Edicija
CZKD Poeziranje
Edicija
CZKD Poeziranje
Umesto pohvale poetskoj arkadiji.................................................................... 7
„Dez-iluzionistička“................................................................................................... 8
Pilule normalnosti................................................................................................... 11
Ateistički pravoverna.............................................................................................15
Nemuzikalno jutro u gradu-logoru............................................................... 17
“Na dnu sebe”.............................................................................................................19
Nedelja u želucu........................................................................................................23
Placebo............................................................................................................................25
(Opet) o njima............................................................................................................27
Kulturtraum................................................................................................................ 29
Umor.................................................................................................................................31
Državni kljun.............................................................................................................. 33
“Prirodni ciklus”........................................................................................................35
Bogorodici....................................................................................................................35
Bukolički portret..................................................................................................... 40
Putovanje...................................................................................................................... 42
Status quo.................................................................................................................... 44
Rasparani...................................................................................................................... 46
Totemi............................................................................................................................ 48
Letnje igre.....................................................................................................................51
O deci, a o čemu drugom?..................................................................................53
Lišeni................................................................................................................................55
Recept za mišljenje..................................................................................................57
Polilozi........................................................................................................................... 59
Poema o životnim karijeristima......................................................................61
Nakot............................................................................................................................... 65
Kulturnjaci................................................................................................................... 69
Egzorcizam profesora............................................................................................ 71
Grafitti.............................................................................................................................73
Psihijatar (psiho i ja)..............................................................................................75
Krstaši.............................................................................................................................77
Ukazanje....................................................................................................................... 80
Strojevi............................................................................................................................83
Ubistvo s predumišljajem.................................................................................. 86
Prepiska o namerama...........................................................................................90
Umesto pohvale poetskoj arkadiji
Ova zbirka je nastala kao plod višemesečnog truda, tegobe, i
povremenih trenutaka olakšanja – kao pokušaj autoterapije. Trauma rata i postratnih uslova ostavila je neizbrisiv žig na njenoj
koži. Kumulativno, tu su sabrane posledice više od dve decenije
teskobnog života u zemlji-arkadiji, čije većinsko stanovništvo i
dalje tvrdi da u ratu 90ih nije učestvovala. Iako je o ratu, ona nije
samo o tome. Ona je i o kolektivističkom zaboravu, o depresiji
i ludilu, o normalnosti jedne patologije, o dijagnozi jedne stvarnosti zasnovane na masovnom potiskivanju, dnevnim odbrambenim mehanizmima, laganju i krivotvorenja prošlosti, a time i
sadašnjosti i budućnosti. Ona je sabijena, kondenzovana i mučna
onoliko koliko je ta i takva svakidašnjica bila i ostala otrovna i nepodnošljiva. Ne znam da li će je čitaoci moći pročitati u jednom
dahu, ali ja sam je stvarao praktično u kontinuitetu. Ne verujem
da poezija sme više tavoriti u čarobnoj arkadijskoj zemlji, jer je tu
već jednom bila, pokazavši se kao odana sluškinja poretka koji je
otelotvorio međuetničku mržnju, i unakazio toliko života.
Ako je ona ružna, gadna, potresna, katarzična, ako vam bude
mučno dok čitate, ako se bar jednom osetite kao njeni zarobljenici
i taoci, kao i možda taoci sopstvene savesti, onako kako sam se ja
osećao dok sam uobražavao da se trajno oslobađam traumatskih
naslaga, onda ću smatrati ovu stvarnosnu intervenciju obavljenom.
A onda treba, kada se poglavlje zatvori, otvoriti novo. Nova
tegoba je, kako to već biva, već tu.
N. Đ.
Zid gneva 5
„DEZ-ILUZIONISTIČKA“
Ne verujem u tajne neotvorenih kutija.
Ili misterioznih pretinaca smeštenih negde-između otuđenog ostrva duha i otisaka stopala u pesku.
Sve je obznanjeno, razjapljeno
izloženo pogledima,
bombe iskaču iz svojih ljuštura banalno, kao kokice,
pragmatično kao zdravstveni saveti. Rane razorno gledaju, uzvraćamo im pogledom neznanja.
Ili okretanjem glave...
Ne traže se ni doktor, ni iscelitelj
već zanatlija;
neko ko zna da krpi obične zakrpe.
Samo da ne pokisnu...
“Do sledećeg susreta čuvajte se poplave!”
“Ne izlažite svoju umorenu kožu javnim tribinama i debatama.”
“Ne rašivajte sebe po šavovima
pred drugima, za drugoga.
To nije vaša obaveza.”
“Budite racionalni, umereni”
“Šta se sve to vas tiče?”
“Čuvajte se groznice želja!”
Ne verujem u neotvorene poklone.
U misterijum ustoličene, neraspakovane psihe.
6 Nikola Đoković
Nema tog mitskog užasa Pandorine kutije
koji se može meriti
sa odomaćenim užasom ovih oljuštenih zidova
i nepokrivenih, nazubljenih ivica prezira.
Da, gosti su jeli i otišli.
“Bilo je divno, hvala na poseti” A sada svako natrag u svoje ćoše.
Psa treba temeljno oprati da ne zaudara na gazdu!
***
Verujem jedino još u celularna, respiratorna mikro-popodneva,
sitne mahove udisaja,
u maske lica koja se cede po čekaonicama, u maske iza kojih varniče
pokidane žilice komunikacije,
iza kojih proviruju
rastrgane opne nasumićnih misli
i iskre dezorjentisane čestice agoničnih pogleda.
Ako možemo početi od ogrebotine,
pristajem da budem optimista.
Zid gneva 7
PILULE NORMALNOSTI
Ah, te divne pilule...
U raznim bojama i veličinama...
Kao nekada dečije kockice,
kockice koje smo slagali
iz godine u godinu,
dok se svet oko nas, bolesnika,
s početka nerazumno velik i hladan,
strpljivo skupljao i najzad sveo
na pravu meru ludačke košulje.
Kada smo to shvatili, već ozbiljno načeti,
nekima je ponuđena utešna belina te košulje,
neki su emigrirali u nove prostore,
a neki počeli da piju te divne pilule,
u raznim bojama i veličinama.
Počeli da piju da ne bi psovali i pili za stolom, sa Normalnima;
Normalnima koji ih se stide,
kao što strahuju od sanitetskog mirisa bolnice,
umilnog glasa psihijatra.
Promenade normalnih po ulicama.
Marširaju po ceo dan, kao da su u rajskoj bašti.
Niko njih neće nazivati ludacima!
Oni imaju svoju zaostavštinu,
očevinu, dedovinu; porodično stablo,
Zid gneva 9
korene poput drveća - uronjene duboko u tlo,
glave poput anđela - otisnute visoko, podnebesno...
Oni imaju svoje enterijere, eksterijere, ekstenzije, nadogradnje,
ugrađivanja, protekcije,
nadovezivanja.
Račvaju se čvornovato.
Uspinju se patriotskom vertikalom, spiralno.
Šire se viralno...
... Seku vrpce da produže svoje beskonačno postojanje
koje se već proteglo kilometrima puta,
ruralno.
Oktopodi Savesti, oznojenih pipaka Duhovnosti, pipaju spiritualno.
“Uskoro i u vašem domu”,
abominalno.
Ogromno je Njihovo zaveštanje,
šapuće im kao ludnica.
Neko bi od tog saznanja stvarno skrenuo pameću!
Ali ne i oni, zdravi, hvala Gospodu!
Oni imaju čeličnu izdržljivost sportista,
i svetu akrobatsku normalnost predaka
koji su vekovima, na raznim bojištima, nad bezbrojnim skrhanim telima
impregnirano štimovali i slavili sopstveno zdravlje.
I naravno NIKAD nisu posezali za PILULAMA,
za tim divnim raznobojnim pilulama koje vraćaju boju u nečije obraze i grudi.
Nabrekle su od boja, te pilule...
… kao da su strpljivo, vekovima, apsorbovale
najsitnije kristale,
10 Nikola Đoković
kvintesencije istine ostavljaljući monohromne, dosadne prostore, razvodnjavanja, hipertrofije i metastaze normalnosti, njene neuništive zaveštajne kilometre
za sobom.
Zid gneva 11
ATEISTIČKI PRAVOVERNA
Bigotni oci,
naslednici zadužbinara
srednjovekovnih špilja,
ponosno hramlju
na štakama od petrificirane ćirilice
vukući za sobom založene,
polupane lonce od reči
kojima ispisuju trag: “Venčani sa večnošću” Duhovi svetih martira jezde prema svevišnjoj
nutrini sopstvene retro-korekcije
Ugnježdeni na krilima zombiranih dobrovoljaca
i odškrinutim glavama onih koji (SM) sladostrasno
posrću pod težinom “starostavne” zaostavštine.
Ipak, nutrina koja samo sebe, u sebi sluša
i postojano sobom nosi,
samozatajno
je samozaljubljena, sve
strepeći od “pakla Drugog”.
Dok vredno radi Prokrustova postelja Drugi su dozvoljeni samo kao njena rezbarija,
inkrustracija,
profanizacija božanske milosti patrijarha,
nemušto batrganje tela,
Zid gneva 13
kamuflaža,
govedina u izlogu, bezumna rika koja se treba privesti spoznanju pletenije sloves!
http://pletenijesloves.wordpress.com/tag/pletenije-sloves/
(Otporna mada prozirna ropotarnica,
Konzervativna konzerva
prezervirane
svete,
trojedinstvene, multi-praktik Tautologije
danonoćno blago-glagolja)
Svetlost može ući kroz iglene uši,
ako je dobronamerna, tiha
i pravoverna.
Mrak je dobrodošao
ukoliko je dubok
i sveobuhvatan.
Potraga za maternjom melodijom i očinjim vidom,
za svenarodnom sabornošću u praiskonskoj vlazi
Mokre gore,
Još traje.
Smisao se traži vekovima, ali još vekovi preostaju.
14 Nikola Đoković
NEMUZIKALNO JUTRO U GRADU-LOGORU
Svanulo je izmrcvareno
silovano i razneseno,
razvlačeno dugo kricima “braće po muzici”
braće po pijanstvu.
Pre toga:
Sirovi betonirani stubovi guslarskih leleka
o čiji eho su se odbijale zgrade,
leleka štavljenih grla,
postavljenih sirovom kožom.
Potom:
Dugo su, rikošetom svojih urlika,
prosejavali
zgrčene, omutavljene ulice, ostavljajući bisere nemuzikalnih predgrađa
da trule u nemuzikalnom pejzažu, ostavljajuči uspavane kadavere
hrkajućih usta,
u zevajućim stanovima.
Samo da ne bude muzike
samo da ne bude melodije
Zid gneva 15
Alkoholom izolirani,
aritmični udari njihovih glasnih žica
grebali su tvrdoglavo
fasade zgrada kao islužene tapete
Samo da nekoga probude
samo da nekome ne svane
Bezubi, znojavi vonj atavistički razjapljenih čeljusti
izmešan sa novokompanovanim parfemima
prkosio je podzemnim kakofonijama kanalizacije
Samo da ne bude tonova
Samo da ne bude partiture
Zadojeni,
delirični,
zagoreli,
obesvešćeni,
huliganski svoji.
Muzički masakr u gradu-logoru.
16 Nikola Đoković
“NA DNU SEBE”
Kažu oni pomalo religiozni i građanski bogougodni:
“u sebe, u sebe!”
Treba valjda iskopati rupu beznadnu poput logora,
Opasati se bodljikavom žicom...
“Samo u sebe, zaroni duboko da bi u sebi sebe našao” A šta će mi to? Ako sam se imao pre imam se i sad.
Zar se do sebe mora ići putem monaha,
kao u manastir, na liturgiju?
Ili na udaljenu turističku destinaciju?
“Vikend proveden u sebi, otvara čoveku apetit” (za sobom)
“Duboko u sebi, kad jednom dovoljno zaroniš, naći ćeš željeni mir”
Zar da burgijam dok ne probušim rupu duboku kao bunar?
I šta može čovek naći u starom bunaru?
Ako se usudi da pogleda može možda naći
neki davno zakopani, bačeni leš.
Šta će mi mir sa samim sobom? Nisam se sa sobom ni svađao.
Uvek su to bili drugi, sa kojima sam patio.
“Tamo u sebi, na kraju tunela, videćeš svetlo... Samo
hrabro idi prema njemu”
Zid gneva 17
Mislim da bih na kraju tog tunela mogao videti
samo paučinu.
I pod njom ranu. Možda neko srce razrovašeno
mecima kontemplacije.
Da. Na kraju sebe video bih opet neko drugo izmučeno lice. Neko lice koje možda nikada nisam
ni sanjao, ni upoznao, ni verovao da ću videti.
Neko lice razapeto u moje ime,
ili u ime “svetla nacije”,
u ime “boga”,
u ime “čiste” rase,
u ime kontemplacije,
u ime zaborava.
A za tako nešto nije neophodno ići
do kraja sebe,
dubiti rupu.
Ponekad je dovoljno samo
zatvoriti oči
i takvo lice će izroniti.
I nije to “nirvana koja je imala
pogled koji nema ljudsko oko”
Nije to taj pogled. Mada me zove, pita, rešeta, proganja;
Mada se nastanjuje u meni,
užljebljuje,
na površini i u dubini,
i bočno, i poprečno,
mada me opasava,
sa svih strana
mene spoljašnjeg,
mene unutrašnjeg.
18 Nikola Đoković
Kao da me gleda upitno,
gleda zabrinuto,
onako kako ja gledam sebe,
zatvorenih ili otvorenih očiju.
I dovoljan je taj pogled za ove redove.
Ne treba ići dalje.
Tu je on, ispod kože.
Tamo je on, na kraju tunela.
Tu je i tamo on,
i tako će ostati,
do početka i kraja.
(bez amin)
Zid gneva 19
NEDELJA U ŽELUCU
Neprevarljiva nedelja
se leno razgalila po želucu,
dok se čeka omiljena kulinarska
ekstravaganca
uz prigodno ozarenu
kućanicu sa keceljom.
Indolentna pasija po kuhinji...
Tako su i naše vredne mame
kanibalski zavolele svoju krafnastu decu.
(Pojedi to
i častiću te sladoledom.
Pojedi to
i mirno ću zatrpati
svoj strah od lutanja i gladi
tvojom kućnom uhranjenošću.
Pojedi to,
jer znaš da te ja volim
dok god se mogu hraniti
tvojim beskrajnim spokojstvom.
„Sva deca imaju ukus mleka!”
Zid gneva 21
Pojedi to,
jer ti si moj omiljeni
kulinarski poduhvat,
nahrani me dok te hranim!)
Gledam ove nedelje kanibalce kako se probijaju kroz maglu.
Porodične šetnje,
svečane prilike za osvežavanje
delikatesnih recepata moći.
Dete je prvo bilo senzacija na igralištu,
zatim zabavno-rekreativi real TV,
za mamu, tatu i susede.
Vremenom će se toliko uvaljati
u beskrajno nadolazeće testo poslušnosti
da će svuda tražiti RPT...
***
“Ko hoće RPT?”
vikale bi vaspitačice u obdaništu
i nastale bi opšta trka i panika.
“Gazilo se preko leševa”
za taj banalni RPT - hlebni premaz od paštete.
Dete se mora naučiti
da guta dvostruke porcije
nedeljne harmonije,
izvešteno u neosetljivosti za sve oko sebe
osim za nastup pred sitim očima roditelja,
usput grizući se u sebi,
da niko ne vidi.
(pa ni ono samo)
Nedelja je dan za lov.
Treba okupiti porodicu oko plena.
Niko ne ustaje od stola dok se sve ne pojede!
22 Nikola Đoković
PLACEBO
Dani su postali meteorološka splačina;
neukusno glibavi i gnjecavi,
kao i samo podneblje,
bez strasti i boljih ciljeva.
Dani su postali depozitoriji
presahlog plača
i uzburkanog karijerizma.
Nižu se utilitarno, u odsustvu katarze.
Kiša tu ne može poboljšati ništa,
mlitava je i nedovoljno inspirisana
da olakša protok životu. Sunce zasija
potom samo kao dalji ukor.
Priroda je dnevnopolitička seansa,
primetime serija
koja se prati od dosade
do epizoda panike
i histerije.
Kada se kamere ugase
oprobana mržnja između ukućana
zablista u plamu
žešćem nego ikada pre.
Zid gneva 23
Sve vučje gladi se razbude.
Stara vodenica nastavi
da melje kompulsivno zrnevlje rikošet optužbi.
Samo pokatkad, muklo pitanje se prospe hodnikom - Šta sad? Golubovi su pokljucali
sve iz ruke, a pas odbija obrok
i posesivno reži – on je sa nama ali protiv nas.
A ko smo to mi?
24 Nikola Đoković
(OPET) O NJIMA
Tresu me snovi kao
elektriciteti,
A nisu o Kosmosu
i nisu o Harmoniji sfera.
I nisu o tome kako je Tesla
bio velik u Božijim
ili našim očima.
Više su o prskanju košmarnih svitaca
u mraku...
Tresu me snovi kao
kaskadne zaplene
plamena;
A nisu o nebeskim krađama,
epifanijama,
veštini disanja
pod vodom,
ni večnim tajnama
vođenja ljubavi
velikih majstora.
Zid gneva 25
Čeznu u njima
podrumi zaplenjenih misli,
konfiskovane jave,
avetni trgovi bez
prava glasa.
Lome se snovi
kao kristali sećanja Ali ne oni lucidni svici,
o našim susretima
i neuništivom spoznanju;
Ni kako smo bili blistavi, bledi
sjajili
kao nevin karneval želja
tada
u noć...
...Više to podseća na
Kristallnacht,
I lomljenje stakla
pod čizmama,
lomljenje misli pod
sinovima krvi
i tla;
Bezbroj noćnih svitaca
pokorne nesreće
i jada.
26 Nikola Đoković
KULTURTRAUM
Lepo je to,
slušati Betovenovu Devetu
i vitlati huliganskom palicom
o trošku majke države.
Takvi se entuzijazmi uvek isplate.
I ako nekada ujutru
stegne glavobolja od noćnog derneka uz klasike,
samo zatvoriš oči
i pomisliš na ružu krvi
koju si prethodne noći
prolio cokulom po licu nekog sumnjivog
stranca,
ili nekoga ko nije pristao
da bude deo tvoje noćne more.
Tako će se život vremenom složiti
kao fina Rubikova kocka,
a ti nećeš ni trepnuti.
I koračaćeš uspravno,
poput lovca,
sastavljen od konca i konopca,
i tempa jednog
sublimnog odrastanja.
Zid gneva 27
Ljubićeš sito, glavom uronjenom u tuđu
rođendansku tortu,
oblizivaćeš prste opako, slasno
kao da si sve vreme zaveden u svetom protokolu
sionskih mudraca
i haluciniraš nečije poslednje scene,
dosanjavaš nečiji kraj pod nežnim okriljem
prostora koji si stvorio
od bogate, guste draperije
tuđe krvi.
28 Nikola Đoković
UMOR
Sa Edvardom Munchom
je otpočela u slikarstvu
ta tendencija klimavog
ne-recipročnog
oslanjanjana
tela
jedno na drugo;
podupiranja posrćućih
remnants-a,
beskonačno izloženih
pijetetu abolirajućeg
umora.
Kompulsivni spazam,
stupor, repeticija u usamljenosti
koju dube dvoje ljudi
u “udruženom poduhvatu”,
stolari sopstvene nesreće ostavljajući pri tom,
pepeljasto crne,
granitno teške
cepanice tišine
oko sebe.
Zid gneva 29
Glave koje klonu,
sve više gladno
i atrofirano
srčući beznadežnost
kao auru,
sržnu nit saučešća
koja ih, poput zajedničke kičme
izrasle u toj sraslosti,
čitave obmotava
i slama.
Umor kosmosa i umor tela
ujedinjeni
u internacionalu umornih.
Kada bih mogao da izrežem
gravuru svog umornog tela,
srezao bih se na radioaktivna vibriranja i talase,
zaostatke, melasu i rđu,
humanoid remnants
koji bi samo
u našem zajedničkom portretu
počele da poprimaju obrise i linije
empatije...
... kao dodir kapilarne svesnosti
iskristalisane
u beznadežno krvavoj
zajedničkoj usamljenosti
vampirskog pira.
30 Nikola Đoković
DRŽAVNI KLJUN
Nemojte još o tome
nije pravo vreme
sačekajte još malo,
dok se reši ovo veoma važno
Državno pitanje,
pitanje svih pitanja,
esencija zapitanosti.
(Državni kljun se ne sme
Razbiti o sprud!)
Ne obazirite se na krv koja se proliva,
na glave koje padaju...
... to je samo cena,
cena svih cena,
esencija precenjenosti.
(Državni brod ne sme
poderati bok!)
(Stojte jahte Državne
Gazite tihim hodom,
opelo gorko dok ne svršim
u ljuspi mrve ljudske,
večno nadvijen
nad nikad dosegnutom
slobodom.)
Zid gneva 31
Ne drogirajte se
pravima manjina,
seksualnim pravima,
ne halucinirajte o univerzalnim pravima,
ne dajte se zavesti i zbuniti
potrebama tela i uma…
… Šta će vam sitne nedoumice?
To su samo svetovne banalnosti
koje sprečavaju
disanje jedinih, večnih nam usta
hodanje jedinog, večnog nam tela,
graktanje gavrana večne nam
fantazmagorije smrti
probijene u srcima
klinom krvi svih nas.
(Naročito onih u zagradama!)
Prometeji nade, apostoli jada,
prikovani na večnoj steni,
ne opirite se, odavno ste Njeni!
Vaše grudi ne mogu pobeći
legalnom dvokljunom orlu
sa ugraviranim, pečatiranim žigom
gvozdene činovničke odanosti.
Ona je sve, ceo mizanscen
u kom delirirate
Svoju nemoguću, suvišnu slobodu;
A vi ste manje nego ništa!
Možda jedno rebro koje krvari
u prazno…
(Moje telo iz tih scena, što mi ceo život skriše
Bojim se
Iskoračiti neće – nikad više!)
32 Nikola Đoković
“PRIRODNI CIKLUS”
Tog dana na groblju
trebalo je žaliti nekoga
ko je nestao u oblaku dima cigareta,
potom zaborava,
dok se jelo i pilo...
Razbila se i čaša crnog vina
nad grobom, pre nego što je poleteo
prvi grumen zemlje
iz iskusne ruke.
Pop je rekao da se tako ne valja,
ali avaj...
brzo je stresao tu neposvećenu
nepodopštinu
sa ramena,
potom, da se uteši,
smotao
podeblji svežanj novčanica pod mantiju;
prošaptao, više onako
sebi u bradu – Pomoz bog i otišao.
Tog dana su trubili ulicama,
svi su im verovali da je venčanje u pitanju;
Zid gneva 33
konačno, visili su po protokolu,
sa svakog brisača,
cveće i peškiri,
a sa svakog jezika prigodna
pijana psovka, i želja da se niko,
tamo gde kolona prođe,
ne ostavi u miru sa sopstvenim
planovima.
Pred crkvom su se svi opet
u znoju i parfemu okupani,
prigodno krstili;
mlada i mladoženja bili su ugledni ljudi,
tako je bar kružilo uverenje
među prisutnim - a ko će bolje znati od njih
(zar je postojao neko izvan
povorke, ko se nije slagao, ko nije
na vreme prevaspitan
da pravilno gleda i vidi?)
Tog dana rodilo se dete.
Ličilo je možda više na majku,
ličilo je možda više na oca
– oko toga su se posvađali,
nisu govorili dugo;
oni sa očeve strane zamrzeli su one sa
majčine strane.
Majka je zamrzela sve to
šta su je stalno uveravali da mora da voli,
svu tu “prirodu…”
Dete je držala u balonu od sapunice,
dok ga je kupala i opsesivno spirala
prljavštinu ruku izniklih iz očevog
porodičnog stabla.
34 Nikola Đoković
Htela je da potone na dno kade
u tom trenutku, pod teretom
domaćinstva;
ali trebalo je očistiti
to dete – naročito uši,
pogotovo uši!
I paziti da šampon ne uđe
u oči – nikako u oči!
Izoštriti mu sluh
da bolje čuje jadikovke i slavlja,
sačuvati mu oči da bolje
vidi kolonu kada krene na
neko novo veselje,
na neko novo groblje. Zid gneva 35
BOGORODICI
Prevarili su te,
proglasili bezgrešnom,
kako bi ostala večno kriva
za sve prestupe svih pravovernih
progonitelja tvoga tela.
Nisu te razapeli na krst
ali su te zatvorili u stanove
da im služiš kao nepogrešiva
mašina za rađanje,
useljiva materica sa pogledom,
dok savijaš glavu
i grčiš telo u stidu,
dok se uvijaš u maramu
večno zaprljana tom
propisanom čistotom,
večno sama
pred pretnjama koje tek dolaze,
i koje će te i dalje ostavljati bez glasa.
Oni će biti, međutim,
ponosni na sve učinjeno
u višnje ime
- zaparloženi posvećenici svoje
pobesnele sreće.
36 Nikola Đoković
Siluju te još uvek,
i siluju druge
u tvoje ime,
jer ti si radionica za grehe
u njihovim bezgrešnim,
svemoćnim rukama;
Otimaju se među sobom,
nepogrešivo uvežbanim strastima,
kopajući mesto u tvom stomaku
za novog naslednika sa mesijanskim kompleksom
samozvanog izbavitelja planete, ili bar delikventa poznatog u kraju.
Nestprljivi su da te iskoriste,
tvoje lice ropkinje vide u svakoj ženi.
Nekada nasrću javno na ulici,
nekada tajno u postelji...
... Ali tajno je odavno postalo javno...
Nasrću u erekciji, u ime onog ko se izbavio
sopstvene polnosti raspećem;
siluju ponosno, kao poslušna deca
svojih malih, obećanih plemena i crkava.
Zid gneva 37
BUKOLIČKI PORTRET
To su bile šetnje
u kojima smo se trudili
da zabasamo,
da se izgubimo.
Paničan, a ipak uzbudljiv osećaj
da te niko više
u dubini šume, neće naći.
Da si osuđen na zaborav
(a ipak si sve vreme znao da si pomilovan,
da ne možeš zalutati,
privezan srcolikom pupčanom vrpcom
sveprisutnog glasa majke
koja je zvala natrag na večeru,
koja-je-znala-put-kroz-svo-to-drveće).
Sama pomisao na klackalicu
koja bi se mogla
prekrenuti na drugu stranu, u ništa...
... Ali opet ne, nikako ne u tvom slučaju;
jer ti si bio rođen da budeš pošteđen toga
(verovao si, toplo zagledan u dubinu svog
mlečnog neznanja)
***
I uvek je postojala ta jedna,
krunisana uzvišica
38 Nikola Đoković
koja bi iznenada bljesnula,
nakon kilometara monotonije sivog lišća
i granja; bljesnula bi bukolički,
kao pozornica,
zasićeno nestvarna u takvom krajoliku. Tu, upravo tu,
upravo na toj uzvišici,
kada bi se spustili štapovi
i zaustavile stope; u tom trenutku
dok bi oči pozlaćene uživale
u mizanscenu saglasja svih nijansi boja,
nahrupio bi žovijalno,
anti-klimaks glumca bez publike,
na budalasto ukrašenoj sceni bilja;
u rascepu između dve neizvesnosti,
dva neartikulisana stanja i kajanja, onoga što si slutio da jesi i onoga
što nisi znao da postaješ.
Između dva neznanja,
veća od bilo kog magičnog proplanka,
između dva odsustva,
koja su se gurala za prvenstvo,
bez prava prvenstva.
Napuštena scena tvog detinjstva;
i pored majčinih ruku i glasa,
toplog jela koje je vrištalo iz daleke kuće,
dedinog štapa i očevog osmeha;
napuštena pozornica tvog urešenog detinjstva
u grotlu šume, u podnožju lekovite banje,
odmah nakon napuštenog stada bez pastira,
koje se samo čuva,
obgrljeno scenografijom kiše
i podvezicama lišća.
Zid gneva 39
PUTOVANJE
Promiču bilbordi
sa kojih se ceri
instant milosrđe;
rastuženo dete i srce
korporacije koje
ubrzano kuca za njega.
Monopolisano srce koje kuca samo za njegov
sponzorisani osmeh.
Promiču banalni bilbordi
monstruozno veliki i osvetljeni
za naše minijaturne,
nesponzorisane živote
sabijene u klimavi bus,
za naše siluete umorno
slepljene sa umazanim
staklima zamračenih prozora;
sa pogledom na izreklamiranu pustinju.
Upravo je promakao još jedan.
Na njemu se slavi jedinstvo
Moralne vertikale;
Košarkaški visoka glava, nonšalanto
40 Nikola Đoković
neobrijana,
uzdignuta iznad ostalih
kao memento
na nikada dostižan hram
sportom, novcem i zdravljem večno ujedinjenih.
Sve više ponoćnih lica
tone u košmar jeftine vožnje
izrovanim krajolikom navika otklanja paniku;
hipertrofirano beznađe
uspavljuje potrebu za vriskom.
Sneg, tama i bilbordi,
prošarani apsurdnim kućicama...
... još jedan u nizu... OVAJ JE ZAISTA MONUMENTALAN!
Ko ima oči nek vidi, ko ima sluha nek shvati!
Kolosalna glava tenisera sa natprirodnim moćima,
dok sveprisutno upire prstom. I poruka : KUPIĆEŠ JOŠ!
Da – među zamračenim siluetama koje naporno dišu i sam shvatam – ovom putovanju nema kraja,
ukoliko se nešto ne dogodi;
nešto kolosalnije od svetlećeg oreola
banalnih bilborda
na snegu.
Zid gneva 41
STATUS QUO
Peo se po brdu
nemaštine izgovarajući reči
utehe,
budio se na proplanku
slave, davile su ga reči
uzde hajke –
koje je potezao
na masu u transu.
Masa se davila u rastućoj
smesi prekuvanih retoričkih
bumeranga “sabornosti”,
masa se davila sobom,
davila se njim, njegovim likom
i rečima,
masa je potezala transparente
kao hleb nasušni,
kao poslednju mrvicu eliksira
večne mladosti,
masa je grizla bez zuba
i kikotala se bez vilice.
Masa je bila bezopasna,
Masa je bila vrlo opasna
42 Nikola Đoković
Masa je bila srećna
po prvi put u životu,
i rasla je, apendažno,
punovažno,
na drugim nestima,
po drugim domovima, po tesnim
ulicama, rasla je
i uvećavala se, kao pljunute reči,
kao pljuvačka osvete,
kao nesažvakane godine,
kao jezik u procepu sopstvene
laži.
A onda je govornik povikao – Dosta!
i scena je naglo osvetljena
podrumskom svetiljkom masa se razišla kao gust dim,
kao melasa
(Inkvizitor je nervozno ugasio cigaru o kožu
razapete žrtve i prodrao se
- Vodite ga!
Na nebu se dugo potom
vijorio eho usklika,
zajedno sa vešom na sušenju
i dimom iz upotrebljene
mašinke.)
Zid gneva 43
RASPARANI
Nikada se nećemo rasplesti
od tog paranja koje nam raskrojava,
prestrojava
krovove, snove i sećanja.
Bradate glavešine
sa zubima u noževima
prekrojile su nam javu
[to paranje zovu posttraumatski sindrom,
infektivno je, i dešava se
“onima koji nisu nikad bili u ratu”,
onima koji žmure ušima
i ne pipaju očima svima njima sa posebnim
prvenstvom, pravima
i zaslugama].
Koliko agenasa boli može
stati na iglu?
Nije to igra za anđele,
to kliničko odmotavanje
konca...
... proces je bespovratan,
jednom kada zahvati tkivo;
uredno prelazi sa ruke na dodir
sa oka na pogled,
44 Nikola Đoković
sa pogleda na uzdah,
sa daha na progutane,
ne-pomišljene reči.
Sećanja rasparanih se krune
u uglu dotrajale,
zapišane zgrade – memorijala doma za davno streljane.
Na dugu rasparanih, streljanih
vremena
dižu se vapijuće
komemorativne tržnice,
butici mesa.
Farbanje noktiju i sušenje kose
u ugodnom
dizajnu tek ištrikanog
trgovinskog centra,
na mestu rasparanog
stratišta
[počupani nokti
vilice i zubi
ionako su
off, R.I.P.
trajno onesposobljeni
za pedikir i manikir]
Kada se rasparani kreću gradom
njihovi koraci zaudaraju
pustinjom
odbeglih životnih naselja
i stanica.
Zid gneva 45
TOTEMI
Nisu mogli izdržati više,
prevazići sebe,
svoju nahuškanu krv...
... čak i da su pokušali;
ovako, puderom nisu mogli
izbeleti svoje nabrekle podvaljke
željne novih hajki
i karnalnih rituala...
... vratimo se tamo,
tamo gde smo bili srećni
(šaputali su sve vreme
unutarnji glasovi)
na ta slepa, bezmirisna polja
puna mina, sprženih tela
i zarđalih eksera.
Vratimo se tamo
gde nas vodi naša
Sveta, neizlečiva trauma,
ili žudnja;
tamo gde je sve dozvoljeno,
gde nema zakona
sem onog beskonačne
gladi.
46 Nikola Đoković
Nazovimo sebe opet
imenima drevnih totema
- Šakali, Lešinari, Tigrovi,
gledajmo kako nam kao
onom psihotičnom pesniku
rastu brkovi Kraljevića Marka,
dok ogleda svoj preporođeni
lik u prepotopskoj,
ushićenoj vodi.
Nek sve poleti u zrak
tamo gde je sve moguće
- vapaj, krik i molitva,
kuća ili spaljeno telo,
nama je sve jedno dok
vlada sveta glad.
Masakr se na našem jeziku sriče
РОДОЉУБЉЕ,
ako je potrebna reč, ako je potrebno
opravdanje...
Ali tamo, iza oblaka,
i duge od sedam boja
- sve su pouzdano ratnički sive,
i nema šminke za rane
i nema pudera za lice;
tamo ćemo konačno
igrati nas same,
krvariti na daskama
koje smrt znače,
u opnu vekova
uronjeni,
kao tek začeti
fetusi-povratnici.
Zid gneva 47
48 Nikola Đoković
LETNJE IGRE
Leto je opet prepoznatljivo.
Deca igraju fudbal kao mali vojnici,
preko mere frustrirani masturbatori
samo svoje volje;
Kao da se spremaju za buduće
vojne pohode... Nešto su naučili od
očeva, a nešto već improvizuju sami navika stvara prostor za slobodu driblinga.
Već viđeno leto koje se guši u ekstazama
uvreda i prezira.
Treba samo postaviti Tubular bells
uz prozore, uz buku ulica,
Nečija majka je više puta
posrnula pod komplimentima
užeglog jezika; stara ploča
na gramofonu odbrojava
poslednje simfonijske trenutke.
previše je vruće, svako leto sve više
a nema vrele polemike
da rashladi četvorokutne glave samo pregršt loptanja i
stigmi.
Zid gneva 49
Ulice su postale vežbaonice
jednoumlja, dnevnici uvreda,
pod točkovima alkoholičara;
rezervoari mentalnog smeća,
dok se traži sanitetska
voda i gaza za još jednog
osumnjičenog prolaznika.
Fudbal je plemenita veština
kojom se čopor čuva i prebrojava;
Ako neko odustane ovog leta
znači da mu je od rođenja nešto
falilo
- trebalo je već onih leta
da leti iz tima.
50 Nikola Đoković
O DECI, A O ČEMU DRUGOM?
Deca su ukras prirode,
njihove glave krase korice
nacionalnih čitanki, patriotskih azbuka,
njihove bistre oči su magnet za nastupe
profesora i roditelja,
uši su njihove levak za mudrost vekova,
stariji znaju šta da im daju
njihove glatke butine doline su
za brojanice i molitve veroučitelja,
oni su poput voska,
oni nikada ne lažu, sem pod pretnjom,
kad direktor kaže, ili mama zamoli
Deca su naše neiscrpno bogatstvo
i odbrana od svih neprijatelja roda i poroda
Deca su uvek u pravu, kada im se dozvoli
kada ih se zamoli i kaže lepim rečima
i nežnim osmesima razumevanja šta da misle
Oni su vrteške svih naših strahova, iluzija
i predrasuda.
Zid gneva 51
Oni se vole zato što su igračka za sve,
igralište i školska predstava;
oni se oblače u narodne nošnje,
guraju im se državne himne u ruke,
oni su školski horovi;
njima se jedinima može do kraja utuviti
da to tako treba, da ne može drugačije,
da je jedan jedini način,
da smo ti mi takvi kakvi smo,
da postoji samo jedan pravi put Istine.
Deca su ljuljaške utehe,
Ratni plen i humke ponosa,
Konačna Potvrda da smo od početka
bili u pravu!
Deca su poljane šansi i perspektiva
koje mi znamo kako da najprobitačnije
iskoristimo za večnost
jedne iluzije.
52 Nikola Đoković
LIŠENI
Ništa ih ne može dovoljno zaštiti;
ni dvorišta, ni vrtovi;
pancir ograde, napujdani psi,
keramički lavovi,
ni zabarikadirani,
predostrožni
pretinci…
Voajerske oči su mrtvozornički srasle
sa pavitom i prozorom.
Usne sadiste se iskrive u psovku
Kad neko nosi na sebi nedozvoljenu
Boju.
“Čuvaj se vlasnika”
(trebalo bi stajati na svakoj kapiji)
čuvaj se vlasnika kojima je jedini
put onaj koji dnevno pređu od
sumraka kancelarije
do svitanja doma.
Pregrade, u kupeima vozova bez brzine,
vozova bez sedišta,
gledaju deozorjentisano,
kao ugašene oči ludaka.
Zid gneva 53
Vozovi se ponekad švercuju šinama
bez plana i voznog reda,
psihe se švercuju gole, silovane
razgrabljenih pregrada i
prtljaga.
“Neko je zaboravio prtljag,
zovite konduktera,
probudite ga!”
Kondukteru su juče oteli pištaljku
a onda su mu prosuli mozak.
Kamenovali voz koji je stajao na stanici,
sa nekoliko
najizdržljivijih putnika.
Oni koji nigde ne putuju su pijani
padali u nesvest
od sreće, domaćinskog uživanja
i gostoprimljivosti.
Oni su svoj na svome,
večno kod kuće, na sebi
u sebi,
zabravljeni, zavareni.
Čudno je proleće koje se
ne gnezdi u jatima puteva,
ni izukrštanim linijama
odlazaka i dolazaka.
Čudan je prostor koji stoji
okamenjeno kao kamenovani
voz koji čeka putnike za
put u jednom pravcu,
bez poništavanja karte
i osmeha.
54 Nikola Đoković
RECEPT ZA MIŠLJENJE
Odlepiti zagorele reči
sa dna ustajale mentalne
posude.
Čini se laka rabota sve što treba je zavući
ruke duboko u mlaz,
ne plašiti se prljavštine,
ostataka obroka,
nesažvakanih ispljuvaka
savesti. Poneke
dlake na jeziku...
Pokrenuti čitavu infrastrutkuru
pokrhanu prošle noći,
iznošenu prethodnih dana;
pokrenuti prethodno dobro zamašćeni lanac
sumnjivog porekla i još sumnjivijih
ishoda.
Boriti se protiv bespravne gradnje,
dnevnih paterna stasavanja deca rastu kao vlati trave
daleko od očiju pažnje,
brige i volje.
Zid gneva 55
To se valjda zove
život u saglasju sa prirodom,
nepatvoreni poredak
siromaštva;
kada se survaju,
pašće na dno podzemlja,
vivisekcije cevovoda;
stropoštaće se očajno
kao prljavi pljusak
iz potkrovlja.
Odvaditi misao
iz kocke interesa,
odmotati je iz fišeka
sloj po sloj.
Kada se dođe do dna
ostaviti čitavu stvar
da se ohladi
zajedno sa utiscima.
Sve vreme imati na umu
da ovaj recept nije nikakva
poslastica za usta,
ni dezert za oči.
56 Nikola Đoković
POLILOZI
Nekoliko razlomljenih tokova
simultanog jezika,
nešto što teško može
da se pregrize u rana jutra.
Ne zna se gde uvire a gde
izvire ta simptomatična klika;
trbuhozborci međutim veruju
u maternji jezik – dovoljno je
da nasloniš uvo na rodnu grud,
caput mundi,
i slušaš kako tvoja zemlja poje
tebi, unisono,
guslarski,
samo stvari od javnog interesa o braku i deci, i uređenom putu
sa koga nema odstupanja sve dok se
lobanja i struna
ne raspu u prašinu
pod vojnom čizmom
nacionalne himne;
(bilo čija lobanja i bilo čija čizma
dobro dođu u ovu svrhu)
Istina – noću te može iznenada spopasti
napast – u glavi sričeš slogane
Zid gneva 57
neke davne tribine;
tada si još bio naivan
i verovao u autentičnost
pobune – Samo se izađe na ulicu
i oslušne bilo mase koja pulsira
u ritmu promene. Na barikadama
su svi lepi, i svi govore tečno i
razložno.
A onda se svetlo na pozornici rasulo
- didaskalije reflektor osvetli samo
tebe, i tvoje noćne kakofonije,
improvizovane u nedogled,
i pokupljene usput,
zajedno sa virusima nesvarenih pesama,
i nekom davnom kadencom svađe
koja ti se ponovo dogodila svemoćnom optimizmu
i katancu
maternjeg jezika
uprkos.
58 Nikola Đoković
POEMA O ŽIVOTNIM KARIJERISTIMA
Digli su svoje utajne zamkove
na Brdu spokojstva
u Dolini čiste
zarade.
Obračunali su svoje režime
pristajanja,
na Obalama isplativosti,
u pristaništima svih
konsenzusa.
Koaliciono su opskrbili
svoja dvorišta sezonskim
proizvodima,
ogradivši ih od poplava
i nepredviđenih kaprica
uvek varljivih leta i jeseni.
Proročanski su predvideli
decenijske navale,
te su svoje nasipe na vreme osigurali
u Bankama doživotnog osiguranja,
od svih izliva gneva
nikad zadovoljnih masa,
koje su ostavili za sobom
na bespućima gole nade
u bolje sutra.
Zid gneva 59
Svoje katedrale dizali su
pouzdanjem,
na kostima predaka
i neprijatelja.
Svevideće oko bilo je snajper
za nepokorne.
Milosrđe je značilo
molbu za život
koja se presijavala
u očima gubitnika
spremljenih za smrt.
Miljenici muza večnog života
uvek revnosno obrađuju
Svoje vrtove,
čupaju nepokoreni korov
iz sopstvenih živica,
presađuju
sadnice odanosti
pod karantine
patriotske inkubacije.
Isušuju nepodvižne močvare
drenažama i kateterima
bogobojažljivosti.
Do nebeskog suda
Protežu se njihova
Sudska ovlašćenja.
Podigli su svoje betonirane
platoe pod pozlaćenim nebosklonom
neuništivog smisla
za dugoročne
biznis planove.
Kada krstare kroz naselja
beskućnici dobiju jedinstvenu priliku
60 Nikola Đoković
da ogledaju svoja iznurena lica
u zatamnjenim staklima
njihovih osiguranih džipova
i blindiranih pogleda.
Aranžirali su svoja ostrva utehe,
Uplatili svoje godišnje odmore
u Alejama velikana,
na Arhipelagu
Dobre nade,
bukirali neke nove ratove
u Amfiteatrima
Elitističkih
odreda.
Još samo čekaju
ugovorene putovnice
za besmrtnost –
Dok ih smrt ne rastavi!
Zid gneva 61
NAKOT
Betonska bušilica podmazanog
očevog glasa, kraljevski
detronirano je zujila zahtevao je zaključke,
neodložno uspostavljanje poretka
glave kuće koja je oduvek
bila obezglavljena kreštala je primalno
zjapećeg grla,
po otvorima odvoda,
po izlučevinama
korodirale porodične
spirale ludila;
Uvijen u dubodolinu
sopstvenog kliničkog odsustva
kao u blatnjavu staru krpu,
opskurni je pejzaž
tuđe skrhane lobanje
odnjihao boksera bez rukavica,
među iznošenim totemima
šizofrenih predaka,
u akuzmatskoj pustari.
Nema te hijerarhije, niti je bilo.
Zidovi se utapaju pod vlagom
poslovično, kao od prvog dana
Zid gneva 63
stvaranja Svete
palanke;
sveci su oduvek bili
prerušeni histerici,
mentalni bolesnici
koji stražare na
ex katedra
huškanjima,
nad zaposednutim mikrofonima
akademskih busija.
Večni eho katakombi
odjekuje u mirisu
podzemnih leševa...
Prestolje kraljeva
je arhi-ruševina njihovog
opskurnog međunožja
koje se starački
njiše i raspada nad
oprašenim glavama diktatura krhotina,
polomljenih prozora
i izvaljenih brava;
graktanje huškajućih
rečenica idiota
koji veruje u večnu
prokreaciju parazita;
kako se samo zaparloženo
gnezde ti višnji crvi,
još uvek nakoćeni u mrcinama
i uvalama slomljenih rebara
dobrovoljaca.
Mumificirani garnizoni,
zombifikovani nosači
vijadukta Povesti
i autoputeva
Tradicije.
64 Nikola Đoković
Prah prahu, strah strahu
obale brodolomcima,
prašina prašini,
mostovi granatama,
građevine ruševinama,
Očevi silovanjima,
deca drevnim mržnjama
U ime Boga plemena,
Naciona edipovaca,
i nedodirljivih
sizifovskih balegara.
Zid gneva 65
KULTURNJACI
E kulturnjaci, pravi ste prostaci,
ljubitelji lepog, ponosni ste đaci.
Večno ste pod lupom, vredni ko osnovci.
Marljivo se radi, potrebni su znalci.
Sričete bukvice, da vas čuju vrapci, da vas vide starci, prepoznaju
potomci.
Uvek ste na traci. Dobrovoljno
verni, pismeno ste smerni,
skrušeno lajavi,
prerušeno gnevni.
Kulturnjaci, pravi ste gorštaci,
svakom zlu ste odani,
svakom soju podani.
Radite na traci, bedni
prodani.
Podvižnici reda, harmonije sfera,
sklada pijeteta,
diktatorskih mera.
Zid gneva 67
Svakom zlu ste odani,
Svakom dobru stranci.
Kulturnjaci - prodani piše vam na faci.
68 Nikola Đoković
EGZORCIZAM PROFESORA
Sećam se jednog,
bio je to krupan zalogaj. Studenti su zagrizli udicu,
drugačije se nije moglo
provući kroz njegove iglene uši
nacionalizma i šovinizma,
sve u ime konfiskovanja Danila Kiša
i srpske avangarde
koja je postala malo tradicionalnija
zahvaljujući njegovom egzorcizmu.
Čova akademik je bio zaista ambiciozan - obrađivao bi literaturu kao kakav zabran,
ili plantažu, možda najpre kao posed nalik na komforan stan, u koji bi mogao da smesti
svoju doživotnu akademsku diplomu
zajedno sa porodicom, suprugom profesoricom
koja je takođe guslala epski i netalentovano,
a koju je nosio sa sobom svuda kao privezak
mada je se, moja je laička procena, oprostiće mi,
iskreno gadio.
Sećam se drugog, on je još bio znalac,
čak je znao rasplamsati pokoju literarnu vatru
u očima studenta koji je jedino nosio višak
gladi za znanjem, i manjak svega,
Zid gneva 69
a najviše potrebe za larpulartističkim
podražavanjem ex katedra
paternalizama.
Ali avaj, i ovaj je ispao samo čova,
naselio je svoj akademski zabran
laskavcima titule i zvanja mu,
podražavaocima njegovog
tona i tonusa.
Treći je već bio trus megalomanije i
narcisističke omamljenosti,
uprkos ne baš prijatno odišućoj vanjštini,
on je već ostavljao sluzave tragove
afera
po svim katovima fakulteta.
Sećam se i blažene većine studenata,
koji su sve više
kako se diploma približavala
ili u beskraj odmicala,
ličili na razoružanu, obezubljenu
gomilu, koja nije ni smela, ni mogla
ni imala volje da pomisli
da može sebi priuštiti da sazna i nešto
izvan veštičjeg kruga
egzorcista.
70 Nikola Đoković
GRAFITTI
Još od prvih nemih filmova
utisnutih u pećinskom skriningu
rukom lovca i grabljivca;
Još od prvih animacija,
reanimacija
bivoljeg trka,
srca,
Još od prvog otvaranja
sezona lova na životinje,
sezona lova na neistomišljenike.
Da li da ga upucamo sad?
Dok još rezbarimo njegovu
siluetu na zidu,
dok mu je sveža krv
koju huškamo protiv njega samog.
Još od prvih karnalnih usecanja
krsta
u kožu zida,
u metu lova.
Zid gneva 71
Prijatelju lešinaru,
voyageru, seni, predatoru,
putniče. Osovljena, ostrvljena
njuško što mirišeš barut;
još od prvih dana,
Umetniče, Platonov
pećinaru!
Zidna silueta moje seni se gubi noću
po blokovima,
danju izbegava zlo oko namernika,
probija nove tunele i ukope,
ispituje zabačene ćoškove patrijarhalno netaknute
jeseni; seni, seni
ludih i obmanutih,
u sebe ukopanih,
poreknutih,
još od prvih nemih filmova
budućnosti.
72 Nikola Đoković
PSIHIJATAR (PSIHO I JA)
Ponavljao je uporno
dok me je terapeutski
obrađivao
da moramo polako,
jer unutra padaju bombe,
tu je minsko polje.
Nije smelo da se nagazi,
moralo se hodati tiho
pribrano, kao po jajima,
dok ne istekne seansa a onda, vidimo se sledeće
nedelje. Još ko zna koliko
vojnih operacija do proboja
fronta...
Razumem kapetane,
razumem vojvodo!
Ali kapetane, ali vojvodo,
ali Oče-žrecu, šta vi imate
protiv minskog polja?
Nisu u ratu samo oni koji
ubijaju i ginu. Evo, ja sam
živi dokaz! A nema me
položenog ni u očevini
Zid gneva 73
ni u dedovini, ni u les
ni lešinu nekog
ne-patriote.
Ja sam od onih
koji sasvim uzgredno
ginu za otadžbinu,
a da nisu to nikada
sami hteli, da nisu
ni znali da minsko polje
može da bude nečije
sveto mesto,
Mesto za krunisanje
horora,
blagosiljanje
obrijanih
maskirnih glava
i pancirnih duša.
Eto mene na mom
minskom polju,
ne želim se stideti
njega, ne želim uzgajati baštu
gde je već preko
zemlje više puta
prešao tenk!
Makar ovu primedbu
vi razumeli krajnje larpurlartistički!
To je za mene pitanje
opstanka i propasti,
moj drevni
vlasni psihiću, miljeniku
svakog režima zaborava. 74 Nikola Đoković
KRSTAŠI
Trebalo je utuviti
u taj nevernički mozak
da se mudrost stiče
krstom, kamom i ožiljkom.
“Zašto nas gledaju tako?”
“Šta će nam uraditi?”
“Da li ćemo osvanuti živi?”
To su bila pitanja
suviše beznačajna
za mišje uši
krstaškog boga.
Daleko i duboko zurile su preplašene
slutnje u noći.
Kako je samo otupljući prizor
biti tako strasno nem –
Dok bira žrtvu
gornja usna mu je tesno
pribijena uz donju;
tako ćete poznati krstaša,
po tim tesnim usnama
kroz koje prolaze,
kao kroz rešetku, samo
probrane reči lozinke
ili psovke;
Zid gneva 75
Plan je već
obnarodovan,
šifrovanom azbukom;
slično sitnim grebanjima
prljavih nokata
žrtve
po zidu ćelije.
Znalo se da će taj krvavi krst
zapasti nečijeg lica;
U trenutku tog čina,
čudnim sticajem i božijim promislom
krstaš će se setiti možda
mitske Simonide,
Vizantijskog plavog,
alhemije boje koja se ne da
sprati s ruku – baš kao ni krv.
Sećanjem će mu igrati
sve te kvazi-poetske prikaze
“mutnih arbanasa”,
raspomamljenih,
večno krivih Turaka,
koji vazda nešto ruju.
Zaplesaće svoje demonsko kolo u trenutku
Istine, te svete naložnice povlašćenih.
Krstaši znaju da je sve trajno povezano - U školama su sricali mitske rime
o poganima;
nesuđenim kraljevstvima i kraljevima,
i Zlatnom srednjem veku;
o Ratu ruža
i miru kao pripremi za rat,
o miru kao nastavku rata
drugim sredstvima...
76 Nikola Đoković
Iluminirali su Rime
drvenim rečima zalepljenim za jezik.
Dogme
drvenim azbukama zakucanim za sluh.
Nisu jedino znali da će im to, eto,
jednoga dana, pomoći
u odabiru mutnog lica za krvavi tattoo.
Znao je to ogorčeni pesnik
Jedno sneno lice;
Znao je da je tattoo prljava rabota,
“Laž i mimikrija,
ruža na grudima”
koja nikada ne može zamirisati
(osim u znoju, krvi i čeliku,
poslednjem kupanju
osuđenog tela…)
Krstaši znaju samo ono što treba da znaju jedino jezik mržnje ima dostojanstveno
kristalan glas sličan olovu,
podoban tetovaži krsta
na sred čela.
Zid gneva 77
UKAZANJE
Pravoslavlje se izliva po putevima
pasionirano i priležno,
kao benzinske mrlje na pumpama;
Treba napumpati duh verom,
podgrejati ga vrućim asfaltom,
i vratiti mu živu vatru
usijanih koža razapetih
po crkvenim klupama.
Obodreni duh se dodatno podmazuje
na stadionima, u zanosu huliganskog
bogoukazanja,
masovnim kupanjem u znoju
čistokrvnih anđeoskih krilatica;
obodruje se prezirom,
izoštrava lajanjem na zvezde,
kanonizuje ritmovima osvete
nad večnim protivnicima uzdanja
u krv i krst.
Kušanje se dovršava pred praiskonskim nebom
malih ekrana, u udarnim terminima;
dok đavo spava i bog trči na stotinu metara,
pustinjski vetar leluja zastavice na terenu,
a ti se sve dublje zavaljuješ u dubinu
sopstvenog prijatnog odsustva,
78 Nikola Đoković
na krevetu koji trpi sve uvrede zadnjice
i glave koja apstinira od svesti.
Kad izađeš pred nju
mora to biti u nemom stilu
predaka bojovnika.
Ćutanjem se i kamen primorava
na plač i histeriju.
Dok ona rasipa uvrede,
okrećeš i drugi sivi obraz,
odebljao poput vojničkog đona.
Osećaš se tako preporođen
kao sam bogočovek, pobednik u
svom malom univerzumu kome
samo ti još poznaješ pravila;
pališ cigaru i odlaziš na redovnu
partiju šaha. Ruka ti je stabilna,
vođena promislom,
i dobijaš bitku nad crnom vojskom
smrti.
Konačno shvataš – ti si neuništiv
kao božija vegetacija koja uslužno
treperi iskušenja
na pustinjskom vetru.
Zid gneva 79
STROJEVI*
*inspirisano slikama Petra Lubarde, u Spomen muzeju 21.
oktobar, u Kragujevcu, kao i kratkim filmom Ade Hasanovića –
Anđeo Srebrenice, nastalim u sklopu internacionalnog projekta
Cinema for peace.
Kakvi đavolji usudi
nacije, rase, vere,
Neznani junaci što ginu
(na traci) za tajanstvo „otačastva“
koje zahvaljuje ciničnim
smiješkom Jokera:
„samo smo se malo igrali,
šalili, ne zamerite;
Nemojte slučajno zameriti,
Mrtvi i živi! “
Da ne zamere mrtvi živima,
da zavide živi mrtvima,
da ne čuje vrag.
Ali šta raditi sa otpadima ljudskosti,
šta raditi sa smećem, šta raditi sa đubrištima,
sa đubradi!
A onda – šta raditi sa odbačenima, sa izbrisanima,
šta raditi sa takvima – pogrešno ustrojenima,
nakrivo nakalemljenima u groteskni
ubilački stroj fašističke nacije,
Zid gneva 81
u Lubardinu mašineriju smrti
okrunjenu vojničkim helmetima,
gavranskim predatorskim kljunarima
gavranima kao šeširima za razbijene
lobanje. Za razbijene lubarde.
Šta raditi sa škrabotinama rigor mortis
prstiju, sa tim usecima na zidovima
slika koje se obrušavaju na slučajnog
posmatrača, na namernog posmatrača,
na svedoka namernika.
Gde svrstati, kom pripadanju pridodati
te bojovnike treće smene,
te morphe koji dolaze i odlaze
u talasima,
ruku uprljanih lož uljima, sramotom,
beščašćem i krvlju.
***
Muški anđeo, ženski anđeo,
trans-anđeo, transvestit balerina,
šeta kao avet, celuloidna figura iz nemog filma
o smrti njih više od 8000 hiljada, njih srebreničkih osam
hiljada! I još ih prebrojavaju, još psi rata licitiraju
njihovim kostima, iz groba u grob, iz jedna masovne grobnice
u drugu. Šta činiti sa tim? Kako ih ponovo sabrati, kako ponovo
sakupiti
te kosti, pozvati ih na „sabornost“ u ime sloge vere i nacije,
u ime sluga onih čeljusti, onih vukova koji su ih i raščerečili!
Onih lešinara koji se i danas šeću vučjim vijalištima,
i danas se smeju i grakću o svojoj časti,
i žvalave o svojoj apsolutnoj vlasti
kako na onom, tako i na ovom svetu va imja oca ubice, i sinova iz Lubardinih
strojeva smrti. Srebrenički trans-anđeo balerina
pada u spazmu neizdrživog bola,
hvata se za lice grčevito, samo da ne gleda,
82 Nikola Đoković
za uši samo da ne čuje
dahtanje ravnodušnosti
preživelih.
Kamera je već umoreno uhvatila
komad kamenog epitafa –
Ne, oni su živi,
samo vi to ne osećate.
Zid gneva 83
UBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM
Stigao sam daleko, do kraja rečenice.
Mada su me sve vreme o(d)govarali
Govorili bi mi – nije to za tebe,
I još – duboke su to vode,
možeš potonuti, poješće te mrak
ambis uzvraća pogled,
vojnik uzvraća udarac
čizmom.
Ćutao sam i ronio dalje
Bio sam uporan kao Hristovo magare
pri ulasku u Jerusalim.
Odbijao bih štap i kanap,
jednodevna rešenja,
majstori da odu da bi
majstori došli;
krpljenje starog asfalta
novim zakrpama; tekovine
tradicionalne gostoprimljivosti –
hlebom i solju, bajonetom i granatom.
I eto me sada na kraju jedne rečenice.
84 Nikola Đoković
Psihijatar bi rekao – ne,
nije to dovoljno,
terapija je proces bez kraja
i konca,
nisu to mozaici u pesku,
indijski tepisi na vetru,
minsko polje je minsko polje
mi smo uvek u ratu,
mi tu moramo biti,
trauma je večna, rane su nezaceljive,
lavirint je jedino rešenje;
nemoj posle reći da te nisam upozorio,
ti mali bedni
zavereniku protiv svega
što je Naše.
I priznajem, bili ste u pravu,
moja rečenica nije večna
kao vaše Pleme;
Ima kraj,
ja sam je ubio!
Pa ipak, vi ste prave ubice!
I na vas pokazujem prstom
pre nego što sasvim završim sa ovim,
pre no što to
DOKRAJČIM
i stavim
.
Zid gneva 85
86 Nikola Đoković
Zid gneva 87
88 Nikola Đoković
Human nature, essentially changeable, as unstable as the dust,
can endure no restraint; if it binds itself it soon begins to tear madly at its bonds, until it rends everything asunder, the wall, the
bonds, and its very self.
Franz Kafka, The Great Wall of China
Susret sa pjesništvom Nikole Đokovića bio je i bolan i ispunjen
radošću. To bolno je počivalo u neizbježnosti našeg susreta i u
vezi je sa njegovim, a i mojim vlastitim, “tragičnim osjećanjem
života”. Ali i u tom suočenju sa poezijom koja zrači sadašnjost i
onim što nazivamo našom novijom istorijom.
Govor koji ne bježi i ne skriva se. Svaka riječ u pjesmi Nikole
Đokovića je o sada, o upravo sada. Taj bol je dubok i još uvijek
živ. Njegova dubina je talog u našem sjećanju, talog ne samo dvadeset godina star, već stotinama godina ispod najnovijih naslaga.
Rat, rat i opet rat. Periodi mira su bili samo kratkotrajni trenuci
predaha, prikupljanja snage.
A radost? Radost je u ovom susretu mješavina nade i očajanja.
Radost je da postoji takav dar, da postoji takav glas, koji nam poklanja blagost utjehe. Trenutak smirenosti u lijepom.
Jednog popodneva bez daška vjetra, na jednoj tuđoj i dalekoj
obali, mislila sam na Nikolu Đokovića. Ne zato što je voda tog
90 Nikola Đoković
mora, u tom času, bila sjajna i glatka kao ogledalo. Već zato što
odnekud jedna ptica leteći nisko, tik uz površinu, krilima napravi
krugove na vodi. Jedan za drugim, u nizu. Toliko brzo i po dužini
dovoljno daleko da me podsjeti na djetinjstvo. Taj prizor je prekrilo sjećanje na naše obale i na bacanje pljosnatih kamenčića
po površini mirne vode. I prije nego je ptica iznenada zaronila u
dubinu, u mislima je tonuo bjelutak iz uspomena. Kao Nikolina
poezija, osjećanje i misao - neumoljivo nas tjera da uronimo u
dubine nas samih.
Da poezija Nikole Đokovića izlazi u izdanju CZKD-a nije nimalo
slučajno. Naprotiv. Po meni se to podrazumijeva. Na tom mjestu
se spajaju sadašnjost i prošlost, radost isto koliko i tuga, bol i
gnjev.
Ljiljana Dufgran,
publicista, kritičar i prevodilac. Bivša predsjednica
PEN centra Švedske, članica Matice crnogorske i bivša
studentkinja Filološkog fakulteta u Beogradu.
Prvi odgovor, koji je moje razmišljanje pretvorio u dijalog i koji
potpuno prirodno pripada mom tekstu, došao je od Borke Pavićević, osnivača i direktorke CZKD:
Draga moja, čitajući prvi pasus pitala sam gde ćeš, a onda si prošlost i sadašnjost sabila u dve prelepe slike. Ovde već odavno
niko nije govorio o lepoti. A sve vreme je u igri estetski fenomen,
našla si način da to kažeš. Super je ova forma nekog pisma, kao
ono što je zatvoreno u flaši. Tuga i bol. Pazi, ja sam zagađena
ovim govorom, političkim, koji stalno govori o bolnim reformama, tako da se i bol negde izmestio sa svog pravog mesta. Ta
reč naravno treba da stoji kod Nikoline poezije. Poezija na to ima
pravo, njoj to pripada, a ne populističkom govoru. Dobar je i kumulativni potpis ispod tvog imena, sadrži i distancu, sviđa mi se.
Tako je i pogovor neka vrsta pesme, javljam se, grlim te. B.
Zid gneva 91
Nikola Đoković
ZID GNEVA
Izdavač
Centar za kulturnu dekontaminaciju (CZKD)
Birčaninova 21, Beograd, +381 11 3610270
www.czkd.org
Edicija
CZKD Poeziranje
Za izdavača
Borka Pavićević
Dizajn i ilustracije
Metaklinika
Štampa
Standard 2
Tiraž
1000
Copyright (c) Nikola Đoković, 2014.
Uz podršku
ImagoLit, Stokholm, Švedska
CIP - Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
ЂОКОВИЋ, Никола, 1978Zid gneva / Nikola Đoković ; [pogovor
Ljiljana Dufgran]. - Beograd : Centar za
kulturnu dekontaminaciju, 2014 (Beograd :
Standard 2). - 96 str. ; 20 cm
Tiraž 1.000. - Prepiska o namerama: str.
90-91.
ISBN 978-86-88001-04-5
COBISS.SR-ID 207787020
ISBN 978-86-88001-04-5
Download

Nikola Đoković, Zid gneva