SADRŽAJ
6
16
20
24
2
[email protected]
UVODNIK
3 Uvodnik,
prof. dr Dušan Ristić
i mediji i xxi vek
4 Estetika
[email protected] INTERVJU
informator za brucoše
6 Mini
[email protected] INFO
A do Š
9 Od
[email protected] PROFESORI
brucoš
11 Prvoupisani
[email protected] U GOSTIMA
kroz vreme
12 Estetika
[email protected] TEMA
in slovakia
17 Journalism
[email protected] DOPISNIK
Priča o dečaku i devojčici
20 [email protected]
PRIČA
do lepote
22 Operacijom
[email protected] UPOZORENJE
odevanje
24 Poslovno
[email protected] DRES KOD
26 Backstage
[email protected] KULTURA
[email protected]
IMPRESSUM
[email protected] broj 58, list Fakulteta za menadžment
ESTETIKA
ADRESA
Vase Stajića 6, 21000 Novi Sad
TELEFON/FAX
021/451-979
E-MAIL
[email protected]
ZA IZDAVAČA
prof. dr Dušan Ristić
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
mr Ljiljana Lj. Bulatović
POMOĆNIK GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA
Peđa Ivović
ODGOVORNI UREDNIK
Danijela Jankov
REDAKTOR
dr Goran Bulatović
ČLANOVI REDAKCIJE STUDENTI
Tijana Vučinić, Peđa Ivović, Mladen Mutavdžić, Milica Lakobrija,
Višnja Marinkov, Sanja Novak, Miljana Aćimić, Bojana Smiljanić,
Dijana Knežević, Danijela Jankov, Aleksandar Olić, Dajana Miljević,
Iva Ivić, Ivana Bjelić, Jelena Deronjić, Lana Kostić, Nikola Boškov,
Tijana Majkić.
SARADNICI REDAKCIJE
prof. dr Dušan Ristić, doc. dr Danica Aćimović, doc. dr Nenad
Marković, doc. dr Olja Arsenijević, doc. dr Zoran Savić, prof. dr
Dragoslav Nikolić, doc. dr Goran Bulatović, doc. dr Miloš Babić,
mr Tijana Savić, mr Maša Runić, mr Tanja Radošević, mr Tamara
Kliček, mr Vesna Šćepanović , Danko Damjanović, Milan Bubulj, MA
Jovana Pražić, MA Miroslava Vučetić, Bora Todorović .
LEKTURA
Redakcija [email protected]
DIZAJN
mr Ljiljana Lj. Bulatović, MA Jovana Pražić
FOTO
[email protected] fotografska radionica
NASLOVNA I SREDNJA STRANA
Milica Lakobrija, Jelena Milošević, Sandra Prica
ILUSTRATOR I STRIP
Mladen Mutavdžić
PRELOM
Jovana Pražić
O
vaj Uvodnik je nastajao dugo... Naime, zabunom sam prvo pisao o etici...
a ne o estetici. Da li je to bila zabuna, ili je to moja podsvest diktirala
zapravo suštinsku istinu iskazanu dilemom: koliko danas estetika i
etika imaju dodirnih tačaka? Svest o lepom zamenjena je svešću o korisnom i
potrebnom. Ambalaža je postala sve. Ambalaži se danas veruje. Ne suštini, ne
istini, ne lepom.
Elem (mada, moram priznati, nikad nisam bio sasvim siguran šta reč estetika
sve znači). Pitam se ipak - šta je to lepo? Ako je Esteika nauka o lepom, da li
nam daje odgovore i na pitanja kao što su:
Da li je lepo lagati, paliti, krasti... ?
Da li je lepo samo: lepa slika, lepa knjiga, pesma, crtež? Ili je možda lepo čuti
neku melodiju, ariju, operu... ?
Nisam siguran da će nam estetika, mislim na estetiku – nauku, dati potrebne
odgovore. Nisam siguran, ni da ćemo rešiti savremene dileme estetsko – etičke
uz pomoć ove nauke.
Ali jesam siguran da nikako nije lepo što je to lepo svedeno samo na umetnost.
Lepo bi bilo kada bi se lepo proširilo na sve, na svaki segment našeg života i
rada. Kada bi lepo uređivalo našu sadašnjost i vera u budućnost bi bila jača. A
biće to jednog dana.
Videćete.
Još 1995.godine sam na jednom naučnom skupu u Vašingtonu, gradu,
prezentovao rad o DOBU LEPOG. Velika je to priča. Verujem u to (duboko).
Verujmo zajedno u dolazak doba lepog. Verujmo da će posle ovog, nastajućeg
DOBA ZNANJA doći DOBA LEPOG. Blago vama, jer ćete ga doživeti i u njemu
uživati, jer stvari idu sve brže i brže.
Lep je to osećaj – kada verujete da će vam jednog dana biti LEPO!
A do tada??
Do tada nosite lepe najke, lepe dukseve – lepu ambalažu. Maštajte o lepom
autu, lepoj kući, lepoj porodici... . I nemojte se razočarati kada se sretnete sa
stvarnim životom – ovde i sada. Budite estete – one suštinske estete koje
preziru površnost, pa će onda i ovo naše „ovde i sada“ biti lepo.
Vaš
Dušan Ristić
ŠTAMPA
MONDO GRAF
[email protected] 3
[email protected] INTERVJU
E ste T ika i m e d i j i
i X X I v ek
Reč ima profesorica na
predmetu Estetika u medijimadr Danica Aćimović
F
@Mtime: Koliko savremena estetika
ukazuje na to da je naša percepcija sveta
primarno medijski posredovana?
D.Aćimović: Naša percepcija sveta JESTE
primarno medijski posredovana i to nije
reflektovano samo kroz prizmu estetičkih
kategorija, već je obrаćаnjе čоvеku, nаmеrа
dа sе nеštо kаžе о ljudskоm biću, dоvеlа dо
stilizоvаnog i tеhnički sve sаvršеnijeg jezika
medija. Ako smo promišljena i odgovorna
individua, onda uočavamo elementarne
kriterije za vrednovanje (svakog mas-medija):
intelektualne vrednosti - izbor sadržine,
originalnost, zaintrigiranost
umetničke vrednosti - kompozicija i
kadriranje, izbor slika, zvuka, muzike, šumova
tehničke vrednosti - kvalitet slike, jasnoća,
stabilnost, ekspozicija, montažni spojevi.
Ali ako smo samo površni medijski
konzumenti, onda je samo stanje medijskog
konzumiranja postavljeno iznad svega; jer
podrazumeva istovremeno, maksimalno
delovanje svih senzacija na naša čula i (zlo)
upotrebljava našu prirodnu spremnost/
otvorenost za nekritički prijem informacija.
[email protected]: Način na koji mi vidimo i
doživljavamo svet oblikovan je dejstvom
medija na toliko fundamentalan način da
pojmovi percepcije i medija postaju gotovo
sinonimi. Da li Vam je bliska ovakva ocena i
ako jeste, šta mislite – zašto je to tako?
D.Aćimović: Svojevrstan fenomen je taj,
da živimo u paradoksu medijskog vremena
i prostora - kada sve što je bilo juče ili
prethodne sedmice, tretiramo kao da se
desilo “pre potopa“! Ne želim ja da “otkrivam
toplu vodu“, jer su neki pametni ljudi još pre
4
[email protected]
pola veka uočili da je medijski posredovana
stvarnost ‘’izazvala preokret u čitavom
procesu analitičkog fragmentovanja
čulnog života.....ostvarivši privid učešća u
sveobuhvatnoj sadašnjosti’’ .
Da se setimo početka. Svet oblikovan
dejstvom medija – kao deo ovoga pitanja
- ima svoj estetički fundament u osnovnim
osobinama fotografije, na onim osobinama
koje počivaju NA OTKRIVAJU STVARNOGA:
‘’Na fotografiji, na prirodnoj slici sveta koji
nismo znali, ili koji nismo mogli da vidimo,
gde priroda, najzad više ne podražava samo
sebe i samo umetnost - ona podražava i
umetnika.’’ Iz toga proizilazi da su pojmovi
percepcije i medija, ne samo sinonimi, već kao
kaleidoskop, ukazuju na sinkretizam svega
pomenutog.
[email protected]: U kojoj meri estetika u
medijima utiče na celokupan sistem vrednosti
modernog čoveka?
D.Aćimović: Kao prvo, svi studenti na
mojim časovima znaju da se mora načiniti
razlika između reči/pojma ESTETSKI i
ESTETIČKI. To je zato što naš jezik nema
dovoljnu apstraktnu tradiciju, niti dovoljno
razvijenih suptilnih/iznijansiranih nijansi
između ova dva izraza. ESTETSKI se vezuje za
izgled, kozmetiku, garderobu. ESTETIČKI je
kategorija filozofskog razmišljanja o sadržini,
strukturi, moralu.
To je složen opažajni proces, sposobnost i
učena veština da se kritički razmišlja i reaguje
na različite medijske poruke.
D.Aćimović: Ovo je pitanje za sociloga
umetnosti, ili još bolje – pitanje za vašu
generaciju. Ja to posmatram sa strane. Kada
više ne mogu da podnesem, onda nešto i
napišem, ali nema više tih ozbiljnih časopisa
gde bi se to objavilo/čitalo. Evo i LINK (jedini
časopis koji se bavio edukacijom, kritikom
i profesionalnim tretmanom elektronskih
medija) posle deset godina, ne može više da
opstane. Sa žalošću konstatujem da u sistemu
vrednosti modernog čoveka NEMA OTKLONA
PREMA MEDIJIMA, nema odgovorne distance
prema ponuđenim modelima mišljenja, (o)
ponašanja, pa i ličnog imidža.
Medijska pismenost je veoma važna. Ona
podrazumeva da osoba koja sluša radio, gleda
TV ili čita neke novine – ume da protumači,
specifične simbole toga medija (zvuk, sliku,
fotografiju, odštampani znak). Medijski
pismena osoba je u stanju da procenjuje
ispravnost, verodostojnost, ili umetničku
vrednost poruke koja je “servirana“. Vilijem
Džejms Poter ističe da se medijska pismenost
utemeljuje na osnovu sedam logičkih veština:
[email protected]: Na koji način estetska
pismenost i estetska kultura mogu doprineti
razvoju medijske pismenosti i medijske
kulture?
procena – procenjivanje vrednosti
elemenata, poređenjem sa nekim potvrđenim
kriterijumom,
analiza – raščlanjivanje poruke u
sadržajne elemente,
indukcija – izvođenje obrasca za mali skup
elemenata, zatim generalizovanje obrasca na
sve elemente u skupu,
dedukcija – korišćenje osnovnih principa
zarad objašnjenja specifičnih,
sinteza – sastavljanje elemenata u novu
strukturu,
apstrahovanje – kreiranje kratkog, jasnog
i tačnog opisa, koji sadrži suštinu poruke,
iskazano manjim brojem reči nego što ih ima
sama poruka.
Kao što vidimo medijska pismenost je
širok pojam. Zahteva budnost i britak um, da
bi se čitalo između redova, da bi se raščlanila
(kako bi se otkrila moguća manipulacija), pa
zatim razumela medijska poruka. Oni koji to
ne umeju – biće “udavljeni u plimi svakojakih
poruka“.
[email protected]: Kako tumačite rečenicu „dok mi
gledamo televiziju ona gleda nas“, (mislimo
na to da TV stvara sliku sveta, oblikuje naše
potrebe i sl.)?
D.Aćimović:: Pozicijom da se nalazi u
svakom domu, da se obraća gledalištu u
njegovom okruženju, televizija se doživljava
kao deo ličnog i porodičnog života. Kao što
slušajući radio svako misli da je baš on ta
osoba kojoj se voditelj obraća i TV gledaoci
smatraju da je program samo za njih pravljen
(učestala floskula “jer ste vi to tražili”). Svest
konzumenata to tako doživljava, ali svaki
samosvestan gledalac uočava da televizija
ništa posebno nije učinila sa individuom; samo
što je promenila fokus, smeštajući je u centar
svog direktnog prenosa. Kao u cirkuskoj šatri,
neprestano posmatramo nečiji realiti-šou.
Dobrodošli
i š ta m is l ite
o nama?
[email protected] BRUCOŠI
JUBILEJ
grupisanje – određivanje sličnosti
elemenata, utvrđivanje različitosti,
F
@Mtime je nove studente pitao: “Koji su vam prvi utisci sa [email protected], i koliko se ovi profesori
razlikuju od vaših profesora ili nastavnika iz prethodnog školovanja?”
Nataša Rodić: Ja sam oduševljena, i mislim da će biti veoma uzbudljivo i da će taj timski rad
biti ok. Razlikuju se, profesori sa [email protected] su mnogo bolji i ljubazniji, trude se mnogo da pomognu i
da se angažuju samo oko jednog učenika. To su moji prvi utisci.
Nevena Tintor: Ovo je jedno veliko oduševljenje, ljubazni profesori, ljubazno osoblje. Trudiću se
da postignem što bolji uspeh. Profesori se dosta razlikuju od nastavnika iz srednje škole, pogotovo
njihov način obraćanja nama, ophođenja i svega ostalog, komunikacije uopšte.
Nikola Kalinov: Utisci su poprilično dobri i ova ustanova ima velike predispozicije za razvijanje
naših talenata.
Nevena Zarić: Svi su ok, a zavisi i kako će se ophoditi prema nama kada krenu predavanja i
kada krenu ispiti, verovatno će biti strožiji. Prvi utisak je dobar. Ne razlikuju se puno od profesora
koje sam imala u gimnaziji.
Jelena Milanović: Jako su zanimljiva predavanja, mislim da će mi se jako svideti sve ovo.
Đura Skendžić: Ma vrh. Samo malo nas je u grupi, oko 25, voleo bih da nas je više. A prvi utisci
su odlični, mislim da dosta možemo da naučimo od ovog fakulteta i da nam može pružiti mnogo
znanja koje očekujemo na kraju.
Nemanja Zirojević: Ma super, sve je super i bajno, ali šta znam, videću još. Sada su svi korektni,
ali su svi imali istu priču, ali valjda će biti dobro.
Nikola Todorović: Razlikuje se dosta, zato što je u srednjoj školi sve korumpirano. Utisci su
dobri, sviđa mi se, sada kako će biti dalje, ne znam...
[email protected]
Sva ta TV lica ulaze u porodicu samo sa
jednim ciljem - da im ona i ostane obavezni
krug. Priroda medija, mali format ekrana,
učestalost pojavljivanja odabranih lica,
ulazak javnosti “na velika vrata” u mali topli
dom – stvara privid dobre obaveštenosti,
prisustva i učešća u javnom životu. Stručnjaci
objašnjavaju da se “iluzija superiornosti
nad malim junacima, koji nama dolaze na
poklonjenje”, ostvaruje zato što SAMI BIRAMO
okvire svoje obaveštenosti, prisustva i učešća.
Onog časa kad porodica odabere neko
drugačije lice (drugi sadržaj), televizija biva
prognana iz svog ciljanog I jedinog skrovišta.
Razgovor vodio Peđa Ivović
[email protected]
5
[email protected] INFO
M I N I I N F ORM AT OR
Z A BR U COŠ E
Iz studentske službe
S
tudentska služba radi svakog radnog dana
od 10:30 do 13 časova i subotom od 9 do 14
časova
979
naši debateri se sa Menadžerijada vraćaju sa
medaljama i peharima.
Svi oni koji imaju viška energije, takmičarski
duh, svađalice su, ali pritom imaju jake
argumente, trebalo bi da postanu članovi ove
vannastavne aktivnosti. Trener i kontakt osoba je
nekadašnja studentkinja [email protected] Dunja Rakić, koja
trenutno radi na funkciji PR-a gradonačelnika
Novog Sada. E-mail: [email protected]
Broj telefona studentske službe je 021 451
Žiro račun fakulteta je 330 – 1002000 – 22 i
na njega možete uplatiti školarinu.
Biblioteka koja se nalazi u podrumu zgrade u
ulici Vase Stajića br.6, radi radnim danima od 8:30
do 16 časova i subotom od 9 do 13 časova
U januarskom roku se prijavljuju ispiti koji su
slušani u prvom semestru (pod uslovom da nisu
dvosemestralni). Ispit se prijavljuje samo ako
imate uslov za izlazak na ispit – što podrazumeva
položen I kolokvijum i odbranjen seminarski rad.
Vannastavne aktivnosti
godina i smerova uz glavnu i odgovornu urednicu
(glodura) Ljiljanu Lj. Bulatović, pomoćnika
glodura Peđu Ivović i odgovornu urednicu
Danijelu Jankov, s razlogom su veoma ponosni
na svoj proizvod. Svi oni koji su zainteresovani
za timski rad, učenje i druženje, a pri tom imaju
bujnu maštu, dobre ideje ili samo želju da se
oprobaju u pisanju, mogu da dođu na sastanak
redakcije (svake srede u 19h u Vase Stajića br.6,
na prvom spratu – kancelarija br. 105) i postanu
njen ravnopravni član. I ne samo to – ulaskom
u [email protected] ili u bilo koju drugu vannastavnu
aktivnost, Vi zapravo, još za vreme studiranja
počinjete da pišete i punite svoj CV sa kojim ćete
za 4 godine izaći pred poslodavca.
Fakultet za menadžment svojim studentima
pruža veliki broj vannastavnih aktivnosti. Bitno
je da naglasimo da se učešće u pomenutim
aktivnostima veoma ceni od strane profesora, a
takođe mnogo koristi svakom pojedincu u svim
aspektima bavljenja i izučavanja menadžmenta.
Iako su predavanja i vežbe obavezni i znaju da
potraju po ceo dan, vannastavne aktivnosti su
odlično prihvaćene od strane studenata, kojima
nije teško da posećuju fakultet i onda kada to ne
moraju.
[email protected] – iz ove sekcije nastaju upravo
ove stranice koje držite u rukama. Studenti svih
6
[email protected]
Debatni klub – jedna od sekcija na koju je
fakultet izuzetno ponosan. Već niz godina unazad
Studentski parlament – studenti koji
žele da unaprede studiranje na [email protected] i koji
veruju da svojim idejama i projektima mogu da
pomognu ostalim studentima otvorena su vrata
parlamenta! Ako želite da ste u toku, želite da
se družite, znate da se organizujete i da druge
organizujete, onda ste prava osoba za ovu
sekciju. Za detaljnije informacije kontaktirajte
predsednika parlamenta Bojana Gligića, studenta
IV godine operativnog smera - bojan.gligic@
yahoo.com 066172221
Drama [email protected] – idealno mesto za umetničke
duše koji žele da izraze svoju kreativnost i talenat.
Kroz brojne vežbe, učesnici ove sekcije ispoljavaju
svoju kreativnost, osvajaju pozorišne veštine i kroz
glumu poboljšavaju svoju komunikaciju! Studenti
sa glumačkim afinitetima (i oni koji samo žele
da porade na svom javnom nastupu, dikciji i sl.)
mogu uživati u društvu svojih kolega i režisera
Milana Boškova, u prostoriji koja je locirana u
dvorištu Sinagoge, popularnom [email protected] KUL
centru. Kontakt: Milan Boškov - 062220777
Literarna sekcija – za sve ljubitelje
književnosti preporučujemo literarnu sekciju. Svi
zainteresovani mogu da se obrate asistentkinji mr
Vesni Ščepanović.
Pored ovih sekcija u toku godine se
organizuje niz kurseva i tribina koje mogu
da pomognu studentima da se intelektualno
razvijaju, formiraju svoje stavove, rade u timu,
nauče nešto novo, kao i da se druže sa svojim
kolegama i profesorima. Zato dobro pogledajte
veliku ponudu, odmerite svoje mogućnosti i
interesovanja i uključite se u neku (ili nekoliko)
od ovih vannastavnih aktivnosti kako bi vam
studentski dani bili što potpuniji i zanimljiviji!
Studentska praksa
Osnovna misija Fakulteta za menadžment,
u oblasti obrazovne delatnosti, jeste stvaranje
stručnog i kompetentnog menadžera, koji
će biti upoznat sa svim vidovima klasičnog i
savremenog poslovanja. U cilju što kompletnije
edukacije studenata, programom fakulteta je
predviđena stručna praksa. Praksa se obavlja u
nekom od preduzeća u zemlji, ali i u inostranstvu
ukoliko za to studenti imaju mogućnosti.
Svrha prakse jeste da student tokom studija
stekne sliku o tome kako danas funkcionišu
preduzeća i uoči problematiku sa kojom se
ona sreću prilikom organizovanja proizvodne
ili uslužne delatnosti. Prikupljen materijal i
stečeno iskustvo koristiće studentu prilikom
izrade seminarskih radova i razrade studija
slučaja.
POSLE OVOG
FAKSA - NE TREBA
TI PRAKSA!
Student [email protected] u ulozi PR-a međunarodnog
pozorišnog festivala
R
Za praksu studenata na studijskom smeru:
- Operativni menadžment zadužen je ass
MADanijel Kadarjan
- Menadžment u medijima zadužena je ass
mrVesna Šćepanovič
- Menadžment u informatici zadužen je doc.
dr Marko Popović
Stipendije
Najbolji studenti u generaciji imaju pravo
na stipendiju Fakulteta za menadžment.
Kriterijumi za dodelu stipendije su položeni
svi ispiti u junskom ispitnom roku, najveći
ostvaren prosek i angažman u vannastavnim
aktivnostima.
[email protected]
[email protected] PRAKSA
Z
A
H
V
A
L
N
I
C
A
Marketing sekcija – na ovoj vannastavnoj
aktivnosti, koju vodi asistent Vladimir Torbica,
radiće se marketing plan, studije slučaja, praktični
projekti itd. Fantastičan ulazak u svet marketinga,
biznisa i menadžmenta uopšte. Kontakt: 064 228
95 48 Seva, izz38neobee.net
anijih godina studentsku praksu sam shvatao
kao volontiranje u određenom preduzeću radi
sticanja iskustva i transformacije teorijskog
znanja u praktično. Međutim, samouveren i siguran
u sposobnosti stečene na Fakultetu za menadžment,
rešio sam da ovogodišnju praksu obavim ne kao
volonter, nego kao honorarni saradnik – konkurisao
sam u Kulturnom centru Novog Sada za poziciju PR-a
Internacionalnog festivala alternativnog i novog
teatra „INFANT“.
Internacionalni festival alternativnog i
novog teatra je međunarodni pozorišni festival
koji je razvijen iz festivala “Malo pozorje”. INFANT
predstavlja jedinstven spoj nesvakidašnje pozorišne
interpretacije, neklasičnog pristupa glumačkog
izražavanja i modernog jezika teatra. Ove godine
INFANT je proslavio svoj 37. rođendan sa 10 stranih
i šest domaćih pozorišnih trupa sačinjenih od
glumaca, izvođača, plesača, muzičara.
Vreme koje sam proveo na projektu „INFANT“
predstavlja za mene vredno i prelepo iskustvo, gde
sam imao priliku da pokažem svoje veštine i umeća,
kao i da brusim svoje dosada stečeno znanje.
Zaduženja koja sam imao kao osoba upućena na
rad i koordiniranje odnosima s javnošću:
- pravljenje medijskog plana, agenda i adreme
(adresar medija);
- pisanje najava, saopštenja za javnost, izveštaja,
obraćanja i sl;
- organizovanje press konferencija;
- ugovaranje gostovanja, uključenja, intervjua,
prijema;
- pregovaranje za medijsko sponzorstvo;
- realizovanje pravljenja reklamnog televizijskog
i radio spota, kao i deklaracije za emitovanje istih;
- obezbeđivanje akreditacija za medije;
- sortiranje, arhiviranje i analiziranje press
kliping-a;
- praćenje svih predstava, okruglih stolova,
zabava, performansa;
Sa sigurnošću tvrdim da sam radeći na projektu
„INFANT“ mnogo odluka doneo zahvaljujući znanjima
stečenim u toku trogodišnjeg studiranja dok su me
vodile reči mojih mentora i profesora, kao i pasusi
knjiga iz medija, komuniciranja, pregovaranja,
novinarstva itd.
Nakon ukupno 732 emitovana reklamna spota
na radiju i televiziji, kao i preko 30 nastupa koje sam
ugovorio i kao portparol u ime INFANT-a obavio u
programu radio i televizijskih stanica, mogu slobodno
da kažem da posle ovog faksa - nije potrebna praksa.
Svršeni student sa lakoćom uskače u poslovne
vode zahvaljujući fakultetskoj praksi!
Peđa Ivović,
student IV godine Menadžmenta u medijima
[email protected] 7
[email protected] NAUČNI SKUP
’’SLOBODA
UTICAJ I ULOGA
MEDIJA U NAČINU
RAZMIŠLJANJA
MLADIH’’
Izveštaj sa naučnog skupa u Banja Luci
Š
esnaestog
i
sedamnaestog
maja, studentkinje
Fakulteta
za
menadžment Danijela
Jankov i Višnja Marinkov
i profesor Miloš Babić,
bili su u Banja Luci
učesnici
naučnog
skupa ’’Sloboda, uticaj i
uloga medija u načinu
razmišljanja mladih.’’ U
organizaciji fakulteta
Banja Luka College, prof.
dr Miloš Babić govorio je na temu ’’Etičnost i uticaj TV reklame na mlade’’, a na
skupu su govorili i predavači Banja Luka College – a, doc. mr Branimir Grulović i
dr Mladen Milosavljević, gošća sa Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada doc.
dr Biljana Ratković Njegovan, kao i asistent na studiji novinarstva na Fakultetu
političkih nauka u Banja Luci mr Đorđe Tomić.
Pozitivna stvar je to, da je u sklopu ovog naučnog skupa bila organizovana
radionica gde su studenti medija pokazali svoje znanje i veštine u izveštavanju
sa određenog događaja kroz određene medije. Svaki student je kroz njemu
najbliži medij, na jedan kreativan, inovativan i samo njemu jedinstven način,
uspeo da dočara događaj koji su mu pripremile njegove kolege.
Takođe valja reći da je celokupna organizacija skupa, kao i sama ideja, bila
delo studenata, koji su se veoma dobro pokazali u ulozi organizatora i domaćina.
Njihovo gostoprimstvo je ostavilo veoma lep utisak, kao i hrana u kojoj smo svi
uživali bez disanja između zalogaja. Banja Luka nas nije ostavila ravnodušnima,
apsolutno nas je očarala, i kao i uvek je zračila svojom mladošću, prepunim
ulicama i burnim noćnim životom.
Teme koje su bile uglavnom okrenute odnosu medija i publike, kao i
negativnom uticaju medija na mlade, umnogome su približili prisutnim
studentima iz Banja Luke i Novog Sada. O ovom već očiglednom problemu
modernih medija, profesori su izložili zaista interesantna predavanja.
Ipak,
s
obzirom na to da je
dvadesetak studenata
prisutvovalo skupu,
moramo
zameriti
organizatorima što je
program koncipiran
tako da ne uključuje
interaktivnost. Nakon
predavanja,
pitanja
studenata ostala su
bez odgovora, što je bacilo malu senku na generalno dobar utisak koji je skup
ostavio. Naročito za nas sa [email protected] koji smo navikli da pitamop i da dobijamo
odgovore na naša pitanja.
8
[email protected]
Ovakvi naučni skupovi su se pokazali kao nešto veoma korisno za studente,
za našu komunikaciju i interakciju, za razmenu iskustava i znanja. Bilo bi lepo da
već sledeće godine [email protected] ugosti studente sa Banja Luka College-a, pozivajući ih
na jedan ovako zanimljiv i poučan skup, naravno u organizaciji naših studenata
sa medijskog smera.
Višnja Marinkov
Danijela Jankov
Od
A
do
Š
Danko Damjanović mentor studentima IV godine
Menadžmenta u medijima
S
[email protected] PROFESORI
JA
MENTOR
I
obzirom na to da me već dovoljno poznajete, znate da ne volim praznoslovlje
tipa:
“Ja se ne sećam ni jednog Vašeg lica onog prvog dana kada smo se prvi put
videli u velikoj učionici u prizemlju. Mislim da tog dana nisam upamtio ni jedno Vaše
ime. Ono što jesam upamtio je da Vas je bilo mnogo. Olja i ja smo kao nešto pričali, a
Vi ste nas kao nešto slušali. I Vi i mi smo znali da to što Vam pričamo nije toliko važno
kao ono što ćemo Vam pričati u naredne četiri godine. Ja se sećam o čemu je bilo reči
zato što i dalje imam crvenu fasciklu u kojoj su Vaša imena i uputstva za tu Nultu
nedelju. Kladim se da se samo retki od Vas sećaju o čemu smo pričali. Nemate crvenu
fasciklu. Nije ni važno. Trla baba lan... tralalalalala... iz šupljeg u prazno... sečem uši,
krpim d_pe... i tako dalje.“
Ono što imam da Vam kažem je 11 konkretnih stvari plus jedna bonus konkretna
stvar. Iako smatram da većini od Vas i ne trebaju moji saveti, imam potrebu da ih
kažem (ponovim) i da ih skinem sa duše. Dakle evo 11+1 savet:
1. Sada ste četvrta godina. Krenite odmah da tražite posao, ne čekajte da
diplomirate, to predugo traje. Trenutno posla nema nigde, što pre krenete da tražite,
pre ćete ga pronaći. Ne dozvolite da dobijete diplomu i da čekate posao, svakim
danom bez posla ćete biti depresivniji i manje ćete ceniti sebe i svoje mogućnosti.
2. Krenite odmah da planirate šta ćete pisati za diplomski rad. Što pre napravite
sadržaj Vašeg diplomskog. Iz ličnog i iz iskustva mnogo drugih studenata Vam mogu
reći da je pisanje diplomskog rada najteži deo Vaših studija.
3. Vežbajte engleski jezik. Sve što je važno je na engleskom!
4. Visite više na internetu! Gledajte šta se dešava. Koristite Facebook i za
pametne stvari. Provalite kako radi WordPress, Tumblr, Twitter, Foursquare, Gowalla,
pronađite dobre blogove, istražite trendove... Ne morate da ih koristite, ali morate da
znate kako funkcionišu i kakve mogućnosti pružaju. Smišljajte aplikacije za iPhone,
Android i slično, to je ono sa čime ćete živeti i raditi za dve godine. Budite prisutni. To
nije teško kao što na prvi pogled izgleda.
5. Budite brzi, efikasni i odgovorni. Niko ne podnosi spore, neefikasne i
neodgovorne! Budite tačno onakvi ljudi kakve biste Vi zapošljavali u Vašoj kompaniji.
6. Uvek imajte plan B! Ako treba i plan C i D. Ako vam ne upale prva četiri plana,
ne razvijajte plan E jer je vrlo verovatno da ne znate da planirate.
7. Naučite da dobro planirate! Budite realni. Ako treba i surovo realni. Setite se
SMART ciljeva.
8. Ukoliko prvi savet krene naopako, razmotrite privatan posao. Nije ni to loše s
obzirom na to da se niko nije obogatio radeći za nekoga (jeste, ali Vi verovatno nećete
raditi u Majkrosoftu ili Guglu).
9. Ne gledajte vesti više nego što je potrebno da ostanete u toku. Dakle 30
sekundi vesti dnevno je i više nego dovoljno. Vesti čine pojedinca depresivnim i
tromim, a takvi nikome ne trebaju!
10. Budite optimisti! Sve probleme koje ste ikada imali uspeli ste da rešite. To
znači da ćete rešiti i ove
sadašnje, a i one buduće.
A biće problema! Sve više
i više.
11. Budite pošteni!
Ljige prolaze samo
jednom!
12. Stej kul i
pročitajte ovaj spisak
više puta. Sve je istina.
z oblasti sebe, govori Branka Opranović, novinarka i saradnica na
Fakultetu za menadžment. Od skoro je član [email protected] tima. Kolege je
doživljavaju kao energičnu i odmerenu osobu. Studenti hvale njeno
strpljenje i znanje, a zaziru od njene upornosti i neumoljivosti.
[email protected]
[email protected]
A – Almodovar je boja i strast.
B – Bekim Fehmiju je napisao roman “Blistavo i strašno”, koji bi trebalo
pročitati.
V – VELIKIM SLOVIMA - VOJVODINA
G – Glasno, govorite “glasno” i ispravite se.
D – Dunav - plovite i uživajte.
Đ – Đuđa, moja mama.
E – Emancipacija. Elegancija. Ženske stepenice.
Ž – Želja me mori za putovanjima.
Z – Zemička, miris jutra u Budimpešti.
I – Iskra pali veliku vatru.
J – Jabuku poklonite nekome pod „LJ“.
K – Knjiga – bukvar. Ne zaboravite svog učitelja.
L – Lepo kao žito.
LJ – Ljubite!
M – Morem uplovite u Veneciju!
N – Novinarstvo je sila, novinarstvo je moć, zato učite dan i noć!
NJ – Njuške, razne...
O – Oko moje lepo...
P – Profesor je uspešan ako ga studenti jednog dana preteknu.
R – Ruku pružite, stecite prijatelje!
S – Supa žuta, nedeljom.
T – Trčite i pobedite!
Ć – Ćeif mi je i merak da slušam tamburaše.
U – Uzbuna, zaustavite prostakluk, sprečite neznanje!
F – Fudbal nije više samo loptanje, postaje brutalna politička arena.
H – Hleb umem da mesim.
C – Cicero (ko pogodi šta je, dobiće čokoladu)
Č – Čokolada – „Kao voda za čokoladu“
DŽ – Džuboks – ubacite novčić, neka svira tvoju pesmu.
Š – Šampanjac otvarajte često :)
[email protected] 9
[email protected] TEMA
MEDIJSKA
E S T E T I Z AC I J A
S VA KODN E VNO G
Ž I VOTA
Predmet estetike masovne kulture 21. veka
krije se u njenoj besmislenosti
O
pšteprihvaćena
virtuelna
Internet
enciklopedija, “Wikipedia”, estetiku definiše
kao nauku o lepom, nauku o umetnosti,
filizofiju subjektivnog doživljaja lepote u smislu
egzistencije, jednostavno kao disciplinu koja
ima svoj predmet i koja ima svoju promenljivu
istorijsku putanju. “Wikipedia” takođe navodi da
je, određene tačke u istoriji, predmet estetike
oličen u takozvanim “lepim umetnostima”, a da od
određene, ne tako davne, tačke u istoriji, estetika
biva oličena u informatičkoj tehnologiji, digitalnoj
estetici, organizaciji urbanog života, industrijskom
dizajnu, neuroestetici, itd. Što potvrđuje tezu da
je estetika suočena sa gubitkom specifičnosti svog
predmeta proučavanja, da je suočena sa sopstvenom
egzistencijalnom besmislenošću.
Status quo
Estetika masovne kulture 21. veka podrazumeva
neograničenu
komunikativnost,
odnosno,
preplitanje tradicionalnih estetskih zakonitosti
sa kičom i šundom, u kazanu masovnih medija
i novih tehnologija, a zarad šire dopadljivosti i
konkurentnosti. Filozofski aspekt estetike, podlegao
je ekonomskim, ideološkim i političkim zahtevima
21. veka. Drugim rečima, pred zahtevima opšte
prihvatljivosti i tržišne utrke, etiketa estetičnosti
nalepljuje se na apsolutno svaki aspekt svakodnevice,
jer na instant potražnju se mora odgovoriti instant
proizvodnjom u velikim tiražima. U tom duhu, svaka
nijansa različitosti koja se pojavi biva okarakterisana
kao nešto revolucionarno, epohalno, jer će već juče
biti zaboravljeno, prevaziđeno.
Cezar i Andrić
Najveće zvezde neofolk perioda devedesetih
stvorene su pod okriljem političara koji su u
svom vlasništvu imali najgledanije, najslušanije i
najtiražnije medije. Stvoren je mehanizam političke
manipulacije javnosti po modusu “hleba i igara”.
Folklorna muzika, neminovno rasporstranjena
i prihvaćena od strane velikog dela populacije
(odokativno 60% seljačka klasa), začinjena
elektronskim zvucima, jer to diktira vazda kulturno
elitniji zapad (i da bi se došlo do delića urbane
populacije), gledano kroz objektiv dobro estetski
aranžirane scene masovnog komunikatora, pojačane
pornografijom, koja vazda igra na kartu čulnosti (a
osećaj za lepo je esencija estetske kategorije) i
prosečan intelekt je napastovan!
JEZIK MEDIJA I
KULTUR A GOVORA
P
oznato je da je gimnazija Svetozar Marković često domaćin ljudima od respekta, koji imaju šta da kažu o različitim
temama. Tako je bilo i ovog oktobra 2010 godine, kada je Svetina gimnazija ugostila Miloša Pankova, magistra
srpskog jezika i književnosti koji se između ostalih pitanja bavi jezikom medija kao i kulturom govora.
On je pokušao da prezentuje mlađanim učenicima Svetine gimnazije kako novi vidovi medija utiču na našu ličnu
kulturu i generalno na svet u kojem je štampana reč zamenjena virtuelnom “stvarnošću”. Objašnjavao je prisutnima i
kako napraviti otklon od spoznaje sveta i komunikacije sa drugima na način koji diktiraju savremeni mediji (ako je to
uopšte moguće u današnje vreme)? Koliko je to teško, između ostalog, pokazala je i loša posećenost inače zanimljive i
edukativne tribune.
Istraživanje, analiza, uticaj, ključne su reči u predavanju kroz koje nas je proveo dotični gospodin Pankov. Na nama je
da primimo ovu poruku i razumemo kako ćemo da je dešifrujemo i prenesemo na sledeće generacije i što je najvažnije,
da očuvamo idilu komunikacije oči u oči.
Tijana Majkić
10 [email protected]
PRVOUPISANI
BRUCOŠ
Milanka Tucakov
P
ostoji tradicija da svake godine [email protected] uradi
intervju sa prvoupisanim brucošem. Kao i svake
godine, tradicija se nastavlja. Postavili smo
nekoliko pitanja studentkinji Milanki Tucakov, koja je ove
godine upisala studijski program Operativni menadžment
kao redovni student.
[email protected]: Zašto si se odlučila za ovaj fakultet?
M. Tucakov: [email protected] sam izabrala po preporuci brata koji je
sada upisao drugu godinu, a iz njegove priče i posmatrajući
ga shvatila sam da ovaj fakultet pored odličnog teorijskog
znanja daje i dobru praktičnu obuku. Takođe mi se svidela
odlična komunikacija između studenata i profesora i
asistenata.
[email protected]: Zbog čega operativni menadžment?
M. Tucakov: Operativni menadžment me je privukao jer
od ova tri smera mislim da će mi najviše ležati.
[email protected]: Šta očekujes od Fakulteta za menadžment?
M. Tucakov: Očekujem dobru saradnju i korektan odnos.
[email protected]: Čime želiš da se baviš?
M. Tucakov: Iskreno se nadam da ću kroz ovaj fakultet
shvatiti šta želim da budem u životu.
[email protected]: Opiši nam prve utiske koja si stekla na [email protected]?
M. Tucakov: Još nisu počela sva predavanja ali mi se
dopada ljubaznost u studentskoj službi.
Redakcija [email protected] Milanki želi puno uspeha u slatkim
studentskim mukama i da se brzo uklopi u našu [email protected]
Češtitamo joj na izboru fakulteta!
Danijela Jankov
[email protected] 11
[email protected] PRVI INDEX
Da bi izbegle kategoriju da su “od juče”, zvezde moraju konstantno da se reinventuju
– iznova otkrivaju, pa tako nije dovoljno da se isprati nečiji koncert, moralo bi da se zaviri
iza kulisa, pa u privatnost doma, pa i u krevet. Zakonitosti teatralne ili filmske estetike
u upotrebi, masovnih medija –
forma, osvetljenje,
Estetika, kao pojam, potiče kompozicija,
kostimografija, ugao, kadar, sve to
prihvatljivim, jer ako je u tim
od grčke reči “aisthetikos” čine
okvirima, ne može biti loše. Tako se
do estetizacije svakodnevice
– u prevodu, opažajni. Tako dolazi
tamo neke zvezde. Međutim, da
i filozofija estetike u osnovi i to ne bude prevaziđeno, iz te
svakodnevice isplivavaju “obični”
podrazumeva čulni opažaj ljudi, vredni medijske pažnje (ko
god o tome odlučivao), da začine
ili doživljaj lepote, sklada celu stvar. I na kraju veliki deo
publike zna kako se zovu i oblače
i smisla. Svrha joj je da u nečije čivave i prasići, a ne zna
jednog Nobelovca.
svemu pronađe ono lepo. navestiInst(ant)alacije
lepih
Konkurencija i potražnja za umetnosti
Borba estetike da zadrži smisao
estetskim doživljajem sve pred besmislenošću projektuje se
kroz sukob “visoke” kulture, usko
su veće, sledi iscrpljivanje specijalizovane, i “niske” kulture,
komercijalizovane.
estetizacijom svega što nas masovno
Primera radi, može li čitalac ovog
teksta da navede slikara svetskog
okružuje.
značaja 20. veka? Pretpostavka je
da u velikoj meri na pamet pada
ime Pikaso. Logično, jer on zaista i
jeste poslednji poznati umetnik svetskog značaja. Svaki sledeći je, na žalost, stasavao
u instant eri, i da bi opstao u visokoj umetnosti – akademski definisanoj, morao je da
podlegne zahtevima brzinskih, umetničkih postavki – instalacija. Korišćenjem modernih
materijala, jednostavnih za obradu, apstraktnih motiva koji ostavljaju mnogo mesta
za interpretacija – radi šire dopadljivosti, ili korišćenjem već postojećih predmeta na
reinventivan način, siroti umetnik modernog doba nema vremena da istražuje predmet
svoje estetike, da razvija njen smisao, od straha da ne bude prevaziđen juče, a u stvari
ni sada ne znamo ko je dotični. Da bi nešto i bilo “belle art” u današnje vreme potrebna
mu je jaka marketinška kampanja. Nema mesta za elitnu umetnost, kompleks svetine,
radničke klase, ljudske rulje, ideološke
borbe protiv tamo neke “visoke” klase
Estetika masovne kulture
satrao je smisao estetskog doživljaja.
Sve mora svakoga da osetilno dotakne.
21, veka podrazumeva
Besmislica.
neograničenu
Poslednji čin: iscrpljivanje
Estetika, kao pojam, potiče od komunikativnost, odnosno,
grčke reči “aisthetikos” – u prevodu,
opažajni. Tako i filozofija estetike u preplitanje tradicionalnih
osnovi podrazumeva čulni opažaj
ili doživljaj lepote, sklada i smisla.
estetskih zakonitosti
Svrha joj je da u svemu pronađe ono
lepo. Kasnije predmet estetike postaje
sa kičom i šundom, u
opažaj lepog i smislenog u umetnosti,
kazanu masovnih medija
opažaj ukusa u umetnosti. Kao
disciplina, estetika se rađa u 18. veku
i novih tehnologija, a
pod uticajem nemačkih filozofa Kanta
i Baumgartena. Za Kanta, estetika je
zarad šire dopadljivosti i
nauka koja posmatra uslove osećajne
percepcije, a za Baumgartena estetika
konkurentnosti.
je kritika ukusa.
Danas, u periodu masovne
kulture, masovne proizvodnje čulnih podražaja, izgleda da se estetika vraća svom
iskonskom smislu – u svemu da pronađe čulni podražaj lepog. Konkurencija i potražnja
za estetskim doživljajem sve su veće, sledi iscrpljivanje estetizacijom svega što nas
okružuje. Sledi definisanje smisla u besmislenosti. Masovni mediji omogućili su
maksimalno dopiranje sadržaja do osetilnih receptora publike. Logično razvijaju se
zahtevi za novim, jačim, podražajem i u skladu se iscrpljuju istinski estetski izvori i
stvaraju se novi, veštački, “umjetni” – lepo u “umjetnosti”, pronađen ili izgubljen smisao?
Sanja Novak
[email protected] TEMA
E S T E T I K A K RO Z
VR E M E
S obzirom na razvoj čovečanstva,
estetika u ovom trenutku možda zaista
nema gde više da se razvija.
E
stetika je prema Kantu:”Nauka koja posmatra uslove osećajne percepcije”. Prema
starim Grcima to je jednostavno nauka o lepom. Ukoliko postavimo i pitanje:“Šta je to
lepo?”, dolazimo do zaključka da je estetika subjektivna slika objektivne stvarnosti.
Ukoliko estetiku posmatramo kroz umetnost, svakako moramo naglasiti koliko
se percepcija estetike izmenila kroz vreme. Estetika je promenljiva. Ona je
pokazatelj celokupnog stanja jednog društva u svakoj njegovoj epohi. Kako
to Balašević kaže u jednoj od svojih pesama: „Svako vreme ima svoju boju”.
Ukoliko na društvo gledamo kao na svetsku zajednicu, koja kao i svaki njen
pojedinac, postepeno raste, razvija se i menja, postaćemo svesni da je odgovor
na pitanje: „Šta je to lepo?”, možda najbolji pokazatelj istorije čovečanstva.
U staroj Grckoj lepo je bilo ono što je srazmerno: idealne proporcije, simetrične
crte lica, apsolutna simetrija hramova i harmonija. Estetski vrhunac činila su
božanstva, jer je ono sto je lepo bilo izvanljudska kategorija. Estetski ideal
ljudske figure bili su mišićavi muškarci, i žensko telo srazmernih proporcija.
U mračnom periodu srednjeg veka, umetnost (a samim tim i estetiku) kontrolisala
je crkva, tako da se lepim smatralo ono sto je pobožno. Lepota se nalazila u velikim
novonastalim gotskim katedralama, u freskama i u jedostavnoj, pomalo prikrivenoj
ljudskoj lepoti, puno češće u ljudskoj jednostavnosti.
U periodu renesanse, lepota se više nije nalazila samo u crkvama, nego i u
prelepim ženama, koje su svakako lepe na potpuno drugačiji način od onoga na šta smo
navikli. Teško je zamisliti, da bi se i jedan prosečan stanovnik 21. veka našao zaslepljen
prizorom Mona Lize, ali u renesansi su upravo takve žene smatrane lepima. U periodu
renesanse lepota i savršenstvo su traženi u svemu.
I sada postavljamo sebi pitanje, koliko smo se kao ljudi izmenili, od
praistorije, od Vilensdorfske Venere, preko skulptura grčkih božanstava, sve
do prikaza device Marije na crvkvenim freskama i preko Mona Lize? Kako smo
stigli do sadašnjeg modela lepog, kao i - šta je to model lepog u 21. veku?
Da li je estetski vrhunac, ovog našeg vremena, neka od poznatih estradnih zvezda,
možda Paris Hilton, ili možda Hju Grant? Da li su, u stvari, te mršave devojčice na modnim
pistama tu da nas upozore na to koliko smo se udaljili od onog prvog, prirodnog,
pogleda na žensko telo, ili su samo boja našeg vremena, koja je neizbežna i prolazna?
Da li iko zaista veruje da je Maljevičev “Crni kvardat na beloj povrsini” zaista estetski
vrhunac umetnosti? Čini se da je odgovor na ta pitanja ipak malo komplikovaniji…
Svakako je istina da smo svedoci toga kako tržište može direktno da utiče na
sve vidove estetike i umetnosti. Plastika, šund, kič i sl. Zbog ogromnog uticaja sa svih
strana, ljudima je danas neophodno da sve bude puno ekstremnije, puno jače, da bi na
njih moglo da ostavi bilo kakav utisak, a posebno utisak lepog. Masovna proizvodnja,
zahteva masovnu potrošnju, tako da je estetika, postala i oruđe globalizacije. Pored
svega toga, ne možemo izbeći da pomenemo činjenicu da su ljudi ti koji odlučuju šta
prija njihovim očima, a šta im ne privlači pažnju. S obzirom na razvoj čovečanstva,
estetika u ovom trenutku možda zaista nema gde više da se razvija. Ljudi su kao vrsta
prerasli puno faza i perioda, pa samo ostaje da se vidi koja će to biti, i od čega će biti
napravljena boja nekog novog doba.
Lana Kostić
A MB A L A Ž A = L E P O
AMBALAŽA ili LEPO postali bitniji od kvaliteta
proizvoda. Izum kraja XX i ovog XXI veka.
P
rimarna uloga ambalaže jeste da štiti proizvod, da se on ne ošteti
pri transportu, čitav stigne do skladišta i kao takav dostavi krajnjem
potrošaču. Takođe, ona štiti proizvod od raznih mehaničko-fizičkih
uticaja, hemijskih i mikrobioloških, klimatoloških... raznih manipulacija, ali isto tako
ambalaža štiti i spoljašnju sredinu, tj. ljude od štetnih uticaja proizvoda. To je posebno
važno za proizvode prehrambrene industrije.
Međutim, kako ambalaža igra i veoma važnu komercijalnu ulogu, poboljšava
prodaju proizvoda, dizajn ambalaže postaje jedno od njenih najvažnijih svojstava.
Često i važnije od same sadržine. Sigurno je da se neće svi složiti sa ovom konstatacijom,
i da su mišljenja kao u svemu I oko ovog pitanja podeljena. Pre svih svi oni koji kupuju
iz navike, a da pri tom i ne pogledaju i ne obraćaju pažnju na ostale proizvode koji im
se nude i koji mogu biti i boljeg kvaliteta od onog na koji su oni navikli. Takvi kupci su
verni određenoj robi, marki i sl. Sa druge strane, postoji i onaj tip potrošača koji kupuju
neplanski, u određenom trenutku tragaju za određenim proizvodom, i nisu sugurni koji
je najbolji.
Ko još u moru silnih krema i pomadica za lice može da odredi koja je najkvalitetnija
za njegov tip kože i koja će mu zaista odgovarati? Na svakoj od njih sigurno piše da je
podnošljivost za oči i kožu dermatološki ispitana i dokazana, da ona jedina dubinski
12 [email protected]
hrani i čisti Vašu kožu. I koju onda izabrati? Ili ambalaža soka koja nas svojim šarenim
i veselim bojama, podseća da su vitamini i te kako zdravi i nepohodni organizmu i da
je pravljen od 100 % svežeg voća? Da li je to baš tako ili oni samo primamljivo deluju
na svoje kupce sa željom za što većim profitom? Kada dođe do nedoumice, kupac će
se najpre „uhvatiti” za onaj proizvod sa najprivlačnijom i najpraktičnijom ambalažom,
bez obzira na to o kakvom se kvalitetu proizvoda radi. To je trenutak kada je ambalaža
= lepo = dobro. Ambalaža je ta koja igra veoma značajnu ulogu u privlačenju pažnje
potrošača, kao i pružanju informacija o prozivodu. Ambalaža danas predstavlja
neodvojivi deo proizvoda, te je nepohodno da bude prilagođena potrebama i
zahtevima kupca – kaže literatura. Ista literatura uči i da je ambalaža prvo sa čim se
kupac sreće te da mora da bude zadovoljena i estetska potreba kupca.
Na kraju postavlja se pitanje: ,,Da li je zaista ambalaža bitnija od kvaliteta samog
proizvoda?’’
Na prvi pogled deluje da jeste. Međutim, na duže staze izvesno je da je kvalitet taj
koji će uticati na to da li će konzument i dalje nastaviti da koristi isti produkt ili neće.
Može nešto toliko lepo biti ’’upakovano’’ i zgodno za korišćenje, ali sve to pada u
vodu ako se kvalitet stavi u drugi plan, ili se upotpunosti zanemari.
Iva Ivić
U
razdoblju između 25,000 - 21,000 godine p.n.e. nastao je veliki broj figurica
prikazanih kroz oko stvaralačkog duha tog vremena, od kojih je najpoznatija
Vilendorfska Venera. Ona nema gracioznost, vitkost, ljupkost, ni lepotu grčke
Venere. Ona nema čak ni lice. Ona je simbol primitivnog kulta žene. Samo njeno ime
trebalo bi da predstavlja ironiju primitivnog ukusa praistorijskog čoveka nad današnjim.
Ali ona je sve što žena fizički treba da bude. Žena koja ne krije svoju seksualnost. Naprotiv.
Kao suprotnost i dopuna joj, stoji Brasempujska Venera ali je njen tip mnogo ređi.
Prelazak sa praistorije na istoriju ogleda se i u Venerinom držanju. Njeno telo je
loptasto, stomak ispupčen sa salom koje se preliva sa strane. Butine su velike i stisnute
do kolena, a ruke tanke i slabe dok joj se prsti bore da drže grudi na mestu. Oznake na
zglobovima ukazuju na prisustvo narukvica. Abdomen je obiman, grudi su velike, pune
i meke, ali ne i obešene dok bradavica nema. Genitalna oblast je posebno naglašena sa
stidnicom neprirodno duboko urezanom i sa puno detalja. Umesto lica vidimo redove
pletenica obmotane oko glave. Stopala su nepostojeća, te je time ona lišena da ode
svojom voljom sa mesta gde je postavljena. Njen najprirodniji položaj, budući da ne može
da stoji, jeste da bude držana na dlanu. U tom položaju ona se potpuno transformiše
kako prsti počinju stezati njenu zaobljenu meku masu. Tada postaje izuzetno senzualan
objekat, njeno telo nežno i popustljivo na dodir.
Ovakav tip figurica je pronađen širom zemlje, od Francuske do Sibira, što ukazuje na
postojanje nekog univerzalnog sistema percepcije i razumevanja žene tokom paleolita.
Sve te karakteristike ukazuju da je pravi subjekt skulpture ne žena nego njena plodnost.
Nedostatak lica, kao ključ ljudskog identiteta nagoveštava da se na nju gleda kao na
anonimni predmet požude. Telo je najvredniji dar što ona ima da ponudi. Vilendorfska
Venera nije realno predstavljanje žene nego idealizacija njenog oblika kao darovateljice
života, univerzalne majke od koje sve potiče i kojoj se sve vraća. Ona je otelotvorenje
boginje života.
Oblik tela je večna opsesija za umetnike te su ga oni neprestano redefinisali. Opseg
stvorenih tela kroz istoriju je neverovatan i svi dele jednu osobinu – mali broj njih je
realan. Razlog je što se um koncentriše na delove tela koji mu donose zadovoljstvo i
umetnici su prisiljeni da ih reprodukuju vodeći se svojim zanosom. Primitivni čovek je
istakao one najbitnije delove, Egipćani su uveli stilizovaniji izgled fokusirajući se na red
dok su Grci izabrali savršena herojska tela u punoj snazi i lepoti. Nijedno nije bilo realni
prikaz tela, barem ne do modernog doba kada je došlo do eksplozije vizija i pravaca koji
su uveli veću konfuziju nego ikada. Kako onda mi danas možemo da želimo i očekujemo
realni prikaz naše ljudskosti kada sam naš um traži nešto više?
Sve umetničke predstave, uključujući i Veneru, su kreacije kolektivne (ne)svesti.
Ali, šta je to što nama, pojedincima, stvara užitak?
Lepota, u svim njenim tajnama i nijansama. Možemo odbaciti uverenja predaka
jer nisu bitna za osećaj koliko za znatiželju. Ljubav prema lepom je gospodar duše. Um
je samo njen skromni podanik. Lepo stoji svima na raspolaganju. Dozvoljava svima da
uživaju. Zlato je mnogo ređi subjekt opčinjenosti i koristi se kao jedan od prideva koji
krasi lepotu. Zahvalnost se izražava kroz bisere i dragulje bačene pred njenom lepotom.
Lepota hrani vatru u telu i vredi onoliko koliko pruža. O čemu drugom vredi pevati,
tražiti mane i voleti? Ljubav smešta takve oči nesrećniku da nemaju veze sa stvarnošću
pravom. Čemu osuđivanje kada je svako toj zamci podložan, a kad bude uhvaćen biva
srećniji no ikad. Ni najzlobniji jezici ne bi smeli drugačije govoriti, bilo iz sopstvene
malodušnosti bilo zarad očuvanja dobrog ukusa. Tako je i sudbina lepe devojke da bude
posmatrana čas sa skrušenošću, produhovljenošću i nekoristoljubivošću umetnika a čas
sa gordošću, sebičnošću i čulnošću kolekcionara. Ona mora da izabere sa strašću i uvek
pogrešno, da ulepša život ali ne i da ga promeni.
Nema razloga zamerati praistorijskom čoveku što je iskreno iskazao svoje divljenje
kada taj isti čovek danas živi i misli i voli. Vilendorfska Venera i danas gospodari našom
željom ali u svom tom haosu nju je teško prepoznati jer je teško uvideti da su duša i telo
nerazdvojni.
Olić Aleksandar
M E T RO S E K S U A L AC
D
raga da li si ti pozajmila moj korektor, vidi izašla mi bubuljica...? Ne mogu da
verujem, da li si opet uzela moj najnoviji brijač koji izaziva manju iritaciju? Ili,
šta misliš da danas zakažemo zajedno manikir...?
Rečenice ovog tipa nam ukazuju da su u naše živote ušli muškarci “novog” tipa
ili kako ih mediji danas nazivaju renesansni muškarci.
Šta to uopšte znači i kako ih prepoznati? Tamo duboko na ostrvu nege kose,
prženja u solarijumu ili sedeći kod manikira dok mu se nokti glancaju do savršenstva,
a uz sve to prelistava muški modni časopis ne bi li bio u trendu, to nije trik, žene su
dobile novu konkurenciju, zvanu metroseksualac.
To su muškarci novog doba, odnosno 21. veka. To je urban, inteligentan sa
mrvicom feminizma u sebi.
Iako se često metroseksualnost poistovećuje sa homoseksualnošću, to su
totalno dva različita načina života. Mada ima i onih „pravih” muškaraca koji ih
poistovećuju. A zašto je to tako?
Da rezimiramo, šta čini metroseksualca, definiše se kao urban, senzitivan,
obrazovani dasa koji je u dodiru sa svojom ženskom stranom. Kome jednostavno nije
svejedno da li će u trenerci u kojoj je prethodno veče sa pajtosima gledao tekmu,
ići sutradan na posao ili u grad. To je dasa koji ima garderobu namenjenu za svaku
priliku i za svako doba dana: odlazak na posao, šoping ili možda čak fitnes klub (ako
mu se teretana učini suviše grubo mesto). To je muškarac koji u svom nedeljnom
rokovniku ima nekoliko termina za manikir, pedikir i ostale potrepštine koje mu
pomažu da bolje izgleda.
Ovaj termin evoluirao je pod punim velom medijske pažnje, kada su jedna
od najpoznatijih kultnih serija Vil i Grejs, ili zabavni šou Elen, dali novi vid
homoseksualizmu, a samim tim i muškarcima koji su počeli više pažnje da obraćaju
kako na svoju unutrašnjost tako i na svoju spoljašnjost, i da to više ne predstavlja
tabu temu.
Zato devojke nemojte se začuditi ako Vaš muskarac zatraži više prostora u
ormariću u kupatilu za svoju kozmetiku, jer osim pene za brijanje i brijača treba da
stavi i noćnu kremu i kremu za veću mekoću i sjaj lica, itd...
Jednostavno se prepustite i budite u trendu. Uostalom možda će Vam nekada
nešto od tih proizvoda i zatrebati!
Tijana Majkić
[email protected] 13
[email protected] TEMA
Učenje
Vilendorfske
Venere
[email protected] ESTETIKA
PRIRODNO LJUDSKO TELO
KAO PREVAZIĐENA
KATEGORIJA
Od Doriforosa i Vitruvijevog čoveka do modernog Frankenštajna
Frankenštajn kao estetski ideal
Moderno doba, novi estetski zahtevi i nove
tehnologije postavljaju pitanje: “Koliko je telo nužno u
formi u kojoj postoji?” Autorica čudovišnog Frankenštajna,
Meri Šeli, teško da je mogla da predvidi da će njen lik
simbolizovati renesansno nasleđe manipulacije telesnog
prikaza. Ljudsko telo postaje granica koja se može i koju
bi trebalo preći. Otvara se prostor za artificielno kreiranje
novog tela. Terminator, kiborg podrazumeva antropomofni
karakter mašine, čak i njenu smrtnost. Simbioza čoveka
i mašine, veštačkih i prirodom danih materijala, otvara
put umetnicima eksperimentalistima da postave pitanje
društvenog statusa tela na početku novog milenijuma. Da
li je zadatak umetnosti i kulture 21. veka da ukažu na telo
kao prevaziđenu kategoriju?
Nekada obožavano prirodno telo čoveka i žene
ovekovečeno u skulpturama grčkih i rimskih, pa i
renesansnih majstora, statue Doriforosa, Diskobolosa,
Karijatida, kao i matematičko savršenstvo ljudskih
proporcija, Vitruvijev čovek, koje je udarilo temelje
mernim jedinicama, građevini i arhitekturi, danas je
dovedeno u egzistencijalno pitanje. Nije tu reč samo o
površnom ulepšavanju, estetskoj hirurgiji i tome sličnom.
Pitanje je dostatnosti prirodnog tela. Treba li se ono
usavršavati, tehnički nadograđivati i zarad čega? Pored
tako postavljenih parametara, pitanje plastično naduvanih
Frankenštajna koji nas okružuju je u potpunosti minorno.
Orlan i Stelark – pomeranje granica forme ljudskog
tela
Francuska umetnica Orlan, vlastito telo podvrgava
plastičnim operacijama kako bi na radikalan način ukazala
na pitanje ljudskog tela u današnjem društvu. Mireille
Suzanne Francette Porte, rođena 30. maja 1947. godine,
izgradila je reputaciju među umetničkim krugovima
eksperimentalnim postavkama takozvanog “carnal
art” pravca. “Carnal art” je umetnost samoportretisanja
u klasičnom smislu, ali ostvarena kroz savremenu
tehnologiju. Opus njenog stvaralaštva podrazumeva žive
Ljudsko telo postaje granica koja
se može i koju bi trebalo preći.
Otvara se prostor za artificijelno
kreiranje novog tela.
Terminator, kiborg podrazumeva
antropomofni karakter mašine,
čak i njenu smrtnost. Simbioza
čoveka i mašine, veštačkih i
prirodom datih materijala,
otvara put umetnicima,
eksperimentalistima, da postave
pitanje društvenog statusa tela
na početku novog milenijuma.
16 [email protected]
skulpture, implementaciju veštačkih materijala u ljudsko
telo.
Stelios Arkadiou, Stelark, umetnik je grčkoaustralskog porekla čiji rad se fokusira na tezu da je ljudsko
telo prevaziđeno. Njegove postavke uključuju robotiku,
pneumatiku i ostale moderne tehnologije u kombinaciji sa
ljudskim telom.
Oba umetnika pokazuju telo koje nije idealno, kao
što se nekada doživljavalo i predstavljalo, nego koje je
spremno da se modifikuje – “ready made” forma. Parodija,
groteska i sve ostalo što je zapostavljeno pred naletom
“idealnog” glavni su aduti umetnicima koji se bore protiv
društvenih pritisaka nametnutih telu savremenog čoveka.
Telo je antiformalističko i antikonformističko.
Vitruvije i Davinči – ideali proporcija
Starorimski arhitekta Vitruvije autor je univerzalnog
dela “O arhitekturi”. Iz tog dela mogu se iščitati sledeće
proporcije: dlan je širine 4 prsta, stopalo je širine 4 dlana,
lakat je širine 6 dlanova, visina muškarca je 4 lakta
(odnosno 24 dlana), korak je 4 lakta, dužina raširenih
muških ruku jednaka je njegovoj visini, udaljenost od
linije kose do brade je 1/10 visine muškarca, udaljenost
od vrha glave do brade je 1/8 visine mušarca, maksimalna
širina ramena je 1/4 visine muškarca, udaljenost od lakta
do vrha ruke je 1/5 visine muškarca, udaljenost od lakta do
pazuha je 1/8 visine muškarca, dužina ruke je 1/10 visine
muškarca, udaljenost od brade do nosa je 1/3 dužine
glave, udaljenost od linije kose do obrva je 1/3 dužine
lica, dužina uva je 1/3 dužine lica. Kao rezultat ovih mera,
1492. godine nastao je poznati Leonardov crtež “Vitruvijev
čovek”.
Na tom crtežu je prikazan lik golog muškarca s
ispruženim rukama u dve pozicije, upisan istovremeno
u krug i kvadrat. Crtež je svojevrsna naučna analiza
kosmološkog značaja - povezanost čoveka i svemira i
umetničkog značaja – pravilno predstavljanje ljudskog
tela i stvaranje arhitekture zasnovane na proporcijama
ljudskog tela. Naravno, ne postoji univerzalni skup
Renesansni naučnici i umetnici
pokušavaju da sastave novo,
idealnije, proporcionalnije,
matematički tačnije telo.
Novi vek donosi masovnu
primenu tih teorija o kultu tela.
Čovekovo telo ne doživljava se
kao prirodom zadano, već kao
paradigma koja se pravazilazi
zahvaljujući evoluciji razuma –
tehnologije.
proporcija ljudskog tela. Antropologija je stvorena s ciljem
opisivanja tih individualnih varijacija. Vitruvijeva merenja
mogu biti interpretirana kao prosečne proporcije ili možda
kao opis idealne ljudske forme. Leonardo kombinuje
Vitruvijeva saznanja sa vlastitom opservacijom tadašnjeg
ljudskog tela.
Davinčijev Vitruvijev čovek često se upotrebljava kao
simbol esencijalne simetrije ljudskog tela i po ekstenziji,
i svemira u celini. Taj crtež do dana današenjeg jedan je
od najspominjanijih i najreproduciranijih crteža u svetu.
Proporcije ljudskog tela, kakve je predložio sam Vitruvije,
inspirisale su brojne umetnike u vlastitim verzijama prikaza
čoveka.
Kult tela
Od perioda praistorije, pa sve do danas, ljudsko
telo bilo je izvor kulturnog i umetničkog stvaralaštva.
Telo je medijum putem kojeg su određeni umetnički
pravci nastajali. U zavisnosti od dela tela koji je čovek
koristio, nastao je umetnički i kulturni žanr. A proporcije
tela, odnosno matematički odnosi određivali su estetske
zakonitosti.
Egipćani su piramide gradili u funkciji zaštite
faraonovog tela. Smisao građevine jeste da omota
dušu i telo i da ih sačuva za zagrobni život. Telo i njegov
arhitektonski omotač su povezani, piramida postaje deo
tela. Slično je i kod starih Grka, koji su integrisali ljudsko
telo sa hramovima. Centralni deo hrama posvećen je kultu
tela – antropomorfnom prikazu božanstva, dok su stubovi
rađeni prema proporcijama čovekovog tela. U srednjem
veku, raskida se sa antičkom zaostavštinom i usmerava
se ka negovanju isključivo duhovnog aspetka čovekovog
postojanja. Period renesanse već donosi promene.
Naučnici i umetnici pokušavaju da sastave novo, idealnije,
proporcionalnije, matematički tačnije telo. Novi vek
donosi masovnu primenu renesansnih teorija o kultu tela.
Čovekovo telo ne doživljava se kao prirodom zadano, već kao
paradigma koja se pravazilazi zahvaljujući evoluciji razuma
– tehnologije.
Sanja Novak
JO U RN A L I S M
I N S LOVA K I A
T
his year is the 21st year of freedom of speech since
the fall of the Iron curtain in Slovakia. Therefore,
investigative journalism in today’s democratic Slovak
society can not be at the same level as it is in countries
with deeper democratic experience. A Czech journalist
Jaroslav Kmenta spoke of the same problem in The Czech
republic which also celebrates the 21st year of freedom of
speech this year. Yet the investigative Slovak journalism
is of a considerable quality since one month before
parliamentary elections (on the 12th of June) this year the
Sme daily and the Novy cas daily disclosed very suspicious
funding of the strongest political party in government
which caused a number of accusations and complaints
handed at the Attorney generalship. For example: a former
Prime Minister sued the editor-in-chief of the Sme daily for
publishing one controversial audio recording and Christian
democratic movement sued an unknown offender for
corruption inside the party of the former Prime Minister.
And if we can define “investigative“ as related to
issues of public interest, revealing unlawful activity,
searching and researching then – in this sense - private
media seems to be the most successful.
According to Gabriel Sipos a current director of
Transparency International in Slovakia and a founder of
The Slovak press watch project that regularly monitors
all big media and their ethics, the most investigative and
beneficial Slovak media in terms of defense of the public
interest during the election period are press media: dailies
Sme, Pravda, Hospodarske noviny, weeklies Trend and Plus
7 dni. All of them are private.
The reason why state-owned televison and radio are
not similarly investigative is simply because their main
function is to provide news service for every component
of society. It is also due to the fact that they are funded
by state and they account for their contents to public
through parliament so if there is something uneasy for
government, high officers in television or radio may
intervent. It happened in The Slovak public televison when
its management cancelled successful (and critical, too)
televised discussion Pod lampou and reportages containing
indirect criticism of government. Such happenings were
consequently investigated by private media.
Another problem of The Slovak public televison
is that it is lossy an so it is more dependent on state
donations (and its influence) than The Slovak Radio which
is profitable and seems more independent.
What is more, several press media faced or still face
accusations submitted by public persons – high politicians
(including two former Prime Ministers) or judges. They
sued some commentaries and investigative articles with
uneasy contents for them, but not for public. Charge d’
affaires of USA in Slovakia Keith Eddins in his speech at
Comenius University in Bratislava pointed up that so far the
mass media have had to pay 700 000 euros in total for such
accusations because of very doubtful decisions of courts.
He emphasized it is a menace for the freedom of the press
and therefore for the whole society since journalists may
feel threatened to carry out an investigation.
In addition to this, a renowned lawyer Radoslav
Prochazka said that the Slovak courts often decide in
contradiction with court practice of the Strasbourg court.
One of the most well-known Slovak political commentator
Marian Lesko said courts are the biggest problem he has no
idea how to solve. It looks like the solution may be in more
independent judges and decisions made in accordance
with the Strasbourg court practice.
Another political commentator Marius Kopcsay
surprisingly said that “public opinion is not important
anymore” since “politicians have a thick skin.”
Furthermore, position of The Slovak republic in
the Press freedom index evaluated by non governmental
journalistic international organisation Reporters without
borders shows Slovakia is getting lower and lower. It was
the 4th place in 2007, the 7th one in 2008 while in last year
it was the 44th place. Besides the worrying court situation,
it might be also due to a new press code from June 2008
which some dailies openly criticized. Its implementation
was probably not good news for the Slovak investigative
journalism.
On top of all that, a former Minister of Culture Marek
Madaric refused to meet with the Slovak syndicate of
journalists to talk about the press code and other laws so
Aidan White a General Secretary of European federation of
journalists challenged the former Prime Minister Robert
Fico to an open dialogue in a letter on December last year.
A rational dialogue would have been needed because
some media criticized Fico overwhelmingly while Fico
called some journalists and media “prostitutes, idiots“ and
“hyenas“.
The mentioned parliamentary elections in June won
Fico’s party but the government has been composed of
different parties with new less aggressive or confrontative
Prime Minister Iveta Radicova so that rational dialogue
might be back again. New government also announced
cancellation of the controversial press code and an open
fight against bribery and non transparent state business so
it looks like there can be more appropriate and welcomed
atmosphere for investigative journalism.
Despite all those problems that investigative
journalism is nowadays facing, there are other positive
news - good examples of its activity. Besides mentioned
suspicious funding of the strongest party of the former
Prime Minister the biggest contributions of an investigative
activity of journalists are significant cases of revealed
corruption and missing transparency.
Due to so-called “noticeboard selection procedure“ 2
Ministers of Regional development had to leave and due
to so-called “emissions causa“ 3 Ministers of Environment
were forced to resign. The first one refers to the ministerial
public selection procedure that was announced only on
one noticeboard inside the ministry behind electronicaly
controlled door. Journalists also revealed only one firm
close to one governmental party had known about that
procedure and so it had already won the procedure.
The second one is another ministerial public selection
procedure that won one firm with a hidden owner structure
and journalists also found out the ministry had sold the
emissions to that firm for half the price as neighbouring
countries of Slovakia had sold their emissions. What is
interesting is the fact that all those former ministers still
claim they are innocent because they did not break any
law despite almost every piece of evidence of unprofitable
bargains is evident.
Moreover, Matus Kostolny the editor-in-chief of
the leading serious Slovak daily – Sme – in his speech at
Comenius University said the quality of Sme came up after
he strengthened investigation in political as well as in
cultural field of society. It can be a signal for other media to
raise their quality in this way.
It looks like the force of the fourth Estate is not so
powerless in the Slovak republic. However, there are
politicians who do not like it very much even though public
is of a different opinion. This disagreement between the
government and simple people represented by the media
is apparent, but needed and decisive.
Bohumil Petrik
(Bratislava, Slovačka)
ULTIMO
TANGO A
PARIGI
(Bernardo
Bertolucci)
„Poslednji tango u Parizu“ je, po mnogim kritikama,
film u kom je Bertoluči dao maksimum svoje „prozaičnosti“
i erotičnosti, ubacijući ih u priču o strasti Amerikanca Pola
i francuskinje Žane koji su se sličajno sreli u Parizu. Ona
je pred udajom za reditelja koji snima dokumentarac o
njenom životu, a Pol je ponet sećanjima na suprugu koja
je izvršila samoubistvo. Odučuju da uplove u priču u kojoj
„nema imena“, u kojoj ne treba da znaju ništa jedno o
drugom, u kojoj bi trebalo samo da se telesno poznaju.
Dogovaraju se da se sastaju u iznajmljenom stanu svakoga
dana, i priča postepeno, od opijajuće strasti stiže do
opijajuće i pomalo bolesne ljubavi.
Film je bio zabranjen u Italiji od 1972. Do 1986.
formalno – zbog scena eksplicitnog seksa, no ono što je
Poslednjem tangu u Parizu davalo posebnu težinu upravo
je bio opis egzistencijalnog beznađa.
Ono što ovaj film „boji“ na poseban način jesu upravo
snažne emocije kojima je prožet i koje se povremeno osete
kao sasvim „gorke“, pa kao sasvim „slatke“.
Film
nazvan
„poslednjom
romantičnom
pornografskom bajkom“ svakako će vam ponuditi više no
što očekujete i ostaviti vas bez daha – upravo zbog snažnog
emocionalnog naboja i estetskog doživljaja.
Dijana Knežević
[email protected] 17
[email protected] DOPISNIK
T H E P O W E R O F I NV E S T I G AT I V E
[email protected] PREDSTAVLJA
PREDSTAVLJAMO VAM…
GOLUBICA IZ
NOVOG MILOŠEVA
P
redstavljamo Vam Senku Vlahović, mladu, ali
uspešnu umetnicu iz Novog Miloševa. Senka je
do sada imala čak 22 samostalne izložbe slika i
fotografija. Bavi se slikarstvom, fotografijom, grafičkim
dizajnom, ilustracijom i video radom. Diplomirala je na
smeru primenjena fotografija grafičkog odseka Visoke
tehničke škole u Novom Sadu 2007. godine. Trenutno
je na sprecijalističkim studijama – smer Ilustracija, a
ujedno i radi u Banatskom kulturnom centru u Novom
Miloševu, čiji je osnivač njen otac poznati banatski pisac
Radovan Vlahović.
[email protected]: Od kada se baviš slikarstvom?
Senka Vlahović: Slikarstvom se bavim od detinjstva.
Prvi put sam izlagala sa sedam godina kao gost na
izložbi akademske slikarke mr Olivere Miloradović,
što je bio podstrek za dalji rad. Sa nekim ozbiljnijim i
sistematizovanim radom i obrazovanjem u toj oblasti
počinjem u srednjoj školi kada sam i prvi put samostalno
izlagala sa 16 godina.
[email protected]: Imaš li neke uzore i šta te inspiriše?
Senka Vlahović: Nemam neke posebne uzore, više
primećujem na radovima koje završim uticaje koji su se
nesvesno desili i ispoljili na mojim slikama. Najviše su
traga na mene ostavila dela umetnika koje sam zavolela
u detinjstvu, a tek kasnije sam shvatila koliki su uticaj
na mene ostavila dela Milene Pavlović Barili, Botičelija,
Modiljanija, srednjovekovnog fresko slikarstva... Tema
kojom se već duže vreme bavim kroz različite likovne
medije jeste tema duhovnosti što svedoče i sami nazivi
dve prethodne serije radova: Anima (serija fotografija)
i Golubice (serija slika). Glavna junakinja mojih slika
je ženski lik koji predstavlja ljudsku dušu – animu,
golubicu kojoj se kroz simboliku boja i drugih motiva
koji se javljaju daje određeno stanje. Moje slikarstvo je
figurativno, sa primesam nadrealizma i simbolizma,
pomalo ilustrativno.
[email protected]: Da li je uticalo na tvoje stvaralaštvo to
što si odrasla u umetničkom okruženju?
Senka Vlahović: Da, veoma. Odrastanje u
umetničkoj porodici je izuzetno povoljna klima za
dete da se razvija u tom smeru. Ne samo zbog podrške
koju roditelji pružaju, nego i zbog stalnih kontakata
sa ljudima iz umetničkih krugova. Naravno, i samo
stvaralaštvo roditelja neminovno utiče na dete koje se
bavi umetnošću.
[email protected]: Kojim se vidovima umetnosti još baviš?
Senka Vlahović: Iako je slikarstvo moja prva ljubav,
za sebe kažem da sam vizuelni umetnik pošto se bavim
i grafičkim dizajnom, fotografijom, video radom,
ilustracijom... Diplomirala sam primenjenu fotografiju
u Novom Sadu, a trenutno sam na specijalističkim
studijama ilustracije kod profesora Doru Bosioka, našeg
cenjenog grafičara i ilustratora rumunskog porekla.
Do sada sam imala preko 20 samostalnih izložbi, i više
kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Svi pomenuti
likovni mediji kojima se bavim utiču jedni na druge
u mojim radovima, što čini bavljenje ovim poslom
veoma zanimljivim. Trenutno sam najviše usmerena na
ilustraciju, kojoj planiram da se posvetim i u budućnosti
što je povezano sa izdavačkom delatnošću Banatskog
kulturnog centra u kojem trenutno radim.
[email protected]: Da li se baviš i pisanjem?
Senka Vlahović: Pišem poeziju, povremeno, bez
ikakvih književnih pretenzija, više kao vid eksperimenta
na planu prožimanja likovne umetnosti i literature.
Jedna drugu obogaćuju i nadopunjuju i ta interakcija mi
je veoma interesantna.
[email protected]: Kako i gde vidiš sebe za 10 godina?
Senka Vlahović: Trudim se da ne pravim neke velike
planove, pogotovo ne na tako duge rokove. U svakom
slučaju nastavljam u pravcu kojim i sad idem sa željom
da se što više razvijem u struci, i kao umetnik stvorim i
izgradim još zreliji lični umetnički prepoznatljiv identitet.
KAD JE BAL NEK JE
G RO Ž Đ E NB A L !
Danijela Jankov
Sramski Karlovci centar srpske (ne)kulture
O
sim što su decenijama bili stecište učenih ljudi i
prosvetitelja, kao i inspiracija velikim pesnicima,
Sremski Karlovci su nadaleko čuveni po svojim
vinogradima i dobrom, starom vinu, koje je vekovima
čuvalo svoju tradiciju. Kažu da je Bermet bio služen
i na čuvenom tragično potonulom Titaniku, tako da
nije potrebno posebno govoriti o njegovom ukusu
i kvalitetu. U čast tom slatkom napitku bogova, pre
tačno 80 godina bio je otvoren i prvi grožđebal ili kako
ga većina zove grožđenbal. Doduše izgledao je malo
drugačije (bez Vlade Georgijeva) i sa manje ljudi, ali
ne i sa manje duha i veselja. Ove godine je karlovačka
berba grožđa mnogima ostala u sećanju pre svega
po velikoj gužvi i problemu sa parkingom, zatim po
sjajnim izvođačima i umetničkom programu, velikoj
količini popijenog domaćeg vina i rakije i po ništa
manje dobrom provodu. Prema rečima organizatora
ovogodišnju karlovačku berbu grožđa je posetilo više
od 50 000 ljudi, a najveće gužve su bile na koncertima
Harisa Džinovića i Riblje Čorbe.
Dakle, karlovačku berbu grožđa je obeležila velika
gužva, velika količina popijenog alkohola i dobar
18 [email protected]
provod. Ako uzmemo u obzir da je na svih tih nekoliko
desetina hiljada ljudi bio samo jedan javni toalet
onda je bolje reći da su ti ljudi obeležili Karlovce, ali
doslovno. Teritorije koje su najviše bile “obeležavane”
su uglavnom sporedne ulice, zatvorene za saobraćaj,
kao i mračni sokaci i to sve u užem centru grada. Prema
rečima posetilaca neki su čak i imali svoje “omiljeno”
tajno mesto, manje osvetljeno, najčešće uz neku
kuću ili ogradu, ređe uz drvo ili žbun. Kako je sve to
izgledalo sutradan, zaista ne znam, kao ni kako je bilo
deci koja su u ponedeljak ujutro išla kroz te iste ulice
prema najstarijoj srpskoj gimnaziji i kako su se osećali
stanovnici ovog mestašca kada su ugledali svoje fasade.
Kao i svake godine moraćemo da zatvorimo oči
pred gomilom mlade dece koja su zavšila ”na ispiranju”
i koja ovaj događaj doživljavalju sa parolom “Kad je
bal, nek je grožđenbal”. Uostalom to i nije teško, teže je
začepiti nos i zaustaviti dah, dok prolazite karlovačkim
sokacima do prve kiše ili duže. Ipak ćemo dati prednost
onim lepim stvarima, a to je druženje, zabava i dobro
vino, nećemo se sećati po zlu ni ovog prelepog gradića
ni karlovačke berbe grožđa…
Iako sam bivša učenica Karlovačke gimnazije ipak
ne mogu da budem pristrasna. Moram da stanem na
stranu onih koji se slažu da bi trebalo uvesti nekoliko
promena i rešiti problem javnih toaleta, mesta za
parkiranje i tok ove manifestacije (i da ne zaboravim da
javnim putem zamolim Vladu Georgijeva da izbaci bar
neki novi singl) za dobrobit ljudi koji žive u Karlovcima,
a i za dobrobit svih posetilaca ove manifestacije. Trebalo
bi na neki način da opravdamo ono staru uspomenu
na Sremske Karlovce, kao centar srpske kulture i
duhovnosti. Potpuno se slažem sa čovekom koji je rekao
da su Karlovci grad iz bajke, da u njima ima mnogo
lepote i čarolije. Na kraju krajeva, te čudesne subote
ja sam se zaista osećala kao mala Doroti, koja u svojim
novim cipelicama korača kroz čaroban Oz stazom od
“žute opeke”… :)
Hristina Gulijašvili
Studentkinja Filozofskog fakulteta u Novom
Sadu
B
elina prazne šlajfne, bila ona na ekranu, ili u pisaćoj
mašini, kao u vreme kada sam stigla u Redakciju
„Subotičkih novina“, i nad njom nastojanje da se dopre
do reči koje će najbolje izreći suštinu misli ili poruke, sreća
je, nesreća, izazov i sudbina novinara i svakog pisca koju ne
može da potisne nikakvo iskustvo, ma kako ono bilo dugo, ni
radno, ni životno. Možda ovakva poruka nekome ko tek treba
da stupi u novinarski poziv zazvuči pesimistično - ali nije.
Samo je podsećanje da se sve u životu može gledati dvojako:
prazna šlajfna kao muka, to je onaj teži način, i prazna šlajfna
kao izazov, kao podsticaj da čovek iz sebe pokaže najbolje,
svoje znanje, kreativnost, istrajnost, sebe, u stvari, i da je
završi sa osećajem uspešnosti i zadovoljstva, često i potpuno
prazan, jer se dao.
Uvek i u svemu sve je do čoveka, do ličnog stava i
pristupa.
Moja prazna šlajfna ovoga puta teža je samo iz jednog
razloga: novinari mogu i znaju o svemu i svima da pišu, a
najmanje o sebi, svom iskustvu i sopstvenoj profesiji. Zato
što ih struka uči a i vodi da su okrenuti drugima, i da pri
tome zauzeti, ili pre, zaneti poslom, zaboravljaju na sebe, a
zaboravljaju i da se bolje izbore za sebe.
Zašto je novinarstvo, ipak, tako fascinantno i čarobno
zanimanje da prosto zgrabi i zarobi čoveka za ceo život,
a takvih je primera mnogo, ostaje tajnovito i zagonetno,
jednako kao i odgovor kojim se to nebeskim i ljudskim
putevima u njega stiže. Moji povremeni pokušaji da se
kasnije odvojim i krenem drugim putem bili su bezuspešni,
i trajali su do trenutka shvatanja i prihvatanja da je to moj
život i da sam to ja. Pišem, dakle postojim.
Zavirujući u prošlost svoga grada koji volim, istražujući
živote žena koje su nekim svojim delima (slikama, muzikom,
građevinama...) zadužile i današnje generacije i zaslužile da
ih bolje pamtimo, pripremajući seriju tekstova za novine,
naišla sam i na podatke o Iloni Filep za koju se smatra da je bila
prva žena – novinar u našem gradu. Svoja prva novinarska i
književna dela objavila je u ovom gradu, pre nego što se
već u ranoj mladosti 1914. godine otisnula preko okeana, u
Njujork, a kasnije i u Holivud. Njen životni i profesionalni put
do danas nije potpuno rasvetljen (preminula je verovatno
1954. godine ne vraćajući se u domovinu), ali su neke poruke
koje je za sobom ostavila trajne i podsećaju, a možda i teše
sve one koji zastanu pred belom šlajfnom, da je talenat
svetinja koja se mora predati drugima. Na lakši ili teži način,
kako kad. Uz podršku ili bez nje. Ono što se daje uvek nađe
put do ljudi kojima je namenjeno.
Pa tako Ilona Filep u pismima sačuvanim u Književnom
muzeju u Budimpešti saopštava:
„Verujem da me fizički posao ne bi toliko iscedio. Ali
uvek, uvek znam i osećam da se pisati mora i da je to dobro,
a nepisanje je težak greh prema Stvaraocu, pa onda bar
bodrenjem drugih ublažavam svoj greh. ..“
„Odnekud znam – iz vere i iskustva – da je svaka muka
i zbrka zbog nečega dobra, makar joj razlog ne vidimo i ne
shvatamo odmah. Na kraju, muke postanu dar – znam da
je to teško iščekati. Ovih dana kažem sebi: stidi se, grofica
Breskovskaja je živela 23 godine u sibirskim rudnicima soli.
I izdržala.“
Čitam, evo, opet njene reči iz vremena pre nego što sam
se rodila i shvatam kako me osećaj povezanosti s trajanjem
u vremenu koje se ne meri ljudskim vekom čini celovitijim
i ispunjenijim bićem, tu su oko nas i oni kojih više nema, jer
je njihovo napisano ostalo da traje. Kao što će i naše. I ništa
se ne može posmatrati samo iz ovog dana, iz samo jednog
života, sve je povezano u jednoj dugoj niti koja se zove Život i
u njemu nije samo naš.
Kada sam bila početnik učili su me, i to nikada nisam
zaboravila niti smetnula s uma, da je ono što je napisano i
objavljeno u novinama dokument, svedočanstvo jednog
vremena, i istorijski vredno, i zato je veoma važno da je
zapisano istinito, a svaki podatak više puta proveren. Zbog
onoga što se saopštava u tom trenutku, ali i zbog budućnosti
za koju će ostati zapisano.
Učili su me, takođe, da pišem za čitaoca(e), ne za
urednika. Početniku je pomalo apstraktno da saopštava
nekom tamo neznanom, liku u magli, ali se ti fluidi isto
tako nekim tajanstvenim putevima uspostavljaju, i znate ih,
kao da vam mislima poručuju šta ih interesuje. Vremenom
naučite da te poruke znanih i neznanih pročitate u sebi.
Pisala sam o davnoj prošlosti u vreme kada bi se reklo da svi
misle samo na danas, jer se teško živi, nestaju fabrike, ljudi
ostaju bez posla, nema se, a poticali su me da još više i još
dublje razotkrivam živote nekih davnih ljudi i vrednosti koje
su ih nadživele i velike su i danas jer su trajne.
I tako se događa ta divna životna istina nas koji
pišemo da hoćemo svetu nešto da kažemo i pokažemo, a da
saznavajući i stvarajući za druge sebi i u sebi otkrivamo novi
svet. I to je ta neobična razmena koja te prazni i puni, i što je
više spoznaješ to je put lepši.
U ovoj struci se stalno otkriva i saznaje. Mnogo o
drugima ali najviše o sebi. I zato je svaki izbor i put ličan,
intiman, poseban i jedinstven. Vi ste u prvom delu puta,
životnog i profesionalnog, i sva magija otkrivanja toga puta,
stazica, prečica, zaobilaznica i raskrsnica je upravo pred
Vama. Srećno, radoznalo, strpljivo i mudro putujte!
Katarina Korponaić,
za [email protected] iz Subotice
PEJZAŽNA
ARHITEKTURA
U
ređenje dvorišta i uzgajanje cveća, uređenje vrtova,
bašte i - feng shui(feng šui), pejzažna arhitektura,
hortikultura. Vrtlarstvo nije samo cvećnjak i cveće. To je
ljubav prema stvaranju. Svaki dom bi trebalo da ima travnjak
i malu bašticu ispred vrata. To domaćinu dođe kao igranje “na
sigurnu kartu”, jer onda domaćin i ne mora uvek da bude lep
i sređen, kad cveće dočekuje goste. Mada, se zapravo o cveću
brinu najčešće domaćice, jer to predstavlja više ženski posao.
Imati dvorište nije samo uživanje, potrebno je i umeće,
a osim toga, to je i velika obaveza. Dvorište je veliki “gutač
vremena”. Uvek ima nešto što još treba da se uradi. Uvek!
Što se tiče uživanja, relaksacije, mesta gde čovek može
da pobegne od svega, bašta je uvek tu - bilo da se u njoj
neguje cveće ili povrće. Bašta uređena sa gredicama za cveće
i leje za povrće je uvek idealno mesto za duševni odmor, a
kada se uredi, uložena ljubav uvek urodi plodom. Trebalo
bi pustiti da vrt ili bilo koja uređena zelena površina sama
„priča priču”, jer interakcija između čoveka i vrta je neizbežna
- mi „služimo” njemu i on „služi” nama. Lepše rečeno - to je
simbioza od koje svi imaju koristi.
Kod vrtova je važno postići dinamiku tj. poželjno je
postići efekat da se u našem vrtu sve vreme nešto dešava,
i to od dolaska proleća, pa do kasne jeseni. To ne mora
predstavljati opterećenje, ali je lepo da se „izbegne dosada”.
Uživanje u vrtu je veće što je dinamičnije uređenje samog
vrta.
Feng Shui - drevna ekološka metoda
Moć prirode ne mora da se oseća samo na otvorenom
prostoru, nego može da bude prisutna i pred Vašim vratima.
Feng shui kao duboko stvaralačko i intuitivno umeće, temelji
se na izuzetnoj osetljivosti na prirodu. Ova sklonost prirodi
očigledna je u dva ideograma koja grade ime Feng Shui “vetar voda”.
U osnovi ta dva elementa uobličavaju konačan fizički
izgled nekog predela. U praksi feng shui ima dve premise i
dva nivoa upražnjavanja. Prva premisa je da čovekovo stanje
i njegova energija utiču na njegovo okruženje u dobrom i
lošem smislu. Druga premisa je da stanje okruženja utiče na
čovekovo unutrašnje stanje.
Prvi od četiri različita aspekta praktikovanja feng
šua je pejzažni feng shui, jedini koji nas ovog momenta
interesuje. Nudi sistem tehnika i znanja, čijim proučavanjem
i primenom na okruženje možemo dobiti istinsku spoznaju
o kvalitetu energije mesta na kome živimo. Ta energija je
virtualni princip neba i zemlje, vremena i prostora, a samim
tim i međusobno povezanih pojava. Gledano kroz prizmu
elemenata vrta, voda, ravno ili vlažno tlo, hladovina i
tišina poseduju Yin energiju. Sa druge strane, Yang energija
je prisutna u svakoj manifestaciji života u vrtu, u rastu
biljaka, u veselim bojama cveća, zatim u svetlim i sunčanim
površinama, kao i u samom brežuljkastom tlu. Yin i Yang
moraju biti uravnoteženi. Upravo ovde feng shui dobija u
svom značaju i zamahu, jer nam pomaže da ovakve elemente
objedinimo u skladnu celinu. Kako su Yin i Yang dinamičke
energije one se menjaju u zavisnosti od doba dana, ili doba
godine. To pre svega znači da vrt ne sme biti suviše ravan, ali
ni previše brdovit, isto tako trebalo bi da je osunčan, najbolje
jutarnjim suncem, ali i da ima senovite segmente.
Ako razmišljate o estetici vašeg dvorišta, pejzažna
arhitektura je ta koja će uroditi uspehom za Vaš kutak za
odmor, ali i za uživanje, kroz proučavanje biljnih vrsta za
vašu baštu. Zanimljivo je, iskazujete Vašu kreativnost, a
ljubav prema prirodi takođe pruža odličnu relaksaciju.
Pokažite ljubav prema sebi, a i bližnjima koji žive sa Vama, ili
Vas redovno posećuju, jer to Vam može biti idealan prostor
za čašicu razgovora, ispijanje kafe u potpuno prirodnom
ambijentu, koji ste po svom ukusu i izboru uredili.
Marijana Todić
[email protected] 19
[email protected] IZ DUŠE
KAO PRED
O G L E D A LOM
[email protected] PRIČA
priča o dečaku i
devojčici
N
ekada davno živela je jedna devojčica koja sebi nije
volela da prizna da voli. Koja sebi, uopšte, ništa baš
stvarno lepo, nije volela da prizna. Koja je, eto, najviše
volela da se nasmeje na svaku od svojih slabosti, da ih rukom
ponekad otera, kao dosadne mušice, da maštu dugo tetoši,
sama, daleko od svih i svega. I koja je kada se slabosti ipak
dese - posebno volela od njih da pobegne.
Nekada davno, ta devojčica koja je zamišljala da voli
samo neke tamne boje (a njena unutrašnjost je sva u svetlim
nijansama bila) srela je tog jednog dečaka koji, nekim čudom,
ni sam nije voleo da sebi prizna da voli. Koji čak nije ni hteo da
prizna svoje slabosti. Kom se najviše sviđalo da zamisli da je
snažan i najsnažniji. Devojčica, koja baš i nije volela da bude devojčica, jednog
lepog dana se javila tom dečaku, koji nije voleo da bude dečak
nego je hteo da bude muškarac, čak i mužijak.
- Ćao – kaže devojčica.
- Ćao – odgovara dečak.
Devojčica primećuje da dečak zna… svašta. Da
dečak lepo priča. Da je dečak zabavan. Da je dečak nekako
posebno… topao? Da dečak ima Petra Pana zarobljenog
ispod svog dečaštva. Devojčica, kao, povraća postajući svesna
da misli o bajkama, sa kojima nema nikakve veze.
Dečak primećuje da je devojčica interesantna. Da je
drugačija. Da ga zasmejava. Da joj se lako otvara. Da nema
potrebu da glumi da je muškarac, čak mužjak. Da može da
bude dečak. Malo po malo, devojčica i dečak postaju jedno drugom
sasvim poznati. - Vidi, ovde me boli! – govori ona piskavim glasom, sa
milionima slova koja ne zna da izgovori, i pokazuje mu ožiljke
koje krije ispod cvetne haljinice, ne primećujući u tom činu
ništa seksualno.
Dečak klima glavom, ozbiljno. Opipava mesto na kom je
rana. Zagleda. Njuši. Devojčica misli da to tako treba i da se sa svim ranama
tako radi. Devojčica, zapravo, uvek i voli da sve onjuši i opipa jer
zna da ne možemo poznavati nekoga ako ne vidimo njegovu
kožu, i sluz, i znoj, i sve njegovo, iznutra, na ružičastom satenu.
Devojčica se otvara dečaku, srećna što konačno može da
bude ono što jeste.
Dečak je još mali da govori velike stvari, ali kada bi tako
umeo da priča dečak bi rekao kako se plaši da ga niko nikada
neće voleti zbog onoga što zaista jeste. Devojčica i dečak su tako, malo po malo, zaboravljali na
sve druge dečake i devojčice sa kojima su se družili, i samo
često i što češće dotrčavali jedno do drugog, da bi još malo
mogli da se poigraju.
- A kada ću ja tebe baš stvarno videti? – pita devojčica.
I dečak odluči da joj dozvoli da ga vidi. Da i ona, ispod
njegovih prljavih i iscepanih pantalona, primeti te rane, i
ožiljke, i da ih ozbiljno opipa, pa da one zacele i sve to tako…
Kada je videla ožiljke iz bliza, i kada je shvatila da je i on
tako video njene, devojčica se uplašila i poželela da pobegne
jer je strepela da bi u toj pomalo divljačkoj igri sa dečakom
mogla zadobiti neke druge i nove, a ovi, koje je na njemu
pronašla, sasvim su ličili na njene, a ona je znala da je baš
bolelo, svaki put kada se tako posekla, udarila, kada je zapela
pa pala, kada se okliznula, srušila u nesvest i svašta tako…
- Moram sada da idem – kaže devojčica – kasno je i
mama će me tražiti.
I devojčica je, kao i svaka fina devojčica, otišla i ispričala
mami sve, šta je videla, i kako, i zašto, i zbog čega se uplašila.
I mama joj je lepo objasnila da toga ne treba da se plaši, da je
normalno da se čovek malo udari u igri i kroz igru, i da to igru
ne čini manje lepom, ali da postoje, eto, i te neke opasne igre u
kojima ne treba učestvovati i kojih se treba paziti. Devojčica je bila previše mala i ništa nije shvatala. I nije
znala kakva je ovo igra.
I devojčica se nije javljala dečaku. Dugo.
Dečak je shvatio da nešto nije u redu sa devojčicom pa
nije hteo da joj se javi. Dugo.
Devojčica je mislila na dečaka, svakoga dana. I dečak na
devojčicu.
Ali nisu se jedno drugom javljali, iako nisu ni bili sasvim
sigurni zašto. Možda im se učinilo da je igra koje su se igrali
neka igra za velike, i da oni to tako ne treba da rade, ali ništa
nisu baš sasvim shvatali, verovatno zato što su bili baš sasvim
mali...
Ali jednog lepog i sunčanog dana, kao onog kada su se
prvi put sreli, dečak je slučajno naišao na devojčicu, dok se
igrao u parku, skupljajući kamenčiće za svoju novu praćku,
kojom je gađao suknjice devojčica - primećujući u tome baš
svašta seksualno, a ne kao nekada... kada je bio baš mali i
nimalo muškarac, pa kada je pipkao devojčinu cvetnu haljinicu
kao da o tome svemu ništa ne zna, i kao da ga ne zanima i ono
ispod gaćica...
- Ćao – kaže dečak.
- Ćao – odgovara devojčica, obarajući pogled.
- Zašto se nisi javila? – pita.
- Zašto se ti nisi javio? – odgovara pitanjem.
Dečak i devojčica ćute.
Ona mu otme kamenčić iz ruke i pogodi ga, trčeći u
suprotnom pravcu.
On u džepu potraži kamenčić, dovoljno mali da bi taman
fino mogao da pecne njenu kožu, bez da boli, i povija je. Devojčica i dečak su se tako vijali neko vreme.
Dve godine, recimo.
I onda ju je dečak konačno uhvatio i onda su oboje pali
na zemlju i onda su se oboje dugo smejali. I onda je pao mrak
i dečak je devojčici još jednom pokazao svoje rane. I onda je
i devojčica, vođena dečakovim primerom, zadigla suknju
i njemu pokazala svoje. I onda su oboje primetili da su se
pojavile neke nove. I onda su oboje morali malo da opipaju,
da duvaju i ljube da prođe. I onda je bilo već baš jako kasno, a
devojčica još uvek nije rekla da mora da ide kući, jer je mama
zove. I dečaku je bilo lepo da tako sedi sa devojčicom, iako je
trava već postala malo mokra. - Baš si nedostajao – rekla je devojčica dečaku.
- I ti si. I uhvatio ju je za ruku, polako, da se ne bi uplašila i
ponovo pobegla.
I tako je ostala sa njim da sedi ta devojčica koja nije
volela da bude devojčica, i koja nije volela da prizna da voli. I tu je ostao da sedi i taj dečak koji je voleo da bude
muškarac, i koji nije voleo da prizna da voli.
I tako su oboje bili samo dečak i devojčica. I činilo im se, iznenada, da baš vole da vole. Tako. U travi
i parkiću. U mraku. Dok se suknja zadiže i pantalone spuštaju
samo da bi rane mogle da se liznu i celivaju.
Dijana Knežević
R o m e o + Ju l iet
Two households, both alike in dignity,
In fair Verona, where we lay our scene,
From ancient grudge break to new mutiny,
Where civil blood makes civil hands unclean.
From forth the fatal loins of these two foes
A pair of star-cross’d lovers take their life…
William Shakespeare
“Romeo + Julija” iz 1996. godine je američka moderna
filmska adaptacija istoimene romantične tragedije Vilijama
Šekspira. Film je režirao australijski režiser Baz Lurman,
poznat po filmovima “Mulen ruž” i “Australija”. Izbor glavnih
junaka je veoma dobar – Leonardo Di Kaprio, iako dobrih pet
godina prestar da tumači tinejdžera, idealan za ulogu naivnog,
depresivnog i emocionalno nezrelog sedamnaestogodišnjeg
Romea. Uloga Julije je poverena Kler Dejns do tada manje
poznatoj, ali svojim godištem mnogo bliža liku koji tumači.
Film sadrži originalne Šekspirove dijaloge, a sve ostalo je
modernizovano.
20 [email protected]
Radnja je smeštena u sadašnjost, tačnije u grad
“Verona Beach”, izmišljeni megalopolis na granici SAD-a
i Meksika, gde su industrijski magnati Montegi i Kapuleti
večni suparnici u borbi za tržište. Njihova deca poslovni sukob
shvataju mnogo ozbiljnije i svaki njihov susret se pretvara u
revolveraški obračun. Romeo, Montegijev sin jedinac, pati
zbog neuzvraćene ljubavi i njegov prijatelj Merkuzijo iz želje
da ga oraspoloži poziva ga na maskenbal koji se održava u
vili Kapuletijevih. Na zabavi se maskirani Romeo upoznaje
sa lepom Julijom, ćerkom Kapuletijevih, i dvoje mladih se već
iste noći zavetuju na brak. Sledećeg dana ih franjevac Lorenco
venčava, ali s obzirom na svađu među porodicama, brak se
mora čuvati u tajnosti dok ne dođu nešto mirnija vremena.
Izbija još jedan sukob kada agresivni Tibaldo, Kapuletijev
sinovac, ubija Merkuzija, pa Romeo biva prognan iz grada
nakon što je osvetio njegovu smrt. U isto vreme stari Kapuleti
suočava Juliju sa udajom za Parisa, ona se u očaju obraća
franjevcu Lorencu koji smišlja smeli plan da to spreči.
Revolveraški obračuni, automobilske jurnjave, policijski
specijalci u helihopterima, seks, droga – ovaj sadržaj više
liči na prosečnu filmsku akciju, nego na školsku lektiru. Ali
Lurman uspeva da drevni tekst pretvori u veliki vatromet prepun
spektakularnih prizora i snažnih emocija. Može se primetiti da na
početku filma Lurman pokazuje veliku domišljatost u nastojanju
da Šekspirove izraze učini doslednim sa ultramodernističkim
vizuelnim sadržajem filma (na primer, kada se spominju “mačevi”,
Lurman pokazuje kadar pištolja marke “Mač” kal. 9 mm).
Za sve te igrarije najzaslužniji je Lurmanov stil režije koji
odaje nedvosmisleni pečat MTV-ja, prepun brzih kadrova, krupnih
planova, blještavih boja i sličnih napada na osetljive očne živce.
Pa, iako je taj stil pomogao da prenošenje drevnog teksta u
sadašnjost izgleda uverljivo, ipak je s vremenom postao sam sebi
svrha. “Romeo + Julija” sadrži vrlinu danas retku holivudskim
filmašima – originalnost, zbog toga ovo ime definitivno zaslužuje
mesto pored velikih filmskih naslova na samom vrhu holivudske
lestvice najboljih klasika.
Danijela Jankov
CRNO BELI SVET
P
osmatrajući brutalne slike i još brutalnije izveštaje
u prilozima srpskih televizija ne mogu a da se ne
zapitam gde su u svemu tome nestali kritičari?
Da li je moguće da su se svi jednostavno prilagodili
skandaloznom načinu prikazivanja sramotnih
dešavanja u našoj zemlji?
Nije nepoznato da su od vremena Slobodana
Miloševića srpski mediji bili orijentisani ka mobilizaciji
srpske javnosti za podršku ratovima i podsticanju na
mržnju i netoleranciju. Ali pomislio bi čovek da se bar
nešto promenilo posle čitave decenije od tih tumornih
devedesetih. Ima li estetike u srpskim medijima ili ona
nikad nije ni postojala?
Estetika, kao kritika ukusa, čini se da ne postoji
u ovoj zemlji, ali estetičari, kao oni koji stimulišu čula
srpske javnosti svakako su tu. Koja su to čula koja naša
televizija želi da oživi u svojoj javnosti? Reklo bi se
samo ona koja su u datom momentu poželjna.
Uzmimo u obzir nedavna dešavanja u našoj zemlji
i razmotrimo medijsku stimulaciju ljudske reakcije.
Nedeljama unapred slušali smo o događajima koji
slede, i svi smo pretpostavljali šta će se dogoditi.
Svi smo znali, a opet svi smo reagovali iznenađeno
i sa nevericom. Da li su ta dešavanja zaista bila
toliko šokantna ili su slike divljačkog ponašanja, i
posledice istog, u nama probudili to osećanje? Hajde
da zamislimo da nismo videli to što jesmo. Da nije
bilo slika krvavih policajaca, razbijenih mamografa i
životinjskog ponašanja sprske omladine. Zamislimo
da je novinar sažeto i objektivno obavestio javnost
o neredima u Beogradu, o nekolicini povređenih i
„uspešno“ održanoj paradi. Kakve bi onda posledice
bile? Javnost bi bila uznemirena zbog nereda,
polemisalo bi se o ponašanju učesnika i jedne i
druge strane i priča bi bila zaboravljena u roku od
nekoliko dana. Verovatno bi se više pričalo o samoj
paradi, a manje o neredima, i sama parada bi imala
smisla. Ali u tom slučaju mediji ne bi imali neiscrpnu
temu o kojoj će nedeljama da „preživaju“ i naravno,
najbitnije – ne bi imali gledanost koju su imali. S
tim činjenicama, urednici medijskih kuća, uradili su
prostu matematiku – stavićemo estetiku na stranu,
prikazaćemo najsurovije slike, od rušenja Beograda
do razbijene glave pripadnika MUP-a, i obezbedićemo
temu o kojoj će se diskutovati danima. Reakcija srpske
javnosti, bila ona pro ili contra, u svakom slučaju biće
puna besa. Održavaćemo taj bes i time obezbediti sebi
sigurnu gledanost. Čini se da je računica bila veoma
uspešna. Nažalost, uspešnost naših medija meri se
popularnošću koja se postiže konstantnim buđenjem
starih osećaja nezadovoljstva i bede, koja su vladala
tokom devedesetih. Na svim kanalima odjekivalo je na
sva zvona: „5. oktobar!!!“ Uz takvu poruku, koje drugo
osećanje može da se probudi osim negativnog?
Kada razmotrimo ovakve prikaze, ostaje nam
Suviše je hrabrosti potrebno
da se okrene novi list, da se
uređivačka politika nekog
medija promeni. Cilj je i
dalje postići kvantitet, a ne
kvalitet. I sve dok tako bude
estetika u srpskim medijima
cupkaće u prašnjavom ćošku
redakcije, nadajući se da
će se od svih tih medijski
pismenih kreatura izdvojiti
jedan koji će stati na njenu
stranu. Možda će tad srpska
javnost dobiti priliku da vidi
i čuje ono što zaslužuje, a ne
ono što joj se podmeće na
srebrnom tanjiru uz slatke,
čokoladne laži.
samo da zaključimo da je estetika u medijima korisnija
kad je nema. Ali da li je? Nije li zadatak medija da
obrazuju i oblikuju svoju javnost na pozitivan način,
da je motivišu da ide napred i da se razvija? U nekom
paralelnom univerzumu rekli bi da jeste. U tom svetu,
izveštavalo bi se o uspesima mladih, talentovanih
sportista, umetnika, akademskih građana ove zemlje.
Gradila bi se slika jedne lepše, naprednije Srbije,
prvenstveno u očima sopstvene nacije, a potom i očima
susednih zemalja. Načelnici MUP-a, sudije i raznorazni
ministri manje bi se pojavljivali u medijima a više bi
radili svoj posao, te bi rušioci te pozitivne slike Srbije
bili manje popularizovani, a više kažnjavani. Ali čini
se da je buđenje negativnih i destruktivnih osećanja
isplativije. U centru pažnje bili bi uspešni mladi ljudi
koji su pravi ambasadori ove zemlje, a ne neostvareni,
izmanipulisani divljaci koji nas vraćaju u prošlost.
Izgleda da je istina ono što kažu, da je zlo održivije
[email protected] RUBRIKA
KRITIKA UKUSA U
SRPSKIM MEDIJIMA…
IMA LI JE?
nego dobro. Dešavanja koja pozitivno utiču na razvoj
društva i njegovu svest, nisu pogodna za dugotrajnu
diskusiju a time ni veoma popularna u svetu medija.
Naravno, izveštava se i o njima, ali ni približno onoliko
koliko je to zapravo neophodno jednoj napaćenoj
zemlji kao što je naša.
Pogledajmo zatim tipove emisija koje su
najgledanije u Srbiji. Među njima su „Farma“, „Veliki
brat“, „Grand parada“ (čini se jedina parada koja je
podržana od strane svih)... Međutim, ne zaboravimo,
da su i ove emisije najgledanije kad se u njima
dešavaju prepirke, svađe, a svoj vrh dostižu kad dođe
do tuče. Kad je reč o sportskim dešavanjima, o njima
se najintezivnije izveštava kada se desi bilo kakvo
nasilje. Navijači se izjednačavaju sa huliganima, koji
se opet povezuju sa najgorim dešavanjima u proteklih
nekoliko godina. Još nijednom nismo čuli u medijima
o pozitivnom aspektu navijača na utakmicama, o
njihovoj vatrenoj podršci sportistima i kakav efekat
ovakva podrška ima na njih. O navijačima, iliti
huliganima, priča se samo u smislu nasilja i kršenja
zakona. Promovišući takvu sliku mediji nas navode
da se u vreme velikih derbija skrivamo i pitamo šta
će li se ovaj put desiti. Pa se opet vraćamo na „crnu“
estetiku koja budi bes i strah. Bes kod navijača koji se
uzrokovano time pretvaraju u huligane, a strah kod svih
ostalih koji će se, ne daj Bože, naći u pogrešno vreme,
na pogrešnom mestu. Zapitajte se kako to da nema
više emisija kao što su „Balkanskom ulicom“, „Kao
sav normalan svet“, raznih dokumentaraca i emisija
o prirodi, naučnim istraživanjima i dostignućima,
emisija koje se bave uspesima naših ljudi, a ne
njihovim padovima. Ipak je ljudska nesreća najvrednije
blago kojeg jedan medij može da se dokopa. Poznaju
medijske kuće vrlo dobro mentalitet svoje javnosti,
njihove želje i interesovanja... Oni su ih i izgradili.
Na tom mentalitetu zasnivaju svoje programe, svoju
gledanost. Suviše je hrabrosti potrebno da se okrene
novi list, da se uređivačka politika nekog medija
promeni. Cilj je i dalje postići kvantitet, a ne kvalitet.
I sve dok tako bude - estetika u srpskim medijima
cupkaće u prašnjavom ćošku redakcije, nadajući se da
će se od svih tih medijski pismenih kreatura izdvojiti
jedan koji će stati na njenu stranu. Možda će tad srpska
javnost dobiti priliku da vidi i čuje ono što zaslužuje,
a ne ono što joj se podmeće na srebrnom tanjiru uz
slatke, čokoladne laži.
Dakle, postoji estetika u srpskim medijima.
Postoje i estetičari. Fale nam samo kritičari da je
oblikuju u pravom smeru, a da takozvane estetičare
nauče svom poslu. U svakoj profesiji postoje pravila.
Granice. Nažalost u ovoj, medijskoj, u Srbiji još uvek
te granice oblikuju sami mediji a ne ljudi koji su za to
plaćeni. Jer oni su, čini se, još uvek - POTplaćeni.
Milica Lakobrija
[email protected] 21
[email protected] UPOZORENJE
OPERACIJOM
DO LEPOTE
– ESTETIKA
BIZARNOG
S
vakodnevno smo bombardovani lepotom – na
televiziji, u novinama, na Internetu. Slučajno ili
ne, u Americi se u poslednjih deset godina broj
plastičnih operacija popeo sa 2 na 11,7 miliona ili skoro
šest puta. Plastična hirurgija je sve popularnija i u Srbiji,
bez obzira na to što ljudi uglavnom ne znaju sve rizike i
opasnosti plastične operacije.
Smršati po svaku cenu
Liposukcija
je
najpopularnija
među
plastičnim operacijama u Americi. Procedura je
relativno jednostavna i operacija traje najviše
dva sata. Pacijent prima anesteziju i hirurg
kroz mali rez uvlači cevčicu na željeno mesto.
Zatim se u telo ubrizga rastvor kako bi se smanjilo
krvarenje, a sve je popularnija i operacija gde se koristi
ultrazvuk kako bi se „razbile“ masne ćelije. Posle
pripreme, mast se bukvalno „isisava“ kroz cevčicu. Ipak,
česta zabluda kod liposukcije jeste da se može izgubiti
20 i više kilograma. Istina je da se liposukcijom „isisava“
do pet kilograma masti i retko se vrše operacije gde
pacijenti gube veću težinu. Zabluda je i da odmah
posle operacije pacijent može da se prošeta u kupaćem
kostimu – modrice i otoci posle operacije traju između
dve nedelje i dva meseca.
Abdominalplastika ili plastika stomaka je četvrta
najpopularnija operacija u Americi
Kao što ime kaže, cilj ove operacije je sređivanje
stomaka i to hirurškim uklanjanjem viška masti i kože
– odnosno, bukvalno se seče koža sa stomaka i uklanja
se salo kako bi se umesto mlitavog stomaka videli
trbušnjaci. Slično kao i kod liposukcije, oporavak traje
minimum dve nedelje.
Linija
se
doteruje
i
drugim
operacijama,
takozvanim
„liftovima“.
Ove operacije su u osnovi slične plastici stomaka i
kombinuju uklanjanje kože i sala sa različitih delova
tela, pa se takve operacije vrše na zadnjici, butinama,
pa čak i na rukama.
Najpotpunija operacija je takozvani bodi lift gde
se odjednom operišu stomak, butine, kukovi i zadnjica.
Sve u paketu.
Implanti
Najčešća asocijacija na plastičnu hirurgiju
su silikoni, iako u razvijenom svetu oni polako
izlaze iz upotrebe. Sve su popularniji implanti
ispunjeni slanim rastvorom. Interesantno je i
da smanjenje grudi postaje sve popularnije.
Šavovi se skidaju posle dve nedelje a grudi dobijaju
prirodan izgled uglavnom posle mesec dana. Ožiljci
zarastaju do šest meseci. Tehnologija je napredovala i
više nije potrebna zamena implanta posle deset godina.
Za muškarce koji su zbog viška kilograma „dobili“ grudi
takođe postoji rešenje – ginekomastija ili smanjenje
grudi za muškarce.
Implanti se ne ugrađuju samo u grudi već i u
obraze, bradu i zadnjicu. Ugrađivanje silikonskih
impanata u zadnjicu nije nimalo prijatno – pacijenti
22 [email protected]
dve nedenje ne smeju da sede i moraju da spavaju na
stomaku. Postoji i alternativa, sa prebacivanjem masti
iz drugih delova tela u zadnjicu, ali i kod te operacije
opravak traje minimum dve nedelje.
Uvećanje usana je uzelo maha na našoj estradi ali
nije mnogo poznato sa čime se u stvari usta povećavaju.
Najčešće se koristi kolagen ili hijalurična kiselina (koji su
prirodni sastojak kože) ali postoji i alternativa koja daje
najbolje rezultate. Mast koja se isisava sa određenih
delova tela (stomaka, nogu, zadnjice) se jednostavno
ubrizgava u usta. Pitanje je koliko je napućenih usana
koje vidimo na televiziji u stvari „napumpano“ sa salom
– i to iz zadnjice.
Zauvek mlad
Fejslifting je već decenijama omiljena operacija
mnogih zvezda i bogatih ljudi. Rezovi se prave na vrhu
čela i oko ušiju kako se ožiljci ne bi videli. To nije slučajno
jer ožiljci posle operacije traju oko godinu dana. Koža se
zateže i višak se seče. Pored klasičnog fejsliftinga slična
operacije se može raditi samo na čelu kao i na drugim
delovima tela.
Injekcije botoksa - za najviše pola sata pacijent
može da izađe iz operacione sale a postoperativni period
ne postoji i efekti su odmah vidljivi. Malo je poznata
činjenica da je botoks u stvari toksin, ili bolje rečeno
otrov koji stvara bakterija Clostridium botulinum.
Efekat zatezanja lica koji je ovu operaciju učinio toliko
popularnom je u stvari posledica trovanja koji izaziva
grčenje mišića koji ne mogu da se opuste. Injekcija
botoksa u grudni koš dovela bi do prestanka rada
srčanog mišića i smrti. Mišićima je potrebno oko šest
meseci da se oporave od dejstva otrova i tada dolazi
vreme za novu operaciju.
Malo je poznata operacija zatezanja koja koristi
zlatne niti. Kod ove operacije se pod kožu stave zlatne
niti. Navodno zlato stimuliše ćelije kože da se brže dele
i proizvode više kolagena koji daje mladalački izgled.
Ova operacija nije dovoljno ispitana i u Americi nije
dozvoljena.
Malo egzotike
Pored već poznatih plastičnih operacija, postoje i
one koje se u najmanju ruku mogu smatrati bizarnim.
Sigurno su najbizarnije operacije na polnim organima
- povećanje penisa i vaginoplastika. Kod povećanja
penisa koriste se implanti, na primer, silikon ili tkivo sa
drugih delova tela, dok se kod vaginoplastike vagina
najčešće „sužava“ hirurškom metodom.
Pravu pomamu izazvala je operacija „g-šot“.
Operacija podrazumeva da se na „mitsku“ g-tačku
ubrizga kolagen kako bi ona natekla i povećala se.
Rezultati su bili toliko dobri da su neke pacijentkilje
izjavile kako su doživele orgazam kada bi vozile kola
po lošem putu. Jedini problem sa operacijom je taj
što telo apsorbuje kolagen posle četiri meseca pa
operacija mora da se ponovi. Pored „g-šot“ operacije
postoji i operacija sa potpuno drugim ciljem - da
ženama vrati nevinost. Himenoplastika je popularna
u konzervativnim sredinama i postoje indicije da je
popularna i u Srbiji.
Opasnosti i zablude!!!!!
Najveća zabluda je da su efekti plastične hirurgije
trenutni i da period oporavka praktično ne postoji.
Kao kod svake operacije postoji opasnost od infekcija i
komplikacija. Skoro svaka operacija zahteva minimum
nedelju do dve oporavka a kod nekih oporavak traje
i duže. Za pune efekte često se čeka i do šest meseci.
Neke plastične operacije su predmet brojnih kontroverzi
– injekcije lipolize, na primer. Kod ove operacije u telo
se unose kokteli lekova koji razbijaju masne ćelije i
pomažu u mršavljenju. U Velikoj Britaniji je operacija
nedavno zabranjena, a u Americi je prošle godine
obavljeno 36 hiljada operacija.
Ako se neko odluči za plastičnu operaciju,
najvažnije je da ode kod dobrog hirurga i da se pridržava
lekarskih saveta. Slučaj argentinskog hirurga Danijela
Serana pokazao je da i holivudske zvezde nisu sigurne.
Doktor Serano nije imao dozvolu za rad u Americi, ali je
privukao mnoge bogate klijentkinje u Holivudu svojim
„čudesnim“ botoksom.
Serano je održavao takozvane books žurke, gde
je bogatim klijentkinjama umesto botoksa ispod kože
ubrizgavao silikon u tečnom stanju. Pacijentkinje su
posle njegovih tretmana često imale velike bolove i
otoke na licu. Među njegovim žrtvama bila je i Prisila
Presli, žena pokojnog Elvisa Preslija. Serano je uhapšen,
osuđen i uskoro će biti deportovan.
Da li pomaže?
Moderna shvatanja lepote prosto primoravaju
i muškarce i žene da sve češće idu pod nož.
Broj operacija raste širom sveta i brže raste kod
muškaraca nego kod žena. U Americi oko 91 odsto
pacijenata su žene, a u zapadnoj Evropi oko 65
odsto. Efekti operacija su kontroverzni – klinike
uglavnom poručuju kako se njihovi pacijenti osećaju
bolje, odnosno da plastična hirurgija pomaže.
Neka istraživanja su pokazala sasvim drugačije
rezultate. Po njima, jedna operacija je u stvari samo
uvod u nove jer operisana osoba nikad nije zadovoljna
sobom.
Najpotpunija je studija švedskih naučnika koji su
ispitali 3.527 žena koje su povećale grudi u periodu
između 1965. i 1993. godine. Oni su otkrili da je stopa
samoubistava kod tih žena dva puta viša, kao i da imaju
tri puta veću smrtnost zbog korišćenja droga i alkohola.
Plastična hirurgija je postala deo svakodnevnice.
Ukoliko mislite da se operišete, možete to da uradite
i o trošku države po dva puta jeftinijoj ceni nego u
privatnim klinikama. Jedini problem je što se operacije
čekaju preko šest meseci.
Privatne klinike jesu skuplje, ali su operacije u
proseku dva puta jeftinije nego na zapadu, pa nije
čudno što plastična hirurgija cveta u Srbiji.
Marijana Todić
A: I tako, kažem ti, on gej.
B: On je gej? Pa ja ne mogu da verujem!
C: Mama, a šta znači “gej”?
B: Pa… znači da… Ufff… Znači da mu se
sviđaju dečaci…
C: Jaaaaao! Aaa! Pa kako to da mu se
sviđaju dečaci?!
B: Tiše malo, čuće te neko!
(Apatin, 2009.)
U jednom malom i dosadnom gradu,
iz kojeg sam inače, ljudi se prave da
homoseksualnost ne postoji. To je neka bolest
koja postoji evenutalno u Beogradu i do tog
malog, prečistog grada jos nije stigla. Čak
je i sramotna reč. Reći “Auk**a*!” je mnogo
pristojnije nego reći: “On je gej” ili, nedajbože:
“Ja sam gej”. “Ja sam gej”, zapravo i apsolutno,
ne dolazi u obzir.
Oni koji to, eto, jesu – suptilno uspevaju
da nanjuše jedni druge (ali paze da pri tome ne
budu upadljivi) i onda u svoj krug uvode neke
nove, i nove, i nove... U svojim krugovima često
o tome neko vreme ćute. A kada progovore,
najčešće glume da su biseksualni, iako su
sasvim gej.
Postoji nekolicina srećnika koji iz tog
dosadnog grada stignu u Novi Sad ili u Beograd
i tu iznenada shvate da im se, ipak, sasvim
dopada njihov pol.
ada sam došla u Novi Sad, pre dve godine,
nekoliko mojih dobrih gej drugova – sugrađana,
već je neko vreme izlazilo na gej mesta i bivalo
oduševljeno. (Tada je postojala prilično velika
mogućnost izbora pa si, u zavisnosti od toga
kakve tipove ili ribe voliš, mogao da odeš u “taj
i taj” klub.)
Izašla sam, dakle, sa K. i R., konačno, malo
previše elegantno obučena za klub koji smo to
veče odabrali, pa je ženama pretežno bilo jasno
da nisam taj čovek koji bi sa njima mogao da se
voli telesno ili emocionalno - romantično, ili na
oba načina.
U klubu sam se radovala činjenici da ne
postoje, odvojeno, muški i ženski wc, pa sam
sa jednim simpatičnim, dugokosim gejom
razgovarala o kosi i preparatima koje koristimo.
Usput se pilo, baš baš, pa se i previše popilo,
pa su i pustili Bjork koju čak ni u jednom kafiću
sveta do tada nisam čula, pa sam se radovala,
pa su ljudi igrali po stolovima, pa su neki sedeli
na podu, pa su se neki strastveno ljubili, pa sam
oduševljeno gledala sve to.
Kasnije, odlazeći u stan, sabirala sam utiske
sa K. i R.: „Neverovatna je ta količina seksualne
energije koja tamo postoji”. Smeh. Sa sve tri
strane.
I apsolutno jeste neverovatna. Ne znam da li
inače, ne znam da li svuda, ne znam da li svima, ali
meni stvarno jeste to bilo neverovatno. I još uvek
je, gotovo uvek kada izađem na neko od gej mesta
i kada se previše popije.
A mislim da je sve to fantastično, zapravo…
Ni na jednom ne-gej mestu na koje čovek
može da izađe – neće se desiti susret sa toliko
ljudi koji se ljube, sa toliko ljudi koji se grle.
Zaključujem, mi koji to možemo svuda – nismo
toliko ludi za konstantnim držanjem za ruke, za
konstantnim ljubljenjem, savatavanjem…, i
često smo u fazonu da to nije pristojno raditi pred
ljudima, iako su ljudi najčešće prema tome totalno
ravnodušni. Oni, pak, koji i nisu u mogućnosti da
to rade pred svim ljudima, svuda i stalno, savršeno
žive za dane u kojima mogu da izađu u diskoteku,
igraju uz muziku koju vole, nesputano se ljubeći.
Meni je okej sve to. Ni prvi put kada sam
videla dva muškarca da se ljube nisam osećala
to kao nešto čudno. Poslednji put kad sam ih
videla su bili potpuno divni! U jednom gej klubu
u Novom Sadu postoji, naime, ta klupa na kojoj
su sedeli i ljubili se, i iznad koje stoji natpis “Klupa
za muvanje”. Jedan od njih je bio baš lep, u beloj,
uskoj majici i izgledali su stvarno zaljubljeno. Ja,
kada bih izgledala tako zaljubljeno sa nekim,
nikada i ne bih ustala sa neke tamo Klupe za
muvanje.
Inače, u toj provinciji, pomalo bednoj, koju
pomenuh i K. i R. su se osećali prilično loše zbog
onoga što jesu.
K. je u Novom Sadu već jedno pet godina. Ima
plavu kosu, divne usne, zimi nosi lakovane cipelice
i lakovanu torbicu i muškarci ga vole, a poneki
strejt ljudi ga i dalje, nimalo pristojno, (za)gledaju
na ulici kao Osmo svetsko čudo. Ravnodušan je,
manje – više.
R. je u Novom Sadu takođe jedno pet
godina. I izgleda lepše nego ikada.
Za one koji iz nekih dosadnih i
konzervativnih provincija dođu u Novi Sad - to
je ravno oslobođenju, verujem. Za one, pak, koji
su u Novom Sadu godinama to, rekla bih, ne
menja stvari mnogo, pa i ovde srećem te koji bi
da su biseksualni ili čak heteroseksualni (iako im
na čelu piše da nisu) kako drže neke (obavezno
predivne i “napucane”) curice za ruku, a usput
šmekaju, K.-a, recimo. Mene nikada ne. Iako su
mi grudi uglavnom veće od grudi žena koje drže
za ruku. A možda im je, samo, interesantna K.ova boja kose, recimo… ne znam…
Kako god, biti Gej u Novom Sadu nije nimalo
drugačije od biti gej Gde God U Srbiji, rekla bih.
Osim što, eto, postoje ti klubovi, ili klub. I osim
što, eto, na ulicama ima stvarno predivnih
homoseksualnih muškaraca i devojaka. I osim
što je Novi Sad dovoljno mali pa ako sretnete
predivnu ženu/muškarca u diskoteci – ogromna
je šansa da ćete ga/je sresti opet, i to izvan
diskoteke. I osim što su tu K. i R.
Dijana Knežević
[email protected] 23
[email protected] PRIČA
“ PA K A KO T O D A
MU SE SVIĐAJU
D E Č AC I ?!”
[email protected] DRESS CODE
POSLOVNO
ODEVANJE – ŠTA O
VAMA GOVORI?
D
izajneri se trude da zadovolje razne želje ljudi u
odeći, jer biti unikatan i skrenuti na sebe pažnju
jeste želja svakog čoveka. Poznato je da prijatan
izgled čoveka utiče na njegovo prihvatanje u društvu, jer
odeća predstavlja istrument komunikacije, sredstvo koje
utiče na ponašanje i odnos ljudi. Ipak, u poslovnom svetu
garderoba se bira po izvesnim pravilima. Poslovna sfera
traži poseban odnos prema svemu, pa i prema odeći.
Izgled zaposlenih je prvi korak ka uspehu, jer ozbiljna
odeća kao znak solidnosti pruža više pouzdanosti.
Jedan veoma važan, ali takođe i veoma prost zahtev
u vezi sa odećom je urednost. Nemarno zavezana
ili krivo nameštena kravata, prljave cipele ili
neispeglana košulja govore o nespretnom i užurbanom
spremanju, nemarnosti u odnosu prema okruženju,
klijentu, partneru. Ukratko rečeno, prema svakome.
Poslovni ljudi su uglavnom konzervativni po
pitanju odeće i pridržavaju se posebnih pravila, koja su
u velikoj meri pod uticajem mode. Ipak ni preterivanje
nije poželjno, jer biti previše moderno obučen
znači izdvajati se. Lepa, harmonična, i sa merom,
moderna odeća ulepšava i usavršava izgled čoveka,
čini ga privlačnijim. Uvek bi trebalo imati u vidu, da
je način odevanja individualna stvar, trebalo bi da
odgovara pojedincu i njegovom fizičkom izgledu, boji
kose, uzrastu, a i vremenskom dobu. Uspešno izabran
stil, boja, kao i posebni detalji u odeći služe da istaknu
lepše strane čoveka.
Odeća je informacija po kojoj može da se zaključi
o finansijskom stanju čoveka, njegovom ukusu, odnosu
prema drugima. Ona je poput vizit karte, koja psihološki
utiče na sagovornika i često predodređuje njihov odnos.
Što se tiče jednog poslovnog muškarca, uvek
neizbežna dva odevna predmeta su pantalone i sako.
To je radna uniforma za savremenog poslovnog čoveka
svuda u svetu. U radno vreme se, po pravilu, ne oblače
suviše svetle boje, ali u letnjem periodu mogu se
tolerisati. Tamnoplavo ili tamnosivo odelo sa tankim
prugama najrasprostranjeniji je tip odela. Najbolje je
imati jedan komplet za svaki dan od prijatnog materijala,
neupadljive boje i drugi, strog, za posebne slučajeve,
kao što su praznici ili druga dešavanja. Što se tiče
košulja, savetuje se da budu što prostije, jednobojne, ili
sa tankim, neprimetim prugama i isključivo dugačkih
rukava. Bele i svetle košulje se koriste najčešće, ali bitno
je da košulja ne bude tamnija od najtamnijeg konca na
odelu. Šarene košulje ili sa kvadratnim dezenima obično
se nose bez kravate. Za dnevno poslovno oblačenje
odgovara sako tamnosive boje sa sjajnim dugmadima,
dok pantalone mogu da budu svetlije ili tamnije boje od
sakoa. Najprihvatljivije varijante su: svetlo gore, tamno
dole.
Posebna pažnja se obraća na kravatu, jer ona
najviše govori o ukusu čoveka. Univerzalne boje za
kravatu su oduvek bile crvene i bordo nijanse. Taj detalj
u odeći je uvek najteži za biranje, zato se preporučuje da
pored šarenih i svilenih kravata imate i nekoliko običnih
vunenih, koje se slažu sa bilo kojim sakoom. Izbor kravate
zavisi od boje i motiva na tkanini. Za specijalne prilike,
uz stroga odela, najviše se slažu leptir-mašne otmenih
boja. Što se tiče obuće, uz stroga odela više pristaju
tamnobraon ili crne cipele. Neprihvatljive su sandale,
cipele sa debelim đonom ili patike. Uz poslovno odelo
poželjno je izabrati i odgovarajući mantil. Na muškarcu
ne sme da bude mnogo ukrasa, eventualno prsten, ali ne
na istoj ruci na kojoj nosi burmu.
Kada je reč o poslovnim ženama i one, kao i
muškarci , moraju da izgledaju profesionalno i uredno.
Odelo mora da bude jednobojno ili sa tankim prugama,
poželjno od vune ili neke druge prirodne tkanine. U
garderobi svake poslovne žene moraju biti dve, tri
suknje, žaketi, tri-četiri bluze. Preporučljivo je da dužina
suknje bude do kolena. Poslovna odeća je prepoznatljiva
po klasičnom kroju i svojoj mnogofunkcionalnosti. Opet, bitno je istaknuti lepše strane svoje figure i sakriti
nedostatke. Veoma se ceni elegantan stil i dobar ukus, koji
podrazumevaju savršen komplet po boji i strukturi tkanine.
Sitnijim ženama se savetuje odeća od laganih tkanina
sa obimnim detaljima. Vitkim - lepo stoje tkanine
jakih, sjajnih boja sa krupnim dezenima, kao i
jednobojni svetli materijali (bele, plave, žute boje itd.).
Punijim ženama bolje stoje teške “padajuće“ tkanine,
sa sitnim dezenom, i jednobojne tkanine tamnijih
boja (crne, braon, crvene). Izbor boja se zasniva na
efektima koji se tako dostižu. U prvom slučaju oni
ukrupnjuju figuru, a u drugom vizuelno smanjuju.
Tkanine se biraju u zavisnosti od boje kože i kose. Nežne
nijanse se lepo slažu samo uz lepu boju lica i glatku
kožu. Plava, roze i narandžasta boja lepo stoji ženama
sa plavom kosom i izrazitim crtama lica. Crvenokosim
ženama se ne preporučuju roze, narandžasta i žuta boja,
nego braon-ljubičaste nijanse, kao i zelena i plava boja.
Tamnokosim se predlažu haljine i odela upadljivih boja,
GOJAZNOST – ZDRAVSTVENI,
A NE ESTETSKI PROBLEM
V
išak kilograma je prvo zdravstveni, pa tek onda
estetski problem. Dokazano je da gojaznost ugrožava
srce i krvne sudove, dovodi do gomilanja kamenja u
žuči, izaziva dijabetes tipa 2 i artritis.
Pored stalnog upozorenja lekara da je gojaznost prvi
korak ka mnogim bolestima, sve je više ljudi s prekomernom
telesnom težinom. Svetska zdravstvena organizacija je još
1997. godine gojaznost uvrstila u bolesti epidemijskog
karaktera. Istraživanja rađena kod nas pokazuju da više od
pola populacije ima ovaj problem.
Šta je centralna gojaznost ?
Nekada je gojaznost tretirana samo kao estetski
problem, a danas se zna da osobe s povećanom telesnom
težinom imaju veći rizik od brojnih zdravstvenih
komplikacija. Kada pređe u hronično stanje, prekomerna
debljina direktno i indirektno utiče na poremećaje kao
što su porast krvnog pritiska, nivoa holesterola u krvi,
24 [email protected]
arteriosklerozu, bubrežne bolesti, dijabetes tipa 2, artritis,
pa čak i neke vrste malignih oboljenja. Kod gojaznih osoba
u poređenju sa osobama normalne telesne težine postoji
veći rizik od kardiovaskularnih bolesti. Jedan od važnih
pokazatelja da takav rizik postoji jeste tzv. centralna
gojaznost, u predelu struka, koja je, tipična za mušku
populaciju u srednjim godinama.
Rizik je u struku!
Jedna studija rađena u Beogradu pokazala je da skoro
polovina muškaraca ima centralnu gojaznost. Jednostavan
način da se rizik prepozna je kada obim struka kod
muškaraca prelazi 94 cm, kod žena 80 cm. Ovo je prihvaćeni
kriterijum za ljude u Evropi. Većina pacijenata s dijabetesom
tipa 2 ima prekomernu telesnu težinu, a da debljina u 90
odsto slučajeva uzrokuje određeni stepen neosetljivosti na
insulin. Kada pored centralne gojaznosti postoje i povišeni
trigliceridi, što se može proveriti u svakom domu zdravlja,
to jasno ukazuje na
rizik, pa se na vreme
mogu preduzeti mere
prevencije. Nezdrav način
života i neredovna ishrana
su putevi koji vode u
gojaznost.
Tipovi gojaznosti:
Ženski profil - Kruškoliku, ginoidnu gojaznost odlikuje
nakupljanje masnog tkiva, uglavnom potkožnog, pretežno
u karličnom pojasu, na butinama, bedrima, u predelu
zadnjice. Ove osobe imaju sklonost ka pojavi mehaničkih
komplikacija u vidu degenerativnih promena na velikim
zglobovima, pojave proširenih vena i oboljenja disajnih
organa.
Muški profil - Kod jabukolike, androidne gojaznosti
dolazi do deponovanja masnog tkiva u predelu ramenog
KARIK
STETIKA
[email protected] PREDSTAVLJA
Pogled
ROJA: E
AT U R A B
Skrivena od tvog plavog pogleda,
raspolućena između imati i
nemati,
uhvaćena u zamku zaljubljenih,
tražim te...
kao što su ljubičasta, crvena i crna. U odeći je bitno imati
dva, najviše tri predmeta jedne boje. Na primer, ako imate
crni sako i suknju, poželjno je biti ili u crnim cipelama,
ili nositi crnu tašnu. Boje se biraju tako da se istakne
dominirujuća boja ili napravi kontrast. Najprijatnije boje
za poslovne haljine i odela su tamnoplava, crvenkastobraon, bež, tamnobraon, siva, plava i teget. Strogo treba
paziti i ne oblačiti se suviše moderno. Takođe ne bi trebalo
oblačiti odeću koja je tesna, kao ni farmerke, džempere
i sportske majice. Cipele je najpoželjnije da budu sa
prostom, srednjom štiklom, a hulahopke da budu u boji
kože. Mantil bi trebalo da prekriva suknju ili haljinu.
Haljina i žaket poželjno je da su u jednoj nijansi, dok
bluza i blejzer moraju da budu u kontrastu sa suknjom.
Kosa čini žensko lice privlačnim, posebno frizura.
Poslovnim ženama se savetuje srednja dužina kose. Ne
preporučuje se korišćenje kozmetike upadljivih boja.
Takođe se ne savetuje mešanje raznih ukrasa, npr. lančića,
bisera sa broševima, kao i zlatno i srebrno prstenje.
Poslovna žena, a i muškarac uvek pri sebi moraju
da imaju olovku ili hemijsku olovku, a najpoželjnije je
da to bude penkalo. Nezamenjivi detalji su i kaiš i tašna,
obavezno od kože, bež ili crne boje, bez metalnih ukrasa.
Za prijeme, odeća mora da bude strožija od svakodnevne
poslovne i bira se u zavisnosti od vremena.
Glavno je, opet, biti umeren i imati osećaj za ukus
i ne preterivati u praćenju modnih tendencija, jer stil
oblačenja poslovnih ljudi predstavlja jedan on najvažnijih
momenata poslovne etikecije.
Iva Ivić
Ispod oka posmatram srećne,
dok lutam od bola do bola
i na usputnim stanicama
tražim predah....
Tvrde klupe, daleki putevi,
teret na grudima,
nedostaje vazduh za novi dan
i pogled u izmaglici zaboravljen,
san sakriven a ne sanjan ...
Kroz pocepano nebo proviri tračak
sunca
obli me hladan znoj,
pade mi mrak na oči
stadoh kao ukopana,
džaba me doziva ptičiji poj...
Onda odjednom vrati se očinji vid
u daljini ugledah pogled drag,
jeza mi obuze telo, srce ludo poče
da lupa...,
Šta ću sad?
Ohladi se u trenu
kao da je mesec januar.
pojasa, gornjeg dela trbuha kao i oko unutrašnjih organa.
Ovaj tip više je udružen s povećanim rizikom razvoja
komplikacija kardiovaskularnih bolesti, povišenog krvnog
pritiska, povećanja metabolizma masti i šećerne bolesti.
Izmerite svoj rizik!
Moderna medicina zna tačno kako indeks telesne
mase ili BMI (od engl. Bodi Mass Index) utiče na obolevanje
od najopasnijih vrsta bolesti. Tako osobe sa BMI između 25
i 30 (višak kilograma) imaju duplo veće šanse da obole od
visokog pritiska, kamena u žuči ili dijabetesa. Osobe sa BMI
većim od 30 (gojazni) imaju triput veće šanse da obole od
tih istih bolesti.
Izračunajte svoj BMI i na osnovu dobijenih vrednosti
procenite da li imate problem s preteranom težinom.
Marijana Todić
K ao
m az n o
j ut r o
Po ko zna koji put pogrešan trag,
iznova izvinjenje uz osmeh blag,
umorne duše padam na prag,
vrata zaključana,
kud ću sad?
Jovanka Jović
Kao mazno jutro
provučeno ispod usnulih mostova
zavučem ruke u džepove tražeći
darove
za prećutane tragove.
Kao prvi sunčev zrak,
blago ti pređem rukom po licu
izmolim osmeh i pogled blag
onda se okrenem i ponovo
uteknem da ne doživim pad.
Kao što svečeri kradom
uvlačim u tvoje jastuke
zvezde sanjive,
pevam uspavanke
i sklanjam papuče skitaljke
da mirno utonem u san.
Jovanka Jović
[email protected] 25
[email protected] PREDSTAVLJA
K U LT U R I C A
BACK
STAGE
BR AND
NEW IDEA
K
ada je reč o lepim i inovativnim idejama u svetu umetnosti, bilo da je u
pitanju pozorište, fizički teatar ili film, neizostavno je pomenuti ime koje
ima skromnog, ali genijalnog udela u ovim oblastima.
Branislava Ivanović je svršena studentkinja Akademije umetnosti u Novom
Sadu. Zavšila je pozorišnu i filmsku režiju u klasi prof. Aleksandra Davića, a
projekciju njenog završnog ispitnog filma „About MAPA“ su novosadski ljubitelji
filmskih novotarija imali prilike da pogledaju 11.oktobra 2010.godine u prostoru
studija „Berar“ u Novom Sadu.
O čemu se, zapravo, radi?
MAPA – Moving Academy for Performing Arts (Pokretna akademija
izvođačkih umetnosti)
MAPA pravi intenzivne, kratkoročne trenerske aprograme iz oblasti
Menadžmenta u umetnosti i Timbildinga za pozorišne stvaraoce i kompanije
još od 1992.godine. Takodje, MAPA nudi i namenske radionice u vezi
pozorišne tehnologije sa fokusom na Svetlu i Projekcijama. Ključni koncepti
u MAPA kurikulumu su: mobilnost, male grupe i sveukupnost u kulturnom
preduzetništvu. MAPA je ekspert u polju internacionalizacije te ima proširenu
mrežu u centralnoj i istočnoj Evropi. Takođe, MAPA poseduje potpuno opremljen
mobilni pozorišni studio...
Inspirisana učešćem u MAPA projektu, Branislava Ivanović je snimila film
’About MAPA’ koji je nova interpretacija rada i stvaralaštva ove akademije....
O fimu, ona kaže:
„Posle klasičnog univerzitetskog obrazovanja, ili za usmerene i odlučne
slobodnjake i bez toga, pruža se prilika za učenje, praktični rad i sticanje iskustva
kroz mnogobrojne radionice, seminare i simpozijume.
Različite trupe širom sveta odlaze iz svojih domova kako bi širili i proširivali
svoja znanja i upoznavali nove saradnike. To je ujedno i poziv za upoznavanje
novih kultura i civilizacija kao i različitih mađioničarskih trikova koji postojanje
umetnosti čine još zabavnijim i kompleksnijim... Uz dobro druženje i otvaranje
pred saradnicima putem najdelikatnijih misli i najtananijih delova umetničkog
bića dešava se fuzija energija, znanja, veština, igara... Ovo je priča o jednom od
takvih projekata, specifičnom na svoj način čiji će duh i karakteristike pokušati
da donese ova kratka video priča.“
I jeste donela.
Zapravo, angažovanošću ove mlade umetnice studenti, kreativci i
slobodnjaci dobijaju jedan bistar i sjajan multimedijalni predlog za sopstvenu
angažovanost i dalju inspiraciju i rad.
Tako, jedna je priča otvorena, a svi mogu postati deo njenog daljeg razvoja
i širenja.
Ovaj film još uvek nema zakazane termine projekcije, ali se očekuje
njegovo prikazivanje u alternativnim prostorima, klubovima mladih, različitim
andergraund i otvorenim prostorima.
Maja Ivanov Šapošnjikov
26 [email protected]
L
jubitelji pozorišne umetnosti su 13.oktobra 2010.godine u Pozorištu mladih u Novom
Sadu uživali u nesvakidašnje kontroverznoj predstavi ‘Backstage’. Premijerno je ova
predstava izvedena davne (ili ne tako davne) 2007.godine, a razlozi zbog kojih se
ne igra tako često su razni. Predstava je nastala prema romanu “Tekila”, Kšištofa Varge.
Zanimljivo je da je taj roman, kod nas, jedino prevedeno delo ovog poljskog književnika.
O predstavi:
“Pank nije više buka nego muzika, više pojedinačni izliv nego pokret, više muka nego
moda. Zato je i mrtav. Da li iz nostalgije ili iz besa, mi ipak pravimo predstavu o jednom
bendu i njegovom vođi koji takođe iz nostalgije i besa ne priznaje da je pank mrtav.
Nekada, kasnih sedamdesetih, pank je bio freak show, skupina neuglednih, neobrazovanih,
razlupanih ljudi bez budućnosti, bez šanse, često i bez dara i sluha. Ako takvog panka više
nema, ne znači da nema takvih ljudi. I biće ih sve više jer tranzicija uveliko melje, karte
se sada dele, a ja se bojim da ćemo, kako smo strasno demonstrirali nacionalne i verske
razlike, početi isto tako strasno da ne razumemo, ne prihvatamo i mrzimo one gubitnike
koji su u ovoj podeli lošije prošli. Njima je i posvećena ova tragikomična priča, sa samo
jednim osećanjem: gde god se nalazio na društvenoj lestivici ponekad će ti doći da zapevaš:
No future...” .
Generacijski roman o panku i promišljanju o životu, koje kod glavnog junaka
prouzrokuje prerana smrt jednog od članova benda, pozorišnom jezikom pretočen je u
30 slika koje svedoče da pank nije/jeste mrtav. Prema rečima reditelja Žanka Tomića, u
sadržinskom smislu, predstava, kroz priču o odumiranju pank benda, izražava kritički stav
prema “odumiranju motiva panka da se sukobljava sa svakodnevnim svetom”.
– Danas kad pogledamo pankere u predstavi – oni izgledaju naivno, benigno,
skoro kao kućni ljubimci. Kroz njih vidimo koliko se promenio svet u odnosu na vreme
sedamdesetih godina, kad se pank pojavio, odnosno, koliko je savremeni svet nadrastao
pokušaj da pank bude provokativan, koliko je odvratniji nego što je pank bio. Pank danas
teži više ličnom zenu nego rušenju sveta, jer je besmisleno da se ruši nešto što je toliko
razlupano – zaključio je Tomić i napomenuo da je predstava Backstage u žanrovskom
smislu, zapravo, pokušaj “invazije panka u pozorište”, budući da se poslednjih 15 minuta
predstava pretvara u pravi pank koncert. Četvoročlani pank bend pod nazivom “Skrotumi”
– čine ga glumci Ivan Ðurić, Dejan Šarković, Zoran Andrejin i Saša Stojković – izvodi uživo
na sceni autorske pesme koje je komponovao Marinko Vukmanović Mare (bivša”Pekinška
patka”).
Mare o radu na muzici za predstavu, panku, zvuku i sebi (sa diska ‘Backstage - muzika
iz predstave):
Teško je setiti se svega što se dogodilo pre 25 godina. U međuvremenu sam se
preselio sa druge strane studijskog stakla i počeo da se bavim produkcijom. Snimio sam
toliko ploča da se mnogih više ni ne sećam. Dočekao i ispratio bar tri generacije novih
punk bendova, promenio način snimanja kao i odnos prema sopstvenom sviranju.Danas
se sve greške u snimanju ispravljaju, pevanje štimuje, a delovi pesama se kopiraju. Zbog
toga današnji “cyber punk” nema puno veze sa onim originalnim, onim iz sedamdesetih
godina. Sve pesme, kao i ambijente, komponovao sam u roku od desetak dana. Zahvaljujući
koncentraciji lucidnog Šarkovića, snimili smo matrice gotovo iz prve, za jedno poslepodne.
Drugu gitaru i bas nasnimio sam sledećeg dana. Fenomenalni Đura se potrudio da napiše
tekstove i završi pevanje za svega par sati. Snimali smo na stari način. Brzo, presno, sa
greškama, ali tražeći istinu i pravu meru prljavog i raštimanog, uz dovoljan broj grešaka
koje se mogu prihvatiti kao spontane. Ambijenti su druga priča. Kada mi je Đerić poklonio
knjigu, kao i poverenje da komponujem muziku, čitajući scenu sa groblja, odmah sam znao
da je ’Navaho’ prava lajt motiv tema. “Berlin” je nastao onog trenutka kada mi je, u toku
snimanja “Punke”, Žanko sugerisao da mu je potreban neki “bolestan kabare”… ja sam u
glavi imao valcer. O tri punk pesme ne želim da kažem ništa više osim da nemaju klasičnu
aranžmansku strukturu i da su mali crossover između onoga što se zove „old school” i punk
kakav bih ja lično voleo da sviram. Posle svega, ponovo sa trake čujem onaj autentični “stari,
prljavi i topli zvuk…”.
Maja Ivanov Šapošnjikov
[email protected] ZABAVA
šTA ŠTAMPA ŠTAMPA
[email protected] 27
Autor stripa Mladen Mutavdžić
Download

FAMtime 58 - Fakultet za menadžment