IDEALNI LOGOTERAPEUT – TRI KONTRADIKCIJE
Autor: Elisabeth Lukas
Naslov originala: The ”Ideal” Logotherapist: Three Contradictions
Originalni članak objavljen u The International Forum for Logotherapy 2, 1979,
Number 2, 3-7
I.
Logoterapeut mora biti i pesimista i optimista
Logoterapeutski savet: “Prihvatite ljude takve kakvi su i pomozite im da postanu ono sto
mogu da budu.” Zvuči optimistično, čak više, ako ljudskim bićima pripišemo još jednu
dimenziju - duhovnu dimenziju, koja ih izdiže iznad drugih životnih formi i omogućava im
da prevaziđu nevolje. Naravno, logoterapeut ne sme da zabada glavu u pesak, mora
biti dovoljno pesimičan da prepozna realnost, da je prihvati takvu kakva je i da istraži
uzroke i činjenice koje čine pacijentov problem.
Logoterapija privlači terapeute koji veruju u ljudsku dobrotu. Cinici nisu zainteresovani
za logoterapiju. Međutim, idealizam, optimizam i vera u ljudsku prirodu nisu dovoljni da
se postane odgovoran logoterapeut. Nema svaka bolest psihosomatske uzroke, nije
uzrok svake depresije egzistencijalna frustracija i ne pati svaki psihički bolesnik od
egzistencijalnog vakuuma.
Logoterapeuti, kao i svaki drugi terapeuti, dužni su da prikupe informacije koje im služe
da protumače situaciju. Oni moraju biti svesni i mogućih pogrešnih tumačenja i ne
smeju precenjivati svoje sposobnosti. Ponekad je potrebno pacijenta uputiti drugim
medicinskim profesijama . Dve istorije slučajeva će ilustrovati ovu hipotezu. Gospođa B.
je bila odrasla žena koja se žalila na bolove u grudima. Pošto se bol povećavao u
trenucima psihičkog stresa i nije se mogao naći organski uzrok, “psihogena” dijagnoza
je izgledala razumno. Bol se smanjivao uz vežbe relaksacije i uz razgovor sa
logoterapeutom. Konačno, nestao je. Šest meseci kasnije, gđa B. se vratila žaleći se na
bol u donjem desnom delu stomaka. Njen porodični lekar sa osmehom je govorio o
nervima i poslao je kod mene. Bila sam veoma oprezna prema organski uzrokovanim
bolom, kod gđe B. koja je greškom upućena psihologu. Rad pod takvim okolnostima,
bio je osuđen na neuspeh. Bila sam dovoljno pesimističana, i gđu B. sam prvo poslala
kod drugog lekara. Gle to, ovaj lekar, koji je bio nepristrasan i nije znao da je ona ranije
imala psihogeni poremećaj, veoma lako je dijagnostikovao kamen u žučnoj kesi. Bez
mog pesimizma, dragoceno vreme bi bilo izgubljeno.
Drugi slučaj: Menjala sam psihologa koji je bio zadužen za decu u našem savetovalištu.
Jedan od pacijenata je bila devojka čiji se nastavnik žalio da je devojčica masturbirala u
razredu i tražio je pomoć od psihologa. Školski psiholog je mislio da devojci treba
1
terapija analitičke igre i to je ono što je devojka dobila. Tražila sam da se pacijent
pregleda od strane ginekologa. Ispostavilo se da ima hroničnu vaginalnu upalu. Zbog
toga se vrpoljila na času i češala među nogama. Ipak, šest meseci je tretirana
terapijom analitičke igre. Odgovarajući lek je doneo olakšanje za dva meseca.
Logoterapeuti se razlikuju od većine svojih kolega u svom verovanju da šansa za
oporavak postoji uprkos okolnostima. Logoterapeutska vera leži u tome da svako
ljudsko biće, kroz resurse duha, ima šansu – uprkos prošlosti, ličnoj naravi i nasleđenim
genima, može da promeni svoj život i ispuni ga značenjem.
Divna je to misao, ali iznova i iznova puna sam nedoumica i želim odustati od klijenta i
oceniti ga kao “beznadežnog”. Međutim, svaki put se posebno potrudim da ne lišim
pacijenta šanse. Ponekad, kad sam očajna, okrećem se drugim pacijentima koji takođe
traže smisao i kažem im o mom problemu (bez otkrivanja identiteta osobe o kojoj se
radi) i pustim ih da nađu argumente koje bih mogla da koristim. Mnogo puta se desilo
da su mi moji pacijenti pomogli na ovaj način, učeći me u isto vreme o optimizmu.
Gđa. R. 35 godišnja žena je došla kod mene zbog svoje egzistencijalne frustracije. Njen
muž je umro pre osam dana i ostala je sa malim detetom. Živela je u skromnim
okolnostima, bila je domaćica koja je vodila jednoličan život. Nikada nije išla na odmor,
retko je napuštala kuću i imala je malo prijatelja i iskustava. Bila je nezadovoljna svojim
životom, samokritična, sa lošim humorom i stoga neprivlačna drugima, koji su je
izbegavali. U dugim sesijama, pokušala sam je navesti da vidi neki potencijalni smisao
u svom životu: profesionalne, društvene, rekreativne aktivnosti. Bilo je reči i o planu
štednje, kako bi priuštila sebi kratak odmor. Međutim, u svakoj ideji našla je nešto loše.
Jednog dana, osećala sam se obeshrabreno. Mlada devojka sa kojom sam radila duže
vreme, bila je umešana u zločin. Osećala sam da mi um do sada nije bio u takvom
stanju. Povrh svega toga, morala sam se susresti sa uobičajenim negativizmom gđe R.
Stoga sam joj predložila da tog dana ne pričamo o njenoj situaciji, već o drugom
slučaju. Bila bih joj zahvalana za komentare. Upoznala sam je sa posrnućem devojke i
mojim strahovima da se neće oporaviti od umešanosti u krivično delo. Moja
pacijentkinja je našla reči optimizma i utehe! “Trenutna situacija”- rekla je ona: “može
biti samo prolazna faza. Neki moraju da padnu, pre nego što ustanu. Ne bih je
osuđivala, kao svi ostali, već bih joj stavila do znanja da ste joj spremni pomoći u
budućnosti, ako ona to želi.” Zahvalila sam gđi R. i shvatila da je ona, rekavši to,
pomogla i sama sebi – bio je to prvi put u dugom periodu negativnosti da je usvojila
pozitivan stav. Od tada je postalo lakše za oboje da gledamo lakše na njenu situaciju
(koja je bila mnogo lakša u odnosu na drugu devojku) i da nađemo tragove za promene
u pravcu koji je pun smisla za nju.
2
Logoterapeut sluša svoje pacijente i uči od njih – on daje i uzima. Terapija se ne može
vršiti iz knjiga, ali se mora razviti iz reči pacijenta i, možda čak i važnije, iz onoga što leži
iza tih reči. Logoterapeut mora biti mešavina optimiste i pesimiste na mnoge načine.
Mora videti neprilike pacijenata, ali mora verovati u to da oni mogu da ih prevaziđu. On
vidi ozbiljne ograničenosti svih šansi u nekim situacijama, ali veruje do kraja da postoji
bar jedna šansa. On poznaje slabosti pacijenta, ali tretira pacijente kao potpuno
prihvatljive osobe. On prepoznaje okove detinjstva i obrazovanja, ali pomaže
pacijentima da se oslobode od ovih ludačkih košulja. On zna o granicama pacijentovih
delanja, ali ih ohrabruje da delaju unutar ovih granica. Fanatici, oni kojima je uvek
potreban žrtveni jarac, neće biti oduševljeni ovim stavom, oni više vole da okrive
društvo, politiku i civilizaciju za uništavanje života neke osobe. Okriviti je lakše nego
pomoći.
Ne verujem reformistima koji započinju svoje reforme optuživanjem. Naše lične slabosti
vidimo najjasnije u drugima. Pre nego što optužimo, bolje je da prvo pogledamo sebe.
Oni koji ne uzmu u obzir svoju veru u poslednje ostrvce bezuslovne slobode u ljudskom
duhu, moraju se uzdržati od logoterapije. Tako, moraju biti spremni da prihvate sami
sebe kao proizvod obične slučajnosti.
II.
Logoterapeut mora istražiti simptome i ignorisati simptome
Logoterapeut mora ignorisati simptome, posebno one simptome koji ne mogu da se
promene jer zadržavanje na njima proizvodi više štete nego koristi. Ako, nastavite da
podsećate dete da je odraslo u sirotištu, da je napušteno i da, zbog svojih ranih
iskustava u detinjstvu, nikada neće ništa postići, napravićete od njega mentalnog
bogalja – a ono nije moralo to postati kao rezultat svog odrastanja u sirotištu.
Neoprostivo je da čak i nagovestite hendikepiranoj osobi da je njen hendikep rezultat
njenih ličnih neuspeha, iako možda i postoji veza izmedju njih. Niti bi mladi ili stari
trebali da koriste svoj uzrast kao izgovor za budalaste radnje. Neke povezanosti je bolje
ostaviti na miru. Ako se previše pažnje obraća na njih, one mogu da paralizuju zdravu
moć ljudskog duha koji može da prkosi ovim vezama.
Bracni par je bio očajan, jer je njihov četvorogodišnji usvojeni sin voleo da se igra u
ženskoj odeći. Dete je došlo iz sirotinjskog kvarta i oni su se bojali da je imao genetsku
predispoziciju prema homoseksualnosti. Pratili su svaki njegov korak i interpretirali su
sve u tom svetlu. Oni su bili šokirani bezazlenim komentarima kao sto je “Tata je mnogo
bolji od mame.” Da je dečak bio njihovo biološko dete, verovatno bi manje obraćali
pažnju na njegovu igru i komentare. Međutim, dete je osetilo njihovu brigu o njegovoj
mogućoj genetičkoj pozadini. Primetio je posebnu pažnju koju su njegovi roditelji
obraćali svaki put kada bi on obukao majčinu suknju, te se osetio važno i ponavljao je
radnju.
3
Detetova pozadina je mogla biti uzrok njegovom ponašanju, ali ipak je moj savet
roditeljima bio da to ignorišu. U mojim razgovorima sa njima, nisam se zadržavala na
detetovom, navodno, abnormalnom ponašanju. Nisam tvrdila da je njegovo ponašanje
bilo normalno, ali sam predložila roditeljima da ga tretiraju kao da jeste. “Nemojte
obraćati toliko pažnje kada on obuče suknju i izrazi prioritet prema očevoj privrženosti”.
Rekla sam im: “Formirajte oca kao uzor. Pustite oca da radi sa dečakom oko kuće,
pustite dečaka da gleda kako otac pere auto, pričajte mu o hrabrim muškarcima. Recite
mu da će i on biti takav čovek jednog dana.” Tražila sam da tretiraju dečaka kao da je
njihovo rođeno dete.
Roditelji su uradili ovo i nakon nekog vremena simptomi su nestali. Ne mogu da kažem
šta je uzrokovalo njegovo čudno interesovanje za žensku garderobu, ali “abnormalni
geni” su mogli napraviti mnogo štete da su roditelji nastavili da se brinu. Uzroci ponekad
mogu biti zanemareni čak i kad se nametnu terapeutu. Polako kad imate prevremeno
“aha” iskustvo tokom prvih sastanaka, i gledajte s oprezom na “očigledne uzroke” koje
klijent prezentuje.
Jedna majka mi je rekla: “Naša ćerka se boji mraka. Nažalost, bila je prisutna kada je
baka pronađena mrtva u krevetu i od tada se boji mraka.” Objašnjenje je bilo
verodostojno. Ali, prilikom daljih razgovora je ispalo da se devojčica bojala mraka
mnogo pre bakine smrti i da je samo želela da spava sa upaljenim svetlom. Takođe
sam otkrila da devojčica nije uopšte toliko sklona baki i da se osećala kao da je bolje što
je “otišla u raj”. Terapeuti su, generalno, voljni da provedu mnogo vremena u traženju
uzroka, ali ponekad moraju da skupe hrabrosti da ih ignorišu. Nije zadatak
logoterapeuta da razotkrije uzroke po svaku cenu, već samo tamo gde služe svrsi.
Ponekad je bolja svrha poslužena od strane ignorisanih uzroka.
Srodna kontradikcija u logoterapeutskoj praksi brine pacijente: pacijenti moraju naučiti
da prihvataju svoju sudbinu i takođe moraju da nauče da se bore protiv sudbine.
Skraćeno: biti sposoban da prihvatiš, ali odlučan u pružanju otpora.
Način na koji logoterapeut postupa sa simptomima bolesti pacijenta imaće uticaj na
njihove pristupe u prevazilaženju bolesti. Kada uzroci ne mogu da se promene,
logoterapeut će ih igorisati, a pacijent će morati da ih prihvati. Kada uzroci mogu da se
promene, logoterapeut će pokušati da ih istraži i da aktivira snage pacijenta da se bori
sa tim uzrocima. U prvom slučaju, logoterapeut će možda koristiti tehnike kao što je
modifikacija stava ili derefleksija, u drugom, paradoksalna intencija ili jačanje volje.
“Budi sposoban da prihvatiš, budi odlučan u pružanju otpora” je pravilo koje nije
popularno danas. Ljudi u našoj civilizaciji su razmaženi. Oni ne mogu da prihvate
patnju, bune se protiv svoje sudbine, insistiraju na svom “pravu” da žive život koji pruža
zadovoljstvo i postaju agresivno-histerični kada dođu do neke prepreke. Kako takvi ljudi
4
mogu da se suoče sa bolešću i smrću? Kako oni mogu da se suprostave ekonomskim
problemima, nezaposlenosti i oskudici? Protiv nekih stanja može se i mora se boriti.
Divan je dar biti sposoban da prihvatiš neizbežno i da imaš hrabrosti da prkosiš svojim
slabostima, da prevaziđeš svoje nesigurnosti, da se prevaziđeš svoju pohlepu, da se
uzdigneš iznad sebe. Ne treba se pokoravati svakom iskušenju, padati u depresiju zbog
razočarenja, vrištati zbog svake provokacije i vežbati kako da se nadmaši protivnik u
svakom trenutku.
Ignorisati, a ipak ih tolerisati, istraživati uzroke i boriti se protiv njih – ovo je velika
kontradikcija u konceptu logoterapije.
III.
Logoterapeut mora imati svoj sistem vrednosti, a ipak mora potpuno
prihvatiti sistem vrednosti svojih pacijenata
Svaki terapeut prihvata vrednosni sistem pacijenta osim kad su vrednosti nezdrave.
Terapeut poštuje religiozna, politička, moralna uverenja drugih ljudi čak i kad ne misli
da on sam nema sistem vrednosti. Terapeut može biti ateista, a ipak može biti
sposoban da diskutuje katolicizam sa, na primer, nevestom. On mora biti dovoljno
fleksibilan da odgovori na pitanja na takav način da ne negira svoj lični stav, niti da
potresa veru pacijenta. Sokratovski dijalog je pravilan način u odgovaranju na pitanja sa
pitanjima i ovo pomaže pacijentu da sam nađe svoje odgovore.
Međutim, logoterapeut ima jednu dodatnu obavezu. On pruža odgovore i izvodi ih iz
sopstvenog sistema vrednosti. Stoga, njegov sistem mora biti širokog spektra, njegova
duhovna dimenzija mora sadržati obilan rezervoar iz koga izvlači čak i u slučajevima
najdelikatnijih tema. Npr. pitanje o Bogu se teško može izbeći u mnogim terapeutskim
razmenama. Ne bi imalo smisla reći da logoterapeut treba da pripada nekoj određenoj
religiji, ali ipak mora da ima neki koncept božanskog. Ovaj koncept može biti samo vera
u dobrotu čovečanstva, u istinu i lepotu, a ipak ovo predstavlja komunikacijski most
prema verniku. U politici, takođe, terapeut može da ima određenu opredeljenost, a da
ipak i dalje ima razumevanja za pozitivne ciljeve opozicijskih partija. Uvek postoji
osnova za sastanak ako je sistem vrednosti jedne osobe dovoljno obilan da izostavi
dogmu.
Pokazala sam sposobnost da pomognem pacijentima koji su verovali u bukvalno
postojanje đavola, i drugim koji su poricali postojanje više sile u bilo kakvoj formi. Setila
sam se slučaja, citiranog od strane Frankla. Muškarac, ortodoksni Jevrej koji je bio
očajan jer je izgubio sinove u koncentracionom logoru i nije više mogao da ima decu.
Tokom toka terapije postalo je jasno da se njegov očaj koncentrisao oko njegovog
verovanja da neće moći da se ujedini sa sinovima u raju. Sudeći po njegovom
verovanju, njegova deca, umrla su nevina i završila su u raju, a raj bi bio zatvoren za
njega jer je zemaljski grešnik. Primenivši verovanja svog pacijenta, u koja on nije
5
verovao, on je bio sposoban da dovede do promene stava kod starog čoveka. Citirajući
pasuse iz Talmuda, Frankl mu je pomogao da shvati moguće značenje njegove patnje:
zapisano je u Dobroj Knjizi da su naše suze sačuvane za Dan Presude. Zar nije bilo
ubedljivo da je Bog tražio patnje starog čoveka da bi bio primljen u raj i da bi opet video
svoju decu?
Logoterapeut, u nekim slučajevima, mora čak da kaže ne sistemu vrednosti svojih
pacijenata, posebno pogledima koji se odnose na redukcionizam, pandeterminizam i
nihilizam. “Ne, nije istina da ti nisi ništa osim životinje koja mora da odgovara na svoje
instikte.” “Ne, nije istina da si bespomoćna žrtva svoje prošlosti.” “Ne, nije istina da ništa
nije vašno, jer ništa nije realno.” Logoterapeut mora koristiti svoj lični sistem vrednosti, u
toj meri da pomogne svojim pacijentima da to vide, iako su instinktivni, žrtve okolnosti i
da negativne sile rade u njima i u svetu, oni mogu da zauzmu stav protiv svih smetnji.
Iznad takvih izuzetaka, logoterapeuti moraju biti sposobni da izvlače zaključke iz svojih
sopstvenih vrednosti bez nametanja pacijentu i mora biti dovoljno tolerantan da stavi
svoje poglede u terminologiju i koncepte pacijenta. Od vitalnog je značaja da pacijent
razume i ako je razumevanje pripomognuto korišćenjem reči “đavo” umesto “bolest”, ili
“zlo” za “katastrofu”, onda se logoterapeutu savetuje da koristi te reči.
Visoko na listi vrednosti logoterapeuta je briga za pacijenta. Međutim, logoterapeut ne
sme da preceni svoje kapacitete. Mnoge bolesti se same izleče i mnoge sugestije
ponuđene u dobrom poverenju ne mogu se koristiti od strane pacijenta. Logoterapeut
mora naučiti iz nauspeha, ali ne sme uzimati zasluge za svako poboljšanje. Mora biti
svestan moći samoizlečenja pacijenta i njihove sposobnosti da mobilizuju ove moći da
poboljšaju svoje živote. Ljudi su slobodni da odluče da ne žele terapeutsku pomoć,
protiv svog oporavka i protiv svoje, možda jedine šanse. Ovo, takođe moramo poštovati,
čak i kad boli. Ne možemo učiniti više nego plasirati svoje napore za pacijenta visoko na
skali naših vrednosti – finalna odgovornost ostaje na našim pacijentima.
Sistem vrednosti logoterapeuta igra važnu ulogu u drugoj oblasti, takođe. Šta govorimo
našim pacijentima je dokaz naše lične životne filozofije. Moramo biti voljni da se
ponašamo u skladu sa našim savetom koji smo dali pacijentu. Mi otkrivamo sebe kao
iskrene u toj meri da stojimo iza svojih reci.
Naša iskrenost treba da bude očigledna pacijentima ako želimo da im pomognemo, ali
sama naša iskrenost sadrži kontradikciju: Moramo uzeti u obzir našu neprestanu
potragu za smislom i pokazati da smo našli ispunjenje. Ova kontradikcija se može rešiti
jer ničija potraga za smislom nije gotova i potpuna ispunjenost nije dostignuta jednom
za svagda. Svi mi nastavljamo da tražimo do kraja života, i nas logoterapeute ne sme
biti sramota da ovo priznamo.
6
Nedavno sam počela pisati knjigu o mojim iskustvima kao logoterapeuta. Odugovlačila
sam, koristila sam manjak vremena i porodične obaveze kao izgovore. Zapravo me je
plašila ideja pisanja knjige i takođe sam oklevala da uronim u taj ogromni posao u vezi
sa tom temom.
Onda, jednog dana, primetila sam moju prvu sedu dlaku. Ovo nije tragedija, ali sam
mislila jedan trenutak kao da sam bila dodirnuta dahom prolaznosti. I dalje se osećam
mlado i imam mnoge planove za budućnost, ali vreme prolazi. Setila sam se saveta koji
mi je dao klijent pre dve godine.
Gospođa H. je imala 29 godina, ali je počela da farba kosu sa 25 godina, otkad je prvi
put primetila sede dlake. Dobila je čudnu alergiju na farbu i bila je u opasnosti da izgubi
svoju kosu ako nastavi da je farba. Postala je tako očajna da je razmišljala o
mogućnosti samoubistva. Pokušala sam korigovati stavove i usmerila sam njenu pažnju
ka tom da se prva seda dlaka može protumačiti kao signal upozorenje: vreme prolazi.
Radi ono što želiš da radiš. Prestani da odlažeš. Obično to upozorenje dolazi u
kasnijem dobu, ali dobivši ga u 25. godini dalo joj je više vremena da radi stvari.
Počela je da vidi svoju sedu kosu u novom svetlu: ne kao podsetnik njenog starenja već
kao stvari koje je želela da radi. Počela je da pravi tepihe, hobi koji je odlagala, putovala
je, išla je na kurseve. Pošto je uzela u obzir starenje kao impuls života, nije više mislila
na smrt.
Mislila sam na gospođu H. kada sam otkrio moju prvu sedu dlaku: “Ovo je test moje
lične logoterapije.”, pomislila sam. “Da li da prihvatim svoj lični savet, da li da stojim iza
njega?”Počela sam da pišem svoju knjigu. Moja prva seda dlaka mi je rekla: “Ako želis
da pišes knjigu, počni sada. Sutra je možda prekasno.”
Ovo je, možda, ultimativni kriterijum za “idealnog” logoterapeuta: Pratiti recept koji on
lično prepiše kao zdravo-davajuće drugima.
7
Download

IDEALNI LOGOTERAPEUT – TRI KONTRADIKCIJE Autor: Elisabeth