Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju
i sistemska rešenja Srbije
SEMINARSKI RAD
Saosećajna komunikacija
Mentor
Vlado Ilić
Edukant
Ilinka Miletić
Beograd, avgust 2013. god.
1
„ Negde izvan ideja pogrešnosti i ispravnosti postoji polje.
Tamo ću te sresti“
Sufi pesnik Rumi
Mojoj Naki ,
Nadi Ignjatović s ljubavlju i zahvalnošću za božanski dodir duše
2
Nenasilna ili saosećajna komunikacija je negovanje svesti od trenutka do
trenutka, da budemo sada i ovde. Na sve to što pravimo očekivanja „sta ću sa tim..“ vode me iz
ovog trenutka. To ne znači da ne pravimo vizije onoga čemu želimo da idemo, ali ono što
nastojimo je da budemo u svakom trenutku tu gde smo a ne sa onim što bismo hteli. Da bacimo
očekivanja, jer ako imam očekivanja, onda nisam sa vama.. Jedna od najvažnijih lekcija je da
zatvorimo oči i pogledamo gde smo. Da ostanemo tu.Bert Helinger govori o trenutku „Svaki se
život živi u trenutku. Zaista možemo živeti samo u trenutku. Ako mislim na budućnost,
upropastim trenutak. Ako mislim na prošlost, pobegne mi trenutak. Dakle, živimo od trenutka do
trenutka. Ako m islim na nešto što bih mogao imati u budućnosti, nemam to, jer to u ovom
trenutku nemam.Dakle, sreća je uvek trenutačna...“ U trenutku imamo sve.
Sledeća priča izražava suštinu – sazrevanje muškog ali se tiče žena :
„ Kralj je imao sina jedinca. Omogućio mu je sve neophodno za njegov rast i razvoj.
Obrazovanje, pažnju, negu, sve su mu potrebe bile zadovoljene.I onda, jednoga dana princ , pošto
mu je sve u njegovom kraljevstvu bili poznato, odluči da prekorači njegove granice.Čim je tamo
zakoračio, sretne je čarobnjaka. „Spremi se da umreš“, reče čarobnjak „ubiću te jer si zakoračio
na moju teritoriju“. „Izvini,“ reče princ „nisam znao za takvo pravilo vlada u tvojoj zemlji“.“Bez
obzira znao ili ne znao, ko ovde kroči takav je propis“. „Ima li nešto što mogu da uradim da bih
spasio život?“ upita princ.Čarobnjak, napravivši malu pauzu reče: „Ima jedno pitanje , pa ako na
njega odgovoriš, poštedeću ti život i oprostiti“.Princ, imajući na umu svoje obrazovanje i verujući
da će znati odgovor obradova se i reče:“Kaži!““Pitanje je ~ šta žene stvarno žele?“Na to
čarobnjakovo pitanje princ ustuknu i reče :“Ja sam mlad, neiskusan po tom pitanju, mogu li da
dobijem malo vremena da razmislim?“ „Svakako“, reče čarobnjak,“ imaš godinu dana da
pronađeš odgovor, a posle tih godinu dana moraš doći sa odgovorom. Ako ne dođeš, naći ću te
ma gde bio. Idi sada!“I princ trčeći ode kod oca :“Oče moj, kralju, desila se strašna stvar...“ i
ispriča mu šta se desilo. „Ne brini“, reče kralj uplašenom princu,“raspisaću konkurs za odgovor
na to pitanje i siguran sam da će biti nekoliko knjiga odgovora pa će sigurno jedan od tih biti
pravilan“.I tako i uradi. Posle godinu dana princ, sa tri debele knjige odgovora o tome šta žene
stvarno žele, krenu kod čarobnjaka računajući da je bar jedan od tih odgovora pravi.Idući tako
sretne vešticu.“Jadni prinče“, reče mu ona,“misliš da imaš odgovor, ali nemaš.“ „Otkud znaš?“
upita je princ.“Zato što jedino ja znam odgovor na to pitanje“, reče ona.“Kaži mi, molim te“,reče
princ. „Hoću, ali pod jednim uslovom ~ da me oženiš“, reče veštica.Na to se on potpuno promeni
i ljutito reče:“Vidi na šta ličiš, ti si jedna ružna, stara babuskara a ja sam mlad i lep. To ne dolazi
u obzir!“I produži dalje. Dođe do čarobnjaka.Čarobnjak pogleda knjige, pa u princa i reče:“Žao
mi je, nemaš odgovor, spremi se da umreš“. „Daj mi još pet minuta“, usplahireno reče
princ.“Može“, odgovori čarobnjak.Princ otrča nazad, do veštice i reče“Dobro, prihvatam da se
oženim tobom, kaži mi koji je odgovor“. I ona mu kaže. Princ se vrati do čarobnjaka i reče:“Ono
3
što žene stvarno žele je da budu pitane šta žele“.“Dobro, prihvatam tvoj odgovor iako znam da ti
je ovo rekla veštica.Obećao sam ti da ću ti spasiti život ako odgovoriš , pa sada možeš da ideš.
Slobodan si.“Princ, iako srećan što je živ, teška koraka se vrati do veštice koja ga je čekala i
reče:“Tu, u šumi, ima jedna mala crkva i možemo odmah da se venčamo“.“Ne, ne, ne“,reče
veštica, „ti si kraljev sin, tvoje venčanje treba da bude sa pompom, zvanicama, da sve bude kako
treba. Samo tako ću se udati za tebe.“Princ je, pošto je dao reč, povede sa sobom.Na dan svadbe
sav narod, zvanice i dvorjani gledali su u princa i njegovu ružnu ženu ne mogavši sebi doći od
čuđenja. Princ je ceo dan bio u svojim mislima, natmuren, neraspoložen. Nekako preživi taj dan i
uveče, jedva hodajući jer su mu klecala kolena , uputi se ka spavaćoj sobi.Otv ori vrata, uđe u
sobu i sa teškom mukom podignu pogled.Kad pred njim ~ lepotica. Sav srećan, sa olakšanjem
reče:“Au, ovo se baš dobro završilo!“ „Pa nije baš tako jednostavno“, reče lepotica pred njim,“ja
mogu da budem lepa dvanaest sati. Ti sada biraj ~ hoćeš li da budem lepa noću kada sam sa
tobom ili hoćeš da budem lepa danju kada me svi vide“. Princ miran, naučivši lekciju zapita: „A
šta bi ti volela?“Na to pitanje pale su čini i ona je ostala lepotica sve vreme.
Ova priča ima nekoliko bitnih odrednica za NNK. Nivo potreba toga šta želimo, u
stvari je mesto gde pravimo kontakt sami sa sobom i mesto gde pravimo kontakt sa drugima, gde
se otvara mogućnost da se dodirnu duše, da se nadje rešenje.Bitno je kako da prevedemo
sudjenje, kritike, savete u to šta ja zapravo želim kada to radim. Ili da prevedemo sudove u
etikete koje nam drugi daju, lepe na nas. Ne da ih čujemo tako ,nego da čujemo , u stvari , šta taj
drugi želi. Tu je srž NNK i našeg kontakta sa centriranošću. Kada znate potrebu koja vam nije
zadovoljena vi se dobro osećate u svojoj koži zato što znate šta je to što želite.
Isto tako kada čujete drugog na nivou potreba – povezujete se ljudski. I onda ono što stoji
„Ljubi bližnjega svoga“ nije samo prazna priča . Istinski osećate bliskost sa tim nekim zato što
je isto krojeno ljudsko biće kao vi.Vesna Krmpotić u knjizi“Košulja sretnog čovjeka“ kaže:“da
se u „ naškosti“ prepozna „njihovost“, i obratno,to je, čini mi se, najpravlji način saznavanja sebe
i drugih.“
U poretku gledamo našeg partnera ili nekog drugog, s kim smo blisko povezani i kažemo
mu:“Da“. Prihvatam te tačno takvog kakav jesi sa svim što to nosi. Smeš biti tačno takav kakav
jesi. Tačno takvog te primam. Tačno takvog te volim. Veselim se tačno takvom kakav jesi.
„Ljubav“, kaže Vlada Ilić,“ znači i mir, a mir znači da sve gledamo s istom ljubavlju, iako su
različiti.Istovremeno volimo te različitosti u sebi, tu mušku i žensku energiju koja se spaja u
nama i koja je sa svime povezana...Ona nam može pomoći u konfliktnoj situaciji – s voljenom
osobom, na primer – na nju ne gledamo kao na neprijatelja, nego da uvažavamo i volimo upravo
tu njenu različitost, da shvatimo bitnost i neminovnost konflikta za vlastiti rast i iskoristimo ga
da u voljenoj osobi, kao u ogledalu, otkrijemo one delove koje nismo u stanju da vidimo u sebi,
jer upravo to je ono što nam najviše smeta kod voljene osobe.Ono što nam se u nama samima
nimalo ne dopada i sa čime ne možemo i ne želimo da se suočimo. Kada to spoznamo, onda
voljenoj osobi možemo da obrazložimo šta je za nas bitno i jasno joj stavimo do znanja da nas je
4
povredila svojim ophođenjem.Možda ćete sebe upravo kroz konfliktnu situaciju dovesti na
spoznajni nivo na kojem ćete konačno i sami shvatiti šta je za vas toliko bitno, i izreći ćete to
voljenoj osobi, spoznajući istovremeno svoj udeo u nastanku konflikta.A za pričinjenu povredu
nećete je moliti za oproštaj, nego ćete voljenu osobu pogledati i reći joj:“Žao mi je“.Tu počinje
nešto novo, novi kvalitet ophođenja, tu počinje kultura konflikta.“
Pitanje
Drugo što je važno u ovoj priči o princu je pitanje.Dakle, da pitam, da proveravam, ne da
tvrdim. U ovom slučaju da proverim da li je i šta na duši tog nekog ili ono što je bitno.“Čitaj tuđe
misli i bez pitanja i proveravanja. Uvek znaj šta drugi misli i oseća prema tebi.Kada se nešto desi
što ti se ne dopada reci - znao sam. Tako ćeš dobiti proročanstvo koje se samo po sebi
ispunjava“.
Ono što je suština „žirafećeg“ je da proveravam pitanje. Ali empatski. Ne pitanje:“Zašto
tako misliš?“ jer je to pitanje među prvima koje izaziva jaz među ljudima. To je pitanje koje traži
uzroke ili traži objašnjenja. Može da prija jedino kada smo potpuno smireni i kada imamo
intelektualnu potrebu za otkrivanjem. A u našim ljudskim odnosima mi najčešće postavimo
„Zašto?“ i to u trenucima kada je taj daleko od toga da ima potrebu za ispitivanjem , jer najčešće
ima potrebu za empatijom.Znači da je zbunjen, da ne zna šta mu je u duši, da mu je ili potrebno
vreme da se poveže sam sa sobom ili empatska pomoć. Pitanje „Zašto?“ dođe kao dosipanje ulja
na vatru. Dobiće se zmijski odgovor.. Samo ako pitam „Zašto?“, bez da kažem iz koje potrebe
pitam i da kažem kako se osećam u tome, biće shvaćeno kao komanda, prisila nad tim drugim; da
uradi nešto što ja tražim.Mogu da kažem:“Zbunjena sam i htela bih da razumem šta te navelo da
to uradiš“. A ne : „Zašto si to uradio?“ Čak i ako odgovori, velike su šanse da je shvatio da je na
propitivanju.
Kada nam krene „Zašto“ iz usta, setimo se da ćemo sve to što nas interesuje saznati ako
se povežemo empatski : „ Da li se osećaš ... zato što želiš,,,?“Ako na ovakav način pitamo, drugi
će se osećati saslušanim, biće mu prijatnije.Ne samo da znam šta je mudrost, nego da je
primenjujem.
„Pitanje „Zašto“ postavlja se vrlo često,“ kaže Bert Helinger.“Koje delovanje to pitanje
ima u duši? Daje li snagu? Smeta li? Sprečava li delovanje?
O tome sam pronašao još nešto važno. Postoje dobra rešenja bez nekog problema, dakle
i bez pitanja „Zašto?“.Ko gleda na problem, gleda unazad i to sprečava rešenje. Kada neko prouči
5
svoj problem i misli da je otkrio zašto ga ima, njegov problem se učvršćuje. On ga je jasno
definisao.Nakon toga se on može samo teško promeniti.
Jednom sam napisao jedan mali izraz, aforizam:“ Mudrac izbegava zakleti se na večnu
ljubav. Umesto toga radije voli.“To je svakako smelo. Ali to je smeo poduhvat bez problema.“
Razvoj
Ovde je poenta da primenjujemo, da živimo NNK. To upravo počinje kada se uključimo,
a kraja nema jer nema ni savršene žirafe.Brže je dolaženje do svesti o izboru. Mogu da reagujem
„ovako“ a onda će to da mi se posle desi , a ako reagujem „onako“ možda će posle da mi se
otvori nešto novo.Imamo svest o izboru, fluentnost, brže padaju ideje o onome što nam se dešava
u duši. Ubrzaćemo intelektualni proces.Izazovi će se pojavljivati iza svakog ugla jer život je u
stvari izazov. Bez toga bismo stagnirali.. Poželjno je da budemo svesni da ono što nam
predstavlja izazov je, u stvari, različito od nas.(Može nam neko uputiti komentar „Otkud ti sa
njim/njom? Gde ga/je nadje?“E, pa nadjosmo ga/je da bi nas podstakao/la da se razvijemo, da
bismo osvestili sebi šta želimo, da bismo iskoračili u nešto u čemu nismo bili do sada. Helinger
kaže:“Zaljubljenost je očekivanje da ćeš nešto dobiti.Šta mi , pre svega, u zaljubljenosti želimo
dobiti? Šta smo mi od svojih roditelja želeli, ali nismo dobili ? Sada nam to partner treba
isporučiti. To znači zaljubljenost. Ali upravo zato što ste zaljubljeni nakon nekog vremena vi
takođe morate davati. Tada dolazi otrežnjenje. Iznenada vidimo da je naš partner drugačiji,
poseban. Tada primimo od njega šta nam kao partner daje, ne kao otac ili majka, i mi dajemo
njemu, šta mu kao partneru možemo davati, kao nekom odraslom. Tada ljubav između nas ima
snagu.“
Učenje i primena NNK veština je razvojni proces. Razvoj je, u stvari, iskoračivanje u to
što ne znam šta je. Svi bi voleli da iskoračimo ali da nam bude poznato i da se osećamo
bezbedno, da budemo sigurni. I onda stanemo. Zapravo razvoj je iskoračivanje ka nepoznatom.
Jer, ako znamo, onda to nije razvoj. Kroz nenasilnu komunikaciju se ohrabrimo da zakoračimo
Kada zakoračimo onda vidimo da su aparati krila.. Kroz NNK se osnažujemo za let.Kada
zakoračimo, vidimo da su nam porasla krila.Ponekad mislimo da nismo opremljeni, da nemamo
krila. Zapravo već smo opremljeni za let.To je kao u knjizi o ličnom razvoju „Radost srca“
jednog irskog psihologa koji kaže: „Moj život je kao ljuljanje na trapezu.Znam, držim prečagu i
znam otprilike koliki mi je domet, znam gde sam, znam kako mi je. I taman sam se onako lepo
setio – kada sa druge strane leti druga prečaga. I nekako znam da na njoj piše moje ime.Taj
trenutak izmedju puštanja ove prečage i hvatanja nove izgleda kao milion godina.Najstrašniji
trenutak u mom životu.. Ali , u stvari, to je jedini trenutak u kome rastete.Jer kada se uhvatite za
drugu prečagu to je već stabilno stanje naše svesti. Tu nema promena. Razvoj je u onom ~ nikad
6
ne znaš da li ima neko ko će te prihvatiti sa druge strane, ne znaš da li ima mreža dole, šta me
čeka.U tom puštanju je razvoj.“
Iskrenost i otvorenost
Kvaliteti NNk su : iskrenost i otvorenost.To je ono što me dovodi u kontakt sa sobom ali
i sa drugima Da kažem iskreno ono što mi je na duši.Šta osećam, šta mi je potrebno , šta bih
htela. Da budem sigurna da ćemo iskreno slediti svoje potrebe koje stoje. I onda se tu
povezujemo.I Helinger govori o istini i istinskom vremenu i da istina želi na videlo, ona istina
koja nas čini slobodnim za potpuni život. „Jedna drukčija istina koja stalno želi doći na videlo
jeste naše ograničeno vreme. Kako često kujemo planove koji dosežu daleko u budućnost, kojima
želimo osigurati svoju budućnost, iako naše vreme već u sledećem trenutku može prestati i doći
do svoga kraja.Otuda za nas postoji samo jedno istinsko vreme, celo istinsko vreme. To je vreme
našeg trenutka, sada...Istina trenutka je uvek cela istina i ona je uvek potpuno na videlu. Ali samo
ako ostajemo kod nje...Ona je blizu, neposredno blizu. Ništa ne može stupiti između nas: ni
misli, ni žaljenje, ni strah , ni oklevanje. Sa njom u skladu otpuštamo i postajemo prazni. Sa njom
u skladu bićemo povedeni negde drugde. Bićemo s tom istinom mirni, sabrano mirni, tako da se
čini da vreme u tom trenutku stoji, beskrajno protegnuto, bez Pre ili Posle, trenutak kao večnost,
već sada na cilju, ispunjeno na cilju.“Tada možemo ostvariti istinski kontakt sa sobom i drugim
postići drugi kvalitet ~ slušanje. Da me neko ili ja nekog slušam bez kritike, procenjivanja.
Empatski.Da je potpuno tu, svakog trenutka prati šta se u meni dešava, nema nikakva očekivanja,
ne smišlja šta će on da kaže o nečemu, nema kritike. Ovo je potpuno čišćenje svog prostora i
fokus je potpuno na onom drugom. Najviše nam pomaže kada nas neko sluša čistog, otvorenog
srca. Da sedi tu i da nam pomogne da mi u stvari obnovimo svoje sopstvene snage i da dodjemo
do onoga što želimo. Da vidimo da je istinski zainteresovan.
Moji bližnji i ja
Mnogo nam je teže sa poznatim . Jedan odraz je taj što izgrađujemo određena
očekivanja u odnosu na nama bliske osobe ~ kako bi trebalo ~ i ta očekivanja nam ne daju da
budemo tu ~ sada i ovde. Imamo istoriju zajedničkih bivanja. U trenutku ukačimo taj „film“ ~
„Aha, ja ću da kažem, onda će on da kaže, pa ću ja da kažem...“ Odgledamo celi film. To radimo
svakodnevno sa svojim bližnjima.Tu je i teškoća , jer kad počnem da mislim šta će biti, šta i ako
~ onda bilo šta da iz toga zaključim, mogu odustati, ući u negativno. Nisam tu jer je onda
kontakt drugog kvaliteta . Zašto nam je još teško sa bliskima?Zato što smo socijalizacijom
7
razvili čitav niz unutrašnjih dijaloga. Sebe krivimo da smo odgovorni, preuzimamo odgovornost
za tuđa osećanja i tuđe ponašanje. I onda iz toga ispadne samo nova priča. Ono što nas boli je i
suprotnost između potrebe da vodim računa o sebi i ličnim potrebama koje se ne tiču drugog , a,
istovremeno potrebe da budem na usluzi drugima. Briga ide iz onoga što je naša suština i puno
podataka iz našeg ranog razvoja i socijalizacije. Ne možemo bez drugog. Jer jedna od bazičnih
potreba je potreba za kontaktom , bliskošću, pripadanjem.Prirodne zakonitosti su pravo svih
članova porodice na pripadnost, nezavisno od važećih moralnih kodeksa. Tu spada i pravo i to
neprikosnoveno, na sopstvenu sudbinu, na ličnu patnju i krivicu. Klackamo se između te dve
potrebe. Da li nešto rekli i kako to rekli , ili prećutali, mudrost kaže da sve izlazi na videlo. U
Porodičnom poretku u trenutku kada se pronađe uzrok problema , istina je izašla na videlo –
često bolna i teška, ali oslobađajuća. “Ima konflikata“,kaže Vlada Ilić,“ pri kojima ne dolazi do
suočavanja – na primer kada o nekome već imamo određenu predstavu, odnosno unutrašnju sliku.
Svoju pažnju tada umesto na njega usmeravamo ka sosptvenoj unutrašnjoj slici o
njemu...Konflikt tada može biti rešen samo ako pogledamo na one sa kojima smo zaista u
konfliktu i gledamo ih dokle god ih ne vidimo.To znači da gledamo na njih tako što ćemo ih
videti kao pojedinačne osobe a ne kao nekoga ko ima određenu ulogu ili je pripadnik određene
grupe.Često je za razrešenje konflikta dovoljna jedna jedina reč koja doprinosi istinskom
zbližavanju – s ljubavlju. Kao, na primer „Hvala“ i „Molim te.“ Takvi i slični konflikti – oni s
roditeljima, na primer – mogu se vrlo lako rešiti ako se oprostimo od sosptvenih očekivanja i tako
oslobodimo svoje vezanosti. ..“ „...svaka emocija, pogotovo proživljena trauma, zapisana je u
energetkom polju nqašeg porodičnog sistema. To sećanje se pod određenim okolnostima,
uglavnom van domena naše svesti, aktivira i dovodi do toga da odjednom ne reagujemo kao mi u
svom vlastitom telu, nego onako kako bi u takvoj situaciji reagovao neko od naših predaka.I onda
s tog nivoa svesti, tog stepena emocije, „ospemo paljbu“ na prvog ko nam naiđe. Pri tome se
često ogrešimo o druge, i to uglavnom o bliske, voljene osobe, one najbliže koje to najmanje
zaslužuju. Zbog toga se već u sledećem trenutku kajemo, ali „prestup“ je već počinjen.Kada
razmišljamo šta se dogodilo i otkuda nam takva reakcija, njen uzrok nam zapravo i nije bitan, jer
već je napravljen možda nepopravljiv korak u komunikaciji s voljenim osobama.I to nam se
obično ponavlja: primećujemo problem, zaklinjemo se da više nećemo tako reagovati, a tako i
biva...sve do prve naredne prilike. Na sličan , ili čak istovetan način.“
8
Kategorizacija, Kritika , Etikete
U različitim kulturama uobičajeno je da ljudi analiziraju i kategorizuju jedni druge
kada im potrebe nisu zadovoljene.Tada analiziraju šta nije u redu sa drugima i koriste bogat
repertoar reči kako bi označili razne načine na koje drugi, po njima greše.Takođe imaju i
moralistički sistem klasifikovanja pri kojima koriste reči „zao“, „lenčuga“,“kriminalac“, čak
koriste i naučni žargon „bolesnik“, „neurotičar““paranoik“, ili imaju društveno prihvaćen rečnik
pa su drugi „nepristojni“, „ lepo vaspitani“.
Svi ovi izrazi dolaze „ iz glave“ i rezultat su mentalne analize i klasifikovanja drugih
u razne nijanse ispravnog ili pogrešnog, dobrog ili lošeg.Kada obraćamo pažnju na to šta ne valja
kod drugih i ne ponašaju se u skladu sa našim željama, često nismo vešti da jasno kažemo šta je
to što želimo..Kada postanemo svesni šta je to što tražimo, obično bude jasno da to nije i ono što
stvarno želimo.
Kada kažemo kritiku, to nije zato što smo loši nego zato što nismo napravili još
jedan korak da oslušnemo šta je to što Ja želim. Ako je kažem na taj način ta potreba izlazi
napolje jer je važna, snažna, ali izlazi na takav način da je mnogo manje šanse da bude
zadovoljena. Npr. ako ja kažem mom partneru da je sebičan, šanse da ću dobiti ono što želim se
smanjuju. Iza toga - ti si sebičan – stoji čitav set potreba jer želim da neko povede računa o tome
šta meni treba. Umesto da kažem jezikom koji neće da povredi onog drugog ja kažem ~ ti si
sebičan. Reakcija na to može biti – jesam, pa šta , jesam, tek ćeš da vidiš šta je sebičnost....A , u
stvari, ta etiketa- ti si sebičan- je isto što i ja želim pažnju za moje potrebe. To je samo naličje te
potrebe . Ako je kažemo kao naličje onda imamo posledice, jer ono što je na duši nije
zadovoljeno. Kada čuje kritiku sagovornik najčešće reaguje tako što usmerava energiju na
sopstvenu odbranu ili uzvraćanje kritike , a to ne vodi onome što nama treba. Ako kažem na
način NNK, onda će potreba, najverovatnije, biti zadovoljena.
I etikete su izraz naših nezadovoljenih potreba. Etikete koje lepimo drugima
pokazuju, isto kao i to kada sudimo o nekome, samo to da se ne ponaša saglasno našim
vrednostima, našim potrebama.Kada uspemo i naučimo da usmerimo pažnju na to šta su naše
vrednosti i potrebe i to jasno kažemo, imali bismo mnogo više šanse da ostvarimo saradnju.
Dakle, kada nekoga etiketiramo to je poruka nama šta želimo a nismo svesni a ne o
njemu.Prva posledica toga je da smo otuđeni sami od sebe jer ne znamo šta želimo – fokus je na
drugome. Druga posledica tog načina govorenja je da ne postižemo, ne ostvarujemo ono što
želimo jer ga nismo ni rekli drugome.. Nismo jasno artikulisali šta želimo i šta tražimo od drugih,
pa ne možemo ni da dobijemo. Treća posledica je da kada na taj način govorimo, dobijamo
suprotno od onoga što želimo.
9
NENASILNA KOMUNIKACIJA
Model nenasilne komunikacije razvio je Maršal B. Rozenberg, Doktor kliničke
psihologije. On predstavlja sintezu različitih uticaja: po rečima samog autora, u njemu se mogu
prepoznati ideje o empatskom primanju osećanja i potreba Karla Rodžersa o osvešćivanju
osećanja i potreba Frica Perlsa, o rešavanju konflikata Drajkursa ali u sasvim osobenom
sklopu.Rozenberg ističe da je inspiraciju za stvaranje ovog modela dobio posmatrajući ljude koji
su srećni i zadovoljni, čiji je način života i komuniciranje cenio.Primetio je da su oni imali veliku
moć da menjaju okolini a da su te promene pristizale nenasilnim putem ~ empatskim slušanjem i
iskrenim izražavanjem.Jasnoća u izražavanju i operacionalizaciji teorijskih postavki čini ovaj
model prihvatljivim i dostupnim svima.Od 1966 godine do danas programi obuke primenjuju se
u preko 23 zemlje Amerike, Afrike, Azije i Evrope.Svaki trener unosi nešto svoje, lično i
arhetipsko i tako doprinosi širenju , obogaćivanju i lepoti modela.
Zahvaljujući Nadi Ignjatović Savić, njenoj kompetentnosti, osećaju za trenutak,
istinu, tananom osećaju lepote i trajanja, njenoj lepoti duše i povezanosti sa onim što je više od
nas i što nas povezuje , hiljade ljudi, pre svega vaspitača, učitelja, profesora, pedagoga i
psihologa osposobljeno je za izvođenje programa radionica sa decom.Dalekosežni cilj je da i
odrasli i deca koriste stečene veštine i znanja i van konteksta radionica, u svakodnevnom životu.
Da im programi budu podsticaj da se opredele za drugačiji odnos prema sebi i drugima, koji
podrazumeva uvažavanje i sebe i drugih i sagledavanje različitosti kao prilike za lični razvoj i
međusobno obogaćivanje.
Proces nenasilne komunikacije je učenje komunikativnih veština čiji je osnovni cilj
postizanje toga da ljudi saosećajno slušaju jedni druge, tako da mogu jasno da sagledaju i
sopstvene i tudje potrebe, kao i da svoje potrebe saopštavaju tako da drugi požele da im izadju u
susret. To je učenje komunikativnih veština koje mogu imati mnogo različitih primena.Takodje
je učenje kako da razrešavamo svoje unutrašnje konflikte kao i konfliktne situacije u
interpersonalnim odnosima i pri tome ostvarimo srećnije odnose sa drugima i poboljšamo kvalitet
sopstvenog života“.To zahteva da naučimo jezik srca. Jezik koji dolazi iz dubine duše. Iskreno
otkrivajući šta se dešava u nama samima, bez kritikovanja, sudjenja, analiziranja druge osobe“ ,
kaže Rozenberg.
Termin „nenasilna“ ne znači povlačenje, odustajanje od sopstvenih potreba da bi se
postigao mir, slabost...Upravo suprotno – to znači uvažavati sebe i druge, boriti se za sebe i svoje
potrebe, ali tako da ne povredjujemo ni druge ni sebe.Ne odustajemo, tolerantan ne znači biti
popustljiv već znači da jako vodim računa šta je na duši onog drugog, da čujemo njegove potrebe
jednako kao i moje, ali ne odustajem od toga šta je meni bitno zato što neko drugi želi nešto
10
drugo. Može se desiti da se u procesu razmene promenimo i da nam postane nešto drugo prioritet,
dakle u tom smislu smo otvoreni za promenu~ „neću da budem kao stena ~ ja rekla i gotovo ~ ali
neću da, ukoliko meni na duši stoji nezadovoljena potreba, da kažem ~ dobro, nema veze.“To
onda neće da vodi ka lepoti. Želimo da kažemo zašto nam to smeta šta je to što drugi može da
uradi da nam bude prijatnije i da vidimo zašto to ne radi ~ da razumemo.I da on ili ona ima druge
prioritete u tom trenutku.I da to nije znak odsustva ljubavi a ni odsustva poštovanja. Onda nam to
ne smeta, jer ako smeta,onda nećemo da pustimo. U ovom modelu se ne radi o isključivom
primatu osećanja ( kako se može učiniti na prvi pogled), već o saosećajnoj komunikaciji u kojoj
su naše srce i naš razum u saglasju ( ali da bi se do toga došlo, potreban je „rad na sebi“).Učenje
NNK je mnogo veće nego učenje puke veštine jer vodi u avanturu ličnog razvoja, pokreće se
proces menjanja i preobražavanja ne samo načina komuniciranja , nego i shvatanja i
doživljavanja i sebe i drugih.
Dva su osnovna pitanja u NNK „Kako sam?“ i „Kako si?.“ Nije čudno da je u većini
jezika to pitanje koje ljudi postavljaju jedni drugima kada se sretnu. Ali, zaboravili smo da
odgovorimo na njih (ovlaš –„ dobro“ iako zapravo nisam).Zaboravili smo zašto to pitanje postoji.
Zato što ono pravi kontakt sa nama, sa našom dušom i sa drugima.
Drugo pitanje je „Šta ja mogu da uradim da ti ulepšam život?“ i „Šta ti možeš da
uradiš da meni ulepšaš život?“I to je sve čime se bavim na ovoj zemlji. I Bert Helinger kaže da
,“.. ako primim s ljubavlju, to ima svoju veličinu.Ako tako mogu primiti, onda mogu i
dati.Davanje počinje ispravnim primanjem.Uzajamno primanje je teško i najdublje povezuje. To
primanje je velika umetnost. To je primanje s poštovanjem. Poštovanje svega što od drugih
primim, daje mu njegovu vrednost, čak i ako je jako malo.Ako mi neko nešto daruje i ja to
primim kao dar, priznajem da mi on želi nešto dobro. U tom je trenutku sve što on daje jako
vredno.Ono se menja ako ga ja tako primim.“
„Molim“ i „Hvala“. Da tražim ono što što treba i da pitam šta je to što tebi treba. I
zahvalnost za to što sam dobila.Kada koristimo NNK da izrazimo zahvalnost onda to činimo
samo zarad slavljenja, ne da bismo dobili nešto zauzvrat.Naša jedina namera je da slavimo način
na koji su nam drugi obogatili život.NNK jasno razdvaja tri komponente u izražavanju
zahvalnosti:
1) postupci koji su doprineli našem blagostanju,
2) određene naše potrebe koje su bile zadovoljene i
3) prijatna osećanja koje je iznedrilo zadovoljenje tih potreba
Sled ovih komponenti može da varira; ponekad sve tri mogu biti saopštene osmehom ili
jednostavnim „Hvala ti“Međutim, ako želimo da budemo sigurni da je naša zahvalnost u
potpunosti primljena, važno je ( i tu je razlika u poretku ljubavi), je da razvijemo sposobnost da
verbalno izrazimo sve tri komponente.
NNK nas ohrabruje i da primamo zahvalnost sa istim kvalitetom empatije koji
izražavamo kada slušamo druge poruke.Čujemo šta smo to učinili a što je doprinelo blagostanju
11
drugih; čujemo njihova osećanja i potrebe koje su im zadovoljene. Prihvatamo u svojim srcima
radosnu činjenicu da možemo jedni drugima poboljšati kvalitet života. Kada primamo zahvalnost
izraženu na ovaj način, možemo to učiniti bez osećanja nadmoći ili lažne skromnosti, slaveći
zajedno sa osobom koja izražava zahvalnost.
Iako nam je ponekad nelagodno da primamo zhvalnost, većina nas čezne da bude
iskreno priznata i cenjena.I svi oni koji su nekada ucinili nešto za nas ili naše pretke.. zaslužuju to
isto.Svaki trenutak je pravi da se izrazi zahvalnost ljudima koji su izvršili najveći pozitivan uticaj
u našim životima kao i da izrazimo zahvalnost našim precima.Žalosno je propustiti priliku kada
smo u mogućnosti da to uradimo. I da shvatimo da se ništa ne podrazumeva.
Kada dajemo zahvalnost od srca uživamo kao i onaj koji je prima od srca.
Hvala je druga reč koju, po Helingeru kažemo partneru.Hvala za sve. Primam to od tebe onako
kako si mi darovao. Poštujem to. To je deo tebe. Primam to u svoje srce. Puštam da me to ispuni i
darujem tebi iz te punoće ono što mi moje srce daje.Ako to oboje uzajamno kažu: koja punoća
ljubavi je moguća! Roditeljima prvo kažemo:“Hvala“.
Simbolika žirafe i zmije
U tumačenju modela nenasilne komunikacije koriste se kao edukativno sredstvo
lutke različitih životinja, zavisno od grupe i zemlje u kojoj se radi i zavisno od toga šta je u
određenoj kulturi simbol nasilne i nenasilne komunikacije.Ti simboli se koriste samo kao
pomagalo, kao igrovno sredstvo koje olakšava proces. Simbolika žirafe i zmije se koristi u našoj
zemlji. Žirafa kao metafora u uvodu za trening se koristi jer je ona sisar sa najvećim srcem, ima
osetljiv sluh i dugačak vrat pa može da vidi daleko i živi u slozi sa drugim životinjama.Žirafa je i
simbol nežnosti i snage što znači da je ljudima „žirafama“ važno kako su drugi ali ne odustaju od
onoga što je njima važno.Oni imaju želju i snagu da vole, da čuju i razumeju šta se dogadja u
drugima, da anticipiraju širi kontekst problema pred kojima su se našli, a time i moguće posledice
sopstvenih odluka.Imaju svest o tome da imaju izbora.
Zmija provodi život puzeći nisko po zemlji, ona skoro ništa ne vidi i veoma slabo
čuje. Kada naidje na prepreku napada i ne znajući šta joj se isprečilo na putu, jer zbog straha od
opasnosti i sama postaje opasna i otrovna.Zmija svoje okruženje doživljava kao neprijateljsko ,
kao večitu pretnju sopstvenoj bezbednosti i zato je dominanta njenog ponašanja agresivnost,
napad na druge.Opsednuta je time da zadovolji svoje potrebe da ne vidi ništa dalje od toga. Zmija
ne može da sagleda šta će se dešavati u budućnosti u slučaju kad je motivacija s kojom neko
izlazi u susret njenim potrebama zasnovana na strahu, osećanju krivice ili stida. U kriznim
situacijama , kada su nam potrebe u raskoraku, mi optužujemo , kritikujemo sagovornika,
12
analiziramo njegove mane. Naša reakcija je produkt naše nezadovoljene potrebe ali u tom
trenutku toga nismo svesni i zato napadamo drugog tražeći u njegovom ponašanju krivicu i
razlog za sopstveno stanje.“Zmija“ je i dragocena poruka. Svako to „zmijenje“ je poruka da
nekog niste čuli.Kada „prozmijite“ to je blago koje ste dobili ako stanete i oslušnete.To je poruka
da niste čuli neku dragocenu potrebu koja vam je bitna. Da prolazite pored toga slepi kod očiju. I
to je poruka SADA. Ako je čujemo onda nadjemo blago, ako je ne čujemo onda će nas sačekati
iza sledećeg ugla.I ono što je lepota u tom „zmijskom „ je da ne prestaje dok ne bude
oslušnuta.Ako ste propustili jedan trenutak imaćete sledeći, i sledeći i sledeći... To ne nestaje
samo po sebi jer potreba koja stoji iza toga nije zadovoljena.U našoj tradiciji zmija je i čuvarka
kuće, životna energija. To je sva naša životna energija samo ako je propustimo kroz ovaj način
govora. Onda ima šanse da dobijemo.Ako je izrazimo na „zmijski način“ onda će da nam se vrati
još gore i imaćemo još više zmija da pripitomljavamo.
A šta se dešava u Poretku ljubavi?“ Sve što me čini ogorčenim isključim. Sve što optužujem
isključim. Svaku osobu koja me jako ljuti isključim. Svaku situaciju u kojoj se osećam krivim
isključim. Postajem siromašniji i siromašniji.
Obrnuti put bi bio: sve što me čini ogorčenim pogledam i kažem:“Da, tako je bilo i ja to
primam u sebe s celim izazovom koji mi to postavlja.“ Kažem:“Napraviću nešto s tobom.
Primam te kao svog prijatelja ili kao svoju prijateljicu ~ šta god bilo.“
Sve zbog čega sam nekoga optužio pogledam i kažem : „Da.“Pogledam oko sebe, kako na
drukčiji način mogu dobiti ono što sam izgubio. I pogledam koju snagu imam da bih to sam
napravio, ne moleći nikog drugog za to. Tada primam tu situaciju u sebe i to postaje snagom.
Isto vredi za lično osećanje krivice, koju, pre svega, želimo odgurnuti od sebe.
Pogledam je i kažem „Da.“ Krivica ima posledice, prihvatam te posledice i napraviću nešto od
toga. Krivica postaje snagom. Tako rastem.
To što sam odbio ili što je za mene bilo bolno, gde sam osećao krivicu ili nepravdu ~ šta
god da je bilo~ ako to primim, ne ulazi sve u mene. Ostaje nešto napolju. To prihvatam potpuno,
ali ono što u mene ulazi je snaga. Ono drugo ostaje napolju.Pepeo ostaje napolju, žar ulazi u
srce.“
Suština „Žirafećeg“ jezika je iskrenost, uključenost sad i ovde, slušanje sa
empatijom, spontanost, uzajamno poverenje i poštovanje bez prosuđivanja i kritikovanja, ista
talasna dužina... . Suština „zmijskog „ jezika je kritika,procena, interpretacija, naredjivanje,
negiranje lične odgovornosti, nejasno izražavanje, etiketiranje, dijagnostikovanje,negiranje
postojanja izbora.
Nekada ljudi kažu da nas otvaranje srca čini ranjivim i da bi to moglo biti opasno,
da je bolje biti zmija.Rozenberg kaže: „Ukoliko smo ovladali procesom NNK to je onda ples.Ako
se ja otvorim i otkrijem šta mi je na duši, a druga osoba uzvrati „jezikom zmije“ i ja to primim
13
lično, onda mi se neće desiti da to ponovim ukoliko nisam ovladala sa oba dela procesa nenasilne
komunikacije.Ali ako naučimo da je „zmija“ prosto jedna neuka „žirafa“, ili“ žirafa“ sa
govornom manom, tj. ako naučimo da čujemo osećanja i potrebe koje leže iza te „ zmijske“
poruke, onda nemamo čega da se plašimo bez obzira šta nam neko govori.Kad čuješ osećanja i
potrebe ti zapravo imaš „ žirafu“ pred sobom , a ne „zmiju“. A onda to otvaranje srca i nije tako
rizično“.
Četiri koraka
Mudrost NNK se satoji iz dva umeća : da čujemo drugog – sa empatijom za
ono što se dešava u njemu i da jasno i iskreno izrazimo sebe. To podrazumeva i jasno
postavljanje zahteva (šta tražimo, molimo) drugoga, ali bez napada i kritike. Ova osnovna
postavka se realizuje kroz četiri koraka:
1. Kaži na šta reaguješ – Opservacija. Činjenice
„Mogu podneti ka mi kažeš
Šta sam uradio, il nisam, ja
I mogu podneti tumačenja tvoja,
Al, molim te, ne mešaj ta dva.
Ako hoćeš u sve da uneseš zbrku,
Evo kako ćeš to učiniti:
Pobrkaj ono što radim ja
Sa onim kako na to reaguješ ti...“
Indijski filozof DŽ. Krišnamarti je istakao da opažanje bez procenjivanja jeste najviši
oblik ljudske inteligencije.To je, svakako jako teško jer smo naučeni da opažamo ljude i njihova
ponašanja i gotovo automatski donosimo sudove, procene, kritike.
14
Jasno razlučivanje sopstvenih tumačenja i procena od činjenica iz kojih su izvedeni i da to
razlikovanje jasno saopštimo sagovorniku.Saopštavamo ono što je neposredno izazvalo
našu reakciju, naša opažanja. Opservacija se odnosi na ono što možemo videti, čuti,
dotaći,, sve ono što čulima primamo bez bez zaključivanja o onome što opažamo. Pri
tome vodimo računa da naš opis činjenica ne pobrkamo sa našom procenom, ili nečim što
bi zvučalo kao kritika, nego da sebi jasno predočimo koje su to činjenice, na šta
reagujemo i da tu razliku precizno saopštimo sagovorniku
Za NNK veoma je bitno razlikovanje činjenica od procene, jer preplitanje naše procene
sa onim što opažamo, često izaziva pogrešno tumačenje i odbrambeni stav kod drugih.
Kada čuje kritike sagovornik najčešće reaguje tako što usmerava energiju na napad ili
odbranu. Deo ovog problema predstavlja jezik kojim smo naučili da govorimo, a koji
Vendel Džonson opisuje na sledeći način:“ Naš jezik je jedan nesavršeni instrument koji
su stvorili drevni i neuki ljudi. To je animistički jezik koji nas poziva da govorimo o
stabilnosti i konstantama, o sličnostima, normalnom i vrstama, o magičnim
transformacijama, brzim izlečenjima , jednostavnim problemima i konačnim rešenjima. A
svet koji pokušavamo da simbolizujemo tim jezikom je svet procesa, promena, razlika,
dimenzija, funkcija, rasta, interakcija, razvoja, učenja, prevazilaženja, složenosti. I ta
smeša koju čine taj svet, stalne promene i naš relativno statičan jezik, deo je našeg
problema.“
To ne znači da u NNK mi ne vrednujemo akciju drugih, već da jasno razlikujemo šta je
ono što opažamo kao činjenice, a šta je naša procena, odnosno vrednovanje.
Komunikacija
1.Upotreba glagola „biti“
bez naznake da je
Primer mešanja
Primer razdvajanja
Opažanja i procene
opažanja i procene
Ti si preterano
Kada daš sav svoj novac
velikodušan
za ručak drugima,
procenjivač svestan
pomislim da si preterano
toga da procenjuje
velikodušan
__________________________________________________________________
2. Upotreba glagola koji
Pavle odugovlači
Pavle ne uči sve do
15
U sebi sadrži procenu
3. Podrazumevanje da su
noć uoči ispita
Ona neće položiti ispit
nečiji zaključci o mišljenju
Rekla je:“Neću
ići na ispit“
i osećanjima, namerama i
željama druge osobe jedini
mogući zaključci
4. Iskazivanje pretpostavki
kao apsolutnih istina
5. Predrasude o osobi, mestu,
uopšteni sudovi
Ako ne budeš dovoljno
Bojim se da nećeš
jela, nećeš dovoljno
dovoljno porasti ako
porasti
ne budeš jela redovno
Dečaci ne nose roze
boju
Nisam videla da
dečaci u mom razredu
Imaju odeću roze boje
6. Upotreba reći koje se
To je učenik koji
To je učenik koji nije
odnose na sposobnost
nikada neće ići na
uradio tačno ni jedan
Ili nesposobnost za
takmičenje
zadatak iz fizike
nešto, bez ukazivanja
na to da se vrši procenjivanje
7. Upotreba prideva i priloga
na način koji ne ukazuje
Jovan je ružan
Ne dopada mi se
Jovanov izgled
na to da se vrši procena
I reči „često“ i „retko“ kao i njihovi sinonimi, sadrže u sebi pomešano opažanje i
procenjivanje. Npr.
Ti retko ideš u pozorište
Pet puta u poslednja tri meseca kada sam ti
predlagala da idemo u pozorište, ti si odbio.
Ona često izlazi .
Ona češće izlazi nego što bih to ja voleo
16
2. drugi korak podrazumeva odgovor na pitanje – Šta zaista osećamo. „Kako se osećaš
(osećam) u vezi sa tim?“Bitno je razlikovanje jasnih izraza osećanja od onih u kojima su
izražena naša tumačenja. Izražavajući svoja osećanja razvijamo poverenje i iskrenost,
objašnjavamo drugima šta se dešava u nama bez kritikovanja sagovornika.
Veoma je važno iskazivanje osećanja na jasan način, jer su ona , u stvari, glasnici
naših potreba i vrednosti, u tom smislu što nam govore da li je ono što nam se dešava ono
što bismo mi želeli da se dešava. Ako pratimo tok od trenutka do trenutka onda smo
zadovoljni, čak i kada je to osećanje ljubavi, bola ,jer je to što želim.
Nismo u kontaktu sa svojim osećanjima kada:
1. Kažem „osećam“, a izrazim svoje misli, a ne osećanja npr. „osećam se
iznevereno“.Ovo je više interpretacija postupaka drugih nego jasno izražavanje
osećanja.Ova reč kao i sledeće reči: odbačeno, zanemareno,manipulisano, neželjeno,
isprovocirano,neshvaćeno, prevareno,uniženo,zloupotrebljeno itd., više izražavaju
kako mi tumačimo druge nego kako se osećamo.A osećati se možemo
povređeno,gnevno, frustrirano...
2. Upotrebim reči koje više govore o tome šta mislim da jesam nego kako se osećam npr.
„Osećam se neadekvatno kao fotograf.“Stvarna osećanja bi bila npr. „Frustriran sam
sobom kao fotografom“, „Razočaran sam u sebe kao fotografa“..
3. upotrebim reči koje više govore o tome šta mislim da mi drugi ljudi čine, nego što
otkrivaju kako se osećam npr.“Osećam da sam pogrešno shvaćen“ umesto „osećam se
tužno, obeshrabreno,obeshrabreno...“.
Osećanja nisu jasno izražena i kada iza reči ~ osećati~ stoje:
a) reči poput da, kao , kao da:
„Osećam da bi ti to bolje trebalo da uradiš“
„Osećam se kao izduvan balon“
„Osećam se kao da pričam sa kamenom“
b) zamenice ja, ti, on, ona, oni, ono:
„Osećam da sam ja stalno na raspolaganju“
„ Osećam da je ono neupotrebljivo“
Kada želimo da izražavamo osećanja korisno je upotrebljavati reči koje se odnose na
specifične emocije umesto nejasnih izraza.Razvijanjem rečnika osećanja koji nam omogućava da
jasno i konkretno opišemo svoje emocije možemo se mnogo lakše povezati jedni sa drugima.
3. treći korak je pitanje „Zašto se tako osećaš (osećam) – koja je potreba povezana sa tim
osećanjem. Dakle jasno izražavanje onoga za čim težimo,šta nam je potrebno, šta želimo.
17
Sve što se oko nas dešava doživljavamo u skladu sa tim kako vrednujemo ta
dešavanja.Kada nismo svesni vrednovanja koja utiču na naša osećanja, ostajemo slepi za
kulturalno programiranje koje unosimo u svaku situaciju.Postajući svesni
internalizovanog vrednovanja , možemo pronaći način da sprečimo da se ono meša u
našu sposobnost da na nenasilan način komuniciramo sa drugima.
Svoja osećanja dovodimo u vezu sa njihovim izvorištem, sopstvenim
potrebama. U ovom koraku neophodno je da jasno definišemo koja je to naša potreba trenutno
nezadovoljena. To je ponekad teško jer smo navikli da izvore svojih osećanja tražimo u
ponašanju drugih. „Ti si neodgovoran, besna sam“, tako da analiza potreba koje stoje iza osećanja
predstavlja pravi razvojni iskorak u gledanju na sebe i druge. Taj iskorak dešava se onog trenutka
kada shvatimo da naša osećanja nisu posledica onoga što drugi čine, već kako ja odabiram da
primim ono što drugi čine ili kažu , kao i iz naših potreba i očekivanja u tom trenutku. NNK
izoštrava našu svest o tome da ono što drugi kažu ili čine može biti podsticaj, ali nikada uzrok
naših osećanja. I da prihvatimo odgovornost za ono što radimo da izazovemo reakciju, sopstvena
osećanja ali i da smanjimo mogućnost da se drugi ljudi osete krivim i odgovornim za moja
osećanja..U potrebama nema drugih.
Osude, kritike, dijagnoze i interpretacije drugih ~ sve su to izrazi otuđenosti naših
potreba.Kada izražavamo svoje potrebe indirektno, korišćenjem procena, interpretacija, drugi su
skloni da čuju kritiku i , najverovatnije, trudiće se da ulože svoju energiju u samoodbranu ili
protivnapad.Što direktnije povežemo svoja osećanja s potrebama,, drugima će biti lakše da
saosećajno odgovore na naše potrebe.Ako ne cenimo sopstvene potrebe,ni drugi ih neće ceniti.
Većina nas, na putu ka emocionalnom oslobađanju , doživljava tri faze u načinu na
koji se odnosi prema drugima.U prvoj verujemo da smo mi odgovorni za osećanja
drugih.Mislimo da moramo stalno da težimo da nekoga učinimo srećnim. Ako drugi ne izgleda
srećno, osećamo se odgovornim i prisiljenim da uradimo nešto povodom toga. U drugoj fazi
postajemo svesni visoke cene preuzimanja odgovornosti za osećanja drugih i pokušaja da se
trpeći prilagodimo. Kada primetimo koliko smo deo života propustili i koliko smo malo reagovali
na zov sopstvene duše, može se desiti da se naljutimo.Jasno nam je za šta nismo odgovorni, ali
još treba da naučimokako da budemo odgovorni prema drugima na način koji nije emocionalno
robovanje.U trećoj fazi, emocionalnom oslobađanju, reagujemo na potrebe drugih iz saosećanja,
nikada iz straha, osećanje krivice ili stida.Svojim postupcima nastojimo da udovoljimo i sebi i
drugima. Prihvatamo punu odgovornost za sopstvene namere i postupke, ali ne i za osećanja
drugih. U ovoj fazi mi smo svesni da nikada ne možemo zadovoljiti svoje potrebe na račun
drugih.
4. četvrti korak je traženje onoga što bismo želeli da zahtevamo jedni od drugih (ili sebe)
da bismo međusobno obogatili živote.Šta tražimo, molimo .Kako da izražavamo svoje
zahteve tako da drugi budu voljniji da saosećajno odgovore na naše potrebe ( šta taj drugi
može da učini sada i ovde da bi tvoja potreba bila zadovoljena). Bitno je razlikovanje
18
potreba i zahteva odnosno razdvajanje i precizno formulisanje zahteva od naših želja. .
Kada smo svesni svoje potrebe, upućujemo sagovorniku jasan zahtev šta je to što
konkretno on može da učini, u ovom trenutku da bi naša potreba bila zadovoljena.
Zahtev treba da bude izražen jezikom konkretne akcije, koja može odmah da se izvede.
Pri tome je važno izraziti ono što želimo a ne ono što ne želimo.U tome je razlika između
kreacije i negacije, između samopouzdanja i neposlušnosti. Ako govorim šta neću, a ne
pojasnim šta hoću, moj razvoj je ograničen. Važno je naći alternativu onome što želimo da se
dogodi, bilo da je reč o ponašanju drugog ili sopstvenim postupcima koje želimo da
promenimo.Jasno kažemo šta i od koga očekujemo, šta je to što ta osoba može da uradi sada,
navodeći konkretne akcije i ponašanja. Ako uradimo tako , veća je verovatnoća da će se
ostvariti, nego kada su uvijeni u neke retorike („ hoću da me prihvatiš onakvog kakav sam“,
„potrebno mi je malo razumevanja“). I upotreba glagola „biti“ lako može da učini nejasnim
ono što hoćemo da se dogodi, npr. „Hoću da budeš srdačniji“.Zahtev je izražen kao pitanje
„Hoćeš li“ ili molba „ja bih želeo da ti“. Drugi će lakže razumeti i prihvatiti zahtev ako mu
pre toga otkrijemo svoje osećanje i potrebu koju želimo da zadovoljimo na taj način.. „Želim
da podelim sa tobom moj recept za izlazak iz tog raspoloženja, da li si voljan da čuješ?“Kada
se obraćamo drugima izbegavamo da govorimo samo o tome kako bismo mi voleli da se oni
osećaju. Ako kažemo:“Želim da mi slobodno saopštiš svoje reakcije“, dodamo „Voleo bih da
mi kažeš šta ja mogu da učinim da ti to olakšam“.Nenasilna razmena unutrašnjih bogatstava i
usklađivanje međusobnih različitosti mogući su kada drugi poveruju i prihvate da su nam
namere da ih pazimo, podstičemo i štitimo, a ne da ih optužimo, kaznimo ili njima
dominiramo.
19
Pitamo se :“Ko sam ja da budem briljantan/na, divan/na,
talentovan/na,čaroban/na?“
U stvari, ko si Ti da ne budeš takav/takva?
Ti si Božje dete i to što se praviš mali/la – ne služi svetu.
I to ne samo nekom od nas – nego svakom od nas.
I kad pustimo našu svetlost da sija, mi nesvesno dajemo drugim
ljudima dozvolu da urade isto.
Kada se oslobodimo sopstvenog straha , naše prisustvo automatski
oslobađa druge.
Nahranimo se samopoštovanjem, upravimo pogled i počnemo
drukčije da zračimo.
Svetlost. Ljubav.
20
Naš najdublji strah nije da smo neadekvatni.
Naš najdublji strah je da smo moćni preko mere.
Naša nas svetlost plaši, a ne naša tama.
Ti si Božje dete.To što se praviš malim ne služi svetu.
Nema ničeg prosvetljenog u tome što ćeš da se skupiš
Da se drugi ljudi oko tebe ne bi osećali nesigurno.
Rođeni smo da učinimo jasnom slavu Boga koja je u nama.
Ona nije samo u nekima od nas, ona je u svakome.
I kada pustimo da naša svetlost sija, mi nesvesno dajemo
Drugim ljudima mogućnost da učine to isto.
Kada smo oslobođeni svog straha, naše prisustvo
Automatski oslobađa druge.
Marijana Vilijamson
21
Sažetak
Nenasilna komunikacija je ona vrsta znanja koja je potrebna – konkretno znanje o tome
kako možemo da menjamo obrasce opštenja i ponašanja koji vode u nesporazume i razdor i koji
ostavljaju talog nezadovoljstva i povređenosti u svakom od nas.
Karl Rodžers (Carl Rogers) opisao je uticaj empatije na one kojima se ona pruža : „ Kada
... te neko stvarno čuje a pri tom te ne osuđuje, ne pokušava da preuzme odgovornost za tebe, ne
pokušava da te oblikuje, osećaj je neverovatno dobar... Kada me slušaju i kada me čuju, sposoban
sam da ponovo doživim svoj svet na nov način i nastavim dalje. Zapanjujuće je kako elementi
koji izgledaju nerešivi postaju rešivi kada neko sluša. Kako se zbrke koje izgledaju nepopravljive
šreobrate u relativno jasne tokove kada te neko čuje.
Porodični poredak se zasniva na osnovnoj ljudskom sposobnosti da saoseća sa sebi
bliskima ali i sa drugim ljudima koji mu nisu naročito bliski.
Osnovni preduslov za prevazilaženje problema jeste lična odluka da se okanimo vlastitih
predstava, čak i svojih patnji u koje se ponekad zaljubljujemo i suočimo se sa njihovim dubljim
značenjem.
Kako kaže Vlado Ilić, „Hajde da skrenemo sa utabane staze! Ima zelenih livada našeg
uma i naše duše na kojima rastu travke za svaku boljku. Dolazi vreme kada ćemo sve masovnije
postajati toga svesni. Doktor Dejvid Hokins (David Hawkins) je svojim kineziološkim metodama
između ostalog merio planetarni nivo svesti. Tokom dvadesetogodišnjeg istraživačkog rada
utvrdio je da se čovečanstvo posle višestoletnog nivoa moći, koji se ispoljava kroz emotivna
stanja poput stida, apatije, depresije, straha, i razjarenosti, nalazi na prelasku na novi nivo
kolektivne svesti, na nivo snage, koji se ispoljava kroz emocije hrabrosti, otvorenosti, spremnosti,
ljubavi i životne radosti.“
22
Sadržaj
Uvod
3
Pitanje
5
Razvoj
6
Iskrenost i otvorenost
7
Moji bližnji i ja
7
Kategorizacija, kritike, etikete
9
Nenasilna komunikacija
10
Simbolika žirafe i zmije
12
Četiri koraka
14
Sažetak
22
Literatura
24
23
Izvori podataka i literatura:
Rozenberg, Maršal
Jezik saosećanja
Zavod za udžbenike i nastavna sredstva
Beograd, 2002.
Rozenberg ,Maršal
Jedan model nenasilne komunikacije,
Unicef
Beograd, 1996.
Ignjatović – Savić, Nada
Reči su prozori ili zidovi
Krstanović, Milica
Unicef
Trikić, Zorica
Beograd, 1996.
Hellinger, Bert
Gabrijela Ten Hevel
Ilić, Vlado
Priznati ono što jeste
Paideia Beograd, 2008.
Kultura konflikta
Paideia
Beograd, 2009.
Hellinger, Bert
Moć lotosa
Zagreb, 2013.
Hellinger, Bert
Meditacije
Moć lotosa
Zagreb, 2012
Hellinger, Bert
Nedjeljna razmatranja
Moć lotosa, Zagreb, 2012.
Beleške sa radionica koje je vodila Nada Ignjatović – Savić od 1996 do 2011.godine
Beleške sa Internacionalnog intenzivnog trening programa, Budimpešta, 2002.
24
25
Download

NENASILNA KOMUNIKACIJA – Ilinka Miletić