које непокретности могу бити у режиму приватне својине.
На непокретностима јавне својине које се не могу отуђити из јавне
својине може се стећи само право коришћења од стране јавног предузећа или друштва капитала.
Начин права коришћења регулише се оснивачким актом, законом
или уговором.
59
Број 4/2012
Миланка Белић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРИБАВЉАЊЕ ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА
У ЈАВНУ СВОЈИНУ
УВОД
Јавна својина Републике Србије, аутономне покрајине и јединице
локалне самоуправе на грађевинском земљишту је равноправни облик
својине са другим облицима својине а то су приватна и задружна. То значи да титулар јавне својине на грађевинском земљишту има право коришћења, управљања и располагања.
Међутим, јавна својина има своје особености због своје јавно-правне компоненте, а које се огледају у извесним ограничењима у вршењу
својинских овлашећења од стране њених титулара, а што је уређено посебним законима. Ова ограничења посебно су значајна када је у питању
промет грађевинског земљишта у јавној својини (прибављање и отуђење)
као и давање у закуп.
У члану 83. став 4. Закона о планирању и изградњи1 регулисано је
да је грађевинско земљиште у промету, под условима прописаним овим
и другим законима.
Када је у питању отуђење из државне и јавне својине и давање у закуп грађевинског земљишта у јавној својини правни режим регулисан је
одговарајућим одредбама Закона о планирању и изградњи и подзаконским актима донетим на основу овог закона, због чега се овај рад неће бавити тим питањима. Међутим, исти закон готово да не садржи одредбе које би се односиле на прибављање грађевинског земљишта у јавну својину
што би у пракси могло створити недоумице у погледу многих питања у
вршењу овог својинског овлашћења, да би исто било законито.
1
("Службени гласник РС", бр.72/09, 81/09, 64/10 и 24/11)
60
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Дакле, основно је питање: који се прописи примењују када је у питању прибављање грађевинског земљишта у јавну својину, а потом ко одлучује о томе, који поступак је предвиђен за прибављање грађевинског земљишта у јавну својину, од кога се иста прибавља, ко води рачуна о законитости аката прибављања итд., о чему ће бити речи у наставку овог рада.
I - ПРИМЕНА ПРОПИСА КОД ПРИБАВЉАЊА
У ЈАВНУ СВОЈИНУ ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА
До ступања на снагу Закона о планирању и изградњи (2009. године)
грађевинско земљиште у државној својини није било у промету, него само
право коришћења и давање у закуп.
Чланом 8. Закона о јавној својини2 је регулисано да се правни режим грађевинског земљишта, пољопривредног земљишта, шума и шумског земљишта уређује посебним законом.
За грађевинско земљиште тај посебан закон је Закон о планирању и
изградњи. Оно што није регулисано тим посебним законом у погледу грађевинског земљишта, примењују се одредбе Закона о јавној својини.
Међутим, многа својинска питања везана за режим јавне својине на
грађевинском земљишту нису регулисана ни Законом о јавној својини.
У члану 4. Закона о јавној својини уређено је да се на стицање, вршење, заштиту и престанак права јавне својине, примењују одредбе закона којим се уређује право приватне својине, ако нешто друго није одређено тим или другим законом. Одредбе посебних закона којима се
уређује режим ствари у јавној својини не могу бити у супротности са
овим законом.
Обзиром на изнето, на стицање грађевинског земљишта у јавну својину (Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе) примењују се одредбе закона којима се уређују право приватне
својине уз ограничења, односно под условима одређеним другим законом,
а који је у овом случају Закон о јавној својини и Уредба о условима прибављања и отуђења непокретности непосредном погодбом, давања у за-
2
("Службени гласник РС", бр. 72/11)
61
Број 4/2012
куп ствари у јавној својини и поступцима јавног надметања и прикупљања писмених понуда3.
II - СТИЦАЊЕ ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА
У ЈАВНУ СВОЈИНУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Након ступања на снагу Закона о планирању и изградњи, Република
Србија је задржала својину на грађевинском земљишту која је само променила облик и то на једном делу грађевинског земљишта у државној својини (изграђеном и неизграђеном) по основу уписаног права коришћења,
те је исто постала јавна својина Републике Србије. Осим тога, по ступању
на снагу наведеног закона Република Србија стиче јавну својину за себе, а
не и за друге титуларе јавне својине, који имају своју јавну својину (аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе).
1. Који су начини стицања грађевинског земљишта
у јавну својину Републике Србије?
а) Путем конверзије права коришћења у право својине
(по сили Закона)
Републици Србији, такође аутономној покрајини, односно јединици
локалне самоуправе, уписаној као носиоцу права коришћења на неизграђеном и изграђеном грађевинском земљишту у државној својини у јавној
књизи о евиденцији непокретности и правима на њима, даном ступања
на снагу Закона о планирању и изградњи престало је право коришћења на тим непокретностима и прешло у право јавне својине, у корист
Републике Србије, ( такође, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе).
Јавна својина на грађевинском земљишту у државној својини, у
овом случају, стечена је по сили Закона.
Уколико упис права није извршен по захтеву надлежног јавног правобраниоца у року од годину дана од дана ступања на снагу Закона, надлежни орган ће извршити упис по службеној дужности.
3
("Службени гласник РС", бр. 24/12 )
62
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Правним лицима чији је оснивач Република Србија, аутономна
покрајина, односно јединица локалне самоуправе, која су уписана као носиоци права коришћења на неизграђеном и изграђеном земљишту у државној својини у јавној књизи о евиденцији непокретности, даном ступања на снагу овог закона престало је право коришћења на тим непокретностима и прешло у право јавне својине оснивача, без накнаде, такође
по сили закона.
Захтев за упис права јавне својине по овом основу, када су у питању
правна лица чији је оснивач Република Србија требало је да буде поднет
од стране Републичког јавног правобранилаштва у року од годину дана од
дана ступања на снагу закона.
По истеку рока из Закона овај упис се не врши по службеној дужности.
б) По основу правног посла
Република Србија стиче право јавне својине на неизграђеном грађевинском земљишту по основу различитих правних послова, односно по
свим правним пословима по којима се стиче и право приватне својине, односно по законима којима се уређује право приватне својине и јавне својине.
Најчешће ће то бити уговор о купопродаји, уговор о поклону, по
основу наслеђивања, по основу једностране изјаве воље, по основу размене грађевинског земљишта.
По основу наслеђивања, Република Србија стиче право јавне својине на грађевинском земљишту, по законском реду наслеђивања, када
оставилац није имао других законских наследника, по одредбама члана
21. Закона о наслеђивању, или по основу завештајног располагања оставиоца за случај смрти.
По основу једностране изјаве воље, на основу члана 16. Закона о
промету непокретности4 у ванпарничном поступку, а што је регулисано и
чланом 29. став 3. Закона о јавној својини. Ова одредба има значаја за
друге титуларе јавне својине (аутономну покрајину и јединицу локалне
4
("Службени гласник РС", бр. 42/98 и 111/2009)
63
Број 4/2012
самоуправе), а који нису могли да прибављају грађевинско земљиште у
јавну својину на овај начин по основу поменутог члана 16. Закона о промету непокретности, јер се по овом основу могло прибављати само грађевинско земљиште у државну својину, дакле Републике Србије.
По основу размене, изузетно, непосредном погодбом под условима
прописаним чланом 30. Закона о јавној својини и то:
1) ако је таква размена у интересу Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, односно ако се тиме обезбеђују
већи приходи за носиоца права својине или бољи услови за ефикасно вршење његових права и дужности;
2) ако се непокретности размењују под тржишним условима;
3) ако се, у случају када је тржишна вредност непокретности у јавној својини већа од тржишне вредности непокретности која се прибавља у
јавну својину на име размене, уговори доплата разлике у новцу у року до
20 дана од дана закључења уговора.
Предлог акта о прибављању непокретности на овај начин мора да
садржи образложење из кога се може утврдити постојање наведених
околности.
Наведени правни послови представљају правни основ стицања у јавну својину, а начин стицања је одговарајући упис у јавну књигу о евиденцији непокретности правима на њима.
в) По основу одлуке надлежног органа
Република Србија (такође аутономна покрајина и јединица локалне
самоуправе) стиче право јавне својине на грађевинском земљишту, када је
утврђен јавни интерес, по основу експропријације за њене потребе и потребе њених корисника у смислу члана 8. Закона о експропријацији5, ради
привођења земљишта одговарајућој урбанистичкој намени.
Ово би и даље могао бити доминантан начин стицања у јавну својину грађевинског земљишта уколико по Закону постоје услови за експро-
5
("Службени гласник РС", бр. 53/95, 16/2001, 23/2001, 20/2009)
64
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
пријацију, и поред постојања одредби новог модела унапређења земљишта по Закону о планирању и изградњи о урбаној комасацији.
Урбана комасација је поступак по коме се у комасационом подручју
постојеће катастарске парцеле која се због своје површине, облика, положаја, неодговарајућег приступа на површину јавне намене или из других
разлога не могу рационално уредити и користити претварају у грађевинске парцеле. У том поступку, који се спроводи у јавном интересу врши
се прерасподела новоформираних грађевинских парцела власницима раније постојећих катастарских парцела, уз истовремено решавање имовинско-правних односа и обезбеђивање грађевинског земљишта за изградњу
објеката и површина јавне намене.
До сада Влада није уредила ближе случајеве у којима се врши поступак комасације, предмет, странке и органе у поступку урбане комасације,
критеријуме за процену вредности земљишта и за доделу земљишта, трошкове и обвезнике плаћања трошкова као и правна дејства урбане комасације, те
су одредбе Закона о урбаној комасације непримењиве у пракси.
г) По основу судске одлуке
Након ступања на снагу Закона о планирању и изградњи, Република
Србија има право да тужбом усмереном ка другом титулару јавне или
приватне својине тражи утврђење да има право јавне својине на одређеном грађевинском земљишту било ког титулара увек када је ово право
спорно.
Правоснажна судска одлука је основ за одговарајући упис у јавним књигама о евиденцији непокретности и правима на њима.
2. Из којих средстава титулар јавне својине обезбеђује средства
за прибављање грађевинског земљишта у јавну својину?
За уређивање грађевинског земљишта плаћа се накнада. Према члану 92. став 3. Закона о планирању и изградњи средства добијена од накнаде за уређивање грађевинског земљишта користе се за уређивање грађевинског земљишта, прибављање грађевинског земљишта и изградњу и
одржавање објеката комуналне инфраструктуре.
65
Број 4/2012
3. Од кога титулар јавне својине теретним правним послом прибавља
грађевинско земљиште у јавну својину?
Грађевинско земљиште је у свим облицима својине (члан 83. ст. 1.
Закона о планирању и изградњи).
Ова законска одредба упућује на то да титулар јавне својине може
да прибави у јавну својину грађевинско земљиште од физичких и правних
лица које је у приватној својини или од правних лица које је у задружној својини или од другог титулара јавне својине (аутономне покрајине, од јединице локалне самоуправе). По основу овог прибављања дотадашња приватна, односно задружна својина постаје јавна својина, а уколико
се прибављање врши од другог титулара јавне својине остаје исти облик
својине – јавна својина само се мења њен титулар.
Приватна својина на национализованом грађевинском земљишту
успостављена је на различите начине и то: у корист физичких и правних
лица по основу конверзије без накнаде или уз накнаду, по ранијим прописима за грађевинско земљиште које је изгубило ту намену и по том основу враћено у својину, по основу враћања ранијим сопственицима по одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу6, како у реону
национализације тако и ван њега, или је од увек било у приватној својини
ако је било ван реона национализације.
4. Када титулар јавне својине теретним правним послом
прибавља грађевинско земљиште у јавну својину?
Код процене могућности и дозвољености да титулар јавне својине
теретним правним послом прибави грађевинско земљиште у јавну својину
треба поћи од одредби члана 96. став 2. Закона о планирању и изградњи,
који гласи:
"Грађевинско земљиште у јавној својини не може се отуђити
или дати у закуп ако није донет плански документ на основу кога се
издаје локацијска дозвола".
6
("Службени гласник РС", бр. 72/11)
66
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Како законодавац ни у једном члану не говори када титулар јавне
својине на грађевинском земљишту теретним правним послом прибавља
грађевинско земљиште у јавну својину, према мишљењу аутора овог рада,
титулар јавне својине прибавља грађевинско земљиште у јавну својину под истим условом као и када исто отуђује или даје у закуп, а то је
да постоји плански документ на основу кога се издаје локацијска дозвола.
Уколико је испуњен овај услов и донета одлука од стране надлежног органа о прибављању у јавну својину грађевинског земљишта, тада
би одлука морала да садржи разлоге због којих се врши прибављање а то
су: ради градње (у улози инвеститора или суинвеститора заједничке градње) стамбеног и пословног простора, за своје потребе, односно потребе
својих органа, "комерцијалних непокретности" или објеката јавне намене.
По мишљењу аутора овог рада Република Србија не прибавља теретним правним послом у јавну својину грађевинско земљиште, посебно
из других облика својине ради давања у закуп или отуђења – препродаје,
по одредбама члана 97. Закона о планирању и изградњи.
Уколико би се прибављање вршило ради давања у закуп на начин и
у поступку предвиђеним законом то не би било економски оправдано те
није ни у интересу титулара јавне својине, а уколико би циљ прибављања
било отуђење по већој цени, такође на начин и у поступку предвиђеним
законом, то би била трговина: на пример, уколико би се на грађевинском
земљишту након прибављања променила намена због које је истом након
преласка у јавну својину знатно порасла цена.
Како се, у смислу напред реченог, прибавља у јавну својину грађевинско земљиште за који постоји важећи плански документ, то Република
Србија, а нити ма који други титулар јавне својине, не може да прибавља
у јавну својину пољопривредно земљиште са намером да га у будућности
прогласи грађевинским, а да би га потом продавала по знатно већој цени.
5. Ко одлучује о потреби прибављања грађевинског
земљишта у јавну својину?
Грађевинско земљиште се прибавља у јавну својину теретним правним послом на основу одлуке надлежног органа која би морала да садржи образложење из кога би се могло и утврдити разлог прибављања.
67
Број 4/2012
Закон о планирању и изградњи не садржи одредбе које би регулисале надлежност органа за одлучивање о потреби прибављања грађевинског
земљишта у јавну својину. Стога треба поћи од одредби Закона о јавној
својини.
Према члану 27. став 2. Закона о јавној својини о прибављању и располагању непокретностима у својини Републике Србије одлучује Влада
Републике Србије. Уколико се прибављање непокретности у својину Републике Србије врши за потребе носиоца права коришћења из члана 18.
Закона чији је оснивач Република Србија одлучује надлежни орган тог
носиоца права коришћења уз претходну сагласност Дирекције.
6. Надлежност за припрему аката о прибављању грађевинског
земљишта у јавну својину Републике Србије
Надлежност за припрему аката о прибављању и располагању стварима у својини Републике Србије је у надлежности Дирекције, ако посебним прописом за то није утврђена надлежност другог органа.
Посебан пропис, Закон о планирањи и изградњи не садржи одредбе
у вези ове надлежности, због чега, када је у питању припрема акта за
Владу о прибављању у јавну својину грађевинског земљишта ове послове
требало би да обавља Дирекција.
7. Надлежност за закључење Уговора o прибављању грађевинског
земљишта у јавну својину Републике Србије
Члан 36. Закона о јавној својини уређује надлежност за закључење
уговора о прибављању и располагању стварима у својини Републике Србије, као и надлежност за закључење ове врсте уговора уколико се непокретност прибавља у својину Републике Србије за потребе носилаца права
коришћења. У првом случају, лице надлежно за закључење уговора је директор Дирекције, односно лице које он за то овласти, а у другом случају
уговор закључује директор Дирекције или лице које он за то овласти као и
овлашћено лице носиоца права коришћења за чије се потребе непокретност прибавља у својину Републике Србије.
68
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
8. Улога јавног правобранилаштва у поступку прибављања
грађевинског земљишта у јавну својину
Члан 97. став 6. основног текста Закона о планирању и изградњи,
дакле пре измена и допуна регулисао је да надлежни орган титулара јавне
својине доставља решење о отуђењу или о давању у закуп грађевинског
земљишта свим учесницима у поступку јавног надметања, односно прикупљања писмених понуда, као и надлежном јавном правобранилаштву,
односно другом органу који заступа титулара јавне својине. У случају да
је решење донето супротно одредбама овог закон и посебним условима
садржаним у јавном огласу надлежни орган, а то је јавно правобранилаштво, поднеће тужбу надлежном суду у року од 30 дана од дана достављања решења.
Међутим, Законом о изменама и допуна Закона о планирању и изградњи ове одредбе су брисане.
Надлежност јавног правобраниоца, односно другог надлежног органа који заступа титулара јавне својине у поступку прибављања у јавну
својину грађевинског земљишта није била прописана ни у основном тексту закона. Стога се поставља питање да ли надлежно правобранилаштво
у погледу заштите њених имовинско-правних интереса има било какве
надлежности и у којој фази поступка прибављања грађевинског земљишта
у јавну својину.
Међутим, Закон о јавној својини прописује обавезу прибављања мишљења и достављања уговора о прибављању и отуђењу непокретности у
својини Републике Србије, Републичком јавном правобранилаштву, а које
је надлежно за подношење тужбе ради поништаја уговора закљученог супротно прописима односно ако уговорена накнада одступа од прописане
накнаде или од накнаде која се могла остварити у време закључења уговора (чл. 36, 37. и 38. Закона о јавној својини).
Наведене одредбе, које регулишу надлежност Републичког јавног
правобранилаштва када је у питању прибављање и отуђење непокретности у својини Републике Србије, на основу члана 39. Закона о јавној својини, сходно се примењују и код закључења и побијања уговора о прибављању грађевинског земљишта у јавну својину Републике Србије.
69
Број 4/2012
9. Основни принцип прибављања грађевинског земљишта у јавну
својину - тржишна вредност грађевинског земљишта
Закон о планирању и изградњи прописује да се отуђење или давање
у закуп грађевинског земљишта спроводи у поступку јавног надметања,
прикупљања писмених понуда или непосредном погодбом, при чему је
основи принцип тржишна вредност грађевинског земљишта.
У вези услова за прибављање грађевинског земљишта у јавну својину теретним правним послом Закон о планирању и изградњи такође ништа није предвидео.
На прибављање грађевинског земљишта у јавну својину укључујући
и размену треба применити основни принцип за прибављање непокретности у јавну својину, а то је тржишна цена земљишта, која не може бити
већа од тржишне цене процењене од стране пореског или другог надлежног органа.
Дакле, грађевинско земљиште Република Србија прибавља у јавну
својину теретним правним послом полазећи од тржишне вредности процењене од стране пореског, односно другог надлежног органа у поступку
јавног надметања, односно прикупљањем писмених понуда.
10. Процена тржишне вредности непокретности
Када се ради о прибављању и располагању стварима у јавној својини,
осим јасне надлежности за утврђивање тржишне вредности грађевинског земљишта, односно непокретности и то пореског органа, поставља се питање
који је то други надлежан орган који би требало да да меродавну процену тржишне вредности ствари у јавној својини које предмет прибављања укључујући и размену или располагања (отуђења, давања у закуп).
Према члану 149. став 3. Закона о државном премеру и катастру7 процену и вођење непокретности обавља Завод (Републички геодетски завод).
Завод води евиденцију тржишних цена непокретности, која садржи податке из купопродајних уговора. Ради формирања евиденције
тржишних цена непокретности орган надлежан за утврђивање и наплату
7
("Службени гласник РС", број 72/2009)
70
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
пореза дужан је да достави податке из уговора и то за период од 2007. године до ступања на снагу овог закона. Орган надлежан за оверу уговора
дужан је да достави Заводу копије оверених купопродајних уговора и уговора о закупу.
Међутим, како ова врста евиденције тржишних цена непокретности
још увек не постоји у Заводу, мада се ове одредбе примењују од 01. јанура
2011. године (члан 199. став 5. Закона о државном премеру и катастру), то
би се процена тржишне вредности непокретности могла прибављати искључиво од надлежног пореског органа.
11. Поступак прибављања грађевинског земљишта
у јавну својину
Одредбама члана 96. Закона о планирању и изградњи регулисано је
да се грађевинско земљиште у јавној својини може отуђити или дати у закуп у поступку јавног надметања, односно прикупљања понуда јавним
огласом уз прихватање прописаних услова садржаним у јавном огласу
или непосредном погодбом у случајевима предвиђеним чланом 96. став 8.
Закона.
У вези поступка прибављања грађевинског земљишта у јавну својину теретним правним послом, Закон о планирању и изградњи не предвиђа ништа.
Стога треба поћи од одредби других закона.
У члану 29. Закона о јавној својини прописано је да се непокретности прибављају у јавну својину у поступку јавног надметања, односно
прикупљањем писмених понуда, ако законом није другачије одређено.
Обзиром на изнето, прибављање грађевинског земљишта у јавну
својину теретним правним послом вршиће се такође у поступку јавног
надметања, односно прикупљањем писмених понуда.
Међутим, има случајева када није могуће прибављање грађевинског
земљишта у јавну својину путем јавног надметања, односно прикупљањем писмених понуда, него искључиво непосредном погодбом.
71
Број 4/2012
12. Непосредна погодба као начин прибављања грађевинског
земљишта у јавну својину јединице локалне самоуправе
У члану 96. став 9. Закона о планирању и изградњи прописано је када се грађевинско земљиште у јавној својини може отуђити или дату у закуп непосредном погодбом.
Међутим, како Закон не садржи одредбе у вези прибављања у јавну
својину грађевинског земљишта непосредном погодбом, треба поћи од
принципа да се и прибављање грађевинског земљишта непосредном погодбом, не изнад утврђене тржишне вредности земљишта, може извршити
једино у случајевима, ако је то једино могуће решење. Када је то једино
могуће решење?
а) Ради уређења или изградње јавних објеката или јавних површина
за које се утврђује општи интерес у складу са посебним законом (Закон о
експропријацији). Уколико би се прибављање у јавну својину грађевинског земљишта могло извршити по тржишним условима, тада би, по мишљењу аутора овог реферата, овај начин био бржи и ефикаснији пут за
привођење земљишта одговарајућој урбанистичкој намени, од поступка
експропријације у коме би се код одређивања накнаде за прибављање грађевинског земљишта у јавну својину, такође пошло од критеријума тржишне вредности непокретности. Међутим, уколико на овај начин није могуће постићи договор са власницима земљишта о цени, тада би се морале
применити одредбе Закона о експропријацији;
б) ради изградње објеката за потребе обављања послова из надлежности органа и организација Републике Србије, као и другим објеката у
јавној својини. Плански документ, на основу кога се издаје локацијска дозвола, прецизно дефинише локацију изградње, те ако је то једино могућа
локација прибављање грађевинског земљишта је једино и могуће непосредном погодбом;
в) ради формирања грађевинске парцеле у законом предвиђеним
случајевима;
г) по основу права прече куповине;
д) код прибављања грађевинског земљишта од другог титулара јавне својине;
72
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ђ) код размене, при чему треба поћи од принципа који прописује
члан 30. Закон о јавној својини у вези услова који морају бити испуњени
за прибављање непокретности непосредном погодбом, путем размене.
13. Да ли је могуће прибављање грађевинског земљишта
у јавну својину изнад тржишне вредности?
Тешко да би се могао оправдати интерес титулара јавне својине за
прибављање грађевинског земљишта у јавну својину по цени која је изнад
тржишне вредности.
Изузетно, титулар јавне својине може отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште по цени, односно закупнини која је мања од тржишне
цене, односно закупнине или отуђити или дати у закуп без накнаде, према
условима и начину и поступку које је прописала Влада Уредбом о условима и начину под којима локална самоуправа може да отуђи или да у закуп
грађевинско земљиште по цени, мањој од тржишне цене, односно закупнине или без накнаде8.
Како ни Закон, а нити ова Уредба, нити било која друга, не садрже
ни једну одредбу која би се односила на прибављање грађевинског земљишта по цени већој од тржишне, то није ни могуће по овим условом прибавити грађевинско земљиште у јавну својину.
14. Право прече куповине
Поступак прибављања у својину, по основу права прече куповине,
регулисан је одредбама члана 5 - 10. Закона о промету непокретности које
су применљиве и код прибављања у јавну својину грађевинског земљишта.
Надлежни јавни правобранилац, односно други надлежни орган
имаоца права прече куповине по одредбама члана 10. Закона овлашћен је
за подношење тужбе у парничном поступку, ради поништаја уговора о
продаји непокретности у случају повреда права прече куповине или продаје непокретности под условима повољнијим од услова из понуде.
8
("Службени гласник РС", бр. 13/2010 и 21/2012)
73
Број 4/2012
Одредбама члана 62. став 3. Закона о враћању одузете имовине и
обештећењу регулисано је да је враћена имовина у слободном промету, а
да Република Србија, односно аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе има право прече куповине приликом првог отуђења.
Акт отуђења супротан наведеном је ништав. Уколико Република
Србија има интерес да се користи правом прече куповине ради прибављања у јавну својину грађевинског земљишта, то прибављање такође мора
бити у складу са тржишном вредношћу земљишта.
ЗАКЉУЧАК
Одговорност у одлучивању, коришћењу и управљању стварима у
јавној својини произилази из одредби члана 6. Закона о јавној својини који гласи:
"Свако ко одлучује о стварима у јавној својини, ко их користи
и њима управља, дужан је да поступа као добар домаћин и одговоран
је за то у складу са законом."
74
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Биљана Ђурковић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ИЗВРШЕЊЕ НА НОВЧАНИМ СРЕДСТВИМА
БУЏЕТСКИХ КОРИСНИКА ПРЕКО ИЗВРШИТЕЉА
Одредбама новог Закона о извршењу и обезбеђењу1, који је ступио на
снагу 17. маја 2011. године, први пут после Другог светског рата уведен је у
правни поредак Републике Србије појам извршитеља, као физичког лица
које именује министар надлежан за послове правосуђа, и које у статусу службеног лица спроводи извршење у границама решења о извршењу.
Практично је, на основу овог Закона, извршитељ у погледу спровођења извршења изједначен са судом, који је до доношења новог закона за
ово био искључива надлежност.
Положај, права и обавезе извршитеља уређени су Законом о извршењу и обезбеђењу (глава VII члан 312-357), и Правилником о тарифи о
наградама и накнадама трошкова за рад извршитеља2, као и другим актима којима се уређује њихов положај.
Сходно члану 312. Закона, извршитељ врши јавна овлашћења која
су му поверена законом и обавља делатност као предузетник или као члан
ортачког друштва.
Иако је чланом 2. Закона одређено да извршитељ спроводи извршење и обезбеђење које одређује суд у границама решења о извршењу, чланом 325. Закона прецизније су одређена његова овлашћења у извршном
поступку (зависно од средства извршења).
Овлашћења извршитеља
Извршитељ је, на основу члана 325. Закона, овлашћен да:
- поступа по предлогу за извршење на основу веродостојене исправе
ради остварења новчаног потраживања по основу извршених комуналних
и сл. услуга;
1
2
"Сл.гласник Републике Србије" бр.31/11, 99/11
"Сл. гласник Републике Србије"бр.50/12
75
Број 4/2012
- поступа по предлогу за спровођење извршења и одређује начин извршења, уколико поверилац није одредио начин извршења;
- доставља своја акта, као и поднеске и судске одлуке по овлашћењу
суда;
- утврђује идентитет странака и учесника у поступку извршења;
- прикупља податке о имовинском стању извршног дужника;
- доноси закључке, саставља записнике, захтеве и службене белешке;
- спроводи попис, процену имовине, пленидбу и продају покретне и
непокретне имовине;
- прима и преноси новчана средства у складу са законом;
- прима и чува пописану или обезбеђену имовину извршног дужника, налаже преношење власништва над имовином и обавља деобу имовине и новчаних средстава остварених њеном продајом;
- на захтев извршног дужника, односно извршног повериоца посредује у циљу постизања споразумног решења;
- предузима у друге радње предвиђене законом.
Искључива надлежност извршитеља
Међутим, посебна улога извршитеља везана је за намирење потраживања повериоца, у Посебном поступку за намирење потраживања по
основу комуналних и сличних услуга, прописаном одредбама чл. 251-256.
Закона. Овде је, за разлику од осталих врста извршења, прописана искључива надлежност извршитеља за поступање по предлогу повериоца на основу веродостојне исправе, без обзира на вредност новчаног потраживања, и
без обзира да ли је извршни дужник правно или физичко лице.
У овом поступку извршитељ, за разлику од суда, доноси закључак
којим одлучује о предлогу за извршење, којим ће наложити дужнику да у
року од 8 дана измири потраживање заједно са одмереним трошковима и
наградом која припада извршитељу, а поступак поводом приговора на закључак је сличан поступку по приговору на решење које доноси суд када
се ради о другим врстама веродостојних исправа на основу којих се захтева извршење.
76
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Иако овај чланак нема намеру да осујети нити умањи значајну улогу
извршитеља, циљ је да се укаже на нецелисходно и неекономично законско решење код извршења ради остваривања новчаног потраживања,
спровођењем извршења на новчаним средствима, када се као извршни дужник појављује Република Србија, аутономна покрајина, град
и јединица локалне самоуправе, односно буџетски корисник, којима су
средства за рад опредељена законом о буџету за сваку фискалну годину и
која се у складу са законом морају трошити рационално.
У пракси Републичког јавног правобранилаштва, као најчешће средство извршења против Републике Србије (односно, њених органа и организација које заступа), а то се аналогно може применити и на јединице локалне самоуправе као кориснике буџета локалних самоуправа, је извршење на новчаним средствима који се за Републику Србију збирно воде
код Министарства финансија – Управе за трезор. Ово је најчешће средство извршења (у више од 98% свих извршних предмета у Правобранилаштву), и вредно је коментара у овом чланку.
Правилником о тарифи о наградама и накнадама трошкова за
рад извршитеља прописана је Тарифа за рад извршитеља, при чему се
трошкови извршитеља накнађују према Закону о извршењу и обезбеђењу,
док се награда за рад извршитеља обрачунава у складу са напред поменутом Тарифом и која се сходно члану 3. тач. 4. Правилника у процењивим
предметима одређује у зависности од:
-
вредности главног потраживања које се принудно извршава;
времена потребног за припрему и обављање службене радње;
паушалног износа за поједине радње одређене правилником;
наплаћеног износа потраживања које се принудно наплаћује.
Чланом 3. тачка 2. Правилника одређено је да се висина награде извршитеља одређује бројем бодова за поједине радње у зависности од
вредности предмета извршења или тачно одређеним бројем бодова за одређене радње, при чему вредност једног бода износи 120 динара.
У практичној примени наведене Тарифе, награда за извршитеља се
креће од 0,4% до 10% вредности потраживања, зависно од начина на који
се иста обрачунава.
Поставља се питање да ли је извршитељ нужан код извршења на новчаним средствима када је поверилац пружалац комуналних и сличних услуга
77
Број 4/2012
(дакле, правно лице) против извршног дужника – буџетског корисника, када
се у таквим случајевима извршење спроводи искључиво запленом и преносом заплењеног износа потраживања са рачуна дужника на рачуна повериоца, који спроводи НБС – Одељење за принудну наплату.
Према досадашњој пракси, пре доношења Закона о извршењу и
обезбеђењу, извршење за наплату комуналних услуга против Републике
Србије је било у искључивој надлежности суда, и спровођење извршења
се састојало у достављању правоснажног решења о извршењу НБС – Одељењу за принудну наплату, које је извршење спроводило.
Наводимо да се трошкови извршења, који поред таксе за предлог и
одлуку по предлогу за извршење обухватају и трошкове пуномоћника из
реда адвоката на овај начин увећавају и за награду извршитеља, која у
збирном износу представља додатну ставку за буџетске кориснике. Уколико се поверилац определи да извршење на основу извршне исправе
спроводе такође преко извршитеља, онда се трошкови дужника увећавају
за још једну награду извршитеља.
Наводимо да је само у Републичком јавном правобранилаштву од
дана ступања на снагу одредби Закона о извршењу и обезбеђењу, који се
односе на извршитеље (у примени је од 18. септембра 2011. године) до сада запримљено преко 25.000 предмета извршења, и да се до краја 2012. године године очекује прилив до скоро 30.000 предмета.
Ако се узму у обзир следеће чињенице:
- да је најмањи износ награде извршитеља 25 бодова (што износи
3.000,00 динара, и да се она свакако повећава сразмерно вредности потраживања које се намирује);
- да закључци извршитеља углавном не садрже образложење о обрачунатој награди;
- да је рачун Републике Србије као извршног дужника Консолидовани рачун трезора који није немогуће утврдити, односно, да је извршење
на новчаним средствима дужника Републике Србије најлакше спровести;
- да је за извршење потраживања по основу комуналних и сличних
услуга према Републици Србији (и осталим буџетским корисницима) и
пре установљења извршитеља био надлежан суд који је у таквим поступцима у ранијем периоду био веома ажуран;
78
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
- те да се извршење на новчаним средствима таквих дужника обавља запленом и преносом заплењеног потраживања са рачуна на рачун,
изводимо следећи:
Закључак
Иако је институција извршитеља неопходна и важна за ефикасније
спровођење поступка извршења (а посебно код поступака спровођењем
извршења на покретним и непокретним стварима дужника, где је неопходно и веће ангажовање извршитеља), мишљење аутора овог чланка је да
је она неекономична код извршења на новчаним средствима када је
извршни дужник Република Србија, град, јединица локалне самоуправе, јер се такво извршење спроводи простом запленом и преносом заплењеног потраживања са рачуна дужника на рачун повериоца, што за буџетског корисника представља додатни трошак који се исплаћује из буџета, па сматрамо да би у циљу економичнијег трошења буџетских средстава требало изменити одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу, у смислу
да извршење на новчаним средствима извршног дужника који је буџетски
корисник одређује и спроводи искључиво суд.
79
Број 4/2012
Бојан Кузмановић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПОЈАМ, ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ
И ЗНАЧАЈ ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИШТВА
Појам јавног бележника
Јавни бележник – нотар има веома дугу традицију. Кроз функције
које је обављао, вршећи одређене правне послове за грађане он се појавио
веома рано. Прво спомињање нотара јавља се већ у 1. веку нове ере. Појам нотара потиче од речи нотар што значи забелешка – брзо писање. По
свом појављивању њихова функција није била слична данашњој. Они у
прво време свога постојања нису поседовали правничко знање, нису били
под утицајем и контролом државе, а првенствена делатност се огледала у
записивању политичких појмова.
У римском праву нотар је био означен речју „tabellion“. Табела на
латинском означава даску, плочу која је била покривена воском, а служила је за писма Римљана све до краја 3. века нове ере. Акти сачињени од
стране табелиона имали су статус аутентичне исправе уколико су имали
потпис управника провинције. Документи сачињени од стране табелиона
добили су аутентичну снагу наредбама императора Валентинаи Валенса
из 369. године.
У средњем веку табелионе поставља папа, а њихови акти добијају
снагу fides publica (јавне исправе) и manus publica (jaвна државна власт).
За даљи развој нотаријата посебан значај има Болоњска школа када је
нотаријат поново откривен. Постојала је професионална организација која је
надзирала праксу нотара и контролисала понашање својих чланова. Велики
утицај у том периоду имала је Француска чији је Закон о нотарима из 1803.
године био узор свим земљама. У Француској су нотари у 14. веку сами оверавали своје акте једним потписом. Ову праксу признао је Луј XVI, тако да је
нотарима дао овлашћење да сами стављају краљевски печат. Овим законом
нотар је постао државни повереник, добија државни печат, а своју службу
обавља према правилима и организацији осмишљеној у традицији средњове80
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ковног нотаријата. За Француском своје Законе о нотарима доноси и Аустрија 1850, Немачка 1961., а Шпанија 1962. године.
Судски писар у то време звао се актуар. Његова улога се састојала у
записивању, потписивању позива и закључака суда. Он није водио поступак. У Скопској повељи (1299-1300. године) спомиње се термин номик.
Они су писали исправе које су се односиле на правне послове, купопродају, тестамент и др.
Када је у питању развој нотаријата у јужнословенском подручју, можемо рећи да се нотар на овим просторима среће први пут у средњем веку
и то пре свега ради повећања сигурности у феудалном друштву које је било прилично хаотично. Нотари се најпре појављују на подручјима приморских градова и то на подручјима Црне Горе, Дубровника и Далмације.
Велики утицај на развој нотаријата у овим крајевима имала је Венеција,
због развијене трговине. Нотарски позив био је регулисан статутима градова. Према будванском Статуту мандат нотара трајао је годину дана док
се у Котору трајање службе нотара није ограничавало. Нотар је након састављања исправа добијао новчану накнаду која је често била у виду таксе (Будва). О редовној плати нотара говори се само у одлукама Великог
већа у Дубровнику. Исправа коју је састављао нотар (carta или instrumentum) је морала бити оверена још и од судија и аудитора да би имала снагу
јавне исправе.
Типови нотаријата
Посматрајући кроз упоредно право може се констатовати да постоје
два типа нотаријата и то: Англосаксонски тип нотаријата и Европски тип
нотаријата.
Англосаксонски тип нотаријата
У земљама које су прихватиле англосаксонски тип нотара, нотари
претежно обављају овере идентитета, потписа и других исправа. Англосаксонско право не познаје јавну исправу као доказно средство. У том
смислу такав тип не познаје ни појам извршности јавнобележничког акта.
Такав тип нотаријата познаје public notaries али је њихова улога далеко
мања код састављања акта и његове овере. Код њих нотар не саставља исправе о правним пословима, а и утврђивање садржаја исправе о правним
81
Број 4/2012
пословима од стране органа коме су поверена јавна овлашћења какав је
нотар – јавни бележник, таквом типу је непознато.
У Европском систему нотаријата разликујемо два модела и то: државнички модел и латински модел нотаријата.
Државнички модел нотаријата
Реч је о једном комбинованом типу бележништва који обједињује
читав низ различитих и специфичних уређења јавног бележништва, које
су прихватиле углавном државе чије је правно уређење уређено на принципима римског права и којима је познат институт јавне односно извршне
исправе. Реч је о земљама као што су: Немачка, Швајцарска, Португал и
Руска Федерација. Оно што карактерише јавне бележнике у овим државама је то да сви они имају једну заједничку црту, а то је да су у свим државама код којих је заступљен овај тип бележништва, јавни бележници државни чиновници. На тај начин положај јавног бележника је у многоме
сличан положају судије. Тај комбиновани модел у неким стварима подсећа на наше Републичко јавно правобранилаштво. Реч је, дакле, о уредима
у којима раде државни службеници који примају плату и обављају одређене послове.
Латински модел нотаријата
Овај тип нотаријата је најраспрострањенији. Прихватиле су га
углавном европске државе које свој правни систем заснивају на традицији
римског права. По правилу у свим системима нотари раде овере. То је
управо и највећи део посла нотара. Такође, према овом систему нотари издају и потврде о разним чињеницама, а тамо где су нотари и судски тумачи могу вршити и овере превода. Према овом моделу, нотаријат је независна приватна професија са елементима јавног овлашћења, дакле која има
печат јавног овлашћења. Међутим мора се имати у виду да нису сви облици латинског типа нотаријата исти. Различити правни системи су поверавали различите врсте овлашћења нотарима. Треба рећи да постоји интенција израде заједничких прописа и усклађивања постојећих прописа у земљама чланицама и придруженим члановима Међународног савеза латинског бележништва који је основан 1948. године
82
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Закон о јавним бележницима
Краљевине Југославије
За развој јавног бележништва на простору бивших југословенских
република, велики значај има Закон о јавним бележницима Краљевине Југославије.
Закон о јавним бележницима Краљевине Југославије донет је 1931.
године и представља веома важан документ не само за време када је донет
већ и данашњи период. Управо тај Закон представља узор и полазни основ
свим бившим југословенским републикама у доношењу својих националних Закона о јавним бележницима. Према овом Закону бележници су постављани од стране државне власти, која им је давала карактер лица јавног
поверења, они су вршили један део судске власти, тако што су обављали
одређене послове из ванпарничне области и тако што су као судски повереници могли да обављају и неке друге послове. Треба истаћи и то да су они
могли, мада у ограниченом обиму, обављати и адвокатску функцију.
Закон је предвидео три делокруга овлашћења која су могли обављати јавни бележници:
- властити круг делатности
- делатности пренесене од стране суда
- адвокатске делатности.
Говорећи о властитом кругу делатности треба рећи да су јавни бележници састављали исправе о правним пословима, о изјавама, о чињеницама на којима се заснивају права, издавали су учесницима отправке, преписе изводе и потврде на основу исправа. Такође су примали на чување приватне и јавне исправе као и новац.
Поред властитих послова Закон о јавним бележницима је предвиђао
и да јавни бележник обавља и одређен круг послова поверених од стране
суда. Тако је суд могао јавном бележнику да пренесе спровођење оставинског поступка уз одређена ограничења. Преношење овлашћења од стране
суда било је предвиђено и Законом о ванпарничном поступку. Тако је јавни бележник давао предлог за спровођење оставинског поступка. Закон о
судском ванпарничном поступку предвиђао је састављање смртовнице и
састављање заоставштине, попис заоставштине. Дакле постоји читав низ
83
Број 4/2012
делатности и веома широке надлежности нотара у оставинском поступку
регулисане Законом о ванпарничном поступку.
Када су у питању адвокатски послови, јавни бележник је могао заступати странку само у неспорним питањима, у неспорним ванпарничним стварима уколико су те ствари биле у вези са неком исправом или актом који је
сам саставио. Јавни бележници су могли заступати странке само у месту свог
службеног седишта и ако у том месту нема две адвокатске канцеларије.
Несумњиво је да је Закон Краљевине Југославије имао велики утицај на развој јавног бележништва у свим бившим југословенским републикама и да је као такав послужио као темељ за доношење њихових. То
се јасно види како на питању услова за избор јавног бележника, тако и
његове делатности, одговорности и положају.
Јавни бележник
у бившим југословенским републикама
Именовање јавних бележника у бившим југословенским републикама
са малим разликама је решено на сличан начин. Све услове који су предвиђени за избор можемо сврстати у четири категорије: персонални услови, образовни услови, стаж – радно искуство и опремљеност канцеларије.
Персонални услови се односе на лична својства кандидата и подразумевају домаће држављанство, радну и здравствену способност, достојност (за
јавног бележника се не могу бирати лица која су под истрагом или су осуђивана за недостојна дела). Готово сва законодавства са малим разликама, прописују услове за именовање јавних бележника. Тако Хрватска сматра недостојним за именовање нотара лице против којег је отворена истрага, које је
осуђено због кривичног дела из користољубља или због иначе нечасног кривичног дела које се гони по службеној дужности, које је одлуком дисциплинског органа лишено звања судије, државног службеника и др. Уставни суд
Словеније је недостојност условио правоснажном пресудом. Словенија дозвољава да за нотара буде именован и странац под условима реципроцитета.
Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска предвиђа да нотар не
може бити члан политичке партије. Закон о јавном бележништву Републике
Србије, као лица недостојна јавно бележничке функције дефинише она која
су осуђена за кривично дело против правног саобраћаја, кривично дело против службене дужности и друга дела за која је запрећена казна од 5 година
84
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
затвора или тежа казна. Закон прописује да јавног поверења није достојно ни
лице с чијег понашања се може основано закључити да делатност јавног бележника неће обављати у складу са етичким кодексом који доноси Комора. У
неким правним системима се као горња граница за нотара предвиђа максимална старост до 60 година.
Када је у питању образовни услов, сва законодавства подразумевају
да кандидати за именовање нотара морају завршити правни факултет, положити правосуди испит и стручни тј. јавнобележнички испит (Србија,
Хрватска, Федерација БиХ, Република Српска, Македонија, Црна Гора).
Словенија предвиђа тј. државни испит за правнике.
Радно искуство одређена законодавства прописују кроз обавезан
услов од пет година стажа на правним пословима и то после положеног
правосудног испита (Хрватска и Закон о јавном бележништву Републике
Србије). Словенија као и Македонија, прописује пет година у струци као
дипломирани правник.
Као посебан услов поставља се и опремљеност канцеларије. Канцеларије у којима нотари обављају свој посао морају бити просторно и технички тако опремљене да задовоље потребе обављања службе на територији за коју је нотар именован.
Јавног бележника именује решењем министар правде након спроведеног конкурса. Конкурс расписује нотарска комора на предлог Министарства. У конкрусу мора бити назначено подручје за које се треба именовати јавни бележник. Оно што представља посебан проблем јесте питање првог постављења, нарочито када је за редован систем предвиђено
учешће јавнобележничке коморе. Нови нотари не могу имати потпуну
квалификованост када је у питању јавнобележнички стаж. Занимљиво решење тог проблема дала је Словенија, јер је приликом увођења нотара
изабрала свега 30 нотара и кроз посебна правила изједначила нотаријални
и судски односно адвокатски стаж. Закон Републике Србије предвиђа
услов од 5 година радног стажа након положеног правосудног испита.
Што се тиче разрешења, треба рећи да је то један од разлога за престанак службе. Тако јавни бележник може бити разрешен ако изгуби неки
од горе наведених услова предвиђених као неопходни за његов избор, ако
не положи заклетву, оде у пензију или почне обављати другу службу без
посебног одобрења, ако му буде судском одлуком одузета или ограничена
85
Број 4/2012
пословна способност. Одлуку о разрешењу доноси министар на основу
прибављеног мишљења нотарске коморе. Пре доношења одлуке нотару се
мора пружити могућност да се изјасни.
Из горе наведеног јасно се може закључити, да су све бивше југословенске републике донеле законе о јавном бележништву и у свој правни
систем имплементирале јавног бележника. У Републици Србији, Закон
није још увек почео да се примењије и његова примена се очекује од марта 2013. године.
Донети Закон се заснива на искуствима које у овој области имају
остале државе – бивше југословенске републике. Оно што је извесно то је
да постоје бројни разлози који оправдавају доношење Закона и увођење
јавних бележника у правни систем Србије. Сама чињеница да је некада на
овим просторима када у другим државама није постојао, јавни бележник
егзистирао, говори управо у прилог потреби његовог поновног увођења.
Имајући у виду колико је времена од тада прошло увођење јавног бележника је новина у правном систему наше земље.
Увођење јавног бележништва
у правни систем Републике Србије
Несумњиво је да Србија доста касни у увођењу јавног бележништва
у свој правни систем. Ако постоји и једна добра страна тог кашњења то је
управо то што је могла да искористи искуства свих земаља из свог окружења, тј. својих суседа и преузме она решења која јој највише одговарају.
У том смислу када је у питању избор нотара иако се предвиђа да јавног
бележника именује министар правде на образложени предлог нотарске коморе, постоје мишљења да би ради избегавања сваког политичког утицаја
рационалније било да такво решење доноси скупштина. Када је у питању
нормативно цертификацијска функција нотара која је и његова основна
функција све наше бивше републике су на веома сличан начин уредиле
ову материју те нема сумње да је рационално преузети та решења. Улога
коју је јавни бележник добио у извршном поступку тиме што му је у надлежност дато доношење решења када је у питању веродостојна исправа,
затим јавнобележнички депозит, поступање нотара у оставинским расправама, улога у трговинском, односно компанијском праву свакако су разлози који говоре у прилог примени овог Закона.
86
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Анализом се лако може закључити да се наш Закон о јавном бележништву заснива на искуству земаља наших суседа, али тек применом
једног закона у пракси ће се најбоље показати које је то решење добро а
које не. Мора се имати у виду да свака држава и њен правни систем има
одређене специфичности због које једно решење које је добро у једној држави не мора бити ефикасно и добро и код нас. Такође треба водити рачуна и о томе да смо ми тек на почетку и да је можда делотворније одређене
улоге јавном бележнику поверавати постепено, а да у почетку његова улога буте нормативно цертификацијска.
Увођење нотаријата у наш правосудни систем утицаће на превентивну правну заштиту јер нотар својим деловањем доприноси правној сигурности и могућности да се избегну судски спорови јер је дужност нотара да укаже странкама на правне последице које произилазе из њихових
правних послова који они желе да сачине, да се утврди њихова права воља чиме би се сигурно смањио број могућих спорова, а у неким случајевима потреба за вођењем таквих спорова била би елиминисана. Увођење јавног бележништва имаће посебан значај за Србију на међународном плану
под условима реципроцитета нотарске исправе које су сачињене у иностранству, а имале би исту правну важност као да су сачињене у Србији,
на тај начин би се убрзао правни промет. На тај начин омогући ће се ефикаснија заштита права грађана у случајевима када нотарска исправа има
својство извршне исправе те би се избегло вођење парничног поступка и
постојала би могућност да се тражи извршење директно.
Увођење институције јавног бележника је од великог значаја за српски правни систем. Очекује се да ће се тиме постићи већи степен правне
сигурности, подизање нивоа правне заштите. На тај начин доћи ће до растерећивања судова од бројних предмета, те би судови могли више времена да посвете спорним случајевима, што би свакако допринело и ефикаснијем раду судова. Осим свега наведеног дошло би до ефикаснијег остваривања права грађана јер је поступак пред бележником једноставији, постигле би се уштеде у државном буџету, смањење трошкова за грађане
као и друге предности.
Доношење Закона о јавном бележништву подразумева и реформу
српског правног система. Осим тога што би он морао бити предвиђен као
уставна категорија, неопходно ће бити прилагодити односно уредити и
процесне законе као што су Закон о парничном поступку, Закон о ванпар87
Број 4/2012
ничном поступку, Закон о извршном поступку, али и организационе законе, као што су Закон о судовима, Закон о предузећима, наслеђивању и др.
Сигурно је да ће се у примени Закона о јавном бележништву јављати и неки проблеми који ће се решавати у ходу, али ће се његовом применом испољити и све предности због којих је Закон донет.
У том смислу постоји и потреба да се и грађанима путем медија и
на сваки други начин укаже шта ће то за њих значити у пракси, те да им
се на примерима других држава приближи институт јавног бележника.
88
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
УТИЦАЈ УСВОЈЕНОГ ПЛАНА РЕОРГАНИЗАЦИЈЕ
НА ПАРНИЦЕ КОЈЕ СУ ПРОИСТЕКЛЕ
ИЗ СТЕЧАЈНОГ ПОСТУПКА
Чланом 1. Закона о стечају, прописано је да се стечај спроводи банкротством или реорганизацијом. Под банкротством се подразумева намирење поверилаца продајом целокупне имовине стечајног дужника, односно стечајног дужника као правног лица, док се под реорганизацијом подразумева намирење поверилаца према усвојеном плану реорганизације и
то редефинисањем дужничко-поверилачких односа, статусним променама
дужника или на други начин који је предвиђен планом реорганизације.
Ако се пође од тога да је циљ стечајног поступка да омогући остваривање највеће могуће вредности имовине стечајног дужника и највећег
могућег степена намирења поверилаца у што краћем времену и са што мање трошкова, и сама реорганизација се управо спроводи онда када се на
тај начин обезбеђује повољније намирење поверилаца у односу на банкротство, а посебно ако постоје економско оправдани услови за наставак
дужниковог пословања. Сам План реорганизације се у смислу члана 155.
став 2. Закона о стечају може поднети истовремено са предлогом за покретање стечајног поступка или након отварања стечајног поступка a у
складу са овим законом. Уколико се уредан и дозвољен План реорганизације, који се подноси истовремено са предлогом за покретање стечајног
поступка, на рочишту усвоји, стечајни судија ће у складу са чланом 160.
став 3. Закона о стечају, решењем истовремено отворити стечајни поступак, потврдити усвајање унапред припремљеног плана реорганизације и
обуставити стечајни поступак.
У оваквим ситуацијама, када се истовремено отвара и обуставља
стечајни поступак према унапред припремљеном плану реорганизације,
сходно ставу 2. члану 73. Закона о стечају правне последице отварања
стечајног поступка не наступају, те не постоји могућност да се као спорно
питање јави судбина парница проистеклих из стечаја, које нису правно89
Број 4/2012
снажно окончане у тренутку када је донето решење којим се усваја план
реорганизације.
Међутим сасвим је другачија ситуација, уколико се План реорганизације усвоји након покретања стечајног поступка. Такву могућност јасно
у свом члану 162. оставља Закон о стечају, прецизирајући да се План реорганизације подноси стечајном судији најкасније 90 дана од дана отварања стечајног поступка. Закон изузетак прави ставом 2. и 3. истог члана дајући могућност стечајном судији да одобри продужење тог рока за још 60
дана (став 2.), односно уз сагласнот одбора поверилаца, за још 120 дана
(став 3.), од дана истека рока од 90 дана који почиње да тече од отварања
стечајног поступка.
Такође, у складу са чланом 164. став 1. Закона о стечају, стечајни
судија мора да одржи рочиште за разматрање предлога плана реорганизације и гласање од стране поверилаца у року од 20 дана од дана подношења предлога плана реорганизације, осим у случају из став 3. овог закона
када се рочиште одржава у року од 20 дана од дана пријема одлуке органа
надлежног за заштиту конкуренције у суду.
Имајући у виду рокове прописане Законом о стечају, пракса је показала да се у периоду од дана отварања стечајног поступка, до дана истека
рока за подношење и усвајање Плана реорганизације, може појавити као
спорно правно питање судбине парница, које су настале у тренутку кад
стечајни поступак већ иде својим током, а пре него што је усвојен План
реорганизације. Реч је о парницама, које настају као последица испитивања потраживања од стране стечајног управника, евентуалних оспоравања
тих потраживања и то како од стране стечајног управника, тако и од стране осталих поверилаца.
Наиме, сходно члану 72. став 1. Закона о стечају, стечајни судија решењем о отварању стечајног поступка заказује рочиште за испитивање
потраживања као и прво поверилачко рочиште. На испитном рочишту
стечајни поверилац чије је потраживање стечајни управник оспорио, закључком стечајног судије упућује се на парницу ради утврђивања оспореног потраживања, коју може да покрене у року од осам дана од дана пријема закључка из члана 116. овог закона, односно од дана истека рока за
медијацију у складу са чланом 115. овог закона. И након ове фазе стечајног поступка треба разликовати две ситуације.
90
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Прва ситуација настаје када је поверилац који је упућен на парницу
ради утврђивања његовог оспореног потраживања, успео у потпуности у
свом тужбеном захтеву, а у међувремену је усвојен План реорганизације.
Мишљења смо, да наведену ситуацију, закон регулише применом члана
116. став 7. Закона о стечају, који омогућава стечајном повериоцу који докаже своје потраживање у парници на коју је упућен, да тражи исправљање коначне листе утврђених потраживања. Да је законодавац увидео потребу за регулисањем ове ситуације, и у случају да је усвојен План реорганизације, произилази и из члана 156. став 4. Закона о стечају, који регулише питање обавезне садржине Плана реорганизације, и где се децидно
наводи да План реорганизације поред осталог мора и да садржи и средства резервисана за повериоце оспорених потраживања, поступак за измирење потраживања и временску динамику плаћања.
Међутим, и ако се чини да је законодавац посветио пажњу овом питању, сматрамо да је потребно размотрити ситуацију која се појавила као
спорна у одређеном броју поступака пред Привредним судом, а везана је
за право самих поверилаца да оспоравају потраживања које је стечајни
управник већ признао.
Наиме, поред тога што је ставом 1. члана 117. Закона о стечају прописан начин на који поверилац чије је потраживање стечајни управник
оспорио може да утврди основаност свог оспореног потраживања, став 2.
истог члана оставља могућност сваком стечајном повериоцу, било да им
је потраживање оспорено или да им је у целини признато, да оспорава потраживање других поверилаца којима је стечајни управник признао потраживања. Правна логика овог члана вероватно полази од идеје да поверилац чије је потраживање у целини признато, може увек онда када сматра да је потраживање другог повериоца неосновано, покушати да у парници то и докаже, не би ли на тај начин повећао обим стечајне масе, односно не би ли могао да се намири у што већем проценту.
Баш у овим ситуацијама, највише до изражаја долази потреба да се
размотри питање како да поступа парнични суд у случају када је поверилац чије је потраживање стечајни управник признао покренуо парницу са
тужбеним захтевом да се утврди да не постоји потраживање неког другог
повериоца (које је такође признато од стране стечајног управника), а пре
него што је тај парнични поступак окончан, постало је правноснажно решење којим се усваја предложени План реорганизације.
91
Број 4/2012
Пре свега, треба размотрити који је правни значај усвојеног плана
реорганизације, и у којој мери он штити интересе поверилаца чија су потраживања призната и која су обухваћена тим планом. У том смислу, треба напоменути да пре него што се предложени план реорганизације стави
на гласање, стечајни управник има могућност да у законом одређеним роковима покуша да усклади интересе свих поверилаца чија су потраживања призната, како би обезбедио сигурно усвајање плана. Заправо, у највећем броју случајева у пракси, стечајни управник и не излази са предлогом
плана а за који није предходно прибавио сагласност највећих поверилаца.
Tакође, чак и у хипотетичкој ситуацији да повериоци чија су потраживања призната нису задовољни усвојеним планом, исти имају могућност да сходно члану 166. став 4. Закона о стечају против таквог решења
да изјаве жалбу. Све наведено указује да су права поверилаца чија су потраживања призната и која су саставни део плана организације у великој
мери обезбеђена.
У том смислу нарочито треба истаћи да се по доношењу решења којим се потврђује усвајање плана реорганизације, сва потраживања и права
поверилаца и других лица и обавезе стечајног дужника одређене планом
реорганизације уређују искључиво према условима из плана реорганизације, те да је усвојени план реорганизације извршна исправа и сматра се
новим уговором за измирење потраживања која су у њему наведена.
Из наведеног се може закључити да су усвајањем плана реорганизације повериоци чија су потраживања у целости призната и који су сврстани у одређене класе поверилаца, у својим рукама имају извршну исправу,
те се разумно претпоставља да више немају ни правни интерес да даље
воде парницу за оспоравање туђег признатог потраживања.
Међутим, пракса је показала да повериоци чија су потраживања
утврђена и која чине саставни део усвојеног плана реорганизације, а који
се појављују као тужиоци у парницама пред Привредним судом у којима
оспоравају потраживања других поверилаца траже од суда да прекине поступак, уз образложење да чекају исход окончања поступка реорганизације. Аргумент тужилаца за прекид поступка у овој врсти парница најчешће
се заснива на ставу да у случају да план реорганизације не буде извршен,
они и даље имају интерес за вођење оваквих спорова. Како су првостепени судови у немалом броју случајева излазили у сусрет оваквим захтевима а како повериоци у добром делу случајева оспоравају потраживања
92
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Пореске управе, чији је законски заступник Републичко јавно праобранилаштво, сматрамо да овом приликом треба изнети одређену аргументацију која овакве захтеве тужилаца чини потпуно неоснованим.
Пре свега, мишљења смо да у оваквим правним ситуацијама не само
да нема места прекиду поступка, већ да парнични суд овакве ситуације
може да решава само на један начин-одбацивањем предметне тужбе. Наиме, прво треба поћи од тога да у овим случајевима не постоје разлози за
прекид поступка које предвиђа Закон о парничном поступку. Ти разлози
су децидно наведени у члану 222. Закона о парничном поступку где је
прописано да суд утврћује прекид поступка у ситуацији кад странка умре,
изгуби парничну способност; законски заступник странке умре или престане његово овлашћење за заступање, странка која је правно лице престане да постоји, односно кад надлежни орган правноснажно одлучи о забрани рада; наступе правне последице отварања поступка стечаја; услед ратног стања или ванредних догађаја престане рад у суду, као и када је то
другим законом прописано.
Такође, чланом 223. Закона о парничном поступку, прописано је да суд
може да донесе решење о прекиду ако је одлучио да сам не решава о претходном питању или ако се странка налази на подручју које је због ванредних
догађаја одсечено од суда. Ако изузмемо разлоге који се тичу постојања
странке, заступања, вандредних ситуација, и који у свакој случају могу бити
потенцијални разлог за прекид поступка, намеће се закључак да суд у овим
случајевима решење о прекиду поступка може донети једино везано за разлоге који се тичу правних последица отварања стечаја или ликвидације или кад
сматра да је потребно решити неко предходно питање.
Први разлог за прекид поступка који се тиче наступања правних последица отварања поступка стечаја, не може се применити у оваквим ситуацијама што неспорно произилази из става 1. члана 73. Закона о стечају,
којим је прописано да правне последице отварања стечајног поступка наступају почетком дана истицања огласа о отварању поступка на огласној
табли суда. Како су у питању парнице које су настале након отварања стечајног поступка, овај разлог не може бити аргумент за евентуални прекид
поступка у оваквим правним ситуацијама.
Други аргумент којим се судови руководе је заправо кључни разлог
због којег доносе решење о прекиду поступка у овим правним ситуацијама. Наиме, доносећи овакву одлуку, судови уважавају аргументацију ту93
Број 4/2012
жиоца да је исход, односно потпуна реализација усвојеног плана реорганизације, претходно питање у парницама којима се тражи да суд утврди
да потраживање туженог повериоца не постоји. Међутим, мишљења смо
да ни из овог разлога нема места доношењу решења о прекиду поступка,
те да су повериоци који се у овим случајевима појављују као тужиоци довољно заштићени одредбама Закона о стечају. Сматрамо да евентуални
успех или неуспех окончања предметног плана реорганизације не може
бити претходно питање у оваквим правним ситуацијама, те не може бити
ни разлог за прекид поступка.
У прилог овој тези, сведочи и став 1. члана 167. Закона о стечају, у коме се јасно наводи да се по доношењу решења о потврђивању усвајања плана
реорганизације, сва потраживања и права поверилаца и других лица и обавезе стечајног дужника одређене планом реорганизације уређују искључиво
према условима из плана реорганизације, те да је усвојени план реорганизације извршна исправа и сматра се новим уговором за измирење потраживања
која су у њему наведена. У складу са изнетим, неспорно је да не постоји
правни интерес за вођење предметног поступка јер усвојени План реорганизације има својство извршне исправе, не само по одредбама Закона о стечају,
већ и по Закону о извршењу и обезбеђењу, нарочито ако се има у виду да је
предмет оваквих поступака не да се утврди тужиочево потраживање, већ да
се утврди да потраживање туженог повериоца не постоји.
Даље, ставом 4. истог члана прописано је да доношењем решења о
потврђивању усвајања плана реорганизације престају све последице отварања стечајног поступка, а у називу стечајног дужника брише се ознака "у
стечају". Такође, став 1. тачка 2. члана 173. Закона о стечају, штити и повериоце који нису обухваћени усвојеним планом, као и повериоци чија су
потраживања настала пре усвајања плана а нису обухваћени планом, остављајући им могућност да поднесу предлог за покретање стечајног поступка и у случају да стечајни дужник не поступа по плану или поступа супротно плану реорганизације ако се тиме битно угрожава спровођење
плана реорганизације.
Поред наведеног, већ је тачком 6. члана 11. Закона о стечају, прописано да је један од разлога за отварање стечаја када се утврди непоступање по усвојеном плану реорганизације односно када стечајни дужник не
поступа по плану реорганизације или поступа супротно плану реорганизације и на тај начин битно угрожава спровођење самог плана.
94
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
У светлу цитираних законских одредби, може се закључити да чак и
у хипотетичкој ситуацији у којој усвојени план реорганизације не буде
спроведен до краја повериоцима који се појављују у улози тужиоца у оваквим парницама, као и осталим повериоцима, ради заштите својих права
остаје напред наведени правни пут предвиђен Законом о стечају. Сматрамо да наведени разлози довољно говоре у прилог ставу да у конкретним
правним ситуацијама нема места доношењу решења о прекиду поступка,
већ да исти разлози заправо само потврђују став да на страни тужиоца више не постоји правни интерес за вођење овог спора.
Сматрамо да наш став потврђују и одредбе Закона о парничном поступку јасно дефинишући дa тужба за утврђење може да се поднесе ако
тужилац има правни интерес да суд утврди постојање, односно непостојање неког спорног права или правног односа, пре доспелости захтева за чинидбу из истог односа или истинитост односно неистинитост неке исправе, или ако тужилац има неки други правни интерес. Како овакав интерес
на страни тужиоца више не постоји, јер му је самим Планом реорганизације, који има својство извршне исправе гарантовано да ће његово потраживање бити намирено, у пуном обиму и на начин који је предвиђен усвојеним планом, зависно од класе у коју је сврстан и независно од потраживања других поверилаца, става смо да су у тим ситуацијама сазрели услови за одбачај предметне тужбе.
Зато, сматрамо потпуно неоснованим одлуке судова који доносе решења о прекиду поступка, прихватајући аргументе тужилаца који се базирају на бојазни да у случају да тужба буде одбачена, а план реорганизације не буде извршен они губе право на поново подношење тужбе, с обзиром на преклузивност рока из члана 117. став 2. Закона о стечају. Јер, прихватајући овакву аргументацију судови који доносе решење о прекиду поступка, потпуно занемарују одредбе члана 173. Закона о стечају, који посредно регулишу ову ситуацију и који омогућавају да повериоци који су
обухваћени усвојеним планом, као и повериоци чија су потраживања настала пре усвајања плана а нису обухваћени планом, могу поднети предлог за покретање стечајног поступка и у случају да стечајни дужник не
поступа по плану или поступа супротно плану реорганизације ако се тиме
битно угрожава спровођење плана реорганизације.
Напослетку, један од разлога за покретање стечајног поступка из члана 11. Закона о стечају, настаје када се утврди непоступање по усвојеном
95
Број 4/2012
плану реорганизације односно када стечајни дужник не поступа по плану
реорганизације или поступа супротно плану реорганизације на начин којим
се битно угрожава спровођење самог плана. То даље значи да утврђивање
настанка оваквих разлога неминовно доводи до поновног покретања стечајног поступка, чије последице наступају почетком дана истицања огласа о
отварању поступка на огласној табли суда, те да на тај начин поново почињу да теку сви рокови, па и рокови који се тичу подношења тужбе за утврђивање или оспоравање потраживања стечајних поверилаца.
На крају, мишљења смо да најважнији аргумент који чини погрешниим доношење одлуке којима се прекидају поступци у овим правним
стварима, лежи у чињеници да се таквом одлуком оштећују повериоци
чије је потраживање стечајни управник признао, а које тужиоци оспоравају у овој врсти парница. Наиме, усвајањем плана реорганизације, потраживања која су призната од стране стечајног управника, а оспорена од
стране других поверилаца, постају условна потраживања у складу са
стaвом 5. члана 156. Закона о стечају, јер иста остају резервисана до окончања парница којима се иста оспоравају.
Изнето заправо значи да извршење плана реорагнизације никако не
може бити претходно правно питање, у парницама у којима повериоци
оспоравају потраживања других поверилаца, већ се може закључити да је
ситуација управо обрнута. Разлог томе је што управо од окончања ових
парница директно зависи да ли, када и у ком обиму ће се намирити повериоци чија су потраживања условно призната од стране стечајног управника а
која су оспорена од стане других поверилаца, те се на тај начин повређује и
начело једнаког третмана и равноправности поверилаца из члана 4. Закона
о стечају. У противном, односно доношењем одлуке о прекиду поступка,
повериоци који се појављују као тужени у овим парницама, били би предмет злоупотребе процесних овлашћења тужиоца у смислу одредби ЗПП, јер
би се на тај начин пружала правна заштита једној страни, чији су интереси
већ вишеструко заштићени одредбама Закона о стечају.
Закључак
Реорганизација се спроводи онда када се на тај начин обезбеђује повољније намирење поверилаца у односу на банкротство, а посебно ако постоје економско оправдани услови за наставак дужниковог пословања.
96
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Након усвајања плана реорганизације, који има својство извршне
исправе, повериоци чија су потраживања у целости призната и који су
сврстани у одређене класе поверилаца немају више правни интерес да даље воде парницу за оспоравање туђег признатог потраживања.
Такође, повериоци који су обухваћени усвојеним планом, као и повериоци чија су потраживања настала пре усвајања плана а нису обухваћени планом, могу поднети предлог за покретање стечајног поступка и у
случају да стечајни дужник не поступа по плану или поступа супротно
плану реорганизације ако се тиме битно угрожава спровођење плана реорганизације.
Из горе изнетог разлога нема места прекиду поступка јер се не може
уважити аргумент да је исход, односно потпуна реализација усвојеног
плана реорганизације, претходно питање у парницама у којима се тражи
да суд утврди да потраживање туженог повериоца не постоји.
Напослетку, прекидом поступка се оштећују повериоци који су тужени у овој врсти парница, јер реализација њихових потраживања из
усвојеног плана реорганизације управо зависи од окончања парница којима се иста оспоравају.
Како из свега изнетог произилази да су интереси тужиоца у овој врсти парница заштићени одредбама Закона о стечају, сматрамо да постоје
сви услови да се у овим случајевима тужба одбаци услед непостојања
правног интереса тужиоца за даљи наставак поступка.
97
Број 4/2012
98
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СУДСКА ПРАКСА
99
Број 4/2012
100
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СТАРНО ПРАВО
ПОЉОПРИВРЕДНО ЗЕМЉИШТЕ
КАО ДРУШТВЕНИ КАПИТАЛ ПРЕДУЗЕЋА
Пољопривредно земљиште у друштвеној својини које је правно
лице стекло по основу правног посла, као средство за производњу,
друштевни је капитал тог правног лица.
Из образложења:
Првостепени суд усваја тужбени захтев и утврђује да је тужилац, па
основу Уговора о купопродаји стечајног дужника, носилац права коришћења на пољопривредном земљишту у државној својини, са образложењем да одредбе Закона о пољопривредном земљишту у моменту закључење уговора, односно 10. априла 2007. године нису важиле, а суд је имао у
виду чињеницу да је тужилац као савестан купац у стечајном поступку купио предметне непокретности и стекао право коришћења, као и чињеницу
да је стечајни управник био гарант у поступку јавне продаје.
Међутим, одлучна чињеница по налажењу Привредног апелационог
суда је да је па спорним непокретностима извршен упис права коришћења
у корист Републике Србије - Министарства пољопривреде. На овај начин,
установљена је претпоставка тачности уписа у корист лица које је уписано у јавне књиге, овде тужене Републике Србије. Ко тврди да земљишнокњижни упис није ваљан, дужан је да докаже такву тврдњу. Тужилац током поступка није доставио доказе суду да је упис права коришћења у корист државе извршен противно принудним прописима, односно па основу
мањкавог правног посла.
Одредбом члана 1. Закона о претварању друштвене својине па пољопривредном земљишту у друге облике својине ("Службени гласник
РС", број 49/92) прописано је да пољопривредно земљиште у друштвеној
својини које је правно лице стекло на основу Закона о аграрној реформи и
прописима о национализацији пољопривредног земљишта у државној је
својини. Пољопривредно земљиште у друштвеној својини које је правно
101
Број 4/2012
лице стекло на основу правног посла као средство за производњу, друштвени је капитал тог предузећа.
У конкретној ситуацији, пошто попис земљишта претходи земљишно-књижном упису у корист државе, може се претпоставити само да је
уредно спроведен попис и евидентирање у корист државе, пре земљишнокњижног уписа, јер тужилац није доказао супротно током поступка. По
оцени овог суда на такве чињенице купцу је био дужан да укаже статутарни заступник тужиоца у тренутку када се приступало продаји стечајног
дужника као правног лица, уколико је имао таква сазнања.
Спорним уговором, извршено је претварање у том моменту задружног и друштвеног капитала у приватни капитал супротно члану 1 поменутог Закона, а да купац при том није упозорен да се ради о пописаном
пољопривредном земљишту које је Задруга стекла по основу Закона о
аграрној реформи и национализацији.
Дакле тужилац би у оваквој парници успео само да је доказао да је спорно пољопривредно земљиште Земљорадничка задруга стекла на основу правног посла као средство за производњу и да је исто било у задружној својини.
(Из пресуде Привредног апелационог суда у Београду 2 Пж10753/11 од 10. септембра 2012. године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ
НА ПОЉОПРИВРЕДНОМ ЗЕМЉИШТУ У ДРЖАВНОЈ СВОЈИНИ
Правноснажно судско поравнање закључено имеђу земљорадничке задруге и другог правног лица, тадашњег корисника пољопривредног земљишта, којим су уређени односи између земљорадничке
задруге и тог правног лица, а поводом захтева земљорадничке задруге
за враћање имовине задруге стечене радом и пословањем задруге и
задругара после 1. јула 1953. године, не може бити правни основ стицања права својине у корист земљорадничке задруге, већ земљорадничка задруга у односу на тужену Републику Србију, као власника
напокретности, право својине може стећи једино применом правила о
терету доказивања власништва.
102
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Првостепени суд је утврдио право својине на пољопривредном земљишту у државној својини, у корист тужиље земљорадничке задруге, по
основу правноснажних судских поравнања којима су уређени односи између тужиље земљорадничке задруге и правног лица, као корисника пољопривредног земљишта, а поводом захтева земљорадничке задруге за
враћање имовине задруге стечене радом и пословањем задруге и задругара после 1. јула 1953. године.
Међутим, погрешан је став првостепеног суда, да судска поравнања
могу бити основ стицања права својине на предметним непокретностима
према Републици Србији, с обзиром на то да су иста закључена између
лица, која нису уписана као власници непокретности, а у предметном парничном поступку, тужиља је морала доказивати право власништва на
предметним парцелама у односу на тужену Републику Србију, као носиоцу права својине, а са друге стране морала је оспорити упис права власништва на тим парцелама у корист Републике Србије, односно доказати да
се тужена Република Србија уписала са правом власништва без ваљаног
правног основа, што тужиља није учинила.
Одредбама члана 95. и 96. Закона о задругама, регулисан је поступак
враћања имовине која је била у власништву задруга и задружних савеза, односно савеза задруга после 1. јула 1953. године, која је организационим односно статусним променама, или на други начин пренета без накнаде другим
корисницима, који нису задруге, или задружни савези, у случају да се не постигне споразум са правним лицем коме је имовина пренета без накнаде.
Земљорадничка задруга је могла покренути управни поступак пред
надлежним општинским органом, ради враћања наведене имовине, међутим предмет постављеног тужбеног захтева није враћање имовине земљорадничке задруге, већ стицање права својине на предметном пољопривредном земљишту, те у том случају постоји судска надлежност, а како
тужиља није доказала своје право својине на предметним парцелама, применом правила о терету доказивања, тужбени захтев је одбијен.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду број Гж.3043/2011 од
21. марта 2012. године)
Приредила: Јасмина Бајшански,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
103
Број 4/2012
ПРАВО РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НА ПОВРАЋАЈ ДРЖАВИНЕ
НАД ПОЉОПРИВРЕДНИМ ЗЕМЉИШТЕМ ОД КОРИСНИКА
КОЈИ ГА У ЗАКОНСКОМ РОКУ НИСУ ПРЕТВОРИЛИ
У ДРУШТВЕНИ КАПИТАЛ
У ситуацији када је право туженог на коришћење пољопривредног земљишта у државној својини престало даном доношења одлуке о
давању у закуп тог земљишта, а тужени није претворио предметно
пољопривредно земљиште у друштвени капитал тог предузећа до последњег законског рока, основано Републици Србији као власнику
предметних кастастарских парцела, припада заштита тог стварног
права, повраћајем државине над предметним непокретностима.
Из образложења:
Правноснажном пресудом Окружног суда у Новом Саду одбијене су
као неосноване жалбе туженог и умешача на страни тужиоца и потврђена
пресуда Општинског суда којом је усвојен тужбени захтев тужиоца Републике Србије - Министарства пољопривреде, шумарства и пољопривреде
којим је обавезан тужени да јој преда у посед пољопривредно земљиште у
државној својини уписано у наведени лист непокретности број ... КО С., и
то наведене катастарске парцеле, као у изреци пресуде.
Врховни касациони суд је испитао правилност побијане пресуде и
нашао да иста није основана.
Наиме, према утврђеном чињеничном стању, тужилац је власник
предметних катастарских парцела уписаних у лист непокретности бр. ...
КО С., а које представљају пољопривредно земљиште у државној својини.
На предметним катастарским парцелама је до 26.2.2008. године као носилац права коришћења био уписан тужени, који их држи у поседу. У Катастарској општини С. нема пољопривредног земљишта које је тужени стекао теретним правним пословима и које је његова имовина, а приватизација туженог је извршена маја – јуна месеца 2007. године. Надлежни орган Општине С. је 27.12.2006. године донео Одлуке о давању у закуп пољопривредног земљишта у државној својини, којима је предметне катастарске парцеле дао у закуп овде умешачима на страни тужиоца као закупцима, на период од три године. Тужилац је 22.10.2007. године дао своју сагласност на те одлуке. Закупци – умешачи на страни тужиоца у овом
спору, са тужиоцем су закључили уговоре о закупу предметних катастар104
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ских парцела 18.1.2008. године. Тужени је покренуо управни спор, који је
у току, у којем оспорава законитост управних аката које је донео надлежни орган Општине С. у поступку издавања спорног земљишта у закуп.
Полазећи од утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су
правилно применили материјално право, закључивши да тужиоцу као власнику предметних катастарских парцела у државној својини припада заштита тог стварног права повраћајем државине предметних непокретности, у смислу одредбе члана 37. новелираног Закона о основама својинско
правних односа. То стога што је туженом правном лицу које је на дан ступања на снагу тог закона имало право коришћења пољопривредног земљишта у државној својини, то право престало даном доношења одлуке о
давању у закуп тог земљишта, у смислу члана 94. став 2. Закона о пољопривредном земљишту („Службени гласник РС“, бр. 42/06, 65/08 и
41/09).То нарочито ако се има у виду да тужени није претворио предметно пољопривредно земљиште у друштвени капитал тог предузећа до
31.12.1997. године, као последњег законског рока до када је то било могуће учинити у смислу члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном земљишту у друге облике својине („Службени гласник РС“, бр. 54/96 од 26.12.1996. године), а у
вези члана 1. Закона о претварању друштвене својине на пољопривредном
земљишту у друге облике својине („Службени гласник РС“, бр. 49/92).
Врховни суд је мишљења да су неосновани ревизијски наводи туженог о погрешно примењеном материјалном праву, применом одредбе члана 37. Закона о основама својинско - правних односа, уместо одредби цитираног Закона о пољопривредном земљишту. Стога што је усвајањем тужбеног захтева тужиоцу пружена тражена судска петиторна заштита његовог права својине на предметном земљишту, по том правном основу.
Обзиром да суд није везан за правни основ тужбеног захтева, наведен у
тужби, тужиоцу би право на повраћај предметних непокретности припало
и по другом специјалном правном основу, у смислу члана 94. став 3. у вези става 2. Закона о пољопривредном земљишту, услед тужениковог престанка права коришћења истог.
Такође, Врховни касациоини суд је става да су за исход ове парнице
ирелевантни ревизијски наводи туженог, којима тврди да је ималац права
пречег закупа предметног земљишта у смислу члана 64. Закона о пољопривредном земљишту и указује на незаконитост одлука надлежних орга105
Број 4/2012
на управе Општине С., везаних за поступак давања у закуп овог земљишта; обзиром да је процена тог статуса релевантна за тај поступак и да се
законитост наведених одлука врши у управном спору.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев.282/10 од 20. maja 2010.
године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ ПО ОСНОВУ ЗАКОНА
О СРЕДСТВИМА У СВОЈИНИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Упис у евиденцију непокретности права власништва трећег лица на основу правног посла које је то треће лице закључило са општином у погледу непокретности на којој је Република Србија ex lege
стекла право својине ступањем на снагу Закона о средствима у својини Републике Србије ("Сл. гласник РС" бр. 53/95), нема конститутивно дејство, већ има само деклараторно дејство, и од значаја је само за
оцену савесности трећих лица.
Из образложења:
Првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев тужиље Републике Србије којим је тражено да се утврди да су предметне непокретности државна својина у власништву тужиље са правом коришћења у корист
Града Суботице, као и да су ништави уговор о замени закључен између
тужене другог реда Б.Р. и Општине Суботица из 1998. године и купопродајни уговор закључен између тужене 2. реда Б.Р. и туженог трећег реда
С.К. из 2000. године, те да се наложи земљишно-књижном одељењу Општинског суда у Суботици да горе описану непокретност упише као државну својину у власништву Републике Србије и право коришћења Града
Суботице, на основу ове пресуде, без ичијег даљег питања или одобрења.
Против пвостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу, која је одлуком другостепеног суда делимично усвојена, те је првостепена пресуда преиначена у том делу.
Према чињеничном утврђењу, уговор о замени закључен је између
Општине Суботица, у својству власника предметних непокретности и вла106
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
сника друге непокретности, овде тужене другог реда. Разлику у утврђеној
вредности размењених непокретности тужена другог реда је била у обавези да уплати у корист жиро рачуна Општине Суботица на дан овере потписа на уговору. Предметне непокретности су пренете из ЗК ул. бр. 82 у
непромењеном земљишно-књижном стању као друштвена својина, док је
на основу уговора о замени укњижено право власништва на предметној
стамбеној згради у корист тужене другог реда, а право коришћења на њиви уписано у корист тужене другог реда, све на основу решења Општинског суда у Суботици Дн.бр. ... од 2. фебруара 1999. године. Потом је између тужене другог реда као продавца и туженог трећег реда као купца
сачињен уговор о купопродаји предметних непокретности. На основу купопродајног уговора и решења Општинског суда у Суботици Дн.бр. ... од
20. јуна 2000. године, право својине и право коришћења уписано у корист
туженог трећег реда. Такође је утврђено да у временском периоду од 1.
фебруара 1999. године до дана закључења главне расправе тужиља Република Србија није била уписана у евиденцији непокретности као власник
или корисник предметних непокретности. Дакле, организација територијалне јединице није извршила попис спорних непокретности до 5. јуна
1996. године, нити је Републичка дирекција за имовину Републике Србије
поднела до 31. децембра 1997. године захтев за укњижбу спорне непокретности у јавну књигу.
На овако утврђено чињенично стање, првостепени суд је погрешно
применио материјално право. Наиме, погрешан је закључак првостепеног
суда да тужиља не стиче право власништва на спорним некретнинама ех
lege, те у том смислу није правилно ни тумачење законских одредби на
које се позива првостепени суд.
Предметне непокретности су у време закључења уговора о замени
некретнина између тужене другог реда и правног претходника туженог
првог реда биле у државној својини. Право својине је тужиља Република
Србија стекла на основу Закона о средствима у својини Републике Србије
(„Службени гласник РС“, бр. 53/95 са каснијим изменама). Како је уговор
о замени закључен дана 24. септембра 1998. године, дакле, у време важења поменутог Закона, Република Србија је стекла право својине на основу
закона, што у суштини значи да упис у земљишне књиге није имао конститутивно дејство, већ деклараторно. С обзиром на то да је за овакав
промет права коришћења на непокретностима у државној својини, одно107
Број 4/2012
сно за давање коришћења непокретности у државној својини, била неопходна сагласност Дирекције за имовину Републике Србије, како је то децидирано прописано чланом 8. став 3. Закона о средствима у својини Републике Србије, која није прибављена, такав уговор је ништав у смислу
члана 8. став 8. Закона
Наиме, одредбом члана 8. ст. 1. Закона о средствима у својини Републике Србије ("Службени гласник РС", бр. 53/95), важећег у време потписивања уговора, прописано је да о прибављању и отуђењу непокретности које
користе државни органи и организације, органи територијалних јединица и
друге организације одлучује Влада Републике Србије. Став 8. овог члана
прописује да је уговор закључен супротно одредбама овог члана ништав.
Чланом 47. ст. 6. тач. 1. Закона о средствима у својини Републике
Србије прописано је да ће на непокретности на којој је у јавној књизи о
евиденцији непокретности и права на њима на дан ступања на снагу тог
закона као носилац права у погледу располагања уписана Република Србија, општина, град, односно град Београд, или аутономна покрајина, суд,
односно други орган надлежан за вођење јавне књиге о евиденцији непокретности и права на њима извршити, по службеној дужности, упис државне својине и као власник непокретности уписаће се Република Србија,
а као корисник уписаће се Република Србија, општина, град, односно град
Београд или аутономна покрајина, који су у тој књизи на дан ступања на
снагу овог закона били уписани као носилац права у погледу располагања, односно коришћења предметне непокретности.
Став је Апелационог суда да чињеница да овај упис није извршен у
року прописаном истим чланом не утиче на стицање права власништва у
корист Републике, које постоји већ по самом закону, а што је туженом
Граду (односно Општини) Суботица било односно морало бити познато
већ у моменту закључења уговора о замени 1998. године. Правно схватање суда везано за правна правила земљишних књига у погледу овлашћења
суда да сам, без поднетог предлога странке, изврши упис права власништва, није применљиво на правну ситуацију у којој је право својине већ
настало ступањем на снагу закона те упис има деклараторно дејство, ради
стављања трећим лицима на знање ко је титулар одређеног права, а што
би било од значаја за њихову савесност.
Чињеница да је у међувремену дошло до усвајања прописа којим се
ова материја уређује на другачији начин, на шта је указивао тужени првог
108
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
реда, не утиче на одлуку о ништавости уговора, о којој се процењује према условима важећим у време закључења уговора, а не у време доношења
одлуке суда, већ само може бити од значаја за предузимање даљих правних радњи странака у вези са предметним непокретностима.
У конкретном случају отуђење имовине извршено је супротно цитираним законским одредбама, услед чега овај уговор није био правно ваљан,
те тужена другог реда није имала право својине које би пренела на неко
треће лице, већ је поступала као невласник. Првостепени суд се осврће и на
допуштеност основа односно савесност стицаоца код оцене ваљаности другог уговора, али се мора имати у виду да Закон о основама својинскоправних односа предвиђа ситуације када се врши одступање од основног принципа да нико не може пренети на другог више права него што и сам има, те
да трећи стиче одређено стварно право иако оно није било на страни преносиоца. Такве ситуације су када су испуњени услови за стицање својине путем одржаја или за стицање својине од невласника, а све то у констелацији
да је реч о парници за утврђење права својине по основу другог уговора,
што у предметној правној ствари није случај. Законска претпоставка у оба
случаја је савесност стицаоца, да је основ стицања теретни уговор, као и да
је предмет уговора покретна ствар. Тада стицалац стиче право својине не на
основу права претходника, већ на основу одређених правних чињеница заснованих на закону, што би представљало начин изворног стицања права
својине, а не преносом, закључењем уговора (деривативно стицање). Како
је у конкретној ситуацији извршен пренос непокретности, нема услова за
пренос права својине од преносиоца који није носилац права својине, чак и
у случају савесности купца.
Сагласно члану 104. ст. 1. Закона о облигационим односима, последице ништавости делују уназад, тако да је свака уговорна страна дужна да
врати другој све што је примила на основу таквог уговора. Ако то није
могуће, или ако се природа онога што је испуњено противи враћању, има
се дати одговарајућа накнада у новцу.
Из наведених разлога, применом чл. 380 ст. 1 тач. 4 ЗПП, првостепена пресуда је преиначена на тај начин што је тужбени захтев делимично
усвојен, а применом чл. 375 ЗПП, потврђена је првостепена пресуда у преосталом одбијајућем делу који се односи на налог земљишно-књижном
одељењу Општинског суда у Суботици да горе описану непокретност
упише као државну својину у власништву Републике Србије и право ко109
Број 4/2012
ришћења Града Суботице. Ово из разлога што суд не може у парничном
поступку да наложи одређено поступање другом органу, који није ни
странка у овој парници.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж-2804/11 од 25.
априла 2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
СТИЦАЊЕ ОД НЕВЛАСНИКА
Према одредби члана 31. Закона о основама својинскоправних
односа, савесно лице стиче право својине на покретној ствари коју је
прибавило уз накнаду од невласника који у оквиру своје делатности
ставља у промет такве ствари, од невласника коме је власник предао
ствар у државину на основу правног посла који није основ за прибављање права својине, као и на јавној продаји.
Из образложења:
Првостепеном пресудом је усвојен тужбени захтев тужиоца М.Н.,
којим је тражио да се утврди да је власник путничког моторног возила
марке „Фиат“ тип Уно 1,7Д, година производње 1987, број мотора ..., број
шасије ..., боја каросерије металик плава, запремина мотора 1697 ccm,
рег.ознаке БГ ..., по основу стицања од невласника, као савесно лице што
су тужени дужни признати, те да се обавеже првотужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова да врати тужиоцу наведено одузето возило, а све у року од 15 дана по пријему препису пресуде.
Против напред наведене пресуде првотужена је благовремено изјавила жалбу, побијајући пресуду због битне повреде одредаба парничног
поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Испитујући правилност побијане одлуке у ожалбеном делу у смислу
члана 372. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.
125/04), који се овде примењује на основу члана 506. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.72/11), Апелациони суд у
110
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Београду извео је закључак о основаности жалбе, те је због погрешне примене материјалног права преиначио побијану пресуду.
Према утврђењу првостепеног суда, 1995. године од стране МУП
Книн - СУП Бенковац издата је на име И.Ј. потврда о регистрацији предметног путничког возила, чији је датум прве регистрације био 7. фебруар
1990. године у Сарајеву. Наведено возило је продато на пијаци у Бубањ Потоку сведоку Ж.С., који није могао да се сети имена продавца, али мисли да
се звао Ј., коме је он исплатио 6.500 ДЕМ, али да не би вршили пренос возила саставили су овлашћење по коме Ж.С. може да располаже возилом и
да га отуђи. Ж.С не поседује овлашћење, истичући да га није сачувао с обзиром на протек времена, али да је на основу тог овлашћења аутомобил
продао М.Н, овде тужиоцу, за цену од 6.500 немачких марака и том приликом су, према исказу овог сведока, закључили уговор о купопродаји. Тужилац је купопродајну цену од 6.000 немачких марака исплатио Ж.С. пред његовим станом на Вождовцу. Уговор о продаји и куповини предметног моторног возила од 12. јануара 1998. године закључен је пред агенцијом „Биро Вождовац“ и то између И.Ј., за кога је по овереном овлашћењу број
80/98 као пуномоћник иступао Ж.С., као продавца, с једне стране, и тужиоца, као купца, с друге стране, и за наведено возило је издата полиса на име
тужиоца од 23. марта 1998. године. Агенција „Биро Вождовац“ је избрисана
из регистра који се води у Одељењу за финансије, привреду, друштвене делатности и планирање Општине Вождовац 25. априла 2002. године, а била
је уписана на име М.М., на основу решења од 16. августа 1995. године. Према извештају СУП-а Београд, Одељење за регистрацију возила и возачких
дозвола од 23. јула 1998. године, већи број возила па и спорно возило, регистровано је са фалсификованом царинском декларацијом. Службена лица
СУП-а Београд су 23. септембра 1998. године привремено одузели од тужиоца спорни аутомобил и једну саобраћајну дозволу, и издали су потврду о
привремено одузетим предметима.
Првостепени суд је закључио да има места примени одредбе члана
31 Закона о основама својинскоправних односа и усвојио тужбени захтев
у односу на првотужену Републику Србију.
Међутим, по налажењу овог суда, не може се прихватити као правилан закључак првостепеног суда да су се стекли услови за стицање својине у односу на жалиоца на основу члана 31. Закона о основама својинскоправних односа.
111
Број 4/2012
Према одредби члана 31. Закона о основама својинскоправних односа, савесно лице стиче право својине на покретну ствар коју је прибавило
уз накнаду од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет
такве ствари, од невласника коме је власник предао ствар у државину на
основу правног посла који није основ за прибављање права својине, као и
на јавној продаји. У конкретном случају, тужилац је возило купио од Ж.С.
и овом лицу исплатио купопродајну цену, па се уговор о продаји и куповини предметног возила од 12. јануара 1998. године појављује као привидан уговор. У ситуацији када је тужилац са Ж.С. закључио уговор о продаји, истом исплатио цену и од истог преузео возило, то је „Биро Вождовац“ обезбедио само писмени доказ о закључењу уговора и стога је овакав
писмени уговор пред „Бироом Вождовац“ фиктиван у смислу одредбе
члана 66. ЗОО. На овакав закључак указује и чињеница да, према меморандуму са писменог уговора од 12. јануара 1998. године, „Биро Вождовац“ обавља послове посредовања у пословима регистрације и преноса
моторних возила, пословима личних исправа и друге услуге, што указује
да је у конкретном случају реч о уговору о посредништву, а не о продаји у
оквиру своје делатности. Осим тога, у уговору који је закључен пред „Бироом Вождовац“ није ни унета купопродајна цена као битни елемент уговора о купопродаји. Како је тужилац фактички возило купио од Ж.С., који
је прибавио возило на ауто-пијаци и исто користио на основу овлашћења
са претходним власником И.Ј., који се и појављује као продавац по овлашћењу у уговору од 12. јануара 1998. године, то се по налажењу овог суда
нису стекли услови за примену одредби члана 31. Закона о основама својинскоправних односа у односу на првотужену Републику Србију, будући
да није ни доказано да је тужилац спорно возило купио комисионим правним послом од лица који у оквиру своје делатности ставља у промет такве
ствари, а осим тога, возило је остало у државини тужиоца па је, чак и у
ситуацији и да је основан тужбени захтев за утврђење права својине, био
неоснован захтев за предају возила.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-5972/11 од 7. март
2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
112
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СВОЈИНА НА ЗАЈЕДНИЧКИМ ДЕЛОВИМА ЗГРАДЕ
Претварање заједничке просторије (тавана) стамбене зграде у
независну стамбену јединицу, на основу правноснажног решења општинског органа управе, донетог у складу са раније важећим Законом о надзиђивању зграда и претварању заједничких просторија у
станове ("Сл. гласник СРС", бр. 24/88 и "Сл. гласник РС", бр. 46/94),
искључује заједничку и недељиву својину сопственика посебних делова зграде на предметном тавану.
Из образложења:
Пресудом Првог општинског суда у Београду П-3131/05-94 од 16.
септембра 2008. године, у ставу првом изреке утврђено је постојање права
заједничке својине тужилаца М.Б. и Р.Б. на тавану у кући у Ул. ... у Београду, а која је изграђена на кат.парцели ... уписана у ЗКУЛ ... КО Београд
2, а што су тужени Општина Палилула и Република Србија дужни признати и трпети. Ставом другим изреке наложено је земљишно-књижном одељењу Другог општинског суда у Београду да по правноснажности ове
пресуде изврши брисање државне својине Републике Србије на предметној непокретности.
Против наведених одлука жалбе су благовремено изјавили и првотужена Општина Палилула и друготужена Република Србија због битне
повреде одредаба парничног поступка, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.
Испитујући правилност побијаних одлука у смислу члана 372. и
388. ЗПП-а, другостепени суд је нашао да су жалбе тужених основане, те
је због погрешне примене материјалног права преиначио побијну пресуду.
Из утврђеног чињеничног стања произилази да су тужиоци М.Б. и Р.Б.
власници станова у стамбеној згради у Ул. ... у Београду, да је иста зграда
под заштитом Завода за заштиту споменика културе Града Београда и да је
решењем Н.бр.744/59 од 8. јула 1959. године спорна зграда национализована
у целости, те да је била уписана у земљишним књигама као друштвена својина. Решењем Н.бр.744/2/59 од 10. јуна 1960. године извршено је изузимање
од национализације свих посебних делова зграде, осим тавана. Из земљишно-књижног улошка је утврђено да је кућа уписана као друштвена својина,
с тим да су посебни делови зграде изузети од национализације, и то сви станови у згради, као и заједничка просторија и заједничка вешерница, док пра113
Број 4/2012
во на тавану није уписано у земљишној књизи, односно тужена је уписана
као носилац права коришћења и располагања на таванском простору спорне
зграде, јер је цела зграда била национализована, а приликом одлучивања о
изузимању од национализације поименично је наведено који посебни делови
зграде се остављају власницима, без навођења тавана. Даље је утврђено да је
тужена Општина Палилула део тавана у површини од 90 м2 и део заједничке
просторије у површини од 30 м2 доделила трећим лицима да од тих заједничких делова стамбене зграде направе станове, односно да их претворе у стамбене јединице, а све на основу решења Општинских органа управе, Одсека за
имовинско-правне послове Н-462-09/94-И-04 од 6. јуна 1994. године и решења бр.462-1213/94-11-04 од 13. јуна 1994. године. Поводом решења о додељивању тавана водио се управни поступак, који је окончан пресудом Врховног суда, којом је наведено решење постало правноснажно. Тужена Република Србија укњижена је као власник куће, а тужиоци М.Б. и Р.Б. као власници
свих станова у кући.
На основу овако утврђеног чињеничног стања, имајући у виду да је
предметна зграда породична а не најамна, првостепени суд је закључио да
на тавану постоји заједничка недељива својина свих сопственика посебних делова, односно сопственика чијим посебним деловима служи, те
применом члана 5. став 3. Закона о својини на деловима зграде одлучио
као у изреци побијане одлуке.
Апелациони суд сматра да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право.
Наиме, доношењем решења о национализацији предметне зграде, Комисије за национализацију при НОО Палилула Н.бр.744 од 8. јула 1959. године цела зграда у Ул. ... је као најамна стамбена зграда у којој се налазе
три стана постала друштвена својина, и то по сили Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта („Службени лист“ ФНРЈ
52/58), и то даном ступања на снагу овог Закона, а у смислу члана 12
истог. Доношењем решења о изузимању од национализације Н.744/2-59
од 10. јуна 1960. године тужиоцима, односно њиховим правним претходницима, у смислу члана 13. Закона, изузета су из национализације 3 стана
у најамној згради, као посебни делови зграде, док су заједнички делови
зграде и даље остали друштвена својина.
Одредбе Закона о својини на деловима стамбене зграде који је важио у то време прописују да грађанин може имати у својини станове у
114
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
границама Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, те да се на заједничким деловима стамбене зграде може установљавати друштвена својина, без обзира на то чијим средствима је зграда
изграђена. Одредбом члана 5. Закона о својини на деловима зграде који је
ступио на снагу 23. јула 1959. године (Службени лист“ ФНРЈ 15/59) пронисано је да сопственици посебних делова вишестамбене зграде на заједничким деловима, који служе згради као целини (темељи, главни зидови,
таван, фасада, степенице, ходници, и др.) имају само трајно право коришћења а не и право својине. Тек ступањем на снагу Закона о изменама и
допунама Закона о основама својинско правних односа („Службени лист
СРЈ“, бр.29/96), својину на заједничким деловима стамбене зграде одређују облици својине на становима, односно уколико се сви станови у стамбеној згради налазе у приватној својини, не може се на заједничким деловима зграде по сили закона, установљавати друштвена својина, већ су заједнички делови више стамбене породичне зграде у које спада и таван, заједничка и недељива својина свих власника посебних делова ове зграде.
Из изведених доказа у току поступка је утврђено да је Општински
орган управе, Одељење за комуналне и стамбене послове, Одсек за имовинско правне послове Општине Палилула решењем бр.462-1109/94 од 6.
јуна 1994. године у складу са Законом о надзиђивању зграде и претварању
заједничких просторија у станове утврдио Ч.М.-у право на претварање дела таванског простора у згради у Ул. ... у Београду у независну стамбену
јединицу површине 90 м2. Наведеним законом дато је овлашћење општини да утврди право физичком лицу на претварање заједничких просторија
у станове, а што је Општина Палилула и учинила доношењем наведеног
решења. Према томе, како је и даље на снази решење надлежног органа
бр.462-110/94 од 6. јуна 1994. године, које је оглашено правноснажним дана 1. јуна 1996. године, а којим је Ч.М.-у из Београда утврђено право на
претварање у независну стамбену јединицу дела таванског простора у
згради у Ул. ... у Београду, тужбени захтев тужилаца, да се утврди да имају право заједничке својине на предметном тавану, није основан.
(Из пресуде Апелациног суда у Београду Гж-7620/10 од 13. октобра
2010. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
115
Број 4/2012
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
ПОНИШТАЈ УГОВОРА ЗБОГ ЗАБЛУДЕ И ПАЖЊА
КОЈА СЕ У ПРОМЕТУ ЗАХТЕВА
Не постоји битна заблуда као разлог рушљивости уговора када
уговарач који се позива на постојање заблуде приликом закључења
уговора није поступао са пажњом која се у промету захтева.
Из образложења:
Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је био запослен код тужене Републике Србије, у Министарству унутрашњих послова, на радном месту полицајца. Дана 23. марта 1999. године на
извршавању редовних службених задатака рањен је у месту Лужане, Општина Подујево. Том приликом задобио је устрелне ране оба доња екстремитета,
које су нанесене пројектилима испаљеним из ручног ватреног оружја. Услед
тога је претрпео, односно и даље трпи нематеријалну штету у виду физичких
болова, страха, наружености и умањења опште животне активности. Дана 7.
децембра 2000. године тужилац и Министарство унутрашњих послова су закључили поравнање, чијим чланом 1. је констатовано да је тужилац рањен
20. марта 1999. године током вршења службеног задатка на подручју села
Лужане, Општина Подујево, те да је том приликом претрпео тешке телесне
повреде, да му је налазом надлежне лекарске комисије признато својство војног инвалида са 60% инвалидитета привремено за две године, чланом 2. констатовано је да је по штетном догађају из члана 1. тужиоцу исплаћен износ
од 21.000,00 динара по основу колективног осигурања припадника МУП-а, а
ставом два овог члана тужена се обавезала да тужиоцу на име претрпљене
штете исплати износ од 100.000,00 динара, као и да обезбеди стипендирање
деце тужиоца до краја редовног школовања, а најкасније до 26. године живота, док је чланом 4. овог поравнања одређено да тужилац прихвата начин и
висину обештећења из члана 2. овог поравнања и да нема никаквих других
потраживања према туженој за све видове материјалне и нематеријалне штете проистекле из штетног догађаја описаног у члану 1. овог поравнања. Износ од 100.000,00 динара по наведеном поравнању као и износ од 21.000,00
динара на име колективног осигурања припадника МУП-а исплаћен је тужиоцу пре подношења тужбе суду. Оспорено поравнање тужилац је потписао
116
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
пре окончаног лечења у уверењу да се ради о исплати једнократне новчане
помоћи чијом исплатом се тужени не ослобађа обавезе накнаде штете.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да у време потписивања поравнања дана 07. децембра 2000. године
тужилац није знао обим штете коју трпи јер лечење није било окончано, да је
споразум потписао у уверењу да се ради о једнократној помоћи, да је у време
закључења уговора код тужиоца постојала заблуда о битним елементима уговора, па је оценио да тако закључен уговор није правно ваљан посао и одлуком садржаном у ставу првом изреке ожалбене пресуде поништио оспорено
поравнање а одлуком садржаном у ставу другом изреке као делимично основан усвојио тужбени захтев тужиоца за накнаду штете за душевне болове
због умањења животне способности за износ од 200.000,00 динара, за претрпљене физичке болове у износу од 80.000,00 динара, за претрпљени страх у
износу од 50.000.00 динара и за душевне болове због наружености у износу
од 100.000,00 динара, а одлуком садржаном у ставу трећем изреке изнад досуђеног износа одбио постављени тужбени захтев.
Доносећи одлуке садржане у ставу првом и другом изреке ожалбене
пресуде првостепени суд је погрешно применио материјално право.
Према одредби чл. 111. Закона о облигационим односима, уговор је рушљив, поред осталог, кад је при његовом закључењу било мана у погледу воље страна, а према одредби члана 61. став 2. истог закона страна која је у заблуди може тражити поништај уговора због битне заблуде, осим ако при закључењу уговора није поступила са пажњом која се у промету захтева.
Поступајући се пажњом која се у промету захтева, тужилац се пре
потписивања закљученог уговора морао упознати са његовом садржином
и знати да се исплатом уговореног новчаног износа и исплатом месечних
оброка стипендија његовој деци до краја школовања одриче доспелих потраживања свих видова материјалне и нематеријалне штете коју трпи из
штетног догађаја, па је погрешан закључак првостепеног суда да, због заблуде тужиоца, уговор о поравнању закључен међу парничним странкама
није правно ваљан правни посао.
(Из пресуде Окружног суда у Београду ГжI-4576/07 од 15. априла
2009. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
117
Број 4/2012
ДУЖНОСТ ОШТЕЋЕНОГ ДА ПРЕДУЗМЕ СВЕ КАКО БИ ШТЕТУ
СМАЊИО ИЛИ КАКО БИ СПРЕЧИО ЊЕНО УВЕЋАЊЕ
Када је за трошкове закупа возила у одређеном периоду потребан далеко већи износ од износа потребног ради куповине возила, као
средства накнаде штете због губитка возила које је штетник дужан
вратити оштећеном, такав закуп, као начин отклањања евентуалних
штетних последица због немогућности остваривања добити од пласирања пољопривредних производа, супротан је забрани проузроковања штете као једном од основних начела облигационог права, којим
је предвиђено да је обавеза оштећеног да предузме све како би штету
смањио или како би спречио њено увећање.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању МУП Републике Србије - Секретаријат унутрашњих послова у Прокупљу је 7. децембра 1998. године,
одузео тужиљи путничко моторно возило, са саобраћајном дозволом и
кључевима, с обзиром да није било регистровано на подручју Републике
Србије, у складу са тада важећом Уредбом. Прекршајни поступак покренут против тужиље обустављен је решењем Већа за прекршаје у Нишу од
6. децембра 2000. године, с тим да се одузето моторно возило врати тужиљи. У току трајања прекршајног поступка, предметно моторно возило је
украдено са паркинга СУП-а у Прокупљу, а против НН извршиоца поднета је кривична пријава. Возило је имало регистрацију са трајањем од 10.
јула 1998. године до 10. јула 1999. године, што значи да је на дан одузимања возила регистрација важила још седам месеци. Вредност тужиљиног
возила, на дан 10. октобра 2002. године, утврђена је у раније вођеној парници у износу од 189.595,00 динара, коју вредност је тужена тужиљи исплатила, са одговарајућим каматама, дана 19. јула 2004. године, на основу
решења о извршењу Четвртог општинског суда у Београду од 23. априла
2004. године, у износу од укупно 289.959,34 динара. Поднетом тужбом у
овој парници тужиља тражи накнаду материјалне штете због немогућности коришћења наведеног моторног возила у периоду од 06. децембра
2000. године до 19. јула 2004. године, уз образложење да је у наведеном
периоду била принуђена да узме у закуп друго моторно возило, јер је имала регистровану радњу за промет пољопривредних производа и то од 21.
јануара 2003. године, а да је пре тога на пијаци, на којој је продавала производе, имала тезгу, а 2001. године је закључила уговор о закупу са ЈКП
118
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
“Градска чистоћа". Уговоре о закупу другог моторног возила тужиља је
закључила са М.Р. из Прокупља, као закуподавцем, са роком закупа од
две године од закључења сваког закљученог уговора и уговореном месечном закупнином (првим уговором о закупу од 400 ДЕМ, другим уговором
о закупу од 360 ДЕМ и трећим уговором о закупу од 150 евра), у динарској противвредности по тржишном курсу на дан плаћања закупнине. Тужиља је била у радном односу у Дому здравља “Прокупље" до 31. децембра 2002. године, након чега је основала трговинску радњу, а пре тога је
своје пољопривредне производе продавала на пијаци или их је носила непосредно у куће купаца.
На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да је тужиља претрпела штету за коју је одговорна тужена, на основу
одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, а која се
огледа у исплати закупа за моторно возило које јој је било потребно ради
транспорта пољопривредних производа до пијаце, где их је продавала и
на тај начин остваривала приходе.
Ценећи наведено чињенично стање, које је правилно утврђено и
жалбеним наводима тужене није доведено у сумњу, Апелациони суд налази да чињенично-правни закључак првостепеног суда није правилан.
Наиме, применом метода посредног закључивања, из садржине изведених доказа не произилази основаност тужбеног захтева. С обзиром на садржину затражене правне заштите, уговори о закупу другог моторног возила су у узрочно-последничној вези са штетом која је предмет тужбеног захтева. Како је, сагласно одредби члана 109. став 1. Закона о облигационим
односима, обавеза суда да по службеној дужности оцени ваљаност правног
посла, произилази да је у конкретној правној ситуацији ваљаност уговора о
закупу претходно питање у овој парници, у смислу члана 12. став 1. ЗПП,
јер се не може пружити правна заштита оној странци која је предузела радњу која је недопуштена са правног и моралног становишта.
Према одредби члана 185. став 1. Закона о облигационим односима
одговорно лице је дужно да успостави стање које је било пре него што је
штета настала, а одредбом члана 190. истог Закона је предвиђено да ће
суд, узимајући у обзир и околности које су настале после проузроковања
штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње, или пропуштања.
119
Број 4/2012
По оцени Апелационог суда, тужиљина материјална ситуација пре
штетног догађаја, у смислу наведених законских одредби, не представља
основ за накнаду предметне штете. Поводом штете која је причињена тужиљи одузимањем моторног возила тужена је била обавезана, правноснажним решењем Већа за прекршаје у Нишу, да возило врати а на основу
правноснажне пресуде суда у претходној парници, извршено је обештећење тужиље 19. јула 2004. године, исплатом 289.957,00 динара. Имајући у
виду све околности случаја, тада је тужиљина материјална ситуација поводом овог штетног догађаја доведена у стање пре штетног догађаја.
Околности које су настале у периоду након одузимања моторног возила и окончања прекршајног поступка решењем Већа за прекршаје у Нишу од
6. децембра 2000. године (којим је, између осталог, наложено туженој да
предметно возило врати тужиљи), нису од значаја за одлуку о тужбеном захтеву, јер их је тужиља изазвала поступањем које је, по оцени Апелационог
суда, супротно добрим пословним обичајима, начелу савесности и поштења
и циљу због кога је право на заснивање облигационог односа признато, сагласно одредби чл. 12, 13. и 21. став 1. Закона о облигационим односима.
Из садржине доказа у спису не произилази чињеница да је тужиља и пре
одузимања моторног возила продавала пољопривредне производе на пијаци,
тако што је за транспорт производа искључиво користила сопствено моторно
возило (при чему се овом делатношћу баве сви чланови породице тужиље).
Транспорт сопственим моторним возилом није неопходан и једино могући начин транспорта производа до места продаје па се стога не може оквалификовати као неопходно, оправдано и уобичајено да у недостатку сопственог моторног возила тужиља закупи друго моторно возило и за њега шест година плаћа
закупнину. Зато, евентуално исплаћене закупнине на име закупа моторног возила, не могу у конкретној правној ситуацији да представљају нужан и оправдан новчани издатак тужиље, с обзиром на уобичајено понашање односно,
уобичајен начин рада у ситуацији када произвођач пољопривредник производа
не поседује сопствено возило за превоз производа до места продаје.
Уколико је због некоришћења возила у периоду од одузимања возила 7. децембра 1998. године до 19. јула 2004. године тужиља трпела штету
тужена је дужна да исту накнади, и та обавеза се заснива на одредбама чл.
189. и 190. Закона о облигационим односима, али претходно мора бити
доказано, односно утврђено до степена вероватноће, који искључује сваку
разумну сумњу, да је штета причињена и у чему се састојала.
120
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Тужиља на којој је, сходно члану 7. став 1, члана 220. и члана 223. ЗПП,
био терет доказивања, није пружила ваљане и веродостојне доказе да је пре одузимања возила од стране тужене остваривала редовне приходе од продаје пољопривредних производа, и ако јесте, колико су износили на месечном нивоу,
те да њихова висина економски оправдава узимање у закуп другог путничког
возила и плаћање месечне закупнине у износу које тужиља наводи.
Оценом предметног закупног односа, као начина отклањања евентуалних штетних последица због немогућности пласирања пољопривредних
производа и остваривања добити, закључујемо да је супротан забрани
проузроковања штете као једном од основних начела облигационог права
којим је предвиђено да је обавеза оштећеног да предузме све како би штету смањио или како би спречио њено увећање. У конкретној правној ситуацији, имајући у виду да је вредност одузетог путничког возила тужиље
била на дан 10. октобра 2002. године 189.595,00 динара, а да је плаћана закупнина од 400 ДЕМ месечно у 1999. и 2000. години, 360 ДЕМ месечно у
2001. и 2002. години и 150 евра месечно у 2003. и 2004. години, произилази да су далеко већи новчани износи били потребни тужиљи ради плаћања
закупа другог моторног возила од износа потребног ради куповине возила
и висине штете која је утврђена у ранијој парници, а исплаћена тужиљи
19. јула 2004. године са одговарајућом законском затезном каматом. Овај
закључак произилази на основу једноставног математичког обрачуна, путем конверзије валуте у којој је утврђен закуп у динаре.
Код свих тих околности које указују да је штета, која је предмет тужбеног захтева, неоправдана са правног и моралног становишта, по оцени
Апелационог суда, упућује и на фиктивност уговора о закупу, сагласно одредби чл. 66. став 1. Закона о облигационим односима. Ово стога, јер је у
конкретној правној ситуацији закуподавац лице које се не бави професионално делатношћу изнајмљивања возила, а тужиља је, према стању у списима, изнајмила моторно возило на шест година, без доказа о исплаћеним закупнинама у виду веродостојних писмених исправа, па је у контексту свих
наведених околности тужиља дужна и да сноси све негативне последице
плаћања на руке односно, последице фиктивности уговора о закупу.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-15772/10 од 17. новембра 2011. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
121
Број 4/2012
ДОСПЕЛОСТ ЗАХТЕВА ОШТЕЋЕНОГ
ЗА ИСПЛАТУ НАКНАДЕ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ
Сходно одредби члана 189. Закона о облигационим односима,
висина накнаде штете која припада оштећеном утврђује се према ценама на дан доношења судске одлуке, због чега тек тада доспева захтев оштећеног за исплату накнаде штете, и због чега, сходно одредби
из члана 277. Закона о облигационим односима, тек од тада штетник
дугује камату.
Из образложења:
Одредбом члана 200. став 5. Царинског закона („Службени лист
СРЈ“ бр. 45/92 са свим изменама и допунама) важећег у време вођења царинског прекршаја, прописано је да се роба кoја је предмет царинског
прекршаја за коју је прописана заштитна мера одузимања робе као и роба
за коју није спроведен царински поступак може ставити под царински
надзор до окончања прекршајног поступка. Чланом 5. истог закона прописано је да царински надзор обухвата мере за спречавање неовлашћеног
поступања са царинском робом и обезбеђење њене истоветности док се не
спроведе царински поступак, а нарочито обухвата чување и преглед царинске робе. Из ових законских одредаба произилази право тужене да за
време трајања прекршајног поступка предмете којим је извршен царински
прекршај стави под царински надзор али и обавезу да за време за које се
предмет налази под царинским надзором предузме све мере за обезбеђење
њене истоветности, односно чување предмета и избегавање настанка штете на истом. Како је у току поступка утврђено да се возило тужиоца за
време док је вођен царински прекршај налазило у царинском надзору и да
је за то време оштећено, односно да није враћено власнику у стању у коме
је било у време одузимања, а што произилази из записника о примопредаји возила царинарници Нови Сад, односно тужиоцу, то је поступајући
противно обавезима из напред наведених законских одредби тужена тужиоцу проузроковала штету.
Како је штета на возилу тужиоца настала услед неправилног рада
органа тужене, која се није са пажњом доброг домаћина односила према
возилу тужиоца за време док је било под царинским надзором, а то је тужена на основу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима дужна тужиоцу накнадити штету коју је претрпео због оваквог неправилног
рада органа тужене.
122
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Висину претрпљене штете утврђена из налаза и мишљења судског
вештака, коју као стручан и објективан прихвата и овај суд, и како се
сходно одредби члана 189. Закона о облигационим односима висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, а
крећући се у оквиру постављеног захтева то је и по мишљењу овога суда,
захтев тужиоца основан за исплату накнаде штете у износу утврђеном налазом и мишљењем вештака, са законском затезном каматом од дана доношења првостепене одлуке.
Стога је у овом делу одбијена жалба тужене и на основу одредби
члана 375. ЗПП, одлучено као у ставу првом изреке.
Истовремено је преиначена одлука о припадајућој законској затезној камати јер се сходно одредби из члана 189. Закона о облигационим
односима висина накнаде штете која припада оштећеном утврђује према
ценама на дан доношења судске одлуке, због чега тек тада доспева захтев
оштећеног за исплату накнаде штете и због чега, сходно одредби из члана
277. Закона о облигационим односима, тек од тада штетник дугује камату.
(Из пресуде Вишег суда у Београду Гж-13732/10 од 1. фебруара
2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕСТАНАК МАНДАТА НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА
И ПРАВО НА НАКНАДУ ШТЕТЕ
Народном посланику услед престанка посланичког мандата није ускраћено право на политичко деловање, јер је политичко деловање могао да оствари у оквиру своје политичке странке, те нема право
на накнаду нематеријалне штете због повреде права на политичко деловање.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци Ј.Д. и З.Н., су после
децембарских избора 2000. године, постали народни посланици у сазиву
Народне скупштине Републике Србије. Ту функцију су обављали до 27.
марта 2002. године, када им је престао мандат, на основу констатације на
123
Број 4/2012
седници Народне скупштине (од тог датума) учињене у смислу члана 88.
став 1. тачка 1. и 9. Закона о избору народних посланика ("Сл. гласник
РС", бр. 35/2000). На тај начин им је посланички мандат престао пре истека времена на које су изабрани. Одлуком Уставног суда Републике Србије IУ број 197/02 ("Сл. гласник РС", бр. ... од 30. маја 2003. године) утврђено је да одредба члана 88. став 1. тачке 1. и 9. Закона о избору народних
посланика, није у сагласности са Уставом. Према разлозима образложења
исте, обзиром да се том одредбом чини уставно-правно неутемељено разликовање положаја народних посланика када је у питању престанак њиховог мандата, у зависности од чињенице чланства у политичкој странци која их је кандидовала, односно да ли су они или нису, чланови политичке
странке која их је кандидовала. Одлуком Уставног суда РС број ... од 05.
фебруара 2004. године одређено је отклањање последица наведене одлуке, поред осталих и за овде тужиоце Ј.Д. и З.Н. са изборне листе Странка
..., као и за В.О. изабраног са исте изборне листе; и то накнадом штете за
период од дана констатације Народне скупштине Републике Србије о престанку њихових мандата, до дана престанка права по основу функције народног посланика. Сходно томе је Административни одбор Народне скупштине Републике Србије својим решењем од 26. априла 2004. године
утврдио висине новчаних износа које тужиоцима треба исплатити, по том
основу. Та новчана накнада им је исплаћена са закашњењем, па је на
основу налаза и мишљења судског вештака економске струке, утврђена
висина новчане накнаде штете које су тужиоци због тога претрпели, у износима од 102.971,04 динара (Ј.Д.) и 48.665,50 динара (З.Н.). Истим је такође утврђено да би тужиоцу ... странци, за период током 2001. па закључно са 2003. годином, (односно до новог сазива Народне скупштине) на
име редовног финансирања странке, заједно са обрачунатом затезном каматом, припао износ од укупно 12.387.386,04 динара. Ова политичка
странка је уписана у Регистру политичких организација, решењем бр. ... .
У сазиву Народне скупштине РС после децембарских избора 2000. године, она се није налазила међу парламентарним странкама, а имала је једног посланика, тадашњег председника В.О., на изборној листи Странке ...,
као потписник коалиционог споразума са том странком, за учешће на тим
парламентарним изборима.
На утврђено чињенично стање нижестепени судови су правилно применили материјално право, закључивши да је неоснован тужбени захтев тужилаца Ј.Д. и З.Н. за накнаду нематеријалне штете и то по оба тражена осно124
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ва. Због нарушавања и губитка угледа у јавности, у бирачком телу, обзиром
да тужиоци нису доказали у смислу члана 223. ЗПП да су због тада одузетих
мандата, изгубили углед у јавности и бирачком телу, односно да је дошло до
тих штетних последица по њих. Као и захтев за накнаду штете због противуставно им ускраћеног права политичког деловања јер им то право није ускраћено престанком посланичких мандата, обзиром да су своје политичко деловање могли остварити у оквиру своје политичке странке. Нижестепени судови су такође правилно закључили да тужиоцу ... странци не припада тражена
накнада материјалне штете због изосталог финансирања рада ове странке из
буџета, односно јавних извора тужене. Стога што ова странка у то релевантно време, након децембарских избора 2000. године, није имала своје представнике у том сазиву Народне скупштине Републике Србије, а финансирање
редовног рада политичке странке у смислу члана 4. Закона о финансирању
политичких странака ("Службени гласник РС", бр. 72/03, 75/03) зависи управо од те околности.
Како је квалификативни услов за финансирање редовног рада политичке странке из јавних извора у смислу члана 4. цитираног Закона: статус парламентарне странке (и то тако што се 30% распоређује свим парламентарним странкама на равне делове, а 70% сразмерно броју посланика)
а који тужилац ... странка у том сазиву Народне скупштине РС није имао;
то су неосновани његови ревизијски наводи о погрешно примењеном материјалном праву.
Околност на коју ова странка указује ревизијом, да је по споразуму
о заједничком наступу на републичким изборима децембра 2000. године у
коалицији са ..., била заступљена са једним послаником, тадашњим председником В.О., због губитка чијег мандата је изгубила статус парламентарне странке; не утиче на правилно заузето правно становиште нижестепених судова. Са правног становишта Врховног касационог суда, не само
зато што јој тај један посланички мандат и то на изборној листи друге
странке, не даје легитимитет парламентарне странке; већ и стога што се
одлука о престанку мандата односила на наведено физичко лице, због чега се иста не може поистоветити са политичком странком, односно са
правним последицама које би за њу настале.
На крају, да би тужена била одговорна за незаконит рад свог органа
применом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима, неопходно
је постојање узрочно-последичне везе, односно да је управо радња органа
125
Број 4/2012
тужене узрок настанка штете тужилаца, а што конкретно није случај. Обзиром да су за парламентарни статус ... странке, који би јој обезбедио финансирање рада из јавних извора; од круцијалног значаја уствари били тадашњи парламентарни избори и цензус на тим изборима.
Неосновани су такође и ревизијски наводи тужилаца Ј.Д. и З.Н. о
погрешно примењеном материјалном праву у побијаној пресуди, одбијањем њиховог захтева за накнаду нематеријалне штете због ускраћеног им
права на политичко деловање јер судови не праве разлику између било каквог ангажовања путем политичке странке и политичког деловања народног посланика преко Народне скупштине РС. Стога што се овим наводима
заправо претендује на по њима већу важност политичког деловања народних посланика од политичког деловања у оквиру политичке странке, а
што је погрешно. Обзиром да је делатност посланика у Народној скупштини само један ужи сегмент политичког деловања, док је политичко деловање у оквиру политичке странке и њених органа, много шире а често
хијерархијски и важније; а тог права ревиденти нису били лишени, одлуком о престанку њихових посланичких мандата.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев-293/10 од 17. марта
2010. године)
Приредио: Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА НЕМАТЕРИЈАЛНУ ШТЕТУ
НАСТАЛУ УСЛЕД КРИВИЦЕ, ОДНОСНО НЕПАЖЊЕ
РАДНИКА ДРЖАВНИХ ОРГАНА
Не постоји одговорност државе за нематеријалну штету коју државни службеник претрпи на раду или у вези са радом, настале искључивом кривицом радника државног органа, услед непажње.
Из образложења:
Другостепеном пресудом потврђена је првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев тужиоца – радника МУП-а- да му се надокнади нематеријална штета, због повреде коју је у току радног времена претрпео, када је након обављеног радног задатка, приликом уласка у службено возило, једном но126
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
гом био у возилу, изгубио контролу над другом ногом, односно осетио исклизнуће друге ноге и одмах потом јак бол у нози, те је на описани начин задобио
механичку озледу колена односно расцеп укрштених лигамената зглобног колена – која повреда је квалификована као тешка телесна повреда.
Наиме, првостепени и другостепени суд заузели су становиште да
иако је тужилац претрпео тешку телесну повреду у току радног времена,
приликом обављања редовног посла, ова чињеница аутоматски не утиче
на одговорност тужене Републике Србије ни објективне ни субјективне
природе за насталу штету и њену обавезу да исту надокнади, будући да не
постоји кривица тужене за настанак предметне штете, односно не постоји
узрочно – последична веза између предметне штете коју је тужилац претрпео и делатности којом се тужена Република Србија – Министарство
унутрашњих послова, бави, већ је одговорност искључиво на страни тужиоца, који је штету проузроковао својом кривицом, услед непажње.
Ово стога, јер се тужилац повредио и претрпео штету по обављеном
радном задатку, приликом уласка у службено возило, када није имао никакве
радне задатке који би му реметили пажњу, нити непредвиђене околности, које би могле довести до описане повреде, већ је била у питању непажња тужиоца, због чега је управо он одговоран за штету коју је претрпео.
Околност да се тужилац повредио на раду има утицаја на остваривање његових права, у смислу законских прописа о пензијском, инвалидском и здравственом осигурању, али не конституише обавезу послодавца
да раднику надокнади штету.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду број Гж1.2036/2012 од
5. октобра 2012. године)
Приредила: Јасмина Бајшански,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
НЕСУСПЕНЗИВНО ДЕЈСТВО ЖАЛБЕ И ОДГОВОРНОСТ
ДРЖАВЕ ЗА ШТЕТУ УСЛЕД НЕПРАВИЛНОГ РАДА
ЊЕНИХ ОРГАНА
У ситуацији када је тужилац у пореском решењу поучен да жалба против истог не одлаже његово извршење, није од значаја чињеница да првостепени орган тужене није благовремено доставио друго127
Број 4/2012
степеном органу жалбу тужиоца изјављену против решења истог органа, те не постоји ни одговорност тужене за накнаду штете услед незаконитог поступања њених органа.
Из образложења:
Ставом првим изреке ожалбене пресуде, одбијен је као неоснован
тужбени захтев тужиоца, којим је тражио да се обавеже тужена Пореска
управа, да му на име накнаде штете исплати наведени износ, са наведеном
законском каматом, опредељеном од наведеног датума. Благовремено
поднету жалбу против наведене пресуде, испитао је Виши суд у Београду,
те је нашао да је жалба тужиоца неоснована.
Наиме, према стању у списима, тужилац је тужбеним захтевом тражио да се тужена обавеже на исплату наведеног износа из става један изреке, обзиром да му је због незаконитог поступања органа тужене проузрокована штета у висини траженог износа, да се незаконитост у поступању органа тужене огледа у чињеници што тужена филијала Пореске управе није благовремено доставила његову жалбу другостепеном органу тужене изјављену против решења наведене филијале којим му је одређена
пореска обавеза која је износила 53.305,00 динара, да је предмет потраживања накнада на име камате на наведену основицу за период од
13.11.2003. године до 15.05.2006. године, када је тужилац одустао од жалбе. Такође, из списа предмета се може утврдити да је тужена донела предметно решење којим је тужиоцу утврђен порез у наведеном износу, да је
против тог решења тужилац благовремено поднео жалбу, да о жалби није
одлучивано, већ да је тужена послала опомену овде тужиоцу да на име
утврђене пореске обавезе, основног дуга и камате, плати наведени износ,
након чега се тужилац поднеском од наведеног датума обратио филијали
тужене Пореске управе, да му се достави другостепена одлука по његовој
жалби. Првостепени суд је утврдио и да се након тога наведена филијала
у свом одговору овде тужиоцу изјаснила, да се његова жалба налази у
другостепеном органу, те да према њиховој евиденцији ни они нису добили другостепену одлуку. Након тога се тужилац обратио другостепеном
органу тужене, који га је обавестио да им првостепени орган тужене није
ни проследио предметну жалбу, да је овде тужени решењем о извршењу
одлучио да се изврши попис покретних и непокретних ствари ради принудне наплате потраживања утврђене пореске обавезе, да је тужилац пре
тог дана одустао од жалбе и уплатио целокупно потраживање туженој.
128
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Поред тога, утврђено је да је овде тужена због насталог вишка и претплате износа за 2006. годину, вратила износ од 62.103,80 динара, да је у току
поступка вештак утврдио да је укупна камата на износ од 53.305,00 динара, а који представља пореску основицу коју је тужилац био у обавези да
плати 2001. и 2002. године, а за период од 13. новембра 2003. године, као
дана подношења жалбе тужиоца, па до 15. маја 2006. године, када је тужилац повукао жалбу, износи 39.182,00 динара.
Првостепени суд је ценећи изведене доказе, нашао да је тужбени
захтев неоснован, обзиром да тужилац није пружио доказе да му је причињена штета због чињенице што првостепени орган тужене није благовремено проследио жалбу тужиоца другостепеном органу, имајући у виду да
жалба изјављена против пореског решења не задржава извршење решења,
нити пак постоји одговорност тужене у смислу одредби из члана 154.,
155., 172. и 278. Закона о облигационим односима, а због чега је тужбени
захтев тужиоца одбио у целости.
Према мишљењу Вишег суда, закључак другостепеног суда је правилан, јер је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично
стање, правилно применио материјално право.
Наиме, према одредби члана 154. Закона о облигационим односима,
следи да ко другоме проузрокује штету дужан је надокнадити, уколико не
докаже да је штета настала без његове кривице, док је одредбом члана
155. наведеног закона прописано да штета представља умањење нечије
имовине и спречавање њеног увећања. Одредбом члана 172. Закона о
облигационим односима је прописано да правно лице одговара за штету
коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих овлашћења. Правна претпоставка за одговорност тужене у
смислу цитираних законских одредби у конкретном случају није испуњена, имајући у виду да тужилац као странка која тврди да има неко право у
смислу одредбе члана 220.-223 ЗПП-а, суду није пружио доказе да му је
услед непоступања органа тужене проузрокована штета, те да постоји
узрочно последична веза између поступања органа тужене и евентуално
причињене штете.
Чињеница да првостепени орган тужене није благовремено доставио другостепеном органу жалбу тужиоца изјављену против решења
истог органа не представља основ за одговорност тужене из разлога што
је тужилац у самом решењу којим му је утврђена пореска обавеза поучен
129
Број 4/2012
да према одредби из члана 147. Закона о пореском поступку и пореској
администрацији жалба не одлаже извршење решења, па је евентуалним
повећањем основног дуга обрачунавањем камате, управо тужилац лице
које је допринело увећању основног дуга. Такође из списа предмета произилази да је тужилац предметну жалбу повукао, а та чињеница упућује
на закључак и да у ситуацији одговорности тужене, таква одговорност
престаје чином повлачења жалбе, обзиром да је дејство повлачења жалбе
такве природе као да жалба није ни изјављена, због чега се тужилац не
може позивати на жалбу коју је повукао.
У смислу свега наведеног, неосновани су наводи у жалби тужиоца
да је кривицом тужене нарастао предметни дуг, јер је у самом решењу тужене јасно наведено, да је обавеза тужиоца да у смислу члана 147. Закона
о пореском поступку и пореској администрацији била да средства утврђена пореском обавезом одмах уплати пошто евентуално изјављена жалба
не задржава извршење решења.
(Из пресуде Вишег суда у Београду Гж.бр. 13373/10 од 23. маја
2012. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У СПОРУ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ НАСТАЛЕ УСЛЕД АКТА
ТЕРОРА НА ТЕРОТОРИЈИ АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ КОСОВО
И МЕТОХИЈА НАКОН ПОВЛАЧЕЊА СНАГА СРЈ
Република Србија не може бити одговорна за штету која је проузрокована терористичким актом на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија након повлачења Снага СРЈ и Републике Србије са овог подручја, јер њени органи, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, нису
имали ефективну и стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акта и наступање штете избрисати.
130
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе да су им оспореном
пресудом Апелационог суда у Београду Гж-1948/10 од 3. јуна 2010. године, повређена права зајемчена чланом 35. став 2. Устава и чланом 36. став
1. Устава, Уставни суд указује на следеће чињенице и околности:
У првостепеном парничном поступку је утврђено да су родитељи
подносилаца уставне жалбе отети и нестали у Урошевцу 12. јуна 1999. године, а да су решењем Четвртог општинског суда у Београду Р2-56/02 од
11. јуна 2003. године проглашени умрлим и да је као датум њихове смрти
утврђен 2. јул 2000. године.
Сагласно одредби члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, за штету насталу смрћу физичког лица услед акта терора, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву
штету. Одговорност државе за штету у овом случају произлази из њене
дужности да се стара о сигурности људи и да обезбеђује јавни ред и мир.
Међутим, одговорност државе за штету насталу услед акта терора
ће постојати само ако је по важећим прописима држава вршила суверену
власт над територијом на којој је извршен терористички акт, те је самим
тим могла да спречи да до тог акта и до штете дође. За утврђивање одговорности државе у овом случају није од значаја чињеница да Аутономна
покрајина Косово и Метохија има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Републике Србије, већ да ли су надлежни државни органи Републике Србије у време предметног терористичког акта могли да
врше послове јавне безбедности у овој покрајини.
Војно-техничким споразумом од 9. јуна 1999. године, Владе СРЈ и Републике Србије су се сагласиле са фазним повлачењењем Снага СРЈ са Косова и
Метохије ради размештаја међународних цивилних и безбедносних снага. Повлачење Снага СРЈ са територије Косова и Метохије је у потпуности завршено
20. јуна 1999. године, и од тог тренутка, надлежни државни органи СРЈ и Републике Србије (војска и полиција) нису имали могућност да се старају о сигурности грађана на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.
Резолуцијом 1244, која је донета 10. јуна 1999. године, у складу са
Главом VII Повеље Уједињених нација, ради очувања међународног мира и
безбедности, Савет безбедности Уједињених нација (у даљем тексту: Савет
131
Број 4/2012
безбедности УН) је овластио међународне безбедносне снаге (КФОР) да
осигурају јавну безбедност, ред и мир на територији Косова и Метохије.
Дакле, на дан 2. јул 2000. године који је одређен као датум смрти
родитеља подносилаца уставне жалбе, органи СРЈ и Републике Србије, по
важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војнотехничком споразуму, нису имали ефективну и стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да
спрече предузимање терористичког акта и наступање штете по подносиоце уставне жалбе. Стога, по оцени Уставног суда, Република Србија не
може бити одговорна за штету која је проузрокована терористичким актом на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија након повлачења Снага СРЈ и Републике Србије са овог подручја.
Уставни суд је приликом одлучивања, у складу са одредбом члана 18.
став 2. Устава, према којој се одредбе о људским и мањинским правима тумаче, поред осталог, и сагласно пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, имао у виду праксу Европског суда за људска
права. У предметима Behrami и Behrami против Француске и Saramati против Француске, Немачке и Норвешке (Представке бр. 71412/01 и 78166/01)
Европски суд за људска права је разматрао питање коме се може „приписати“ одговорност за смрт Гадафа Бехрамија, рођеног 1988. године, и рањавање његовог брата Бекира Бехрамија, рођеног 1990. године, услед експлозије
касетне бомбе која је бачена за време НАТО бомбардовања 1999. године у
близини Косовске Митровице, а која није уклоњена до спорног догађаја 11.
марта 2000. године, као и одговорност за притварање Г. Сараматија 24.
априла 2001. године на Косову и Метохији. Да би одлучило о прихватљивости наведених представки Велико веће Европског суда за људска права је у
Одлуци од 2. маја 2007. године утврђивало да ли спорно нечињење УНМИК (неуклањање мина у предмету Behrami) и спорно чињење КФОР (стављање у притвор у предмету Saramati) може да се припише Уједињеним нацијама или туженим државама чланицама (Француској, Немачкој и Норвешкој) чије трупе су учествовале у мировним снагама. У Одлуци Европског
суда за људска права је констатовано следеће: „Наредног дана, 10. јуна
1999. године, усвојена је Резолуција 1244 Савета безбедности УН. КФОР је
добио мандат да врши потпуну контролу на Косову. УНМИК је требало да
обезбеди привремену међународну администрацију и његова прва уредба је
132
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
потврдила да овлашћење које му је дао Савет безбедности УН обухвата сву
законодавну и извршну власт, као и овлашћење да управља судством (UNMIK Regulation 1999/1, види и UNMIK Regulation 2001/19). Иако је Савет
безбедности УН предвидео постепени пренос одговорности УНМИК на
локалне власти, нема доказа да су се било безбедносна било цивилна ситуација значајно промениле до датума ових догађаја. Косово је, стога, на
те датуме било под стварном контролом међународних снага које су вршиле јавна овлашћења која је, под нормалним околностима, вршила Влада СРЈ“ (став 70.). Такође је констатовано да је КФОР „вршио законито
пренета овлашћења Савета безбедности УН према Глави VII, тако да се
спорно чињење у принципу могло приписати УН ...“ (став 141.), као и „да
је УНМИК био помоћни орган УН основан сходно Глави VII Повеље, тако да се спорно нечињење у начелу могло приписати УН у истом смислу“
(став 143.). Европски суд за људска права је закључио да поднете представке морају бити проглашене неусаглашеним ratione personae с одредбама Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тај суд
није надлежан да разматра поступке тужених држава извршене у име УН.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцима
уставне жалбе није повређено право на накнаду штете, зајемчено чланом
35. став 2. Устава.
(Из одлуке Уставног суда Уж-3398/2010 од 10. новембра 2011. године)
Приредио: Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
ОДГОВОРНОСТ ДРЖАВЕ ЗА ШТЕТУ НАСТАЛУ
УСЛЕД АКАТА НАСИЉА
Када је штета узрокована експлозијом аутомобила физичког лица, настала као последица акта насиља усмереног према појединцу,
то у конкретном случају не постоје околности које би упућивале на то
да се ради о акту насиља упереном против државе и њеног поретка,
па нема ни одговорности државе за такву штету у смислу члану 180
ЗОО.
133
Број 4/2012
Из образложења:
Предмет тужбеног захтева тужиље, који је првостепеном пресудом
у целости одбијен је да се обавеже тужена да јој на име накнаде материјалне штете исплати износ од 3.910 евра у динарској противвредности по
продајном курсу НБС на дан исплате и износ од 15.000,00 динара на име
израде записника о оштећењу моторног возила и записника о вредности
путничког возила, као и да јој накнади трошкове парничног поступка,
Наиме, у првостепеном поступку утврђено је да је дана …. у Н. С.,
око 03,30 часова, на паркинг простору у улици …. испред кућног броја 14,
дошло до пожара на путничком моторном возилу марке „Ауди“ тип „Q7“,
рег. ознаке …-Ј-…, у власништву Д.Х. из Н.С., услед којег је оштећен и
аутомобил марке „Пежо“ тип „306 кабриолет“, аустријске регистарске
ознаке W….S, власништво тужиље, а који је био паркиран поред наведеног возила. На основу извештаја о пожару МУП-а Републике Србије, Сектора за заштиту и спасавање од …. године, установљено је да је настанку
пожара претходила јака експлозија која је изазвала почетни пожар, те је
констатовано да је узрок пожара намерна паљевина од стране НН лица,
коришћењем непознатог изазивача експлозије и пожара.
Другостепени суд је мишљења да је правилно првостепени суд, а на
основу доказа, које је пре свега тужиља приложила и предложила, утврдио релевантне чињенице, и на основу истих правилно извео закључак да
опис чињеничног стања предметног догађаја у конкретном случају упућује на то да се ради о акту насиља усмереном према појединцу, што искључује одговорност државе за штету насталу услед тога, односно за штету
насталу услед аката насиља, терора, као и приликом јавних демонстрација
и манифестација, прописану одредбом члана 180. Закона о облигационим
односима.
Наиме, имајући у виду садржину одредбе члана 180. став 1. Закона
о облигационим односима, којом је прописано да за штету насталу смрћу,
телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим
прописима били дужни да спрече такву штету, из исте несумњиво произилази да држава одговара за штету која настане услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, када исте
организује држава, или су уперени против државе и њеног уређења, јер су
134
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
државни органи у тим случајевима дужни да спрече штету која из таквих
аката може да настане.
Тачно је да је Уставом Републике Србије загарантовано право свих
грађана на живот и здравље и обавеза државе да заштити грађане од насиља. Међутим, то уставно право грађана је изведено из самог својства државе као друштвено политичке заједнице, чија се политика има заснивати
на вољи грађана и њиховом интересу и која је дужна да свој рад организује на начин који не угрожава права и интересе грађана те да својом делатношћу не изазива реакције које се могу испољавати у виду демонстрација,
аката насиља или терора услед којих може да настане штета и физичким
лицима, односно појединцима, те је у том смислу држава дужна да спречи
настанак такве штете, док иста није одговорна за штете настале услед аката насиља који су усмерени против појединаца и чији циљ није испољавање незадовољства према држави, односно који акти нису усмерени против
државе и њеног уставног уређења.
Имајући у виду да је предметна штета настала од пожара који је
узрокован експлозијом аутомобила физичког лица, појединца, те да у конкретном случају не постоје околности које би упућивале на то да се ради о
акту насиља упереном против државе и њеног поретка, нема ни одговорности тужене за такву штету сходно члану 180. ЗОО, па су и супротни наводи жалбе тужиље неосновани.
(Из пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж.4935/10 од 8. марта 2011. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ЗАХТЕВ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ
ЗБОГ ВОЂЕЊА КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА
Лице које је ослобођено од оптужбе у редовном поступку нема
право на накнаду штете због вођења кривичног поступка, те поступци полицијских органа, јавног тужиоца, истражног судије и судије на
претресу предузети по правилима процедуре коју прописују Закон о
унутрашњим пословима и Закон о кривичном поступку, не предста135
Број 4/2012
вљају основ за накнаду материјалне или нематеријалне штете јер су
засновани на закону.
Из образложења:
Побијаном другостепеном пресудом одбијена је као неоснована
жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда којом је одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужена на име изгубљене зараде за период од априла 1994. године до септембра 2003. године исплати
суме ближе наведене у изреци са затезном каматом. Против правноснажне другостепене пресуде тужилац је благовремено изјавио ревизију због
битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на
основу члана 399. ЗПП па је нашао да је ревизија неоснована.
Наиме, тужилац је био у радном односу код Министарства унутрашњих послова (полицајац) у периоду од 1982. до 1994. године. Решењем
функционера престао му је радни однос јер више није испуњавао услове
за пријем у МУП из члана 34. став 1. тачка 2. у вези члана 45. Закона о
унутрашњим пословима (због покренутог кривичног поступка за кривично дело које се гони по службеној дужности). Решењем истражног
судије Општинског суда у Новом Саду Ки. 149/94, покренута је истрага
против тужиоца због основане сумње да је извршио кривично дело недозвољене трговине. У кривичном поступку правноснажном пресудом К.
483/94 од 2.11.1994. године, тужилац је ослобођен оптужбе. У радном
спору Врховни суд Србије је поводом истакнутог захтева за заштиту законитости преиначио нижестепене пресуде па је одбио тужбени захтев
тужиоца којим је тражио поништај решења о престанку радног односа и
реинтеграцију (пресуда Врховног суда Србије Гзз. 21/96 од 3.4.1996. године).
Право на накнаду штете због грешке државног органа регулише
Устав (члан 25. раније важећег Устава РС, који је био на снази у време
настанка односа) и члан 172. ЗОО. Услов за одговорност државе је незаконит или неправилан рад државног органа или службеника. Закон о
кривичном поступку као специјални пропис нормира случајеве из кривичног поступка у којима оштећено лице има право на накнаду штете. У
кривичној материји право на накнаду штете због неоправдане осуде има
лице које је ослобођено од оптужбе или оптужба одбијена поводом изјављеног ванредног правног лека и због неоснованог притвора (сада члан
136
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
556. ЗКП, а раније члан 533.). Из цитиране одредбе произилази да лице
које је ослобођено од оптужбе у редовном поступку (као у овом случају)
нема право на накнаду штете због вођења кривичног поступка. Поступци полицијских органа, јавног тужиоца, истражног судије и судије на
претресу у случају постојања основа сумње и основане сумње да је извршено кривично дело, ако су предузети по правилима процедуре коју
прописују Закон о унутрашњим пословима и Закон о кривичном поступку, не представљају основ за накнаду материјалне или нематеријалне
штете јер су засновани на закону.
Из истакнутих разлога, правилно је становиште другостепеног суда
да само вођење кривичног поступка који је окончан доношењем ослобађајуће пресуде, не представља доказ незаконитог рада јавног тужиоца и суда.
Одлуком Врховног суда Србије одбијен је тужбени захтев тужиоца
којим је тражио поништај решења о престанку радног односа. С обзиром
да у радњама парничног суда нема противправности (различито судско
тумачење не може се квалификовати као незаконит и неправилан рад),
то нису испуњени услови за накнаду штете ни по општим правилима.
Уставни суд је у више наврата оцењивао уставност и законитост члана
45. у вези члана 34. раније важећег Закона о унутрашњим пословима и
није их прогласио неуставним или незаконитим. Примена тих специјалних правила у вези радно-правног статуса запослених у полицији, није
противправна, и не представља основ за накнаду штете.
У смислу напред наведеног су неосновани ревизијски наводи да
држава одговара по члану 172. ЗОО зато што је штета настала прекорачењем, злоупотребом и погрешном применом датих овлашћења што се
може квалификовати као неправилан рад државног органа. Под „неправилношћу“ се сматра поступање које је противно стандардима и правилима „добре службе“. То нарочито због тога што тужилац не објашњава
(нити доказује) у чему се састоји неправилан рад полицијских и правосудних органа, да би држава одговарала по општим правилима о одговорности за штету.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев.1537/10 од 7. априла
2010. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
137
Број 4/2012
РАНИЈА ОСУЂИВАНОСТ КАО РЕЛЕВАНТНА ОКОЛНОСТ
ПРИ ОДМЕРАВАЊУ ВИСИНЕ НАКНАДЕ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ
ШТЕТЕ ЗБОГ НЕОСНОВАНОГ ЛИШЕЊА СЛОБОДЕ
Приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете
за претрпљене душевне болове због боравка тужиоца у притвору суд
је дужан да утврди чињеницу да ли је тужилац раније осуђиван, и
уколико јесте за која кривична дела, прибављањем извештаја из казнене евиденције, с обзиром да од ове чињенице зависи висина накнаде, јер уколико је раније живот тужиоца био недоличан и друштвено неприхватљив, услед тога поновно притварање таквог лица
не доводи до додатног нарушавања његовог угледа у већој мери од
оне која је већ раније наступила.
Из образложења:
Првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев и обавезао
тужену Републику Србију да тужиоцу на име накнаде нематеријалне
штете на име душевних болова због неоснованог лишења слободе исплати износ од 550.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од
дана доношења пресуде па до исплате, са образложењем да је из изведених доказа утврдио да је тужилац био у притвору од 14. јула 2009. године до 9. септембра 2009. године, који притвор му је одређен решењем
истражног судије од 16. јула 2009. године, због основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћене производње, држања и стављања у
промет опојних дрога, из члана 246. став 2. у вези члана 1. КЗ РС, да је
решењем истражног судије од 9. септембра 2009. године обустављен поступак против тужиоца због наведеног кривичног дела, због одустанка
јавног тужиоца од даљег кривичног гоњења, због чега је укинут притвор
тужиоцу, да је тужилац тешко доживео боравак у притвору, јер је мислио да тамо не припада, храна је била лоша, остали услови неподношљиви, један дан је провео у самици, а боравак у притвору је пао тешко
и његовој породици, јер је комшилук видео када су га приводили, због
чега његова мајка и сада улицом иде погнуте главе. Налазећи да тужиоцу на име правичне накнаде штете за претрпљене душевне болове због
неоснованог лишења слободе у трајању од 58 дана припада износ од
550.000,00 динара, сходно одредби члана 560. став 1. тачка 1. Закона о
кривичном поступку, у вези одредаба члана 200. Закона о облигационим
односима. Приликом доношења одлуке, првостепени суд је ценио да је
138
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
тужиоцу притвор одређен сходно одредби члана 142. став 2. тачка 3. Закона о кривичном поступку, односно због околности које указују да ће
окривљени поновити кривично дело, те да из тога произилази да тужилац није недозвољеним поступцима проузроковао лишење слободе, те да
одлука о основу тужбеног захтева не зависи од раније осуђиваности тужиоца, већ искључиво зависи од чињеница везаних за боравак у притвору тужиоца и од окончања поступка због којег је боравио у притвору.
По налажењу апелационог суда, одлука првостепеног суда за сада
се не може прихватити, јер је због погрешне примене материјалног права, чињенично стање остало непотпуно утврђено.
Одредбом члана 200. става 2. 3акона о облигационим односима,
прописано је да приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају
повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
Наиме, код чињенице да новчана накнада нематеријалне штете
представља материјалну сатисфакцију која се даје оштећеном у циљу
ублажавања штетних последица, првостепени суд је приликом одмеравања висине накнаде, за претрпљене душевне болове због боравка тужиоца у притвору, пропустио да утврди чињеницу да ли је тужилац раније
осуђиван, и уколико јесте за која кривична дела, прибављањем извештаја из казнене евиденције. Ово стога што од ове чињенице не зависи
основ одговорности тужене, већ висина накнаде, јер уколико је раније
живот тужиоца био недоличан и друштвено неприхватљив, услед тога
поновно притварање таквог лица не доводи до додатног нарушавања његовог угледа у мери већој од оне која је већ раније наступила.
Имајући напред наведено у виду, првостепена пресуда у ожалбеном делу је морала бити укинута.
(Из решења Апелационог суда у Београду Гж-6641/11 од 13. јуна
2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
139
Број 4/2012
ЗАХТЕВ ЗА НАКНАДУ МАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ НАСТАЛЕ
УСЛЕД ГУБИТКА ИЗДРЖАВАЊА
Приликом одлучивања о захтеву тужиоца за накнаду штете коју трпи губитком издржавања, суд мора водити рачуна о критеријумима који се имају узети у обзир приликом одређивања издржавања, начина и висине издржавања, сагласно одредбама Породичног закона
које се односе на право издржавања супружника, родитеља и других
сродника.
Из образложења:
Првостепеном пресудом ставом првим изреке усвојен је тужбени
захтев тужиље, па је обавезана тужена Република Србија – Министарство
унутрашњих послова да тужиљи исплати у пресуди одређен износ у новцу на име изгубљене ренте за издржавање, док је ставом другим изреке
обавезана тужена да тужиљи на име ренте за издржавање месечно исплаћује у пресуди одређен износ до краја живота тужиље, односно док за то
постоје законски услови.
Према чињеничном стању утврђеном у поступку пред првостепеним судом син тужиље погинуо је као припадник Министарства унутрашњих послова Републике Србије у борби против албанских терориста
1998. године. Установљено је и то да тужиља није корисник ниједног права из пензијског и инвалидског осигурања код Фонда ПИО Подгорица и
Републичког фонда за ПИО - Филијале за Град Београд.
Првостепени суд овакву своју одлуку заснива на чињеници да је тужиља смрћу сина претрпела материјалну штету у виду изгубљеног издржавања, те је тужена, сагласно одредби члана 172. став 1, 188. став 1. и
277. Закона о облигационим односима, у обавези да тужиљи накнади материјалну штету у виду изгубљеног издржавања и ренте.
Тужена је против наведене пресуде у ставу првом изреке благовремено изјавила жалбу, где основано наводи да материјално право у том делу одлуке није правилно примењено. Наиме, имајући у виду одредбе члана 194. Закона о облигационим односима, лице које је погинули издржавао, односно лице које је имало право на издржавање од погинулог, има
право да од одговорног лица тражи накнаду штете коју трпи губитком издржавања. У таквом случају суд мора да утврди износе издржавања које
би погинули био дужан и могао обезбедити издржаваном лицу у складу са
140
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
одредбама Породичног закона, да је у животу, и ту накнаду штете због изгубљеног издржавања одговорно лице је дужно да плаћа.
У конкретном случају, по налажењу Апелационог суда, првостепени суд приликом одлучивања о тужбеном захтеву тужиље није водио рачуна о законским критеријумима за одређивања издржавања, начина и висини издржавања, односно није применио одредбе Породичног закона које се односе на право издржавања супружника, родитеља и других сродника. Наиме, суд је морао узети у обзир чињеницу да тужиља живи у
брачној заједници са својим супругом који је пензионер и поседује одређену непокретну имовину и из тог брака има и ћерку. Отуда је, ради правилне примене материјалног права, приликом одлучивања о тужбеном
захтеву тужиље, првостепени суд морао утврдити и битне чињенице сагласно одредбама чланова 151, 156, 160-162. и 166. Породичног закона, те
да у зависности од овако утврђених чињеница, правилном применом одредаба члана 194. и 188. Закона о облигационим односима одлучи о тужбеном захтеву.
Имајући у виду изложено, другостепени суд је решењем укинуо првостепену пресуду у побијаном делу и ради правилног утврђивања свих
релевантних чињеница, уступио предмет првостепеном суду, где ће правилном применом материјалног права поново одлучити о тужбеном захтеву тужиље.
(Из решења Апелационог суда у Београду Гж 11967/10 од 22. децембра 2011. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ИСПЛАТА ДРУГЕ РАТЕ СРЕДСТАВА ПОДРШКЕ
НЕКОМЕРЦИЈАЛНИМ ПОЉОПРИВРЕДНИМ ГАЗДИНСТВИМА
Република Србија је у обавези да исплати другу рату средстава
подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима, носиоцима тих газдинстава, као и њиховим законским наследницима, када су
носиоци домаћинство регистровали и поднели захтев за исплату сред141
Број 4/2012
става подршке, у складу са Уредбом о коришћењу средстава подршке
некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години.
Из образложења:
Међу странкама нису спорне чињенице да је Влада Републике Србије, дана 9. маја 2008. године, донела Уредбу о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години.
Правни претходних тужиоца, сада пок. М.В. био је носилац регистрованог
пољопривредног газдинства, а друга рата подстицајних средстава, која му
је припадала, није исплаћена. Међутим, тужена Република Србија тужбени захтев оспорава због застарелости потраживања.
Полазећи од неспорних чињеница првостепени суд је усвојио тужбени захтев. Жалбом се не доводи у питање правилност побијане пресуде. Заступник тужене у жалби наводи да није било услова за примену одредбе чл. 371. Закона о облигационим односима већ је требало применити
одредбу чл. 376. ст. 1. истог закона, с обзиром да се ради о штети и потраживање накнаде у том случају застарева у року од 3 године. Међутим, у
конкретном случају се ради о дугу на чије застаревање се има применити
општи рок застарелости од 10 година.
По оцени Вишег суда првостепени суд је правилно применио материјално право када приговор застарелости потраживања није прихватио
као основан и обавезао туженика на исплату новчаног износа на име дуга
по основу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима, са припадајућом каматом. За своју одлуку дао је јасне чињеничне
и правне разлоге које и овај суд у свему прихвата.
(Из пресуде Вишег суда у Лесковцу Гж-752/12 од 11. септембра
2012. године)
Коментар: И поред изјашњења надлежног Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, да због недостатка средстава у буџету
не треба прихватати предлоге за мирно решавање спора, односно да не
треба закључивати споразуме о мирном решавању спора, мишљења смо
да би из разлога целисходности и економичности поступка, смањења трошкова судског поступка, а с обзиром на изузетно велики број поднетих
предлога за мирно решавање спора, као и велики број потом поднетих тужби, требало прихватити предлоге за мирно решавање спора, односно
прихватити закључење споразума о мирном решавању спора, тим пре што
142
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
су такви предлози, сходно Уредби о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години, оправдани,
односно потраживања су основана, о чему су се изјаснили и сви виши судови на подручју Републике Србије.
Приредио: Срђан Ђекић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ИСПЛАТЕ
НЕИСПЛАЋЕНИХ СРЕДСТАВА ПО УРЕДБИ
О КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА ПОДРШКЕ
НЕКОМЕРЦИЈАЛНИМ ПОЉОПРИВРЕДНИМ
ГАЗДИНСТВАМА
Потраживање исплате неисплаћених доспелих износа средстава
подршке по Уредби о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствама застарева у општем року застарелости из чл. 371. Закона о облигационим односима, а не у посебном
року застарелости из чл. 376. Закона о облигационим односима, јер се
у конкретном случају ради о дугу, а не о накнади штете.
Из образложења:
Тужиљи јс по основу Уредбе о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години, исплаћен дуг
у износу од 20.000,00 динара, а да јој није плаћен преостали износ од још
20.000,00 динара, сходно члану 3. Уредбе, којом је одређено да лицима
којима припада право на исплату припада износ од 40.000,00 динара, те да
ће се тај износ исплатити у две једнаке рате.
Изведеним доказима суд је несумњиво утврдио да је тужиљи исплаћен износ од 20.000,00 динара , а преостали износ: од још 20.000,00 динара, није исплаћен.
Поводом истакнутог приговора застарелости потраживања од стране тужене, првостепени суд је правилно оцепио да се у конкретном случају има применити одредба члана 371. Закона о облигационим односима.
Потраживање повериоца настало је па основу Уредбе коју је донела Влада
143
Број 4/2012
Републике Србије, а за оваква потраживања није предвиђен посебан рок
застарелости.
Правилно је првостепени суд закључио да се у конкретном случају
не могу применити рокови застарелости па име накнаде штете из чл. 376
ЗОО, већ се примењује општи рок застарелости из члана 371. Закона о
облигационим односима, обзиром да је по основу Уредбе из 2008. године
настао дужничко-поверилачки однос између странака поводом кога је тужена већ исплатила прву рату, односно износ од 20.000,00 динара.
(Из пресуде Вишег суда у Чачку 1. Гж-542/12 од 3. октобра 2012.
године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
ДОЦЊА ДУЖНИКА КАД РОК ЗА ИСПУЊЕЊЕ
НИЈЕ ОДРЕЂЕН
Ако тужилац не докаже да је спорни рачун уручио туженом пре
подношења тужбе, суд ће утврдити да је тужени пао у доцњу са исплатом на дан подношења тужбе, па у смислу чл. 277. ЗОО-а тек од тог
датума тужилац може основано потраживати камату од туженог.
Из образложења:
Првостепени суд је одлучујући о тужбеном захтеву који се односи
на потраживање за извршену услугу ванредног техничког прегледа моторног возила од стране тужиоца по налогу тужене Републике Србије, односно саобраћајне полиције, као њеног надлежног органа, на утврђену чињеничну грађу правилно применио материјално право, и то одредбе чл.
749, 759. и 762. Закона о облигационим односима, у вези са чл. 267. став
1. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, када је закључио да је тужени дужан да плати тужиоцу износ од 1.500,00 динара, са каматом по Закону о висини стопе затезне камате од 31. маја 2011. године, до исплате, с
обзиром да је на ванредном техничком прегледу извршеном по налогу туженог утврђено да је возило исправно. Међутим, првостепени суд је приликом одлучивања о делу тужбеног захтева који се односи на камату пре
144
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
дана достављања обавештења туженом погрешно применио материјално
право, јер није имао у виду одредбу чл. 324. став 2. Закона о облигационим односима.
Чланом 324. став 2. Закона о облигационим односима прописано је
да ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.
Како тужилац у току поступка није доставио доказе да је спорни рачун уручио туженом пре подношења тужбе, то је тужени у смислу цитираног члана, у доцњу са исплатом истог дошао дана 1. јуна 2011. године,
као дана подношења тужбе, па у смислу чл. 277. ЗОО-а тек од тог датума
тужилац може основано потраживати камату од туженог.
С обзиром на наведено другостепени суд је у том делу побијану
пресуду преиначио и делимично одбио тужбени захтев, јер је, у делу за
камату пре уручења рачуна, тужбени захтев за исплату законске затезне
камате неоснован.
(Из пресуде Привредног Апелациног суда у Београду 2 Пж-1766/12
од 2. августа 2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
СОЛИДАРНА ОБАВЕЗА ЗАКЉУЧЕНА У ИСКЉУЧИВОМ
ИНТЕРЕСУ ЈЕДНОГ СОЛИДАРНОГ ДУЖНИКА
Садужник солидарне облигације који је испунио обавезу према
повериоцу има право захтевати од сваког садужника да му накнади
део обавезе која пада на њега, а ако је солидарна обавеза закључена у
искључивом интересу једног солидарног дужника, он је дужан накнадити цео износ обавезе садужнику који је намирио повериоца.
145
Број 4/2012
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља Република Србија је,
као продавац, закључила са туженим М.Ј. уговор о купопродаји пословног
простора ближе описаног у нижестепеним пресудама. Овај уговор је поништен правноснажном пресудом Општинског суда у Краљеву. Обавезана је тужиља да туженом на име реституције и накнаде штете плати одређени новчани износ. Пресудом од 18. септембра 2007. године обавезани
су тужилац и тужени да ЈП Општинској стамбеној агенцији Краљево солидарно плате одређени новчани износ са законском затезном каматом и
то: Република Србија по основу накнаде штете, јер је као одговорно лице
продала пословни простор иако није била њен власник, а М.Ј. по основу
стицања без основа, јер је овај простор користио а основ по коме га је користио је отпао утврђивањем ништавости уговора о купопродаји. Наведени износ представља закупнину пословног простора за 60 месеци од 1. јуна 2000. до 31. маја 2005. године, а висина је утврђена путем вештачења.
ЈП Општинска стамбена агенција је назначени износ наплатила од Републике Србије и то главни дуг и законску затезну камату као и трошкове
извршења. Исплата је извршена 01.12.2007. године. У овај парници тужена Република Србија је поднела регресну тужбу против туженог, јер је у
потпуности накнадила штету општинској стамбеној агенцији због некоришћења спорног пословног простора.
Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени
судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев.
Према члану 423. став 1. ЗОО дужник који је испунио обавезу има
право захтевати од сваког садужника да му накнади део обавеза који пада
на њега. По члану 424. истог Закона ако није што друго уговорено или
иначе не произилази из правних односа учесника у послу, на сваког дужника долази једнак део (став 1.). Али, ако је солидарна обавеза закључена у искључивом интересу једног солидарног дужника, он је дужан накнадити цео износ обавезе садужнику који је намирио повериоца.
У овом случају, тужилац и тужени су солидарно били обавезани на
плаћање одређеног новчаног износа ЈП Општинској стамбеној агенцији
Краљево. Имајући у виду да је тужиља Република Србија, као један од солидарних дужника, испунила ову обавезу у целости, правилно је становиште нижестепених судова да је регресни захтев основан, односно да је со146
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
лидарна обавеза испуњена у искључивом интересу туженог. Наиме, економски ефекти искоришћавања пословног простора (коришћење и неплаћање закупнине) су у целости били у имовини туженог. Због тога је правилно обавезан тужени да тужиљи накнади у потпуности суму која је од
стране тужиље исплаћена повериоцу на основу члана 424. став 2. ЗОО.
(Из пресуде Врховног касационог суда у Београду Рев-697/10 од 24.
новембра 2010. године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
РЕГРЕС ИСПЛАТИОЦА СОЛИДАРНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ
И ПРАВО НА КАМАТУ
Солидарни дужник који испуни у целости обавезу према повериоцу има право да захтева део обавезе од осталих солидарних дужника и законску затезну камату на исплаћени износ од момента спровођења извршења па до коначне исплате.
Из образложења:
Сваки дужник солидарне обавезе одговара повериоцу за целу обавезу
и поверилац може захтевати њено испуњење од кога хоће све док она не
буде потпуно испуњена, у смислу чл. 414. Закона о облигационим односима. У смислу наведене законске одредбе, овде тужилац је одговарао повериоцу Компанији "Дунав" за целу обавезу и поверилац је захтевао њено испуњење само од овде тужиоца наплатом целокупног дуга са њеног рачуна.
Стога, на правилно утврђене битне чињенице, првостепени суд је
правилно применио материјално право, односно одредбе чл. 423. и 424.
Закона о облигационим односима и правилно нашао да солидарни дужник, овде тужилац који је испунио целу обавезу према повериоцу, има
право да захтева од овде туженог накнаду половине исплаћеног износа,
односно накнаду дела обавезе који пада на туженог, а како је правилно
утврђено колики износ је наплаћен од овде тужиоца, на туженог, као солидарног дужника, долази један део обавезе, у износу као у ставу 1. изреке првостепене пресуде.
147
Број 4/2012
Међутим, основано је истицање у жалби тужиоца да првостепени
суд није донео правилну одлуку када је одлучио да тужилац има право на
потраживање законске затезне камате на исплаћени износ са доспелошћу
од дана подношења тужбе. Првостепени суд у том делу налази да је то
дан када је тужени позван од стране тужиоца ради измирења новчане обавезе, обзиром да се ради о обавези за коју рок испуњења није одређен. У
том делу првостепени суд је применио одредбу чл. 324. Закона о облигационим односима, по којој, ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу када га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је
сврха да се постигне испуњење обавезе.
Другостепени суд је нашао да тужилац има право на потраживање
законске затезне камате на исплаћени износ од дана када је над тужиоцем
принудно спроведено извршење на новчаним средствима која су пребачена на рачун извршног повериоца, јер је тужилац у поступку извршења,
као солидарни дужник са туженим, извршио исплату целокупног новчаног потраживања које је било доспело, и то не само према тужиоцу, већ и
према туженом као солидарном дужнику, па је обавеза туженог да тужиоцу исплати законску затезну камату на износ главног потраживања од момента спровођења извршења, односно од 24. јуна 2009. године, као дана
доспелости, па до коначне исплате. Стога је овај суд првостепену пресуду
у том делу преиначио и обавезао туженог да тужиоцу на износ главног
потраживања исплати законску затезну камату почев од 24. јуна 2009. године, па до коначне исплате.
(Из пресуде Вишег суда у Шапцу 3 Гж-168/12 од 19. октобра 2012.
године)
Приредила: Славица Јанковић,
заменик републичког јавног правобраниоца
148
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
РАДНО ПРАВО
ОДЛУЧИВАЊЕ О ПРАВУ НА ЈУБИЛАРНУ НАГРАДУ
Суд није овлашћен да у парници одлучује о праву државног
службеника на јубиларну награду. О правима државних службеника,
у које спада и право на јубиларну награду, одлучује се у управном поступку, а по потреби у управном спору.
Из образложења:
У поступку доношења ожалбене пресуде утврђено је да тужиља
има статус државног службеника у Основном суду у Шапцу, да је дописом Су.бр.13-140/08 од 25. јула 2008. године заменик председника Основног суда у Шапцу обавестио Министарство правде, Сектор за материјално-финансијске послове, који запослени стичу право на јубиларну награду у 2008. години, с тим што су наведена имена седам запослених који
стичу права на јубиларну награду за 10 година рада, да се међу тим именима не налази име тужиље, да је дописом Су.бр.32/11-116 од 27. априла
2011. године достављен списак запослених који испуњавају услове за јубиларну награду за 2009. и 2010. годину, а на коме се не налази име тужиље, те да се тужиља није обраћала захтевом председнику суда за исплату
јубиларне награде.
Другостепени суд је у поступку по жалби нашао да је првостепени
суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је усвојио тужбени захтев и обавезао тужену
Републику Србију да тужиљи исплати одређени новчани износ на име јубиларне награде за 2008. годину, због чега је побијана пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен.
Наиме, према одредби члана 16. Закона о државним службеницима ("Сл. гласник РС", бр.79/05 ...) државни службеник има право жалбе на
решење којима се одлучује о његовим правима и дужностима ако жалба
овим Законом није искључена.
149
Број 4/2012
Жалба се изјављује у року од 8 дана од дана пријема решења ако
овим законом није одређен краћи рок.
Жалба не одлаже извршење решења, само када је то овим законом
одређено.
У права запосленог у државним органима спада и право на јубиларну награду прописаном одредбом чл. 26. Посебног колективног уговора за државне органе ("Сл. гласник РС", бр. 98/2008 и 86/2011).
Поштујући ове правне норме, у ситуацији када тужиља није искористила правни пут за остваривање права на јубиларну награду, и с тим у
вези право на подношење захтева за утврђивање права на јубиларну награду председнику суда, и потом, за случај ћутања органа, подношења жалбе
жалбеној комисији, а по потреби и активирања и управног спора, суд у парници није овлашћен да одлучује о праву државног службеника, о ком праву
се одлучује у управном поступку, а по потреби и управном спору. Ради тога
тужиља неосновано потражује јубиларну награду од туженог послодавца,
јер јој право на јубиларну награду није утврђено у законом прописаном поступку, нити је тужиља као државни службеник користила одговарајућа
правна средства ради остваривања права на јубиларну награду.
Ради тога тужиља ни применом правила из одредбе чл. 172, у вези
чл. 154 Закона о облигационим односима не може остварити назначено
потраживање. Не може, јер није доказала да је понашање тужене било
противправно, односно резултат злоупотребе права.
Према томе, када се ради о поступку остваривања права на јубиларну награду за случај спора суд у парници мора да поштује слово закона и с тим у вези одговор на питање да ли је запослена као државни службеник остварила процедуру одређену словом законом. Ово и зато што се
у том поступку решава о праву запосленог државног службеника на јубиларну награду а од резултата тога поступка зависи и успех тужиље као запослене у погледу потраживања јубиларне награде као облигационог права. Ово и зато што се о правима државног службеника, где спада и право
на јубиларну награду, одлучује по правилима управног поступка, а по потреби и у управном спору.
Ради тога, не може тужиља успети у спору позивајући се на околност да други запослени, којима је признато право на јубиларну награду,
нису подносили захтев, па да ни она то није била у обавези. То није прав150
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
но важна чињеница, па ни са становишта исте правне ситуације. Тужиљина ситуација је различита у односу на ситуацију назначених запослених.
Ово зато што тужиљи на тај начин није признато право на јубиларну награду. То је разумно оправдана разлика у чијем је присуству тужиља морала искористити словом закона прописан правни пут у циљу остваривања и заштите свога права на јубиларну награду. Пошто то она није учинила, не може по схватању овог суда противно закону остварити потраживање јубиларне награде у парници, јер јој то право није утврђено у управном поступку или по тужби у управном спору, а суд у парници није овлашћен да постојање тога права утврђује у парници.
Пошто тужиља није подносила захтев за признавање права на јубиларну награду, нити има решење којим је о том њеном праву позитивно
одлучено, а суд у парници није овлашћен да одлучује о праву државног
службеника на јубиларну награду (то је прописано као искључиво овлашћење назначених органа по правилима управног поступка, и суда, али по
тужби у управном спору) следи да је потраживање тужиље у овој парници
неосновано.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-4499/2012 од 22.
августа 2012. године)
Приредила: Славица Јанковић,
заменик републичког јавног правобраниоца
ЗАХТЕВ ЗАПОСЛЕНОГ У ДРЖАВНОМ ОРГАНУ ЗА НАКНАДУ
ТРОШКОВА ЗА ОДВОЈЕН ЖИВОТ
Суд није овлашћен да у парници поводом новчаног потраживања одлучује, као о претходном питању, о праву на накнаду за одвојен живот запосленог у државном органу, ако о истом није одлучивао
надлежни старешина у управном поступку и с тим у вези донео решење о остваривању тог права.
Из образложења:
Према чињеничном стању утврђеном у току првостепеног поступка, произилази да је тужилац запослен код тужене Републике Србије, у Министарству унутрашњих послова, где је распоређен у полицијској испоста151
Број 4/2012
ви Полицијске станице Савски Венац - Управе за град Београд, почев од 15.
фебруара 2007. године, да нема решено стамбено питање у месту где је распоређен, а да тужиочева ванбрачна супруга и мајка живе у месту ван места
у коме је тужилац распоређен на рад. Тужилац је 29. августа 2007. године
туженој поднео захтев за исплату накнаде трошкова за одвојен живот од
породице, након што су ти трошкови настали, међутим о овом захтеву, као
ни о жалби поднетој Жалбеној комисији, није одлучено.
На овако потпуно и правилно утврђено чињенично стање, погрешно је првостепени суд применио материјално право, када је делимично
усвојио тужбени захтев тужиоца за исплату накнаде за одвојени живот од
уже породице за период од подношења захтева за исплату предметне накнаде, односно од 1. августа 2007. године.
Наиме, одредбом члана 51. став 1. и 2. Закона о радним односима у
државним органима, која се супсидијарно примењивала и на запослене у
Министарству унутрашњих послова, запослени у државним органима имају
право на накнаду материјалних трошкова који се односе на дневнице и ноћење на службеном путовању, употребу сопственог возила у службене сврхе и накнаду за одвојен живот. Одредбом члана 71. ст. 1, 2. и 5. регулисано
је да се запослени у државним органима писмено обраћају функционеру који руководи органом ради остварења својих права, а против сваког решења
и другог акта којим је одлучено о њиховим правима или обавезама запослени има право приговора. Запослени, односно постављено лице има право да
поднесе приговор у случају кад функционер у року од 15 дана од подношења захтева не одлучи о праву на који се захтев односи.
Право запослених у државним органима на одвојен живот регулисано је одредбом члана 20. став 1. Уредбе о накнадама и другим примањима
запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица,
којoм је прописано да одвојен живот од породице постоји када запослени у
државном органу има породицу и нема решено стамбено питање у месту у
коме ради, а чланови његове уже породице живе одвојено ван тог места.
Другостепени суд налази да захтев тужиоца, којим се обраћао за
исплату представља захтев за исплату накнаде, а не захтев за признање
права на одвојен живот. Ово са разлога што је тужилац овлашћен да захтева исплату накнаде штете у ситуацији када му на основу писаног и потпуног захтева за признање права нису призната законом прописана права
из радног односа, а тужилац у конкретном случају није доказао да се
152
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
обраћао туженом за доношење решења о праву на одвојен живот, будући
да о самом праву тужиоца за накнаду за одвојен живот не одлучује суд,
већ о томе одлучује надлежни старешина туженог у управном поступку.
Дакле, у правној ситуацији када није одлучено о праву запосленог
у државном органу, тада у спору за новчано потраживање суд није овлашћен да одлучује о праву као о претходном питању, јер о томе, применом
одредаба Закона о радним односима у државним органима, одлучује старешина, а од ступања на снагу Закона о државним службеницима у управном поступку и у управном спору.
Према становишту Апелационог суда, у конкретном случају, тужилац не може успешно остварити право на накнаду штете, будући да није доказао да му је утврђено право на накнаду за одвојен живот и с тим у
вези донето решење о остваривању тог права. Ово ради тога што тужилац
има право да захтева исплату накнаде када је иста утврђена посебним актом тужене, што у датој правној ствари није случај. Како тужилац у
управном поступку, односно управном спору није издејствовао било одлуку о праву на накнаду, било налог туженом да такву одлуку донесе, односно одлучи о праву на накнаду, то ничим није доказао да постоји основ
грађанскоправне одговорности тужене, а самим тим ни чињеничног основа за примену правила из одредбе члана 172. у вези члана 154. став 1. Закона о облигационим односима.
Са изложених разлога другостепени суд је преиначио побијану
пресуду и одбио тужбени захтев тужиоца.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду ГжI-2850/11 од 5. октобра 2011. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ПОТРАЖИВАЊЕ ИСПЛАТЕ ЗАРАДА КАДА ЗАПОСЛЕНИ
НИЈЕ ФАКТИЧКИ СТУПИО НА РАД КОД ПОСЛОДАВЦА
Право на зараду и друга права и обавезе која проистичу из
радног односа стичу се заснивањем радног односа, односно даном ступања на рад запосленог, па је неоснован захтев за исплату зарада за
153
Број 4/2012
рад који није обављен, односно у ситуацији када тужилац није фактички ступио на рад код тужене.
Из образложења:
Тужиља тужбом тражи да се обавежу тужена првог реда Општина
Косовска Митровица и друготужена Република Србија да тужиљи солидарно исплате одређени износ на име неисплаћених зарада за период од 1.
фебруара 2008. до 15. фебруара 2009. године.
Према стању утврђеном у списима, тужиља се налази у радном односу на неодређено време код Косовске полицијске службе у Косовској
Митровици почев од 31. октобра 2005. године. Председник Општине Косовска Митровица је дана 1. фебруара 2008. године донео решење о заснивању радног односа на одређено време са тужиљом у трајању од 6 месеци, и то почев од 1. фебруара 2008. године до 31. јула 2008. године, на
пословима повереник - административац у сектору за цивилну управу и
јавну безбедност. Тужиљи је од стране Министарства за Косово и Метохију, преносом новчаних средстава Општини Косовска Митровица исплаћена плата за фебруар, март и април 2008. године. У поступку пред првостепеним судом утврђено је и то да тужиља никада није обављала послове
по наведеном решењу код тужене Општине Косовска Митровица, као и да
су јој од стране УМНИК-а исплаћене све неисплаћене плате за утужени
период, као и плате за период фебруар-април 2008. године, за који јој је
плата исплаћена од стране Министарства за КиМ.
На основу овакво утврђеног чињеничног стања правилно је првостепени суд применио материјално право, када је одбио тужбени захтев
тужиље као неоснован, дајући за овакву своју одлуку довољно јасне разлоге, које у потпуности прихвата и Апелациони суд.
Наиме, одредбом члана 37. став 1. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, број 48/91) који, сходно одредби члана 189. Закона о државним службеницима (“Службени гласиик
РС“, број 79/05) наставља да се примењује на радне односе у органима
Аутономне покрајине и локалне самоуправе до доношења посебног закона, прописано је да запослени у државним органима и изабрана односно
постављена лица за свој рад примају плату, из које одредбе произилази да
запослени остварује право на плату уколико је обавио рад.
154
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Како тужиља никада није фактички ступила на рад код првотужене, односно обављала послове предвиђене решењем, већ је непрекидно, па
и у спорном периоду рад обављала код КПС, то иста не може остварити
право на исплату плате, независно од постојања решења о заснивању радног односа на одређено време. Ово тим пре што је одредбом члана 8. став
2. Закона о радним односима у државним органима изричито прописано
да се радни однос не заснива доношењем решења о заснивању радног односа, већ даном ступања на рад. Такође је утврђено да радно место повереник-административац у сектору за цивилну управу и јавну безбедност
није ни предвиђено систематизацијом радних места код тужене Општине
Косовска Митровица.
Без утицаја на другачије пресуђење у овој правној ствари је чињеница да је тужена Општина исплатила тужиљи плату за фебруар, март и април
2008. године, чиме је, по оцени овог суда, извршила исплату недугованог, јер
тужиља није засновала радни однос на законом прописан начин.
Будући да првотужена Општина Косовска Митровица представља
самостално правно лице чији је председник донео решење о заснивању
радног односа тужиље на одређено време, то суд основано налази да се
тужиља не налази ни у каквом правном односу са друготуженом Републиком Србијом, која у предметној правној ствари није пасивно легитимисана из ког разлога је тужбени захтев према њој правилно одбијен као неоснован.
Поред тога, тужиља не може остварити ни право на накнаду штете
у висини плате од тужених, код несумњиво утврђене чињенице да је тужиљи накнадно исплаћена плата у целости за утужени период од стране
УМНИК-а, из чега произилази да тужиља штету, у конкретном случају
није претрпела. Ово и ради тога што је тужиља формално примљена у
радни однос на период од 1. фебруара 2008. до 31. јула 2008. године, дакле на период од шест месеци, а тужбом потражује исплату зарада за период од 1. фебруара 2008. године до 15. фебруара 2009. године.
(Из пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж 1 1590/12 од 9. октобра 2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
155
Број 4/2012
НАКНАДА ШТЕТЕ У ВИДУ ИЗГУБЉЕНЕ ЗАРАДЕ
ЗБОГ НЕЗАКОНИТОГ ПРЕСТАНКА РАДНОГ ОДНОСА
ПО ИСТЕКУ ПРЕКЛУЗИВНОГ РОКА У КОМЕ ЈЕ ОШТЕЋЕНИ
МОГАО ЗАХТЕВАТИ ПРИНУДНО ИЗВРШЕЊЕ
СУДСКЕ ОДЛУКЕ О ВРАЋАЊУ НА РАД
Када запослени према послодавцу не поднесе у законом прописаном преклузивном року предлог за извршење ради враћања на рад,
на основу извршне исправе која садржи такву кондемнаторну одлуку,
тада право на накнаду штете у виду изгубљене зараде због незаконитог престанка радног односа постоји само да истека рока у коме је запослени могао поднети такав предлог за извршење.
Из образложења:
Према разлозима ожалбене пресуде, следи да је тужилац био запослен
код тужене Републике Србије у Секретаријату унутрашњих послова у Београду, Министарства унутрашњих послова, почев од 10. децембра 1993. године до
28. априла 1999. године, када му је радни однос престао дисциплинском пресудом, дисциплинског суда МУП-а РС, Скретаријата унутрашњих послова у Београду од 18. октобра 1999. године, односно пресудом Вишег дисциплинског
суда МУП-а РС од 12. новембра 1999. године, које су одлуке, као незаконите,
поништене пресудом Првог општинског суда у Београду од 24. априла 2002.
године и обавезана тужена да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми и радним способностима. Наведена
првостепена пресуда парничног суда потврђена је пресудом Окружног суда у
Београду од 6. новембра 2002. године. Након доношења ових пресуда тужилац
се, са адвокатом, усменим путем, обраћао начелнику Полицијске управе за
Град Београд, који га је упутио да се обрати кадровској служби у Улици 29. новембра, ради враћања на рад, што тужилац није учинио. Тужилац је Четвртом
општинском суду у Београду поднео предлог за извршење против тужене на
основу правоснажне пресуде Првог општинског суда у Београду од 24. априла
2002. године, и то у погледу одлуке о трошковима парничног поступка, на
основу којег је донето решење о извршењу од 3. јула 2003. године и одређено
извршење против тужене, ради наплате трошкова парничног поступка. У утуженом временском периоду, почев од марта 1999. године до маја 2006. године,
тужилац се налазио на евиденцији незапослених лица Националне службе за
запошљавање и није обављао други рад, за који би му била исплаћивана накнада, односно зарада. Како је правоснажном пресудом Првог општинског суда у
156
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Београду од 24. априла 2002. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Београду од 6. новембра 2002. године, утврђено да је тужиоцу незаконито
престао радни однос, то је по налажењу првостепеног суда тужбени захтев тужиоца основан за период од марта 1999. године до октобра 2002. године, имајући у виду и да тужилац у том периоду није ни по ком основу остварио приходе након престанка радног односа, а остварио би зараду и регрес за годишњи
одмор за тражени период да није дошло до незаконитог отказа. Међутим, по
налажењу првостепеног суда, не постоји одговорност тужене за претрпљену
штету насталу код тужиоца у виду изгубљене зараде за период од новембра
2002. године до маја 2006. године, с обзиром да је, услед пропуштања од стране тужиоца да предузме адекватне радње како би се вратио на рад, тужилац изгубио зараду коју би остварио да је враћен на рад, на основу правоснажне судске одлуке, посебно имајући у виду и да је тужилац покренуо извршни поступак за извршење правноснажне судске пресуде којом је враћен на рад само у
погледу одлуке о трошковима парничног поступка, пропуштајући да искористи законске могућности за остваривање свог права да се врати на рад и права
на зараду, која би му по основу рада припадала у предстојећем периоду.
У ситуацији када је правоснажном пресудом поништена одлука о
престанку радног односа тада је створен основ за грађанскоправну одговорност за накнаду штете због незаконитог престанка радног односа, када
је као правна последица дошло до умањења имовине запосленог, као
оштећеног. Нормативан основ садржан је у одредби члана 172. у вези члана 154. став 1. Закона о облигационим односима.
Ради тога, правилан је закључак из ожалбене пресуде да тужилац има
право на накнаду штете за период од престанка радног односа. Чињенични
основ за тај закључак је правоснажна пресуда Првог општинског суда у Београду од 24. априла 2002. године (ова пресуда је постала правоснажна 6. новембра 2002. године, а извршна 14. децембра 2002.године). То право на накнаду штете, запослени остварује за период од престанка радног односа до
враћања на рац, под условом да је поднео предлог за извршење враћањем на
рад запосленог на основу извршне исправе - одлуке о враћању на рад. Међутим, у овој ситуацији, тужилац је имао пресуду од 24. априла 2002. године,
која садржи и кондемнаторну одлуку о враћању запосленог на рад, и то на
радно место које одговара његовој стручној спреми и радним способностима.
Међутим, он предлог за извршење ради враћања на рад није поднео. Када запослени не поднесе предлог за извршење ради враћања на рад, на основу из157
Број 4/2012
вршне исправе, која садржи такву кондемнаторну одлуку, према послодавцу,
тада право на накнаду штете остаје само до истека рока у коме је могао поднети такав извршни предлог.
Првостепени суд је у односу на потраживање тужиоца на накнаду
пггете за период од 1. јула 2003. године до 31. маја 2006. године правилно
применио материјално право када је нашао да за тај период тужилац нема
право на накнаду штете. Ово зато што тај период обухвата време после истека рока од шест месеци у коме је тужилац, као поверилац, могао поднети, у
смислу члана 212. тада важећег Закона о извршном поступку, извршни предлог ради враћања на рад. Такав предлог он није поднео, због чега је изгубио
право на враћање на рад, па тиме и на накнаду штете за тај период.
Навод жалбе тужиоца да се он обраћао начелнику Полицијске управе
за Град Београд, да му је он у два наврата саопштио да он иде кући и да чека,
је правно без значаја. Када тужилац пита у жалби где је након правоснажности и извршности пресуде пошао и коме да се обрати, занемарује правило о
принудном извршењу судских одлука, па и одлука о враћању на рад. Због тога, навод његове жалбе да је првостепени суд пропустио да осим сведока З.К.
саслуша и Н.И., који је присуствовао одласку тужиоца у Полицијску управу
Града Београда, да би се вратио на рад, у односу на потраживање накнаде
штете за овај период је без чињеничног покрића. Ово и са разлога што је
Н.И., према наводима жалбе, адвокат - пуномоћник тужиоца, па је знао и морао знати како се извршавају принудним путем судске одлуке, а исто важи и
за тужиоца. Коначно, непознавање права штети.
Навод жалбе тужиоца да он није радник из производње, већ припадник Министарства унутрашњих послова, што првостепени суд занемарује, правно је без значаја, јер под једнаким условима остварују враћање
на рад сви запослени којима је незаконито престао радни однос, а исто важи и за тужиоца. Тужилац те услове није испоштовао, због чега је изгубио
право на накнаду штете за опредељени период. Ради тога, побијана пресуда је у том делу правилна и на закону заснована, а жалба тужиоца у том
делу неоснована.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду ГжI-5344/10 од 1. децембра 2011. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
158
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СТАМБЕНО ПРАВО
ПОСТУПАК РЕШАВАЊА СТАМБЕНЕ ПОТРЕБЕ ЗАПОСЛЕНОГ
У МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА ЗАПОЧЕТ
ПРЕ СТУПАЊА НА СНАГУ УРЕДБЕ О РЕШАВАЊУ
СТАМБЕНИХ ПОТРЕБА ИЗ 2002. ГОДИНЕ
Сагласно одредби члана 61. Уредбе о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника
средстава у државној својини ("Службени гласник РС", бр. 41/02), поступак за решавање стамбене потребе започет по општем акту, односно пропису по коме до дана ступања на снагу ове Уредбе није донета
првостепена одлука или је одлука поништена од стране суда, наставиће се по одредбама ове Уредбе, али ће се приликом оцене законитости
одлуке о решавању стамбене потребе радника Министарства унутрашњих послова пуноважност предлога начелника организационе јединице Министарства унутрашњих послова за решавање стамбене потребе, који је сачињен пре ступања на снагу Уредбе, ценити у складу
са Правилником о становању Министарства унутрашњих послова
који је важио у време сачињавања предлога.
Из образложења:
Првостепеном пресудом усвојен је тужбени захтев тужиоца и поништена одлука Стамбене комисије Владе Републике Србије, којом је поништена одлука Стамбене комисије Министарства унутрашњих послова о
додели стана тужиоцу у закуп на неодређено време.
Тужиоцу, запосленом у Полицијској управи за Град Београд - Полицијска станица Лазаревац, најпре је одобрено привремено коришћење
предметног стана, ради чувања, до окончања поступка о одређивању закупца на неодређено време на истом стану. На основу предлога начелника
Секретаријата унутрашњих послова у Београду за доделу стана у закуп на
неодређено време, Стамбена комисија МУП-а, као првостепени орган, донела је 13. фебруара 2007. године одлуку, којом је тужиоцу предметни
159
Број 4/2012
стан додељен у закуп на неодређено време, уз образложење да су се стекли услови за примену одредбе члана 61а Уредбе о решавању стамбених
потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини, којом је прописано да корисник средстава у државној својини може лицу запосленом у Министарству унутрашњих послова, коме је корисник државних средстава одобрио привремено коришћење стана ради чувања до 20. јула 2002. године, решити стамбену потребу на начин из члана 51. став 1. и 2. ове Уредбе.
Одлуком Стамбене комисије Владе РС, као другостепеног органа,
поништена је одлука Стамбене комисије МУП-а, обзиром да је донета без
законито спроведеног поступка. Наиме, одлука Стамбене комисије МУПа донета је на основу предлога начелника Секретаријата унутрашњих послова поднетог пре ступања на снагу Уредбе, односно у време када је на
снази био Правилник о становању МУП-а од 31. децембра 1992. године,
са изменама и допунама од 10. јануара 2002. године, чије одредбе нису испоштоване приликом сачињавања предлога за доделу стана. Правилником
је прописан начин утврђивања предлога за решавање стамбених потреба,
о јавном оглашавању и позивању запослених лица да конкуришу за доделу стана, поступак рангирања по основу утврђених критеријума, а који се
има применити у означеној правној ствари на основу члана 61. Уредбе о
решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица
код корисника средстава у државној својини ("Службени гласник РС", бр.
41 од 12. јула 2002. године).
Одредбом члана 61. Уредбе предвиђено је да ће се поступак за решавање стамбене потребе започет по општем акту, односно пропису по
коме до дана ступања на снагу ове Уредбе није донета првостепена одлука или је одлука поништена од стране суда, наставити по одредбама ове
Уредбе.
У доказном поступку, из садржине одлуке о додели стана тужиоцу,
утврђено је да је иста донета на основу слободног одмеравања начелника
СУП-а, без законито спроведеног поступка, дакле без бодовања и рангирања, приликом разматрања предлога за решавање стамбеног питања тужиоца, а све ово имајући у виду чињеницу да тужилац од 2000. године поседује потврду о чувању предметног стана. Такође, на основу извештаја
МУП-а је утврђено да ни у једном случају доделе стана пре ступања на
160
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
снагу Уредбе није вршено рангирање кандидата за доделу стана, нити је
вршено бодовање.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, Апелациони суд је
нашао да је у време започињања поступка расподеле станова на снази био
Правилник о становању, који је примењивало Министарство унутрашњих
послова, a којим је прописан начин утврђивања предлога за решавање
стамбених потреба, па у ситуацији када није извршено јавно оглашавање
и позивање запослених лица да конкуришу, нити је спроведен поступак
рангирања по основу утврђених критеријума, односно када је предлог начелника за решавање стамбене потребе донет противно важећим општим
актима – Правилницима који су важили до дана ступања на снагу Уредбе,
то је иста незаконита и донета у незаконито спроведеном поступку, па нема места поништају одлуке Стамбене комисије Владе РС.
На основу напред наведеног, другостепени суд је нашао да је жалба
тужене основана, због чега је првостепена пресуда преиначена, тако што
је тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-1866/11 од 15. октобра 2012. године)
Приредила: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
161
Број 4/2012
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
ИСПУЊЕНОСТ ПРОЦЕСНИХ ПРЕТПОСТАВКИ
ЗА МЕРИТОРНО ОДЛУЧИВАЊЕ У ПАРНИЦИ
О ПОТРАЖИВАЊУ У ИЗНОСУ КОЈИ ПРЕЛАЗИ ИЗНОС
ПРИЈАВЉЕНОГ И ОСПОРЕНОГ ПОТРАЖИВАЊА
У СТЕЧАЈНОМ ПОСТУПКУ
За износ који прелази износ пријављеног и оспореног потраживања у стечајном поступку, нису испуњене посебне процесне претпоставке за мериторно одлучивање у парничном поступку
Из образложења:
Тужилац, Република Србија-Пореска управа поднела је тужбу надлежном суду против стечајног дужника, ради утврђивања оспореног потраживања, определивши га у одређеном износу на име главног дуга и на
име законске затезне камате. Првостепени суд је одлучујући о поднетој
тужби одбацио тужбу тужиоца у делу који прелази износ оспореног потраживања из стечајног поступка, без обзира што је налазом вештака потраживање тужиоца утврђено у већем износу.
Одлучујући о жалби тужиоца, коју је одбио као неосновану, Привредни апелациони суд налази:
"Чланом 96. Закона о стечајном поступку, прописано је да поверилац чије је потраживање оспорено, упућује се на парницу ради утврђивања оспореног потраживања, које може да покрене у року од 8 дана од дана пријема закључка. Према оцени другостепеног суда, правилан је закључак првостепеног суда да у конкретном случају за износ који прелази
износ пријављеног и оспореног потраживања у стечајном поступку нису
испуњене посебне процесне претпоставке за мериторно одлучивање,
162
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
услед чега је тужба у том делу недопуштена, због чега је од стране првостепеног суда правилно одбачена".
(Из решења Привредног апелационог суда у Београду, 5 Пж8624/12 од 1. новембра 2012. године)
Коментар: предметна парница покренута је у време важења Закона о стечајном поступку ("Сл. гласник РС", бр: 84/04 и 85/05), али је исто
законско решење задржано и у важећем Закону о стечају ("Сл. гласник
РС", бр: 104/09, 99/11 и 71/12).
Приредила: Биљана Ђурковић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СПОР О НЕПОКРЕТНОСТИ НЕ СМАТРА
СЕ СПОРОМ МАЛЕ ВРЕДНОСТИ
У смислу члана 468. Закона о парничном поступку, не сматрају се споровима мале вредности спорови о непокретностима без обзира на вредност предмета спора.
Тужилац је тужбу против тужене Републике Србије, за утврђивање права својине на непокретностима по основу уговора о стицању на
основу теретног правног посла, означивши вредност спора као 300.000,00
динара.
Првостепени суд је након неколико одржаних рочишта донео пресуду због изостанка, позивајући се на одредбе члана 476. Закона о парничном поступку, сматрајући да се ради о спору мале вредности, те да изостанак туженог оправдава доношење пресуде због изостанка.
Одлучујући о изјављеној жалби тужене, Привредни апелациони
суд је укинуо наведену пресуду и у својој одлуци констатовао:
"Основани су жалбени наводи туженог да је првостепени суд погрешном применом одредбе члана 476. у вези члана 490. Закона о парничном поступку битно повредио поступак, обзиром да је примена правила
тог поступка утицала на законитост и правилност донете пресуде. Одредбом члана 468. Закона о парничном поступку, предвиђено је да се не сматрају споровима мале вредности у смислу одредаба ове главе спорови о
163
Број 4/2012
непокретностима, спорови из радних односа и спорови због сметања државине.
Како се у конретном случају ради о спору о непокретности, односно, тужбеним захтевом се тражи утврђивање права својине на непокретностима, то није било услова за доношење пресуде због изостанка у смислу члана 476. Закона о парничном поступку".
(Из решења Привредног апелационог суда у Београду, 6 Пжбр.8994/12 од 17. октобра 2012.године)
Приредила: Биљана Ђурковић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕСУДА ЗБОГ ИЗОСТАНКА
И кад доноси пресуду због изостанка, суд је дужан да цени приговоре које је тужени истакао, односно дужан је да утврди чињенице
на којима се заснива тужбени захтев и да донесе одлуку за коју ће дати јасне и на закону засноване разлоге.
Из образложења:
Према стању у списима, утврђено је, да је тужилац поднео тужбу
против тужене Републике Србије, наводећи да је дана 21. фебруара 2008.
године претрпео штету за време јавних демонстрација и митинга организованог од стране Владе републике Србије због једностраног проглашења
оцепљења Косова, да су том прилико непознати демонстранти разбили излог на локалу тужиоца и уништили део робе који је био у излогу и непосредно уз излог, те да полиција није хтела да прави записник, већ је тужиоца упутила на суд као и осигуравајући завод, па је тужена обавезна да тужиоцу на име накнаде материјалне штете причињене том приликом исплати износ од 6.000,85 динара, са припадајућом законском затезном каматом. Како на заказано рочиште 6. октобра 2008. године није приступила
уредно позвана тужена, ни свој изостанак оправдала, првостепени суд је
применом члана 476. ЗПП-а, донео пресуду због изостанка.
Међутим, по оцени Вишег суда оваква одлука првостепеног суда
се не може прихвати, обзиром да је приликом доношења ожалбене пресу164
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
де, првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка
из члана 361. став 1., у вези члана 476. став 1. ЗПП-а.
Према стању у списима, тужена је у свом одговору на тужбу истакла да тужилац као правно лице нема право на накнаду штете по правилима посебне одговорности државе, у смислу одредбе члана 180. Закона о
облигационим односима, јер по овом основу право на накнаду штете могу
остваривати само физичка лица. У конкретном случају првостепени суд
није уопште разматрао приговор туженог, да ли постоји одговорност тужене у смислу одредбе члана 180. ЗОО-а, а од које зависи основаност тужбеног захтева. Сходно напред наведеном нису били испуњени услови за
доношење ожалбене пресуде због изостанка применом одредбе члана 476.
став 1. ЗПП-а.
Из изнетих разлога, побијана одлука је морала бити укинута.
Првостепени суд ће у поновном поступку отклонити недостатке
на које му је указано овом одлуком, те ће наставити поступак по тужби,
утврдиће чињенице на којима се заснива тужбени захтев и извешће предложене доказе, након чега ће у зависности од резултата расправљања,
оценом релевантних доказа донети нову одлуку за коју ће дати јасне и на
закону засноване разлоге.
(Из решења Вишег суда у Београду Гж-2077/10 од 9. новембра
2011. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ДОЗВОЉЕНОСТ РЕВИЗИЈЕ У СЛУЧАЈУ КАДА ЈЕ ПАРНИЧНИ
ПОСТУПАК ПОКРЕНУТ ПО ЈЕДНОМ А ПРАВНОСНАЖНО
ОКОНЧАН ПО ДРУГОМ ЗАКОНУ О ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ
Одлучивши о дозвољености ревизије применом одредаба Закона о парничном поступку који је важио у моменту покретања парничног поступка, а на основу прелазне одредбе закона важећег у време
доношења ревизијске одлуке, ревизијски суд није повредио право на
правично суђење.
165
Број 4/2012
Из образложења:
Уставном суду је 4. јуна 2012. године поднета уставна жалба од
стране „Ј...“ д.о.о. због повреде права на правично суђење, начела забране
дискриминације и начела владавине права, у којој је наведено да су, Пресудом Врховног суда Србије Прев. 405/07 од 12. фебруара 2008. године,
којом је усвојена ревизија Републике Србије, подносиоцу уставне жалбе
повређена горе наведена Уставом зајамчена права, из разлога што је, према мишљењу подносиоца уставне жалбе, ревизија требала да буде одбачена као недозвољена, јер побијани део другостепене пресуде није прелазио
2.500.000,00 динара, а што је представљало законски цензус за изјављивање ревизије.
Наиме, подносилац уставне жалбе је 2003. године поднео тужбу
против Републике Србије, Трговинском суду у Београду, означивши као
вредност спора 4.123.000,00 динара, а касније у току поступка исти је прецизирао на износ од 2.259.178,32 динара.
Пресудом Трговинског суда у Београду П. 964/03 од 22. октобра
2004. године обавезана је тужена да тужиоцу плати наведени износ од
2.259.178,32 динара са законском затезном каматом.
Решењем Вишег трговинског суда у Београду Пж. 1373/05 од 16.
маја 2005. године је усвојена жалба тужене, те је укинута пресуда Трговинског суда П. 964/03 и предмет је враћен на првостепени поступак.
Пресудом Трговинског суда у Београду П. 3444/05 од 7. септембра
2006. године је усвојен тужбени захтев, те је обавезана тужена Република
Србија да тужиоцу исплати износ од 2.259.178,32 динара са припадајућом
затезном каматом и трошковима поступка.
Пресудом Вишег Трговинског суда у Београду Пж. 10170/06 од
24. маја 2007. године је одбијена као неоснована жалба Републике Србије
и потврђена је Пресуда Трговинског суда у Београду П. 3444/05 од 7. септембра 2006. године.
Против наведене пресуде Република Србија је изјавила ревизију 2.
јула 2007. године.
Пресудом Врховног суда Србије Прев. 405/07 од 12. фебруара
2008. године усвојена је ревизија тужена Републике Србије и преиначена
је Пресуда Вишег трговинског суда у Београду Пж. 10170/06 од 24. маја
166
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
2007. године и Пресуда Трговинског суда у Београду П. 3444/05 од 7. септембра 2006. године, тако што је одбијен тужбени захтев.
У моменту покретања парничног поступка на снази је био Закон о
парничном поступку („Сл. лист СФРЈ“ бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82,
72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и „Сл. лист СРЈ“ бр.
27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), којим је било прописано да ревизија није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 1.500.000,00 нових динара.
У моменту доношења другостепене пресуде на снази је био Закон
о парничном поступку („Сл. гласник РС“ број 125/04) према коме је прописани цензус за изјављивање ревизије у привредним споровима износио
2.500.000,00 динара.
Уставни суд је нашао да су, за одлучивање о уставној жалби, од
значаја одредбе Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“,
број 125/04), који је био на снази у време доношења оспорене пресуде Врховног суда Србије, а који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године.
Овим законом било је прописано да ће се о ревизији изјављеној против
правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре
почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона (члан 491. став 4).
У том смислу, Уставни суд је утврдио да конкретан парнични поступак који је претходио уставносудском, представља привредни спор у
коме је право на изјављивање ревизије било условљено одређеном висином вредности предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде, која је морала да прелази гранични износ од 1.500.000,00 динара, прописан
одредбом члана 497. став 1. раније важећег Закона о парничном поступку.
Наиме, у конкретном случају ревизија је изјављена против правноснажне пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 10170/06 од 24.
маја 2007. године, која је донета након ступања на снагу Закона о парничном поступку 23. фебруара 2005. године, а који је у прелазној одредби
члана 491. став 4. прописао да се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка
примене овог закона, има одлучивати по правилима парничног поступка
која су важила до ступања на снагу овог закона. Овом прелазном одредбом Закона се, по оцени Уставног суда, уређује институт ревизије као ван167
Број 4/2012
редног правног средства и то у погледу питања вредности предмета спора
и врсте спорова у којима је ревизија дозвољена по раније важећим правилима парничног поступка. Раније важећи Закон о парничном поступку, на
чију примену упућује наведена одредба члана 491. став 4. Закона о парничном поступку, је у члану 497. став 1. прописивао да ревизија у привредним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 1.500.000 нових динара. Како
је у конкретном случају вредност побијаног дела пресуде Вишег трговинског суда у Београду Пж. 10170/06 од 24. маја 2007. године против које је
изјављена ревизија, износила 2.250.178,32 динара, то је, по оцени Уставног суда, Врховни суд Србије извео уставноправно прихватљив закључак
када је одлучио о дозвољености изјављене ревизије применом наведеног
члана 497. став 1. раније важећег Закона о парничном поступку и мериторно одлучио о изјављеној ревизији.
Како је претходним Законом о парничном поступку који је био на
снази у време покретања парничног поступка ("Службени лист СФРЈ", бр.
4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90
и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и
3/02), било прописано да није ревизија дозвољена у привредним споровима ако вредност побијаног дела пресуде не прелази 1.500.000,00 нових динара, то је суд нашао да је у конкретном случају постојао ревизијски цензус, те да одлучивањем о ревизији подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, које би се огледало у повреди права на
равноправност странака и праву на једнакост пред судовима.
(Из одлуке Уставног суда Уж-602/2008 од 22. јула 2010. године)
Приредила: Андријана Салатић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА ЗБОГ НОВИХ ЧИЊЕНИЦА
За нове доказе на основу којих се може тражити понављање
поступка, у смислу чл. 422. тачка 9. Закона о парничном поступку,
није одлучно време њиховог настанка, већ време када је странка за
њих сазнала, те околност да су одлуке управних органа, на које се као
168
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
нове доказе странка у предлогу за понављање поступка позвала, донете 1946. године није одлучна за оцену благовремености предлога.
Из образложења:
У предлогу за понављање поступка првотужена Република Србија је
навела да је 27. октобра 2008. године сазнала за нове битне чињенице и писмене доказе, а то је да је одлуком Среског народног одбора у Лозници, број
448/46, од 25. јануара 1946. године, о утврђивању објеката аграрне реформе
на поседима масе Ј.К., у земљишни фонд државне својине прешла целокупна
имовина именованог, а тиме и спорне непокретности. Одлука Среског народног одбора је потврђена пресудом аграрног суда при Окружном народном
одбору у Шапцу бр. 422 од 12. фебруара 1946. године. Такође, на основу одлуке Окружног народног одбора у Шапцу, број 9209/1/46, од 24. марта 1946.
године, о утврђивању објеката аграрне реформе на поседу масе Ј.К., чији је
наследник П.К., произилази да је цео посед на територији Среза Јадарског
експроприсан и унет у земљишни фонд одлуком Среског народног одбора у
Лозници, број 448, од 25. јануара 1946. године.
Нижестепени судови су одбацили предлог за понављање поступка
као неблаговремен, уз образложење да су сви докази на које се првотужена позива настали у току 1946. године, да су они резултат рада државних
органа Републике Србије, да су првотуженој били познати још 1946. године, те да чињеница да законски заступник првотужене није користио ове
писмене доказе у парници представља његов пропуст који није од значаја,
с обзиром да би одлука о основаности тужбеног захтева, и да су ови докази употребљени, била иста, односно не би била донета повољнија одлука
за тужену Републику Србију.
Ревизијски суд није прихватио изражени процесноправни став нижестепених судова и супротно том ставу сматра да побијано решење не
садржи у себи разлоге за одлучивање о благовремености предлога, јер судови дају разлоге за одбијање као неосноване, а не за одбачај предлога за
понављање поступка.
Чланом 422. став 1. тачка 9. Закона о парничном поступку прописано је да се поступак који је одлуком суда правноснажно завршен може
по предлогу странке поновити ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је за
странку могла бити донета повољнија одлука да су те чињенице или дока169
Број 4/2012
зи били употребљени у ранијем поступку. У члану 424. став 1. тачка 6.
истог Закона прописано је да се предлог за понављање поступка подноси
у року од 30 дана од дана када је странка могла изнети суду нове чињенице, односно нова доказна средства. Ако би рок одређен у претходном ставу почео да тече пре него што је одлука постала правноснажна, тај рок ће
се рачунати од правноснажности одлуке ако против ње није био изјављен
правни лек, односно од достављања правноснажне одлуке вишег суда изречене у последњем степену (став 2. наведене одредбе). По протеку рока
од 5 година од дана када је одлука постала правноснажна предлог за понављање поступка не може се поднети, осим ако се понављање тражи из
разлога наведених у члану 422. тач. 1, 2. и 10. овог закона, како је то прописано ставом 3. одредбе члана 424. Закона о парничном поступку.
По налажењу ревизијског суда нижестепени судови нису навели
који су то објективни разлози због којих је одбачен предлог за понављање
поступка првотужене. Чињеница што су одлуке управних органа донете
1946. године није одлучна за оцену благовремености предлога. Почетак
од када тече објективни рок може се рачунати само од дана правноснажности одлуке, а не од дана када су донете наведене одлуке управног органа на које се тужена позива у свом предлогу. Субјективни рок се не може посматрати од датума настанка наведених одлука управних органа
(1946. година) већ од момента сазнања странке за постојање тих одлука.
Странка је сазнала за нове чињенице и нове писмене доказе 27. октобра
2008. године. Из наведеног следи да није протекао законски субјективни
рок од 30 дана за подношење предлога. Самим тим закључак нижестепених судова да је предлог неблаговремен не може се са сигурношћу испитати, због чега је побијана одлука захваћена битном повредом одредаба
парничног поступка из чл. 361. став 2. тачка 12. ЗПП-а.
(Из решења Врховног касационог суда Рев-1955/10 од 16. новембра 2011. године)
Приредила: Славица Јанковић,
заменик републичког јавног правобраниоца
170
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА ОКОНЧАНОГ РЕШЕЊЕМ
О ПОВЛАЧЕЊУ ТУЖБЕ
Није основан захтев за понављање поступка у ситуацији када
је поступак окончан решењем о повлачењу тужбе, јер решење о повлачењу тужбе није подложно материјалној правноснажности, пошто
се једном повучена тужба може поново поднети.
Из образложења:
Решењем Општинског суда у Кули одбачен је предлог тужиоца за
понављање правноснажно окончаног поступка, док је решењем Окружног
суда у Сомбору одбијена је жалба тужиоца и потврђено првостепено решење. Против правноснажног другостепеног решења тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка. Врховни суд је испитао побијано решење и нашао да ревизија није
основана.
Према стању у списима, тужилац је 26.12.2005. године поднео
предлог за понављање поступка окончаног решењем о повлачењу тужбе
од 20.09.2005. године, које је постало правноснажно 04.10.2005. године,
по истеку рока за изјављивање жалбе. Предлог за понављање поступка не
садржи законски разлог понављања поступка, али је тужилац у њему навео да је у време сачињавања поднеска о повлачењу тужбе био под дејством седатива, што је утицало на његову способност расуђивања. Првостепени суд је решењем од 05.03.2007. године предлог за понављање поступка одбацио. Према образложењу тог решења произилази да првостепени суд сматра да је предлог неблаговремен. Потврђујући првостепену
одлуку, другостепени суд је у побијаном решењу изразио став да је предлог за понављање поступка недозвољен с обзиром да је поступак окончан
решењем о повлачењу тужбе.
Према мишљењу Врховног суда Србије, закључак другостепеног
суда је правилан, јер је понављање поступка ванредни правни лек којим
се тражи укидање одлуке која се налази у стадијуму правноснажности, када је већ заснован низ нових правних односа. Због тога се право на тражење понављања поступка вишеструко ограничава: у погледу одлука против
којих се може тражити, рока у коме се понављање може тражити, разлога
због којих се може тражити и услова под којим се предлагач на такве разлоге може позвати. Циљ понављања поступка је да се донесе одлука по171
Број 4/2012
вољнија за странку која понављање тражи. Према одредбама ЗПП, повучена тужба се сматра као да није ни била поднесена и може се поново
поднети. Дакле, правно дејство повлачења тужбе се разликује од правног
дејства правноснажне судске одлуке, јер у случају повлачења тужбе о
истом захтеву међу истим странкама може се водити нова парница. Околност да се, у случају повлачења, тужба може поново поднети, искључује
могућност понављања поступка правноснажно окончаног решењем о повлачењу тужбе. Другим речима, нема разлога за понављање поступка ако
се тужба може поново поднети. При том, чињеница да је повлачење тужбе
у овом случају било последица диспозитивне радње тужиоца, није одлучујућа. Диспозитивни акти странке су и признање тужбеног захтева и одрицање од тужбеног захтева, али се тако окончани поступци могу поновити по овом ванредном правном леку. Одлучујући разлог за ускраћивање
могућности понављања поступка окончаног решењем о повлачењу тужбе,
лежи у чињеници да решење о повлачењу тужбе није подложно материјалној правноснажности. Пошто се једном повучена тужба може поново
поднети, странци није ускраћено право на судску заштиту. Због тога одредбама Закона о парничном поступку и није предвиђена могућност опозива изјаве о повлачењу тужбе, за разлику од прописане могућности опозива одрицања од тужбеног захтева или његовог признања. Из истог разлога, решење донето на основу изјаве о повлачењу тужбе се жалбом не
може побијати због мана воље, док је за пресуду на основу признања и
пресуду на основу одрицања таква могућност изричито прописана ЗПП.
(Из пресуде Врховног суда Србије Рев.II 1562/07 од 27. новембра
2008. године)
Приредио: Мирко Милорадовић,
млађи саветник у Републичком јавном правобранилаштву
172
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
УПРАВНО ПРАВО
НЕДОСТАТАК ПРАВНОГ ИНТЕРЕСА
ЗА ПОКРЕТАЊЕ УПРАВНОГ СПОРА
Законски наследници нису овлашћени на покретање управног
спора против решења донетог у управном поступку, којим је одлучено о праву њиховог правног претходника, већ једино могу наставити
управни спор, покренут тужбом тог лица.
Из образложења:
Тужиоци, као законски наследници покојног И.С., у поступку пред
Управним судом траже поништај одлуке Стамбене комисије Владе Републике Србије којом је одбијена као неоснована жалба И.С., изјављена против решења Комисије за стамбена питања Владе Републике Србије, а којим решењем је на предлог Републичке управе јавних прихода стављено
ван снаге решење о додели стана у закуп стан на неодређено време И.С.,
раднику Републичке управе јавних прихода.
Суд је у поступку испитивања поднете тужбе, полазећи од одредбе
члана 26. став 1. тачка 4. у вези става 2. истог члана Закона о управним
споровима (“Службени гласник РС”, бр. 111/09), којом је прописано да ће
суд одбацити тужбу ако утврди да се управним актом који се тужбом
оспорава не дира очигледно у право тужиоца или у његов на закону засновани интерес (члан 11. став 1), закључио да је тужба изјављена од стране
неовлашћених лица и исту одбацио.
Наиме, одредбом члана 11. став 1. Закона о управним споровима,
прописано је да тужилац у управном спору може бити физичко, правно или
друго лице, ако сматра да му је управним актом повређено неко право или
на закону заснован интерес. Одредбом става 2. истог члана Закона, прописано је да тужилац у управном спору може бити и државни орган, орган
Аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, организација, део
привредног друштва са овлашћењем у правном промету, насеље, група лица и други који немају својство правног лица, ако могу бити носиоци права
173
Број 4/2012
и обавеза о којима се решавало у управном поступку, а ставом 3. истог члана предвиђено је да тужилац у управном спору може бити и јавни тужилац,
уколико је управним актом повређен закон на штету јавног интереса.
Будући да је тужба, у конкретном случају, поднета од стране наследника покојног И.С., дакле лица којима оспореним решењем није одлучено о њиховим правима, нити је повређен њихов на закону заснован
интерес, то је суд нашао да исти не могу бити тужиоци у управном спору,
односно да немају правни интерес за подношење тужбе у овом управном
спору. Ово из разлога, што законски наследници могу само да наставе већ
започети управни спор, покренут тужбом поднетом од стране њиховог
правног претходника, али не и да покрену управни спор против решења
донетог у управном поступку у коме они нису учествовали, односно нису
имали својство странке о чијим је правима одлучивано.
(Из решења Управног суда У-21440/10 од 23. фебруара 2012. године)
ПРИРЕДИЛА: Наташа Милошевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
174
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
175
Број 4/2012
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
34(497.11)
БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;
главни и одговорни уредник Иван Поповић.
-195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2012, бр. 4- . Београд : Републичко јавно правобранилаштво,
195?-1990; 2010 - (Београд : Cicero). - 21 cm
ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно
правобранилаштво)
COBISS.SR-ID 101988364
176
Download

Bilten 4/2012 Preuzimanje dokumenta