Република Србија
Републичко јавно правобранилаштво
БИЛТЕН
1/2013
inter
Software & Communication
Београд, 2013
БИЛТЕН РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Година 59. - број 1/2013
ПРИРЕЂИВАЧ:
За приређивача:
ИЗДАВАЧ:
За издавача:
Републичко јавно правобранилаштво
Оља Јовичић, републички јавни правобранилац
Intermex, Београд, Булевар војводе Мишића 37/II
Љиљана Миланковић-Васовић, директор
ГЛАВНИ И
ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:
РЕДАКЦИЈСКИ ОДБОР:
Председник одбора:
Чланови одбора:
Саветник одбора:
Секретар одбора:
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Иван Поповић,
заменик републичког јавног правобраниоца
Драгана Зорић, Саша Јурић,
Александра Лазаревић, Савка Манговић,
Весна Марковић и Магдолна Рузман,
заменици републичког јавног правобраниоца
Новица Цветковић, заменик
републичког јавног правобраниоца
у пензији
Јован Продановић, виши саветник
у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕЛОМ, КОРЕКТУРА
И ДИЗАЈН:
Intermex, Београд
ШТАМПАРИЈА:
"Cicero", Београд
Свако копирање, умножавање, објављивање и дистрибуирање целине или делова текста из
ове публикације представља повреду ауторског права и кривично дело (сходно одредбама
чл. 215.-217. Закона о ауторском и сродним правима, и чл. 198.-202. Кривичног законика).
Коришћење делова текста из овог Билтена дозвољено је сходно ауторском праву и уз
сагласност издавача.
САДРЖАЈ
Извод из изештаја о раду
Републичког јавног правобранилаштва за 2012. годину .......................7
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
Мишљење М-1653/12, о Нацрту закона о посебним условима
за упис права својине на објектима изграђеним
без грађевинске дозволе........................................................................33
Мишљење М-1618/12, о целисходности заснивања хипотеке
на непокретном културном добру као средству обезбеђења
наплате потраживања............................................................................36
Мишљење М-24/13, о спорним питањима у вези реализације
пројекта Регионалног водоснабдевања колубарског региона ...........38
Мишљење М-81/13, о закључењу уговора о закупу, односно
уговору о отуђењу дела стана прибављеног удруженим
средствима различитих државних органа ...........................................41
ОГЛЕДИ, ДИСКУСИЈЕ, ПРИКАЗИ
Оља Јовичић;
Инвестициони спорови између државе и страних улагача................45
Савка Манговић;
О преузимању кривичног гоњења од стране оштећеног
у кривичном поступку када је кривично дело извршено
на штету државне имовине...................................................................69
Новица Цветковић;
Отуђење и давање у закуп грађевинског земљишта
јавне својине ради изградње.................................................................83
Мила Јовановић;
Судска заштита грађевинских објеката подигнутих
без одобрења за грађење на земљишту које је уписано
као власништво Републике Србије ....................................................102
3
Сања Гуњић;
Стара девизна штедња.........................................................................107
СУДСКА ПРАКСА
СТВАРНО ПРАВО
Стицање права коришћења на земљишту
изградњом нелегалног објекта ...........................................................115
Надлежност за утврђивање земљишта за редовну употребу
објекта и формирање грађевинске парцеле.......................................116
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
Преузимање обавеза Републике Србије према иностраним
повериоцима окупљеним око Лондонског и Париског клуба
и ступање Републике Србије на место тих поверилаца
према дужницима ................................................................................119
Исплата новчане накнаде за фактички изузето земљиште
ради изградње локалне саобраћајнице ..............................................120
Накнада штете проузроковане у Другом светском рату..................121
Република Србија не одговора за обавезе правних лица
која је основала ....................................................................................123
Измакла корист и доспелост затезне камате
код накнаде штете ...............................................................................125
Регистрација возила на основу фалсификованих исправа
и право на накнаду штете ...................................................................132
Захтев за накнаду нематеријалне штете због достављања
судске одлуке путем органа унутрашњих послова ..........................134
Јавно објављивање кривичне пријаве
и повреда претпоставке невиности ....................................................136
Условна осуда и неосновано лишење слободе .................................138
Делимично ослобађање од оптужбе и неосновано
лишење слободе...................................................................................142
4
Скривљено лишење слободе искључује право
на накнаду штете за неосновано лишење слободе ...........................144
РАДНО ПРАВО
Право припадника МУП-а на увећану зараду по основу рада
у специјалној јединици у ситуацији незаконитог удаљења
са рада и престанка радног односа.....................................................148
Одговорност послодавца за штету
коју запослени претрпи на раду или у вези са радом.......................150
Престанак радног односа
из разлога неполагања стручног испита............................................153
Споразумни престанак радног односа са послодавцем
и заснивање радног односа код правног следбеника
тог послодавца .....................................................................................154
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
Страначка способност привредног субјекта .....................................160
Накнада трошкова парничног поступка
и разлози правичности ........................................................................161
УПРАВНО ПРАВО
Промена правне форме привредног субјекта
из отвореног у затворено акционарско друштво ..............................163
Умањење површине земљишта као последица грешке
у премеру и основаност захтева за враћање имовине
по закону о враћању одузете имовине и обештећењу......................165
5
6
Јп-42/13
1. фебруар 2013. године
ИЗВЕШТАЈ
О РАДУ РЕПУБЛИЧКОГ ЈАВНОГ ПРАВОБРАНИЛАШТВА
ЗА 2012. ГОДИНУ
(извод)
Републичко јавно правобранилаштво даје извештај о раду овог државног органа за 2012. годину.
Делокруг послова Републичког јавног правобранилаштва
Према Закону о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС",
број 43/91), Републичко јавно правобранилаштво предузима правне радње
и користи правна средства пред судовима и другим надлежним органима
ради остваривања имовинских права и интереса Републике Србије, њених
органа и организација и других правних лица, чије се финансирање обезбеђује у буџету Републике Србије или из других средстава Републике и у тим
поступцима има својство законског заступника (члан 7. и 9).
Правобранилаштво може заступати и друга правна лица, као пуномоћник, у погледу њихових права и интереса кад интереси тих правних
лица нису у супротности са функцијом коју врши.
Овај државни орган делује и превентивно у циљу мирног решења
спорног односа пре покретања парнице, а сагласно одредби члана 12. Закона о јавном правобранилаштву, а посебно, и на основу члана 193. Закона о
парничном поступку, што представља новину у нашем правном систему.
Републичко јавно правобранилаштво на основу посебних законских
овлашћења и других прописа донетих у складу са Уставом и законом, поступа као самосталан државни орган, странка у поступку са посебним
законским надлежностима. Иако ове надлежности, строго гледајући, не
спадају у вршење правобранилачке функције, законодавац их је поверио
Правобранилаштву у циљу ефикасног вршења одређених послова. У тим
судским поступцима Правобранилаштво је странка – тужилац. Таква над7
лежност одређена је одредбама члана 17. Закона о промету непокретности
("Службени гласник РС", бр. 42/98 и 111/09). Такође, одредбама члана
148. став 3. новог Закона о јавним набавкама ("Службени гласник РС",
број 124/12) предвиђено је да захтев за заштиту права може да поднесе,
између осталих, и јавни правобранилац.
Овлашћења самосталног државног органа предвиђена су и чланом
11. став 4. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", број
111/09). Овом одредбом је предвиђено да ако су управним актом повређена имовинска права и интереси Републике Србије, управни спор може да
покрене и Републичко јавно правобранилаштво.
Закон о враћању одузете имовине и обештећењу ("Службени гласник РС", број 72/2011), одредбом члана 39., прописује да у поступку враћања имовине и обештећењу учествује у својству странке Републички јавни правобранилац, без обзира да ли је Република Србија у конкретном
случају обвезник враћања имовине или обештећења.
Посебну новину у поступању Правобранилаштва као самосталног
државног органа представља одредба члана 38. Закона о јавној својини
("Службени гласник РС", број 72/2011), по којој је предвиђено да је Републичко јавно правобранилаштво дужно да поднесе тужбу за поништење
уговора из члана 37. овог закона, који је закључен супротно прописима,
односно ако уговорена накнада одступа од прописане накнаде или од накнаде која се могла остварити у време закључења уговора.
Такође, одредбом члана 27. став 3. Закона о привредним друштвима
("Службени гласник РС", бр. 36/11 и 99/11), предвиђена је надлежност Републичког јавног правобранилаштва за подношење тужбе за промену пословног имена привредног друштва које вређа јавни морал.
Применом одредби члана 46. став 2. Пословника Владе ("Службени
гласник РС" бр. 61/06, 69/08, 88/09, 33/10, 69/10, 20/11 и 37/11) и члана 13.
Закона о јавном правобранилаштву, Правобранилаштво даје правним лицима које заступа правна мишљења на најсложеније уговоре, решења, закључке и одлуке, уколико се ови акти тичу заштите имовинских права и
интереса Републике Србије или се њима стварају уговорне обавезе за Републику Србију. Републичко јавно правобранилаштво изјашњава се и на
нацрте закона и подзаконских аката.
8
Републичко јавно правобранилаштво пред Уставним судом може
покренути иницијативу за оцену уставности и законитости закона, других
прописа и општих аката, када оцени да су непосредно повређена права и
интереси Републике Србије.
Такође, активно учествујемо, заједно са формираним правним тимовима, у најсложенијим поступцима пред арбитражним већима Међународне трговинске коморе, пред Сталном арбитражом и Међународним центром за решавање инвестиционих споразума, када је тужена Република Србија.
Представници Републичког јавног правобранилаштва ангажовани
су и као чланови међуресорних радних група за припрему и доношење важних законских и подзаконских аката, за решавање проблема заступања
Министарства одбране и Војске Србије од стране Дирекције за имовинско-правне послове Министарства одбране. Такође, узећемо учешћа и у
раду радних тела чији је задатак предлагање модела правне заштите од
незаконите приватизације друштвених и јавних предузећа на територији
АП Косово и Метохија. Представник Правобранилаштва учествује у раду
Комисије за накнаду нематеријалне штете лицима неосновано лишеним
слободе формиран од стране Министарства правде.
У току 2012. године Правобранилаштво је наставило са издавањем
"Билтена" Републичког јавног правобранилаштва и до сада је штампано и
дистрибуирано девет бројева овог стручно-информативног часописа (часопис излази тромесечно). У до сада издатим бројевима објављен је значајан број разноврсних прилога, правних мишљења, огледа и дискусија о
значајним спорним правним питањима, приказа нових прописа и актуелне
судске праксе. Кроз ове прилоге запосленима у Правобранилаштву дате
су смернице за уједначавање поступања и унапређења квалитета рада, а
шира стручна јавност добила је прилику да се упозна са ставовима Републичког јавног правобранилаштва.
Подаци о броју предмета
Републичко јавно правобранилаштво је у 2012. години имало укупно у раду 259.319 предмета, од тога је окончано 116.595, и остало у раду
142.724 предмета (49.804 у седишту, а 92.720 у одељењима ван седишта).
Парничних предмета је било укупно 83.104 (19.260 у седишту, а
63.844 у одељењима ван седишта). Окончаних парница је било укупно
9
28.471 (од тога 3.570 у седишту, а 24.901 предмета у одељењима). И остало је активних парница 53.633 (15.690 у седишту, а 37.943 у одељењима
ван седишта).
Уколико се посматра период 2008-2012. година, може се утврдити
значајно повећање прилива предмета, у седишту, у 2012. години и то
према следећој табели:
ПРЕГЛЕД ПРИЛИВА ПРЕДМЕТА НА ГОДИШЊЕМ НИВОУ
ПО УПИСНИЦИМА
Уписници
2008.
година
2009.
година
2010.
година
2011.
година
2012.
година
Р
2.577
1.420
1.856
3.150
1.351
И
4.475
3.779
2.742
9.167
27.389
М
1.596
1.532
1.831
1.879
1.655
Ст
69
310
463
1.642
1.024
Јп
843
769
735
1.011
731
Ос
138
154
135
199
167
А
84
102
82
79
103
У
1.702
1.745
3.412
5.259
6.675
Л
101
224
312
409
357
П
2.434
1.816
2.277
6.816
3.477
Мр
/
/
/
/
4.736
Пов
7
7
10
9
5
Рес
/
/
/
/
609
Укупно:
14.026
11.858
13.855
29.620
48.279
10
Графички приказ прилива нових предмета
у периоду 2008 - 2012. године
60,000
50,000
40,000
30,000
20,000
10,000
0
2008.
година
2009.
година
2010.
година
2011.
година
2012.
година
ПРЕГЛЕД ПРИЛИВА ПРЕДМЕТА НА ГОДИШЊЕМ НИВОУ
ПО УПИСНИЦИМА У ОДЕЉЕЊИМА
Одељење
2011. година
2012. година
Нови Сад
6.644
6.377
Зрењанин
4.173
4.341
Суботица
5.304
4.706
Пожаревац
5.391
4.365
Ужице
6.403
14.685
Крагујевац
8.595
6.555
Краљево
13.018
14.892
Зајечар
4.805
7.829
Ваљево
4.382
5.699
Ниш
12.578
15.776
Лесковац
4.235
11.868
11
У току 2012. године било је заказано укупно 61.828 расправа пред
судовима (од тога у седишту 9.938, а у одељењима ван седишта 51.890 рочишта).
Републичко јавно правобранилаштво је такође ангажовано и у три
спора велике вредности у којима је тужена Република Србија и о којима
одлучује Међународна трговинска комора, Стални арбитражни суд у Хагу, односно Међународни центар за решавање инвестиционих споразума,
и то у следећим споровима:
- FCC Constructio, Alpine Mayreder i Porr (односно њихово концесионо предузеће Север-Југ аутопут д.о.о. из Београда) против тужене Републике Србије. Вредност спора 71.000.000 евра. Поступак је у току пред
Међународном трговинском комором у Паризу;
- UAB "ARVI" IR KO i UAB "SANITEX" Litvanija, против Републике Србије, вредност спора захтевом није одређена (тражи се накнада обичне штете и изгубљене добити по оцени арбитраже). Вредност спора је
44.022.096 евра. Поступак је у току пред Међународним центром за решавање инвестиционих споразума у Вашингтону и
- ATOS IT SOLUTIONS AND SERVICES D.O.O. (некадашњи SIEMENS IT SOLUTIONS AND SERVICES D.O.O.) (Република Србија), SIEMENS D.O.O. (Република Србија) и MS GIS INFORMATIONSSYSTEME
GMBH (Република Аустрија) против Републике Србије - Републичког геодетског завода. Вредност спора 3.000.000 евра. Поступак је у току пред
Сталним арбитражним судом у Хагу.
Организација и унутрашње уређење
Републичког јавног правобранилаштва
Према важећем Правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији раних места у Републичком јавном правобранилаштву послови из
надлежности Правобранилаштва се обављају у седишту и 11 одељења ван
седишта. Одељења воде све предмете из надлежности Правобранилаштва
до њиховог окончања, када је за вођење првостепеног поступка надлежан
суд или други државни орган са подручја округа за које је формирано оде12
љење. Одељењем руководи заменик Републичког јавног правобраниоца државни службеник по положају.
Наведеним Правилником о унутрашњем уређењу и систематизацији
радних места у Републичком јавном правобранилаштву Јп-210/12 од 30.
марта 2012. године (у даљем тексту: Правилник), систематизовано је 17
радних места са укупно 147 запослених:
- 24 државна службеника на положају,
- 122 државна службеника на извршилачким радним местима,
- 1 намештеник - IV врста радних места.
Систематизовано је 24 државна службеника на положају и то: 1 Републички јавни правобранилац који је разврстан у другу групу и 23 заменика Републичког јавног правобраниоца који су разврстани у трећу групу.
Попуњено је 20 места државних службеника на положају (једно место Републичког правобраниоца и 19 места заменика правобраниоца), а четири
места су непопуњена (места заменика правобраниоца).
Радних места државних службеника са звањима је 14 за која је систематизовано 122 запослена (15 виших саветника, 30 самосталних саветника, 17 саветника, 4 млађа саветника, 3 сарадника и 53 референта). Од
тог броја попуњено је 117, од чега не неодређено време 110, на одређено
време 7, а непопуњено је 5 места (3 саветника и 2 млађа саветника).
Правилником је предвиђено једно радно место намештеника у оквиру четврте врсте радних места, са једним запосленим. Радно место је попуњено на неодређено време.
Републичко јавно правобранилаштво имало је у раду преко 140.000
предмета, при чему се обим посла свакодневно увећава. Указујемо на чињеницу да већину предмета чине парнични спорови пред судовима, да су
у питању спорови који су везани за рокове, те да пропуштањем рокова за
предузимање одређених процесних радњи могу наступити несагледиве
негативне последице.
Ступањем на снагу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу додатно је проширена надлежност нашег органа. Имајући у виду да је
према Закону о пријављивању и евиденцији одузете имовине евидентирано око 120.000 захтева, очекује се да ће током 2013. године Републичко
13
јавно правобранилаштво добити преко 100.000 нових предмета који ће се
водити пред Агенцијом за реституцију. Наглашавамо да Републичко јавно
правобранилаштво, да би гарантовало адекватну заштиту имовинских
права и интереса Републике Србије, мора имати довољан број запослених.
У наредном периоду планиран је пријем у радни однос на одређено
време 4 државна службеника, због повећаног обима посла, и то: 2 у звању
саветника и 2 у звању референта.
Према Кадровском плану за 2013. годину, предвиђа се да би у Републичком јавном правобранилаштву, до краја 2012. године, укупан број
извршилаца био 151, од чега:
- 24 државна службеника на положају (1-II група положаја и 23-III
група положаја),
- 126 државних службеника на извршилачким радним местима (122
у радном односу на неодређено време и 4 у радном односу на одређено
време - због повећаног обима посла) и
- 1 намештеник (IV врста радних места).
У односу на Кадровски план за 2012. годину, нису предвиђене измене у погледу укупног броја извршилаца, односно предвиђен је исти број
извршилаца.
Указујемо да је и даље присутан проблем смештајних капацитета у
седишту Правобранилаштва, у одељењима у Крагујевцу, Краљеву и Ваљеву. Поред тога, наведена одељења правобранилаштва и даље користе
пословне просторије за које се плаћа закупнина, комуналије и ПДВ, иако
Република Србија располаже великим пословним простором у државној
својини. Потребно је хитно овим одељењима обезбедити одговарајуће
просторије, чиме би се постигла знатна уштеда буџетских средстава. За
седиште Правобранилаштва у Београду у погледу просторија пронађено је
адекватно решење, па је Закључком Владе - Комисије за стамбена питања
и расподелу службених зграда и пословних просторија још од 21. јула
2011. године, Републичком јавном правобранилаштву распоређен је на коришћење објекат у Улици Грачаничка број 8 у Београду, површине око
900 m2, из кога ће се иселити Републичка дирекција за имовину Републике Србије.
14
Правни оквир за организацију и надлежност
Републичког јавног правобранилаштва
Подсећамо да је важећи Закон о јавном правобранилаштву донет
пре двадесет година ("Службени гласник РС", број 43/91) и исти није одредио појам правобранилаштва и правобраниоца, нити је утврдио основна
начела на којима би требало да се заснива рад правобранилаштва, као органа који обавља послове правне заштите имовинских права и интереса
Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, а посебно начело самосталности и начело заштите поверљивих
података. Важећи Закон о јавном правобранилаштву не садржи ни одредбе о особљу у Републичком јавном правобранилаштву, односно не уређује
које послове и на који начин могу обављати запослени у Републичком јавном правобранилаштву. Значајне потешкоће у раду изазване су чињеницом да Закон не регулише овлашћења и положај најближих сарадника Републичког јавног правобраниоца и његових заменика - извршилаца на пословима заступања. Након доношења Закона о јавном правобранилаштву
дошло је до низа значајних промена у уставном уређењу и организацији
државне власти, финансирању јавних потреба, те нарочито у правном уређењу својинско-правних и других имовинско-правних односа, које такође
захтевају прилагођавање правобранилачке организације.
Како Закон о јавном правобранилаштву не регулише, или недовољно детаљно регулише низ питања значајних за вршење правобранилачке
функције, те с обзиром на настале промене у правном поретку, мишљење
је стручне јавности да Закон о јавном правобранилаштву не кореспондира
са потреба праксе, те да не представља задовољавајући правни оквир за
вршење правобранилачке функције.
С обзиром на све уочене недостатке у постојећем законском оквиру
којим је уређена правобранилачка функција, образована је Комисија са задатком да овај оквир преиспита и понуди одговарајућа решења за његово
унапређење. Формирана је Комисија за припрему Предлога нацрта Закона
о правобранилаштву и доставила га Министарству правде још септембра
месеца 2011. године.
15
Неки од најважнијих проблема у заштити
имовинских права и интереса Републике Србије
У посматраном периоду настављена је тенденција повећања броја
предмета у Републичком јавном правобранилаштву, а нарочито је повећан
број парница, односно извршења против Републике Србије, у којима се
тражи наплата, односно принудна наплата неспорних потраживања (у
2012. години регистровано је око 85.438 извршних поступака, а остало у
раду 34.246 извршења). Ови поступци се углавном односе на новчане обавезе Министарства унутрашњих послова, Министарства пољопривреде,
шумарства и водопривреде и Министарства правде и државне управе, а
делимично и на остала министарства, органе и организације. Такви или
слични поступци се у значајном броју случајева воде поводом неспорних
потраживања које се не испуњавају због недостатака средстава у оквиру
појединачних апропријација. Као илустрацију наводимо тужбе за издавање платних налога, предлоге за дозволу извршења против Министарства
унутрашњих послова које покрећу адвокати ради наплате адвокатских
трошкова за учешће у одбрани по службеној дужности у предкривичном
поступку. Такође се подносе и посебне тужбе којима се започињу парнице, а све у циљу повећања камате и трошкова. Очигледно је да се већина
ових спорова може решити мирним путем, а пре отпочињања парница,
чиме би се постигла значајна уштеда у буџету. Наравно, неопходно је да
се благовремено планирају средства за наведена плаћања.
Велики број парница покренут је против Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, ради наплате друге рате средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима, сагласно Уредби
о коришћењу средстава подршке некомерцијалним пољопривредним газдинствима у 2008. години ("Службени гласник РС", број 51/08). Међутим,
Правобранилаштво је предузело све потребне парничне радње за брзо окончање ових спорова и смањења припадајуће камате и трошкова.
Такође је покренуто више хиљада поступака извршења - принудном
наплатом против РС - Министарства правде и државне управе - одговарајућег суда, а ради наплате трошкова адвоката који заступају окривљене
по службеној дужности у кривичном или прекршајном поступку, односно
ради наплате трошкова вештачења и др. Ови поступци се покрећу на
основу правоснажног и извршног решења суда који је утврдио накнаду
16
адвокатима за трошкове, односно вештацима за накнаду, па сходно томе,
исти значајно оптерећују буџет, а не плаћају се због недовољних новчаних износа који се планирају за ову намену.
Управо у циљу промовисања мирног решавања спорних односа, одредбом члана 193. Закона о парничном поступку ("Службени гласник
РС", број 72/2011), установљена је обавеза претходног подношења предлога за мирно решавање спора, као процесна претпоставка допуштености
тужбе против Републике Србије. Реч је о значајној новини по којој лице
које намерава да поднесе тужбу против Републике Србије дужно је да пре
подношења тужбе Републичком јавном правобранилаштву достави предлог за мирно решење спора, осим ако је посебним прописима предвиђен
рок за подношење тужбе или медијација која се односи на спорове са Републиком Србијом. Одредба овог члана представља значајну позитивну
новину у нашем правном систему јер је Република Србија једна од најучесталијих странака у парничним поступцима и то по правилу на страни туженог. Применом овог члана значајно ће се смањити износ камате и трошкова поступка који се издвајају из буџета, а мање ће бити оптерећени и
судови смањењем броја парница. Илустрације ради, у 2012. години поднето је укупно 12.490 предлога за мирно решење спора, од тога је закључено
око 4.200 споразума, а износи за који се закључују споразуми крећу се од
3.000,00 динара па до 1.860.000,00 динара. Примена овог института представља велику уштеду за буџет (трошкови спора, камата и брзина окончања поступка).
Међутим, у посматраном периоду још увек највећи проблем представљају спорови велике вредности (више стотина милиона динара) који
нису благовремено споразумно решени, јер заступани државни органи не
реагују на предлоге Правобранилаштва за решење спорног односа пре покретања судског спора. Ради илустрације спорова велике вредности наводимо поступке пред домаћим судовима који су у току, и то:
- Парница по тужби тужиоца Хидрограђевинска индустрија а.д. "Бинички Морава" из Врања против Републикe Србијe, ради исплате накнаде,
односно разлике у цени по уговору о извођењу радова на санацији земљотресом оштећених објеката у општинама Гњилане и Косовска Каменица,
вредност спора 612.000.000,00 динара са законском затезном каматом од
2003. године. Поступак није окончан.
17
- Парница по тужби тужиоца "Adria Airways" slovenski letalski prevoznik d.d, Љубљана, против "ЈАТ Airways" а.д, Београд и Републике Србије као друготуженог, ради дуга, вредност спора 798.848,70 УСД. Поступак је у току по жалби на решење о наставку прекинутог поступка.
- Парница по тужби тужилаца R. Maylam and Others, Syndicate 270
at Lloyd`s, Лондон, Zavarovalnica Triglav d.d., Љубљана и Podzavarovalnica
Sava d.d, Љубљана против тужених Републике Србије, Републике БиХ, Републике Хрватске, Републике Македоније и Републике Словеније, ради
регресног потраживања исплаћене накнаде за штету на ваздухопловима
на аеродрому "Брник", вредност спора 14.901.257,09 УСД. Одређен је застој поступка до одлуке суда о претходним процесним претпоставкама за
наставак поступка.
- Парница по тужби тужиоца "ИНЕКО" Нови Сад против Републикe Србијe - Министарство финансија - Пореска управа ради накнаде
штете на име измакле добити, вредност спора 157.396.140,00 динара. Поступак је у прекиду до окончања управног поступка пред Пореском управом.
- Парница по тужби тужиоца "ГРАМОНТ" д.о.о, Нови Сад против
Републике Србије и Града Новог Сада, ради накнаде материјалне штете
због неправилног рада републичких органа (Републички геодетски завод),
вредност спора 480.968.547,00 динара. Поступак је у току пред првостепеним судом.
- Парница по тужби тужиоца Републике Србије против
АД "Интекс" Младеновац и др. ради побијања радњи стечајног управника. Донета је правоснажна пресуда по којој су АД "Интекс" Младеновац и
др. обавезани на исплату износа од 5.000.000,00 евра. Пресуда није извршена. Пошто је тужени, сада, извршни дужник у стечају, Република Србија досуђени износ може намирити из стечајне масе по правилима о намирењу стечајних поверилаца.
- Парница по тужби тужиоца Републике Србије - Министарство финансија против "Беобанке" и "Минел Еним" у стечају. Такође је донета
правоснажна пресуда у корист Републике Србије на износ од
17.500.000,00 евра. Пошто се извршни дужник налази у стечају Република
Србија своје потраживање може намирити сразмерно из стечајне масе.
18
- Парница по тужби тужиоца "Путеви" а.д. Ужице против Републике Србије - Министарства за инфраструктуру и "Коридори Србије" д.о.о.
Република Србија има потенцијална потраживања на основу законске суброгације по исплаћеним потраживањима Лондонском и Париском
клубу, и то:
1. Према извршном дужнику "Навип", по основу пореза
472.000.000,00 динара а по основу регреса за исплаћено потраживање према Лондонском и Париском клубу 1.500.000.000,00 евра.
2. Према извршном дужнику "ИКЛ" износ од 6.000.000,00 евра по
основу регреса за исплаћено потраживање према Лондонском и Париском
клубу.
3. Према извршном дужнику КМГ "Трудбеник" износ од
5.069.816.107,00 динара по основу регреса за исплаћено потраживање према Лондонском и Париском клубу. Извршни дужник је у стечају а потраживање у назначеном износу је признато у стечајном поступку, али није
реализовано.
У стечајним поступцима призната су потраживања Републикe Србијe, и то:
1. Према "Астра Симит" у стечају, признато је потраживање Републикe Србијe у износу од 1.200.000.000,00 динара а оспорено за
110.000.000,00 динара. За оспорени износ покренут је парнични поступак.
2. Према "Пословни систем Станком" а.д. у стечају, признато је потраживање Републикe Србијe - Пореске управе у износу од 81.254.851,36
динара.
Такође, судови често неефикасно поступају у судским споровима,
дозвољавају процесну злоупотребу права и одуговлачење поступка што
има за последицу знатно повећање средстава која се наплаћују из буџета
Републике Србије, а што је очигледно промењено ступањем на снагу новог ЗПП-а. У току 2012. године наплаћена су знатна средства из буџета
Републике Србије по правоснажним пресудама, али треба имати у виду да
су у великом броју парница и одбијени тужбени захтеви против Републике Србије и то за врло висока новчана потраживања, чиме је извршена
знатна уштеда буџетских средстава. Иначе државу Србију најчешће туже
19
физичка лица, а у само око 7% отпочетих парница држава се појављује у
својству тужиоца (у око 93% случајева Република Србија је тужена).
У току су и парнице по тужбама правних лица против Републике
Србије – Министарства саобраћаја за наплату изведених радова на Коридору 10 и Коридору 11.
У наредном периоду очекује се велики број тужби за накнаду нематеријалне и материјалне штете коју ће поднети носиоци правосудних
функција - судије и тужиоци, којима је на основу Одлуке првог састава
Високог савета судства, односно Државног већа тужилаца, престала функција. Након одлука Уставног суда од 18. јула 2012. године (VIII У-570/11,
VIII У-421/11, VIII У-727/11 и VIII У-364/11) о поништају ових одлука,
ова лица су одлукама Високог савета судства, односно Државног већа тужилаца, изабрана на функције судија и тужилаца.
Републичком јавном правобранилаштву је у посматраном периоду
већ достављено више предлога за мирно решавање спора, а у складу са
одредбом члана 193. Закона о парничном поступку од стране судија и тужилаца који су враћени на посао.
Правни основ њихових предлога је накнада материјалне штете и разни видова нематеријалне штете, са законском затезном каматом, а који су
у узрочно-последичној вези са Одлуком Високог савета судства, односно
Државног већа тужилаца. Након протека рока од 60 дана од дана пријема
наведених предлога, стичу се услови за подношење тужбе пред надлежним судовима.
Напомињемо да је досадашње поступање судова у Републици Србији по раније поднетим тужбама за накнаду материјалне штете и то по
истим основама од стране тада неизабраних судија и тужилаца, али за период до одлуке по приговорима Високог савета судства, такво да се увек
решава у прилог тужилаца, односно усвајају се тужбени захтеви, а одлуке
се потврђују од стране другостепених судова.
На овај начин стичу се услови да се у новим парничним поступцима
утврде нове обавезе, увећане за трошкове парничног поступка, законске
затезне камате, итд, на страни Републике Србије - Министарства правде и
државне управе.
20
Стога се Правобранилаштво обратило Министарству правде и државне управе да се утврди концепт заступања у наведеним случајевима и
да заузме став и овом Правобранилаштву дају смернице и упутства, како
и под којим условима да евентуално закључује споразуме о мирном решавању спора, односно у противном, на основу којих доказа и аргумената да
се упустимо у спорове, а све у циљу адекватног заступања Републике Србије - Министарства правде и државне управе и заштите имовинских интереса Републике Србије.
Након доношења новог Закона о рехабилитацији ("Службени гласник РС", број 92/11), који је ступио на снагу 15. децембра 2011. године,
стекли су се услови за подношење тужби за рехабилитационо обештећење
рехабилитованим лицима, сходно члану 27. Закона. Позивајући се на правоснажна решења, рехабилитована лица, односно најчешће њихови правни
следбеници, покренули су читав низ парница против Републике Србије Министарства правде и државне управе, којима потражују енормне износе
на име накнаде нематеријалне и материјалне штете. Овим законом је прописано да ће се на материјалну накнаду код конфисковане имовине применити одредбе Закона о враћању одузете имовине и обештећењу ("Службени
гласник РС", број 72/11), а накнада нематеријалне штете биће регулисана у
парничном поступку. Заинтересована лица су и покренула парнице ради накнаде нематеријалне штете због смрти рехабилитованог лица, због лишења
слободе, изгубљеног издржавања итд. С обзиром на специфичност ових
спорова, неопходно је у наредном периоду да се на одговарајући начин дође до заједничког правног става Комисије за рехабилитационо обештећење
и Правобранилаштва, а све у заштити имовинско-правних интереса Републике Србије. Ово посебно из разлога што је већ донет огроман број решења надлежних судова којима су усвојени захтеви за рехабилитацију и поништене правне последице поништених аката, очекује се велики број парница
против Републике Србије за накнаду штете.
Након доношења Закона о изменама и допунама Закона о Уставном
суду ("Службени гласник РС", број 99/11), Уставни суд је донео више одлука којима је усвајао уставне жалбе због повреда права на суђење у разумном року, права личности и достојанства и друга права загарантована
Уставом. Овим одлукама често је и утврђена накнада нематеријалне и материјалне штете подносиоцима уставних жалби, а који траже принудну
наплату штете од Републике Србије у извршном поступку.
21
Мада је регистрован велики број парница које се објективно нису
могле избећи, повећан је број судских предмета у којима је држава обвезник накнаде штете због неправилног и незаконитог рада државних
органа. Овако велики број тужби против државе доводи у сумњу исправно и адекватно поступање њених органа, како са аспекта обезбеђења правилног и законитог рада тако и са аспекта обезбеђења правних и институционалних услова за ефикасну и делотворну заштиту права. Ово се посебно односи на накнаду нематеријалне штете проистекле из неоснованог лишења слободе или незаконите осуде, предмете из области радних односа
чији је основ накнада зараде за прековремени рад, путне трошкове, повреде на раду, ноћни рад, разлике зарада за рад у дане верских и државних
празника, разлику мање исплаћених зарада у време трајања годишњих одмора запослених у Министарству унутрашњих послова. Правобранилаштво, као законски заступник овог Министарства, води и спорове по тужбама за наплату трошкова одвојеног живота, поништаја решења о престанку радног односа, дисциплинске одговорности, накнаде штете на име
одузетих возила и других предмета у вези са кривичним поступцима, полицијске тортуре над грађанима и стамбене спорове. Регистровано је око
100 тужби за накнаду штете због неоснованог лишења слободе, поднетих
од стране лица која су ухапшена 1999. године на територији Косова и Метохије, против којих је вођен поступак за тероризам, али су кривични поступци накнадно обустављени. Правобранилаштво је, у својству законског заступника тужиоца, поднело тужбе против полицајаца који су изазвали штету, као и за наплату услуга које МУП пружа трећим лицима.
Поднете су тужбе ради наплате отпремнина, инвалиднина, накнада
зарада за време незапослености, за поништај решења о престанку радног
односа. Повећан је и прилив у поступцима излагања података премера и
катастарског класирања земљишта, као и решења о упису конверзије права коришћења у права својине у јавној књизи у евиденцији о непокретности и правима на њима. У наредном периоду се очекује и повећање броја
поступака применом одредби важећег Закона о јавним набавкама који даје надлежност Правобранилаштву за поступање по захтевима за заштиту
права понуђача.
Поднете су и тужбе народних посланика којима је престао мандат
против Републике Србије – Народне скупштине, ради исплате дневница и
22
регреса за коришћење годишњег одмора за период 2008.-2012. година
(поднето је 16 захтева за мирно решење спорног односа).
Доношењем новог Закона о стечају знатно се повећао број стечајних
поступака, а самим тим и наших обавеза које произилазе из истих, а дошло је и до знатног повећања тужби за утврђивање оспорених потраживања, а у овим поступцима имамо значајну улогу и обавезе које намећу процесна правила (обавезно присуство на овим рочиштима) у којима заступамо државне органе (у Одбору повериоца, Скупштини повериоца и пред
судом). Међутим, још увек постоје проблеми који нису на адекватан начин решени са Министарством финансија и привреде - Пореском управом, а у вези именовања чланова Одбора поверилаца у поступцима стечаја. Став ове Управе је да Правобранилаштво као законски заступник Републике Србије - стечајног повериоца мора да заступа Пореску управу и у
овом делу стечајног поступка. Имајући у виду одлуке које доноси Одбор
поверилаца (закључење принудног поравнања, гласање за банкрот и реорганизацију дужника, снижавање цена код продаје стечајног дужника) сматрамо да је неопходно учешће запослених у Пореској управи као чланова
Одбора поверилаца, по потреби и на основу овлашћења Републичког јавног правобраниоца. Ово посебно из разлога што Правобранилаштво нема
ни изјашњење државног органа кога заступамо (који је и поднео пријаву
потраживања) о поступању у Одбору поверилаца, а ради се о великој имовини на којој је Република Србија најчешће већински поверилац. Потпуно
су непотребно вођене парнице од стране акционара Поштанске штедионице против Републике Србије – Министарства финансија и привреде, а ради исплате вредност акција сагласно одредбама Закона о привредним друштвима. Наиме, због немогућности да се благовремено определе средства
за ову намену нису закључени споразуми о мирном решењу, чиме су увећани трошкови поступка.
Води се и велики број поступака за враћање (реституцију) имовине
црквама и верским заједницама на основу одредби Закона о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама ("Службени гласник
РС", број 46/06).
У току 2012. године Републичко јавно правобранилаштво учествовало је у 609 поступака враћања одузете имовине и обештећењу, сагласно
одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, а пред Аген23
цијом за реституцију - подручне јединице у Београду, Новом Саду, Нишу
и Крагујевцу. Одредбом члана 39. цитираног Закона странка у поступку за
враћање имовине и обештећење је лице по чијем захтеву је покренут поступак или који има правни интерес, обвезник и Републички јавни правобранилац. Сматрамо да је због очекиваног енормног повећања обима послова у примени наведеног Закона, неопходно повећати број извршилаца
за обављање ових послова у Правобранилаштву, а у циљу заштите имовинских права и интереса Републике Србије.
У заштити имовинских права и интереса Републике Србије, њених
органа и организација Републичко јавно правобранилаштво је у претходном периоду имало посебних проблема у раду код пољопривредног, пољопривредно-грађевинског и грађевинског земљишта у државној својини.
Проблеми се појављују због неизвршеног или недовољно извршеног разграничења права својине на пољопривредном и грађевинском земљишту, неадекватних законских решења.
Велике површине пољопривредног земљишта одузете су од ранијег
сопственика, без накнаде или уз незнатну накнаду. То земљиште је временом пренето на коришћење пољопривредним предузећима (пољопривредним комбинатима, пољопривредним добрима, земљорадничким задругама
и другим правним лицима), углавном, без накнаде, од стране општина и
градова, а на основу прописа који су давали овакве налоге.
Конституисањем државне својине, предвиђено је да се изврши разграничење на пољопривредном земљишту дотадашње друштвене својине,
између државне и друштвене својине. То разграничење је предвиђено Законом о претварању пољопривредног земљишта друштвене својине у друге облике својине ("Службени гласник РС". бр. 49/92, 54/96 и 62/06).
Основно опредељење за разграничење државне и друштвене својине по
овом закону гласи: Оно што је пољопривредно предузеће (и друго правно
лице) стекло правним послом, својим средствима, друштвени је капитал
тог предузећа. Пољопривредно земљиште које је правно лице стекло по
Закону о аграрној реформи и прописима о национализацији пољопривредног земљишта у државној је својини. Разграничење својине на овом земљишту вршило се између Министарства пољопривреде и правног лица
из области пољопривреде. Поступак разграничења је трајао неоправдано
24
веома дуго. Сада је добар део тог пољопривредног земљишта разграничен
(пописан), али не у целости и у свим срединама.
Међутим, пољопривредно земљиште које је планским актима проглашено за грађевинско земљиште и које се користи у пољопривредне
сврхе до привођења намени према планском акту, није готово уопште разграничено, или је разграничено у незнатном проценту. По мишљењу Републичког јавног правобранилаштва и ово пољопривредно - грађевинско
земљиште је морало да се разграничи као и чисто пољопривредно земљиште и по истим законским принципима.
Доношењем Закона о планирању и изградњи и Закона о изменама и
допунама Закона ("Службени гласник РС", бр. 72/01, 81/09 - исправка и
24/11) предвиђена је значајна обавеза на страни Републичког јавног правобранилаштва, да поднесе захтев за упис права јавне својине Републике
Србије на изграђеном и неизграђеном грађевинском земљишту у државној својини, у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима, на којима је Република Србија уписана као носилац права коришћења.
Такође је Републичко јавно правобранилаштво у обавези да изврши упис
права јавне својине на Републику Србију на грађевинском земљишту на
коме су до сада била уписана правна лица чији је оснивач Република Србија (јавна предузећа, установе, разне организације и др.). Ради се о великом броју катастарских и грађевинских парцела у целој Републици Србији
од више хиљада парцела, а рок за упис овог права је годину дана од дана
ступања на снагу цитираног закона. За грађевинско земљиште за које није
извршен упис јавне својине на Републику Србију извршиће се упис по
службеној дужности од стране суда и катастра.
Међутим, пошто катастар и суд немају довољно података за која је
правна лица оснивач Република Србија, а што је услов за упис права јавне
својине на овом грађевинском земљишту у корист Републике Србије, Републичко јавно правобранилаштво је принуђено да писменим захтевима
(иницијативом, ургенцијама) иницира овај упис у што краћем року, уз доставу исправа о својству оснивача.
Конверзијом права коришћења у право својине (предвиђене цитираним законом) не врши се само пренос права коришћења на градском грађевинском земљишту, већ се у исто време ради о преносу државне својине
у друге облике својине, на основу уписаног права коришћења на земљи25
шту. Како се овде ради о преласку грађевинског земљишта државне својине у друге облике својине (приватну, задружну, јавну), значи о престанку
права својине на грађевинском земљишту, то у заштити имовинских права и интереса титулара те својине Републике Србије, Републичко јавно
правобранилаштво има активно учешће у поступцима конверзије.
У поступцима конверзије из основа приватизације, стечаја и извршног поступка, по члану 103. Закона омогућено је учешће Републичком
јавном правобранилаштву, јер се ради о преласку државне својине, на којој је титулар својине Република Србија, у приватну својину. Изменама и
допунама овог закона из 2011. године брисано је ово овлашћење јавног
правобраниоца.
Такође, према цитираном Закону и Уредби о начину и поступку
остваривања права на конверзију, права коришћења на грађевинском земљишту у право својине ("Службени гласник РС", број 46/2010) странке у
овом поступку су лице које има право на конверзију уз накнаду, Републички јавни правобранилац, а надлежни јавни правобранилац јединице
локалне самоуправе има статус законског заступника заинтересованог лица у поступку. Значи, овде Републички јавни правобранилац и јавни правобранилац локалне самоуправе не поступају као законски заступници Републикe Србијe и надлежне јединице локалне самоуправе већ као овлашћени органи за ову врсту поступка.
Доношењем Уредбе о условима, критеријумима и начину остваривања права коришћења у право својине уз накнаду, као и о начину одређивања тржишне вредности грађевинског земљишта и висини накнаде по
основу конверзије права коришћења у право својине уз накнаду ("Службени гласник РС", број 67/11), престала је да важи горе наведена Уредба
као и Уредба о критеријумима ... - "Службени гласник РС", бр. 4/10, 24/10
и 46/10. Овом Уредбом регулишу се питања ко има право на конверзију уз
накнаду, начин обрачуна накнаде за конверзију, трошкови прибављања
права коришћења, начин одређивања тржишне вредности грађевинског
земљишта, начин остваривања права, плаћање и упис права.
У 2012. години поднет је већи број тужби за утврђивање државне
својине и излучење непокретности из стечајне масе (само у једном спору,
вредност непокретности је преко 59 милиона евра), за поништај уговора о
промету непокретности који су закључени противно позитивним закон26
ским прописима. Поднет је већи број жалби којима се нападају решења о
укњижби против правног располагања државном имовином од пре више
година. Тиме, наравно, ти предмети нису разрешени у целости јер предстоји даљи поступак око коначног разрешења судбине спорних правних
послова, али и свакако је спречен правоснажни упис незаконитог располагања. Правобранилаштво је уложило и више тужби за наплату дуга по
основу бесправног коришћења пољопривредног земљишта од стране
правних лица, као и велики број тужби за утврђивање недопустивости извршења и то у поступцима извршења у којима су судови дозвољавали
продају непокретности у државној својини. У анализираном периоду повећан је и број својинских тужби, за накнаду штете због објективне одговорности државе, неоснованог обогаћења, за повраћај привремено одузетих покретних ствари (новац, кола, роба) у вези са кривичним делом или
која потичу из кривичних дела или извршеног прекршаја или привредног
преступа. Покренути су и стамбени спорови, тужбе за накнаду штете у вези саобраћајних незгода, као и поступци за продају непокретности у државној својини у извршним и стечајним поступцима. Учествујемо у
управним поступцима излагања података премера и катастарског класирања земљишта, за утврђивање висине накнаде које треба платити за конверзију земљишта и у поступцима легализације. Правобранилаштво је
поднело и велики број одштетних захтева у кривичним поступцима, а учествујемо у великом броју стечајних, ликвидационих, оставинских поступака, када имовину наслеђује Република Србија итд.
Републичко јавно правобранилаштво предузима радње и у великом
броју покренутих управних спорова. У судској пракси се јавило спорно
питање заступања у управном спору државних органа и посебних организација (са или без својства правног лица). Преовладао је став да Републички јавни правобранилац учествује у управном спору као законски заступник Републике Србије, државног органа или посебне организације - странке у управном спору, када је предмет спора заштита имовинских права и
интереса Републике Србије, њених органа и организација и других правних лица чије је финансирање се обезбеђује у буџету или из других средстава Републике Србије. У осталим случајевима, односно када се не ради
о имовинскоправним управним споровима, заступање државних органа и
посебних организација обављаће овлашћено лице државног органа, односно посебне организације. Став Правобранилаштва је да када државни ор27
ган и посебне организације у управном спору учествују као странка - тужени, који у предметном материјалноправном односу учествују са позиције власти, односно органа чији се управни акт оспорава, заступање тог
туженог вршиће његов руководилац (министар министарства, директор
органа управе у саставу министарстава и посебне организације, или други
руководилац одређен посебним прописом) односно друга лица у тим органима и организацијама, у границама овлашћења која им одреди руководилац, у складу са Законом о државној управи или другим одговарајућим
прописом. Руководилац државног органа и посебне организације није
овлашћен да уговором о пуномоћству повери заступање тог органа, односно организације, као тужене странке у управном спору, било ком другом
лицу, укључујући и Републичког јавног правобраниоца или адвоката.
И даље су у току парнице по тужбама радника Управе за борбу против организованог криминала - Одељења за истраживање ратних злочина
против МУП-а, ради исплате разлика у заради. Поступци за накнаду штете због неоснованог лишења слободе се брзо окончавају, те нема много
заосталих предмета из ранијих година, осим ретких у којима се тражи накнада и материјалне штете. Парнице за накнаду штете због повреде на раду се релативно брзо окончавају, одмах по обављеном вештачењу, те је и
овде мали број заосталих предмета из ранијих година. Заостали предмети
се углавном односе на повреде настале током рата и у тим предметима је
тужба, углавном, поднета по истеку рока застарелости.
Актуелни су спорови у којима је тужена Република Србија - Министарство за Косово и Метохију и окрузи, а везани су за извођење радова
на територији АП КиМ и односе се на исплату "разлике у цени", санацију
објеката после земљотреса у косовском поморављу и изградњу путева. У
овим споровима Правобранилаштво не располаже потребном документацијом, недоступни су предложени сведоци, готово је немогуће утврдити
релевантно чињенично стање и др, а што све у многоме отежава успешно
обављање заступничке функције у овим споровима. Током претходног периода надлежно тужилаштво је покренуло и кривични поступак против
лица која су наводно извела грађевинске радове на територији КиМ-а и
наплатила огромна новчана средства из буџета. Покренуто је више стотина тужби ради исплате разлике у заради, накнаде за доприносе за пензијско и инвалидско осигурање од стране полицајаца који су били запослени
на неодређено време код тзв. Косовске полицијске службе, да би накнад28
ним решењем од 01. фебруара 2008. године засновали радни однос као административни радници у општини Лепосавић (иако те послове фактички
никада нису ни обављали). Такође су у току и судски поступци по тужбама лица којима је престао радни однос у привременим косовским институцијама, а ради заснивања радног односа у републичким органима. У
овим поступцима су доношене првостепене пресуде којима су одбијени
тужбени захтеви али су исти у току по жалби тужилаца.
Радници Министарства унутрашњих послова поднели су тужбе против Стамбене комисије Владе Републике Србије која је својим одлукама
поништила одлуке Стамбене комисије Министарства унутрашњих послова о додели станова тужиоцима у закуп на неодређено време. У овим поступцима већ су донете правоснажне пресуде којима је одбијен тужбени
захтев.
Такође су регистроване тужбе против РС - Савета за борбу против
корупције због објављивања података на веб сајту Савета, а чије објављивање оштећени сматрају да није у складу са Пословником Владе. У једном
броју случајева донете су правоснажне пресуде којима је одбијен тужбени
захтев.
У поступцима накнаде нематеријалне штете требало би користити
могућност вансудског поравнања, као и примене одредбе члана 193. ЗПП-а,
ради свођења на минимум трошкова (поступка, адвоката, камата и извршења), који у великом броју случајева премашују износ главног дуга
утврђеног правоснажном пресудом, или бар у најкраћем могућем року извршавати правоснажне судске одлуке.
Министарства и даље чврсто држе праксу да се пресуде извршавају
у извршном поступку, а не у париционом року (исто важи и за остале државне органе), што утиче на повећање издатака из Буџета за трошкове извршења, трошкове камате за време трајања поступка извршења а и непотребно оптерећује правосудне органе.
Сарадња са заступаним државним органима је углавном задовољавајућа, али се дешава да су захтеви за покретање поступка и изјашњења
на тужбе нејасни, да нису достављени потребни докази, а често је инсистира на даљем вођењу судских поступака и поред већ утврђене судске
праксе, што све утиче на ефикасност у раду Правобранилаштва. Законом
о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 72/11) прописана је
29
већа процесна дисциплина, као и веће законске могућности за одбацивање
тужбе, концентрација доказа на припремном рочишту, или на првом рочишту за главну расправу, а што упућује на потребу још ефикасније сарадње
између правобранилаштва и заступаних државних органа.
Имајући у виду специфичност правног статуса Правобранилаштва,
означене проблеме у раду овог државног органа неопходно је доношење
Закона о правобранилаштву по хитном поступку. Усвајањем овог значајног закона отклонили би се недостатци и проблеми у организацији и
уређењу Правобранилаштва Републике Србије и спречиле би се штетне
последице у раду органа и организација, а посебно имајући у виду предстојеће обимне и сложене обавезе правобранилаштва у спровођењу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, Закона о јавној својини и
другим прописима.
30
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ПРАВНА МИШЉЕЊА
РЕПУБЛИЧКОГ
ЈАВНОГ
ПРАВОБРАНИЛАШТВА
31
Број 1/2013
32
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-1653/12
17. јануар 2013. године
МИНИСТАРСТВУ ГРАЂЕВИНАРСТВА И УРБАНИЗМА
Дана 31. децембра 2012. године доставили сте Нацрт закона о посебним условима за упис права својине на објектима изграђеним без грађевинске дозволе, са образложењем (у даљем тексту Закон), ради давања
мишљења.
Сагласно одредбама члана 13. Закона о јавном правобранилаштву
(„Службени гласник РС“ број 43/91), а у вези члана 46. став 2. Пословника Владе („Службени гласник РС“ број 61/06, 69/08, 88/09, 33/10,69/10,
20/11 и 37/11) Републичко јавно правобранилаштво, даје следеће мишљење:
Достављеним Нацртом закона се уређује упис права својине на бесправно саграђеним објектима и грађевинском земљишту испод објекта.
Упис се врши под посебним условима а на начин да орган управе,
надлежан за легализацију бесправно саграђених објеката, у року од 90 дана од дана ступања на снагу предложеног закона, поднете захтеве с документацијом за легализацију објекта, достави служби за катастар непокретности, која решење о упису права својине доноси у року од 60 дана, од дана подношења захтева.
Решењем о упису права својине утврђује се обавеза уписа забележбе, да је право својине уписано на основу овог Закона и обавеза плаћања
накнаде власнику грађевинског земљишта, у складу с прописима о експропријацији.
Поступак за одређивање земљишта за редовну употребу објекта покреће власник бесправно саграђеног објекта, у складу с одредбама важећег Закона о планирању и изградњи.
33
Број 1/2013
Одредбама члана 2. Закона је прописано да се упис права својине на
објекту, врши на основу јавних и приватних исправа, подобних за упис
права својине на објекту и земљишту, у складу с одредбама овог Закона,
Закона о планирању и изградњи, Закона о основама својинскоправних односа и Закона о државном премеру и катастру.
Међутим, одредбама члана 4. став 5. Закона, допушта се да власник
бесправно саграђеног објекта, може право својине на објекту уписати на
основу решења надлежног пореског органа о одређивању пореза на имовину, доказа о плаћању накнаде за комуналне услуге, електричну енергију
или гас, као и на основу потврде месне заједнице о времену изградње
објекта и обавештења надлежног органа управе о могућностима легализације, под условом да не поседује исправе подобне за упис права својине.
Из изложеног се закључује да достављени текст Закона:
- уређује области које су прописане одредбама Закона о државном
премеру и катастру, Закона о основама својинскоправних односа
и Закона о планирању и изградњи;
- да се уписом права својине на земљишту испод објекта и земљишту за редовну употребу објекта врши ограничење права својине,
на преосталом делу катастарске парцеле, у приватној својини физичког или правног лица или у јавној својини Републике Србије,
Аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе;
- непрецизно одређује земљиште за које се плаћа накнада и не одређује поступак и органе за утврђивање исте;
- отвара могућност стварања спорних имовинских односа у којима
су могућа потраживања накнаде штете од Републике Србије као
тужене.
Ценећи све изложено, Републичко јавно правобранилаштво предлаже да се уз доношење овог Закона изврше измене, појединих одредби Закона о премеру и катастру, Закона о основама својинскоправних односа и
Закона о планирању и изградњи, ради њиховог међусобног усклађивања.
Овим би се избегла могућа спорења у спровођењу овог Закона, односно
тумачења или питања, који од наведених закона има јачу правну снагу.
34
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Такође, предлажемо да се земљиште, на којем се врши упис права
својине, означи односно формира као посебна катастарска односно грађевинска парцела, за коју ће бесправни градитељ платити тржишну цену, на
основу процене надлежне управе прихода. Овај предлог, иако у складу са
Законом о планирању и изградњи, у досадашњим поступцима није правилно спровођен, јер се у поступку прибављања земљишта ради легализације, утврђивало право својине на земљишту испод објекта. Такво поступање је створило сувласнички однос бесправног градитеља и носиоца јавне својине, на начин да је бесправни градитељ постао власник површине
од по неколико десетина m2 (колико у правилу износи основа бесправно
саграђеног објекта), на великим парцелама чија површина износи и неколико хектара.
Наведено успостављање сувласничког односа представља ограничење права јавне својине, нарочито у погледу располагања. Осим тога, оваква решења стварају и потребу успостављања службености, ради обезбеђења пролаза, чиме ће искористивост и тржишна вредност сувласничког
дела јавне својине, бити умањена.
35
Број 1/2013
M-1618/12
24. децембар 2012. године
РЕПУБЛИЧКОЈ ДИРЕКЦИЈИ ЗА РОБНЕ РЕЗЕРВЕ
Поводом вашег захтева од 19. децембра 2012. године, за давање
правног мишљења о целисходности заснивање хипотеке на непокретном
културном добру – споменику културе, као средстава обезбеђења наплате
потраживања, Републичко јавно правобранилаштво, на основу члана 13.
Закона о јавном правобранилаштву („Службени гласник Репбулике Србије“ број 43/91), даје следеће мишљење:
Размотрили смо чињенице изнете у вашем захтеву, где сте навели:
да је Републичка дирекција за робне резерве са привредним друштвом
„Р...“ д.о.о. Ч... закључила Уговор о размени меркантилног кукуруза за
товне свиње, пов.бр. ..., од 13. новембра 2012. године; да је чланом 9. наведеног уговора предвиђено да сауговарач Дирекције као средство обезбеђења испоруке товних свиња достави у року од 60 дана од дана закључења уговора доказ о упису у јавну књигу у корист Дирекције хипотеке I
реда на непокретној имовини у његовом власништву, у висини вредности
уговора; да је сауговарач Дирекције доставио процену вредности непокретности и оригинал извода из листа непокретности, увидом у које је
констатовано да се на кат. парцели 486/2 КО Ч... налази објекат означен
као „Остале зграде – К...“, у приватној својини вашег сауговарача, те да је
наведени објекат утврђен за непокретно културно добро – споменик културе.
Полазећи од наведеног, затражили сте да вам дамо мишљење да ли
је целисходно уписати хипотеку на споменику културе, у смислу будуће
евентуалне наплате потраживања.
Закон о културним добрима („Службени гласник РС“, бр: 71/94,
52/11, 52/11 и 99/11), као ни било који други пропис, не конституише забрану или битна ограничења промета права својине на културном добру у
приватној својини. Једино ограничење је постојеће право прече куповине
36
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
културног добра од стране надлежне установе заштите, али ово ограничење не утиче на могућност да поверилац сопственика културног добра наплати своје потраживање из цене остварене продајом културног добра.
Полазећи од наведеног, својство културног добра предмета на коме
је одређено обезбеђење не утиче на могућност наплате обезбеђеног потраживања продајом тог предмета.
37
Број 1/2013
М-24/13
24. јануар 2013. године
КАНЦЕЛАРИЈИ ЗА ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ
Канцеларија за европске интеграције обратила се Републичком јавном правобранилаштву 16. јануара 2013. године (допунска документација
достављена је 21. јануара 2013. године), ради решавања спорних питања у
вези реализације пројекта Регионалног водоснабдевања колубарског региона. Затражили сте правно мишљење о усклађености Уредбе о утврђивању просторног плана подручја посебне намене слива акомулације СтубоРовни и решења о одобрењу изградње са раније донетим, а важећим прописима Републике Србије. Ову област регулишу Закон о просторном плану Републике Србије, Закон о планирању и изградњи, Закон о стратешкој
процени утицаја на заштиту животне средине, Закон о заштити животне
средине, Закон о културиним добрима, Одлука Владе од 17. октобра 1997.
године, цитирана уредба и други подзаконски акти и решења. Такође сте
тражили изјашњење у погледу корелације између пресуде Општинског
суда у Ваљеву П-276/03 и означене Уредбе и одлуке Владе које су донете
у вези са тим питањем.
Обавештавамо Вас да је одредбом члана 13. став 1. Закона о јавном
правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91) прописано да Републичко јавно правобранилаштво даје правним лицима чија имовинска
права и интересе заступа, на њихов захтев, правна мишљења у вези са закључивањем имовинскоправних уговора и права мишљења о другим имовинско-правним питањима. Сагласно наведеној одредби, Правобранилаштво нема законских овлашћења да даје аутентично тумачење и да решава евентуалну колизију одредби Уредбе и Решења о изградњи објекта са
раније донетим, а важећим прописима Републике Србије. Тражено тумачење могу дати једино државни органи који су били и предлагачи наведених прописа, односно који су донели предметно решење.
38
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Међутим, због изузетне важности реализације пројекта Регионалног
водоснабдевања колубарског округа, а чији се део финансира из ИПА
фонда, Правобранилаштво, на основу одредбе члана 13. Закона о јавном
правобранилаштву и члана 46. став 2. Пословника Владе, ("Службени гласник РС" број 88/09, 33/10, 69/10, 20/11 и 37/11), даје следеће мишљење:
На основу прибављене документације и информација датих од стране Јавног предузећа за управљање и коришћење регионалног вишенаменског хидросистема "Стубо-Ровни" из Ваљева и Републичког завода за заштиту споменика културе, утврдили смо следеће чињенично стање. Одлуком о припремању Детаљног урбанистичког плана подручја акумулације
"Ровни" и Одлуком о ДУП-у општине Ваљево из 1987. године утврђено је
да је предметна кат. парц. 221 КО Тубравић (на којој се налази црква Грачаница), између осталих, обухваћена овим планом подручја акумулације
"Ровни". Према тада важећем Закону о експропријацији ("Службени гласник СРС", број 6/77) и то одредбом чл. 2. и 21., прописано је да општи
интерес за изградњу објеката утврђује локална самоуправа и да се исти
утврђује детаљним урбанистичком планом, а чланом 38. истог закона
предвиђен је рок у коме је потребно извести знатније радове на објекту.
Неспорно је да је између Православне црквене општине Грачаница
и Јавног предузећа "Ровни - Колубара" закључен уговор 27. марта 1991.
године у вези изградње нове цркве, те да је правоснажном пресудом Општинског суда у Ваљеву утврђено да је овај уговор без правне ваљаности.
Међутим, између Српске православне цркве и Јавног предузећа закључен
је 4. октобра 2003. године нови уговор о размени непокретности, који је
оверен пред Општинским судом у Ваљеву. Овим уговором Црква је пренела право коришћења на кат. парц. 221 КО Тубравић на јавно предузеће,
односно на Цркву је пренета парцела на којој ће бити изграђена нова црква са свим припадајућим садржајима. Посебно скрећемо пажњу да је овај
уговор закључен противно одредбама тада важећег Закона о средствима у
својини Републике Србије, јер је закључен уговор о размени непокретности у приватној и државној својини за који је била неопходна сагласност
Владе. Јавно предузеће је 12. јуна 2012. године доставило Републичкој дирекцији за имовину РС предлог за конвалидацију уговора о размени непокретности, сагласно члану 85. Закона о јавној својини ("Службени гласник
СРС", број 72/11) по коме Влада може накнадно дати сагласност на уговор о отуђењу непокретности из државне својине. Сагласно наведеном
39
Број 1/2013
неопходно је да Влада Републике Србије, а на предлог Републичке дирекције, накнадно конвалидира означени уговор чиме би исти постао пуноважан и производио правно дејство.
На основу свега изнетог, обавештавамо Вас да конвалидацијом уговора о размени непокретности нема правних сметњи за реализацију пројекта. Наравно неопходно је и изјашњење Републичког завода за заштиту
споменика културе и Министарства културе и информисања, а посебно у
вези одлуке Владе од 17. октобра 1997. године. Ово мишљење је дато само са аспекта корелације новог уговора и Уредбе, односно одлуке Владе,
те се нисмо упуштали у прописе о заштити животне средине, економску
оправданост и целисходност предложеног пројекта, као и у евентуалне
радње које би могла да покрене црквена општина у циљу оспоравања читавог поступка.
40
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
М-81/13
18. фебруар 2013. године
МИНИСТАРСТВУ СПОЉНИХ ПОСЛОВА
У прилогу вашег дописа од 4. фебруара 2013. године доставили сте
уговор о удруживању средстава, закључен између Савезног секретаријата
за народну одбрану – Војнограђевинска дирекција „Београд“ и Савезног
секретаријата за иностране послове, уговор о прибављању дела стана личним средствима, закључен између Савезног секретаријата за народну одбрану – Војнограђевинска дирекција Београд 2, као војног инвеститора, и
А.Н., као купца, оверен у Другом општинском суду у Београду I Ов- .../92
од 4 марта 1992. године, сагласност Војнограђевинске дирекције број ...
од 2. октобра 2007. године којом се А.Н. даје сагласност за укњижбу дела
(од 72,25 m2) трособног стана, укупне површине 82,48 m2, у Ул. ... број 32
у Београду, ради давања правног мишљења.
Назначеним дописом тражите изјашњење о закључењу уговора о закупу, односно уговора о отуђењу дела стана, прибављеног удруженим
средствима Савезног секретаријата за спољне послове, правног претходника Министарства спољних послова и Савезног секретаријата за народну
одбрану, обзиром да Дирекција за имовину Републике Србије и ваше министарство немају истоветан став у погледу надлежности и начина отуђења дела од 10,23 m2 предметног стана.
Поступајући на основу одредбе члана 13. Закона о јавном правобранилаштву ("Службени гласник РС", број 43/91), а у вези члана 46. став 2.
Пословника Владе ("Службени гласник РС", бр. 61/06, 69/08, 88/09, 33/10,
69/10, 20/11 и 37/11) Републичко јавно правобранилаштво даје следеће
мишљење:
Размотривши наведену документацију Републичко јавно правобранилаштво утврђује да је предметни стан прибављен на основу уговора о
удруживању средстава ради решавања стамбеног питања брачних другова
А.Н. заставника у ЈНА – ВП ... и О.Н. раднице у Савезном секретаријату
иностраних послова, на начин што је правни претходник Министарства
спољних послова учествовао у прибављању 10,23 m2. Уговорне стране су
41
Број 1/2013
се сагласиле, да се у земљишним и другим књигама укњиже као носиоци
права коришћења и располагања, сразмерно учешћу у прибављању односно изградњи стана.
Наведени упис није извршен у корист правног претходника Министарства спољних послова, нити је закључен уговор о закупу, а тиме ни
уговор о откупу дела стана у површини од 10,23 m2.
Како је право коришћења и располагања стечено на основу Закона о
становању („Службени гласник РС“ бр: 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93,
67/93, 46/94, 48/94, 44/95, 16/97, 46/98, 26/2001 и 101/2005), а сувласнички
део стана од 10,23 m2 исплатио Савезни секретаријат иностраних послова
за свог радника О.Н. и сувласнички део Савезног секретаријата за народну одбрану од 72,25 m2 пренет на А.Н. (уз сагласност да се може извршити укњижба без даље сагласности ССНО-а), Републичко јавно правобранилашво је мишљења да у овом предмету ваља применити члан 16. став 1.
поменутог Закона о становању, као и Уредбу о решавању стамбених потреба изабраних, постављених и запослених лица код корисника средстава у државној својини („Службени гласник РС“ број 102/2010).
Одредбама наведеног члана Закона о становању прописано је да је
носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини (носилац права располагања), дужан да носиоцу
станарског права, односно закупцу који је то право стекао до ступања на
снагу овог Закона (објављен у Службеном гласнику од 25. јула 1992. године), на његов захтев у писменој форми, омогући откуп стана који користи, под условима прописаним овим законом.
У овом предмету, надлежност, поступак и услове за отуђење, опредељује време стицања права коришћења предметног стана које се доказује
уговором о удруживању средстава из 1990. године и уговором о прибављању дела стана из фебруара 1992. године.
Из изложеног се закључује да је Министарство спољних послова
надлежно да са корисником закључи уговор о закупу 10,25 m2 предметног
стана, а потом, ако корисник понесе захтев за откуп дела стана прибављеног средствима Републике Србије, закључи и уговор о откупу.
Пре наведеног поступка, предлажемо да Министарство изврши упис
сувласничког дела предметног стана.
42
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ОГЛЕДИ
ДИСКУСИЈЕ
ПРИКАЗИ
43
Број 1/2013
44
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Оља Јовичић,
Републички јавни правобранилац
ИНВЕСТИЦИОНИ СПОРОВИ ИЗМЕЂУ
ДРЖАВЕ И СТРАНИХ УЛАГАЧА
Предмет рада је анализа појма, врста и одлика инвестиционих спорова у
којима учествује држава.
Основ учешћа државе у инвестиционом спору може потицати из приватноправног уговора државе са страним улагачем или из јавноправног међународног уговора о узајамном подстицању и заштити улагања, а под одређеним условима и по оба ова основа истовремено.
Државе уговором о узајамном подстицању и заштити улагања у циљу заштите имовинских интереса страних улагача конституишу одређена права за
стране улагаче и одређене обавезе за државу пријема страних улагања. Најзначајније одредбе ових уговора односе се на успостављање и уређење приватноправног односа државе пријема улагања и страног улагача, кроз конституисање
обавезе држава да узајамно подстичу, одобравају, прихватају и штите улагања
која потичу из тих држава, права која у погледу својих улагања улагачи из једне
државе уговорнице имају према другој држави уговорници и механизама за решавање спорова који у вези са применом уговора могу настати између страних
улагача и државе пријема улагања.
Решавање инвестиционих спорова између државе и страних улагача по
правилу се поверава међународним трговинским арбитражама. Имајући у виду
да се међународним уговорима најчешће уговара надлежност Међународног центра за решавање инвестиционих спорова у Вашингтону (ICSID) или ad hoc арбитраже по UNCITRAL-овим правилима, у раду се указује на процесна правила у
оквиру наведених арбитражних механизама.
Република Србија је већ учествовала и у више инвестиционих спорова произашлих како из приватноправних уговора инвестиционог карактера Републике Србије
са страним улагачима, тако и из међународних уговора о подстицању и заштити
улагања, а у будућности се могу очекивати и нови спорови, што захтева одговарајуће ангажовање Републичког јавног правобранилаштва и других државних органа.
Кључне речи: инвестициони спор; међународни уговор о узјамном подстицању и заштити улагања; решавање инвестиционих спорова; међународна трговинска арбитража.
45
Број 1/2013
1. ПОЈАМ И ВРСТЕ ИНВЕСТИЦИОНИХ СПОРОВА
Инвестициони спор, у најширем смислу, обухвата сваки правни
спор који произиђе из неког инвестиционог подухвата, без обзира да ли се
ради о инвестицији која има национални карактер, или о инвестицији са
елементом иностраности. Међутим, под појам инвестиционог спора најчешће се подводе само инвестициони спорови са елементом иностраности,
односно спорови проистекли из инвестиција страних улагача (инвеститора), а у овом смислу се о инвестиционим споровима говори и у овом раду.
Према врстама субјеката који учествују у инвестиционом спору,
могу се идентификовати три врсте инвестиционих спорова1:
1) Инвестициони спорови који се воде између приватних субјеката, где су обе стране у спору лица приватноправног карактера, а спор
се решава на исти начин као и други спорови међународне трговине –
пред државним судом, на основу законске или уговорене надлежности суда2, или пред међународном трговачком арбитражом (ad hoc или институционалном), на основу арбитражног споразума;
2) Инвестициони спорови између страног улагача и државе
пријема инвестиције, који проистичу из улагања, односно настају у вези
са њима, а могу се јавити у два облика – као уговорни спор, када је држава једна од уговорних страна у инвестиционом уговору, или као спор због
кршења међународних обавеза државе пријема инвестиције, која није уговорна страна у односном инвестиционом уговору, али страни улагач тврди да је она, противно својим обавезама које проистичу из међународног
уговора који је закључила са државом чији је држављанин тај страни улагач, својим чињењем или пропуштањем чињења на које је била дужна, повредила права страног улагача;
3) Спорови између држава који проистичу из кршења међународних обавеза које се тичу инвестиција, када једна држава сматра да
се друга држава – држава пријема инвестиције, не повинује својим међу1
2
М. Станивуковић, Арбитража између државе и улагача на основу двостраних споразума о заштити и унапређењу улагања, Зборник радова у спомен проф. др Миодрага
Трајковића, Правни факултет у Београду и Удружење правника у привредни Србије и
Црне Горе, Београд 2006, стр. 516-518.
Треба напоменути да за спор настао из страног улагања у нашу земљу није дозвољено
закључити споразум о надлежности страног суда, сходно члану 17. Закона о страним
улагањима („Службени лист СРЈ“, бр. 3/2002 и 5/2003).
46
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
народним обавезама заштите страних улагања, односно крши права њених држављана који су извршили улагање у тој другој држави.
Прве две од наведених врста инвестиционих спорова улазе у домен међународног приватног права, док је трећа у домену међународног
јавног права. Предмет нашег интересовања овде представља друга од наведених врста инвестиционих спорова – приватноправни инвестициони
спорови у којима учествују држава и страни улагачи.
2. ОСНОВИ УЧЕШЋА ДРЖАВЕ
У ИНВЕСТИЦИОНИМ СПОРОВИМА
Као што је напред наведено, учешће државе у инвестиционом спору може произилазити из два основа. Први основ је приватноправни уговор који је држава закључила са страним улагачем, као једна уговорна
страна, а други је јавноправни међународни уговор о заштити и унапређењу инвестиција закључен између две државе.
2.1. Приватноправни уговор закључен
између државе и страног улагача
Први могући основ учешћа државе у инвестиционом спору је приватноправни уговор који држава може закључилти са страним улагачем,
као једна уговорна страна.
Такав би био, на пример, уговор о концесији за изградњу, коришћење и одржавање ауто-пута закључен између државе, као концедента, и
страног улагача, као концесионара. Ако би у вези са закључењем, извршењем или престанком важења таквог уговора дошло до спора између државе и страног улагача, радило би се о инвестиционом спору у коме држава
има положај као и сваки други субјекат приватног права.
2.2. Јавноправни међународни уговор
о заштити и унапређењу инвестиција
Други потенцијални основ учешћа државе у инвестиционом спору
је јавноправни међународни уговор о заштити и унапређењу инвестиција
закључен између две државе, односно између два субјекта међународног
47
Број 1/2013
јавног права3, који за предмет има успостављање правила и услова за
третман и заштиту извршених приватних улагања грађана и привредних
субјеката из једне државе уговорнице у привреду друге државе уговорнице. Широм света, ови међународни уговори познати су под скраћеницом
њиховог назива на енглеском језику – BIT (Bilateral Investment Treaty).
Ови уговори су најчешће двострани и затворени међународни уговори, јер се по правилу закључују између две стране и у њима се не предвиђа могућност приступања трећих страна уговору, али постоје и вишестрани међународни уговори који за предмет имају одредбе о заштити
страних улагања.4
Држава ову врсту уговора закључује као носилац суверене државне власти, али је његова специфичност у томе што тај уговор ствара и
приватноправне последице, односно на основу њега настаје приватноправни однос између страног улагача и државе, иако држава није у уговорном односу са тим страним улагачем.
2.3. Избор и кумулација основа
учешћа државе у инвестиционом спору
Правни положај државе у инвестиционом спору, и што је нарочито важно, надлежност институције за решавање инвестиционог спора, по
правилу зависи од основа учешћа државе у спору. Приликом закључења
инвестиционог уговора држава има више могућности да уговори решавање спорова пред домаћим судом или домаћом или страном арбитражом
пред којом би евентуално била у повољнијем положају у случају спора,
док се међународним уговорима о заштити и унапређењу инвестиција најчешће уговара надлежност Међународног центра за решавање инвестиционих спорова (енг. International Centre for Settlement of Investment Disputes
– ICSID), основаног Конвенцијом о решавању инвестиционих спорова из3
4
Уговор о узајамном подстицању и заштити улагања може бити закључен и између државе и
међународне организације: нпр, Уговор закључен између Србије и Црне Горе и Белгијсколуксембуршке економске уније из 2004. године. Очекује се да ће у блиској будућности
Европска унија на основу Лисабонског споразума од држава чланица преузети надлежност
за закључење Уговора о узајамном подстицању и заштити улагања са трећим земљама.
На пример: Северноамерички споразум о слободној трговини (NAFTA) и Уговор о енергетској повељи (ECT).
48
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
међу држава и држављана других држава из 1965. године5 у оквиру Међународне банке за обнову и развој у Вашингтону, или надлежност ad hoc
арбитраже по UNCITRAL-овим правилима.
Могуће је да држава у једном инвестиционом спору учествује
истовремено по оба основа, и као уговорна страна из инвестиционог уговора и као субјект јавног права који је преузео обавезу заштите страних
улагача на основу међународног уговора, што може усложнити питање
надлежности институције за решавање спора, ако је инвестиционим уговором и међународним уговором о заштити и унапређењу инвестиција
уговорена надлежност различитих институција. Ово је последица уношења тзв. кишобран клаузуле у поједине од закључених међународних уговора о заштити и унапређењу инвестиција, којом се држава пријема инвестиције обавезује да ће поштовати све обавезе које је преузела према улагачу из друге државе уговорнице. Мада је тачан домашај ове клаузуле
споран у теорији, у арбитражној пракси преовладава став да држава прихватањем ове клаузуле прихвата да своју обавезу из приватноправног уговора испуни као своју међународну обавезу6. Овим се држава доводи у
знатно неповољнији положај, односно може доћи у ситуацију да се чак и
повреда обичне комерцијалне обавезе према страном уговорном партнеру
(нпр. обавеза плаћања комерцијалног потраживања које произилази из инвестиционог уговора) подигне на ранг међународне обавезе државе, те да
се за решавање спора из оваквог односа заснује надлежност арбитраже
предвиђене међународним уговором.
3. МЕЂУНАРОДНИ УГОВОР О УЗАЈАМНОМ
ПОДСТИЦАЊУ И ЗАШТИТИ ИНВЕСТИЦИЈА
С обзиром на велики значај и све специфичности правног односа
који се заснива између државе и страног улагача на основу међународног
уговора о узајамном подстицању и заштити инвестиција, потребно је посветити посебну пажњу приватноправним аспектима таквог уговора.
5
6
Наведена конвенција ратификована је Законом о ратификацији Конвенције о решавању
инвестиционих спорова између држава и држављана других држава („Службени лист
СЦГ – Међународни уговори“, број 2/2006).
М. Станивуковић, „Кишобран клаузула“ у билатералним инвестиционим споразумима,
Међународно приватно право и заштита иностраних инвестиција (зборник радова),
Правни факултет Подгорица, Подгорица 2008, стр. 32-57.
49
Број 1/2013
Државе уговор о узајамном подстицању и заштити улагања закључују управо са циљем да изазову приватноправне последице, односно да у циљу заштите имовинских интереса страних улагача конституишу одређена
права за стране улагаче и одређене обавезе за државу пријема страних улагања. Дакле, примарни циљ овог уговора је успостављање правног односа између, с једне стране, једне државе уговорнице и, с друге стране, држављана
друге државе уговорнице. На основу међународног уговора о заштити и унапређењу инвестиција, улагач из једне државе уговорнице може непосредно
код друге државе уговорнице остваривати права утврђена тим уговором, те
може захтевати непосредно од друге државе уговорнице накнаду штете настале услед повреде преузетих обавеза од стране те државе уговорнице, било
да је штета директна последица аката или радњи те државе, односно њених
органа, било да су штету проузроковали недржавни субјекти, ако се одговорност може посредно приписати и држави која улагачу није пружила адекватну заштиту права и интереса, у складу са обавезама преузетим међународним
уговором. Потребно је нагласити да у арбитражној пракси преовладава став
да држава одговара по овом основу не само за радње и пропусте својих органа, већ и за радње и пропусте органа локалне самоуправе, независних државних агенција и других државних посебних организација које имају субјективитет одвојен од субјективитета државе, јавних предузећа и установа, јавних
фондова и сличних организација.
Ради се о релативно младом извору права, јер је први овакав уговор закључен тек 1959. године7, с тим да је до драстичног раста броја ових
уговора дошло тек 80-их година ХХ века, а данас је на снази више од 2800
ових уговора8.
7
8
Уговор о узајамном подстицању и заштити улагања закључен између СР Немачке и Пакистана 25. новембра 1959. године.
М. Станивуковић, Арбитража између државе и улагача на основу двостраних споразума о заштити и унапређењу улагања, Зборник радова у спомен проф. др Миодрага
Трајковића, Правни факултет у Београду и Удружење правника у привредни Србије и
Црне Горе, Београд 2006, страна 519; М. Станивуковић, Двострани споразуми о заштити и унапређењу улагања са државама чланицама Европске уније, Правни живот бр.
12/2011, Београд 2011, страна 313. Према подацима UNCTAD-a за 2011. годину, укупан
број ових уговора у свету је 2833 (видети: 2012 World Investment Report UNCTAD, стр.
84, http://www.unctad-docs.org/files/UNCTAD-WIR2012-Full-en.pdf - приступљено 11. фебруара 2013. године).
50
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Међу овим међународним уговорима постоје извесне варијације,
али они најчешће садрже слична решења, како у погледу права која се
признају страним улагачима, тако и у погледу механизама правне заштите
у случају повреде гарантованих права. Наравно, ови уговори по правилу
садрже решења која у повољнији положај стављају богатије земље – извознице капитала, односно улагаче из тих земаља, а на штету земаља у развоју – увозница капитала, које су принуђене да закључују такве споразуме
како би обезбедиле већи прилив страног капитала у циљу динамичнијег
привредног развоја.
Најзначајније одредбе ових уговора су оне одредбе које се односе
на успостављање и уређење приватноправног односа државе пријема улагања и страног улагача, а то су одредбе: којима се утврђују дефиниције
најважнијих појмова (пре свега појмова улагања и улагача), обавезе држава да узајамно подстичу, одобравају, прихватају и штите улагања која потичу из тих држава, права која у погледу својих улагања улагачи из једне
државе уговорнице имају према другој држави уговорници, укључујући и
механизме за решавање спорова који у вези са применом уговора могу настати између страних улагача и државе пријема улагања.
3.1. Одређење појма страног улагања
Одређење појма улагања је од нарочитог значаја, јер од овога зависи у којим споровима ће приватно лице моћи да тужи државу на основу
уговора о узајамном подстицању и заштити улагања. Општа и обавезујућа
дефиниција појма улагања на међународном плану не постоји, и поред покушаја да се ова дефиниција одреди у одређеним међународним конвенцијама и документима међународних организација које су посвећене питањима међународне економије.
За примену арбитражних клаузула из двостраних уговора о заштити улагања од највећег значаја је начин на који је појам улагања одређен у
самом уговору. Већина ових аката не садржи дефиницију страног улагања
у правом смислу, већ се углавном ограничавају на набрајање појединих
економских или правних облика и категорија у којима се страна улагања
51
Број 1/2013
реализују.9 Оставља се, дакле, судији (арбитру) да у граничним случајевима одреди, да ли конкретни спор проистиче из страног улагања или не.
Да би се страним улагачима пружила што већа сигурност улагања,
односно да би се привукли страни улагачи, држава пристаје да се међународним уговором појам улагања што шире дефинише, па ови уговори често, поред неспорних инвестиција (директне стране инвестиције), у виду
улагања у стварна права, акције у акционарским друштвима које са собом
носе право учешћа у управљању друштвом, учешће у другим привредним
друштвима, права интелектуалне својине и индустријске својине, концесије и сродна права, обухватају и друга имовинска потраживања, као уговорне форме инвестирања, које представљају граничну категорију између
директних инвестиција и комерцијалних послова (нпр. уговор о вођењу
привредног друштва или уговор „кључ у руке“)10. Чести су и случајеви да
се као облик улагања којем се признаје заштита на основу уговора одређују новчана потраживања или било која друга потраживања по основу уговора која имају економску вредност, под шта се могу подвести било која
потраживања из комерцијалних правних послова, која ни по једној дефиницији не би могла бити подведена под појам улагања, макар са становишта економске теорије.11
Непримерено широко постављена дефиниција појма улагања може
у одређеним случајевима да доведе до тога да је немогуће направити разлику између правог страног улагања и имовинског потраживања из међународних пословних трансакција, којима би било непримерено пружити
правну заштиту на исти начин на који се то чини са страним улагањима,
јер код обичних међународних пословних трансакција не постоји циљано
улагање страног пословног субјекта у привредни развој земље у којој се
9
10
11
Видети, нпр: члан 1. став 1. Споразума о подстицању и заштити улагања између Савезне Републике Југославије и Босне и Херцеговине („Службени лист СРЈ – Међународни
уговори“, број 12/2002).
П. Цветковић, Међународно-правна заштита страних инвестиција од некомерцијалних
ризика, докторска дисертација, Правни факултет у Нишу, 2005, страна 38.
Један од ретких позитивних примера, који из дефиниције појма улагања изричито искључује потраживања у новцу или на чињење који произилазе искључиво из комерцијалних уговора о продаји роба и услуга, као и још нека потраживања страних држављана која потичу из активности које се не би могле подвести под појам улагања, је Споразум између Владе Републике Србије и Владе Републике Азербејџан о подстицању и узајамној заштити улагања („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 8/2011).
52
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
трансакција обавља, те не постоји ни јавни интерес да држава пружи виши ниво заштите таквим трансакцијама.
3.2. Одређење појма страног улагача
С обзиром да је претпостављени тужилац у инвестиционом спору
који има основ у међународним уговорима о заштити и унапређењу инвестиција увек улагач из друге државе уговорнице, за успостављање надлежности арбитраже је од битног значаја ко испуњава услов да се сматра
страним улагачем. Само лица обухваћена појмом страног улагача могу се
појавити као тужиоци против државе у арбитражама конституисаним на
основу ових међународних уговора.
Одређење дефиниције страног улагача има доста варијација, од
уговора до уговора. Оне обухватају физичка и правна лица, која испуњавају одређене услове.
Када се ради о физичком лицу, у принципу, као улагач се одређује
лице које је држављанин једне државе уговорнице, а који улаже у другу државу уговорницу.12 Међутим, у неким уговорима је круг физичких лица којима се признаје статус улагача проширен и на грађане који немају држављанство једне државе уговорнице али у тој држави имају пребивалиште.13
С друге стране, постоје и уговори у којима се круг улагача физичких лица
сужава, тако што се из тог статуса искључују држављани једне државе уговорнице који имају држављанство и друге државе уговорнице.14
Ситуација је слична и са правним лицима. У принципу, као улагач
се одређује правно лице установљено, основано или на други начин правоваљано организовано у складу са законима и прописима једне државе
уговорнице, које има седиште на територији те државе уговорнице и ула-
12
13
14
Видети, нпр: члан 1. Споразума између Савета министара Србије и Црне Горе и Владе
Арапске Републике Египат о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени
лист СЦГ – Међународни уговори“, број 10/2005).
Видети, нпр: члан 1. Споразума између Републике Србије и Краљевине Данске о подстицању и узајамној заштити улагања („Службени гласник РС“, број 105/2009).
Видети, нпр: члан 1. Споразума између Републике Србије и Црне Горе о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени гласник РС“, број 1/2010).
53
Број 1/2013
же на територији друге државе уговорнице.15 Круг правних лица са признатим статусом улагача може се проширити, признавањем статуса улагача и правном лицу које, уместо регистрованог седишта, на територији једне државе уговорнице има централну управу или главно место пословања.16 Такође, из статуса улагача могу се искључити правна лица из једне
државе уговорнице, ако је то правно лице непосредно или посредно у већинској својини држављана друге државе уговорнице.17
3.3. Обавезе државе пријема улагања
и права страног улагача
Ови међународни уговори, најпре, конституишу генералну обавезу државе да подстиче и штити страна улагања у њену привреду која долазе од улагача из друге државе уговорнице. Ово се чини кроз уговарање
апстрактних обавеза: да ће свака страна уговорница одобравати улагања
улагача друге стране уговорнице на својој територији у складу са сопственим законодавством и административном праксом и подстицати таква
улагања, да ће улагања улагача сваке стране уговорнице, у свако време, на
територији друге стране уговорнице, уживати правичан и равноправан
третман и пуну заштиту и безбедност, те да ниједна од страна уговорница
неће, на својој територији, неразумним или дискриминаторним мерама
ометати улагача друге стране уговорнице у управљању, одржавању, коришћењу, уживању или располагању његовим улагањима.18
Поједини уговори садрже и тзв. кишобран клаузуле, о којима је
већ било речи у овом раду.19
15
16
17
18
19
Видети, нпр: члан 1. Споразума између Савета министара Србије и Црне Горе и Владе
Арапске Републике Египат о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени
лист СЦГ – Међународни уговори“, број 10/2005).
Видети, нпр: члан 1. Споразума о подстицању и заштити улагања између Савезне Републике Југославије и Босне и Херцеговине („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, број 12/2002).
Видети, нпр: члан 1. Споразума између Републике Србије и Црне Горе о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени гласник РС“, број 1/2010).
Видети, нпр: члан 2. Споразума између Републике Србије и Краљевине Данске о подстицању и узајамној заштити улагања („Службени гласник РС“, број 105/2009).
Видети: 2.3. Избор и кумулација основа учешћа државе у инвестиционом спору. Такође, видети, нпр: члан 2. став 2. Споразума између Савезне владе Савезне Републике Југославије и
54
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Уговором, по правилу, држава преузима обавезу да улагањима
улагача из друге државе уговорнице пружи одређени повлашћени третман, и то национални третман и третман најповлашћеније нације, односно
свака држава уговорница преузима обавезу да на својој територији обезбеди улагањима улагача из друге државе уговорнице третман који није
ништа мање повољан од оног који обезбеђује улагањима и приносима
сопствених улагача, или улагањима улагача трећих држава, зависно од тога који је повољнији.20 Преузимање ове обавезе може бити веома опасно
за државу која је прихвата, јер њене обавезе и одговорност према страним
улагачима може проширити у знатној мери ван оквира предвиђених уговором о узајамном подстицању и заштити улагања закљученим са државом из које потиче тај страни улагач. Због тога се уговорима утврђују и
изузеци од примене правила о националном третману и третману најповлашћеније нације. Тако, по правилу, одредбе о повлашћеном третману
неће се тумачити тако да обавезују државу уговорницу да улагачима из
друге државе уговорнице даје било какву предност у третману, преференцијале или привилегије које произлазе из њеног чланства у било којој постојећој или будућој царинској унији, економској унији, монетарној унији, или било којој регионалној организацији за економску сарадњу, и било
каквом међународном споразуму или аранжману који се у целости или делимично односи на опорезивање или било ком домаћем закону који се у
целини или делимично односи на опорезивање.21 Ретке су, мада сасвим
логичне, одредбе уговора према којима се правила о повлашћеном третману неће тумачити као обавеза државе уговорнице да се подвргне било
каквом другом механизму решавања спорова са улагачем друге државе
уговорнице осим оног који је изричито предвиђен односним уговором.22
20
21
22
Владе Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске о узајамном подстицању
и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 10/2004).
Видети, нпр: члан 4. став 1. Споразума између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Владе Савезне Републике Нигерије о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СРЈ – Међународни уговори“, број 3/2003).
Видети, нпр: члан 3. став 3. Споразума између Србије и Црне Горе и Републике Кипар о
узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 14/2005).
Видети, нпр: члан 3. став 4. Споразума између Републике Србије и Црне Горе о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени гласник РС“, број 1/2010).
55
Број 1/2013
Уговори садрже и одредбе о накнади губитака страним улагачима
чија улагања претрпе губитке услед рата или другог оружаног сукоба, револуције, стања националне опасности, побуне, устанка, немира или друге сличне активности на територији државе - домаћина улагања, према којима ће се оштећеном страном улагачу доделити третман који у погледу
повраћаја, обештећења, накнаде или другог извршења, није мање повољан
од оног који се додељује домаћим улагачима или улагачима ма које друге
државе. Такође, страном улагачу ће се у сваком случају накнадити губици
који настану као последица заплене њихове имовине од стране војних
снага или власти државе пријема улагања, или уништењем њихове имовине од стране снага или власти државе пријема улагања, до чега није дошло у борбеној акцији или је то изискивала нужност ситуације.23
Важно место у уговорима имају и одредбе о експропријацији,24 према којима улагања страног улагача неће бити национализована, експроприсана, нити подвргнута другим мерама по дејству једнаким национализацији
или експропријацији, осим на основу закона, у јавном интересу, на недискриминаторној основи и уз хитну накнаду. Уговори, по правилу, садрже
одредбе да ће се накнада за експроприсано улагање утврдити према тржишној вредности тог улагања пре експропријације, да ће се накнада исплатити без одлагања и да ће се са накнадом исплатити и камата обрачуната на
износ накнаде почев од дана када је експропријација извршена.25
Уговори о узајамном подстицању и заштити улагања без изузетка
садрже и одредбе о гаранцијама слободног трансфера плаћања која се односе на улагања.26
По правилу, део уговора су и одредбе о суброгацији – преносу
свих права и потраживања страног улагача према држави пријема улагања
23
24
25
26
Видети, нпр: члан 4. Споразума између Србије и Црне Горе и државе Израел о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“,
број 23/2004).
Појам експропријације у овим уговорима увек има проширено значење, и односи се,
осим на експропријацију, и на национализацију и на сваку другу меру која је слична национализацији или експропријацији.
Видети, нпр: члан 6. Споразума између Републике Србије и Републике Португал о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени гласник РС“, број 10/2010).
Видети, нпр: члан 6. Споразума између Савезне владе Савезне Републике Југославије и
Владе Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 10/2004).
56
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
на другу државу уговорницу, чији је држављанин тај страни улагач, у случају када та друга држава уговорница, или њена надлежна институција,
обештети страног улагача на основу осигурања или гаранције коју је преузела у односу на улагање на територији државе пријема улагања.27
У погледу почетка и престанка примене одредаба уговора на правне односе између државе уговорнице и страних улагача, уговори углавном предвиђају истоветна решења. Одредбе уговора се односе на сва улагања која изврше улагачи једне државе уговорнице на територији друге
државе уговорнице пре као и после ступања на снагу уговора, с тим да се
не примењују на спорове који су настали пре његовог ступања на снагу.28
Специфичност ових уговора огледа се у томе што, без обзира на престанак важења уговора, његове одредбе ће се примењивати на улагања која
су извршена за време његовог важења и по престанку важења, у додатном
року, по правилу, од десет година29, мада је у неким уговорима предвиђен
и дужи рок (петнаест30 или двадесет31 година).
3.4. Одредбе уговора о решавању спорова
између државе пријема улагања и страних улагача
Веома важно место у међународним уговорима о узајамном подстицању и заштити улагања имају одредбе о решавању спорова између
државе пријема улагања и страних улагача. Док су одредбе о правима и
обавезама поводом улагања мање-више уједначене, одредбе о решавању
спорова се у већој мери разликују од уговора до уговора.
27
28
29
30
31
Видети, нпр: члан 8. Споразума између Србије и Црне Горе и Државе Кувајт о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“,
број 2/2005).
Видети, нпр: члан 12. Споразума између Републике Србије и Краљевине Данске о подстицању и узајамној заштити улагања („Службени гласник РС“, број 105/2009).
Видети, нпр: члан 13. став 3. Споразума између Савета министара Србије и Црне Горе и
Владе Републике Литваније о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени
лист СЦГ – Међународни уговори“, број 10/2005).
Видети, нпр: члан 16. став 3. Споразума између Србије и Црне Горе и Републике Финске о подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“,
број 10/2005).
Видети, нпр: члан 16. став 2. Споразума између Србије и Црне Горе и Државе Кувајт о
узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 2/2005).
57
Број 1/2013
Тако, уговори се међусобно разликују према томе да ли је њима
предвиђен обавезан покушај мирног решења спора пре подношења тужбе,
који су рокови предвиђени за евентуалне преговоре о мирном решењу
спора, пред којом институцијом се може поднети тужба за решавање спора, да ли је потребно пре покретање арбитраже закључити арбитражни
споразум, или уговор садржи једнострану изјаву државе уговорнице о
прихватању арбитраже, односно обавезујућу понуду за закључење арбитражног споразума, у ком року арбитража мора бити окончана, које меродавно право ће бити примењено итд.
Овим уговором се најчешће установљава обавеза покушаја мирног
решења спора путем преговора пре евентуалног покретања арбитражног
поступка. Обично се утврђује и рок у коме се након отпочињања поступка
мирења не може покренути арбитража (обично 6 месеци32 или краћи
рок33). Одбијање државе да учествује у обавезном поступку мирења, или
игнорисање иницијативе за вођење овог поступка, у арбитражној пракси
је у неколико случајевима довело до тога да су арбитражни судови дозвољавали тужиоцу да тужбу поднесе пре протека рока.
У случају да спор не буде решен мирним путем, страни улагач има
право да поднесе тужбу против државе пријема улагања. Постоји више
различитих опција у погледу избора институција надлежних за решавање
спора. Једним међународним уговором се може предвидети једна или више алтернативно надлежних институација, почев од националног суда у
држави пријема улагања, преко националних арбитражних институција,
па до различитих међународних арбитражних институција, с тим да у случају када је предвиђено више алтернативно надлежних институација, право избора по правилу припада страном улагачу који подноси захтев за арбитражу, односно арбитражну тужбу. Избор институције пред коју ће се
изнети спор о улагању може бити ограничен и предметом спора, тако да
32
33
Видети, нпр: члан 11. став 2. Споразума између Србије и Црне Горе, с једне стране, и
Белгијско-луксембуршке економске уније, с друге стране, о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 18/2004).
Видети, нпр: члан 8. став 1. Споразума између Савезне владе Савезне Републике Југославије и Владе Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“,
број 10/2004), где је прописан рок од 3 месеца.
58
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
се улагач може обратити арбитражи само у погледу спора о одређеним
питањима примене уговора.34
За покретање поступка пред надлежном арбитражом најчешће није потребно постојање посебног арбитражног споразума, када међународни уговор у себи садржи понуду државе страним улагачима из друге државе да се спор реши пред арбитражом, те страни улагач самим подношењем захтева за арбитражу, односно арбитражне тужбе прихвата ту понуду, чиме је заснован арбитражни споразум. Међутим, понекад су одредбе
уговора о овом питању недовољно јасне, па могу изазвати спор о надлежности арбитраже.
Различите арбитражне институције имају различита правила конституисања арбитражног суда и уређења арбитражног поступка. Избором
арбитражне институције определиће се и примена одговарајућих правила
поступка, па уговори о узајамном подстицању и заштити улагања ретко
садрже додатна правила о овим питањима. Међутим, постоје и изузеци, па
тако, поједини уговори прописују рокове у којима се арбитражни поступак мора окончати.35
Такође, уговори који предвиђају надлежност националног суда државе пријема улагања за решавање спора, по правилу, одређују у ком року тај суд мора решити спор, а у противном, пружају могућност улагачу
да поднесе тужбу одговарајућој арбитражној институцији.36
Мали број ових уговора садржи одредбе о меродавном праву за решавање спора између државе пријема и улагача друге државе. У оним спо34
35
36
Право обраћања арбитражи је у уговорима које је Република Србија закључила са Бугарском и Кином ограничено на спорове у вези са применом чланова који се односе на
експропријацију или на трансфер плаћања која се односе на улагања. Цитирано према:
М. Станивуковић, Арбитража између државе и улагача на основу двостраних споразума о заштити и унапређењу улагања, Зборник радова у спомен проф. др Миодрага
Трајковића, Правни факултет у Београду и Удружење правника у привредни Србије и
Црне Горе, Београд 2006, страна 522.
Видети, нпр: члан 8. став 2. тачка г Споразума између Србије и Црне Горе и државе
Израел о узајамном подстицању и заштити улагања („Службени лист СЦГ – Међународни уговори“, број 23/2004), који прописује рокове у којима ad hoc арбитража мора
донети коначну одлуку.
Према уговору закљученом између Републике Србије и Турске, улагач се може обратити арбитражи тек ако се претходно обратио националном суду, те ако тај суд није донео коначну
пресуду у року од годину дана. Цитирано према: М. Станивуковић; исто, страна 522.
59
Број 1/2013
разумима који то питање регулишу преовлађује следеће решење: на решавање спора примењује се а) право државе уговорнице која је страна у спору
и на чијој територији је извршено улагање, укључујући и њена правила о
сукобу закона, б) одредбе споразума о заштити инвестиција, као и в) опште
прихваћена начела међународног права.37 Ни у једном од њих није одређено који од ових извора има приоритет у примени, али се може претпоставити да ће у случају супротности, одредбе споразума и начела међународног
права имати предност над националним правом државе пријема.
Интересантно је да све наведене одредбе упућују на примену колизионих норми државе пријема, што значи да се арбитража која, по правилу, не заседа на територији државе пријема, у погледу одређивања меродавног права ставља у исту позицију као арбитраже са седиштем на тој
територији.38
Ретки су изузеци од наведеног уређења питања меродовног права,
тамо где се уговори овим питањем уопште баве.39
Када уговор не садржи одредабе о меродавном праву, решење овог
питања зависиће од избора надлежне институције за решавање спора.
Уколико се странке на основу тих споразума определе за ICSID арбитражу, меродавно право ће се одређивати према члану 42. Вашингтонске
конвенције, који предвиђа примену правних правила која су уговорне
стране изабрале, а уколико нису изабрале меродавна правила, право државе пријема, укљућујући и њена правила о сукобу закона, као и одговарајућа начела међународног права. С обзиром да су на основу двостраних уговора могући спорови између државе и улагача иако није било претходног
уговора између њих, избор меродавног права ће често изостати. Странке
такође могу овластити ову арбитражу да решава њихов спор по принципима правичности. У осталим случајевима (ad hoc арбитраже по правили37
38
39
Видети, нпр: члан 11. став 3. Споразума између Савезне Републике Југославије и Краљевине Шпаније о подстицању и узајамној заштити улагања („Службени лист СЦГ –
Међународни уговори“, број 3/2004).
М. Станивуковић; исто, страна 529.
Уговор Републике Србије сa Кувајтом, осим наведених могућности, помиње и принцип
аутономије воље, као примаран у одређивању меродавног права; уговор Републике Србије са Грчком предвиђа да ће арбитражни суд решавати спор у складу са одредбама
уговора и применљивим правилима и принципима међународног права; док уговор Републике Србије са Индијом предвиђа само примену одредаба уговора. Цитирано према:
М. Станивуковић; исто, страна 529.
60
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ма UNCITRAL-а, МТК арбитраже итд.) меродавно право биће одређено на
основу одредаба о одређивању меродавног права које су садржане у односним арбитражним правилима.
4. ПРОЦЕСНА ПРАВИЛА ИНВЕСТИЦИОНОГ СПОРА
Видели смо да постоји велика разноврсност механизама за решавање инвестиционих спорова на основу међународних уговора о узајамном подстицању и заштити улагања. Такође, и на основу приватноправних уговора државе и страних улагача могуће је предвидети различите
механизме за решавање спорова. Стога је немогуће говорити о неким општим процесним правилима за решавање инвестиционих спорова, јер
примена конкретних правила зависи од избора механизма за решавање
спора у сваком конкретном случају, односно зависи од избора институције којој ће бити поверено решавање конкретног спора.
Иако је решавање инвестиционих спорова између државе и страних улагача могуће и пред националним судовима, по правилу се решавање ових спорова поверава међународним трговинским арбитражама.
Извори права који регулишу међународну трговинску арбитражу
су различити: једни су међународни а други унутрашњи; неки су обавезни
а остали факултативни; има их које је створила држава или нека друга организација, док постоје и они које стварају саме странке.40 Хијерархија
тих извора права, када су у питању инвестициони спорови, у многоме зависи од тога да ли се ради о инвестиционом спору са основом у приватноправном уговору државе и страног улагача или о инвестиционом спору са
основом у међународном уговору о узајамном подстицању и заштити улагања. Полазећи од принципа аутономија воља, као владајућег принципа у
области трговинских односа, избор правила за решавање инвестиционог
спора је слободнији, односно значај императивних правних норми је сведен на минимум када постоји приватноправни уговор између државе и
страног улагача. Са друге стране, када се однос државе и страног улагача
заснива на међудржавном споразуму, та слобода је знатно мања, јер избор
правила за решавање инвестиционог спора зависи од садржине међуна40
К. Јовичић, Међународна трговинска арбитража, Страни правни живот, број 3/2008,
Институт за упоредно право, Београд, стр. 115.
61
Број 1/2013
родног уговора, у чијем закључењу страни улагач, по природи ствари, није могао учествовати.
Различите арбитражне институције имају различита правила конституисања арбитражног суда и уређења арбитражног поступка. Имајући у
виду да се међународним уговорима најчешће уговара надлежност Међународног центра за решавање инвестиционих спорова у Вашингтону (ICSID)
или ad hoc арбитраже по UNCITRAL-овим правилима, у наставку рада указаћемо на процесна правила у оквиру наведених арбитражних механизама.
4.1. Поступак пред Међународним центром
за решавање инвестиционих спорова у Вашингтону (ICSID)
Правила о арбитражи пред овим Међународним центром за решавање инвестиционих спорова, као институцијом специјализованом управо за
решавање инвестиционих спорова, уређена су Конвенцијом о решавању инвестиционих спорова између држава и држављана других држава, којом је
овај Центар и основан, те Правилником Центра о покретању поступка мирења и арбитражног поступка и Правилником о арбитражном поступку.
Држава или страни улагач који жели да покрене арбитражни поступак пред Центром треба да поднесе писмени захтев генералном секретару Центра, који ће препис захтева доставити супротној странци, након
чега отпочиње поступак образовања арбитражног суда.
Арбитражни суд сачињава један арбитар или ма који непарни број
арбитара одређених споразумом странака. Ако се странке не споразумеју
о броју арбитара и начину њиховог одређивања у року од 60 дана од регистровања захтева за арбитражу, дужне су да о томе обавесте генералног
секретара, у ком случају ће суд сачињавати три арбитра, од којих ће по
једног одредити свака странка, а трећег, који ће бити председник суда, одредиће странке споразумно.
Странка приликом подношења захтева за арбитражу треба да именује свог арбитра и да предложи председника арбитражног суда. Тужена
страна је дужна да, по пријему обавештења тужиоца о именовању његовог
арбитра, именује свог арбитра, те да се изјасни да ли прихвата предлог тужиоца за именовање председника суда, односно да изнесе свој предлог за
председника, ако се не слаже са предлогом тужиоца.
62
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Ако странке у року од 90 дана од регистровања захтева не постигну споразум о именовању председника арбитражног суда, именоваће га
председник Административног савета Центра.
Центар има Листу арбитара, на коју свака држава уговорница конвенције може именовати четри лица. Стране могу да именују арбитра са
Листе, као и арбитра који није на Листи, док председник Административног савета Центра може именовати арбитра само са Листе. Странка за арбитра по правилу не може именовати лице са којим дели заједничко држављанство, односно свог држављанина, осим ако се супротна странка са тиме не сагласи. Арбитри не морају бити правници, већ могу бити стручњаци
и из других области (индустрије, трговине, финансија), а захтева се да буду
особе високих моралних квалитета, способне за самостално одлучивање.
Чим генерални секретар Центра буде обавештен о именовању арбитра, треба да тражи од њега да прихвати именовање, а арбитар је дужан
да одговори у року од 15 дана.
Тужена страна није дужна да одговори на захтев тужиоца за арбитражу у меритуму пре конституисања арбитражног суда, јер рокове за одговор одређује суд по конституисању, али тужена страна је овлашћена да
одговор на захтев достави и пре конституисања суда.
По конституисању, арбитражни суд ће одредити рок у коме је тужилац дужан да поднесе детаљну тужбу (memorial)41. Тек после овога тужена страна треба да поднесе одговор на тужбу (counter-memorial). Арбитражно веће може да одреди да странке након ових поднесака доставе још
по један поднесак (reply тужиоца и rejoinder туженог).
Арбитражни суд по правилу заседа у седишту Центра у Вашингтону, али се странке могу споразумети да место арбитаже буде ван седишта
Центра. Место заседања суда не утиче на националну припадност арбитражне одлуке.
Суд сам решава о својој надлежности и разматра сваки приговор
странке у спору да тај спор не спада у надлежност Центра, или да из других разлога не спада у надлежност суда, и одлучује да ли ће приговор расправити као претходно питање или заједно са предметом спора.
41
Треба направити јасну разлику између захтева за арбитражу (request for arbitration), којим се поступак покреће, и тужбе (memorial), којом се опредељује тужбени захтев тужиоца и наводи на којима се захтев заснива.
63
Број 1/2013
Меродавно право за решавање спора одређују странке споразумно,
а ако се странке не сагласе о томе, суд ће применити право државе потписнице која је странка у спору (укључујући и њене прописе о сукобу закона) и одговарајућа правила међународног права. Арбитражни суд не сме
заузети став да постоји правна празнина у погледу било ког питања релевантног за решавање спор, а овлашћен је да спор реши и по правичности,
ако се странке са тим сагласе.
Ако се странке не договоре друкчије, суд може, ако сматра за потребно, у свакој фази поступка позвати странке да поднесу документе или
друге доказе, и посетити место повезано са спором и тамо извршити испитивања која сматра потребним.
Ако странка не дође пред арбитражни суд, односно не изложи свој
случај пред судом, то се не сматра признањем навода друге странке, а
друга странка може тражити да суд расправи питања која су му поднета и
да донесе одлуку. Пре него што у таквом случају донесе одлуку, суд о томе може обавестити странку која није дошла или није изложила свој случај и оставити јој накнадни рок да се изјасни.
Суд може на захтев странке решити све узгредне или накнадне
захтеве или противзахтеве који потичу непосредно из предмета спора, под
условом да су они у оквиру онога на шта су се странке сагласиле и да иначе спадају у надлежност Центра, а овлашћен је да одреди и привремене
мере ради заштите права странака.
Суд решава питања већином гласова свих својих чланова. Одлука
суда мора бити у писменој форми, са изложеним разлозима на којима се
заснива, и морају је потписати сви чланови већа који су гласали за њу.
Сваки члан већа може прикључити одлуци своје лично мишљење, било да
се он слаже са већином или не. Генерални секретар мора одмах доставити
странкама оверен препис одлуке, а сматра се да је одлука донета на дан
кад су оверени преписи послати странкама.
Одлука арбитражног суда се не сме јавно објавити без пристанка
странака.
Ако међу странкама дође до спора око тумачења одлуке, свака
странка може упутити генералном секретару писмену молбу и тражити
њено тумачење. Свака странка може упутити писмену молбу генералном
секретару и тражити ревизију одлуке због откривања неке чињенице која
64
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
битно утиче на одлуку, под условима да суд и молилац нису знали за ту
чињеницу кад је одлука донета и да та чињеница није остала непозната
молиоцу из његовог нехата, у року од 90 дана од откривања те чињенице,
а најкасније у року од три године од дана кад је одлука донета. Свака
странка може упутити писмени захтев генералном секретару да се одлука
поништи из једног или више следећих разлога: да суд није био прописно
образован; да је суд очигледно прекорачио своје овлашћење; да је један
члан суда био подмићен; да је дошло до озбиљних повреда основних правила поступка; или да у одлуци нису изнети разлози на којима се она заснива. Захтев за поништај може се поднети у року од 120 дана од доношења одлуке, а ако се поништај тражи због подмићивања, захтев треба поднети у року од 120 дана од сазнања за подмићивања, а најдоцније у року
од три године од дана доношења одлуке. Суд може обуставити извршење
одлуке док не донесе решење по молби за тумачење, ревизију или понишај одлуке, ако сматра да то захтевају околности.
Одлука је обавезна за обе странке и не подлеже жалби. Обе странке су дужне да се повинују и спроведу одредбе одлуке, изузев уколико је
извршење обустављено. Свака држава потписница Конвенције дужна је да
призна као обавезну одлуку арбитражног суда Центра и дужна је да изврши на својој територији новчане обавезе одређене том одлуком као да је у
питању правноснажна пресуда суда те државе. За извршење одлуке важе
прописи о извршењу пресуде који су на снази у држави на чијој се територији тражи извршење.
4.2. Поступак пред ad hoc арбитражом
по UNCITRAL-овим правилима
Код навођења листе извора арбитражног процесног права, не могу
се заобићи Арбитражна правила UNCITRAL-а из 1976. године, односно
ревидирана правила из 2010. године, која је донела Комисија УН-а за међународно трговинско право – United Nations Commission on International
Trade Law (UNCITRAL).
Ово је специфичан извор права, донет под окриљем Уједињених
нација и који нема облик међународног уговора, али је извор права зато
што се у пракси примењује. Овим правилима су целовито уређена правила поступка пред ad hoc међународним трговинским арбитражама.
65
Број 1/2013
Реч је о факултативном извору права који се примењује само када се
странке изричито на њега позову. Међутим, ако је у међународном уговору о
узајамном подстицању и заштити улагања предвиђено да ће се спор који је настао поводом примене тог уговора између државе пријема улагања и страног
улагача решавати пред ad hoc арбитражом по UNCITRAL-овим правилима, није потребна посебна сагласност државе пријема улагања за решавање конкретног инвестиционог спора по овим правилима, јер је њена општа сагласност за
примену тих правила унапред дата у самом међународном уговору.
Аd hoc арбитраже, саме по себи, немају никакву процесну „залеђину“. Правила поступања одређују или саме странке, или пак арбитри. Међутим, UNCITRAL-ова Арбитражна правила, као и UNCITRAL-ов Модел-закон
о арбитражи из 1985. године пружају значајну помоћ при организовању поступка пред ad hoc арбитражама. Уговарањем примене ових арбитражних
правила, поступак пред ad hoc арбитражама водиће се у истим процедуралним оквирима као и поступак пред неком институционалном арбитражом.42
Ова арбитражна правила садрже потпуне одредбе о свим аспектима арбитражног поступка, почев од иницирања покретања арбитраже и
конституисања арбитражног суда, преко одређивања места одржавања арбитраже и језика поступка, начина постављања захтева тужилачке странке
и давања одговора тужене странке на захтеве тужилачке странке, давања
других изјава странака у току поступка, временског оквира за одвијање
поступка, услова за одређивање привремених мера у току поступка, начина извођење доказа и услова за закључења расправе, па до доношења одлука о главној ствари, споредним захтевима и трошковима поступка.43
5. РЕПУБЛИКА СРБИЈА КАО СТРАНКА
У ИНВЕСТИЦИОНИМ СПОРОВИМА
Република Србија има обавезујуће двостране уговоре о узајамном
подстицању и заштити улагања са четрдесет две земље. Поред тога, пот-
42
43
Т. Варади, Б. Бордаш, Г. Кнежевић, Међународно приватно право, Форум, Нови Сад
2001, стр. 576.
UNCITRAL Arbitration Rules (as revised in 2010) доступно на: http://www.uncitral.org/pdf/
english/texts/arbitration/arb-rules-revised/arb-rules-revised-2010-e.pdf - приступљено 11.
фебруара 2013. године.
66
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
писала је још осам таквих споразума који нису ступили на снагу.44 Такође,
Република Србија је закључила и већи број приватноправних уговора инвестиционог карактера са страним улагачима. Потребе економског развоја
земље чине неминовним закључење још већег броја таквих уговора.
На претходним страницама, где смо, излажући начелно о садржини уговора о узајамном подстицању и заштити улагања, указали на одредбе више таквих уговора које је закључила Република Србија, може се видети колико су разноврсно уређена иста правна питања у тим уговорима.
Може се видети и да су у значајном броју уговора преузете неповољне
обавезе за нашу земљу. Србија је већ имала прилике да осети оштрицу
ових уговора, јер је против ње покренуто неколико арбитражних спорова
на основу таквих уговора.45
Такође, Србија је учествовала и у арбитражним споровима који су
проистекли из неких приватноправних уговора инвестиционог карактера
закључених између Републике Србије и страних улагача.46
Републичко јавно правобранилаштво, које је сходно члану 7. Закона о јавном правобранилаштву47 надлежно да предузима правне радње и
користи правна средства пред судовима и другим надлежним органима
ради остваривања имовинских права и интереса Републике Србије, заступа Републику Србију и у арбитражним поступцима. Стога је неспорно
значајна улога Републичког јавног правобранилаштва у напорима Републике Србије за заштиту њених имовинских права и интереса у инвестиционим споровима. Правобранилаштво, заједно са другим надлежним органима, преко правних тимова које именује Влада на предлог Републичког јавног правобраниоца, до сада је непосредно учествовало у већем броју међународних арбитража, укључујући и арбитраже за решавање инве44
45
46
47
Према подацима UNCTAD-а закључно са 1. јуном 2012. године. Видети: www.unctad.org/sections/dite_pcbb/docs/bits_serbia.pdf - приступљено 11. фебруара 2013. године.
Ad hoc поступци по арбитражним правилима UNCITRAL-a: спор Mytilineos Holdings SA
v. The State Union of Serbia & Montenegro and Republic of Serbia и спор Civis-ing.KFT v.
Republic of Serbia; као и два поступка пред ICSID-ом: спор UAB "ARVI" ir ko and UAB
"SANITEX" v. Republic of Serbia и спор Club Hotel Loutraki S.A. and Casinos Austria International Holding GMBH v. Republic of Serbia.
На пример, арбитражни поступак пред Међународном трговинском комором у Паризу:
FCC Constructio, Alpine Mayreder i Porr (односно њихово концесионо предузеће СеверЈуг аутопут д.о.о. из Београда) против Републике Србије.
Закон о јавном правобранилаштву („Службени гласник Републике Србије“, број 43/1991).
67
Број 1/2013
стиционих спорова, у којима је Република Србија успешно парирала противним странкама.
Како су страна улагања по природи ствари дугорочни процеси, које услед протека времена и бројних других објективних и субјективних
околности често прати неизвесност у погледу успеха, односно могућност
неуспеха инвестиционог подухвата, за који ће страни инвеститор по правилу покушати да припише одговорност активностима државе, извесно је
да ће Република Србија, као земља узвозница капитала, и у будућности
бити изложена инвестиционим споровима.
Стога на свим државним органима лежи обавеза да предузимају
све мере из своје надлежности како би се превентивно утицало да у будућности не долази до инвестиционих спорова због кршења обавеза које
је Републике Србија преузела инвестиционим уговорима или билатералним међународним уговорима о заштити и унапређењу инвестиција, као и
домаћим прописима, те како би у случају избијања инвестиционог спора
били спремни за благовремено предузимање потребних активности на
припреми одбране у поступцима решавања спора, у најбољем интересу
Републике Србије.
68
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Савка Манговић,
заменик републичког јавног правобраниоца
О ПРЕУЗИМАЊУ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА
ОД СТРАНЕ ОШТЕЋЕНОГ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ
КАДА ЈЕ КРИВИЧНО ДЕЛО ИЗВРШЕНО
НА ШТЕТУ ДРЖАВНЕ ИМОВИНЕ
1. ОШТЕЋЕНИ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ
У одредбама чл. 53-57. Законика о кривичном поступку1 из 2001. године, који ће бити у примени до 30. септембра 2013. године, односно у чл.
50-67. новог Законика о кривичном поступку2 из 2011. године, који ће у
потпуности почети да се примењује од 1. октобра 2013. године, а који се од
15. јануара 2012. године примењује само у поступцима за кривична дела за
која је посебним законом одређено да поступа јавни тужилац посебне надлежности, предвиђен је каталог права оштећеног у кривичном поступку.
Оштећени је лице чије је какво лично или имовинско право кривичним
делом повређено или угрожено. Да би се добила реална представa о могућностима оштећеног као кривичнопроцесног субјекта, треба поћи од положаја
који он може имати у једном кривичном поступку, и то као: 1) овлашћени тужилац (сукцесивни тужилац или приватни тужилац), 2) оштећени као потенцијални сукцесивни тужилац, 3) оштећени са предлогом за кривично гоњење,
4) оштећени као сведок и 5) оштећени са имовинскоправним захтевом.3
Појам оштећеног у смислу кривичног процесног права разликује се од
појма оштећеног у смислу кривичног материјалног права, где се оштећени
обично назива пасивним субјектом кривичног дела.4 Појам оштећеног у кри1
2
3
4
Законик о кривичном поступку, „Службени лист СРЈ“, бр. 70/01, 68/02, „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11.
Законик о кривичном поступку, „Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 и 121/12).
Види: Загорка Јекић, Кривично процесно право, ГДП „Димитрије Давидовић“, Београд
1998, стр. 128-129; Милан Шкулић, Кривично процесно право, општи део, Правни факултет Универзитета у Београду и ЈП „Службени гласник“, Београд 2006, стр. 116.
Зоран Стојановић, Коментар Кривичног законика, ЈП „Службени гласник“, Београд
2007, стр. 75-76.
69
Број 1/2013
вичнопроцесном смислу, који нас овде интересује, је другачији и шири од
појма пасивног субјекта у материјалном кривичноправном смислу речи.
Штавише, за тему овог рада значајне су једино улога оштећеног као овлашћеног (сукцесивног) тужиоца, уколико је кривично гоњењe преузето, и улога оштећеног као потенцијаног сукцесивног тужиоца, уколико се још нису
стекли услови за преузимање гоњења, и то само у поступцима за кривична
дела којима је оштећена Република Србија, односно њен државни орган.
Код покушаја сагледавања oправданости примене установе преузимања кривичног гоњења у наведеним случајевима треба узети у обзир да
је још 2001. године, доношењем Законика о кривичном поступку, знатно
ревидирано право оштећеног да преузме гоњење, и то за кривична дела за
која је прописана новчана казна или казна затвора до 3 године, тиме што
је, увођењем новог правног института – одлагања кривичног гоњења, дата
могућност јавном тужиоцу да под одређеним условима не покрене кривични поступак. У тој ситуацији оштећени уопште нема право да преузме
кривично гоњење, а то значи и да му се гаси својство потенцијалног тужиоца. Ипак, ако изузмемо ову могућност да оштећени изгуби право на преузимање кривичног гоњења, можемо рећи да оштећени према Законику о
кривичном поступку из 2001. године преузимање кривичног гоњења може
учинити како у фази самог покретање кривичног поступка, тако и у свим
каснијим фазама поступка, све до правоснажног окончањa поступка.
Према новом Законику, право оштећеног да преузме гоњење додатно је сужено. Супсидијарна тужба наступа само кад јавни тужилац одустане од подигнуте оптужнице после њеног потврђивања од стране суда,
како је то предвиђено чланом 52. Законика о кривичном поступку, а у
скраћеном поступку, који се према новом Законику води за кривична дела
за која је прописана казна затвора до 8 година, преузимање гоњења је могуће ако јавни тужилац одустане од гоњења после заказивања главног
претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције (члан 497. Законика). Ако јавни тужилац одустане од гоњења у току истраге или од подигнуте оптужнице пре него што она буде потврђена, односно пре заказивања главног претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције у скраћеном поступку, оштећени се не може јавити са захтевом да преузме гоњење већ може само да поднесе приговор непосредно вишем јавном тужиоцу. Ограничења се односе на сва кривична дела, независно од објекта
заштите, дакле и на кривична дела којима је оштећена државна имовина.
70
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Посматрано са аспекта теме овог рада, када јавни тужилац при одговарајућем стању чињеница (оправдана сумња5) и у тој фази поступка (потврђена оптужница од стране суда), ипак одустане од оптужнице, тај одустнак мора имати темељиту подлогу, а то, са друге стране, значи да би били незнатни
изгледи за оштећеног да преузимањем гоњења издејствује осуђујућу кривичну пресуду, без које, као што је познато, нема ни позитивне одлуке о имовинскоправном захтеву оштећеног. У прилог томе иде и чињеница да је оштећеном омогућено да још у току истражног поступка употреби све доказе и аргументе које би употребио у својству оштећеног као тужиоца и да практично,
кад остане без ''подршке'' органа гоњења, ни нема значајне користи од самог
преузимања кривичног гоњења, у строго кривичноправном смислу.
У домену имовинских права, што ће у каснијем тексту бити разрађено, оштећени је заштићен другим правним инструментима. Не мање значајна је и чињеница да се увођењм тужилачке истраге, коју предвиђа нови
Законик, и у кривичном поступку напушта принцип судске одговорности
за утврђено чињенично стање, који се замењује принципом одговорности
странака, односно напушта се, или се барем умањује значај истражног начела, што додатно умањује изгледе да оштећени, у својству овлашћеног
тужиоца, издејствује осуђујућу пресуду и евентуалну позитивну одлуку о
имовинскоправном захтеву.
Како се из предњих одредби види, интенција законодавца је да се
функција кривичног гоњења и заступања оптужбе задржи у оквиру државног органа чија је то ексклузивна надлежност, при чему, наравно, нису
од утицаја изузеци од начела официјелности, кад кривични закон из одређених криминалнополитичких разлога одреди да је за гоњење појединих
кривичних дела, која су иначе у надлежности јавног тужиоца, потребна
претходна сагласност оштећеног. Према новом законику из 2011. године,
знатно су проширена овлашћења јавног тужиоца. Истрага је из судске
надлежности пренета у надлежност јавног тужиоца. Истражним поступком као и истрагом руководи јавни тужилац. Овлашћен је да сам предузи5
Овде је вредно поменути и још једну новину у Законику о кривичном поступку из 2011.
године. За подизање оптужнице према члану 331. Законика потребна је оправдана сумња да је неко лице учинило кривично дело. Према томe, за потврђивање оптужнице и
отварање судског кривичног поступка непопходан је тај степен уверења у погледу чињенице да је окривљени извршио кривично дело. Није довољна основана сумња, као
према Законику из 2001. године, већ нешто више од тога.
71
Број 1/2013
ма радње гоњења учинилаца кривичних дела и да још у предистражном
поступку изводи доказне радње.
Може се из напред наведеног закључити да је обим овлашћења јавног тужиоца у апсолутној пропорцији са кредибилитетом његове евентуалне одлуке о одустанку од кривичног гоњења, а истовремено у обрнутој
пропорцији са изгледом на успех оштећеног да преузимањем гоњења дође
до осуђујуће кривичне пресуде.
2. ИМОВИНСКОПРАВНИ ЗАХТЕВ
Питање оправданости преузимања кривичног гоњења од стране јавног правобраниоца, када је у питању кривично дело којим је оштећена државна имовина, треба пре свега посматрати са аспекта могућности надокнаде укупне штете причињене тим кривичним делом, јер је, у суштини,
крајњи циљ преузимања кривичног гоњења обештећење онога ко је тим
делом претпео некакву штету.
При томе, треба поћи од одредаба Законика о кривичном поступку
које се односе на права оштећеног у вези са имовинскоправним захтевом.
У првом реду, треба нагласити да је чланом 201. став 2. Законика о кривичном поступку из 2001. године (члан 252. став 2. новог Законика) прописано да се имовинско правни захтев у кривичном поступку може односити на накнаду штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног
посла, а друго одређење се односи на правну природу самог захтева, која
је искључиво грађанскоправна, односно ради се о захтеву који се може
остварити у редовној парници.
Одредбом члана 206. став 3. Законика о кривичном поступку (члан
258. став 3. новог Законика) предвиђено је да када суд донесе пресуду којом се окривљени ослобађа од оптужбе или којом се оптужба одбија или
када решењем обустави кривични поступак упутиће овлашћено лице да
имовинскоправни захтев може остварити у парници.
Кривични суд може усвојити имовинскоправни захтев оштећеног искључиво ако је утврдио да је окривљени учинио кривично дело за које се
терети оптужницом У пракси, судови чак и у тој ситуацији ретко одлучују
о имовинскоправном захтеву, већ и тада оштећеног упућују на парницу.
72
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
3. ЈАВНИ ТУЖИЛАЦ И ОШТЕЋЕНИ
КАО ОВЛАШЋЕНИ ТУЖИЛАЦ
Пошто смо утврдили да је усвајање имовинско правног захтева једино
могуће ако се кривични поступак доведе до краја, и при томе оконча осуђујућом пресудом, што је претежно заслуга органа гоњења, потребно је осврнути
се на неке аспекте законске дефиниције улоге јавног тужиоца у кривичном
поступку. Јавни тужилац је самостални државни орган који има право и дужност да у општем интересу врши гоњење учинилаца кривичних дела. Мада
је кривично гоњење засновано на начелу легалитета, одредбама Законика о
кривичном поступку и Закона о јавном тужилаштву, јавном тужиоцу је дато
овлашћење да у сваком поједином случају процењује да ли су испуњене
стварне и правне претпоставке за покретање кривичног поступка, односно за
наставак већ започетог кривичног поступка после ступања оптужнице на
правну снагу, па чак и у стадијуму поступка по жалби.
Па ипак, најчешће у пракси, код кривичних дела која се гоне по службеној дужности, паралелно егзистирају јавни тужилац и потенцијални
тужилац, оштећени.
Прва процесна претпоставка која оштећеном даје могућност да се појави у улози тужиоца јесте одустанак јавног тужиоца од кривичног гоњења.
Због недовољне активности јавног тужиоца у неким случајевима може доћи
до одустанка јавног тужиоца од кривичног гоњења и када се ради о кривичном делу које се гони по службеној дужности. Свакако да се неправилно,
или у неким случајевима чак и незаконито поступање јавног тужиоца, рефлектује и на права оштећеног, онемогућује га у остварењу његовог имовинскоправног захтева у кривичном поступку и доводи можда у неповољнију позицију за остварење тог захтева у парничном поступку, у погледу
доказивања, мада не и у погледу основа за накнаду штете. Ово захтева контролу рада јавног тужиоца, јер постоји ризик да гоњење из неког разлога
ипак изостане. То би вређало јавни, односно општи интерес, интерес оштећеног и начело једнакости грађана пред законом. Поред контроле у оквиру
монократског уређења самог јавног тужилаштва, закон је увео и још један
коректив тужиочеве евентуалне погрешне и незаконите оцене услова за вршење кривичног гоњења. То је установа супсидијарне тужбе, која даје могућност оштећеном да дође на место јавног тужиоца, увек кад он неће да
врши кривично гоњење, и да са те позиције тражи од суда покретање или
настављање кривичног поступка за кривично дело које се гони по службе73
Број 1/2013
ној дужности. Установа оштећеног као тужиоца, иако служи задовољењу
интереса оштећеног, у основи је постављена као заштита јавног интереса,
јер гоњење и кажњавање, односно привођење правди учинилаца кривичног
дела, неоспорно представља јавни интерес сваког друштва.
4. ДРЖАВА КАО ОШТЕЋЕНИ
Када је у питању физичко лице или правно лице које није државни
орган, оправдање, ratio legis установе оштећеног као тужиоца је превасходно задовољење моралног права оштећеног и оправдане жеље да учинилац дела буде процесуиран или кажњен, а не и задовољење имовинског
захтева из кривичног дела, јер је његово остварење довољно обезбеђено
другим установама поступка у једном правном систему. Коначно постављање тог захтева је независно од права оштећеног да се појави као тужилац. Оштећени и кад преузме гоњење не мора тај имовинскоправи захтев
да постави пред кривични суд.
Нешто је другачија ситуација када се ради о кривичном делу којим
је причињена штета Републици Србији, односно неком њеном државном
органу и с тим у вези поступању представника тог државног органа односно надлежног јавног правобранилаштва као законског заступника оштећеног у кривичном поступку.
Овде је, пре свега, важно истаћи којим кривичном делима држава
може бити оштећена и, у вези са тим, сагледати улогу, дејство и значај
имовинскоправног захтева оштећеног и института одузимања имовинске
користи стечене кривичним делом, а посебно њихов однос, с обзиром да,
како смо већ нагласили, када је државна имовина у питању, једини разлог
преузимања кривичног гоњења је стицање могућности надокнаде штете
причињене тим кривичним делом.
Наиме, листа кривичних дела којима се наноси штета држави је релативно ограничена. Нека од најзначајнијих кривичних дела којима се може нанети штета држави обухваћена су и у Закону о одузимању имовине
проистекле из кривичног дела6, где су у члану 2. таксативно набројана
кривична дела у погледу којих се тај закон примењује. Ради се о тешким
кривичним делима, као што су кривична дела организованог криминала,
6
Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, „Службени гласник РС“,
број 97/08.
74
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
пореска утаја, кријумчарење, прање новца, злоупотреба службеног положаја, превара у служби, проневера, примање мита, трговина људима и др.
Код ових кривичних дела ће се, или применом наведеног закона трајно
одузети имовина стечена кривичним делом, или у редовном кривичном
поступку изрећи мера одузимања имовинске користи, на основу чл. 91.93. Кривичног законика7, односно чл. 513.-520. Законика о кривичном поступку (чл. 537.-543. новог Законика).
4.1. Имовинскоправни захтев
и одузимање имовинске користи
Пошто би евентуални имовинскоправни захтев јавног правобраница, као законског заступника оштећеног, на пример код кривичног дела
пореске утаје, био обухваћен и садржан у имовинској користи која се одузима безусловно и по службеној дужности, (та корист је саставни део бића
кривичног дела), то не би ни имало сврхе истицати и заступати такав имовинскоправни захтев, иако у пракси готово редовно егзистира имовинскоправни захтев оштећеног док поступак траје. Односно, код кривичних дела којима се најчешће прибавља противправна имовинска корист, то је и
обележје дела, или је висина те користи квалификаторна околност, па и
кад су тим делима повређени имовински интереси Републике Србије, односно неког њеног државног органа, јавни интерес који заступа јавни тужилац у гоњењу и процесуирању учиниоца кривичног дела поклапа се са
јавним интересом који би заступао државни орган у својству оштећеног,
односно јавни правобранилац као његов законски заступник.
Управо због тежине ових кривичних дела и изузетно велике друштвене
опасности сматрамо да ће јавни тужилац поступати у складу са начелом законитости и официјелности, а суд у складу са законом и Уставом, чиме се заправо на прави начин штити јавни интерес о коме је овде реч. Држава је, када
су у питању оваква тешка кривична дела, заштитила јавни и општедруштвени интерес, не само инкриминацијом у Кривичном законику и доношењем
одговарајућих законских прописа о надлежностима органа гоњења, већ и доношењем, као што је напред истакнуто, посебних законских прописа по којима се врши трајно одузимање имовинске користи стечене кривичним делима
која се одликују организованим и транснационалним карактером и предвиде7
Кривични законик, „Службени гласник РС“, бр: 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12.
75
Број 1/2013
ла посебне надлежности нарочитог јавног тужиоца, који има руководећу улогу у финансијској истрази, и посебан процесни положај, будући да се, између
осталог, на основу његове сагласности поставља руководилац финансијске
истраге у организационој јединици МУП-а.
То уједно потврђује чињеницу о превасходној улози јавног тужиоца
у гоњењу учинилаца кривичних дела којима је заштитни објект државна
имовина, имајући у виду надлежност, правна средства и делотворност тих
правних средстава, како по специјалним тако и по општим кривичним
прописима, управо у сфери имвинског обештећења државе и то кроз институт одузимања имивинске користи, затим мере безбедности одузимања
предмета и привремено одузимање предмета и имовинске користи у поступку за кривична дела организованог криминала.
Када говоримо о преузимању кричног гоњења од стране оштећеног,
ако је у питању оштећени државни орган, говоримо увек са аспекта могућности постављања и остварења имовинскоправног захтева.
Наиме, чланом 91. Кривичног законика прописано је да нико не може
задржати имовинску корист прибављену кривичним делом. Реч је о специфичној кривично правној мери која је, истовремено, и имовинскоправног карактера и која за циљ има успостављање пређашњег стања, стања пре него што је
дело учињено. Из тог принципа произилази да је одузимање имовинске користи обавезно и да то чини суд по службеној дужности.8 Имовинска корист се
увек одузима у корист државног Буџета. Ако је кривичним делом проузрокована штета држави, а код већине кривичних дела на штету државне имовине та
штета, условно речено, је и објективни елемент инкриминације, због кога је
јавни тужилац предузео гоњење, а истовремено потпада и под примену члана
91. Кривичног законика, то се интерес државе, који је јавни интерес, а који је
као такав поверен јавном тужиоцу, поклапа са интересом државе када је у улози оштећеног, будући да се код те врсте кривичних дела одузимањем имовинске користи, мерама безбедности одузимања предмета и другим мерама у посебним поступцима, у суштини исцрпљује имовинскоправни захтев, као штета
државном Буџету, при чему, разуме се, није од значаја што је примена мере одузимања имовинске користи супсидијарна у односу на имовинско правни захтев оштећеног. То само значи да обавезност одузимања имовинске користи не
искључује и њену супсидијерност. Када се ради о наведеним кривичним дели8
Зоран Стојановић, исто, стр. 280-282.
76
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ма, која су имовинског карактера, а заштитни објект им је државна имовина,
првенство захтева и није од практичног значаја.
Јасно је да се овде ради о специфичној ситуацији. Наиме Закоником о
кривичном поступку је прописано да се свака имовинска корист прибављена
кривичним делом одузима обавезно и по службеној дужности и то, како од
учиниоца кивичног дела, тако и од лица на које је пренесена, а у корист друштвене заједнице. Имовинска корист се може одузети и у случајевима када
не буде донета судска одлука којом је учинилац оглашен кривим, ако у току
поступка учинилац кривичног дела душевно оболи или умре, јер и тада је неко стекао имовинску корист учињену кривичним делом.
Неспорно је да постоји разлика између имовинскоправног захтева и
мере одузимања имовинске користи. Предмет ове мере и предмет имовинскоправног захтева се не поклапају у сваком случају и код свих кривичних дела. Међутим, мера одузимања имовинске користи има имовинскоправни карактер, чији је циљ успостављање стања пре извршења кривичног дела, што је и у основи дефиниције накнаде штете.9 То би значило да,
кад извршилац кривичног дела крађе присвоји ствар која је предмет тог
кривичног дела, прибавио је имовинскиу корист у вредности украдене
ствари. Та корист истовремено представља имовинскоправни захтев
оштећеног, што важи и у случају кад је украдена ствар припадала државној имовини. Код кривичног дела пореске утаје, неизвршена пореска обавеза, односно висина утајеног пореза чини имовинску корист прибављену
кривичним делом, а истовремено представља и штету причињену држави.
Код кривичног дела проневере или утаје извршеног од стране државног
службеника, или злоупотребе службеног положаја државног службеника,
износ који је проневерен, утајен или присвојен злоупотребом службеног
овлашћења би представљао имовинску корист и истовремено штету, односно умањење државне имовине, те предмет имовинскоправног захтева.
Наравно да у свим овим случајевима имовинска корист може бити
већа од штете и њено одузимање се врши у поступку по службеној дужности у пуном износу. Суд пред којим се води поступак не може се те обавезе ослободити упућивањем оштећеног на парницу. С обзиром на облига9
Живомир Ђорђевић и Владан Станковић, Облигационо право (општи део), Научна књига, Београд 1986, стр. 438; Јаков Радишић, Облигационо право – општи део, Номос, Београд 2000, стр. 269-270.
77
Број 1/2013
торност изрицања мере одузимања имовинске користи, држава би свакако
била обештећена и услучају подношења и у случају неподношења имовинскоправног захтева, уколико дође до доношења осуђујуће пресуде.
Овде желимо истаћи да управо умањење државне имовине у сва три
случаја представља разлог и основ покретања кривичног поступка, па када јавни тужилац, као државни орган, који располаже доказима и овлашћењима за конкретне предмете, нађе да нема места кривичном гоњењу,
сматрамо да други државни орган, јавно правобранилаштво, с обзиром да
није у односу субординације, а поштујући принцип поделе надлежности,
нема оправданог и разумног интереса да преузима гоњење, иако је то, као
формално право предвиђено Закоником о кривичном поступку. Наиме,
код кривичних дела којима је оштећена Република Србија, јавни интерес
који би штитио јавни правобранилац није различит од јавног интереса који би штитио јавни тужилац у домену кривичног гоњења, чија је то ексклузивна надлежност и одговорност.
Судска пракса је већ заузела такав став у решењу којим је обустављен кривични поступак против окривљеног наводећи да:
''Републички завод за здравствено осигурање нема могућности прузимања кривичног гоњења од јавног тужиоца. Ово стога што Републички завод за здравствено осигурање представља држвни орган (организација са
јавним овлашћењима), а о правима државних органа као оштећених у кривичном поступку, у погледу могућности кривичног прогона, се стара јавни
тужилац, те стога Републички завод не може преузети кривично гоњење након одустанка јавног тужиоца од оптужбе. Ово тим пре што кривично дело
злоупотрбе службеног положаја спада у групу кривичних дела против службене дужности те ни по овом основу Републички завод за здравствено
осигурање не може бити оштећен извршењем овог кривичног дела.''10
Као што је напред истакнуто, за разлику од случаја кад је оштећени
држава, за оштећена физичка и друга правна лица тај интерес, поред чисто имовинског, постоји и нарочито из разлога задовољења правде и
оправдане жеље оштећеног да учинилац кривичног дела буде процесуиран и кажњен по закону. Управо та тежња је мотивисала законодавца да,
кад је оштећени физичко лице, ово право призна, у случају његове смрти,
и блиским сродницима тог лица.
10
Решење Другог општинског суда у Београду, 4 К-301/02 од 24. априла 2005. године.
78
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Имовинска корист се уплаћује увек у корист државног Буџета, што
значи да је имовински интерес државе заштићен том мером, јер су државни
Буџет и оштећени практично један субјект. Уколико би штета била већа од
имовинске користи, остварила би се кроз имовинскоправни захтев, било у
кривичном поступку, у целини или делимично, било у грађанској парници.У
сваком случају, уколико би изостало кривично гоњење не би се постигло више у корист оштећене државне имовине преузимањем гоњења, јер је остварење имовинскоправног захтева, што би практично био једини циљ преузимања кривичног гоњења од стране јавног правобраниоца, довољно обезбеђено
другим правним институтима и у оквиру друге судске јурисдикције.
У оквиру заштите оштећеног, Кривични законик је у члану 93. тачка
3., предвидео и могућност да оштећени тражи намирење из одузете имовинске користи и кад није поднео имовинскоправни захтев у кривичном
поступку.То ће бити случај ако је ради утврђења свог захтева покренуо
парницу у року од три месеца од дана сазнања за пресуду којом се одузима имовинска корист, а најдаље у року од три године од правоснажностиодлуке о одузимању имовинске користи.
Коначно, кад је у питању захтев имвинске природе уопште, па и
онај који потиче из кривичног дела, парнични пут је редован пут, а законом је, као алтернативни дозвољен пут кривичног правосуђа.
Овде је важно нагласити да је пракса потврдила да кривични судови
ретко одлучују о имовинскоправном захтеву оштећеног. Шта више, у не
малом броју случајева и код кривичних дела имовинске природе, где је
утврђивање износа противправног присвајања имовине или претрпљене
штете неопходно због квалификације кривичног дела, оштећеног суд,
иако доноси осуђујућу пресуду, у целини упућују на парницу, уз образложење да нема поузданих доказа за одлуку о имовинско правном захтеву.
Наравно такве противречне пресуде бивају укинуте, што утиче на трајање
поступка и неретко доводи до апсолутне застарелости кривичног гоњења.
4.2. Преузимање кривичног гоњења
од стране јавног правобраниоца
Пошто је једини мотив заступника државе да преузимањем гоњењења дође до остварења имовинскоправног захтева, односно да оствари накнаду штете причињену одређеним кривичним делом, узимајући у обзир
такву праксу судова, преузимање гоњења би и са тог аспекта било потпу79
Број 1/2013
но нецелисходно, јер би за последицу имало да други државни орган, коме је примарна функција заштита имовинских права и интереса, практично преузме функцију кривичног гоњења, што је супстрат тужилачке функције и није у надлежности јавног правобранилаштва. То не би било у
складу са принципом поделе надлежнисти, као ни са принципом економичности, јер би се кривични суд оптерећивао грађанском материјом.
Наиме, превасходно је надлежност јавног тужиоца да предузме кривично гоњење када постоје основи сумње, односно оправдана сумња да је
учињено кривичног дело или да је одређено лице учинило кривично дело
за које се гони по службеној дужности. Јавни тужилац је у кривичном поступку странка, али у исто време и самостални државни орган, који има
право и дужност да у општем интересу врши гоњење учинилаца кривичних дела. Управо из околности да је јавни тужилац државни орган, проистиче важна последица, а то је да је јавни тужилац обавезан да ради у општем интересу као и да се стара о правима државних органа као оштећених, у погледу могућности кривичног гоњења и да се у поступку залаже
за доношење правилне и законите судске одлуке.
О ставу изнетом у овом тексту, може се расправљати са више становишта. Питање се може сагледати и у оквиру дејства кривичне пресуде у парници по тужби из истог догађаја. То дејство, односно грађанскоправна последица, може бити право на накнаду штете, на повраћај ствари и на поништај
правног посла. По Закону о парничном поступку11, у смислу члана 13., парнични суд је везан за правноснажну преуду кривичног суда којом се тужени
оглашава кривим, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца. Констатације кривичног суда се морају поштовати уколико
су битне за постојање утврђеног кривичног дела, посебно код доказивања
узрочне везе између кривичног дела и настанка штете, ако је штета изрично
предвиђена законом као елемент кривичног дела. Тако, на пример, тужени не
би могао успешно тврдити да је делом проневере проузроковао мањак у имовини оштећеног. Међутим, то се не би могло односити и на, рецимо, кривична дела из групе кривичних дела против живота и здравља. Тако, на пример,
после осуђујуће пресуде за телесну повреду, тужени би могао да оспори да
су тужиоцу, оштећеном, тим делом проузроковани трошкови лечења или гу-
11
Закон о парничном поступку, „Службени гласник РС“, бр. 72/11.
80
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
битка зараде. Јер, ове последице не чине биће кривичног дела, па је на оштећеном као тужиоцу терет доказивања.
Слободу парничног суда илуструје и пример осуђујуће пресуде за кривично дело код кога је прописан минимум инкриминције. Наравно да парнични суд не може узети да је штета мања од законског минимума али може
без ограничења утврђивати и да је већа него што је утврђена пресудом.
Постоје у пракси и другачији ставови о ауторитету кривичне пресуде.
По тим ставовима узрочни однос између штете и радње кривичног дела, величине штете, као и субјективне претпоставке грађанске одговорности утврђују се у парничном поступку. Још значајније за потврду става израженог у
овом раду је питање дејства кривичне пресуде у парници у којој се кривично
дело појављује као претходно питање. Ту се нарочито потврђује напред поменута разлика, у вези мотива преузимања кривичног гоњења, између физичког лица као оштећеног у кривичном поступку и Републичког јавног правобраница као законског заступника оштећеног у кривичном поступку.
Наиме, у не малом броју случајева настанак или престанак једног
субјективног права зависи, по закону, од тога да ли је учињено кривично
дело. Примера ради, недостојност за наслеђивање наступа услед неких чињеница које представљају кривично дело, као што су умишљајно лишење
живота оставиоца, употреба претње, принуде или преваре у циљу састављања тестамента; право на опозивање поклона ако је поклонопримац
учинио кривично дело према поклонодавцу; намерно оштећење туђе ствари даје власнику право нанакнаду њене особите вредности итд.
Као што се из предходног види, овакви случајеви оправдавају установу преузимања гоњења, али су они карактеристични за физичка лица, а
држави то није својствено. Поред тога за утврђење настанка или престанка оваквих правних чињеница не постоји други пут, за разлику од права
на накнаду штете, повраћај ствари или поништај правног посла, који се
као последица кривичног дела, могу oстварити по правилима грађанског
права независно од вођења кривичног поступка
Према нашем позитивном праву, нема никаквих ограничења да се у
случају проузроковања штете кривичним делом, оствари потпуна накнада
штете у парничном поступку по принципима грађанске одговорности, која је шира од кривичне. Нема никаквих ограничења да, у одсуству кривичне пресуде о кривичној одговорности, ту одговорност утврђује суд у пар81
Број 1/2013
ничном поступку. Ради јаче заштите оштећеног прописани су и привилеговани рокови по којима, кад је штета проузрокована кривичним делом,
захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне
време одређено за застарелост кривичног гоњења.
5. ЗАКЉУЧАК
Став изнет у овом тексту не претендује да се поштује као принцип
од кога се не може одступити. Није увек накнада штете проистекле из
кривичног дела остварива у грађанској парници. Према околностима сваког конкретног случаја треба проценити да ли је нужно и оправдано преузети кривично гоњење. То ће нарочито бити случај ако се располаже доказима које органи гоњења нису имали у виду или их из неких разлога нису
довољно ценили, како би се јавном тужиоцу евентуално дала могућност
да поново преузме кривично гоњење или ако се ради о већем броју саизвршилаца и сложеној чињенично или правној ситуацији, због чега би доказивање кривичног дела у парници било скопчано са великим тешкоћама
и нецелисходно, чак и немогуће, као, на пример, код кривичног дела злоупотребе службеног положаја, где, код основног облика кривичног дела,
извршилац радње извршења остаје у оквирима свог службеног положаја
или овлашћења па је за постојање тог облика често пресудан мотив, кога
је, разуме се, тешко доказати у парници, нарочито код службених радњи
код којих службено лице има дискреционо право приликом одлучивања.
Доказивање постојања кривичног дела у парници је веома тешко и код
свих тежих и сложених кривичних дела са више саизвршилаца, када је
једним догађајем извршено више кривичних дела, од стране више лица,
па се, на пример, истовремено ради о кривичном делу прања новца, пореској утаји, прикривању, давању и примању мита, проневери, злочиначком
удруживању, али, како смо већ истакли, озбиљност ових кривичних дела
и њихова друштвена опасност, претпостављамо, да су ''гарант'' пoштовања
начела легалитета, које доследно примењено, ни не оставља простор за
примену института прузимања кривичног гоњења од стране оштећеног,
било да је у питању појединац или држава.
82
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Новица Цветковић,
заменик републичког јавног правобраниоца, у пензији
ОТУЂЕЊЕ И ДАВАЊЕ У ЗАКУП
ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА ЈАВНЕ СВОЈИНЕ
РАДИ ИЗГРАДЊЕ
I - УВОД
1
Законом о јавној својини , чланом 8. је предвиђено да се правни режим грађевинског земљишта, пољопривредног земљишта, шума и
шумског земљишта уређује посебним законима.
Ти посебни закони, који су сада на снази, су:
- Закон о планирању и изградњи,2 за грађевинско земљиште,
- Закон о пољопривредном земљишту3, за пољопривредно земљиште,
- Закон о шумама4, за шуме и шумско земљиште.
Исту одредбу садржавао је и Закон о средствима у својини Републике Србије5, који је, чланом 2. став 2. предвиђао да се за ове непокретности
посебним законом уређује њихов режим, што је и било уређено.
Оваква законска регулатива, посебним законима за наведене непокретности значи да оно што је регулисано тим посебним законима примењују се његове одредбе, а оно што није регулисано примењују се одредбе
Закона о јавној својини.
Отуђење и давање у закуп грађевинског земљишта јавне својине ради изградње, регулисано је Законом о планирању и изградњи.
1
("Службени гласник РС", број 72/11)
("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 64/10)
3
("Службени гласник РС", бр. 72/09 и 64/10)
4
("Службени гласник РС", бр. 62/06, 65/08 и 41/09)
5
("Службени гласник РС", бр. 53/95, 3/96 - исправка, 54/96, 32/97 и 101/05)
83
2
Број 1/2013
Такође, отуђење и давање у закуп грађевинског земљишта јавне својине ради изградње регулисан је и двема посебним уредбама, којима су
разрађене одређене законске одредбе.
II - ОТУЂЕЊЕ И ДАВАЊЕ У ЗАКУП
НА ОСНОВУ ЗАКОНА
Закон о планирању и изградњи (у даљем тексту: Закон), одредбама
чланова 96. и 97. регулише на који начин се врши отуђење или давање у
закуп грађевинског земљишта у јавној својини, ради изградње.
Отуђење и давање у закуп грађевинског земљишта јавне својине се,
према овим одредбама Закона може вршити:
1. јавним надметањем или прикупљањем понуда јавним огласом и
2. непосредном погодбом.
1. Јавним надметањем или прикупљањем
понуда јавним огласом
Отуђење и давање у закуп грађевинског земљишта у јавној својини ради изградње спроводи се јавним надметањем или прикупљањем
понуда јавним огласом, по тржишним условима, у складу са законом.
Отуђење или давање у закуп грађевинског земљишта у јавној својини, када је власник грађевинског земљишта у јавној својини Република
Србија, спроводи Републичка дирекција за имовину Републике Србије,
односно надлежни орган аутономне покрајине, када је власник грађевинског земљишта у јавној својини аутономна покрајина, а када је власник грађевинског земљишта у јавној својини јединица локалне самоуправе спроводи надлежни орган јединице локалне самоуправе.
Овај Закон предвиђа које грађевинско земљиште се не може отуђити из јавне својине, а то је:
- постојеће и планиране површине јавне намене и
- грађевинско земљиште за које није донет плански документ на
основу кога се издаје локацијска дозвола.
Рок за подношење пријава за јавно надметање, односно прикупљање понуда, не може бити краћи од 30 дана од дана јавног оглашавања.
84
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Грађевинско земљиште у јавној својини се отуђује или даје у закуп
лицу које понуди највећу цену или највиши износ закупнине за то земљиште, која се накнадно не може умањивати.
Изузетно јединица локалне самоуправе, може отуђити или дати у
закуп грађевинско земљиште по цени односно закупнини која је мања од
тржишне цене односно закупнине или отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште без накнаде, уз претходно прибављену сагласност Владе.
Ближе услове и начин за отуђење или давање у закуп грађевинског земљишта из претходне одредбе прописује Влада.
Поставља се питање зашто је ова могућност предвиђена Законом само за јединице локалне самоуправе, а не и за остала два титулара јавне
својине Републику Србију и аутономну покрајину. Ово посебно што су
сви титулари и јавне својине равноправни.
Такође, Закон кроз извршене измене и допуне закона, предвиђа да
Република Србија, односно аутономна покрајина и јединица локалне
самоуправе могу изузетно отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште по цени, односно закупнини која је мања од тржишне цене, односно
закупнине или отуђити или дати у закуп без накнаде када се ради о испуњавању уговорних обавеза насталих до дана ступања на снагу овог закона (до 11. септембра 2009. године), по основу уговора у коме је Република
Србија једна од уговорних страна, или када се ради о међусобном располагању између власника грађевинског земљишта у јавној својини. Ближе
услове и поступак отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта
прописује Влада.
2. Непосредном погодбом
Грађевинско земљиште у јавној својини се може отуђити или дати у
закуп и непосредном погодбом и то у случајевима наведеним у члану 96.
став 10. Закона, ради:
1) изградње објеката за потребе обављања послова из надлежности
државних органа и организација, органа јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, као и других објеката у јавној својини;
2) прибављања грађевинске дозволе, власнику бесправно саграђеног
објекта, који је захтев поднео у роковима прописаним овим законом, ако је
изградња тог објекта у складу са условима предвиђеним овим законом;
85
Број 1/2013
3) исправке граница суседних катастарских парцела;
4) формирања грађевинске парцеле у складу са чланом 102. овог
закона (када власник објекта није уписан као корисник на земљишту);
5) отуђења или давања у закуп земљишта из члана 96. став 7;
6) споразумног давања земљишта ранијем власнику непокретности
које је било предмет експропријације, у складу са прописима о експропријацији.
3. Начин отуђења и давања у закуп
грађевинског земљишта
Грађевинско земљиште у јавној својини може се отуђити или дати у закуп у складу са овим законом (члан 97. став 1).
Значи, овим законом, Законом о планирању и изградњи, је регулисан
начин отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта и ови видови
располагања грађевинског земљишта не би требали бити регулисани другим прописима, укључујући и Закон о јавној својини. Нажалост није таква
тренутна регулатива, о чему ће бити речи у каснијем делу овог рада.
О отуђењу или давању у закуп грађевинског земљишта у јавној својини, по спроведеном поступку јавног надметања, прикупљања понуда
или непосредне погодбе, надлежни орган титулара јавне својине доноси
решење о отуђењу грађевинског земљишта или решење о давању грађевинског земљишта у закуп, које се доставља свим учесницима у поступку
јавног надметања, односно прикупљања понуда.
Закон предвиђа да је решење из претходног става коначно у управном поступку. Значи, против овог решења није дозвољена жалба.
Учесник јавног надметања, односно прикупљања понуда, који
сматра да му је у поступку јавног надметања или прикупљања понуда повређено право, може да покрене управни спор против донетог решења, у
року од 30 дана од дана достављања тог решења.
По коначности решења закључује се уговор, у року од 30 дана, о
отуђењу или давању у закуп грађевинског земљишта између јединице локалне самоуправе, аутономне покрајине, односно Републике Србије и лица коме се земљиште отуђује или даје у закуп.
86
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
III - ОТУЂЕЊЕ И ДАВАЊЕ У ЗАКУП НА ОСНОВУ УРЕДБИ
Основни вид отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта
јавне својине ради изградње јесте јавним надметањем или прикупљањем понуда јавним огласом, по тржишним условима.
Међутим, Закон о планирању и изградњи је навео одређене ситуације и случајеве у којима предвиђа могућност отуђења или давања у закуп
грађевинског земљишта јавне својине која је мања од тржишне цене, односно закупнине или отуђењем и давањем у закуп и без накнаде.
Закон је одредио да ће за те случајеве ближе услове и начин отуђења или давања у закуп прописати Влада.
Поступајући по овом налогу Влада је донела две посебне уредбе, којима разрађује случајеве из Закона, али предвиђа и разрађује и неке нове.
1. Уредба о условима и начину
под којима локална самоуправа може да отуђи
или да у закуп грађевинско земљиште по цени мањој
од тржишне цене, односно закупнине или без накнаде
Одредбом члана 96. став 6. Закона о планирању и изградњи је предвиђено да се грађевинско земљиште у јавној својини отуђује или даје у закуп лицу које понуди највећу цену или највиши износ закупнине за то земљиште, која се накнада не може умањити.
Изузетно од ове одредбе Закон је регулисао да јединица локалне
самоуправе може отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште по цени односно закупнини која је мања од тржишне цене, односно закупнине
или отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште без накнаде, уз
претходно прибављену сагласност Владе.
Чланом 96. став 7. Закона је регулисано да ближе услове и начин
отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта по овом основу прописује Влада.
Уредбом о условима и начину под којима локална самоуправа може да отуђи или да у закуп грађевинско земљиште по цени мањој од тржишне цене, односно закупнине или без накнаде6, која је ступила на снагу
20. марта 2010. године, Влада је регулисала ово питање.
6
("Службени гласник РС", број 13/10)
87
Број 1/2013
Чланом 2. Уредбе је регулисано да јединица локалне самоуправе може отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште у јавној својини по цени односно закупнини која је мања од тржишне цене или без накнаде, по
претходној сагласности Владе, у складу са Законом о планирању и изградњи, под условом да је грађевинско земљиште намењено за изградњу:
1. објекта у функцији реализације пројекта економског развоја;
2. објекта који је намењен:
- за социјално становање у складу са законом којим се уређује социјално становање;
- објекат који није намењен тржишту већ за потребе државних
органа, односно органа јединице територијалне аутономије или органа јединице локалне самоуправе и
- да је инвеститор тог објекта неко од титулара јавне својине
(Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне
самоуправе);
3. станова у складу са Уредбом Владе из 2010. године кроз субвенционисање камате по кредитима за финансирање стамбене изградње;
4. објекта који су у функцији обављања комуналне делатности, и
у складу са законом којим се уређују комуналне делатности.
Уредбом је прописан читав низ поступака и радњи које треба обавити пре подношења захтева Влади, као и укључење великог броја органа јединице локалне самоуправе у изради наведених аката (елаборат о оправданости, нацрт јавног огласа, нацрт уговора о располагању и др.).
Одредбом члана 8. Уредбе је предвиђено да захтев за давање
претходне сагласности за отуђење или давање у закуп грађевинског земљишта у складу са овом уредбом, у име јединице локалне самоуправе,
подноси јавни правобранилац општине, града, односно града Београда,
односно други орган који заступа јединицу локалне самоуправе.
Уредбом, чланом 9. је предвиђено да се уз захтев доставља:
- елаборат о оправданости предвиђен чланом 6. Уредбе,
- нацрт јавног огласа, када се отуђење, односно давање у закуп
спроводи прикупљањем понуда јавним огласом, односно,
- елаборат о оправданости из члана 7. ове Уредбе и
88
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
- нацрт уговора о располагању, када се отуђење односно давање у
закуп спроводи непосредном погодбом.
По добијању тражене сагласности јединица локалне самоуправе
спроводи поступак, за који је добила претходну сагласност Владе, а након спроведеног поступка доноси одлуку о отуђењу, односно давању грађевинског земљишта у закуп, односно о закључењу уговора о отуђењу,
односно давању у закуп грађевинског земљишта.
Уредбом о допунама ове уредбе, која је објављена у ("Службеном
гласнику РС", број 21/12) и која је ступила на снагу 29. марта 2012. године, извршене су допуне ове уредбе.
Овом Уредбом ближе се прецизирају неки услови из основне текста
Уредбе, као што је, да:
Јединица локалне самоуправе може располагати грађевинским земљиштем под повољнијим условима од тржишних или без накнаде, када
се ради о грађевинском земљишту намењеном за изградњу:
а) објеката у функцији реализације пројеката економског развоја,
уз претходну сагласност Владе:
- под условом да лице коме се земљиште отуђује или даје у закуп
нема у власништву, односно закупу оствареном у складу са Законом,
друго грађевинско земљиште на коме је предвиђена изградња објекта који
може бити у функцији реализације пројекта економског развоја, на територији локалне самоуправе на којем се налази грађевинско земљиште које
је предмет отуђења, односно давања у закуп.
Допуном ове уредбе, се такође, ближе прописују услови за изградњу објеката из производне делатности, који су у функцији локалног
економског развоја, уз обавезу да запосли најмање једног новог радника
на неодређено време за свака два ара закупљеног грађевинског земљишта,
односно запосли најмање десет нових радника на неодређено време за
закуп на грађевинском земљишту, преко двадесет ари.
Ова Уредба такође предвиђа да:
Захтев за давање претходне сагласности у име јединице локалне самоуправе, подноси јавни правобранилац општине, града, односно града
Београда, односно други орган који заступа јединицу локалне самоуправе.
89
Број 1/2013
По добијању акта Владе о давању претходне сагласности, јединица
локалне самоуправе доноси одлуку о расписивању јавног огласа за давање у закуп грађевинског земљишта из овог основа.
Уредба садржи и једно значајно ограничење, које гласи:
"Понуђачи у поступку прикупљања понуда јавним огласом могу
бити мала и средња предузећа и предузетници који су у претходне две
године појединачно остварили минимални годишњи промет од три милиона динара, а сваки понуђач мора доставити доказ о измиреним доспелим порезима и другим јавним дажбинама у складу са прописима Републике Србије."
2. Уредба о условима, начину и поступку отуђења
или давања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини
Републике Србије, односно аутономне покрајине
Чланом 96. став 9. Закона о планирању и изградњи такође је предвиђен изузетак од прописаних услова из става 6. овог члана, тј. да се грађевинско земљиште у јавној својини отуђује или даје у закуп лицу које
понуди највећу цену или највиши износ закупнине за то земљиште, која
се накнадно не може умањивати.
По овој одредби Република Србија, аутономна покрајина и јединица
локалне самоуправе могу отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште по цени, односно закупнини која је мања од тржишне цене, односно
закупнине или отуђити или дати у закуп без накнаде када се ради о испуњавању уговорних обавеза насталих до дана ступања на снагу овог Закона, по основу уговора у коме је Република Србија једна од уговорних
страна или када се ради о међусобном располагању између власника грађевинског земљишта у јавној својини. Ближе услове, начин и поступак
отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта прописује Влада.
Поступајући по налогу из ове одредбе Влада је донела Уредбу о условима, начину и поступку отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини Републике Србије, односно аутономне покрајине7.
Међутим, поставља се као претходно питање да ли је назив Уредбе и
њена регулатива у складу са налогом из Закона о планирању и изградњи.
7
("Службени гласник РС", бр. 67/11, 85/11, 23/12 и 55/12)
90
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Став 9. члана 96. Закона о планирању и изградњи је тако дефинисан
да може да се тумачи на два начина:
а) да Влада прописује ближе услове, начин и поступак отуђења или
давања у закуп грађевинског земљишта само за случајеве наведене у
овом ставу, или
б) да Влада прописује услове, начин и поступак за све случајеве
отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта јавне својине (изузимајући јединице локалне самоуправе, у појединим одредбама, због постојања претходне Уредбе).
Мишљење аутора овог рада је да се налог Влади из Закона односи
само на разраду регулативе за наведене случајеве из овог става, а не за
укупну правну регулативу отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини Републике Србије, односно аутономне покрајине, јер се ради о истом ставу овог члана (9.), о конкретном налогу из Закона и што се уредбом не може регулисати отуђење јавне својине већ само
законом (члан 87. став 4. Устава РС).
Међутим, Уредбом се врши регулатива као да је дат налог из другог
начина, па је поред наведених случајева из овог става, прописала и нове
случајеве које Закона не наводи.
У том правцу је разрађен налог из Закона па је и наслов Уредбе без
навођења јединица локалне самоуправе већ само за Републику Србију и
аутономну покрајину.
Међутим, Уредбом се, у појединим одредбама регулише и отуђење и давање у закуп грађевинског земљишта јавне својине јединица локалне самоуправе (члан 4. и 5.), а поједине одредбе, као што су одредбе које регулишу
утврђивање почетног износа цене за отуђење, односно почетни износ закупнине за давање у закуп грађевинског земљишта, око попуста у случају једнократне исплате цене, умањења код поновног надметања, плаћања у ратама и др.
(из члана 11 - 13.) Уредбом се ништа не каже да ли се оне односе и на јединице
локалне самоуправе или само на остала два титулара јавне својине, како наслов гласи, на Републику Србију, односно аутономну покрајину.
Члан 1. ове уредбе прописује да:
"Овом уредбом уређују се поступак, услови и начин отуђења и
давања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини Републике Срби91
Број 1/2013
је, односно аутономне покрајине и услови за утврђивање цене грађевинског земљишта које се отуђује, односно закупнине грађевинског земљишта, као и услови под којима власници грађевинског земљишта у јавној
својини, грађевинско земљиште могу отуђити или дати у закуп по цени,
односно закупнини која је мања од тржишне цене, односно закупнине или
отуђити или дати у закуп без накнаде када се ради о испуњавању уговорних обавеза настали до дана ступања на снагу Закона о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 81/09 - исправка, 64/10 - УС и
24/11, у даљем тексту: Закон), по основу уговора у коме је Република Србија једна од уговорних страна, или када се ради о међусобном располагању између власника грађевинског земљишта у јавној својини."
Уредбом, чланом 2. се регулише да отуђење или давање у закуп грађевинског земљишта у јавној својини на коме је власник Република Србија, односно аутономна покрајина, спроводи Републичка дирекција за имовину Републике Србије, односно орган кога одреди аутономна покрајина,
у складу са Законом и овом уредбом.
Грађевинско земљиште у јавној својини Републике Србије, односно
аутономне покрајине отуђује се или се даје у закуп ради изградње објеката,
у складу са планским документом на основу кога се може издати информација о локацији, односно локацијска дозвола, у складу са Законом.
Уредба уводи могућност за давање грађевинског земљишта у јавној
својини у закуп, без накнаде а не и за отуђење грађевинског земљишта и
за објекте, које не предвиђа Закон. Ова одредба, члана 4. Уредбе, гласи:
"Грађевинско земљиште у јавној својини Републике Србије, односно аутономне покрајине отуђује се или даје у закуп по тржишним условима у складу са Законом и овом уредбом.
Изузетно, грађевинско земљиште у јавној својини Републике Србије, аутономне покрајине или јединица локалне самоуправе може се дати у
закуп без накнаде, ако је предмет закупа грађевинско земљиште на коме
је по важећем планском документу планирана изградња спортске инфраструктуре (спортски терени, атлетске стазе и сл.), осим објеката
високоградње."
Уредба, уместо да утврди услове, начин и поступак отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта у јавној својини, за случајеве из члана 96. став 9. Закона, она их само поново набраја.
92
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Ставом 2. члана 5. Уредбе се уређује:
"Изузетно, грађевинско земљиште у јавној својини може се отуђити
или дати у закуп без накнаде, када се ради о испуњавању уговорних обавеза насталих до дана ступања на снагу Закона, по основу уговора у коме
је Република Србија једна од уговорних страна или када се ради о међусобном располагању између власника грађевинског земљишта у јавној
својини, односно између Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, у складу са Законом, о чему, на предлог Дирекције, односно надлежног органа, одлучује Влада."
Рок на који се грађевинско земљиште у јавној својини даје у закуп
не може бити дужи од 99 година.
Овај подзаконски акт детаљно регулише поступак од подношења
захтева поводом отуђења или давања у закуп грађевинског земљишта до
закључења уговора са лицем коме се врши отуђење, односно даје у закуп
грађевинско земљиште јавне својине. Овај поступак се регулише на следећи начин:
Захтев за отуђење или давање у закуп грађевинског земљишта у јавној својини Републике Србије или аутономне покрајине подноси се Дирекцији, односно надлежном органу.
На предлог Дирекције, односно надлежног органа одлучује Влада,
односно надлежни орган аутономне покрајине.
Дирекција, односно надлежни орган доноси решење о отуђењу или
давању у закуп, у року од осам дана од дана доношења акта Владе, односно надлежног органа аутономне покрајине из става 2. овог члана.
Изузетно, када се отуђење или давање у закуп грађевинског земљишта јавне својине врши непосредном погодбом, у складу са Законом и
прописима донетим на основу Закона, о захтеву за отуђење или давању у
закуп одлучује решењем Републичка дирекција за имовину Републике
Србије, односно надлежни орган.
Решење из става 3. и 4. овог члана је коначно.
На основу коначног решења, уговор о отуђењу, односно закупу грађевинског земљишта, у име Републике Србије, закључује директор Дирекције, односно лице кога овласти аутономна покрајина.
93
Број 1/2013
На основу коначног решења из става 4. овог члана, уговор о отуђењу,
односно закупу грађевинског земљишта, у име Републике Србије, закључује
директор Дирекције, односно лице кога овласти аутономна покрајина.
Уредба такође предвиђа да грађевинско земљиште у јавној својини
Републике Србије, односно аутономне покрајине може се отуђити или дати у закуп по цени, односно закупнини, мањој од тржишне цене, односно закупнине или отуђити или дати у закуп грађевинско земљиште без
накнаде, ако се ради о грађевинском земљишту:
- које је по планском документу предвиђено као земљиште за изградњу објеката у функцији реализације пројеката економског развоја,
- односно за изградњу објеката који су од посебног значаја за реализацију привредног развоја Републике Србије или локалног економског развоја, чијом реализацијом се повећава број запослених у привреди
и сразмерно увећавају јавни приходи.
Цене отуђења, односно закупа грађевинског земљишта
и начин плаћања
Закон не предвиђа али Уредба регулише, чланом 11. да:
Почетни износ цене за отуђење, односно почетни износ закупнине за
давање у закуп земљишта у јавној својини, утврђује се у висини тржишне
вредности по метру квадратном грађевинског земљишта, која се утврђује
на основу процене Министарства финансија - Пореска управа.
У случају једнократне исплате цене за отуђење, односно закупнину за грађевинско земљиште, остварује се попуст од 30% од утврђене цене, односно закупнине.
Попуст из предњег става могу остварити лица којима се земљиште
отуђује или даје у закуп у случајевима предвиђеним чланом 96. став 10.
тачка 2, 3. и 4. Закона (ради легализације бесправно саграђеног објекта,
исправке граница суседних катастарских парцела и формирања грађевинске парцеле за лица која су уписала својину на објекту без својине или
права коришћења на грађевинском земљишту државне или јавне својине
на коме је објекат саграђен).
Када се ради о случају поновног надметања или прикупљања понуда за отуђење грађевинског земљишта јавне својине, а не и давање грађе94
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
винског земљишта у закуп, када се на оглас нико не пријави, почетни
износ цене се умањује за 30%, а у случају наредног надметања умањује
се за 50%, без обавезе поновног упућивања предмета Влади.
Уредбом се такође прописује да лице које је у складу са Законом и
овом уредбом прибавило грађевинско земљиште у својину, или коме је
грађевинско земљиште дато у закуп, дужно је да уплати утврђену цену,
односно закупнину, у року од 15 дана од дана закључења уговора о отуђењу, односно уговора о закупу, а у случају плаћања у ратама рок од 15 дана се односи на уплату прве рате.
Уколико се закупнина плаћа у ратама, Уредба регулише да:
Закупац може закупнину платити у 36 рата, тако да се прва рата од
10% утврђене закупнине плати у року од 15 дана од дана закључења уговора, а преостали износ у 35 једнаких месечних рата, с тим да се у том
случају висина закупнине прерачунава у еврима на дан закључења уговора, са обавезом отплате доспелих рата у динарској противвредности по
средњем курсу Народне банке Србије, на дан плаћања.
IV - РЕГУЛАТИВА О КОНТРОЛИ ЗАКОНИТОСТИ ОТУЂЕЊА
ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА ИЗ ЈАВНЕ СВОЈИНЕ
Основним одредбама Закона о планирању и изградњи из 2009. године, чланом 97. ст. 6. и 7. је било предвиђено да:
O отуђењу или о давању у закуп грађевинског земљишта из јавне
својине, по спроведеном поступку јавног надметања, прикупљања понуда
или непосредне погодбе, надлежни орган доноси решење о отуђењу грађевинског земљишта или решење о давању грађевинског земљишта у закуп, које се доставља свим учесницима у поступку јавног надметања, односно прикупљања понуда, које се решење доставља и надлежном јавном правобранилаштву, односно другом органу који заступа јединицу
локалне самоуправе, аутономну покрајину, односно Републику Србију.
Ставом 7. овог члана је било регулисано да орган из става 6. овог
члана, а то је надлежно јавно правобранилаштво, ако сматра да је решење донето супротно одредбама овог закона и посебним условима за уређење земљишта садржаним у јавном огласу, поднеће тужбу надлежном суду, у року од 30 дана од дана достављања решења.
95
Број 1/2013
Међутим, Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи из 2011. године8 ове одредбе су брисане.
Значи, на основу нових одредби овог закона, јавно правобранилаштво титулара јавне својине, чије се грађевинско земљиште отуђује из
јавне својине или даје у дугорочни закуп:
- не добија решење органа којим се отуђује или даје грађевинско
земљиште у закуп, ни након спроведеног поступка јавног надметања, прикупљања понуда или непосредном погодбом,
- нема право да оспорава ово решење ни жалбом, јер жалба није
прописана, ни тужбом у управном спору, јер је то овлашћење укинуто законом.
Шта се све променило због овога у погледу правне заштите имовинских права и интереса јавне својине на грађевинском земљишту сваког од
титулара јавне својине? Много! Посебно када су у питању решења о отуђењу или давању у закуп грађевинског земљишта јавне својине непосредном погодбом, а посебно код отуђења грађевинског земљишта ради легализације бесправно саграђеног објекта на том земљишту.
Надлежно јавно правобранилаштво (Републике Србије, аутономне
покрајине, града или општине) је, према основном тексту Закона о планирању и изградњи имало статус странке у поступку, имало је статус посебног органа, односно имало је право да поднесе тужбу у управном
спору, против решења у року од 30 дана од дана пријема истог.
Сада, при оваквој регулативи, пошто јавна правобранилаштва
свих титулара јавне својине нису странке у управном спору, по Закону о
планирању и изградњи, упућена су на одредбе члана 37. и 39. Закона о
јавној својини и на побијање уговора по члану 38. овог закона.
Међутим, подношење тужбе за поништење уговора из члана 37.
овог закона је тужба у парничном поступку, а не у управном спору.
Парнице код нас трају годинама, а ради се о материји која тражи
хитност решавања.
Такође, при постојању коначног и правноснажног решења о отуђењу или давању у закуп грађевинског земљишта јавне својине, питање је
8
("Службени гласник РС", број 24/11)
96
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
како ће се успети у спору за поништај уговора за чији поништај Закон о
јавној својини предвиђа као разлоге:
- да је уговор закључен супротно прописима, или
- ако уговорена накнада одступа од прописане накнаде или од накнаде која се могла остварити у време закључења уговора.
Пошто и Закон о јавној својини, у члану 8. изричито предвиђа да
се правни режим грађевинског земљишта у јавној својини регулише посебним законом, правна заштита тог грађевинског земљишта је један од
главних сегмената тог режима, а он је укинут.
Чланови 37. и 38. Закона о јавној својини нису замена за брисане
одредбе члана 97. став 6. и 7. Закона о планирању и изградњи и нису регулатива за правну заштиту грађевинског земљишта јавне својине у
управном поступку и управном спору.
Значи, сада ни посебан закон у овој области, Закон о планирању и
изградњи ни основни закон који регулише јавну својину, Закон о јавној
својини не регулишу овај веома важан сегмент јавне својине свих титулара, њену правну заштиту у управном поступку и управном спору а ради се о изузетно великој и вредној имовини.
Што је најгоре, нешто што је било, с правом регулисано, избрисано
је. Али зато унето је других норми, које су сумњива новина у овој области.
Примена одредби ЗУП-а и ЗУС-а
Посебним законом, којим се уређује режим грађевинског земљишта у
јавној својини, Законом о планирању и изградњи, као што је напред наведено, избрисана су права, али не и обавезе из основне функције Републичког
јавног правобранилаштва, али и осталих јавних правобранилаштва, као органа за правну заштиту имовинских права и интереса свог оснивача (Републике Србије, аутономне покрајине, града или општине), на грађевинском
земљишту јавне својине код отуђења и давања у закуп.
Међутим, у многим ситуацијама, као што је нпр. актуелна ситуација у дужем временском периоду са одређивањем грађевинског земљишта за редовну употребу објекта за легализацију бесправно саграђеног објекта, да то чини огран за легализацију, који није надлежан за то по
Закону, а не овлашћени орган за имовинско-правне послове јединице ло97
Број 1/2013
калне самоуправе, јавно правобранилаштво не може нити сме да остане
по страни и да не узме учешће у разрешењу овог и осталих сличних, али
веома битних случајева. На то га обавезују друге важеће правне норме, из
других закона, као што су: Закон о јавном правобранилаштву9, Закон о
управном поступку10, Закон о управним споровима11 и др.
Према Закону о јавном правобранилаштву Републичко јавно правобранилаштво, а ова одредба се сходно примењује и на остала јавна правобранилаштва (аутономне покрајине, града и општине), штити имовинска
права и интересе Републике Србије пред судовима и другим надлежним
органима у парничном, ванпарничном, извршном, управном и другим поступцима. У тим поступцима јавно правобранилаштво поступа као законски заступник територијалне јединице која га је основала, а поступа и као
посебан орган, као посебна странка, када је то одређено другим законом.
Законом о општем управном поступку је регулисано да јавно правобранилаштво заступа, као законски заступник територијалне јединице која га је основала, када је та територијална јединица странка у поступку,
сагласно члану 39. ЗУП-а. Према овој одредби Закона странка је лице по
чијем је захтеву покренут поступак, или против кога се води поступак,
или које, ради заштите својих права или правних интереса, има право да
учествује у поступку. У тим предметима јавном правобранилаштву се мора омогућити учешће у поступку, а оно је овлашћено да против донетих
решења предузима прописане правне лекове.
Такође, Законом о управним споровима, чланом 11. је предвиђено:
"Ако су управним актом повређена права и интереси Републике Србије, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе, управни спор може да покрене и надлежно јавно правобранилаштво".
Тужилац у овом управном спору је јавно правобранилаштво, као
орган овлашћен за подношење тужбе, а тужени је орган чији се управни
акт (решење, а не уговор) оспорава.
Према члану 18. Закона о управним споровима рок за подношење
тужбе је 30 дана од дана достављања управног акта странци.
9
("Службени гласник РС", број 43/91)
("Службени лист СРЈ", број 33/97
11
("Службени гласник РС", број 111/09)
10
98
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Овај рок од 30 дана важи и за орган овлашћен за подношење тужбе,
а то је у конкретном случају надлежно јавно правобранилаштво, ако
му је управни акт достављен.
Ако органу овлашћеном за подношење тужбе (јавном правобранилаштву) није достављен управни акт, орган може поднети тужбу у року
од 60 дана од дана достављања управног акта странци.
Значи, након истека овог општег рока од 60 дана, надлежно јавно
правобранилаштво, као овлашћени орган више не може поднети тужбу у
управном спору, односно тужба ће бити одбачена, као неблаговремена.
Највећи проблем у овим управним предметима је што орган, који
води поступак, а најчешће је то орган за имовинско-правне послове јединице локалне самоуправе не позива Републику Србију или остале титуларе јавне својине на грађевинском земљишту, у овим предметима да
учествује у поступку, код доношења решења о утврђивању земљишта за
редовну употребу објекта и грађевинског земљишта испод објекта и код
доношења решења које је правни основ за закључење уговора о отуђењу
или давању грађевинског земљишта из јавне својине у закуп и др.
Ради овога, у многим предметима истекне рок за покретање управног спора, а да јавно правобранилаштво није ни сазнало за тај управни
акт. У том случају јавно правобранилаштво може да тражи понављање
поступка када сазна за управни акт. Међутим овако поступање може да
буде само изузетак, а не трајно поступање.
V - ЗАБРАНА ОТУЂЕЊА И ОПТЕРЕЋЕЊА ОДУЗЕТОГ
ГРАЂЕВИНСКОГ ЗЕМЉИШТА КОЈЕ МОЖЕ БИТИ ПРЕДМЕТ
ВРАЋАЊА У ПОСТУПКУ РЕСТИТУЦИЈЕ
Законом о враћању одузете имовине и обештећењу12, чланом 2. наведени су прописи на основу којих су одузете велике површине грађевинског земљишта од разних физичких и правних лица, које су сада у јавној
својини неког од титулара јавне својине (Републике Србије, аутономне
покрајине или јединице локалне самоуправе) и које могу бити предмет
враћања по овом закону ранијим власницима. Такође су одузете веома
12
("Службени гласник РС", број 72/11)
99
Број 1/2013
значајне површине пољопривредног земљишта које су у међувремену добиле статус грађевинског земљишта.
Чланом 62. овог закона је предвиђена забрана отуђења и оптерећења те подржављене имовине, која по одредбама овог закона може бити
предмет враћања. Том забраном се, између осталог налаже:
Од ступања на снагу овог закона имовина која је одузета бившим
власницима, а за коју је поднета пријава у складу са Законом о пријављивању и евидентирању одузете имовине13, а по одредбама овог закона може бити враћена, не може бити предмет отуђивања, хипотеке или залоге, до правоснажног окончања поступка по захтеву за враћање.
Забрана отуђења и оптерећења имовине за коју нису поднети захтеви за враћање престаје по истеку рока за подношење захтева (05. фебруара 2014. године).
Акт отуђења и оптерећења имовине који је супротан овим одредбама је ништав.
За правилну примену ове законске одредбе у пракси, сви титулари
јавне својине на грађевинском земљишту (Република Србија, аутономна
покрајина и јединице локалне самоуправе) би морали да, пре покретања
поступка отуђења грађевинског земљишта из јавне својине или давања у
дугорочни закуп, прибаве обавештење од Републичке дирекције за имовину да ли је конкретно грађевинско земљиште било предмет пријављивања и евидентирања одузете имовине по Закону о пријављивању и евидентирању одузете имовине из 2005. године, те уколико јесте, да ли је оно
предмет враћања ранијем власнику или је изузето од враћања.
Чланом 22. став 4. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу
је регулисано да се:
- не враћа неизграђено грађевинско земљиште на коме је планским
документом важећим на дан ступања на снагу овог закона (6. октобра
2011. године) предвиђена изградња објекта у функцији реализације пројекта економског развоја;
- не враћа се грађевинско земљиште на коме је изграђен објекат
без грађевинске дозволе, које у поступку легализације буде одређено
13
("Службени гласник РС", број 45/05)
100
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
као земљиште за редовну употребу објекта у складу са законом којим се
уређује просторно планирање, изградња и грађевинско земљиште.
Закон предвиђа да ће Агенција за реституцију прекинути поступак
враћања одузетог грађевинског земљишта до правноснажно окончаног поступка легализације.
VI - ЗАКЉУЧАК
1) Постојећа правна регулатива заштите грађевинског земљишта
јавне својине, које се отуђује или даје у закуп, кроз Закон о планирању и
изградњи, се не би могло рећи да је задовољавајућа.
Законом о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи из
2011. године, јавним правобранилаштвима титулара јавне својине укинута
су својства овлашћеног органа коме се достављају сва решења којим се
одлучује о отуђењу или давању грађевинског земљишта јавне својине у закуп, ради изградње. Укинута је одредба да јавно правобранилаштво има
право да покрене управни спор код Управног суда против ових решења.
2) Сада, при оваквој регулативи, пошто јавна правобранилаштва
свих титулара јавне својине нису странке у управном спору по Закону о
планирању и изградњи, упућена су на одредбе Закона о јавној својини и
на побијање уговора по овом закону.
Међутим, подношење тужбе за поништење уговора из овог закона
је тужба у парничном поступку, а не у управном спору.
Парнице код нас трају годинама, а ради се о материји која тражи
хитност решавања.
3) Предлаже се враћање брисаних овлашћења јавним правобранилаштвима која су била у основном тексту Закона о планирању и изградњи
(члан 97. ст. 6. и 7.).
101
Број 1/2013
Мила Јовановић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СУДСКА ЗАШТИТА ГРАЂЕВИНСКИХ ОБЈЕКАТА
ПОДИГНУТИХ БЕЗ ОДОБРЕЊА ЗА ГРАЂЕЊЕ
НА ЗЕМЉИШТУ КОЈЕ ЈЕ УПИСАНО
КАО ВЛАСНИШТВО РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
У својој досадашњој пракси, Републичко јавно правобранилаштво,
као законски заступник Републике Србије, било је у прилици да обради
известан број предмета из судске надлежности, дакле, парничних предмета, који се тичу утврђења статуса и правне заштите објеката изграђених
без одобрења за градњу на земљишту на коме је као власник уписана Република Србија. Реч је, у суштини, о бесправно, односно нелегално изграђеним објектима, на којима тужиоци траже утврђење права својине у смислу ванкњижног власништва на објекту, с тим да се утврди да на основу
те бесправне градње имају и право коришћења парцеле на којој се објекат
налази, а која егзистира у режиму својине Републике Србије, претходно, у
режиму друштвене својине.
У нашем свакодневном животу, у урбаним срединама одн. насељима градског карактера, постојање нелегално изграђених објеката више
је правило него изузетак. То је појава коју намећу потребе савременог живота, коју наш правни систем настоји да уподоби постојећим правним
прописима, односно, пре би се могло рећи да постојећи правни прописи
настоје да се ускладе са датом ситуацијом сталног пораста броја становника и миграције из села у град, што подразумева и повећану потребу за
стамбеним простором, коју појединци на други начин не могу решити.
Одмах ћемо нагласити да се појам и питање легализације бесправно
изграђених објеката односи само на објекте изграђене у насељима градског
карактера, с обзиром да се правни режим земљишта на коме су дотични
објекти бесправно саграђени, разликује од правног режима земљишта које
не спада у земљиште које називамо грађевинским земљиштем.
102
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Према важећем Закону о планирању и изградњи („Службени гласник РС“ бр. 72/09, 81/09, 64/10, 24/11, 121/12), грађевинско земљиште јесте земљиште одређено законом и планским документом као грађевинско,
које је предвиђено за изградњу и редовно коришћење објеката, као и земљиште на којем су изграђени објекти у складу са законом и земљиште
које служи за редовну употребу тих објеката. Грађевинско земљиште може бити у свим облицима својине и у промету је. Грађевинско земљиште
постоји и у режиму јавне својине и у том случају право својине на грађевинском земљишту у јавној својини има Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе.
Постоје две врсте грађевинског земљишта: градско грађевинско
земљиште, које представља земљиште у грађевинском подручју насељеног места које је као такво одређено планским документом, и грађевинско
земљиште ван граница градског грађевинског земљишта, које јесте земљиште у грађевинском подручју изван насељеног места, које је као такво одређено планским документом.
С обзиром на овакву законску поделу земљишта на грађевинско и
друге облике земљишта, одмах ћемо подвући да се појам легализације нелегално изграђених објеката и законске могућности за њихову легализацију односе само на оне објекте који су изграђени на грађевинском земљишту, без претходног прибављања грађевинске и употребне дозволе.
Легалност сваке врсте грађења на земљишту које није одређено
као грађевинско земљиште, не оцењује се према одредбама Закона о планирању и изградњи, већ према одредбама других законских прописа који
регулишу имовинско-правне односе, а то је пре свега важећи Закон о
основама својинско правних односа („Службени лист СФРЈ“, бр: 6/80,
36/90, „Службени лист СРЈ“, бр. 29/96, „Службени гласник РС“, бр.
115/05), тако да можемо рећи да бесправно изграђени објекат може бити
само онај објекат који је изграђен без потребних дозвола (грађевинска и
употребна) и то само на земљишту које потпада под режим грађевинског
земљишта које је као такво дефинисано законом.
Република Србија, као титулар права својине на грађевинском земљишту у јавној својини, не учествује директно у поступку легализације
бесправно изграђених објеката, имајући у виду да се та процедура одвија
у управном поступку пред надлежним управним органом, али учествује у
великом броју парничних поступака у оним случајевима када се Републи103
Број 1/2013
ка Србија обухвата тужбом као власник земљишта, а ради се о нерашчишћеним имовинско правним односима, углавном између физичких, али и
између правних лица, везано за објекат за који се, или иницијално зна,
или се накнадо испостави, да је изграђен нелегално, одн. без дозвола, на
земљишту у државној својини.
Законски заступник Републике Србије у горе описаним судским
поступцима углавном настоји да приговором апсолутне ненадлежности
суда овакве поступке пребаци на надлежност управних органа, имајући у
виду одредбе Закона о планирању и изградњи, међутим, значајан део горе
описаних поступака се оконча (бар делимично, објаснићемо и како), при
надлежности парничног суда.
Наиме, судови су (говоримо у множини, због вишестепености поступка), по нама сасвим оправдано, заузели један помирљив, али и практичан став, у коме градитељу бесправно изграђеног објекта пружају правну заштиту, с тим да се коначна судбина бесправно изграђеног објекта решава ипак у поступку легализације, пред управним органом. На тај начин,
избегава се мешање надлежности суда и управног органа и то тако што се
судском одлуком уређују међусобни односи парничних странака везано за
претензију права власништва на објекту, при чему судска одлука не утиче
на статус бесправно изграђеног објекта.
Парафразираћемо једну од одлука Апелационог суда у Београду из
пресуде Гж-3131/11 од 24. новембра 2011. године: „... Наиме, у конкретном случају ради се о грађевинском објекту (кући) подигнутом без одобрења за грађење на земљишту које је уписано као власништво Републике
Србије, а на коме тужена има право коришћења. Грађевински објекат подигнут без одобрења за градњу (подигнут објекат), за који објекат је у
конкретном случају тужиоцу одобрен кућни број и за који плаћа порез на
имовину, има своју употребну вредност, па стога може бити предмет права својине и може му се признати судска заштита која припада власнику
грађевинског објекта до легализације или рушења истог на основу одлуке надлежног органа. У супротном, када се такав објекат не би третирао као предмет власништва, градитељ би био лишен грађанско-правне
заштите. Ово стога што се одлуком суда којом се утврђује право својине
на таквом објекту уређује међусобни однос парничних странака – тужиоца и тужене, при чему таква одлука не утиче на статус бесправно изграђеног објекта, а уколико одлуком надлежног органа буде легализован, пред104
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ставља исправу подобну за упис – укњижбу права својине у јавне књиге.
Судбина бесправно изграђеног објекта цени се са становишта прописа о
грађењу – Закона о планирању и изградњи. Наиме, одлука надлежног органа о легализацији бесправно подигнутог објекта подразумева накнадно
издавање грађевинске и употребне дозволе, па тек доношењем такве одлуке сматра се да су се испунили услови за упис тог објекта у јавне књиге.
При томе, на основу одлуке суда којом се тужиоцу утврђује право својине
на грађевинском објекту подигнутом без дозволе, не утврђује се и право
коришћења на земљишту на коме је кућа изграђена....“
Према томе, из цитиране одлуке видимо да је власнику бесправно
изграђеног објекта до легализације или рушења истог на основу одлуке
надлежног органа, пружена судска заштита, с тим да таква судска одлука
није подобна за упис у јавне књиге, одн. снага судске исправе као
clausulаe intabulandi, одлаже се до доношења одлуке надлежног органа
којом се објекат признаје као легалан.
У Закону о планирању и изградњи, одредбе о легализацији објеката,
садржане су у члановима од 185. до 200. Читањем наведених чланова, уочавамо да се поступак легализације покреће по захтеву власника бесправно изграђеног објекта, односно његовог дела (члан 186.). Према томе, закон употребљава термин „власник“ за лица која подносе захтев за легализацију, прописујући при томе да су претпостављени власници дужни да презентирају
доказ о власништву над објектом, односно, доказ о праву својине или закупа
на грађевинском земљишту, односно доказ о решеним имовинско-правним
односима на грађевинском земљишту (члан 193, а у вези са чл. 188. и 189.).
На основу ових одредаба видимо да се тек у поступку легализације пред
управним органом, а не у судском поступку, задире у имовинска права Републике Србије као власника грађевинског земљишта на коме се налази објекат
који је предмет легализације, у смислу уписа права коришћења власника легализованих објеката на парцелама на којима се објекти налазе, и касније,
промене уписа власника парцеле на основу одредаба о конверзији. Наиме,
члан 102. Закона о планирању и изградњи предвиђа да „ако власник објекта,
односно посебног физичког дела објекта из члана 101. ст. 1 и 2. овог закона,
није уписан као носилац права коришћења на грађевинском земљишту на коме је објекат изграђен, већ је као носилац права коришћења на земљишту
уписана јединица локалне самоуправе, аутономна покрајина, Република Србија или неко правно лице чији је оснивач јединица локалне самоуправе,
105
Број 1/2013
аутономна покрајина, односно Република Србија, пре стицања права својине
утврђује се земљиште за редовну употребу објекта у складу са чланом 70.
овог закона.“ Када надлежни орган утврди да је легализација могућа, или је
донето решење о легализацији у складу са раније важећим законом, одређује
се земљиште за редовну употребу објекта које представља земљиште испод
објекта и земљиште око објекта у површини која је одређена као минимална
за формирање нових парцела за ту зону, по важећем планском документу, за
тај објекат (чл. 70. став 3. тачка 2. Закона о планирању и изградњи).
Представљајући овај скраћени увид у одредбе Закона о планирању
и изградњи које се тичу легализације, желели смо поново да истакнемо
привременост судске одлуке у односу на правну заштиту бесправно изграђених објеката у парничном поступку, што је, уосталом, и једино могуће решење којем судови могу да прибегну уколико се већ упусте у одлучивање, имајући у виду исцрпност правних прописа садржаних у Закону о
планирању и изградњи, везаних за поступак легализације, којима се коначно уређује статус не само нелегално изграђених објеката, већ и земљишта на којем се они налазе.
У том смислу, ради оправданости упуштања у овакву врсту поступака, потребно је да суд, приликом претходног испитивања тужбе, уколико већ
процени да предмет спада у судску надлежност, процени и да ли у конкретном случају постоји правни интерес тужиоца за подношење тужбе. Наиме,
сматрамо да би правни интерес постојао само уколико неко лице оспорава
право власника на изграђеном нелегалном објекту, односно уколико постоје
нерашчишћени имовинско правни односи везани за тај објекат, у ком случају
је привремена судска заштита такве врсте објеката, оправдана.
* * *
Имајући у виду да је ово Правобранилаштво, као законски заступник и заштитник имовинских права Републике Србије, у оваквој врсти спорова, заинтересовано пре свега за правну судбину земљишта на коме се нелегално саграђени објекат налази, будући да се Република Србија, као што
смо већ навели, обухвата тужбом као власник земљишта, без претензија на
изграђени објекат, закључујемо да се овакав став суда о пружању правне
заштите градитељу нелегалног објекта, не може негативно одразити на
имовинска права и интересе Републике Србије, јер не задире у имовински
режим и претходно уређени начин коришћења спорних парцела.
106
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Сања Гуњић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СТАРА ДЕВИЗНА ШТЕДЊА
Увод
Систем комерцијалних банака се све до економских реформи
1989/90. године састојао од основних банака и удружених банака. Основне банке су, по правилу, оснивала и контролисала друштвена предузећа са
седиштем у истој територијалној јединици - републици или покрајини, а
најмање две основне банке могле су да формирају једну удружену банку,
задржавајући, притом, сопствени правни субјективитет (нпр. 1978. године
„Инвестбанка“ и неколико других основних банака формирале су „Београдску удружену банку“; Београд). У СФРЈ је било око 150 основних и 9
удружених банака.
Пошто је постојала велика потреба за страним ефективним новцем,
СФРЈ је привукла своје држављане на привременом раду у иностранству
и остале грађане да девизна средства улажу код њених банака, а нарочито
је примамљива била чињеница да су се на та улагања добијале високе камате (годишња каматна стопа често је прелазила 10%). Поред тога, за ове
улоге је гарантовала држава, а гаранција државе била би активирана у
случају стечаја или очигледне инсолвентности неке банке, и то искључиво на захтев те банке. Дакле, штедише нису могле самостално тражити активирање гаранције, међутим, било је мало разлога за бојазан, јер су своје
улоге код основних банака могли да подигну у сваком тренутку, заједно
са доспелом каматом.
Пошто је средином седамдесетих година прошлог века дошло до пада вредности динара, комерцијалне банке су претрпеле девизне губитке,
због чега је уведен систем за тзв. поновно депоновање девизних средстава. На овај начин је комерцијалним банкама омогућено да девизну штедњу грађана пренесу Народној банци Југославије, а Народна банка је преузела девизни ризик. Иако овај систем није био обавезујућ, комерцијалне
банке нису имале избора, јер им одржавање девизних рачуна код страних
107
Број 1/2013
банака није било дозвољено, што је било неопходно за плаћања у иностранству, а није им било дозвољено ни да одобравају зајмове у страној
валути. Оно што је додатно стимулисало поновно депоновање девизних
средстава јесте и околност да је Народна банка Југославије заузврат
основним банкама одобравала зајмове у динарима и то у вредности поновно уложених девизних средстава, а тако добијене динаре су основне
банке затим употребљавале за одобравање кредита друштвеним предузећима која су, по правилу, основана у истој републици или покрајини. Каматне стопе на ове кредите биле су испод стопе инфлације, а последица
увођења „факултативног“ система депоновања девизне штедње била је та
да су сва девизна средства била поново депонована код Народне банке Југославије.
Овај систем је званично укинут 1988. године, а банке су добиле дозволу да отварају девизне рачуне код страних банака.
Систем основних и удружених банака укинут је у оквиру реформи
1989/90. године и тиме је омогућено појединим основним банкама да се
определе за независан статус, док су друге постале филијале (бивших)
удружених банака, којима су раније припадале, чиме су изгубиле свој
правни субјективитет. Проглашена је конвертибилност динара, а Народна
банка Југославије је утврдила веома повољне девизне курсеве, што је довело до масовног повлачења девиза из комерцијалних банака. Због тога се
прибегло хитним мерама, којима је у значајној мери ограничено подизање
девизних улога. Примера ради, од децембра 1990. године штедише су могле да користе своје уштеђевине једино за плаћање увезене робе или услуга за своје потребе или потребе блиских рођака, да купују обвезнице у
страним валутама, да дају тестаментарне поклоне у научне или хуманитарне сврхе или да плаћају животно осигурање код локалних осигуравајућих друштава. Пре увођења ове мере штедише су могле користити своје
улоге и за плаћање робе и услуга у иностранству. Шта више, ограничен је
износ који су штедише могле да подигну или користе за напред наведена
плаћања на 500 DЕM по подизању и не више од 1.000 DЕM месечно.
1991/92. године дошло је до распада СФРЈ, а у државама следбеницама депозит у страној валути је најчешће називан "стара" девизна штедња. Међутим, питање услова за исплату ове девизне штедње до данас није
системски решено.
108
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Законска регулатива и услови за остваривање
права на конверзију штедног улога
Обавезе по основу девизне штедње грађана најпре су биле регулисане Законом о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана (,,Службени лист СРЈ”, бр. 59/98, 44/99 и 53/2001)1, којим су одређени носиоци
обавеза, рокови, извори средстава и начин измирења обавеза према грађанима по основу девизне штедње положене до 18. марта 1995. године на
девизне рачуне и девизне штедне књижице банака са територије СР Југославије. Наведена девизна штедња претвара се, према овом закону, у орочени депозит код овлашћене банке и представља јавни дуг СР Југославије,
која, на основу преузетих обавеза, издаје обвезнице које гласе на DЕM.
Овај закон престао је да важи ступањем на снагу Закона о регулисању јавног дуга СР Југославије по основу девизне штедње грађана (,,Службени лист СРЈ”, број 36/02)2, сходно коме је јавни дуг, који износи 4,2
милијарде евра, настао претварањем девизне штедње грађана у орочени
депозит код овлашћених банака. Поред тога, обавеза СР Југославије по
основу јавног дуга од дана ступања на снагу тог закона постаје обавеза,
односно, дуг Републике Србије и Републике Црне Горе, сразмерно висини
девизне штедње грађана чије је пребивалиште на територији тих република, због чега ће, ради регулисања јавног дуга СР Југославије, ове републике емитовати обвезнице које гласе на евро, а које се исплаћују у еврима
или, на захтев власника тих обвезница, у динарима. Конверзију депозита
и девизних средстава обавља банка коју овласти Влада Републике Србије,
односно Црне Горе, на предлог Народне банке Југославије. Истим законом утврђено је да се даном ступања на снагу Закона (22. мај 2004. године) обустављају сви судски поступци за наплату девизне штедње обухваћене тим законом, укључујући и извршне поступке.
У циљу прецизнијег дефинисања услова под којима се конверзија
може остварити, донета је Одлука о ближим условима и начину вршења
конверзије штедних улога грађана у обвезнице Републике Србије и Републике Црне Горе, које ће се емитовати ради регулисања дуга ове две репу1
2
Закон о измирењу обавеза по основу девизне штедње грађана (,,Службени лист СРЈ”,
бр. 59/98, 44/99 и 53/2001)
Закон о регулисању јавног дуга СР Југославије по основу девизне штедње грађана
(,,Службени лист СРЈ”, број 36/02)
109
Број 1/2013
блике, а за чије спровођење је било задужено тадашње Министарство финансија и економије.
Банке са територије ових двеју република вршиле су конверзију грађанима чије је пребивалиште на дан 04. јули 2002. године било на територији тих република па се, с тим у вези, као једно од спорних питања у
пракси појавило питање остваривања права грађана на конверзију девизног улога стеченог по основу наслеђивања.
У циљу јединственог поступања банака, Министарство финансија
Републике Србије је дало мишљење број: 482-00-000126/2004-16, којим је,
између осталог, заузет став да, уколико је иницијални власник девизног
штедног улога имао пребивалиште на територији Републике Србије, а
преминуо је пре 04. јула 2002. године, његови наследници остварују право
на конверзију наслеђеног девизног штедног улога у обвезнице Републике
Србије искључиво под условом да су на дан 04. јули 2002. године имали
пребивалиште на територији Републике Србије. Испуњење овог услова законски наследници доказивали су подношењем уверења о пребивалишту
надлежне организационе јединице Министарства унутрашњих послова
Републике Србије.
Споразум о сукцесији и питање исплате старе девизне штедње
држављанима бивше СФРЈ
Закон о регулисању јавног дуга СР Југославије по основу девизне
штедње грађана 3 прописивао је да држављани бивших република СФРЈ,
које нису у саставу Савезне Републике Југославије, а који су девизну
штедњу положили код овлашћених банака са седиштем на територији Савезне Републике Југославије, као и држављани Савезне Републике Југославије, који су ту штедњу положили код филијала банака, које су се налазиле на територији бивших република СФРЈ до момента отцепљења тих
република, своја потраживања по основу девизне штедње грађана остварују на начин, који се уговори са државама сукцесорима СФРЈ.
Споразум о сукцесији бивше СФРЈ закључен је у Бечу 29. јуна 2001.
године, међутим, питање старе девизне штедње до данас није системски
решено.
3
Закон о потврђивању Споразума о питањима сукцесије ("Службени лист СРЈ - Међународни уговори", број 6/2002)
110
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Наиме, државе наследнице СФРЈ имале су различите ставове у погледу начина решавања овог питања. Суштина сукобљених ставова јесте
да ли се овим питањем треба бавити као питањем приватно-правног односа између штедиша и банака и решавати га у складу са Анексом Г Споразума (Приватна својина и стечена права) или као питањем финансијске
одговорности СФРЈ према Анексу Ц Споразума (Финансијска права и
обавезе). С тим у вези, остало је отворено и питање да ли гаранције СФРЈ
за стару девизну штедњу треба да преузме држава у којој предметна банка
има централу или држава на чијој су територији средства уложена.
Последица непостојања системског решења у погледу обвезника исплате старе девизне штедње јесте и пресуда Европског суда за људска
права са седиштем у Стразбуру, који је 06. новембра 2012. године донео
прву, тзв. пилот пресуду у односу на Републику Србију (и Републику Словенију), којом је обавезао сваку од ове две државе понаособ да у року од
шест месеци од правноснажности одлуке подносиоцима представке (захтева) изврши исплату старе девизне штедње, под истим условима под којима је исплатила своје штедише, узимајући као кључну за одлучивање
чињеницу да су на територији ове две државе предметне банке имале централу. Конкретно, Република Србија је обавезана да једном од подносилаца представке (држављанин БиХ) исплати штедни улог код некадашње
„Инвестбанке“, Београд. „Инвестбанка“ је своја представништва имала у
готово свим бившим републикама СФРЈ, због чега су у овом поступку,
као тужене, означене све ове државе.
Заступник Републике Србије је у току поступка истицао принцип
територијалности, као одлучујући, налазећи да би ово питање морало да
се реши кроз Споразум о сукцесији у оквиру Анекса Ц, слично заступнику Републике Словеније. Међутим, остале тужене државе су истицале да
обавеза исплате лежи на државама у којима је седиште предметних банака
(Република Србија и Република Словенија), налазећи да се не ради о питању у вези са сукцесијом у оквиру Анекса Ц, већ о питању у вези са приватном имовином у оквиру Анекса Г Споразума о сукцесији.
Европски суд за људска права приклонио се ставу ове друге групе
држава, не прихватајући став Републике Србије и Републике Словеније да
је реч о питању сукцесије о коме су вођени преговори, због чега би свако
једнострано решење било противно обавези вођења преговора у доброј
вери. По мишљењу Суда, вођење преговора не спречава државе сукцесоре
111
Број 1/2013
да усвоје привремене мере у циљу заштите интереса штедиша. Ова одлука
није постала правноснажна, а Република Србија је најавила жалбу.
Дакле, у овом случају донета је прва пилот пресуда, а имајући у виду да је Суду поднето више од 1650 сличних представки, које укључују
више од 8000 подносилаца, јасно је да је реч о проблему који се мора системски решавати, због чега је Суд одлучио да разматрање свих тих представки одложи на шест месеци од дана правоснажности пресуде како би
Република Србија и Република Словенија пронашле начин да обештете
све штедише.
Питање старе девизне штедње, као реликта некадашњег начина
управљања, финансијског система уопште и система банака, као највидљивијих финансијских посредника у економији једне државе, имајући у
виду све напред изнето, једино може бити решено кроз неодложне преговоре држава наследница СФРЈ и под покровитељством Банке за међународна поравнања.
112
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СУДСКА ПРАКСА
113
Број 1/2013
114
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
СТАРНО ПРАВО
СТИЦАЊЕ ПРАВА КОРИШЋЕЊА НА ЗЕМЉИШТУ ИЗГРАДЊОМ
НЕЛЕГАЛНОГ ОБЈЕКТА
Не може се сходно одредбама члана 97. Закона о државном
премеру и катастру стећи право коришћења на земљишту на коме се
налази објекат који је изграђен без одобрења за градњу.
Из образложења:
Првостепеном пресудом Основног суда у Новом Пазару утврђено
је да је правни претходник тужилаца на спорној кат. парцели изградио
стамбени објекат површине у основи 35 m2, без одобрења за градњу, те да
су тужиоци у конкретном случају власници спорног објекта и корисници
кат. парцеле на којој се предметни објекат налази, као земљишта за редовну употребу зграде.
Апелациони суд је одлучујући по жалби потврдио првостепену
пресуду у делу који се односи на утврђивање власништва над објектом, а
преиначио пресуду у погледу права коришћења на земљишту.
Наведено са разлога што се ради о објекту који је изграђен без
одобрења надлежног органа па право својине на истом не повлачи и право
коришћења земљишта на коме је објекат изграђен и које је неопходно за
његову редовну употребу. Суд сматра да на бесправном објекту може постојати право својине физичких лица по основу градње или по другом
правном основу, али се то право не може књижити у јавним књигама, јер
је сходно одредбама члана 97. ст. 1. тачка 3 Закона о државном премeру и
катастру за укњижбу објекта нужно поседовати одобрење за изградњу од
стране надлежног органа.
Исто важи и за право коришћења земљишта на коме се бесправно
саграђени објекат налази. Закон о планирању и изградњи садржи неколико одредаба које регулишу начин поступања власника бесправно изграђе115
Број 1/2013
ног објекта који има намеру да тај објекат легализује, а посебно ако је
исти подигнут на државном земљишту, што би подразумевало стицање
права коришћења на том земљишту, односно његово касније конвертовање у право својине пред надлежним органом управе (чл. 70, 101, 219.).
Из наведеног произилази да не постоји правни основ по коме би
тужиоци кроз парницу пред судом остварили право коришћења на земљишту, али да у управном поступку могу реализовати ово своје право.
(Из пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж-4197/12 од 17. децембра 2012. године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
НАДЛЕЖНОСТ ЗА УТВРЂИВАЊЕ ЗЕМЉИШТА
ЗА РЕДОВНУ УПОТРЕБУ ОБЈЕКТА И ФОРМИРАЊЕ
ГРАЂЕВИНСКЕ ПАРЦЕЛЕ
Парнични суд није надлежан да одлучује о признавању права
коришћења на земљишту потребном за редовну употребу објекта, јер
о том праву одлучује надлежни орган управе, у складу са Законом о
планирању и изградњи.
Из образложења
Тужилац је у тужби навео да је власник непокретности – пословног простора који је изграђен са грађевинском и употребном дозволом.
Објекат се налази на грађевинском земљишту на коме је Република Србија искључиви власник, а једини носилац права коришћења парцеле ЈП
„Путеви Србије“ чији је држава и оснивач.
Тужбом у овом спору тужилац тражи да суд утврди да је он искључиви корисник катастарске парцеле на којој се објекат налази.
Правилно је првостепени суд усвојио приговор законског заступника Републике Србије да решавање овог спорног односа не спада у судску надлежност, огласио се ненадлежним, укинуо све спроведене радње и
тужбу одбацио.
116
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Чланом 102. став 1. Закона о планирању и изградњи је прописано
да ако власник објекта, односно посебног физичког дела објекта из члана
101. став 1 и 2 овог закона, а реч је о објектима који се налазе на изграђеном грађевинском земљишту у државној својини, није уписан као носилац
права коришћења на грађевинском земљишту на коме је објекат изграђен,
већ је као носилац права коришћења на земљишту уписана јединица локалне самоуправе, аутономна покрајина, Република Србија, или неко
правно лице чији је оснивач јединица локалне самоуправе, аутономна покрајина, односно Република Србија или неко друго правно, односно физичко лице, пре стицања права својине утврђује се земљиште за редовну
употребу објекта у складу са чланом 70. овог закона.
Члан 70. став 3. тачка 3. истог закона прописује да се захтев за
утврђивање земљишта за редовну употребу објекта и формирање грађевинске парцеле подноси органу јединице локалне самоуправе надлежном
за имовинско-правне послове ако је, између осталог, у поступку конверзије права коришћења потребно утврдити земљиште за редовну употребу
постојећег објекта, када је власник објекта физичко или правно лице, а
као носилац права коришћења на грађевинском земљишту на коме је објекат изграђен, уписана јединица локалне самоуправе, аутономна покрајина, Република Србија, или правно лице чији је оснивач јединица локалне
самоуправе, аутономна покрајина или Република Србија или друго правно, односно физичко лице.
Имајући у виду неспорну чињеницу да је тужилац власник објеката који су изграђени на грађевинском земљишту у државној својини и да
није уписан као носилац права коришћења на земљишту на коме се објекти налазе, односно земљишту које је потребно за употребу тих објеката,
већ тужено ЈП „Путеви Србије“, као правно лице, тужилац може, сходно
цитираној законској одредби, на земљишту на коме су објекти изграђени,
као и на земљишту које је потребно за редовну употребу тих објеката, стећи право својине, али у управном поступку, на начин како то предвиђа
члан 70. поменутог закона, а не право коришћења како се тужбом тражи.
Ово са разлога што је смисао поступка конверзије права управо гашење
института права коришћења и његов прелазак у право својине.
Из изнетих разлога, другостепени суд прихвата као правилан закључак првостепеног суда када се огласио стварно ненадлежним за посту117
Број 1/2013
пање у овој правној ствари и тужбу одбацио и потврђује првостепено решење, уз одбијање жалбе тужиоца.
(Из решења Вишег суда у Ужицу Гж-833/12 од 6. децембра 2012.
године)
Приредила: Драгана Миливојевић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
118
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО
ПРЕУЗИМАЊЕ ОБАВЕЗА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
ПРЕМА ИНОСТРАНИМ ПОВЕРИОЦИМА ОКУПЉЕНИМ
ОКО ЛОНДОНСКОГ И ПАРИСКОГ КЛУБА И СТУПАЊЕ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НА МЕСТО ТИХ ПОВЕРИЛАЦА
ПРЕМА ДУЖНИЦИМА
Република Србија је на себе преузела обавезе дужника према
иностраним повериоцима окупљеним око Лондонског и Париског
клуба поверилаца, чиме је дошло до законске промене повериоца, тако што је Република Србија ступила на место ранијих поверилаца из
иностраних кредита, услед чега је настала обавеза тих дужника да
своје доспеле обавезе по кредиту исплате Републици Србији.
Из образложења:
Првостепеном пресудом Привредног суда у Краљеву одбијен је
тужбени захтев тужиоца Републике Србије којим је тражено да суд утврди потраживање према туженој Земљорадничкој задрузи „Л.С.“ у стечају,
у износу од 79.690.357,87 динара, као неоснован.
Суд је своју одлуку засновао искључиво на наводном непостојању
активне легитимације тужиоца, недостављеном уговору Удружене банке
Љубљана и „Deutche bank“ из Франкфурта, као претпоставкама шта је тужилац био дужан да уради како би доказао своју активну легитимацију и
основаност тужбеног захтева.
Привредни апелациони суд у Београду је стао на становиште да се
крајњи корисници по ино кредиту налазе на територији бивше СРJ, те су
обавезе крајњих корисника по кредиту ушле у преузете иностране кредитне обавезе СРЈ, обзиром да се Влада СРЈ обавезала да плати све обавезе
према ино повериоцима окупљеним око Лондонског и Париског клуба, а
на основу посебних билaтералних споразума.
Ступањем на снагу Закона о регулисању односа између СРЈ и
правних лица и банака, гараната са територије СРЈ који су били првобит119
Број 1/2013
ни дужници, или гаранти према повериоцима Париског и Лондонског
клуба, Закона о реструктурирању дуга по НФА и ТДФА, издавањем обвезница Републике Србије и потписивањем међународних споразума, Република Србија је на себе преузела обавезе туженог које су одавно доспеле
према банци и иностраним кредиторима јер наведени дуг тужени није измирио. С тога је дошло до законске промене повериоца, тако што је Република Србија ступила на место ранијих поверилаца из иностраних кредита, чиме је регулисан и положај крајњих корисника - домаћег правног лица, да своје доспеле обавезе по кредиту врати држави.
У таквој ситуацији, када је тужени неспорно добио кредитна средства, на туженом је, а не на тужиоцу, како погрешно закључује првостепени суд, била обавеза да достави доказе да је обавезе по кредиту измирио
или да је обавеза на неки други начин престала, а те доказе у конкретном
случају тужени није доставио.
(Из пресуде Привредног апелационог суда у Београду 4 Пж9530/12 од 24. јануара 2013. године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
ИСПЛАТА НОВЧАНЕ НАКНАДЕ
ЗА ФАКТИЧКИ ИЗУЗЕТО ЗЕМЉИШТЕ РАДИ ИЗГРАДЊЕ
ЛОКАЛНЕ САОБРАЋАЈНИЦЕ
Република Србија није пасивно легитимисана за исплату новчане накнаде за фактички изузето земљиште ради изградње локалне
саобраћајнице.
Из образложења:
Тужена Општина Сјеница је корисник градске саобраћајнице за
коју је издато одобрење за изградњу, те је она у обавези да плати накнаду
за фактички изузето земљиште, а не тужена Република Србија. Спровођење поступка изузимање земљишта ради изградње комуналне инфраструктуре, па и улица у насељеном месту, у надлежности је јединице локалне
самоуправе.
120
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Суд је одбио у целини тужбени захтев према туженој Републици
Србији иако је неспорно да је тај туженик преко надлежног Министарства
за национални и инвестициони план финансирао изградњу саобраћајнице
у својству инвеститора, према закљученом писменом уговору.
Међутим, полазећи од изворне надлежности Општине Сјенице,
као јединице локалне самоуправе, те послова које је општина поверила ЈП
Дирекција за урбанизам пројектовање и изградњу Сјеница, у току поступка је утврђено да се ради о градској саобраћајници, а не регионалном или
магистралном путу.
Из наведеног разлога Република Србија није дужна да тужиоцу
исплати било какву накнаду за фактички изузето земљиште.
(Из пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж-4118/12 од 26. децембра 2012. године)
Приредио: Зоран Божовић,
заменик републичког јавног правобраниоца
НАКНАДА ШТЕТЕ ПРОУЗРОКОВАНЕ У
ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Закон о уређењу имовинских односа насталих услед ликвидације права и обавезе југословенских држављана на основу међународних уговора и Закон о ратификацији споразума између Владе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Владе Савезне Републике Немачке о одобравању помоћи у капиталу не регулишу питање
накнаде ратне штете проузроковане у Другом светском рату.
Из образложења:
Покојни Б.С. убијен је у Другом светском рату од стране немачких
окупационих снага. Закључком Среске комисије за ратну штету
Ж.Уп.број... од 28. септембра 1945. године утврђена је висина трошкова
лечења и сахране пок. Б.С, а Закључком исте комисије Уп.број... од 27.
фебруара 1946. године утврђено је да је супрузи пок. Б.С. причињена штета на име изгубљеног издржавања за себе и тужиоца М.С., сина пок. Б.С.,
лишења слободе пок. Б.С, пљачке радне снаге, штете на имовини и изгу121
Број 1/2013
бљене добити у износу од тадашњих 217.610,00 динара. Захтевом за накнаду штете, на основу закључака од 28. септембра 1945. године и 27. фебруара 1946. године, тужилац се најпре обратио 1990. године Савезном
секретаријату за иностране послове, а 2006. године и Генералном секретаријату Савета министара Србије и Црне Горе, Министарству финансија и
Министарству рада, запошљавања и социјалне политике Републике Србије, који су у одговору навели да је покренута иницијатива за формирање
Комисије за процену и наплату ратне штете која ће решавати и питање
обештећења свих жртава Другог светског рата.
Захтев за накнаду штете према Републици Србији, као правном
следбенику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, тужилац
је засновао на одредбама Закона о уређењу имовинских односа насталих
услед ликвидације права и обавеза југословенских држављана на основу
међународних уговора ("Службени лист ФНРЈ", број 55/57) и Закона о ратификацији споразума између Владе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Владе Савезне Републике Немачке о одобравању помоћи у капиталу ("Службени лист СФРЈ", број 66/74 и Анекс уз Записник
са 184. седнице СИВ-а од 21. новембра 1973. године).
Код тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио
тужбени захтев, имајући у виду да у конкретном случају није дошло до
закључења мировног или неког другог уговора између тужене и СР Немачке, а да Закон о уређењу имовинских односа насталих услед ликвидације права и обавеза југословенских држављана на основу међународних
уговора регулише искључиво уређење имовинских односа на основу закључених међународних уговора и по тачно одређеној процедури.
Накнада ратне штете није регулисана ни Законом о ратификацији
споразума између Владе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и Владе Савезне Републике Немачке о одобравању помоћи у капиталу, с обзиром да наведени споразум није представљао мировни уговор између две државе, већ уговор о зајму, са роком враћања ближе описаним у
Споразуму. Овим споразумом је утврђена и намена коришћења зајма, због
чега првостепени суд није прихватио навод тужиоца да Споразум регулише обештећење југословенских жртава нацистичког прогона.
Како у конкретном случају није дошло до закључења мировног
или неког другог уговора између држава, то не постоји ни основ за рас122
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
прављање питања о основаности тужбеног захтева са становишта прописа
који би даље регулисали материју исплате накнаде штете.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-2806/11 од 22. фебруара 2012. године)
Приредила: Сања Гуњић,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
РЕПУБЛИКА СРБИЈА НЕ ОДГОВАРА
ЗА ОБАВЕЗЕ ПРАВНИХ ЛИЦА КОЈА ЈЕ ОСНОВАЛА
Република Србија не одговара за обавезе Агенције за приватизацију и Националне службе за запошљавање, с обзиром да су ове засебна и самостална правна лица, са свим правима, обавезама и одговорностима.
Из образложења:
Побијаном првостепеном пресудом одбијен је тужбени захтев тужилаца да се обавежу тужени Република Србија и Стечајна маса Компаније Робне куће „Београд“ а.д. Београд, да солидарно исплате тужиоцима
посебну отпремнину.
Према стању у списима, предмет тужбеног захтева представља исплата посебних отпремнина тужиоцима у висини од 135 евра по години
радног стажа, а по основу Одлуке - закључка Владе Републике Србије о
висини посебне отпремнине, за све запослене код Компанија Робне куће
„Београд“ а.д. - у стечају и Предузећа Робне куће „Београд“ - у стечају,
као и одлуке о исплати посебних отпремнина, који закључак носи бр. 401230/2008, од 24. јануара 2008. године.
Првостепени суд је утврдио да су након отварања поступка стечаја
код друготуженог, тужиоци били задржани на раду ради окончања започетих послова и вођења стечајног поступка, да је решењем стечајног управника - Агенције за приватизацију, о отказу Уговора о раду због престанка потребе за обављањем одређених послова, од 31. децембра 2007.
године, тужиоцима престао радни однос, са наведеним датумом, и да су
123
Број 1/2013
овим решењем тужиоци обавештени да ће престанком радног односа имати право на новчану накнаду од Националне службе за запошљавање.
С обзиром да тужиоци у току поступка нису оспоравали чињеницу
да су примили одређене уплате на своје текуће рачуне и то од стране Националне службе за запошљавање, а која је по закључку Владе Републике
Србије овлашћена да изврши обрачун и исплату новчаних средстава на
име посебних отпремнина за радно ангажоване и бивше запослене раднике код друготуженог, то је првостепени суд утврдио да првотужена Република Србија и друготужена стечајна маса Робних компанија „Београд“
а.д. нису у обавези да исплате износе од по 135 евра, по години радног
стажа тужиоцима, па је одбио тужбени захтев тужилаца.
Првостепени суд је утврдио да је Република Србија, односно Влада Републике Србије није пасивно легитимисана, због тога што је поступак продаје капитала друготуженог, односно имовине субјекта приватизације спроводила Агенција за приватизацију, као самостално правно лице
са свим правима, обавезама и одговорностима, утврђеним статутом и Законом о Агенцији за приватизацију ("Сл. гласник РС" бр. 38/01), која је и
закључила Уговор о продаји друготуженог, а обзиром да је и самостално
правно лице, то првотужена не одговара за обавезе агенције, јер Агенција
за приватизацију није наступала у име Републике Србије, нити је првотужена уговорна страна о закљученом уговору.
У конкретној правној ствари, првотужена је обезбедила новчана
средства за исплату посебних отпремнина радно ангажованима и запосленима код предузећа Робне куће „Београд“ у стечају и Компанија робне куће „Београд“ у стечају, а за обрачун и исплату посебних отпремнина задужила је Националну службу за запошљавање, и то закључком бр. 401230/2008 од 24. јануара 2008. године.
Првостепени суд је утврдио и да првотужена Република Србија,
односно Влада Републике Србије, не одговара за обавезе Националне
службе за запошљавање, која је, у конкретном случају, била задужена
да врши обрачун и исплату утврђених износа, с обзиром да је Национална служба за запошљавање, као и Агенција за приватизацију, засебно правно лице, које обавља послове запошљавања, осигурања за случај незапослености, остваривање права из осигурања за случај незапо124
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
слености и других права у складу са Законом, као и вођење евиденције
у области запошљавања.
Закључком Владе Републике Србије, задужена је Национална служба за запошљавање да врши обрачун и исплату средстава која су резервисана за исплату посебних отпремнина радно ангажованима и запосленима код друготуженог.
Међутим, наведена средства су тужиоцима уплаћена, јер тужиоци
то нису оспоравали у току поступка пред првостепеним судом, па је правилно првостепени суд одбио тужбене захтеве тужилаца.
(Из пресуде Привредног апелационог суда у Београду 3 Пж13241/10 од 24. јануара 2013. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ИЗМАКЛА КОРИСТ
И ДОСПЕЛОСТ ЗАТЕЗНЕ КАМАТЕ КОД НАКНАДЕ ШТЕТЕ
Измаклу корист чини очекивано увећање имовине, али није
меродавно оно што сам оштећени очекује, него објективна могућност
стицања добити.
Накнада штете одређује се према ценама у време пресуђења,
па и обавеза исплате накнаде доспева у тренутку пресуђења, од ког
тренутка оштећени има и право на затезну камату. Под временом
пресуђења може се сматрати и време када је вештачење обављено,
али само ако од вештачења до закључења главне расправе није протекао дужи временски период. Када је тужилац пропустио да пре закључења расправе предложи допуну вештачења ради утврђења новог
износа накнаде због протека дужег временског периода након изведеног вештачења, има се сматрати да је износ ове накнаде у време пресуђења исти као онај који је утврђен вештачењем, па тужилац нема
право на затезну камату од вештачења већ само од пресуђења.
125
Број 1/2013
Из образложења:
Поновним извођењем доказа на расправи пред другостепеним судом и њиховом оценом извршеном у складу са чланом 8. Закона о парничном поступку, утврђено је да је тужилац лишен слободе 28. марта 1986.
године и да је против њега вођен кривични поступак због сумње да је извршио више кривичних дела. Пресудом Окружног суда у Београду К-.../86
од 27. марта 1987. године тужилац је оглашен кривим и изречене су му казна затвора и споредна казна конфискације имовине. У поновљеном суђењу, након укидања наведене пресуде, тужилац је пресудом Окружног суда у Београду К-.../88 од 24. маја 1989. године ослобођен оптужбе. Током
кривичног поступка тужилац се налазио у притвору све до 28. јануара
1988. године. Тужилац је 14. марта 1991. године тадашњем републичком
Секретаријату за правосуђе и управу СР Србије упутио захтев ради постизања споразума о накнади штете, у смислу члана 545. став 1. тачка 1. тада
важећег Закона о кривичном поступку. Странке нису постигле споразум о
накнади штете у вансудском поступку.
У време када му је одређен притвор и против њега покренут кривични поступак, тужилац се налазио у радном односу у ДП „В...“, на радном месту научног сарадника на креативно-истраживачким пословима у
истраживачкој лабораторији, а са 1/3 радног времена обављао је и послове
ванредног професора на... факултету у.... Тужилац је од 1965. године био
стални сарадник часописа „Т.“, који је издавао Савез..., и у којем је објавио већи број чланака и био уредник сталне рубрике. Као уредник рубрике имао је обавезу да за сваки број часописа припреми чланак од једне до
две странице са одговарајућим табелама, у којем би приказао кретања на
тржишту влакана у свету. Часопис је објављиван 11 пута годишње и сваки
тужиочев чланак је хонорисан. Часопис је у 2008. години ауторима истих
или сличних чланака исплаћивао хонорар чија се висина кретала између
15.000,00 и 50.000,00 динара по једном ауторском табаку.
Издавач наведеног часописа је током 1980. године издао тужиочеву
књигу под насловом „С...“, и тужиоцу је за ту књигу исплатио ауторски хонорар. Штампано је само једно издање књиге и до притварања тужиоца није било планирано њено друго издање. Хонорар који би у 2008. години издавач исплатио аутору књиге у обиму од 260 страница или 33,5 ауторских
табака, износио би 1.625.000.00 динара. Тужилац је аутор и скрипте под насловом „Т...“, која је објављена у 200 примерака и за који му није исплаћена
126
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
накнада. У Савезу... вођени су разговори о издавању још једне тужиочеве
књиге, али тада није био постигнуг договор ни о њеном тиражу нити хонорару који би се исплатио тужиоцу. Пошто је кривични поступак окончан
тужилац ову књигу није понудио ни једном другом издавачу.
Тужилац је у периоду од 1976. године до 1978. године са Предузећем „Д.“ закључио четири уговора којима је то предузеће откупило од њега сценарија за филмове документарног карактера и тужиоцу исплатило
уговорену цену. Исто предузеће би за ове сценарије у 2008. години исплатило накнаду - ауторски хонорар у укупном износу од 3.850.000,00 динара. Ауторски хонорар тог предузећа за сценарио и текст документарног
филма под називом „С...“, који је био у припреми, износио би 1.100.000,00
динара.
У ДП „В...“, тужилац је у периоду од 1981. године до 1983. године
био руководилац три научно истраживачка пројекта - једног у трајању од
једне године и два у трајању од три године. Хонорари који би тужиоцу
били исплаћени за ове пројекте у 2008. години износили би укупно
4.640.000,00 динара. Висина хонорара обрачуната је на основу података о
просечној месечној заради по запосленом у Републици Србији за септембар 2008. године, уз увећање од 37% за научно истраживачки пројекат који је трајао годину дана, односно од 25% за два научно истраживачка пројекта која су трајала три године.
Правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду П.../91 од 07. марта 1996. године тужена је обавезана да тужиоцу надокнади
материјалну штету за изгубљени лични доходак из редовног радног односа и изгубљени лични доходак из допунског радног односа. Пресудом
истог суда П-.../99 од 15. јуна 2000. године која је, у погледу висине накнаде, преиначена пресудом Окружног суда у Београду Гж-.../00 од 22. децембра 2000. године тужена је обавезана да надокнади тужиоцу нематеријалиу штету за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, као и за умањење опште животне активности.
Одредбом члана 545 став 1 тачка 1 Закона о кривичном поступку
(„Службени лист СФРЈ“ бр. 4/77, са каснијим изменама и допунама) која
се примењује у овом случају, прописано је да право на накнаду штете
припада и лицу које је било у притвору а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем,
127
Број 1/2013
или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба
одбијена.
Том одредбом регулисани су само услови за стицање права на накнаду штете у случају неоснованог лишења слободе, а одредбама Закона о
облигационим односима уређена су сва друга питања о штети и накнади
штете. Према одредби члана 155 Закона о облигационим односима, штета
је умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања
(измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола
или страха (нематеријална штета). С обзиром да Закон о кривичном поступку не искључује право на накнаду ни за један од наведених облика штете,
произилази да би оштећени који се неосновано налазио у притвору имао
право како на накнаду материјалне, тако и на накнаду нематеријалне штете.
Тужилац је био у притвору од 28. марта 1986. године до 28. јануара 1988. године, да би правноснажном пресудом Окружног суда у Београду К-.../88 од 24. маја 1989. године био ослобођен од оптужбе. Због тога
су испуњени услови прописани цитираном законском одредбом који тужиоцу дају право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе.
Одредбом члана 189 став 1 Закона о облигационим односима прописано је да оштећени има право на накнаду измакле користи. Сходно
ставу трећем ове одредбе, при оцени висине измакле користи узима се у
обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току
ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено
штетниковом радњом или пропуштањем. Из садржине наведене законске
одредбе произилази да је измакла корист вид материјалне штете коју неко
трпи зато што га је туђа противправна радња спречила да стекне одређену
имовинску корист. Измаклу корист чини очекивано увећање имовине.
Међутим, није меродавно оно што сам оштећени очекује, него објективна
могућност стицања добити. Стога, у обзир долази само „добитак који се
могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или
пропуштањем“.
Тужилац се, пре него што му је неосновано одређен притвор, бавио научно-истраживачким радом и објављивао разне студије и научне
чланке у стручним публикацијама, односно био аутор објављене књиге.
За тај рад тужиоцу су исплаћивани одређени хонорари. Ове чињенице
128
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
указују да је тужилац због неоснованог лишења слободе могао трпети
штету у виду измакле користи. Уосталом, ни тужена у жалби не оспорава
основ тужиочевог потраживања накнаде материјалне штете на име изгубљене користи, али спори њену висину и начин на који је иста утврђена у
првостепеном поступку.
Висина изгубљене користи коју тужилац потражује у овом спору
утврђивана је вештачењем.
Налази вештака Бијелић Радомира не могу бити коришћени, јер је
тај вештак вршио валоризацију почетног износа од 189.237,37 динара за
који није утврђено како је уопште утврђен као износ измакле користи.
Осим тога, при утврђивању висине штете (обичне штете и измакле користи), не може се примењивати метод валоризације јер је одредбом члана
189. став 2. Закона о облигационим односима прописано да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује што друго.
Налаз вештака Васић Слободана од 5. октобра 2009. године, на којем првостепени суд заснива одлуку о висини штете, не може се у целости
прихватити. Тим налазом је целокупни тужиочев стваралачки опус ван
радног односа, изражен по ценама у време вештачења, приказан као изгубљена корист у периоду од нешто мање од две године колико се тужилац
неосновано налазио у притвору. Укупна изгубљена корист у том периоду,
по налазу вештака, износи 13.792.400,00 динара, што је неприхватљиво и
не одговара реалним друштвено-економским приликама како у време пресуђења, тако и у време када се тужилац неосновано налазио у притвору.
Имајући у виду одредбу члана 189. став 3. Закона о облигационим
односима, према редовном току ствари тужилац је могао очекивати добит
у висини хонорара за чланке које је, као уредник рубрике, објављивао у
сваком броју часописа „Т.“, који је излазио 11 пута годишње. Ови чланци
су, по налажењу другостепеног суда, без обзира на различиту садржину
потврда - дописа наведеног часописа достављаних на захтеве странака у
спору, хонорисани. У погледу те чињенице овај суд прихвата исказ сведока Б.И., дугогодишњег главног и одговорног уредника часописа, који је
потврдио да је тужиоцу исплаћивана накнада за чланке које је објављивао
у сваком броју часописа као уредник једне рубрике у истом. Висина изгубљене користи коју је тужилац био спречен да на тај начин оствари због
129
Број 1/2013
неоснованог лишења слободе утврђена је на основу потврде тог часописа
од 10. новембра 2008. године о висини накнаде која се исплаћује ауторима
истих или сличних чланака, а коју је користио и вештак Васић Слободан
при изради налаза од 5. октобра 2009. године којим је, између осталог,
утврдио да тако изгубљена добит тужиоца износи 302.400,00 динара.
Тужилац, по оцени овога суда, неосновано захтева накнаду изгубљене користи преко тог износа и његов захтев у преосталом делу не може бити усвојен доследном применом одредбе члана 189 став 3 Закона о
облигационим односима.
Ауторски хонорар за тужиочеву књигу под насловом „С...“, која је
објављена током 1980. године, издавач је исплатио тужиоцу. Књига је објављена само у једном издању, а друго издање књиге, како то произилази из
исказа сведока Б.И. није било ни планирано. Око објављивања друге тужиочеве књиге под насловом „Т...“, како то произилази из исказа истог сведока, који другостепени суд прихвата и у том делу, вођени су одређени разговори али није постигнут договор о битним чињеницама - тиражу књиге и
висини ауторског хонорара. Тужилац није доказао да је Универзитет у...
требало да објави ту књигу као уџбеник који би се користио у факултетској
настави и да то није учињено зато што је био лишен слободе. Због тога, тужилац нема право на изгубљену добит у износу од 1.625.000,00 динара на
име изгубљеног ауторског хонорара за књигу „С...“, и у износу од
2.275.000,00 динара за изгубљени ауторски хонорар књиге „Т...“.
Нема основа за досуђивање измакле користи у износу од
3.850.000,00 динара колико би, према допису Предузећа „Д.“ од 13. новембра 2008. године, износила накнада за сценарио документарних филмова које је то предузеће откупило од тужиоца по уговорима закљученим
током 1976. и 1978. године. Тужиоцу је накнада по тим уговорима исплаћена, па се накнада за исте филмове обрачуната по садашњим ценама не
може са успехом постављати као захтев за накнаду изгубљене користи настале услед неоснованог лишења слободе. Нема ни доказа о томе да је тужилац могао остварити добит за сценарио још једног филма и да је ту добит изгубио само из разлога што је лишен слободе.
Тужилац је до заснивања радног односа у Вунарском институту из
Лесковца био ангажован као руководилац научно-истраживачких пројеката и
за исте му је исплаћивана накнада. Тај посао тужилац је обављао пре него
130
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
што је засновао радни однос. Од заснивања радног односа и извршеног распореда на послове научног сарадника у истраживачкој лабораторији тог
предузећа, што би значило да је рад на научно - истраживачким пројектима
био у опису послова његовог радног места за које му је исплаћивана зарада.
Није доказано да је предузеће својим запосленима који су радили научно-истраживачке пројекте поред зараде исплаћивало и посебну накнаду, нити да је
у том предузећу за време док се тужилац налазио у притвору рађен истраживачки пројекат који би захтевао лично ангажовање тужиоца.
Из ових разлога, применом одредбе члана 545. став 1. тачка 1. Закона о кривичном поступку, у вези са чл. 155. и 189. ст. 1. и 3. Закона о
облигационим односима, тужбени захтев је усвојен за износ од 302.400,00
динара, колико износи изгубљена корист за тужиоца који у време док се
налазио у притвору није могао обављати посао уредника рубрике у стручном часопису и у сваком броју објављивати чланак који би био хонорисан. На овај износ досуђена је и законска камата од дана пресуђења - 5. јануара 2011. године, јер је одредбом члана 189 став 2 Закона о облигационим односима прописано да се накнада одређује према ценама у време
пресуђења. Под временом пресуђења може се сматрати и време када је вештачење обављено, али само ако од вештачења до закључења главне расправе није протекао дужи временски период. Овде то није случај, јер је
вештачење обављено 5. октобра 2009. године а расправа пред првостепеним судом закључена након више од годину дана. Тужилац је пропустио
да пре закључења расправе предложи допуну вештачења ради утврђења
новог износа накнаде због протека времена, због чега се има сматрати да
је износ ове накнаде у време пресуђења исти као онај који је утврђен вештачењем. У таквом случају тужилац нема право на затезну камату од вештачења већ само од пресуђења.
Применом истих законских одредби тужбени захтев је одбијен у преосталом делу за износ од још 15.677.500,00 динара са законском затезном каматом од дана вештачења до исплате, као и за законску затезну камату на досуђени износ накнаде штете од дана вештачења до дана пресуђења.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-2174/11 од 8. маја
2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
131
Број 1/2013
РЕГИСТРАЦИЈА ВОЗИЛА НА ОСНОВУ ФАЛСИФИКОВАНИХ
ИСПРАВА И ПРАВО НА НАКНАДУ ШТЕТЕ
Регистрација возила извршена од Министарства унутрашњих послова, као надлежног органа управе, на основу поднетих исправа неистинитог садржаја, за чију истинитост одговара подносилац, не представља радњу која се може подвести под незаконит или
неправилан рад тог органа, те не постоји обавеза Републике Србије
да оштећеном лицу накнади штету проузроковану таквим поступањем.
Из образложења:
Првостепени суд је оценом изведених доказа, на основу овлашћења из одредбе члана 8. Закона о парничном поступку, утврдио да је
између тужиоца Б.М., као купца и С.Д., као продавца, закључен уговор о
купопродаји бр..../08 од 29. јула 2008. године, уз посредство Агенције
„Р.“ из Пожаревца. Предмет уговора је возило марке „Wolksvagen” тип
„Пасат“, година производње 2000, регистровано у Пожаревцу, и цена у
износу од 100.000,00 динара. Решењем Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Полицијске управде у Панчеву од 13.10.2009.
године поновљен је поступак оконачан дана 26.05.2009. године и поништена саобраћајна дозвола издата дана 30.07.2008. године, на име тужиоца, за возило које је предмет закљученог уговора о продаји између тужиоца и С.Д. Истим решењем одлучено је да се одузимају регистарске таблице и саобраћајна дозвола, а да жалба не одлаже извршење решења.
Тужиоцу је одузето возило, и о одузимању возила издата је потврда о
привремено одузетим предметима Министарства унутрашњих послова Полицијске управе Панчево - Одељење криминалистичке полиције Ку.../08 од 11. јануара 2008. године.
Тужилац је захтев за накнаду материјалне штете засновао на разлозима да је уговором о продаји возила стекао право својине на возилу,
да је возило после поступка увоза било регистровано у Полицијској управи тужене Републике Србије у Пожаревцу, са регистарском ознаком
ПО..., и да је у поступку код туженог тужилац уредно регистровао возило
на своје име, уз претходно плаћање пореза на пренос права на возилу. Из
свих наведених разлога тужилац сматра да је поступао савесно, и да је
радњама туженог доведен у заблуду, због чега је претрпео штету у траже132
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
ном износу, а према ставу тужиоца, штета је последица неправилног и
незаконитог поступања органа тужене.
Оценом утврђених чињеница и навода на којима је заснован тужбени захтев првостепени суд је правилном применом одредби материјалног права одбио тужбени захтев као неоснован.
За основаност захтева за накнаду материјалне штете тужилац је
морао да докаже да на ствари, возилу које је одузето тужиоцу има право
својине. Правним послом, уговором о купопродаји, тужилац је могао да
стекне право својине ако је продавац имао право које уговором преноси на
тужиоца. Тужилац није доказао да је на основу члана 31 Закона о основама
својинскоправних односа стекао право својине на возилу које је предмет
уговора о продаји. Овом одредбом је прописано да савесно лице стиче право својине на покретној ствари коју је прибавило уз накнаду од невласника
који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ствари, од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који
није основ за прибављање права својине, као и на јавној продаји. За стицање права својине на основу наведене законске одредбе, поред законом прописаног услова да је стицалац савесно лице, потребно је да се испуни и један од три кумулативно прописаних услова. Прибављањем возила уз накнаду од физичког лица није испуњен законом прописан услов да је возило
прибављено од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет
такве ствари, због чега тужилац за основаност тужбеног захтева није доказао чињенице из којих би произилазио претходно питање, право својине тужиоца на возилу одузетом по потврди о привремено одузетим предметима.
Из наведених разлога, произилази став побијане пресуде да тужена није у
материјалноправном односу са тужиоцем из кога би тужилац могао основано да захтева накнаду штете од тужене.
На основу одредбе члана 508. Закона о облигационим односима,
продавац возила, са којим је тужилац у материјалноправном односу, одговара за правне недостатке, и сагласно овој одредби продавац одговара ако
на продатој ствари постоји неко право трећег које искључује, умањује
или ограничава купчево право, а о чијем постојању купац није обавештен,
нити је пристао да узме ствар оптерећену тим правом.
При свим наведеним околностима правилан је закључак првостепеног суда да штета коју потражује тужилац није проузрокована у врше133
Број 1/2013
њу или у вези са вршењем послова Министарства унутрашњих послова,
као органа тужене Републике Србије.
Одлучујући о жалби другостепени суд је ценио наводе жалбе којима се указује на противправно поступање органа тужене, и да је таквим
поступањем тужиоцу проузрокована штета, коју је тужени дужан да накнади на основу одредбе члана 172 Закона о облигационим односима. По оцени другостепеног суда регистрација возила извршена на основу поднетих
исправа, за чију истинитост одговара подносилац, не представља радње које могу да се подведу под незаконит или неправилан рад органа када би постојала обавеза тужене да оштећеном лицу накнади штету проузроковану
таквим поступањем. Орган тужене је на основу законског овлашћења поновио поступак регистрације, када се дошло до сазнања да царинска деклерација која је приложена приликом регистрације возила представља фалсификат, а што је могло да се утврди само на основу криминалистичко-техничког прегледа возила. Околност да је возило било регистровано у време
закључења уговора о купопродаји између тужиоца и лица од кога је тужилац уз накнаду прибавио возило, нема значаја за стицање права својине тужиоца на основу одредбе члана 31. Закона о основама својинско-правних
односа. Тужилац, при свим наведеним околностима има право да захтева
заштиту за правне недостатке од продавца возила.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-3245/12 од 12. децембра 2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ЗАХТЕВ ЗА НАКНАДУ НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ
ЗБОГ ДОСТАВЉАЊА СУДСКЕ ОДЛУКЕ
ПУТЕМ ОРГАНА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
Нема одговорности тужене Републике Србије за накнаду нематеријалне штете – претрпљеног страха, због достављања судске одлуке странци, путем органа унутрашњих послова.
134
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Другостепеном пресудом потврђена је првостепена пресуда којом
је одбијен тужбени захтев, да се обавеже тужена Република Србија да тужиљи надокнади нематеријалну штету због претрпљеног страха због тога
што је Основни суд истој извршио достављање судске одлуке – решења о
извршењу, путем органа унутрашњих послова.
Наиме, и првостепени и другостепени суд заузели су становиште
да нема незаконитог и неправилног поступања државног органа – у предметном случају суда, кад је извршено достављање судске одлуке путем
органа унутрашњих послова, а не путем судског достављача, будући да
достављањем судске одлуке на тај начин нису прекршене одредбе Закона
о парничном поступку у вези достављања.
Наиме, како је наведено у другостепеној пресуди, одредбе члана
127. Закона о парничном поступку дају могућност избора, путем кога ће
се достављање извршити, при чему правила достављања, без обзира ко
достављање врши, остају иста и обавезујућа.
Како из утврђених чињеница произилази да је, са једне стране, понашање полицајца приликом уручења судске одлуке тужиљи било примерено, и да је тужиља одмах добила информацију због чега је тражена, а, са
друге стране, према одредби члана 200. Закона о облигационим односима,
претрпљени страх, да би оправдао досуду накнаде нематеријалне штете,
мора бити интензиван, трајан и да одговара стању душевног поремећаја –
трауме лица које се нашло у таквој ситуацији да страхује за свој живот
или телесни интегритет, у смислу наведене законске одредбе, страх који
је тужиља претрпела не оправдава досуду накнаде штете, јер у конкретној
ситуацији присуство радника органа унутрашњих послова ствара осећај
нелагодности код људи с обзиром на активности којима се баве и страх од
лоших вести и непријатних информација, али такав осећај код тужиље није реално могао изазвати страх за сопствени живот и телесни интегритет.
(Из пресуде Вишег суда у Зрењанину број 1Гж-596/12 од 12. децембра 2012. године)
Приредила: Јасмина Бајшански,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
135
Број 1/2013
ЈАВНО ОБЈАВЉИВАЊЕ КРИВИЧНЕ ПРИЈАВЕ
И ПОВРЕДА ПРЕТПОСТАВКЕ НЕВИНОСТИ
У радњама надлежног државног органа, који је уз јавно саопштење објавио кривичну пријаву коју је поднео, нема одлика деликтних радњи, јер се на тај начин не прејудицира одлука о поднетој пријави и не повређује претпоставка невиности гарантована чланом 34.
став З. Устава, а постоји потреба да јавност буде упозната са садржином рада надлежног државног органа, што подразумева и право на
обавештеност из члана 51. Устава, које у конкретном случају није у
колизији са претпоставком невиности тужиоца и његовим неприкосновеним људским достојанством (члан 23. став 1. Устава), који наведеним поступањем државног органа нису повређени.
Из образложења:
Према стању списа, тужилац је, с позивом на члан 156. Закона о
облигационим односима тражио да се са интернет презентације тужене
Републике Србије – Владе – Савета за борбу против корупције, постављене на адреси http://www.antikorupcija-savet.gov.rs уклопи документ у коме
jе садржан текст кривичне пријаве поднете против тужиоца и 16 лица и
пратеће саопштење туженог поводом ове пријаве. Овакав захтев тужилац
је образложио тврдњом да jе тужени објављивањем кривичне пријаве и
пратећег саопштења повредио уставна права тужиоца, пре свега претпоставку невиности те злоупотребио кривичну пријаву како би извршио недозвољен притисак на суд и истражне органе и пласирао неистине о тужиоцу, чиме је тужиоцу нанета штета несагледивих размера, јер му је нарушен пословни углед и част, посебно имајући у виду утицај и кредибилитет туженог, који овај, због осетљивости послова које обавља, ужива у
јавности. Штета која је за тужиоца већ настала додатно се повећава услед
чињенице да су медији објављивање наведених докумената искористили
за објављивање сензационалистичких чланака, чија је тема наведена кривична пријава.
Тужени је током поступка истицао да је као државни орган дужан
да поднесе кривичну пријаву, да позитивним прописима није забрањено
објављивање кривичне пријаве, која је у конкретном случају написана
стручним језиком и одмерено, па се објављивањем пријаве и саопштења
уз пријаву не крши претпоставка невиности лица обухваћених кривичном
136
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
пријавом. Тужени је објавио наведене документе на својој интернет презентацији ради обавештавања јавности о активностима туженог и обезбеђења начела јавности. Грађани имају право да буду обавештени о питањима од јавног значаја па и да је против тужиоца, познатог бизнисмена, поднета кривична пријава поводом приватизације предузећа „...“. Тужени је
даље навео да тужилац није доказао да је штета настала, као и да се самом
кривичном пријавом не крши претпоставка невиности.
Према утврђеном чињеничном стању, тужени је на својој интернет
презентацији објавио текст кривичне пријаве против тужиоца и још 16 лица због приватизације предузећа „...“. Текст кривичне пријаве је написан
стручно, правничком терминологијом и објављен у целини. Уз пријаву,
тужени је објавио и пратеће саопштење у коме се наводи да Савет за борбу против корупције после три и по месеца од подношења наведене кривичне пријаве нема повратну информацију, због чега је одлучио да пријаву учини доступном јавности, јер је један од разлога због којих у Србији
нема озбиљне борбе против корупције то што тужилаштво ради под контролом политичке власти.
Тужилац није спорио право туженог да поднесе кривичну пријаву,
већ је оспорио објављивање пријаве са пратећим саопштењем, са наведених разлога.
Првостепени суд је у ожалбеној пресуди свеобухватно размотрио
и оценио све наводе парничних странака и правилно, по налажењу другостепеног суда, закључио да објављивањем кривичне пријаве и пратећег
саопштења тужени није незаконито поступао и прекршио претпоставку
невиности тужиоца, због чега је одбио тужбени захтев и дао за своју одлуку јасне и потпуне разлоге, које у свему као правилне прихвата и овај суд.
У радњама туженог, који је поднету кривичну пријаву, написану
стручном правничком терминологијом, објавио у целини, заједно са наведеним саопштењем, супротно тврдњама тужиоца, нема одлика деликтних
радњи. Тако дат текст кривичне пријаве и пратеће саопштење не прејудицирају одлуку о поднетој пријави и не повређују претпоставку невиности
гарантовану чланом 34. став З. Устава Републике Србије. По налажењу
овог суда, постоји потреба да јавност буде упозната са садржином рада
туженог, што подразумева и право на обавештеност из члана 51 Устава
Републике Србије, што у конкретном случају није у колизији са претпо137
Број 1/2013
ставком невиности тужиоца и његовим неприкосновеним људским достојанством (члан 23. став 1. Устава), који наведеним поступањем туженог
нису повређени. Саопштење туженог да ни после више од три месеца од
подношења кривичне пријаве нема никакве повратне информације о евентуалном поступању надлежних органа, по налажењу Апелационог суда,
представља указивање на потребу ажурног поступања свих државних органа што је један од елемената права на правично суђење, у интересу је
обе парничне стране и не прејудицира садржину одлуке о поднетој кривичној пријави.
Жалбеним наводима тужиоца понављају се већ изнети аргументи
у прилог основаности тужбеног захтева који су били предмет оцене првостепеног суда, чије је образложење у свему као правилно и потпуно прихватио и овај суд због чега исти неће бити посебно образлагани. Околност
да се тужилац позвао на члан 156. Закона о облигационим односима, те да
је конкретан захтев требало размотрити и са становишта одредбе члана
157. Закона о облигационим односима, према налажењу Апелационог суда, без утицаја је на одлуку о основаности захтева, с обзиром да тужилац
није доказао да се наведеним поступањем туженог повређује интегритет
људске личности тужиоца и других права његове личности односно да објављена кривична пријава и саопштење представљају извор опасности од
кога прети знатнија штета тужиоцу.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-2363/12 од 17. октобра 2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
УСЛОВНА ОСУДА И НЕОСНОВАНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ
Ирелевантно је да ли је тужилац у конкретном случају осуђен
на казну затвора или условну осуду, јер се у оба случаја ради, не само
о оглашавању лица кривим, већ и о осуђујућој кривичној пресуди,
којом је изречена кривична санкција која се састоји у лишењу слободе, с тим да је у другом случају та кривична санкција условног карактера, те како наведено не представља ни један од изричито предвиђе138
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
них случајева неоснованог лишења слободе, предвиђених одредбом
члана 560. Законика о кривичном поступку, по којима оштећеном
припада право на накнаду штете, то нема основа за накнаду нематеријалне штете.
Из образложења:
Првостепеном пресудом је одбијен као неоснован тужбени захтев
тужиоца Д. Л. из Новог Сада, којим је тражио да суд обавеже тужену Републику Србију - Министарство правде да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе исплати износ од
2.340.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења, па до исплате.
Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку,
следи да је тужилац поднео тужбу дана 14. априла 2011. године ради накнаде нематеријалне штете, због неоснованог лишења слободе, с обзиром
да је провео у притвору 195 дана, те је с тога захтевао накнаду штете у
укупном износу од 2.340.000,00 динара, односно 12.000,00 динара за сваки дан проведен у притвору. Из изведених доказа првостепени суд је
утврдио да је тужилац по основу решења истражног судије Окружног суда у Новом Суду Кри-.../07 од 28. децембра 2007. године лишен слободе
тако што му је одређен притвор до месец дана, који је потом више пута
продужаван, тако даје у истом провео укупно 195 дана. Пресудом Окружног суда у Новом Саду К-.../08 од 9. јула 2008. године, тужилац је оглашен кривим за кривична дела изнуде у покушају из члана 214. став 1. КЗ,
за фалсификовање исправе из члана 355. став 2. и за фалсификовање исправе из члана 356. тачка 5. Кривичног законика, а у вези са кривичним
делом фалсификовања исправе из члана 355. став 2. Кривичног законика.
Наведеном пресудом тужиоцу је изречена условна осуда са заштитним
надзором. Пресуда је постала правноснажна доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж-.../10 од 22. априла 2010. године.
На основу овако правилног и потпуно утврђеног чињеничног стања, правилно је закључио првостепени суд да је тужбени захтев тужиоца
неоснован. За своју одлуку у образложењу првостепени суд је дао јасне и
довољне разлоге које у потпуности прихвата и Апелациони суд у поступку жалбене контроле.
139
Број 1/2013
У конкретном случају на несумњив начин је утврђено да је тужилац оглашен кривим за кривична дела и то: 1) изнуде у покушају, које је
прописано одредбом члана 214 став 1 Кривичног законика, којим чланом
је прописано да ко у намери да себи или другом прибави противправну
имовинску корист, силом или претњом принуди другог да нешто учини
или не учини, на штету своје или туђе имовине, казниће се затвором од
једне до осам година, 2) за фалсификовање исправе које је прописано чланом 355. став 2. у вези става 1 КЗ, којим је прописано да ако је дело из
става првог овог члана учињено у погледу јавне исправе, тестамента, менице, чека, јавне или службене књиге или друге књиге која се мора водити на основу закона, учинилац ће се казнити законом од три месеца до пет
година, и 3) за кривично дело посебни случајеви фалсификовања исправе,
које је прописано чланом 356. став 5. КЗ, по коме ће се сматрати да чини
дело фалсификовања исправе и казниће се по члану 355. истог законика,
ко исправу начини на тај начин што неовлашћено употреби прави печат
или знак, те да је донета осуђујућа пресуда којом је изречена условна осуда, са јединственом казном затвора у трајању од две године, са роком провере од пет година, и окривљени, овде тужилац је стављен под заштитни
надзор у току времена проверавања, те је одређено да, ако у том периоду
изврши ново кривично дело, односно уколико не прихвати налоге органа
надлежног за извршење заштитног надзора, условна осуда ће му бити
опозвати, у ком случају би му се у изречену казну затвора од две године
урачунало и укупно време проведено у притвору. Из свега наведеног произилази да одређивање притвора у конкретном случају није било неосновано. Наиме, за кривична дела за које је тужилац правноснажно осуђен,
прописана је казна затвора и то најмања у висини три месеца, а највиша
до осам година.
Неоснован је жалбени навод тужиоца да је првостепени кривични
суд у својој пресуди К-.../08 од 9. јула 2008. године извршио преквалификацију кривичног дела из оптужнице Окружног јавног тужилаштва Нови
Сад Кт-.../07, које тужилаштво је подигло оптужницу против Л. Д., овде
тужиоца, због кривичног дела изнуде, прописано одредбом члана 214.
став 3. у вези става 1. Кривичног законика, с обзиром да је првостепени
суд правноснажном пресудом, огласио тужиоца кривим што је извршио
кривично дело изнуде у покушају, прописано чланом 214 став 1 Кривичног законика. Наиме, тачно је да је кривични суд правноснажном пресудом огласио кривим овде тужиоца за блажи облик кривичног дела изнуде
140
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
у покушају, које је прописано одредбом члана 214. став 1. Кривичног законика, док је притвор против тужиоца одређен на основу решења истражног судије Окружног суда у Новом Саду Кри-.../07 од 28. децембра
2007..године, због кривичног дела изнуде, које је прописано одредбом
члана 214. став 3. КЗ, и које кривично дело представља тежи облик основног кривичног дела за које се терети тужилац - изнуду. Међутим, Кривичним закоником, одредбом члана 214, прописана је казна затвора од једне
до осам година и за лакши облик кривичног дела које се окривљеном ставља на терет. Стога је било услова да се овде тужиоцу у току целог кривичног поступка донесе решење којим се одређује притвор, односно продужава притвор.
Правилно је закључио првостепени суд да је тужбени захтев неоснован, те да тужилац нема право на накнаду штете услед неоснованог лишења слободе. Одредбом члана 560. Законика о кривичном поступку прописано је да право на накнаду штете припада лицу које је било у притвору, а није дошло до покретања кривичног поступка, или је поступак обустављен правноснажним решењем, или је правноснажном пресудом ослобођен од оптужбе или је оптужба одбијена; ако је издржавало казну лишења слободе, а потом после понављања кривичног поступка, захтева за заштиту законитости или захтева за испитивање законитости правноснажне
пресуде, изречена му је казна лишења слободе у краћем трајању од казне
коју је издржало, или је изречена кривична санкција која се не састоји у
лишењу слободе или је оглашено кривим, а ослобођено од казне; које
услед грешке или незаконитог рада органа неосновано лишено слободе
или је задржано дуже у притвору или установи за издржавање казне или
мере; које је у притвору провело дуже времена него што је казна затвора
на коју је осуђен.
У смислу горе цитираних законских одредби, а супротно неоснованим жалбеним наводима тужиоца, потпуно је ирелевантно да ли је тужилац у конкретном случају осуђен на казну затвора или условну осуду,
јер се у оба случаја ради не само о оглашавању лица кривим, већ и о осуђујућој кривичној пресуди, којом је изречена кривична санкција која се
састоји у лишењу слободе. Обзиром да је у кривичном поступку вођеном,
против овде тужиоца, правноснажно утврђена његова кривичноправна одговорност, те да он није ослобођен од казне, већ је осуђен на условну осуду, која је такође кривична санкција, која се састоји у лишењу слободе,
141
Број 1/2013
али је условног карактера, те како наведено не представља ни један од децидирано предвиђених случајева неоснованог лишења слободе, предвиђених одредбом члана 560. Законика о кривичном поступку, по којима
оштећеном припада право на накнаду штете, и по мишљењу Апелационог
суда не постоји основ за усвајање тужбеног захтева тужиоца.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1424/12 од 19. новембра 2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ДЕЛИМИЧНО ОСЛОБАЂАЊЕ ОД ОПТУЖБЕ
И НЕОСНОВАНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ
Иако је правноснажном пресудом донетом у кривичном поступку тужилац ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело у
вези ког му је био одређен притвор, тужилац је истом пресудом оглашен кривим за извршење другог кривичног дела, те осуђен на казну
затвора, у коју му је урачунато време проведено у притвору, на који
начин је тужиоцу извршена компензација за време проведено у притвору због кривичног дела за које је ослобођен од оптужбе, због чега
тужилац није претрпео штету.
Из образложења:
У поступку пред првостепеним судом је утврђено да је Први општински суд у Београду дана 17. децембра 2004. године донео решење
Кри-Д-.../04 о спровођењу истраге, због постојања основане сумње да је
овде тужилац извршио кривично дело недозвољене трговине из члана
147. став 4. у вези става 1. КЗ РС и да је решењем истог суда Кри-Д-.../04
од 17. децембра 2004. године против овде тужиоца, као окривљеног, одређен притвор који се има рачунати од 15. децембра 2004. године, када је
лишен слободе. Решењем Првог општинског суда у Београду К-.../05 од
17. марта 2005. године укинут је притвор који је одређен напред наведеним решењем од 17. децембра 2004. године, те је одређено да се окривљени има одмах пустити на слободу, тако да је тужилац провео у притвору
укупно три месеца и два дана. Прво општинско јавно тужилаштво у Бео142
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
граду је дана 14. јануара 2005. године, поднело, Првом општинском суду
у Београду, захтев за споровођење истраге против тужиоца, због основане
сумње да је учинио кривично дело посебни случајеви фалсификовања исправе, из члана 234. став 4. у вези члана 233. став 3. у вези става 1. КЗ РС,
а решењем Првог општинског суда у Београду Ки-.../05 од 18. јануара
2005. године проширена је истрага против тужиоца, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело посебни случајеви фалсификовања исправе из члана 234. став 4. у вези члана 233. став 3. у вези става 1.
КЗ РС. Пресудом Првог општинског суда у Београду К-.../07-05 од 17.
априла 2008. године, тужилац је оглашен кривим за извршење кривичног
дела посебни случајеви фалсификовања исправе из члана 356. тачка 4. у
вези члана 355. став 1. Кривичног законика РС и осуђен на казну затвора
у трајању од три месеца и два дана, и одређено да се у казну затвора рачуна време које је провео у притвору од 15. децембра 2004. до 17. марта
2005. године, док је ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело недозвољене трговине из члана 147. став 4. у вези става 1. КЗ РС. Наведена
пресуда је укинута у ослобађајућем делу, па је у поновном поступку,
правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду К-.../09 од 5.
маја 2009. године тужилац ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело недозвољене трговине из члана 147. став 4. увези става 1. КЗ РС.
Имајући у виду овако утврђено чињенично стање, као и да тужилац није имао примедби на поступање радника тужене приликом хапшења
и његовог боравка у притвору, да је тужилац провео у притвору три месеца и два дана, те да је правноснажном судском одлуком осуђен на казну
затвора у трајању од три месеца и два дана, у коју казну му је урачунато
време проведено у притвору, првостепени суд је нашао да нису испуњени
услови прописани одредбом члана 560. Законика о кривичном поступку,
те да тужилац нема право на накнаду штете, због чега је тужбени захтев
одбијен као неоснован.
Оцењујући наводе жалбе тужиоца, овај суд налази даје првостепени суд у конкретном случају правилно применио материјално право на
утврђено чињенично стање када је закључио да је тужбени захтев за накнаду штете због неоснованог лишења слободе неоснован и исти одбио, а
из разлога које је дао у образложењу своје одлуке.
Без утицаја су наводи жалбе да је тужиоцу притвор одређен због
постојања основане сумње да је извршио кривично дело недозвољене
143
Број 1/2013
трговине, за које кривично дело је тужилац правноснажном судском
пресудом ослобођен од оптужбе. Наиме, иако је правноснажном пресудом донетом у кривичном поступку тужилац ослобођен од оптужбе да је
учинио кривично дело у вези ког је био одређен притвор, тужилац је наведеном правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду
К-.../07-05 од 17. априла 2008. године оглашен кривим за извршење кривичног дела посебни случајеви фалсификовања исправе и осуђен на казну затвора у трајању од три месеца и два дана (колико је тужилац и
провео у притвору), па како је одређено да се у казну затвора рачуна
време проведено у притвору, на тај начин, тужиоцу је извршена компензација за време проведено у притвору због кривичног дела за које је касније ослобођен од оптужбе, због чега тужилац није претрпео штету, чију накнаду неосновано потражује у овом поступку, како је то правилно
оценио и првостепени суд.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-1673/12 од 31. октобра 2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СКРИВЉЕНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ ИСКЉУЧУЈЕ ПРАВО
НА НАКНАДУ ШТЕТЕ ЗА НЕОСНОВАНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ
Када је окривљени побегао са лица места, прешао државну
границу и скривао се у иностранству, због чега је за њим расписана
потерница, а затим је приведен од стране службених лица полиције и
спроведен истражном судији, који му је решењем одредио притвор,
који је након тога продужаван због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, тада, иако је он касније правноснажном пресудом ослобођен од оптужбе, њему не може припадати право
на накнаду штете за неосновано лишење слободе, јер је својим поступањем допринео да се према њему распише потерница и након тога
одреди притвор, односно сам је, својим недозвољеним понашањем,
проузроковао одређивање притвора.
144
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, решењем истражног судије
Окружног суда у Зрењанину КИ-.../2001 од 11. децембра 2001. године,
против окривљеног Ј.С., овде тужиоца, одређено је спровођење истраге
због постојања основане сумње да је 7. децембра 2001. године извршио
кривично дело убиства из члана 47. став 1. КЗ РС, и одређен му је притвор
који ће му се рачунати од дана и часа лишења слободе, из разлога што је,
према извештају МУП-а – ОУП Зрењанин, који вршио увиђај, напустио
лице места и побегао, те се, као држављанин Босне и Херцеговине, крио и
налазио у бекству, па је решењем КИ-.../2001 од 18. децембра 2001. године, након расписивања потернице (по наредби истражног судије од 12. децембра 2001. године, јер је као окривљени без оправданог разлога напустио боравиште, о чему није обавестио суд пред којим се водио поступак,
па је закључено да се налазио у бекству и да се крије) и његовог лишења
слободе 17. децембра 2001. године од стране службених лица полиције
ССП Сремска Рача, одређен притвор, који се рачуна од 17. децембра 2001.
године, од 22 часа, и који може трајати најдуже месец дана. Решењем
Окружног суда у Београду Кв-.../02 од 15. јануара 2002. године тужиоцу је
продужен притвор за још месец дана због постојања околности које указују на опасност од бекства, јер је окривљени након извршеног кривичног
дела напустио боравиште и отишао у Републику Српску, а решењем
Окружног суда у Зрењанину Кв-.../02 од 14. фебруара 2002. године против
тужиоца је опет продужен притвор на основу члана 131. став 2. тачка 1.
ЗКП-а, јер су такође постојале околности које су указивале на опасност од
бекства, а који притвор је укинут 17. маја 2002. године, јер више нису постојали разлози због којих је притвор одређен и продужен. Правноснажном пресудом Окужног суда у Зрењанину К-.../09 од 16. септембра 2009.
године оптужени Ј.С., овде тужилац, је ослобођен од оптужбе да је 7. децембра 2001. године извршио кривично дело тешке телесне повреде из
члана 121. став 2. у вези члана 23. став 3. КЗ, јер дело за које је оптужен
није кривично дело зато што је учињено у нужној одбрани.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд закључио да нису испуњени услови прописани одредбом
члана 560. Законика о кривичном поступку, па је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете због неоснованог
лишења слободе.
145
Број 1/2013
Наиме, да би оштећени имао право на накнаду штете због неоснованог лишења слободе морају се кумулативно испунити услови
прописани чланом 560. ЗКП-а, с обзиром да су поред ослобађајуће пресуде, као једне од претпоставки прописане ставом 1. ове одредбе, управо ставом 3. овог члана прописане негативне претпоставке, које се тичу
самог понашања оштећеног као осумњиченог или окривљеног. Стога,
како је према утврђеном чињеничном стању тужилац побегао са лица
места, прешао државну границу и скривао се у Републици Српској
(због чега је расписана и потерница), а затим приведен од стране службених лица полиције ССП Сремска Рача и спроведен истражном судији који је решењем одредио притвор, који је након тога продужаван
због постојања околности које су указивале на опасност од бекства, то
је правилно првостепени суд закључио да тужиоцу, иако је правноснажном пресудом ослобођен од оптужбе, не може припадати право на накнаду штете у конкретном случају, јер је својим поступањем и то бекством и скривањем (које је као посебна околност прописана одредбом
члана 142. став 1. тачка 1. ЗКП-а за одређивање притвора) допринео да
се према њему распише потерница и након тога одреди и притвор, те је
правилан закључак првостепеног суда да је тужилац својим недозвољеним понашањем проузроковао одређивање притвора у конкретном случају.
На правилност првостепене пресуде нису од утицаја наводи
жалбе тужиоца да је првостепени суд погрешно утврдио чињенично
стање истичући да се тужилац у присуству браниоца добровољно предао радницима полиције на граничном прелазу Сремска Рача, те да нису ни били испуњени услови за одређивање притвора. Ово из разлога
што је тужиоцу решењем истражног судије Окружног суда у Зрењанину одређен, а накнадним решењима продужаван притвор због постојања опасности од бекства, на шта је указивало понашање тужиоца у
конкретном случају. Тужилац за кога је постојала основана сумња да је
извршио тешко кривично дело (кривично дело – убиство које је касније, 26. јуна 2006. године измењено као кривично дело – тешка телесна
повреда) за које је предвиђена дужа временска казна је побегао са лица
места, напустио боравиште у Зрењанину, прешао државну границу и
отишао у Републику Српску, где се налази његова ближа родбина, да у
то време није био запослен, да није био ожењен, да није имао деце и
никакве имовине, што је све основано указивало да је и након његовог
146
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
привођења на граничном прелазу и даље постојала опасност од бекства
и на тај начин опасност од ометања даљег тока кривичног поступка,
односно да је понашање тужиоца у конкретном случају проузроковало
лишење слободе.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж-6167/11 од 16. октобра 2012. године)
Приредио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
147
Број 1/2013
РАДНО ПРАВО
ПРАВО ПРИПАДНИКА МУП-А НА УВЕЋАНУ ЗАРАДУ
ПО ОСНОВУ РАДА У СПЕЦИЈАЛНОЈ ЈЕДИНИЦИ
У СИТУАЦИЈИ НЕЗАКОНИТОГ УДАЉЕЊА СА РАДА
И ПРЕСТАНКА РАДНОГ ОДНОСА
У правној ситуацији када запослени за време незаконитог удаљења са рада и престанка радног односа није изложен, као припадник
ПЈМ-а (посебне јединице МУП-а), посебним пословима са задуженом
специјалном опремом, по основу које припадници ПЈМ-а примају додатни коефицијент плате, због тога што не ради у околностима које
улазе у садржај претпоставке диспозиције за остваривање права на
увећану зараду, овде због изложености терету, тада он нема право да
му се код обрачуна накнаде штете на име изгубљене зараде урачуна и
то увећање плате, јер је то увећање последица изложености повећаним напорима при раду запосленог који ради, а којим напорима се
лице који не ради не излаже.
Из образложења:
Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку,
тужилац је био у радном односу код тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, до 19. априла 1995. године, када је привремено удаљен из МУП-а, а дана 15. јануара 1996. године донето је решење
о престанку радног односа тужиоца. Тужилац је по окончању радног спора који је вођен ради поништаја одлука о удаљењу и престанку радног односа и враћању на рад, 24. септембра 2001. године, поново распоређен код
тужене, где је радио до 30. априла 2002. године. Тужилац је, као радник
МУП-а Републике Србије, на пословима полицајца, обављао посебне послове са задуженом специјалном опремом и наоружањем, и био припадник ПЈМ у ПС Палилула, у периоду од 1993. године, до тренутка суспензије у мају 1995. године. За време док је био ангажован у ПЈМ, тужилац је
примао увећану зараду на основу додатног коефицијента плате на основу
148
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
решења о образовању ПЈМ-а, донетог од стране Ресора јавне безбедности
Министарства унутрашњих послова дана 1. августа 1993. године, који додатни коефицијент припадници ПЈМ-а нису примали у случајевима одсутности са планиране и реализоване активности ПЈМ-а дуже од два дана у
месецу, по било ком основу, изузев одсутности због коришћења годишњег одмора и боловања због повреде или болести задобијене у току ангажовања у саставу ПЈМ-а.
Закључак је првостепеног суда да је основан тужбени захтев тужица, којим потражује додатни коефицијент плате за обављање посебних послова са задуженом специјалном опремом, у складу са одредбама члана 81
став 1, 82 став 1 и 83 став 1 Закона о раду, због чега је усвојио тужбени
захтев и обавезао тужену да тужиоцу исплати накнаду штете у виду изгубљене зараде, имајући у виду да тужена није оспорила прецизирани тужбени захтев тужиоца, као ни датуме доспелости појединих износа, те да
је тужилац прецизирао тужбени захтев на основу извештаја обрачунске
службе тужене о висини потраживања тужиоца.
На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је погрешно применио материјално право, због чега је ожалбена пресуда преиначена и тужбени захтев одбијен као неоснован.
Наиме, тужилац у овој правној ствари, након што му је раније тужена на основу правноснажне пресудом Првог општинског суда у Београду
П-.../05 од 2. новембра 2006. године, на име накнаде штете у виду изгубљене зараде за период од априла 1995. године до 15. септембра 2001. године
већ исплатила износ од 182.043,67 динара, са законском затезном каматом,
потражује накнаду штете у висни разлике дела плате за исти период, с позивом на чињеницу да је тужилац, као радник МУП-а, на пословима милиционера у ОПУ-а Палилула СУП Београд, до удаљења, обављао посебне
послове са задуженом специјалном опремом, као припадник ПЈМ-а, и примао увећану зараду за додатни коефицијент плате по том основу.
У правној ситуацији када запослени за време незаконитог удаљења и престанка радног односа није изложен, као припацник ПЈМ-а, посебним пословима са задуженом специјалном опремом, по основу које припадници ПЈМ-а примају додатни коефицијент плате, због тога што не ради у околностима које улазе у садржај претпоставке диспозиције за право
на увећану зараду, овде због изложености терету, тада он нема право да
149
Број 1/2013
му се код обрачуна накнаде зараде урачуна и то увећање плате, јер је то
увећање последица изложености запосленог који ради са повећаним напорима при раду, које нема запослени који не ради (истоветна је ситуација и
са становишта непризнавања права на накнаду штете у висини износа за
вредност додатка за исхрану, односно додатка по основу сменског и нередовног рада, прековременог рада, када запослени не ради, јер он тада није
изложен околностима у чијем присуству се запосленом признаје увећана
зарада из тих основа).
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-3872/11 од 30. новембра 2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
ОДГОВОРНОСТ ПОСЛОДАВЦА ЗА ШТЕТУ
КОЈУ ЗАПОСЛЕНИ ПРЕТРПИ НА РАДУ
ИЛИ У ВЕЗИ СА РАДОМ
Да би послодавац био одговоран за штету коју запослени претрпи на раду или у вези са радом потребно је да постоји противправност и узрочност настале штете, односно да постоји узрочна веза између радње којом је проузрокована штета за коју би одговарао послодавац и штете, у смислу узрока и последице.
Из образложења:
Према до сада утврђеном чињеничном стању следи да је тужилац
приликом повређивања био у радном односу код тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, као и да је повређен дана 9. јуна
2006. године, приликом обављања редовне физичке активности, иако је
поступао са уобичајеном пажњом, те је дошло до умањења опште животне активности, физичких болова и страха.
Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, првостепени
суд цени да је тужилац био запослен код тужене и да је повређен приликом обављања редовне физичке активности, да је задобио телесну повреду, да ни на који начин није допринео свом повређивању, па је нашао да је
150
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
тужбени захтев тужиоца делимично обавезао је тужену да тужиоцу исплати новчану накнаду нематеријалне штете.
Међутим, овакав закључак ожалбене пресуде се, за сада, не може
прихватити, јер је иста захваћена битном повредом одредаба парничног
поступка из члана 361. став 2. тачка 12 Закона о парничном поступку - недостају разлози о одлучним чињеницама, а ни чињенично стање није у
потпуности утврђено, те се не може ценити ни правилна примена материјалног права.
Одредбом члана 164. Закона о раду предвиђено је да ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом послодавац је
дужан да му накнади штету у складу са законом и општим актом.
Одредбом члана 154. став 2. Закона о облигационим односима
прописано је да за штету од ствари или делатности, од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу.
Одредбом члана 173. Закона о облигационим односима прописано
је да штета настала у вези са опасном ствари, односно опасном делатношћу сматра се да потиче од те ствари, односно делатности, изузев ако се
докаже да оне нису биле узрока штете.
Чланом 174. Закона о облигационим односима прописано је да за
штету од опасне ствари одговара њен ималац, а за штету од опасне делатности одговара лице које се њом бави.
Да би се за проузроковану штету одговарало по правилима о грађанскоправној одговорности, ма које врсте, потребно је да је штета проузрокована противправно, што је општи услов за грађанаскоправну одговорност за
проузроковану штету и без постојања овог услова нема одговорности за штету која је причињена, а противправност проузроковања штете постоји онда
када је штета проузрокована противно објективном праву које забрањује проузроковање штете, односно која за проузроковање штете предвиђа као санкцију обавезу накнаде штете, и у ком смислу противправност у грађанском
праву обухвата и повреде правила обављања појединих врста занимања, као
и повреде правила појединих врста игара (нпр. појединих спортова), уколико
повредом ових правила за некога настане штета. Лице које је повредом наведених правила причинило штету грађанаскоправно одговара, јер је штету
проузроковало противправно. Противправно, као појам, треба везати за људ151
Број 1/2013
ско понашање и у суштини се противправним може појавити и понашање човека, и то је општи услов грађанаскоправне одговорности за проузроковану
штету, односно подразумева оне чињенице чије је постојање неопходно (битно) у свим случајевима грађанаскоправне одговорности за причињену штету,
а то су противправност проузроковане штете, способност лица да одговара за
насталу штету и узрочна веза између чињенице од које је штета настала и настале штете.
Узрочна веза јесте однос између радње или опасне ствари или опасне
активности, којим је проузрокована штета за коју одговара одговорно лице и
штете у смислу узрока и последице, при чему се радња или опасна ствар или
опасна активност појављују као узрок, а штета као последица. Под радњом се
подразумева и активно и пасивно држање, као и држање субјекта у вези са
извршењем обавезе коју има према другим субјектима. Према томе, узрочност представља фактичко утврђење и исту у сваком појединачном случају
грађанскоправне одговорности утврђује суд на основу процене свих околности и конкретног случаја проузроковане штете.
У конкретном случају, првостепени суд није ценио да ли постоји
противправност и узрочност настале штете односно да ли је до повређивања тужиоца дошло, евентуалном, повредом организације физичке активности, као и да ли има узрочне везе између радње којом је проузрокована
штета за коју би одговарала тужена и штете, у смислу узрока и последице,
те да ли је тужена могла, евентуално, предузети нешто што би спречило
повређивање тужиоца, а управо имајући у виду констатацију првостепеног суда да је до повређивања тужиоца дошло приликом обављања редовне физичке активности – трчања.
Дакле, у поновном поступку првостепени суд ће ценити постоји ли
противправност и узрочност настале штете, има ли узрочне везе између радње којом је проузрокована штета за коју би одговарала тужена и штете у смислу узрока и последице, као и да ли је тужена могла предузети било шта што
би спречило повређивање тужиоца, од којих чињеница зависи правилна примена материјалног права и законита одлука у овој парници.
Осим тога, не може се прихватити став првостепене пресуде да је
без утицаја чињеница да је тужиоцу по основу колективног осигурања исплаћен износ од 50.000,00 динара, уз образложење да је то по другом
основу исплаћено, не образлажући шта под тим подразумева јер би, у си152
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
туацији да се ради о колективном осигурању за које премију уплаћује тужена, овај износ морао бити цењен приликом одмеравања висине нематеријалне штете.
Из напред наведених разлога, на основу члана 377. Закона о
парничном поступку (“Службени гласник РС”, бр.125/04; 111/09), а у вези
члана 506 Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС”,
бр.72/11), првостепена пресуда је укинутаи предмет упућен првостепеном
суду ради поновног суђења.
(Из решења Апелационог суда у Београду Гж1-691/12 од 15. новембра 2012. године)
Припремио: Јован Продановић,
виши саветник у Републичком јавном правобранилаштву
ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА
ИЗ РАЗЛОГА НЕПОЛАГАЊА СТРУЧНОГ ИСПИТА
Решење, којим је отказан рад запосленом у државном органу
који није положио стручни испит, је законито, јер одсуство запосленог са рада у периоду који му је остављен за полагање испита није
оправдавајући разлог за неполагање стручног испита, имајући у виду
да је за време одсуства са рада могао уложити потребан интелектуални напор ради спремања и полагања стручног испита.
Из образложења:
Судови су одбили тужбени захтев којим је тужиља тражила да се
пониште одлуке којим јој је отказан рад код тужене. Рад код тужене јој је
отказан из разлога што није поступила по решењу тужене од 11. јуна 2004.
године, као ни поновљеном решењу од 13. децембра 2004.године, којим је
обавезана да у року од шест месеци положи стручни испит, уз упозорење да
ће јој престати радни однос уколико испит не положи у предвиђеном року.
Имајући у виду да је тужиљи рок од шест месеци за полагање стручног испита, колико је и прописано чланом 19. Закона о државној управи („Службени гласник РС“ број 20/92), остављен два пута, а да она у остављеном
року од годину дана испит није положила, то основано судови налазе да јој
153
Број 1/2013
је решење о престанку рада код тужене донето уз правилну примену одредбе члана 19. и 20. став 4. Закона о државној управи.
При том, правилно судови налазе да одсуство тужиље са рада у
периоду од 11. марта 2004. године до 12. августа 2005. године није оправдавајући разлог за неполагање стручног испита, имајући у виду да је оценом налаза и мишљења комисије вештака Специјалне болнице за психијатријске болести „Горња Топоница“ у Нишу утврђено да тужиља не болује
од душевног обољења, привремене душавне поремећености, заосталости
у душевном развоју или друге теже душевне поремећености, већ да се ради о личности виших интелектуалних капацитета, која је у периоду који
јој је остављен за полагање испита могла уложити потребан интелектуални напор ради спремања и полагања стручног испита.
(Из пресуде Врховног касационог суда Рев2 996/11 од 8.2.2012. године)
Приредила: Оливера Тасић,
саветник у Републичком јавном правобранилаштву
СПОРАЗУМНИ ПРЕСТАНАК РАДНОГ ОДНОСА
СА ПОСЛОДАВЦЕМ И ЗАСНИВАЊЕ РАДНОГ ОДНОСА
КОД ПРАВНОГ СЛЕДБЕНИКА ТОГ ПОСЛОДАВЦА
Запослени којем је радни однос престао на основу споразума
са послодавцем, нема право да у поступку судске заштите тражи заснивање радног односа са правним следбеником тог послодавца, када
је престанак радног односа био израз слободне воље тог запосленог и
његовог послодавца, а правни следбеник ранијег послодавца има дискреционо право (у одсуству законске обавезе) да одлучи са којим ће
запосленима закључити уговор о раду.
Из образложења:
Првостепеном пресудом су одбијени као неосновани тужбени захтеви тужиоца М.А. којима је захтевао: да се утврди престанак радног односа тужиоца код првотуженог ПД „Мобтел ПТТ“ д.о.о. Београд закључно са 31. августом 2006. године; да се утврди право тужиоца да са треће154
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
туженим „Теленор“ д.о.о. Нови Београд заснује радни однос на неодређно
време под условима који одговарају стручној спреми и радном искуству
тужиоца; те да се обавежу првотужени ПД „Мобтел ПТТ“ д.о.о. Београд,
друготужена Република Србија и трећетужени „Теленор“ д.о.о. Нови Београд да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете солидарно исплате
износ од 2.000,000,00 динара, са законском затезном каматом од дана подношења тужбе, па до исплате.
Према чињеничном утврђењу у првостепеном поступку, тужилац
је Уговором о раду од 21. фебруара 2003. године засновао радни однос
код првотуженог на неодређно време почев од 1. марта 2003. године, ради
обављања послова главног економисте у сектору за стратешко планирање
развоја у функцији развоја и инжењеринга са пуним радним временом.
Анексом бр.1 наведног уговора од 4. фебруара 2004. године, тужилац је
код првотуженог распоређен на послове главног економисте за стратешко
планирање развоја. Тужиоцу је од стране првотуженог понуђено, а тужилац је прихватио, те је са првотуженим закључио Уговор о раду на неодређено време од 13. новембра 2007. године, а на основу промене правилника о раду и правилника о систематизацији и правилника о организацији
рада и ситематизацији послова код првотуженог, за обављање послова
радног места водећег сарадника за финасије у функцији за економске послове. На основу одлуке о изменама и допунама правилника о организацији рада и систематизацији послова код првотуженог од 27. фебруара
2008. године брисани су послови радног места водећи сарадник за финансије и смањен је број извршилаца радног места виши сарадник за финансије. Тужилац је дописом од стране генералног директора првотуженог
обавештен да му неће бити понуђен уговор о раду са новом компанијом и
да ће наставити да ради у Мобтелу, и понуђено му је да се до 23. августа
2006. године изјасни да ли прихвата споразумни прекид радног односа уз
исплату шестомесечне бруто зараде. Тужилац је са туженим 28. марта
2008. године закључио споразум о престанку радног односа тако што су
се уговорне стране сагласиле да тужиоцу радни однос престане код првотуженог закључно са даном 30. априлом 2008. године уз обавезу послодавца да му најкасније у року од 10 дана од дана престанка радног односа
исплати зараде, наканде зараде и друга примања која је остварио, а која
му нису исплаћена до дана престанка радног односа, као и отпремнину у
висини износа од 20 месечних основних зарада запосленог, да запослени
155
Број 1/2013
сем наведених нема других потраживања према послодавцу и да се обавезује запослени да ће повући тужбу и одрећи се свих тужбених захтева
према првотуженом. Такође, првотужени је дана 29. априла 2008. године
донео решење о престанку радног односа тужиоцу закључно са 30. априлом 2008. године, тако што му је отказан уговор о раду на неодређено време од 13. новембра 2007. године, услед технолошких промена због којих
је престала потреба за обављањем послова тужиоца, уз обавезу да се запосленом најкасније у року од 10 дана од дана престанка радног односа исплате зараде, накнаде зараде и друга примања која му нису исплаћена као
и отпремнина из члана 4 став 2 Споразума о престанку радног односа.
Првостепени суд је цитирао одредбу члана 188. ЗПП, одредбу чл.
30. и 32. став 1. Закона о раду, одредбу члана 27. став 1., члана 154. став
1., члана 155. и члана 200. Закона о облигационим односима и закључио
да је тужиоцу несумљиво радни однос код првотуженог престао на основу
назначеног споразума о престанку радног односа од 28. марта 2008. године и решења од 29. априла 2008. године, да тужилац та акта није побијао,
те да му је на основу истих радни однос код првотуженог престао дана 30.
априла 2008. године и да је стога тужбени захтев за утврђење да му је радни однос престао 31. августа 2006. године неоснован.
Првостепени суд је правилно одучио и када је одбио тужбени захтев да се утврди право тужиоца да са трећетуженим заснује радни однос,
на основу чл. 30. и 32. став 1. Закона о раду, у вези члана 27. став 1. Закона о облигационим осносима, имајући у виду да тужилац до закључења
расправе није доказао да је постојала законска обавеза трећетуженог да са
тужиоцем закључи уговор о раду, а нарочито имајући у виду принцип
аутономије воље уговорних страна, да је у случају да је приликом закључења уговора о куповини државног капитала Предузећа „Моби 63” у том
уговору постојала обавеза купца капитала да са запосленима првотуженог
закључи уговор о раду, да таква клаузула, имајући у виду принцип да уговор ствара дејство само међу уговорним странама, не би установљавала
право запослених код првотуженог да од трећетуженог захтевају закључење уговора о раду, већ би, евентуално, представљала могућност за раскид
уговора због неиспуњења, у смислу члана 41а Закона о приватизацији.
Првостепени суд је одбио захтев тужиоца да се тужени обавежу да
му накнаде нематеријалну штету у укупном износу од 2.000.000,00 динара
из разлога што му није понуђен уговор о раду са новом компанијом „Мо156
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
би 63”, због чега је стављен у неповољан положај у односу на друге запослене код првотуженог и ускраћена су му права из радног односа и повређен му је лични интегритет и достојанство поступањем тужених, повређена му је част и углед и да је због тога претрпео душевне болове. По мишљењу првостепеног суда тужилац није доказао ни да је претрпео било
који вид нематеријалне штете, нити постојање недозвољене радње ниједног од тужених која би била узрок евентуално настале штете на страни тужиоца, нити да постоји узрочно последична веза између радње или пропушатања тужених и евентуално настале штете тужиоцу. Првостепени суд
је мишљења да, како се уговор о раду закључује писаном сагласношћу
слободно изјављених воља послодавца и запосленог пре ступања запосленог на рад, а како тужилац није ступио на рад, нити закључио уговор о раду, нити засновао радни однос са Предузећем „Моби 63”, полазећи од начела аутономије воље и у одсуству законске обавезе за закључење уговора, што није недозвољено, нити незаконито, да не постоји кривица привредног субјекта, нити било ког од тужених за незакључивање уговора о
раду, да у конкретном случају није постојала законом установљена обавеза да новооснована компанија „Моби 63" са тужиоцем закључи уговор о
раду и да стога те чињенице незакључивања уговора не могу представљати основ за одговорност за евентуалну накнаду штете било кога од тужених, па је одбио тужбени захтев тужиоца, сходно чл. 154, 155 и 277 Закона о облигационим односима.
На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени
суд је правилно применио материјално право и за своју одлуку у потврђујућем делу изреке побијане пресуде је дао разлоге које у битном као правилне и на закону засноване прихвата и овај дугостепени суд у поступку
њене жалбене контроле.
Наиме, правилно је првостепени суд одбио као неоснован тужбени
захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је тужиоцу радни однос код
првотуженог престао закључно са 31.08.2006. године. Изведеним доказима
је утврђено да је тужиоцу радни однос код првотуженог престао на основу
назначеног споразума о престанку радног односа од 28.03.2008. године у
чијем је извршењу донето решење од 29.04.2008. године, на основу којих је
тужиоцу радни однос код туженог престао дана 30.04.2008. године, а не дана 31.08.2008. године. Ради тога, тужилац нема основа да захтева да се
утврди да му је радни однос престао 31.08.2006. године.
157
Број 1/2013
Правилно је првостепени суд закључио да нема законског основа
да се утврди право тужиоца да је са трећетуженим засновао радни однос
на неодређено време под условима који одговарају стручној спреми и радном искуству тужиоца. Радни однос, сходно одредби члана 30. Закона о
раду, заснива се уговором о раду, који закључују запослени и послодавац,
и уговор о раду се закључује у писаној форми или у недостатку писане
форме, сматра се да је запослени засновао радни однос на неодређно време даном ступања на рад у смислу одредбе члана 32 Закона о раду. У конкретном случају, ниједан од наведених услова није остварен, те зато нема
основа да се утврди право тужиоца да заснује радни однос на неодређено
време код трећетуженог.
Нема код изложеног основа у одредби члана 172., у вези члана
154. Закона о облигационим односима, да се тужени обавежу да тужиоцу
надокнаде штету. Наиме, правилно је првостепени суд одбио захтев тужиоца којим је тражио да се обавежу тужени да му на име нематеријалне
штете солидарно исплате износ од 2.000.000,00 динара. Тужилац свој захтев за накнаду нематеријалне штете заснива на чињеницама да му није понуђен уговор о раду са новом компанијом, да је на тај начин он стављен у
неповољнији положај у односу на друге запослене, да му је на тај начин
повређен лични интегритет и достојанство, односно да су му повређени
част и углед и да је због тога претрпео душевне болове.
Према одредби члана 154 став 1 ЗОО, ко другом проузрокује штету
дужан је накнадити је ако не докаже даје штета настала без његове кривице.
Поштујући ову правну норму, да би се конституисала одговорност, потребно је да постоји узрочно-последични односи између радњи
тужених и евентуалне штете настале на страни тужиоца. Овде није било
спорно да трећетужени није са тужиоцем закључио уговор о раду, већ да
је тужилац био у утуженом периоду у радном односу код првотуженог, и
да му је радни однос престао код првотуженог на основу назначеног споразума о престанку радног односа дана 30. априла 2008. године. Назначени споразум је тужилац потписао својом слободном вољом и против ког
споразума тужилац није тражио судску заштиту. Да би се конституисала
одговорност за штету потребно је да на страни штетника постоји радња
која носи атрибут незаконитости, а у конкретном случају нема незаконитог понашања на страни тужених. Такође, потребно је да постоји штета
због претрпљених душевнх болова, односно да је тужиоцу повређена част
158
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
и углед и да је непредузимањем од стране трећетуженог стављен у неповољнији положај у односу на остале запослене или да му је на тај начин
повређен лични интегритет и достојанство, односно укупне моралне вредности тужиоца, коју он ужива у средини у којој живи и ради. Како је тужилац својом слободном вољом био у радном односу код првотуженог на
основу закључених уговора о раду и анекса уговора о раду, а како је ствар
слободне воље послодавца с ким ће засновати радни однос, није дошло до
повреде части и угледа тужиоца у конкретном случају, односно нема дискриминације тужиоца и тужилац није стављен у неповољнији положај у
односу на друге запослене у смислу чл. 18-23. Закона о раду, а нема ни
злоупотребе права.
Код изложеног неоснован је навод жалбе да је трећетужени закључио уговор о раду 31. августа 2006. године са 960 раније запослених код
првотуженог али не и са тужиоцем, на који начин су тужиоцу повређена
права и на који начин је тужилац стављен у неравноправан положај са
осталим запосленима без икакве аргументације и разлога критеријума мерила и решења. Ствар је слободне воље послодавца са којим ће запосленим закључити уговор о раду и на који ће начин послодавац и запослени
регулисати своја међусобна права и обавезе.
(Из пресуде Апелационог суда у Београду Гж1-2103/10 од 4. маја
2011. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
159
Број 1/2013
ГРАЂАНСКО ПРОЦЕСНО ПРАВО
СТРАНАЧКА СПОСОБНОСТ ПРИВРЕДНОГ СУБЈЕКТА
У случају брисања привредног субјекта из надлежног регистра, престаје његово својство правног лица, те тај привредни субјекат нема способност да буде странка у парничном поступку.
Из образложења:
Према садржини одредбе из члана 68. став 2. Закона о регистрацији привредних субјеката, прописано је да се по истеку рока од 12 месеци
од дана превођења у статус неактивног субјекта, привредни субјект брише
из регистра привредних субјеката, због чега му престаје статус правног
лица, док је одредбом члана 78. Закона о парничном поступку, на коју одредбу се у решењу овога спора позвао и првостепени суд, прописано да,
уколико суд утврди да лице које се појављује као странка не може бити
странка у поступку, те да је недостатак такве природе да спречава даље
вођење поступка, тужба се одбацује, због чега је правилна одлука првостепеног суда када је тужбу тужиоца одбацио, имајући у виду да је одредбом члана 73. став 1. Закона о парничном поступку, прописано да странка
у поступку може бити само физичко или правно лице, какво својство тужилац, према доказима који су у списима предмета, нема, јер је статус
правног лица, у смислу одредбе из члана 68. Закона о регистрацији привредних субјеката, изгубио, брисањем из регистра привредних субјеката,
што потврђује приложена потврда Регистра привредних субјеката.
Чињеница да је као тужилац у овој правној ствари означен
Н.П.Т.СХ. „Гетоари“, за која у списима предмета постоји акт о регистрацији при УНМИК-овој управи на Косову и Метохији, од 2004. године, без
утицаја је на доношење другачијег одлуке, с обзиром да из реферата тужбе и приложених исправа произилази да се потраживање односи на Привредно, трговинско и услужно предузеће „Гетоари експорт-импорт“ из
160
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
Призрена, које предузеће је 16. јуна 2006. године престало да постоји, а не
на овде тужиоца.
Неосновани су жалбени наводи тужиоца да тужилац има својство
правног лица, те да са таквим статусом може бити странка у поступку, с
обзиром да је тужилац пререгистрован 2004. године код Министарства трговине и индустрије при УНМИК-овој управи на Косову и Метохији, о
чему је приложио доказе, а ово са разлога што се из приложеног доказа не
може утврдити да постоји идентитет између Производно, трговинско и
услужног Предузећа „Гетоари експорт-импорт“ Призрен, које правно лице је било регистровано и имало својство правног лица према регистру
привредних субјеката у Србији до 16. јуна 2006. године, када је изгубило
својство правног лица, и Н.П.Т.СХ. „Гетоари“ које предузеће је регистровано код УНМИК-овој управи на Косову и Метохији.
(Из пресуде Вишег суда у Београду Гж-11048/10 од 7. марта 2012.
године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
НАКНАДА ТРОШКОВА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА
И РАЗЛОЗИ ПРАВИЧНОСТИ
Не постоји обавеза тужене Републике Србије да накнади трошкове парничног поступка противној страни – када је парница вођена у интересу тужиоца ради утврђивања права својине на непокретности, а на страни тужене Републике Србије није било пропуста у вези укњижбе тог права.
Из образложења:
Првостепеном пресудом утврђено је право својине у корист тужиоца на непокретности – пољопривредном земљишту по основу одлуке државног органа у поступку комасације, а на којем земљишту је била уписана државна својина и обавезана је Република Србија да тужиоцу накнади
трошкове парничног поступка.
161
Број 1/2013
Решавајући по жалби тужене Републике Србије на одлуку о трошковима парничног поступка, другостепени суд је заузео став да, будући
да је парница вођена у интересу тужиоца, ради утврђивања права својине
на непокретности које је он стекао у комасацији, а да на страни тужене
Републике Србије није било пропуста везаних за укњижбу давно донетих
одлука у управном поступку, разлози правичности налажу да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка.
(Из пресуде Вишег суда у Панчеву број 2Гж.808/12 од 6. новембра
2012. године)
Приредила: Јасмина Бајшански,
самостални саветник у Републичком јавном правобранилаштву
162
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
УПРАВНО ПРАВО
ПРОМЕНА ПРАВНЕ ФОРМЕ ПРИВРЕДНОГ СУБЈЕКТА
ИЗ ОТВОРЕНОГ У ЗАТВОРЕНО АКЦИОНАРСКО ДРУШТВО
Правилна је одлука о одбацивању регистрационе пријаве, донета у складу са чланом 22. став 1. тачка 4. Закона о регистрацији
привредних субјеката ("Службени гласник РС", бр. 55/04), поднете
ради промене правне форме привредног субјекта, односно ради трансформације отвореног у затворено акционарско друштво, када материјалним прописима није предвиђен поступак, ни начин документовања претварања отвореног акционарског друштва у затворено акционарско друштво.
Образложење:
Оспореним решењем одбијена је, као неоснована, жалба тужиоца
изјављена против закључка Регистратора Агенције за привредне регистре,
који води Регистар привредних субјеката, БД 21570/2009 од 14. маја 2009.
године. Наведеним закључком одбачен је захтев тужиоца за упис промене, облика организовања из отвореног у затворено акционарско друштво и
промене заступника овог привредног друштва у Регистар привредних субјеката због неиспуњености услова из члана 22. став 1. тачка 4. Закона о
регистрацији Привредних субјекта.
У тужби поднетој Врховном суду Србије тужилац оспорава законитост решења туженог органа. Наводи да се Законом о тржишту хартија од
вредности не забрањује претварање отвореног у затворено акционарско
друштво, из разлога што предмет тог закона није претварање отвореног у
затворено акционарско друштво, већ само издавање хартија од вредности
права и обавеза учесника на тржишту хартија од вредности и слично. Даље,
наводи да се Законом о привредним друштвима ("Службени гласник РС",
бр. 125/04) и то одредбом члана 194. став 1, као и одредбом члана 5. прописују услови за промену правне форме друштва, због чега се, у конкретном
случају, има применити опште правно начело да све што није изричито за163
Број 1/2013
брањено законом је дозвољено. Са разлога ближе наведених у тужби предложио је да суд тужбу уважи и оспорено решење поништи.
Након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета,
поступајући на основу одредбе члана 77. став 1. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", бр. 111/09), по правилима поступка прописаним одредбама Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ",
бр. 46/96), Управни суд је нашао да је тужба неоснована.
Из образложења оспореног решења и списа предмета произлази да
је тужени орган одбио жалбу тужиоца, налазећи да је правилно поступио
Регистатор када је закључком одбацио захтев тужиоца за упис промене у
Регистар привредних субјеката претварања отвореног акционарског друштва у затворено акционарско друштво, као и промене података о директору и члановима управног одбора, јер одредбама Закона о привредним
друштвима и Законом о тржишту хартија од вредности нису утврђени
ближи услови, као ни процедура претварања отвореног акционарског друштва у затворено, па је, по оцени туженог органа, решење првостепеног
органа на закону засновано.
Код оваквог стања ствари, по оцени овог суда, оспореним решењем није повређен закон на штету тужиоца. Ово са разлога, што је одредбом члана 22. став 1. тачка 4. Закона о регистрацији привредних субјеката
("Службени гласник РС", бр. 55/04) прописано да, по пријему регистрационе пријаве, Регистратор проверава да ли је уз регистрациону пријаву
приложена сва документација утврђена законом. Како Законом о привредним друштвима ("Службени гласник РС", бр. 125/04) и Законом о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената ("Службени гласник РС", бр. 47/2006), као ни другим материјалним прописом није
предвиђен поступак, као ни начин документовања претварања отвореног
акционарског друштва у затворено акционарско друштво, то је Регистратор правилно одлучио када је одбацио регистрациону пријаву, будући да
законом није утврђено која је документација неопходна за упис.
(Из пресуде Управног суда 8 У-10718/10 (2009) од 27. априла 2010.
године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
164
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
УМАЊЕЊЕ ПОВРШИНЕ ЗЕМЉИШТА КАО ПОСЛЕДИЦА
ГРЕШКЕ У ПРЕМЕРУ И ОСНОВАНОСТ ЗАХТЕВА
ЗА ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ ПО ЗАКОНУ О ВРАЋАЊУ
ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ И ОБЕШТЕЋЕЊУ
Није основан захтев за враћање имовине када је дошло до умањења површине земљишта услед грешке у премеру, с обзиром да у
конкретном случају не постоји акт подржављења, односно подносилац захтева потражује имовину која није била предмет одузимања, у
смислу чл. 1. и 2. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу
("Службени гласник РС", број 72/11).
Из образложења:
Ожалбеним решењем одбија се захтев М. Р. из Земуна, за враћање
одузете имовине односно обештећење и то: пољопривредног земљишта
површине од 3202 m2, у Улици ….. 37/н, ГО Нови Београд, грунтовне кат.
парц. бр...., као неоснован.
У благовремено изјављеној жалби жалиља наводи, да је у њеном
случају државни орган направио грешку и да је очекивала да ће у решењу
на основу достављене документације констатовати да је начињена грешка
у премеру 1958. године, када јој је укупна површина пољопривредног земљишта умањена за 3202 m2. Сада очекује допуну решења где ће се то
констатовати, јер је првостепени орган те чињенице имао, а ту врсту закључка није донео.
Ценећи наводе жалбе, ожалбено решење, као и све списе предмета
ове управне ствари, ово Министарство је одлучило као у диспозитиву.
Наиме, увидом у списе предмета утврђено је да је М. Р. из Земуна
поднела захтев Агенцији за реституцију Републике Србије, Јединици за реституцију Београд, за враћање одузете имовине и обештећење 23. маја 2012.
године, у складу са Законом о враћању одузете имовине и обештећењу.
Списима предмета приложени су: извод из матичне књиге рођених, из којег се утврђује да је М. Р. рођена 30. септембра 1949. године од
оца С. Р. и мајке М. Р.; Уверење Градске управе града Београда да је М. Р.
држављанин Републике Србије; и извод из матичне књиге умрлих из којег
се утврђује да је С. Р. преминуо 18. јуна 1994. године.
165
Број 1/2013
Из приложеног Купопродајног уговора Ов-.../55 од 22. јула 1955.
године утврђује се да је С. Ђ. продао С. Р. некретнине уписане у ЗКУЛ
бр.... КО Бежанија, и то кат. парц. бр..... Решењима Четвртог среског суда
за град Београд Дн-.../55 од 22. августа 1955. године и Дн-.../95 од 12.
априла 1995. године дозвољава се укњижба права својине С. Р. на предметним непокретностима.
На усменој расправи одржаној у Агенцији за реституцију Републике Србије, Јединици за реституцију Београд, дана 12. октобра 2012. године,
подносилац захтева је изјавила да остаје при поднетом захтеву за повраћај
разлике у површини земљишта од 3202 m2, настале после премера 1958. године, између Купопродајног уговора (11.509 m2) и премера (8.307 m2), да не
поседује акт о подржављењу, а да се обратила Агенцији из разлога што је
дошло до грешке у премеру земљишта 1958. године, када њен отац С. Р. није добио позив за излагање података о непокретностима, због тога што је
1958. године променио место пребивалишта. Када је 1963. године њен отац
добио власнички лист утврдио је да је дошло до умањења купљене површине за 3202 m2. Такође је истакла да приликом излагања катастра непокретности у Општини Нови Београд 2008. године није исправљена грешка, јер
је Комисија преузела стање у земљишним књигама из 1958. године, да се
постојећа разлика у површини земљишта налази у фактичком поседу код
два сумеђара и то једног физичког лица и ПИК "13. Мај", као и да је поднела жалбу Републичком геодетском заводу.
Сходно наведеном, по оцени овог Министарства, првостепени орган је на основу потпуно и правилно утврђених чињеница и изведених доказа, установио да подносила захтева потражује имовину која није била
предмет одузимања у смислу чл. 1. и 2. Закона о враћању одузете имовине
и обештећењу ("Службени гласник РС", број 72/11), те је применом наведених законских одредби донео правилну и на закону засновану одлуку.
(Из решења Министарства финансија и привреде Републике Србије број: 46-00-114/2012-13 од 11. децембра 2012. године)
Приредио: Иван Банићевић,
приправник у Републичком јавном правобранилаштву
166
Билтен Републичког јавног правобранилаштва
167
Број 1/2013
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
34(497.11)
БИЛТЕН / Републичко јавно правобранилаштво;
главни и одговорни уредник Иван Поповић.
-195?-год. 38, бр. 1/2 (1990) ; 2013, бр. 1- . Београд : Републичко јавно правобранилаштво,
195?-1990; 2010 - (Београд : Cicero). - 21 cm
ISSN 2217-4419 = Билтен (Републичко јавно
правобранилаштво)
COBISS.SR-ID 101988364
168
Download

Bilten 1/2013 Preuzimanje dokumenta