SADRŽAJ
7
8
3
4
UVODNIK
Uvodnik, prof. dr Dušan Ristić
[email protected] INTERVJU
5
7
Sa pokrićem
Na [email protected] sam jer želim da radim i stvaram
Kolumna, Goran Bulatović
Međunarodni dan osoba sa invaliditetom
[email protected] TRIBINA
8 Umetnost i mediji
11 Crno-beli svet
3 Umetnost zavođenja
1
18 Drama [email protected]
19 Emocionalna inteligencija
20 Dan borbe protiv side
23 Genijalnost = ludost
4 Zdrav način ishrane
2
26 Izlet u Karlovce
20
24
2
[email protected]
[email protected] TEMA
[email protected] CRNO-BELI SVET
[email protected] TEMA
[email protected] PREDSTAVLJA
[email protected] ZANIMLJIVOST
[email protected] TRIBINA
[email protected] TEMA
[email protected] TRIBINA
[email protected] ZA SREDNJOŠKOLCE
[email protected]
UVODNIK
IMPRESSUM
[email protected] broj 43, list Fakulteta za menadžment
ADRESA
Vase Stajića 6, 21000 Novi Sad
TELEFON/FAX
021/451-979
E-MAIL
[email protected]
ZA IZDAVAČA
prof. dr Dušan Ristić
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
mr Ljiljana Lj. Bulatović
POMOĆNIK GLAVNOG I ODGOVORNOG UREDNIKA
Tijana Vučinić
ODGOVORNI UREDNIK
Peđa Ivović
REDAKTOR
dr Goran Bulatović
Članovi redakcije studenti:
Dušan Krunić, Tijana Vučinić, Marija Raspopović, Peđa Ivović,
Kristina Škanata, Maša Sekulić, Natalija Marić, Mladen
Mutavdžić, Milica Lakobrija, Višnja Marinkov, Sanja Novak
Dušan Benašić, Daliborka Pejaković, Bojana Vidović, Miljana
Aćimić, Slaviša Lazić, Roman Bezenšek, Bojana Smiljanić, Maja
Latinović, Kosta Popadić, Sanela Ostrunić, Olivera Mijatović,
Samanta Memić, Aleksandra Dubroja, Dijana Knežević,
Marijana Todić, Sonja Đapić, Vladimir Vojvodić, Sanja Davidov,
Nikolina Sudar.
SARADNICI REDAKCIJE
prof. dr Dušan Ristić, doc. dr Danica Aćimović, doc. dr Nenad
Marković, doc. dr Olja Arsenijević, doc. dr Zoran Savić, prof. dr
Dragoslav Nikolić, doc. dr Goran Bulatović, doc. dr Miloš Babić,
mr Tijana Savić, mr Maša Runić, mr Tanja Radošević, mr Tamara
Kliček, mr Vesna Šćepanović , Danko Damjanović, Milan Bubulj,
Jovana Pražić, Bora Todorović .
LEKTURA
Redakcija [email protected]
DIZAJN
mr Ljiljana Lj. Bulatović, Jovana Pražić
FOTO
[email protected] fotografska radionica
NASLOVNA I SREDNJA STRANA
Matej Bosnić
ILUSTRATOR I STRIP
Mladen Mutavdžić
PRELOM
Jovana Pražić
J
ednog jutra sam imao koncentraciju i napisao pola Uvodnika na zadatu temu
- Menadžment i umetnost. Ne znam kako se to dogodilo, tek papir sam zagubio
i ne mogu ni da se setim o čemu sam pisao. Sve mi se čini da sam pisao nešto
o tome kako posle industrijskog doba dolazi doba znanja, a da će posle toga doći
DOBA LEPOG!
Koga to interesuje, što reče jedan veliki nučnik /za uvodnik nije bitno kako
se zvao/: „Mene ne intersuje budućnost jer ću ionako tada biti mrtav“. Poruka je
zapravo varijacija na čuvenu istočnjačku mudrost: „Živeti sada i ovde“.
Jeste tačno – potrebno je negovati težnju da se živi „ovde i sada“ ali je takože
potrebno imati svest o tome da se u onoj težnji nalazi i klica budućeg. Upravo zbog
toga apelujem na Vas čitaoče - nemojte ubijati tu klicu budućeg. Budućnost je u
lepom i u umetnosti.
Evo prvog primera. Mi ovde englesku reč ART – u svakoj prilici prevodimo kao
umetnost. Molim Vas da pogledamo i malo dalje u rečnik, pa da otkrijemo i neko
drugo značenje, kao što je npr. „veština“. U stvari, vrlo često ART, barem na ovom
stepenu razvijenosti ljudskog društva znači „veština“. A kako se sve menja, sve brže i
brže – i ovo „art“ će stvarno značiti umetnost.
Zašto ovo govorim?
Između ostalog i zbog toga što je i menadžment veština, a kaže se i da je
„umetnost slušanja“.
Dakle, gde vidim ulogu umetnosti u menadžmentu:
-umetnost kao deo opšte kulture i kulture organizacije,
-umetnost komunikacije,
-umetnost slušanja
-umetnost, umetnost. . . .
Šta je recimo umetnost komuniciranja? Čuo sam da su svojevremeno neki
Englezi, kod nas držali seminar pod nazivom „Elementi dramskog u obrazovanju za
mendžment“. Razmišljajte o tome šta bi to moglo da bude. Koilko sam ja razumeo,
radi se o tome da je komuniciranje, kao oružje od izuzetnog uticaja na ljude, u
menadžmentu sve značajnije. U tome su elementi dramskog od velike pomoći. Radi
se o kategorijama kao što su: govor tela, javni nastup, stav, mimika, „umrežavanje
mozgova“, a sve navedeno se razvija kroz dramski nastup, odnosno kroz tehnike i
veštine koje dramski nastup podrazumeva.
Zbog estetike, kulture, uređenja prostora pre tri godine smo organizovali
likovnu koloniju u Sremskim Karlovcima - [email protected] ART. Kada budemo napravili novu
zgradu Fakulteta imaćemo čime da je ukrasimo. I nije to sve. Imamo radionicu
/sekciju/ za umetničku fotografiju, imamo multimedije, a idemo i dalje pa to
razvijamo u pravcu multimedijalnog dizajna, da nam ekrani i sajtovi i tv emisije
budu i lepi, lepši i najlepši.
To je to. Tako ja vidim umetnost. Tako vidim umetnost i menadžment – spoj
znanja, veština i lepog u funkciji upravljanja i rukovođenja. Da li ću preterati ako
kažem da izgleda da smo i na ovom polju pioniri u našem okruženju?
Srećna Nova Godina!
S poštovanjem,
D. Ristić
ŠTAMPA
MONDO GRAF
[email protected] 3
[email protected] INTERVJU
NA [email protected] SAM JER ŽELIM
DA RADIM I STVARAM
Gostujući profesor na Columbia University, stipendista IAEA, boravio 28 meseci u SAD radeći
svoj doktorat, bio Dekan na više fakulteta, a sa mesta Rektora Univerziteta Union, od oktobra
ove godine, dolazi da bude Dekan i nastavnik na Fakultetu za menadžment. Osim najvišeg
nastavničkog zvanja – redovni profesor, poseduje i sva naučna zvanja, što ističe kao svoj
poseban uspeh. Reč je o prof. dr Milanu Stamatoviću – kojeg [email protected] sa zadovoljstvom
predstavlja.
F
@Mtime: Gde ste započeli svoje obrazovanje i koje je Vaše usko stručno usmerenje?
M. Stamatović: Godine 1975. završio sam 14. beogradsku gimnaziju, a posle
toga sam se opredelio za ekonomiju i tehnološko-metalurški fakultet. Za ekonomiju
sam se odlučio sam, a tehnologija je više nešto za šta sam se odlučio zbog porodične
tradicije. Od ekonomije sam odustao zbog porodičnih problema, a studirati tehnologiju
tada je bilo puno bolje, jer se smatralo da se bolje dolazi do posla. Danas bih rekao da važe
drugačija pravila i da je u Srbiji bolje studirati ekonomiju, finansije, poslovnu informatiku,
menadžment i druge, srodne, nauke. Doktorirao sam tehničke nauke, a najviše volim da
predajem marketing menadžment, strategijski menadžment i čist menadžment. Volim
da predajem menadžment prodaje, a nisu mi strani ni drugi predmeti, s obzirom na to da
sam učio sedam ili osam matematika tokom studija, mogu da predajem bilo koji predmet
iz oblasti prirodnih nauka.
[email protected]: Vaša biografija je bogata detaljima koji svedoče o Vašem profesionalnom
iskustvu u zemlji i u inostranstvu. Bilo bi zanimljivo za naše čitaoce da se osvrnete na
neke, po Vašem mišljenju važne detalje.
M. Stamatović: Imao sam sreće da, kao mlad inženjer, dobijem stipendiju
međunarodne atomske agencije iz Beča. Godine 1982. sam aplicirao i bio prvi na rang
listi u Srbiji. Međutim, tada su prednost imali instituti iz Slovenije i Hrvatske, tako da sam
pao na neko peto, šesto mesto na listi. Usledio je odgovor te agencije iz Beča da sam dobio
šestomesečnu specijalizaciju. Odgovorio sam im da mene takva stipendija ne interesuje,
i da za tih šest meseci ne mogu da naučim ništa. Očigledno moj stav, ali i očigledna želja
za predanim i ozbiljnim učenjem, učinili su da su mi stipendiju kasnije preinačili čak
u trajanje od 28 meseci, gotovo tri godine. Zahvaljujući tome, postao sam stipendista
međunarodne atomske agencije na jednom od prestižnih, 10 top, univerziteta u Americi
Syracuse u New York-u. Tu sam boravio od 1986 – ’88. Iskustvo koje sam tamo stekao
je ne samo iskustvo iz obrazovanja, nego sam u isto vreme i zarađivao tako što sam bio
teaching assistant za neke predmete. Prvi put sam tamo video, da kada završite doktorske
studije i postanete doktor nauka, nije samo obrazovanje ono čime se bavite nego je to i
jedna vrsta dozvole da se bavite naučno istraživačkim radom i naukom, da je to licenca
da vodite projekte, da aplicirate za projekte u ministarstvu za nauku ili u međunarodnim
fondovima. Sigurno je i to bio dodatni podstrek da se bavim naučno – istraživačkim
radom: do sada sam objavio preko 150 naučnih radova u zemlji i inostranstvu, a autor
sam i koautor više od 10 knjiga.
[email protected]: Kojim nagradama u dosadašnjem radu možete da se pohvalite?
M. Stamatović: (Osmeh) Stvarno imam nagrade – dobro ste se pripremili za ovaj
razgovor. Dakle, imam nekoliko nagrada. Prvu nagradu sam dobio 1986. godine. To je
bila velika nagrada časopisa „Tehnika“ za rad iz oblasti kompozitnih materijala. Kasnije
su se ređale još neke nagrade, da bih 2001. godine, bio primljen u New York Academy of
Science. Godine 1988. sam postao član američkog Instituta za hemijski inžinjering. To su
neka lepa priznanja koja imam, ne hvalim se puno tim priznanjima, ali su svakako bitna.
[email protected]: Na kojim predmetima ste angažovani kao nastavnik na [email protected]?
M. Stamatović: Predajem Osnove menadžmenta, po mom mišljenju, izuzetno težak
predmet, između ostalog i zbog toga što ga studenti slušaju na prvoj godini studija,
dok još nisu neke druge predmete odslušali. Obožavam da predajem Marketing, koji je
dijametralno suprotan u odnosu na Osnove menadžmenta. Kada predajem marketing,
drugačije se i obučem. To je jako značajno... Kada predajte menadžment, trebalo bi,
verovatno, da budete obučeni kao neki uštogljeni profesor, sa kravatom i u odelu, a kada
je u pitanju predavanje marketinga casual stil je pravo rešenje...
[email protected]: Kakav je feed-back koji dobijate od studenata za svoja predavanja?
M. Stamatović: Kada sam prvi put držao nastavu studentima prve godine [email protected]
(u Pančevu), bio sam zadivljen sa kolikom pažnjom su me slušali i upijali svaku moju reč,
potpuno predani nastavi. Trudim se da im dajem objašnjenja iz praktičnog menadžmenta,
ne bi li studenti, zajedno sa mojim predavanjima sami sebe počeli doživljavati kao
menadžere. U principu sam protiv toga da vi sad napišete knjigu i izađete pred studente
da ponavljate knjigu koju ste napisali. Mislim da im mojim načinom rada omogućavam da
još bolje shvate i razumeju knjigu Osnove menadžmenta po kojoj uče. Oni su zadovoljni,
ja sam zadovoljan.
Kada su polagali kolokvijum studentima sam rekao da mogu da otvore knjigu,
20 poslednjih minuta, a da nisam ranije najavio tu mogućnost. Želja mi je bila da im
pokažem da mene kao profesora ne mogu da prevare svojim (ne)znanjem i da ne mogu da
4
[email protected]
prepišu. Ukoliko ne savladaju knjigu i
ne znaju gde se šta u knjizi nalazi,
ne mogu nikada dobro da odgovore.
Više od 30% studenata je na tom
kolokvijumu palo. Asistentkinja je
pregledala kolokvijum, tako da moja
subjektivnost nije bila u pitanju.
Kasnije, kada smo imali ispit, dogovor
je bio da studenti sami izvuku
najvažnija pitanja iz knjige, podele
ih među sobom, a zatim bih im ja dao
ta ponuđena pitanja za ispit. Nisam
ispoštovao to, nego sam iskoristio pravo koje kao profesor imam, pa sam na tih njihovih
izabranih 10 dodao svojih 20 pitanja. Iako sam ih iznenadio, pokazalo se na kraju, kada smo
uradili procenu da je ispod 10 % njih palo. To znači da su ovog puta zaista učili, iako su im
obećane olakšice.
[email protected]: Opišite u pet reči [email protected], koje su Vaše impresije i asocijacije?
M. Stamatović: Počeo bih od toga zašto sam ja došao na [email protected] Prvo, nisam došao
da tražim posao, jer sam dobar posao već imao. Došao sam na [email protected] jer sam želeo da
radim i stvaram. Imam veliko iskustvo, radio sam u raznim firmama i u obrazovanju, sve
naučne titule imam, od naučnog saradnika do naučnog savetnika, od docenta do redovnog
profesora. Iskreno, najveći krivac što sam došao ovde je profesor Ristić i poštovanje koje
imam prema njemu.
Kada su studenti u pitanju, mislim da ove mentorske grupe koje su dobro zamišljene
na početku godine, da su ove godine više simulirale rad za pripremu studenata na F@
M-u. Mislim da studenti još uvek ne znaju šta ih je zateklo, gde su se upisali i da je ovo
njihova budućnost. Nije im objašnjeno osnovno pravilo u menadžmentu – kada počneš
da radiš novi projekat, stavi tačku na stari projekat. Nije im objašnjeno do kraja da oni više
nisu gimnazijalci i da nema više opravdanja za neučenje, ispade i nepoštovanje profesora,
za smeh, šalu i dobacivanje kao što je to bio slučaj u srednjoj školi. Znam da je to velika
promena za njih, ali oni to moraju sami da shvate. Ukoliko ne mogu sami da shvate,
mentorski timovi moraju da povedu računa o tome.
[email protected]: Kao novom dekanu, kakvi su Vam utisci o akademskoj sredini [email protected]
(kolektiv, klima organizacije)?
M. Stamatović: Kolektiv - ta reč se koristila ranije, sredinom prošlog veka.Pre bih rekao,
kakve su mi kolege sa kojima radim, da li me prihvataju ili ne? Ima dve stvari tu. Jedna je da
kolege mogu da me prihvate ili ne, a druga da moraju da prihvate činjenicu da sam trenutno
ja dekan. U menadžmentu postoje različite vrste rukovođenja, a ja volim da kažem da sam
takva vrsta menadžera da saslušam sve, ali da sam donesem odluku. Vi koji ste polagali
menadžment kod mene, prema ovoj osobini odgonetnite kom stilu rukovođenja pripadam
i kakvu klimu u organizaciji gajim...
[email protected]: Kakve novine i duh nosite sa sobom, kakva poboljšanja želite da
implementirate u [email protected]?
M. Stamatović: Pre nekoliko nedelja se postavilo pitanje zamene asistenta na
predmetu Ljudski resursi. Rekao sam da nema problema i da ću ja da održim vežbe kao
zamena. Tada su se i studenti završne godine uverili da ipak tu postoje neke novine u
predavanju, raspitajte se... Stalno radim na sebi, jer svakako nije još vreme za penziju, a i
nisam sujetan... Nemojte se smejati, moram i ovo da ispričam - kako je meni potrebno nekih
sat vremena da stignem od Beograda do Novog Sada, nabavio sam CD za učenje italijanskog
jezika, početni kurs. Time dobijam znanje, a ne trošim vreme u putu uzalud... To je jedan od
načina za usavršavanje i konstantno učenje.
[email protected]: Kakve su sličnosti i razlike između novosadskih i beogradskih studenata?
M. Stamatović: Ponašanje studenata u mnogome zavisi od profesora koji im predaju.
Preferiram studente kao što su u Pančevu – ozbiljni, usmereni, odgovorni, predani, radni...
U Beogradu su studenti mnogo odgovorniji nego novosadski, posebno ako su došli sa strane,
pa plaćaju i stan i imaju i druge troškove pa su posvećeniji investiciji kao što je obrazovanje.
Moram da iznesem jednu primedbu, jer to mi se desilo, i voleo bih da se to promeni na
Fakultetu - ako je moguće. U pitanju su [email protected] studentske žurke četvrtkom uveče.
Dešavalo se da mi studenti dođu mamurni na nastavu petkom ujutru. Bolje organizovan
Studentski parlament bi mnogo doprineo tome. Zadovoljstvo sa obe strane mora da postoji,
jer bez toga nema dogovora oko bilo kojeg pitanja vezano za studente i profesore.
Razgovor vodila Tijana Vučinić
Ja mentor
– prva godina
Operativni
menadžment II
P
rvi
zabeležen
trag o modernom
korišćenju
reči
mentor se nalazi u knjizi
’Telemakove avanture’
od francuskog pisca
Fransoa Fenelona iz
1699. godine, koja je bila
veoma popularna tokom
18. veka. Telemak je bio
Odisejev sin koga je on
pre svog puta u Trojanski
rat ostavio na staranje
svom prijatelju Mentoru.
Tako reč mentor u sebi ima značenja: prijatelj od poverenja, savetnik, učitelj, obično
osoba sa više iskustva.
Kao mentor na Fakultetu, radim na tome da novim studentima olakšam prelazni
period iz srednje škole na Fakultet, kao i kretanje kroz možda, na prvi pogled, komplikovan
sistem Fakulteta. Onim studentima koji ipak moraju da rade, a ima i takvih, a žele da idu
redovno na Fakultet da omogućim koliko toliko i rad i studiranje, ako je ikako moguće.
Ove godine sam mentor Operativnom smeru, II grupa. Predamnom je 30-tak
vrlo mladih ljudi. To je divno, ali i odgovorno. Odgovorno je zato što ponekad od
jednog postupka ili jedne reči koja se pogrešno uputi nekom tako mladom, može da
zavisi njegova sudbina. S toga nastojim da svoje studente što bolje upoznam i da im
pružim što više inspiracije da uvećaju istinski svoju vrednost kroz vreme provedeno na
studiranju, ne samo u smislu sticanja ocena, znanja i diplome, nego i u životnom smislu.
Želim da moji studenti postanu dostojni naziva akademski građanin, što ne znači biti
’dosadan i staromodan’, nego pre svega znači biti svestan i odgovoran mlad čovek. To
znači i dalje biti mlad i igrati se, ali to znači i ispoštovati svoje obaveze na Fakultetu. To
znači razvijati kod sebe poštovanje prema sebi i okolini u kojoj se krećemo. To znači biti
dostojanstven!
S puno poverenja u program i obuku koju smo dobili od iskusnijih kolega, idem
napred sa svojim studentima i bez obzira na prepreke i propuste koji će se javljati,
verujem i želim da na kraju svi budemo zadovoljni što smo se sreli i proveli neko vreme
zajedno. A narod kaže: Daće Bog, biće tako! :)
Mr Tamara Kliček
SA POKRIĆEM
Piše: Goran
Bulatović
P
lanetarna ekonomska kriza košta. Stručnjaci su izračunali
da će najrazvijenije zemlje sveta za saniranje posledica
krize potrošiti 9,2 biliona dolara, a od taoga samo Amerika
platiće 3,5 biliona dolara ili četvrtinu BND. Nemačka će za
saniranje kreditne nelikvidnosti i spašavanje domaćih banaka
i drugih posrnulih velikih kompanija potrošiti 839 milijardi
dolara ili oko 25 posto BND. Velika Britanija će za borbu protiv
globalne krize potrošiti 37 posto BND što je stavlja u sam vrh
među osam najrazvijenih zemalja. Rusija je najavila da će za
stabilizaciju domaćeg finansijskog tržišta potrošiti 222 milijarde
dolara, ili probližno 13,9 posto očekivanog BND u ovoj godini što
je stavlja na četvrto mesto u grupi najrazvijenijih. Kina je najavila
da će za saniranje posledica ekonomskog kolapsa potrošiti 586
milijardi dolara, a nobelovac Džozef Štiglic, američki ekonomista
sa Harvarda izjavio je da su sve zemlje članice grupe sedam (SAD,
Japan, Nemačka. Francuska, Velika Britanija, Kanada i Italija)
praktično bankrotirale.
Đavo je, dakle, došao po svoje. Većina ekonomista smatra
da je glavni razlog krize neoliberalna finansijska ekonomija
kreirana u SAD i dolar koji nema pokriće. Amerika se tako od
prsate, dugonoge, plavuše i bogate udavače, preko noći pretvorila
u raščupanu, ružnu i perverznu babetinu sa 11 triliona dolara
spoljašnjeg duga, koja u ponor pohlepe i požude odvlači sve svoje
mlade, lepe i naivne ljubavnike. Fuj.
E sada, nije cilj ovog teksta da rešava globalne ekonomske
probleme niti da analizira nepostojeću nacionalnu strategiju
borbe protiv ekonomske prostitucije, nego da pokuša da globalne
probleme spusti na lokalni, takoreći, lični nivo. Ključna reč je - bez
pokrića.
Evo na primer, gledam vas koliko vam je važno da na sebe
navučete firmirane krpice i da se pojavite na raznim žurkama
a onda sedite po ćoškovima i ćutite. Svaki čas vadite mobilne
telefone i proveravate da li vas je neko zvao. Kao uživate (vrh
brate). Praznite se. A imate li za to pokriće? Čime se punite kad
se toliko praznite?
Gledam vas koliko vam je stalo da imate poslednje verzije
softvera, poselednje modele računara, telefona, kamera,
mikrofona … ali priče koje snimate i pišete ne dolaze iz
prodavnica, nego dolaze iznutra.
Dolazite na nastavu zato što morate, često nespremni i
nezainteresovani. Učite taman koliko morate jer, bože moj, imate
pametnija posla. Koja posla? Završavate fakultet da biste dobili
diplomu, a koliko ste se sami potrudili da ona zaista ima pokriće?
Znam da je lako popovati studentima i priznajem da i sam
snosim deo odgovornosti za svetsku krizu. Trilioni dolara za
saniranje štete sa početka teksta su mačiji kašalj u odnosu na
štetu koju bih ja mogao da napravim. U pitanju su vaši životi.
Ako Amerika bankrotira neću se potresti, ali ako vaše diplome
ne budu imale pokriće … ako ste se vi pomirili sa tim da budete
promašena investicija vaših roditelja - ja nisam.
Vi ste moje pokriće i učiniću sve da ne bankrotiram.
Ako i vi mene tako ukapirate, kriza će raditi za nas i proći će
dok kažeš “Evropa”.
Srećna vam Nova 2009. godina.
[email protected]
5
[email protected] kolumna
JUBILEJ
[email protected]: Uobičajeno je da, kada prvi ut predstavljamo nove članove [email protected]
tima, od njih zatražimo i da upute neku poruku studentima koji ovaj tekst budu čitali.
Koja bi Vaša poruka bila?
M. Stamatović: Poručio bih im da je u [email protected] budućnost, kao i da uz ovaj fakultet
mogu da nađu stabilan posao. Njihova obaveza i cilj jesu da završe faklultet, a posle toga
ide druga vrsta života – porodica, privređivanje, izdržavanje te porodice. Zahvaljajući
kvalitetu koji [email protected] poseduje, studentima je omogućeno da brže dođu do posla na tržištu
rada. Menadžer se postaje na sledeći način: kada radite u nekom timu, pa se u tom timu
ukaže šansa za tim-lidera, a u tom trenu imate adekvatno obrazovanje koje se dobija na
[email protected], vi postajete menadžer. Menadžerom ne mogu da vas naprave ni tata ni mama, ne
rađate se kao menadžeri, a ti menadžerski kvaliteti, znanje i iskustvo se dobijaju upravo
na ovom fakultetu.
[email protected]: Za kraj može li jedna ocena [email protected]?
M. Stamatović: Čitao sam [email protected] i pre nego što sam došao ovde da radim. Upravo
je ovaj studentski list jedan od glavnih aduta koji me je privukao da budem dekan na
ovom fakultetu - širina i sloboda koje postoji u njemu. [email protected] je dobro osmišljen i
predstavlja kako glasilo fakulteta, tako i izuzetno moćno marketinško oružje. Očigledno
je da se sva investicija koja je uložena u njega isplatila, kako materijalna, tako i ona teško
merljiva koju investiraju tvorci [email protected] kroz profesionalno znanje koje prenose na
nove generacije.
[email protected] INTERVJU
[email protected] predstavlja
docentkinju dr TATJANU
MILIVOJEVIĆ
Nekada đak generacije u Monaku, zatim diplomirani filozof u Beogradu i
dobitnik Oktobarske magrade. Od filozofije, preko etike i vrednosnih traganja,
do fenomenološko – egzistencijalne psihologije i magistrature u Nici, pa do
krune - doktorske disertacije na temu „Religiozna filozofija Lava Šestova“, opet na
univerzitetu Nica Sofia - Antipolis. Od tada profesor, psihoterapeut specijalizovana
za NLP, prevodilac, PR, volonter ..., a od nedavno i deo nastavničkog tima na
Fakultetu za menadžment. Ako se još niste upoznali sa dr Tatjanom Milivojević na
časovima Psihologije ili Poslovne etike, [email protected] vas poziva na kratko druženje
sa njom.
[email protected]: Dobro došli na naš fakultet u ime [email protected] Šta Vas je
opredelilo da postanete de [email protected] tima?
T. Milivojević: Obično ne postoji samo jedan razlog zašto se neko opredeli za
mesto na kome će da radi, za ljude koje će da viđa, a u svom slučaju ja bih izdvojila
dva. Prvi razlog je ličnost prof. Ristića koja je svakako nesvakidašnja. Retko ko je
tako neformalan, kreativan, ko ima jedan vid neubičajene komunikacije. Drugi je
što sam videla da je [email protected], za razliku od niza drugih privatnih fakulteta, izrazito
moderan, interaktivan sa vrlo dinamičnom stimulacijom, a istovremeno nosi
dosta ozbiljnosti u pristupu radu, studentima i nauci.
[email protected]: Koja su Vaša očekivanja i da li su, do sada, ispunjena?
T. Milivojević: Moja su očekivanja, za sada, ispunjena. Ako i dalje budem osećala
da mogu na ovom mestu da se ostvarujem i doprinosim ovom sistemu, onda će to da
bude savršena priča.
[email protected]: S obzirom na to da ste u toku Vašeg školovanja bili vrlo uspešni i da
ste, kaže to Vaša biografija, veoma ambiciozni, ostvarili ste zavidne rezultate, na koji
način biste motivisali Vaše studente da, na neki način, pođu istim putem?
T. Milivojević: Motivisanje i sam motiv su jako individualni. Ima onih koji već
dolaze sa motivacijom, koju je dovoljno održati i podsticati. Ima onih koji iz različitih
razloga deluju nemotivisano i na njih bi trebalo primeniti pedagošku metodu o
kojoj je govorio Karl Rodžers, veliki humanistički psiholog i pedagog, tj. pronaći u
njima«onu žicu» i tako u njima probuditi samomotivaciju. Po mom mišljenju, bilo bi
idealno da se slušalačke grupe dele, pošto su prilično heterogene upravo po stepenu
samomotivisanosti. Verujem da bi tada svako mogao da se pokrene, da „uđe u priču“.
[email protected]: Da li postoji neko ko je Vas izrazito motivisao tokom školovanja?
T. Milivojević: Osoba koja je ostavila najdublji trag u toku mog školovanja bio je
moj profesor filozofije, kojeg sam smatrala za svog duhovnog mentora. Mi nemamo
isti predavački stil, ali u nečemu imamo nešto zajedničko. Sećam se da je govorio
kako glava (kao i duh) nije posuda koju treba napuniti, već je to baklja koju treba
upaliti. On je kroz interaktivnu nastavu, postavljajući pitanja izazivao (podsticao) nas
na razmišljanje.
[email protected]: Kako biste uporedili obrazovni sistem Srbije i Francuske, uzimajući u
obrzir da ste se školovali u obe države?
T. Milivojević: Na žalost, moram da priznam da je školovanje u Francuskoj skoro
u svemu primerenije uopšte nervnom sistemu i kognitivnim funkcijama ljudi. Pristup
je takav da se mnogo više podstiče razmišljanje, istraživanje a znanje ne predstavlja
konglomerat naučnih informacija. Dakle, nije bitam broj naučnih informacija već
način na koji ih povezujete. Jedina zamerka školama u Francuskoj je ta što, po mom
mišljenju, nije dovoljno pažnje posvećeno opštoj kulturi npr. kao što je svetska
književnost.
[email protected]: Kako biste, našim čitaocima, predstavili sebe posmatrano iz ugla
humanitarnog rada?
6
[email protected]
T. Milivojević: Što se tiče humanitarog rada tu bih razdvojila moje
profesionalno bavljenje ovim radom i moj volonterski rad u sklopu humanitarnih
organizacija. Kao volonter radila sam sa marginalizovanim slojevima društva, dok
sam profesionalno radila kao trener po raznim državnim i privatnim firmama,
klinikama i ustanovama. Kao trener držala sam radionice vezane za teme kao što
su mobing, upravljanje stresom, asertivni trening itd. Na ovim radionicama bilo
je potrebno osobama povratiti i restaurirati njihovo samopoštovanje, identitet i
integritet.
[email protected]: Bavili ste se nizom profesija kao što su prevodilac, PR, psihoterapeut
i sl. Kako biste izdvojili profesiju predavača (nastavnika) od drugih profesija kojim
ste se bavili?
T. Milivojević: Ja bih u ovom slučaju pre videla vezu, mada razlike naravno
postoje. Recimo psihoterapiju vrlo lako povezujem sa profesurom (pedagogijom).
U oba zvanja imam želju da podstaknem, ohrabrim i motivišem samorazvoj.
Takođe se trudim da studente usmerim ka vrednostima koje mogu nositi
kroz život, koje će im pomoći da otkriju svoje prioritete kako ne bi skrenuli u
neke sekundarne stvari i time „promašili“ svoj put, svoju egzistenciju i svoju
ličnost. Na profesuru, za razliku od psihoterapije, gledam kao na nešto manje
teško, posmatram je «penušavije». Mislim da se najbolje uči kroz smeh i da
se najkvalitetnije uči kad čovek i ne oseća da uči. Moj glavni motiv u životu je
interesovanje za druge i strasno sam zainteresovana za ljude. Naravno, vrlo često
koristim i PR umeća dok predajem npr. tehnike komunikacije, prenošenje svoje
poruke na odgovarajući način, javni nastup, prevazilaženje treme pred velikim
brojem studenata, kao i uspostavljanje kontakta sa njima.
[email protected] Da li čitate [email protected] i kako biste ga ocenili?
T. Milivojević: Imala sam priliku, kada sam se tek upoznala sa [email protected] i prof.
Dušanom Ristićem, da pogledam nekoliko brojeva i izuzetno sam zadovoljna.
Smatram ga jako svežim i originalnim. Svi prilozi su zanimljivi, svaki vredi
pročitati, dizajn mi se jako sviđa. Nosi neku vedrinu, zanimljive informacije i
optimizam. Za sada nemam nikakve primedbe.
Razgovor vodio Peđa Ivović
Dirljiva tribina održana uz mnogo smeha, aplauza, gostiju i
pozitivne energije
F
akultet
za
menadžment u
Novom Sadu, je
bio domaćin Tribine
i koktela, povodom
obeležavanja
3. decembra Međunarodnog dana
osoba sa invaliditetom.
Tema je bila položaj i aktivnosti osoba sa mentalnom ometenošću, posebno
grupa lica sa invaliditetom. Naime, prema Zakonu o sprečavanju diskriminacije
nad osobama sa invaliditetom, izraz “osobe sa invaliditetom” označava osobe sa
urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom
onesposobljenošću koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili
imaju ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa
drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu
tehničkih pomagala ili službi podrške.
Gosti su bili predstavnici
Društva za pomoć MNRO
Afrim Uka, korisnik Društva za (mentalno nedovoljno
pomoć MNRO: „Najveća podrška razvijenim osobama) Novog
Sada, kao i korisnici ovog
su nam personalni asistenti,
društva. Govorili su Afrim
oni su uvek tu da nam
Uka korisnik MNRO društva,
pomognu, da nas posavetuju,
zatim Katarina Majkić jedna
od koordinatorki MNRO i
da nas vode u izlaske i da
Tamara Paroški volonterka u
nas upoznaju sa svojim
ovoj organizaciji. Društvo za
prijateljima. Oni naš život
pomoć mentalno nedovoljno
razvijenim osobama je
čine bogatijim i ispunjenijim.
humanitarna, nevladina,
Uz pomoć njih otkrio sam da
postoji svetlo na kraju tunela.“
N
a našem fakultetu održana je
tribina pod nazivom “ Menadžment
savremenih institucija kulture
- kriterijumi evaluacije”, a gost je bio
Janko Ljumović direktor Crnogorskog
nacionalnog pozorišta. Moderator tribune
bio je Aleksandar Milosavljević, naš
diplomac, a sada direktor drame SNP-a.
Sama evaluacija je zapravo pitanje
standarda određene organizacione
kulture koja je utemeljena u jednom
društvu. Društva i sistemi se razlikuju
u odsustvu ili prisustvu organizacione
kulture, koja podrazumeva niz standarda,
niz procedura, vrlo jasno planiranje i vrlo
jasne sisteme kontrole.
Institucije kulture kod nas, nakon turbolentnih vremena, nalaze se u tranzicionim
uslovima, u poziciji potrage za novim standardima, pritom boreći se sa svim nasledjima
koje predstavljaju neki drugačiji sistem standarda. Postavlja se pitanje ko je producent
kulture? U socijalizmu je to isključivo bila država, a danas imamo komercijalne medije,
koji su nastali kao odgovor na monopol javnih medija i potrebom za dualizmom, kao
i za novim sistemima vrednosti. Danas vise nemamo dominantne državne institucije,
nego imamo mogućnost da u kulturi medija i umetnosti, delujemo kroz novi oblik
organizovanja gde pored komercijalnih medija počinje da se izdvaja i treći sector, nazvan
neprofitna i nestranačka organizacija koja okuplja osobe
Ako želite
sa smetnjama u razvoju, nihove porodice, stručnjake i
da
postanete
volontere. Ovo društvo jača kapacitete i povećava vidljivost
volonter ovog
osoba sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica radi
lakše integracije u lokalne zajednice i osobljava ih za što
društva ili
samostalniji život.
pomognete na
Međunarodni dan osoba sa invaliditetom obeležava
bilo koji drugi
se svake godine 3. decembra s ciljem da se građani
način obratite
podsete kako u njihovom susedstvu žive osobe s
invaliditetom i posebnim potrebama, još od 1992. godine,
se na: www.
kada je Glavna skupština UN-a usvojila rezoluciju kojom se
mnrons.org.
pozivaju sve zemlje na obeležavanje toga dana s ciljem da
yu,
mnrons@
se tim osobama omogući jednako uživanje ljudskih prava
neobee.net,
i ravnopravno sudelovanje u društvenom životu.
ul. Seljačkih
Moderator tribne je bila Tijana Vučinić, student
četvrte godine [email protected], koji od svog osnivanja neguje
buna 83, tel:
veze sa humanitarnim organizacijama i aktivno učestvuje
021/496-184
u humanitarnim akcijama. Fokus razgovora na tribini je
bio program Personalna asistencija mentalno nedovoljno
razvijenim osobama, a najviše se govorilo o ulozi volontera
u osamostaljivanju, rehabilitacii i osnaživanju ličnosti sa posebnim potrebama,
njihovoj socijalizaciji i boljem razumevanju životnih situacija uz pomoć personalnog
asistenta. Ova tribina je jedna u nizu koja će se održavati kako bi se podsticala
tolerancija, međusobna komunikacija i prihvatanje od strane okoline kojoj lice sa
invaliditetom pripada.
Kao zaključak ovog događaja moglo bi se reći da je podizanje svesti o ovoj temi
u opštem interesu celog društva i da je razvijanje volonterskih aktivnosti u ovom
sektoru preko potrebno. O izvanrednom uspehu ove tribine svedoče reči doc. dr
Gorana Buulatovića, profesora na predmetu PR, u okviru kojeg je realizaciaja ove
tribine predstavljala i deo kolokvijuma: „Vrlo sam ponosan. Uspeli ste uz pomoć
EVALUACIJA
kreativna industrija koja daje mogućnost razvoja malih sektora i industrija, razvoja
umetničkih zanata koji deluju u okviru pojedinih zajednica.
U razgovoru, gost je istakao da su u parametrima evaluacije sadržani obrisi onoga
sto zapravo jesu očekivanja koje bi trebalo pokazati u nekom rezultatu. Prvi parametar
jeste delovanje u multikulturalnom kontekstu - kultura pluralizma. Kao drugi kriterijum
navodi transfer znanja, sposobnost kreiranja novih korisnih, prepoznatljivih proizvoda,
i decentralizacijska delovanja. Treci kriterijium jeste aspekt osvešćivanja kulturnog
tržista i ciljno kreiranje dvodimenzijalnih aspekata. Ovo obuhvata priču o komercijalnoj
delatnosti unutar institucija kulture. Sledeći kriterijum jeste sposobnost stvaranja
drustvenog dijaloga i redefinisanje kulturne politike, što znači ne biti nemi posmatrač
onoga sto jesu zakoni, procesi, politika nego biti aktivni učesnik u kreiranju istih. Peti
kriterijum jeste priča o koprodukciji, networkingu, saradnji, transferu znanja, kao
usluge koje možemo ponuditi.I poslednji kriterijum jeste Capacity Building - podizanje
kapaciteta.
Umetničko veće Velike Britanije definisalo je sledeća tri standarda evaluacije :
- Umetničko izvođenje i standardi
- Organizaciona efikasnost, koja podrazumeva efikasnost menadžmenta, razvoj
marketinga u širenju sopstvenih prihoda
- Strateška uloga, odnosno pozicija određene organizacije u okruženju (koliko ta
ustanova privlači i širi publiku)
Otkrivanjem i postavljanjem novih kriterijuma razvoja u menadžmentu kulture i
medija data nam je nova dimenzija za pronalaženje, kreiranje i razvijanje novih osobenih
ideja i načina da se one što bolje i efikasnije izvedu.
Marija Raspopović
[email protected] 7
[email protected] TRIBINA
MEĐUNARODNI DAN
OSOBA SA INVALIDITETOM
UMETNOST I MEDIJI
[email protected] TEMA
„Ko ne zna šta je umetnost, taj ne zna šta i ko je čovek!“
U
metnost, pojam koji označava svet maštovitih slika, zvukova i oblika. Taj svet
čoveka opčinjava svojom lepotom, grotesknošću, veličinom i o bogatstvom
boja, koji ga ne ostavljaju ravnodušnim. Umetnost je dokaz da je ljudska mašta
neograničena i izdašna, a kao rezultat toga nastaju tvorevine zasnovane na imaginaciji
koje su tu da pruže zadovoljstvo i radost, ali da istovremeno posluže kao osnova za neko
novo umetničko delo!
Svaki čovek je umetnik, svako poseduje neku osobinu kroz koju se može izraziti
i postati vrhunski umetnik. Ali, budući da živimo u svetu koi se nezaustavljivo menja
skloni smo tome da povremeno postajemo kratokovidi. Mislimo na danas, na trenutne
obaveze, na trenutna zadovoljstva! Jednostavno sve manje vremena posvećujemo svom
duhovnom biću i uživanju u umetnosti. Umetnost duhovno biće hrani osećajem za lepo,
osećajem za neobično, otkriva nesvakidašnje i teži novom i neotkrivenom.
Mediji, kao sredstvo koje ima ključnu ulogu u kreiranju sveta u kojem živimo, često
ne posvećuje dovoljno pažnje umetnosti! U državi Srbiji je to naročito očigledno! Naime,
medijski javni servis odnosno RTS, čiji je zadatak da brine o kulturi i umetnosti, izvršava
svoju obavezu, ali ništa više od toga!
Postoje tri emisije koje ljubitelji umetnosti, pa i običan narod može da pogleda u
želji da sazna nešto više o umetnosti: „Metropolis“, „Beokult“ i „Art zona“.
Emisija „Metropolis“ je nešto više od obične emisije. Razlozi za to leže u činjenici da
je to emisija koja već godinama egzistira na državnoj televiziji. Prvo, oni koji učestvuju
u stvaranju emisije su svesni da umetnost ne može vek nastajati na jednom istom
prostoru. Stoga novinari putuju u različite gradove i države i prate tamošnje priredbe i
smotre. Takođe, projekti u oblasti kulture koji su od zajedničkog ineteresa za balkanske
države dobijaju svoje zasluženo mesto u ovoj emisiji. Sve značajnije umetničke
manifestacije širom Srbije se pomno prate, a ponekad se snimi posebno izdanje ove
emisije u nekom gradu, gde se predstavljaju svi metnički potencijali i stvaraoci koji
su proslavili taj grad! Budući da ova emisija menja novinare i reditelje koji učestvuju u
njenoj realizaciji, nikada ne gubi na kvalitetu.
Sa druge strane emisija „Beokult“ jeste emisija koja je malo višeg ranga u stručnom
smislu, što istovremeno poredstavlja i pozitivnu negativnu stranu. Pozitivnu po tome
što je potrebno da postoje i stručne emisije, ali kod običnog naroda to neće proći budući
da obični ljudi ne trpe stručne izraze i „duga obrazlaganja“ pre nego što čuju poentu!
Ova emisija pokušava da se približi običnoj publici kroz predstavljanje raznih saržaja
na manje formalan način, ali ponekad spušta nivo same emisije, što stručna javnost
ne odobrava.
„Art zona“ je emisija stručnog tj. analitičkog tipa. Bavi se proučavanjem umetnika,
njihovih dela i uticaja koje oni ostvaruju u određenim okvirima. Bilo da je reč o
konkretnom umetničkom delu ili o intervjuu sa određenim autorom, ova emisija je
za razliku od gore pomenutih okrenuta ka veoma podrobnoj edukaciji publike i nema
skrivene namere, poput podilaženja publici zarad povećanja svog rejtinga. Kada se
ovome doda i emisija „Trezor“ koja predstavlja istoriju razvoja državne televizije, ali
i kulture, i u kojoj se često mogu videti prilozi o umetnosti koji su rađeni u nekim
prošlim godinama dobija se zaokružena celina koja zadovoljava sve segmente kulture
i umetnosti.
Ipak, poblem leži u činjenici da premijere svih emisija (izuzev „Trezora“) idu u
terminima posle 22 h, što zaista deluje obeshrabrujuće kada su ljubitelji umetnosti u
pitanju. Činjenica je da mnogi pripadnici auditorijuma nisu budni ili nisu kod kuće u to
vreme ili nisu raspoloženi da gledaju baš to ukoliko na nekom od programa imaju priliku
da odgledaju dobar film ili neki sportski događaj.
Što se tiče televizije sa ružičastom mrljom u gornjem desnom uglu ekrana, jasno
je da se tu umetnost teško može i nazreti, a kamoli videti! Kada se i dogodi neki prilog
o umetnosti to je iznenađenje koje bi trebalo zapamtiti! Jednostavno „mrljica“ razmišlja
srpski i deluje američki, jer je „ovo ipak zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“ koji nisu
zahtevni, pa je masovna produkcija kiča i šunda dovoljna umetnost za napaćeni radni
narod!
Televizije koje više ne postoje poput „Politike“ i „Arta“ su imale svoje dobre emisije.
Doduše, „Politika“ je više bila okrenuta informativi, ali i piratizovanju holivudskih
blokbastera, koji su joj na kraju došli glave! Tv „Art“ je bila posvećena umetnosti na
sebi svojstven način od jutarnjeg „Kaleidoskopa“ u 9.00 do „Šok koridora“ koji nije imao
fiksni termin. Zaista, ogromna je šteta što jedna, na taj način formatirana televizijska
stanica više nije u etru.
„Avala“, „Fox“, „Studio B“ umetnost provlače kroz emisije zabavnog karaktera, što
je nedovoljno, ali jednostavno to je tako! TV „Košava“ je u prvim danima emitovanja
imala dobru programsku šemu i dosta prostora je ostavljano za kulturu i umetnost, a
te emisije su uređivali mladi novinari! Danas, kada frekvenciju dele sa formatiranom
dečjom televizijom „Hepi“, u progamskoj šemi jedva ima mesta za emisije koje se bave
umetnošću i obično se emituju posle ponoći, a nakon filmova i emisija o filmu kao
8
[email protected]
umetnosti.
Jedini, za sada, pravi pozitivan primer je moguće videti na televiziji „B92“.
Naime ova stanica nudi jednostavan model koji se može uspostaviti kao standard
u elektronskom prezentovanju umetnosti i kulture „YELLOW CAB“ , emisiju kratke,
dinamične forme koja predstavlja najrazličitije događaje u Beogradu, Novom Sadu a
i drugde: nove knjige, muzička dešavanja, koncerte klasične muzike, modu, art, film,
talentovane ali anonimne osobe...
Ova emisija na zanimljiv, svima razumljiv, a opet ne snishodljiv i prizeman način,
približiva kulturu i umetnost prosečnom i natprosečnom gledaocu. Emisija je dobro
osmišljena jer zadovoljava i obične gledaoce, ali istovremeno umetnicima i svima iz
umetničkog miljea nudi neophodne informacije odgovarajuće težine. Emisiju uređuje
i vodi Ivana Ćirica.
Na kraju, smatramo da ne bi bilo uredu, a da ne pomenemo emisiju koja je nekada
davno emitovana na Trećem kanalu. Reč je o emisiji „Vodiću te“ koja je uvek išla u
terminu 17.05h i vodile su ih jedna plava i jedna crna voditeljka. Sama špica emisije je
bila umetničko delo od mokrog kupatila do neobičnog dela u muzeju, od ormara punog
garderobe do biokopske sale! Emisija je bila ne samo preporuka nego i upoznavanje
sa samim umetnicima i to na neobičnim mestima. Zanimljive priče, zanimljivi ljudi,
zanimljive lokacije i neodoljive preporuke, spakovane u dvadesetak minuta bile su
savremeno remek delo! Čuvenog 3K više nema, kao ni emisije, ali uspešni projekti poput
ovog se ne zaboravljaju!
Današnja publika ne traži mnogo, ali ne zato što to ne želi nego zbog toga što nema
potrebu za tim! Bar tako tvrde razni teoretičari medija. Ipak, tu potrebu je neophodno
polako razvijati, korak po korak. Oni koji upravljaju televizijama moraju da znaju da ako
budu nastavili da prave emisije koje su previše okrenute stručnom miljeu, bez prevoda
na svakodnevni opis pojave i događaji predstavljeni nekom čudnom estetikom - samo
da bi popunili rupe u programskoj šemi neće imati budućnost!
Umetnost ne bi trebalo da bude poput prašnjavog eksponata u muzeju, kojeg se
poneko povremeno priseti! Umetnost nema ustaljenih pravila i ne radi se po diktatu i
zato ispunjava čoveka. Tako i emisije koje se prave, za i u ime umetnosti, morale bi da
odbace zastarele koncepte i stvore audio vizuelno delo, kratku formu, koja će gledaoce
zainteresovati da istražuju ono što su je videli posredstvom tv prijemnika!
Umetnost se stalno menja. Emisije o umetnosti takođe bi trebalo da se menjaju!
Kratka, upečatljiva i poučna forma koja će probuditi znatiželju biće dovoljna za početak.
Ukoliko se to ne dogodi, sudija u liku prosečnog gledaoca će izaći i izvršiti kaznu
posredstvom svog daljinskog upravljača!
D.K
Rekli su o umetnosti:
Bez tradicije umetnost je stado ovaca bez pastira. Bez novine, ona je leš.
(V. Čerčil)
Umetnost je uvek savremena i stvarna, drugačije nikad nije bilo i bilo je glavno- ne
može ni biti. (Dostojevski)
U umjetnosti se mogu mešati svi mogući stilovi, ali mešanje mora imati stila.
(Laub)
Umetnost je ljubomorna. Ona želi da joj čovek potpuno pripada.
(Mikelanđelo)
Svi znamo da umetnost nije istina. Umetnost je laž koja nas tera da spoznamo istinu.
(Pikaso)
Umetnost u kojoj ima života ne prikazuje prošlost, ona je nastavlja.
(Stendal)
Umetnost je desna ruka prirode. Priroda je stvorila samo bića, a umetnost ljude.
(Šiler)
Bez umetnosti, surovost realnosti bi učinila svet nepodnošljivim.
(Šo)
Tajna života je u umetnosti.
(Vajld)
Č
injenica da su upravo mediji ti koji “kroje” našu stvarnost nije tajna.
Realnost je. Pitanje je, samo, koliko smo toga svesni? I da li smo toga
svesni? I, najzad, ko osmišljava naše interesovanje za medijski sadržaj?!
Zaista - ko?
Okolina? TV - program koji pratimo? Internet stranice na kojima ćemo
lako naći odgovore na sva pitanja koja sebi postavimo (i, ne, nije važno da li
su ti odgovori u bliskom dodiru sa istinom) ili još lakše, snimak Seke Aleksić
- “home made”! O, da, možemo uploviti i u neku vrstu sajber ljubavi. Ma, svašta
možemo!
Da li zbilja sve to osmišljava naše interesovanje za medijski sadržaj? A
moje? Ne bih rekla, ALI…
“Gubim” se u knjigama koje čitam gladno, u filmovima koje isto tako gladno
gledam, i sve to ume da promeni moj ugao gledanja. Zbilja, lako je prepustiti
se trenutnom utisku o tome kako medijske poruke “pomere” moju stvarnost…
. Savršeno “upakovane” informacije stižu nam sa svih strana. Ne vredi da
žmurimo. Tu su. Uvek!
Vozim se gradskim autobusom u kom, kao po običaju, vlada neka vrsta
haosa, i onda, tražeći nešto za šta bih “prikačila” svoje misli, ugledam predivnu
reklamu, sve sa rečenicom “Vreme je…” I setim se nečega, meni važnog, što
može, a ne može da čeka. Klik! Odluka! Ako je mediji nisu (a nisu) oformili
- potpomogli su je i to je sigurno. I dovoljno. Smejurija ili…?!
Da, desi se i da, isto tako, ugledam (za moj ukus) neukusno odevene
devojke. I sine mi u glavi neka ružičasta lampica. Jeste, pomislim na to koliko je
njih “prodalo” zrno dobrog ukusa onome što nam prodaju? Pa da, podmeću nam
određen model ponašanja. Ne uklapaš se?!
Klik! Sledi natpis-neprilagođen! “Kreiraju” naš muzički ukus. Nismo baš ni u
prilici da mnogo biramo šta ćemo da gledamo na TV-u. Ni šta ćemo da čitamo
u novinama. Sve je to tu, prosto. Za nas. Da li smo svesni? Samosvesni? I koliko?
Kupujemo-prodajemo! I dušu, ponekad.
Nego… da se vratim pitanju: Ko osmišljava… KO? Onaj ko šalje poruku,
Da, ali, ko je Taj? Svejedno… .
Činjenica da smo “bombardovani” medijskim porukama dovoljna je da
potvrdi još jednu, a to je da deo mog interesovanja, ipak, kreira i neko drugi.
A da li sam ja toga u celosti svesna? Ne znam… Ali dođe mi nekada da, eto,
bar iz inata onome što mi je iznuđeno, umesto “moćne” Amerike, zamislim da
sam u nekom kraju “siromašne” Indije. Zamislim neku bajku i oživim je. Tako, u
mislima. I tek na tren me “bocne” saznanje da sam, od trena u kom sam slušala
bajke, pa sve do dana današnjeg, izložena tim “čarobnim” bombama koje, istina,
umeju tako dobro da zamirišu, zabave, izbave…
I…? Možemo li izvan “kruga” u kom smo “združeni” sa svežinom medijskih
poruka? Moguće je… Ne sasvim, ali… moguće je… Moguće je, jednom
nogom bar, izaći iz “kruga” ako, razumejući medijski jezik, ne dozvolimo da
nam Seke Aleksić “otimaju” tako mnogo pažnje, da nam politička (i retko lepa)
dešavanja ne kradu dragocenu energiju… Moguće je, ako racionališemo i
odaberemo da nas se nešto, ipak, ne tiče iz “tog i tog” razloga.
Pa… kakav smo mi to, onda, član društva?! Aktivan?! Definitivno!
D. Knežević
Fax and The City
Petnaestog decembra je počeo drugi trimestar za treću i četvrtu godinu
i traje do 23. marta 2009. godine. Prvi semestar se završava 30. januara
2009. godine. Drugi semestar počinje 16. februara 2009. godine.
Studenti imaju slobodno vreme, dakle nemaju predavanja i vežbe, od 29.
decembra 2008. godine do 12. januara 2009. godine.
Decembar na [email protected] je protekao u znaku Tribina i gostovanja ali i u znaku
humanitarnih aktivnosti. Neke od tribina su bile posvećene humanitarnim
akcijama, a neke su bile isključivo edukativne ili informativne. Polovinom
decembra studenti i zaposleni na [email protected] su bili i dobrovoljni davaoci krvi.
Akcija pod geslom „Dajte krv, a ne izgovore“, koju po drugi put organizuje
Studentski parlament, održana je 12. decembra, a o tome kako je protekla i
da li je bilo više izgovora nego humanosti pisaćemo u sledećem broju.
Januarski ispitni rok počinje 2. februara 2009. godine i traje do 14. februara
2009. godine.
Aprilski ispitni rok počinje 22. aprila 2009. godine i traje do 30. aprila 2009.
godine.
Junski ispitni rok počinje 15. juna 2009. godine i trajaće do 4. jula 2009.
godine.
[email protected] žurke
Na [email protected] važi nepisano pravilo – posle rada ide razonoda. Početak ovog
semestra obeležile su dve sjajne Brucošijade. Prva, 30.oktobar, u klubu
„Muzej“ na tvrđavi i druga, 13.novembar, u diskoteci „Baltazar“ . Studenti,
kao i profesori su se na obe žurke odlično proveli, a oni koji su propustili
ova zadovoljstva mogu da steknu utisak o atmosferi na osnovu priloženih
fotografija:)
Miljana Ačimič
9
[email protected] 9
[email protected] VESTI
Ko osmišljava
naše
interesovanje
za medijski
sadržaj?
[email protected] STUDIRANJE
NA STUDIJE U
INOSTRANSTVO
F
@M je u postupku akreditacije! Kvalitet rada na [email protected]
potvrđen je međunarodnim Certifikatom ISO 9001:2000 i
naša diploma je međunarodno priznata... Odlično! Spremni
smo za izvoz! Ali...
Kada govorimo o studijama u inostranstvu, osim preduslova
(priznatost diplome i fakulteta) postoji još nekoliko kvaka i na
svakoj piše 22... Krajem prošlog semestra, sa nekoliko kolega,
pokušavala sam da sakupim sve potrebne informacije za studije
u inostranstvu. Spisak potrepština izgleda odprilike ovako:
1. [email protected] je priznat, nema glavobolje, idemo dalje,
2. [email protected] trenutno ima potpisan sporazum o razmeni
studenata sa HURON UNIVERSITY USA IN LONDON – hajde
da proverimo...
3. Na njihovom Sajtu smo pronašli informacije o kursevima
za nastavak osnovnih studija studenata iz inostranstva.
Potrebno je: verifikovanje prepisa diplome kao dokaz o
studiranju na [email protected], završen kurs iz engleskog jezika
sa TOFEL sertifikatom koji je dokaz o tome da možete
nesmetano slušati predavanja tokom studija tamo, kao i
studentska viza. Naravno preduslov za sve to je NOVAC, ali
HURON nudi stipendije studentima iz mirovno nestabilnih
i ekonomski ugroženih krajeva (5+ za Srbiju – neka korist
od svega lošeg što nam se izdešavalo).
4. Kontaktirati osobu za razmenu studenata, poslati CV i
molbu. Traženje preporuke od profesora sa fakulteta. Vijanje
profesora po fakultetu kako bi se ispunili zapisnici koji još
uvek nisu zaključeni, da bismo mogli da upišemo ocene
i verifikujemo diplome. Dokumenti za vizu, glavobolja!
Trebalo bi se prijaviti najmanje 6 nedelja ranije za dobijanje
studentske vize, a spisak potrebnih dokumenata je izuzetno
obiman.
10 [email protected]
Dobili smo odgovor na molbe za stipendiranje. Odobrena
nam je stipendija u iznosu od 7.500,00 funti. Razliku bi trebalo
da doplatimo sami. Razlika je 5.000,00 funti... Šta??? Kako?
Hajde da ne odustanemo, da vidimo ko nudi stipedije... Za studente privatnih fakulteta? Kao da ne postojimo pred zakonom!
Ni jedan državni fond ne želi da nas stipendira bez obzira na
izvanredne uspehe i visoke proseke. Hajde da ne odustanemo,
studentski krediti... Rizično... Ali možda vredi... Međutim, postoji još jedna stvar. Hrana i smeštaj ne ulaze u cenu školarine, kao
ni knjige. Sve ovo ukupno bi iznsolo oko 15.000 funti za jednu
godinu.
Bez dobre materijalne potpore bolje je ne upuštati se u
ovakvu avanturu. Naravno, to ne mora biti Velika Britanija, ona
važi za „najskuplju zemlju za život“ u Evropi, a i šire. Možete
probati da nađete neki drugi univerzitet, u nekoj drugoj državi.
I u tom slučaju procedura se ponavlja, s tim da je važno pre
svega proveriti - da li naš fakultet ima ostvarenu saradnju sa
odabranim inostranim fakultetom, a ako nema na koji način
može da se ostvari?
Pored stipendija koje odobre sami inostrani fakulteti pomoć
se može tražiti i u vidu sponzorstva domaćih kompanija, ali je
to uglavnom obavezujuće prema kompanijama, u smislu da
posle morate raditi za njih određeni broj godina. Studenti sa
državnih fakulteta lakše dobijaju stipendije od države, lokalnih
vlasti i fondova za stipendiranje studenata. Pogodnost je i to
što je uvek moguće aplicirati na neki od konkursa koji se mogu
naći na Internetu za krativna multimedijalna rešenja ili pisanje
programa. Naime, često pobednici dobijaju značajna finansijska
sredstva ili besplatne studije (bez pokrivenih troškova života), a
i to je odlična šansa.
Zapravo, sve zavisi od toga koliko jako želite da studirate u
inostranstvu i da li imate materijalnu potporu za to.
Natalija Marić
GRAFITI – Vandalizam ili umetnost?
„Gaj Julije Primigenije je bio ovde. Zašto kasnite?“
Autor: (očigledno) Gaj Julije Primigenije
Mesto: Zid Pompeja
Vreme: antički Rim
Sredstvo: verovatno kamen ili neki drugi oštar predmet.
O
vaj natpis je jedan od brojnih nastalih u antičkom vremenu, ali ne i
najstariji vid grafita. Prvi crteži pronađeni su na zidovima pećina u
Laskou, Altamiri i Le Portelu i govore o potrebi praistorijskog čoveka da
na taj način reprodukuje stvarnost i događaje koji ga okružuju.
Tada su to bili samo natpisi, tj. pisane poruke izgrebane na zidinama
građevina, a danas grafiti predstavlju slanje poruka na javnim površinama,
u pisanoj ili likovnoj formi. Reč grafiti nastala je od italijanske reči “graffito”
sto znači škrabati, a koren vuče od stare grčke reči “graphein” koja znači pisati.
Dakle. postoje još od stare Grčke i Rima, a savremena istorija grafita počela
je 1968. godine kada počinju da se javljaju po njujorškom metrou. Iako su za
crtače i uživaoce grafiti umetničko delo, u mnogim zemljama su zabranjeni
zakonom i tretiraju se kao vandalizam.
i ovog vida propagande i širenja političko - nacionalnih poruka. Skrivajući
se iza omladine i vandalizma grafita, objavljuju se raznorazni politički ili
nacionalni stavovi na zidovima zgrada. Šta je tu zapravo vandalizam, i ko
trpi? Trpi li javnost zbog narušavanja izgleda okruženja, žrtve takvih natpisa,
svest pojedinaca na koju se utiče, ili pak umetnost grafita? Ko zapravo vrši
vandalizam- ocrnjeni i u javnosti omraženi umetnici grafita, ili politički
manipulatori?
Pre nego što optužimo i iskritikujemo još uvek nedovoljno akreditovane
umetnike ulice zbog pogrdnih “grafita”, trebalo bi da se zapitamo šta stoji
između redova, ili još bolje, ko stoji iza očiglednog? Kakvu poruku nosi i sa
kojom namerom je grafit realizovan na određenoj površini, pitanje je čiji
odgovor povlači granicu između umetnosti i vandalizma.
Ali da me ne biste pogrešno shvatili, grafiti i natpisi ne nose sa sobom
samo teoriju zavere i ne moraju uvek biti crni, tmurni ili pogrdni. Često se
pojave u javnosti iz jednostavne želje i potrebe da nas, bar na trenutak,
nasmeju i osunčaju tmurnu realnost. Pa evo, da i ja vas nasmejem, potrudila
sam se da pronađem nekoliko takvih natpisa, a meni najzanimljivi bili su:
Grafiti su jedan od četiri elementa (MCing, DJing, breakdancing, graffiti)
hip hop kulture, začete sedamdesetih godina 20. veka, unutar afro - američke
urbane zajednice. U savremenoj umetnosti grafiti su prvo našli mesto na
njujorškim metroima, vozovima, zidovima zgrada i sličnim površinama.
Grafiti su kreirani kao poruke namenjene javnosti, najčešče sa namerom da
predstave umetničko - autorski pogled na svet. Kako je čitava hip hop kultura
nastala kao bunt afro - američke omladine, grafiti kao njen osnovni element
razvijaju ovu kulturu u vidu likovne umetnosti. Sa duhovitih, sarkastičnih i/ili
pogrdnih antičkih natpisa, “poruke na zidu” prerastaju u slike, koje vrlo često
pariraju umetničkim delima. Iako ih, istorijski, vezujemo za crnu rasu, grafiti,
kao i hip hop kultura, zapravo ne pripadaju samo jednoj rasi, niti samo jednoj
religiji.
Međutim, i pored njihove umetničko - izražajne svrhe grafiti se često
mešaju sa pogrdnim ili ružnim natpisima koje možemo primetiti svuda oko
nas. Iz neznanja mnogi ljudi često ovakve natpise nazivaju grafitima, a zbog
sadržaja njihovih poruka i vandalizmom. Iako grafit može biti predstavljen i
u pisanoj i u slikanoj formi, ne može se svaka “žvrljotina” nazvati grafitom.
Takođe, crtači grafita vrlo često dolaze u sukob sa zakonom zbog površina
na kojima su realizovali svoje delo. Crtačima su grafiti vid umetnosti i
način izražavanja, dok su policiji, i državi uopšteno, puki vid vandalizma,
sankcionsan privođenjem, zaplenom materijala ili pak novčanom kaznom.
Naravno da se ne može i ne treba crtati svuda. Nije svaka površina pogodna
za ovu vrstu umetnosti, pa bi u slučaju grafita na crkvi npr., to predstavljalo
čistu nekulturu. Pojedinci su na tu temu izjavili: “Grafiti? Prihvatljivi ako su
umetnost, a ne šarena slova pisana po šablonu, i ako su na prikladnom mestu.
Nije baš lepo gledati ih svuda. Negde bi baš lepo stajali, negde bolje da ih nema.
A ima ih svuda ... ipak, umetnost podrazumeva kulturu, a nažvrljane zgrade
su obična nekultura.” Uglavnom su u urbanijim mestima viđeni kao umetnost,
dok su u ruralnijim delovima i dalje strogo kritikovani kao prosti vandalizam.
Međutim, danas mnoge firme angažuju crtače grafita u marketinške svrhe.
Često se dešava da ljudi radi obnove ili barem ulepšavanja stambenih
objekata u pomoć zovu baš ovu vrstu umetnosti (vandalizma?). U Beču je,
1996. godine, osnovan Institut za grafite, a u Francuskoj postoji Muzej grafita.
Ne govore li nam sve ove činjenice da grafiti, nastali iz bunta hip hop kulture,
polako prerastaju u vid urbane umetnosti?
Rođeni kao izražajno sredstvo, razvijali su se kao umetnost, a sve više se
kreću ka političkim malverzacijama. Koristeći sva sredstva, politika se dohvatila
Rođen sam u Srbiji. Od toga ću i da umrem.
Srbija nema more. Zato se mi ovde davimo ručno.
Stranger in the night - SIDA in the morning.
Mi smo već jednom nogom u dvadeset prvom veku. Problem je samo
kako da drugu iščupamo iz petnaestog.
Čovek je kao slika. Najinteresantniji je kad se otkači.
Kad džojstika nema, miševi kolo vode.
Hvala Bogu, ateist sam.
Životna ironija je kad ti ceo život sole pamet, a umreš od šećera.
Po pticama vidim da nam je pao standard. I moj slavuj počeo da kuka.
Francuz postaje impotentan kada se ugrize za jezik.
Oko za oko, pasta za zub.
Milica Lakobrija
[email protected] 11
[email protected] CRNO-BELI SVET
CRNO BELI SVET
[email protected] tema
[email protected] u ateljeu
DRAGANA STOJKOVA
J
edan od naših najpoznatijih slikara, Dragan Stojkov rođen je 1951. godine u
Somboru. Tamo je završio i osnovnu školu, a potom i srednju umetničku školu
u Novom Sadu. Radio je u štampariji „Grafika“ u Novom Sadu kao dizajner. Tada
počinje intenzivno da se bavi grafikom da bi se 1971. godine prvi put predstavio
široj javnosti. Usledio je niz izložbi: u Ateljeu 212 u Beogradu, zatim u Čačku i
Apatinu... Odluku da nastavi školovanje na likovnoj akademiji u Veneciji doneo je
za vreme jednogodišnjeg boravka u Zagrebu. Akademija „Di Belle Arti“ je trajala
4 godine, ali kako i sam kaže, to je samo polovina školovanja, a druga polovina je
„školovanje na izložbama“. Nakon završetka akademije, vraća se u rodni Sombor,
gde je jedan od njegovih ateljea, onaj u kom se najbolje oseća. Preostala dva
ateljea su u Beogradu i u Veneciji. Na pitanje, kada je odlučio da je slikarstvo ono
čime želi da se bavi u životu, rekao je da je to znao još od najranije mladosti.
[email protected]: Kako Vi definišete pravac u slikarstvu za koji ste se opredelili?
D. Stojkov: Tokom godina oprobao sam se i ostvarivao u mnogim likovnim
oblastima. Rani crteži i grafika, rad na fotografiji i filmu, konačno dizajn kojim
sam se profesionalno bavio nekoliko godina, bili su, sada to može tako da se kaže,
priprema za slikarstvo. Za mene su svi ti oblici imali i imaju svoju vrednost sami
po sebi. Ipak, sve ih je potisnulo slikarstvo. Kritičari i istoričari umetnosti, različito
govore o istoj stvari, pa neki to što radim zovu novi realizam, neki poetski realizam,
a neki samo realizam. Ja najviše volim da kažem da je to slikarstvo Dragana
Stojkova. Mislim da sam napravio neki svoj stil, koji je originalan i idem nekim
svojim putem koji sam sebi zacrtao.
[email protected]: Koje materijale koristite?
D. Stojkov: Koristim klasične materijale, najklasičnije, tako kako je radio i
Rembrant. Kvalitetno platno, kvalitetne uljane boje, iako je mnogo onih koji su
prešli na akrile, ali ja sam ostao klasičar. Kada radim akvarel, onda su to kvalitetne
akvarel boje. Od tehnika ništa ne izmišljam, gledam samo da sadržaj bude nov i da
bude aktuelan u ovome vremenu i prostoru.
[email protected]: Saznajemo da inspiraciju pronalazite i u pojedinim pesmama i
književnim delima. Odakle ta ideja?
D. Stojkov: Ideja je došla sasvim slučajno. Kada sam se preselio u ovu kuću u
kojoj sada živim, pre 20 godina, saznao sam da je u kući živeo Laza Kostić i tu je
dugo, čak nekih 10 godina ostao i njegov pisaći sto, njegove stvari, slike, predmeti
koji su ga okruživali, njegova mastionica iz koje je napisao pesmu „Santa Maria
della Salute “, najlepšu ljubavnu pesmu na svim ovim prostorima. Iščitavajući je,
svaki put mi je davala nove ideje za slike, tako da sam napravio preko 100 slika,
inspirisan tom prelepom pesmom. Odabrao sam 22 i održao izložbu u Londonu. To
je, za mene, bio jedan od najlepših događaja do sada. Inspiraciju sam pronašao i u
knjizi „Početak bune protiv dahija“, zatim u „Hazarskom rečniku“... A sada pravim
ciklus slika na temu „Ex ponto“ Ive Andrića. “
[email protected]: Sećate li se Vaše prve izložbe?
D. Stojkov: Sećam se jako dobro moje prve izložbe, jer je i ona, kao i prva
ljubav, vrlo jaka i impresivna. To je bila izložba grafika, u Novom Sadu, 1971.
godine. Izložbu je otvorio Mika Antić, koji je bio veliki pesnik, književnik, a pre
svega, veliki čovek.
[email protected]: Imate veoma plodnu karijeru, za Vama je mnogo izložbi i u zemlji i
u inostranstvu. Koje izložbe izdvajate?
D. Stojkov: Izlagao sam u skoro svim Evropskim centrima. U Budimpešti,
Beču, Minhenu, Parizu, Rimu , Milanu, Veneciji, Veroni... U Njujorku, Londonu,
Čikagu, itd.
[email protected]: Koja je Vaša omiljena slika?
D. Stojkov: Imam više omiljenih slika i trudim se da ih sačuvam samo za sebe.
A jednu ne bih nikada mogao da izdvojim.
12 [email protected]
[email protected]:
Koliko je slikarstvo
u zemlji Srbiji
profitabilno?
D.
Stojkov:
Od slikarstva se
može lepo živeti.
Međutim, ne tako
dobro kao u nekim
većim evropskim
centrima.
[email protected]: Da
li pripremate neku
novu izložbu i gde?
D. Stojkov: Uvek imam veliki broj izložbi, jer sarađujem sa brojnim galerijama.
Trenutno sam preokupiran pripremanjem izložbe koju želim da oživim i da je
ponovo pokrenem. Radi se o „Likovnoj jeseni“, koja je prekinuta 90-ih godina, kada
su se ružne stvari dešavale, ne samo na polju kulture, nego na svim poljima. Veoma
mi je drago da će to ponovo da živi i da će Sombor ponovo imati manifestaciju sa
kojom se ponosio. Predlog je da se, u dogovoru sa galerijom „Milan Konjović“,
uspostavi i nagrada sa imenom velikog somborskog umetnika Milana Konjovića,
koji je u svoje vreme bio pokretač ove manifestacije. A ne samo moja, nego želja
celog saveta je da ta izložba preraste u međunarodnu izložbu i da svi slikari sa ovih
prostora prisustvuju i učestvuju.
F@Mtime: Za kraj, da li imate neki savet, ili poruku za mlade talente?
D. Stojkov: Potrebno je puno raditi i istrajati na svom putu. I mnogo je važno
da čitav život učite!
Maja Latinović
Rekli su o umetnicima:
Svojim stvaranjem svaki umetnik na neki način i u izvesnoj meri potkrada život.
(I. Andrić)
Kad neki umetnik ima tu nesreću da bude pun strasti koju želi izraziti, on je ne može
oslikati jer je on sam predmet umesto da bude njegova slika.
(Balzak)
Jedino mrtav umetnik može biti besmrtan.
(A. Bloh)
Slikari poznaju stvari po viđenju. Pisci po imenu.
(Brak)
Svaki umetnik - stvaralac, oseća se ocem svojih dela.
(S. Frojd)
Umetnik koji nije zanatlija, nije dobar. Ali avaj. Većina naših umetnika nije ništa drugo.
(Gete)
Umetnik je srednji kad razmišlja umesto da oseća.
(Le Bon)
Umetnik mora da drži usta ztvorena, kad njegovo delo počne da govori.
(Niče)
Treba voleti umetnost u sebi a ne sebe u umetnosti.
(Seneka)
K
olika se cena stavlja na umetnost, materijalnu manifestaciju ljudske duše? Veliko je
pitanje da li je uopšte moguće realno proceniti vrednost jednog umetničkog dela.
O odnosu umetnosti i novca, kao i o materijalnoj situaciji priznatih umetnika kod
nas, pitali smo Mirjanu Krstevsku, akademsku slikarku i magistra slikarstva, koja živi
isključivo od svog stvaralaštva.
F@Mtime: Da li je Vaš život danas ostvarenje snova koje ste imali kada ste upisivali
Fakultet likovnih umetnosti?
M. Krstevska: U vreme kada sam upisivala Fakultet likovnih umetnosti nisam
mislila o tome kako ću živeti kada budem imala pedeset godina. Tada mi je jedino bilo
važno da se ostvaruju ciljevi koji su neposredno predamnom.
F@Mtime: Vi ste samohrana majka koja živi od svog stvaralaštva. Koliko je to u
srbiji danas izvodljivo?
M. Krstevska: To je svuda teško, u našoj zemlji predpostavljam teže nego u drugim.
Ali to su okolnosti koje daju dodatni motiv da se savladaju razne poteškoće u životu.
Umetnost života, rekla bih.
F@Mtime: Kako uspevate da u eri opteg komercijalizma, sačuvate svoje stvaralaštvo
od komercializacije?
M. Krstevska: Uspeva se tako što se radi dvostruko više i na dva koloseka. Jedan je
komercijalni deo stvaralaštva (ono što se može prodati), a drugi - nekomercijalni rad,
odnosno ostvarivanje ideja koje proizilaze iz procesa stvaranja kad se teži da se uvek
napravi jedan korak dalje.
F@Mtime: Da li postoji deo Vaše umetnosti koji zarad egzistencije morate
žrtvovati?
M. Krstevska: Komercijalni deo stvaralaštva u mom slučaju su pejsaži kojima
se bavim uporedo sa radom na apstraktnom slikarstvu i digitalnoj umetnosti. To
svakako ne bih mogla nazvati žrtvovanjem, jer mi taj deo rada predstavlja svojevrsno
zadovoljstvo i osveženje.
F@Mtime: Koliko činjenica da od 2006. godine imate status istaknutog umetnika,
kao i Vaše članstvo u ULUS-u utiču na Vašu svakodnevicu?
Iz ugla jednog dečka, a u potrazi za ljubavlju...
S
igurno postoji ona devojka u Vašem životu koja budi neverovatna osećanja u Vama.
Neki od Vas su se zapitali kako da je ‚‚naterate“ da se zaljubi? To je pitanje koje dosta
mladog sveta postavlja sebi, a ipak se boje da potraže savet.
Istina je da nije moguće naš predmet žudnje naterati da se zaljubi u nas, ali
možemo da učinimo da i ona razvije jaka osećanja prema nama, kao što i mi osećamo
prema njoj. Rećiću Vam i kako.
Ljubav žene je dragocena i vrednija je od bilo kog nakita koji eventualno poseduje.
Kada žena pokloni svoju ljubav, ona se otvara i postaje jako ranjiva, i zato mora da oseti
i mora da zna da ste Vi upravo onaj njen princ. Zbog toga Vi morate da dokažete da
ste vredni njene ljubavi, ali ne tako što ćete biti dosadni ili previše zahtevni. Žene nisu
bezosećajne osobe koje hoće da Vas iskoriste - one to rade kako bi saznale da li možete
da izađete na kraj sa svim njihovim prohtevima i glupostima koje traže i rade. One će Vas
izbacivati iz takta, reći će stvari koje Vas jako nerviraju, čak će i pokušati da Vas nateraju
da uradite stvari koje nikada ne biste uradili, a sve to kako bi uvidele kako reagujete
na njihovo ponašanje. Naš savet je da se, osim strpljenjem, naoružate i pameću, i da
ne reagujete ni na jedan test ove prirode. Ako uspete da pokažete da Vas ne pogađaju
akcije koje ona sprovodi i da nećete da kršite Vaše sopstvene principe, žena će Vas više
poštovati i videće Vas kao muškarca koji može da se suprostavi drugima, i koji može da je
zaštiti. Zato budite oslonac u njenom životu koji niko i ništa ne može da pomeri.
Žene nas ne hvale zbog našeg izgleda ili stava. Naravno da i oni igraju ulogu u
zaljubljivanju, ali to nije nešto zbog čega će nas žena voleti. Nijedna žena ne može
da voli osobu koja je konstantno neiskrena prema njoj - ovo će samo doprineti da se
ona oseća povređenom. Zato budite iskreni prema njoj. Ne kažemo da bi trebalo da
otkrivate najdublje i najmračnije tajne čim je upoznate. Samo je nemojte lagati o tome
šta očekujete i želite od nje. Ne bojte se da joj kažete nešto zato što se bojite njene
procene, i nikako nemojte da se hvalite i uzdižete kako biste se predstavili u najboljem
svetlu. To su neke od loših navika muškaraca i krivi smo za to. Znači od početka budite
otvoreni i iskreni, i devojka će Vas voleti i ceniti zbog toga. Da naravno da istina uvek
nije lepa i ružičasta, ali ako vas pripadnica lepšeg pola vidi kao osobu koja će joj uvek
govoriti istinu bez obzira na posledice, ona će biti spremnija da vam preda njeno srce.
M. Krstevska: Uglavnom ne utiču. Članstvo u ULUS-u je važno za svakog
umetnika koji se profesionalno bavi likovnom umetnošću, omogućuje pravo učešća
na svim izložbama koje organizuje Udruženje, a za samostalne umetnike znači i pravo
ostvarivanja penzionog i socijalnog osiguranja. Status istaknutog umetnika je ranijih
godina donosio umetnicima znatno uvećanu osnovicu za uplaćivanje doprinosa za
peniziono osiguranje. Sada se svim umetnicima bez razlike uplaćuje ista osnovica, ali
je za umetnike u penziji uvedena mogućnost dobijanja nacionalne penzije za koju svaki
umetnik konkuriše.
F@Mtime: Koliko na cenu umetničkog dela utiče ime autora? Da li biste rekli da je
i umetnost sklona brendiranju?
M. Krstevska: Na cenu umetničkog dela utiču razni faktori. Pre svega ime autora,
ili ako nije među živim autorima ima veću cenu ukoliko se radi o umetniku koji je
postigao priznatu umetničku vrednost, naravno, umetnička vrednost dela je presudna,
onda veličina dela, tehnika. Takođe na cenu utiče i trenutna popularnost umetnika u
širim društvenim slojevima, čemu najviše doprinosi često pojavljivanje na TV /npr. Olja
Ivanjicki/ ali i kupovna moć građana.
F@Mtime: Da li je profesionalno bavljenje umetnošću bila Vaša racionalna životna
odluka ili Vas je talenat sudbinski namenio za to?
M. Krstevska: I jedno i drugo. Prvo mora se imati dar i posvećenost. Razne životne
okolnosti nas mogu ili zadržati ili odvući od profesionalnog bavljenja umetnošću.
Najvažnije je opstati u profesiji i negovati sopstvenu autentičnost.
F@Mtime: Kako biste posavetovali mlade koji tek otkrivaju umetnost? Da li da
krenu ’’putem kojim se ređe ide’’?
M. Krstevska: Sačuvati analitički duh umetnika koji nikada ne traži uzore,
nego samo podsticaje. Neophodno je da umetnik bude upoznat sa svim svetskim
dostignućima iz oblasti kojom se bavi, kako bi bio u mogućnosti da u svom radu napravi
makar jedan korak dalje. Nikada ne odustajati, raditi u kontinuitetu i neophodno je biti
samokritičan, jer uvek može da se napravi bolji rad od predhodnog.
Višnja Marinkov
UMETNOST
ZAVOĐENJA
Tako da sledeći put kada pokušate da slažete devojku kako bi izgledali bolje u njenim
očima, krenite korak unazad i jednostavno recite istinu.
Većina muškaraca od devojke traži seks čim provede malo vremena sa njom.
Nemojte to da radite ako želite da Vas devojka iskreno zavoli, provedite malo vremena
upoznavajući je. Naučite nešto o njenim željama, snovima, strastima i očekivanjima.
Ona je živo biće, a ne neki objekat koji će ispuniti vaše seksualne prohteve, ona je osoba
koja je emocionalnija od Vas. Što više učite o njoj, više ćete naučiti da cenite njenu ljubav
i da je volite zbog njenog karaktera, a i ona će zbog toga voleti Vas.
Ne možemo naterati nekoga da nas voli. Ljubav je prirodna kulminacija i konekcija
koju dve osobe dele. Istina je da postoje stvari koje možete da uradite kako bi željena
osoba osetila privlačnost prema Vama, ali da bi Vas ona iskreno volela morate iskreno
brinuti o njoj.
Ovo se posebno odnosi na onu nekolicinu devojaka do kojih Vam je iskreno stalo.
Dakle, naučite da pravim stavom i potezima možete učiniti da i „ona“ zavoli Vas.
Slaviša Lazić
Rekli su o umetničkom delu:
Nikad nisam radio portret u smislu obične kopije. Crtao sam portret na osnovu
kombinovanja, a ne mašte. Što sam više stvari uzimao u obzir, to mi je delo
ispadalo vernije.
(Gogolj)
Umetničko delo je siperiornije, samo ako je, u isto vreme, simbol i izraz realnosti.
(Mopasan)
Velika umetnička dela samo su zato velika što su dostupna i razumljiva svima.
(Tolstoj)
F@Mtime 13
F@Mtime TEMA
SLIKARKA MIRJANA KRSTEVSKA o
UMETNOSTI I NOVCU,
14 F@Mtime
F@Mtime 15
F@Mtime TEMA
KIČ I ŠUND u ime
PROFITA
K
oračamo žmureći. Ponajčešće. Polusvesno, nastojimo da stvarnost ne vidimo
onakvom kakava jeste. Hoćemo da verujemo da je šarena. Magična. Prebogata.
Katkada ne uspevamo da vidimo, koliko ono što nam se čini čarobnim, neretko
jeste samo čista ne-lepota, polulepo upakovana.
Trebalo bi da je umetnost “ono nešto” s čim ćemo “nahraniti” svoj duh kada ga
neke obično - neobične stvari ugroze. Najčešće to i pokušavamo, a opet ne uspeva
nam uvek. Možda zbog toga što lepotu tražimo tamo gde je nema, tamo gde ne
može da postoji, u umetnosti koja to nije ili koja, ako to jeste, isuviše se “nakićenom”
čini.
U vremenu i prostoru u kom se nalazimo, sa polovinom vrednosti koje su
izgubile na snazi, teško je govoriti o tome šta umetnost jeste, kao i o tome šta ona
nije, odnosno o kiču i šundu. Ipak, kič je, “umetnost” koja se “ulaguje”, koja se “trudi
da se dopadne”, koja prosto poziva da je gledamo, upijamo, imamo. Dopadljiva je.
Budi u nama emocije kojih smo željni.
Jedan poznati filozof je imao tezu o prevrednovanju svih vrednosti. Moguće
da je baš to put da umetnost vratimo na pravi put. Izgubila je na snazi. Postala
komercijalna. Tzv. masovna kultura govori i ukazuje na to koliko je važna stvar za
razvoj društva upravo to “komercijalizovanje” umetnosti. No da li je, samim tim,
umetnost izgubila na prvobitnoj snazi? I da li je istina da je postala dostupna
svima? Odnosno, koja i kakva umetnost jeste dostupna svima? A ko su to svi? Da
li zbilja svi ljudi vole i cene umetnost? Da li je uopšte moguće da svi razumemo
sve? Pa i umetnost. Šta uopšte znače kopije ili originali na zidovima ljudi koji ta
dela ne razumeju, koji ne traže nikakvu do materijalnu vrednost u tom delu? Sa
druge strane, Tolstoj i savršeno napisna Ana Karenjina postaju kafanska priča – jer
istoimeni film postaje savršena zamena za istoimeno remek delo u koricama.
I gde je tu smisao?! Smisla ima. Smisao je u edukovanju. Delimičnom, bar. To što
je pravoj umetnosti oduzeta vrednost, sasvim je druga priča koja se potrošača kiča i
šunda ne tiče, a proizvođača još manje. Profit, dakle. To je ta magična reč.
Naposletku, bitno je pomenuti i da čovek koji oseti i zna vrednost umetnosti,
neće (bar ne tako često) doći u iskušenje da postane konzument kiča i šunda, nego će
nastojati da nađe nešto što zbilja može da utoli njegovu glad za estetskim, vrednim,
lepim, pravim.
Sposobnost da procenimo koliko je vredno ono što je vredno - leži u nama.
Potrebno je da se odupiremo proseku i komercijalnom, da se usavršavamo, da
osposobimo svoje oči (kako spoljašnje tako i “unutrašnje”) da vide ono je vredno
gledanja.
Čini se da je to teško, jer automatski podrazumeva odupiranje opšteprihvaćenim
vrednostima i stavovima. Zbog toga verovatno i jeste teško, ali s druge strane,
nagrada je višestruka. Sakrivena je u lepoti, ali još više, ako ne i pre svega, u
otkrivanju i negovanju pravih vrednosti koje daje daju smisao svemu oko nas.
Probajmo svi zajedno. Biće nas više i odmah će biti i lakše.
Dijana Knežević
DUGO SAM SMIŠLJAO
KAKO OVO DA NAPIŠEM
U svet fotografije sam ušao sam. Moj otac je bio fotograf amater i ja sada
nastavljam tim putem, jer sam sebe tu našao. Ova umetnost je moj hobi, a koristi
od njega imam jer pomažem redakciji F@Mtime-a, a opet uživam u tome. Za sada
mi je fotografija hobi, jer još imam da učim, a kasnije ću biti profesionalac i raditi
mnogo ozbiljnije.
Fotografija je kao slikarstvo, vajarstvo, muzika... rečju - umetnost. Fotografija
može biti zanimljiva ako čovek zna šta hoće njome da kaže ili još bolje ako otkrije
nešto drugima, A fotografiju će svako različito doživeti. Još davno je rečeno: „Slika
može reći više nego 1000 reči.“ Drugačije je, ne doživljava se kao ono što je napisano.
Ovaj vid umetnosti se može nazvati i specifičnim pisanjem. Jedna od grubljih i
pomalo amaterskih podela je ona na crno-belu fotografiju i onu u boji. Takođe, kao
i filmovi, postoje razni žanrovi fotografija.
Što se mojih fotografija tiče, pogotovo gledano iz ugla F@Mtime fotografa, one
su raznovrsne jer zavise i od zadatka koji je pred mene postavljen ali i od toga šta
me u tom trenutku inspiriše.
Sa putovanja na Kipar doneo sam posve drugačije fotografije, bio sam drugačije
inspirisan. Pravio sam fotografije prirode, pošto je inspiracije na pretek, a najbolji
inspirator bilo je neustrašivo, divlje more. Dok sam obilazio deo ostrva gledao sam
kako se u daljinama rađaju brda. Na tim brdima, iz peska (jer nema zemlje) izrastaju
biljke. Fotografisao sam ljude na Afroditinoj plaži, pored puta sam video kaskade
zemlje, kao one iz vestern filmova, u kanjonu Kolorado. Beskrajno inspirativno za
objektiv fotoaparata. Zapravo, izazovi za fotografa nikada ne prestaju. Umetnost je
prepoznati i ovekovečiti to što je izazov.
Roman Bezenšek
SAČUVAJMO UMETNOST P
ravi pesnik radi za sebe, za odabrane, za potomstvo. “Spoljašnji uspeh za njega
ne znači ništa”, bar se tako kaže, kažu ljudi, kaže pesnik, kažu dotle dok ta laž
ne postane snažnija od istine, i postane fatalna i opasna. Žudnja za uspehom
i dostojanstvom poznatog pesnika izvire iz samog trenutka umetničkog stvaranja.
Pesnik umire polako ako nema ubeđenja da su njegova misao i reč važni, dostojni
pažnje. Pesnik je, ili vladar nad mnogima, ili nesrećnik. Brz uspeh, uspeh za života
- ta želja leži u prirodi pesnika i njegove misije.
Književnosti i pesniku je teško jer je umetnička kultura sve manje zastupljena,
ona polako iščezava, kao što se i umetnička dela sve manje cene. Svet se okrenuo na
16 F@Mtime
drugu stranu, na stranu političke i ekonomske kulture, pa je danas sve manje onih
koji su zaljubljeni u umetnost, darežljivih i strpljivih prema umetniku.
Kako pomoći umetnosti da opstane, da se širi, kako je sačuvati? Trebalo bi krenuti
sa pesnikom, sa knjigom po našim krajevima u kojima ima i mora biti prijatelja,
mašte i poezije. Poći dakle treba po zemlji, prosto stići i prosto reći - ko je došao, šta
je doneo i šta traži. Potrebno je priređivati konkurse priča i pesama po gradovima,
zatalasati omladinu da bira svoju knjigu i svog pesnika, učiniti da jednom i kod nas
svane vedar dan književniku. Bojana Vidović
A
ko ste ljubitelji plesa i ako vas ikad put nanese u Njujork, pored uobičajenog
sjaja ove veličanstvene metropole, uz malo sreće pružiće vam se prilika da
uhvatite i famozne street art umetnike na delu. Karakteristično za njih je da
se kreću u grupi od po dvadesetak mladića afro-američke nacionalnosti, i prava
je retkost naći se na pravom mestu i uživati u njihovom performansu. Stanovnici
Njujorka znaju za ovu grupu, ali čak ni oni ne znaju kad i gde će se performans
održati.
Verovatno se pitate „Zašto su toliko famozni?“ Naravno, u ovoj metropoli
street art i street breakdance nisu neobični. Ništa novo i spektakularno. Većina
ljudi uglavnom samo nastavi svojim putem, a da ne uputi čak ni skriveni pogled.
U tolikom gradu, gde je brzina najbitnija stvar u ljudskom životu, ljudi su prestali
da obraćaju pažnju na sitnice koje turisti uz blesak fotoaparata odnose kućama kao
uspomene.
Ipak, ova urbano umetnička grupa uspeva da privuče pažnju i rođenim
Njujorčanima. Grupa se svakodnevno sastaje i na nekoliko različitih lokacija, u okviru
užeg centra grada, prolaznike okuplja i zasenjuje svojim umetničkim nastupom.
Taj nastup predstavlja neku vrstu kompleksnog spoja umetničkog plesa, pevanja,
beat boxinga (veština pravljenja bas zvukova pomoću vazduha iz pluća i usta, a kao
pomoć se koriste i ruke), repovanja, glume i interakcije sa publikom. To definitivno
vredi videti, pošto su poznati kao najbolja free style plesačka ekipa u Njujorku. Svaki
nastup je unikatan i drugačiji od prethodnog, kreativnost i inovativnost im je glavna
odlika, a s obzirom na to koliko dugo su opstali u centru pažnje – momci obavljaju
i odličan menadžerski posao.
Lično sam imala tu sreću da prisustvujem njihovom uličnom nastupu, ali na
veliku žalost bez fotoaparata i pri samom kraju nastupa.
Šetajući kroz divno zelenilo Central Parka, za vreme toplih i vedrih dana,
moguće je naići i na grupu siromašno obučenih ljudi koji, uz funky muziku, plešu
na starim, iznošenim rošulama. Oni, svoju trenutnu publiku uvlače u igru i zajedno
sa njima se vesele, a usput i zarade koji dolar. Lično me je posebno dotakla njihova
tužna životna priča, a čula sam je od rođake. Naime, ti veseli i razigrani ljudi zapravo
su beskućnici, od kojih polovina spava u parku. Pa ipak, pored surove realnosti, oni
pronalaze snagu da zabavljaju druge.
Tako da, gde god se nađete, otvorite oči i naćuljite uši, jer ko zna šta se sve, i
kakve životne priče kriju u sitnicama svakodnevnog života.
Milica Lakobrija
Capoeira
K
ada ljudi čuju reč: ˝Capoeira˝(Kapuera) obično naprave zbunjeni izraz lica i sledi pitanje
„A, šta ti je to?“ Razlog je uglavnom to što je u Srbiji ova borilačka veština slabije
rasprostranjena zbog popularnosti sportova kao što su fudbal i košarka, za muškarce, ili
bilo koje forme plesa koje su bliže damama.
A upravo se u ovoj borilačkoj veštini spajaju raznovrsne forme i veštine koje podjednako
privlače i muškarce i žene. Kažu da se dopada ljudima najrazličitijih ukusa i pogleda na svet,
razvija celo telo i briše razlike pola, doba i rase. Danas je to globalno popularna rekreacija i deo
urbane kulture, pojavljuje se kroz muziku, ples i kulturu uopšte.
Šta je Capoeira?
Capoeira je borilačka veština koja unosi i elemente plesa kroz igru. Nastala je među afričkim
robovima u kolonijalnom Brazilu koji su dovedeni za rad na plantažama šećerne trske i duvana. U
revoltu i nezadovoljstvu zbog ropskog položaja, pokušavaju da pronađu način da dođu do svoje
slobode i osmišljavaju borbene tehnike koje kamufliraju u akrobatski ples kako ne bi izazvali
sumnju od strane robovlasnika. Uspevaju u svojoj nameri, pa je zapisana pobuna na Plantaži
u Baiji gde je 40 robova pobubijalo sve stanovnike plantaže tražeći put do svoje slobode.To je
ohrabrivalo i robove sa drugih plantaža i ovaj gerilski način borbe dobija svoje ime - capoeira.
Od 1814 godine capoeira, ali i druge forme izražavanja afričke kulture su bile zabranjivane
od strane vladajućih slojeva. 1892 donosi se i zakon o zabrani praktikovanja capoeira u bilo kojoj
formi. Zakon je posledica straha vlade od stvaranja pobuna robova i potlačenih ljudi uopšte, kao
i njihovo razvijanje u opasne i sposobne borce. Većina počinje da praktikuje capoeiru skriveni od
oči javnosti, dok je bilo i drugih koji su je praktikovali u javnosti kako bi nekako uticali na ukidanje
zakona. Zanimljivo je i to da je postojao poseban ritam koji su muzičari svirali kako bi upozorili
igrače na opasnost.
Stilovi
Postoje dva stila u capoeiri: tradicionalni – Angola stil i moderan – Regional stil (na
portugalskom Hežonal).
Angola je obično propraćena sporom muzikom, pokretima koji su rađeni što bliže zemlji.
Pokreti asociraju na prikradanje protivniku.Taktički podseća na igru šaha, gde borac mora da
predvidi pokret svog protivnika kako bi ga nadmudrio.
Regional je forma koja se danas više praktikuje zbog svoje efikasnosti u borbi. Više se
fokusira na capoeirnu stranu borbe nego na ples. Muzika i pokreti su brzi sa dosta aletičkih
elemenata.
Dakle, ako želite da probate nešto sasvim novo, da ne razvijate svoj osećaj za ritam samo
kroz ples i muziku, nego i da naučite i borbene pokrete, onda je capoeira nešto što bi trebalo da
probate!
Sonja Đapić
Za sve zainteresovane, treninzi kapoere, u Novom Sadu održavaju se u ulici Vere Pavlović 1.
Ponedeljak 20:00 - 21:30 h. Utorak 21:30 - 23:00 h. Sreda 20:00-21:30 h. Petak od 21:30-23:00 h
PARKOUR
P
arkur (parcourir fr. pretrčati) termin je koji se koristi
u složenici “parcours du combattant” što označava
vojni poligon sa preprekama. Osoba koja trenira ovaj
sport naziva se traser. (traceur fr.) Sport je individualan, ali
se izvodi i u dublu, bez prava međusobnog takmičenja na
istom terenu.
Parkour je nastao 80-ih godina u francuskom gradu
Lissa (30 km od Pariza). Osnovala ga je grupa tinejdžera,
rukovođena danas legendarnim Davidom Belom i
Sebastijanom Fukanom.
Parkour predstavlja prirodan metod treniranja
čovekovog tela da se kreće tečno i efikasno, koristeći prepreke
koje se nađu na putu. To je nešto sto menja život, menja poglede na stvari, drži čoveka
zdravim, otvara nove ideje, izazove i puteve.
Cilj parkoura je da Traceur prevaziđe prepreke koje mu se nađu na putu u što manjem
vremenskom intervalu, bez povreda ili ugrožavanja sopstvenog života, putanjom kojom je
moguće i vratiti se uz korišćenje određenih pokreta.
Poznato je da čovekovo telo može da uradi neverovatne pokrete. Zato treba da
iskoristimo potencijal koje naše telo ima. Težimo ka tome da stalno napredujemo, bez
ograničenja. I mi smo ti koji imamo slobodu kroz kretanje i ona nam pomaže da istražujemo
nove mogućnosti.
Neki od osnovnih pokreta u Parkouru su:
1. Demi tur - okreti, zaokreti, puzanje uz objekat, friklajmb uz objekat (betonski ili zid
od cigli) uvek licem okrenutim ka krajnjem cilju, bez prava na hod ili pokret unazad;
2. Ekviliber - hodanje ili puzanje na vrhu samog objekta;
3. Franšisman - preskakanje prepreka sa doskokom na jednu ili obe noge
istovremeno;
4. Rol - kotrljanje niz kosine (kosina krova i sl.);
5. Laše - slobodan pad na mekši objekat (gomila peska, trava, vreće za smeće i sl.).
Improvizacija, trenutna snalažljivost i tačna procena situacije, veštine su koje čovek
razvija prirodno i spontano tokom svog vežbanja. Parkour bi trebalo da čoveka učini jačim,
kako fizički tako i psihički.
Dakle Parkour ima za cilj da nauči čoveka osnovnim formama kretanja koje su već u
našoj prirodi tako da je parkour direktno koristan za svakog pojedinca.
Slaviša Lazić
Izvori:http://www.menshealth-scg.com
http://www.parkour.net
F@Mtime 17
F@Mtime TEMA
AVANTURA IZ
NJUJORKA
F@Mtime PREDSTAVLJA
DRAMA F@M-A
S
a početkom nove školske godine i dolaskom
nove generacije studenata na F@M, pristižu i
novi članovi u vannastavnu aktivnost, zvanu
dramska sekcija – Drama F@M-a, vođenu od strane
režisera Milana Boškova. Od sredine oktobra, sekcija
se odvija svakog ponedeljka i srede u večernjim
satima, u prostoru F@M-ove stare bibloteke, kod
Sinagoge.
Dramska sekcija – razonoda ili ozbiljan rad?
Kada je u pitanju Drama F@M-a i jedno i drugo
se podrazumevaju, jer uz svaki naporan rad ide i
pomalo zabave i igre. To je sekcija u kojoj dolaze
do izražaja „umetničke duše “ studenata F@M-a,
njihova kreativnost i talenat. U prvih nekoliko
nedelja radilo se na upoznavanju i zbližavanju
članova drame F@M-a, a sve radi uspostavljanja
prave i kvalitetne komunikacije između kolega.
Potom su otpočele i pripreme za izvođenje
dečije novogodišnje predstave.
Za predstojeću godinu planira se izvođenje
jedne veoma zanimljive predstave. Za sada
nećemo otkriti o kojoj predstavi je reč... .Za sada
samo čvrsto obećanje da će to biti još jedan u nizu
interesantnih projekata Drame F@M-a.
Sanela Ostrunić
MNOGO OPERACIJA,
SAMO JEDAN
TRIJUMF
J
edan od popularnijih reality show -a, koji
podseća na kombinaciju Idola i Velikog brata,
svrstava se u kompleksnije medijske projekte
kod nas.
Producentska kuća “Emotion” se potrudila,
da pređe svoje granice, i sastavi ex YU makar
pevajući, a takođe i da se na Akademiji u kojoj
studenti žive nekoliko meseci osećaju kao na
pravoj muzičkoj akademiji. Luksuzna kuća u svom
sastavu ima tonski studio, plesnu salu, učionicu i
medijsku salu za komunikaciju. Studenti pomoću
domaćih i stranih stručnjaka uče da pevaju, igraju,
kako da se ponašaju na sceni, savladaju tremu i
sve ostalo što bi trebalo da velika zvezda zna.
Svakodnevno su praćeni kamerama tako da
gledaoci, u svakom momentu mogu da se uključe
u samu Akademiju.
Svakog ponedeljka studenti imaju svoje gala
veče, gde nastupaju rame uz rame sa zvezdama
sa domaće i strane scene. “Operacija trijumf” već
je postala tema razgovora svuda oko nas. Koliko
će ovi studenti biti zvezde i posle ovog show-a to
ćemo videti. Sada su već na udarima svih medija,
što štampanih što elektronskih, a na nama je
da te medijske poruke tumačimo. Ono što je
definitivno, ovu svojevrsnu medijsku operaciju,
trebalo bi da posmatramo kao još jedan trijumf
sile reality-show produkcije.
Miljana Aćimić
PREGLED
AKTUELNIH
FILMOVA
STAR WARS:THE CLONE WARS
Režija: Dave Filoni
Glasovi: Matt Lanter, Ashlez
Ecklstein, James Taylor
Iako vlada opšte mišljenje da
se ne bi trebalo igrati sa kulturnim
dobrom kakvo predstavljaju „Ratovi
Zvezda“, može se reći da ovo
ostvarenje donosi spoj kvalitetne
animacije i vrhunske zabave,
prvenstveno namenjeno najmlađim
gledaocima, koji se prvi put upoznaju
sa pojmom“Star Wars“. Bazira se na
animiranoj seriji koja se prikazuje već
dve godine, i predstavljaju dostojan
sdmi nastavak serijala.
THROPIC THUNDER
Režija: Ben Stiller
Uloge: Ben Stiller, Robert
Downey Jr., Jack Black
Smatra se da komedije ne bi
trebalo zasnivati na velikom budžetu,
nego na kvalitetu scenarija i glavnih
glumaca. Kvalitet glumaca je ovde
neosporan, a ipak je uz Ben Stiller u ovo
ostvarenje uložio preko 100 miliona
dolara. Pošto je ovaj producentski
tim već poznat po filmovima koji
imaju neiskorišćen potencijal, poput
„Svemogućeg Evana“, ne bi trebalo
ni od ovog ostvarenja očekivati
mnogo. Daleko od toga
da film nema pojedine
odlične scene, ali ostaje
utisak da je sa ovakvim
glumcima
moglo
mnogo, mnogo bolje.
Preporučujemo:
HERMAN HESE - “DEMIJAN”
Č
ini se da je jedan od najpoznatijih nemačkih
pisaca i dobitnika Nobelove nagrade,
upravo ovom knjigom uspeo da dodirne
ono najzamršenije u čovekovoj duši.
Predstavljajući svet kao podvojen, kroz
život desetogodišnjeg dečaka, on opisuje svetlu
stranu stvarnosti, prepunu sigurnosti i izvesnosti,
nasuprot drugoj, tamnoj, za koju je čoveku,
18 F@Mtime
Popadić Kosta
između ostalog, potrebno da pođe putem koji ga
vodi ka njemu samome.
Knjiga koja je odraz jedne unutrašnje
pobune i koja na najfiniji način transportuje
filozofsko u svakidašnje, dozvoljava da istupimo
iz jasno utvrđenih granica i sretnemo se sa onim
što jesmo.
Dijana Knežević
Š
ta je emocionalna inteligencija? Zašto je
ovaj oblik čovekove inteligencije toliko
važan i u novije vreme toliko istican? Koje
osobe se mogu pohvaliti visokom EQ? Ovo su
samo neka od pitanja o kojima se mnogo i
često diskutuje. Važnost ove oblasti psihologije
mnogo je veća nego što se donedavno moglo
pretpostaviti. Ideja ovog teksta je da ukaže
na EQ i da probudi u čitaocima potrebu da
tragaju za svojom emocionalnom pismenošću.
Interesovanje nauke za ovaj vid inteligencije
dominiralo je sredinom devedesetih godina XX
veka, kada je shvaćena važnost sagledavanja
sopstvenih i tuđih emocija tj. osećanja. Čovek
koji razume vrhunce i najdublje ponore
raspoloženja koje propisuje realnost, znaće
zasigurno kako da upravlja samim sobom i kako
da utiče na ljude u okruženju na emotivnom
nivou.
Pojmove emocionalne pismenosti i
nepismenosti uveo je Klod Stajner. Biti
emocionalno pismen znači imati jasan uvid u
svoja osećanja, njihov intenzitet, znati njihove
simptome i razumeti uzroke pojave određene
emocije. Po Stajneru postoji osam kategorija
koje čine Skalu emocionalne inteligencije, a
to su:
•
emocionalna umrtvljenost
•
telesni oseti
•
haotični doživljaj
•
lingvistička linija
•
diferencijacija
•
uzročnost
•
empatija
•
interaktivnost.
Za razvoj emocionalne pismenosti od
ogromnog je značaja bogatstvo pojmova kojim
raspolažemo da bismo izrazili verbalno svoja
osećanja. Kulture koje veštije sagledavaju
emocije imaju bogatiji emotivni rečnik, tj.
leksiku.
Koncept emocionalne inteligencije leži
na verovanju da su osećanja važan elemenat
stvarnog života. To verovanje će pomoći
pojedincu da uspešno uvidi realnost. Po
Salovejovoj teoriji postoji pet osnovnih
elemenata EQ-a, a to su:
•
samosvest
•
samokontrola
•
samomotivacija
•
empatija
•
socijalne veštine.
Osobe visokog EQ-a su sklonije uspehu
na polju poslovanja. Takvi ljudi raspolažu
većom samomotivacijom, lakše se kontrolišu
i prevazilaze teskobe poslovnog i privatnog
angažmana. Raspolagati visokim stepenom
emocionalne inteligencije znači raspolagati
i većom dozom samosvesti. Osećanja su
ključna komponenta za razumevanje i samog
sebe i drugih. Veliki lideri u poslu obdareni
su ovim sposobnostima i poseduju moć
prilagođavanja, što je od izuzetne važnosti
za odnose na radnom mestu. Takav čovek
poseduje izrazito samopouzdanje, uspevajući
da savlada socijalne i poslovne barijere koje
ga dele od konačnog uspeha. Samokontrola i
prilagodljivost obrazuju dobitnu kombinaciju
za uspeh. Kada ovoj emotivnoj simbiozi
priključimo još nekoliko faktora, kao što su
težnja za uspehom, lična inicijativa, empatija,
poslovni uspon je neminovan.
Prema tome, raditi na sebi znači i raditi
na razvoju svog emotivnog "ja", koje neće
dozvoliti da u čoveku prevlada negativnost
i nezainteresovanost za sopstvene i tuđe
emocije. A uspeh je dostižan, između ostalog
uz rad na ličnom emotivnom obrazovanju kao
i kroz razvijanje želje za shvatanjem sebe i
drugih oko sebe.
Pripremio Vladimir Vojvodić
Kada sam se
rodila…
Zanima me samo šta je svet mislio
kada sam se ja rodila?
i da li je očekivao da će
na jednom kraju planete
kristal popucati
i kiša u sred leta pasti?
Šta je svet mislio kada nije mislio,
kada me je na sebi stvorio?
Da li je nebo tada\a bilo tamnije no
inače?
I da li su oblaci znali šta im se sprema?
I jesu li se ptice plašile
da će im neko oteti krila?
I da li sam plakala kada nisam plakala?
I ko je žena koja me je prva na ruke
uzela?
I da li je mogla naslutiti koga u rukama
drži?
I da li je Narcis iz mita izašao
i svoje mesto mi u istom poklonio?
I šta je bilo sa maslačcima, tek
procvalima?
I kako se mesečev sjaj, u sred jutra,
u mene ušunjao?
I kakve su mi oči bile, tada, kada sam
gledala,
a nisam videla?
I da li bi bolje bilo da mi je vid uvek tako
pomućen ostao?
I da li je pravo što sam plačom koji je
smeh
budila ljude?
I da li su ljudi znali da ću uvek, baš uvek,
tako plakati I smejati se, u isti mah?
I da ću ovakve pesme pisati?
Ne, stvarno… šta je sve mislio,
tada kada nije mislio…?
I zašto je baš to godišnje doba
za mene pripremio?
I zar nigde jednu zimu nije pronašao
i naučio me da je volim?
I zar mi pod jezik nije drago kamenje
smestio
i rekao mi da ga sačuvam?
Pa da,… šta je svet mislio kada nije
mislio,
kada mi je dozvolio da se na njemu rodim
i bistrinu mu pomutim?!
Dijana Knežević
F@Mtime 19
F@Mtime ZANIMLJIVOST
EMOCIONALNA
INTELIGENCIJA
F@Mtime TRIBINA
Kroz praktičan rad do
ocene
N
aš fakultet, smer mediji i studenti IV godine svakog decembra su, pa i
ovog, u znaku Tribina – odnosno kolokvijuma koji se rade praktično na
predmetu PR i koji se strogo ocenjuju. Jedan od gostiju bio je Aleksandar
Filipović, autor emisije Tabloid, koja već dvanaest godina uspešno opstaje na
srpskom medijskom tržištu.
Tema tribine ostala je po malo nejasna, ali je gost – predavač svojom
elokvencijom ovaj propust uspeo da nadomesti. Istakao je da profesija
manadžera u medijima ima sjajnu budućnost u kao i da su studenti F@M-a
u prednosti na ovom polju, jer naš fakultet ima odličan predavački kadar.
’’Morate praviti svakojake kompromise’’- bio je savet koji je upućen studentima
koji bi želeli da se u budućnosti bave medijima i novinarstvom. Moglo bi se
reći da je Aleksandar Filipović više od sat vremena držao jedan motivacioni
govor studentima, u kome se osvrtao na političku situaciju u zemlji, stanje u
medijima i povremeno začinjavao celu priču anegdotama o svojim gostima,
koji po srpskim standardima svakako mogu biti svrstani u elitu. Na tribini
su bili prisutni i novinari televizija Delta i Panonija, a u jednom trenutku su
se mogli osetiti prozvanim, pošto je Aleksandar Filipović izneo stav da na
području Novog Sada, osim RTV, nema ozbiljne televizijske kuće, u smislu
sticanja zanata.
Kako su od strane profesora ocenjeni organizatori Tribine još ne znamo,
ali je sigurno da je ovakav način rada odlična vežba za sve koji će se sutra
naći u surovom i stvarnom svetu konkurencije. Ovakav stav je zastupao i gost,
naglašavajući da studenti F@M-a imaju šansu da sebe provere još u toku
studiranja, što je retkost i privilegija.
Višnja Marinkov
DAN BORBE PROTIV SIDE –
OBELEŽIMO GA KAKO TREBA!
Tribina koja je mogla da pruži više
G
ost Tribine povodom obeležavanja svetskog dana borbe protiv side
bila je Branislava Arsenov, koordinatorka organizacije „Dance4life“,
koja je predstavila cilj i misiju ove organizacije. Pre nego što je reč
prepuštena Branislavi Arsenov, pušten je kratak video zapis u kome se ističe
zašto je nastala ova organizacija, koliko je potrebna pomoć zaraženim od
HIV-a, obolelima i svim članovima ove organizacije i kako ne smemo da
dozvolimo „da plešu sami“ (don’t let them dance alone.). Potom nas je u
temu detaljnije uvela koordinatorka govoreći da organizacija „Dance4life“
postoji kako bi na aktivan način animirala mlade ljude u borbi protiv HIV/
AIDS, kao i protiv stigmi i tabua povezanih sa njima.
20 F@Mtime
„Dance4life“ je
globalni projekat, koji
postojii u 19 svetskih
zemalja. U svetu je
nastao pre četiri godine,
a do Srbije je stigao
ove godine. Svakako je
bilo vrlo korisno čuti i
informisati se o ovoj
novoj i interesantnoj
organizaciji, ali ne
smemo
zanemariti
činjenicu da na Tribini ni
u jednom trenutku nisu
pomenute ključne informacije. Šta je sa enormnim brojem zaraženih,
inficiranih, preminulih od HIV/AIDS-a? Kako se zaštititi od ove opake
bolesti? Koliko ljudi biva diskriminisano iz dana u dan zbog osoba koje
su nedovoljno upućene u ovu tematiku?
Dakle, o ovoj ozbiljnoj i zabrinjavajućoj temi potrebno je da
se informišemo i razgovaramo tokom cele godine, potrebno je da
znamo sve i o organizacijama koje su se uključile u borbu protiv ove
bolesti. Međutim, smatramo da je najvažnije da pravilno fokusiramo
interesovanja i informacije kako se ne bi dogodilo da najvažnija pitanja
ostanu u senci samih organizacija koje promovišući borbu protiv bolesti
zapravo promovišu sebe.
F@Mtime
V
ećina F@M-ovaca, koji su se prijavili za odlazak u Beograd na „Noći
reklamoždera“, bila je duboko razočarana saznanjem da je organizovani
odlazak na pomenuti događaj otkazan zbog nedovoljno prijavljenih
studenata. Međutim, jedna grupa studenata nije tako lako odustala. Oni
su upotrebili svoje novostečene menadžerske tehnike/umeća i uspešno se
5.decembra pojavili na ovoj jedinstvenoj manifestaciju.
U KOM DOBU
I VEKU BISTE
VOLELI DA
ŽIVITE i ZAŠTO?
DA STE NAUČNIK
KAKVU SPRAVU
BI STE IZUMELI i
ZAŠTO??
Volela bih da živim u doba carice Milice i cara Dušana.
Da sam naučnik, potrudila bih se da stvorim spravu koja bi mogla da nas
za par sekundi prebaci gde mi poželimo! Zašto? Mogla bih da u jednom danu
obiđem Egipat, Španiju, Grčku i nekadašnju Jugu.
Još na ulasku u Sava Centar, tačnije u deo gde je održana „Noć
reklamoždera“, odmah se osetila jaka energija i dobro raspoloženje. Na
svakom koraku su se nalazile promoterke, propagandni materijal, kamermani,
fotografi... Uvodni deo spektakla činio je proglašenje najbolje reklame,
bilborda, non-profit kampanje i grend slema. Na gigantskom platnu prikazano
je nekoliko duhovitih reklama. Podeljene su i nagrade – srećni dobitnici su
osvojili nagrade koje su im obezbedili „Master card“ i „Mobilna telefonija
Srbije-Mts“.
Nela
Leto 2004. god. Tada sam sve postizala.
Klonirala bih sebe samu jedno pet do deset puta, da mogu svugde da
stignem i sve da uradim sama, a da se ne umorim.
Maja
U doba Faraona. A za naučnika, iskreno, ne znam...
Valentina
U ovom u kome smo sada...
Zašto?
Zato što ću živeti bez kompjutera...
Izumeo bih mašinu za vraćanje vremena... .
Da mogu videti reakcije ljudi, kada nakon izvesnog vremana ponovo
proživljavaju istu situaciju...
Bojan
U današnjem dobu. Radi tehnologije i svega.
A izmislio bih auto na vodu. Zašto? Pa da ga svi mogu voziti da ne gledaju
toliko koliko šta košta...
Dorijan
U drugom delu događaja dominiralo je nezadovoljstvo među gledaocima
zbog preglasnog zvuka. Greška je uklonjena ali je i interesovanje publikeje
vidno opalo. Nažalost, nismo u mogućnosti da Vam opišemo sam završetak
manifestacije zato što smo odlučili da napustimo Sava Centar ranije zbog
nekih F@M-ovaca koji su očigledno bili vrlo pospani iako su „dremnuli“ u toku
samog događaja. Nadamo se da će „Noć reklamoždera 2009.“ proteći sa više i
uspeha i naših studenata.
Voleo bih da zivim negde u 17-tom veku ... u Japanu na primer... sviđa mi
se njihova kultura, japanski vrtovi, arhitektura, sve...
A izmislio bih japanske kuglice... Zato što su iz Japana... .
Rade
Daliborka Pejaković
F@Mtime
F@Mtime 21
F@Mtime PRIKAZ
UTISCI SA „NOĆI
REKLAMOŽDERA“
F@Mtime tema
KADA ČETKA
POČNE DA PIŠE
OSEĆANJA
N
aši studenti, pored svojih studija, imaju hobije kojima “misli okrenu na drugu
stranu pri tom se baveći onim u čemu su najbolji”. Pravi primer za to je
studentkinja Anita Horvat koja poseduje diplomu umetnika i koju ljudi cene
rado noseći njen ručno urađen rad.
Od četvrte godine se bavi umetnošću, kada je upisala privatnu školu slikanja.
Prve osnove stiče još tada, a nastavlja put tako što pohađa Likovni centar u Novom
Sadu gde stiče osnovna znanja iz vajarstva i slikarstva. Još tada shvata koliko
je umetnost važna u njenom životu, pa počinje pripreme za umetničku školu
“Bogdan Šuput” uz pomoć slikarke Branke Tucakov. Kako je četka nanosila trag
na platnu, tako je i Ana postajala “sve veća i veća umetnička duša”, i sve svesnija
svoga talenta.
F@Mtime: Kako je umetnost ušla u tvoj život?
A.Horvat: Mama i baka su prepoznale talenat u meni, gledajući me kao malu
kako crtam i slikam. Shvativši da u sebi imam talenat koji bi trebalo od malih nogu
negovati, potrudile su da tako i bude, pa sam prve poteze četkicom uradila već u
svojoj četvrtoj godini.
F@Mtime: Sa 14 godina si shvatila da je umetnost deo tvog života. Znači li to
da si već tada imala jasan odgovor na to šta dalje?
A.Horavt: Nisam razmišljala o bilo kakvoj drugoj opciji, nije ni postojala druga
opcija. Tada mi je cilj bio upisati srednju umetničku školu. Bila sam sigurna u sebe i
sugurna u svoj talenat koji sam godinama razvijala i negovala. Ono što su mi pružile
moja baka i mama, kao dar, to sam htela i da nastavim.
F@Mtime: 2000 godine si sve ljude oko sebe šokirala, šta se desilo?
A.Horvat: Posle 10 godina pohađanja slikarstva, upisujem smer “Tehničar
dizajna tekstila”. Svi profesori koji su me do tada pripremali, protivili su se
tome. Njihova želja bila je da upišem smer slikarstvo poznavajući moj talenat i
neverovatan osećaj za mešanje boja, i slikarstva generalno.
F@Mtime: Da li si se u nekom momentu pokajala zbog toga?
A.Horvat: U drugoj godini, shvatam da smer nije za mene, iako su moji radovi
bili najbolji i krasili hodnike škole, profesori su insistirali da upišem Akademiju
slikarstva. Odbijala sam sve to zbog toga što u tome ne vidim nikakav profit.
F@Mtime: Tada se na neki način vraćaš slikarstvu, ali ne na platnu?
A.Horvat: Da, tada svoju ljubav prema slikarstvu usmeravam slikanjem na svili,
maramama i ešarpama. Sami počeci bili su jako teški, bilo je potrebno mnogo volje,
želje, truda, ali pre svega ljubavi, da bih izučila tehniku slikanja na svili.
F@Mtime: Da li si nailazila na prepreke?
A.Horvat: Profesori su jako bili tvrdi na informacijama kada god bih pokušala
da saznam o samoj tehnici, kao da nisu hteli da otkrivaju svoj zanat i svoje tajne. Put
korz otkrivanje tehnike prošla sam sama, tako što sam slikajući na svili isprobavala
i saznavala “cake” i tajne same tehnike.
F@Mtime: Brzo potom imala si i svoju prvu zaradu, kada je to bilo i gde?
A.Horvat: Prve slikane marame su otišle 2004 godine za Crnu Goru. Prodale su
se neverovatnom brzinom, bila sam oduševljena. Saradnju sa Crnom Gorom traje
i dan danas. Posle izvesnog vremena počinjem da prodajem slikane marame i u
Novom Sadu, a i danas se prodaju u nekoliko butika u centru grada.
F@Mtime: Kasnije su ponude same stizale, šta si dalje radila?
A.Horvat: Slikala sam haljinu za glumicu Miru Banjac u kojoj ona otvara prvi
Sinema city u Novom Sad-u. Ove godine sam radila za EXIT, slikajući uniforme za
njihove promoterke.
F@Mtime: Tvoja mama, Svetlana Horvat je poznati kreator visoke mode. Ona
je nedavno dobila prestižnu nagradu od svetskog gurua modne scene, iza sebe ima
veliki broj nagrada, priznata je u svetu, koliko si od nje naučila?
A.Horvat: Mnogo sam naučila, pre svega da poso za koji se opredeliš moraš
mnogo da voliš i budeš veliki borac. Između ostalog, naučila sam mnogo i o tome
kako čovek da se ponaša u ovom poslu.
F@Mtime: Da li se umetnost ceni u Srbiji?
A.Horvat: Prvo umetnik mora da ceni sebe, svoj rad, ukoliko umetnik ceni svoj
rad i trud on će uvek biti cenjen.
F@Mtime: Koliko je umetnost kojom se ti baviš prisutna u Novom Sadu?
A.Horvat: Prisutna je, ali je problem u tome što narod nema dovoljno novca,
ljudi žele da kupe ili imaju nečiji ručni rad, ali to na žalost sebi ne mogu da priušte.
F@Mtime: Gde sebe vidiš u budućnosti?
A.Horvat: Moj trenutni cilj je da završim Medije na F@M-u i da nastavim da se
bavim umetnošću u Parizu ili Londonu.
Razgovor vodila Miljana Aćimić
22 F@Mtime
INSPIRISANI
NOTAMA
F
akultet za menadžment može da se pohvali da u novoj generaciji upisanih studenata
u školskoj 2008/2009. godini, na smeru za Medije ima mnogo talentovane i umetnički
nastrojene omladine. Tako saznajemo, da dvojica naših kolega aktivno plivaju u vodama
muzike već godinama. Naime, nakon učešća na školskoj priredbi, Srđan (vokal) i Rale (bivši
gitarista), godine 2001.osnivaju bend “Inspiracija”, koji i danas, nakon sedam godina, još
uvek postoji. Ime benda je nastalo sasvim spontano, kako kažu, po Raletovoj želji.
Članovi benda su: Srđan Vorgić (vokal), Željko Tubić (bubnjar), Vlatko Popović
(klavijature), Marko Balać (bass) i Vukašin Rankov (gitara i bek vokal).
F@Mtime:Koju vrstu muzike izvodite?
Vukašin Rankov: “Krenulo je sa rokom, a sada sviramo apsolutno sve, trenutni
repertoar je veoma raznolik.”
F@Mtime: Koliko često imate probe?
Vukašin Rankov: “Sastajemo se jednom nedeljno, sem kad pripremamo repertoar za
novu sezonu, onda je to češće – do tri puta nedeljno”.
F@Mtime: Koji su Vam planovi za naredni period?
Vukašin Rankov: “Ne znam ni sam šta da Vam kažem, toliko je vremena prošlo, putovali
smo, učestvovali na prilično ozbiljnim manifestacijama, ali sve vreme sviramo tuđa dela,
a nismo uspeli da stvorimo nešto svoje. To nas je malo “spustilo na zemlju”, obeshrabrilo.
Međutim, da ne budem pogrešno shvaćen, mi verovatno jesmo najjače ime u gradu, što
se tiče svirke, ali mi muzičari nismo muzičari ako ćemo doveka tezgariti. Onda smo samo
muzikanti!”
F@Mtime: Gde ljudi mogu da vas čuju i vide?
Vukašin Rankov: “Svako ko želi da nas čuje, ali i vidi (jer mi to radimo na malo drugačiji
način), može pronaći našu grupu na MySpace-u ili Facebook-u i detaljno se informisati o
nastupima, rezervacijama, pozivnicama…”
Dragim kolegama želimo svu sreću i uspeh u daljem radu, kako na F@M-u, tako i u
muzičkoj karijeri!
Maja Latinović
FALI NASLOV
ili da li se sport može smatrati
umetnošću?
S
a evolucijom čoveka, evoluirale su i njegova razmišljanja i ideje.U svim oblastima pa i u
oblasti umetnosti. Svaka epoha davala je nove grane umetnosti, nova umetnička remek
dela, bez obzira na to da li se radi o slici, skulpturi, pozorišnom komadu, operi ili nečem
četvrtom. Njihovi stvaraoci su slavljeni kao geniji, posvećivani su im čitavi muzeji, galerije,
monografije. Ovekovečeni su imenima ulica pa i gradova. Posetioci iz čitavog sveta su dolazili
i dalje dolaze da se dive delima Pikasa, Mikelanđela, Da Vinčija...
Međutim, sa promenama u vidu tehnoloških dostignuća, načina i brzine života, svet je
dobio i nove, posve drugačije „umetnike“.Oni svoju slavu steknu već sa 16 ili 17 godina, što je
u prošlosti retko kome uspevalo. Istina, oni i ne znaju da se služe četkicom i paletom, glinom
za vajanje, ne poseduju glasove operskih velikana. Ovu grupu ljudi, javnost smatra i doživljava
modernim umetnicima samo zbog njihovog umeća u baratanju loptom.
Od davnih vremena stoji izreka: “Hleba i igara“. Da li je stvarno moguće da obična igra,
kao što su npr. fudbal ili košarka, može da dobije status umetnosti, a njihovi akteri status
modernih umetnika? Odgovor na to pitanje se može potražiti na više mesta. Jedan od mogućih
razloga za takvo stanje je zastupljenost fudbala i ostalih sportova u svakodnevnom životu, u
odnosu na stvarnu umetnost.
Mediji ogromnu pažnju poklanjaju događanjima na sportskim terenima, dok su pozorišta,
galerije, muzeji zastupljeni u mnogo manjoj meri. U svakom trenutku gledalac se može
uključiti u prenos neke utakmice na nekom od kanala posvećenih sportu, dok se sadržaj vezan
za umetnička dešavanja retko a i teško pronalazi.
S druge strane, jedan od mogućih razloga za toliku popularnost sporta u odnosu na
umetnost jeste i (ne)stručnost običnog čoveka. Svako može da prokomentariše „dribling“
Ronaldinja, „zakucavanje“ Kobi Brajanta, pobedu Nadala. Potrebno je samo da odgleda meč.
Da bi se na pravi način dalo mišljenje o nekoj slici, skulpturi, dramskom ili filmskom delu,
ipak je potrebno malo više znanja. Koji je stil slikara, pisca, vajara, skrivene poruke, metode
stvaranja. Retko ko je toliko stručan da na pravi način da svoj sud. Jednostavno, moderan
čovek neće da odvoji svoje vreme za neku dublju konzumaciju takve vrste umetnosti, nego se
zadovoljava onim što mu je unapred servirano. Naravno, ne znači da će tradicionalne grane
umetnosti izumreti. Naprotiv: uvek će postojati ljudi koji će prepoznati jednostavnu lepotu
„Monalize“, koji će uživati uz muziku Baha, Mocarta.
S druge strane, izgleda da je potrebno da se pomirimo i sa tim, da je evolucija učinila
svoje, pa je sve više ljudi koji će kombinovati sport, muziku itd... odnosno, evoluirala je i
umetnost i pa je svojoj raznolikosti dodala još jednu granu - sport. Ili možda ovom procenom
grešimo?
Kosta Popadić
POST – IT ART
Nikada ne potcenjujte moć kancelarijskog materijala. POST – IT papirići,
oni raznih boja i oblika koji se obično koriste kao podsetnici, mogu da imaju
sasvim drugačiju primenu. Upravo činjenica da jesu raznih boja i oblika, daje im
svojstvo materijala pomoću kojeg, uz malo kreativnosti, može da se rodi pravo
umetničko delo. Evo nekoliko interesantnih umetničkih poduhvata, u kojima su
jednostavni, šareni, samolepljivi papirići u sasvim novim ulogama:
-
prva fotograija - post-it tapete
-
druga fotografija - post-it mural
-
treća fotografija - post-it skulptura
BLANK PAPER ART
Ne, ovde se ne radi o origamiju. Radi se umetnosti koja se poigrava
praznim, belim papirom i njegovim, da se tako izrazimo, negativom. Šta
biste Vi uradili sa listom praznog, belog papira? Naravno, možete da zapišete
fantastičnu poslovnu ideju. Ili, možete da ga transformišete u jedno malo
umetničko delo, sa određenom porukom utkanom u njega. Evo kako to rade
umetnici na sledećim fotografijama:
Eksponati izloženi u galeriji moderne umetnosti Hirshhorn u Washingtonu.
-
prva fotografija – prolaznost
-
druga fotografija – brodolom života
-
treća fotografija – usamljenost
SKULPTURE OD ČAČKALICA
„Esencija strpljenja“ je moto, a i sinonim za ovu vrstu izrade skulptura,
slavnog umetnika Steven J. Backmana, koji je čitav život posvetio izradi skulptura
čačkalicama i lepilom. Rođen u San
Francisku, gde je i diplomirao na
istoimenom univerzitetu, na smeru
industrijske umetnosti, Steven J.
Backman sve svoje skulpture izrađuje
kao hommage svom rodnom gradu.
„Moj cilj je običnu čačkalicu
prikazati kao materijal sa dušom.
Istaknuti njeno svojstvo da zajedno
sa ostalim čačkalicama učini da
objekat deluje kao da je izrađen od
građevinskog drvenog materijala.“
-
prva fotografija
– umetnik sa svojim delima
-
druga fotografija
– Golden Gate bridge
Scott Weaver, još jedan istaknuti
umetnik ovog zanimljivog smera, ima sasvim drugačiji stav o umetnosti kojom
se bavi. „Volim da znam da stvaram nešto što će ljudi moći posle da pogledaju, a
na šta je utrošena velika količina vremena bez nekog posebnog razloga.“ Rekao
je gospodin Weaver nakon što je napokon završio skulpturu grada San Franciska,
na kojoj je radio 35 godina, a koja se sastoji od 100 000 čačkalica.
-
fotografija prva – Weaver i deo famozne skulpture
-
fotografija druga – sama skulptura
Sanja Novak
GENIJALNOST = LUDOST
Loša računica ili…?
“Umetnost je stvarana da se oseti, a ne da se razume. Zato se uvek, kada se o
umetnosti želi govoriti razumom, obično kažu gluposti.”
T. Drajzer
Moguće da rizikujemo da se “družimo” sa glupošću, goveći o onome što se
jedino dušom i može osetiti, ali zrnca ludosti koja iz pojedinih umetnika izviru,
prosto pozivaju na to.
Pretpostavka da se umetnost graniči sa ludošću može da se razmatra beskrajno
dugo. I verovatno je da ni jedan zaključak ipak nije konačan, jer umetnik stvarnost
posmatrati na određen, njemu blizak način. Uostalom, ne činimo li to svi? Da, ali…
zašto je njegov način “drugačiji”?
Za razliku od “običnih” ljudi literarni umetnik, recimo, posmatra gužvu
na atoputu, treperenje lišća na vetru… tako što svojim zapažanjima, gotovo
automatski, traži određenu literarnu formu.
A šta je sa životom na ivici života? Sa životom na ivici ludila?
Dublje promišljanje stvarnosti svojstveno je mnogima, ali ono što umetnika
čini umetnikom jeste sposobnost da se na drugačiji način uklopi u svet i da možda
upravo u toj svojoj “različitosti” da pronađe inspiraciju. Sa lepršavom maštom
deteta, sa hrabrošcu ludaka, umetnik je sposoban da ne strepi od osude društva.
Uglavnom.
Fridrih Niče kaže: “Da nema umetnosti-umrli bismo od istine”
I kakvu je on laž, ili ulepšanu neistinu, pronašao u umetnosti? I do koje mere je
morao da se saživi sa njom da bi dotakao ideju “umiranja od istine”?
Da umetnosti nije, bili bismo večito zadovoljni svojim malim životima i možda
bismo i tražili način da ih nekako ispunimo, ali je sasvim izvesno da tog načina ne
bi bilo. Priroda. Možda jedino ona. Kao ogroman odraz umetnosti. A zabrinjavajuća
je činjenica da je genija sve manje i da su ljudi gotovo sasvim izgubili dodir sa
prirodom.
A šta je sa knjigama, slikama, fotografijama, pozorišnim komadima…?
Život bez umetnosti danas nam se čini nezamislivim, čak i ako je ne pratimo.
Odakle jednom čoveku, jednom umetniku, toliko dozvoljene ekscentrićnosti, a
ujedno i hrabrosti da tu ekscentričnost izrazi?
Čarls Bukovski je dane provodio pijan ili, u najboljem slučaju, mamuran,
živeći sa mačkama, svojim poluludim ženama, pisaćom mašinom i Betovenovom
muzikom. A i on je, čak i među posebnima, posebna priča. Fridrih Niče je bolovao
od šizofrenije, kao i Njutn, Van Gog, Gogolj…Šumana su proganjali stočići koji se
okreću, Šopena bi senka muve izluđivala. Ruso i Paskal su bolovali od paranoje.
Van Gog je, ponesen stvaranjem, odsekao sebi uvo i poslao ga svojoj ženi.
Strindberg je bolovao od šizofrenije, a kada se bolest najviše ispoljavala, ili nije pisao
ništa ili su neka njegova dela imala manju umetničku vrednost.
Da li to ima veze sa ludošću ili ludilom ili ..., ili možda samo sa hrabrošću i
potrebom za ispitivanjem krajnjih granica do kojih je čovek spreman da ide, sa
ispitivanjem “dobre” ili “zle” sreće…? Sve je to pod znakom pitanja. U svakom
slučaju, svi oni su, negde u sebi, morali da poseduju jedno zrno ludosti, koje za
sobom povlači i hrabrost, tek da bi se usudili da rade ono što rade i da nas još i danas
ostavljaju gladne svoje umetnosti.
Privoditi kraju priču o ludosti i genijalnosti, a biti svestan da nisi došao ni do
jednog od zaključaka, ukazuje na manjak hrabrosti. Samim tim i genijalnosti. I
porazno je.
Dijana Knežević
F@Mtime 23
F@Mtime TEMA
NEOBIČNA UMETNOST OD
SASVIM OBIČNIH MATERIJALA
F@Mtime TRIBINA
ZDRAV NAČIN
ISHRANE
R
ečima: “Ako mislimo da smo dobili zdravlje kao dar od Boga, nismo
ga dobili da ga arčimo”, započela je tribinu “Zdrav način ishrane”, prof.
Miljka Stevanović. Tribina je održana u. novembru na F@M-u.
Sve češće su mladi ljudi žrtve posledica loše ishrane. Problem je
toksikacija u organizmu. U fazu toksikacije ulazimo na razne načine, od
vazduha, od vode koju pijemo, od neredovne ishrane... .
Do gojaznosti dolazi zbog toga što ne jedemo na vreme, a ne zbog
toga što mnogo jedemo. Naš organizam je fabrika koja uzima hranu
od sedam ujutru do sedam naveče, prerađuje hranu od sedam naveče
do pet ujutru, i izbacuje od pet ujutru do sedam ujutru. Ukoliko se vari,
ona počinje da vri, a toksini kroz zidove creva prolaze u ćelije, i tako
dolazi do zagađenja. Da je organizam u fazi toksikacije prepoznajemo po
malaksalosti i iscrpljenosti u momentima kad ustajemo. Toksikacija nije
nimalo bezazlena, vremenom prelazi u alergiju, iz alergije u bronhitis,
zatim u kardiovaskularna oboljenja, i zadnja faza je trulež u organizmu,
odnosno kancer.
Jedan od načina na koji prljamo naš organizam jeste to što ne pijemo
dovoljno vode. Jako puno unosimo otrova u organizam. Kada bismo jeli
zdravu hranu ne bi nam trebalo puno vode. Količina vode koju trebamo
piti je 3% od naše težine .
Organizam trujemo i aspartanom (hemijskom supstancom
koja zamenjuje šećer u krvi, ali je štetna za organizam. Koristi se i u
bezalkoholnim pićima i žvakama, a može dovesti i do trovanja i gušenja.
Među posledice loše ishrane ubraja se i anoreksija. Mlade devojke sve
češće ulaze u fazu anoreksije. Do anoreksije dovodi namerna izgladnelost.
Anoreksiju je teže lečiti nego kancer. I kad su smršale devojke još uvek
misle da su debele. Prof. Stevanović je dala i savet kako održati vitku liniju.
Potrebno je jesti češće, i pri tom ne mešati hranu. Bićemo funkcionalniji, a
nećemo ući u fazu izgladnelosti.
Posledice loše ishrane ne pokazuju se odmah na organizmu, nego
posle par godina. Od genetike zavisi dokle naš organizam može da izdrži
vanredne uslove. „Ako ćemo brzo da živimo, brzo ćemo i završiti“ bile su ne
baš utešne reči gošće na tribini.
Problem kod mladih je i promena biološkog sata. Ako se potpuno
promeni biološki sat, gubimo godinu za godinom života. Mozak gubi ideje.
Ako uspostavimo u organizmu ravnotežu, bićemo mnogo mirniji, i ništa
nam neće biti teško, nećemo biti umorni. Pretpostavljamo da svi znate, ali
nije na odmet da ponovimo da prevelike doze minerala i vitamina mogu
biti štetne kao i koliko i premale doze, kao i da je fizička aktivnost jako
bitna.
Za kraj prof. Stevanović je prisutnima dala savet kako da pomognu
crevima da lakše funkcionišu.
Hranu bi trebalo unositi od sedam ujutru do sedam naveče, kroz 3-5
obroka, a od toga bi 1-2 obroka trebalo da budu tečni obroci. Posle zadnjeg
obroka, koji bi trebalo da bude do 19 časova, uzeti dve kašike mekinja,
preliti šoljom ključale vode, ostaviti da odstoji pola sata i pojesti. Sledeće
večeri dve kašike laneneg semena preliti šoljom vrele vode, ostaviti da
odstoji pola sata i pojesti. Treće večeri u šolju vrelog mleka, staviti kašičicu
putera i popiti vruće. Četvrte večeri popiti šolju kompota od šljiva. Ova
četiri dana bi trebalo ponavljati u krug četrdeset dana.
Savetovalište u kom možete pronaći prof. Miljku Stevanović , nalazi
se u ulici Pariske komune 15/1/5. Individualne edukacije i analize možete
zakazati i obaviti radnim danom od 09-17 časova, a predavanjima
prisustvovati ponedeljkom od 18h u prostorijama savetovališta.
Završavamo rečima prof. Miljke Stevanović „Bolje se odmah zaštititi,
nego čekati veće probleme“.
Bojana Smiljanić
24 F@Mtime
Bend “Inspir
acija”
Crta Vladimir Vojvodić
Scott Weaver i deo skulpture od čačkalica
Momci iz New York-a
Capoeira
Capoeira
F@Mtime 25
F@Mtime UMETNOST
Crta Vladimir Vojvodić
F@Mtime ZA SREDNJOŠKOLCE
Srednjoškolci
na Sајmu
knjiga
Izlet u
Sremske
Karlovce
U
Beogradu је оd 20. 10.- 26. 10. otvorenа kapija sajma zа sve ljubitelje
pisane reči koji su mogli da biraju najzanimljivije naslove u ponudi više
od 800 izlagača koji su došli iz 25 zemalja.
Pored domaćih izdavača, na sajmu su se predstavili i gosti iz Каnade,
Amerike, Irana, Rusije, Italije, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Poljske,
Švajcarske, Španije, Portugalije, Austrije, Izraela, Brazila, Angole, Crne Gore,
Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije, Ukrajine i Danske.
Početak 53. beogradskog sajma knjiga је u 18 časova proglasio akademik
Dragoslav Mihailović i počasni gost iz Japana Nacuki Ikezava, koji је bio glavna
atrakcija novinara i medija.
Na ovogodišnjem sajmu učestvovalo је više od 800 izlagača iz Srbije i sveta,
Sajam је bio posvećen је 200-godišnjici Visoke škole u Srbiji. Ove godine na
sajmu su organizovane brojne izložbe i tematske konferencije о profesionalnom
izdavaštvu. Po drugi put је dodeljena nagrada „Dositej Obradović“ najboljem
inostranom izdavaču za afirmaciju srpske književnosti, а uručene su i nagrade
najuspešnijim domaćim izdavačima.
Pored mnogih izlagača, našla se i naša izdavačka kuća Cekom која је izložila
izdanja iz oblasti menadžmenta, а zainteresovani su nas mogli posetiti u hali
14 na spratu.
Као i svake godine, Sajam је privukao veliki broj posetilaca, koji su svedoci
da је knjiga i dalje čovekov veliki prijatelj.
Mima Popov
Marina Radosavljev
Mladi
pronalazač
U
o rg a n i z a c i j i
S a v e z a
p ro n a l a z a č a
Vojvodine, u Novom
Sadu је od 12 - 15.
oktobra
održan
Međunarodni festival
inovacija, znanja i
stvaralaštva „Tesla
fest 2008.“.
P o r e d
mnogobrojnih
izlagača, na njemu se
predstavio i učenik Srednje informatičke škole Nikola Cvejin. Ovaj mladi
istraživač је izložio svoj izum – mašinu za pranje voća i povrća. Za svoj
izum, Nikola је nagrađen srebrnom plaketom sa likom Nikole Tesle, srebrnom
medaljom od rumunske delegacije, zatim specijalnom nagradom od delegacije
iz Irana i nagradom za unapređenje tehnologije. Nikola је i ranije osvajao
nagrade na istoimenom festivalu: zlatnu plaketu, srebrnu medalju i druge
brojne diplome.…
Osim ovih nagrada, Nikola је postigao zapažene rezultate na međunarodnom
takmičenju u Moskvi gde je osvojio srebrnu medalju i dobio priznanje Ruskog
26 F@Mtime
U
čenici naše škole posetili su Sremske Karlovce. Posetom
najmonumentalnije građevine XIX veka - Patrijaršije, počelo
je upoznavanje sa kulturom ovog mesta. U sklopu dvora nalazi
se kapela sv. Dimitrija sa ikonostasom iz 1897. godine. Svečana
sala је služila kao mesto okupljanja sabora na kojem је proglašeno
ujedinjenje Srpske pravoslavne crkve. Nekada je Dvor posedovao
bogatu Mitropolijsku biblioteku, galeriju i riznicu, ali je opljačkana
tokom Drugog svetskog rata. U okviru dvorane se nalazi nekoliko
prostorija koje su pretvorene u muzej. Osim retkosti u vidu kožnih
tapeta u trpezariji, pažnju privlači i galerija portreta karlovačkih
mitropolita i patrijarha, kao i manji broj knjiga iz XVI veka.
Pored patrijaršije nalazi se Saborna crkva, barokni hram posvećen
sv. Nikoli. U samom hramu su smešteni biseri srpske umetnosti XVIII
i XIX veka, а takođe se u njoj čuva i čudotvorna ikona Bogorodice sa
Hristom.
U samom centru Karlovaca nalazi se poznata česma „Četiri lava“,
podignuta u čast prvog karlovačkog vodovoda.
Iako је ovo bio izlet, od škole nismo mogli da pobegnemo…
Posetili smo Karlovačku gimnaziju која је prva srpska gimnazija. Ona
raspolaže raskošnom svečanom salom i spomen bibliotekom која
predstavlja prvu modernu biblioteku kod nas, sa oko 18000 vrednih,
retkih i unikatnih dela od kraja srednjeg do početka XX veka, а ujedno
predstavlja biser arhitekture XIX veka.
Iako nam je ovaj obilazak bio zanimljiv, ono što nas је posebno
oduševilo је muzej pčelarstva porodice Živanović, koji је osnovan u čast
profesora Jovana Živanovića, osnivača pčelarstva na ovim prostorima.
Eksponati u muzeju su stari pčelarski alati, košnice, knjige, fotografije
i dokumentacija vezana za istoriju pčelarstva. Posebno oduševljenje
је izazvao vinski podrum, као i degustacija vina i meda. Naš izlet smo
završili u Višoj školi, odlično uređenoj i opremljenoj u kojoj se osećate
kao kod kuće. Poseban utisak ostavlja predivan vrt, tišina i već na prvi
pogled poželite da postanete student ove više škole.
Iako је padala kiša i nismo obišli Brankov grob i Stražilovo, lepo smo
se družili, zabavili i upotpunili naše znanje o predivnim Karlovcima.
Mima Popov
Marina Radosavljev,
Učenice II razreda
F@Mtime ZABAVA
OGOLJENA
Da, verovatno…
Morbidna sam.
Poluluda.
Gladna dešavanja, promene.
Nemirna.
Neuhvatljiva.
Nestalna.
Suluda.
Ponekad mizerna.
I nisam prilagodljiva.
I ne volim velike datume
kojima se svi raduju.
I ne volim da ktim jelku
uoči Nove godine,
mada odveć verujem da sam dete.
I ne volim da vidim zaljubljeni par,
na keju, na klupi,
kako se čežnjivo guta očima.
I prezirem obećanja.
Ne govorim “Volim te”
kada volim.
A živim od reči i za reči.
Čuvam jedan ćošak svoje sobe
koji nikome ne dam da takne.
Čuvam bube u svome pupku
i žabe u kosi.
Ne ljubim ih.
Znam da nema princa,
ali u Bajke oduvek verujem.
Bljutavo sam sentimentalna.
Snažna i besna na svoju snagu.
Željna greha.
Opasna.
Otrovna.
Naizgled prijatna i pristojna.
Cinična.
Ironična.
Sarkastična.
Do bola.
Uživam u mirisu oporih pića
i gutam cigarete abnormalnom brzinom.
Skidam Mesec svake noći
i sa zvedama vodim ljubav ili strast.
Brišem paučinu sa ćoškova svoga uma
i ježim se pri samom pomenu moralnosti.
Ubijam razum,
iz dana u dan.
Ne mislim.
Ne umem da mislim.
Ne želim da mislim.
Ni da se menjam.
Uzmi ili ostavi.
Naći ćeš već nekog
za sanjanje,
za isprazna obećanja,
za kićenje jelke,
za šljapkanje po baricama
sopstvene propasti.
Dijana Knežević
F@Mtime 27
Autor stripa Mladen Mutavdžić
student III godine medija
Download

FAMtime 43 - Fakultet za menadžment