3/2012
PORUKE
87
PORUKE SA XIII GODIŠNJEG
SAVETOVANJA UDRUŽENJA ZA
PRAVO OSIGURANJA SRBIJE
„IZAZOVI USKLAĐIVANJA PRAVA
OSIGURANJA SRBIJE SA EVROPSKIM
(EU) PRAVOM OSIGURANJA”
ODRŽANOM NA PALIĆU OD 20. DO
22. APRILA 2012. / MESSAGES FROM
THE XIII ANNUAL CONFERENCE OF
THE ASSOCIATION FOR INSURANCE
LAW OF SERBIA “CHALLENGES IN
HARMONIZATION OF THE SERBIAN
INSURANCE LAW WITH THE
EUROPEAN (EU) INSURANCE LAW”
HELD ON PALIC 20–22 APRIL 2012
Polazeći od opšteprihvaćenih stavova Udruženja za
pravo osiguranja Srbije usvojenih i potvrđivanih na svim
održanim godišnjim savetovanjima Udruženja od 2005.
godine o značaju ubrzanog napretka osiguranja Srbije ka
prihvatanju EU sistema osiguranja, posledicama očiglednog zaostajanja Srbije u tom procesu, delatnoj ulozi koju
treba da ima aktivnost Udruženja u procesu usklađivanja osiguranja Srbije bez odlaganja sa osiguranjem EU i
stava da Poruke, kao završna faza rasprava koje se vode
na godišnim savetovanjima Udruženja za pravo osiguranja Srbije, pa i na XIII Savetovanju sa generalnom
temom „Izazovi usklađivanja prava osiguranja Srbije sa
evropskim (EU) pravom osiguranja” održanom na Paliću
od 20. do 22. aprila 2012, treba da predstave sadržinu
glavnih predloga koji su izneti i usvojeni u toku tog Savetovanja u cilju ovog ujednačavanja,
Autori referata i ostali učesnici Savetovanja, pravnici, ekonomisti i drugi stručnjaci sa akademskim obrazovanjem u društvima za osiguranje i institucijama čija
profesionalna delatnost obuhvata osiguranje, na osnovu
dva uvodna usmena izlaganja i 19 referata inostranih i
domaćih autora objavljenih u Zborniku radova identičnog naslova nazivu Savetovanja i vođene diskusije, na
Savetovanju su usvojili i javnosti upućuju nove predloge
u cilju usaglašavanja osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja EU koji nisu bili predmet rasprave na ranije održanim godišnjim savetovanjima Udruženja, obuhvaćene
u sledećim
PORUKAMA
OPŠTA PITANJA PRAVA I PRIVREDE
OSIGURANJA
Ukidanje diskriminacije u visini premije i beneficija
iz osiguranja po osnovu polnih razlika
Princip jednakog tretmana i nediskriminacija oduvek je bio deo Komunitarnog prava (prava EU), iako je
njegovo značenje, tokom vremena, evoluiralo. Direktiva
Saveta br. 2004/113/EC od 13. decembra 2004. godine o
primeni principa ravnopravnog tretmana muškaraca i
žena u vezi sa korišćenjem usluga i prometom roba ima
uticaj na tržište osiguranja koji je podstaknut i odlukom
Evropskog suda pravde u sporu Test-Achats od 1. marta
2011. godine. Ova odluka je proizvela nekoliko posledica
na ugovore o osiguranju, kako na kratak rok, tako i po
budućnost evropskih propisa protiv diskriminacije.
Ukratko rečeno, rasa, etničko poreklo i pol nisu više
društveno prihvatljivi kriterijumi za razlikovanje na
teritoriji EU u ponudi premije i beneficija osiguranja.
Njihova primena je suprotna principu ravnopravnog
tretmana / nediskriminacije, iako se kriterijum klasifikacije na osnovu godina života i telesnog oštećenja čini
spojivim sa osnovnim principima prava EU. Primena
pola kao faktora u određivanju cene rizika je i dalje dozvoljena prilikom obračuna premija i beneficija na zbirnom (agregatnom) nivou, sve dotle dok to ne dovede
do razlikovanja na nivou pojedinca.
Naša društva za osiguranje treba da prate navedene
promene, te da u skladu sa njima prilagode svoje tarife i
uslove osiguranja, a da prikupljaju, čuvaju i koriste polni
status lica ili podatke vezane za dati pol samo povodom:
(a) rezervisanja premija i internog određivanja cena. U
tom smislu, osiguravači mogu koristiti pol kao faktor
radi interne ocene rizika, posebno za obračun tehničkih
rezervi u skladu sa pravilima o solventnosti osiguranja
i radi praćenja sastava svog portfelja iz ugla agregatne
cene; (b) određivanja cena reosiguranja, što znači da je
kod ugovora o reosiguranju i dalje moguće koristiti pol
prilikom određivanja cene proizvoda društava za reosiguranje, sve dotle dok ne dovedu do razlika u polovima na nivou pojedinca; (c) marketinga i reklamiranja,
tako da društvima za osiguranje ostaje mogućnost da
primene marketing i reklamu da bi uticali na sastav svog
portfelja, na primer, usmeravanje reklamiranja bilo na
muškarce, bilo na žene, i (d) životnog i zdravstvenog osiguranja. Pravilo o jedinstvenoj tarifi znači da se premije i
beneficije ne smeju razlikovati između dva pojedinca po
istoj polisi osiguranja samo zato što njihov pol nije isti.
S druge strane, postoje i drugi faktori rizika, na primer,
3/2012
PORUKE
88
zdravstveno stanje ili porodična istorija, na osnovu čega
je moguće vršiti razlikovanje koje društva za osiguranje
mogu da uzimaju u obzir u svetlu izvesnih psiholoških
razlika muškaraca i žena.
Podsticanje korišćenja novih prodajnih kanala
Dobro je poznato da se tržište osiguranja u Srbiji još
uvek smatra izuzetno slabo razvijenim ukoliko se uzmu
u razmatranje uobičajeni pokazatelji kao što su ukupna
visina premije, njen raspored na životna i neživotna osiguranja, premija po stanovniku, učešće premije u društvenom proizvodu. U takvom okruženju primena savremenih prodajnih puteva koja se koriti u državama EU još
uvek je u Srbiji slaba i nedovoljna, pogotovo kada su u
pitanju banka-osiguranje, telefonsko i osiguranje putem
interneta. S druge strane, prodaja polisa preko preduzeća koja nude osiguravajuću zaštitu uz svoju osnovnu
delatnost (tehnički pregledi motornih vozila, auto-kuće,
iznajmljivačka društva, putne agencije, javna komunalna
preduzeća) u Srbiji je dosta raširena, ali samo kod neživotnih osiguranja.
Uočena kretanja, potkrepljena brojčanim podacima o učešću u ukupnoj premiji i njihovim procenama,
nedvosmisleno upućuju na zaključak da će se savremeni
prodajni putevi osiguranja u EU, koji u Srbiji trenutno
uglavnom imaju samo simboličan udeo, sve više morati
širiti i na domaćem tržištu. To će doprineti da i naše osiguranje postepeno poprima obeležja veće razvijenosti.
Da bi se ovakva kretanja podstakla i ubrzala, neophodno je da društva za osiguranje kao neposredni
učesnici na tržištu preduzimaju mere na unapređenju
računarskih sistema, podsticanju prodaje više različitih
vrsta proizvoda (kombinovana osiguranja), popravljanju
internetskih predstavljanja i obuci prodavaca bez obzira da li rade u društvu ili van njega. Sa svoje strane radi
podsticanja istog cilja Narodna banka Srbije bi trebalo da
smanji nadzorna ograničenja, te da uvede prikupljanje i
javno objavljivanje podataka o premiji po prodajnim putevima po društvima za osiguranje.
Neophodnost regulisanja politike nagrađivanja u
domaćim društvima za osiguranje
Nezadovoljna neujednačenom primenom svoje 2009.
godine usvojene Preporuke o politici nagrađivanja u
sektoru finansijskih usluga u državama članicama i zbog
isključenja u nekim državama iz primene na društva za
osiguranje, Komisija EU je, imajući u vidu uzroke finansijske krize iz 2007. godine i dužinu njenog trajanja koja
se do danas odvijala u više talasa, te potrebu da se politici
nagrađivanja ustanovi obavezujući karakter radi slamanja otpora u finansijskim organizacijama da promene
praksu primanja za rad službenika i obezbedi ujednačeni režim politike nagrađivanja u čitavom finansijskom
sektoru, posegla za novom zakonodavnom aktivnosti u
domenu nagrađivanja, odnosno određivanju primanja
za rad svih skupova lica čije profesionalne delatnosti u
finansijskim organizacijama materijalno utiču na profil
rizika finansijske organizacije (članova upravnih, poslovodnih i nadzornih organa i drugih lica – službenika, koji
po zaposlenju ili punomoćju imaju ovlašćenje da donose
rizične poslovne odluke). Rezultat te aktivnosti Komisije je bio da su Evropski parlament i Savet u decembru
2010. godine doneli Direktivu br. 2010/76/EC o izmeni
Direktive o kapitalnim zahtevima za kreditne insitucije
i investiciona društva br. 2006/4/EC (CRD III) u čijem
Aneksu I je predviđena dopuna Aneksa V ove direktive
uvođenjem novog odeljka koji sadrži odredbe pod naslovom „Politika nagrađivanja”, uz obavezu država članica
da usklade sa njom svoje nacionalno zakonodavstvo do
1. januara 2011. godine.
U okviru pomenute nove zakonodavne aktivnosti,
Komisija je izjavila da je otpočela rad na donošenju novih pravila o politici nagrađivanja u sektoru osgiuranja
po uzoru na politiku nagrađivanja u kreditnim institucijama i investicionim društvima, koja će se realizovati
izmenama i dopunama Direktive br. 2009/128/EC (Solventnost II) premda izvestan broj država članica već primenjuju pravila iz Direktive br. 2010/76/EC i na društva
za osiguranje.
Za očekivati je stoga da će nova direktiva, kao i Direktiva br. 2010/76/EC, odrediti pravila o usvajanju politike
nagrađivanja u društvima za osiguranje u pisanom obliku, osnivanju komisija za nagrađivanje, zavisno od veličine društva za osiguranje, propisati primerenu ravnotežu
između fiksnog i varijabilnog dela (bonusa) primanja za
rad, primenu kombinacije merila uspešnosti pojedinog
službenika, njegove poslovne jedinice i čitavog društva
pri određivanju varijabilnog dela primanja, ustanoviti pravo za društvo za osiguranje da može da obustavi
isplatu bonusa, ako se njegovo stanje značajno pogoršalo, a posebno kada se više ne može pretpostaviti da ono
posluje ili će nastaviti poslovati kao trajno uspešna finansijska organizacija i pravo da može odložiti za određeni
rok isplatu visokog bonusa. Zatim, za očekivati je da će
odredbe ove nove direktive ojačati nadzor nacionalnih
nadzornih i regulatornih tela nad praksom nagrađivanja
službenika u društvima za osiguranje po ugledu na Direktivu br. 2010/76/EC, obezbediti otkrivanje podataka o
politici nagrađivanja radi informisanja akcionara i trećih
zainteresovanih lica o strukturi primanja za rad i merilima za ocenu uspešnosti rada u društvu za osiguranje.
Imajući u vidu cijeve aktuelne faze integracionog procesa Srbije u EU, u kojoj je Srbija postala kandidat za člana EU, Udruženje za pravo osiguranja Srbije smatra da se
3/2012
PORUKE
neke odredbe Direktive br. 2010/76/EC već mogu uključiti u domaće izvore prava putem, u prvo vreme, usvajanja Preporuke o politici nagrađivanja za rad u društvima
za osiguranja u okviru nadležnih organa Udruženja osiguravača Srbije ili / i Narodne banke Srbije, što se može
smatrati da će podstaći proces reformi u nagrađivanju za
rad u domaćim društvima za osiguranje i njegovo usklađivanje sa politikom nagrađivanja u EU, u osnovnom
cilju da se zaštite interesi akcionara i klijenata društava
za osiguranje.
OSIGURANJE LICA
Nužnost uvođenja kombinovanih vrsta osiguranja
lica
Kada se analizira zbunjujuće mnoštvo proizvoda osiguranja lica koja se prodaju na tržištu, različitost
njihovih pokrića i isključenja iz osiguranja i iskustvo u
primeni u praksi sudova država EU uslova ugovora kojima su oni regulisani, ustanovljava se da postoji sve više
slučajeva u kojima lica svih starosnih grupa posle teških
bolesti ili nesreća sa nepopravljivim posledicama, iako
imaju odvojeno zaključene ugovore različitih vrsta osiguranja lica, ne mogu da dobiju ni (dovoljnu) naknadu iz
zdravstvenog osiguranja (obaveznog i privatnog dopunskog) ni osiguranja od posledica nezgode, niti osiguranja
nege. Razlog tome su uglavnom ograničenja i nejasnoće
u određivanju u uslovima ugovora o osiguranju pojma
osiguranih rizika ili isključenja iz osiguranja, postojanje nedopuštenih odredbi kojima se isključuju pojedini
rizci i najčešće postojanja praznina u uslovima ugovora
u pogledu osigurane zaštite koju ovi odvojeni proizvodi
osiguranja lica obezbeđuju osiguranicima.
Tako u primeru posrnuća i pada posle grčevitog bola
i vrtoglavice izazvanih trombozom, osiguranik koji je
ignorišući smetnje nastavio šetnju neće dobiti odgovarajući procenat ugovorene sume osiguranja po zaključenom ugovoru o osiguranju nezgode, premda je padom
zadobio teške povrede i postao 60% invalid i izgubio
je sposobnost za obavljanje svoje profesije, jer u smislu
uslova osiguranja od posledica nezgode njegov pad nije
bio nezgoda (spoljni, iznenadan, nagli, van sopstvne
volje, događaj štetan po zdravlje), već posledica nastale
tromboze. Isti problem postoji i sa značenjem sadržaja
pojma bolesti u privatnom zdravstvenom osiguranju i
pojmova koji se koriste u osiguranju nege. Sadržaj ovih
pojmova mnogo se razlikuje u pravu osiguranja od onog
što se pod tim podrazumeva u svakodnevnom životu,
što osiguranik shvati uglavnom tek kada se desi štetan
događaj i kada mu se odbije isplata naknade iz osiguranja. Nedostatak znanja o ovim međuzavisnostima ima
više uzroka praktične prirode: za veliki broj osiguranika
predstavlja opterećenje da čitaju i razumeju formulaciju
iz područja prava osiguranja u uslovima osiguranja i u
opisu tarifa osiguranja, prilikom savetodavnih informativnih razgovora sa osiguranikom (čijem značaju i nužnosti uvođenja u domaće ugovorno pravo osiguranja će
kasnije biti posvećene posebne poruke) premalo se govori o tome „kada nema zaštite iz osiguranja” i jer se tokom
reklamiranja i prezentacije mnogih proizvoda osiguranja
koristi svakodnevni jezik, zbog čega se i predstave osiguranika često ne poklapaju sa stvarnim pravnim značenjem.
Zbog toga se radi maksimalne sigurnosti osiguranika
/ potrošača i obezbeđenja prava na njihovu punu zaštitu našim društvima za osiguranje predlaže da, kao što
to čine društva u državama EU, razvijaju kombinovane
proizvode tri vrste osiguranja lica – životnog, osiguranja
nezgode i privatnog zdravstvenog osiguranja sa zajedničkim osiguranim sumama, i koji svojim zajedničkim
osobinama što se tiče osigurljivih zdravstvenih smetnji
i posledica obezbeđuju naknadu koja je osiguraniku potrebna upravo u njegovom slučaju kada smetnja, odnosno posledica nastane.
UGOVOR O OSIGURANJU
Neophodnost da se u novom Građanskom
zakoniku Srbije urede neke obaveze osiguravača,
osiguranika i korisnika osiguranja zajedničke za
sve vrste osiguranja imovine i lica na način da
odgovaraju savremenim rešenjima prihvaćenim
u komunitarnom i ugovornom pravu osiguranja
država članica EU
Nove obaveza osiguravača u vezi sa polisom osiguranja. – Radi efikasnijeg prenosa prava iz polise i jačanja
pravne sigurnosti osiguravača, osiguranika i trećih lica,
bilo da su oni korisnici osiguranja bilo lica koja bi dolaskom u državinu polise postali nosioci prava koja iz nje
proističu, treba u Građanskom zakoniku (dalje u tekstu:
GZ) predvideti da se polisa, osim u osiguranju života,
može na zahtev osiguranika izdati i kao hartija na ime sa
klauzulom na donosioca. U tom slučaju polisa bi imala
dejstvo prema svakom donosiocu, te bi se savesni osiguravač isplatom naknade iz osiguranja donosiocu uz
predaju polise oslobodio obaveze preuzete polisom; ali
donosilac ne bi bio ovlašćen da zahteva naknadu. Zatim
bi u GZ trebalo da se unese odredba da ako je u ugovoru
o osiguranju određeno da je osiguravač dužan da plati
naknadu samo ako osiguranik vrati izdatu polisu na ime
sa klauzulom na donosioca, da je dovoljno da, umesto
toga, osiguranik izjavi, u formi overenog priznanja (sud-
89
3/2012
PORUKE
90
skog ili javnobeležničkog), da je dug ugašen. Na taj način
bi se izbeglo sprovođenje postupka oglašavanja nevažećom ove polise kada osiguranik ili donosilac ne može
osiguravaču da vrati izdatu polisu, osim u slučaju kada
je prema posebnoj zakonskoj odredbi predviđeno da se
takva polisa mora oglasiti nevažećom.
U pogledu svih ostalih vrsta polisa prema načinu
određivanja u njima korisnika, značajno bi bilo za pravnu sigurnost i efikasno korišćenje prava imaoca iz polise,
predvideti, kao opšte pravilo, da kad je polisa izgubljena,
oštećena ili uništena, da osiguravač ima dužnost, da na
zahtev osiguranika i na njegov trošak i uz predujam, izda
novu polisu osiguranja. Trebalo bi predvideti i izuzetak
od ovog pravila, ako je posebnom zakonskom odredbom
određeno da se ovakva polisa mora oglasiti nevažećom.
Međutim, tada treba odrediti da osiguravač ima dužnost
da izda novu polisu nakon oglašavanja nevažećom prethodne.
Za neke vrste osiguranja, kao što je osiguranje robe od
rizika prevoza kopnom ili kopnenim vodama, kao i skladištenja robe koje je s tim u vezi, na koje će se primenjivati odredbe GZ koje se odnose na ugovor o osiguranju,
izložena pravila i dužnosti osiguravača povodom izdate
polise osiguranja, bila bi od posebne praktične važnosti.
Ustanoviti obavezu osiguravača da savetuje osiguranika o ugovoru koji zaključuje. – Obaveza osiguravača da
savetuje osiguranika odgovara evropskim (EU) razvojnim tendencijama u ugovornom i drugim oblastima
prava osiguranja u okviru kojih se naročito ističe rastuća
potreba da osiguravači sve više budu okrenuti osiguranicima radi udovoljenja njihovim povećanim zahtevima
za obezbeđenjem odgovarajuće zaštite zbog notornog
poznatog odsustva posedovanja dovoljnih informacija
i znanja o proizvodima osiguranja koji se plasiraju na
tržištu osiguranja i orjentacije u odabiru najpovoljnijeg
proizvoda među sve složenijim i složenijim proizvodima
osiguranja koje osiguravači plasiraju na tržištu i u takvim
tržišnim uslovima potrebi za odgovarajućom zaštitom
od svojih propusta i praznina u pokriću rizika koje žele
da osiguraju.
Obavezu da savetuje osiguranika, osiguravač sprovodi vođenjem savetodavnih razgovora sa osiguranikom o
osiguranju o čijem zaključenju se pregovara. Tokom vođenja savetodavnih razgovora, osiguravač je dužan da, u
zavisnosti od težine situacije (prema složenosti ugovora
o osiguranju koji treba da se zaključi i drugih okolnosti),
ukoliko su mu poznate želje i potrebe osiguranika, uputi
savete osiguraniku u pogledu rizika od kojih treba da se
osigura, isključenja iz osiguranja, sume osiguranja, visine
premije, iznosu franšize i drugih elemenata osiguranja
o kojima se pregovara, tako da oni odgovaraju željama
i potrebama osiguranika za pokrićem koji osiguranik
očekuje da dobije. Davanje saveta osiguraniku koje je
za njega primereno osiguranju koje treba da se zaključi
tako da odgovara njegovim željama i potrebama mora se
uvek učiniti prema odnosu premije i sume osiguranja.
Ako osiguravaču nisu poznate želje i potrebe osiguranika, on je dužan da pre vođenja savetodavnih razgovora
sa osiguranikom ispita njegove želje i potrebe, i zatim da
mu uputi savete o elementima osiguranja tako da dati saveti odgovaraju osiguranikovim željama i potrebama u
pogledu osiguranja koje on očekuje da zaključi. Za svaki
savet koji je dat u vezi sa određenim osiguranjem, osiguravač mora da navede razloge. Saveti i razlozi za svaki dati savet moraju se osiguraniku saopštiti na jasan i
razumljiv način u pisanoj formi. Osiguravač je dužan i
da date savete dokumentuje, uzimajući u obzir kompleksnost ponuđenog ugovora o osiguranju. Osiguravač ispunjava dužnost dokumentovanja saveta obezbeđenjem
odgovarajućeg dokaza o datim savetima.
Savete i razloge za date savete, osiguravač može da
saopšti osiguraniku i usmeno ako tako zahteva osiguranik, ako osiguravač daje osiguraniku privremenu zaštitu
i u slučajevima kada je neophodno da pokriće bude zaključeno odmah. U ovim okolnostima osiguravač savete
i razloge za date savete ipak mora osiguraniku da kasnije
dostavi u pisanoj formi, i to odmah nakon zaključenja
ugovora o osiguranju. U slučajevima kada je privremena
zaštita data u obaveznim osiguranjima, osiguravač nema
obavezu da usmeno date savete i razloge za date savete
tekstualno saopšti osiguraniku odmah po zaključenju
ugovora.
Osiguranik se može odreći prava na savet i dobijanje
dokumentacije na osnovu koje je savetovanje obavljeno
putem posebne pisane izjave u kojoj ga osiguravač mora
jasno upozoriti da odricanje može biti za njega štetno,
ako se kasnije odluči da zbog neke povrede osiguravačeve dužnosti povodom obaveze savetovanja od osiguravača zaheva naknadu nastale štete.
Obaveza savetovanja osiguranika je trajne prirode,
utoliko da tereti osiguravača za vreme trajanja ugovora
o osiguranju, ali samo onda kada postoji uočljiv razlog
za postavljanje odgovarajućih pitanja osiguraniku u vezi
sa zaključenim ugovorom i za, s tim u vezi, novim savetovanjem osiguranika na koje upućuju takvi razlozi. Osiguranik se ne može na opšti način odreći prava na savetovanje za vreme trajanja ugovora o osiguranju, na koje,
inače, ima pravo u pogledu savetovanja pre zaključenja
ugovora. On se može prava na savetovanje za vreme trajanja ugovora pisanom izjavom odreći samo u pojedinim
slučajevima.
Ako osiguravač u svim navedenim slučajevima povredi svoje dužnosti koje čine sadržinu njegove obaveze
savetovanja osiguranika, osim kada je propustio da jasno upozori osiguranika na posledice odricanje od pra-
3/2012
PORUKE
va na savetovanje i dokumentovanje savetovanja, dužan
je da osiguraniku naknadi pretrpljenu štetu.
Obaveza savetovanja ne postoji za osiguravača kada
zaključuje ugovor o osiguranju velikih rizika i ugovor o
osiguranju na daljinu, kao ni onda ako osiguranik ugovor o osiguranju zaključuje preko brokera osiguranja.
Popuniti nedorečenosti u normiranju dejstva propusta i odugovlačenja osiguravača da obavesti osiguranika
o pravu na isplatu naknade ili sume osiguranja. – Zakoni država članica EU koji uređuju ugovor o osiguranju,
uvek sadrže odredbu u kojoj se određuje rok u kome osiguravač, pošto je zahtevom za isplatu naknade, odnosno
sume osiguranja ili i na drugi način obavešten o nastupanju osiguranog slučaja, ima dužnost da isplati naknadu
ili sumu osiguranja, odredbu o razlozima zbog kojih osiguravač može u opravdanim slučajevima da odstupi od
ovog u zakonu utvrđenog roka i odredbu o dužnosti osiguravača, da na zahtev ili i bez zahteva ovlašćenog lica za
isplatu naknade, odnosno sume osiguranja ako iznos ove
njegove obaveze ne bude utvrđen u propisanom roku, da
osiguraniku ili drugom ovlašćenom licu isplati iznos nespornog dela ove svoje obaveze na ime predujma. To je
slučaj i sa našim pravom koje ove odredbe sadrži u čl. 919
Zakona o obligacionim odnosima (dalje u tekstu: ZOO)
i one su sa potpuno identičnom sadržinom preuzete u čl.
1195 Prednacrta GZ.
Pravilo koje nije predviđeno u našem ZOO i Prednacrtu GZ je da kada je zahtev za naknadu, odnosno isplatu
sume osiguranja prijavljen osiguravaču, da rok zastarelosti ovih potraživanja prema osiguravaču ne teče dok se
odluka osiguravača u pismenoj formi ne dostavi podnosiocu zahteva. Ono je korisno da bude prihvaćeno u GZ
jer štiti osiguranika i drugo ovlašćeno lice na naknadu,
odnosno sumu osiguranja od odugovlačenja osiguravača
da donese odluku o zahtevu. Isto važi i za pravilo, koje
je u istoj funkciji, da je ništav sporazum kojim se osiguravač oslobađa plaćanja zatezne kamate zbog docnje
u isplati naknade, odnosno sume osiguranja zbog toga
što ZOO (čl. 277–279), kao ni identične odredbe koje su
sadržane u ovom zakonu preuzete u Prednacrtu GZ (čl.
312–314) ne zabranjuju dužniku novčane obaveze da se
jednostrano ili u sporazumu sa poveriocem odrekne prava na zateznu kamatu.
Dužnost ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika
da prijavi okolnosti od značaja za ocenu rizika prema
upitniku osiguravača. – Da bi omogućio ugovaraču, odnosno osiguraniku da ispravno ispuni ovu svoju dužnost, osiguravač ima u modernim zakonoma država EU
o ugovoru o osiguranju i Nacrtu principima evropskog
ugovornog prava osiguranja ovoj uzajamnu dužnost, da
ugovaraču postavi u pisanoj formi pitanja o svim, njemu poznatim, bitnim okolnostima koja su od značaja za
ocenu rizika.
Značaj ispunjenja osiguravačeve dužnosti da ugovaraču postavi pitanja koja su bitna za njegovu odluku da
zaključi ugovor, odnosno zaključi ga prema određenoj
sadržini je u tome da se davanjem osiguravaču aktivne
uloge u ovom delu procesa zaključenja ugovora, pitanjima koje je dužan da postavi osiguraniku, izbegne primena zakonom propisanih sankcija zbog povrede ugovaračeve obaveze da prijavi bitne okolnosti od značaja za
ocenu rizika i u vezi s njihovom primenom izbegnu mogući sporovi u kojima osiguravač dokazuje da je osiguranik propustio da prijavi bitne okolnosti koje su mu bile
poznate / nisu mu mogle biti nepoznate, kao i sporovi o
tome da je osiguranik namerno učinio netačnu prijavu
ili namerno prećutao neku bitnu okolnost, odnosno sporovi u kojima osiguranik dokazuje da je nenamerno netačno ili nepotpuno prijavio ili propustio da prijavi bitne
okolnosti značajne za ocenu rizika, ali izbegnu i sporovi
o prirodi neprijavljene, odnosno prećutane okolnosti
za ocenu rizika – sporovi o tome da je neprijavljena ili
prećutana okolnost takvog značaja da osiguravač ne bi
zaključio ugovor da je znao za pravo stanje stvari (bitna
okolnost), ili je neprijavljena / prećutana okolnost takve
prirode da bi osiguravač zaključio ugovor da je za nju
znao, ali sa drugačijom sadržinom (nebitna okolnost).
Ustanovljenjem ove dužnosti za osiguravača se uspostavlja veća izvesnost u odnosima sa ugovaračem
osiguranja i postiže ravnoteža u zaštiti njihovih interesa, koje su od posebne važnosti za stvaranje duha poverenja između njih već u vreme vođenja pregovora o
zaključenju ugovora. U toj funkciji su i odredbe Nacrta
principa evropskog ugovornog prava osiguranja da svojim pravima, odnosno sankcijama zbog kršenja obaveze
ugovarača da prijavi okolnosti značajne za ocenu rizika,
osiguravač ne može da se koristi u vezi sa četiri grupe postavljenih pitanja, odnosno dobijenih informacija na postavljena pitanja: a) pitanja na koja ugovarač nije odgovorio ili je dao informaciju koja je očigledno nepotpuna
ili netačna, što je razumljivo i opravdano, jer se polazi od
pretpostavke da je u ovim slučajevima osiguravač propustio da pozove ugovarača da odgovore na pitanja dopuni,
upotpuni ili ispravi; b) informacijom koja je trebalo da
se prijavi ili informacijom koja je data netačno, koja nije
bila bitna za razložnu odluku osiguravača da uopšte zaključi ugovor ili da to učini prema ugovorenim uslovima;
v) pitanjem uz pomoć koga je osiguravač naveo ugovarača da poveruje da informaciju nije trebalo prijaviti; ili
g) informacijom sa kojom je osiguravač bio ili morao biti
upoznat (jedinom koju poznaje naš ZOO u čl. 911, st. 1).
U ZOO nije propisana dužnost za osiguravača da
postavi pitanja osiguraniku o okolnostima od bitnog
značaja za ocenu rizika, a Komisija za izradu GZ je propustila priliku da već u prvu verziju svog rada na izradi
GZ (Prednacrtu GZ) ugradi ovu korisnu, savremenu i u
91
3/2012
PORUKE
92
evropskom pravu osiguranja uglavnom opšteprihvaćenu
obavezu, po ugledu na rešenja koja sadrži Nacrt principa evropskog ugovornog prava osiguranja, koja se mogu
oceniti kao transparentnija i uravnoteženija u zaštiti interesa ugovornih strana od onih koja su prihvaćena u
zakonima o ugovoru o osiguranju najrazvijenijih država
članica EU.
Urediti nove obaveze ugovarača osiguranja, odnosno
osiguranika i korisnika osiguranja posle nastupanja osiguranog slučaja i na nov način posledice povreda ovih obaveza. – Nakon nastanka osiguranog slučaja osiguranik
ima više obaveza. Jedna grupa tih obaveza je zakonom
ustanovljena (zakonske ugovorne obaveze osiguranika
posle nastanka osiguranog slučaja), dok je druga određena ugovorom i uslovima osiguranja (ugovorene obaveze osiguranika posle nastanka osiguranog slučaja). U
zavisnosti od nacionalnog zakona koji uređuje ugovor o
osiguranju, krug zakonskih obaveza osiguranika nakon
osiguranog slučaja može biti uže ili šire ustanovljen. Svi
nacionalni zakoni ustanovljavaju obavezu za osiguranika, a nekad i za treće lice kome pripada pravo na naknadu iz osiguranja da osiguravaču prijavi nastupanje osiguranog slučaja, određuju rok u kome se prijava mora
izvršiti i posledice po osiguranika, odnosno treće lice ako
ne izvrši ovu svoju obavezu u određeno vreme. Takođe,
mnogi nacionalni zakoni država članica u ovom slučaju
ustanovljavaju za osiguranika i za treće lice koje je korisnik osiguranja obavezu da na zahtev ili i bez zahteva
osiguravača ovom saopšti informacije neophodne za
utvrđivanje osiguranog slučaja ili obima obaveze osiguravača na plaćanje naknade, ali i dostave isprave o tome,
bezuslovno ili uz određene uslove (ako je za osiguranika, odnosno treće lice moguće da ih pribavi, ukoliko je
to prikladno u konkretnom slučaju i sl.). Brojni zakoni
ovih država ustanovljavaju i obavezu za osiguranika,
odnosno treće lice da osiguravaču posle nastupanja osiguranog slučaja, na pismeno ili / i usmeno postavljena
pitanja, daju istinita objašnjenja o nastanku osiguranog
slučaja i obimu štetnih posledica. ZOO i Prednacrt GZ
međutim neopravdano ne propisuju ove tri obaveze.
Ugovorene obaveze koje ima osiguranik, odnosno
treće lice posle nastupanja osiguranog slučaja zakonodavci pomenutih država samo pominju u odredbama
o posledicama povrede obaveza koje oni tada imaju na
osnovu zakona ili ugovora o osiguranju iz razloga, kao
što je poznato, što ugovorne obaveze zavise od vrste osiguranja u vezi sa kojom se zaključuje ugovor i da ih je
zato nemoguće u zakonu sve odrediti.
ZOO i Prednacrt GZ u svojim članovima 917, odnosno članu 1193, koji su identične sadržine, predviđaju
obavezu prijave osiguranog slučaja samo za osiguranika i određuju mu rok od tri dana za tu prijavu (osim u
osiguranju života), pod pretnjom odgovornosti osigu-
ravaču za naknadu štete koju je ovaj zbog toga pretrpeo
ako osiguranik ne izvrši ovu obavezu. Takođe, ZOO u
čl. 918, odnosno Prednacrt GZ u čl. 1194 određuju da
je ništava odredba ugovora koja predviđa da osiguranik
gubi pravo na naknadu ili sumu osiguranja, ako osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši
neku propisanu (zakonsku) ili ugovorenu obavezu.
Na koji način povredu zakonskih i ugovornih obaveza posle nastupanja osiguranog slučaja sankcionišu na
Savetovanju razmatrani zakoni država članica EU?
Uglavnom na opšti način. Dakle, kao i u pogledu
sankcionisanja povrede bilo koje obaveza koju na osnovu zakona i ugovora ima osiguranik posle nastupanja
osiguranog slučaja. Prema njima ako je ugovorom
određeno da osiguravač nije u obavezi da plati naknadu zbog toga što je osiguranik povredio svoju obavezu,
on se oslobađa od plaćanja naknade ako je osiguranik
namerno povredio ugovornu obavezu, a ako je obaveza
povređena grubom nepažnjom ovlašćen je da svoju naknadu smanji u meri koja odgovora težini krivice osiguranika, s tim da teret dokazivanja postojanja grube
nepažnje snosi osiguranik.
Odredbe čl. 1193 i čl. 1194 Prednacra GZ, kao što vidimo, su netransparentne u odnosu na izložena rešenja
koja su prihvaćena u državama članicama EU. One ne
vode računa o subjektivnom odnosu osiguranika prema
povredi obaveza koje ima posle nastupanja osiguranog
slučaja, kao ni o uticaju njihovih povreda na nastupanje
ili utvrđivanje osiguranog slučaja ili na utvrđivanje postojanja obaveze plaćanja naknade osiguravača ili njenog
obima. Zato se mogu oceniti da neopravdano štite isključivo interese osiguranika i da su kao takva neuravnotežena u zaštiti interesa ugovornih strana. Stoga ne mogu da
otrpe kritiku i moraju biti zamenjena odredbama slične
sadržine onim koje su napred navedene.
OSIGURANJE OD ODGOVORNOSTI
Institucionalno regulisanje obaveznog osiguranja
davalaca usluga od odgovornosti
Obaveza osiguranja od odgovornosti se, u našoj zemlji, vezuje za sve veći broj delatnosti i profesija. Opšte
odredbe zakonskih okvira za ugovor o osiguranju, kao
i posebne odredbe posvećene pravnom odnosu obaveznog osiguranja od odgovornosti nisu dovoljne za efikasno ostvarivanje ciljeva zbog kojih se uvodi obaveza
zaključenja ove vrste osiguranja.
Imajući u vidu preporučene principe ustanovljene
direktivama EU, pre svega Direktive o uslugama na
unutrašnjem tržištu od 12. decembra 2006. godine,
korisno je zakonom regulisati osnovne – minimalne
3/2012
PORUKE
principe nadoknade štete oštećenim licima po ugovoru
o osiguranju od odgovornosti, a obavezu osiguravača
da nadoknadi štetu trećem oštećenom licu vezivati za
uslove sadržane u ugovoru o osiguranju od odgovornosti, s tim da u slučaju kada prema uslovima osiguranja
on nema obavezu prema osiguraniku, da oštećenom
licu duguje nadoknadu u visini propisane minimalne
sume osiguranja.
Na osnovu uporednih rešenja (na primer, nemačko
pravo) trebalo bi predvideti posebne minimalne sume
za štete na stvarima (niže) i za štete na licima (više).
Kada se radi o arhitektama i izvođačima građevinskih
radova trebalo bi zakonom uvesti obavezu osiguranja
od profesionalne odgovornosti, pri čemu bi se zakonom trebala propisati visina minimalnih suma i prema
vrednosti radova kako je to rešeno na primer u Italiji,
tako da za radove veće vrednosti budu i više minimalne
sume osiguranja.
Preporučuje se da bi država trebala da odredi minimum sadržaja ugovora po pitanju šteta koje su pokrivene ovim osiguranjem kao i isključenja izvan kojih ne bi
bilo dopušteno ugovornim stranama da određuju bilo
kakva dodatna isključenja. Propuštanje zakonodavca
da to učini može dovesti da osiguravajuće pokriće ne
bude dovoljno kvalitetno za osiguranike i oštećenike.
Sprovođenje kliničkih ispitivanja lekova i medicinskih sredstava, i pored poštovanja brojnih zakonskih
pravila kojima se ono uređuje, pravilnika, smernica dobre kliničke prakse, kao i ozbiljnosti i reputacije
sponzora kliničkih ispitivanja, zdravstvenih ustanova i
lekara koji ga sprovode uvek predstavlja delatnost koja
ugrožava ljudski život i zdravlje. Kao takvo, ono je opasna delatnost, i pitanje njenog osiguranja ne sme biti
prepušteno volji onoga koji ga sprovodi.
Pored obaveze pribavljanja polise osiguranja koja bi
pokrivala odgovornost za posledice ovih ispitivanja, u
interesu korisnika osiguranja, bilo bi i to da se Zakonom
o lekovima i medicinskim sredstvima Srbije ili posebnim
zakonom utvrde bitni elementi ugovora o obaveznom
osiguranju koje su subjekti medicinskih ispitivanja dužni
da zaključe radi osiguranja svoje odgovornosti koja nastaje njihovim obavljanjem, kao što su obavezna minimalna suma osiguranja, što je u nekim državama već i
učinjeno, štete koje su pokrivene osiguranjem, određenje
kruga osiguranih lica, minimalne franšize osiguranika,
prigovora koje osiguravač ne može isticati osiguranim
licima (onih koji isključuju ili ograničavaju odgovornost
osiguravača, a koje osiguravač može da ističe osiguraniku u internom odnosu u postupku regresa), obaveza za
osiguravače koji se bave ovim obaveznim osiguranjem
da sa subjektima kliničkih ispitivanja moraju da zaključe
ugovor o osiguranju i dejstvu ponude ovog osiguranja
koju je ovaj osiguravač odbio.
Nakon postizanja ovih ciljeva, dalje treba raditi na
striktnoj kontroli uslova osiguranja osiguravajućih društava, da li oni obuhvataju zakonom propisane bitne
sastojke ugovora o osiguranju od odgovornosti nastale
kliničkim ispitivanjem lekova i medicinskih sredstava i
da li se njima u dovoljnoj meri štite interesi osiguranika
i korisnika osiguranja. Posebno treba imati u vidu da li
su napisani na jasan i precizan način, razumljiv osiguraniku, te da li pružaju osiguranicima pokriće bilo da je
predmet studije lek ili neki drugi medicinski proizvod
koji ima karakter medicinskog sredstva, da li pružaju
pokriće u slučaju trajno ugroženog zdravstvenog stanja
nezavisno od toga da li ono povlači trajnu fizičku povredu i da li pružaju mogućnost osiguraniku da bar u
periodu od jedne godine od isteka roka trajanja polise
osiguranja, podnese zahtev za naknadu štete koja je posledica povrede nastale pri sprovođenju studije, ako novim Građanskim zakonikom Srbije bude prihvaćen način pokrića zasnovan na momentu podnošenja odštetnog zahteva, a do tada u okvirima rokova predviđenim
u čl. 380 st. 1 i st. 2 Zakona o obligacionim odnosima.
Imajući u vidu napred navedeno i prirodu odgovornosti osiguranika u osiguranju od odgovornosti za
klinička ispitivanja lekova i medicinskih sredstava i u
drugim oblicima poslovne i profesionalne odgovornosti, na primer, u osiguranju od odgovornosti advokata ili direktora i članova uprave privrednih društava,
u Prednacrt Građanskog zakonika Srbije trebalo bi
uključiti mogućnost ugovaranja pokrića zasnovanog
na momentu podnošenja odštetnog zahteva, što je za
sada samo na nivou alternativnog rešenja čl. 1218, st.
1 Prednacrta. Na ovaj način bi se naše ugovorno pravo osiguranja u toj oblasti uskladilo sa zakonodavstvima EU, i našim re/osiguravačima pružila mogućnost
lakšeg pristupa reosiguravajućem pokriću osiguranja
poslovne i profesionalne odgovornosti kod inostranih
reosiguravača.
Takođe, bilo bi poželjno utvrditi obavezu društava
za osiguranje da nadležnom organu prijavljuju slučajeve prestanka odnosa obaveznog osiguranja i regulisati
način zaštite oštećenih lica u tom slučaju, na primer,
propisavanjem određenog roka do kada oštećena lica
mogu da podnesu odštetni zahtev i eventualno način
njegovog objavljivanja.
Kada se radi o razmatranju predloga nauke i struke osiguranja o potrebi formiranja garantnog fonda u
nekoj vrsti osiguranja od odgovornosti u nas, poželjno
je analizirati prednosti i mane ovog mehanizma zaštite,
inače poznatog u državama članicama EU, na način da
on nadoknađuje štete samo po iscrpljenju osiguravajuće zaštite iz obaveznog osiguranja od odgovornosti i
drugih vrsta privatnog osiguranja, isključujući pri tome
odštetne zahteve iz osiguranja autoodgovornosti, kao i
one koji se nadoknađuju kroz socijalno osiguranje.
93
3/2012
PORUKE
94
Uloga društava za osiguranje i države u prevenciji
uticaja ljudskih aktivnosti na klimatske promene
Rastući broj i obim osiguranih gubitaka koji su posledica prirodnih katastrofa i sve nepovoljniji odnos
istih i veličine kapitala društava za osiguranje ukazuje
da je pitanje klimatskih promena od strateškog značaja za privredu osiguranja. U borbi sa izazovima klimatskih promena, društva za osiguranje moraju više
pažnje da posvete preventivi, kroz učešće u programima, projektima i organizacijama čiji je cilj smanjenje
emisije ugljen-dioksida. Dobar primer takve aktivnosti predstavlja ulazak društava za osiguranje na tržišta
emisija. Društva za osiguranje na taj način povećavaju
efikasnost tržišta, štite učesnike i investitore. Pozitivna
reputacija koju učešće na tržištima emisija donosi može
značiti dodatnu vrednost za društva za osiguranje kao
osiguravače.
Od podrške države kroz prihvatanje promena neophodnih da se smanji uticaj ljudskih aktivnosti na globalno zagrevanje zavisiće i uloga osiguranja u budućnosti. Jedino u tom slučaju privreda osiguranja uopšte
pa i u Srbiji može biti faktor koji će podržati razvoj tehnoloških dostignuća u smeru zaštite od klimatskih promena i tako značajan deo rizika sa pojedinaca i države
preuzeti na sebe.
Prilagođavanje značaja i pravila o korišćenju
Evropskog izveštaja o saobraćajnoj nezgodi u skladu
sa pravilima država članica EU
Evropski izveštaj o saobraćajnoj nezgodi se počeo
koristiti krajem 2009. godine u našoj zemlji, ali u saobraćajnim nezgodama u kojima nastane manja materijalna šteta bez povređenih ili poginulih lica. Upravo
zbog ove razlike u odnosu na druge zemlje u Srbiji nastaju određeni nesporazumi i problemi u primeni.
Učesnici u saobraćajnim nezgodama su lica različitih zanimanja i nivoa obrazovanja. Veoma mali broj
njih na mestu nezgode može približno tačno da utvrdi
visinu materijalne štete, pa su zato često velike razlike u
odnosu na stvarno nastalu štetu koja se kasnije stručno
utvrdi. Na to ukazuje veliki broj primera kada procenu
vrše učesnici saobraćajne nezgode ili saobraćajna policija prema onoj prilikom sačinjavanja zapisnika o proceni štete stručnih procenitelja društava za osiguranje.
Problem procene manje materijalne štete na mestu
saobraćajne nezgode veoma je izražen i umesto da olakša često otežava naknadu štete. Treba očekivati da će
postojeće stanje vremenom značajno popraviti sudska
praksa, a jedno od najbržih i najefikasnijih rešenja je da
se pristupi izmeni Zakona o bezbednosti saobraćaja na
putevima kojim bi se bliže uredio pojam i visina manje
materijalne štete ili, što je još povoljnije za sve učesnike u saobraćaju, posebno osiguranike u osiguranju autoodgovornosti, da se upotreba Evropskog izveštaja o
saobraćajnoj nezgodi predvidi u svim slučajevima kada
nastupi materijalna šteta bez povređenih ili poginulih
lica kao što je slučaj u drugim evropskim zemljama. Na
taj način značaj i pravila o korišćenju ovog izveštaja bi
se u potpunosti uskladili sa onim u zemljama članicama EU.
S obzirom da apsolutno nije realno očekivati da će
primena Evropskog izveštaja bita ukinuta, društva za
osiguranje treba da se organizuju i međusobno povežu
radi preduzimanja mera za efikasnije otklanjanje nedostataka i negativnih posledica koje objektivno mogu
nastupiti prilikom njegovog korišćenja. Neke od tih
mera bi bile da društva prilagode uslove osiguranja u
pravcu odvraćanja osiguranika od mogućih zloupotreba Evropskog izveštaja i sankcionisanja u uslovima osiguranja zloupotreba ako do njih dođe, da tarife premija
posebno u delu sistema bonus-malus prilagode isplatama malih šteta, da prošire i pojačaju međusobnu saradnju u razmeni informacija koje mogu ukazivati na pokušaje prevara i drugih zloupotreba izveštaja, povećaju
obim i intezitet saradnje sa Ministarstvom unutrašnjih
poslova i drugim institucijama koje se profesionalno
bave zaštitom od prevara.
Poruke su sastavili recenzenti i redaktori referata:
prof. dr Jovan Slavnić ([email protected])
i prof. dr Slobodan Jovanović ([email protected])
pošto su ih prethodno kao predlog dostavili učesnicima Savetovanja radi davanja mišljenja i primedbi
Download

Poruke sa XIII Savetovanja Palić 2012