ISSN 1821-1062
jevrejski
Godina XX
l
INTERVJU:
VLADETA JEROTIĆ
Broj 4
l
Beograd
l april 2011. l ADAR II/NISAN 5771.
SKOPLJE
U klinču smo
iz kojeg ne
možemo strana 7
REČ-DVE:
TOMISLAV HALBROR
antisemitizam
stranе 2 i 3
Da li će Beograd to ikada uraditi?
GODIŠNJA SKUPŠTINA SJOS
strana 16
Odbačen izveštaj
predsednika
JUBILEJ
Otvorenost
otupljuje strana 14
Otvoren Memorijalni
centar Holokausta
strana 4
Preger piše
100. simfoniju
2
SKOPLJE
april 2011.
Otvoren
Memorijalni
centar
Holokausta
Ceremonijom simboličnog polaganja tri urne sa
pepelom makedonskih Jevreja ubijenih u koncentracionom
logoru Treblinka u Poljskoj, u Skoplju je 10. marta otvoren
Memorijalni centar Holokausta u sećanje na 7 148 makedonskih Jevreja, koji su na tom stratištu izgubili živote.
- Lekcije Holokausta u vašoj zemlji moraju da posluže kao
blagovremeno upozorenje onim vašim susedima kod kojih
antisemitizam i negiranje Holokausta oživljavaju – rekao je
na ceremoniji Šimon Samuel iz “Simon Vizental” centra.
Memorijalni centar, podignut u delu u kojem je nekada
živela jevrejska zajednica, otvoren je u prisustvu predsednika Makedonije Đorđa Ivanova, potpredsednika Vlade Izraela
Moše Jaalona, zvaničnika i diplomata susednih zemalja među
kojima su bili i predsednici Albanije i Crna Gore.
U svom govoru, dr Lorens Vajnbaum, direktor
Istraživačkog centra Svetskog jevrejskog kongresa, podsetio je da ni jedna jevrejska zajednica u Evropi nije uništena
do te mere kao što se to dogodilo u Makedoniji. Osvrćući se
na principijelnost u rešavanju pitanja restitucijie i čvrsto prijateljstvo prema Jevrejima i Izraelu rekao je:
- U dobrom delu današnje Evrope jevrejski stradalnici se
poštuju, ali su živi izloženi vređanju. Vi poštujete i mrtve i
žive i time dajete primer kojem bi ostali narodi mogli i trebali
da teže. Ima naroda koji su veći, bogatiji, poznatiji i snažniji
od makedonskog, ali ne i uviđavniji, milostivji, boljeg srca i
plemenitiji.
U Makedoniji je od 2002. godine na snazi zakon o
povraćaju jevrejske imovine koji se smatra jednim od najboljih u Evropi. Izgradnja Memorijalnog centra Holokausta
u Skoplju koštala je oko osam miliona dolara.
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
Jevrejski
Pregled
ADAR II/NISAN 5771.
3
Osvrt
Skoplje je poslalo
poruku svetu,
da li će Beograd to ikada uraditi?
Piše: Aleksandar Nećak
Biti Jevrejin u Skoplju je uvek lepo, ali 9. i 10. marta 2011.
osećali smo se ponosni.
Svake godine 11. marta, Jevreji iz raznih država, sećaju se
svojih 7 148 sunarodnika iz Makedonije, tog dana deportovanih
u logor Treblinka, iz kojeg se niko od njih nije vratio. Zajedno sa
nama, poštu nevinim žrtvama Holokausta, odaje Vlada Republike
Makedonije, grad Skoplje, Armija Republike Makedonije, građani
Makedonije, visoki predstavnici države Izrael, diplomatski kor,
visoki predstavnici jevrejskih organizacija iz sveta, udruženja boraca iz Drugog svetskog rata, nevladine organizacije...
Ove 2011. godine u Skoplju je otvoren Holokaust memorijalni centar i tako je Skoplje poslalo jasnu poruku u svet. Skoplje se
pridružilo velikoj porodici država i gradova koji imaju Holokaust
memorijalne centre i muzeje. Mesta u kojima se bave naučnim
istraživanjem i izučavanjem, edukacijom mladih, sećanjem na
nevine žrtve, ali i mesta gde se zavetujemo da ćemo učiniti sve što
je u našoj moći da se nikom, nigde i nikada više ovo zlo ne dogodi.
Uoči otvaranja Holokaust memorijalnog centra u Skoplju
na centralnom komemorativnom skupu u Nacionalnom teatru
Predsednik Republike Makedonije dr Đorđe Ivanov obratio se
prisutnima iskrenim, emotivnim govorom koji bi svaki Jevrejin
voleo da čuje u svojoj zemlji od svog predsednika države.
Govoreći o Holokaust memorijalnom centru, predsednik
Republike Makedonije rekao je da je „do sada jedinstven grob
za naše sugrađane, kojih više nema, bilo samo bolno sećanje. Od
sutra Holokaust memorijalni centar Jevreja Makedonije će biti
večan spomenik za 7 148 Jevreja iz Makedonije. To će biti trajna
uspomena na ono što je ostalo od žrtava, njihov pepeo i sećanje na
one koje smo izgubili.“
Obraćajući se prisutnima, predsednicima nekih okolnih zemalja, zameniku predsednika Izraela, diplomatskom koru, uglednim, javnim ličnostima Makedonskog kulturnog i političkog
života, visokim oficirima Makedonske armije, Jevrejima iz
mnogih zemalja, dr Ivanov je istakao da ih „uverava da Jevreji
u Makedoniji nikada nisu bili, nisu i neće biti ni gosti ni stranci.
Zajedno sa svojim sugrađanima, Jevreji su bili i biće deo makedonske istorije i kulture. U Makedoniji slobodno su delovali jevrejski mislioci kao što su Tobit, Meir, De Tudela, Ben Kalonimos....
U Makedoniji Boga (Jahve) su slavili poznati rabini kao Šlomo
ben Abraham Hakoen i Josef Ben Lev, Istrumica Daniel, Aharon
Abajov...“
„Vagon po vagon, voz po voz, tri železničke kompozicije su
odvezle Jevreje iz Makedonije, iz njihovih domova, njihovih mala
i gradova. I tako je odnet deo Makedonije... Odvedeni su u gasne
komore i peći Treblinke. Tamo su ih nacisti ugušili, ubili i u pepeo
pretvorili. Tako su ubili i deo Makedonije:“
„Posle Treblinke, jevrejske kuće su ostale prazne. Jevrejske
male puste, bez dečjeg žagora. Gradovi Skoplje, Bitolj i Štip su ostali sa dubokim ranama budući da su izgubili deo sebe, deo svoje
duše. A Makedonija je izgubila vitalan deo svog nacionalnog,
ekonomskog i kulturnog tkiva.“
„To su rane koje nikada neće moći da se zaleče. Rane koje će
zauvek ostati otvorene i bolne. I to, beskrajno bolne. Zato što rane
na duši nikada ne zarastaju.“
„Ovo su dani kada je pre 68 godina čak i Svevišnji ćutao. Ovo
su dani tuge. Dani kada se cela Makedonija oprašta od svojih
sinova i kćeri Jevreja.“
Nigde u Skoplju nisam video ni jedan antisemitski grafit,
nisam čuo ni jednu ružnu reč. Skoplje nas je, kao i svake godine,
dočekalo kao svoje. Biti Jevrejin u Skoplju je uvek lepo, ali ovo su bili dani kada
smo bili ponosni.
Hvala predsedniku Republike Makedonije dr Đorđu Ivanovu.
Na Starom sajmištu u Beogradu u logoru „Juden lager
Zemlin“ od decembra 1941. do maja 1942. godine u kamionu
„dušegupki“ umoreno je monstruoznom smću 6 400 Jevreja, uglavnom žena i dece. Ubijani su lagano da bi majke mogle da
gledaju kako im na grudima umiru deca. Danas ovde, na Starom sajmištu žive i rade ljudi, piju kafu,
gledaju televizijske programe, venčavaju se, rađaju se, vesele se,
slave rođendane.
Drugi rade, u svojim radionicama, u kafićima, i posle radnog vremena umorni odlaze kućama. I sve to na mestu stravičnih
zločina. Da li postoji stratište bilo gde u Evropi gde se ovakve stvari dešavaju? Naravno, ne krivim te ljude. Optužujem vlasti.
Ovo je jedini logor smrti u Evropi koji nije prerastao u
Holokaust memorijalni centar.
Ovde se na adekvatan način ne gaje sećanja na nevine žrtve,
ovde se ne istražuje i ne pokušava da shvati kako je to sve bilo
moguće pod okriljem Evropske civilizacije kojoj svi mi pripadamo
i na koju smo tako ponosni. Ovde nikada nije održan čas istorije, a
morao bi biti. Ovde se mlade generacije ne edukuju. One ne znaju gotovo ništa o Holokaustu, o stradanjima Srba,
Roma i drugih o zverstvima koja su po Srbiji počinjena.
A kada jedno društvo ne edukuje mlade, stvara mogućnost i
otvara prostor za pojave netolerancije, ksenofobije, antisemitizma.
Od oktobra 1944. do danas, marta 2011. promenile su se
mnoge vlade, mnoge političke opcije, mnogi političari i niko, ama
baš niko, nije imao potrebu da ovo mesto obeleži na adekvatan
način. Da makar negde postavi najskromniju ploču na kojoj bi
pisalo da su tu zverski ubijena, ugušena deca na grudima majki
samo zato što su bila jevrejska deca.
Meni užasno zvuči kada slušam predstavnike vlasti ili
pročitam, na nekim spomen pločama, da su ta deca, stara nekoliko meseci, bila antifašisti i borci i da su zato ubijana. Za mene je
to ponovno ubijanje te dece, ali i svih nas. Naravno da ja nemam ništa protiv antifašista. I ja sam
antifašista. Ali spomenike antifašistima treba podizati tamo gde
im je mesto. A na mestima logora smrti gde su ubijana deca, žene
i iznemogli ljudi, zato što je to bio program nacional socijalista, bolesnih umova i ljudi koji su u moralnom smislu bili civilizacijski talog, treba formirati Holokaust memorijalne centre, radi
sećanja, radi istraživanja i radi obrazovanja .
Zato ne treba da nas čudi, ali mora da nas brine i moramo biti
postiđeni i potišteni, što je ubijen dečak, Rom Dušan Jovanović,
mladić, Francuz Bris Taton, što oni koji šutiraju čoveka koji u krvi
leži na ulici imaju izraz najvećeg zadovoljstva, što je sve više antisemitizma, ksenofobije, netolerancije.
Razmislite zašto se sve ovo dešava. Razmislite kome smeta
Holokaust memorijalni centar na Starom sajmištu. Žašto je inostrana javnost začuđena? Kakvu mi to poruku šaljemo u svet? Skoplje je poslalo jasnu poruku u svet. Da li će Beograd to ikada uraditi? april 2011.
4
L I C A
I
Jevrejski
Pregled
D O G A Đ A J I
Godišnja skupština SJOS
Odbačen izveštaj predsednika
Dana 27. marta održana je Redovna godišnja skupština
Saveza jevrejskih opština Srbije. Nakon izbora radnog
predsedništva i odavanja pošte članovima preminulim u periodu između dve skupštine, prešlo se na izveštaj predsednika
SJOS Aleksandra Nećaka.
Pisan britkim jezikom, bez mnogo „maženja“ sebe ali i sentimentalnosti prema drugima, predsednikov izveštaj, u kojem je
rezimirao svoj i rad Saveza, izazvao je živu raspravu. Jednima
nije bilo jasno šta to Nećak podrazumeva kada govori o nameri
da jevrejska zajednica bude „jevrejskija“ i kako mu je u tome
smetao Izvršni odbor. Drugi su mu zamerili što je na osam mesta podvukao loš rad IO smatrajući to omalovažavanjem rada tog
izvršnog tela. Trećima se nisu dopale „preterane pohvale“ radu
Kancelarije Saveza, kao i to što se nijednom rečju nije osvrnuo na
antisemitske pojave...
Bilo je i pohvala, od onih da je predsednik dobro radio do da
je njegova kritika argumentovana i zbog toga ne bi trebalo da
smeta.
Iako je predsednik u nekoliko navrata odgovarao na kritike
objašnjavajući iznete stavove, kritičari su prevladali i izveštaj
predsednika nije usvojen.
Potom su prisutni prešli na usvajanje izveštaja jevrejskih
opština i Jevrejskog istorijskog muzeja. Svi su usvojena bez glasova protiv. Usvajanje izvršenja budžeta za 2010. godinu i predloga za 2011. jasno nije prošlo bez žustrih rasprava i dodatnih
Jevrejke, znamenite
Novosađanke
Komisije za dodelu imena ulica Grada
Novog Sada, 28. avgusta 2009. dodelila je imena novih ulica u naselju Adice-Veternik. Na osnovu „Ženske studije i istraživanja“ devet novosadskih ulica dobilo je imena po znamenitim
ženama među kojima su i dve Jevrejke: Paula
Šosberger i Judita Šalago.
Paula Šosberger rođena je u Budimpešti 1895.
godine. Bila je jevrejska kulturna radnica i dobrotvorka. Ubili su je 23. januara 1942. u po zlu čuvenoj
Novosadskoj raciji, zajedno sa mužem Josipom (53) i
sinom Dodikom (16). Judita Šalgo, bila je književnica,
pesnikinja, pripovedač, romansijerka, esejistkinja,
prevodilac i književna kritičarka. Ova značajna novosadska intelektualka rođena je u Novom Sadu
1941. godine i umrla u istom gradu 1996.
www.savezscg.org
pojašnjenja. Ipak i to je usvojeno bez glasova protiv.
Pod tačkom Razno, bilo je reči o novini koju imate pred sobom
i web sajtu SJOS. „Jevrejskom pregledu“ (pre bi se reklo – uredniku) upućena je kritika što „ne objavljuje vesti iz opština“. Umesna
ili ne – stvar ukusa, treba podsetiti da je odlukom Izvršnog odbora, koji kreira uređivačku politiku, dogovoreno da se takve informacije objavljuju na web sajtu.
Pomoć Japanu
Savez jevrejskih opština Srbije, potresen tragedijom koja je pogodila Japan, u želji da u skladu sa svojim mogućnostima pomogne, uplatio
je simboličnu sumu, koja će preko Crvenog krsta biti upućena toj zemlji.
Jevrejska zajednica saoseća sa prijateljskim japanskim narodom koji je u
ne tako davnoj prošlosti iskazao plemenitost pomažući Srbiji.
O ovom gestu prijateljstva obavešten je ambasador Japana u Srbiji njegova ekselencija Tošio Tsunozaki. On je zamoljen da japanskom narodu prenese prijateljska osećanja i tugu koju Jevreji Srbije osećaju povodom kataklizme koja je pogodila njegovu zemlju. „Zadivljeni smo spokojstvom i dostojanstvom kojim u ovim danima japanski narod izražava svoju izuzetno visoku svest i moralnu snagu“ kaže se u pismu SJOS ambasadoru Japana.
Muzikom pišemo sećanja
Na poziv Ministarstva spoljnih poslova i
Kolegiumhungaricum (EU) Marlena Vajnberger
- Pavlović, predsednica „Srpsko - jevrejskog
pevačkog društva”, boravila je u Beču od 10.
do 11. marta na koferenciji “Dunavski kulturni
klaster”, kao predstavnica Srbije.
Tom prilikom predstavila je svoj projekat
“Da se nikad ne zaboravi, Holokaust, da se
nikad ne ponovi, muzikom pišemo sećanja”.
Projekat je izazvao veliko interesovanje kao i
sam rad Srpsko - jevrejskog pevačkog društva,
odnosno, muzika koju ono neguje. Ostvareni
su kontakti i započeti razgovori o mogućim
koncertima “Srpsko - jevrejskog pevačkog
društva” i organizaciji radionice na temu
Holokausta tj. borbe za toleranciju, protiv
agresije.
Otkriće u
Ruskom Krsturu
U Ruskom Krsturu,
kako je Savez jevrejskih
opština Srbije obavestio Milan Savić, koordinator za romska pitanja SO Novi Kneževac,
pronađeno je 15 grobova
Jevreja koji su nekada
tamo živeli. Očekuje se
da uskoro na lice mesta ode delegacija SJOS
i Jevrejskog istorijskog
muzeja i proveri valjanost ove vesti.
Jevrejski
Pregled
ADAR II/NISAN 5771.
L I C A
I
D O G A Đ A J I
5
Bojanić se izvinio Nećaku
Miloš Bojanić, estradni umetnik čija je nedavna opaska na račun
Jevreja da su Srbiji doneli rak i da
su je bombardovali, izrečena u rijaliti programu “Dvor” Televizije Pink,
izazvala brojne reakcije, posetio je
21. marta Savez jevrejskih opština
Srbije u želji da se u ličnom kontaktu sa predsednikom Aleksandrom
Nećakom izvini jevrejskoj zajednici
i objasni okolnosti pod kojima je tu
izjavu dao.
- Ono što sam izrekao, verujte, u
nekim normalnim okolnostima ne bih
– objašnjavao je Bojanić.
- Ali ja sam dva dana pre
tog događaja bio udaren
flašom u oko i završio u
Urgentnom centru. To vam
govorim zato što je jako
bitno da biste razuzmeli
okolnosti u kojima je izgovorena ta rečenica. Dan kasnije ja sam, pored fizičkog
napada, preživeo i strahovit duševni bol. Ja sam jak,
na psovke prvog reda moje
familije nisam odgovarao
psovkama i mržnjom, ali
je sve to mene toliko pogodilo da sam osećao neke
„mrave“ na vrhovima prstiju da tako, figurativno, kažem. Nisam
mogao da se smirim. Moja koleginica Maja Nikolić mi je dala nešto
za smirenje, neki lek, koji je bio - ne
mogu da se setim.
Bojanić je, objašnjavajući dalje kako
je došlo do te njegove izjave, ispričao
da je nakon toga popio i dve-tri čašice
žestokog pića. Zatvoren prostor, gubitak osećaja za vreme, neznanje da
program ide uživo, pa na sve to još i
optužba jedne od učesnica da su Maja
Nikolić i on antisemiti i šovinisti doveo je do svađe u kojoj je ova potonja
kazala da ne voli Jevreje.
- Ja sam, smirujući tu situaciju,
izgovorio to što sam izgovorio. Ali iz
mene je u tom trenutku govorio čovek
revolta, a ne čovek mržnje. Kog revolta? Revolta što su na našu zemlju prosipali osiromašeni uranijum, bombe,
rekao sam doslovce: „doneli nam rakove“. Imao sam tada u vidu neke
ljude koji su na neki način učestvovali
u svemu tome, ne misleći ni jednog
trenutka na jevrejski narod u celini.
Njega cenim, poštujem i poznajem njegovu istoriju kao i to da je 2000 godina
proganjan i satanizovan. Tim ljudima
ne želim i neću da se izvinim, ali želim
od srca da se izvinim kompletnom
jevrejskom narodu.
Predsednik Nećak je dolazak Bojanića
video kao civilizacijski čin i podsetio ga da SJOS neće tužiti učesnike
pomenute emisije, jer “svako ima pravo da voli ili ne voli koga hoće”
- Vaše je pravo da nas volite ili ne
volite, pojedinačno ili kao narod, to
uopšte nije važno. Ali vaša izjava nije
se sastojala samo od toga da nas ne
volite. Drugi deo izjave nas je uvredio,
iako ni na njega nećemo reagovati. To
je onaj deo u kojem ste izrekli optužbu
da smo mi, Jevreji, bombardovali
Srbiju. Ja vas uveravam, a to mogu i
da vam dokažem, da smo za vreme
bombardovanja bili u Beogradu, u
Srbiji i da smo trpeli na isti način kao
i vi. Ono što vi ne znate kao ni mnogi u Srbiji, a trebalo bi da znaju, jeste
da je Savez jevrejskih opština istog
dana kada je počelo bombardovanje
uputio dopis Vladi Izraela, svetskoj
javnosti, našoj javnosti, Evropskom
jevrejskom kongresu, Svetskom jevrejskom kongresu u kojem je osudio rušilački napad Nato snaga na
Srbiju. E, sad, što to nije
nigde objavljeno – druga je priča. Takođe, morate da znate da je tadašnji
ministar inostranih poslova Izraela Arijel Šaron u
svoje i u ime Vlade Izraela
osudio napad na Srbiju,
da je ugledni Izraelac,
Novosađanin poreklom,
Tomi Lapid (Jozef Lapid)
nazvao napad sramnom i
katastrofalnom političkom
i humanitarnom greškom.
Nešto kasnije uputili
smo apel za mir svakom
ko može nešto da učini
da zaustavi taj napad,
pozivajući se na naše hiljadugodišnje
stradanje, dakle sa punim moralnim
pravom.
Nećak je podsetio Bojanića da je u
bombardovanju učestvovalo 19 zemalja, da avionima koji su sipali bombe
nisu pilotirali Jevreji, kao i da odluku o napadu nisu doneli Jevreji
nego političari tih zemalja među kojima je bilo i nešto Jevreja. Na kraju,
što se takođe zaboravlja, podsetio je
predsednik SJOS - Izrael nikada nije
priznao državu Kosovo. Međutim,
po nepisanom pravilu, mržnja je
rezervisana za Jevreje. Goran Levi primio Miloša Bojanića
Jevrejsku opština Novi Sad, u ponedeljak, 14. marta, na
lični zahtev, posetio je pevač Miloš Bojanić, zamolivši za
razgovor sa predsednikom Goranom Levijem. Pevač se u prostorijama Opštine pojavio u pratnji sveštenika Srpske pravoslavne crkve oca Nenada.
Bojanić je, kako je objasnio Leviju, osetio obavezu da se,
kao stanovnik Novog Sada, prvo u Jevrejskoj opštini, oprav-
da za antisemitski ispad u rijalitiju “Dvor” Televizije Pink u
kojem je učestvovao, uz objašnjenje da su ceo slučaj mediji
malo preuveličali. Predsednik Goran Levi je gostu objasnio da
Jevrejska zajednica mora uvek oštro da osudi svaki antisemitski
ispad i da će njegov dolazak shvatiti kao vid izvinjenja sa čime
se i estradni umetnik saglasio. Domaćin i gost su izrazili nadu
da ovakvih i sličnih ispada u budućnosti ne bi trebalo da bude. april 2011.
6
L I C A
Jevrejski
istorijski
muzej u
Novom Sadu
I
D O G A Đ A J I
Jevrejska opština Novi Sad uspešno organizovala gostovanje Jevrejskog istorijskog
muzeja u svojim prostorijama 28. marta.
Cilj gostovanja održanog na poziv
predsednika Gorana Levija bio je predstavljanje Jevrejskog istorijskog muzeja kroz monografsku publikaciju autorke Vojislave Radovanović i dokumentarni film kreativnog tima „Jorak“, pod
zajedničkim nazivom „Jevrejski istorijski muzej u Beogradu“. Program je vodio predsednik Saveza jevrejskih opština
Srbije Aleksandar Nećak, a bili su prisutna još stručna lica Muzeja – Vojislava
Radovanović, upravnica, Branka Džidić,
arhivista i Barbara Panić, kustos, i potpredsednik Jevrejske opštine Beograd,
Aleksandar Gaon. Posećenost je bila
odlična, Novosađani su pokazali veliko
zanimanje za Muzej.
Poštanska marka
O ustavnosti
restitucije
Povodom dve inicijative za ocenu
ustavnosti Zakona o vraćanju (restituciji)
imovine crkvama i verskim zajednicama,
15. marta u Ustavnom sudu održan je konsultativni sastanak.
Sastanku je prisustvovao i na njemu
učestvovao advokat Miroslav M. Nikolić,
zajednički punomoćnik tradicionalnih crkava i verskih zajednica među kojima i naše.
Na osnovu tom prilikom iznetih stavova
u izlaganju predstavnika Narodne skupštine
Republike Srbije i stručne javnosti, koji su išli
u prilog prava i interesa crkava i verskih zajednica mogao se steći utisak da se učvršćuje
i zaokružuje naša pravna pozicija u tom
postupku. Nakon ovog sastanka Ustavni
sud će zakazati sednicu, na kojoj će konačno
odlučiti o ove dve inicijative.
U
“Politici”,
u rubrici
Spektar,
posvećenoj
filateliji,
29. marta.
2011. objavljena je
informacija da je na
prigodnom izdanju iz serije Umetnost
puštena u opticaj marka sa reprodukcijom umetničke slike
„Autoportret sa ženom i sinom“
autora Bore Baruha. Reč je o jednoj od poslednjih umetnickih slika nastaloj 1941. godine koja se
čuva u fondu Narodnog muzeja u
Beogradu.
Pomozite!
Mole se svi koji nešto znaju o Đurđici Singer
da to jave Savezu jevrejskih opština Srbije.
Đurđica Singer je posle rata stanovala kod
rođaka u Dobračinoj 25. Išla je u Prvu beogradsku gimnaziju do 1948. godine, kada je otišla iz
zemlje. Traži je školska drugarica, čiji su podaci
kod Judite Jovanović.
Ukoliko možete da pružite informaciju o
Đurđici Singer javite se na telefon Saveza:
011/26-21-837
ĐurĐica Singer
- Rođena 1933.
- Živela u Beogradu u
Dobračinoj ulici br. 25 do
1948. godine
- Fotografija snimljena u
Budimpešti 10. 8. 1949.
godine
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
Majka
Đurđice
Singer
Letovanje u
Bugarskoj
JDC Bugarske je u saradnji sa
Jevrejskom zajednicom te zemlje, organizovao letovenje u odmaralištu
“Semkovo” na planini Rila za
decu iz bivše Jugoslavije.
Letovanje je od 12. do 29. jula 2011. JOINT će finansirati deo učešća za
letovanje i prevoz, a učesnici, odnosno roditelji, treba da uplate ostatak.
Takođe, učesnici sami plaćaju zdravstveno osiguranje za navedeni period.
Vlasnicima novih biometrijskih
pasoša nije potrebna bugarska viza,
dok je oni koji poseduju stari važeći
pasoš, sa važenjem dužim od šest
meseci, moraju obezbediti.
O prijavama i uplatama zainteresovani se mogu obavestiti u svojim
jevrejskim opštinama
Letovanje
u Sarvašu I ove godine organizuje se letovanje dece iz Srbije u dečijem letnjem Lauder kampu u Sarvašu, od
31. jula do 12. avgusta. U istoj smeni
planirano je i učešće dece iz bivših
YU republika (Bosna i Hercegovina,
Hrvatska, Makedonija).
Tema ovogodišnjeg kampa je
“Judaizam – živim ga” što će reći upoznavanje sa jevrejskim vrednostima
u praksi.
Za Srbiju je ove godine predviđeno
učešće 27 deteta i tri vaspitača (madriha).
Cena po detetu je 110 evra za participaciju letovanja (hrana i smeštaj) +
90 evra za prevoz.
Dakle, ukupno - 200 evra po detetu, osim za decu iz Subotice čiji bi
roditelji trebalo da uplate 180 evra.
Prijava i uplata je u kancelarijama
matičnih jevrejskih opština, a krajnji
rok za to je 10. maj 2011. Prema tome
– požurite!
Sve dodatne informacije o kampu
i programu mogu se dobiti od koordinatora ovogodišnjeg letovanja Mine
Pašajlić na e-mail
[email protected]
Na isti mejl mogu se javiti i zainteresovani za to da kao vaspitači rade
sa decom u Sarvašu. Iz Srbije će biti
odabrana tri vaspitača (madriha) koji
imaju obavezu da učestvuju na pred
seminaru za vaspitače u Saravašu 8.
do 15. jula 2011. Vaspitači će za svoj
rad biti honorarisani.
Jevrejski
Pregled
ADAR II/NISAN 5771.
7
INTERVJU: VLADETA JEROTIĆ
Jevrejin da bude ravnodušan
prema hrišćanima – bože sačuvaj!
Bogami ni hrišćani prema
Jevrejima nisu ravnodušni
U klinču smo iz
kojeg ne možemo
Piše: Saša Ristić
Naš sagovornik Vladeta Jerotić je od onih sa kojima vreme
proleti. Stičete utisak da sa njim možete da pričate o svemu. Za
sebe obazrivo kaže da “misli da je hrišćanin”. Specijalizovao je
neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Lekar, psihijatar, književnik, akademik, kao profesor po
pozivu predaje pastirsku psihologiju i medicinu na Bogoslovskom
fakultetu u Beogradu. Pred njim je, reklo bi se, ljudska duša gola. Sa Jerotićem se o mnogo čemu moglo razgovarati, ali držali
smo se teme: Judaizam i hrišćanstvo. Strasnog dvomilenijumskog
“zagrljaja” (može i bez navodnika) od kojeg “ljubavnicima” pucaju rebra. Gde ćete više duše.
l Nevezano za antisemitizam, ljudi mrze i – to je, prosto, tako.
Da li je mržnja neodvojiva od čovekove prirode?
- To je pitanje o kojem raspravljaju filozofi, religiozni mislioci,
umetnici hiljade godina. Ljudska priroda je ostala prilično zagonetna upravo zbog te podele na prirodno i duhovno u čoveku.
Naravno, za materijaliste i ateiste nema tu šta mnogo duhovno.
Žan Žak Ruso je govorio o čoveku “dobrom divljaku”. Ja sam se
iznenadio da su francuski revolucionari njega uzimali kao primer ateiste. Da se sada ne hvalim, sa 16 godina sam čitao od Rusoa
“Emil ili o vaspitanju” i video da je on mislio da je čovek dobar
po prirodi. Dakle, čovek je dobar po prirodi, pa je onda iskvaren
civilizacijom ili socijalizacijom. Druga krajnost je Frojdova, koji za
čoveka kaže da je zlo biće, koje, eto, može biti i dobro ponekad,
ali je zlo po prirodi, mrzi jer je zavidljiv. Vidite, zavist spada u sedam grehova hrišćanskih, gordost, zavist, blud i tako dalje. I psiholozi to potvrđuju bez obzira na to da li su materijalisti ili nisu.
Oni kažu da to u svakom čoveku leži, čak da se on rađa sa tim.
Važno je reći na ovo vaše dobro i složeno pitanje, da prenatalna
psihologija potvrđuje pretpostavku da se rađamo sa zametkom
dobra i zla, onda i ljubavi i mržnje. Gotovo da je komplikovanije
pričati o ljubavi nego o mržnji jer nam je nekako, izgleda, bliža.
l Antisemitizam je, između ostalog, ako ne i samo to – mržnja.
- Antisemitizam u genetskom kodu… to baš neće biti. Jako je
važan, ali to sada ne smem da preteram kao psihoterapeut, uticaj prenatalnog doba. Ispitivanja su potvrdila da fetus sve pamti.
To je fascinantno, smatraju čak da su dokazali ćelijsko pamćenje.
Ne treba nervni sistem, zamislite to! Ko voli spiritualnost, kao što
je ja volim, može da kaže: “Pa tu je duša negde! U svakoj ćeliji,
kako bi to inače bilo?“ A mi smo učili da bez centralnog nervnog
sistema nema pamćenja, pa je po tome ispalo da svi pamte tek od
treće godine kada se on formira. Nije tačno, već se i onda znalo da
ima primera da se pamti i od druge godine. Duboka hipnoza, kojom se ja nisam bavio, navodno, može da izvede pamćenje iz prve
godine. Prenatalna psihologija kaže da nesvesno pamćenje ide iz
prenatalnog doba. Pa, ako je loše prenatalno doba bilo… Mi smo
davno već izgubili u psihijatriji razliku između normalnog i bolesnog. Kada sam bio mlad psihijatar to se donekle znalo, pa se moglo reći kada se prelazi granica između normalnog, abnormalnog
i patološkog. Te granice nema više. Sjajna Marija Montesori, ne
mnogo religiozna Italijanka, napisala je odličnu knjigu “Upijajući
um”. Ona kaže da je do druge – treće godine dete upijajući um,
posle sve manje jer se razvijaju i kognitivne sposobnosti, pa se
onda i sumnja, pa počinje dualizam… Antisemiti prvo nose rđavo
prenatalno, pa loše rano detinjstvo, a onda, naravno, tu je i uticaj sredine. To je sada taj čuveni uticaj sredine, milje. Ako je porodica već bila antisemitski raspoložena… Dakle, prenosi se, ali se
prenosi socijalno - plus rđavo detinjstvo. Konačno i u takvoj antisemitskoj porodici je neko koji se “lepo” razvijao. Mislim ne mora
to biti samo antisemitska porodica, može biti mrziteljska porodica, rasistička, onda može biti šovinistička, kako da ne, sad ja to
proširujem… Srbin mrzi Hrvata, Hrvat mrzi Srbina i to se prenosi, naravno ne nasleđem gena.
l Mržnja prema Jevrejima mu, znači, dođe kao “kulturno”
nasleđe…
- Da, tačno! Dete to sluša od ranih dana u kući, prima, upija,
pa kada pita zašto su Jevreji krivi za sve, onda mu roditelji, “inteligentni”, antisemiti, to “objasne”. Tako da je to najčešće razlog,
ali mržnja, to vam je pravo pitanje, ona je kriva za razne vrste fanatizama. Uveren sam da svaki čovek nosi u sebi klicu fanatičnog,
koja se može razviti pod uticajem rđave genetike, prenatalnog
doba, rđavih roditelja…
l Ako se klica razvije…
- Ako se klica razvije čovek postaje fanatik u bilo kojoj oblasti. Pa, gledajte sekte. Sekte su za mene kao hrišćanina, opomene
i “žalac u meso”, kako je rekao apostol Pavle. One opominju na
mlakost hrišćanstva, malo mu podignu tenziju pa onda hrišćani
brinu više. Nisam nikada mnogo napadao sektaše, mada ih ima
8
INTERVJU: i vrlo loših, kucaju na vrata i šta sve ne rade…
nećemo ih imenovati, naravno i ona besmislica
drugih sektaša koji daju prognoze kada će biti kraj
sveta, Apokalipsa?! Sve te ludosti dolaze iz nekog
fanatičnog jezgra kod ljudi. Prema tome i antisemitizam nosi u sebi fanatično, a nesreća je što se prenosi sa generacije na generaciju i što traje dugo. Ali tu
mržnju ipak moram da proširim da ne ispadne da
je samo antisemitska. Da, antisemitizam traje 2000
godina i prirodno je da Jevreji pitaju zašto. Ali to je
nešto što postoji i kod drugih. Bila bi jako zanimljiva
komparativna psihologija, sociologija, kulturologija.
Kako je u Aziji, kako je u Indiji?
Vladika Nikolaj
ima antisemitskih
mesta u spisima,
ali ne tvrdim
da je do kraja
bio antisemita
l Čovek - jadno, slabo i nesrećno biće, uvek mu je neko kriv?
- To je bitno, zato mu i treba nešto iznad njega da ga nekako, ne samo uteši nego i da mu da neku veru. Tri sestre: Vera,
Nada i Ljubav, to je beskrajno lepo, mora da ima i kod Jevreja
nešto slično. Vera, Nada, Ljubav, majka im je Sofija, mudrost. Ne
možete bez toga! Dakle, ne čistim u sebi zlo niti mu u sebi tražim
uzrok. Ono je u susedu, taj sused je neko u selu, to su Hrvati za
Srbe, to su Srbi za Hrvate, što je sasvim dovoljno. Šta će nam još i
antisemitizam? Ja sam rođen u Beogradu, otac i deda takođe. Svi
smo, koliko znamo, mada se to nikada do kraja ne zna, Srbi. Otac
se družio sa jednim jevrejskim trgovcem igračaka, i porodično
smo išli jedni kod drugih, oni su nam dolazili na slavu i mi smo
išli kod njih na jevrejske praznike. Ni traga antisemitizma nije bilo
u našoj porodici, nikada od oca nisam čuo ništa loše o Jevrejima.
Ni posle rata ja to nisam video kod Srba. Ali neko mora biti kriv.
E, da, žrtveni jarac, to je opet Stari zavet, pa se posle malo ublažilo
u hrišćanstvu – žrtveno jagnje. Svi, dakle, gresi na jarca, a jarac
u pustinju gde ga divlje zveri rastrgnu. Gotovo, rašćišćen greh!
Naravno, posle nekog vremena, ponovo jer se gresi ponavljaju.
l Intelektualci to sve znaju, pa da li je onda intelektualac antisemita - intelektualac podlac?
- Intelektualci precenju intelektualce. Francuski sociolog Brije,
pre mnogo godina napisao je knjigu “Izdaja intelektualaca”. On
govori uglavnom o Francuskoj, ali se to što kaže može prošititi i
na Evropu. Pitanje vaše je na mestu, ali ko je uopšte intelektualac,
pogotovo danas. Vladika Nikolaj, znam da ne volite mnogo da se
on pominje, kaže da je obrazovan onaj koji ima obraza. To je dobro, kratko i jasno. Naveo je čobanicu u planini, koja ima obraza za razliku od “obrazovanog” koji ga nema. Tu škole ništa ne
vrede. Ako je neko u osnovi podlac, ne može drukčije. A zašto će
biti antisemita, a ne, na primer, srpski ili hrvatski šovinista… eto
to mi je zanimljivo, zašto jedno, a ne drugo? Šovinisti ne moraju
biti antisemiti
www.savezscg.org
Pregled
VLADETA JEROTIĆ
l U Japanu, recimo, ima antisemitizma iako nema Jevreja…
- Mrzilačko u čoveku mora negde da se projektuje, to je bitno.
To je onaj čuveni Frojdov patološki mehanizam odbrane. Malo je
preterao, jer je to skoro prirodan mehanizam, a ne samo odbrana. To zlo u nama traži da se u nama očisti. Zato su i hrišćanski
i jevrejski svetitelji značajni, da ih sada ne pominjem imenima.
Martin Buber, veoma ga cenim i ne samo ja, govorio je da je odnos
Ja – Ti bitan. Čovek ne može da prizna da je zlo u njemu. Ne, ono
je u drugome! Tu počinje sve. Kod deteta, ono je u majci ili ocu,
pa onda malo kasnije u učitelju, profesoru, pa onda u susedu…
l Dobro, šovinizam je nešto drugo, mogu i Jevreji
biti šovinisti...
- Mogu, naravno, imate u Izraelu Jevreja koji
hoće da se Arapi iščiste iz cele te oblasti. Naravno
ima i Arapa, takođe fanatičnih, koji hoće da Izraelce
bace u more da ih nema više. Ima takvih fanatika na obe strane i to nije šala. Trebalo bi očekivati,
valjda, od obrazovanih, takozvanih intelektualaca,
srpskih i ne samo srpskih da to ne budu. Bila bi za-
Jevrejski
april 2011.
nimljiva anketa među antisemitima da se ustanovi
da li ih je više obrazovanih ili neobrazovanih. Još
bi se možda pokazalo da su takozvani intelektualci
veći antisemiti od neobrazovanih ljudi, jer ovi drugi
“ne znaju”.
l U čemu bi bio izvor hrišćanskog antisemitizma
ako ne u hrišćanstvu? Da li je hrišćanstvo po sebi
antisemitsko? Ono, istina naveliko propoveda
čovekoljublje, ali u praksi…
- To je pravo pitanje, naravno i ova druga su
bila dobra. Hristos je od početka bio “kamen spoticanja”. Ipak, da li je bilo antisemitizma pre hrišćanstva? Mislim
da jeste, ali ne ovakvog kakvo je nastalo posle, nego u smislu da
uvek neko mora biti kriv. To su evo sada Srbi, valjda neće biti
stalno. U manjim mestima su pojedinci krivi, u malo većim je
režim kriv – kada budemo mi na vlasti sve će biti bolje. Ja za sebe
mislim da sam hrišćanin, ali imam običaj da pomenem Sjerena
Kjerkegora, velikog danskog filosofa, religioznog, koji je rekao:
“Postojao je uvek samo jedan hrišćanin, to je bio Isus Hristos”.
Naravno da Hristos mora biti za Jevreje stalna neka mora. Hristos
je za hrišćane mesija! To nijedan hrišćanin ne sumnja. Svi narodi
čekaju mesiju, ne samo Jevreji. To je, vidite, ogromna potreba za
pravdom u čoveku uopšte, kod Jevreja naročito. Zašto kod Jevreja
naročito – zato što je bilo nepravde, naravno. Razume se ne u
vreme zajedničkog carstva Izraela i Judeje, Davida, Solomona –
to je bilo veliko vreme, nego kada je carstvo podeljeno, od vremena Rimljana. Dobro, nisu bili blagi ni Rimljani, veliko Rimsko
carstvo, šale nema. Jevreji neće da se klanjaju bogovima, a ostali pokoreni narodi hoće. Ha, čuvena adaptacija, čuveni kompromisi i oportunizam. Jevreji to neće, što ističu i hrišćani. I onda,
naravno, proganjanja. Dobro, među Jevrejima je uvek bilo fariseja i sedukeja i buntovnika. Hristos došao, a pravdu svi čekaju
i dalje. Hinduisti čekaju novog Krišnu, budisti nekog poslednjeg Bodisatvu, koji će doneti pravdu na zemlji. Islam, naravno,
poslednjeg imama, mahdiju. Hristos je “kamen spoticanja”; tu
je i počelo ono najgore, da su Jevreji ubili Hrista. Žak Paterno,
inženjer, Švajcarac, objavio je 2000. knjigu “Ko je ubio Isusa?”.
On tvrdi da ga nisu ubili Jevreji nego Rimljani. To ubistvo se u
svakom slučaju ne može preneti na ceo jevrejski narod, nikako!
Razume se da je bilo straha kod fariseja da će biti bune. Jevreji,
ipak, očekuju od Hrista da ih oslobodi Rimljana. To je bitno i to
je onda velika zabluda od početka. Jevreji s pravom očekuju da
će do oslobođenja doći kada se pojavi mesija. Hristos je činio
čuda, ali činili su ih i drugi. Kada je ulazio u Jerusalim orilo se:
“Osana, osana!” (Spasi nas! p. a.), a posle dan dva: “Raspni ga,
raspni ga!” To je jako zanimljivo, ali ne možemo to prenositi na ceo narod… Naravno, čuveno je ono u Jevanjđelju, da li
Matejevom: “Na vas i vašu decu da padne prokletstvo!” To je
meni strašno! Da li je to tako rečeno ili nije – ne znam, ali ne valja.
To je početak antisemitizma. Jevreji ubili Isusa! Ne možeš prenositi to što je grupa Jevreja vikala: “Raspni ga, raspni!” da bi oslobodili Varavu. Varava je bio ustanički vođa, on je vodio ustanak
protiv Rimljana, a Jevreji hoće da se oslobode Rimljana, pa ako
Hristos to ne može… A nije ni došao da oslobodi! To je sada bitno
u hrišćanstvu - nema carstva Božijeg na zemlji.
l Bogoubistvo. Kako može neko da ubije Boga, ako to sam Bog
ne dopusti?
- Pazite, Hristos je bogočovek. To je jako teško
za razumevanje. Halkidonski sabor 451. godine
doneo je odluku da je Hristos bogočovek, da on
nosi u sebi bezgrešnog čoveka i Boga. To je ostalo
jako zagonetno, ali tako je kao dogma. Nije samo
Bog nego i čovek! Bog ga šalje da proživi sve
moguće patnje koje čovek ima. Pravednik strada
– to je arhetip. Ko je pravednik, to se ja uvek pitam. Posle je kao dogma došla sveta trojica: Bog
Staljin је bio
paranoik. Neću da
ga poredim sa
Hitlerom, ali ne zna
se ko je bio luđi
Jevrejski
Pregled
9
ADAR II/NISAN 5771.
U klinču smo iz kojeg ne možemo
otac, Bog sin i Bog sveti duh. Komplikovano za razumevanje. Sva
tri jednaka, a opet – nisu isti. Naravno, ne može Bog da se ubije. Ja stalno govorim: “Ljudi, Jevreji slušaju 2000 godina od nas
hrišćana da su bogoubice.” Grooozno! Ako nekoga proglašavaš
bogoubicom 2000 godina, pa taj neko ili će nestati potpuno ili
ojačati. Bilo je pametnih ljudi i religioznih hrišćana koji su smatrali da treba asimilovati Jevreje. U Nemačkoj je, na primer, dobrim
delom bila asimilacija. Slučaj čuvenog Arnolda Šenberga, protestanta, za koga Hitler otkriva u trećoj generaciji da je Jevrejin, kao
i mnogi drugi. Nemački Jevreji bili su asimilovani u velikom germanskom narodu i nisu obraćali pažnju na svoje poreklo.
l Ali to ih nije spasilo…
- Hitler, za nas psihijatre, lud! Čista rasa germanska. Čista
rasa je glupost! Ali da se vratim na prethodno; ako narod zoveš
bogoubicom, on mora da ojača, ako neće da nestane. Ima
jedna veoma opasna misao, a to sam čuo i od Jevreja,
koja kaže: “Mi moramo stalno biti draženi, podsticani”.
Moraju, znači, postojati antisemiti da bi Jevreji bili snažni,
jaki, solidarni i trajni. Ovo trajno, ne mogu da ne kažem,
a da li ćete to uneti u naš razgovor ili nećete, na Vama je…
Zamislite šta kaže apostol Pavle u Poslanici Rimljanima, 11.
glava: “Slepilo Izrailju pade u deo dok neznabožaca ne uđe
koliko treba” Dakle, Izrael je mio Bogu i dalje. Sigurno je opasno reći da Jevreji stalno treba da imaju neke antisemite da bi
jačali.
l Još će ispasti da su antisemiti naši prijatelji - na duge
staze. A mi, eto, živeli u “zabludi”!
- Ali, Ben Gurion je rekao: “Izrael leži na buretu baruta
i svaki Jevrejin u Izraelu toga mora biti svestan.” I sada se,
naravno, to opet zloupotrebljava, pa se
kaže: “A
– ha, pa ako te niko ne izaziva ti ćeš sam naći one koji
će te izazivati”. Ima nešto
u tome, svakako, ali je
meni kao hrišćaninu važno
da će Jevreji biti trajni. To
kaže i Lav Tolstoj. Dostojevski
nije trpeo Jevreje i to mi je baš tužno jer sam
“odrastao” na Dostojevskom. Ne znam zašto,
možda mu se neko od Jevreja zamerio, a kada
vam se neko zameri onda to ostaje trajno u
čoveku.
l Kada vam se zameri neki Englez vi ne mrzite sve
Engleze nego njega, a kada vam se zameri Jevrejin
– mrzite sve Jevreje. Tako rezonuju antisemiti.
- Postoji psihopatološka potreba u čoveku da se
ono jedno proširi.
l Moraju li hrišćani automatski da budu antisemiti?
- Nikako, naprotiv! Hrišćanin nikada ne sme
biti antisemit. To kaže ateista Žan Pol Sartr, koji
je napisao dobru knjigu o antisemitizmu, to kaže
Nikolaj Berđajev, filosof, istina, ne teolog, ali svakako hrišćanski religiozan, iako je pre toga bio marksista. On je napisao knjigu o antisemitizmu i mi
smo je predstavili pre više godina u sred naše crkve.
Berđajev kaže: “Hrišćani nikako ne smeju biti antisemiti!” Jevreji će biti i dalje jaki i solidarni, oni moraju biti jaki, ali varatimo se na Ben Guriona; moramo
svi biti podsticani da nešto ozbiljno radimo, to važi za
svakoga. Znate šta kaže blaženi Avgustin, koji je umro
430. godine: “Kada ne bi bilo jeresi, Crkva bi se uspavala na Bibliji kao na jastuku!” Potrebno je da nas neko
budi. Jevreji, da li bi se i oni uspavali ako ne bi bilo nečega
što ih stalno bode – to ne znam. Ali suviše je to sve bolno.
Šest miliona mrtvih, suviše bolno! Međutim, ljudi kažu, ja to ne
komentarišem, da su Jevreji jači posle te tragedije.
l Verski fundamentalizam traži vraćanje izvornim religijskim
vrednostima. Jedna od njih je čovekoljublje. Ipak, u fundamentalizmu mržnje koliko hoćete. Nije li verski fundamentalizam
samo paravan za postizanje političkih ciljeva?
- Takav vam je čovek. On nosi u sebi fanatično jezgro.
Razlikujem patriotizam, nacionalizam i šovinizam. To nikako ne
mogu biti iste stvari. Srbin hrišćanin je patriota. Voli svoju zemlju, poznaje njenu istoriju. Biti nacionalista je već malo opasnije,
što ne znači da nema umerenih nacionalista. Ali pre će nacionalista skliznuti u šovinistu, nego što će se vratiti u patriotu. To je razlika. Fundamentalisti su više manje, neka je to
i preterano s moje strane, svi isti. U njima
je neka karakterna devijacija, tako da se
politički ne razlikuju mnogo od verskih.
To važi i za anti-Semite, jer su i oni fundamentalisti na svoj način, ali i kod Jevreja
ima fundamentalista. Vidite li koliko je
to ljudski! I gde je Bog u svemu tome,
ali postoji Deus absconditus – skriveni Bog. Sigurno znate ono: “Ja sam
ti rekao šta treba da radiš, rekao
sam Mojsiju.” Deset Božijih
zapovesti Božjih su za sva
vremena. Dolazi Hristos,
koji daje teške zadatke.
Pitaju ga apostoli: “Koliko
puta da opraštamo, da li
do sedam puta?” Hristos
kaže: “Sedam puta sedamdeset”. To znači stalno opraštanje. Pa to je
neprirodno! U TV emisiji
“Agape”, u kojoj smo gostovali vladika Porfirije i ja,
rekao sam: “Hrišćanstvo
je neprirodna religija”.
Voditelj razrogačio oči, pa
pita Porfirija, a ovaj reče:
“Ne samo da je neprirodna nego je i nelogična, jer je
natprirodna!”
l Postoji mišljenje u
Jevreja, naravno, da je
Stari zavet toliko ljudski
da se vidi da ga je pisao
Bog, dok je Novi zavet toliko božanstven da se vidi
da ga je pisao čovek.
- Jeste, u Starom zavetu
sve je prirodno, a ipak je Bog
tu, Jahve, mada je pitanje ko
je Jahve, da li je isto što i Sveta
Trojica – nije. Hristos? Jahve
je, naravno, Bog, ali posle
Hrista za nas je Jahve već pod
znakom pitanja. Da li je Bog
ili je vrhunsko mnogobožačko
božanstvo? Pa je značajno bilo
reći: “Ja sam Bog, svejedno
što sam gnevan, svejedno što
sam ljubomoran!” – imate i
to u Starom zavetu. Jevrejski
proroci su sjajni, hrišćani ih
priznaju sve redom, opominjali su Jevreje neprekid-
10
april 2011.
INTERVJU: Jevrejski
Pregled
VLADETA JEROTIĆ
U klinču smo iz kojeg ne možemo
no. Čovek je u osnovi mnogobožačko biće, hoće mnogo bogova.
Ne daju to proroci. Jevreji začas skliznu, nema više jednog boga,
opet idol. Mojsije razbija Tablice… To je ljudski, nevažno da li su
Jevreji, Srbi, Nemci… to je ljudski.
l Po hrišćanima, Jevreji bi, ako misle da budu istinski vernici,
trebalo da prigrle hrišćanstvo. Zameraju im tu tvrdoglavost.
Da li je ona uzrok antisemitizma?
- Naravno da je tako. Hrišćani već 2000 godina smatraju da
Jevreji treba da postanu hrišćani. A to nalaze i kod apostola Pavla:
“Oni su Jevreji, sada neprijatelji vas radi jer ste svi neznabošci
i varvari, a prevode vas preko Mojsija”, to je, naravno, Stari zavet. Jer, pazite, Isus je rekao da nije došao da ukine Stari zavet nego da ga ispuni. To je jako važno. On, Jevrejin, ne odriče
nikako Stari zavet. Hrišćani misle da Jevreji treba da pređu u
hrišćanstvo. To bi trebalo po apostolu Pavlu, ali na “kraju vremena”. Vladika Nikolaj Velimirović to ponavlja na jednom mestu u njegovim spisima, da će “na kraju” Jevreji postati hrišćani,
drugi neće. Jedan bogomoljac mi reče – to su Hazari; Hazari su
od Jevreja uzeli jevrejsku religiju. Po nekim istraživačima Hazari
su zauvek iščezli, nema ih više. Druga varijanta je da nisu iščezli,
nego da se Jevreji dele na one izvorne Jevreje, prave, i na Hazare.
Pitam tog školovanog bogomoljca, da li je to vladika Nikolaj rekao, a on kaže: “Pa, nije, ali je rekao da će jedan deo Jevreja, nije
rekao da će svi, postati hrišćani.” Većina hrišćana to i kažu, ali
ne možemo istoriju znati unapred. Mi nemamo Božju promisao
u našoj glavi. Da li će tako biti… Sve se završava Apokalipsom,
ali i to nije ništa neobično. To piše u Jovanovom “Otkrovenju”.
Isus Hristos je to, takođe, rekao, a zaista, jednom i mora doći
kraj. E sad, taj Sudnji dan i drugi dolazak Hristov je vrlo komplikovan. Ta Apokalipsa je unela toliko zabune među hrišćane.
Mnogi ne znaju, prva dva-tri veka, neki hrišćanski svetitelji nisu
priznali Jovanovo “Otkrovenje”. Antihrist? Sad još i Antihrist treba da bude Jevrejin! To je strašno kod hrišćana, ne svih, daleko
od toga. Poslednji Antihrist biće Jevrejin. Ne znam da kažem gde
to piše, ali to uverenje je prilično rasprostranjeno, uglavnom kod
neškolovanih antisemita.
l “Budući da ste ubili Isusa… nema više povratka, nema
oproštaja niti iskupljenja” kaže Jovan Zlatousti, pa još dodaje da je sinagoga bordel, razbojnički brlog, da nijedan Jevrejin
ne poštuje Boga, da Jevreji žive samo za svoje stomake i,
konačno, da u besramnosti nadmašuju čak svinje i koze. Papa
je oslobodio sve Jevreje krivice za razapinjanje Hrista. Da li je
priča o bogoubistvu u stvari zloupotreba Hristovog imena?
- Naravno da je reč o zloupotrebi Hristovog imena! Ne može
nikako drukčije biti! Svetitelji hrišćanski nisu svi govorili kao što
je govorio Jovan Zlatousti. Taman posla!
l Od kada čitate “Jevrejski pregled”?
- Već nekoliko godina.
l Posle Kjerkegora, Hajdegera i ostalih “teškaša”, stručne literature, stižete i “Jevrejski pregled” da čitate.
- Pa zato što me Jevreji zanimaju. Zanimaju me kao hrišćanina,
kao što i Jevreje zanimaju hrišćani, hteli ne hteli. Vidite, to je
neki zagrljaj, neki klinč bokserski iz kojeg se ne može. Stvarno
sam uveren u to. Jevrejin da bude ravnodušan prema hrišćanima
– bože sačuvaj! Bogami ni hrišćani prema Jevrejima nisu
ravnodušni; valjda bi se našao neko neutralan, ne moramo ga
nazvati ravnodušnim. Da delimo sve hriščane na judeofile i antiSemite - to ne ide, mora da bude i neutralnih. U mom razredu u
Osnovnoj školi “Kralja Petra prvog”, i sada se zove tako, polovina đaka bili su Jevreji sa Dorćola sve do Saborne crkve, a ja sam
do te crkve rođen. Svi su stradali. Lepo smo se družili! U gimnaziji, začudo, u mom razredu bila su samo dvojica Jevreja. Bora
www.savezscg.org
Jakovljević, imao je prelepe sestre koje su mu na odmoru donosile
užinu (Jevrejke su ili lepe ili ružne, to sam video i u Izraelu) i
Aleksandar Kronštajn, čiji je otac vodio bioskop “Koloseum”. On
je prezime Kronštajn pred rat pretvorio u Koren, valjda se plašio.
Dakle, zanimaju me Jevreji kao strastan narod. I Srbi isto imaju strasti, naravno, na svoj način. Veza Jevreja i Srba… Vladika
Nikolaj je voleo da poredi da su stradali i jedan i drugi narod. To
je u dobrom smislu reči uporedio, ali bolje što me niste pitali ništa
ni o Nediću ni o vladiki Nikolaju…
l Evo, pitam – Nedić i Jevreji?
- Nedić je mnogo uradio za Srbe za vreme nemačke okupacije,
ali naravno, rđavo je bilo za Jevreje. Šta je on mogao da uradi za
njih, možda je nešto i mogao, ali strašno je da je prvo ovde počelo
korenito istrebljenje Jevreja i to kod Srba koji uopšte nisu bili antisemiti. Pre Drugog svetskog rata Milan Nedić nije bio nikakav antisemit, koliko znam.
l “Pokoljenja djela sude”. Bog je dao čoveku apsolutnu slobodu
izbora. Nedić nije morao da izabere da bude na tom položaju
na kojem je bio.
- Nije, ali neko je morao. Hitler je, navodno, rekao: “Izaberite
nekog za predsednika, koga hoćete” - navodno je to sačuvano u
nemačkoj arhivi. “Ako to ne budu Srbi hteli, Mađari dolaze do
Beograda, ustaše dolaze do Beograda, Bugari takođe, a Beograd
se iseljava i naseljava Germanima.” Naravno, tu priču treba proveriti. Ja sam je čuo sa više strana i deluje mi kao verovatna. Hitler
je ionako bio besan na Srbe. Kažu da je od besa skakao kao majmun kada je čuo za puč.
l Zašto kažete da je dobro što vas nisam pitao ništa o vladiki
Nikolaju?
- Zato što je to jako osetljiva tema. Vladika Nikolaj na jednom mestu ponavlja reči apostola Pavla da će jedan deo Jevreja
preći u hrišćanstvo. A onda sam na drugom mestu našao da je
Vladika, koji je pre Prvog svetskog rata bio u Evropi, kazao: “U
Evropi opada želja za rađanjem. Majke otrovom uništavaju začetu
decu. Roditelji se ne brinu o deci dovoljno, deca ne vole roditelje,
osim jevrejske porodice koja je ostala dosledna, čvrsta i ima decu
i brine o tome”. Tako da ne možemo do kraja ići sa antisemitizmom vladike Nikolaja. Ima antisemitskih mesta, to govora nema.
Đorđe Janić, jedan naš zanimljivi krnjiževni kritičar, pisao je dosta
davno o antisemitizmu vladike Nikolaja. On piše: “Do boljševičke
revolucije Vladika nije bio antisemita nikako.” E, boljševička revolucija! Jevreji su je, navodno, dobrim delom pokrenuli… Lenjin, to
sam čuo od Enrika Josifa, bio je Rus, Mongol i četvrtinom Jevrejin.
Drugi revolucionari, dobrim delom Jevreji, oni što ih je pobio
Staljin, grozan je to čovek bio. Neću da ga poredim sa Hitlerom,
ali ne zna se ko je bio luđi. Po psihijatrima, Staljin. Hitler je bio
histerični psihopata, kažu oni koji su se bavili njime, dok je Staljin
bio paranoik. Paranoja je gora od histerične psihopatije; paranoik je sve gori što je stariji. Staljin Jevreje nije mogao da smisli, a
sa njima je podigao revoluciju! Trocki, Berija, Jagoda, svi redom
Jevreji. Trocki, najinteligentniji među jevrejskim revolucionarima,
rekao je nešto - sada ćete se smejati - duboko hrišćanski. Govorio
je o permanentnoj revoluciji. Sjajno, pa to je “bure baruta” Bena
Guriona! Ako se uspavaš, ako si mlak ništa od tebe biti neće. Stara
Jevrejska izreka kaže: “Ako ne postaneš bolji, postaćeš gori”.
Divno, to kažu i savremeni psihoterapeuti. I još jedna Jevrejska izreka: “Voli me malo, ali dugo!”. Tako da vladika Nikolaj ima antisemitskih mesta u spisima, ali ne tvrdim da je do kraja bio antisemita. Ono što je pisao “Kroz tamnički prozor” vrlo je čudno.
Neki, neću da ih imenujem, kažu da je on to pisao da bi ostao
živ, jer su Nemci to čitali. Zašto da bude mučenik, nema potrebe,
želeo je da živi. To je jedna moguća varijanta – pisao da bi ostao
živ… Doooobro, ispričasmo se, imate dovoljno materijala!
Jevrejski
Pregled
11
ADAR II/NISAN 5771.
Antisemitizam:
Srpsko-jevrejski odnosi
Sve dok se istorija bude zasnivala na cirkuskim predstavama u raznim TV emisijama,
kreveljenju i budalaštinama, a ne na znanju i relevantnim istorijskim činjenicama,
imaćemo i antisemitske ispade pojedinaca – kaže se u članku ovog beogradskog dnevnika
koji u celini prenosimo
Piše: Vlada Arsić
„Dragi gospodine Albala... Želim
da vašoj jevrejskoj braći izrazite simpatije srpske Vlade i naroda za ponovno vaskrsenje jevrejske države u
Palestini, čime će oni ponovo zauzeti istaknuto mesto u društvu naroda
shodno njihovim mnogobrojnim sposobnostima i njihovom nesumnjivom
pravu. Uveren sam da će ostvarenje
njihovih prava biti od koristi ne samo
njihovim interesima, već i celokupnom čovečanstvu. Vama je poznato,
dragi naš doktore Albala, da ne postoji narod u svetu koji ovaj plan više
simpatiše od srpskog naroda...”
Ovo je samo početak pisma Milenka
Vesnića, šefa Srpske ratne misije u SAD
i ambasadora kralja Petra u Vašingtonu,
upućenog doktoru Davidu Albali, kapetanu srpske vojske i dobitniku jednog
od najvećeg srpskih odlikovanja za hrabrost u borbi protiv stranog zavojevača.
Napisano je 27. decembra 1917. godine,
samo mesec dana nakon objavljivanja britanskog plana da se na području
Palestine obnovi nekadašnja jevrejska država. Dokument, do koga smo
došli zahvaljujući istoričaru Miodragu
Jankoviću, zapravo predstavlja prvi akt
jedne države o priznanju Izraela, koji će
zvanično biti osnovan tek tri decenije
kasnije.
- O ovom dokumentu se veoma malo
znalo tokom jugoslovenskih posleratnih
godina, samim tim što je to bio pravni akt jedne male Srbije, čija je Vlada, u
tom trenutku, i sama bila u rasejanju kaže Janković. - I to dovoljno govori o
dugogodišnjem prijateljstvu dva naroda
koje nijedan antisemitski ispad, izgovoren u nekom bezveznom rijaliti šouu ili
na ulici, ne može da naruši.
Posle antisemitskih izjava Maje Nikolić
i Miloša Bojanića, izgovorenih u TV rijalitiju „Dvor“, ispisivanja grafita sa
porukama mržnje na ulicama srpskih
DRUGI
PIŠU:
PRESS, 20. mart 2011.
Milenko Vesnić,
šef Srpske ratne misije u
SAD i ambasador kralja
Petra u Vašingtonu:
“Dragi naš doktore Albala,
ne postoji narod u svetu koji
ovaj plan više simpatiše od
srpskog naroda...”
gradova i čestih stereotipa o navodnoj
odgovornosti Jevreja za NATO bombardovanje Srbije krajem prošlog veka,
postavlja se pitanje šta uopšte znamo o
narodu koji na prostorima Balkana živi
već nekoliko vekova. Da li naše odnose
opterećuje breme nasleđa, da li smo se i
oko čega sporili u prošlosti ili se, može
biti, olako i bez argumenata povodimo
za predrasudama koje nam dolaze iz
sveta?
Iako su različiti po mnogo čemu veri, kulturi, mentalitetu i običajima Srbe i Jevreje spaja viševekovna istorija,
zajednički život na ovim prostorima, pa
čak i slična sudbina, koja poput večnog
usuda prati sve porobljene ili prognane
narode. Kao retko ko u ljudskoj civilizaciji, pripadnici Mojsijevog plemena
su optuživani za sva zla ovog sveta, pa
su zbog toga neretko i proganjani, anatemisani i biološki uništavani.
Jevreji se okrivljuju za izdaju i smrt
Hrista (samim tim moraju i da „plate“),
optužuju se da vladaju svetom, da
su izmislili komunizam, da u svojim
kultovima ubijaju decu... Ovakve i
slične kvalifikacije poslužile su raznim
ideološkim i nacionalističkim pokretima da se tokom istorije svom silinom
obruše na ovaj narod koji je sredinom
prošlog veka došao i na rub biološkog
opstanka.
- Plaćamo danak stereotipima - kaže
za Pressmagazin beogradski rabin Isak
Asijel. - Toga je bilo tokom čitave istorije, a ima ga i danas. Kada neko kaže da
su nas bombardovali Jevreji, misleći pri
tom na Olbrajtovu, Kušnera, Holbruka
ili nekog drugog pojedinca, zaboravlja
da je Srbiju napalo 19 država i da među
njima nije bilo Izraela! Isto tako, treba li
podsećati da Izrael nije priznao Kosovo,
iako se često može čuti da je najverniji sledbenik američkih interesa. O tome
se retko ili sporadično govori u našoj
javnosti. S druge strane, svaki pojedinac u bilo čijoj vladi, bez obzira na versku ili nacionalnu pripadnost, radi u interesu te države, a ne u interesu nekog
svetskog jevrejskog lobija.
Različiti su i veoma složeni razlozi za
pojavu antisemitizma. Verovatno da se
uzroci kriju u zlonamernom tumačenju
Novog zaveta, po kome su oni isključivi
12
krivci za pogubljenje Hrista, ali, možda,
i u samoj unutrašnjoj organizaciji njihovog društva. Iako su živeli na različitim
mestima, svuda su imali zajednice
u koje pristup nisu imali pripadnici
drugih naroda i koncesija.
Bez obzira na to o kakvim je uzrocima reč, činjenica je da su tokom cele istorije bili izloženi mržnji, što je kulminiralo
u dva navrata. Prvi put je to bilo u Španiji
u vreme inkvizicije, kada je dobar deo
Jevreja utočište našao u prekookeanskom naseljavaju Amerike, ali i u drugim
područjima sveta. Drugi, najkrvaviji progon, dogodio se sredinom prošlog veka,
kada je u koncentracionim logorima
širom okupirane Evrope ubijeno više od
šest miliona Jevreja.
Iako na području Balkana obitavaju vekovima, Srbi i Jevreji nikada nisu bili u sukobu. Zajedno su,
štaviše, delili sudbinu porobljenih
naroda, međusobno se dopunjujući
i prožimajući. Istini za volju, sve do
početka 19. veka i stvaranja moderne
Srbije, među njima nije ni bilo posebnih dodira. Kao porobljena turska
„raja“, Srbi su mahom živeli u selima i
nepristupačnim gorskim vrletima, dok
su male zajednice Jevreja, geografski
podeljenih na Sefarde (pleme prognano
sa Pirinejskog poluostrva) i Aškenaze
(koji potiču sa područja srednje i istočne
Evrope), pretežno živele na gradskom
području. Do prvih kontakata dolazi tek
sa podizanjem Karađorđevog ustanka,
tokom prve decenije 19. veka.
- Već za vreme Prvog srpskog ustanka, Jevreji su u Beogradu sarađivali sa
Srbima i učestvovali u vojnoj i političkoj
akciji ustanika - kaže rabin Asijel. Jevrejske zanatlije su lile tanad, vijale
fišeke za veliku srpsku ofanzivu, radile
municiju, a jedan broj njih je i aktivno učestvovao u srpskoj ofanzivi. Kod
Sofije su otkrivena dva poljska Jevrejina
koji su išli od Carigrada Karađorđu. Oni
su prenosili pisma i učestvovali u organizovanju narodnog pokreta u turskoj
pozadini. Dobri odnosi su nastavljeni i
kasnije, pod vladom kneza Miloša. Da
bi zaštitio Jevreje od pristrasnosti lokal-
april 2011.
Antisemitizam:
Rabin Isak Asiel: “Srbija je
bila okupirana, porobljena
zemlja, pa se o Srbima ne
može suditi po delovanju
jedne marionetske vlade”
nih sudova, on je iz njihove nadležnosti
izuzeo sve jevrejske sporove i privezao
ih neposredno za svoju kancelariju.
Istoričar Milan Koljanin reći će da
su Jevreji u Kneževini, a potom i u
Kraljevini Srbiji bili malobrojni, što je
znatno limitiralo njihovu značajniju
ulogu u društvenoj strukturi same
države. Ipak, sačinjavali su znatan deo
gradskog stanovništva, pre svega u
Beogradu, gde su imali značajno mesto
u poslovanju, pre svega u trgovini.
- Početkom 19. veka u Srbiji je živelo
jedva hiljadu Jevreja, nešto manje nego
što ih ima danas - kaže Koljanin. Tokom duge vladavine kneza Miloša
obnavljao se i život jevrejske zajednice,
kada je obnovljen rad opštine i počela sa
radom škola za jevrejsku decu. Njihov
broj se postepeno povećavao tek posle
sticanja autonomije Srbije hatišerifima iz
1830. i 1833. godine, a većina ih je živela
i radila u Beogradu, gde su se pretežno
bavili trgovinom i zanatstvom.
Istini za volju, ni srpska država
nije ostala dužna, jer je među prvima
podržala inicijativu da se stvori jevrejska država. Lord Artur Džejms Balfur,
britanski ministar inostranih poslova,
uputio je 2. novembra 1917. godine pismo lordu Lajonelu Rotšildu „deklaraciju simpatija za jevrejske cionističke
aspiracije“. U njoj je britanska Vlada
iznela da sa naklonošću gleda na stvaranje „narodnog doma za jevrejski
narod“ u Palestini, što je među prvima
na svetu podržala i Srbija.
- Za razliku od same Balfurove deklaracije, koja je izazivala brojne kontroverze i nedoumice, stav Srbije je bio
Priznanica za dobrotu
Jevrejski istorijski muzej dobio je 4. marta neobičan i vredan poklon. Reč
je o originalnom dokumentu koji, u stvari, predstavlja priznanicu i zahvalnicu Saveza jevrejskih opština Jugoslavije upućenu 16. septembra 1944. godine
gospodinu Dragoljubu Raduloviću, gvožđarskom trgovcu iz Beograda, koji
je darovao 50 000 dinara za pomoć nezbrinutim Jevrejima! Dokument svakako ima arhivsku vrednost, ali ljudsku – još više. Ovo svedočanstvo ljudske dobrote i saosećajnosti jednog Srbina poklonila je unuka plemenitog Dragoljuba
Radulovića Ivona Gregorić iz Beograda.
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
eksplicitan - ističe Koljanin. - Pismo
opunomoćenog ministra Vesnića je objavljeno u svim važnijim američkim
novinama, iznoseći Srbiju na glas kao
tolerantnu, širokogrudu i demokratsku
zemlju, naročito u uticajnim jevrejskim krugovima. Podrška jevrejskim
cionističkim ciljevima nastavljena je
i kasnije, sve do 1939. godine, a zahvalnost samih Jevreja, između ostalog, ogledala se i u tome što je pored
Artura Balfura, Tomaša Masarika,
Alberta Ajnštajna i drugih zaslužnih
ljudi, svoju maslinu u spomen-šumi
u Palestini, 1930. godine, dobio i kralj
Petar Prvi Oslobodilac, a posle atentata u Marseju, 1934. godine, i njegov sin,
kralj Aleksandar Karađorđević.
Prve manifestacije antisemitizma u
Srbiji javljaju se, prema njegovim rečima,
tokom vladavine kneza Aleksandra
Karađorđevića i druge vladavine kneza
Mihaila Obrenovića, pre svega kao izraz otpora srpske trgovačke i zanatske
čaršije prema poslovnim konkurentima, i određenog vida ksenofobičnosti
većinskog agrarnog stanovništva. Već
1844. ograničava se poslovanje Jevrejima i
posedovanje nekretnina van Beograda, pa
su mnogi morali da se isele iz Beograda
ili van zemlje. Sprečavano je i stalno nastanjivanje novopridošlih Jevreja u Srbiju,
ali to ograničenje nije nikada strogo
poštovano.
- Ne možemo govoriti o klasičnoj
mržnji prema jednom narodu, već
prvenstveno o poslovno-trgovačkim
interesima koji se, kao i danas, često
prepliću i suprotstavljaju - ističe
Aleksandar Nećak, predsednik
Jevrejski
Pregled
Srpsko-jevrejski odnosi
Saveza jevrejskih opština. - Do potpune normalizacije odnosa i doslednog poštovanja ljudskih prava Jevreja
dolazi posle Berlinskog kongresa, 1878.
godine, kada Srbija i definitivno stiče
nezavisnost.
Posle sticanja nezavisnosti u Srbiji,
antisemitski ispadi pojedinaca i napisi
u štampi bili su relativno retki. Milan
Koljanin ističe da su oni najčešće bili
deo političke borbe i služili su diskvalifikaciji protivnika.
- Srpska sredina imala je donekle
različit stav prema Jevrejima koji su
već generacijama živeli u Srbiji, među
kojima su preovlađivali Sefardi, i prema novodošlim, najčešće aškenaskim
Jevrejima iz Austrougarske - kaže
Koljanin. - Sa starosedelačkim Jevrejima
se zajedno živelo generacijama, delilo se
zlo i dobro, dok su novopridošli donosili novi duh, običaje i navike, strane ne
samo Srbima, nego i samim sefardskim
Aleksandar Nećak:
“Kada je reč o srpskom
narodu u celini, ne mogu reći
da je bilo masovnog
antisemitskog delovanja”
Jevrejima, od kojih su se razlikovali i po
jeziku i po običajima, mestu stanovanja i
sahranjivanja.
U međuvremenu, Jevreji su dali pun
doprinos borbi Srbije u oslobođenju od
Otomanske imperije. Rabin Isak Asijel
podseća da su, osim srpsko-turskog
rata (1877-78), beogradski Jevreji aktivno učestvovali i u periodu srpskog nacionalnog preporoda, od 1903. do 1912.
godine, a i kasnije, tokom balkanskih i
Prvog svetskog rata.
- Tokom balkanskih ratova i Prvog
svetskog rata srpski Jevreji dali su
srazmerno veliki doprinos oslobođenju
i ujedinjenju podnoseći zajedno sa ostalima velike žrtve, na frontu i u njegovoj pozadini - kaže Koljanin. - Osim na
bojištu i od zadobijenih rana i bolesti u
bolnicama, neki od njih umrli su u austrougarskim logorima. Jevrejska hrabrost i stradanja u borbi za oslobođenje
učvrstili su njihovu integrisanost i ugled
u srpskoj sredini, o čemu svedoče i impresivan spomenik na ulazu u Jevrejsko
groblje u Beogradu i savremena publicistika. Srpski Jevreji delili su naglašeno
nacionalno i patriotsko osećanje sa os-
13
ADAR II/NISAN 5771.
talim stanovnicima Srbije.
Položaj jevrejske zajednice u
Evropi, pa i u samoj Jugoslaviji, znatno se pogoršao uoči nemačke agresije
na Poljsku i izbijanja Drugog svetskog
rata. Kroz našu zemlju je prolazilo na
hiljade izbeglica iz zapadne Evrope,
kojima su naše vlasti izdavale jugoslovenske pasoše bez kojih, kao podanici
„neprijateljskih zemalja“, nisu mogli
da dobiju engleske vize za dalje putovanje. Proglašenjem politike neutralnosti, 1939. godine, Jevreji se suočavaju
sa mnogim ograničenjima i u Srbiji, a
vreme pravog pogroma nastupilo je okupacijom Jugoslavije. Za četiri godine
rata više od 86 odsto tadašnjih srpskih
Jevreja „zbrisano je sa lica zemlje“.
- Prvi tragovi antisemitizma u Srbiji
javljaju se uoči Drugog svetskog rata,
kada se jevrejskoj deci zabranjuje upis u
školu i kada su na delu brojna ograničenja
za naš narod - podseća Aleksandar
Nećak. - Pod vladavinom Milana Nedića
došlo je do strahovitog pogroma našeg
naroda, počev od otimanja imovine, pa
sve do fizičkog uništenja. U delu javnosti
se govori o generalu Nediću kao o „srpskoj majci“, ali ja, iskreno, ni u to nisam
uveren. Nikada se nije ustanovilo koliko je u danima okupacije spaseno Srba
zahvaljujući njegovoj upravi, a koliko ih
je doista stradalo. Sem toga, postoje dokumenti za jasnim antisemitskim izjavama samog generala, izgovorenim u želji
da se dodvori Trećem rajhu ili iz nekog
drugog razloga. S te strane, Milan Nedić
je za nas antisemita i neko ko je doprineo uništenju jevrejske zajednice u Srbiji.
Međutim, kada je reč o srpskom narodu
u celini, ne mogu reći da je bilo masovnog
antisemitskog delovanja. Bilo je, doduše,
sporadičnog potkazivanja Jevreja od
strane Srba, ali su Srbi potkazivali i svoje
sunarodnike nemačkim okupacionim
vlastima da su Jevreji! Takvih „dojava“ je
bilo toliko da je nemački Vermaht u jednom trenutku morao da se obrati javnosti
i saopšti da više neće prihvatati anonimne
dojave koje su, očigledno, bile motivisane
ko zna kakvim neraščišćenim odnosima
iz prošlosti.
S druge strane, podseća Nećak, samo
dva dana nakon oslobođenja Beograda,
22. oktobra 1944. godine, na zgradi u
ulici Kneginje Ljubice, postavljena je
tabla sa natpisom “Savez jevrejskih
veroispovednih opština Jugoslavije”. U
zgradi su odmah organizovane bolnica,
kuhinja i druge službe koje su pomagale
postradalom stanovništvu.
DRUGI
PIŠU:
PRESS, 20. mart 2011.
- To dovoljno govori o našoj organizovanosti, ali i o pravim osećanjima
Srba prema našem narodu, jer su masovno pružili pomoć i podršku u radu
ove ustanove - kaže Nećak.
Beogradski rabin Isak Asijel kaže da
je činjenica da je holokaust ostavio strahovite posledice po Jevreje širom sveta, ali da se stanje u okupiranoj Srbiji
ipak ne može porediti sa onim što se
dešavalo u Hrvatskoj.
- Srbija je bila okupirana, porobljena
zemlja, pa se o Srbima ne može suditi
po delovanju jedne marionetske vlade
- uveren je Asijel. - Nasuprot tome,
Hrvatska je proglašena nezavisnom
državom, a ono što je činila tadašnja
hrvatska vlast često je prevazilazilo i
zločine koji su činili nemački nacisti.
S tim se slaže i Milan Koljanin, koji ističe
da je među Hrvatima postojalo veoma
rasprostranjeno separatističko, antijugoslovensko i antisrpsko raspoloženje,
na koje su ozbiljno računali i spoljni i
unutrašnji činioci.
A prema rečima Miodraga
Jankovića, sve dok se istorija bude zasnivala na cirkuskim predstavama u
raznim TV emisijama, kreveljenju i
budalaštinama, a ne na znanju i relevantnim istorijskim činjenicama,
imaćemo i antisemitske ispade pojedinaca.
- Srbi nikada nisu imali spor sa
ovdašnjim Jevrejima, pa čak ni spor sa
jevrejskom državom - kaže on. - Čak i
kada smo prekidali diplomatske odnose
sa Izraelom, to je bila posledica odluka Josipa Broza Tita i njegove jugoslovenske politike od koje se Srbija još nije
oporavila. Uoči završetka rata, u Solunu
se dogodio i jedan od najvećih pogroma Jevreja u istoriji, koji je sproveo
Kurt Valdhajm, isti onaj koga će Tito
kasnije odlikovati, pokriti mu zločine
i praktično mu omogućiti da dođe na
mesto generalnog sekretara Ujedinjenih
nacija. To nikada nije bila politika
Srbije! Politika Srbije prema Jevrejima
je ono što stoji u Vesnićevom pismu
upućenom doktoru Davidu Albali, i što
je i danas više nego aktuelno. Jevrejski
april 2011.
14
Pregled
Reč – dve sa Tomislavom Halbrorom
Slavimo u srcu
Smatram da se ksenofobija najbolje suzbija otvaranjem zajednice prema drugima
Piše: Dušica Stojanović-Čvorić
Subotička Jevrejska opština ima dugu tradiciju –
osnovana je 1775. godine, iste one kada je Jevrejima
dozvoljeno da se nasele u ovom gradu. Okupaciju je
Subotica dočekala sa 4000 Jevreja, da bi u trenutku ulaska, u martu 1944, Nemci deportovali njih - 6000. U logore
su odvedeni i oni koji su imali poreklo, ali se više nisu
smatrali Jevrejima. U posleratnim godinama Opština je
imala oko 2000 članova i od tada broj konstantno opada. Danas ova najsevernija zajednica u Srbiji ima 220
članova. Kakav je unutrašnji život ove male zajednice i
šta je važno za njen opstanak, za „Jevrejski pregled“ govori njen predsednik Tomislav Halbror.
l Čega se sećate iz vašeg detinjastva?
- Oduvek sam znao da sam Jevrejin.Već kao
petogodišnjak sam bio svestan toga da ne pripadam većini,
da sam različite vere i da mi je maternji jezik mađarski,
a ne bunjevački. Tad sam postao i svestan toga da mi je
otac u zatvoru, jer je klasni neprijatelj. Mama me je odvela u zatvor i pokazala jednog čiku. Rekla mi je: „To
je tvoj tata“. Pušten je na slobodu 1952. godine,
a kasnije je rehabilitovan. Svi u mojoj porodici
su bili agronomi, sem strica, a ja sam završio
ekonomiju. Inače, porodica mi je bila relativno
siromašna i njenim članovima su samo učenje
i školovanje pomogli da se usavrše i izbore za
bolje mesto u životu.
l Zašto ste prihvatili da budete predsednik
Opštine?
- Ovo mi je drugi put. Prvi put sam izabran
1994. godine posle jedne svađe u
Izvršnom odboru. Danas kažem da
smo, nažalost, smenili tadašnjeg
predsednika i žao mi je što
sam u tome učestvovao. Tad
sam privremeno izabran,
što se potom voljom birača
potvrdilo još dvaput. Na
inicijativu potpredsednice
Opštine, 2001. godine je
sazvan zbor na kom sam
jednoglasno smenjen, bez
uzdržanog glasa. Naravno
da sam i posle toga ostao član opštine – Jevrejin
sam, zar ne? Na mesto
predsednika izabrana je
dotadašnja potpredsednica koja je dve i po godine kasnije dala ostavku
i iščlanila se iz opštine.
Nisam želeo ponovo da se kandidujem,
www.savezscg.org
ali sam sticajem okolnosti ponovo izabran 2009. godine.
Ovom poslednjem izboru se nisam radovao, jer za mene
Jevrejstvo ne znači biti predsednik opštine, već je nasledna
intelektualna obaveza da radim na očuvanju naše tradicije i vere, da pomognem svakom Jevrejinu da svojim srcem
oseća Boga.
l Kakva je danas situacija u vašoj zajednici?
- Nema svađa i ne pričamo više o onome što je bilo,
okrenuti smo budućnosti. Prećutno, sada žene ne mogu biti
kandidati, niti mogu da budu birane za članove Izvršnog
odbora.
Imamo oko tridesetak aktivnih članova, takozvano
„tvrdo jezgro“, koji redovno dolaze na Šabatnju službu
i zahvaljujući njima ne brinemo o minjanu. U sinagogu i
inače dolazi više muškaraca od žena. Na izborima nam je
najbrojnije članstvo – tada se okupi i do 115 osoba, a što
se praznika tiče, hram je najposećeniji na Kol Nidre, tada
bude i do 80 duša.
l Šta
je vaš cilj rada kao predsednika opštine?
- Očuvanje Jevrejstva. To je zadatak sa kojim smo se
rodili. Po meni je važno bilo ubediti svakog člana
naše zajednice da je centralna misao poznavanje i upražnjavanje religije. Važno je i znati, a ne
samo verovati. Ko ima znanje taj ne popušta u
veri. Zbog toga treba neprestano učiti i verski
život upražnjavati svesno. Svako treba da zna
da mu je to zadatak i dužnost da to čini u ime i
na mesto onih koji su izgoreli u Aušvicu. U hramu svako treba da bude učesnik u službi, a ne
puki gledalac. Svaki praznik se mora proslaviti
u srcu i sa srcem, a ne da se on samo administrativno „odrađuje“ radi neke statistike. Za
Šabat učim da bih imao pravo da izgovorim Kadiš precima. A govorim onako
kako bi dede i pradede mogle da me razumeju, a ne na hebrejskom jeziku.
U našoj zajednici ne odbacujemo potomke iz mešovitih brakova.
Znamo šta je Halaha, šta se sme, a
šta ne i gde se može zauzeti blaži
stav.
l Kako protiče restitucija
opštinske imovine?
- Opština je do 1945. godine u vlasništvu imala
vredne nekretnine. U njihovom vraćanju idemo korak po
korak. Vraćena nam je zgrada Jevrejske bolnice, upravna zgrada nam nikad nije
ni bila oduzeta, a uspeli
smo da povratimo poslovni prostor u zgradi
Jevrejski
Pregled
Mama me je odvela u zatvor i pokazala jednog
čiku. Rekla mi je: „To je tvoj tata“
koja se nalazi pored Jevrejske opštine i gde je pre rata bilo
sedište dva sportska kluba. Rabinov stan u istoj zgradi je,
nažalost već ranije bio prodat, tako da to nismo ni mogli
da potražujemo. Ostalo nam je, i to sad potražujemo, poljoprivredno zemljište. Nadam se da ćemo i njega u okviru
zakona uspešno povratiti, što bi bilo vrlo značajno zbog
prihoda i mogućnosti finansiranja rada Opštine. Tada ćemo
moći da kažemo da je restitucija bila stopostotna.
l Ima li antisemitizma u Subotici?
- Do pomenute 1775 g. Jevrejima nije bilo dozvoljeno
ni da prenoće u gradu, a kamoli da se tu nastane. Budući
da je Subotica želela da dobije status carskog grada, morali su da dozvole svim podanicima Austrougarskog carstva da u njoj mogu da slobodno žive, a to se odnosilo i na
Jevreje. Od tada su gradski oci bili tolerantni i predusretljivi – dali su placeve za groblje, sinagoge, škole i tako
je bilo sve do početka Drugog svetskog rata, a tako je i danas. Osim nekoliko pojedinačnih incidenata, kao što je bilo
rušenje ploča na grobljima 1965. godine, što je bilo delo
umno poremećenog pojedinca, i onog događaja od pre dve
godine kada je porušeno 17 nadgrobnih spomenika bez
ikakve poruke, pa se sumnja da je to bilo delo maloletnika.
Srećom, atmosfera u Subotici nije antisemitska.
Smatram da se ksenofobija najbolje suzbija otvaranjem
zajednice prema drugima. Ako bolje upoznaju nas, našu
veru i običaje, to će dovesti i do boljeg međusobnog razumevanja i otupljivanja oštrice antisemitizma.
l Šta bi trebalo poboljšati u radu Saveza jevrejskih
opština Srbije?
– Pre nekoliko godina smo pokušali da prenesemo
naše ideje ostalim Jevrejskim opštinama u Srbiji, posebno
onim malim, o tome kako bi mogle uspešno da rade i žive.
Osnovno je da svaki član treba da učestvuje u Službi, a
ne da bude samo posmatrač. Aktivizam članova bi trebalo da bude uslov našeg razvitka, a sponzori moraju da se
nađu. Očuvanje tradicije je ideja koju smo želeli da prenesemo drugim opštinama, jer smatramo da je to pravi put opstanka malih zajednica, posebno u Zrenjaninu,
Somboru, Pančevu... Naišli smo na prihvatanje, naročito
u Zrenjaninu i Somboru, tamo se priča razvija u dobrom
pravcu. Beogradska i Novosadska opština to nisu prihvatile. Primer zajednice u Osijeku bih želeo posebno da
istaknem. Potpuno su prihvatili naš način rada i najaktivnija su zajednica u Hrvatskoj. Organizuju razne susrete i dobri su domaćini. Važno je da domaćin mora da nađe način
da sve finansira, da bi se gost dobro osećao.
Najmlađi funkcioner
15
ADAR II/NISAN 5771.
- Kako mi je rečeno, svojevremeno sam, kad sam imao
20 godina, prvi put izabran u Izvršni odbor i postao sam
najmlađi član ikad. Bilo mi je normalno da se angažujem
u radu Opštine, budući da je moj stric bio predsednik JO
Subotica, deda predsednik Hevra kadiše, a pradeda predsednik JO u najosetljivije vreme za Jevreje u tadašnjoj
Mađarskoj, 1869. god. Tada je pod carem Franjom Josifom
donet Zakon o emancipaciji Jevreja, kada je došlo do podele
na ortodoksne i moderniste, koji su preovladali. Moj deda je
bio među ovim drugim. Bez obzira na to, u njegovoj kući se
jelo košer i čuvao se Šabat.
BELEŠKA
Šabat u Subotici
Hladno i kišno martovsko predvečerje. Retki
prolaznici na ulici. Članovi subotičke jevrejske
zajednice su se, ipak, u dobrom raspoloženju i
u velikom broju okupili u malom preuređenom
hramu u prostorijama opštine. Počinje večernja
služba. Muškarci aktivno učestvuju u molitvi,
svako čita određen deo.
Žene koje prisustvuju službi sede ozbiljno u
svom delu. Mnogo više ih je u sali, gde vredno
postavljaju stolove i serviraju večeru. Svakog petka, posle službe, članovi ove male zajednice zajedno sedaju za svečano nameštene stolove. Žene
sede u jednom nizu, muškarci u drugom. Topla
i bliska atmosfera se oseća među članovima zajednice i svi radosno, nakon radne nedelje, u
opuštenoj atmosferi dočekuju Šabat.
Čita se kiduš, otpija vino i lomi hala. Svi se
služe ribom, sirom, salatom i jajima. Za dezert,
vojvođanske štrudle. Tokom večere uvek sledi neko
zanimljivo predavanje. Tog petka, pred Purim,
pričalo se o Megilat Ester, a zatim i o raznim aktivnostima Opštine i njenih predstavnika.
- Učimo svakog Šabata, jer nemamo rabina. Na
ovaj način stičemo pravo da izgovorimo kadiš objašnjava Tomislav Halbror, predsednik opštine.
Slede obaveštenja i dogovori o raznim aktivnostima i događajima koji se organizuju i koji
će se održati. Veče brzo odmiče, uz pesmu i šalu.
Kraljica Šabat je još jednom dočekana s radošću
i dostojno tradiciji.
Dušica Stojanović-Čvorić
april 2011.
16
REDAK JUBILEJ
Trenutno najstariji pijanista
na svetu navršio 99.
Preger piše
100. simfoniju
Piše: dr Dragan Šobajić
Snimci i izjave: Branka Đidić
Andreja Preger rođen je pre 99
godina u Pečuju (Austrougarska današnja Mađarska). Sa pet godina
počeo je da uči klavir. Posle Prvog
svetskog rata preselio se sa porodicom u Zagreb gde je upisao osnovnu
školu, a kod renomiranog pedagoga Sidonije Gajger učio klavir. Pred
publiku je prvi put izašao kada mu
je bilo osam godina. Deset godina
kasnije otišao je u Lajpcig gde je na
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
Konzervatorijumu radio sa istaknutim pijanistom Maksom Pauerom
i Oskarom Hermanom. Posle godinu
dana, iz porodičnih razloga, vratio se
u Zagreb gde je 1931. godine upisao
Muzičku akademiju u klasi Antonije
Gajger Ajnhorn – virtuoza evropskog renomea, učenice Leopolda
Godovskog. Istovremeno, Preger je
upisao Pravni fakultet u Beogradu,
a zatim u Zagrebu. Po diplomiranju postao je advokatski pripravnik i
neposredno pred rat advokat.
Rat je zatekao Andreju Pregera
u činu rezervnog podoficira vojske
Kraljevine Jugoslavije. Po kapitulaciji Italije pridružio se partizanima i postao član Kazališta narodnog
oslobođenja. Posle rata nastanio se
u Beogradu gde i danas živi sa porodicom. U poslednjih 65 godina ostvario je raznovrsnu i bogatu koncertnu, pedagošku, spisateljsku i
društvenu delatnost.
Na solističkim koncertima
u zemlji i inostranstvu Andreja
Preger je izveo dela Baha, Mocarta,
Betovena, Šopena, Bramsa, Griga,
Debisija i Ravela. Nastupio sa
dvadesetak domaćih i stranih simfonijskih orkestara izvodeći koncerte
Baha, Mocarta, Betovena, Šumana,
Bramsa, Geršvina i drugih autora.
Preger je premijerno u Jugoslaviji
izveo Geršvinov Koncert in F. Sa
kolegama Aleksandrom Pavlovićem
i Viktorom Jakovčićem osnovao je
renomirani Beogradski trio koji je
tokom četvrt veka postojanja izveo
niz značajnih dela kamerne muzike.
Trio je od 1964. do 1984. godine ostvario zapažene turneje po Belgiji,
Bugarskoj, Austriji, Čehoslovačkoj,
Danskoj, Kanadi, Grčkoj, SSSR-u,
Norveškoj, Zapadnoj Nemačkoj,
Francuskoj, SAD-u, Rumuniji i V.
Britaniji. Dugogodišnjim intenzivnim delovanjem ovaj kamerni sastav je u našoj sredini postavio najviše profesionalne standarde
koji su ostali uzor svim kasnijim
kamernim ansamblima.
Posebno mesto u Pregerovoj koncertnoj delatnosti zauzima saradnja sa oko sedamdeset violinista,
Jevrejski
Pregled
čelista, flautista i kamernih sastava. Od ovog impozantnog broja,
po svojim dostignućima ističu se
koncerti sa domaćim umetnicima
Petrom Toškovim, Aleksandrom
Pavlovićem, Brankom Pajevićem,
Jovanom Kolundžijom, Ksenijom
Janković i Stefanom Milenkovićem.
Posebno plodonosnu saradnju, koja
je u nekim slučajevima trajala po
nekoliko decenija, Preger je ostvario sa vodećim umetnicima svetskog
glasa, među kojima su Andre
Navara, Henrih Šering, Leonid
Kogan, Danil Šafran, Vaša Pšihoda,
Pjer Furnije, Ruđero Riči, Žan
Pjer Rampal i Janoš Štarker što ga
svrstava u vrh naše i međunarodne
kamerne koncertne scene.
Andreja Preger je tokom
pedagoškog rada na Muzičkoj akademiji u Beogradu (Fakultet
muzičke umetnosti) i na Akademiji
umetnosti u Novom Sadu iz svoje
klase izveo oko šezdeset diplomaca
i magistara klavira. Jedan broj njih
se aktivno bavio ili se bavi koncertnom delatnošću i rade ili su radili
na ovim i drugim visokoškolskim
ustanovama. Među njima su:
Milorad Feodorović, Zorica
Ćetković, Nevena Popović, Sloboda
Đukić, Nataša Dorijan, Mile Firfov,
Bojana Đajić, Ninoslav Živković,
Konstantin Bogino, Dubravka
Kovačević, Svetlana Dejanović i
Dragan Šobajić.
Kao ličnost temeljnog obrazovanja, poliglota i umetnik širokih interesovanja, Preger je kroz spisateljski rad ispoljio zanimanje za niz
problema muzičkog stvaralaštva i
izvođenja. Njegovi napisi kreću se u
rasponu od muzičkih kritika, emitovanih na programu Radio Beograda,
preko studija i recenzija objavljenih
u časopisima „Međunarodna politika“ i „Savremenik“, do velikog broja
odrednica u Muzičkoj enciklopediji
Jugoslavije. Knjiga Šopen (1999) koju
je posvetio ovom poljskom umetniku, na pristupačan i zanimljiv način
artikuliše neke aktuelne muzikološke
stavove o ovom romantičarskom stvaraocu. Ovaj rad predstavlja izraz
Pregerovog dubokog divljenja prema delu jednog od njegovih omiljenih
kompozitora.
Društvena delatnost Andreje
Pregera je bogata i raznovrsna – od
osnivača Hora i Zabavnog orkestra
Radio Beograda, glavnog urednika Muzičkog programa i dirigenta Orkestra, preko jednog od
osnivača Udruženja muzičkih um-
17
ADAR II/NISAN 5771.
etnika Srbije i prvog posleratnog dirigenta hora srpsko-jevrejskog pevačkog društva (Hor Braća
Baruh) do višegodišnjeg člana i
predsednika Umetničkog veća
BEMUS-a kao značajne kulturne institucije međunarodnog ugleda.
Preger je ispoljio nasušnu potrebu
i uvek prisutnu spremnost da kao
umetnik i intelektualac svoje znanje i sposobnosti na najbolji način
ugradi u sredinu u kojoj živi i deluje. Ostvareni umetnički, pedagoški
i širi društveni rezultati rada,
Andreju Pregera danas, pri kraju
desete decenije života, svrstavaju u
red istaknutih muzičkih umetnika
Srbije.
Dirljivo svedočanstvo
prohujalih vremena
Povodom 99. rođendana dr Andreje Pregera, u Kolarčevoj zadužbini u
Beogradu održan je 20. marta koncert . Ovo muzičko slavlje retko viđeno i u
svetskim okvirima organizovali su Centar za muziku Kolarčeve zadužbine,
koji je Pregeru kao poklon predao 99 stranica iz dokumentacije Kolarčeve
zadužbine na kojima je 163 koncerta sa programima koje je svirao u ovoj
dvorani, i Rackov Art produkcija koja je osmislila rođendanski program.
Dvorana je bila dupke puna, a prisutni nisu krili oduševljenje.
Rea Živković:
- Nikada nisam imala veći i dublji emotivni doživljaj. Plakala sam i na
početku i na kraju. Mislim da je napravljen izuzetan izbor gostiju i da je
Rackov izuzetno vodio celi program. Nije bilo ni jedne suvišne reči, a dobili
smo jako mnogo informacija. Videlo se da su svi učesnici srećni što su mogli
da doprinesu tom velikom činu. Publike je bilo toliko, koliko se pamti samo
sa najvećih gostovanja, kada su galerije bile pune mladog sveta koji je ispunjavao prostor sve do poslednjeg mesta.
Aleksandar Mošić:
- Vrlo zanimljiv koncert koji je u prvom delu obilovao muzičkim ilustracijama romantičarskog zanosa, dok je u drugom delu bilo više virtuoznih
kompozicija u kojima je doživljaj kod slušalaca bio jasniji. Publika je ispunila
Kolarčevu zadužbinu do poslednjeg mesta, kao u kutiji sardina. Muziciranje
je bilo na visini. Preger ima poseban stil kontaktiranja sa okolinom. To se u
komuniciranju njegovih učenika i gostiju osetilo, kao da sam slušao njega.
Sve u svemu, neobičan koncert vezan uz ličnost muzičara pri kraju desete
decenije života.
Pavle Salom:
- Dr Pregera znam odavno, preko njegove dece. Znam ga i preko
Društva srpsko-jevrejskog prijateljstva. Osnovni doživljaj na koncertu bilo
je uzbuđenje zbog dirljivog svedočanstva o jednom vremenu. Sala je bila
puna i time su sugrađani dali veliko priznanje jednom umetniku ukazujući
poštovanje njegovim godinama i radu. Organizacija je bila izvanredna. Bilo
je divno videti sakupljene njegove prijatelje – muzičare i njegove “muzičke
unuke”. Drago mi je da su mladi i ovom prilikom pokazali veliko muzičko
umeće i poštovanje prema starijem kolegi.
Dr Eta Najfeld:
- Iz najrazličitijih razloga sam oduševljena jučerašnjim koncertom povodom 99. rođendana našeg dragog prijatelja dr Pregera. U prvom redu sam
fascinirana velikim brojem njegovih obožavatelja i slušalaca u Sali Kolarčeve
zadužbine. Nadalje sam impresionirana koliko je generacija pianista i
muzičara Andreja Preger vaspitao. Bila sam oduševljena i njegovim govorom
koji je bio izraz njegovog kosmopolitskog stava o životu proizašlog iz njegove muzikalnosti, jer je muzika opšta i nema granica. Neobično mi je drago
da je Beograd dao jednu takvu svečanu priredbu jednom jevrejskom pijanisti.
april 2011.
Jevrejski
Pregled
Izrael „zemlja
Već sedam godina širom sveta organizuje se, vrlo popularna, manifestacija „Izraelska nedelja
aparthejda“ u znak podrške Palestinskom građanskom društvu, koje poziva na bojkot, sankcije
i osudu Izraela. Prošlogodišnja manifestacija bila je veoma uspešna i održana je u 55 gradova.
Kao odgovor na tvrdnje zagovornika osude Izraela, donosimo nekoliko primera u slici i reči koji
svedoče o kakvom se „aparthejdu“ radi.
Pripremio: Aron Albahari
U
S L I C I
I
R E Č I
18
Omar Barguti, Arapin, vodeći zagovornik
bojkotovanja Izraela i jedan od organizatora „Izraelske nedelje aparthejda“. Živi u Ramali
i doktorant je na univerzitetu u Tel Avivu.
Aparthejd?
Madžali Vahabi, vršilac
dužnosti predsednika
Izraela u februaru 2007. i
dugogodišnji predsednik
kneseta. Trenutno poslanik
Kadime u Knesetu. Po nacionalnosti Druz. Aparthejd?
www.savezscg.org
Arapin Salim Džubran,
sudija Vrhovnog suda
Izraela. Aparthejd?
Rana Raslan, bivša mis Izraela, Arapkinja.
Aparthejd?
Jevrejski
Pregled
19
ADAR II/NISAN 5771.
aparthejda“
Valid Badir, izraelska fudbalska zvezda, kapiten
„Hapoela“ iz Tel
Aviva, Arapin.
Aparthejd?
Reda Mansur,
Druz, izraelski istoričar i
pesnik, svojevremeno ambasador te zemlje u Ekvadoru.
Aparthejd?
E, to je
aparthejd!
Arapkinja Mira
Avad, glumica, pevačica i
tekstopisac.
Predstavljala
je Izrael na
Eurosongu 2009.
Aparthejd?
„Prvi put u istoriji
hiljade crnaca dovedeni su u jednu zemlju, ne
u lancima kao robovi
nego kao njeni građani“
– reči su Vilijama
Safira, Etiopljanina,
prilikom sletanja sa
grupom njegovih tamnoputih zemljaka na izraelsko tlo. Svi su dobili državljanstvo.
Aparthejd?
Ramez Džeraizi, Arapin,
gradonačelnik Nazareta,
Četvrti biran na tu
funkcijU. Aparthejd?
Elinor Džozef, podoficir
Izraelske armije, Arapkinja.
Aparthejd?
Svaka arapska
zemlja ima zakon
kojim diskriminiše
Palestince.
Palestinske vlasti
kažu da svaki Arapin
koji proda zemlju
Jevrejinu treba da
bude osuđen na smrt.
Najzad, Mahmud Abas,
palestinski lider izjavio je egipatskim
medijima 28. jula 2010:
„Nikada neću dozvoliti ni jednom jedinom Izraelcu da živi
među nama!“
To je aparthejd!
Dr Masad Barhom,
direktor državne bolnice u Nahariji, Arapin.
Aparthejd?
Jevrejski
april 2011.
20
Pregled
Kasapnica u Samariji
I dete u kolevci
Priredila:
Dušica Stojanović-Čvorić
U naselju Itamar u blizini
Nablusa, u Samariji, neposredno
pred Hanuku, nepoznati počinioci
su monstruozno ubili pet članova
porodice Fogel. Na smrt su izboli
roditelje - Rut (35) i Ehud-Udija (36)
sa decom Eladom (4), Hadasom (3
meseca) i Joavom (11). Još troje dece
uzrasta dve, osam i dvanaest godina
samo je pukom srećom preživelo masakr. Za sada ni jedna teroristička organizacija nije preuzela odgovornost
za napad, a Izraelske snage odbrane
po karakteristikama i načinu na koji
je izvršeno ubistvo, smatraju da je
ovaj zločin delo jedne, eventualno
dve osobe.
Prema prvim saznanjima,
bilo je ozbiljnih propusta u radu
obezbeđenja. Posledica toga je da su
počinioci ušli u Itamar u petak uveče,
nešto posle 10h po lokalnom vremenu,
ostali oko tri sata u naselju i napustili ga neprimećeno. Oni su preskočili
ogradu koja okružuje Itamar i provali u kuću Rut i Udija Fogela. Išli od
sobe do sobe, prvo izboli roditelje,
zatim tromesečnu bebu Hadas, a
onda nastavili i u sledeću sobu gde
su ubili četvorogodišnjeg Elada i
jedanaestogodišnjeg Joava.
Osmogodišnji Roi i dvogodišnji
Jišai su spavali u trećoj sobi i
zahvaljujući tome nisu napadnuti.
Najstarije dete, dvanaestogodišnja
Tamar, bila je van kuće u to vreme,
a kad se vratila pozvala je komšije u
pomoć, jer joj niko nije otvorio vrata. Rabi Jakov Koen je odmah otkrio tragove i blato u blizini kuće,
pa je sa sobom poneo oružje. Njih
dvoje su probudili šestogodišnjeg
dečaka pozivom kroz prozor. On im
je otključao vrata, posle čega se Koen
vratio kući. Devojčica je, otkrivši
tela, izletela iz kuće vrišteći, na šta se
Koen vratio i ispalio nekoliko hitaca u
vazduh, da bi pozvao obezbeđenje.
Porodica Fogel se nedavno doselila u Itamar. Prethodno su živeli u Guš
Katifu, naselju u Gazi, koje je evakuisano 2005. godine. Posle toga su se
preselili u Ariel, a na kraju u Itamar.
Druga dva deteta, koja su takođe bila
u kući, nisu povređena, o njima su
brigu preuzeli baba i deda. Naselje
www.savezscg.org
Masakrirani dok su spavali:
roditelji:Rut (35) i Ehud-Udi (36), sa
decom: Elad (4), Hadas (3 meseca) i Joav
(11). Još troje dece je pukom srećom
preživelo masakr
Pod okriljem noći
ubice poklale pet
članova jevrejske
porodice Fogel
ne štedeći ni
tromesečnu bebu
Itamar bilo je već nekoliko puta do sad
meta napada.
Rukovodstvo Svetskog Jevrejskog
Kongresa (WJC), međunarodne
organizacije koja zastupa interese Jevrejskih zajednica u 95 zemalja, izrazilo je zaprepašćenje i bes
zbog brutalnog ubistva pet članova
Jevrejske porodice Fogel, roditelja i troje dece od kojih je jedno bilo
tromesečna beba. Svetski jevrejski Kongres u ime jevrejskog naroda
sarađuje sa vladama, parlamentima i
međunarodnim organizacijama, tako
da je predsednik Ronald Lauder pozvao Savet Bezbednosti UN da odmah
osudi ovaj svirepi teroristički čin i
preduzme odgovarajuće mere:
„Ove nevine duše nisu počinile
nikakav zločin, a ipak su zaklani u
svojim posteljama samo zato što su
bili Jevreji. Nadamo se da će UN
ovom hladnokrvnom terorističkom
činu pridati važnost barem jednaku
onoj koju uobičajeno daje kampanjama koje Palestinci vode protiv prava
Izraela na odbranu“, dodao je u svom
saopštenju Lauder.
Jedina reakcija UN je saopštenje
koje je izdala Kancelarija generalnog sekretara Ban Ki Muna, u kojem
se kaže da Generalni sekretar osuđuje
zaprepašćujuće ubistvo Izraelske porodice na Zapadnoj obali i da poziva
sve strane na uzdržanost.
- Ovo je jedno od najodvratnijih i
najtežih događaja za koje znamo, ubistvo roditelja i male dece – posebno
tromesečne bebe – i to dok su spavali
u svojim krevetima. To pokazuje gubitak ljudskosti... Nema religije na svetu,
niti vere koja dozvoljava takav grozan
čin – rekao je predsednik Izraela Šimon
Peres.
Premijer Benjamin Natanjahu bio je
duboko potresen rekavši i da podržava
naselja u Judeji i Samariji.
- Nećemo dozvoliti da nam teroristi
kroje mape naselja - dodao je naglasivši
da nije bilo dovoljno što je palestinski predsednik Mahmud Abas osudio
nasilje jer je „protiv palestinskih interesa“ i „moralno neprihvatljivo“.
Stanovnici drugih naselja na teritorijama, u Horevu, Cabaru, Megidu
i Azrielu, demonstrirali su posle ovog
tragičnog događaja, noseći parole: „Mi
smo, takođe, stanovnici“ i „Mir se ne
potpisuje krvlju“.
Jevrejski
Pregled
21
ADAR II/NISAN 5771.
DObrovoljni prilozi
porodiČne vesti
LIČNE VESTI
BEOGRAD
Za „Mi smo preživeli“
Za socijalnu delatnost
50 evra - Nevenka Verber, u ime sinova Jovana i
Andreja i unuka Noaha i Luke.
3 000 dinara - Lili i Đorđe Alpar, Frankfurt, Nemačka
2 000 din. - više NN
100 evra - Milena Mučalov, u znak sećanja na oca
Mirka
50 evra – Supruga Sara i ćerka Jasna, u znak sećanja
na Mirka Imrea Levingera
30 evra - Vera Stefanović, spomen na sestru Nadeždu
Sekuloski rođ. Dimitrijević
25 evra - Rea, Marko i Bora Živković
2 000 din. – Lepa Andrejević
1 000 din. - Agnesa Eremija, povodom godišnjice smrti supruga Boška
800 din. – Slavko Đokić
Za hevra kadiša – Jevrejsko groblje
50 evra - Supruga Sara i ćerka Jasna, u znak sećanja na
Mirka Imrea Levingera
50 evra – Porodica Salcberger, povodom godišnjice
smrti voljenog supruga, oca, dede i pradede Vlade
Salzbergera
30 evra - Vera Stefanović, u spomen na sestru
Nadeždu Sekuloski rođ. Dimitrijević
3 000 din. – Sonja Lunginović Demajo
3 000 din. – Porodice Delovski i Mitrev, povodom tri
godine od smrti dragog supruga, oca i dede, prim. Dr
Dimitrija Delovskog
25 evra - Rea, Marko i Bora Živković
2 000 din. – Lepa Andrejević
1 000 din. – Agnesa Eremija, povodom godišnjice smrti supruga Boška
Za Sinagogu
2 000 din. – Agnesa Eremija, povodom godišnjice deportacije svojih najbližih
Za „Mi smo preživeli“
1 000 din. - Agnesa Eremija, povodom stogodišnjice
rođenja dr. Imrea Gala, koji je u 33. godini izgubio život
u Holokaustu
SJOS
Za Muzej
100 USD - Lili i Đorđe Alpar, Frankfurt, Nemačka
6 000 din. - više NN
Za socijalnu delatnost
100 USD - Lili i Đorđe Alpar, Frankfurt, Nemačka
Za Sinagogu
2 000 din. - Bukica Romano sa decom, povodom
godišnjice smrti supruga Avrama Romana Mamića iz
Višegrada
Za “Jevrejski pregled”
2 000 din. - Bukica Romano sa decom, povodom
godišnjice smrti supruga Avrama Romana Mamića iz
Višegrada
JO NIŠ
Za rad Opštine
2 000 din. – Erna Čaligalović sa porodicom, u znak
sećanja na Izidora i Morica Romana
JO Novi Sad
Za rad Opštine
10 evra - U sećanje na oca Mojzeš Alfreda - od Djurdjice
Tipold Mojzeš, Lidie, Sabolča i Lene i Verice Savković sa porodicom
UMRLI
BEOGRAD
Dragutin Fridman, rođen 1946, preminuo 22. februara 2011. Sahranjen na Jevrejskom groblju u Beogradu
Natalija Danon, rođena 1924, preminula 8. marta
2011. Sahranjena na Jevrejskom groblju u Beogradu
Mirjana Mevorah, rođena 1949, preminula 7. marta
2011. Sahranjena na novom groblju u Aleksincu
NOVI SAD
Jovan Ristić, preminuo 23. marta 2011. u Erdeviku, u
99 godini
KOMENTAR
Antisemitizam se
više ni ne kamuflira
u anticionizam
Piše: Alan M. Deršovic
Nedavno sam završio posetu norveškim univerzitetima gde sam
govorio o međunarodnom pravu i njegovoj primeni u izraelsko – palestinskom sukobu. Međutim malo je nedostajalo da do posete ne dođe.
Sponzor, norveška proizraelska grupa, ponudila mi je da održim
predavanja na tri glavna univerziteta bez honorara. Norveški univerziteti rado koriste priliku da pozovu predavače odasvud. Kada je
moj harvardski kolega Stefan Volt, koautor “Izraelskog lobija”, stigao u Norvešku, istog trenutka je bio pozvan da održi predavanje na
Univerzitetu nauke i tehnologije u Tronhajmu, Norveška. Kao i Ilan
Pape satanizator Izraela, koji predaje na Oksfordu. Moji sponzori su
stoga očekivali da će njihova ponuda, predstavljanje drugačije akademske perspektive izraelsko – palestinskog konflikta, biti rado prihvaćena.
Napisao sam pola tuceta knjiga na tu temu, zalažući se za stvaranje dve
države kao rešenje sukoba. Ali, univerziteti su odbili predavanja na tu
temu.
Dekan Pravnog fakulteta na Bergen univerzitetu rekao je da bi bio
“počastvovan” da održim predavanje o “slučaju O Džej Simpson” pod
uslovom da obećam da neću pomenuti Izrael. Školski administrator u
Tronhajmu izjavio je da je Izrael isuviše “kontroverzan”.
Univerzitet u Oslu jednostavno je rekao: “Ne!” bez da je ponudio ikakvo objašnjenje. To je navelo jednog novinara da se zapita da li
norveški univerziteti veruju da ja nemam dovoljno “kućnog vaspitanja”. Pre toga mi se samo jednom dogodilo da mi nije bilo dopušteno da
držim predavanje u nekoj zemlji. Ta država je bila Južna Afrika, zemlja aparhejda. Uprkos odbijanju fakulteta da me pozovu, održao sam
tri predavanja na poziv studentskih grupa. Nagrađen sam aplauzima
pre i posle predavanja. To mi je pomoglo da shvatim zašto se sve ovo
događa. Na svim norveškim univerzitetima ulažu se napori da se sprovede akademski i kulturni bojkot Jevreja, izraelskih akademika. Bojkot
je usmeren protiv izraelske “okupacije” palestinske zemlje, međutim
okupacija koju pobornici bojkota imaju na umu nije okupacija Zapadne
obale nego postojanje samog Izraela. Evo kako počinje njihova peticija:
“Od 1948. godine država Izrael je okupirala palestinsku zemlju…”
Administracije univerziteta odbijaju da sprovedu kolektivno
kažnjavanje izraelskih akademika, pa je tako zvanični zahtev za bojkotom propao. Ali u praksi on postoji. Činjenica je da su, proizraelski govornici- Jevreji, de fakto predmet bojkota.
Prvi potpisnik bojkota bio je Trond Adresen, profesor na univerzitetu u Tronhajmu. O Jevrejima je napisao: “Postoji nešto izrazito
samodovoljno i sebično u plemenskom mentalitetu koji prevladava
među Jevrejima… Taj mentalitet ih u celini karakteriše… Nije ništa
manje legitimno kazati tako nešto za Jevreje 2008-2009 od onoga što se
govorilo za Nemce oko 1938. godine”.
Ovakav način govora, usmeren prema Jevrejima, a ne prema
Izraelu, očigledno je prihvatljiv među pripadnicima norveške elite.
Pogledajmo reagovanje bivšeg premijera Norveške Kare Viloha na odluku predsednika Baraka Obame da za šefa osoblja Bele kuće izabere Rama Emanuela: “Ne zvuči previše obećavajuće što je za šefa osoblja izabrao Jevrejina”. Viloh nije znao ništa o stavovima i gledištima
Rama Emanuela nego je svoju kritiku usmerio na puku činjenicu da je
Emanuel Jevrejin. Možda zato nije iznenađujuće što danas u Norveškoj
živi manje od 1000 Jevreja.
Ministar spoljnih poslova te zemlje nedavno je napisao članak
pravdajući svoje kontakte sa Hamasom. Rekao je da je suština norveške
političke filozofije “dijalog”. Ispostavilo se da je taj dijalog jednostran.
Hamas i njegove pristalice pozvane su na dijalog, ali pristalice Izraela
su isključene, putem indirektnog ali zato ništa manje stvarnog bojkota
proizraelskih stavova.
„Volstrit džornal“, mart 2011.
www.savezscg.org
Jevrejski
april 2011.
22
Pregled
Suspenzija obeštećenja
žrtvama Holokausta
POLJSKA - Odluka poljske vlade da suspenduje Zakon o
isplati kompenzacije vlasnicima čija je imovina oduzeta tokom
Drugog svetskog rata i perioda komunizna, izazvao je gnev i
ogorčenje među jevrejskim liderima u svetu. Polovinom marta
ove godine, Ministarstvo finansija u Varšavi, izdalo je saopštenje
da će se zbog trenutne ekonomske krize u Poljskoj suspendovati Zakon o isplati kompenzacije za imovinu koja je nacionalizovana.
Prema izjavi Ministarstva, isplata odštete bi mogla dovesti
Poljsku do “prekoračivanja javnog duga”, što se ne sme dozvoliti
zbog uslova koji je postavila Evropska unija za zemlje koje žele da
se priključe eurozoni. Cilj poljske vlade da se priključi eurozoni do
2015. godine.
- Zbog naše ekonomske situacije, Poljska sada ne može podneti da prihvati Zakon o restituciji - izjavio je tim povodom
Donald Tusk, premijer Poljske. Tusk je 2008. godine izjavio da će
“svako ko je bio građanin Poljske pre Drugog svetskog rata, bez
obzira na to da li je Poljak, Jevrejin, Ukrajinac ili Nemac, primiti
obeštećenje za oduzetu imovinu koja je nacionalizovana od strane
konmunističkog režima.”
Ronald Lauder, predsednik Svetskog jevrejskog kongresa
i Svetske jevrejske organizacije za restituciju izrazio je duboko
razočaranje i iznenađenje zbog ovakve odluke, rekavši da je pitanje restitucije bilo pre svega “pitanje pravde, a ne novca”, dodavši
da je “ovom izjavom Poljska poručila mnogim starim ljudima,
nekadašnjim vlasnicima zemlje i preživelima Holokausta, da ne
treba da imaju nimalo nade da će biti ispunjena i najmanja mera
pravde za ono što im je odavno oduzeto”.
Majkl Šnajder, generalni sekretar Svetskog jevrejskog kongresa
izrazio je žaljenje što se pitanje restitucije oteglo u nedogled. - Svaki
put kada izgleda da je problem rešen, promeni se vlada u Poljskoj i
moramo početi sve iznova.
Žao mu Galijana
FRANCUSKA - Čovek čija
je žalba protiv Galijana dovela do hapšenja ovog kreatora i otpuštanja iz modne kuće
Kristijan Dior, izjavio je u intervjuu da sumnja u to da je
Galiano (na slici) antisemita.
Filip, kako ga je identifikovao
“Le parizijen” (Le Parisien), izjavio je da nije znao da je osoba iz
pariskog kafea, koja je pred njim
i njegovom prijateljicom iznosila
rasističke i antijevrejske opaske
- proslavljeni britanski kreator
ženske mode.
- Pili smo pivo kada je čovek
koga nisam ni poznavao ni prepoznao, seo odmah do nas - rekao je Filip novinaru tabloida,
objašnjavajući i to da je Galijano bio vidno pijan. - Odmah potom
počeo je da nas napada, govoreći mojoj prijateljici: “Tvoj glas me iritira, govoriš previše glasno”. Potom je sve počelo i trajalo je nekih
45 minuta, želeo je da nas ponizi.
Kada mu je traženo da potvrdi da su tom prilikom izgovorene
antisemitske primedbe, Filip je odgovorio:
- Da, ali danas sam uveren da su njegove reči pretekle njegove misli, ne verujem da je on rasista i antisemita. Otkako se sve
to izdogađalo prostudirao sam njegov rad i video da se na svojim
modnim revijama zalaže za bogatstvo različitosti i mešanja kultura. Verujem, pre svega, da je on vrlo bolestan i da je svojim
ponašanjem samo želeo da provocira. Cela ova priča nas je istinski
potresla. Oko ovog događaja zavladala je prava medijska pomama. Za mene je to bila samo jedna svađa u baru. Džon Galijano ne
zaslužuje ovo. Ne želim da ga unište na ovaj način.
U međuvremenu je modni dizajner, rođen na Gibraltaru, a
odrastao u Londonu, optužen za rasizam i antisemitizam, što je
zločin za koji se u Francuskoj dobija šest meseci zatvora i plaća globa od 22 500 evra.
Galijano se “bezrezervno” izvinio za svoje ponašanje, ali je negirao tvrdnje izrečene protiv njega. On će do pojavljivanja na sudu
krajem juna, boraviti u klinici za rehabilitaciju i lečenje u Arizoni
Jevrejski
Pregled
ADAR II/NISAN 5771.
23
Verovali ili ne
KANADA – Izraelski hokejaši uzrasta od 10 do 13 godina, koji treniraju gotovo isključivo na rolšuama i betonu, osvojili su zlatnu medalju na međunarodnom
takmičenju u hokeju na ledu, u postojbini ovog sporta Kanadi.
Hokejaški klub “Bat Jam” čine mališani iz gradova u centralnom Izraelu, Bat Jam,
Rišon Lecion, Nes Ciona, Maalot i Kfar Saba.
Na takmičenju je bilo 96 ekipa iz Kanade, Amerike, Finske, Francuske, Češke,
Slovačke i Švajcarske. Izraelski klinci su odneli pet pobeda u pet odigranih utakmica,
a rezultat finalne utakmice protiv Sinjor Lotbinijer kluba iz Kvebeka bio je 7:3. Lokalna
jevrejska zajednica iz Kvebeka bila je domaćin sedamnaestorici mladih Izraelaca. Gradić
Bat Jam nema svoje klizalište. Najbliže, u gradu Metula, udaljeno je dva sata vožnje i jedino je klizalište u Izraelu.
Čarli Šin:
“Glup sam!”
Ketuba za kraljevski par
VELIKA BRITANIJA - Britanski umetnik je pripremio
ketubu (jevrejski venčani ženidbeni ugovor) za britanskog
princa Vilijama i njegovu verenicu Kejt Midlton.
Ketubu je za venčanje 29. aprila ove godine, dizajnirao
Majkl Horton, izraelski državljanin. Ketuba je napisana na hebrejskom i engleskom, a tekst je izmenjen tako da nema versku
konotaciju i izražava princip jednakosti svih ljudi. Deo teksta
glasi: “Ostanimo posvećeni uzajamnoj fizičkoj i mentalnoj dobrobiti, kao i emocionalnom i duhovnom
rastu i napredovanju”. Horton je predao poklon britanskom ambasadoru u Izraelu na ceremoniji koja
je održana u Ramat Ganu.
Prva beduinka sa doktoratom
SAD - Glumac Čarli Šin, optužen za
antisemitizam, izjavio je da je Jevrejin i da
je na to ponosan.
- Moja mama (glumica Džejn Templton)
je Jevrejka. Tu se stvari malo komplikuju
- ne znamo ko joj je otac. Ali pošto je ona
Jevrejka onda sam to i ja i moja deca. A i
Bruk Miler (bivša žena) je Jevrejka – rekao
je Šin tokom telefonskog razgovora sa TV
voditeljem
- Pa kad su vas optužili za antisemitske
primedbe, možda je samo trebalo reći:
“Uzgred budi rečeno i ja sam Jevrejin”?
- Znam, znam, glup sam! Uhvaćen sam
na spavanju. U svakom slučaju, Jevrejin
sam i na to sam ponosan – odgovorio je glumac.
Šin (45) zvezda TV komedije “Dva i
po čoveka”, čije je prikazivanje suspendovano do kraja sezone, optužen je prošlog
meseca od strane Lige za borbu protiv
kleveta, da je ispoljio tzv. “granični antisemitizam” u obraćanju svom producentu
Čaku Loreju. Šin ga je nazvao “kontaminiranim malim patuljkom”, “klovnom” i
“glupakom”, i nekoliko puta mu se obratio
nazivajući ga njegovim pravim jevrejskim
imenom – Hajim Levin. Liga je smatrala da
je “prizivajući pravo, jevrejsko ime Čaka
Lorija, u kontekstu besne tirade uperene
protiv njega, Šin ostavio utisak da postoji
još jedan razlog nenaklonosti prema Loriju,
a to je njegovo jevrejsko poreklo.”
Šin, čije je ime po rođenju Karlos Irvin
Estevez, ima dugačku istoriju korišćenja
droga i alkohola.
IZRAEL - Prva beduinka koja ima doktorat opisuje sebe kao “insajder-autsajdera u tri kulture”. Profesorka Sarab Abu Rabia-Kveder, predavač na Ben Gurion univerzitetu u Negevu,
na Institutu Blauštajn za istraživanje pustinje, odrasla je u Ber Ševi, nezvaničnom glavnom
gradu južnog Izraela, kotlu pretapanja mnogih kultura.
Kao obrazovana žena često se nalazila na rubu lokalnog, beduinskog društva koje karakteriše
dominacija muškog pola, kao i na rubu izraelske sredine koja ju je okruživala. S duge strane,
osećala je istovremenu pripadnost, ali i udaljenost od severno arapske kulture svoje majke.
Ćerka prvog beduina lekara, i majke, Arapkinje iz severnog Izraela, bila je prva devojčica iz
svog plemena koja je otišla na koledž.
- Odrasla sam kao insajder-autsajder u svakoj od ove tri kulture - objašnjava Abu Rabia.
Godine 2007. je završila postdoktorske studije u Centru za rodne studije Univerziteta u
Jerusalimu, a 2008 na Odeljenju za razvojne studije Oksfordskog univerziteta. Abu RabiaKveder je nedavno završila poslednju knjigu “Palestinka u Izraelu: Život i borba sa margina”,
koju je izdala zajedno sa Naomi Vajner. Bila je jedna od svega osam beduinki koje su 1995. godine pohađale Ben Gurion univerzitet. Danas ih ima na stotine, a podršku i pomoć dobijaju od
Robert. H. Arnou centra za beduinske studije i razvoj. Ova organizacija obezbeđuje sredstva za
istraživanja, akademske skupove i serije izdanja koje pomažu upoznavanje sa beduinskom populacijom. Danas je Abu Rabia-Kveder redovni profesor. Drži kurseve o beduinima iz Negeva
i drugim domorodačkim grupacijama, kao i kurseve iz arapske feminističke literature Srednjeg
istoka i Severne Afrike. Ona i njen muž Hasan žive u Ber Ševi u jevrejskom okruženju. Imaju tri
sina koji pohađaju lokalnu višejezičnu školu u kojoj zajedno uče jevrejska i arapska deca.
- Ako bi nešto moglo da donese stvarni mir i razumevanje na naše prostore, to bi bila škola
- rekla je u intervjuu koje je objavilo Ministarstvo spoljnih poslova. - Deca odrastaju upoznajući
jedna druge kao ljudska bića, učeći se da razumeju druge običaje, priče i istoriju.”
Dana Internacionale na Eurosongu
IZREL - Travestit i pop diva Dana Internešanal, predstavljaće Izrael na
ovogodišnjoj pesmi Evrovizije. Izraelska muzička zvezda pevaće pesmu
„Ding dong“, kompozitora Cvike Pik, na hebrejskom i engleskom jeziku.
Dana je pobedila na takmičenju u Izraelu za izraelskog predstavnika, a
1998. godine, sa pesmom koju je takođe napisla Cvika Pik, odnela je pobedu i na pesmi Evrovizije.
Pre operacije promene pola koju je obavila pre dvadeset godina, Dana je
bila Jaron Koen. Eurosong će biti održan 14. maja u Dizeldorfu. Dana će se
prvo takmičiti u polufinalu koje se održava dva dana ranije.
Izdavač: Savez jevrejskih opština Srbije, Kralja Petra 71-a, POB 30, tel: 011/26 24 359, 26 21 837; Fax: 011/26 26 674,
e-mail: [email protected]; Izlaženje Jevrejskog pregleda pomaže Ministarstvo vera Srbije; CIP – Katalogizacija u publikaciji;
Narodna biblioteka Srbije, Beograd; ISSN 1452-130X = Bilten – Savez jevrejskih opština Srbije; COBISS.SR-ID 81280012;
Glavni i odgovorni urednik: Stanimir Saša Ristić; Tehnički urednik: Dušan Oluić;
Svi potpisani članci odražavaju lično mišljenje autora, koje se ne podudara uvek sa mišljenjem redakcije.
Rukopisi za naredni broj se primaju do 20. u mesecu; Redakcija zadržava pravo da prilagodi priloge; Štampa: COLORGRAFX d.o.o. – Beograd
www.savezscg.org
TISKOVINA
IMPRIMEE
Exp. Savez jevrejskih opština Srbije,
11000 Beograd, Kralja Petra 71a
POB 30
SRBIJA / SERBIA
Download

Jevrejski pregled br. 04 / april 2011