Ima li čitalaca na Marsu?
Pošto su već uveliko odomaćeni izrazi poput ovih: “ženska” književnost, “žensko” pismo, “ženska”
literatura i sl. valja nam objasniti šta tačno pod tim mislimo i ukazati na neke implikacije ovakve podele.
Jer, analogno tome, morala bi i muška strana imati svoje paralelne svetove, a to već vodi u ozbiljne
konfrontacije (možda i konflikte)! Znači li to da presudan uticaj na sposobnost konzumiranja pisane reči
imaju hromozomi? Ako je suditi po polnoj strukturi čitalaca naše staropazovačke Biblioteke, odgovor je
nedvosmislen i potvrdan. Dominacija čitateljki je neosporna, a moguće je pratiti već na dečjem odeljenju,
da bi se u punoj meri razvila kad mladi čitaoci postanu veliki, zreli ljudi…
Primetna sklonost prema lepoj književnosti
pripadnica lepšeg pola svakako nije ništa neobično. Ne
slučajno, mnogi umni pisci kroz istoriju upozoravali
su (očigledno bez uspeha) mlade devojke i žene,
da se ostave preteranog čitanja romana, koji mogu
lako “neiskusnu dušu zavoditi i na razna iskušenja
navoditi”… Istini za volju, ni muški svet nije bio imun
na epidemije virusa ovog tipa: nakon objavljivanja
Geteovog romana “Jadi mladog Vertera”, naglo je
porastao broj samoubistava razočaranih junoša u
Nemačkoj! Svakako je najpoučniji primer u kakve
nevolje nas može uvaliti čitanje romana Servantesov
“Don Kihot”, knjiga koja je u mnogim anketama
proglašena za “knjigu prošlog milenijuma!!
Na sreću, vremena se menjaju, pa je danas
tako nešto, u Srbiji teško i zamisliti. Iako se dičimo
Međunarodnim sajmom knjiga, a ponekad čak
izdvojimo neki dinar i odlučimo se za poklon u vidu
knjige, euforija traje kratko, jednom u godini. No, i
tu je statistika neumoljiva: žene su te koje više kupuju
knjige, bilo da će ih same čitati ili pokloniti – da li muškarcu? To nije još niko do kraja istražio, na žalost…
Možda da, ali nije obavezujuće. Uostalom, koja bi knjiga bila najpodesnija za Njega: “Uređenje bašte i
okućnice”, “Popravka električnih uiređaja na lak način” ili “Sve što ste hteli da pitate o seksu, a niste imali
hrabrosti” ? S druge strane, opuštajući ljubavni roman, obilno natopljen emocijama, svakako ne bi naišao
na znake njegovog odobravanja. Kad su pokloni u pitanju, muškarci, poučeni lošim iskustvima, ne žele
mnogo da eksperimentišu i radije se odlučuju za proverene sitnice - zlatne đinđuve ili Njen omiljeni
parfem. Kako god, knjiga gubi bitku. Možda je zaista tačna hipoteza po kojoj su dve vrste koje nastanjuju
Zemlju ovamo zabasale silom prilika, došavši sa dve susedne planete i sada su prosto osuđene na “suživot”?
Stakleni klikeri
Izgubila si srebrnu minđušu
ono veče,
kada si smišljala ratne planove.
Okliznula si se i slomila vrat.
Na klikere,
na moje staklene klikere.
„Prijatelju, još jednu ljutu!“
rekao sam u slavu nikome.
A pored tvog
bolničkog kreveta,
još venulo je
plastično cveće,
kao kakav spomen veličanstveni.
Spomen da nekad sam prošao tuda
I da više me nikad,
tu biti neće.
Pustinja
U pustinji bez peska gde vetrovi žive,
izmišljene ptice, krilo orla krile.
Jedno sačuvano u toplini gnezda,
gde se našlo drugo, kažu niko ne zna.
Pričali su stari, u čeljusti tigra,
dokoličar beše,htede da se igra.
Orao je tražio,sam ,sakat i smešan...
Više nije velik,samo je pogrešan.
Sa peščanim zrnom,krv ptice se stopi
prišunja se sunce, zrak ga nežno opi...
U pustinji bez peska,gde vetrovi žive
Poslednje su reči ptice zapamtile;
„Pustinja bez peska,bez boje arabeska!
Al` dok letiš ne znaš, niti ti je važno,
tek kad padneš, shvatiš, da je nebo lažno!“
Srbija
I grudva zemlje po kojoj hodaše
hodočašća i ratničke horde,
dok pod mačeve rđave padaše
i sklapaše kapke modre...
I grudva zemlje, što seljak je miluje,
pod prstima i priča joj“ hvala“...
Po njenom grobu ime sam dobila,
po spomenu u njenu čast, se zvala.
Previše je u ovom eseju znakova pitanja bez odgovora. Jedno ipak, mogu sa velikom sigurnošću da
tvrdim: na Marsu knjige nisu nikada bile popularne!
1.
autor: Zlatko Paško
autorka: Milka Vukmanović, fotografija Tijana Grumič
2.
Prozori u prirodu
Priroda se probudila, ali isto
tako se probudila i digitalna
priroda na mojih 12 grafičkih
listova, kada sam u maju
2011. godine prvi put izlagala
u Galeriji Centra za kulturu
Stara Pazova. Na izložbi su
prikazani radovi koji, iako
izvedeni digitalnom tehnikom,
predstavljaju prizore iz prirode,
detaljno sagledane, preklapane
u
umetničkom
zanosu.
Koristim fotografiju, crtež,
lični rukopis, putem skenera
i kompjutera u rad unosim i
tekstualne elemente iz prirode
(zemlja, lišće, bobice, mahovina, pruće...) koje preklapam sa ostalim materijalima u programu za obradu
slike – Fotošop. Vesna Opavsky rođena je u Beogradu, gde je i diplomirala i magistirala grafiku na Fakultetu
likovnih umetnosti. Magistarski rad na temu „Raskorak i sinteza digitalnog i naturalnog“, koji je pratila
izložba grafika „Windows u prirodu“, odbranila je 2009. godine. Trenutno se nalazi na doktorskim
umetničkim studijama na istom fakultetu gde priprema tezu Umetnost na internetu. Izlaže samostalno
i grupno, a učesnik je mnogih likovnih kolonija u prirodi. Kroz umetnički rad bavi se temama ekologije
i digitalnog zapisa, istražujući problem savremenog društva u urbanom okruženju. Kombinovanom,
digitalnom tehnikom, naglašavajući kontrast prirode i tehnike, pokušava da ukaže na značaj povratka
prirodi smatrajući je rešenjem – lekom protiv otuđenja čoveka današnjice.
Priroda se probudila, ali isto tako se probudila i digitalna priroda na 12 grafičkih listova Vesne
Opavsky, kada je u maju 2011. godine Vesna prvi put izlagala u Galeriji Centra za kulturu Stara Pazova.
Izložbu je otvorila istoričar umetnost Tanja Božanić koja je istakla da je velika otudjenost izmedju čoveka
i sveta prirode kome je suprotstavljen svet tehnike. Vesna spaja dva sveta, onaj stari, iskonski i novi digitalni.
“Vegetativni raster i komešanje botaničkih izdanaka, kao i nevidljive procesualnosti stvaraju raskošnu
naseljenost prizora digitalnih grafika Vesne Opavsky. Oponašam oblikovanje prirodnim procesima
“Idem u okrilje šume,
i zato tu me
potraži, nađi
... moje duše volumen.”
„Igram se prizorima iz prirode, koje sam zabeležila fotoaparatom, olovkom ili
četkicom, koje sam, takođe, i rečima opisala kroz stihove koji su uočljivi na mojim grafikama.
To su slike koje me inspirišu i njih, u vidu slojeva, preklapam u kompjuterskom programu.
Na neki način umetnička kreacija me ispunjava poput boravka u prirodi.
Smatram da je savremeno okruženje čoveka pre svega digitalno i da se menja čovekova unutrašnja
priroda. Ljudi, usled brzog života, zaboravljaju na sebe, slobodno vreme, svoje unutrašnje biće i prirodu,
svoje nekadašnje okruženje.
Priroda može pružiti
mir koji inspiriše, hrani,
smiruje. O toj temi govorila
su i moja umetnička dela
iz
serije
magistarskih
grafika „Windows
u
prirodu“. Moja umetnost
predstavljena je u digitalnom
obliku na sajtu www.opavsky.
net i možete je posetiti kada
nemate vremena za odlazak
u prirodu.
3.
autorka: Vesna Opavsky
(rast, spiranje, nagrizanje, razlivanje, trošenje…). Oponašam i slučajne efekte koji nastaju pri crtanju
opipljivim bojama i ručnom štampanju grafike (zgrušavanje, sušenje, razlivanje…). Ta neizmenljivost
veštačkih sredstava i kompjuterskih alatki za približavanje prirodi u duhu su suštinske ponesenosti i
istinski senzibilne orijentacije umetnika današnjice: povratak eksterizacijama, doživljaj neposrednosti
raskoša i oprečnih svojstava tog vegetativnog mikrokosmosa različitih podneblja. U stvaranju grafičkih
otisaka digitalno kreiranog sveta pogleda na izmenljivost nastaju prizori kao svojevrsne (tableaux vivant)
oživljene slike povezane za fluid procesualnog protoka botaničkog I sveopšte biološkog rasta, nestanka
i vraćanja. … Smene godišnjih doba, osećaj savladavanja nedaća i opstanka u rastinju koje posle snega
postepeno otpočinju svoju cikličnu obnovu postajući univerzalna metafora. U tom pravcu Vesna Opavsky
afirmiše svoj postupak kao odgovornu i umetnički senzibilnu avanturu traganja i sakupljanja malenih a
zapravo ogromnih spasonosnih otkrića”.
Citati su propratni tekst pod nazivom „Rastinje, senke i svetlosti“, koji je objavljen u katalogu
Galerije Centra za kulturu Stara Pazova, a njegov autor je dr Nikola Šuica, profesor na Fakultetu likovnih
umetnosti u Beogradu.
autor: Marjan Karavla
4.
Mala crna haljina-modni klasik Coco Chanel
bi se svom hobiju posvetila nesputana i komotna. Kostim Šanel prestavila je svetu 1925.god. koji od tada
predstavlja sinonim elegancija i stila. Elegantni komplet koji se sastoji od suknje do kolena i strukiranog
sakoa, izarađen od vune i ukrašen dugmićima zlatne boje, postao je modni imperativ i statusni simbol.
Jedna od najvećih buntovnica u svetu mode, u istoriju dizajna, ušla je zasluženo, svojim talentom,
promišljanem i inovacijama. Žena koja je bila i ostala ispred svog vremena, obeležila je modu 20. veka. O
njenom životu i radu, često se govori, jer je bila jedinstvena
i avangardna.
“Neki ljudi misle da je luksuz suprotnost od siromaštva. Ne! To je suprotnost od vulgarnosti”- Koko
Šanel
Smelo uvodi crnu boju u svet mode, koja je do tog trenutka simbolizovala žalost. Predpostavlja
se da je za ovu inovaciju zaslužno vreme koje je provela u sirotištu sa opaticama, okružena crnilom i
strogošću. U periodu posle Prvog Svetskog rata, kada svet počinje polako da se menja u psihološkom
i moralnom smislu, kada žene dobijaju pravo glasa, smelost i vizija Koko, pretočena je u večnost- malu
crnu haljinu. Postulat njenog pristupa modi, elegancija i jednostavnost, u ovoj kreaciji jasno je izražen.
Film “ Doručak kod Tifanija” zabeležio je jednu od najpoznatijih “malih crnih haljina” . Koko Šanel u svet
mode ,ne unosi samo specifičan dizajn, već i jedinstveni stil.
“Ja ne radim s modom, ja sam moda.”- Koko Šanel
Gabrijela Šanel, tvrdila je da je rođena 1893.god.
u Auvergnu, a zapravo je rođena 19. avgusta 1883.god. u
Saumuru, u Francuskoj. Bila je vanbračno dete uličnog
prodavca i domaćice, koji su, pored nje, imali još petoro
dece. Uprkos tome što su deca bila rođena u vanbračnoj
zajednici, što je u to vreme bilo nedopustivo, majka je
ipak uspela Gabrijelu da krsti očevim prezimenom Šasnel.
Greškom crkvenog službenika, koji je u krštenici upisao
Šanel umesto Šasnel, Gabrijela je dobila prezime po kome
će postati poznata. Kada je imala 11 godina, majka joj je
umrla, a otac nije hteo da preuzme brigu o deci. Završila je u
sirotištu i o njoj su se brinule opatice. U sirotištu je ostala pet
godina i u njemu je izučila krojački zanat. Kada je napunila
16 godina, Gabrijela napušta sirotište i počinje da radi kao
krojačica. Ubrzo zatim, seli se u Pariz gde počinje da radi po noćnim klubovima kao igračica i pevačica.
Nadimak Koko ( draga ili mila), koji će kasnije početi da koristi kao ime, “zaradila” je pevajući pesmu
“Qui qu a vu Coco dans le Trocadero”, u kafeu “La Rotonda” na Montparnasu. Njena velika želja je, inače,
bila da se bavi dizajnom i izradom šešira, koji su u to doba bili neizostavni modni detalj svake dame.
Zahvaljujući finansijskoj pomoći svog ljubavnika, vojnog oficira i bogatog naslednika, Etjena Balzana,
1909. Koko otvara butik, čime njen san počinje da se ostvaruje. Pored izrade šešira, počinje da kreira i šije
svoje prve modele koji se odlikuju elegancijom i udobnošću. Uprkos početnom prihvatanju, njena odeća
se teško probijala, ali uz pomoć novog muškarca, jedne od njenih najvećih ljubavi, industrijalca Artura
Kapela, koji je verovao u njene vizije, Koko otvara nove butike u Dovilu i Bijaricu. Već 1920.godine Šanel
je predstavljala poznatu i cenjenu modnu kuću, koja je zapošljavala preko 300 radnika. Feministikanja po
opredeljenju, gnušala se svih stega kojima su žene, u to doba, bile ograničene, i u svojim kreacijama, jasno
prikazivala sliku slobodne žene. Ostala je upamćena po “maloj crnoj haljini”, muškom odelu za žene,
kostimu i parfemu Chanel No. 5.
“Moda ima dva cilja: udobnost i ljubav. Lepota dolazi kad moda uspe”- Koko Šanel
U vremenima, kada je bilo nezamislivo da žena nosi nešto drugo, osim suknje i uskih korseta,
Koko kreira fino ukrojene, udobne i elegantne pantalone i sako, koje je i sama nosila. Skandalozno za
20-te godine prošlog veka, muško odelo za žene, dobija svoje mesto u ormarima tadašnjih hrabrih dama
Francuske. Talentovana i nadahnuta, volela je da eskperimentiše sa krojevima, materijalima i stilovima.
Za sebe je smatrala da je ravnopravna sa muškarcima pa je i prva dizajnirala jahaće pantalone za žene, kako
5.
“ Moda je prolazna, samo je stil večan”- Koko Šanel
Dobro ukrojena od čvrstog materijala bez sjaja, dužine malo iznad kolena i bez rukava, počela je
da živi 1926. god., i bezkompromisno ostaje da kao zaostavština najvećeg dizajnerskog uma svih vremena.
Mala crna haljina uz damski šešir, nisku bisera i crveni karmin, otvorili su novo poglavlje u shvatanju
mode, gde je žena elegantna, sofisticirana i seksi. Njoj dugujemo i mnoge stvari u kojima i danas uživamo:
otkrivene noge, preplanuo ten, dekolte, upotrebu modnih dodataka – marama i bižuterije, kombinaciju
crne i bele, beli paspul na reverima, crne lakovane cipele sa belim vrhom, veliki cvet na reveru, dečački
stil, stroge i precizne linije modela, upotrebu žerseja. Pravila je i prodavala takozvani “total look” kako bi
dame na jednom mestu, našle sve što im je bilo potrebno, od cipela do šešira, zagovarajući tezu da je malo
detalja i više nego dovoljno da se istakne lepota i elegancija. Torbe Šanel sa velikim ručkama, neprevaziđeni
modni klasik, su se vremenom menjale, ali su zadržale princip dizajnerke da je torba praktična i lepa.
Večnost u bočici, sastavljen od 80 mirisnih sastojaka, na modnoj sceni pojavio se 5. maja1921.god. Chanel
No. 5 je jedan od najpoznatijih parfema na svetu, nepogrešiv izbor svake dame od stila. Ime parfema je
nastalo kada je Koko angažovala Ernesta Boa da napravi nekoliko mirisnih kompozicija, uz opasku da
je cilj da žena miriše na ženu a ne na ružu. Najviše joj se dopala mirisna kompozicija broj 5 po čemu je
parfem i dobio ime. Istorijski posmatrano, ovo je prvi parfem koji nosi ime modne kuće.
“Žena bez parfema je žena bez budućnosti.”- Koko Šanel
Njena avangardna i kontraverzna ličnost privlačila je pažnju mnogih umetnika poput Salvadora
Dalija,Pabla Pikasa i Stravinskog. Smatrali su je promiskuitetnom, slobodnom ženom koja je imala
mnogo ljubavnika i prosaca, ali se nikada nije udavala. I ako je najveću popularnost doživela u Parizu,
za vreme nacističke okupacije, ljubavnik joj je bio nemački oficir zbog čega je bila proterana iz grada
svetlosti. Takođe, je o ljubavnim odnos Sravinskog i Koko,bio senzacija, koja nije prestala da postoji ni
u 21.veku, pa je ta priča ekranizovana prošle godine pod nazivom “ Koko Šanel i Igor Stravinski”. Posle
njene smrti 1971.god., modnu imperiju preuzima Karl Lagerfild koja, zauzima sam vrh svetske visoke
mode sa procenjenom vrednošću od 165 miliona dolara. Život i delo slavne Koko Šanel su inspiracija
mnogih mladih generacija, jer je dokazala da talenat, vizija, upornost i posvećenost , vode u večnost i
klasiku.
autorka: Nevena Damjanović
6.
Hod po kaldrmi
Kako učimo zabrinutost?
Novo druženje sa vama, dragim citaocima, počela bih pričom o tome kako sam inspiraciju za
ove redove, rešila da pronađem na mestu koje ima tako simboličan naziv „ Znak pitanja“. Dok sam pila
odličnu crnu kafu posluženu u starniskoj dzezvi, sa malom kiselom vodom i ratlukom, posmatrala sam
znakove oko sebe. Bilo ih je mnogo, na licima ljudi koji su se tu zatekli. Videla sam čuđenje cnca koji je
probao prebranac, strah kod konobara zbog nedovoljnog znanja Engleskog jezika, brigu mladića zbog
iznosa na računu. Ali i poštovanje i nežnost bračnog para koji je tu svratio na šolju toplog čaja. Slušajući
divnu kafansku muziku u pozadini, zapitala sam se koliko se na tom mestu, najstarijoj kafani u Beogradu,
znakova pitanja pretvorilo u zarez, tačku, uzvičnik, koliko je ta kafana napravila i sačuvala veza, skolpila
poslova, koliko je srećnih i onih manje lepih vesti primila, koliko je zbog radosti i veselja, čaša i flaša
razbijeno. Bila sam na istorijskom mestu razvoja grada, njegovih stanovnika i posetilaca. Teško je potvrditi
da su i ostači gosti bili opčinjeni duhom prošlih vremena, jer su uglavnom uživali u divno pripremljenoj
hrani i mirisu ćevapa. Simbioza zvukova, ukusa, mirisa činila je to mesto izuzetnim i zaista sam bila
inspirisana.
Živimo kako moramo, uz nadanje da ćemo postati retki srećnici koji žive baš onako kako su želeli.
Rešavamo probleme, ili ih bacimo pod tepih da se sami reše, sve manje slušamo a sve više pričamo,
gledamo a ništa ne vidimo. I sama sam takva, ali tog dana sam videla toliko bitnih stvari. Kada čovek uoči
znak pitanja sve je bliži odgovoru i danu da u sebi otpeva stihove Azrine pesme „ prokleta mogućnost
izbora mora da postoji“. Iz iskustva znamo da dobri ljudi ponekad krenu lošim putem, izgube se u magli,
ali dok imaju kome da se vrate, nijedan put nije uzaludan.Na prvi pogled suština se jasno ne vidi ali kada
zagrebemo po površini, odstranimo tuđe želje i očekivanja i uzdignemo naše snove i postavimo ličnu
sreću kao postulat postojanja, u tom lutanju možemo naći ono zbog čega smo na taj put i krenuli, sebe.
Tog dana u „ Znaku pitanja“ postavila sam sve svoje znakove ispred sebe, jasno ih pogledala i zaključila
da nema pitanja bez odgovora, a najbitniji upitnik je onaj koji nosimo pored svog imena. Onoliko koliko
smo časni, vredni, požrtvovani, jaki i spremni na borbu, zakonom reciprociteta bićemo i nagrađeni, kada
za to dođe vreme. “Kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno dokle
ću. Došlo mi je da idem... i ja idem kao lud - unutra u mene” - Miroslav Mika Antic.
Stara poslovica kaže da je u vinu istina a ja bih dodala da je u Mikinim stihovima sva mudrost ovog
sveta. Nikada me nije ostavio bez odgovora, verujem da neće ni vas... Kada vas put navede svratite u „
Znak pitanja“ , zaslužujete da osetite lepotu prošlih vremena jer bez istorije ne bi bilo ni našeg vremena.
Želim vam prijatno putovanje kroz snove i javu, neka se granice izgube...
7.
autorka: Nevena Damjanović
Niko se ne rodi zabrinut. Zabrinutost je naučena reakcija koja zahteva sposobnost pamćenja,
maštu i osećaj za vreme. Beba ce zavrištati kada padne ili začuje preglasan zvuk, ali ona još uvek nema
sposobnost da to pretvori u zabrinutost. Kasnije će svoju memoriju razviti dovoljno da se boji ponavljanja
neprijatnog događaja. Tada će dete koje je imalo bolno iskustvo u lekarskoj ordinaciji plakati kad vidi
osobu u belom mantilu, ili će se otimati dok ga nose u ordinaciju. Kasnije, razvijanjem mašte , to dete
će početi da izmišlja razloge za brigu zbog događaja koji se nikada nisu desili. Neka deca počinju da
brinu u mlađem, a neka u starijem dobu. Mnoge brige imaju svoj koren u stvarnim događajima,kao
što su bolne posekotine ili problem sa matematikom. Druge predstavljaju strah od nepoznatog kao što
je prvi dan u školi. Rane izmišljene brige, nepoznatog su porekla, i teoretičari se baš dobro zabavljaju
smišljajuci objašnjenja koja će opravdati baš njihove teorije o ljudskom ponašanju. Možda oni koji brinu
izmišljene brige samo nemaju tako očigledne traume, a možda su jednostavno skloni dramatizovanju.
S vremena na vreme , sva deca sa strepnjom zamišljaju budućnost. Niko nije prošao kroz detinjstvo a
da nije očekivao neku buduću nesreću, čak i ako je to samo odlazak kod zubara ili činjenica da će tata
saznati da ste mu slomili čekić. Neka deca odrastaju sa pravim traumama. Da li će tata ili mama doći
kući pijani i zlostavljati me? Ko će voditi računa o meni, kad je tata otišao a mama umire? Deci koja
odrastaju u zaista strašnim situacijama možda će zaista biti potrebna pomoć da se oslobode svojih ranih
trauma, ali, neočekivano, ona ne odrastu obavezno u zabrinute. VEĆINA DECE NE POČNE DA BRINE
ZBOG TRAUMA IZ DETINJSTVA. ONI NAUČE DA BRINU ZATO ŠTO ODRASTAJU SLUŠAJUĆI I
OPONAŠAJUĆI ZABRINUTE OKO SEBE.
Postoji mnogo načina na koje roditelji
pozivaju svoju decu da brinu. Proverite da li vam
neki od navedenih poziva na zabrinutost zvuči
poznato.
“Šta ako…”
“ Nikad se ne zna kada će grom udariti!”
”Jednog dana nećeš imati toliko sreće!”
“Vodi računa!”
“Razboleću se od brige za vas, deco!”
“Mala deca,mala briga-velika deca ,velika briga.”
“Ako ne brinesšznaci da te baš briga.”
“Ako se previše smeješ na kraju ćeš plakati.”
Oko ovakvih i sličnih iskaza porodice pletu obrasce
zabrinutosti.
Da li se neki od sledećih obrazaca uklapa u vaša
porodična uverenja?
*Zabrinutost pomaze da se tvoje brige ne
obistine.
*Drugi ljudi uzrokuju osećanje
zabrinutosti.
*Događaji uzrokuju osećanje zabrinutosti.
*Ako ti je do nekog stalo, bićeš zabrinut.
*Ako nekog voliš, bićeš zabrinut.
*Ako si osetljiv, bićeš zabrinut.
*Ako si inteligentan, bićeš zabrinut.
*Ako si human, bićeš zabrinut.
*Ako si odgovoran, bićeš zabrinut.
Uprkos ovim pozivima na zabrinutost, ne morate se predati. Na osnovu svojih briga
mozete pronaci svoje tipicne “zastoje”, teme u kojima se obicno “zaglavite” u zabrinutosti .
Donesite odluku I napravite znacajne promene u sebi.
autorka: Tanja Todorovic dipl.oligofrenolog
8.
U čekaonici
Ambulanta. Sedim i čekam svoj red da me
prozovu. Do mene seda starija gospođa. Uredna
frizura, bledo lice sa ostatkom nekadašnje,
verovatno, raskošne lepote. Oči pomalo upale,
vodnjikave, ali još uvek lepe. Pametne. Na njoj
kaput, očuvan ali ne mlađi od dvadesetak godina,
sa krznenom kragnom. Čizmice, pa jedno petšest godina, onako, odoka. Da, sve sam to videla
jednim pogledom, onako sveobuhvatnim, kada
je tako bolno uzdahnula. Nemam baš običaj da
pokrećem bilo kakav razgovor sa nepoznatima
u redu u pošti, autobusu, prodavnici..Međutim,
trgla sam se.
- Jel Vas nesto boli? - zabrinuto sam je upitala,
krenuvši da ustanem da pozovem sestru.
- Ne, ne, samo sedite - uhvatila me je za ruku.
- Ali...
- Neee, sve je u redu, samo sedite gospođo. Hvala
Vam.
Ostala sam na svom mestu. Gledala sam negde
napred, onako, u prazno i pitala se da li zaista
treba da joj pomognem, ali ona je ćutala.
Pogledala sam je. Kraj usana i brada malo su
joj podrhtavali. Ćutale smo. Dugo. A onda je
ona opet onako bolno uzdahnula. Sada sam
ja nju uhvatila za ruku. Pogledala me je sa
zahvalnošću, bez reči. “Mora da je bila prelepa,
kada je bila mlada” pomislih i “Eto, šta godine
učine! Godine! Pa da. To isto pomislim svako
jutro kada se pogledam u ogledalo” nasmejah se
u sebi. Sedele smo nepomično i ćutale, ćutale. Ja
sam odlutala u svojim mislima u svoju mladost i
lepotu i primetila kako sam počela da se mrštim,
pa sam se nekako stresla, kao da želim da sve te
misli zbacim sa sebe. 9.
- Vi ste tako lepi - reče mi gospođa do mene i
osvesti me. Pogledala sam je začuđeno, a onda sam sa širokim
osmehom promrmljala
- Hvala. Ja upravo o tome razmišljam....da, kako
sam nekada bila lepa, a sada, hm...i ne želim da
ovo shvatite kao uzvratni kompliment, ali čim ste
seli do mene, primetila sam kako ste Vi izuzetno
lepi. Zaista.
- Hvala Vam. Znam. I bila sam lepa, ali vidite,
život ispiše kojekakve škrabotine po vašem licu i
unakazi vas.
- Da, u pravu ste. Ma kakav život da ste imali,
sve da ste živeli kao princeza, godine ipak učine
svoje.
- Da, ali još ako imate život mučenice sa svim
mogućim nesrećama, a pri tom još posle svega
neko, i to još žena, primeti tragove....verujte,
baš mi je to drago, nekako mi je baš divno...nasmešila se, konačno. E, sad sam već počela da
se molim bogu da me što pre prozovu, jer počinje
da biva kritično. “Jao, samo da ne počne sada sa
svojom tužnom pričom....”
Vrata ordinacije broj dva se naglo otvoriše. Izađe
čovek i uđe drugi. Sestra je ušla u ordinaciju
jedan. Tek sada je odnela kartone. “Uh, ovo će da
se oduži” - sada sam ja duboko uzdahnula. - Ah, teško mi je da sedim, ne mogu ni da stojim,
ni da se šetkam ovuda, a vidite koliko ćemo dugo
da čekamo....- požalila mi se odjednom. Oćutah. Prođe par minuta. - Vidite kako ovo sporo ide. Čovek da je i zdrav
došao - ovde bi se razboleo čekajući, eeeh....
Opet sam oćutala. Odjednom opet onaj bolni uzdah, čak skoro jauk.
Pogledala sam je.
- Vas stvarno nešto boli. Molim Vas da pozovem
sestru pa uđite preko reda, molim Vas....teško mi
je da slušam.....vidim da Vas nešto boli...
Ćutala je. Skočila sam, a ona me opet munjevito
zgrabi.
- Ne! Ne! - Dooobro, - nekako sam je poslušala.
Opet smo ćutale.
- Sahranila sam prvo ćerku, pa muža, onda mi je
poginuo unuk i ja sad imam rak - izgovorila je
sve to u jednom dahu. - Nemam više nikoga, sve
sam posahranjivala, sestru, skoro svu familiju,
ovi mlađi su svi negde razbacani po Beogradu i
Novom Sadu, niko ni ne pita za mene, niko od
te dece da me pozove i da me pita “ Tetka, kako
si?” niko....a sve sam im dala, kada mi je umrla
sestra, ostala su njena deca, ćerka i sin, otac im se
ubrzo oženio, a ta, ta nova, nije baš gledala decu
i uzmem ih ja kod mene. Imali samo samo jednu
ćerku, moj pokojni muž i ja. Bio je mnogo dobar
čovek. Prihvatio je tu decu kao svoju. Mučili smo
se da ih othranimo i odškolujemo. Doduše, slao
im je nešto para taj njihov otac, ali sve je to bilo
malo, znate i sami koliko vam je potrebno kad
imate troje dece...Onda se prvo mala udala, pa je
dečko završio fakultet, pa vojsku, pa je i on otišao.
Sad sam čula da se i on oženio, a eto, nije mi to
ni rekao.
Oči su joj se zastakliše.
- Tako to valjda ide. Iz totalno demode tašne izvadila je uredno
ispeglanu maramicu i tiho izduvala nos. Baš
damski. I ruke su joj bile lepe. Dugački tanki prsti
završavali su se lepim i negovanim noktima.
Na desnoj ruci burma, tanka, izlizana. Na levoj
skroman, starinski prsten sa nekim belim
kamičkom. - Kad mi se ćerka razbolela, molila sam boga
da njena bolest pređe na mene. Umrla je osam
meseci od kada je pala u krevet. - isprekidano je
uzdahnula. Ja sam zurila ispred sebe i očekivala da me
prozovu. - Moj zet je unuku kupio motor, želeo je da mu
skrene brigu o majci na nešto što bi ga radovalo.
Oduvek je želeo motor. Ćerka je umrla u martu, a
unuk se zabio u kamion na pola godine od majčine
smrti. Sada su i meni oči već bile pune suza. I baš kada je
htela da mi kaže kako su se njene molbe bogu da
ćerkina bolest pređe na nju obistinile i kako sada
ona umire, neko je viknuo moje ime. Skočila sam,
uspela sam samo da je nežno dodirnem - Izvinite.....žao mi je.
Godinama se pitam zašto vam neko, kada čekate
negde nešto, kada ste ko zna iz kojih razloga
prisiljeni da uđete u neki dijalog sa nepoznatima, i
taj neko po pravilu bude osoba koja će vam ispričati
svoju tužnu priču. Nikada, ali baš nikada mi se nije
dogodilo ono drugo. Možda tako ljudi istoče svoju
tugu i bol napolje, puste je da iscuri. Ako im je
zbog toga lakše, bar malo, onda mi i ne pada toliko
teško to što sam ja “to” popila. Nazdravlje!
autorka: Mira Selena
10.
Časopis „Brifing“raspisuje nagradni
književni konkurs poezije i kratke priče
za sve učenike osnovnih i srednjih škola.
Tema: Slobodna.
Uslovi konkursa: Jedan autor može poslati najviše tri pesme ili kratke priče.
Radove potpisati imenom i prezimenom, adresom i telefonom.
Naznačiti u kojoj kategoriji autor učestvuje: Niži razredi osnovne škole (I-Ivrazreda), viši razredi
osnovne škole (V-VIII) , srednjoškolci.
Radove slati najkasnije do 1. aprila 2013. godine na mejl adresu [email protected]
ili poštom na adresu:
a) bilo koje osmogodišnje ili srednje škole naše opštine /direktoru/
b) gl.odg.urednik Dejan Pavkov, Stara Pazova, Šafarikova 19.
sa naznakom „Za konkurs“.
Rezultati konkursa biće objavljeni u sledećem broju časopisa „Brifing“,kao i nagrađeni radovi.
Članovi žirija:
Milka Vukmanović, predsednik
Zlatko Paško, zamenik predsednika
Vesna Miletić
Zamenici: Ružica Dragaš, Branka Pantelić, Miroslav Mahač, Miladin Lekić,Srđan Đurđević, Dejan
Pavkov
11.
Krv nije voda
Iako je od tada prošlo dosta vremena,
tog događaja se sećam kao da se desio juče.
Kada sam se toga dana vratio kući od dede, koji
stanuje u blizini naše kuće, mama začuđeno
poče da me ispituje zašto sam se tako brzo vratio
i da se nisam, možda, posvađao sa dedom?
- Ne mama, baš smo lepo pričali a deda
mi je kupio i veliku čokoladu i rekao da ima
razlog da časti.
- A koji je to razlog? - upita me mama.
Ja sam joj odgovorio da ne znam, ali da je
deda spominjao jedan važan sastanak sa nekom
tetom.
- Kakav sastanak?
- I ja sam hteo da znam, ali nisam uspeo
da ga pitam, jer se deda samo smeškao, ogledao
u ogledalu i stalno ponavljao da je došlo vreme
da i deda proba malo meda.
- Šta kažeš? Zar je tako rekao taj tvoj
deda? Matori jarac!
- Jeste mama. A šta ti to znači?
- Nemoj sada i ti da me nerviraš. Idi pa
pitaj onog tvog pametnog dedu kad zna takve
gluposti da priča.
- Dobro mama. Pitaću ga sutra kad
ponovo odem kod njega.
- Daću ja i tebi i tvom dedi po guzi.
- Zašto mama, šta sam ja to loše uradio?
- Nemoj ništa više da me pitaš, nego kaži
mi na šta to mirišeš?
- Ne znam, ja ništa ne osećam.
- Da li si kakio kad si bio kod dede?
- Jesam.
- A da li ti je deda obrisao guzu?
- Nije!
- A zašto nije?
- Kada sam ga pozvao da mi obriše guzu,
on se nasmejao i rekao da on prvi put čuje da
neko nekome briše guzu. Ja sam mu onda rekao
da mi je ti i tata stalno brišete jer sam još mali, a
on je počeo još više da se smeje.
- Taj tvoj deda je, stvarno, definitivno
prolupao i zaslužio da dobije po guzi jer je gori i
od malog deteta!
Pošto moja mama zna da u vezi sa dedom
mnogo toga da preuveličava, nisam hteo sa njom
dalje da se raspravljam pa sam izašao u dvorište.
Sada sam već veliki. Dogodine ću ići u četvrti
razred osnovne škole, ali još uvek mi nije jasno
kakav med je deda tada išao da proba. A nije mi
jasno ni to što moja mama sve češće ponavlja da
ću biti isti kao moj deda. Nije valjda zbog toga što
se, u zadnje vreme, često ogledam u ogledalu?
autor: Miroslav Mahač
12.
Sport i duhovnost
Pokušavajući da pronađem sociološke i psihološke analize čuvenih naučnika na temu sporta tj.
Njegove devize,,U zdravom telu, zdrav duh,, ispostavilo se da je pitanje sporta u današnje vreme najmanje
priča o zabavi, pozitivnom takmičarskom duhu, rekreaciji i obogaćivanju slobodnog vremena. Naprotiv
tumačenja su negativna, ali osnovni stav o sportu i sportskim aktivnostima treba prevesti argumentima
ka pozitivnim. Jedan od argumenata je i borba protiv gojaznosti tj. Bolesti izazvanih njom kao što su
hipertenzija ili dijabetes 2. koji je rezervisan za poodmaklu dob, a preventiva u sprečavanju ovih, je
umereno bavljenje sportom! Stopa gojaznosti u Zapadnim zemljama je u porastu od 80.godina 20. veka
i to u Engleskoj 8% žena i 6% muškaraca.Do 1998 g. Ti procenti su utrostručeni – gojaznost je mučila
21% žena i 17% muškaraca. Što se Srbije tiče podaci dobijeni na uzorku od 3651 deteta na uzrastu od 7
do 14 godina u okviru istraživanja sprovedenog 2000.g leta Gospodnjeg – pokazuje da njih 19,1% ima
prekomernu težinu ili je već u kategoriji gojaznih i rizikuju da oboljevaju od navedenih bolesti! / Postoji
lek od prirodnih sastojaka, protiv navedenog dijabetesa po receptu Svetogorskog monaha uz preporuku
redovnog ispovedanja i pričešćivanja – poznat autoru./
U sociološkom pogledu, međutim treba skrenuti pažnju na pomenutu negativnu stranu sporta.
Helmut Plesner je još 50g. 20.veka došao do dve teze: prva je da je svet sporta odslika industrijskog
društva, odnosno sport je oblast u kojoj čovek nastoji da pronađe kompenzaciju za lišavanja kojima
je izložen u svetu specijalizovanog rada.To dalje znači da je nezadovoljstvo položajem u procesu rada
osnovni motiv čoveku da se angažuje u sportu. Ono što je kod Plesnera zanimljivo je njegova tvrdnja da
je ,,takmičarska struktura industrijskog društva odgovorna za povećanu duhovnu agresivnost ljudi.,, On
nam na taj način ukazuje na politički značaj ideologije takmičenja. Za njega je takmičenje ,,borba svih
protiv svih.,, A gde je izvor čovekove potrebe za sportom! Plesner je vidi u težnji čoveka da pronađe svoju
,,izgubljenu prirodnost.,, On ovde ne govori o telesnom aktivizmu, već o sportu u kome se do kvaliteta
dolazi nastojanjem da se drugi pobede postizanjem većeg rezultata ( rekorda). Još jedan momenat važan
u njegovoj analizi ,,da je sama priroda telesnog pokreta u sportu usmerena ka disciplinovanju tela,,.
Nasuprot njemu mišljenje istaknutog psihologa tvorca LOGOTERAPIJE, V. E. Frankla je da se u svakom
sportskom nadmetanju čovek zapravo nadmeće prvenstveno sam sa sobom. On je svoj vlastiti suparnik, ili
bi to barem trebao biti./ iz prakse logoterapije proizilazi da to nije nikakvo moralno pravilo, nego stvarna
činjenica, jer što čovek više nastoji da se takmiči sa drugim ljudima i pobedi ih, to je manje u stanju da
potpuno ostvari i iskoristi svoje mogućnosti./ Naprotiv ako misli samo na to da pruži najbolje što može i
zna, a da istovremeno ne brine suviše oko uspeha i trijumfa nad drugim ljudima, njegovi će napori mnogo
lakše i pre biti ovenčani uspehom! Naime, postoje stvari koje izmiču izravnoj / pravolinijskoj/ nameri, one
se mogu postići samo kao propratni učinci, kada se zapravo smera sasvim nešto drugo.Postavimo li ih za
cilj, promaši ćemo.
POKUŠAJ DATI SVE OD SEBE, VEROVATNO ĆEŠ POBEDITI, NAPROTIV NASTOJIŠ LI
POBEDITI, IMAŠ SVE IZGLEDE DA IZGUBIŠ.
U tom slučaju si napet, umsto da ostaneš opušten.Drugim rečima ne bi se smeo ponašati kao da si
,,ti najveći,, već radije pokušati otkriti ,,ko je veći – ti ili ti,,.Suština je da se ne sme nametnuti sebi misao
da je pobeđivanje drugih zahtev po svaku cenu.,,Optimalna motivacija u sportu - kako bi se postigli
13.
maksimalni rezultati – zahteva da se svaki pojedinac takmiči prvenstveno sa samim sobom, a nikako sa
drugima.Takav stav je suprotan,,hiperintenciji,, (Prekomerna nakana) koja stvara napetost, osećaj pritiska
teskobe pre početka takmičenja pa čak i naglog pada borbenosti, nedostatak samopouzdanja, požrtvovanja
i predanosti cilju. Primarni uzrok ovih negativnih pojava je PREKOMERNA ZAOKUPLJENOST
POBEDOM ili PREVIŠE ŽELJENI USPEH. Pomoć u takvom trenutku koja je neophodna, je sugestija da
se ne razmišlja o pobedi već da se misli samo o ,,plivanju svoje trke,,. Sportista će postići najbolji rezultat
ako nastoji da bude svoj vlastiti protivnik, da se takmiči ,,jedino sa samim sobom i protiv sebe!,, Ako
govorimo o sportu u najširem smislu,, kao ljudskom fenomenu ,,a ne kroz njegovu komercijalizaciju i
degeneraciju, postoji koncept motivacije po kome je čovek biće koje ima određene potrebe, a nastoji ih
rešiti i zadovoljiti samo u obliku,, redukcije napetosti,, tj. samo da bi održao ili uspostavio unutrašnju
ravnotežu koja se zove ,,homeo staza.,, Frankl međutim tvrdi da čovek nije prvenstveno zaokupljen
takvim unutrašnjim stanjima svog organizma, već da mu je zvezda vodilja uvek nešto ili neko iz sveta koji
ga okružuje bio to razlog kome treba udovoljiti ili druga osoba koju će voleti ( što podrazumeva da se ta
osoba ne smatra pukim sredstvom kojim se zadovoljava neka potreba). Drugim rečima ljudsko postojanje
– sve dok mu neurotično stanje / stvaranje idealizovanog ,,ja,, koje stvarnost potire na svakom koraku / ne
promeni smisao – ima za cilj da čovek uspostavi odnos sa nečim izvan sebe. To osnovno obeležje čovekovog
htenja moglo bi se nazvati ,,samotranscedencija ljudskog postojanja,, Čovekovo samoostvarenje moguće
je jedino putem samotranscedencije! /
Taj pojam se isključivo odnosi na činjenicu, da čovek što više zaboravlja na sebe i što se više daje,
to više dokazuje i potvrđuje svoju ljudskost./ Takođe ljudsko postojanje ne obeležava samo njegova
samotranscedencija već i sposobnost samoodvajanja. Trebalo bi uzeti u obzir da je određena razdaljina
između pravog stanja stvari i nekog ideala bitna osobina naše ljudskosti. Empirijsaka su istraživanja
pokazala da je premala napetost između ega i njegovog ideala jednako štetna za duševno zdravlje kao i
prevelika količina napetosti... Pojam transcedencije nas dovodi u vezu sa verskim smislom,duhovnosti.
,,Gospod mi je pomoćnik: slobodno ću gledati u neprijatelje svoje,,
,,Svi me narodi opkoliše, ali ih u ime Gospodnje razbih,, Psaltir Psalm 118. Po učenju Sv. Maksima,
oboženje je svojevrsni imperativ ponuđen od Boga čoveku, da sjedinjen sa Bogom – kroz to svoje
sjedinjenje – privede i celokupan svet Bogu, da na kraju Bog bude sve u svemu.Nesumnjivo je – pozivajći
se na Gornje učenje- da su deobe, prvo u čoveku a potom i u celoj tvorevini – posledica čovekovog
neadekvatnog odgovora na Božiji priziv.Umesto jedinstvenog sklada, čovek ispred sebe ima prirodnu
stihiju i mnoštvenost u kojoj osnovno Filozofsko pitanje ŠTA JESTE, teško da ima valjan odgovor i smisao.
Kako to Jaspers kaže, ONO ŠTO MISLIMO, ONO O ČEMU GOVORIMO, UVEK JE NEŠTO DRUGO
NEGO MI SAMI – PREMA ČEMU SMO UPRAVLJENI MI, SUBJEKTI KAO PREMA ONOME ŠTO
STOJI NASPRAM NAS, TJ. KAO PREMA OBJEKTU. TAJ OSNOVNI NALAZ NAŠEG MISLEONOG
POSTOJANJA – NAZIVAMO RASCEPOM SUBJEKTA I OBJEKTA. / Znati nešto znači, znati ga kao
objekat različit od sebe,odvojen od sebe kao subjekta, kao ne – Ja bića./
O rascepu ili deobama u svetu, govori i Sveti Maksim sledeće:
- prva podela je deoba između STVORENE I NE STVORENE PRIRODE, koja je primila biće stvaranjem.
-druga je ona po kojoj se sva stvorena priroda deli na DUHOVNU (UMNU) i ČULNU.
-treća po kojoj se čulna priroda deli na NEBO i ZEMLJU.
-četvrta, po kojoj se zemlja deli na RAJ i VASELJENU.
-i peta po kojoj se čovek deli na MUŠKO I ŽENSKO.
14.
Prevazilaženje svih ovih podela, zapravo jeste jedina istinska filozofija.Jednom istinskom filozofijom
delatnom, odnosno verom i asketizmom, čovek treba da dovrši sebe kao ličnost i ostvari smisao svog
postojanja: OBOŽENJE. A oboženje i jeste stanje kada ćemo saznati suštinu postojanja svih bića, tj. šta su,
kojim načinom postoje i radi kojeg cilja postoje i nećemo više želeti da se krećemo prema ničemu! Čovek
zna onoliko koliko mu Bog otkriva.Punoća Božijeg otkrivenja čoveku jeste njegovo ovaploćenje. U punoći
Božijeg otkrivenja u ovaploćenju i javljanju Logosa Božijeg kao samog smisla čovekovog bivstvovanja,
nalazi se i tajna odgovora na pitanje šta jeste. Tajna Hrista ( izraz Svetog Maksima) jeste i Tajna čoveka.
Tajna Hrista, Hristos kao vrhunac Božijeg otkrivanja čoveku se pokazuje kao temelj neophodan da bi
se prevazišao jedan od najvećih rascepa u samom čoveku, a to je rascep između RAZUMA i VERE,
razuma ljudskog i srca ljudskog. Na tom temelju treba da stoji istinski čovek kao jedinstveno i celovito
biće, koje u sebi sjedinjuje svoj razum, veru, srce i emocije. Prema tome Božija zamisao svega stvorenog
u Logosu – Hristu, jeste i ideal čovekovog postojanja, priziv koji mu je upućen, svojevrsni smisao i kraj
svega stvorenog – DA BOG BUDE SVE U SVEMU! (1. Korinćanima 15,28.) HRISTOS ALFA I OMEGA,
početak i svršetak, jeste dakle PUT ka prevazilaženju svakog rascepa, podela i mnoštva. ISTINA koja
daje odgovor na pitanje ŠTA JESTE i ŽIVOT koji donosi čoveku smisao postojanja: OBOŽENJE I
OBOGOČOVEČENJE.
Smak Sveta – podgrevanje ideje
12. 12. 2012-te pretstavljao je retku priliku za likovanje savremene nauke. Priliku su iskoristili mnogi.
Astronomi pre svih. Smenjivala su se samozadovoljna lica, uveravajući nas da će sve što padne s neba
biti samo zanimljivo i ništa više od toga. „Drevno znanje je primitivno“, a sve što je moglo da padne na
pamet samo je: „kamen s neba“. Ako izuzmemo psihološku opravdanost, takvih tvrdnji, u cilju smanjenja
zabrinutosti i eventualne panike, iskren odgovor bi glasio: neznamo. Osnova za takvu tvrdnju ima mnogo,
ali jednu od najzanimljivijih pretstavlja nepoznavanje: izvora zemljinog magnetizma, uzroka njegovog
naglog slabljenja i načina na koji dolazi do inverzije magnetnih polova.
Kao izvor zemljinog magnetizma zvanično se pretpostavlja odvijanje, nedovoljno shvaćenog i
objašnjenog, „dinamo“ procesa u zemljinom jezgru od gvožđa. Nezvanično, svi su svesni problema: od
gvozdenog jezgra ( i njegovog gubitka električnih svojstava na visokim temperaturama) do evidentnog
slabljenja magnetizma (koje ne može biti objašnjeno Teorijom).
Vrednost ukupne jačine Zemljinog magneta, je prvi put odredio Gaus 1835. god. Od tada postoji
kontinuitet u prikupljanju i beleženju podataka, koji pokazuju da se ukupna jačina Zemljinog magneta
smanjuje brzinom s kojom se ne može meriti ni jedno drugo globalno geofizičko svojstvo. Slabljenje,
Zemljinog magnetnog polja, potvrđuje više od 170 godina savremenih opservacija.
Treba naglasiti, umesto zaključka da bavljenje sportom nema veze sa idolopoklonstvom prema
svom telu ili prema sportskoj disciplini za koju smo se opredelili! Pravi i iskreni sportisti su askete, a
sport je zapravo pravi korak ka socijalizaciji. Na sportskom polju možemo ući ( i često ulazimo) u borbu
sa svojim manama, pa i grehovima /kakvi su gordost, srebroljublje, sujeta i slično/. Tu je i suština našeg
odnosa prema sportu u hrišćanskom pogledu – trudeći se da disciplinujemo telo i podvrgnemo ga svojoj
volji, Još više treba da se učimo da svoje duhovno biće u istom pogledu disciplinujemo! Kao što je poznato
da se u slučaju telesnog posta naš odnos prema materijalnoj hrani reflektuje na odnos prema duhovnom
životu, treba da se trudimo da naš odnos prema sportskim aktivnostima ima pozitivan uticaj na izgradnju
DUHOVNOG ATLETE u nama. Pojam Duhovnog Aristokrate, nema nikakavo pežorativano značenje,
već naprotiv treba da bude definicija čoveka sa svojim stavom prema životu, bez obzira na materijalno
stanje u kome se trenutno nalazi.Bogatsvo jednog čoveka meri se količinom svetova, koje nosi u sebi...Sv.
Vladika Nikolaj. Sport je jedna riznica bogatstva za život mladih ljudi, ako ga pravilno shvate u kontekstu
njegove osnove - duhovnosti, i pravilno odrede svoj cilj bavljenja sportskim aktivnostima. Ponekad treba
razmisliti i o tome, da li je patuljak pozajmio svoju visinu džinu, o paleti boja kojima se oslikava naš
svakodnevni život, tamnim i svetlim i periodima tame kroz koje se uvek probija zračak svetlosti, kao i o
ograničenosti datih boja...Kada se potroše tamne obojićemo život svetlim, radosnim bojama koje nam
preostaju...,,Efekat Leptira,, u svim sferam života sigurno funkcioniše /nastao u razmatranju jednačina
tzv. Lorencovog modela/ pojednostavljen u formuli: KAKVE SU TI MISLI TAKAV TI JE ŽIVOT! Sveti
Vukić Predrag, Student Teološkog fakulteta
otac TADEJ
15.
Slabljenje, Zemljinog magnetnog polja, pokazuje da jačina ovog magneta opada eksponencijalno.
Ovaj raspad se lakše razume preko pojma njegovog poluživota, tj. vremena poluraspada. Ono pretstavlja
vreme, koje je potrebno da se Zemljino magnetno polje smanji za 1/2. Poluživot, Zemljinog magnetskog
momenta, je utvrđen na 1400 godina, što znači da: svakih 1400 godina Zemljin magnet gubi polovinu one
jačine koju je imao na početku tog perioda.
Ovih
pet,
intervala
poluživota,
predstavljaju 5 puta po 1400 godina. To
znači da je proteklo 7000 godina od
vremena kada je Zemljino magnetno
polje imalo početnu (100%) vrednost i
počelo da slabi.
magnetizma.
Dinamo koji ne funkcioniše, jedan
proračun i inverzija magnetnih polova
Zemlje, koja podrazumeva njeno fizičko
okretanje za 180’ pretstavljaju krajnje
rezultate našeg razumevanja zemljinog
16.
Sedam veličanstvenih
Međutim, eksponencijalni pad Zemljinog
magnetnog momenta, pretstavlja krivu koja prati radioaktivni raspad. Uočavanje me je podstaklo da pretpostavim
da je eventualni radioaktivni proces, u Zemljinoj kori, izvor
njenog magnetizma. Osnova, takvog procesa, bila bi jednaka
onom koji emituje jak elektromagnetni impuls prilikom svake
nuklearne eksplozije i čini učinkovitom, tzv. „prljavu bombu“
(pojednostavljenu verziju atomske bombe). Nastavljajući dalje,
putem ove ideje, možemo se zapitati: postoji li radioaktivni
hemijski elemenat koji svojim periodom poluraspada odgovara
uočenom periodu poluraspada zemljinog magnetnog polja?
Dokumenti o epohama i životima običnih ljudi na velikom platnu. Od 30. januara do 3. februara
održan je deveti po redu festival dokumentarnog filma „Sedam veličanstvenih“ u Sava centru u Beogradu.
Za razliku od prethodnih izdanja ovaj beleži rekordnu posećenost kada su svih sedam filmova, za razliku
od ranijih godina, prikazani u velikoj dvorani a što se može pripisati porastu interesovanja za ovaj festival.
Možemo videti da je period poluraspada, zemljinog magnetnog
polja, od 1400 godina najpribližniji periodu poluraspada
radijuma-226 od 1600 godina. Pet perioda, tog poluraspada,
odgovara jednom periodu poluraspada torijuma-230 od 8000
godina. Nesklad, s izmerenim vrednostima, nije naročito veliki, ali
je produkt radioaktivnog raspada radijuma-226 ono što ukazuje na
mogućnost da je u pitanju greška u proračunu!?, jer je produkt:
radon-222 radioaktivni gas bez boje, ukusa i mirisa koji ishlapljuje
iz Zemlje. Širom naše planete, s celokupne njene površine, iz nje
izbija radon-222. Nema kvadratnog metra, na zemaljskoj kugli,
kroz koji ne ishlapljuje radon-222. Posmatračka posledica, kao
rezultat ideje koja pretenduje da bude prihvaćena, se ogleda u:
direktnoj proporcionalnosti između magnetnog mometa i
količine emitovanog radona-222, na bilo kojoj tački zemljine
površine. Inverzija magnetnih polova, jednostavna je posledica
samoindukcije. Ona se javlja uvek kada se galvanska struja prekine
i pretstavlja niz promena polariteta, do uspostavljanja ravnoteže i
gubitka napona.
Ogromna količina alfa zračenja (He) na ogromnoj temperaturi i
adekvatnom pritisku, daje odgovore na niz najfantastičnijih pitanja,
zbog čega neću dalje izazivati Vašu nevericu. Uglavnom: autentično
predanje je Božansko ili barem vanzemaljsko, u zavisnosti od toga
dali ste religiozni ili mislite da niste. Tumačenje je samo ljudsko,
uključujući i pomenuti datum. Kraj „Petog perioda“ majanskog
kalendara, bi mogao da znači i kraj petog perioda poluraspada
zemljinog magnetnog polja, gubitak atmosferskog omotača,
niz inverzija i vrlo burne periode njegovog jačanja i slabljenja
u procesima raspada vrlo nestabilnih radioaktivnih hemijskih
elemenata, kojima (na svu sreću) nećemo prisustvovati. Zemljom
će, konačno, zavladati mir, ali onakav, kakvog vidimo na Marsu.
U sledećem broju Brifinga: Da li je Zemlja šuplja? Bićete, uz tvorce HAARP-a jedini koji će znati.
17.
autor: Nebojša Hafizović
Trend je da u svetu ovaj filmski žanr najzad dobija mesto koje zaslužuje. Iako ne baš ono mesto koje
zauzima igrani film ono slobodno može da stoji “rame uz rame” sa njim iz prostog razloga što vrhunska
fotografija, montaža, zvuk, muzika i ono ne manje važno raskošni produkcioni uslovi u kojima obično
nastaju ova ostvarenja doprinose značaju savremenih dokumentaraca. A oni obično govore o ljudima i
načinu kako oni žive što publika ume da prepozna i da se obično pronađe u životima tih ljudi i tu je možda
suštinska i presudna razlika između ova dva pomenuta žanra.Ono što je možda i presudno za afirmaciju
dokumentarnih filmova a po rečima selektora festivala je i činjenica da postoji trend da se filmovi prave
za veliko platno i ljudi koji ih prave razmišljaju o tome da ih prikažu u bioskopima i na festivalima. Dakle
selektor festivala, inače filmski poslenik koga smo ‘posudili’ iz Danske, Stin Miler, sada već na domaćem
terenu, više puta je dolazio u Srbiju upravo zbog poverenog mu zadatka oko kreiranja programa festivala.
Stin nalazi da program festiovala nije nimalo lak jer treba izabrati samo sedam ostavrenja iz tekuće
produkcije odnosno, iz prethodne godine. Mada, ipak, lep zadatak čiju ocenu donosi upravo brojna
publika koja iz godine u godinu itekako zna da pozdravi i podrži ove napore. ‘’Zanimljiva stvar je u tome
što iako imamo jake tehnologije i možemo filmove da gledamo na mobilnim telefonima i da ih kupimo
na internetu, u isto vreme postoji tenedencija da se film snima za veliko platno. “To je i socijalno važno’’,
istakao je Miler. Umesto da sedite sami sa vašim mobilnim telefonom ili da sedite za kompjuterom, vi
gledate film u sali okruženi mnoštvom ljudi. “To je”, ocenio je on, “ključna stvar i to govori nešto o razvoju
filma”.
Miler je rekao da sa malim kamerama koje daju dobar kvalitet snimka reditelj koji radi na
dokumentarcu može da se približi ljudima sa kojima radi, što se ne može kada je sa rediteljem čitava
filmska ekipa. ‘’To je veoma važno i mislim da to možete samo sa dokumentarcem za razliku od igranih
filmova gde uvek imate veliku ekipu i sve mora da je sređeno i spremno, a tada mnogo spontanosti
nestane’’, primetio je Miler. Najzad, i ne manje važno je da u Evropi, za razliku od Srbije, postoje fondovi
koji daju podršku dokumentarcima koji se tamo prikazuju i u bioskopima. A dok fondovi ne stignu u
Srbiju našeg selektora ćemo i dalje ljubazno dočekivati i s punim poverenjem prepuštati izbor programa
koji je ove godine otvorio “U potrazi za Šugar menom” jedan je od najznačajnih kandidata za Oskara
za dugometražni film, a delo je švedskog autora Malika Benđelula. Dramatične kompozicije napetog
bioskopskog trilera, “U potrazi za Šugar menom” kako je najavljen ali i kao zadivljujući dokument o
čudu i ujedno svedočanstvo o snazi poezije. Sve privilegovane, te večeri u dvorani, doveo je u gotovo
zaboravljeno katarzično stanje zahvaljujući otupelošču od utisaka većine filmova raznoraznih žanrova
koje smo sebi poslednjih godina priređivali. Prvi kadrovi filma snažno i upečatljivo najavljuju filmsku
avanturu krajnje nepredvidljivu i neverovatnu u vremenenima kada je teško poverovati da su čuda još
moguća. Ljudske vrednosti kao što su skromnost,dobrota,poštenje i danas u svetu, kojim smo okruženi,
mogu da deluju ohrabrujuće i stimulativno. aTo je, da se ne zavaravamo, gotovo svakom čoveku, i u
najskrovitijem kutku ove planete, itekako potrebno. Dakle priča nas vodi u Detroit sedamdesetih godina
kada pevač po imenu Rodrigez snima album “Cold fact” koji prolazi potpuno nezapaženo a sam pevač,
18.
što je i za očekivati, pada u zaborav. Ostavljajući iza sebe, možda, jedinu misteriju o svom, navodno
tragičnom, kraju tako što je na jednom od koncerata samog sebe zapalio u toku izvodjenja jedne pesme.
Gledalac se već u tim prvim kadrovima upoznaje i sa njegovom muzikom koja je toliko snažna ,jaka i
sugestivna da mu zadivljenom ne dozvoljava i najmanju ravnodušnost. Dalji tok radnje ove istinite priče,
koja kao da je tu negde i zastala, nastavlja se čudesno u Južnoj Africi na način na koji niko nije mogao ni
da nasluti Festival ove godine donosi i film iz Švedske “Palme” o Ulofu Palmeu, prošlogodišnji bioskopski
hit koji je od premijere u septembru u čak 110 bioskopa širom Švedske, privukao veliki broj gledalaca o
uzbudljivoj i sjajno ispričanoj biografiji jednog od političara koji su obeležili XX vek. Zatim švajcarski
dokumentarac “Zimski nomadi”, u režiji Manuela fon Štirlera donosi magiju jednog od najstarijih ljudskih
načina putovanja, ovoga puta kroz snežno bele zimske pejzaže, ujedno je i velika avantura neobičnog,
harizmatičnog para i njihovih mnogobrojnih “sledbenika”.
Zanimljiva je i minimalistička, originalna interpretacija socijalnog stanja jedne urbane sredine
u “Poslednjim kolima hitne u Sofiji”. Prodorni zvuci, muzika puna strasti i nekonvencionalni svirač na
harmonici kao osnovni sastojci neobičnog finskog muzičkog dokumentarca “Soundbreaker” režisera
Kima Koskele. Finski umetnik teži da prekrši sva pravila da bi publici pružio nezaboravno iskustvo ali,
i ukaže joj i čast, i to upravo publici u dvorani Sava Centra. Svojim prisustvom na projekciji je učinio da
lik postane još stvarniji i svima nama bliži. Za kraj festivala selektor se znalački opredeljuje za Helenu
Treštikovu i njeno ostvarenje “Privatni svemir”, jednoj od najneobičnijih dosad priča o osvajanju svemira.
To je divna i topla hronika jedne obične češke porodice, ispričana kao da se radi o junacima čuvenih
filmova Mencla i Formana, a prožeta je studijom vremena i društva kroz prizmu ironičnih lajtmotiva, kao
što su televizori i televizija od 60-ih do danas. Film je istovremeno i zadivljujući dokumentaristički podvig,
budući da je život jednog mladog čoveka - od rođenja do njegove 37 godine, obuhvaćen jednim jedinim
filmom.Mali svet koji čine prvi zub, stanovanje pored gradskog bazena, prvi socijalistički automobil,
rođendani...
Dakle Treštikova je dokumentovala život porodice od trenutka rađanja prve bebe, tačno pre 37
godina, a mladi otac porodice, vođen prosvetljujućom intuicijom, beležio je kratke crtice svega što oseća
da je važno.. Film “Privatni svemir” dokument je o tom jedinstvenom spoju - čitava jedna epoha, gotovo
čitav život jedne porodice i čitav život jednog mladog čoveka,obuhvaćeni su jednim jedinim autorskim
filmom. I onda kad se svetla ugase,festival ostane iza nas. Ono što nas prati to je zadivljenost činjenicom
koliko je život lep a svet mali odnosno ljudi na različitim meridijanima nama toliko slični i bliski kao da
smo upravo i mi sami negde nastanjeni u svim tim brojnim likovima, ljudskim sudbinama...
19.
autor: Milan Rastović
Čamac na Tisi
Stari šlager “Čamac na Tisi” još uvek se rado peva, pevaju ga i klinci čiji roditelji nisu bili rođeni kada
je moj drugar Miroljub Bube Mihajlović, profesor matematike i fizike u penziji, kao tinejdžer zviždukao
dok je krao bogu dane zjačuci ispred njegove zgrade. Kada smo se slučajno sreli na slavi kod zajedničkih
prijatelja, ispričao mi je kako je upoznao, zavoleo i oženio Žanu. I još ponešto.
U sedmom razredu zaljubio sam se u Gocu. Stanovali smo u istoj lameli u Dušanovoj. Prolazila je
pored mog ulaza svakodnevno. Redovno sam je sačekivao. Kad je to primetila, tako mi se slatko osmehivala
da mi je dolazilo da je uštinem za te slatke obraščiće sa dve rupice pored usana......Mhhh! Bela kragnica i
plava školska kecelja činili su njeno lice još bleđim, a crne okice i guste šiške da potpuno poludim za njom.
Trajalo je to od početka te školske godine, pa bogami, skoro do proleća. Ustvari, da, bilo je već prolece,
sećam se, jer smo već poskidali teške zimske kapute od prevrnutog grombi štofa, od uglavnom očevih
starih kaputa. A Gocine grudi ispod crvenog džempera izazivale su mi laku nesvesticu. A onda mi je jedne večeri dozvolila da joj lagano sklonim jedan nestašni čuperak i prislonim svoje usne na
njene. Uhvatila me je za kragnu i naglo privukla ka sebi. Ljubili smo se, čini mi se, čitavu večnost. Ujutro,
posle neprospavane noći, sa svojim drugarima stajao sam ispred mog ulaza. Goca se probližavala veselo
čavrljajući sa drugaricama. Kada su stale sa nama, sav važan i odvažan, prišao sam joj, uhvatio je za belu
kragnicu, povukao ka sebi i da svi vide kako ću tu, pred svima, da poljubim svoju devojku. Istog momenta
zalepila mi je vruću šamarčinu.
- Balavče jedan, kako se usuđuješ!?
Svi su vrištali od smeha, a ja sam pobegao kući, zatvorio se u svoju sobu i gorko plakao danima. Znao sam
da sam pogrešio. Izgubio sam Gocu. Kako sam samo mogao i da pomislim da će mi uzvratiti poljubac,
jer Goca je već išla u drugi razred gimnazije i ja sam zaista za nju bio samo običan balavac. Tugovao sam
mesecima, a onda sam se zaljubio u Milicu. Ali, avaj i Milica je bila starija od mene. Nju nisam ni pokusao
da poljubim, znao sam šta me čeka. Kada me je otac odveo kod čika Bože, našeg
krojača, da mi uzme meru za pantalone od
štofa koji sam dobio za Uskrs, uhvatio sam
čudan pogled tetka Živkice. Odmeravala me je
od glave do pete.
- Vidi, vidi, komšija, koliko je ovo derište
izraslo, pravi momak, bogami!
Na zakazanu probu pantalona sam
zakasnio i zatekao tetka Živkicu samu u salonu. - Boža je otišao na partijski sastanak, tu u
reonu, brzo će on, sedi, sačekaj.
20.
- E, ljudi moji, ne mogu da te se nagledam. Baš si zgodan momak. Bićes ti pravo muško, k’o tvoj
otac! O, bože, kad se samo setim.... Nego skini tu reklju, raskomoti se. Oh, oh, kakva samo ramena imaš!
Tu ona počne da mi opipava mišiće na rukama, butine. Zalupi vrata, okrete ključ i dograbi me za
ramena. To veče nisam probao pantalone, ali sam iz krojačke radnje izašao, činilo mi se na nečijim tuđim
nogama, kao da sam koračao po perju a ne po kaldrmi... E, sad sam postao muškarac! Naravno, ni te
noći nisam oka sklopio. Pantalone su bile gotove već sutradan, a čika Boža nije hteo da mi naplati “šiće”
zbog mog starog, kao dobri su drugari, a i zajedno su u prvom reonu i ko zna šta je sve napričao, dok se
tetka Živkica samo zagonetno smeškala. Na proslavi male mature u našoj školi, celo popodne sam igrao
sa devojčicama koje su me saletale, a ni jedna mi nije bila dovoljno slatka, već sam pogledom tražio crne
okice nase “tetkice” Milke, koja je za ovu priliku odložila svoju metlu i kofu, pa je služila koktu i vita-sokove
i domaći keks. Kada je prošla pored mene noseći na poslužaoniku prazne flašice , došapnula mi je da je
sačekam u devet u školskom dvorištu. Od te večeri, kada sam se našao u njenoj devojačkoj sobi, redovno
me je veselo dočekivala skoro dve godine. A onda sam se zaljubio u profesorku matematike. Bila je nežna
plavuša. Dugo sam patio kada se udala i otišla sa mužem u Francusku. Dugo sam patio za zlatokosom
profesoricom zbog koje sam se bezuslovno zaljubio u matematiku. Ubrzo me je utešila g-đa Zlata, koja je
povremeno dolazila da nam sprema kuću. Posle g-đa Zlate, koja je stvarno imala zlatno srce, radost mi je
pričinjavala g-đa Petrovićka, čiju sam ćerku povremeno podučavao iz fizike i matematike. Tako stigoh i
do diplome. Pa prvo radno mesto. Pa partijski sastanci. Pa sve tako redom. A g-đa Petrovićka se udala za
nekog majora, udovca i odselila se sa ćerkom u blok 70, a u njen stan se, gle čuda, useli opet jedna udovica
sa ćerkom. Ćerka je bila prekrasna k’o bajna vila. Svi momci iz kraja su poludeli za njom. Ona je gledala
mene. A ja - njenu mamu. G-đa mama je išla pešice na peti sprat, kada bih čuo odzvanjanje njenih štiklica
po hodniku, istrčao bih da je pozdravim. Prvi put kada me je pozvala na kafu, znao sam da je ona žena
mog života. Tajno smo se sastajali dosta dugo. Bar smo mislili da je to bila tajna, dok me jednom njena
Lelica nije potapšala po obrazu
- “Taticeeee”
i namignula mi vragolasto.
Moj siroti ostareli otac mi je jednog dana rekao
- Mnogo se kajem što se nisam oženio kada ti je majka umrla. Nisi imao ni dve godine pa nisi ni znao sta
je to majčinska ljubav, ali očigledno je da tebi majka nedostaje. I šta sad? Drugarica Žana ti je mama, šta li? - Ne tata, oženiću se njome.
Otac se uhvati za glavu. - Radi kako hoces.....to nije dobro, nije.....- prošapta.
Moj najbolji drugar, jedan od onih momaka koji su bili svedoci šamarčine koji sam popio od Goce,
oženio se Lelicom i postao mi je zet. Ubrzio su dobili sina, pa sam postao i deda. Moja Žana sada ima
sedamdesetčetiri dobro se drži, još izgleda k’o avion, a ja, sa mojih šezdeset, još sam onaj isti. Kad sam
onomad bio na groblju, sam, bez Žane, nešto je noge ne služe u zadnje vreme, video sam jednu bakicu. K’o
zmaj! Preko buketa ljubičastih gladiola koje je nežno spustala na grob pokojnog g-dina muža, značajno mi
se nasmešila. 21.
autorka: Mirjana Selena
Sigurna kuća
Prva nagrada za kratku priču,na medjunarodnom festival poezije i kratke priče Vojislav Despotov.
Tukao me je. Tuk`o me je. Lipačio me je.Lemao me je! Krljao me. Koliko samo sinonima može da
ima jedna rečl?! Silovao me je! U braku ne može da se siluje! Svi kažu da ne može. Svi oni koje ne smem da
čujem. U braku sve može. Brak je… brak, a često se mnogo dobro rimuje sa mrak. Šta se sa mnom rimuje?
Lomio me je… Ubijao je boga u meni. A deca? Šta s decom? Nijh nije tukao, njih je prosto malo čeličio,
maloooo, tek da ne odmeknu. Znaš kako je zajebano kada mesiš hleb pa se zapričas, tako sama sa sobom,
pa testo punoooo odmekne. Piši propalo! Sve mora da bude taman, da bi uspelo. Neće on ni mekano, ni
tvrdo, hoće taman! Uvek ti je on bio realan čovek. Zato nas I zaliva, rasadjuje, djubri - da mu uspemo. Voli
on cveće, al` mu puna kuća korova, mukica moja, razumem ga.
U bolnici me svi znaju, od doktora do čistačica, mislim da će da mi ponude neki posao, da se više
ne šetkam tamo - amo, dojadilo ljudima, razumem i njih. Išli smo i u hitnu. Hitna je bitna, htedoh reći
bliža. Stalno. Često. Ponekad. Bilo je strašno! Možda, mislim… da i nije bilo tako strašno. To ja tako…
pre bi rekla - podnošljivo. Podnosila sam, nekako. Nisam mogla više da podnesem. Arkada. Jabučna
kost. Levo oko. Desno oko. Nos, vilica, ruka, noga…. Krv! Puno krvi. Baš mnogo krvi. Lokva krvi. Kap…
pa opet kap… Ne podnosim kad česma nije skroz zavrnuta, ne podnosim kapljanje! Modrice. U svim
bojama. Menjaju se, sazrevaju… Božanstvena paleta duginih boja, radost moje prazne duše. Čak i kad je
pao sa skele i slomio nogu, tukao me je…. sa štakom, onako jadan, nejak i smešan, ali me je tukao. Nisam
trebala da mu se smejem. Nisam se branila… Životinjski sam se branila! Vrela voda iz dzezve je završila
na njegovim rukama. Gadjala sam lice. Oči zapravo, crne ko ugalj i prazne kao najprazniji ponor. Posle
toga je jos gore. Sama sam sve napravila. Glava mi je bila nabijena u wc solju. Nedelju dana sam jela iz
posude za psa. Nisam želela da jedem, ali, morala sam. Rekao mi je da moram! Nije on neki manijak i
kreten pa da mu umrem od gladi, njegovo je da mi da da jedem, e sad, što nije za stolom, opet… sama
sam kriva! Nije me ni blizu kaznio koliko sam zaslužila. Ni blizu, kad ti kazem! Najbolje je bilo ona kada
sam se pobunila, ali onako tiho.. Kud nisam ćutala?! Bar da me je majka nemu rodila! Lepo je prvo davao
meni pa Žući, a kad sam ga iznervirala jela sam iza Žuće. Ne znam ja glupača ništa da cenim!
Naočare za sunce. Dobre - stare- naočare- za- sunce. Kosti. Rebra. Unutrašnji organi. Stručni
nazivi… Znam naziv svakog pomerenog organa, svake povrede. Ne znam šta znače. Ne želim da znam sta
znače! Govorio je da ja to volim, da sam navučena na batine. Čini mi uslugu! On to za moje dobro. Batina
je iz raja izašla. Provociram ga. Teram ga! Zbog mene to radi. Ja to volim! Ja i ne znam da to volim. Oooo,
kako ja ništa ne znam! Budim najgore u njemu. Za mene to radi. Zbog mene to radi! Za moje dobro. Za
moje dobro. Za dobro svih nas. Mora!
Imam ljubavnika. Sakrivam ga u ormaru. Oseti njegov miris kad god udje u kuću. Ne mora on
meni ništa da objašnjava, on to oseća!? On prosto ima osećaj za nas kalašture. Nalazim se s njim ispred
prodavnice. Zabranjeno mi je da idem u prodavnicu. Gde je ono prodavnica?! Ručak mi je zagoreo. Nisam
skuvala ono što voli…o-no što mi je rekao. Lepo mi je rekao! Toliko puta mi je rekao. Prosto ne može više
da ponavlja. Ne slušam. Glupa sam! Drska sam! Puna sam sebe. Mora da mi istera bubice! Mora da mi
utera pamet u glavu. Istera-utera… Ko se boji- taj poštuje! Kurčevita sam. Kurvam se. Opet se kurvam.
Kakva sam ja kurvetina, droljetina! Oduvek sam bila, samo sam to krila, jer sam lažljiva. Da, lažljiva sam.
Ooo, kako sam samo lažljiva!
22.
Nisam opajala paučinu. Nisam mu ispeglala plavu košulju. Onu istu na kojoj sam našla vrlo
nevidljiv otisak crvenog karmina. Nisam na vreme skinula fleku od njenog karmina. Mora da se zna red!
Bez reda nastaje- haos!!! On ne voli haos.
Moji ga nerviraju. Strašno ga nerviraju. Ja ga nerviram, ja sam kao oni. Moja majka ga je gledala
kao da zna neku moju tajnu! Stalno nešto krijemo. Šapućemo mu iza ledja. Ko zna šta mu smeramo.
Nije trebao da meša krv sa nesposobnom droljom. Ni decu nisam znala da vaspitam kako treba. Sin ga
je sreo ispred zgrade sa nekom” tetom”, dete to spomenulo u mom prisustvu… Kakva drskost! Ja sam ga
drskosti naučila. Bezobrazan je na mene! Morao je da mu lupi par ćuski zbog toga. Jeste da je posle išao na
ušivanje, ali sam je kriv, sam je tražio! Sa nožem ispod grla mi je lepo, skroz pedagoški, objasnio da je Bata
malo pao I da nož može svima nama da završi ispod vrata, tako da … psssssssss, jer ionako on mora da
radi i moje prljave poslove- da prevaspitava decu. Tako su razmažena! Čak ni to ne umem. Uostalom, ko
zna da li su to uopšte njegova deca?! Moraće da uradi DNK analizu. Uradiće je uskoro. Uradiće je jednog
dana-ne žuri mu se. Oseća on odavno, da, nisu njegova…
Opet me pitaš ko sam?! Znaš ti dobro ko sam, ne pitaj! Znaš, ne znaš, ne znaš, znaš... Ja sam
niko! Gospodja niko, gospodjica niko… Ja sam tvoja majka. Tvoja sestra. Tvoja komšinica koja ti se javlja
pognute glave. Ja sam tvoja ujna. Tvoja strina. Tvoja baka koja često zapinje I pada. Ja sam tvoja ćerka
koja ti retko dolazi. Ti ne vidiš! Ti vidiš. Ti ne želis da vidiš. Radim s tobom. Radim u prodavnici u kojoj
kupuješ. Istoj onoj gde ti više ne dolaziš, gde ja više ne dolazim. Ti si ja, niko ja, niko ti… Predajem tvojoj
deci. Nosim jakoooo široke naočare za sunce-I zimi-oči-su mi-osetljive –na-sneg!!! Ne radim ništa. Ne
smem. Ne želim! On kaže da ne radim ništa. Domaćica nije zanimanje. Javljaš mi se na ulici. Ja se tebi ne
javljam. Ponekad ti se javim. Idem pognute glave. Stidim se. Ne smem da gledam nikog u oči. Ni njega!
Prolaziš pored mene …retko…prolaziš….
Šminkam se upadljivo. Sakrivam modrice. Ja nemam prijateljice. Ja imam prijateljice. On kaže da
su sve kurve. Nemam muške prijatelje. Samo drolje imaju muške prijatelje! U parku uvek sedim sama.
Ljudi misle da sam čudna. Ljudi šapuću kad prodjem. Ćutim! Nikome ne pričam. Sramota me je. Lepa
sam. Nisam lepa. Jako sam ružna I štrokava. Imam krive noge. Debela sam. Tako sam debela I tako ružna
da ne moze da legne u krevet sa mnom, ima već pet godina kako sa mnom nije vodio ljubav. Što bi kad
sam kurva?! Nije valjda lud?! Ko zna ko me sve zadovoljava ovih pet godina. On zna! Saznaće! Otkriće!
Pašće glava kad otkrije! On me ubija… On me samo muči. Drži me u životu-tek- da- dišem. Ne, on meni
ne radi ništa, sve to- ja-sanjam. Ništa drugo I ne radim neg` sanjam. Za ništa drugo nisam sposobnalenčuga!
Volim da čitam. Više volim filmove. Ne gledam televiziju. Ne slušam muziku. Ne odobrava mi
pesme o tužnim ljubavima, jer naša je mogla da bude tako srećna samo da ja sve ne kvarim-uvek! Ja sam
defolt dugme. Sve što radim, to se podrazumeva. Ali ja ništa ne radim. Ja ništa ne znam da radim! Ja sam
enter, jednom se stiskam, ni-slučajno-dva puta, ako mora dva puta, program mi ne radi. Onda će da me
resetuje, popravlja. Uvek me lepo popravi, ne mogu da kažem. Volim svoju decu! Ne volim ih-liče na
njega. Mrzim ih, ja neću da sam ih rodila, neću! Imaju njegov bes u očima. Plašim ih se! Plašim se rodjene
dece. Ne volim ga. Volim ga. Mrzim ga! Razumem ga. Nikada ga neću shvatiti. Boja moje kože?! Neee, nije
crna, ni braon, ni bela, ni žuta, ni roza ni… crvena je! Boja moje kože je crvena-prava ženska-kaze on.
Ja sam Ana. Ja sam Dragana. Ja sam Jovana. Ja sam Dušica. Ja sam Milica. Ja sam Milena. Ja sam
Zorana. Ja sam Ljubica. Ja sam Katarina. Ja sam Gorana. Ja sam Vera. Ja sam Zlatana. Ja sam Ivana. Ja sam
Martina. Ja sam Olivera. Ja sam Sladjana. Ja sam Jelena. Ja sam Dajana. Ja sam Branka. Ja sam Miroslava.
Ja sam Isidora. Ja sam Ljilja. Ja sam Nada… Ja sam Grozdana, Ja sam Snezana, Ja sam TI …ja sam niko….
Moja priča je samo moja. Zašto uporno insistiraš da ti sve ispričam, to je lično, to je njegov život, oću reći
moj, moj život! Ne mogu da pričam svoju priču. Nemam šta da ti pričam. Žasto me uvek pitaš isto, kad je
sve u-redu?! Ništa nije uredu….sramota me je. Opet se stidim. Čekaj, zašto da me bude sramota?! Sve je to
normalno. Ko jos živi idealno-ne žalim se, dobro je…inače. Ne, ja nisam normalna. Ništa nije normalno!
Ne znam odakle bi počela. Šta tu ima da se priča. Ni prva- ni poslednja. Biću poslednja! Zaslužila sam.
Niko to nije zaslužio! Mislim da nas je mnogo. Svima se to dešava. To se dešava samo meni. Hoću da
prestane. Hoću da pobegnem! Hoću da me sakriju u neku sigurnu kuću I da ga nikad više ne vidim. Neću
da bežim-samo hoću da prestane!!!! Ubila sam ga… lepo sam ga ubila. Ne ,nisam ga ubila, ja sam slabić, a
on je besmrtan. Mislim da je on neki gorštak ili tako nešto, zato valjda I sanjam sablasne snove gde samo
driblaju slike mača I njegove glave. Ti ne možeš da pomogneš, ne može niko. Ne gledaj me tako, misliš
da sam patetičarka koja živi u prošlosti. Neeee, prijatelju moj, prošlost odavno nije moja, a ni budućnost,
sadašnjost-tu sam ti ja, bez budućnosti I prošlosti , u sadašnjosti…
On ne zna zašto me je oženio. Delovala sam pristojno. Sve mi je pružio. A ja? Ko bi rekao da ću biti
jedna žena u vezi, a druga u braku. Ko bi rekao! Tako aljkava, tako prljava, ukaljana… Okadiće on mene,
isteraće sve demone koji me napadaju u ova četiri zida. Šta fali što me tuče?! Gle! Pa I njega su tukli kad
je bio mali, pa šta mu fali, on je sazreo, ja nisam… mora čovek mora... Razumem ga. Ne razumem ništa!
Dobro sad, ono kad mi je polomio desnu ruku, jeste malo preterao, ali I ja sam, morao je dva puta da mi
ponovi da mu donesem pivo. Vrlo dobro se zna da se dva puta ponavlja samo idiotima. S druge strane,
kad bi naučila da kuvam s levom da mi nije izlomio desnu ruku. Eto, kako ima uvek nešto dobro, u nečem
lošem, a I izvinio se... Jeste, nije da nije, za ruku se izvinuo, da bi reč rekla … a za ostalo? Zaslužila sam
ostalo…
23.
Edvard Munch
autorka: Milka Vukmanović
24.
Zelena etika
Nostalgična pesma
Imperativ savremenog sveta, pojam koji odiše magičnom moći, koji pleni snagom konačnog rešenja,
održivost, sve više upliva ostvaruje i u okviru ekološke teorije i prakse. Zamisao, ili vizija, idiličnog sveta koji
nežno zakriljuje čoveka svojom praiskonskom izvornošću prestaje da uljuljkuje. Prestaje, neminovno i surovo.
Budi, trga čoveka iz samozadovoljnog sna pregaoca koji je obavivši delatno svoje radnje ujedno i ispunio zadati cilj.
Čisto zeleno, udisljivo punim plućima... Vazduh lepljiv od mirisa. Tu više nema zavodljivog. Zaraslo se u alergije,
u hipersenzitivnosti u ekološki mrak. Igramo se igre u kojoj čuvamo izabrani listić dok istovremeno ne vodimo
računa o grani koja ga koreni i osmišljava. Parcijalni smo. Čovekovo ogledalo se odavno rasprslo u nebrojeno
parčića.
Zeleni smo u tmurnoći svoje radne sobe zadubljeni u edukativne emisije i intenzivno netrpljenje onih koji
sa nama ne dele mišljenje. Poklik je usaglašen sa Lorkom “Zeleno, volim te zeleno”. Iskreni smo ekolozi sve dok ne
moramo da zagazimo u glib. Oni koji su spoznali blato svojih ulica revnosno reduju poverene im role. Nije li to
tako časno? Čovek današnjice je odrastao. Negde usput se zagubila neusiljenost nestašnog postojanja. Danas dete
u čoveku ima sva prava samo ne i da bude dete. Detinjstva nema. Savremena snaga je zamorno odrasla, urazumila
se, postala koncepcijom. Detinjstvo se ne misli, ono se živi. Upirući se da u sebi očuva dete, čovek ga dosledno
o(bez)smišljava. Racionalizovana ljubav poprima oblik računa, direktnost sirovosti, iskrenost neumerenosti.
Mržnja zagrizlih može se meriti samo intenzitetom čiste ljubavi bogomladenca. Čovek čoveku nije vuk, već čovek.
Nesamerljivost prakse i suštinske izvornosti je muka ovovremenosti. Može li se priroda očuvati konzervativizmom?
Može li priroda postojati mimo čoveka u počovečenom svetu? Kako živeti i biti mrtav istovremeno? Negde se
izgleda zagubila i sama evolucija. Ne toliko zbog iskonskog antagonizma, pravog ili veštačkog, sa kreacionizmom,
već iz nasušne potrebe čoveka za prevazilaženjem. U ovom slučaju (kao da isti poriv nije u korenu i ostalih slučajeva)
potrebe za prerastanjem ljudske bogolikosti i čovečijeg upiranja da bude Bog. Čovek samo želi da odlučuje, na
kraju i o tome šta jeste i šta može da bude održivo. On kreira. Plaši ga prolaznost, plaši ga samoća i zato voli
muziku. Ona spolja usaglašava korak. Ne moramo umeti (ili smeti) koračati zajedno sa natčovekom direktno od
vrha brda do vrha, ali moramo donositi pravila, zakone, norme, biti Bog u malom, biti božić.
Brije zima, sneg se javlja,
Januar je, mnogo slavlja.
Ja potrčah na hladnoći,
htedoh stazom s kliskom
proći.
To se zbilo u svitanje,
kad se vraćah iz kafane.
Pomodrela meni usta,
glava teška, pamet pusta.
Gledam pravo,
mislim zdravo.
Da ja imam sada krila,
da preletim do mog cilja.
Avaj meni zoro rana,
niti Djavo sada spava.
Sćućuren je u prikrajku,
čese dlaku jos u mraku,
ispunjava želju svaku.
Što pomislih, to ostvarih
i nadjoh se ja u zraku.
Al’ bez krila, al’ bez krila,
sudbo moja, srećo mila.
Otreznih se u momentu,
još u letu
u trenutku koji traje.
Desilo se k’o u bajci,
verovati nećes moći.
Ja otvorih svoje oči,
probudih se usred noći.
Godine su prošle mnoge,
pečalbarski plaćam danak.
Zavičaj me posetio,
beše ovo samo sanak.
Sezona je sad na pragu.
Omladina stiže rosna. Vukovi su ogladneli. Ova zima beše posna! Svet se meni okrenuo,
sad je kasno da se kaje.
autor: Darko Šekutkoski
Zavodljivo je moći odlučivati, pogotovo u tuđe ime. Na silu uvoditi nenasilje.Zaštita pojedinih udova same
prirode račva se u bar dva pravca. Jedan otvara put veštačkim materijalima kao surogatu nama prirođenog, a drugi
vodi u besomučnu hajku snagom umišljenog pravednika. Bespoštednu borbu sa prokazanim, nepodobnim delom
prirode čovek vodi u odeždi ratnika od eko kože. Njegova plovila su od kompozitnih materijala. Krhotine su te
koje zagađuju ne ideje. O njima se da razgovarati, ali je snaga sprovođenja u delo već nebrojeno puta pokazala
svoje pravo lice. Bitno je biti artikulisan. Umesto usaglašenosti, sajedinjenosti, nameće se održivost (kako to samo
zavodljivo zvuči, kako uzdižuće). Zarad dobrobiti prirode ubija se priroda, zarad malog božića ubija se Bog. Zemni
ostaci evolucije još nisu pronađeni. Ponekad nam samo nenametljivo zagolicaju nozdrve, tako da još uvek nisu
predmet interesovanja snaga reda niti forenzičke nauke. Evolucija je odigrala svoje. Strah koji se teško definiše,
strah koji se ne da pomisliti, zaudara iz njenih usta. Možda su joj samo neoprani zubi, mada bi čovek radije da je
taj zadah iznjedrila trulež iz same neistine njenoga bića. Ona ili mi.
Søren Kierkegaard
25.
autor: Aleksandar Maoduš
26.
Crnjanski u Staroj Pazovi-81. godišnjica
Ime Srema
”I tako pri ulasku u fioretinsku zemlju ,pred gradom crvenog krina,nekoliko puta izrekoh, tiho, Ime
Srema.”( Miloš Crnjanski: Ljubav u Toskani).
U jesen 1932. redakcija beogradskog dnevnog lista „Vreme“, poslala je svog reportera, pozantog
srpskog pesnika, pisca i putopisca Miloša Crnjanskog u Staru Pazovu da odatle napiše reportažu.
Dva događaja su se u to vreme zbila u ovom ovećem sremskom selu, ili omanjoj varošici, sa pretežno
slovačkim stanovništvom, koji su zainteresovali tadašnju širu javnost i zvanični Beograd, prestonicu
Kraljevine Jugoslavije: osnivanje Matice slovačke i izbor biskupa Slovačke evangelisitičke crkve u
Jugoslaviji. Nastojeći da ovaj događaj „pokrije“, redakcija „Vremena“ je poslala svoje vrhunsko novinarsko
i uopšte spisateljsko pero sa zadatkom, kako je navedeo u putnom reporterskom nalogu “da sprovede
anketu u Staroj Pazovi.“. To je Crnjanski i uradio pa je tako reportaža velikog pisca objavljena u „Vremenu“
22. septembra 1932. pod dugim naslovom od 13 reči:
“ NE ZOVITE IH TOTOVIMA,NITI NJINU DECU TOTICAMA,BRAĆA SU NAM TO SLOVACI“.
Ovaj putopisni reporterski zapis je objavljen sa nadnaslovom :“Povodom osnivanja Slovačke
matice i izbora slovačkog biskupa”, dok je u podnaslovu pisalo :“Anketa Vremena u Staroj Pazovi“.
Čitalac će, besumnje, prvo zapaziti,predugi naslov reportaže koji je neubičajen ne samo za novinske
tekstove nego i za putopisnu prozu Crnjanskog u celini,koja je , kao što se zna , bila obimna, raznovrsna i
sadržajna. Od preko 170 reportaža i putnih zapisa sabranih u dva toma putopisa velikog pisca i objavljenih
1995. povodom stogodišnjice piščevog rođenja (Zadužbina Miloša Crnjanskog, BIGZ, Srpska književna
zadruga ), nalazi se I ova reportaža o staropazovačkim Slovacima je sa najdužim naslovom od čak 13 reči
i još 3 zapete uz to.
Vojvođanske teme u putopisima Crnjanskog
Dva tematska ciklusa, razuđene i prenastanjene putopisne proze autora “Stražilova“, objavljivana
u beogardskim dnevnim listovima Politika i Vreme su iz Vojvodine. Sa iuzuetkom zapisa o Sremskoj
Kamenici i ovog o starooazovačkog o Slovacima , jedini iz Srema , svi ostali su iz banatskih varoši i sela.
Izveštaji iz Vojvodine
U oktobru 1923. u „Politici“ je objavljeno devet reportaža velikog srpskog pesnika, u okviru iste
serije putopsa, koja je imala jedinstven nadnaslov:“Izveštaji iz Vojvodine”.
Putopisne reportaže u najstarijim i najuticajnijim srpskim novinama Crnjanski je te godine publikovao
ovim redom:“Bečkerek”( 18. oktobra ) ,“Švabe i Mađari”( 21. oktobra ),“Na banatskoj ravnici”( 24.
oktobtra ). U decembru te godine ( 1923,) pod već navedenim nazivom serije reportaža objavljeni su zapisi
iz Banata:“Žombolj na točkovima”(9.), “Daća u Kikindi“ (13.),“Radikali u Kikindi”( 16.) i “Grobnica
Čarnojevića “(18) . Godinu dana kasnije Crnjanski pod istim naslovom piše „Izveštaji iz Vojvodine”.
Zatim će objaviti još jednu reportažu,,prvu od dve koliko ih je posvećeno Sremu “Kamenica pod Fruškom
Gorom “(3.decembra 1924.)
Život i politika umorne Vojvodine
Proći je još jedna godina i autor “Itake i komentara “ će svoje zlatno lirsko pero umočiti u raskvašeno
27.
blato banateske ravnice i sive svakodnevice, obilazeći sela i varoši, ali sada kao reporter “Vremena “.
Pod nazivom putopisne serije”Život i politika umorne Vojvodine” , Crnjanski je pre 87 godina , u junu
1925.objavio četiri reportaže :”O Dolovu, selu flamanskome “(1. juna ); “Vršac ,u zemlji srpskih despota
“(6/8 juna ), “Mesić,manastir srpskih despota u Banatu “(11. juna ) i “Nad grobom Kir Janje“(14. juna
1925.)
Putevima raznim
U godinama koje slede , slavni srpski pisac , živopisac reči, putopisac izvanredng dara zapažanja,
koji sve čega se svojim perom i okom dotakne u živu umetničku reč pretvara , otputovaće u hadžoluk na
Krf do Plave grobnice. Pohodiće Vido, Ostrvo smrti, Napisaće nešto i za našu siromašnu i zaboravljenu
Bosnu, zanoćiti u njoj, da bi, kao i vazda i doživeo svitanje Beograda. Javljaće se u “Srpskom književnom
glasniku“ sa slovenačkih puteva, osetiti “Alem, dragi kamne šibenički, malo cvokotati na primorju pod
hladnim suncem, preturati prastare zapise u arhivi Dubrovnika. Najaviće Crnjnaski senzaciju za kulturni
svet Evrope “ kad se budu objavili zapisnici sa sedenice Veća Dubrovačke Republike “, da bi nakon toga u
čast alke Nikole Jelinčića, hrvatskog težaka 110 kilograma teškog, “koji je i ove godine na dobrom hatu
, šezdeset puta nabo alku na vrh svoga bojnog koplja” Iza njegovog pera ostala je i reportaža “Prsten na
vrhu bojnog polja”.
Island, daleko ostrvo.
Dospevao je pesnik “Stražilova “ putevima raznim i do ISLANDA , DALEKOG OSTRVA;
izveštavao o TUČI OKO CARSTVA VELIKOG LEDA; pisao je PISMA IZ PARIZA ; doživeo i jedva
preživeo LJUBAV U TOSKANI; iskusio vrele sunačane belege u ZEMLJI TOREADORA I SUNCA…
I evo jednog dana Crnjanskog i u Staroj Pazovi
I kad je već uveliko počela da se troši 1932. , jedng sunčanog septembarskog dana svetski
putnik , Miloš Crnjanski, stiže i u Staru Pazovu “ takvu”, da bi o njoj i njenim žitaljima , Slovacima ,
zapisao slova ljubve koja su pretodnu nastambu svoja mogla naći samo u srcu pesnika koji je fruškogsrki
razvigor naslućivao još pod onim nebesima toskanskim. Da bi ,ne mogavši odoleti ljubavi koja ga je
baš tu , u Toskani spopala, i sročio svoj pesnički testament :”I tako, pri ulasku u fioretinsku zemlju,pred
gradom crvenog krina,nekoliko puta izrekoh tiho “IME SREMA”. I to decenijama pre nego što je
Umberto Eko napisao “Ime ruže” koja ga je proslavila -Stara Pazova pre 81 godine i Slovaci u njoj.
A kakva beše Stara Pazova pod nebesima sremskim i Slovaci u njoj kad je pre 81 godine ugostila
velikog srpskog i pisca i putopisca, koji će o žiteljima njenim rečima živopisati povesnicu koju ne bez
ustreptalog uzbuđenja čitamo kao štivo iz večne čitanke u slutnji koja traje? “Stara Pazova kao takva, na
pola sata od Beograda, beli se u prašnim strnjikama pokošenog žita i ječma , duž pruge bzih vozova,u
moru kukuruza sremske ravnice .Nedeljom,pošto je ovršila, ona se odmara ispod dudova i igra…” Stara
Pazova “sazidana vrednoćom slovačkom” Kako je Crnjnski video i doževeo Staru Pazovu pre 81 godina
“sazidanu vrednoćom slovačkom “? Šta se prodavalo na pijaci , četvrtkom , na “kamenmisanom trgu “ na
koji dolaze i kupci iz Vardarske Banovine i Bosne? Zašto je Crnjanski savetovao Pazovljanima da se”manu
graničara”? Čime je bio oduševljen farar pazovački Vladimir Hurban Vladimirov ? Šta je sve sadržavala
sprema devojačka? Šta sve Slovaci nisu izmišljali da bi prodavali na pijaci četvtkom? Kako je doktor
Vlada Vereš, koji će kasnije posatti i lični prijatelj Crnjanskog, u Sokolskom domu, gde je bila i zdravstven
stanica, svakodnevno kupao seljačku decu ? Kako su seljaci, Slovaci, Pazovljani,provodili dan odmora u
čitanju, bez alkohola?
Zašto Slovakinja radi krupni ženski ručni rad pa ga prodaje na pijaci, dok se srpska devojka bavi sitnim
ženskim ručnim radom ? Šta je bilo na repertoaru Društva mladih prijatelja pozorišta ? Da li su napisi
28.
u Sokolskom domu poput onog “Tko Slove, taj soko” bili nacionalsitičke uzrečce? Crnjanski je odgovore
na sva ova i druga pitanja koja su pred njega postavljali ( i odgovarali ) njegovi sabesednici, najugledniji
pazovački Slovaci sa kojima se sastao ( Vladimir Hurban Vladimorov, farar sadašnji, dokor Vlada Vereš,
učitelj Ferdo Klaćik, (češki legionar ) opširno navodi u usvojoj reportaži objavlejnoj pod naslovom
NE ZOVITE IH TOTOVIMA, NITI NJINU DECU TOTICAMA, BRAĆA SU NAM TO, SLOVACI.
autor: Branko Rakočević, izgnanik,
po svojim razmišljanjima, iz sveta,
najpoznatiji bloger Stare Pazove
Crnjanski, ironični svedok vremena
Savremene tehnologije u službi
čovečanstva, koja je cena?
U današnje vreme prosečan čovek bi pomislio kako sva najnovija tehnologija ima cilj da olakša
građanima sveta svakodnevni život, ali ne, naprotiv, indirektno radi protiv čovečanstva. Savremeni stil
života utiče na psihu ljudi, odvajamo se od prirode toliko da se naglašava da je nešto „organik“ ili da nema
aditiva, a komunikacija među ljudima se svela na telefonske razgovore i kompjuterske programe. Uskoro
nećete moći da kupite mobilni telefon koji ima prave plastične tipke i zastareli softver na njemu. Sve nove
tehnologije uključuju neki vid praćenja korisnika, a retko ko ima privilegiju da ne nosi mobilni telefon
svakodnevno, znači: praćeni ste.
Praćenje najčešće uključuje neku pogodnost, npr: pratite vaše dete gde se kreće, pronađete ulicu i put
kojim treba da se krećete, proverite koji su preporučeni barovi i klubovi u krugu od par stotina metara
od vas, možete proveriti koji vam javni prevoz najviše odgovara, koje radnje rade non stop ili gde je
najbliža pumpa... prosto da ne poverujete da su ljudi živeli pre 2000.te godine. Sva ova buka oko najnovijih
tehnologija dovodi do pojave ljudi ovisnih o tim tehnologijama, npr. video igricu Warcraft svaki dan u
svakom momentu igra preko 8 miliona igrača! To je 8 miliona života, sa pristupom internetu koji dane
svog života provode buljeći u ekran i aktivno učestvuju u tuđoj mašti ignorišući svoju. To je jedna igrica
a ima ih na milione na tržištu.
Mladi imaju pogolemi problem. Tehnologije prihvataju na način kako mladost prihvata sve.
Tehnologije su, po onome kako žive, oduvek prisutne, date ljudskom rodu i nema drugi način postojanja
29.
sem biti unutar tehnologije. Mladi su totalno zavisni od savremenih tehnologija i ako ne drže korak bivaju
izopšteni iz svog društva. Ukoliko pokušate da isključite vaš nalog na socijalnoj mreži to nije baš lako,
slede vam 3 kruga pitanja, zašto hoćete da ugasite vaš nalog, praćen potpitanjima i mogućim rešenjima
koje vam nude kompanije koje drže socijalne mreže. Zabrinjavajući deo predstavljaju pitanja da li previše
vremena trošite na toj društvenoj mreži u tom slučaju rešenje je da vam ograniče prisustvo na profilu na
4 sata dnevno. Ili, da li vas neko uznemirava, rešenje je da se blokira ta osoba, kad uspete da se izborite
sa pitanjima i ugasite konačno vaš nalog, on se ne briše, zvanično se ne briše, čeka vas da se vratite
kao heroinski zavisnik drogama, potrebno je da se ulogujete sa vašim korisničkim imenom i lozinkom i
dobijate sve kao što je nekad bilo, uz srdačne pozdrave.
„Dobrodošao nazad dragi korisniče“ – zna diler da ćete se vratiti kad tad! Profil na društvenim
mrežama na prvi pogled govori sve o korisniku, odnosno pravi sliku koju bi korisnik želeo da svi drugi imaju o
njemu, najčešće lažnu. Tako da imate milione neotkrivenih zvezda koje vode holivudske živote i na sve načine
pokušavaju da okupe oko sebe 5000 „Prijatelja“ – pošto sebe smatram jednom veoma društvenom osobom
koju zanimaju drugi ljudi i njihove priče, moj profil ima oko 200 prijatelja, od toga 50 su ljudi sa kojima
provodim vreme, od toga 20 koje smatram prijateljima, od toga petoro koje smatram pravim prijateljima.
Tako da profil na kojem se trudim da biram ljude koje hoću da dodam kao prijatelje sadrži svega
5% prijatelja, a taj procenat se smanjuje naduvavanjem cifre do 5000 prijatelja. Jednostavno retko ko
od ljudi starosti ispod 30 godina može da shvati da su ljudi živeli i bili mnogo zadovoljniji bez svih tih
naprava i uređaja, da su mogli da dogovore viđanje jednom, a ne da se međusobno mobilnim pozivaju
deset puta pre susreta.
U ove priče moglo bi da se ubaci svakodnevno gledanje televizora i digitalno organsko biće je
definisano. Čovek je arheološki pojam.. Mislim da je, iz ovih nekoliko redaka, jasno da se tehnologija
razvija samo ako se može upotrebiti kao oružje, a špijunska oprema prihvaćena u svakoj zemlji, kući i
svakoj sobi kao normalna pojava je svakako jako oružje.
Skoro mi se desilo dok sam vadio novu ličnu kartu, još uvek sa opcijom da ne bude „čipovana“
bio sam ismejan od strane službenice koja me ubeđuje da je u tom čipu samo moja adresa, da kad budem
menjao prebivalište ne moram da plaćam izradu nove lične karte nego mi pomenuta to unese za 20
sekundi. Službenicu ne pogađa to što po zakonu moram neki čip da nosim sa sobom kad god izađem
iz kuće i da je poenta čipovanja ljudi očigledna, samo što je tek u začetku, pa dok se ne naviknemo da
nam ugrađuju čipove u tela, mora malo vremena da prođe da se naviknemo na Hobsovu ideju: - Homo
homini lupus est – čovek je čoveku vuk. Ono što malo ljudi zna je da svaka informacija na internetu, svaka
pritisnuta tipka se negde pamti, skladišti i naravno biće upotrebljena ako bude potrebe. Dok vaša deca
igraju igrice, negde je zabeleženo kada su se ulogovali na program, kad su šta kliknuli i šta su tražili i tako
dobijate psihološke profile milijardi ljudi koji su online.
Ova dešavanja sz nezaustaviva. Iznova, ko zna po koji put iznova, smo pred biblijskom dilemom
razlikovanja dobra i zla. Šta je u svemu ovom dobro? Ne možemo hod unazad tretirati hodom unapred.
Dakle šta je dobro? Ko je taj koji će definisati dobro a pritom da ne dira u slobodu, naše sveto istorijsko
pravo, koje su nam praroditelji, Adam i Eva, ostavili u amanet kao životni cilj?
Slušaj šum šume, udahni duboko i sačuvaj se!
autor: Aleksandar Pavkov
30.
Novi talas
Kao pravac u istoriji kinematografije
Broj anketiranih u Srbiji je znatno manji, anketa je izvršena u krugu studenata Akademije umetnosti
u Novom Sadu. Na osnovu rezultata, koji su poprilično slični rezultatima iz 1957, postavljam pitanje da li
je novi talas potreban omladini u Srbiji? Kada ovo kažem treba znati šta je to francuski novi talas pružio
omladini, kako je na nju uticao i šta je promenio.
Kako je nastao?
Francuski novi talas nastao je šezdesetih godina dvadesetog veka. Treba napomenuti da je ovaj
pravac proistekao iz same omladine. Naime, u Francuskoj se u tom periodu omladina osećala nezadovoljno
i predstavljala je problem. Pedesetih godina Francuska broji oko osam miliona mladih ljudi (od petnaest
do dvadeset devet godina), ali istovremeno, zbog starenja stanovništva čine izuzetno manji broj populacije
nego nekoliko decenija ranije. Zbog ovog stanja u društvu dolazi da promene položaja omladine. Bili su
obrazovani, i kao takvi su mogli da rade odgovorne poslove, ali država nije pružala slobodna radna mesta.
Mladost je trajala duže, ranije se postajalo mlad, a duže ostajalo. „Društvo pedesetih godina, moralno
izveštačeno, politički sluđeno, ne pokazuje svoje najbolje lice toj omladini od koje se očekuje da bude
strpljiva.“ Odrasli su se interesovali za problem omladine i odlučili su da joj se približe, da otkriju koji
su problemi te generacije. Lekspres (L’Express), dnevni list, i IFOP, glavni institut za ispitivanje javnog
mnjenja, 1957. raspisuju javnu anketu i pozivaju mlade, kao ciljnu grupu, da na tu anketu odgovre. Rezultate
ankete objavili su u izdanjima 5. i 12. decembra 1957. Stekavši utisak da se situacija u Francuskoj u tom
periodu ne razlikuje od današnje u Srbiji, odlučila sam da i sama sprovedem anketu. Gde se odgovori
mladih iz Srbije u mnogome slažu sa mladima iz Francuske šezdestih godina. Odgovorili su na pitanja: Da
li ste srećni?; Da li će se vaša generacija razlikovati od generacije vaših roditelja?; Koji su vaši strahovi? Šta
je po Vaše mišljenju najbolji zanat za koji bi se po vašem mišljenju mogali opredeliti dvadesetogodišnjaci?;
i sl.
Uticaj
Veći deo te besposlene omladine nije mario za situaciju. Pri istraživanju sam stekla utisak kao
da nisu znali kako sami sebi da pomognu. Pojedini, i upravo oni na čiju inicijativu nastaje pravac novi
talas, otkrivaju novu vrstu veroispovesti, filmofiliju. Oni su odlazili u bioskope gde su uživali u raznim
filmovima ali pogotovu Holivudskim. Iz grupe filmofila se izdvajaju Trifo, Rivet, Godar, Šabrol. Što su više
i duže gledali filomove, to je glad za samim filmom sve više rasla. Iz ljubavi prema filmu i velike potrebe za
radom i izražavanjem počinju i sami da snimaju. Novi talas osvaja festival u Kanu 1959. sa tri filma koja je
odabrala komisija: Četiri stotine udaraca, Crni Orfej, i Hirošima, ljubavi moja. Trifoov film Četiri stotine
udaraca, postao je hit upravo zato što je bio nešto potpuno novo i pomerio tadašnje norme. Oduševljenje
publike čitavim pravcem nije dugo trajalo. Mnogi ga zapravo nisu razumeli, pa su umeli u svojoj oceni da
budu i preoštri. Grupa reditelja koja je tada debitovala oformila je nekakav porodični međusobni odnos
za vreme novog talasa. Upravo to im je i trebalo. Pobegli su sa ulica u bioskopske sale, a odatle ambiciozno
na Kanski festival. Našli su svoj put.
Značaj francuskog novog talasa u samoj kinematografiji nije velik. Njegove karakteristike poput
autentičnog prostora u kome se snima, ulica, dakle odbacivanje studija, preko kostima koji je sada realan,
onakav kakav vidimo svaki dan, neispeglane košulje, uflekane i iscepane stvari. Dakle kostim nije ni bio
kostim nego ono što su oni zaista i nosili. Pokreti kamere iz ruke, sve karakteristike na nivou radnje, čak i
znatno manji budžeti nisu se dugo zadržali u filmu. Ali pre svega, važan je značaj francuskog novog talasa
za društvo tog vremena. Film kao vrsta umetnosti, poslužila je omladini da se izrazi. Oni su umetnost
prepoznali kao najbolji beg od problema i upravo kao najbolji način rešavanja istog. Kao takav, ovaj pravac
u istoriji kinematografije imao je najjači uticaj i svakako da je služio svojim stvaraocima i pripadnicima.
31.
autorka: Lana Pavkov
32.
Mali princ mog života
“Kad bi život trajao samo jedan dan, kako bi ga ti proveo?!” – začuo sam poznati glas. Ne znam kad
je došao i koliko dugo je stajao iza mojih leđa. Ne znam gde je bio celo prepodne. Osvrnuo sam se. “Aaa –
ti si…” rekoh u znak pozdrava. Nisam imao vremena za priču i vratio sam se poslu gubeći strpljenje zbog
šrafa koji nikako nisam mogao da odvijem. “Kad bi život trajao samo jedan dan, kako bi ga ti proveo?!”,
nije odustajao mališa. Bilo mi je drago što je tu, što mu čujem glas. Bilo mi je drago što nisam sam samcijat
u beskrajnoj pustinji, što imam nekog sa kim mogu razgovarati. Bilo mi je drago što je sa mnom provodio
vreme. Ali – stvarno nisam imao vremena za gubljenje. Nisam mogao razgovarati o tome šta bih, do
đavola, radio kad bi mi život trajao samo jedan dan. Jer, mislio sam, ako ne popravim kvar na motoru do
kraja dana zaista će mi život potrajati još samo jedan dan. A najmanje od svega u tom momentu mi je bilo
bitno kako bih proveo taj jedan dan života. Nisam želeo čak ni da mislim o tome. Znao sam koliko može
biti uporan ako se upustim u bilo kakvu konverzaciju, pa nisam reagovao čak ni kad je treći put ponovio
pitanje. Krajičkom oka sam primetio da se uputio ka obližnjem kamenu koji je virio iz peska, seo je na
njega i dovoljno glasno da mogu da ga čujem započeo priču sam sa sobom. “Kad bi život trajao samo
jedan dan, mislim da bih se trudio da uživam u njemu svaki sekund. Ustao bih, naravno, sa Suncem kako
bih mogao da ga pozdravim i uživam u njemu što duže. Otišao bih do bunara da se umijem hladnom
vodom od koje mi trni lice i ruke. Uradio bi sve one uobičajene stvari - počupao korov po mojoj planeti,
očistio vulkane, zalio moju ružu. To što život traje samo jedan dan, ne znači da ne treba raditi sve te
uobičajene stvari. Barem ja tako mislim…
I našao bih vremena da slušam cvrkut ptica u zoru, i da gledam kako se budi moja ruža, otvarajući
jednu po jednu laticu ka suncu. Gledao bih je i dozvolio bih sebi da budem opčinjen i zaslepljen njenom
lepotom. Dozvolio bih sebi da ona to primeti i da zna koliko mi znači i koliko je volim. Ne bih se ljutio
na njene uvredljive opaske, ne bih obraćao pažnju na pokušaje da me ponizi žaleći sa na uslove života na
mojoj planeti i na to kako se brinem o njoj. Ne bih trošio vreme na besmislena durenja i na sitne rasprave.
Onog momenta kad pretera sa svojom sitničavošću prekrio bih je staklenim zvonom da ne čujem njeno
besmisleno zvocanje i nastavio da uživam u lepoti koju joj je Bog dao. Jer, ma kako umela da me povredi
svojim ponašanjem, znam da je u suštini dobra, ali nesigurna…
I našao bih vremena da gledam zalazak sunca udobno zavaljen na mojoj stoličici od pruća. I
poslao bih pozdrav zvezdama, onim koje vidim sa moje planete. I trudio bih se da nikog ne uvredim, ni
one male gusenice, ni bubice, čak ni vulkane – jer iako su ugašeni, ne znači da ne mogu da osete moje
misli… I mislim da ne bih plakao, suviše je mali dan za tugu… I možda bih posetio Zemlju… možda…
ne znam… Mislim da možda i bih…zbog lisice i njenog prijateljstva…”, a zatim je stišao glas:”…i zbog
tebe…” Pogledao sam ga iskosa i video da je spustio glavu…
I sada mogu, kad zatvorim oči, da ga vidim kako sedi tamo, na kamenu, u svom zlatnom plaštu… I
sada mogu, u svakom trenutku svog života, i na javi i u snu, da vidim tu sliku beskrajne tuge i usamljenosti…
U tom momentu bio je najtužniji princ na svetu… Kao da je već tada znao. Kao da se već tada opraštao.
I kao da je hteo da mi – pre nego što otklonim kvar i uzletim ka nebu i pre nego što on krene ka svojoj
planeti – pokaže koliko me je zavoleo…
33.
Zašto te tada nisam uzeo na krilo, maleni moj, i stegao te u zagrljaj? Zašto nisam ostavio alat i
proveo čitav dan sa tobom pričajući o tome šta bih radio da mi život traje samo jedan dan? Zašto sam bio
toliko zauzet popravkom motora misleći da sve što se dešava zavisi samo od mene? Kako nisam video da
je sve to što se zbilo u pustinji - to moje prinudno sletanje i osmodnevni boravak daleko van domašaja
ljudi - bilo iz određenog razloga? Donekle neshvatljivog, ali nesumnjivo – smislenog i sa velikim uticajem
na moj dalji život… Zašto sam propustio da osmi dan našeg zajedničkog boravka u Sahari ispunim tvojim
smehom koji odzvanja kao božićni zvončići i tvojom vedrinom koja pleni? Zašto sam dozvolio da se suze
skotrljaju niz tvoje lice? I zašto te nisam utešio? Maleni moj, tada nisam znao… ali - sada znam… Sada
znam šta bih radio kad bi mi život trajao samo jedan dan… Sada znam… Taj dan bih proveo sa tobom…
šetajući pustinjom u potrazi za bunarom i držeći te za ruku… Slušao bih tvoje priče i odgovarao na
bezbrojna pitanja, ma kako mi zvučala besmisleno… slušao bih tvoj smeh i njime nahranio svoju dušu…
Gledao bih ti bistre oči i video u njima plavetnilo neba i morske dubine… U tvom glasu bih slušao huk
vetrova, žuborenje reke, umilni poj ptica… Tvoja čista i iskrena duša bi me uvela u predvorje raja, a
dobrota i blagost tvog bića bi me upoznale sa anđelima… Nežnost tvog pogleda bi me odvela na daleke
visoravni prepune poljskog cveća, okupane suncem gde je drveće obučeno u najlepše boje… Tvoja ljubav
bi mi pokazala svu lepotu i veličinu sveta…
Jedan dan sa tobom bio bi mi dovoljan da o ovom svetu naučim sve ono što je vredno… sve ono
što se srcem vidi… Jer sada dobro znam, naučio si me… suština se očima ne može videti… čovek samo
srcem dobro vidi…
Kad bi meni život trajao samo jedan dan, ne znam kako bih ga provela… znam da bih volela da
mnogo toga da stane u njega… bezbroj knjiga, mnoštvo ljudi, sati i sati prelepe muzike, razna mesta na
planeti koja bih obišla, brojna iskustva koja bih želela da proživim…i štošta toga da naučim… i da podelim
sa drugima… i da pronađem način da dosegnem Boga u sebi… i da beskrajno volim… i da naučim da
praštam… i da pevam… i trčim veselo po baricama (neki letnji pljusak, nadam se)… možda i da plačem,
makar samo malo (ja, ipak, moram i to)…i hiljade i hiljade stvari koje bi trebalo da stanu u jedan dan… A
onda bih se, dok sunce lagano zalazi, uputila ka onom mestu na planeti gde Dunav ljubi nebo… i provela
bih noć baš tamo… sedeći na pesku, pijuckajući neko prelepo vino i držeći tebe za ruku…
Kad bi mi život trajao samo jedan dan, ne znam kako bih ga provela, ali sam sigurna u to kako
bih želela da provedem noć… Kad bih ja mogla da biram, noć bi prošla u tihom šaputanju i nežnom
milovanju naših duša…
autorka: Gordana Jovančević
34.
Kriza porodice – Status quo ili ...?
Svedoci smo da su nam u krizi i država, i privreda, i ekonomija, i nacija...i banke su nam u krizi, i
javna preduzeća, i privatni sektor...i savremeno društvo je u krizi, i Evropa je u krizi, i sve velike svetske
sile... Izgleda da je kriza zahvatila čitavu planetu i sve segmente našeg života... A ono što je najbolnije
i što ima najteže posledice je to što nam je, u ovim vremenima, u godinama tranzicije i evroatlantskih
težnji, i samu porodicu zahvatila kriza... U krizi su bračni odnosi, relacije između roditelja i dece su
oslabljene, porodične vrednosti su na preispitivanju, stabilnost porodičnog sistema je uzdrmana, a uloga
porodice obesmišljena. Porodica je sve manje ono što je njenim članovima potrebno, a to bi bilo mesto
gde pripadaju, gde zajedničare, gde dobijaju podršku, ljubav, snagu za nove izazove, gde se raduju, gde
tuguju, od kuda kreću i kuda se vraćaju. Danas sve više porodica postaje, tek, mesto slučajnog susreta,
gde se stiču negativna energija i nervoza, mesto gde kap preliva čašu i gde svako ima svoju muku i svako
vodi svoju borbu. I sve više mesto gde se pojedinac oseća kao stranac...stranac u svojoj koži...stranac u
svom životu. I kako se čini, to nije kriza koja će proći, već su sve prilike da je to novi oblik funkcionisanja
savremene porodice i da je potrebno naći načine kako se snaći u novim okolnostima, odnosno kako u
kriznim vremenima u porodici koja je i sama u krizi naći svoje mesto i dati svoj doprinos da se ono što se
nekad zvalo porodicom sačuva u makar kakvom obliku.
U vremenima koja su došla potreban nam je Kratak priručnik za očuvanje porodice ili Lični
vodič za život u porodici. Neke male stvari, dobre navike, rituali i porodična pravila mogu pomoći
da porodica traje... Zajednički obroci, svakodnevna razmena bliskosti i nežnosti kroz poljupce, dodir,
zagrljaj, zajedničke aktivnosti svih članova porodice, navika da se pita “Kako si?“ i kaže “Volim te“ i
„Hvala“. Porodična pravila koja svaka porodica može da ima – da nećemo otići na spavanje dok se ne
pomirimo, da svaki problem rešavamo zajedno, da lepe vesti javljamo prvo porodici, da svako ima pravo
na svoje mišljenje, ali da se zna ko o čemu može odlučuje, da se prvo traži pomoć u porodici, a ne van
nje – pomažu da se postave osnovni principi funkcionisanja porodice i da se porodica lakše nosi sa
raznorazvnim situacijama. Utvrđivanje i negovanje zajedničkih vrednosti – uzajamno poverenje, bliskost,
odanost, poštovanje, razumevanje – čine temelj uzajamnih odnosa. Bez posvećenosti porodici i stalnog
istrajavanja u očuvanju porodičnih vrednosti ne možemo se održati zajedno. Neprestani trud da čuvamo
sebe u porodici i porodicu u sebi, neophodan je u susretu sa raznoraznim izazovima savremenog doba i
opštom klimom koja neguje individualizam, komformizam, egoizam i koja podstiče hedonističke porive.
I određivanje zajedničkih ciljeva i stremljenje ka njima pomaže da porodica ostane na okupu.
Važno je, s vremena na vreme, razmotriti da li su ciljevi porodice u skladu sa ciljevima njenih članova,
zajedno pregovarati oko prioriteta, preispitati dostižnost postavljenih ciljeva i da li smo na putu ka njima.
Spremnost na ustupke zarad zajedničkog dobra i svest da „kad činim drugima – činim sebi“ (koja treba
da bude autentična kod svih članova porodice) na duge staze donose više zadovoljstva nego insistiranje na
invidualnim potrebama, pri čemu se još obezbeđuju i reciprocitet i sklad u porodičnim odnosima.
Preispitivanje svojih očekivanja od sebe samih, od drugih, od zajedničkog života, drži nas u kontaktu
sa realnošću i procenom šta je moguće i ostvarivo u stvarnom svetu i stvarnom životu. Skakanje sa naših
želja i preferencija na zahteve da se nešto mora ostvariti, postići, dosegnuti, da drugi moraju odgovoriti
na naša očekivanja, da ono što nas okružuje mora uvek i po svaku cenu i u svim okolnostima biti prijatno
35.
– u krajnjem ishodu pojedinca vodi u nezadovoljstvo, a unutar porodične odnose ispunjava tenzijom
i varnicama. Jačanjem tolerantnosti na različite frustrirajuće situacija i postizanjem unutrašnjeg mira,
čuvamo sebe i svoje najdraže od eksplozije nerealnih zahteva i egocentričnih detinjih pulzija da „mora
sad“ i „mora sve“. Postizanje svesti o tome da se permanentno menjamo ključna je da bismo razumeli i
prihvatili proces promene i kod nas samih i kod onih koji nas okružuju, a isto tako da bismo razumeli
da se i sama porodica kao sistem menja, da se menjaju unutarporodični odnosi, dinamika, organizacija,
da se porodični ciklusu smenjuju jedan za drugim i da svaki od njih nosi nova iskušenja i nove lekcije.
Sposobnost da pratimo kako se menjamo mi sami i sagledavamo kako se menjaju naši bližnji, uz čuvanje
najtaninijih osećanja u svom srcu i neprekidno imajući na umu ko smo i kome pripadamo, pomaže nam
u nastojanju da sačuvamo svoju porodicu u svim promenama kroz koje prolazi.
I kao neophodan začin u kuhinji porodičnog života, stoji nam praštanje i svesnost da su i drugi,
baš kao i mi sami, nesavršena ljudska bića, sa svojim željama i svojim strahovima, sa svojim snovima i
svojim gubicima, ali sa istim iskonskim potrebama i podjednakim pravom da se nadaju, da veruju i da
budu srećni. Pojam ljubavi, koji je poslednjih vekova zloupotrebljen na različite načine i koji je ubačen u
raznovrsne emotivne konstrukte koji su, u suštini, „sve - samo ne ljubav“, u svom iskonskom značenju,
ukazuje da je ljubav nešto što se rađa i raste tek u samoj porodici, da je ljubav nešto što sledi, a ne prethodi,
i da je ona vremenom jača i čvršća ako smo spremni da je vidimo u njenom pravom svetlu i smislu. Bez
porodice nema ljubavi, kao što i porodice nema bez ljubavi. Svaki drugi odnos, van porodičnog konteksta,
koji smo skloni da nazovemo ljubavlju, vremenom bledi, topi se, nestaje, pretvara se u svoju suprotnost.
Ako smo spremni da istinski gledamo na stvari, onda ćemo i videti da u porodici ljubav raste iz dana u
dan, iz godine u godinu, da su niti ljubavi duboko utkane u naše uzajamne odnose, da nas neraskidivo
vezuju. U traganju sa prolaznim i kratkim zadovoljstvima, ljudi su skloni da za njih „trampe“ porodičnu
ljubav i harmoniju, pa se posle – izgubivši i jedno i drugo – osećaju prazno i nezadovoljno, postaju svesni
izneverenih očekivanja i lako skliznu u osporavanje i unižavanje jednog vrednog što su imali, a to je
porodica.
Za svakog od nas pojedinačno, pojam porodice ima neko značenje. Za nekog od nas porodica znači
zajedništvo, mogućnost da i radost i tugu deliš sa nekim, navika da razmišljaš u množini, spremnost da za
drugog učiniš više nego za sebe. Za nekog drugog, porodica znači posvećenost, nastojanje da u porodicu
ulažeš ono najbolje od sebe, istrajno i dugotrajno, bez očekivanja da se nešto vrati nazad i sa uverenjem
da je suština u davanju, a ne u primanju. Porodica nekom znači pripadanje, ono mesto gde jesi deo jedne
celine koja bez tebe nije to što sada jeste, i gde osećaš da pripadaš i da imaš svoj mesto, i juče, i danas, i
sutra, ma gde bio na ovom svetu. A nekom je porodica ljubav, davanje i praštanje, voljenje i ljubljenje,
topla i nežna oaza gde svako dobija pažnju i bezuslovno prihvatanje. Šta god za svakog od nas značio
pojam porodice, pomislimo na svoju porodicu i na to kako je sada doživljavamo i zapitajmo se koliko je
taj doživljaj nalik onom značenju koje pojam porodice ima za nas. Ako je slično, zahvalimo nebu na daru
koji imamo, a ako nije – preduzmimo nešto da se stvari već danas počnu menjati. Za početak, možda je
dovoljno svojim najbližim podariti osmeh umesto odsutnog pozdrava i nežan dodir koji govori više od
hiljadu reči. Kad bi se već sad setili koliko malo nam je potrebno za sreću, ne bismo ni trena oklevali da
njen dašak unesemo u svoj dom...
Autorka: Gordana Jovančević, psiholog
36.
Šah
Priča o jednom dečaku
U Subotici se od 9 januara do 14 januara 2012 godine održao 19 vojvođanski festival mladih. Ono
što me je od starta najviše privlačilo i interesovalo je grupa dečaka od 10 godina, razumljivo jer je u toj
grupi nastupalo dva dečaka iz našeg kluba, jedan od njih moj mališan. Na tom turniru do deset godina
pobedio je Dejan Omorjan, drugi je bio Aleksa Savin, a treći Aleksandar Mojzeš iz Svetozara Miletića. E
taj treći mi je privukao najviše pažnje, jer za razliku od ostale dece koja su bila smeštena u Domu učenika,
on je sa svojim ocem prelazio dnevno 100 - tinak kilometara kako bi se borio sa svojim vršnjacima.
Omorjan 12 god, Arpad Kečkemeti 14 god, Bence Juhas 16 god i Čiča Dragan kod dečak do 18 godina.
Kod devojčica: Marija Stanković do 8, Nada Trajković do 10, Marina Gajčin do 12, Marija Stanimirović
do 14, Danka Lalić do 16 i Ksenija Tomin do 18 godina. Svi pobednici stekli su besplatan smeštaj na
državnom šampionatu o trošku ŠSV.
Medalje su nakon obraćanja potpredsednika ŠSV Siniše Dražića uručili IM Aleksandar Inđić i VM
Miroslav Tošić.
Tehnički organizatori su baš kao i prošle godine vodili računa o svim detaljima, te su gosti u
svom boravku zaista uživali, jer im je bilo, toplo, čisto, hrana odlična, a ljudsko osoblje uvek na usluzi, a
ipak nenametljivi. To ih ujedno i preporučuje i za druge važnije događaje, jer su potvrdili da su uspešni
organizatori. Milorad Maravić, strog, pravičan, razuman i sposoban čovek, predvodio je ovaj šahovski
karavan. Zavesa se spustila, ali već za koji dan kreću nova dokazivanja, nove pripreme, nove taktičke
zamisli za ono što predstoji, a to je državno kadetsko prvenstvo, gde? Pa moglo bi i u Subotici...
Ni jednog časa sa njegovog lica niste mogli skloniti osmeh. On je sa uživanjem i velikom ljubavlju
igrao. Ostala deca su manje ili više bila ozbiljna ili preozbiljna, preopterećena kakav će rezultat postići. Ovaj
živahni dečačić je u meni izazvao osećaj da se radi o neobičnom dečaku. Priča je dobila na ozbiljnosti kad
sam se upoznao sa njegovim ocem, radnikom na železnici, koji je svaki delić sebe posvetio tom dečaku.
Ujutru bi krenuli u 5 i 30 ka Subotici, prvo biciklim do najbliže autobuske stanice, gde kad uđu u autobus
mali Aleksandar malo utone u san, a već u 9 sati bi vukao prve poteze i to sa neskrivenim oduševljenjem
i osmehom koje je mnoge plenio. I ako je zauzeo treće mesto, a šahom se bavi tek šest meseci, pred njim
je sjajna budućnost, jer lakoća sa kojom on vuče poteze, nikog nije ostavila ravnodušnim, pa su njegovom
ocu čestitali mnogi.
Nadamo se da će se Aleksandar naći na završom turniru kadeta Srbije i pokazati svoj neverovatan
potencijal, a možda i kao odgovor na to je da kada ga pitate šta najviše na svetu voli, on odgovara ŠAH.
Tri zlata za Banovce Dunav 13.01.2013.
Možda i najveći uspeh zadesio je ŠK Banovce Dunav u zimskim danima u Subotici, jer su deca iz
te škole šaha donela do sada najvrednija odličja. Tri zlatne medalje, jedno četvro, jedno peto i jedno šesto
mesto, uz najmlađeg učesnika ubedljivo na tom turniru dovoljno oslikavaju ovaj uspeh. Biće upisano
zlatnim slovima da su Marija Stanković kod devojčica do 8 godina, Nada Trajković kod devojčica do 10
godina i Miloš Stanković kod dečaka do 10 godina osvojili tri zlatne medalje i da su postali šampioni
Vojvodine u svojim starosnim grupama.Ujedno, to je po opštem mišljenju i najspešniji klub, jer kada
se se uzme da od mogućih 12 zlatnih medalja ovaj klub uzme 3, zaključak je jasan. Prepoznatljivi po
uniformisanosti, da li se to radilo u sivim, plavim ili crvenim tonovima, nisu mogli ostati neprimećeni.
Da je bilo malo više sportske sreće, imali bi smo i koju medalju više. Vukašin Grčić je do zadnjeg
kola bio drugi, i nerešeno mu je odgovaralo, ali je nesrećno izgubio. Nada Trajković je bila neumoljiva,
osvojila je maksimalan broj poena što je samo njoj pošlo za rukom. Miloš Stanković je u svojoj takođe
teškoj grupi osvojio zlato sakupivši 8 poena, bez poraza, sa dva nerešena rezultata i 7 pobeda. Mihailo
Trajković je pokazao da može dosta, ali kao i Vukašinu ostaje mu da na državnom prvenstvu zapne i
pokaže sav svoj potencijal. Pobednici po godištima: Marković Nikola 8 god, Miloš Stanković 10 god, Dejan
37.
autor: Miodrag Stanković
38.
Buzzing - Fear of the secret as a view of life
Ko razume neka čita, ko bi da razume neka nauči da čita.
Masks
A mask is mimicry of the human kind. Identification with the mask is automatized and out of the
conscious part of the mind’s control. We are trying to unravel the masks of others by taking them off.
They cannot be taken off. One cannot take off their own mask. We act synchronized with the mask like
any other organism that adapts to the surroundings using its body. Being in the unconscious part of the
conscience, concerning the mask, the conscious part is not aware of it. Love removes masks and abolishes
your social immunity. You would like to be what you are not. For a moment. But who is behind the “Who
you are”? A new mask. What others think and what you think you are, you are only just by a side of it.
Mask followed by a shadow, then by a secret and a new shadow, by a mask, by a secret. You will always be
dissatisfied with yourself. Then mind’s slyness pulls you into the depression’s ‘all the same’.
Masks of the first characters that are passing themselves by Dejan, Professor, a competitor of pure
vanity, inclined card player, insufficient father, Augustine’s thoughts. Concerning women, he is absolutely
in accordance with his women. They blamed him. He did too. The ambassador of himself has erred. In
some cases for everybody. They just built his Yugoslav identity when they abolished it. They trampled
over his mind. A real surreal Serb. Now without a group? What is left for him is he being the group. What
will he do with a country with no seaside? That is somehow like a life in two dimensions. Maja, Professor,
insanely sensitive to her looks, a mother /mask as a compensation/, sister, daughter, woman, clever,
obsessively depressed. A grown-up girl. Masks of the characters passing by: Sisters, Monk, Divorced
man, Divorcées and hookers, Mom, Gypsy woman, Prostitute
The desired mask is a face of standardized options of human beings. What they expect us to be is
what we will mask. Dejan and Maja have missed all individualities. Lost in the interrelated communication
without hope. Even when hope is just one more watching of the sunrise and listening to the sea’s grief
thorough the wave started by “who knows what”. Age, when Deajn was waiting for her, is the time of
beginner’s old age. Old age is the time in human’s life when somebody is waiting hopelessly. She would
have come if he had had enough time to participate in her dreams. How many meaningless words a man
says to a woman while he is in love with her. How those words are the only ones, for that time and for all
of his time, worthy of the memory.
Dream
Our “I” from the subconscious that we think about using the shadow (the shadow is the thing we
do not like in ourselves), can be recognized in things which bother us in others. The spirit really hides
itself. Dream is just its wriggling out but who would want to interpret it. To note down, in this context
also, a few dreams that I have noted down. Maybe they will, once, say something to somebody who is
more informed. I am not going to my funeral but to my own death in some way. I lie down on the ground
which is covered with autumn grass which represents my grave. I understand that I first need to get into
the coffin, I lie into the coffin, then I understand that I first need to die, I lie down in bed to die. I wake up.
Abstruse nonsense. How do I think it is nonsense? How should the spirit exist intelligibly? Using the
speed of the body’s necessities? Using the body? I am not the body. The body is mine.
39.
Pre-Genesis
Did the aliens Anunnaki left us that year of 5345 B.C.? They left the humans
to count the years from their departure. Counting to zero and then further
on. Until when? They gave the humans the freedom to grow in intellect and
in emotions of justice muddled up with injustice and wisdom with stupidity.
The aliens took all they needed for their purpose, they created humans, first a
human male, and then the human female to do the drudgery in the land of the
Sumerians, gave the human male and human female the power to multiply by
combining genes. Some of the aliens had intercourse with the human female,
according to her will, made the “orgy” noise of Sodom and Gomorra with
her, inserted a seigneurial gene into the human female, gave the power to the
human female to protect and want her young. Leaving the Planet, by the power
of their device they caused the flood and pestilence. Then, they put all the genetics on Noah’s ark to,
in contact with the proper energy, create life and spread it across the Planet using water and rain. The
energy of ocean depths will create life which will reproduce in its own ways. Genetic reproduction is
for those variances of life that are easily attacked so the attacker has the problem to get into new gene
combinations which are made by the way of reproduction by combining genes. The energy’s self to move
with a premeditation of being chosen, and the second being “important”. “Hear therefore, O Israel, and
observe to do it; that it may be well with thee, and that ye may increase mightily, as Jehovah, the God of
thy fathers, hath promised unto thee, in a land flowing with milk and honey.” (The Fifth Book of Moses Deuteronomy 6:3).
The Bible is a codebook for actions of humans who were created, and then born, to work. “And
remember that thou wast a servant in the land of Egypt and how that the LORD God, brought thee out
thence” (The Fifth Book of Moses – Deuteronomy 5:15 - part of the citation).
It is not difficult to determine what kind of work (Work is repetition of the rhythm of the same
segment of life to tormenting boredom) the human was intended for by the form of the human’s body and
the potential of using the human’s mind. Emotions are there to slow down the pace and to “distract the
mind”. “Neither shall thy name any more be called Abram, but thy name shall be Abraham; for the father
of a multitude of nations have I made thee.” (The First Book of Moses – Genesis, 17:5).
Abraham is the one who possesses the Ram – the cosmic knowingness. Abraham had a beautiful
wife Sarai who bare him no children and who gave her husband her handmaid, Hagar, to bear him children. When Hagar conceived a child, by the angel’s inducement, she named the child Ishmael. (Genesis,
summarized citations from 16:1 to 16.11). The angel also said: “And he shall be as a wild ass among men;
his hand shall be against every man, and every man’s hand against him;” (Genesis, 6:12 – part of the citation). “And Jehovah God said, Behold, the man is become as one of us, to know good and evil; and now,
lest he put forth his hand, and take also of the tree of life, and eat, and live for ever.” (Genesis, 3:22). They,
the Anunnaki, that know the cosmic energy, created a form of energy which they can use. For what? “And
the gold of that land is good: there is bdellium and the onyx stone.” (Genesis, 2:12. Can one, using intuition as the logic of the subconscious, come to a system of values given to us to explain life? Either the one
born or the one created.
“The logic of the subconscious” does not have its root or conceivable purposes and therefore, according to these marks, is out of the sense but not out of the mind.
Author: Dejan Pavkov, Translation from Serbian: Ana Jovanoski
40.
Narodni običaju i verovanja
predaka naših od pre Čarnojevića, Brus i okolinaa
Pre više godine, još tamo negde devedesetih, napravila sam svoje prve terenske snimke i zapise
, slušajući kazivanja moje nane Borike , ali i tetaka i majke. Tada sam to činila iz radoznalosti kao i iz
potrebe da od nane koja je bila veoma mudra i spretna žena i poznavala svaku travku , naučim nešto više o
lečenju travama , pravljenju melema za rane , ali i o običajima i verovanjima koja su vezana za župski kraj.
Vremenom , moja su se interesovanja širila i tako sam se na jesen 1999.g. odmah nakon bombardovanja,
obrela podno Kopaonika , u Brusu i selima oko njega. U bruskom kraju do tada nisu vršena značajnija
etno koreološka istraživanja , pa je stoga poziv prijateljice da posetim njen rodni kraj , postao posebno
zanimljiv , a izazov veći. Obzirom da sam išla u sela u koja je sa sestrama i braćom odlazila na sabore i
moja majka , boravak u okolini Brusa doživela sam kao posetu bliskim i dragim rođacima i prijateljima.
Iz obimnije građe koju sam prikupila i zabeležila od kazivača iz sela : Livađe , Šošići , Graševci , Žarevo ,
Vlajkovci , Brzeće , Milentija , i Budilovina , izdvojila sam za ovaj prilog , po mom mišljenju najzanimljivija
kazivanja o običajima i verovanjima koja su vezana za rođenje deteta.
Kao i u većini naših krajeva i u okolini Brusa , vodilo se računa o potomstvu , a posebno o
muškoj čeljadi , jer muško čedo nastavlja lozu , a žensko je čim se rodi “ tuđa kuća”.
Prema verovanju u ovom kraju , dete do godine dana nije smelo jesti meso da ne bi " vuk u ovce " ,
niti da jede jaja , jer neće progovoriti. Ako je neko dete puno plakalo, majka bi uzimala dlake ispod pazuha
od sebe i muža, malo ih nagorela i potom stavljala na bradavicu dojke, koju dete lizne pre nego što počne
da sisa. Dete, prema verovanju, neće plakati ukoliko majka oprane pelene unese u kuću pre prvog mraka.
Ako dete dugo ne može da prohoda, tetke ga vode tri puta oko ognjišta ili oko crkve na mladu nedelju.
Takođe, kada izađe mlad mesec dete se iznosi napolje, uzima u levu ruku, desnom se baci iver i kaže:
"Op cup novače, ti nov, ja zdrav, kad ti drugi došo, moje dete išlo”. Da bi detetu izašli prvi zubi , daje mu
se praziluk ili kuvana kopriva , ili mu se nepce trlja jarinom (vuna od jagnjeta), ili ključem , ili mu se daje
pšenica jarica (prolećna pšenica).
A ako dete ne može dugo da progovori daje mu se parče od jezika sojke ili da popije malo vode
iz klepetuše. Ako bi u nekoj porodici deca često umirala , za kuma se uzimao prvi prolaznik koji se vraćao
iz crkve. A da bi se dete zaštitilo od zlih sila i uroka , u kolevku mu se stavljaju nož , beli luk i tisovo drvo.
O verovanjima toliko , tek da se ne zaborave.
Da bi dobile sina – naslednika , mnoge žene su se podvrgavale činima nadrilekara , pijući čajeve
od raznih trava čime su često dovodile u pitanje kako opstanak ploda , tako i vlastiti život. Verovalo se i
da će se muški potomak obezbediti:
- ako mlada ukrade čep ( za bure) od rodbine i prve bračne noći ga stavi pod jastuk
- ako muž spava ležeći na desnoj strani
- ako mlada okupa prvo pile koje zapeva
- ako prilikom ulaska u mladoženjinu kuću , mlada rukom dodirne “ gornji prag” od vrata i kaže:
“Koliko rogova na kući toliko sinova u kući”.
Verovalo se i da će mlada tek udata žena , imati više dece ako poskakuje kada vidi svatove. Ako
je pak neka žena želela da prestane da rađa , trebalo je samo da popije vodu u kojoj je poparila kokošku.
Žene su se nekada najčešće porađale van kuće odvojene od ostalih ukućana , pogotovu od mladih devojaka , a kako su morale avljati sve poslove kao i pre svoje bremenitosti, porođaji su se često dešavali
i na njivi , u štali ili kod čuvanja stoke. Tom prilikom pomagala bi neka starija žena ( svekrva , strina ,
tetka...) Prilikom porođaja pupčana vrpca odsecana je srpom i bacana na slamu. Nakon porođaja, žena
bi jednu noć prespavala na slami i sledećih četrdeset dana nije smela spavati sa mužem već sa svekrvom.
Kad se dete rodi, donosila se vodica iz crkve i u njoj se prvi put kupalo dete, a majka se umivala .Nakon
toga vodica se izlivala u baštu na cveće. Onoga ko je vodicu doneo, mlada majka darovala bi čarapama ,
košuljom ili sl. Ako je rodila žensko dete , majka bi prilikom umivanja sipala malo vode u nedra i na levu
nogu kako bi sledeće dete bilo muško. Ako je pak prvorođeno dete muško, običaj je bio da otac cepa kapu.
Prvo dojenje deteta nije obavljala majka već neka druga žena iz sela, koja je time postajala detetova majka
po mleku .Te dve porodice bi se orodile i između njih se nisu sklapali brakovi. U ovom kraju verovalo se
i u "suđenice" . To su tri lepe devojke duge kose obučene u belo, koje su se javljale kada majka deteta zaspi
. Njih nije mogao svako videti , već samo onaj kome se '' prikažu i jave". U tom javljanju svaka od te tri
devojke predskazivala je sudbinu deteta i proricala šta će se sa detetom dogoditi , a ono što poslednja od
njih presudi , verovalo se tako će i biti.
41.
Autorka: Dajana Kostić
42.
Lepote ludila
Možemo li da budemo uvek dobri, pametni i normalni? Kada nas lomi život i osobe koje uživaju da
nas muče, ili dugo nosimo teška pitanja o smislu postojanja... poželimo da poludimo, da podivljamo, da
se ponašamo neljudski, nenormalno, ili genijalno... Poželimo, pa se uzdržimo i opet trpimo, ćutimo, sve
dok možemo... Blago onom ko rano poludi, kaže naš narod... Ko poludi, pa se opameti, najbolji je ishod.
Dok si pametan i normalan, ko te primećuje, uvažava i voli? Skoro niko. Ozbiljan si, odmeren, ukočen,
dosadan si drugima i sebi; napet si, nervozan i živiš u tesnoj koži...
Kad poludiš, postaneš zanimljiv svima; onda te posmatraju, smeju se kao ludi, zavide ti što si lud
i što sami još nisu; čude se, plaše se i ne znaju više ko si ti? Brine ih kako sa tobom dalje da se ophode,
kako sa tobom da manipulišu, kako ćeš ti da reaguješ i šta sve može njih da snađe od tebe?! A šta je tebe
snalazilo od njih dok si bio normalan, to se nikoga ne tiče... Toliko si trpeo, gutao, sve mirno podnosio i
uvek si bio žrtva... Šta si dobio? Ništa. Ćutao si, patio i molio Boga za pomoć! Bog te čuo i želju ti ispunio;
dozvolio ti da poludiš; da pukneš unutra, a ostaneš živ i sačuvaš malo pameti u prelaznom periodu,
dok te ne prođe ludilo lutanja, traženja, iskušavanja života i sveta... Bio si normalan. Razumeo si i cenio
normalne. Za lude si mislio da su nenormalni, da nisu ljudi, da su kao neke posebne životinje, da su pali
na skali evolucije u pred-ljudsku prošlost... Sada si normalno lud. Jednako razumeš i osećaš da su ti bliski
normalni ljudi i oni koji su ludi. Razumeš i životinje, srodne su ti kao dalji rođaci. Skoro da znaš nemušti
jezik, koji znaju sva živa bića, a čine ga – izgled, položaji i pokreti, gestovi, osećanja, raspoloženje, strah,
bol, radost, zadovoljstvo, nagoni, glas, oči, pogled, dodir, bliskost, naklonost...
Bolje je da budeš diskretno lud na određeno vreme, nego da si lud, sulud i dokazani ludak celog
života? Kad poludiš u svakoj težoj situaciji, ne služiš nikome i ničemu, samo otežavaš svima, gubiš
poverenje i ugled. Teško je stanje kad nisi ni lud, ni normalan? Šta će o tebi drugi da misle? A tek lekari,
kakvu dijagnozu da ti daju? Koju šifru bolesti, poremećaja, ludila? Zdravlja? Niko nije zdrav kod lekara.
Niko nije normalan kod psihoterapeuta i neuropsihijatra, nešto moraju da nađu, da te obeleže; da njima
bude lakše kada te leče, tretiraju, nerviraju. Lud si, pa šta? Ređaju se nazivi – ludak, ludača, lud čovek,
sačuvaj Bože... Ti se smešiš i znaš da ostaješ među normalnima, a ujedno si na izletu, na unutrašnjem
putovanju po svetu privida, promena, preobražaja, u drugoj stvarnosti... Normalni sada ne znaju ko si i
kakav si? Važno je da ti znaš ko si; isti si u sebi, a nov si, izmenjen... Ego ti se smanjio, izmenio, a um se
proširio, otvorio, oslobodio. Jednako su tvoji stvarnost i snovi. Sada si normalno ozbiljan, odgovoran,
vredan... i veseo, zabavan, duhovit...
Ako si bio lud, a više nisi, imaš sreće; Bog te video, čuo i pomogao, Sada više znaš, poznaješ sebe,
niko ti ne smeta. Mnogi žele da polude, a ne mogu sami; muče se doživotno - svađaju se, izazivaju, vređaju,
tuku, ratuju... ne vredi, ponovo se vraćaju pameti, pa se kaju, mire, dele, sele... kuku, lele... Nekima se čini
da su bliži ludilu uz pomoć alkohola i droga? Tako su bliži bolestima i smrti... Jednako želimo da budemo
pametni i genijalni; to nije moguće ako smo kruto normalni, ako se nešto u nama ne izmeni.
Zašto da ne poludimo, ako ima u tome neko rešenje? Nije reč o duševnim bolestima, šizofreniji i
psihozi, koje cepaju ličnost, slabe volju, oduzimaju razum... Među pametnima i normalnima ima mnogo
luckastih, malo ludih, više ludih... Nisu svi ludaci u ludnici i nisu svi pametni na ulici... Neko poludi na
43.
trenutak, u afektu; neko ludi na duge staze, nervira se, skuplja i nosi teškoće života, trpi nepravde i uvrede
i čeka nepodnošljivo stanje kada mora da učini nešto ludo... Može da se ludi od problema; može i zato
što nema problema, da bi se oni pojavili... Poludi se od siromaštva i nemoći; još više se ludi od bogatstva,
moći i slave... Ludi se od gužve; i od samoće... Ludi se zbog nekog razloga; ili iz čista mira... Ludi se
samački, u braku i vanbračno... Ludi ko ima decu; i ko nema... Ludi se od posla; i zato što nema posla...
Ima neke ludosti i ludila unutar porodice, u poslovima, zanimanjima, u radnim kolektivima; po statusu,
veri, naciji, ideologiji... Postoji ludilo umetnika, naučnika, političara, lopova, siledžija, ratnika... poznato
je mladalačko ludilo, staračko ludilo i tako redom. Težnja da se ludi i poludi je, izgleda, zajednička i
masovna pojava? Jasno je da nema pravila zašto se ludi, jer se to dešava na bezbroj načina, iz suprotnih
razloga. Ljudska potreba je da budu normalni, jaki, luckasti i genijalni... Kako da promenimo sebe iznutra,
a da ostanemo živi i zdravi? Možemo li da budemo stalno normalni i razumni, a nikada ludi, ljuti, besni,
zaluđeni? Možda svako može da nađe poseban put i sreću? Srećan je, mudar i blažen Odisej koji dugo luta
i uspe da se vrati...
Želja
KROZ NOĆ JE KRENULA PESMA O TEBI,
KAO IGRA SENKI, KAO TAJNA ŽIVA;
PO NEBU SE RAZLEŽU RAZIGRANI ZVUCI,
MESEC TE GLEDA, POZNAJE I SNIVA...
DALEKO SI I ČEKAŠ ME ŽELJNO.
DA LI ČUJEŠ PESMU KOJA TE ZOVE ?
LETIM PREMA TEBI I NOSIM POLJUPCE,
SA ČEŽNJOM I SNAGOM RUMENE ZORE...
SREŠĆEMO SE NEGDE NA POLA PUTA,
ZAGRLJENI SVETLOŠĆU, U BLJESKU MUNJE;
MOŽDA ĆE NEKADA PRESTATI DA LUTA,
ŽELJA ZA TOBOM U VIDU OLUJE !
autor: Miladin Lekić
44.
Čari Posla
Rad na pumpi, pored ociglednih prednosti, kao sto su trovanje derivatima, otupljivanje cula mirisa
i ukusa, crnog ispod noktiju, ima i svojih mana. Da, da. Necete verovati, ima i mana. Najveca je ta sto
radis sa ljudima. Ljudima svih starosnih dobi, svih nivoa inteligencija i svih samoproklamovanih velicina.
Postulat je da je pumper, covek koji je defakto prevarant, lopov i namazanko. Te titule niko i
nikada nece moci da izbrise iz mozgova potrosaca, a sve zahvaljujuci “staroj kajli” koja je radila na
nekadasnjem Jugopetrolu. Mislim, nadji jednog matorog pumpera, tog kova, da je sirotan? Ma vazi!
Nego da se vratimo na jedan dan na poslu i pregrst dubokoumnih konverzacija.
- Dobar dan!
Pruza 500din
- Za 500 dinara?
Muk! Sipam 500, zatvorim cep.
- Dovidjenja!
Muk!
-Dobar dan!
- Z$@#%%)$ravo
- Za koliko sipamo?
- @#@##$_$!esto
- 500?
- #@#$!@!#esto
- 600?
- DA!
- Evo izvolite. Dovidjenja.
- Z@#$@#$!ravo!
- Dobar dan!
- Ooooo, de si jebacu!
- Haha, za koliko sipamo?
- Jebem li ga? Idem za Bg, pa posle do Sopota, pa nazad u Parcane. Sta mislis, koliko da sipam?
- Pa koliko i sta Vam trosi auto?
- Jebem li ga?
- Da sipamo onda jebem li ga za jedno 150km da ima?
- Hahahahaha. Sipaj ti mali kolko oces, ja imam 1500din.
- Hahaha, posteno. Evo izvolite. Dovidjenja.
- Aj u zdravlje.
- Dobar dan!
- Zdravo lepi, slusaj me sad ovako. Da mi sipas u ovu flasu 130din, u ovu drugu 180din i u kola resto do
1000din, ali da mi ostane za cigare. Jel moze?
- Drina meka, bese?
- I kako si zapamtio, jebem ti dete! Da!
- Evo izvolite, podjite samo unutra po cigare.
- Ej, mrzi me da ulazim, baci kad udjes unutra, zivota ti.
45.
- Ma nema veze, donecu Vam.
- Pa dobro, cekam te ja ovde.
- Dobar dan!
- Dobar dan.
- Za koliko sipate?
- 2000din evro dizel.
- Evo izvolite.
- Kazi mi samo, kako odavde da stgnem u Kraljevo?
- Gospodine, mi se nalazimo u Ralji. Jedno 150km od Kraljeva. Kako mislite da Vam objasnim odavde
put do tamo?
- Pa mislio sam samo da mi kazes gde se skrece, nista vise.
- Razumem ja Vas, ali do Kraljeva ima vise od jednog skretanja odavde.
- Pa znam, samo mi kazi gde.
- Hm? Evo ovako, pratite ovaj put, kad naidjete na skretanje za Sopot, tu produzite pravo jos jedno
10km, kad naidjete na pumpu idite desno, onda opet pratite put, jedno 6-7km pa kad naidjete na
semafor tu desno. Nastavite tim putem do Topole. Kad udjete u Topolu i naidjete na pumpu, levo Vam
je Kragujevac, mozete i tuda, ili da nastavite pravo, kroz Topolu, pa na Rudnik. Ako krenete na Rudnik,
pazite, ima dosta krivina i izlazite na Ibarsku Magistralu. Ako krenete na Kragujevac, samo vozite
pravo, dok ne naidjete na semafor. Na semaforu se prestrojte za pravo i nastavite ka gradu. Prodjete kroz
Kragujevac, ako vidite fabriku Fiata sa leve strane, na pravom ste putu, ako ne zalutali ste. Odatle imate
jos 50ak kilometara i tu ste.
- Cekaj, jel ti mislis da sam ja sad nesto zapamtio?
- Pa ne znam, lepo sam Vam objasnio, sami ste trazili.
- Posteno! Aj zdravo.
- Dovidjenja.
- Dobar dan!
- ‘de si munjo! Sipaj nafte za ‘iljadu.
- Nema dizela.
- Kako bre nema?
- Nema gospodine, ne proizvodi se vise.
- O dete im jebem! O sve im jebem! I lopovskoj drzavi i Dinkicu i Tadicu i Nikolicu i Rusiji...!
- Imamo evro dizel, mozemo to da sipamo.
- Ma kakav evro dizel, terajte se u picku materinu i ti i Evropa!
- Nista onda, dovidjenja, prijatno!
- Ma sta ti meni prijatno, nisam jeo?! Aj u kurac i NIS vise, smucili ste mi se!
- Ali gospodine, ovo je AVIA!
- Ma jebe mi se!
- Dobar dan!
- Zdravo mali! Jel imas ti ono za provlakanje?
- Sta Vam treba?
- Pa za ono govno iz banke, sto se placa.
- Mislite na platne kartice i POS terminal?
- Ee, taj SOS treminal!
- Ima.
- E suni onda dve crvene.
- Dobar dan!
- Pozdrav!
- Za koliko sipate?
46.
- Hiljadu.
- Hehe. I tu sad kao ima za hiljadu?
- Naravno da ima gospodine, vidite sta pise na aparatu.
- Ma pise i na tarabi picka, da prostis. Hehe. Ajde priznaj, koliko ima manje?
- Nema manje, ima tacno hiljadu.
- Ma jeeste, tebi kao ne ostaje nista? Bar hiljadu-dve na dan, ucaris valjda za toliko?
- Haha, ne. Ne ucarujem ja nista, verujte mi. Nije ovo Jugopetrol za vreme sankcija. Nema nista, ni za
semenke.
- Ma cuti, mene si nasao da lazes. Znam ja da mora da ostaje. Ovi aparati nigde nisu tacni. Meni je
pricao zet, on radi u firmi u Beogradu.
- Ok. Ako Vi tako kazete.
- Hehe. Ma mora da ima, bar hiljadu dnevno. Aj zdravo!
- Do vidjenja.
- Dobar dan!
- Dobar dan. Jel imate #$&%”%vative?
- Kako ste rekli?
- $#&#&”vative?
- Ne razumem Vas nista?
- Ma KURTONE BRE COVECE! Sad moram da se derem, da svi cuju.
- Haha, a to. Imamo, eto tu desno.
- Da li Vas mozda zanima Red Bull na akciji? 159din.
- Za sta je to? Za sex?
- Pa ne bas, ali ne moze da skodi. To sluzi da Vas razbudi malo.
- Sinko, pa ja idem da jebem, ne da bdijem i cuvam strazu. Naplati ti ovo, zurim.
- Sine da sipamo 3 ‘iljade, ali da mi izdas onu priZnalicu, da si mi sipao.
- Dobar dan. Moze, naravno.
- Jel imas i pecat tu?
- Imam.
- E onda moze.
Molim, volim
Kada molim, plašim se
o grehu misli se nižu
pitam sebe, onda Boga
o delima prošlim
idejama dobrim
željama niskim
trenucima bliskim
u samoći svake noći
pretresam ceo svet
ronim u moru nemira
ostrvo spasa tražim...
Strepnja gasi biće svo
trnem, jedem se, kajem se
tonem i stižem na dno...
Usred mraka, besmisla i kraha
zaiskri svetlost nestvarna
odjekne objava obećana...
Sumnja nestaje, vera nastaje...
Vera žari, srce pali
da poletim nebu svom
na oblacima lakim...
Munje bacam napred, nazaad
u vizijama jasnim
osvetli me bljesak beli
prosvetli me uvid celi
ozareno smejem se
i razdragan volim sve...
Ja molim, kad volim
molim, kad ljubim i volim
obožavam kad volim
predajem se kad volim...
U meni ljubav stanuje
dobrota u duši caruje
život se igra i raduje...
- Mali, jel imas ulje za testeru?
- Dobar dan! Koje? Za lanac, ili za mesavinu?
- Pa sta znam? Jel to isto?
- Pa nije, jedno je za lanac, a drugo je za mesavinu.
- O jebem mu dete, kako mi rece onaj? Sta ti mislis?
- Pa ne znam zaista.
- Koje je jeftinije?
- Jeftinije je za mesavinu.
- Daj to onda.
- Jel Vam treba crveno, ili ono obicno?
- Pa odakle bre znam? U cemu je razlika?
- Najvise u ceni, posle toga u boji.
- Hahaha, daj onda to skuplje, da ne kaze onaj peder da sam skrtica!
- Haha, moze.
...
E i onda, na svo ovo jebanje, d’izvinete, dodje ti kontrola i kaze nisi dovoljno ljubazan!
autro: Aleksandar Stojanović
47.
.
autor: Miladin Lekić
48.
Islandska revolucija – tihi revolt
Island je za nas poznat kao tamo neka daleka ostvrska zemlja u Atlantiku. Ima gejzir, glavni grad
je Rejkjavik i tu se završava uglavnom celokupna priča oko Islanda. Ova zemlja ima površinu od 103,125
km2 što je malo manje od Srbije i Makedonije zajedno ali sa ukupnim brojem od nepunih 318.000
stanovnika što je manje od veličine jednog grada Novog Sada sa okolnim mestima. Ako je ovo sve što
znamo o Islandu onda sigurno ne znamo šta je to „Islandska revolucija“. Kada se revolucija desila, zašto je
specifična i šta je ona to donela što je izdvaja od svih ostalih revolucija o kojim nas izveštavaju svakodevno
iz celog sveta a ipak o ovoj nismo čuli toliko puno vesti. Da ukratko probamo da opišemo šta se to desilo.
2008 godine najveća državna banka je nacionalizovana. Tri najveće državne banke ove zemlje su
puštene u stečaj od strane države. Državna valuta je devalvirala a berza je prekinula sa radom. Zemlja je
došla u situaciju bankrota. Iste te godine građani izlaze na ulice i zahtevaju izbore. Na ovaj način naterali
su premijera i celu vladu da podnesu ostavku. Tadašnji zakon zahteva da dug prema Velikoj Britaniji i
Holandiji od 3500 miliona eura plate svi građani Islanda u narednih 15 godina sa kamatom od 5,5% na
godišnjem nivou. Za početak to prolazi. No, 2010 godine narod Islanda ponovo izlazi na ulicu i traži
referendum. I to kakav referendum. Isti taj referendum im se odobrava i građani islanda – njih 93%
glasaju da se odbije plaćanje gore pomenutog duga prema Velikoj Britaniji i Holandiji. Ovo je izazvalo
da tadašnja vlada pokrene ozbiljne istrage i uhapsi pojedine bankare, direktore i političare kao glavne
odgovorne za krizu.
Građani Islanda dobijaju priliku da sami naprave novi Ustav tako što je izabrano 25 kandidata
- običnih građana koji nemaju nikakve veze sa politikom da učestvuju u izradi istog. Danas Island
funkcioniše normalno i bez finansijske krize. Propale su velike banke jer su građani koji su imali depozite
u tim bankama tretirani kao poverioci prvog reda i prvi su bili obeštećeni. To je dovelo do toga da te
domaće banke direktno dopadnu u vlasništvo stranih kreditora a indirektno ti isti kreditori postanu
vlasnici mnogih kompanija na Islandu. Cela ova situacija na kraju ispada dobro jer upravo ti strani
kreditori prodaju te kompanije a iste otkupljuju islandski penzinioni i drugi fondovi i na taj način se
sve vraća nazad u Islandske ruke. Dakle, Island je uspeo da reši sve probleme koje je imao kao država i
građani koji su po Zakonu morali da obaveze preuzmu na sebe samo jednim prostim NE.
Jedna revolucija koja je protekla bez ispaljenog metka, jedna revolucija koja nije imala žrtava,
jedna revolucija koja je donela bolje sutra tako što je rečeno da ne treba da se radi kako svi pričaju već
kako je najbolje za nas odnosno njih same. Ali sama suština leži u nekim drugim stvarima. Pravo pitanje
je zašto je i ko je dozvolio da jedan Island ima spoljni dug od 124,5 milijardi EUR odnosno da svaki
građanin Islanda duguje neverovatnih 390.000 EUR-a. Kako je moguće da su se svi zabrinuli da Srbiji
preti bankrot jer smo premašili zaduženost od 45% u odnosu na BDP (Bruto Društveni Proizvod) a baš
taj Island ima, tj imao je zaduženost od 1050% od njihovog BDP. Da se radi o nekom virtuelnom svetu
finansija pored primera Islanda govori nam i primer Kneževine Luksemburg. Naime ova država broji oko
510.000 stanovnika a duguje vrtoglavih 2146 milijardi dolara.
Ne nije greška – slovima dvehiljade milijardi dolara. A oni su članica EU, evro zone i NATO pakta.
I niko ne postavlja pitanje njihovog duga. Mediji ovo nisu smatrali važnom informacijom?
autor: Siniša Bjeljac
49.
.
Kriza porodice – Šta je to?
Porodica je - najvažniji ispit. Ko uspešno položi ovaj ispit u životu, nijedan životni ispit mu neće
biti težak i nijedna životna radost nepoznato.
Kriza porodice Živimo u svetu gde je ritam života sve brži i brži. Takav život je isuviše težak. Nemamo vremena
za porodicu što dovodi do zahlađenja odnosa partnera, tada ljudi preseku i pobegnu. Zbog toga se većina
brakova i raspada. Danas svi gledaju samo na svoj interes, a kada se ti interesi ne poklapaju najviše ispaštaju
deca.
Brak
Status porodice se promenio. To je dovelo do kršenja tradicionalnih moralnih vrednosti i samog
braka. Brak je sveta tajna dva lica različitog pola gde se vezuju doživotnom, duhovnom i telesnom vezom,
radi potpune životne zajednice i vaspitanja dece (Srpska Pravoslavna crkva).
Porodični zakon Srbije PZS daje jasnu definiciju braka: Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca. Pravo na brak
je jedno od osnovnih ljudskih prava koje je garantovano u najvažnijim međunarodnim dokumentima o
ljudskim pravima. U većini slučajeva u Srbiji kao i u mnogim drugim zemljama sklapaju se brakovi koji ne
opstaju, već tek toliko dokse ne rodi dete, onda tekpokazuju svoje pravo lice. Mnogi brakovi se raspadaju
zbog preljuba koje su danas postale „IN“. Postoje slučajevima gde su žene žrtve prebijanja i iživljavanja od
strane svojih muževa koji nisu sposobni da učine nešto da njihov zajednički život bude bolji. Oni svoje
ne zadovoljstvo iskazuju na nemoćnim ženama i nad decom. Sa druge strane i žene doprinose svojom
nesposobnošću i ne zadovoljstvom prateći brzi ritam života. Time što se više posvećuju sebi i svojim
nerealnim hirovima pri čemu nemaju vremena za porodicu. Svo to ne zadovoljstvo partnera iskazuje se
na nevinoj deci pa je sve veći broj mladih koji svojim životima plaćaju greške svojih roditelja. Smatram
da svaki problem ima svoje rešenje, i da se ti problemi ne mogu prikriti nasiljem. U krizu porodice ulazi i
velika ne zaposlenost u našoj državi. Ljudi žive u strahu da li će pronaći posao ili dobiti otkaz Preživljavaju
svakodnevno stres dok gledaju svoju decu kako rastu u bedi a ne mogu da im pomognu.
Razvod braka?
Razvod braka se smatra sa izuzetno velikim stepenom kriznog potencijala. Zadnjih dvadeset godina
razvod braka je normalna stvar. Posle razvoda braka dolazi do slabljenja resursa suočavanja sa krizom što
dovodi do osećaja krivice, depresije, nesigurnosti. Tada partneri pribegaavaju konzumiranju alkohola,
psihoaktivnih supstanci i posvećenosti poslu. Partner koji je ostavljen gubi samopouzdanje, doživljava
negativno samovrednovanje što inicira socijalno povlačenje i osamostavljiivanje, a deca u svemu tome
ostaju nebitna. Uloga psihoterapeuta, prijatelja, članova porodice posle razvoda olakšava prilagodjavanja
na novu fazu životnog ciklusa. Mnogi brakovi se ne završavaju samo na tome da se taj brak okončao.
Žene preživljavaju teške, možda i najgore trenutke u svom životu kada ih bivši partneri presreću, prete
i ucenjuju. Uzrok ucenama najčešće su ljubomora, opšte nezadovoljstvo svojim životom i težak početak
života iz početka.
autor: Danijela Tukelić, student prava
50.
Veličina Hristove žrtve
Zapitam se, često, kakav li je bio Hristov život van onoga što nam Jevanđelje nudi? Kakvo mu je
bilo detinjstvo i dečaštvo? Da li je bilo ispunjeno smehom, igrama, dečijim nestašlucima, radoznalim
pitanjima upućenim odraslima? Da li je u ranoj mladosti promišljao o svetu trudeći se da razazna dobro i
zlo, da razume smisao ljudskog postojanja, da pronikne u tajne večnosti? Da li je imao Svoja zadovoljstva
i šta ga je činilo srećnim? Pitam se da li je od samog začetka svesti o sebi znao za svoju misiju u svetu ili je
u mladim danima zamišljao život onako kako to čini većina nas između dvadesete i tridesete godine? Da
li je priželjkivao nešto sasvim drugo od onog što mu je namenjeno?
Hristova ljubav je spasila svet... i ljude i njemu, one koji su nekada živeli i one koji će se tek roditi...
Pitam se, kada nas gleda, ogrezle u zlu i grehu, u svim pošastima dvadeset prvog veka, požali li nekad
zbog svoje žrtve? Pomisli li, kao i ja, da je nismo dostojni? Zabrinem se ponekad - kakav li će svet zateći
o Svom Drugom Dolasku? Da li će iko biti dostojan da stane sa desne strane slave Njegove? I pitam se da
li bi svet bio bolji ako bi se, u svemu što činimo i mislimo, sećali Hristove žrtve, žrtve koju je podneo iz
ljubavi prema ljudskom rodu i kojom nam je darovao život u večnosti?
Verujem da bi vredelo pokušati... pokušati makar samo u mislima biti sastradalnik Hristu, makar
samo naslutiti veličinu Njegove Žrtve, makar samo na tren osetiti treptaj ljubavi veće od sveta... U svetu
u kome živimo, u vremenu u kome smo zaboravili smisao praštanja i žrtvovanja, vredelo bi makar samo
jednom, sećajući se Hrista, okrenuti drugi obraz...
Verujem da je Hristova priroda bila blaga i nevina kao i njegova duša. Verujem da je od najranijih
dana zračio dobrotom i svetošću, da je u ophođenju sa drugima – bilo da su deca, ljudi njegovih godina
ili stariji – bio krotak i mio, da je u svakom trenutku svog zemaljskog života bio smiren i spokojan i da je
mir i spokoj prenosio i na druge. Verujem da je, uprkos zlu i nedaćama u svetu oko sebe, osetio njegovu
lepotu i da je blagosiljao svaki novi dan života. Verujem, ili možda pre, naslućujem – u rečenici upućenoj
Ocu ‘’Bože, ako je moguće da me mimoiđe ova čaša’’ – da je zemaljski život za Hrista imao smisao i
lepotu, da je voleo ljude koji su bili oko Njega, da je doživljavao radost u Svom pozivu i daru propovedanja
o Istinu, da je želeo da ostane ovde, među ljudima, makar još neko vreme. Možda zbog svojih učenika
kojima je Njegova reč bila izvor života i koji su sve svoje ostavili krenuvši za Njim. Možda zbog ljubavi
prema Bogomajci kako bi je zaštitio od bola prevelikog gubitka i beskrajne samoće. Možda zbog još
jednog blagoslovenog dana koji bi doneo nove mogućnosti i nove izbore. Možda zbog svega tog zajedno...
* * * * **
Pitam se koje su Hristove misli bile zadnjih dana provedenih među ljudima? U čemu je nalazio
snagu i utehu u satima provedim na krstu? Kako je podnosio rane telesne, a kako duševni bol izazvan
izdajom, odricanjem i prezirom svetine? Kako je u zadnjim trenucima Svog života uspeo da sačuva ljubav
prema svakom, čak i prema zločincima na krstu pored Njega, i ponudi im Put spasenja kroz iskreno
pokajanje? I pitam se, svesna snage ljudskih osećanja u neizvesnim trenucima, da li se plašio i pribojavao
onog što ga čeka?
Verujem da je u Hristovom bolu bila sakupljena patnja ljudi kroz vekove, tuga majki za izgubljenom
decom, suze siročadi, sve bolesti i nevolje sveta... Da je u satima provedenim na krstu preživeo svaku
nedaću ljudsku, iz prošlih vremena i iz budućih... Verujem da mu je patnja bila još veća gledajući Svoju
majku, nesrećnu i uplakanu, koja je ostajala sama, bez voljenog Sina... I verujem da je, u svakom trenutku,
mogao da odustane od Svoje žrtve... Da isproba snagu slobodne volje koja mu je bila data kao i svakom
od nas... Da ponudi Ocu druge načine da ljudima ukaže na put spasenja - kroz propovedi i besede, kroz
pustinjaštvo, kroz čuda iscelenja... Verujem da je mogao da sačuva Svoj život... I verujem da bi i tada ostao
jedini ljubljeni Sin svog Oca, da bi mu i dalje bio ravan, da je Svoje mesto u nebeskoj jerarhiji zadobio
čistotom Svoje duše i da žrtva na krstu nije bila neophodna...
Verujem da je imao slobodu da bira... I da je, Svojom voljom, izabrao da da jedino što je imao –
Svoj mladi, bezgrešni život po uzoru na Svoga Oca i Bogomajku koji su dali svoju najveću ljubav i jedinu
radost za spasenje sveta. I verujem da je otišao bez straha, bez žalosti za prolaznim, sa ljubavlju u srcu, sa
molitvom na usnama, praštajući svima sve... Isus je podneo dobrovoljnu žrtvu za pali ljudski rod da bi
odagnao posledice praroditeljskog usuda izazvanog prvim grehom i da bi nas vratio našem božanskom
izvoru. Svojom ljubavlju otvorio nam je kapije Raja, utro nam staze ka spasenju, darovao nam istinsku
radost vaskrsenja...
51.
.
autorka: Gordana Jovančević
.
52.
Cvrkut ptice veselice
Tu sam rođena
U malenoj kući
Podno neba
U izobilju nevelikom
I velikom
Koliko treba.
Tu sam rođena
U uzrasloj pesmi
Dva nežna šapata
Tu mi je
Pustolov život
Otvorio široka vrata.
Tu sam rođena
U sobi,
U hladu kruške,
Uz cvrkut ptice veselice
U dvorištu usidrenom
Na pučini
Beskrajne ravnice.
Tu sam rođena
Tu je za kućom
Jabuka namirisana
Nudila izazov
Danima provedenim
U skrovištu
Raskošnih grana.
Tu sam rođena
Tu je u bašti
Dunja žuta
Čežnjivo čekala jesen
Dok se komšijski dud,
Preko puta,
Mirisom ploda njihao zanesen.
Tu sam rođena
Tu je dve sanjive bare
Krasila trska
Od finog somota
53.
.
Tu je ledena žaba u čizmici
Upamćena kao najveća strahota.
Tu sam rođena
Tu gde se još spominju
Duga leta
Vrapci u jatu
I prašnjava ulica
Sva u blatu
Posle toploga pljuska,
Velike slatke lubenice
I šiljate zimske ledenice
U snegu razigrane senice,
Bunker
Svedok onoga rata
I prve tajne mog starijeg brata.
Tu sam rođena
Tu gde vozovi
Raznose na sve strane
Pesme lagane
I setne note
Tu moj izvor tiho žubori.
Hvala ti živote!
Tu sam rođena
U malenoj kući
Podno neba
Tu - gde ostareli
Otac i majka čekaju
I čekaće večno.
Toliko treba!
Mirjana Sokolović, pesnik
Pesma iz Ciklusa nagrađenog prvom nagradom na
Festivalu ‘’32. Vukovi lastari’’, KUD Vuk Karadžić,
Loznica 2006.g.
Jedna reč obuhvata sve - ta reč je ljubav
Oslanjena na svoje unutrašnje porive posmatranja datosti iz različitih perspektiva i bunta za izazove
koji svet i čovekov život u njemu, pa i porodični život, oslikavaju mračnim bojama i valerima beznađa
i pada, pripremanju priloga za Brifing prilazim na način koji ne eksplicira odgovorima na temu ‘’Kriza
porodice’’, već ostaje u saglasju sa njenim upitom - ‘’šta je to?’’. Prilog ne prenebregava temu samo joj
pridodaje pastelni ton i ritam vrednosne biti koja proishodi iz dobrih misli o lepim i plemenitim strnama
porodice i porodičnog života. Reč ‘’kriza’’ vraćajući nas u neka od svojih osnovnih značenja - ‘’gubitak
ravnoteže, samosvojnosti, sklada, harmonije, kontrole’’ povezana sa porodicom, nužno bi odredila da
se prilog bavi patologijom - bolešću porodice i njenih članova. Onda bi to bio prilog za stučnu raspravu
blisku socijalnom radu, porodičnom zakonodavstvu, psihoterapeutskoj praksi, krivično pravnoj ili kakvoj
drugoj zaštiti porodice. A porodica – ona može i treba (što više) da se štiti sama, prepoznavajući, poštujući
i negujući vrednosti od kojih će na neke da ukaže ovaj prilog. Prilog vodič, putokaz, pozivar, budilnik,
podsetnik na iskonske vrlinske odlike porodice koje čoveka obogaćuju ljubavlju, snagom, pažnjom,
poštovanjem, podrškom, radošću, moralnošću, čovečnošću, plodotvornošću. Ukazivanja na vrednosti
porodičnog života za sve pažljive čitaoce, srca otvorenog za blagodati života, koji su umorni - bar koliko
i priređivač priloga, od natpisa i priča o bolesti, tragediji, patologiji i drugim pošastima ‘’savremenog krizirajućeg’’ sveta ponuđene su, ovom prilikom, kroz izbor citata - zabeleški iz dnevnika Carice Aleksandre
Fjodorovne Romanove objavljenih u knjizi ‘’O braku i porodičnom životu’’. ‘’Unutrašnja snaga objavljenih
zabeleški je u moralnom liku života blagočestive Carice u potpunosti predane porodičnom idealu. Upravo
zbog toga su one prožete takvim mirom, iskrenošću koja sve pobeđuje i nebeskom lepotom... Danas, kada
se ruše svi društveni principi i narod strada pod teretom sopstvenog nemorala, objavljeni materijali će
mnogima otvoriti oči za supružanske vrline, a druge sačuvati od grešaka, za koje, nažalost tako gorko i
dugo potom plaćamo’’, zabeležio je u predgovoru knjige Jerej Artemij Vladimirov, starešina hrama Svih
Svetih u Krasnom selu, Moskva.
Zabeleške iz dnevnika Carice Aleksandre
Smisao braka je u pričinjavanju radosti. Podrazumeva se da je bračni život najsrećniji, najpotpuniji
i najbogatiji. To je najprisnija i najsvetija veza na zemlji. Brak je sjedinjavanje dve polovine u jedinstvenu
celinu. Dva života su povezana u tako tesan savez da više ne postoje dva života nego jedan. Dan svadbe
treba uvek pamtiti i izdvajati ga između drugih naročito važnih datuma u životu. To je dan čija će svetlost
do kraja života obasjavati sve druge dane. Radost zbog sklapanja braka nije burna nego duboka i mirna.
Mogućnost sreće u braku je vrlo velika, ali se ne sme zaboraviti ni na mogućnost njegovog kraha. Samo
pravilan i mudar život u braku će pomoći da se postignu idealni bračni odnosi. Prva lekcija koju čovek
treba da nauči i da ispuni jeste strpljenje. Ponekad se čini da je nemoguće navići se jedno na drugo, da
će konflikti biti večiti i beznadežni, ali strpljivost i ljubav savlađuju sve, i dva života se slivaju u jedan,
plemenitiji, snažniji, potpuniji i bogatiji i taj život će se nastaviti u miru i spokojstvu. Muž i žena moraju
stalno jedno prema drugom ispoljavati znake najnežnije pažnje i ljubavi. Sreća u životu sastoji se od
pojedinih minuta, od sitnih zadovoljstava koja se brzo zaboravljaju, od poljupca, osmeha, dobrog pogleda,
srdačnog komplimenta i bezbrojnih malih, ali dobrih misli i iskrenih osećanja. Ljubavi je takođe potreban
njen svakodnevni hleb.
.
54.
Neka oba srca dele i radost i patnju. Neka popola dele teret briga. Neka sve u njihovom životu bude
zajedničko. Uzdržavajte se od svađe. Nemojte ići na spavanje tajeći u sebi osećanje gneva. U porodičnom
životu ne sme biti mesta za gordost. Nikada ne treba hraniti svoje osećanje uvređene gordosti i skrupulozno
meriti ko mora da traži oproštaj. U uređenju doma moraju učestvovati svi članovi porodice, i najpotpunija
porodična sreća može biti dostignuta kada svi časno ispunjavaju svoje obaveze. Ako jedan supružnik
poštuje drugog i on je uzvišen, a ako ne i on je ponižen. I muž i žena moraju jedno drugom da daju sve
najbolje od sebe. Čovek treba da se savetuje sa svojom ženom o svojim poslovima i da ima poverenja
u nju. Moguće je da će ona moći da predloži mnogo toga dragocenog, jer ženska intuicija često radi
brže od muške logike. Apsolutno poverenje je osnova verne ljubavi. Senka sumnje narušava harmoniju
porodičnog života. Rasipnost i ekstravagantnost žene su uništile sreću mnogih bračnih parova.
Verna žena ne treba da bude ni mašta pesnika, ni lepa slika, ni efemerno stvorenje koje bi se čovek
bojao da dodirne, nego treba da bude zdrava, snažna, praktična i vredna žena, sposobna da ispunjava
porodične obaveze, a koju ipak odlikuje ona lepota koju duši daje uzvišen i plemenit cilj. Žena je obdarena
saosećanjem, delikatnošću i sposobnošću da inspiriše, da olakšava ljudske patnje i tugu. Nebo uvek
blagosilja dom žene koja živi radi dobra. Dete zbližava bračni par kao nikad ranije. U srcima roditelja
oživljavaju strune koje su do tada ćutale. Pred mlade roditelje postavljaju se novi ciljevi, pojavljuju se nove
želje. Život odmah dobija novi i dublji smisao. Naravno, s decom se pojavljuje masa briga i napora, i zbog
toga ima ljudi koji na pojavu dece gledaju kao na nesreću. Međutim, tako na decu gledaju samo hladni
egoisti. Velika je stvar preuzeti na sebe odgovornost za ove nežne mlade živote koji svet mogu obogatiti
lepotom, radošću i snagom, ali koji lako mogu i da se upropaste; veliko je delo negovati ih, formirati njihov
karakter. U domu gde rastu deca čitavo njihovo okruženje i sve što se dešava utiče na njih, i čak i najmanji
detalj može da utiče na njih povoljno ili štetno. Čak i priroda oko njih formira njihov budući karakter.
Sve ono lepo što vide dečje oči ostavlja traga u njihovim osetljivim srcima. Ma gde da se vaspitava dete na
njegov karakter ostavljaju trag mesta gde je ono raslo. Roditelji moraju biti onakvi kakvima žele da vide
svoju decu - ne na rečima nego na delima. Oni moraju da uče svoju decu na primeru svog života. Među
braćom i sestrama mora da postoji čvrsto i nežno prijateljstvo.
U svakom domu se dešavaju iskušenja. Jedna od nesreća našeg doba je to što su tihe porodične
večeri potisnute poslovima, zabavama i izlascima u društvo. U životu svake porodice, pre ili kasnije, dolazi
i gorko iskustvo - iskustvo patnje, ali u istinskom domu vlada mir koji ne mogu da naruše zemaljske oluje.
Dom je mesto topline i nežnosti. Težak posao, teškoće i brige, samopožrtvovanje, pa čak i tuga gube svoju
oštrinu, mračnost i surovost kada su omekšani nežnom ljubavlju isto kao što hladne, gole i nazubljene
stene postaju predivne kada ih divlje loze obavijaju svojim zelenim vencima, a nežni cvetovi ispunjavaju
sva udubljenja i pukotine. Najbogatije nasledstvo koje roditelji mogu da ostave deci jeste srećno detinjstvo
s nežnim uspomenama na oca i majku. Ono će osvetliti buduće dane, čuvaće ih od iskušenja i pomoći
će im u surovoj svakodnevici života kada deca napuste roditeljski krov. Najčvršće veze su veze kojima
je srce čovekovo vezano za pravi dom. U pravom domu čak i malo dete ima svoj glas. Dom, ma kako
skroman i mali bio, za svakog člana porodice mora biti najdraže mesto na svetu. On mora biti ispunjen
takvom ljubavlju i takvom srećom da bez obzira na to u kojim krajevima da se čovek kasnije obrete, ma
koliko godina da prođe, njegovo srce uvek podjednako teži ka rodnom domu. Prolaze i ponovo se vraćaju
godišnja doba, cveta novo cveće, ali mladost nikad ne dolazi dva puta. Samo jednom se daje detinjstvo sa
svim njegovim mogućnostima. Ono što možete da učinite da biste ga ulepšali činite brzo. Život je previše
kratak da bismo ga trošili na borbu i svađe, naročito u svetom krugu porodice. Čistota pomisli i čistota
duše je ono što zaista oplemenjuje. Jedna reč obuhvata sve - ta reč je ljubav.
55.
.
Njeno Carsko Veličanstvo
Aleksandra Fjodorovna Romanova (1798. – 1860.)
Princeza Šarlota od Pruske, udajom za ruskog Imperatora Nikolaja
I Pavloviča, primila je Pravoslavlje i novo ime – Aleksandra
Fjodorovna. Aleksandra i Nikolaj su imali sedmoro dece.
portret Imperatorke Aleksandre Fjodorovne, slikar: Aleksandr
MAKOVSKIЙ (1869-1924) – izvor - http://www.google.rs
autor: Mirjana Sokolović, socijalni radnik
Moj stav prema prirodi je nezahtevan
Vesna Opavsky je rodjena u Beogradu
14.05.1976.god. Diplomirala je grafiku na
Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2004.godine, u klasi profesora Biljane
Vuković. Magistrirala je na istom fakultetu i
odseku, braneći rad na temu - Raskorak i sinteza digitalnog i naturalnog, a od 2009.godine
je na doktorskim studijama. Član je ULUS-a
od 2009.god. Član je MENSE, medjunarodne
organizacije koja okuplja natprosečno inteligentne ljude. „Moj stav prema prirodi je nezahtevan. Smatram da je ona dovoljna sama
po sebi ‐ potpuna, uz nas koji je cenimo, ili bez nas. Ljudske svesti se rađaju i prolaze, a priroda ostaje. Mi
tehnološki napredujemo, osećamo da je krotimo i savladavamo, a onda prolazimo, završavamo se. Za sobom,
svaka generacija, ostavlja tragove svojih grešaka, preterivanja, velikih očekivanja, koji nestaju u nepobedivoj
regeneraciji prirode. Priroda je večna.”
Vesna Opavsky
autor: Mirjana Sokolović, socijalni radnik
.
56.
Pokaži im svoj mozak i oni će znati ko si
Predstavnici liberalnih i konzervativnih pokreta i
partija koriste različite delove mozga za ocenu rizika
donetih rešenja , što omogućava da se odredi politička
pripadnost ili političke simatije nekoga po tome
kako rade njegove nervne ćelije. Do ovog zaknjučka
su došli britanski neuropsiholozi i obelodanili ga u
najnovijem broju časopisa PloSOne.
Pre nekoliko godina na izložbi Vesninih digitalnih grafika u Beogradu bila je velika gužva.
Galerija Akademije bila je prepuna. Ljudi su čekali i na ulici, da pogledaju izložbu. Komentarisali su,
hvalili radove, i pogledom tražili umetnicu, da joj izraze svoje divljenje. Na sreću stigao sam ranije,
pogledao radove u tišini, onako kako ja volim, i naravno čestitao Vesni. Posmatrao sam ljude, osluškivao
komentare. Bilo je očigledno da su njena dela uspostavila dobar kontakt sa publikom. Digitalna grafika
je nova disciplina, kao i vreme u kome živimo. Vesna namerno naglašava utisak monitora sa podacima,
imenom fajla, veličinom, dimenzijama. Sve je crno – belo, samo je krstić u gornjem desnom uglu crvene
boje. Taj akcenat je suptilan, diskretan i u poređenju sa crvenim krstićima na crtežima Veličkovića koji
su agresivni, odaje smirenost. Centralni deo je floralni motiv ,, na ekranu ’’. Slika u ramu je jedan segment Vesninih emocija. Umetnica nam svoje raspoloženje i stanje duha, daje na kašičicu, parče po parče.
Gledamo sećanja na boravak u prirodi, delove snova. Emocionalni doživljaj radova pojačavaju zabeleške
i delovi reči koji prorastaju kroz slojeve prikazanih emocija. Bez obzira što je priprema digitalna, Vesna
radu pristupa klasično. Radi grafiku po slojevima kao da će štampati svaku ploču posebno. Preklapajući ih
naglašava prostor, dobija na teksturi. Slojevi se prepliću, dobija se prijatan utisak hoda po opalom jesenjem
lišću. Grafike poseduju pomalo melanholičnu atmosferu kao sfumato pejzaž u pozadini Leonardove Mona
Lize. Radovi koji prikazuju ruke podignute prema nebu vezani su za ranija Vesnina traganja. Imao sam
priliku da posmatram nastajanje njenih uljanih slika na jednoj međunarodnoj koloniji u Slovačkoj. Vesna
svoje raspoloženje zarobljava u vidu fotografije, transformiše ga i predstavlja na platnu. Ona funkcioniše
i stvara u urbanom prostoru, a prirodu posmatra i uživa u njoj na ekranu. Takav jedinstveni doživljaj
prirode nudi i nama, na ,,ekranu’’.
Republikanci i demokrate SAD „upošljavaju „
različite delove mozga
Naime,grupa naučnika sa britanskog univerziteta
Ekstera koju je predvodio Daren Šrajber (Darren
Schreiber) radila je na projektu „Evaluative Processes
Differ in Democrats and Republikans“ u okviru kojeg je posmatrala mozak nekoliko predstavnika
Republikanske i Demokratske partije SAD za vreme jedne proste hazardne igre . Istraživački tim
Univerziteta Ekstera u kome su se pored lidera Darena Šrajbera istakli i profesori Greg Fonzo i Alan
N. Simmons posmatranjem pomoću kompjuterskog tomografa pratio je na ekranu reagovanje mozga
igrača tokom celog procesa igre. .Pokazalo se da su republikanci i demokrate prilikom ocenjivanja ove
proste hazardne igre sa brojevima angažovali različite delove mozga.
Republikancima se aktiviralo bademasto telo mozga, a demokratama moždana ostrvca.
Kod republikanaca je bilo aktivirano takozvano bademasto telo mozga koje inače reaguje kad
je čovek pod stresom ili je u opasnosti. U analognoj situaciji, za vreme igre, naučnici su tokom ovog
ekseprimenta fiksirali da su se kod pripadnika Demokratske partije najviše uzbudila tzv ostrvca koja su,
inače, „nadležna“ za samosvest i socijalna ponašanja ličnosti. Na ovaj način naučnici su po aktvnostima
mozga za vreme hazardne igre u stanju da tačno odrede partijsku pripadnost osoba podvrgnutih
eksperimentu
Pripadnost nekoj partiji dovodi do izmena u genetski urođenim sposobnostima mozga.
Istraživački tim Dorena Šrajbera , kako je objavljeno u časopisu PloS One,nakon sprovedenog
eksperimenta ,izveo je zaknjučak da podrška ovoj ili onoj partiji može izmeniti genetski urođene
osobensoti mozga birača. Stoga oni preporučuju politikolozims da umesto korišćenja tradicionalnih
metoda kojima se služi politička nauka ,prionu na istraživanja mozga različitih grupa stsnovništva.
Ne samo fiziološki, nego i ontološki karakter otkrića britanskih naučnika
Otkrića britanskih naučnika sa Univerziteta Ekstera skrenula su pažnju svetske političke javnosti
i naišla na brojne odzive blogera na internetu. U nekim reagovanjima se ukazuje da ta otkrića imaju ne
samo fiziološki , nego i ontološki karakter. Tako se se može naići na konstataciju da liberali u centar scvog
pogleda na svet stavljaju čoveka i to bi bio osnovni smisao takvog stanovišta. S druge strane , konzervativci
razmišljaju u kategorijama opštosti, kao na primer da je pojam čovek potčinjen pojmu narod.
57.
.
autor: Jan Agarsky
Čovečjim mozgom jezde dve protivurečne kosmičke energije
Neki komentatori su skloni da zaključe kako čovečjim mozgom jezde dve protivurečne
kosmičke energije. Prva je povezana sa božanstvenim i u celini oplođuje ogromno konzervativno polje
tradicionalnosti, a usmeraena je ka vrednosti ‘za druga svojega’. Druga, pak ,energija prema ovom
.
58.
tumačenju , govoreći patetično, je energija satanista koja izvlači
čoveka iz konteksta i postavnja ga u centar sveta potčinjavajući mu
ne samo kretanje planeta, nego i skrećući u njegovom smeru i tok
istorije i na taj način ovaploćuje u njemu hedonistički ideal. Na taj
način , otrkiće britanskih naučnika bi moglo da se protumači prema
mišljenju nekih blogera, da liberali predstavljaju u svojoj suštini
crkvu satane, pleme koje služi Luciferu, dok su konzervativci –
Hristova vojska.
Ima i onih koji na ovaj način razmišljaju:
„A možda ta i takva podela čovečanstva na liberale i
konzervativce govori o dvema prvobitnim rasama .Jer, zar nije Gospod sazdao Adama , a od Adama je s
jedne strane nastala Eva , a s druge grane Kain.“
Od liberala nas jedino Bog i Bogorodica mogu spasiti
„Mi kao pre živimo u aspsolutnoj bibijskoj situaciji. Kad sretnemo liberale, bilo da je reč o liberalu
-predsedniku neke države ili o liberalu -umetniku, uvek se moramo prekrstiti i izustiti:“Presveta i Sveti,
koji jeste na nebesimsa, Bogorodice i Bože,spasite nas !“, kaže se doslovice u jednom komentaru, za koji
nije teško zaključiti da nije preterano naklonjen liberalima.
S kavim se mozgom rodiš, takvoj ćeš partiji pristupiti
Na ovu temu oglasio se i poznati ruski pisac i naučnik , rasolog, Vladimir Avdejedv,koji je putem
medija pručio da on, kao ne najpoznatiji,nego pouzdano jedan jedini ruski biodeterminista , dobro
zna da u biopolitici postoji takav pojam kao što je biogram čoveka. A to ustvari nije ništa drugo nego
sveukuponost nervnih psihičkih reakcija (malo li je ?), pa ovim povodom i zaključuje: s kavim se mozgom
rodiš, takvoj ćeš i partiji pristupiti!
Opre Roma
Poziv Romima da pišu, za Brifing, na romskom jeziku
Ko razume neka čita, ko bi da razume neka nauči da čita.
Djelem Djelem
djelem djelem lungome dromenca
maladilem shukare romenca
djelem djelem lungome dromenca
maladilem shukare romenca
aaaaaaj romale, aaaaaaj cavale
aaaaaj romale, aaaaaaaj cavale
kindem lake lolo diklo tursko
ni volil man asher latar pusto
kindem lake lolo diklo tursko
ni volil man asher latar pusto
aaaaaaj romale, aaaaaj cavale
aaaaaaj romale, aaaaaj cavale
Biološki determinizam
U filsosfiji se, podseća ovaj ruski rasolog,to naziva biološki determinizam, što mu je lično i suviše
dobro poznato kao jedinom savremenom ruskom deterministi, „pošto kod nas, u zemlji nam Rusiji,
drugih naučnika ove specijalnosti osim mene , jednog jedinog, nema.“
alaj voliv lake kale jaka
kaj si gugle sar duj kale draka
alaj voliv lake kale jaka
kaj si gugle sar duj kale draka
Svi naši mozgovi su ispleteni pletivom sociologije, politikologije i kulturologije
Sve socijalne, kulturne i političke procese biopolitika tumači sa biološke tačke gledišta, to jeste sa
stanovišta teorije nasleđa.A ne bi ni moglo biti drugačije po rasologu Vladimiru Avdjevu kad se zna da
su u našim mozgovima ispletene mreže pletivom sociologije, politikologije i kulturologije.
aaaaaaj romale, aaaaaj cavale
aaaaaj romale, aaaaaaaj cavale
Šta oči govore
Iz dna duše misao se usmerava ka lepim
stvarima. Da lepim stvarima.!
Kako i na koji način pomoći, ustvari, dopreti
do jedne dečije duše koja
je zalutala, ustvari, luta i traži razumevanje.
U susret sa njom, i povrh njenog života,
življenja te male ciganske duše.
Osmeh mio, predivan glas, nas navodi da
činimo dobra dela.
Vaspitani u duhu pravoslavlja želimo i
hoćemo da pomognemo.
Uspešno i zanimljivo koliko naše malo ...
Naša mala pažnja
Znači mnogo.
Da, ciganske oči kažu sijaju jače i tako se
raspoznaju.
Trudimo se i dajemo sve da tako i ostane.
autorka: Zorica Jovanović
Ni ideje nisu ništa drugo nego sveukupnost hemijskih reakcija u mozgu
Akademik Pjotr Anohin uveo je pojam biohemijskog kontinuuma čoveka. Grubo govoreći, prema
ovom pojmu, ni sve ideje nisu ništa drugo nego sveukupnost hemijskih reakcija koje se odvijaju u
čovekovom mozgu. Pa tako jedan voli da sluša“Marseljezu „, drugi je očaran himnom „Bože, čuvaj
kralja“,dok trećem uvek oči zasuze od nekog blaženstva kad uz zvuke muzike pevuši „Internacionalu „
(da se zadržio zasad samo na himnama).
Svedočenja nobelovca Viljema Šoklija
Dobotnik Nobelove nagrde za fiziku (1956 ) , američki naučnik Viljem Šokli (William Schockly,
1910-1989 ) izračunao je sa visokom preciznošću da je 80 procenata (četiri petine) čovekovog potencijala
determinisano njegovim naslednim faktorom, dok svega 20 procenata ( jedna petina ) zavisi od razvoja
i kulturne sredine. I to se ne odnosi samo na politiku, nego važi i pri izboru boje za maramicu. Recimo
na kraju i da je ovoj problematici pozanti kanadski naučnik (nažalost , nedavno preminuo) Džon Filip
Rašton (John Philippe Rushton,1943-2012) posvetio svoju knjigu „Rasa, evolucija i ponašanje“.
59.
.
autor: Branko Rakočević
fotografija; Feđa Hađić
.
60.
Bračno stanje: Udovica
Upotreba fotografije u masovnim i
digitalnim medijima
ŽIVOT MOŽE DA BUDE LEP, ZAR NE?
Šetnja parkom. Bilo je lepo martovsko veče. U vazduhu se osećaodolazak proleća. Blagi povetarac
se poigravao sa kosom lepe ali usamljene žene koja je šetala ulicama grada. Bio joj je svež vazduh. U
jednom trenutku joj se učinilo da joj povetarac šapuće: Udovice ,lepa si kao boginja, ne budi sama, život
ume da bude tako lep. Tada je pomislila na svog dragog koji je tako daleko a ipak blizak njenom srcu.
Priželjkivala je da zazvoni mobilni telefon koji je čvrsto stiskala u ruci. Ali on je ćutao. Zašto ne zvoni.
Zašto ne zove? Danas je Osmi mart, dan žena. A ona je tako sama.
Počela je da zamišlja da je sa njim u nekom restoranu u porelepoj haljini, sa lepom frizurom,
muzika svira a ona igra u njegovom naručju. Sve je kao u nekoj najlepšoj bajci. Odjednom, začuje se
zvuk mobilnog telefona. “Da li si ti to draga? Šta radiš? Očekivala je da će nešto drugo da je pita. Želela je
da bude sa njim negde daleko ... a danas je Dan žena. Dan kada muškarci pokazuju znatno veću pažnju
ženama. Svaka žena priželjkuje da dobije poklon ili buket ruža. Ali, za lepu udovicu najlepši poklon bi bio
da je sa njim, da oseti toplinu njegovih ruku, njegov zagrljaj, njegov dah. „Dolazim po tebe“, odjednom je
začula sa telefona. Srce je počelo strašno da joj lupa. To je ono što je želela i duboko u srcu priželjkivala.
Više nije bila sama i tužna. Pogotovu toga dana, Osmog marta. Osmehnula se i krenula brzim koracima
na sastanak sa njim ostavivši za sobom samoću .
ŽIVOT MOŽE DA BUDE LEP, ZAR NE?
61.
.
autorka: Zuzana Mihalj
Literatura:
Bal, F. Moć medija, Klio, Beograd, 1997.
Bart, R. Svetla komora – nota o fotografiji, Rad, Beograd, 2004.
Bart, R. Retorika slike, Treći program, Beograd, br.41.,1979.
Bjelica, M., Jevtović, Z. Istorija novinarstva,
Megatrend univerzitet, Beograd, 2006.
Vels, L. Fotografija, Klio, Beograd, 2006
Virilio, P. Mašine vizije, Svetovi, Novi Sad, 1993.
Gocini, Đ. Istorija novinarstva, Klio, Beograd, 2001.
Debre, R. Uvod u mediologiju, Klio, Beograd, 2000.
Eko, U. Kultura, informacija, komunikacija, Nolit, Beograd, 1973.
Žaket, D. Novinarska etika – moralna odgovornost u medijima,
Službeni glasnik, Beograd, 2007.
Kažić, D. Fotografija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.
Lister, M. Fotografija u doba elektronskih slika,
u: Vels, L. Fotografija, Klio, Beograd, 2006.
Malić, G. Fotografija 19. veka, Fotogram, Beograd, 1997.
Prajs, D. Posmatrači i posmatrani – fotografija oko nas,
u: Vels, L. Fotografija, Klio, Beograd, 2006.
Ramamurti, A. Spektakli i iluzije – fotografija i potrošačka kultura,
u: Vels, L. Fotografija, Klio, Beograd, 2006.
Sontag, S. Eseji o fotografiji, Radionica SIC, Beograd, 1982.
Fluser, V. Za filozofiju fotografije, Kulturni centar Beograda, Beograd, 2005.
Frojnd, G. Fotografija i društvo, Zagreb 1981.
Hening, M. Subjekat kao objekat – Fotografija i ljudsko telo,
u: Vels, L. Fotografija, Klio, Beograd, 2006.
Herman, E., Mekčesni, R. Globalni mediji, Klio, Beograd, 2004.
Holand, P. Novinska fotografija,
u: Brigs, A., Kobli, P. Uvod u studije medija, Klio, Beograd, 2005.
Šušnjić, Đ. Ribari ljudskih duša, Čigoja, Beograd
Šćepanović, V. Uloga fotografije u promovisanju društva spektakla//
Časopis za upravljanje komuniciranjem, broj 13., strana 43-55, Beograd, 2009.
Barthes, R. The photographic message u: Heath, S. Image, music, text,
Fontana, London 1977.
Ward, D. Photography for advertising, Macdonald Illustrated, London, 1990.
Eastlake, E. Photography: Essays and images, Seeker and Warburg, London, 1980.
Ritchen, F. Photojournalism in the age of computers,
u: Squiers, C. The critical image, Lawrence and Wishart, London, 1990.
Squires, C. Essays on contemporary photography, The new press, New York, 2003
Ritchen, F. In our own image: The coming revolution in photography,
Aperture, New York, 1990.
autorka: Jovana Zagorac
.
62.
CIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd 659.3
BRIFING / glavni i odgovorni urednik Dejan Pavkov. - 2013, br. 1- Stara Pazova, Šafarikova 19:
Štampar : Savpo - 30 cm. Mesečno, tiraž: 1000
ISSN 2334-6779 = Brifing
COBISS.SR-ID 195474444
Naslovna strana – Vesna Opavsky
RUBRIKE:
Reč glavnog i odgovornog urednika
Kolumna
Proza i poezija
Savremena žena (Nevena Damjanović)
Lečenje kulturom (knjiga, pozorište, film)
Svet veštačke inteligencije (A. Pavkov)
Eseji
Kritika
Informacije iz kulture
O NAMA
Glav.odg.urednik, Prof. mr Dejan Pavkov
Redakciju jednog broja Brifinga čine svi koji u tom broju žele nešto svoje da podele sa nepoznatim čitaocem.
Mi zaposlenih nemamo.
Šta je istina niko u našoj redakciji ne zna. Mi je tražimo.
Preuzimamo odgovornost za ono što napišemo a ne za ono što ste vi razumeli.
Redakcija: Dejan Pavkov, Ana Jovanoski, Aleksandar Pavkov, Miroslav Mahač, Nevena Damjanović, Predrag
Vukić, Vesna Opavski, Marjan Karavla, Tanja Todorović, Miladin Lekić, Zlatko Paško, Dajana Kostić, Branko
Rakočević, Milan Rastović, Nebojša Hafizović, Lana Pavkov, Darko Šekutkoski, Milka Vukmanović, Gordana
Jovančević, Aleksandar Maoduš, Mirjana Selena, Branko Rakočević, Miodrag Stanković, Aleksandar Stojanović,
Zorica Jovanović, Jan Agarski, Danijela Tukelić, Mirjana Sokolović, Jovana Zagorac, Milivoje Popadić.
Čitaoci saradnici: Pišite, izložite svoje mišljenje sudu vremena.
e-mail: [email protected] e-mail: [email protected]
Žiro račun: 285-2241050000068-41
Foreign currency account number: 355-3200115819-12
IZDAVAČ ; „BRIFING“ RADNJA ZA IZDAVANJE NOVINA I ČASOPISA, DEJAN PAVKOV PREDUZETNIK,
ŠAFARIKOVA 19, STARA PAZOVA, Stara Pazova, sa matičnim brojem: 63014753, dodeljen je PORESKI
IDENTIFIKACIONI BROJ – PIB: 107822680 pod kojim je i upisan u jedinstveni registar poreskih obveznika
Poreske uprave.
63.
.
Kiša pada na zemlju
Ovaj naslov je protaza hipotetikog perioda pogodbene rečenice (misli) koja, figurativno, kazuje
pogodbu pod kojom će se vršiti radnja glavne, a ona će kazivati posledicu te pogodbe... Dakle, kondiconalne rečenice.
„Pazovačko ogledalo“-naš najbolji lokalni informativni list je objavio obiman i dobro dizajniran
afirmativni tekst, sa po nekom sitnom zamerkom, o „Brifingu“, ovom časopisu, koji najavljuje spasonosnu
mantru libertas!
Slobodu mislećeg bića da na oslobođenom poljančetu počne igru, razgazi zemlju u poljanu, atar,
područje... Šireći se kao kakva pošast slobode.
Igra će biti većma zanimljivija što je više igrača koji su spoznali slobodu izražavanja misli, ideja i
delanja. Sudeći po broju mojih poznanika, prijatelja, kolega i družbenika koji su me pitali hoće li profesor
održati reč? Bogami, „Brifing“ će imati sjajne saradnike od studenata svih drugih umetnosti, društvenih i
prirodnih nauka, do afirmisanih ličnosti.
Da bih opravdao složeni pojam slobodni multimedijalni likovni umetnik, tako ja predstavljam svoje profesionalno zanimanje, moram reći, da je mozak nemoguće lepo upakovati ali i pakovati ga je besmisleno.
Kiša pada na zemlju- viva libertas.
autor: Milivoje Popadić
Ideje koje nisu čudne su dogme. Dizajn koji nije čudan – to je nemoguće ako je umetnost. Umetnost ne podleže ni jednim pravilima - sem što ulje na platnu mora da bude na platnu i da bude ulje.
Koncepcija da se nema koncepcija dimenzionirala je časopisni znak traženja slobode, težnja da svako piše
pokazala se kao težnja da svako bez straha misli svoje misli u kontekstu drugih, ne svađajući se sa drugima
više nego sa sobom.
Da li smo dorasli, u jednom od narednih brojeva, da postavimo pitanje
FEMINIZMA?
Feminizam se desio kao osećaj iz pokreta oba pola, pokreta ’Kose’ šezdesetih godina prošlog veka.
Feminizam ima za cilj da život učini plemenitim a ne da promeni muškarca ili da se žena uključi u javni
svet muškaraca.
Simon d Buvuar, toj divnoj ženi, nije padalo na pamet da bude Sartr. Samo ga je volela.
autor: Dejan Pavkov
.
64.
Download

Brifing