SLOBODAN DIVJAK*
Tre}i program Radio Beograda
Beograd
UDK 130.2
329.12
172.4
316.723
Multikulturalizam i liberalizam
Kqu~ne rije~i:
multikulturalizam,
liberalizam, zajedni~ko dobro, liberalna dr`ava, individualna prava, dru{tvo, dr`ava, politi~ki identitet
Apstrakt: Autor se potrudio da utvrdi granice izme|u
shvatawa liberalizma i multikulturalnosti. Osnovne
razlike izme|u ova dva pojma treba da budu shva}ene kao
razlike u normativima, pravima kojima se opravdavaju
perspektiva i ontolo{ka perspektiva.
Dakle, u raspravi izme|u liberalista i komunitarista
neophodno je shvatiti razlike izme|u razli~itih shvatawa osobe, ~emu razli~ita shvatawa zajednice odgovaraju. Liberalno i pravno lice predstavqa teorijsku zamisao koja se ne smije shvatati ontolo{ki; ovo lice je
nosilac prava i predmet zakona. Moralna osoba koja je
nosilac odre|enog identiteta jeste osoba koja je formirana od strane dru{tva i kroz posebno shvatawe dobra.
Pravno lice ~ini normativni okvir za moralnu osobu,
onu koja i zvani~no omogu}uje moralne identitete i koja ih ograni~ava u sadr`aju. Samo ukoliko pravne norme nisu su{tinski zasnovane na odre|enim shvatawima
dobra – one ostaju otvorene onim pravim zahtjevima moralne osobe. Samo ukoliko zakon govori jednim op{tim
jezikom, on mo`e reagovati na posebne glasove dobra.
Zato se, pravna – “negativna” i moralna – “pozitivna”
sloboda (u kontekstu sopstvenog ispuwewa) ne nalaze
na istom nivou poimawa (shvatawa). Razlika izme|u moralne osobe i pravnog lica shvata se kao i razlika izme|u moralne i pravne zajednice. Unutar jedne pravne
zajednice preovladava forma op{teg i jednakog prepoznavawa pravnog lica koje ne razmatra konkretan, pravi
identitet druge osobe.
Termin multikulturalizam po~iwe i u na{oj intelektualnoj javnosti sve ~e{}e da se upotrebqava. Pri ovome pada u o~i
*Autor je pisac vi{e kwiga iz politi~ke filozofije i prire|iva~
zbornika Nacija, kultura i gra|anstvo.
187
SLOBODAN DIVJAK
~iwenica da tom terminu pridaje pozitivnu konotaciju naro~ito
onaj deo na{e inteligencije koji je, po samorazumevawu, radikalno liberalno-gra|anski orijentisan i koji je otuda sklon radikalnom odbacivawu kulturno-etni~kog pojma nacije i s wim povezane koncepcije etnonacionalne dr`ave. Razlog ovome verovatno
le`i u ~iwenici {to se pojam multikulturalizma dovodi u vezu
sa pojmom tolerancije prema kulturnim razlikama, dakle sa pojmom koji se vezuje za liberalnu tradiciju i za, unutar we nastalu,
koncepciju gra|anske dr`ave kao dr`ave otvorene prema pripadnicima razli~itih etnosa, religija, kultura itd. Stoga, oni koji
nemaju dovoqan uvid u teoriju i praksu savremenog multikulturnog pokreta mogu, na osnovu ovakvih interpretacija, ste}i utisak
da ovaj pokret svoje upori{te nalazi pre svega u liberalnom u~ewu.
Ja }u, me|utim, poku{ati da poka`em da savremeni multikulturni pokret zapravo i nije ni{ta drugo do poku{aj kritike
liberalizma i, posredstvom we, formalno-institucionalnog ustrojstva modernog sveta i wegovih dru{tvenih implikacija. Ciq
ove kritike neretko je poku{aj umerene revizije liberalisti~kog
u~ewa koji, upravo zato {to je umeren, nastoji da ne dovede u pitawe osnovne postulate liberalnog u~ewa. Zagovornici ovakve multikulturne orijentacije predstavqaju rezultate svojih kriti~kih
analiza kao doprinose dopuwavawu, inovirawu ili pro{irivawu
liberalizma (umereni multikulturalizam). Neki od wih, da bi se
{to uverqivije ogradili od mogu}ih prigovora za antiliberalizam, nastoje da upori{te za svoje koncepcije na|u u klasi~nim
liberalnim teorijama i u tu svrhu pribegavaju ponovnom promi{qawu liberalne tradicije i wenom reinterpretirawu. Me|utim,
ciq pomenute kritike ~esto je i poku{aj radikalnije revizije
liberalnog u~ewa ili, pak, radikalnog napu{tawa ovog u~ewa
odbacivawem wegovih bazi~nih principa (radikalni multikulturalizam). Predstavnici i jedne i druge tendencije, pak, izvori{te za svoju kritiku nalaze u empirijskoj evidenciji koja
navodno u ovoj ili onoj meri dovodi u pitawe liberalne pretpostavke.
188
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
Bazi~ni organizacioni principi liberalne
dr`ave/dru{tva
Premoderna dr`ava se mo`e, na najapstraktnijem nivou analize, okarakterisati kao supstancijalni identitet utoliko {to
se wena su{tina mo`e izjedna~iti sa zajedni~kim dobrom, ~iji je
sadr`aj bio dat ovim ili onim amalgamom posebnih koncepcija
ideologije, morala, religije itd. Drugim re~ima, dobro o kojem je
re~ predstavqalo je partikularnu koncepciju dobrog `ivota koja
je uzdizana na pijedestal javnog dobra koje, upravo zato {to je javno a ne privatno, dr`ava treba da osna`uje i {titi. [tavi{e,
moglo bi se re}i da je to dobro bilo telos date dr`ave, a wegove
komponente weni konstitutivni principi. Naravno, uzdizati
neku posebnu koncepciju dobrog `ivota na nivo javnog dobra zna~ilo je pridavati joj obavezuju}i status, iz ~ega proizilazi karakter slobode u nazna~enom kontekstu: naime, dominacija koncepcije pozitivne slobode, po kojoj se sloboda izjedna~uje sa propisanim spektrom delatnosti, koncepcije koja zahteva postulirawe
egzistencije objektivnog pojma dobrog `ivota, {to za posledicu
ima privilegovawe jednog na~ina `ivota kao konstitutivnog za
slobodu.
Iz navedenih razloga, ustavi i zakonici premodernih
dr`ava nisu se odnosili neutralno prema sadr`aju i na~inu `ivota `iteqa ovih dr`ava. U wima nije moglo biti odredbi kojima bi
se garantovale sloboda veroispovesti, sloboda morala i sli~no,
jer bi to vodilo razdvajawu ovih modusa ~ovekove egzistencije od
dr`avno-politi~ke sfere i utoliko radikalnoj izmeni samog
identiteta pomenutih dr`ava, koji je po~ivao na primatu supstancijalnog zajedni~kog dobra. Stoga je razumqivo {to su zakonici
anti~kih dr`ava sadr`avali stavove ovakvog tipa: “Bogove i heroje ove zemqe vaqa po{tovati i svake godine prinosti im `rtve,
onako kao {to su to radili i preci” (po~etak prvog Drakonovog
zakona). O~ito da je re~ o preskripcijama kojima se pripadnicima atinske dr`ave nala`e {ta treba da ~ine da bi wihov `ivot
bio ozna~en kao dobar (u navedenom slu~aju radi se o regulisawu
religioznog `ivota i obreda). Na~elno posmatrano, u zakonima
189
SLOBODAN DIVJAK
starih te`i{te je bilo ne na pravima ve} na du`nostima koje su
proisticale iz zahteva da se {titi i usavr{ava zajedni~ko dobro
kao telos zajednice.
Primat javnog dobra nad individualnim pravima implicira
identitet privatne i javne sfere, utoliko {to ne mo`e biti distinkcije izme|u dobrog ~oveka i dobrog gra|anina, po{to se principi pravde izvode iz jedne jedine posebne koncepcije dobrog
`ivota, tako da koncepcija dobra ne mo`e biti stvar privatnog
izbora. Dodu{e, u demokratskim sistemima, kao {to je bio slu~aj
sa atinskim, mo`e se govoriti o aktivnoj participaciji gra|anstva, ali to je sloboda kao participacija u preegzistiraju}em javnom dobru, a ne sloboda kao individualna autonomija, ne sloboda
birawa izme|u razli~itih posebnih koncepcija dobrog `ivota.
Ovo posledwe zahtevalo bi temeqnu rekonstrukciju pravno-institucionalnog aran`mana dr`ave.
Proces nastajawa moderne gra|anske dr`ave odvijao se kao
proces desupstancijalizacije zajedni~kog dobra, tj. kao proces odvajawa wegovih sastavnih momenata od dr`ave, {to je omogu}avalo autonomizaciju privatne, tj. dru{tvene sfere. Ilustrujmo to
na primeru religije. U {esnaestom veku, evropske dr`ave bile su
razdirane konfliktom izme|u katolika i protestanata u vezi sa
pitawem kojoj od ovih religija treba da bude priznat status vladaju}e, dr`avne vere. Taj konflikt re{en je na kraju pri~e ne tako
{to je jednoj od tih vera dodeqivana privilegovana pozicija, ve}
tako {to je ukinut sam status dr`avne religije posredstvom odvajawa crkve od dr`ave, zahvaquju}i ~emu, principijelno gledano,
religija nije vi{e figurirala kao sastavni deo zajedni~kog dobra, tj. kao konstitutivni princip dr`avnog ustrojstva, ve} kao
ne{to {to pripada sferi privatnog i {to postaje stvar li~nog
izbora svakog pojedinca. Time ne samo {to su obe pomenute religije stavqene u formalno jednak polo`aj, ve} je, na~elno gledano,
otvoren put religioznom pluralizmu i univerzalizaciji prava na
religiozne razlike na nivou dru{tva u pomenutim dr`avama:
sfera religije prestala je da bude privilegovano podru~je dr`ave; umesto toga, ~lanovi date dr`ave stekli su slobodu da slede religiju koju god ho}e, slobodu koja je definitivno bila zagaranto190
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
vana kada je ustavno ustanovqena sloboda veroispovesti, ~ime se
dr`avi oduzima pravo da neku od posebnih konfesija posmatra kao
intrisi~ni momenat zajedni~kog dobra. Liberali su kasnije pro{irili princip verske tolerancije na ostale komponente zajedni~kog dobra, tj. generalizovali ga, ~ime je postavqena ideja da
principi liberalne pravde ne pretpostavqaju nijednu posebnu
koncepciju dobra, tj. da se liberalna dr`ava ne mo`e zasnovati na
koncepciji supstancijalnog zajedni~kog dobra. Ako se o zajedni~kom dobru u liberalnoj dr`avi mo`e uop{te govoriti, onda je tu
re~ o desupstancijalizovanom zajedni~kom dobru, izra`enom u
univerzalizovanim politi~kim principima formalne slobode i
jednakosti, koji kao takvi ne mogu privilegovati nijednu posebnu
koncepciju pravde, odnosno dobrog `ivota, ve} postavqaju mogu}nost svim gra|anima da slede vlastitu koncepciju dobra. Prema
tome, proces odvajawa pojedinih podru~ja qudskog `ivota od dr`ave imao je za rezultat ekspanziju privatne sfere, utoliko {to
su se zahvaqu}i ovome odvajawu pomenuta podru~ja osloba|ala tutorstva dr`ave i postavqala na vlastitu, autonomnu osnovu.
Druga strana ove ekspanzije privatne sfere sastojala se u procesu desupstancijalizacije dr`ave, tj. u procesu sve ve}e redukcije
wenog prepoliti~kog temeqa, zahvaquju}i ~emu je politi~ka
zajednica tendencijski poprimala univerzalni oblik, tj. postajala entitet ~ija se su{tina sastoji od generalizovanih procedura. Ovim posledwim se iz dr`ave kao takve izme{ta telos, a
principi pravde dovode se u unutra{wi odnos sa procedurama: ne
postoji od procedura nezavisni kriterijum pravde, jer se procedure posmatraju kao ono {to garantuje da }e rezultat biti
pravi~an. Pojmom proceduralizma je odre|en eminentno liberalni pogled na dr`avu. [to su dr`avne procedure formalnije i
besadr`ajnije, to su one bli`e liberalnom idealu univerzalnosti koji se mo`e najboqe iskazati pojmom “prazne” univerzalnosti. Poistove}ivawe su{tine dr`ave sa procedurama ili, {to je
isto, izme{tawe telosa iz we, implicira instrumentalisti~ku
koncepciju dr`ave: dr`ava vi{e ne figurira kao najvi{i,
intrisi~ni ciq qudskog `ivota, ve} kao sredstvo za
obezbe|ivawe uslova pod kojima pojedinci mogu sami for191
SLOBODAN DIVJAK
mulisati ciqeve svoga `ivota i vlastitu koncepciju onoga {to su
stari podvodili pod kategoriju eudaimonia, kategoriju sre}e.
Odbacivawe ideje zajedni~kog supstancijalnog dobra implicira preme{tawe wegovih sastavnih momenata u sferu vandr`avnog, tj. odvajawe ovih momenata od dr`ave, ~ime se otvara prostor
da se dr`ava konstitucionalizuje kao do kraja formalizovana
struktura izra`ena u univerzalizovanim pravilima igre koja su,
kao takva, otvorena za sve ideologije, moralne nazore, religije,
na~ine `ivota, etnose itd., osim za one koji bi doveli u pitawe
sama ova pravila igre. Jer, samo ona dr`ava koja, prilikom svoje
konstitucionalizacije, apstrahuje od bilo koje partikularne
koncepcije dobra, mo`e zadobiti onaj formalno-pravni okvir
unutar kojeg weni pripadnici mogu slediti bilo koju posebnu
koncepciju dobra. Primera radi, dr`ava ~iji bi konstitutivni
principi bili ideolo{ki, moralno, religiozno, etni~ki odre|eni, bila bi formalno-pravno zatvorena za pristalice druga~ijih
koncepcija ideologije, morala, religije itd. Prema tome, puna
desupstancijalizacija dr`avnog identiteta podrazumeva wegovu
punu formalizaciju i univerzalizaciju, ~ime se otvara prostor za
razlike izme|u ~lanova dru{tva: jer wegove ~lanove vi{e ne dr`i na okupu od strane dr`ave osna`ivano supstancijalno jedinstvo, zasnovano na nekoj posebnoj koncepciji pravde, tj. dobrog `ivota, ve} zajedni~ka pravila igre, koja su, ba{ zato {to su univerzalna i ~isto formalna, ravnodu{na prema svakom posebnom
sadr`aju i utoliko otvorena za ideolo{ke, religiozne, moralne,
obi~ajnosne itd. razlike. Za razliku od zakona anti~kog polisa,
kojima je regulisan sadr`aj dru{tvenog `ivota wegovih gra|ana,
wihove du`nosti i obaveze kao ~lanova zajednice, moderni
zakoni dati su u vidu negativnih propisa i utoliko se wima ne
fiksira obavezuju}i sadr`aj dru{tvenog `ivota pojedinaca, tj.
zajedni~ko dobro koje bi oni morali da slede, ve} poqe onoga {to
je ~lanovima dru{tva zabraweno; sve ostalo spada u domen
wihovih prava u koji se dr`ava ne sme me{ati, ve} ga, {tavi{e,
mora jem~iti. Time se u modernim zemqama sfera dru{tva
postavqa kao, u odnosu na dr`avu, autonomna sfera, u kojoj je pojedinac oslobo|en od me{awa javne vlasti. Utoliko moderna slobo192
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
da nije, kao {to je to bio slu~aj u anti~kim vremenima, participacija ~lanova zajednice u zajedni~kom dobru, u res publika, ve}
sloboda od dr`ave, sloboda kao li~na autonomija, kao sloboda
izbora izme|u razli~itih ideolo{kih, eti~kih, religioznih
alternativa koja, po{to je zasnovana na li~noj autonomiji,
ukqu~uje i slobodu revizije i napu{tawa izabranih opcija na
osnovu novih informacija i iskustava. Upravo zbog ovog
radikalnog razdvajawa javnog i privatnog identiteta, pojedinci
mogu slobodno mewati svoja ideolo{ka, moralna i religiozna
uverewa, svoj etni~ki identitet, ~ak dr`avqanstvo, a da istovremeno wihov javni identitet ostane nepromewen, jer im se i daqe
jem~e ista gra|anska i politi~ka prava. Zato u ovakvom dru{tvu
vladaju ne pozitivne, sadr`ajno odre|ene slobode, ve} negativne
slobode, koje se zasnivaju na slobodi izbora koja je ograni~ena
samo onim {to je zabraweno, a zabrawene su samo one alternative
koje predstavqaju alternativu na~elu slobode izbora.
Ako se izme|u partikularnih koncepcija zajedni~kog dobra
i partikularnih kultura stavi znak jednakosti, tj. ako se posebna
kultura posmatra kao specifi~ni na~in `ivota neke kulturno-etni~ke grupe, koji ukqu~uje sle|ewe posebne ideologije, religije, etike, obi~ajnosti, onda se desupstancijalizacija javne sfere
mo`e interpretirati kao weno apstrahovawe od posebnih kultura, ~ime se ova javna sfera postavqa kao kulturno neutralna.
Utoliko se desupstancijalizacija dr`avnog identiteta posmatra,
iz ~iste liberalne perspektive, kao wegova dekulturalizacija
(osloba|awe od kulturnih sadr`aja). Ova dekulturalizacija ili,
{to je samo druga strana jednog te istog procesa, depolitizacija
kulture iskazuje se i kao radikalno razdvajawe kulturno-etni~kog i dr`avno-politi~kog identiteta ili, izra`eno u tradicionalnim filozofskim kategorijama, kao razdvajawe etosa i
nomosa. Ba{ zato {to je odvezan od etosa, tj. od kulturno-etni~kog
identiteta kao ne~ega {to je uvek partikularno, nomos, tj.
dr`avno-pravni identitet postaje apstraktan, besadr`ajan, ~ista
normativna struktura, koja kao takva mora poprimiti univerzalnu formu. Ova radikalna apstraktnost, formalizovanost i
univerzalnost modernih zakona pokazuje se, sa stanovi{ta libe193
SLOBODAN DIVJAK
rala, kao nu`na, ukoliko se ho}e da oni budu u potpunosti
nediskriminatorni i inkluzivni, tj. na~elno otvoreni za
pristalice svih mogu}ih etosa. Naime, zakoni moderne dr`ave
moraju apstrahovati od krvi i tla, od bilo koje veroispovesti,
tradicije i ideologije da bi se postavila formalno-pravna
mogu}nost da ~ovek sa bilo kojeg tla, bilo koje krvi, veroispovesti, ideologije, stale{ke pripadnosti itd. postane wen ~lan.
Utoliko izme|u moderne liberalne i otvorene dr`ave postoji
konceptualna veza.
Neka dr`ava se mo`e postaviti neutralno prema posebnim
dobrima posebnih kultura samo pod uslovom da se uspostavi primat individualnih nad kolektivnim pravima. Jer, ukoliko bi pojedinci sticali svoja individualna prava tek kao pripadnici
odre|enih kulturno-etni~kih grupa, tada bi pripadni{tvo odre|enoj kulturnoj grupi prethodilo individualnim pravima ili,
{to je isto, tada bi odre|eni kulturno-etni~ki sklop prethodio
konstituciji dr`ave i otuda je odre|ivao. Tolerantnost dr`ave
prema razlikama u pogledu prirode dobra implicira to da nijedno posebno dobro ne pripada samom odre|ewu dr`ave. Zato je primat individualnih prava uslov bez kojeg nema liberalne dr`ave.
Primat individualnih prava pak, doveden do svog logi~nog zakqu~ka, zna~i da pojedinac prethodi zajednici, utoliko {to od
wegove voqe zavisi wen politi~ki oblik. Liberali su pojedinca
stavili na pijedestal izvornog nosioca prava na osnovu pojma
prirodnih (preddru{tvenih) prava, koja su formulisali teoreti~ari tzv. dru{tvenog ugovora, pre svega Xon Lok, kako bi izvr{ili radikalnu kritiku do tada vladaju}ih organicisti~kih teorija, po kojima je dr`ava totalitet koji prethodi svojim delovima i
koji je vi{i u odnosu na wih, zbog ~ega se ne mo`e dopustiti nimalo slobode za podru~je delawa pojedinca koje bi bilo nezavisno od
celine. Preokre}u}i osnovni postulat organicisti~ke koncepcije, pristalice dru{tvenog ugovora zapravo tretiraju dr`avu kao
ve{ta~ku tvorevinu koja nastaje dobrovoqnom saglasno{}u zainteresovanih pojedinaca o wenom politi~kom obliku, saglasno{}u
koja ukqu~uje i dobrovoqno odricawe ovih pojedinaca od dela
svojih prirodnih, preddr`avnih prava koja se prenose na dr`avu
194
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
koja, pak, za uzvrat, mora svojim ~lanovima garantovati individualna, od dr`ave nezavisna prava. Ovaj hipoteti~ki oblik prirodnih, preddru{tvenih prava omogu}uje teoreti~arima dru{tvenog
ugovora da pojedince koji konstitui{u dr`avu posmatraju naprosto kao apstraktne pojedince, nezavisno od wihovog dru{tvenog
identiteta, tj. nezavisno od wihovog kulturno-etni~kog i stale{kog odre|ewa, ~ime se ova odre|ewa postavqaju kao irelevantna
za konstituciju dr`ave, odnosno kao ne{to {to pripada privatnom a ne javnom identitetu.
Ta irelevantnost kulturno-etni~kog odre|ewa za konstituciju dr`ave implicira stav da kulturno-etni~ko pripadni{tvo
ne mo`e biti osnov za sticawe bilo kakvih prava. Saobrazno
tome, kulturno-etni~ke grupe ne mogu se posmatrati kao politi~ke jedinice u bilo kom smislu, tj. wima se ne mogu dodeliti bilo
kakva posebna kulturna i politi~ka prava: pravo na za{titu vlastite kulturne posebnosti (samouprava), pravo na specijalnu politi~ku zastupqenost i tome sli~no. Ovakav pristup liberala tom
problemu nije bio posledica wihovog nipoda{tavaju}eg odnosa
prema pitawima kulturnog pripadni{tva niti wihove odbojnosti
prema kulturnom pluralizmu. On je proisticao iz wihovog doslednog sle|ewa individualisti~ke paradigme i wihovog uverewa
da ova paradigma na posredan na~in {titi i grupe, jer garantuje
bazi~na gra|anska i politi~ka prava svim pojedincima, nezavisno
od toga kojoj grupi oni pripadaju. Bazi~na qudska prava, u koja
spada i sloboda udru`ivawa, upra`wavaju se – smatraju oni – u
zajednici sa drugima i tako obezbe|uju grupni `ivot u svoj wegovoj raznovrsnosti.
^istom gra|anskom principu, dakle, imanentan je dr`avno-teritorijalni pojam nacije, koji je potpuno o~i{}en od kulturno-etni~kog elementa, {to implicira izjedna~avawe nacionalnosti i dr`avqanstva ili, {to je isto, odvajawe etniciteta od dr`ave i wegovo izme{tawe u sferu civilnog dru{tva. Otuda se
dr`ava zasnovana na koncepciji radikalnog individualizma mora
tretirati kao kulturno-etni~ki neutralna instanca. Svako
uzdizawe kulturno-etni~kih grupa iznad nivoa civilnog dru{tva,
u javnu sferu, tj. svako dodeqivawe javnog priznawa ovim grupama,
195
SLOBODAN DIVJAK
zna~ilo bi odstupawe od ~istih liberalnih principa, u ovoj ili
onoj meri, jer bi svaki takav poku{aj implicirao to da se prava
dodequju zavisno, a ne nezavisno od kulturnog pripadni{tva, tj. da
kulturno-etni~ko pripadni{tvo slu`i kao osnova za sticawe
prava, da pojam nacije nije potpuno o~i{}en od kulturno-etni~kog elementa, da su kulturno-etni~ki elementi relevantni za konstituciju javno-politi~ke sfere, da se na~elo jednakog tretmana
svih subjekata u dru{tvenoj sferi zamewuje na~elom nejednakog
tretmana, ~ime se dovodi u pitawe status dr`ave kao neutralne
instance itd.
Naravno, po{to je ovde re~ o idealnom modelu organizacije
liberalne dr`ave, o ~istom teorijskom konstruktu u kojem se apstrahuje od dejstva kontingentnih istorijskih elemenata, u procesu wegove primene na razli~ite istorijske kontekste dolazilo je
do maweg ili ve}eg odstupawa od wega, pri ~emu, ako je re~ o modernim demokratijama, ta odstupawa nisu ugrozila minimum pretpostavki liberalno-gra|anske dr`ave.
Multikulturalizam
Kqu~ni pojmovi koje liberali upotrebqavaju pri interpretaciji dr`ave/dru{tva: ravnodu{nost prema zajedni~kom dobru, neutralnost dr`ave, proceduralizam, jednaki tretman, apstraktni gra|anin, autonomni pojedinac, sloboda birawa izme|u
razli~itih kulturnih opcija i sli~no, postaju predmet kriti~kog
preispitivawa od strane multikulturalista. Po{to je sinteti~ki izraz ovih pojmova dihotomno razdvajawe dr`ave i dru{tva, tj.
javne i privatne sfere, multikulturalisti su u stvari usmereni
na to da u ovoj ili onoj meri, na ovaj ili onaj na~in, dovedu u
pitawe taj nose}i liberalni postulat. Na~elno govore}i, multikulturalisti prigovaraju liberalima da su oni bili skloni nekriti~koj apologiji jednostrane ekspanzije privatnog sektora na
ra~un javnog, ~ime su zapravo `rtvovali javno podru~je privatnom. Realizacija ove tendencije dovela je do iskorewivawa kako
dr`ave tako i pojedinca. Naime, liberali, shvataju}i dr`avu kao
sklop univerzalnih procedura datih u ustavu, dakle kao ~isto
196
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
politi~ku kategoriju, polaze od pojedinca kao bi}a izvan zajednice, odvezanog od wegovih prepoliti~kih, preustavnih veza
(zajedni~ko poreklo, zajedni~ka tradicija, verovawa, sudbina, istorija, zajedni~ki sentimenti, jednom re~ju zajedni~ka kultura)
koje nastaju u zajednici u kojoj se qudi ra|aju i `ive. Otuda je za
liberale dr`ava puki konvencionalni identitet utoliko {to
wen pravno-politi~ki identitet ne zavisi od kulturno-etni~kog
identiteta wene populacije, tj. od obi~ajnosnih normi koje slede
weni ~lanovi. Naime, po{to je polazna ta~ka liberala pri koncipirawu ustava apstraktni gra|anin, tj. sopstvo nevezano za
bilo kakve primordijalne, ~lanstvom u posebnoj zajednici posredovane identitete, zakoni i politi~ke institucije izvedeni iz
ovog liberalnog ustava i wegovih bazi~nih principa postavqaju
se kao kulturno-etni~ki neutralne instance; to se opravdava stavom da je kulturno-etni~ki identitet qudi irelevantan za wihov
politi~ki identitet. Me|utim, po multikulturalistima, kulturno-etni~ki identitet ~oveka, kao neodvojiv od kulturno-etni~kog identiteta posebne zajednice kojoj ovaj pripada, nije
irelevantan za wegov politi~ki identitet, jer }e ogromna ve}ina
qudi pokazivati tendenciju da se pri dono{ewu politi~kih odluka (recimo, glasawe na izborima) rukovodi ne samo ~istim politi~kim kriterijumima, ve} i kriterijumima kulturno-etni~kog
pripadni{tva. Drugim re~ima, oni }e se, bave}i se politi~kom
delatno{}u, pona{ati ne samo kao ~lanovi politi~ke zajednice
kao sfere koja ima svoje vlastite kriterijume validnosti i legitimnosti, nezavisne od kriterijuma kulturno-etni~ke pripadnosti, ve} i kao ~lanovi posebnih kulturno-etni~kih zajednica, kao
nosioci wihovih identiteta. Otuda dr`ava ne mo`e u stvarnosti
biti puki konvencionalni identitet, ~iji su zakoni i institucije neutralni prema primordijalnim, prepoliti~kim vezama u koje
stupaju qudi kao pripadnici posebnih zajednica, jer su ove veze
konstitutivne i za politi~ka opredeqewa qudi. Ignorisawem
ove ~iwenice, tj. prepoliti~kog korena politi~ke zajednice, liberali, po mi{qewu multikuturalista, zapravo koncipiraju dr`avu kao instancu ravnodu{nu prema zajedni~kom dobru kao sublimatu ovih primordijalnih i prepoliti~kih veza od ~ijeg karak197
SLOBODAN DIVJAK
tera zavisi i sam karakter politi~ke zajednice. Institucionalna
neza{ti}enost ovoga zajedni~kog dobra ruinira ga, ~ime se ruinira i proces individualizacije, koji je neodvojiv od pojedin~eve
identifikacije sa dobrom zajednice, koja je jedini medij posredstvom kojeg se mo`e sticati individualni identitet. Dru{tveni
odnosi nisu sekundarni i podlo`ni izboru, ve} su primarni.
Liberalni pojam pre-dru{tvenog ~oveka predstavqa neutemeqenu
konstrukciju, puki mit. Utoliko ni pravo ne mo`e prethoditi
dobru, jer jedino posredstvom participacije u zajednici koja je
definisana odre|enim dobrom, qudi mogu formulisati prava i
koncepciju pravde. Liberalna koncepcija osobe polazi od pojedinca o~i{}enog od kontingencija i istorije, dakle o~i{}enog
upravo od onog {to je konstitutivno za wegov identitet; dobro sa
kojim je ova apstrakcija pojedinca povezana nije dobro nijednog
posebnog pojedinca, ve} dobro koje navodno pripada svim qudima
sveta – univerzalno dobro. Istr`u}i pojedinca iz wegove konkretne zajednice, zahvaquju}i kojoj on sti~e svoj posebni identitet, liberalizam iskorewuje pojedinca i postavqa ga kao izolovanog, samodovoqnog atoma, {to vodi atomisti~koj konceptualizaciji dru{tva. Jedan od korifeja multikulturalizma, Mekintajer, isti~e da je za liberale “pojedinac primaran a dru{tvo sekundarno, tako da identifikacija individualnog interesa prethodi
stvarawu bilo kakvih moralnih i dru{tvenih spona, i nezavisna
je od wih”. ^arls Tejlor, tako|e multikulturalista, tvrdi da Lok
i drugi utemeqiva~i liberalizma, barataju}i atomizmom inficiranim kategorijama, postavqaju “qude kao samodovoqna bi}a,
bi}a izvan zajednice”. I Robert Nizbet, razmi{qaju}i na istoj
liniji, isti~e da liberali insistiraju na izolacionizmu individuuma i wegovoj samodovoqnosti. Iz navedenog se ve} da nazreti
da multikulturalisti smeraju rehabilitaciju pojma zajednice u
smislu termina Gemeinschaft. Ve} pomenuti Mekintajer smatra da
je “pojam politi~ke zajednice kao zajedni~kog projekta stran modernom liberalnom individualisti~kom svetu”, dok Majkl
Sandel zastupa stav da su gra|ani liberalne dr`ave osu|eni na
bedni izolacionizam stranaca; ^arls Tajlor pak izlazi sa tezom
da liberalnom dru{tvu nedostaju ose}awe za “zajedni~ku sudbinu”
198
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
i “zajedni~ka lojalnost prema posebnoj istorijskoj zajednici”, a
Kristofer La{ poistove}uje proces modernizacije sa “kolapsom
zajedni~kih tradicija, i su{tinu liberalizma dovodi u vezu sa
osloba|awem pojedinca od naslednih tradicija i wihovih normi”.
Ne bi bilo te{ko pokazati da multikulturalisti uzdi`u
vrednost bratstva, harmonije, solidarnosti, neposrednih qudskih
odnosa, jednom re~ju vrednost prevlasti moralnih veza nad instrumentalnom racionalno{}u, prevlasti karakteristi~noj za `ivot
u zajednici, koji se shvata kao posve}enost odre|enoj vi{oj nadindividualnoj svrsi, kao slu`ba u funkciji ostvarivawa nekog zajedni~kog ciqa. Bez obzira na to {to razli~ite tendencije unutar
multikulturalizma kao savremenog pokreta u razli~itoj meri i
na razli~ite na~ine poku{avaju da reafirmi{u ulogu i zna~aj
zajednice u qudskom `ivotu, ova reproblematizacija funkcije
Gemeinschafta u modernom kontekstu predstavqa ono {to je zajedni~ko svim multikulturnim orijentacijama. Stoga se izme|u termina multikulturalizam i komunitarizam mo`e staviti znak jednakosti. Strogo gledano, ova multikulturalisti~ka reproblematizacija pojma zajednice, tj. organi~kih koncepcija, pokazivala se
nu`nom, kako bi se zadobila platforma za kritiku radikalne rastavqenosti dr`ave i dru{tva kao navodno glavnog izvori{ta
krize liberalnih dru{tava, krize koja, dakle, nije na delu zbog
neadekvatne ili nedovoqne realizacije liberalnih ideala, ve}
upravo zbog nastojawa da se ovi ideali ostvare, uprkos tome {to
oni nisu u saglasju sa logikom realnog `ivota. Naime, {to se vi{e prilikom konstitucionalizacije neke dr`ave apstrahuje od
veza karakteristi~nih za organsku zajednicu, to je razdvajawe javne i privatne sfere radikalnije, te otuda kritika ovoga razdvajawa mora pokazati da su ove veze relevantne za samu konstituciju politi~ke zajednice, utoliko {to je pripadnost pojedinca nekoj dr`avi posredovana wegovom pripadno{}u posebnoj kulturno-etni~koj zajednici. Drugim re~ima, kritika dihotomnog razdvajawa dr`ave i dru{tva implicira mawi ili ve}i stepen reafirmacije organske zajednice. Stoga komunitarci nastoje da uka`u na
~iwenicu da konkretna zajednica, ~iji je identitet dat wenom
osobenom kulturom, predstavqa za svoje ~lanove “kotvu za wihovu
199
SLOBODAN DIVJAK
samoidentifikaciju”, tako da se privatni identitet ne mo`e posmatrati kao ne{to {to se formira nezavisno od osobenih moralnih, religioznih, ideolo{kih itd. vrednosti otelovqenih u zajedni~kom na~inu `ivota.
Na~elno gledano, komunitarizam zastupa stav da su delatnosti pojedinaca preracionalno determinisane wihovim kolektivnim identitetom, tj. osobenim kulturnim identitetom wihove
zajednice. Otuda su dostojanstvo i samopo{tovawe pojedinaca
povezani sa uva`avawem koje u`iva kulturna grupa kojoj pripadaju. Priznawe vrednosti pojedinaca implicira priznawe vrednosti wihove kulturne zajednice. Ova veza izme|u li~nog identiteta
pojedinca i wegove kulturne pripadnosti obezbe|uje onom prvom
supstancijalnu te`inu. Oni komunitaristi koji nastoje da
pomire multikulturalizam sa uva`avawem individualnih sloboda, kao na primer Vil Kimlika, posmatraju ove posebne kulture
kao kontekst unutar kojeg wihovi pripadnici biraju izme|u razli~itih kulturnih opcija; naravno da ovo pretpostavqa stav da se
posebna kultura, i pored sve svoje osobenosti koja je rezultat
dugotrajnog sle|ewa partikularne tradicije, heterogenizuje do
odre|enog stepena usled svoje komunikacije sa drugim posebnim
kulturama. Upravo kao relativno heterogeni entitet, ona svojim
~lanovima ne iskqu~uje mogu}nost izbora izme|u razli~itih opcija, ve} jedino ograni~ava samo poqe ovih opcija izme|u kojih se
bira. Saobrazno takvom pristupu, autori ovakve orijentacije prave, implicitno ili eksplicitno, distinkciju izme|u liberalizovanih kultura, dakle kultura u kojima se po{tuje individualna
sloboda izbora, i neliberalizovanih kultura, dakle onih u kojima se takva sloboda ne dopu{ta. Za razliku od pomenutih teoreti~ara, koji multikulturalizam interpretiraju kao pro{irewe i inovirawe liberalizma, tzv. kulturni pluralisti, kao {to
je Xon Grej u svojoj posledwoj fazi, shvataju liberalni model politi~ke i dru{tvene organizacije kao samo jedan od oblika zajedni~kog `ivota koji se ne mo`e posmatrati kao vredniji od drugih:
svi oblici zajednica, po{to predstavqaju otelovqewe me|usobno
nesamerqivih vrednosti, imaju istu vrednost. Samim tim {to ove
me|usobno nesamerqive vrednosti, po{to su otelovqene u kolek200
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
tivnim identitetima, egzistiraju kao objektivne vrednosti, one
predstavqaju legitimne oblike `ivota koji se ne mogu upore|ivati i hijerarhijski pore|ati iz prostog razloga {to ne postoji
zajedni~ka mera kojom bi se to u~inilo. Jednostavno re~eno, mora
se posmatrati kao vredno sve {to bilo koja zajednica smatra vrednim. Utoliko je kulturni pluralizam ovakvog tipa apsolutni kulturni relativizam kojim se na istu ravan stavqaju liberalizovane i neliberalizovane kulture.
I umereni i radikalni komunitarci, me|utim, pridaju
kolektivnim identitetima daleko ve}i zna~aj od klasi~nog liberalizma. Po{to posebnim kulturama daju status neke vrste supstancijalnog temeqa individualnog `ivota – koji ili ome|uje
kontekst pojedin~evog izbora ili ga jednozna~no determini{e –
oni insistiraju na obezbe|ivawu pristupa vlastitoj kulturi i na
obezbe|ivawu uslova pod kojima je weni pripadnici mogu gajiti i
razvijati. Naravno da taj problem postaje aktuelan u multikulturno strukturiranim dru{tvima, tj. u zemqama u kojima je stanovni{tvo kulturno heterogeno ili sastavqeno iz razli~itih
kulturnih grupa. Jedva da je i potrebno napomiwati da je, s obzirom na nazna~eni miqe, sredi{wi aspekt datog problema odnos
izme|u mawinskih i ve}inskih kultura. Pri tome vaqa imati u
vidu da za najve}i broj multikulturalista (dakle, postoje i izuzeci) nije re~ samo o etni~kim kulturnim grupama, ve} i o neetni~kim kulturnim grupama, u koje se ubrajaju grupe koje karakteri{e
osobena kultura `ivqewa: `ene, homoseksualci, lezbejke, hendikepirani, siroma{ni itd.
Obezbe|ivawe uslova za gajewe i razvoj vlastite kulture
implicira weno javno priznawe, tj. dodelu kulturnim grupama
specijalnih, posebnih prava. Javnim priznawem, tj. sticawem posebnih prava, kulturne grupe, koje, po liberalima, pripadaju sferi privatnog, prevazilaze, u ovoj ili onoj meri, zavisno od karaktera posebnih prava, okvire civilnog dru{tva i postaju konstituensi javne sfere. Ako su liberali, postavqawem dr`ave kao
instance koja je ravnodu{na prema bilo kojoj posebnoj koncepciji zajedni~kog dobra, radikalno redukovali javnu sferu i depolitizovali dru{tvo, onda je multikulturalizam obele`en nasto201
SLOBODAN DIVJAK
jawem da se pro{iri javni prostor i, s tim u vezi, politizuje
dru{tvo. Ova tendencija – pridavawe politi~kog zna~ewa kulturnim identitetima i okrenutost ka wihovoj institucionalizaciji – zajedni~ka je do ovog ili onog stepena svim varijantama multikulturalizma. Drugim re~ima, razlike izme|u kulturnih
identiteta nisu ne{to prema ~emu dr`ava treba da se odnosi neutralno, kao {to to smatraju zagovornici ~istih liberalnih principa, ve} ne{to ~emu se pravno-politi~ki identitet dr`ave mora
prilagoditi (akomodacija kulturne razlike). To implicira odstupawa od ~istog liberalnog modela. Naime, kulturno-etni~ka
pripadnost postaje osnova za sticawe prava, ~ime se dovodi u pitawe apstraktnost liberalnog prava koja predstavqa nu`an uslov
za wegovu univerzalnost: naime, svi qudi mogu ste}i jednaka prava
samo pod uslovom da se ne uzimaju u obzir wihove konkretne razlike u svakom pogledu, pa i u kulturnom. Otuda dodeqivawe posebnih prava na osnovu kulturnog pripadni{tva zna~i odstupawe od
principa jednakog tretmana, ~ime dr`ava i formalno prestaje da
se postavqa kao nepristrasna instanca, jer se ne odnosi ravnodu{no prema posebnim koncepcijama supstancijalnog dobra
koje su imanenentne posebnim kulturama. Drugim re~ima, dr`avno-javna sfera, u slu~ajevima o kojima je re~, prestaje biti o~i{}ena od kulturno-etni~kih elemenata, jer ona institucionalno
{titi supstancijalna dobra posebnih kultura, ~ime i ona sama
zadobija multikulturni identitet, tj. uspostavqa se ne samo kao
dr`ava gra|ana, ve} i kao dr`ava razli~itih kulturno-etni~kih
zajednica ili nacija u kulturno-etni~kom smislu, zahvaquju}i
~emu ovi kolektiviteti zadobijaju politi~ki subjektivitet. Ovo
odstupawe od liberalnog pravila jednakog tretmana multikulturalisti pravdaju argumentom da mawinske kulture mogu biti dovedene u stvarno ravnopravan polo`aj sa ve}inskom kulturom samo
ukoliko se one tretiraju nejednako, tj. povla{}eno od strane
dr`ave.
Stepen pomenutog prilago|avawa dr`avno-politi~kog
identiteta kulturnim razlikama koje postoje na nivou dru{tva
zavisi od karaktera posebnih prava koja se dodequju. Razli~iti
autori multikulturne orijentacije na razli~ite na~ine klasi202
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
fikuju ova posebna kulturna i politi~ka prava. Ipak, ona se naj~e{}e razvrstavaju u tri osnovne grupe.
Kao prvo, prava koja omogu}uju izra`avawe kulturno-etni~kog identiteta. Tu se pre svega misli na identifikaciona, tj.
identitetska prava (jezi~ka prava, nacionalni simboli i sli~no)
i na finansijsko potpomagawe i pravnu za{titu specifi~nih
kulturnih praksi kulturno-etni~kih grupa. Kao drugo, specijalna
reprezentaciona prava, tj. obezbe|ivawe odre|enog broja mesta za
kulturne grupe, kako etni~ke tako i neetni~ke, u centralnim institucijama dr`ave (parlament, javne slu`be i sli~no). I
napokon, prava na samoupravu, pri ~emu se tu misli na razli~ite
oblike preno{ewa vlasti sa centralnog nivoa na mawinske kulturno-etni~ke entitete u ciqu osiguravawa razvoja wihovih osobenih kultura, {to mo`e ukqu~ivati i razli~ite modalitete
politi~ke autonomije ili teritorijalne jurisdikcije.
Naravno, najsporniji je ovaj posledwi tip prava, jer je integrativnu funkciju prethodne dve vrste prava lak{e pokazati.
Naime, prava na samoupravu, mogu, ako su prekomerna, ohrabrivati mawinske grupe da sebe posmatraju kao separatne entitete,
kojima je inherentno pravo da u potpunosti upravqaju same sobom,
{to mo`e postati izvori{te zahteva da se sve ve}i broj funkcija
{ire dr`ave prenosi na nivo mawinskih zajednica, ~ime se one
same sve vi{e postavqaju kao “dr`ave u dr`avi”, kao u sebe zatvoreni, samodovoqni identiteti koji, kao takvi, mogu ugro`avati
osnovne slobode u modernim dru{tvima: slobodu kretawa qudi,
roba, kapitala i usluga. U krajwoj liniji ovakve tendencije mogu
dovesti i do secesije ovih mawinskih grupa. Drugim re~ima, ekspanzija ove vrste mawinskih prava mo`e dovesti u pitawe i minimum pravno-politi~kog identiteta zajedni~ke dr`ave.
Generalno gledano, kriti~ari multikulturalista upu}uju na
~iwenicu da grupno-diferencirana prava mogu potkopavati ose}awe zajedni~kog gra|anskog identiteta koje dr`i gra|ansko
dru{tvo na okupu. Multikulturno gra|anstvo mo`e biti izvor
dru{tvenog nejedinstva i unutra{we nestabilnosti i tako voditi rastakawu zemqe ili bar znatnom redukovawu spremnosti
gra|ana na uzajamnu solidarnost, koja se pokazuje nu`nom za funk203
SLOBODAN DIVJAK
cionisawe demokratije. Po mnogim liberalima, jedini na~in da
se razvije zajedni~ki gra|anski identitet jeste uspostavqawe
kulturno neizdiferenciranog gra|anstva. Posebno neugodan problem za koncepciju multikulturno diferenciranog gra|anstva
predstavqa odnos prema neliberalnim mawinskim zajednicama.
Neugodnost ovoga problema u vezi je sa ~iwenicom {to je neliberalnim grupama svojstven kulturni obrazac koji se u ovoj ili
onoj meri ne mo`e podvesti pod univerzalna pravila igre, utoliko {to je tom obrascu imanentan princip nepo{tovawa individualnih prava, bilo da je re~ o pojedina~nim ~lanovima grupe
uop{te ili samo o `enama, {to vladaju}im strukturama ovih grupa omogu}uje povrede individualnih prava, tj. represiju nad unutra{wim disidendstvom interpretiraju kao ne{to {to je neophodno da bi se sa~uvala osobena kulturna tradicija date zajednice.
Problem je, dakle, u tome {to su tradicionalne kulturne prakse
na kojima po~iva kulturni identitet neliberalne grupe i wenih
~lanova nespojive sa primatom individualnih prava i univerzalnim pravilima igre na kojima po~iva liberalni poredak {ire
zajednice kojoj takva grupa pripada. Ukoliko bi se takvim zajednicama dala prava na samoupravu, kojima se posebne zajednice
{tite od uticaja ekonomskih i politi~kih odluka donetih izvan
wih, na nivou centralnih organa {ireg dru{tva, one bi ih mogle
iskoristiti kao pribavqawe legalnog osnova za osna`ivawe unutargrupnog ograni~avawa individualnih sloboda. Komunitarci
koji insistiraju na li~noj autonomiji kako bi u~inili multikulturalizam spojivim sa liberalizmom, protive se bilo kakvom unutargrupnom ograni~avawu individualnih sloboda i stoga se
zala`u za to da centralne pravosudne instance imaju pravo na
kontrolu zakonitosti odluka donesenih na nivou samoupravnih
organa kulturnih zajednica. Za pristalice radikalnog kulturnog
pluralizma, tj. kulturnog relativizma unutra{we restrikcije
individualnih sloboda ne predstavqaju problem, jer oni ne polaze od individualne slobode, ve} od zajednice koja samim tim {to
egzistira predstavqa objektivnu vrednost. Po{to su dobra posebnih kultura me|usobno nesamerqiva, proces prilago|avawa kulturnoj razlici implicira postavqawe tim dobrima odgovaraju}ih
204
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
pravnih i politi~kih sistema, tj. uspostavqawe pluraliteta
pravnih i politi~kih sistema: nesvodiva razli~itost kulturno-etni~kih identiteta partikularnih zajednica zna~i i nesvodivu
razli~itost wihovih pravno-politi~kih identiteta; liberalni
poredak je samo jedan od posebnih oblika `ivota kojem wegove
apologete nastoje da pridaju univerzalni karakter. Otuda politici preostaje samo to da posredstvom politi~kih nagodbi izna|e
modus vivendi, zahvaquju}i kojem se odr`ava mir i dopu{ta
razli~itim zajednicama da se reprodukuju kao entiteti u kojima je
reintegrisan wihov kulturno-etni~ki i pravno-politi~ki identitet. U tom smislu, ve} pomenuti pluralista, Xon Grej, isti~e:
“U politi~kim miqeima u kojima postoji raznovrsnost kulturnih
tradicija i identiteta, kakvi se mogu na}i na najve}em delu
dana{weg sveta, institucionalne forme koje su najprimerenije
onome {to se mo`e ozna~iti kao modus vivendi nisu individualisti~ke institucije liberalnog dru{tva, ve} pre one
politi~kog i pravnog pluralizma u kojima fundamentalne
jedinice nisu pojedinci ve} zajednice. U zemqama koje su pluralne
ili podeqene, pravno priznawe razli~itih zajednica i wihovih
razli~itih jurisdikcija mo`e se braniti na osnovu hobsovskog
argumenta da to donosi mir. Ono se, me|utim, mo`e opravdavati i
na osnovu drugog argumenta... takav pravni pluralizam se drugim
re~ima mo`e opravdati... i herderovskim argumentom da on
omogu}ava da se i skupinama qudi koji koegzistiraju sa drugim
skupinama na istoj teritoriji ili naseobini priznaju wihovi
kulturni identiteti unutar pravnog poretka kojem su one podvrgnute” (Gray, Enlightenment’s Wake, London:Routledge, 1995, 136).
Dakle, oblik pluralisti~kog modusa vivendi ne mo`e se
specifikovati nezavisno od konkretnih okolnosti koje nala`u
potrebu za wim. Uslovi politi~kog sporazuma variraju od konteksta do konteksta. Politi~ki sporazum se stvara jedino u praksi
onih koji ga sklapaju. Autoritet ovoga sporazuma nije autoritet
razuma. Modus vivendi je nu`an upravo zbog toga {to su iscrpqeni racionalni argumenti koji bi mogli presuditi u datom
sporu. Politika po~iwe tamo gde razum prestaje. Modus vivendi
zahteva da nosioci prava i osnovne politi~ke jedinice budu ne
205
SLOBODAN DIVJAK
pojedinci ve} zajednice; da politi~ki poreci budu sredstva
preno{ewa na~ina `ivota sa generacije na generaciju, a da oblici vladavine legitimno variraju zavisno od kultura naroda na
koje se odnose. Pluralisti~ko stanovi{te je permisivno kad je
re~ o spektru re`ima koji se mogu prihvatiti.
Jasno je da je u ovakvom stanovi{tu, reprezentativnom za
komunitarizam radikalne pluralisti~ke orijentacije, proces
preokretawa liberalnih postulata, koji je zapo~et uzdizawem
kulturnih grupa u javnu sferu, doveden do kraja: na mesto osnovne
politi~ke jedinice stavqena je, umesto pojedinca, partikularna
zajednica, ~ime je ukinut primat individualnih prava; zajedni~ko
neizdiferencirano gra|anstvo zameweno je u potpunosti multikulturnim izdiferenciranim gra|anstvom, a zajedni~ki pravno-politi~ki identitet dr`ave ukinut je u korist uspostavqawa
pluraliteta razli~itih pravnih i politi~kih sistema koji odgovaraju osobenoj prirodi kultura koje egzistiraju na teritoriji
date dr`ave. Dodu{e, modus vivendi predstavnika razli~itih
zajednica, od kojih je sastavqena data zemqa, omogu}uje wihovu
miroqubivu koegzistenciju, ali ovaj model tolerancije izme|u
razli~itih kultura nije model liberalne tolerancije.
No, ono {to je ovde bitno uo~iti jeste to da problem sa multikulturalizmom nije toliko u tome {to se u okviru wega javqaju
maksimalisti~ke varijante antiliberalnog usmerewa, koliko u
tome {to maksimalisti~ki multikulturalizam nije ni{ta drugo
do multikulturalizam doveden do svoga logi~nog zakqu~ka. Ovo
otuda {to kamen temeqac multikulturalizma kao takvog predstavqaju posebna prava koja se sti~u na osnovu kulturnog/etni~kog pripadni{tva. Bez institucionalizacije tih prava ne mo`e
biti multikulturalizma kao takvog. Nasuprot tome, fundament
liberalizma predstavqaju prava koja se sti~u nezavisno od kulturno-etni~kog pripadni{tva, dakle univerzalna prava. I upravo
iz ovih bitno razli~itih polaznih ta~aka proisti~e osnovna kontradikcija izme|u ove dve koncepcije, koja postaje to ve}a {to se
vi{e probija tendencija da se kulturno-etni~ko pripadni{tvo
posmatra kao iskqu~ivi osnov za sticawe prava, tj. tendencija da
se sticawe prava na osnovu kulturno-etni~kog pripadni{tva uz206
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
digne na nivo op{teg principa. Naime, uzdizawem ovakvog na~ina
sticawa prava na nivo op{teg principa bio bi ukinut primat individualnih prava i uspostavqen primat grupnih prava. Jer, pojedinci bi sticali svoja prava ne nezavisno od svojih kulturno-etni~kih odre|ewa ve} tek kao ~lanovi odre|ene kulturno-etni~ke
zajednice: kulturno-etni~ko pripadni{tvo bi bilo nu`an uslov
za dobijawe individualnih prava, tj. ovo pripadni{tvo bi predeterminisalo sticawe individualnih prava i utoliko bi same kulturno-etni~ke grupe, tj. interpretatori wihove voqe, bile
ovla{}ene na to da svojim pojedina~nim ~lanovima daju wihova
prava nezavisno od wihove voqe. Jasno je da nijedan liberal, ma
kojoj varijanti liberalizma bio sklon, ne bi mogao da prihvati
ovakav na~in sticawa prava kao op{ti princip, jer bi se wime u
potpunosti potro princip li~ne autonomije. Sve dok zahtev za
posebna prava kulturno-etni~ke grupe predstavqa izraz slobodno
izra`ene individualne voqe wenih ~lanova, na}i }e se liberala
koji }e ovakav zahtev smatrati legitimnim ili koji ga bar ne}e
apriori odbiti iz prostog razloga {to wime nije doveden u pitawe osnovni liberalni princip – prvenstvo individualnih prava. Ali, sve dok je zajem~eno prvenstvo individualnih prava, posebna grupna prava ne mogu po~ivati na svom autohtonom temequ,
tj. ne mogu biti za{ti}ena na nivou principa jer je individualna
voqa promenqiva stvar, ne{to {to mo`e varirati ne samo od
jednog konteksta do drugog, ve} i unutar jednog te istog konteksta:
voqa ~lanova neke kulturne grupe unutar jedne te iste dr`ave mo`e biti razli~ita u razli~itim periodima vremena. Ova sekundarnost posebnih prava, tj. wihova zavisnost od promenqivih }udi individualne voqe, koja ih mo`e u~initi spojivim sa liberalnom teorijom, nu`no im pridaje kontekstualni karakter, karakter ne~ega {to u liberalno ustrojenoj dr`avi mo`e, ali i ne mora
postojati, ma koliko populacija date dr`ave bila krajwe heterogenog kulturno-etni~kog sastava. Primera radi, zahtev Kvebeka
za visoki stepen politi~ke autonomije, koji je obrazlo`en u terminima wegove kulturno-etni~ke osobenosti, nemali broj liberala mo`e posmatrati kao realnost koja se ne mo`e ignorisati,
po{to je taj zahtev izraz voqe ogromne ve}ine Kvebe~ana, ali to
207
SLOBODAN DIVJAK
ne zna~i da se on mo`e postaviti kao op{te pravilo: recimo, u
multikulturnim zemqama kakve su SAD i Francuska, kulturno-etni~ke grupe nemaju posebna prava, {to ne zna~i da ove demokratije neuspe{no funkcioni{u. Sve zavisi od konkretnog konteksta. Ali, ove kontekstualne razlike mogu se slobodno ispoqiti
upravo zahvaquju}i principu slobodnog izra`avawa individualne voqe. Zahtev za posebna grupna prava mo`e imati, iz liberalne perspektive posmatrano, status legitimnog zahteva samo
ukoliko iza wega stoji slobodno izra`ena voqa ~lanova date
grupe. Ako se pak posebna prava postave na vlastitu, autohtonu
osnovu i utoliko izgube sekundarni, tj. kontekstualni karakter,
ona }e prestati da budu na bilo koji na~in spojiva sa liberalizmom, jer se u tom slu~aju ne bi radilo samo o odstupawu od ~istih
liberalnih na~ela, ve} o wihovom radikalnom odbacivawu. Naime, tada bi kulturno-etni~koj grupi pripao status nosioca originernih prava, dok bi prava pojedinaca, kao pukih nosioca kolektivnog identiteta, bila iskqu~ivo posledica wihovog grupnog
pripadni{tva. Dakle, izme|u razli~itih modaliteta posebnih
prava i liberalnih demokratija ne postoji konceptualna ve}
samo istorijsko-kontingentna veza.
S druge strane, izme|u primata individualnih prava i moderne predstavni~ke demokratije postoji konceptualna veza, utoliko {to je ovaj primat nu`an uslov za ovaj politi~ki oblik vladavine: uslov bez kojeg ne mo`e biti moderne liberalne demokratije. Stoga sve liberalno-demokratske politi~ke zajednice moraju biti konstituisane kao dr`ave gra|ana u kojima weni ~lanovi
sti~u neposredno svoja gra|anska prava, a ne posredstvom svog
pripadni{tva kulturno-etni~koj grupi. Da li }e ove politi~ke
zajednice biti samo dr`ave gra|ana ili }e one biti konstituisane i kao multikulturne dr`ave u kojima posebne kulturno-etni~ke zajednice u`ivaju posebna prava, zavisi od kontekstualnih
razloga. Ukoliko bi sticawe prava na osnovu kulturno-etni~kog
pripadni{tva zadobilo status obavezuju}eg bazi~nog na~ela, dr`ave koje bi sledile to na~elo kao svoj konstitutivni princip ne
bi se mogle uspostaviti kao dr`ave u kojima vlada princip jedan
~ovek – jedan glas, tj. kao gra|anske dr`ave, iz prostog razloga
208
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
{to bi tada pripadni{tvo kulturno-etni~koj grupi prethodilo
sticawu individualnih prava. Naime, tada bi grupa a ne pojedinac
egzistirala kao izvorni nosilac prava ili, {to je isto, tada bi
bio uspostavqen primat kolektivnih prava nad individualnim
pravima, ~ime bi se razorio sam pojam gra|anske dr`ave ~iji je
sastavni momenat primat individualnih prava. Dakle, zavisno od
kontingentnih istorijskih okolnosti, posebna prava mogu biti
sastavni momenat neke konkretne liberalne demokratije, koji
slu`i kao korektiv ili kao dopuna bazi~nom pravilu jedan ~ovek
– jedan glas, ali ova posebna prava ne pripadaju samom pojmu
demokratske dr`ave, jer nisu wen nu`an momenat. Otuda tako
ne{to kao {to je op{ta liberalna teorija grupnih prava nije
mogu}e, jer se zahtevi za posebna prava kulturno-etni~kih skupina ne mogu pravdati konceptualnim, ve} jedino kontekstualnim
razlozima. Ono {to je mogu}e jeste samo formulacija uslova koje
takvi zahtevi, ukoliko se istaknu, moraju zadovoqiti da bi bili
spojivi sa minimalisti~kom liberalnom koncepcijom. Napetost
izme|u zagovornika mawinskih prava i liberala proisti~e iz
~iwenice {to su ovi prvi, makar i pre}utno, prinu|eni da rehabilituju ono od ~ega liberali ho}e da apstrahuju, bar na konstitucionalnom nivou, kulturno-etni~ki pojam nacije, jer se mawinama
mogu obezbediti posebna prava samo na osnovu argumentacije da je
kulturno-etni~ko pripadni{tvo relevantno za dr`avno-politi~ku konstituciju. Radikalizacija ove argumentacije kojom se
kulturno-etni~ko pripadni{tvo uzdi`e na rang bazi~nog konstitutivnog principa dr`avne organizacije vodi nu`no koncepciji
ne multikulturne ve} monokulturne dr`ave, dakle koncepciji
supstancijalno utemeqene dr`ave koju su liberali hteli da radikalno demontiraju. Implicitna pretpostavka multikuturalista
je da je neetni~ki pojam nacije mit u tom smislu {to se u stvarnom
`ivotu ogromna ve}ina qudi pona{a u skladu sa kulturno-etni~kim shvatawem nacije, ne samo na nivou privatnog, ve} i na nivou
politi~kog domena (recimo, velika ve}ina qudi }e, po wima,
ispoqavati tendenciju da glasa za kandidate koji poti~u iz wihovog kulturno-etni~kog “bekgraunda”). Ako je to ta~no, onda }e institucionalizacija neetni~kog pojma nacije, koja podrazumeva
209
SLOBODAN DIVJAK
striktno po{tovawe na~ela jedan ~ovek – jedan glas i}i na ruku
ve}inskoj kulturno-etni~koj grupi, jer }e se tom institucionalizacijom zamaskirati ono {to se na nivou fakticiteta stvarno
de{ava, naime ~iwenica da }e se ~lanovi ve}inske nacije, pri glasawu, rukovoditi ne politi~kim ve} pre svega kriterijumima kulturno-etni~ke pripadnosti, ~ime }e kandidati koji po svome kulturno-etni~kom identitetu pripadaju mawinskim grupama do}i u
podre|en polo`aj. Time }e principi koji insistiraju na neizdiferenciranom gra|anstvu, jednakom tretmanu svih, na razdvojenosti kulturno-etni~kog i dr`avno-politi~kog, tj. na kulturno-etni~koj neutralnosti dr`avne instance zapravo slu`iti kao
formalno-pravno pokri}e za majorizaciju mawinskih nacija od
strane ve}inske nacije. Jednom re~ju, gra|anska dr`ava, zasnovana
na principu radikalnog individualizma, postaje u realnom
`ivotu instrument za dominaciju ve}inske kulturno-etni~ke
nacije. Zato treba, smatraju komunitarci, priznati politi~ke
implikacije potrebe najve}eg broja qudi da se vezuju za svoje kulturno-etni~ke zajednice ili nacije shva}ene u kulturno-etni~kom
smislu. To jest, treba ovim zajednicama pribaviti javno priznawe
tako {to }e im se dodeliti posebna kulturna i politi~ka prava.
Po{to ve}inska nacija ima sve pretpostavke za razvoj svoje vlastite kulture i za upra`wavawe svojih politi~kih prava ve} samim tim {to je ve}inska, ova posebna prava treba rezervisati za
mawinske etnose i nacije. Dakle, multikulturni pokret je neodvojiv od tendencija reafirmacije kulturno-etni~kog pojma nacije.
[to je radikalniji, i ta tendencija je radikalnija.
Polazi{na metodolo{ka slabost komunitarne kritike liberalizma le`i u wenoj neadekvatnoj interpretaciji teorije
dru{tvenog ugovora i s wom povezanih pojmova preddru{tvenog
~oveka i prirodnog stawa na kojima po~iva liberalni postulat o
primatu individualnih prava nad zajedni~kim dobrom. Ova interpretativna neadekvatnost proizilazi iz deskriptivnog ~itawa
kqu~nih pojmova teorije dru{tvenog ugovora, na osnovu kojeg se
liberalna teorija optu`uje za apstraktnost i atomisti~ku koncepciju pojedinca i dru{tva. Me|utim, kqu~ni pojmovi ugovorne
teorije nisu deskriptivni i empirijski, ve} normativni.
210
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
Apstrakciju preddru{tvenog ~oveka ne treba dovoditi u vezu ni
sa jednim vidom empirijske egzistencije ~oveka iz prostog razloga {to empirijski ~ovek uvek egzistira u ovom ili onom sklopu
dru{tvenih veza. Utoliko teza pristalica dru{tvenog ugovora da
je pojedinac ono prvo, {to prethodi uspostavqawu dru{tva, ne
implicira tezu da pojedinac ontolo{ki prethodi dru{tvu. Lok je
svakako znao za banalnu ~iwenicu da ~ovek ne mo`e egzistirati u
izolaciji od drugih qudi, tj. u dru{tvenom vakumu. O tome, izme|u
ostalog, svedo~i i wegov eksplicitan iskaz da pojedin~eva uverewa proizilaze iz dru{tvene komunikacije. Uostalom, sami liberalni ideali i institucije (religiozna tolerancija, predstavni~ka vlast, sloboda udru`ivawa, tr`i{na ekonomija) nezamislive su u odsustvu guste mre`e dru{tvenih odnosa. Me|utim, jezik
Lokove teorije dru{tvenog ugovora nije jezik konkretnog i stvarnog iskustva dru{tvenog `ivota, ve} jezik univerzalnih prava,
koji mora pojedinca posmatrati u apstrakciji od konkretnih
uloga i konkretnih identiteta koje on mo`e imati u dru{tvu kao
takvom, jer samo na taj na~in mo`e svaki pojedinac, bez obzira na
wegovu konkretnu dru{tvenu ulogu i konkretni dru{tveni identitet, zadobiti status nosioca jednakih prava. Bez ove apstraktnosti, individualna prava se ne mogu postaviti kao ono {to
prethodi vr{ewu dru{tvenih uloga, tj. uspostavqawu konkretnog
identiteta, pri ~emu primat individualnih prava vaqa shvatiti
kao pravo pojedinaca da slobodno biraju koju }e dru{tvenu ulogu
vr{iti, tj. kakav }e biti wihov kulturno-etni~ki identitet. To
{to se, na primer, neki pojedinac izja{wava u jednom momentu kao
Nemac koji je pristalica konzervativne ideologije i katoli~ke
religije, ne zna~i da on nema pravo da se u nekom drugom momentu,
ukoliko to `eli, deklari{e kao kosmopolita koji preferira
ateizam i levi~arsku ideologiju. Dakle, kategorije kao {to su
preddru{tveni ~ovek ili apstraktni gra|anin nisu empirijske
kategorije, ve} normativne konstrukcije kojima se odre|uje originerni nosilac prava ~iji identitet mora biti apstraktan ukoliko se ho}e da se ovaj status uniformno pro{iri na sve pojedince, nezavisno od wihovih konkretnih razlika. Univerzalnost
prava nala`e wegovu apstraktnost. Nemaju}i jasnu svest o ovoj
distinkciji izme|u pravne norme i realnog `ivota, koju liberali
211
SLOBODAN DIVJAK
prave, multikulturalisti upu}uju na adresu liberala niz neopravdanih prigovora. Tako oni tvrde da liberalna koncepcija
osobe, apstrahuju}i od istorijskih kontingencija, apstrahuje
upravo od onoga {to odlu~uju}e uti~e na stvarawe identiteta
qudi, pri ~emu se ovde posebno ciqa na primordijalne vezanosti.
Ovaj tip prigovora kao da se nadovezuje na tip argumentacije koji
je demonstrirao konzervativni antiliberal de Mestr tvrdwom da
je on sreo Francuze, Italijane i Ruse, ali ne i ~oveka kao takvog:
“[to se ti~e ~oveka kao takvog, izjavqujem da ga nisam nikad u
`ivotu sreo; ukoliko on postoji, meni je nepoznat”. Me|utim, ovde
se gubi iz vida to da sasvim sigurno ne postoji nijedan liberal
koji bi negirao trivijalnu ~iwenicu da ~ovek kao takav empirijski ne egzistira; tj. da ~ovek uvek egzistira kao konkretni pojedinac sa konkretnim atributima, i kao takav mo`e biti – naj~e{}e
to i jeste – vezan i za primordijalne identitete i utoliko postojati, po samorazumevawu, kao etni~ki Francuz, etni~ki Italijan,
Rus i sli~no, ali i kao kosmopolita. Ostavqaju}i po strani
pitawe, {ta je ve}a apstrakcija: Francuz ili Bretonac, kao i
pitawe po kom osnovu bi kosmopoliti sticali gra|anska prava u
svetu u kojem bi wihovo sticawe bilo nu`no posredovano pripadni{tvom etni~koj grupi, ovde vaqa ista}i da liberali pri
postavqawu pojma apstraktne osobe kao pravnog subjekta apstrahuju od istorijskih kontingencija, ne zato {to zanemaruju wihov
zna~aj za formirawe li~nog identiteta realnih qudi, ve} upravo
zato da bi se oblikovao model po kojem svaki pojedinac, bez obzira na svoj, zahvaquju}i dejstvu istorijskih kontingencija, formirani identitet, mo`e zadobiti status izvornog nosioca prava,
ukqu~iv{i i onoga pojedinca koji je, po samorazumevawu, vezan za
primordijalne identitete. Liberalna koncepcija pravne osobe,
koja ne pretpostavqa nijednu posebnu koncepciju dobrog `ivota,
ima strogo politi~ko i pravno zna~ewe i ona nije usmerena na to
da negira o~itu realnost primordijalnih vezanosti u dru{tvenom
`ivotu. U slu~ajevima u kojima je ta vezanost toliko jaka da pripadnici neke etni~ke skupine u ogromnoj ve}ini zahtevaju posebna politi~ka prava, te{ko je, ukoliko se sledi na~elo slobodnog
pristanka, taj zahtev ignorisati, jer se wegovom realizacijom, ma
koliko da bi ona zna~ila odstupawe od liberalne logike, ne dovo212
MULTIKULTURALIZAM I LIBERALIZAM
di u pitawe primat individualnih prava. Me|utim, uzdizawe sticawa prava po osnovu kulturno-etni~kog pripadni{tva na nivo
op{teva`e}eg pravila, na nivo modela, bilo bi za sve liberale
neprihvatqivo, jer bi to razorilo temeqni liberalni princip –
primat individualnih prava nad zajedni~kim dobrom.
SLOBODAN DIVJAK
MULTICULTURALISM AND LIBERALISM
SUMMARY
The author make eforts to fix the boundaries between the concepts of liberalism and multiculturalism. The basic difference between liberalism and multiculturalism have to be understood as the difference between the normative,
rights justifying perspective and the ontological perspective. Hence, in debate
between liberals and communitarians it is necessery to differentiate between
different conceptions of the person, to which different conceptions community
correspond. The liberal legal person is an apsract conception that must not be
understood ontologically; this person is a bearer of rights and a subject of law.
The ethical person as a bearer of particular identity is the person who is constitued communally and through particular conceptions of the good.
Legal person forms a normative framework for ethical person, one that
both formally enables ethical identities and limits them in content. Only if legal
norms are not constitutively based on particular conceptions of the good do
they remain open to the right claims of ethical person. Only if law speaks a language that is general, it can be sensitive to the particular voices of the good.
Therefore, legal-”negative” and ethical-”positive” freedom (in the sense of
self-realisation) are not located at same conceptual levels.
The distinction between ethical person and legal person goes hand in
hand with the distinction between ethical community and legal community.Within a legal community there prevails a form of general and equal recognition as a legal peson that does not consider the person’s concrete identity.
213
Download

Слободан Дивјак, Мултикултурализам и либерализам