1/2013
ČLANCI
32
Prof. dr Ioannis ROKAS
Principi evropskog ugovornog prava osiguranja
kao napredan i uravnotežen sistem zaštite ugovarača osiguranja
UDK: 368:347.44(4-642EU)
Primljen: 31. 12. 2013.
Prihvaćen: 30. 1. 2013.
Naučna polemika
Abstract
U sklopu Opšteg referentnog okvira evropskog ugovornog prava, koji ima za cilj stvaranje ujednačenijeg
Evropskog ugovornog prava sa opštim principima, terminologijom i sistematikom, Principi evropskog ugovornog prava osiguranja predstavljaju konkretan doprinos ugovornom pravu osiguranja.
Namera je da Principi evropskog ugovornog prava osiguranja služe kao izborni instrument ugovornih
strana kod ugovora o osiguranju i predstavljaju nezavisan skup pravila od prinudnih propisa kojima se štiti
ugovorač osiguranja. Zato se u ovom članku razmatra
obavezujuća priroda tih pravila i njihov odnos sa nacionalnim pravilima o zaštiti potrošača, posebno kada se
radi o definiciji potrošača.
Ključne reči: ugovorno pravo osiguranja, prinudni
propisi, zaštita potrošača, prekogranična prodaja proizvoda osiguranja
1. PRINCIPI UGOVORNOG PRAVA
OSIGURANJA (PEUPO)
PEUPO je rezultat dosadašnjeg rada i rada koji je u
toku u okviru Projektne grupe „Reforma Evropskog
ugovornog prava osiguranja”,1 koji predstavlja projekat pokrenut na inicijativu grupe evropskih profesora sa ciljem da se sačini nacrt „Principa Evropskog
*
Atinski Univerzitet ekonomije i poslovne administracije,
IKRP (Athens) Law Firm. Elektronska adresa je: [email protected]
com.
1
Project Group “Restatement of European Insurance
Contract Law”, established by Prof. Dr. Fritz Reichert-Facilides
(†), LL.M. Chairman: Prof. Dr. Helmut Heiss, LL.M., University
of Zurich, Residence and Bureau of the Group: University of
Innsbruck, Institute of Civil Law; dostupno na: http://www.
restatement.info/.
ugovornog prava osiguranja” koji je započeo 1999, a
Evropskoj mreži savršenstva Evropskog ugovornog
prava osiguranja pridružio se 2005. godine kada je ona
i formirana. Princip PEUPO-a predstavlja doprinos
Opštem referentnom okviru2 (dalje u tekstu: ORO)
Evropskog ugovornog prava. ORO ugovornog prava
u EU ima za cilj stvaranje ujednačenijeg Evropskog
ugovornog prava (opšti principi, terminologija i sistematika). Njima je obuhvaćen i ugovor o osiguranju.
Opšti deo Ugovornog prava osiguranja, uključujući
i opšta pravila za sve vrste osiguranja nadoknade,
kao i sve vrste osiguranja na fiksne sume, već su objavljena i prokomentarisana 2009. u posebnom izdanju, čiji su urednici članovi Grupu za reformu koja
predstavlja Komisiju za izradu nacrta. Preostali deo
posla koji, između ostalog, obuhvata posebna pravila
za pojedinačne grane osiguranja, počev od životnog
osiguranja (zajedno sa kolektivnim ugovorima o osiguranju) i osiguranje odgovornosti, trenutno je u toku.
Pravila PEUPO se prevode na sve jezike EU, kao i
na korejski, japanski i turski.
Namera je da PEUPO služi kao nacrt Opcionog instrumenta Evropskog ugovornog prava osiguranja.
On će se primenjivati kada se ugovorne strane, bez obzira na ograničenja u pogledu izbora prava po međunarodnom privatnom pravu, saglase da se on primenjuje
na njihov ugovor. Ako ugovorne strane zaključe da se
koriste prednostima PEUPO, njegova pravila će se primenjivati u celini bez ubacivanja drugih isključenja
ili posebnih klauzula.
Pravila PEUPO predstavljaju nezavisan skup pravila od prinudnih pravila koja se primenjuju za zaštitu
ugovarača osiguranja. U stvari, gotovo sva pravila su
„poluprinudna”, što znači da su odstupanja dozvoljena
jedino u korist ugovarača osiguranja, osiguranika ili ko2
Common Frame of Reference, Chapter III, Section IX,
Insurance Contract, Status 1 August 2009, dostupno na: http://
www.restatement.info/, 27. 1. 2013.
1/2013
Principi evropskog ugovornog prava osiguranja kao napredan i uravnotežen sistem zaštite...
risnika nadoknade iz osiguranja. Ona nemaju za cilj da
budu sveobuhvatno i jednoobrazno Evropsko ugovorno pravo osiguranja. Nacionalna prava država članica
i dalje se primenjuju sve dok prava ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika nadoknade iz osiguranja
po PEUPO nisu na njihovu štetu. Ako se PEUPO usvoji
kao Opciona Uredba EU, to će omogućiti prekograničnu prodaju proizvoda osiguranja na teritoriji EU, bez
njihovog prilagođavanja prinudnim pravilima nacionalnih prava država članica. Države članice uvode različite
prinudne norme u svom ugovornom pravu osiguranja
a to je prepreka stvaranju Evropskog proizvoda osiguranja, tj. uslova osiguranja na koje bi se primenjivala
ista pravila što bi omogućilo njihovu prodaju u svim
državama članicama. Danas, uprkos primeni direktiva
o osiguranju u pogledu slobode osnivanja, slobode
pružanja usluga i pravila o jedinstvenoj dozvoli, Direktive o zaštiti potrošača (posebno, o distancionom marketingu potrošačkih finansijskih usluga,3 nepoštenim
ugovornim uslovima4 i nepoštenoj komercijalnoj
praksi5), Direktivama o privremenim merama6 i polu7,
Briselskoj Uredbi I o određivanju nadležnosti8 i Rims3
Direktiva br. 2002/65/EC Skupštine Evrope i Saveta od 23.
septembra 2002. godine u vezi sa distancionim marketingom
finansijskih potrošačkih usluga kojom se dopunjuje Direktiva
Saveta 90/619/EEC, Direktive 97/7/EC i 98/27/EC, prevod
direktive objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 3/2006.
4
Direktiva Saveta br. 93/13/EEC od 5. aprila 1993. godine o
nekorektnim klauzulama potrošačkih ugovora, prevod direktive
objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 1-2/2007 koja je
dopunjena Direktivom br. 2011/83/EU Skupštine Evrope i
Saveta od 25. oktobra 2011. o pravima potrošača, novim čl. 8a,
prevod navedenog člana objavljen u Reviji za pravo osiguranja,
br. 1/2012.
5
Direktiva br. 2005/29/EC Skupštine Evrope i Saveta od 11.
maja 2005. godine o nekorektnoj trgovačkoj praksi pravnih lica
prema potrošačima na unutrašnjem tržištu kojom se dopunjuje
Direktiva saveta br. 84/450/EEC, Direktive br. 97/7/EC, 98/27/
EC i 2002/65/EC Skupštine Evrope i Saveta i Uredba (EC) br.
2006/2004 Skupštine Evrope i Saveta („Direktiva o nekorektnoj
trgovačkoj praksi”), prevod direktive objavljen u Reviji za pravo
osiguranja, br. 3/2007.
6
Direktiva br. 2009/22/EC Skupštine Evrope i Saveta od
23. aprila 2009. o izricanju mera zabrane radi zaštite interesa
potrošača, (konsolidovana verzija), Službeni list EU, L 110/30, 1.
5. 2009, prevod direktive objavljen u Reviji za pravo osiguranja,
br. 4/2012.
7
Direktiva Saveta br. 2004/113/EC od 13. decembra 2004.
o primeni principa ravnopravnog tretmana muškaraca i žena u
vezi sa korišćenjem usluga i prometom roba, prevod direktive
objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 2/2012.
8
Uredba Saveta (EC) br. 44/2001 od 22. decembra 2000. o
nadležnosti, priznavanju i izvršavanju presuda u građanskim i
trgovačkim sporovima, OJ L 12, 16. 1. 2001, str. 1–38.
koj uredbi I o merodavnom pravu9, različita prinudna
pravila država članica ne dozvoljavaju prodaju proizvoda osiguranja na koje se primenjuju ista pravila u celoj
Zajednici. Ta prepreka se može ukloniti PEUPO-m, ako
se on usvoji kao opcioni propis.
Međutim, nisu svi ugovarači osiguranja, osiguranici i korisnici nadoknada iz osiguranja dodatno
zaštićeni po „poluprinudnim” pravilima PEUPO.
Odstupanja se dozvoljavaju u korist bilo koje strane,
uključujući i osiguravača, kod ugovora o osiguranju
velikih rizika u smislu direktiva o osiguranju. Definicija velikog rizika od strane EU uvedena je tzv. direktivom o osiguranju druge generacije (ona je primenjena
u čl. 13, st. 27 [definicije] Direktive 2009/138 o solventnosti II, a takođe i u čl. 7 Rimske uredbe I, 593/2008 o
merodavnom pravu ugovornih obaveza koji se poziva
na čl. 5, st. (d) Direktive 239/73 prve generacije, koji
stav je dodat iz čl. 4 Direktive 88/357 druge generacije;
takođe pogledati čl. 178 Direktive o solventnosti II) radi
zaštite ugovarača osiguranja u oblasti izbora merodavnog prava ugovora o osiguranju. Jedino ugovarači
osiguranja kod ugovora o osiguranju velikih rizika
uživaju potpunu slobodu izbora merodavnog prava.
Veliki rizici obuhvataju: a) klase osiguranja šinskih
vozila željeznice, letelice, brodove, robu u prevozu,
odgovornost avioprevoznika i odgovornost brodara kao i krediti i garancije kada se ugovarač osiguranja profesionalno bavi nekom industrijskom ili
komercijalnom delatnošću ili nekom od slobodnih zanimanja, pod uslovom da se rizici odnose na
tu delatnost. Veliki rizici takođe obuhvataju: b) klase
osiguranja kopnenih vozila, požara i elementarnih
nepogoda, ostalu štetu na imovini, odgovornost iz
upotrebe motornih vozila, opštu odgovornost i ostalu
finansijsku štetu, pod uslovom da ugovarač osiguranja
premašuje najmanje dva od sledeća tri limita: i) bilans
stanja 6,2 miliona evra, ii) promet 12,8 miliona evra i
iii) prosečan broj zaposlenih je 250.
Zato se kriterijumi PEUPO u vezi sa okolnostima
pod kojim ugovarači osiguranja, osiguranici i korisnici nadoknade iz osiguranja treba da uživaju
povećanu i dodatnu zaštitu ne zasnivaju na prirodi
pravila PEUPO, jer kako je već rečeno sva pravila PEUPO imaju za cilj zaštitu ugovarača osiguranja itd, već
na prirodi rizika kao i na vrsti ugovarača osiguranja
u vezi sa prirodom rizika. Drugim rečima, PEUPO je
usvojio kriterijume EU u pogledu ugovarača osiguranja
itd, koji treba da bude dodatno zaštićen, a što je izraženo jedino u oblasti izbora merodavnog prava. Isto re9 Uredba (EC) br. 593/2008 Skupštine Evrope i Saveta od 17.
juna 2008 o merodavnom pravu ugovornih obaveza (Rim I), OJ L
177, 4. 7. 2008, str. 6–16.
33
1/2013
IOANNIS ROKAS
34
šenje je primenio i novi nemački Zakon o ugovoru o
osiguranju od 1. 1. 2008, u čl. 210.
2. PRAVILA O ZAŠTITI UGOVARAČA OSIGURANJA, OSIGURANIKA I KORISNIKA KAO IZRAZ
IZBEGAVANJA „PRAVA JAČE STRANE U UGOVORNIM ODNOSIMA”
Masovna prodaja proizvoda i paket / standardizovanih usluga, koja dovodi do uspostavljanja pružaoca usluga u superioran ugovarački položaj u odnosu
na klijenta, prisilio je zakonodavca da klijentu prizna
dodatna prava radi zaštite ravnoteže ugovora između
ugovornih strana. Važno je utvrditi koji klijent i pod kojim okolnostima se nalazi u slabijem ugovornom položaju u poređenju sa drugom stranom u obimu zbog kojeg je potrebno priznati dodatna prava u korist klijenta
radi izbegavanja situacija u kojima opšte tradicionalno
pravo predviđa slabiju zaštitu u tom pogledu.
Izražavanje principa izbegavanja prava jače strane
u ugovoru predstavljaju pravila o zaštiti potrošača
koja su, pored ostalih, propisana pravom EU radi rešavanja tipičnih ugovornih situacija u kojima je položaj
klijent slab, kao što su pravila o „nepoštenim uslovima
u potrošačkim ugovorima koje ugovorne strane nisu
samostalno ugovorile.”
Ovo i većina posebnih pravila EU koja predviđaju
„lice koje istupa u svrhe koje su van njegove
trgovine, delatnosti ili zanimanja.
dodatnu zaštitu slabije strane u masovnoj prodaji proizvoda i standardizovanih usluga označavaju ovu stranu
pojmom „potrošač” i njega definišu kao
Široko raspotranjeno stanovište koncepta potrošača kao strane u ugovorima koju treba zaštititi dovodi
do opšteg razumevanja da je klijent sinonim za slabiju
stranu („princip zaštite slabije strane.”) Međutim, ova
definicija ne obuhvata pravila koja predviđaju dodatnu
zaštitu ugovaraču osiguranja koja su šira i ne zavise od
gorepomenute opšte definicije potrošača. Ne samo da
PEUPO i nemački Zakon o ugovorima o osiguranju
od 1. 1. 2008. uvode šire kriterijume u vezi sa time koja
strana treba da se smatra slabijom kod ugovora o osiguranju, već takođe i drugi zakoni o ugovorima o osiguranju kao što su francuski Zakonik o osiguranju, grčki
Zakon o ugovoru o osiguranju i najnoviji, nacrt švajcarskog Zakona o ugovoru o osiguranju. Međutim, jedino
PEUPo i nemački zakon uvode posebnu definiciju EU
velikih rizika dok ostali pravni sistemi u razlikovanju
velikih i ne tako velikih komercijalnih rizika ne primenjuju isti koncept.
Na primer, belgijski Zakon o ugovoru o osiguranju
od 25. 6. 199210 navodi da su sve njegove odredbe ius
cogens, ali iz njih izuzima tzv. „necivilne rizike” i ovlašćuje kralja da propiše izuzetke od imperativnog karaktera odredbi u određenim slučajevima. Članom 98, st. 2
nacrta švajcarskog Zakona o ugovoru o osiguranju propisano je da je osiguravač transportnih rizika izuzet od
primene imperativnih pravila tog zakona. Pored toga,
čl. 99 istog zakona ovlašćuje Savezni Savet da propiše
izuzetke od imperativnih normi u određenim vrstama
osiguranja. Isto rešenje predviđa i čl. 807, st. 1 poljskog
Građanskog zakonika. Prema čl. 33, st. 1 grčkog Zakona
o ugovoru o osiguranju, osiguranje prevoza robe, osiguranje nepotrošačkih kredita ili garancijsko osiguranje
kao i plovidbeno osiguranje i osiguranje avijacije izuzeti
su od primene imperativnih normi tog zakona.
3. ŠIRA DEFINICIJA POTROŠAČA U PRAVU OSIGURANJA ZBOG JEDINSTVENOG
POLOŽAJA KLIJENTA OSIGURANJA
Određeni broj zakona o ugovorima o osiguranju11,
posebno oni koji su novijeg datuma, predviđaju prinudna pravila koja služe zaštiti ugovarača osiguranja
itd, na primer, pravila koja propisuju ništavost nerazumno teških sankcija u slučaju kršenja uslova osiguranja,
kao što je gubitak osiguravajućeg pokrića, bez obzira
što ugovarači itd, potpadaju pod definiciju potrošača
iz propisa o potrošačima. Tako, osnovni koncept slabije strane pod posebnim zaštitnim pravilima zakona o
ugovorima o osiguranju je delimično širi od definicije
potrošača po opštim pravilima propisa o potrošačima.
Pored navedenog, neki tipični principi zaštite potrošača, koji su obuhvaćeni u brojnim propisima o potrošačima, kao što je period u kojem je moguće odustati od
ugovora i neke obaveze informisanja o proizvodima i
10
Član 67, st. 2 definiše civilne rizike kao one čija je vrednost
osiguranog interesa 30 ili 965 miliona belgijskih franaka.
11
To je slučaj sa novim nemačkim Zakonom o ugovoru o
osiguranju od 1. 1. 2008, koji na kraju poglavlja navodi odredbe
u korist osiguranika koje su poluprinudne prirode. Paragrafi
koji sadrže izuzetke su: 32, 42, 87, 112, 129, 171, 191 i 208. Dalje,
nacrt švajcarskog Zakona o ugovoru o osiguranju sadrži u čl.
98, st. 1 određeni broj odredbi koje su, izuzetno, dispozitivne u
korist osiguranika. U istom smeru i grčki Zakon o ugovoru o
osiguranju samo u pet odredbi predviđa mogućnost da se od njih
odstupi na štetu osiguranika. Italijanski Građanski zakonik (čl.
1932) kao i austrijski Zakon o ugovoru o osiguranju (§§ 15a, 34a,
68a, 72, 108, 115a, 158p, 178 i 178n) takođe predviđaju izuzetke
od svojih imperativnih pravila u određenim slučajevima.
1/2013
Principi evropskog ugovornog prava osiguranja kao napredan i uravnotežen sistem zaštite...
uslugama njihovih pružalaca, nalaze se u nekim zakonima o ugovoru o osiguranju.
4. UGOVARAČ OSIGURANJA, OSIGURANIK I
KORISNIK U STATUSU POTROŠAČA PREMA
PROPISIMA EU I PEUPO
Zato, pristup primenjen u zakonima o ugovoru o
osiguranju u vezi sa primenom principa zaštite slabije
strane u ugovornim odnosima, razlikuje se od pristupa iz propisa o potrošačima. Pravilo je da svi ugovarači
itd, kada se radi o masovnoj prodaji, moraju da uživaju
dodatnu zaštitu kroz prinudna pravila uvedena zakonima o ugovoru o osiguranju, pod uslovom da ne spadaju
u izuzetke po osnovu definicije velikih rizika. To je takođe koncept PEUPO.
Ugovarači itd, uživaju dodatnu zaštitu po zakonima
o ugovoru o osiguranju i PEUPO i onda kada oni ne ispunjavaju uslove da budu kategorizovani kao potrošači
u skladu sa gorenavedenom definicijom u potrošačkom
pravu. Pored potrošača po navedenoj definiciji, zakonima o ugovoru o osiguranju i PEUPO zaštićeni su i ostali
potrošači, uz primenu navedenog isključenja. Kada se
radi o PEUPO, izuzeće je obuhvaćeno kriterijumima
EU o velikim rizicima dok ostali nacionalni zakoni o
ugovorima o osiguranju obuhvataju velike komercijalne
rizike, ali ne po kriterijumima EU, uz izuzetak novog,
nemačkog Zakona o ugovorima o osiguranju, kako je
već rečeno. Sa druge strane, ugovarači osiguranja itd.
koji potpadaju pod definiciju potrošača po potrošačkom pravu, uvek uživaju dodatnu zaštitu pravila o potrošačima. Tako su ugovarači osiguranja itd, dodatno
zaštićeni po pravilima o zaštiti potrošača jedino ako prime nadoknadu iz osiguranja u svrhe van njihove trgovine, delatnosti i zanimanja. Međutim, PEUPO predviđa
gotovo celokupnu zaštitu koja postoji u propisima EU o
potrošaču usluga u vezi sa uslugama osiguranja utoliko
što sadrži opšte pravilo o zlonamernim klauzulama po
Direktivi 93/13, period u kojem je moguće odustati od
ugovora i predugovornim dokumentima koje predaje
osiguravač po Direktivi 2002/65. Zato PEUPO, obuhvata sva zaštitna pravila EU o potrošačima koja (naravno)
se mogu primeniti na potrošača proizvoda osiguranja,
iako to nije slučaj kada se radi o drugim zakonima o
ugovoru o osiguranju država članica koji ne sadrže sva
pravila EU o zaštiti potrošača. To vodi do razdvajanja
definicije lica koja se želi štititi u nekoliko zakona o ugovoru o osiguranju, ali ne i u PEUPO.
„potrošačima u smislu ugovornog prava
osiguranja.”
U svakom slučaju, imamo dva nivoa zaštite:
a. Svi ugovarači osiguranja, osiguranici, korisnici
nadoknade iz osiguranja, izuzev gorenavedenih slučajeva (uključujući neke ili sve definicije velikih rizika
EU) koji bi se mogli nazvati
„potrošača u smislu opštih propisa o potrošačima.”
On obuhvata ugovarača osiguranja itd, pravila o
zaštiti predviđena zakonima o ugovoru o osiguranju i
PEUPO, i
b. svi ugovarači osiguranja itd, koji imaju dodatne
karakteristike
On dodatno obuhvata na uopšten način ugovarače
osiguranja itd, pravila o zaštiti predviđena u celom PEUPO.
Nacionalni propisi u oblasti prava osiguranja, kao
što je novi švajcarski Zakon o ugovorima o osiguranju
iz 2011, novi nemački Zakon o ugovorima o osiguranju iz 2008, grčki Zakon o ugovorima o osiguranju iz
1997, italijanski, francuski i izraelski Zakon o ugovorima o osiguranju razlikuju pravila o zaštiti ugovarača
osiguranja itd, i ne dozvoljavaju nikakva ugovorna
odstupanja na štetu ugovarača osiguranja itd, (poluprinudne norme), bez obzira da li je ugovarač osiguranja zaključio osiguranje radi svojih profesionalnih
potreba (tj. bez obzira što on potpada pod definiciju
potrošača) i dispozitivna pravila koja su neutralna i
dozvoljavaju takva odstupanja, iako PEUPO, kao što je
rečeno, ne uvodi neutralna pravila već samo prinudna
pravila koja uopšteno predviđaju zaštitu iz propisa EU
o potrošačima za sve vrste ugovarača osiguranja itd, uz
izuzeće velikih rizika.
5. UGOVARAČI OSIGURANJA, OSIGURANICI
I KORISNICI OSIGURANJA
Cilj nadzora osiguranja u EU je zaštita ugovarača
osiguranja i osiguranika (čl. 27, Direktive o solventnosti II), ali kriterijumi u pogledu toga ko bi trebalo da
bude označen kao snažna strana u ugovoru, kada se
radi o primeni pravila o velikim rizicima, su usmereni
samo na ugovarača osiguranja (čl. 13, br. 27 Direktive
o solventnosti II). Kao što je već rečeno, to je zato što
je definicija velikih rizika EU uvedena da bi se izuzeli
ugovarači osiguranja od ograničenja u pogledu merodavnog prava ugovora o osiguranju, i, zato se oni
jedino odnose na ugovornu stranu i van tog pravila
ostavljaju osiguranika i / ili korisnika nadoknade iz osi-
35
1/2013
IOANNIS ROKAS
36
guranja, kada se ta lica razlikuju od ličnosti ugovarača
osiguranja. Pored toga, radi prenosa portfelja osiguranja, zaštićeno lice prema pravu EU je ugovarač osiguranja, osiguranik i korisnik nadoknade iz osiguranja (čl.
39, st. 6 Direktive o solventnosti II).
Za punu primenu principa slobode ugovaranja, novi
nemački Zakon o ugovoru o osiguranju (§ 210 i paragraf 10, čl. 2 Uvodnog zakona Zakonu o ugovoru o osiguranju) u potpunosti preuzimaju definiciju velikih rizika EU. Konačno, Principi Evropskog ugovornog prava
osiguranja (čl. 1:102.3) primenjuju definiciju velikih
rizika EU radi definisanja granice između slabe i snažne
ugovorne strane, izuzimajući obaveznu primenu svojih
pravila u slučajevima ugovora o osiguranju koji potpadaju pod navedeni koncept velikih rizika. Ugovarač osiguranja, osiguranik i korisnik nadoknade iz osiguranja
su „potrošači” u smislu PEUPO, osim ako ne spadaju u
velike rizike po definiciji EU propisa.
6. REZULTAT
Jasno je da je pitanje u vezi sa tim ko se smatra zaštićenim licem i u kojem obimu, kao i pitanje nivoa zaštite
koji treba primenjivati po propisima EU o osiguranju i
zaštiti potrošača kao ni u modernim Zakonima o ugovoru o osiguranju, još uvek nije u potpunosti rešeno.
Pored toga, u nekoliko država članica zakonima se
predviđaju dva nivoa dodatne zaštite slabije ugovorne
strane u ugovorima o osiguranju: a) ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika naknade iz osiguranja,
uz izuzetak velikih komercijalnih rizika koji ne moraju
nužno biti obuhvaćeni sličnom definicijom, b) ugovarača osiguranja itd, koji dodatno potpada pod opštu definiciju potrošača.
Princip Evropskog ugovornog prava osiguranja
predstavlja sveobuhvatno rešenje tog pitanja sa
jednim nivoom zaštite
Preveo sa engleskog: prof. dr Slobodan Jovanović
E-mail: [email protected]
1/2013
Principles of European insurance contract law (PEICL) as a settled and balanced system...
law that governs the insurance contract, and, thus,
they only refer to the contacting party and leave outside
the rule the insured and/ or the beneficiary, where these
differ from the policyholder. In addition, for the purpose
of insurance portfolios’ transfer, the protected person
according to EU law is the policyholder, the insured
and the beneficiary (article 39, par. 6 of Solvency II).
For the full application of the principle of freedom of
contracts, the new German ICA (§ 210 VVG and article
10 Abs 1.S. 2 Einf. Ges. zum VVG) totally adopted
the EU notion of large risks. Lastly, the Principle of
European Insurance Contract Law (article 1: 102 3)
applies the EU’s notion of large risks in order to define
the borderline between the weak and the strong party,
exempting the mandatory application of its rules in
cases of insurance contracts falling under the said large
risks concept. Policyholder, insured and beneficiary are
the “consumer” within the meaning of PEICL, unless
they fall under the EU definition of large risks.
6. RESULT
It is clear, that the issue as to who is the protected
person and to what extent, as well as the issue of the
grades of protection that should be followed under
the EU insurance and consumer legislation and under
modern ICAs, have not been completely settled. In
addition in several Member States laws, two grades of
the weaker party’s extra protection are being faced in an
insurance contract: a) the policyholder’s, insured’s and
beneficiary’s, with the exception of large commercial
risk, who might not be necessarily defined in a similar
way, and b) the policyholder’s etc., who falls additionally
under the common definition of consumer.
The Principle of European Insurance Contract Law
presents a complete settlement of that issue with
one grade of protection
SUMMARY
If PEICL is adopted as an EU Opt-in Regulation, it
will provide the possibility for insurance products to be
sold across the EU without being necessarily adapted
to the mandatory rules of the Member States’ national
laws. The differing approaches in national consumer
protection laws can thus be left aside and in that way
remove an important obstacle of the transborder sales
of insurance products.
41
Download

revija 1-2013