S TARS
“
!
M
A
T
Š
A
R
P
E
N
A
J
„
Piše: Zoran Radojković Pile
Fotografije: Aleksandar Kostić
STAND-UP. Peđa Bajović ima veoma zanimljivu biografiju. To što je sa svih strana bivše Jugoslavije daje mu
za pravo da nas sve isproziva. On je regionalni stand-up
komičar i producent s adresom u Zagrebu.
72 KOSMO
“
P
eđa nije hteo da bude
komičar, već pilot. Ne
zbog letenja, nego zbog
devojaka. Ćorav i smotan za
ovo prvo, u cilju ostvarenja cilja (kako sam kaže) – odlučio
se za ovo drugo. Postaje jedan
od pokretača stand-up comedy
scene u Hrvatskoj te je aktivno
angažovan u razvoju regionalne mreže „komičara s nogu“.
Nastupa širom bivše zemlje.
KOSMO : Možeš li da nam
objasniš šta je to stand-up
komedija?
Peđa Bajović: Osnovni glagol
stand-up komedije je ismejavanje ili ismijavanje, kako hoćeš.
To je ismejavanje sa upiranjem
prsta, fizički i mentalno. Mi
govorimo o stvarima o kojima se ili ćuti ili govori jedan
na jedan. Stand-up komičar o
ljudima i pojavama priča glasno. To je njegov posao. Da
ismeje pojavu i dovede je kroz
humor do apsurda. Publika to
nagrađuje smehom. A to što
se publika smeje ne znači da
se ja šalim. U mnogim pojavama ljudi se smeju sami sebi,
eto to je suština.
Tvoja biografija je kao stvorena za karijeru stand-up komičara na Balkanu. Odakle si?
Ja sam kulturološki gledano
Jugosloven, tačnije Jugoslaven,
jer sam malo zapadnija varijanta. Rođen sam u Crnoj Gori,
osnovnu sam školu završio u
Srbiji, a srednju u BiH. Sad živim i radim i razmnožio sam se
u Zagrebu, u Hrvatskoj.
Koju školu treba da završi
komičar?
To ne mogu da ti kažem. Ali
kod mene je to sve došlo posle Amerike. Čitao ja novine,
i tamo nude neku stipendiju
na dve godine. Bila je to 1999.
godina. Pošto nisam imao
ništa pametnije da radim,
otišao sam u Ameriku. Imao
sam 1.000 dolara i posle dve
godine se vratio sa isto toliko
i sa magistarskom diplomom.
Završio sam medijski menadžment. I tamo video prve
prave stand-up komičare.
Amerika mi je puno pomogla.
Sada putuješ po celom Balkanu i gde ti je najlepše, gde se
najbolje osećaš?
Bosna. Bosna svakako. Ja
sam ponajviše Bosanac, čak
i ako mogu da biram i frtalj
Hercegovac. To je taj komad
teritorije sa kulturom uživanja u životu koji se meni
sviđa. Pa ako mogu da biram
– ja sam Bosanac.
Da li si jugonostalgičan?
Nisam nostalgičan, ja spadam
u fataliste. Sve što je propalo,
zaslužilo je da propadne. Ali
bih voleo da sve te male zemlje vidim jednog dana opet
zajedno u Evropskoj uniji.
Bez granica, bez tih tehničkih
prepreka. Da se živi i radi na
dostojanstven način. Naravno, i da se zarađuje bolje nego
sada u tim malim meni dragim zemljama.
Da li znaš da ovde živi puno
ljudi iz bivše nam zemlje?
Da, to je fantastično. Ja sam
došao, recimo, večeras ovde
i osećao se kao da hodam po
Beogradu, Zagrebu ili Sarajevu, to je ta arhitektura.
Zatim sam odmah u prolazu
čuo naš jezik i naravno pitao
za lokaciju. Ta oaza naših
uliva mi poverenje da mi u
jednom uređenom sistemu
možemo živeti zajedno i poštovati pravila igre. Ne moramo se voleti, ali možemo
živeti kao sav normalan svet,
sa svim blagodetima demokratije. Kod nas dole je naprotiv improvizacija postala
način života. Ja sam ti malo
umoran od te improvizacije.
Voleo bih da ova naša generacija dok živi ostavi sređeniju situaciju našoj deci.
Onda bih bio zadovoljan
što sam živeo. Dakle, naši
očevi su napravili belaj, a mi
njihova deca smo popravili
stvar i ostavljamosvoje zemlje kao bolja mesta našoj
deci. To da doživim pa da na
miru umrem...
POSAO.
„Komičar
mora da priča
glasno.“
Koristiš li društvene mreže?
Da, stalno sam na Facebooku.
Znaš onu: „Mala moja, đe si sinoć bila, đe si bila, đe si fejsbučila!“ Moram i zbog posla, a
i eto tako se danas živi. Inače
puno radim i puno putujem te
su mi sve te sprave, navigacije,
društvene mreže potrebne. Ne
mislim da je to loše, ali ni dobro, već jednostavno koristim.
Ti si me večeras na nastupu
prozvao i rekao javno da se ti
i ja poznajemo od ’84. godine
sa radne akcije?
Jeste, ja i ti se znamo sa radne
akcije „Tulba 84“, to je blizu
Požarevca gde sam ja bio sa
brigadom Petar Leković iz Požege, a ti si radio kao referent
za kulturu. Pre dvadeset devet
godina tačno. Ja sam tada imao
prvi javni nastup ovog tipa. Ti
si vodio programe za zabavu
i organizovao priredbe, a ja i
drugi smo bili učesnici. Nastupio sam a tekstom Josipa
Pejakovića: „On meni nema
Bosne“, a večeras je ovo moj
autorski tekst. Drago mi je i
mislim da nije slučajno da smo
se ponovo sreli u Beču.
Ti si jedan od organizatora“
panbalkanskih stand-up komičara?
Mi imamo jedno malo neformano udruženje, najlakše je
doći do nas preko interneta.
Može li se živeti od tvog posla?
Može. Ne može se baš obogatiti, ali se može živeti. Ja imam
baš mnogo nastupa. Želim da
za moje karijere ovo postane
industrija, da doprinesem i
učestvujem u stvaranju ovog
žanra kao industrije. Da ovo
postane ozbiljan biznis. A do
tada od grada do grada, od Triglava do Đevđelije.
Kolumna
Zoran Radojković
PILE:
Kroz
ključaonicu
Zima – ćelava
i ćosava
H
oće li i februar biti bez snega?
Kako kažu prognostičari –
verovatno. Nema snega, pa
nema. Neko ga voli neko ne, ali njegov izostanak je pokvario i božićne
i novogodišnje praznike. Bilo je k’o
za Uskrs. Samo su falila farbana jaja.
Niko od dece nije pravio Sneška Belića. Deda Mraz je morao da iznajmi
helikopter. Sanke ne mogu po asfaltu. Na planinama u blizini Beča, kao
npr. na Semmeringu, se skija, ali na
veštačkom snegu.
Je l’ ovo nešto novo? Nije. Pre par
godina Beč je takođe bio bez snega.
Ćelav. Izem ti zimu bez snega. K’o
čovek bez kose. Izvinjavam se ćelavima. Problem je šta će zaraditi silni
čistači? Znam da je čišćenje snega
omiljeni posao naših sa Balkana. Ja
volim sneg. Tada je sve čisto, nevino,
belo. Svuda otisci stopala, svakome
se vidi trag. Deca se grudvaju, prave
Sneška. To praznicima daje atmosferu. Prava idila. Pamtim pre petnaest godina u Beču pred Božić bilo
je minus dvadeset pet, snega pola
metra. Božićni vašari po gradu sa
buradima u kojima se loži, oko njih
se pije kuvano vino. Duva se u ruke,
nos crven, a svi srećni. Eh, to su bili
dani. Danas samo što se nismo kupali oko Nove godine u Dunavu.
Ako je ovo za stalno, ja molim grad
Beč da uveze sneg za praznike. Sa
Himalaja, ako ga nema na Alpima.
Ili ako je to nemoguće, hajde da
praznike pomerimo, pa ako napada
u februaru neka tada budu Božić
i Nova godina. Šta fali da slavimo
u februaru ili martu? Kinezi slave
krajem januara, Jevreji menjaju
mesece, muslimani imaju svoj kalendar. Budimo feksibilni. Samo
nek je belo. Da me pogrešno ne razumete – mislio sam na sneg.
Vaše mišljenje pošaljite na:
[email protected]
KOSMO 73
Download

STAND-UP. Peđa Bajović ima veoma zanimljivu