Časopis za teoriju i praksu osiguranja
UDK 347.764
ISSN 2334-7597
COBISS.SR-ID 197415692
Godina XII, broj 1/2013
izlazi tromesečno
Osnivač i izdavač
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Novi Beograd
www.srbija-aida.org
Tel: (011) 2927 900, fax: (011) 2927 970
račun: 105-51590-71
kod „AIK Banke” a.d. Niš
Izdavački savet
Vladan Manić, generalni sekretar Udruženja osiguravača Srbije
Miodrag Kvrgić, generalni direktor „Merkur osiguranja”
Zoran Blagojević, član Izvršnog odbora Wiener Städtische osiguranja
Dragan Jovović, savetnik Izvršnog odbora „Takovo osiguranja”
Božana Šljivar, direktor Agencije za osiguranje Republike Srpske
Redakcioni odbor
Prof. dr Jovan Slavnić, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakutet,
(u penziji), e-mail: [email protected]
Prof. dr Wolfgang Rohrbach, Univerzitet u Beču, Ekonomski fakutet, (u
penziji), Austrija, e-mail: [email protected]
Prof. dr Slobodan Jovanović, glavni i odgovorni urednik, Univerzitet
Privredna akademija, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad,
e-mail: [email protected]
Prof. dr Pierpaolo Marano, zamenik glavnog i odgovornog urednika,
Katolički univerzitet Svetog Srca u Milanu, Fakulet za nauku bankarstva,
finansija i osiguranja, Italija, e-mail: [email protected]
Prof. dr Robert Merkin, Univerzitet u Sautemptonu, Pravni fakultet,
Velika Britanija, e-mail: [email protected]
Prof. dr Jerome Kullmann, Univerzitet Pariz-Dofin, Privatno pravo,
Francuska, e-mail: [email protected]
Prof. dr Helmut Heiss, Univerzitet u Cirihu, Pravni fakultet,
Švajcarska,e-mail: [email protected]
Prof. dr Herman Cousy, Katolički univerzitet u Luvenu, Pravni fakultet,
Belgija, e-mail: [email protected] Prof. dr Ioannis Rokas, Atinski univerzitet za ekonomiju i privredu,
Departman za poslovnu administraciju, Grčka, e-mail: [email protected]
Prof. dr Miodrag Orlić, Univerzitet u Beogradu, Pravni fakultet, (u
penziji) e-mail: [email protected]
Prof. dr Stevan Šogorov, Univerzitet u Novom Sadu, Pravni fakultet,
e-mail: [email protected]
Doc. dr Jasmina Labudović Stanković, sekretar Redakcije, Univerzitet
u Kragujevcu, Pravni fakultet, e-mail: [email protected]
Korice, prelom prodaja
Udruženje za pravo osiguranja Srbije
Lektura i korektura
Mr Aleksandra Jovanović
Štampa
„Planeta print”, Beograd
Magazine for Insurance Theory and Practice
UDC 347.764
ISSN 2334-7597
COBISS.SR-ID 197415692
Year XII, No 1/2013
Published quarterly
Founder & Publisher
Insurance Law Association of Serbia (AIDA Serbia)
Milentija Popovića 5b/II, 11070 Belgrade
Tel: + 381 (011) 2927 900, fax: + 381 (011) 2927 970
www.srbija-aida.org
account: 105-51590-71
with the AIK Banka a.d. Nis
Publishing Council
Vladan Manic, Secretary General of the Association of Serbian Insurers
Miodrag Kvrgic, CEO, Merkur Insurance Co.
Zoran Blagojevic, Member of the Executive Board at Winer Städtische
Insurance
Dragan Jovovic, Adviser to the Executive Board of Takovo Insurance Co.
Bozana Sljivar, Director of the Insurance Authority in Republic Serbska
Editorial Board
Prof. Jovan Slavnic, LLD, University of Novi Sad, Faculty of Economics,
(ret.), e-mail: [email protected]
Prof. Wolfgang Rohrbach, PhD, State University of Vienna, Faculty of
Economics, (ret.), Austria, e-mail: [email protected]
Prof. Slobodan Jovanovic, LLD, Editor, University Business Academy of
Novi Sad, Faculty of Law, Serbia, e-mail: [email protected]
Prof. Pierpaolo Marano, LLD, Associate Editor, Università Cattolica del
Sacro Cuore – Milano, Facoltà di Scienze bancarie, finanziarie e assicurative, Italia, e-mail: [email protected]
Prof. Robert Merkin, LLD, University of Southampton, Southampton
Law School, UK, e-mail: [email protected]
Prof. Jerome Kullmann, LLD, Université Paris-Dauphine, Droit privé,
France, e-mail: [email protected]
Prof. Helmut Heiss, LLD, Universität Zürich, Rechtswissenschaftliche
Fakultät, Switzerland, e-mail: [email protected]
Prof. Herman Cousy, LLD, KU Leuven – Universiteit, Faculteit Rechtsgeleerdheid, Belgium, e-mail: [email protected] Prof. Ioannis Rokas, LLD, Οικονομικό Πανεπιστήμιο Αθηνών, Τμήμα
Οργάνωσης και Διοίκησης Επιχειρήσεων (Athens University of Economics
and Business, Business Administration Department), Greece, e-mail:
[email protected]
Prof. Miodrag Orlic, LLD, University of Belgrade, Faculty of Law, (ret.),
Serbia, e-mail: [email protected]
Prof. Stevan Sogorov, LLD University of Novi Sad, Faculty of Law,
Serbia, e-mail: [email protected]
Assistant Professor Jasmina Labudovic Stankovic, LLD, Secretary, University of Kragujevac, Faculty of Law, Serbia, e-mail: [email protected]
Cover, design and sale
Association for Insurance Law of Serbia
Print
Planeta print, Belgrade
Udruženje za pravo osiguranja Srbije ima ekskluzivno pravo da dozvoli ili ne dozvoli umnožavanje, u bilo kom obliku i formi,
sadržaja ili dela sadržaja objavljenog u časopisu Revija za pravo osiguranja.
Association for Insurance Law of Serbia has an exclusive right to permit or decline permission for copying the content or part of
the content in and form or form published in the Insurence Law Review magazine.
1/2013
COLIN
CROLY
i YVONNE
REČ
UREDNIKA
/ EDITOR’S
WORDJEFFERIES
2
ZAŠTO JE PROMENJEN NAZIV ČASOPISA?
Poštovani čitaoci i saradnici časopisa,
WHY CHANGE OF THE MAGAZINE NAME?
Respected readers and magazine associates,
Prateći stremljenje naše države ka članstvu u Evropskoj Uniji, Udruženje za pravo osiguranja Srbije je u poslednjih nekoliko godina ostvarilo intenzivnu saradnju
sa brojnim autorima iz država koje su ili članice EU ili
države kandidati za članstvo. To je kulminiralo imenovanjem međunarodne Redakcije časopisa u 2012. godini, koju sačinjavaju ugledni profesori prava osiguranja
sa velikih evropskih univerziteta. Pored ovog, treba istaći da se u časopisu u poslednjih nekoliko godina javlja
sve veći, čak preovlađujući broj inostranih autora, koji u
svojim člancima daju dragocen doprinos ispitivanju novih instituta u pravu osiguranja EU i u nacionalnim pravima država članica i usklađivanju nacionalnih pravnih
sistema osiguranja ovih država sa propisima EU kojima
su ovi instituti normirani. Vodeći računa o ovoj činjenici, da naziv časopisa treba da odrazi sadržinu članaka
koji se u njemu objavljuju, kao i na toj osnovi podizanju
opšteg nivoa prepoznatljivosti našeg časopisa u i van
granica Srbije, Upravni odbor Udruženja za pravo osiguranja Srbije je, na 36. sednici od 27. septembra 2012.
godine, odlučio da Revija za pravo osiguranja od broja
1/2013 nosi naziv Evropska revija za pravo osiguranja.
Following the aspirations of Republic of Serbia
towards the European Union membership, the
Insurance Law Association of Serbia has had extensive
cooperation in the last few years with a number of
authors from countries that are either EU members or
candidate countries for membership. This culminated
in the appointment of the international Editorial
board of the Review in 2012., consisting of the
prominent professors of insurance law from the major
European universities. Besides this, we must point
out the prevailing foreign authors provide a valuable
contribution to the analysis of new trends in the EU
insurance law and national laws of the EU member states
and harmonisation of the national insurance legislation
in those countries with the EU system. Mindful of
this fact and that the periodical name reflects papers’
contents, as well as raising on this fact the general level
of recognition of our periodical outside Serbia, Board
of Directors of the Insurance Law Association of Serbia
has decided that, as from no. 1/2013, the Insurance Law
Review changes its name into the “European Insurance
Law Review.” We are taking this opportunity to advise
our respected readership that as from no. 1/2013
European Insurance Law Review shall come out in print
in March under that name.
U Beogradu, marta 2013. godine.
Dr Slobodan Jovanović
Glavni i odgovorni urednik
In Belgrade, March 2013.
Dr Slobodan Jovanovic
Editor
1/2013
UPUTSTVO ZA AUTORE... / WRITING INSTRUCTIONS FOR AUTHORS...
UPUTSTVO ZA AUTORE ČLANAKA
U EVROPSKOJ REVIJI ZA PRAVO OSIGURANJA
INSTRUCTION FOR AUTHORS OF THE WORKS
IN THE EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
Obaveštavamo i skrećemo pažnju našim uvaženim autorima i saradnicima, kao i onima koji to žele da postanu pišući članke, osvrte, komentare, prikaze sudskih
presuda i članaka da je „Uputstvo za autore članaka u
Evropskoj reviji za pravo osiguranja”, čiji elementi u
uređivanju našeg časopisa predstavljaju standard po kojem svi prilozi moraju da budu uređeni, trajno objavljeno na internet stranici: www.erevija.org.
We are advising and draw attention to our distinguished
authors and collaborators, as well as those who wish to
become so by writing articles, reviews, commentaries,
reviews of the court authorities and articles that
“Instruction for authors of the works in the European
Insurance Law Review”, representing the standard in
editing our magazine, which all contributions must meet
shall be permanently accessible at: www.erevija.org.
EVROPSKA REVIJA ZA PRAVO OSIGURANJA
OBJAVLJUJE SVE RADOVE INOSTRANIH
AUTORA I REZIMEE RADOVA DOMAĆIH
AUTORA NA ENGLESKOM JEZIKU NA
INTERNET STRANICI:
www.erevija.org
EUROPEAN INSURANCE LAW REVIEW
PUBLISHES FOREIGN AUTHORS’ PAPERS
AND SUMMARIES OF DOMESTIC AUTHORS‘
PAPERS IN ENGLISH AT:
SVI OBJAVLJENI RADOVI U OVOM BROJU
SU PROŠLI ANONIMNU RECENZIJU
UGLEDNIH INOSTRANIH I DOMAĆIH
UNIVERZITETSKIH PROFESORA
Urednici
www.erevija.org
REPUTABLE FOREIGN AND DOMESTIC
UNIVERSITY PROFESSORS HAVE REVIEWED
ALL WORKS PUBLISHED IN THIS ISSUE
Editors
3
1/2013
SADRŽAJ / CONTENS
4
REČ UREDNIKA / EDITOR’S WORD............................................................................................................................. 2
Zašto je promenjen naziv časopisa? / Why change of the magazine name?...................................................................... 2
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REVIEW ..................................................................................6
– Edward FORSHAW i Simona MURARIU, Ekvivalentnost profesionalne tajne – Cilj saradnje nadzornih organa
Evropskog ekonomskog prostora i trećih država / Professional secrecy equivalence – A milestone for supervisory
cooperation between EEA and third country supervisors
Text in English ........................................................................................................................................................................8
– Dr Josef DÉZSY, Predviđanja budućih trendova i mera prevencije u zdravstvenom osiguranju / Future trends and
preventive measures in health insurance ............................................................................................................................. 10
Text in German ..................................................................................................................................................................... 12
ČLANCI / ARTICLES
– Dr Wolfgang ROHRBACH, Etika u osiguranju / Ethics in insurance ........................................................................14
Text in German ....................................................................................................................................................................22
– Dr Ioannis ROKAS, Principi Evropskog ugovornog prava osiguranja kao napredan i uravnotežen sistem zaštite
ugovarača osiguranja / Principles of European Insurance Contract Law (PEICL) as a settled and balanced system of
policyholder protection .......................................................................................................................................................32
Text in English ......................................................................................................................................................................37
– Dr Peter HAUSER, Uzbunjivači – Šansa ili rizik? Nove tendencije u Evropi / Whistleblowing: Chance or Risk?
New Tendencies in Europe .................................................................................................................................................42
Text in English .....................................................................................................................................................................51
– Dr Zoran ILKIĆ, Definisanje odgovornosti osiguravača u auto-kasko osiguranju / Defining insurer liability in
the motor hull insurance .....................................................................................................................................................60
Summary ..............................................................................................................................................................................68
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE
OF THE EU MEMBER-STATES’ COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE .................................................69
– Presuda Evropskog suda pravde od 19. 7. 2012. godine u predmetu C-112/11 ebookers.com Deutschland GmbH
protiv Bundesverband der Verbraucherzentralen und Verbraucherverbände – Verbraucherzentrale Bundesverband
eV, u vezi sa utvrđivanjem zakonitosti prodaje avio karata preko internet portala objedinjavanjem transakcija
prema avio-prevozniku i prema društvu za osiguranje na ime otkaza putovanja, pri čemu je zaključenje
osiguranja sprovedeno bez prethodno učinjene ponude kupcu. Prikaz: mr Jelena Gazivoda / Judgment of the
European Court of Justice of 19 July 2012 in the case C-112 ebookers.com Deutschland GmbH VS Bundesverband
der Verbraucherzentralen und Verbraucherverbände – Verbraucherzentrale Bundesverband eV, in connection with
establishment of legality of air-tickets sale through internet comprising transactions towards both an air-carrier and
insurance company for trip cancellation, where insurance conclusion was carried out without prior offer making to
the buyer. Review by Jelena Gazivoda, LLM
PRIKAZI ČLANAKA / ARTICLE REVIEW .....................................................................................................................72
– Mr Christian Eltner, Kraj reke papira, naslov članka u orginalu: “Ende der Papirflut”, Versicherungsrundschau,
no. 4/2012, str. 5–7, Prikaz članka: Nela Bukorović / Review by Nela Bukorovic
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE / ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND
INSURANCE COMPANIES .................................................................................................................................................74
– Dr Jovan SLAVNIĆ i dr Slobodan JOVANOVIĆ, Transparentnost uslova, limita i predugovornih informacija kod
ugovora o osiguranju – Odgovor na Upitnik povodom XIV svetskog kongresa Međunarodnog udruženja za pravo
osiguranja (AIDA) koji će se održati u Rimu od 29. 9. do 2. 10. 2014. godine / Transparency of insurance contract
1/2013
SADRŽAJ / CONTENTS
terms, conditions and pre-contractual information – Answers to the questionnaire on the occasion of the XIV World
Congress of the International Association for Insurance Law (AIDA) to take place from 29.9 to 2. 10. 2014 in Rome by
Jovan Slavnic, LLD and Slobodan Jovanovic, LLD ............................................................................................................74
– Dr Slobodan JOVANOVIĆ, Izveštaj sa IV konferencije AIDA Europe održane 13–14. septembra 2012. godine u
Londonu/ Report from the IV AIDA Europe conference, held in London, 13–14 September 2012. ..........................81
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS ........................................................................83
Izbor i prevod: Nela Bukorović i Aleksandra Nikolić / Selection and translation by Nela Bukorovi c and
Aleksandra Nikolic
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY ...............................................................................................................................89
ODABRANE KNJIGE / SELECTED BOOKS, str. od 85 do 86
ODABRANI ČLANCI / SELECTED ARTICLES, str. od 86 do 87
Izbor i prevod: Nela Bukorović / Selection and translation by Nela Bukorovic
PREVODI STRANIH PROPISA / FOREIGN LEGISLATION TRANSLATIONS ......................................................92
– Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u uporednom krivičnom zakonodavstvu /
Regulation of the fraud related to insurance in the comparative criminal law
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS .....................................................................99
– Uredba (EC) br. 785/2004 Skupštine Evrope i Saveta od 21. aprila 2004. o uslovima osiguranja avio-prevoznika
i avio-operatera (konsolidovana u skladu sa Uredbom Komisije (EU), br. 285/2010 od 6. aprila 2010), Službeni
list EU, L 138, 30. 4. 2004, str. 1–6, preveo prof. dr Slobodan Jovanović / Regulation (EC) No 785/2004 of the
European Parliament and of the Council of 21 April 2004 on insurance requirements for air carriers and aircraft
operators (consolidated according to the Regulation (EC), No. 285/2010 of 6 April 2010), Official Journal L 138 ,
30/04/2004, P. 1–6, translation by Prof. Slobodan Jovanovic, LLD
5
1/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
6
Edward FORSHAW* i Simona MURARIU**
Ekvivalentnost profesionalne tajne – cilj saradnje nadzornih
organa Evropskog ekonomskog prostora i trećih država
UDK: 339.54:614.253.84
Primljen: 15. 2. 2013.
Prihvaćen: 13. 3. 2013.
Stručni rad
Postojeći okvir Direktiva EU o osiguranju1 često
nazivan „Solventnost I” i Direktiva, br. 2009/138/EC o
solventnosti II zahtevaju ekvivalentnost pravnog okvira
profesionalne tajne kao preduslov za zaključivanje ugovora o saradnji između Evropskog ekonomskog prostora (dalje u tekstu: EEP) i nazdornih organa osiguranja
trećih država.
Evropski režim profesionalne tajne
Iz ugla Evropskog ekonomskog prostora, tokom izvršavanja svojih ovlašćenja nadzorni organ EEP nijednu poverljivo dobijenu informaciju neće otkrivati nijednom drugom licu ili organu vlasti, izuzev u sumarnom
ili uopštenom obliku, na način na koji se pojedinačna
društva za osiguranje i društva za reosiguranje ne mogu
identifikovati. Nekoliko izuzetaka od opšteg pravila
predstavljaju slučajevi regulisani krivičnim zakonikom,
obelodanjivanje kada firma izjavi bankrotstvo ili biva
prinudno likvidirana. Obaveza čuvanja profesionalne
tajne traje i pošto zaposlenima prestane radni odnos
kod nadzornog organa, a ona podjednako važi i za revizore i stručnjake koji istupaju u ime nadzornog organa.
Iako ne postoji definicija u postojećim direktivama
EU ili u Direktivi o solventnosti II u pogledu toga šta
čini poverljivu informaciju, tumačenje obima odredbe
o profesionalnoj tajni je oduvek bilo prilično široko.
Jedinstven je stav da se pod poverljivom informacijom
podrazumevaju sve informacije specifične za određeno
društvo koje primi nadzorni organ a ne samo one informacije koje su eventualno i označene poverljivim, osim
ako te informacije nisu već prisutne u javnosti ili ako se
radi o informaciji uopštenog oblika iz koje se pojedinačna društva ne mogu identifikovati.
*
UK-PRA.
EIOPA.
1
Direktiva o reosiguranju, čl. 26; Konsolidovana direktiva,
br. 2002/83/EC o životnom osiguranju, čl. 16; Treća direktiva, br.
92/49/EEC o neživotnom osiguranju, čl. 16.
**
Ekvivalentnost pravnog okvira profesionalne tajne
i poverljivosti trećih država
Pravni okvir o profesionalnoj tajni treće države smatra se da je ekvivalentan pravnom okviru EEP onda
kada se može pribaviti dokaz da su sva lica koja rade ili
su radila za nadzorni organ treće države, kao i revizori
i drugi eksperti koji istupaju u njegovo ime, obavezani čuvanjem profesionalne tajne na način koji je isti ili
stroži od uslova EEP. Treća država treba takođe da ima
propisane rigorozne kazne radi odvraćanja od kršenja
tih obaveza u pogledu svih informacija koje dostavlja
nadzorni organ iz EEP.
Utvrđivanje ekvivalentnosti profesionalne tajne i uloga
Evropske agencija za nadzor osiguranja i penzijskih
fondova (EIOPA)
Nadzorni organi iz EEP su u ovom trenutku jedini
nadležni organi koji odlučuju da li treća država ima
ekvivalentan pravni okvir o čuvanju profesionalne tajne. Ova metod je takođe zadržan i u pravnom okviru
Direktive o solventnosti II.2
Iako je odluka o uvođenju ovlašćenja trenutno u nadležnost država članica, stvarni rad na ocenjivanju pravnog okvira treće države o profesionalnoj tajni može se
organizovati u nacionalnim okvirima ili na nivou Evrope.
Na evropskom nivou, počev od januara 2009, EIOPA
i njen prethodnik CEIOPS aktivno su doprinosili razvoju
radne organizacije i metodologija za sprovođenje ocene
ekvivalentnosti pravnog okvira o profesionalnoj tajni. Od
tada, EIOPA istovremeno dostavlja u svih dvadestesedam
država članica analizu koju je sprovela, na osnovu koje je,
kao tehničke osnove, potrebno nacionalnim propisima
2
Izuzev onih trećih država na koje se primenjuje EU COM
Odluka u vezi sa njihovom ekvivalentnošću sa čl. 172, 227 i/ili
260 Direktive o solventnosti II, jer je ekvivalentnost pravnog
okvira o profesionalnoj tajni preduslov za donošenje Odluke
Evropske komisije.
1/2013
Ekvivalentnost profesionalne tajne – cilj saradnje nadzornih organa Evropskog ekonomskog....
formalno priznati postojanje ekvivalentnosti pravnog
okvira o profesionalnoj tajni trećih država.
Do danas je EIOPA pozitivno ocenila pravne okvire Švajcarske, Bermuda i Japana tokom ocene ekvivalentnosti u 2011.3 Pravni okviri Australije, Čilea, Kine,
Izraela, Hong Konga, Meksika, Singapura i Južne Afrike
trenutno su u postupku ocene kod EIOPA, što predstavlja deo analize pravnh praznina za period 2012/13.
Praktične koristi od pozivitne ocene pravnog okvira
o profesionalnoj tajni
Kada EIOPA u postupku ocene utvrdi da postoji
ekvivalentnost, ona takođe preporučuje zaključivanje
ugovora o saradnji u formi multilateralnog memoran-
3
Dostupno na: https://eiopa.europa.eu/publications/
submissions-to-the-ec/index.html, 26. 10. 2011.
duma o razumevanju između nadzornih organa EEP i
organa treće zainteresovane države.
Ovi ugovori imaju za cilj da olakšaju opštu saradnju
i omoguće slobodnu razmenu informacija između nadzornih organa, uključujući je u kontekst međunarodnih
nadzornih udruženja.
Danas je osiguranje u potpunosti internacionalizovano i to nameće ogromne izazove za nadzorne organe.
Pojačana nadzorna saradnja preko nadzornih udruženja
za međunarodne grupe, ali takođe i kao deo trajnog nadzora predstavlja ključni element za obezbeđivanje visokih
nivoa zaštite ugovarača osiguranja u svim državama.
Preveo sa engleskog: prof. dr Slobodan Jovanović
E-mail: [email protected]
7
1/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
8
Edward FORSHAW, UK-PRA & Simona Murariu, EIOPA
Professional secrecy equivalence – a milestone for supervisory
cooperation between EEA and third country supervisors
UDC: 339.54:614.253.84
Received: 15. 2. 2013
Accepted: 13. 3. 2013
Introductory Work
The current framework of EU Insurance Directives1
(often referred to as Solvency I) and the Solvency II
Directive (2009/138/EC) requirethe equivalence of
professional secrecy regime as a pre-condition for
establishing cooperation agreements between EEA and
third country insurance supervisory authorities.
The European professional secrecy regime
From an EEA perspective, any confidential
information received in the course of the performance
of its duties by a EEA supervisory authority shall not be
divulged to any person or authority whatsoever, except
in summary or aggregate form, such that individual
insurance and reinsurance undertakings cannot
be identified. The few exceptions from the general
rule are cases covered by criminal law and disclosure
where a firm has been declared bankrupt or is being
compulsorily wound up. The professional secrecy
obligation continues to apply after employees have
left the supervisory authority, and the obligation also
applies equally to auditors and experts acting on behalf
of the supervisory authority.
While there is no definition incorporated in either the
existing EU Directives or Solvency II of what constitutes
confidential information, the interpretation of the
scope of the professional secrecy provision has been
wide ranging. It is generally taken to encompass all firm
specific information received by supervisory authorities
unless it is already in the public domain or information
in aggregated form such that individual undertakings
cannot be identifiedand not just information that might
be explicitly labelled confidential.
1
Article 26 of the Reinsurance Directive; Article 16 of the
Consolidated Life Directive (2002/83/EC); Article 16 of the Third
Non-Life Directive as amended (92/49/EEC)
Equivalence of third country professional secrecy
and confidentiality regime
A third country professional secrecy regime is
considered to be equivalent when evidence can be
provided that all persons who are working or who have
worked for the third country insurance supervisory
authority, as well as auditors and experts acting on
behalf of it, are bound by obligations of professional
secrecy that are just as or more demanding than the
EEA requirements. The third country would also need
to have strict penalties in place to deter breach of these
obligations in respect of any information provided by
an EEA insurance supervisor.
Determining professional secrecy equivalence
and the role of EIOPA
The EEA supervisors are currently the only
competent bodies to decide whether a third country has
an equivalent professional secrecy regime. This approach
is also continued under the Solvency II regime.2
While the decision making powers are currently
a matter of Member State competence, the actual
work of assessing a third country professional secrecy
regime may be organised either on a national basis or at
European level.
At a European level, starting January 2009, the
European Insurance and Occupational Pensions
Authority (EIOPA) and its predecessor CEIOPS have
been actively contributing to the development of working
structures and methodologies to undertake professional
secrecy assessments. EIOPA then simultaneously
provides to all 27 Member States the analysis it has
performed and that is needed as the technical basis for
2
Except for those third countries subject to an EU COM
Decision regarding their equivalence to art. 172, 227 and/
or 260 of SII Directive as professional secrecy equivalence is a
precondition for the issuance of the EC Decision.
1/2013
Professional secrecy equivalence – a milestone for supervisory cooperation between EEA and third ...
national decisions to formally recognise the professional
secrecy equivalence of a third country regime.
To date, the Swiss, Bermudian and Japanese
frameworks were evaluated with positive outcomes by
EIOPA during its 2011 equivalence assessments.3 The
regimes of Australia, Chile, China, Israel, Hong Kong,
Mexico, Singapore and South Africa are currently
subject to EIOPA’s professional secrecy equivalence
assessment, part of the gap analysis work of 2012/13.
The practical benefits of positive
professional secrecy assessments
Where the positive equivalence is established by way
of EIOPA’s assessment, the Authority also promotes the
3
Available at: https://eiopa.europa.eu/publications/
submissions-to-the-ec/index.html (2011.10.26)
establishment of cooperation agreements in the form of
Multilateral Memoranda of Understanding between EEA
supervisors and the third country authority concerned.
These agreements aim to facilitate general
cooperation and allow for free exchange of information
between the supervisors, including in the context of
international supervisory colleges.
Today insurance is a fully internationalised business
and this poses significant challenges to the supervisory
community. Enhanced supervisory cooperation
through supervisory colleges for international groups
but also as part of on-going supervision is a key element
for ensuring high levels of policyholder protection
across all jurisdictions.
9
1/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
10
Dr Josef DÉZSY
Predviđanja budućih trendova i mera prevencije u
zdravstvenom osiguranju
UDK: 369.066
Primljen: 3. 2. 2013.
Prihvaćen: 8. 2. 2013.
Stručni rad
U krugovima osiguravajućih društava koja se bave
osiguranjem lica jedan od najvećih izazova 21. veka
predstavlja demografsko starenje sa svim ekonomskim
posledicama i tehničkim rizicima koji tu pojavu prate,
kao što su, na primer, dodatne penzije ili još uvek nerešen problem osiguranja doživotne penzije za negu kod
najstarijih.1
Jedno od težišta jeste takozvano „stanovanje uz višestruko pruženu brigu”* * umesto preskupih seniorskih
rezidencija, kao i gerijatrijskog zdravstvenog zbrinjavanja i zbrinjavanja za slučaj nezgode kod kuće kao i u
takozvanim bolnicama sa dobrom atmosferom. Tema je
toliko složena da se i u 11. tomu enciklopedije „Istorija
osiguranja Austrije”, koji je je u pripremi i koja treba da
se pojavi ove godine pod naslovom „Etika – održivost –
osiguranje”, govori o programima stanovanja, ishrane,
kretanja, mentalnih i drugih aktivnosti generacije starije od 65 godina (popularno nazvanih „65+”). 2
Kao ekonomista u zdravstvu, smatram da je veoma
važno skretati pažnju na ono što je racioniranje (razlikovati od racionalizacije! – prim. aut.) u zdravstvenom
osiguranju starijih.
U mnogim područjima ekonomije, nauke, obrazovanja i vaspitanja dece treba ozbiljno i što pre učiti kako
kod seniora da se prepoznaju, cene i koriste potencijali
i prednosti, umesto da se na njih gleda samo kao slučaj
za zbrinjavanje.
Ova tvrdnja važi uostalom i za strateške programe
nekih osiguravača.
Profesor Zapadnomađarskog Univerziteta u Šopronu,
Ekonomski fakultet, Mađarska, osnivač i direktor Društva
za zdravstvenu ekonomiju u Austriji. Elektronska adresa je:
[email protected]
*
**
Nemački izraz: betreute Wohnen podrazumeva obezbeđenje
odgovarajućih uslova stanovanja za seniore na način da se u
zgradama i istanovima u kojima borave seniori izvrše adaptacije
za njihovo sigurnije i lakše kretanje i boravak, kao i odgovarajuće
osoblje za brigu i negu (prim. prev.)
Fetišizam rasta našeg društva uskoro će ipak morati
da se povinuje dubokoj svesti o riziku, koju na žalost
danas poseduju samo stariji ljudi bogatog iskustva.
Naime, danas pripadnici starosne grupa od trideset
do četrdeset pet godina još nisu (dovoljno) svesni da
u okruženju stalno rastuće grupe seniora zapravo „tri
puta padaju pod točak.”
Ta lica će morati:
– da pristanu na duži radni vek,
– da plaćaju državi veće socijalne doprinose, odnosno da daju veće iznose za mere starosnog zbrinjavanja
i, konačno, da primaju niže penzije.
Ipak, paralelno sa ovim pojavama širi se i jedan drugi megaproblem u socijalnom i privatnom osiguranju, a
to je fenomen „multimorbidne omladine” kao rezultat
društva u kome vlada hedonizam, egoizam i raspad porodičnih struktura.
Od mnogih sprovedenih studija ovde ćemo pomenuti samo jedno istraživanje u Beču obavljeno 2012. godine na 25.000 dece i mladih kod kojih su, kao najčešće
posledica „morbidne gojaznosti”, ustanovljeni problemi
na zglobovima, krvnim sudovima i srcu. Izrazi kao što
su „opsesija hranom”, „komatozno napijanje”, „zavisnost
od narkotika”, „dezorijentacija”, posmatranih u kontekstu nezavršenog osnovnog i srednjeg obrazovanja, ukazuju na zaključak da su u pitanju poremećni porodični
odnosi. Konačno, moramo biti svesni da se 13% stanovništva Austrije danas nosi sa ovim problemima.
Kod onih kod kojih zdravlje ne predstavlja više nikakvu vrednost, osiguranje dugoročno gubi nove klijente
jer oni postaju neosigurljivi i radno nesposobni nosioci
rizika.
Kada se u takvoj situaciji, uz saradnju sa osiguravačima, ne preduzmu mere za ograničenje, odnosno
sprečavanje štete, preti opasnost od velikih finansijskih
gubitaka.
Samo akcijama lepljenja plakata i deljenja brošura
sa neukusnim logom osiguravajuće kuće, koje treba da
animiraju na „zdravi životni stil”, ovde se neće mnogo
toga popraviti. Mnogo potrebnije je, posle toga, predvi-
1/2013
Predviđanja budućih trendova i mera prevencije u zdravstvenom osiguranju
deti časove o zdravoj ishrani, telesnim aktivnostima i sl.
sa dejstvom na nastavnike i učenike, uz učešće školskog
lekara.
Moramo da utvrdimo da otpor ne pružaju samo
deca i učenici.
Najveći problem u prevenciji jeste: kako da roditelji
i nastavnici, služeći kao primer, budu uključeni u programe životnog stila.
Iz razgovora sa stručnjacima u zdravstvenom osiguranju i osiguranju od nezgode, provedenih u (jugo)
istočnoj Evropi, saznajemo da službe koje prate decu i
omladinu u mnogim regionima nisu zadovoljavajuće,
tako da su mladi ljudi bolesni već kada ulaze u proces
zapošljavanja.
Potrebno je da definišemo sledeće ciljeve: Mladi često imaju vrlo slabu orijentaciju u pogledu rizika i ugro-
ženosti. Treba realizovati celovit i jedinstven sistemski
pristup.
Upravo privatna zdravstvena osiguranja iz Austrije
imaju jedinstvene „vital programe” koje su već uveli i u
Srbiji, a uključuju:
– psihičko zdravlje,
– potrebu kretanja,
– zdravu ishranu i
– medicinsko praćenje.
Mladog čoveka treba pratiti u školi i van nje, a rezultate praćenja treba kontrolisati. Pri tome svakako treba
utvrditi faktore uspešnosti u okviru određenog vremenskog okvira i razvijati opšte važeće standarde.
Prevela: Nela Bukorović
E-mail: [email protected]
11
1/2013
OSVRT NA ZNAČAJNE DOGAĐAJE / HOT TOPICS REWIEW
12
Josef DÉZSY, Phd*
Künftige trends und präventionsmassnahmen in der
Krankenversicherung
UDK: 369.066
Empfangen: 3. 2. 2013
Angenomen: 8. 2. 2013.
Einleitenden Referat
Als große Herausforderung des 21. Jahrhunderts gilt
in Kreisen der Personenversicherer die “Demografische
Alterung” mit allen ihren risikotechnischen und
ökonomischen Folgeerscheinungen wie Zusatzpensionen
und dem noch immer nicht zufriedenstellend gelösten
Problem der Pflegerentenversicherung für Hochbetagte.1
Als weitere Schwerpunkte gelten:
“Betreutes Wohnen” statt sündteurer
Seniorenresidenzen sowie geriatrische Kranken- und
Unfallversorgung daheim und in sog. Wohlfühlspitälern.
Die Thematik ist so komplex, dass sich die europaweit
bekannte Enzyklopädie “Versicherungsgeschichte
Österreichs” in ihrem noch in diesem Jahr
erscheinenden Band 11 unter dem Generaltitel
“ETHIK-NACHHALTIGKEIT-VERSICHERUNG”
mit Vorsorge-, Wohn-, Ernährungs- Bewegungs- und
(geistigen) Beschäftigungs-programmen der +65 Generation beschäftigen wird.
Als Gesundheitsökonom sehe ich eine wichtige
Aufgabe darin, vor Rationierungen (nicht
zu verwechseln mit Rationalisierung) in der
Krankenversicherung älterer Menschen zu warnen.
In vielen Bereichen der Wirtschaft, Wissenschaft,
Lehre und Kindererziehung sollte man ernsthaft und
ehestenz den Nutzen und die Erfahrungspotentiale der
Senioren erkennen, schätzen und nutzen lernen, statt in
ihnen - weitgehend zu Unrecht - nur Versorgungsfälle
zu sehen.
Diese Feststellung gilt übrigens auch für das
Strategieprogramm so mancher Versicherer.
Der Wachstumsfetischismus unserer Gesellschaft
wird schon bald einem tiefen Risikobewusstsein
weichen müssen, das heute leider meist nur erfahrene
Ältere besitzen.
Denn den heute 30 bis 45-Jährigen ist noch nicht
(hinreichend) bewusst, dass sie in einem Umfeld
*
West-Ungarischen Universität Sopron, Wirtschaftswissen
Fakultät, Gründer und GF der österreichischen Gesellschaft für
Gesundheitsökonomie, e-mail: [email protected]
kontinuierlich wachsender Seniorengruppen “dreimal
unter die Räder kommen“.
Sie werden:
– eine längere Lebensarbeitszeit auf sich nehmen
müssen
– parallel dazu höhere Sozialversicherungsbeiträge
bzw Abgaben für Altersversorgungsmaßnahmen an
den Staat zu entrichten haben.
– und letztlich niedrigere Alterspensionen erhalten.
Aber parallel zu diesen Herausforderungen
breitet sich ein weiteres Megaproblem für die Sozialund Privatversicherung aus. Es ist das Phänomen
einer “Multimorbiden Jugend” - als Resultat einer
von Hedonismus, Egoismus und zerfallenden
Familienstrukturen gezeichneten Gesellschaft.
Stellvertretend für andere Expertisen sei eine 2012
erstellte Wiener Untersuchung an 25000 Kindern
und Jugendlichen erwähnt, bei denen als häufigstes
Leiden “morbide Adipositas” mit Gelenks-, Gefäßund Herzproblemen festgestellt wurde. Die Ausdrücke
“Frustfressen”, “Komatrinken”, “Drogensucht”,
“Antriebslosigkeit” lassen in Kombination mit nicht
abgeschlossener Grund- und Mittelschulbildung
Rückschlüsse auf entgleiste Familienverhältnisse zu.
Schließlich müssen wir uns dessen bewusst sein, daß
rund 13 % der österreichischen Bevölkerung heute an
diesem Leiden laboriert.
Dort wo Gesundheit keinen Wert mehr darstellt,
kommen der Versicherung langfristig Neukunden
abhanden bzw werden sie zu unversicherbaren,
berufsunfähigen Risiken.
Wenn in dieser Situation unter Mitwirkung der
Versicherer keine Schadenbegrenzung bzw -Verhütung
betrieben wird, droht ein Finanzdebakel.
Allein mit zu “gesundem Lebensstil” animierenden
Plakataktionen oder Broschüren, die ein werblich
geschmackvolles Versicherungslogo tragen, kann hier
kaum etwas ausgerichtet werden. Vielmehr ist eine
auf Lehrer und Schüler wirkende Integrierung von
Unterrichtseinheiten zu gesundem Essen, Körperlicher
1/2013
Künftige trends und präventionsmassnahmen in der Krankenversicherung
Aktivität etc unter Aufwertung und Einbindung des
Schularztes erforderlich.
Wir müssen feststellen, daß nicht die Kinder und
Schüler Widerstand leisten.
Das größte Präventionsproblem liegt in der Frage,
wie schafft man es, Eltern und Lehrer als Vorbilder in
ein neues Lebensstilprogramm einzubauen.
Aus
Inter views
mit
Unfallund
Krankenversicherungsexperten (Süd)Osteuropas
erfahren wir, dass die Kinder- und Jugendbetreuung in
zahlreichen Regionen wenig zufriedenstellend ist,
sodass junge Menschen als Arbeitnehmer schon krank
in die Betriebe kommen. Wir müssen folgende Ziele definieren:
Jugendliche haben oft mangelhafte Gefahren- und
Gefährdungsorientierung. Es muss eine ganzheitliche
systemische Sicht verwirklicht werden
Gerade die privaten Krankenversicherer Österreichs
haben ihre ganzheitlichen Vitalprogramme bestehend
aus
– psychischer Gesundheit
– Bewegungsförderung
– gesunder Ernährung
– medizinische Betreuung
auch schon in Serbien eingefùhrt.
Der Jugendliche muss über die Schule hinaus betreut
werden und die Ergebnisse müssen kontrolliert werden,
wobei die Festlegung der Erfolgsfaktoren innerhalb
eines Zeitkorsettes mit Entwicklung allgemein gültiger
Standards unumgänglich ist.
13
1/2013
ČLANCI
14
Prof. dr Wolfgang ROHRBACH
Etika i osiguranje
UDK: 368:17
Primljen: 4. 3. 2013.
Prihvaćen: 5. 3. 2013.
Naučna polemika
Apstrakt
Etika i osiguranje su višestruko uzajamno povezani. Kao filozofska disciplina, etika traga za kriterijima
dobrog i lošeg delanja. U osiguranju se često dešavaju
konflikti jer se izvesni važni, odnosno dobri postupci
ne prepoznaju kao takvi. Objektivnu ocenu otežava,
takođe, i okolnost da kvalifikacija osiguranja kao „dobrog” ili „lošeg” zavisi od ugla posmatranja u konkretnoj situaciji. U vezi sa tim treba primetiti da društvenopolitičke ili verske struje zastupaju različita stanovišta
u pogledu osiguranja. Verski fundamentalizam je do
kraja 18. veka u osiguranju je podrazumevao da osiguranje predstavlja nedozvoljeno zadiranje u Božja dela
(sprečavanje Božje kazne). Predstavnici prosvetiteljstva
iz 17. i 18. veka su, naprotiv, u osiguranju videli oblik
međunarodnog slamanja strukturne nezrelosti međunarodnih razmera i inertnog fatalizma. Osiguranje, kao
prosvećeni stav u pogledu realizacije nesrećnog slučaja,
zahteva stalan dotok energije iz svežih izvora budnog
duha ako se želi sprečiti njegovo osipanje. Prosvetiteljstvo donosi sa sobom, takođe, i povremene i/ili lokalne
pretnje. Istorija osiguranja pokazuje da je takozvana nevidljiva roba, kao što je osiguranju, u svakoj epohi na
specifičan način bila izložena pogrešnim tumačenjima
i zloupotrebi. Zbog toga uzajamne veze između osiguravača, osiguranih i etičkih izazova branše treba uvek
iznova preispitivati i nalaziti odgovore.
Ključne reči: nemoralnost, prosvetiteljstvo, preotimanje klijenta, etika, održivost, upravljanje rizikom,
pomorski krediti, pomorsko osiguranje, nezgoda, zabrana ukamaćivanja
sku disciplinu čiji je predmet izučavanja bilo celokupno
područje ljudskog ponašanja.1
Danas se (opšta) etika smatra filozofskom disiplinom čiji je zadatak da uspostavi kriterijume dobrog i
lošeg ponašanja i oceni njihove motive i posledice. Pritom, ipak treba imati u vidu: kada se reč „dobar” koristi
u kontekstu moralnog (na primer: „ovo je bilo dobro
delo agenta osiguranja”), tada se ističe da je delo bilo
onakvo kakvo treba da bude. Time se ne daje i opis samog tog dela. Ako se uzmu u obzir opšte priznati moralni kriteriji, istovremeno se izražava i to da delo ima
određena empirijska svojstva, na primer potiskivanje
sopstvenog interesa u korist pretežnog interesa bližnjeg.
Ako se, nadalje, donese ocena „dobro je osigurati se
kod ovog agenta”, ona će biti u skladu sa analizom Ričarda Mervina Harea, koji smatra da se reč dobar ili loš koriste da bi se u odlučujućim situacijama navelo na određene postupke odnosno dale preporuke. Reči dobar ili loš
ovde nemaju deskripitivnu, već preskripitivnu funkciju.2
Kriterijumi za ocenu koji se oslanjaju na određene
činjenice mogu da variraju već prema njihovoj nameni.
U porodici u kojoj samo jedna osoba zarađuje, osiguranje za slučaj smrti sa visokom osiguranom sumom
može predstavljati veoma „dobru” brigu za ostale članove; takođe i „dobro” osiguranje kreditne obaveze. Za
samca, međutim, koji nije korisnik kredita i ima već
zaključeno osiguranje troškova sahrane, osiguranje za
slučaj smrti može biti „loše” jer mu nije korisno. Svrha određene stvari nije utvrđeno svojstvo same stvari,
već ono što ona predstavlja za čoveka. Pojam „dobrog”
se uvek odnosi na određene kriterijume. Poznavanje
takvih kriterijuma, između ostalog, predstavlja razliku
između odličnog savetnika u osiguranju i savetnika koji
je to samo u svoje radno vreme („savetnik 8/15”).
1. ETIKA – POJAM I CILJEVI
Pojam etike vezuje se za antiku i Aristotela (384–322
pre nove ere). Za Aristotela je etika predstavljala filozofDržavni univerzitet u Beču. Elektronska adresa je: consult@
uniqa.rs.
*
1
Störig, H. J. (1999) Kleine Weltgeschichte der Philosophie,
Kohlhammer-Verlag, 17. izdanje, Stuttgart, str. 37.
2
Düwell, M., Hübenthal, Ch., Werner, M. H. (Hrsg.) (2006)
Handbuch Ethik, 2. Izmenjeno izdanje, Metzler, Stuttgart, str. 52.
1/2013
Etika i osiguranje
1.1. Razlika između etike i teološke etike
1.2. Nemoralnost nespojiva sa osiguranjem
Etika kao filozofska disciplina zasniva se samo na
principu razuma, dok teološka etika prihvata sve običajne principe kao date i zasnovane na Božjoj volji i time
pretpostavlja veru kao Božju objavu.3
Pionirima ideje osiguranja je često bilo teško napraviti ovu razliku, ali je to, ipak, bilo korisno. Etika (nazvana i filozofija morala) i teološka etika traže odgovor na
pitanje kako treba postupati u određenim situacijama.
Rezultati su primenjive etičke (moralne) norme koje
određuju da li su pod određenim okolnostima određeni
postupci potrebni, zabranjeni ili dozvoljeni. Cilj etike je
(u svetu koji postaje sve nesaglediviji) da čoveku pruži
pomoć u njegovim običajnim odlukama.4
Etika kao deo praktične filozofije istražuje sa jedne
strane kolektivno, a sa druge strane individualno ponašanje u ljudskoj svakodnevnici. Teološka etika posmatra
moralno ponašanje u odnosu na Boga. To istovremeno
govori i o razlici između morala i etike, o pojmovima
koji se često pogrešno upotrebljavaju kao sinonimi.
Etika i moral tretiraju ljudsko ponašanje na dva
nivoa: etika uobličava uslove za mogućnost moralne
ocene ponašanja iz ugla teorije morala. Ima ih mnogo
i mogu se svrstati na bazi određenih kriterijuma, a najviše prema principima na kojima se baziraju („težiti”,
„trebati”). Teorije morala, sa svoje strane, pružaju odgovarajuće kriterije za ocenjivanje onome ko ih priznaje.
Čovek, dakle, postupa moralno ako je u skladu sa opštim principom teorije morala. Kada je reč o etici, traži
se greška u teorijama morala (na primer, osiguranje je
nedozvoljeno mešanje u Božje planove), tako što njihove principe vežemo za pojmove kao što je uopštavanje,
logična koherentnost, udruživost sa drugim normativnim sistemima (na primer: naukom, pravom, religijom)
i drugim. Kada, naprotiv, donosimo ocenu o moralu,
tada tražimo grešku u konkretnom postupku čoveka u
pogledu priznate teorije morala.5 Na primer, nemoralan
je postupak posrednika u osiguranju kada veoma starim osobama prodaje proizvode starosnog zbrinjavanja
sa dugim periodom štednje.
Ako pak računar (iz bilo kog razloga), programiran
za izradu takvih ponuda čak i 85-godišnjacima izračuna
ponudu, još uvek nije povređena etika. Za običajnu ocenu postupaka važna je izvršna volja; dakle, namera posrednika za ostvarenje penzijskog osiguranja kod osobe
od 85 godina.
Mnogi filozofi tvrde da nemoralni ljudi imaju mnoge
nedostatke, da su osuđeni na usamljenost, da im se ne
može verovati i da ni sami nikome ne mogu da veruju.
Zbog toga ne mogu nikada da postignu najvažnija životna dobra, kao što je priznanje društvene zajednice.6
Ovakvi ljudi su tokom istorije, na primer u vreme
osnivanja i liberalne ere Dunavske monarhije (1859–
1873), takođe naneli velike štete ugledu i imovini obavljajući rukovodeće ili prodajne funkcije u branši osiguranja.
Osiguranje je uvek imalo naziv nevidljive robe. Klijent tokom nekog broja godina plaća premiju jer se
potpuno uzda u stručnu pomoć u slučaju štete. I sami
klijenti su takođe međusobno povezani i uzajamno zavisni. Zajednice rizika se zasnivaju na principu podele
i solidarnosti. Pod tim se podrazumeva i podela etičke
odgovornosti. Egoizam i stav „ja-firma” nemaju mesto u
osiguranju koje ima karakteristiku održivosti.
3
Höffe, Otfried. (2002) Lexikon der Ethik. 6. Auflage. Beck,
München, str. 10.
4
Anzenbacher, Arno. (2003) Einführung in die Ethik. 3.
Auflage, Patmos, Düsseldorf, str. 25.
5
Dostupno na: www.brainworker.ch/programm/ethik_und
moral, 7. 2. 2013.
2. MESTA PRESEKA ETIKE I TEOLOŠKE ETIKE
U ISTORIJI OSIGURANJA
Istorija osiguranja kao deo nauke osiguranja nudi
niz markantnih primera koji ukazuju na mesta preseka
etike, ekonomije, sudstva, teologije i dr. Preteče osiguranja i prve klasične vrste osiguranja bili su predmet moralno-teorijskih rasprava već u kasnom srednjem veku,
pokretane u „Svetom rimskom carstvu” među klerom,
krugovima bliskim papi i religioznim fundamentalistima. Njihovi prvi istorijski dokazani protivnici bili su
trgovci, brodari i bankari italijanskih pomorskih gradova, odnosno gradova-republika. Odatle se razvoj širio
preko Španije i tada Francuskoj pripadajuće Holandije,
nemačkih trgovačkih gradova luka i Engleskoj.7
U nesporazumima je uvek u prvom planu bilo pitanje: „Koju vrednost ima osiguranje?”
Sam pojam, u današnjem smislu, tada nije postojao,
ali je postojalo sadržajno značenje.
Pojam „vrednost” izvorno je poticala iz nacionalne
ekonomije gde se razlikovala upotrebna i tržišna vrednost robe. Tek je u drugoj polovini 19. veka pojam vrednosti u okviru filozofije dobio centralnu važnost.
U današnjem svakodnevnom govoru pojam vrednosti se pojavljuje kada je reč o „osnovnim vrednostima”,
„promeni vrednosti” ili „raspravi o vrednostima.”
6
Birnbacher, Dieter. (2003) Analytische Einführung in die
Ethik. De Gruyter, Berlin, str. 38.
7
Rohrbach, Wolfgang. “Versicherungsgeschichte von
den Anfängen bis zum Börsenkrach des Jahres 1873”,
Versicherungsgeschichte Österreichs Bd. 1, Verlag Holzhausen,
Wien, 1988, str. 120.
15
1/2013
WOLFGANG ROHRBACH
16
Pojam vrednost pokazuje velike sličnosti sa pojmom dobrog. Kao takav se upotrebljava u subjektivnoj i
objektivnoj varijanti.
Kao objektivna vrednost označava određena dobra
ljudskog života, zdravlja i sl. koje treba očuvati (na primer, merama bezbednosti i osiguranja).
Kao subjektivna vednost označava ono što je vredno
pojedincu i što odgovara njegovoj predstavi o vrednosti, na primer poverenje, pravednost i sl. Ovo odgovara
značenju bonum morale („običajno dobro.”)8
U poređenju sa pojmom dobrog, pojam vrednosti
je jače društveno uslovljen. O promenama vrednosti
se govori kada se želi istaći da su se određene, u društvu opšte prihvaćene, forme ponašanja tokom vremena
promenile. To, po pravilu, ne podrazumeva da nešto
što je ranije bilo dobro sada „činjenično” više ne vredi,
već samo to da se promenila opšta ocena te vrednosti.
Predstavaljanje istorije osiguranja je pogodan način za
uklanjanje široko raširene loše informisanosti o ovoj
privrednoj grani kao i netačnih klišea razumevanja i
predrasuda o osiguranju. U sledećim odeljcima je prikazana ta namera.
2.1. Od pomorskih pozajmica do pomorskog osiguranja
Pomorske pozajmice (lat: foenus nautictim ili nauticum) su već u Starom veku nastale kao vrsta kreditiranja pomorskih poslova među trgovcima Orijenta, koje
je pravno regulisano u rimskom pravu. Brodovlasnik je
uzimao pozajmicu za opremu broda i kupovinu robe, a
vraćao je samo ako se putovanje završilo uspešno. Davalac zajma je ovde, za razliku od drugih vrsta zajmova,
računao na veoma visoke kamate. One su sa jedne strane
predstavljale naknadu za dati novac, a sa druge strane naknadu za delimično preuzimanje visokog rizika plovidbe
za brodovlasnika. Brodovlasnik je pomorskim pozajmicama finansirao ne samo delimično plovidbu, nego je
istovremeno i jedan deo rizika prevaljivao na davaoca
kredita. Sa druge strane se zato odricao dela svoje predviđene dobiti. Pomorska pozajmica time još nije imala
karakteristiku osiguranja u današnjem smislu, već samo
podelu rizika između brodovlasnika i davaoca kredita.
Pomorska pozajmica se smatra kombinacijom kreditnog posla i posla osiguranja iz koje se u 14. veku
razvilo pomorsko osiguranje.9 Za ovakav tok je bio odlučujući dekret pape Grgura IX, iz 1330. godine koji je
svim hrišćanima zabranio uzimanje kamate (kanonska
zabrana kamate).
Odluka pape nije bila slučajna. Početne tačke su bile
zabrana kamate na Drugom koncilu 1139. godine u De8
Schweppenhäuser, Gerhard. (2006) Grundbegriffe der Ethik
zur Einführung, 2. Auflage, Junius, Hamburg, str. 55.
9
Dostupno na: www.juramagazin.de/seedarlehen, 8. 2. 2013.
cretum Gratiani, izričita zabrana kamate pape Inocentija III 1215. godine i Bečki koncil 1311. godine. I Toma
Akvinski se filozofski izjasnio protiv kamate. Faza zabrane kamate se poklapa u Evropi sa periodom gotike
(1140–1500) a zatim je izbledela. U italijanskim pomorskim gradovima se ovaj proces javio već u 14. veku.
Dopušten je bio unos ukamaćenog kapitala u radnju
ili poslovno društvo, i u Srednjem veku raširena kupovina rente (census) koja se dalje razvila u preteče životnog osiguranja.
Nadalje, postojala je razlika između dozvoljenog uživanja i dozvoljenog interesa. Kamata je, na primer, bila
dozvoljena na kredit ako je davalac kredita gubio neku
prednost ili imao pri tome štetu (damnum emergens),
ili je postojala opasnost od gubitka kapitala (periculum
sortis). Slučaj nastanka štete je, na primer, bilo ugovaranje penala za kašnjenje u vraćanju beskamatnog, kredita sa rokom.
Posledica delimične ili potpune zabrane kamate je
bila u tome da je preuzimanje rizika vezanog za pomorski kredit bilo deklarisano kao kupoprodajni ugovor,
koji se zatim razvijao u ugovor o pomorskom osiguranju. Prvi ugovor pomorskog osiguranja za koji postoji
dokaz (ali čiji original nije sačuvan) je bio ugovor od
22. aprila 1329. godine, a odnosi se na dogovor iz marta
kojim je izvesni Otobono Demarini iznajmio jedan od
svojih brodova osobi koja se zvala Bonakorso Đovani
Akaoli, dok je istovremeno đenovski bankar i trgovac,
Kaspare Grimaldi, obezbedio osiguranje.10
Najstariji u originalu sačuvan ugovor o (pomorskom) osiguranju potiče iz 1347. godine i pripada jednom beležničkom arhivu Teramo Mađole u Đenovi.11
Predrasude i netačne stereotipne predstave o osiguranju kod protivnika osiguranja bile su razlog njihovih
težnji da zabrane ovu mladu privrednu granu.
Zakonom Senata Đenovske republike od 8. maja
1366. godine ovaj ugovor je zabranjen jer je imao karakter iznude. Doktrinari i pravnici bliski crkvi su ga žigosali
kao hazardnu igru i nemoralno ludu hrabrost. Uprkos
pretnji ekskomunikacije, dužd Gabriele Adorno je, zajedno sa narodnim starešinama, dekretom od 21. oktobra
1369. godine proglasio osiguranja važećim, dopuštenim
i korisnim. U tom dokumentu je uostalom prvi put upotrebljen izraz assecuramentum, u smislu osiguranja.
10
Vallebona, Z. S. “Die Seeversicherung einst und jetzt”,
Assecuranz-Jahrbuch hgg, v. Adolph Ehrenzweig, 3. Jg., Beč 1882,
str. 57.
11
Rohrbach, Wolfgang. (2008) “Genua- Wegbereiterin
der österreichischen Assekuranz”, Versicherungsgeschichte
Österreichs, Bd IX, Holzhausen Verlag, Beč, str. 55–57.
1/2013
Etika i osiguranje
Da bi se izbegao potpuni bes crkvenih krugova Đenove, bilo je propisano da „određene prigovore protiv
ugovora o osiguranju treba dopustiti.”12
Hrabri postupak đenovskog dužda odrazio se i na
druge regije i područja. Zabranu kamate spretno su uz
pomoć doplate izbegavali templari (pripadnici viteškog
reda) i bankari.
U svetovnom pravu je zabrana kamate ubrzano ukidana. Tako je engleski monarh Henrik VIII 1545. godine legalizovao kamatu posle prekida sa papom. Carskim
odlukama od 1500, 1548. i 1577. godine dozvoljena je
kamata od 5% za kupovinu rente, a ona se generalno
odnosila i na kredite. U Vestfalskom miru 1648. godine
su dopušteni krediti sa kamatom od 5%.13 Nadovezujući
se na to, u nemačkoj pravnoj nauci je zabrana kamate
po običajnom pravu ukinuta.
2.2. Praznoverje i fundamentalizam
kao antipodi osiguranja
U svetlu stalno ponavljanih opasnosti i strašnih
dešavanja koje se javljaju kao pretnja ljudskoj egzistenciji produbljava se verovanje u natprirodne sile.
Duh vremena nije samo obeležen strahom koji potiče
od verovanja. I praznoverje je sa svojim najgorim izdankom, vešticama, tada bilo u punom jeku. Gref, J. C.
definiše „veštice kao zločin u kome čovek spaja pakt sa
đavolom da bi svojim bližnjima naneo štetu.”14
Tako su uzroci nesreća traženi kod „za to odgovornih veštica” na način da im je tokom mučenja nametano priznanje koje je inkvizicija zatim koristila za
donošenje presude. Međutim, upravo tamo gde je
postepeno u 17. veku nastajao racionalizam i nestajala
objavljena vezanost za magijske predstave sveta, kao
unutrašnja napetost ostali su rudimenti praznoverja,
tako da ni posle uvođenja racionalne misli o osiguranju
ne nestaju iz upotrebe magična sigurnosna sredstva
(često u kombinaciji sa osiguranjem). Tako su još u 17.
i 18. veku na carskom dvoru u Beču kuga, opasnost od
Turaka i veoma velike komete kada bi se primetile na
nebu, predstavljali „Božje prste” i bili znak izliva Božjeg
besa koji su izazvali ljudi.15
U brojnim konfrontacijama sa pojmovima sreće i
nesreće se u kameralističkoj literaturi do duboko u 18.
vek sreće stav da na kraju ipak o svemu odlučuje Božja
volja. Po mišljenju kameraliste Johana Hajnriha Junga,
Božja svemoć se javlja protiv svake mere kojom materijalne posledice nesreće (Božjih prstiju) treba da se otklone: „U oružarnici Svemoćnog ima dovoljno alata; ako
se zaštitimo od jednog, ostaje još sasvim dovoljno drugih od kojih se ne može naći zaštita. Kad dečak slomi
šibu, otac se nasmeši i napravi drugu.”16
Kameralist Johan Fridrih fon Fajfer je prikazao jedan
drugi apsurd: „Grâd koji smlati žito, požar koji zapali
zgradu, poplava ili slično nikada ne smeju da se smatraju prostom slučajnošću. To nas Otac šiba.” On savetuje
da čovek ljubi ono čime ga Bog šiba umesto da se od
toga brani. Tako je zaštita putem osiguranja od materijalnih posledica ovih događaja Božje volje izgledala vrlo
problematična. Po mišljenju Fajfera, Bog želi da se zlo
desi da bi nas prisilio na priznanje da Njemu pripada
sva slava, a da je naš razum samo nesvesna senka. U
skladu sa tim se predlažu, umesto osiguranja za savladavanje nesrećnih slučajeva „umerenost, postojanost i
razumna opuštenost.”17
3. OSIGURANJE – DERIVAT
PROSVETITELJSTVA
U različitim područjima koja opisuje istorija piše se
i govori o eri prosvetiteljstva. Time se uglavnom podrazumeva epoha 17. i 18. veka. Program evropskog prosvetiteljstva je naime sadržavao apel na razum kao univerzalnu
instancu rasuđivanja, borbu protiv predrasuda i okretanje
prirodnim naukama u filozofskim teorijama spoznaje.18
Nemački filozof Imanuel Kant je 1784. godine prosvetiteljstvo nazvao „izlaskom ljudi iz nezrelosti kojoj su
sami krivi.” Nezrelost je nemoć da se služimo sopstvenim razumom bez pomoći drugih.19
Nauka o osiguranju ima korene u igrama na sreću i
u matematici verovatnoće koja je postepeno izvedena iz
njih. Ovde se nalazi jedno od najvažnijih mesta preseka
12
Bensa, Heinrich. “Neue Beiträge zur Geschichte der
Seeversicherung”, Assecuranz-Jahrbuch hgg. v. Adolph
Ehrenzweig, 8. Jg, Beč, 1887, str. 132–136.
13
Schuster, Stephan “Das Seedarlehen in den Gerichtsreden
des Demosthenes. Mit einem Ausblick auf die weitere historische
Entwicklung: dánein nautikón, fenus nauticum und Bodmerei”,
Berlin: Duncker & Humblot 2005. str.33.
14
Gräff, J. C. (1817) Versuch einer Geschichte der
Criminalgesetzgebung, der Land- und Banngerichte, Torturen,
Urfehden, auch des Hexen- und Zauberwesens in der Steyermark,
Graz, str. 18.
15
Infections-Ordnung der Stadt Wien, Leopold. I vom 9.
Jänner1679; Codex Austriacus I 159.
16
Jung, J. H. (1788) Lehrbuch der Staats- PolizeyWissenschaft, Leipzig, str. 362.
17
Pfeiffer, Johann Friedrich von. “Vermischte
Verbesserungsvorschläge und freie Gedanken über verschiedene
den Nahrungsstand, die Bevölkerung und Staatswissenschaft der
Deutschen betreffende Gegenstände”, I–VI sveska, Frankfurt,
1777/78.
18
Bahr, Ehrhard (Hrsg.), (2008) Was ist Aufklärung? Thesen
und Definitionen. Reclam, Stuttgart, str. 11.
19
Kant, Immanuel. (1784) Beantwortung der Frage:
Was ist Aufklärung? Dostupno na: de.wikipedia.org/wiki/
Aufkl%25C3%, 22. 2. 2013.
17
1/2013
WOLFGANG ROHRBACH
18
sa racionalizmom i prvi pristupi prosvetiteljstva već u
15. veku. Maler i neuspeh u igri se nisu više smatrali
sudbinom po Božjoj volji, već su se analizirali.
Najstariji koreni pojma verovatnoće u matematičkom
smislu se nalaze u komentaru Frančeska da Butija Danteove „Božanske komedije”, objavljenom 1477. godine.
U ovom delu, u rečenici (Purgatorio VI,1,2) „Na kraju
igre kockom ostaje tužan onaj ko je izgubio”, komentator
primećuje da se u izvornom tekstu igra nazvana „Zara”
sastoji u opkladi dva igrača gde se jedan kladio na brojeve 7–14, a drugi na brojeve 3–6 i 15–18. To je mogla da
bude prevara jer su se obojica kladili na jednako mnogo mogućih brojeva, ali prvi od njih je imao najmanje
moguća četiri, a drugi najviše tri povoljna slučaja.
Francuski matematičar i filozof Blez Paskal (1623–
1662) smatra se pravim ocem matematike verovatnoće.
U njegovom delu, čiju kopiju je imao Lajbnic, „Teza o
aritmetičkom trouglu”, iznete su misli o verovatnoći,
tako važne za razvoj ekonomije osiguranja, u kombinaciji sa zakonom velikih brojeva.20 Radi se o osnovnom
zakonu ekonomije osiguranja, a to je predviđanje
budućih šteta na bazi teorije verovatnoće: što je veći
broj lica, dobara i vrednosti kojima preti isti rizik, utoliko je manja verovatnoća slučajnog dešavanja.
Razmatranja slučajnog događaja u igri kockom
dovela su do postavljanja računa verovatnoće koji je
omogućio da se slučajni događaji mogu predvideti sa
određenom sigurnošću.
Zakon velikih brojeva ne može da kaže koga će slučaj
pogoditi, ali može da ukaže na broj osiguranika u zajednici rizika koje taj rizik može da pogodi.
3.1. Lajbnic i ideja osiguranja
Matematičke teze nisu mogle da navedu dogmatike
pijetizma među protivnicima osiguranja na promene u
razmišljanjima jer jednostavno nisu razumeli formulu.
Trebalo ih je „potući njihovim oružjem.”
Filozofski temelj nauke osiguranja postavio je poslednji Doctor universalis, Gotfrid Vilhelm Lajbnic
(1646–1716). Etika, koju je ovaj vrhunski filozof izveo iz građevine svoje metafizičke ideje bila je snažno
okrenuta Bogu, ali je tim putem došao do jedne potpuno drugačije spoznaje u vezi sa idejom osiguranja:
Božje savršenstvo pokazuje se u poistovećivanju naših
najvažnijih aktivnosti sa njegovom voljom, ali ne u
umornom netalentovanom fatalizmu, već u prevladavanju zla svim raspoloživim sredstvima.21
20
Koch, Peter. (1968) Pioniere des Versicherungsgedankens,
300 Jahre Versicherungsgeschichte in Lebensbildern 1550–1850,
Wiesbaden, str. 43–47.
21
Schmitt-Lermann, Johann. (1954) Der Versicherungsgedanke
im deutschen Geistesleben des Barock und der Aufklärung,
München, str. 41.
Logičan nastavak svoje misli pretočio je Lajbnic 1697.
godine u delo pod nazivom: „Osnivanje ustanova za osiguranje od slučajnih događaja u životu ili bar od svih
šteta usled voda i požara.” Ovakvim filozofskim stavom
Lajbnic je stavio tačku na srednjevekovno shvatanje da
je svako osiguranje nedozvoljeno mešanje u Božje planove. U svojim spisima o osiguranju najpre je ukazao na
opasnost tadašnjeg vremena: na ljude koje je nesreća napravila prosjacima i koji više nisu u stanju da ispunjavaju
vojne i poreske obaveza prema državi. Lajbnic je odlučno odbacio mišljenje da je osiguranje nova vrsta poreza.
Mnogo više se tu radi o državnoj zajednici združenoj kao
porodica sa više hiljada članova čija se bol i gubitak putem osiguranja mnogo lakše deli i podnosi.
3.2. Večna vrednost lekcija prosvetiteljstva
Osiguranje, kao prosvećeni stav u pogledu dešavanja nesrećnog slučaja, zahteva stalan dotok energije iz
svežih izvora budnog duha, ako želi da se održi. Prosvetiteljske tvorevine uvek nose sa sobom i privremene i/
ili lokalne pretnje. Istorija osiguranja pokazuje da je takozvana nevidljiva roba, osiguranju, u svakoj epohi na
specifičan način bila izložena pogrešnim tumačenjima
i zloupotrebi. Zbog toga uzajamne veze između osiguravača, osiguranih i etičkih zahteva u branši treba uvek
iznova preispitivati i nalaziti odgovore.
Evropsko prosvetiteljstvo je dovelo do jasnog odvajanja zadataka crkvenih, odnosno religioznih od državnih zadataka. Razvodnjavanje ovih granica bilo bi fatalno za osiguranje, a posledično i za celokupnu evropsku
kulturu.
Zato, na kraju ovog dela rada, dajemo modernu
definiciju prosvetiteljstva Dorinde Outram: „Prosvetiteljstvo je želja da rešavanjem ljudskih pitanja upravlja
razum, a ne religija, praznoverje ili objavljivanje; ono je
vera da ljudski razum ima snagu da promeni društvo i
pojedinca oslobodi okova tradicije ili samovoljnih autoriteta. Sve ovo podržano svetonazorom koji se vrednuje
putem nauke, a ne religije ili tradicije.”22
4. MODERNI IZAZOVI ETIKE OSIGURANJA
Nasleđe evropskog prosvetiteljstva ne predstavlja
principijelnu suprotnost hrišćanstvu. Treba, međutim,
izbegavati uplitanje u specifične naučne i državnopolitičke stvari.
Hrišćanske crkve su u 19. veku u Dunavskoj monarhiji bile partneri osiguravajućih društava koja su tada
22
Outram, Dorinda. “The Enlightenment (1995)” citirano
u: Werner Schneiders: Das Zeitalter der AufklärunG, Beck,
München , 2. Izdanje, 2001, str. 22.
1/2013
Etika i osiguranje
bila u snažnoj ekspanziji. Tada su se počela zaključivati
osiguranja crkvenih nekretnina i crkvenih službenika.
Biskupi, opati, sveštenici itd., prihvatani su u upravne
odbore osiguravajućih društava kao važni savetnici u
zdravstvenom i starosnom zbrinjavanju i osiguranju
troškova sahrane. Hrišćanski principi ravnopravnosti i
ljubavi prema bližnjem su u izmenjenoj normi prihvaćeni u bolničkom poslovanju, a preuzeti su i u politici
postavivši temelj socijalnoj državi pod geslom „sloboda, jednakost i bratstvo.” Da je hrišćanstvo bilo i jeste
jedan od „nosivih stubova” evropske kulture, dokazuju
mnoge bolnice, ustanove za negu, sirotišta, obdaništa i
sl. nastali u duhu hrišćanske ljubavi prema bližnjem.
Srednjevekovni manastiri verskih redova bili su preteče zdravstvenog osiguranja. Ove institucije i dalje žive
u bolničkoj službi Malteškog reda i reda Svetog Jovana,
kao i u bolničkom redu Milosrdne braće sa njihovim
godišnjim sakupljanjima od svih vernika (praforma
premije).
U crkvenim i manastirskim bolnicama svaki pacijent
se tretira uz potpuno uvažavanje njegovog ljudskog dostojanstva kao bolestan gost, nezavisno od dobi, pola ili
stanja duha. U mnogim javnim zdravstvenim ustanovama angažovani su duhovnici da zaposlenima prenesu
naučnoetičke obrasce razmišljanja.
4.1. Islam – šansa umesto pretnje
Islam je u Austriji priznat kao državna religija od
1912. godine. Muslimanima je zabranjeno sticanje dobiti kroz kamatu. Time su za ovu ciljnu grupu irelevantni proizvodi životnog osiguranja sa udelom u dobiti.
Novi izazov za osiguranje glasi: Kako pomoću specifičnih proizvoda osiguranja pridobiti snažno rastuću muslimansku grupu stanovnika za klijente? Ni muslimani,
kao ni hrišćani nisu zatvorena grupa. I u ovoj svetskoj
religiji bilo je i ima raznih reformskih procesa, ali i fundamentalizma. Iz istorije znamo da se put za uspostavljanje skladnog zajedničkog života, što je prednost za
svakog pojedinca, najbolje ostvaruje širokim programima obrazovanja i daljeg usavršavanja, od obdaništa do
seniorskih domova. Taj put se mora preći putem dijaloga ravnopravnih strana oslobođenih mentaliteta potčinjavanja. Postoje pristupi koji mnogo obećavaju.
4.1.1. Evroislam
Pojam „evroislam” uveo je Basam Tibi 1992. godine za svoju liberalnu verziju islama, ali koristi se i u
reformsko-salafističkoj poziciji Tarika Ramadana.
Basam Tibi pod pojmom evroislam podrazumeva
sintezu Evrope i islama u okviru evropeizacije islama, i
nadalje, napuštanje šerijata i džihada kao prepreke integraciji muslimana u Evropi. 23
Za Basama Tibija, evroislam znači da muslimani
koji žive u Evropi treba da prihvate odvajanje i religije od države. Ako to zbog političkog radikalizma ne
uspe, Tibi smatra da će doći do konfliktnih situacija i
getoiziranja muslimana koja će u 21. veku nastupiti sa
ogromnim potencijalom nasilja.
Mnogi su među odgovornima već svesni toga da
ekonomija osiguranja može da odigra važnu ulogu u
spajanju naroda prihvatanjem evroislamskih posrednika osiguranja.
4.2. Razviti novu kulturu starenja i starosti
Drugo važno područje modernih etičkih izazova jeste razvoj odnosa prema starenju i starosti, ili kulture
starosti i starenja.
Uspesi u medicini nemaju rezultat samo u tome
što sve više ljudi može da dočeka duboku starost, već,
koliko god to paradoksalno zvučalo, i sve više slučajeva kojima je potrebna nega. Razlog je taj što je dejstva
mnogih bolesti sada moguće toliko ublažiti da pacijent
sa njima živi još više godina nego ranije, kada se od njih
u kratkom roku umiralo. Ipak, po cenu stalnog medicinskog nadzora i nege.
Rastućim potrebama osiguravači odgovaraju novim
dopunskim proizvodima zdravstvenog osiguranja i osiguranja zdravstvene nege. Međutm, javlja se i moderan
društvenopolitički problem.
U evropskim regionima ili sredinama u kojima se raširilo bezbožništvo, rasipništvo i nebriga, naglo nestaju
spremnost za pomoć, solidarnost i pažnja za bližnjeg
kao oličenje Boga. U prvom redu su time pogođene stare osobe kojima se, uprkos njihovoj svežini duha i bogatom iskustvu, često uskraćuje ili otežava pravo na rad.
Sa druge strane, stari stalno slušaju ili čitaju o tome
kakav teret predstavlja njihov odlazak u penziju, uslovljen produženjem životnog veka. proizvodima osiguranja ovde se premalo postiglo. Za ljude u trećoj i četvrtoj
dobi potrebni su odgovarajući vital klubovi, jer svaka
životna dob je dragocena i ima specifične kvalitete koje i
mladima, čak i maloj deci, mogu biti korisne.
Danas u porodicama nedostaju ponašanja u vidu
brige i nege, a koja mogu da se uvedu putem osiguranja.
Kada jednog dana stari ljudi postanu telesno (ne i
mentalno) zavisni od tuđe nege, neretko ih sklanjaju iz
porodice u stanove za samce ili domove za negu, gde
kao „siti”, „čisti” i „mirni” stanari čekaju smiraj svog života.
23
Tibi, Bassam. (2009) Euro-Islam, Primus-erlag, Darmstadt,
str. 11.
19
1/2013
WOLFGANG ROHRBACH
20
Danas višestruko obrazovani i bolje pozicionirani
pripadnici generacije „60 plus” u Evropi imaju ispred
sebe prosečno još više od jedne četvrtine života. Rastući broj aktivnih starih, pokretnih duhom i telom koji
mogu da se mere i sa 45-godišnjacima, energično zahtevaju bolji kvalitet života kao i društvenopolitički uticaj.
Ekonomija osiguranja bi trebala da intenzivnije koristi
izvore „mladih staraca”, pošto joj širom Evrope zbog
niskih stopa nataliteta preti gubitak klijenata sa kapitalom. Migranti uglavnom dolaze iz siromašnijih država i
potrebno je da prođe više godina do njihove društvene
integracije u intelektualnom i finansijskom smislu.24
4.3. Racionalizacija umesto racioniranja
Racionalizacija se javlja u mnogim vidovima. U britanskom zdravstvenom sistemu, na primer, javlja se kao
ograničenje finansijskih sredstava koje država stavlja na
raspolaganje za zdravstveno zbrinjavanje. Ovo dovodi
do smanjenja kapaciteta za medicinski tretman, što dalje ima za posledicu racionalizaciju određenih, i to pre
svega skupih, medicinskih usluga. To znači da lekari
moraju nekim pacijentima na osnovu određenih kriterija da uskrate neke usluge. Jedan od prvih kriterijuma
je starost, iako se danas zna da poslednje godine života
ne koštaju toliko zbog same starosti koliko zbog jako
visokih troškova individualnog lečenja. Koji trendovi
postoje u Evropi?
Razvoj prevremenog, zakonom dozvoljenog prekida
života počeo je sa nerođenim bebama, a zatim se preneo
na pasivnu i aktivnu pomoć za umiranje u vreme demografskog starenja osobama zavisnim od tuđe pomoći
obolelih od neizlečive starosne demencije. Na sledećem
primeru vidimo kako sve ostale osobe bivaju uhvaćene
u krug radikalnog racioniranja kao u krake hobotnice.
„U belgijskom parlamentu je započeta debata da se
pomoć u umiranju odobri i za maloletnike. Dominik
Bjarent, ekspert i šef stanice za intenzivnu negu Dečje
bolnice Kraljica Fabiola, zahtevao je od zastupnika da
postojeći zakon kojim se dozvoljava pružanje pomoći u
umiranju iz 2002. godine – proširi i na decu, jer se deci
već pruža pomoć da umru i bez zakonskog odobrenja.
Jedan od zagovornika proširenja pomoći za umiranje je senator Philipe Maho iz vladajuće Socijalističke
partije. Njegov predlog je da se odobri pomoć i maloletnicima ako su ispunjena tri uslova: da imaju sposobnost
rasuđivanja, da su neizlečivo bolesni i da trpe neublažive bolove. On, dalje, zahteva proširenje diskusije o
pomoći za umiranje na pacijente koji pate od Alchajmerove bolesti i sličnih bolesti. Diskusija u Parlamentu
bi mogla da traje više meseci jer određena odlučujuća
pitanja treba razjasniti, kao na primer najmlađi uzrast
bolesnika.”25
4.3.1. Etika protiv ekonomije
Ekonomska analiza troškova i korisnosti kao pravilo
ekonomskog odlučivanja relativizuje uobičajenu lekarsku etiku koja je, do sada (osim poneke crne ovce), bila
isključivo u službi pacijenta. Za postizanje optimalnog
blagostanja u društvu potrebno je resurse, koji postaju
sve oskudniji, angažovati tako da se postigne što bolji
odnos troškova i korisnosti. Iz toga se vidi da ni u jednoj
oblasti zdravstva (ali ni u drugim društvenim oblastima) nije moguće pružiti usluge koje pacijenta apsolutno
zadovoljavaju, a posebno ne ako se usluge finansiraju i
na bazi socijalne solidarnosti.
Na ovaj način ekonomska stanovišta stoje nasuprot
lekarskoj etici. Tokom studija lekar prvo nauči da preduzme sve moguće u cilju optimalnog lečenja svog pacijenta. To znači da će u dogovoru sa pacijentom obaviti ili zahtevati da se obavi toliko usluga da posle toga,
po njegovoj oceni za pacijenta, ne može da se postigne
više dodatnih korisnih efekata. Svakako će se lekari koji
odlučuju i postupaju u skladu sa ovim etičkim principom i koji u zdravstvu, čiji su resursi sve ograničeniji,
a mogućnosti za lečenje sve veće, sve više suočavati sa
konfliktima.
Jedan od takvih konflikata se javlja kada, na primer,
na osobi starijoj od 70 godina (još uvek duhovno i mentalno vitalnoj) ne vrše za život spasonosni medicinski
zahvati na trošak države, već im se samo daju sredstva
za umirenje bolova (Engleska).
4.3.2 Racionalizacija umesto racioniranja
Mnogi stručnjaci polaze od toga da u zdravstvu sme
da se racionira tek nakon što je racionirano u svim drugim tokovima sistema. Već godinama se primenjuju višestruke mere da se zauzda ubrzani rast troškova. Pri
tome je fokus pre svega na redukovanju nepotrebnih i
nedelotvornih usluga i efikasnijem lečenju.
Prema nespornim analizama, u današnjem zdravstvu u Austriji mogla bi da se ostvari ušteda od bar 10%
troškova, a da pri tome kvalitet ne bude značajnije smanjen. Mogućnosti racionalizacije, dakle, nisu sasvim
iscrpljene. Da li će se nadoknada desiti pravovremeno,
čini se prilično neverovatnim u svetlu stavova u politici. Uz pomoć novih koncepata upravljanja u zdravstvu,
kao što je Managed Care, pospešuje se pozitivan razvoj.
Strategije zaustavljanja troškova su do sada bile objaš-
24
Rohrbach, Wolfgang. “Mit 66 Jahren, da fängt das Leben
an...”, Versicherungsgeschichte Österreichs, VIII tom, Verlag
Holzhausen, Beč, 2004, str. 821.
25
“Brüssel – 1432 Sterbehilfe-Fälle im vergangenen Jahr”,
APA – Austria Presse Agentur, 20. 2. 2013.
1/2013
Etika i osiguranje
njavane osiguranjem, jer kvalitetno zbrinjavanje nije
ugroženo raspoloživim mogućnostima lečenja. Čim,
ipak, dođe do pada kvaliteta, iz racionalizacije prinudno proistekne racioniranje.
4.3.3. Renesansa dvoklasne medicine?
Izraz „dvoklasna medicina” ima negativan politički
prizvuk. Označava zdravstveni sistem u kome dobro u
medicinskoj brizi zavisi od toga da li pacijent ima državno ili privatno osiguranje ili je pacijent na privatnom
lečenju sa ili bez privatnog zdravstvenog osiguranja.
Dvoklasna medicina se uz slogan „pošto si siromašan, treba pre da umreš” sve više širi Evropom.
Ali, medalja ima i drugu stranu. Transplantaciona
hirurgija se u nekim krajevima pretvorila u profitabilnu
trgovinu organima.
U Austriji zdravstveno osiguranje ne pokriva darovanje organa, ali pokriva operaciju kada se odvija po
programu šemi koji je ono donelo. Postavlja se, takođe,
etičko pitanje: Da li je dozvoljeno osobi na samrti oduzeti organ?
Prof. dr Franko Rest kaže: „Moždana smrt ne postoji. To je izum transplantacione hirurgije.”28
„Moždana smrt je u stvarnosti umirući čovek, jer
ljudski organizam umire sporo.”29
5. ZAKLJUČAK
4.4. Lepa i ružna strana transplantacija
Transplantaciona medicina je u proteklih 25 godina
desetinama hiljada najteže obolelih pacijenata vratila
zdravlje presađivanjem organa iz tela umrlih i stradalih
u nesrećama. Za neke je to bio povod da svoje organe
posthumno zaveštaju. Kada su se određene religiozne
institucije izjasnile „protiv ometanja mira mrtvih”, papa
Jovan Pavle II je 1991. godine rekao sledeće: „Trebalo bi
da se radujemo što je medicina… presađivanjem organa
iznašla novi način … da služi čovečanskoj porodici.”26
Papa Benedikt XVI je 2008. godine tvrdio da je darovanje organa „naročit vid izražavanja ljubavi prema
bližnjem.”27
Branša osiguranja, u kojoj se obavljaju mnoge, često
vrlo različite aktivnosti, treba da ima svoj etički kodeks.
Ne samo da se o kodeksu diskutuje, već se u nekim osiguravajućim društvima, odnosno koncernima i primenjuje.
Budući da u nekim oblastima ima velikih razlika u
zadacima privatnog i socijalnog osiguranja, u pogledu
etičkih usmerenja deluje suvislo ograničenje na socijalno osiguranje. Ipak, ostaju nerešena pitanja kako se
postaviti prema izvesnim sukobima interesa u prodaji (kao, na primer preotimanje klijenata, kanibalizam
među prodajnim kanalima iste kompanije i sl).
Prevela sa nemačkog: Nela Bukorović
E-mail: [email protected]
26
Papa Jovan Pavle II. im Jahr 1991; citirano iz lista Würzburger
Katholisches Sonntagsblatt od 5. 3. 2006.
27
Papa Benedikt XVI; preneto sa Radio Vatikana, 7. 11. 2008.
28
29
Die Wurzel, br. 3/12, str. 36.
Der Spiegel, br. 38/2005.
21
1/2013
ARTICLES
22
Univ. Prof. DDr. Wolfgang ROHRBACH
Ethik und Versicherung
UDK: 368:17
Empfangen: 4. 3. 2013
Angenomen: 5. 3. 2013.
Wissenschaftliche Kontroverse
Abstract
Ethik und Versicherung stehen in vielfältigen
Wechselbeziehungen zueinander. Ethik sucht als
philosophische Disziplin nach Kriterien für gutes und
schlechtes Handeln. Versicherung gerät oft in Konflikte,
weil gewisse wichtige bzw gute Handlungen nicht als
solche erkannt werden. Aber auch der Umstand, dass
die Qualifizierung einer Versicherung mit „gut“ und
„schlecht“ vom jeweiligen Standpunkt des Betrachters
abhängt, erschwert eine objektive Beurteilung.
Zu beachten ist in diesem Zusammenhang, dass
gesellschaftspolitische oder religiöse Strömungen
unterschiedliche Standpunkte zur Versicherung
vertreten. Religiöser Fundamentalismus etwa sah
bis Ende des 18. Jahrhunderts in Versicherung
ein unerlaubtes Eingreifen in die Pläne Gottes
(Verhinderung der Gottesstrafe). Die Repräsentanten
der Aufklärung des 17./18.Jhs hingegen erblickten
in Versicherung eine Form grenzüberschreitenden
Aufbruchs aus struktureller Unmündigkeit und
trägem Fatalismus. Versicherung als aufgeklärtes
Verhalten gegenüber Unglücksfällen bedarf der
fortwährenden Energiezufuhr aus frischen Quellen
des wachsamen Geistes, um nicht zu versickern. Auch
gibt es stes temporäre und/oder lokale Bedrohungen
aufklärerischer Errungenschaften. So liefert die
Versicherungsgeschichte Beweise, dass die unsichtbare
Ware Versicherung in jeder Epoche spezifischen Formen
der Missdeutung und des Missbrauchs ausgesetzt
ist. Die Wechselbeziehungen zwischen Versicherern,
Versicherten und den ethischen Herausforderungen
der Branche müssen deshalb stets neu behandelt und
beantwortet werden.
Schlüsselwörter: Amoralismus, Aufklärung,
Ausspannen, Ethik, Nachhaltigkeit, Risikogemeinschaft,
Seedarlehen und versicherung, Unfall, Zinsverbot
*
Universität Wien. E-mail: [email protected]
1. ETHIK – BEGRIFFSINHALT UND ZIELE
Der Begriff Ethik lässt sich bis in die Antike
zurückverfolgen und war für Aristoteles (384-322 v.
Chr) eine philosophische Disziplin, die den gesamten
Bereich menschlichen Handelns zum Gegenstand hat. 1
Heute wird die (allgemeine) Ethik als jene
philosophische Disziplin verstanden, deren Aufgabe
es ist, Kriterien für gutes und schlechtes Handeln und
die Bewertung seiner Motive und Folgen aufzustellen.
Dabei ist jedoch zu beachten: Wenn das Wort „gut“
in moralischen Zusammenhängen gebraucht wird
(„Dies war eine gute Tat des Versicherungsagenten“),
so empfiehlt man die Tat und drückt aus, dass sie so
war, wie sie sein soll. Man beschreibt damit jedoch
nicht die Tat. Insofern Bezug genommen wird auf
allgemein anerkannte moralische Kriterien drückt man
damit zugleich aus, dass die Tat bestimmte empirische
Eigenschaften besitzt, z. B. eine Zurückstellung des
Eigeninteresses zugunsten überwiegender Interessen
von Mitmenschen.
Wenn nun in weiterer Folge das Urteil abgegeben
wird “Sich über diesen Agenten versichern zu lassen,
ist gut.”, trifft die Analyse von Richard Mervyn Hare zu,
nach welcher wertende Wörter wie „gut“ oder „schlecht“
dazu verwendet werden, in Entscheidungssituationen
zum Handeln anzuleiten bzw. Empfehlungen zu
geben. Die Wörter „gut“ oder „schlecht“ haben
demnach keine beschreibende (deskriptive) sondern
eine vorschreibende (präskriptive) Funktion. 2 Die
Bewertungskriterien, die an einen Sachverhalt angelegt
werden, können je nach dem Verwendungszweck
variieren. Eine Ablebensrisikoversicherung mit hoher
Versicherungssumme kann für die Familie eines
Alleinverdieners eine “gute” Hinterbliebenenvorsorge
sein; aber auch
eine “gute” unumgängliche
Kreditbesicherung. Für einen Single , der ohne Kredit
1
Hans Joachim Störig, “Kleine Weltgeschichte der
Philosophie”. Kohlhammer-Verlag 17. Auflage, Stuttgart 1999, S
37.
2
Marcus Düwell, Christoph Hübenthal, Micha H. Werner
(Hrsg.): Handbuch Ethik. 2. akt. Auflage. Metzler, Stuttgart u. a.
2006, S 52ff.
1/2013
Ethik und Versicherung
ist und eine entsprechende Begräbnisvorsorge besitzt,
kann die gleiche Versicherung “schlecht” , weil nutzlos
sein. Der Verwendungszweck einer Sache ist keine
feststehende Eigenschaft der Sache selbst sondern
beruht auf menschlicher Setzung. Eine Sache ist „gut“
– immer bezogen auf bestimmte Kriterien. Das Wissen
um derartige Kriterien macht ua. den Unterschied
zwischen einem hervorragenden Versicherungsberater
und einem 0815-Berater aus.
1.1. Der Unterschied zwischen Ethik und
theologischer Ethik
Die Ethik als philosophische Disziplin baut allein
auf das Prinzip der Vernunft, während die theologische
Ethik alle sittlichen Prinzipien als in Gottes Willen
begründet annimmt und damit den Glauben an eine
göttliche Offenbarung voraussetzt.3 Dieser Unterschied
machte den Pionieren des Versicherungsgedankens oft
und schwer zu schaffen; war aber im ein oder anderen
Fall auch nützlich.
Ethik (auch Moralphilosophie bezeichnet) und
theologische Ethik suchen nach Antworten auf die Frage,
wie in bestimmten Situationen gehandelt werden soll.
Ihre Ergebnisse bestehen in anwendbaren ethischen
(bzw. moralischen) Normen, die beinhalten, dass unter
bestimmten Bedingungen bestimmte Handlungen
geboten, verboten oder erlaubt sind.
Ziel der Ethik ist, dem Menschen (in einer immer
unüberschaubarer werdenden Welt) Hilfen für seine
sittlichen Entscheidungen liefern.4 Ethik als Teildisziplin
der praktischen Philosophie untersucht einerseits
die kollektiven und andererseits die individuellen
Moralentwürfe im Alltag der Menschen. Theologische
Ethik fügt stets den Gottesbezug als Moralentwurf
hinzu. Damit ist zugleich etwas über den Unterschied
zwischen Ethik und Moral gesagt, über Begriffe, die
häufig fälschlicherweise synonym gebraucht werden.
Es geht bei Ethik und Moral um zwei Ebenen des
Diskurses über menschliches Verhalten: Die Ethik
stellt Bedingungen der Möglichkeit einer moralischen
Beurteilung dieses Verhaltens auf, die Moraltheorien.
Davon gibt es eine ganze Menge, die man nach
bestimmten Kriterien ordnen kann, zumeist nach
den Prinzipien, die ihnen zugrunde liegen („Streben“,
„Sollen“). Moraltheorien ihrerseits liefern vernünftige
Beurteilungskriterien für denjenigen, der sie anerkennt.
Ein Mensch handelt dann im konkreten Fall moralisch,
wenn er sich im Einklang mit dem allgemeinen Prinzip
der Moraltheorie befindet. Sprechen wir über Ethik,
dann suchen wir Fehler in den Moraltheorien (Z.B.
Versichern als unerlaubtes Eingreifen in die Pläne
3
Otfried Höffe /Hrsg.: Lexikon der Ethik. 6. Auflage. Beck,
München 2002, Seite 10f.
4
Arno Anzenbacher: Einführung in die Ethik. 3. Auflage.
Patmos, Düsseldorf 2003, Seiten 25ff.
Gottes), indem wir ihre Prinzipien auf Begriffe wie
Verallgemeinbarkeit, logische Kohärenz, Vereinbarkeit
mit anderen normativen Systemen (Wissenschaft,
Recht, Religion usw.) etc. beziehen. Urteilen wir
hingegen über Moral, suchen wir Fehler im konkreten
Verhalten eines Menschen im Hinblick auf eine
anerkannte Moraltheorie.5 So handeln zB Vermittler,
die Greisen Altersvorsorgeprodukte mit langer
Ansparzeit anbieten, unmoralisch. Wenn jedoch ein
Computer (aus welchen Gründen auch immer)darauf
programmiert ist, derartige Lebensversicherungsofferte
auch für 85-Jährige zu erstellen, ist damit noch nicht
gegen Ethik verstoßen worden..
Für die sittliche Bewertung einer Handlung
ist das effektive Wollen wesentlich; also die
Absicht des Vermittlers zur Verwirklichung einer
Rentenversicherung für eine(n) 85-Jährige(n).
1.2. Amoralismus - unvereinbar mit Versicherung
Viele Philosophen behaupten, dass Amoralisten
zahlreiche Nachteile haben, Sie seien auf Einsamkeit
festgelegt, da man ihnen nicht vertrauen könne, und
auch sie niemandem vertrauen könnten. Daher könnten
sie wichtigste Lebensgüter, wie soziale Gemeinschaft
und Anerkennung, nie erreichen.6 Auch solche
Menschen haben im Laufe der Geschichte, zB in der
Gründungs- oder Liberalen Ära der Donaumonarchie
(1859-1873) als Führungs- und/oder Vertriebskräfte
der Versicherungsbranche schwere Image- und
Vermögensschäden zugefügt.
Versicherung wird ja oft als unsichtbare Ware
bezeichnet. Der Kunde zahlt über etliche Jahre seine
Prämien, weil er auf kompetente Hilfe im Schadenfall
vertraut. Aber auch die Kunden selbst stehen in einer
Beziehung zueinander und Abhängigkeit voneinander.
Risikogemeinschaften basieren auf dem Prinzip
des Teilens und der Solidarität. Darunter ist auch das
Verteilen ethischer Verantwortung auf viele Schultern
zu verstehen. Für Egoismus und “Ich- AG” ist in einem
von Nachhaltigkeit geprägten Versicherungswesen
kein Platz.
2. VERSICHERUNGSHISTORISCHE
SCHNITTSTELLEN ZWISCHEN ETHIK UND
THEOLOGISCHER ETHIK
Die Versicherungsgeschichte als Teil der
Versicherungswissenschaft bietet eine Reihe
5
www.brainworker.ch/programm/ethik_und moral v. 7. 2.
2013.
6
Dieter Birnbacher: Analytische Einführung in die Ethik. De
Gruyter, Berlin u. a. 2003,S 38f ISBN 3-11-017625-4.
23
1/2013
WOLFGANG ROHRBACH
24
markanter Beispiele für Schnittstellen zwischen
Ethik, Wirtschaft, Rechtssprechung, Theologie
etc. Versicherungsvorläufer und erste klassische
Versicherungssparten wurden schon im
Hochmittelalter Gegenstand moraltheoretischer
Dispute, die im “Heiligen Römischen Reich” von
klerikalen, dem Papsttum nahestehenden Kreisen
und religiösen Fundamentalisten ausgingen. Ihre
ersten historisch belegten Gegenspieler stellten die
Kaufmannschaften, Schiffsreeder und Bankiers der
italienischen Seestädte bzw Stadtrepubliken dar. Von
dort ging die Entwicklung über Spanien und die damals
dazugehörenden Niederlande in Richtung Frankreich,
deutsche Hansestädte und England.7
Stets stand in den Auseinandersetzungen die
inhaltliche Frage im Vordergrund:
Welchen Wert besitzt Versicherung?
Wertbegriff selbst gab es damals in der heutigen
Bedeutung nicht, wohl aber inhaltliche Deutungen.
Der Begriff „Wert“ stammt ursprünglich aus der
Nationalökonomie, wo man unter anderem zwischen
Gebrauchs- und Tauschwert unterschied. Er wurde
erst in der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts ein
philosophischer Terminus, wo er im Rahmen der
Wertphilosophie eine zentrale Bedeutung einnahm.
In der Alltagssprache taucht der Begriff auf, wenn
von „Grundwerten“, einem „Wertewandel“ oder einer
„neuen Wertedebatte“ die Rede ist.
Der Wertbegriff weist große Ähnlichkeiten mit dem
Begriff des Guten auf. Er wird wie dieser grundsätzlich
in einer subjektiven und einer objektiven Variante
gebraucht:
– Als „objektiver Wert“ bezeichnet er den von
bestimmten Gütern für den Menschen – wie z. B. den
(durch Sicherungs- und Versicherungsmaßnahmen)
zu schützenden Wert des menschlichen Lebens, der
Gesundheit etc
– als „subjektive Werthaltung“ bezeichnet er
das, was dem Einzelindividuum wertvoll ist, seinen
„Wertvorstellungen“ – wie Treue, Gerechtigkeit etc.
entspricht. Dies entspricht der Bedeutung von „bonum
morale“ („sittliches Gut“).8
Im Vergleich zum Begriff des Guten kommt dem
Wertbegriff allerdings eine stärkere gesellschaftliche
Bedingtheit zu. So spricht man von einem
„Wertewandel“, wenn man ausdrücken will, dass sich
bestimmte, in einer Gesellschaft allgemein akzeptierte
Handlungsnormen im Verlauf der Geschichte
7
Wolfgang Rohrbach, “Versicherungsgeschichte von
den Anfängen bis zum Börsenkrach des Jahres 1873”, in:
Versicherungsgeschichte Österreichs Bd. 1, Verlag Holzhausen
Wien 1988, S 120ff.
8
Gerhard Schweppenhäuser, “Grundbegriffe der Ethik zur
Einführung. 2. Auflage. Junius, Hamburg 2006,S 55ff.
verändert haben. Damit meint man aber in der Regel
nicht, dass das, was früher für gut gehalten wurde,
nun „tatsächlich“ nicht mehr gut sei, sondern nur, dass
sich das allgemeine Urteil darüber geändert habe. Die
geschichtliche Darstellung des Versicherungswesens
ist ein geeigneter Schritt, um den weit verbreiteten
Informationsmangel über diesen Wirtschaftszweig zu
beseitigen sowie unzutreffende Klischeevorstellungen
und Vorurteile über die Assekuranz abzubauen. Diesen
Zweck zeigen die folgenden Kapitel auf.
2.1 Vom Seedarlehen zur Seeversicherung
Das Seedarlehen (lat.: foenus nautictim oder
nauticum) war ein bereits im Altertum bei den
Seehandel treibenden Kaufleuten des Orients
entstandenes Kreditgeschäft, dessen Regelung später
im römischen Recht erfolgte. Das Seedarlehen
wurde vom Schiffseigentümer zum Ausrüsten eines
Schiffes und zum Ankauf von Waren aufgenommen
und nur bei einem erfolgreichen Ausgang der Reise
zurückgezahlt. Der Darlehensgeber erhielt für das
Seedarlehen im Verhältnis zu anderen Kreditgeschäften
sehr hohe Zinsen. Diese waren einerseits Entgelt für
den geliehenen Geldbetrag, andererseits Entgelt für die
teilweise Übernahme des mit der Schifffahrt für den
Schiffseigentümer verbundenen hohen Risikos. Der
Schiffseigentümer finanzierte mit dem Seedarlehen also
nicht nur teilweise die Seereise, sondern wälzte damit
zugleich einen Teil des Risikos auf den Kreditgeber ab.
Andererseits verzichtete er dafür auf einen Teil seines
voraussichtlichen Gewinns. Bei dem Seedarlehen
handelte es sich mithin noch nicht um eine Versicherung
im heutigen Sinne, sondern lediglich um eine
Aufteilung des Risikos zwischen dem Schiffseigentümer
und dem Darlehensgeber. Das Seedarlehen ist als
Kombination eines Darlehensgeschäftes mit einem
Versicherungsgeschäft anzusehen, aus der im 14. Jh. die
Seeversicherung hervorging.9
Diese Entwicklung wurde entscheidend durch
das Dekret des Papstes Gregor IX. aus dem Jahre
1330 gefördert, das allen Christen das Nehmen
von Zinsen verbot (kanonisches Zinsverbot). Diese
päpstliche Entscheidung war keineswegs eine
Spontanentscheidung.
Seinen Ausgangspunkt nahm das altkirchliche
Zinsverbot mit dem Zweiten Laterankonzil von 1139,
dem Decretum Gratiani, einem ausdrücklichen
Zinsnahmeverbot durch Papst Innozenz III. von 1215
und dem Konzil von Vienne von 1311. Danach war es
verboten, Zinsen auf verliehenes Geld zu verlangen.
Auch Thomas von Aquin sprach sich philosophisch
9
www.juramagazin.de/seedarlehen v. 8. 2. 2013.
1/2013
Ethik und Versicherung
gegen den Zins aus. Die Phase des Zinsverbotes deckt
sich in Mitteleuropa mit der Epoche der Gotik (11401500) und wurde dann aufgeweicht. In den italienischen
Seestädten setzte dieser Prozess schon im 14. Jh ein.
Zulässig war verzinste Einbringung von Kapital
in ein Geschäft (societas) und der im Mittelalter weit
verbreitete Rentenkauf (census), der sich zum Vorläufer
der Lebensversicherung weiterentwickelte.
Im übrigen wurde zwischen unzulässiger usura und
zulässigem Interesse unterschieden. So war auch bei
einem Darlehen eine Zinsvereinbarung zulässig, wenn
dem Geldgeber ein Vorteil entging (lucrum cessans),
er einen Schaden erlitt (damnum emergens) oder die
Gefahr des Kapitalverlusts (periculum sortis) bestand.
Ein Fall des damnum emergens ist z.B. die Vereinbarung
einer Strafgebühr für die verspätete Rückzahlung eines
zinslosen, befristeten Darlehens.
Das teilweise oder gänzliche Zinsverbot hatte zur
Folge, dass die mit dem Seedarlehen verbundene
Risikoübernahme als Kaufvertrag deklariert wurde, der
sich dann zum Seeversicherungsvertrag entwickelte.
Der erste urkundlich nachweisbare (aber im Original
nicht erhaltene)Seeversicherungsvertrag vom 22. April
1329 nimmt Bezug auf einen im März des gleichen
Jahres erstellten, wonach ein gewisser Ottobono
Demarini eines seiner Schiffe an Buonaccorso fu
Giovanni Acciauoli vermietete, während gleichzeitig
der Genuesische Bankier und Kaufmann , Caspare
Grimaldi, hiefür Versicherung leistete.10
Der älteste im Original erhaltene (See)
Versicherungsvertrag stammt aus dem Jahre 1347
und gehört dem Genuesischen Notariatsarchiv
des Teramo Maggiole an. 11 Vorurteile und
unzutreffende Klischeevorstellungen veranlassten
Versicherungsgegner, ein Verbot des jungen
Wirtschaftszweiges anzustreben.
Mit dem Gesetz vom 8. Mai 1366 wurde durch den
Senat der Republik Genua der Versicherungskontrakt
als Wucher verboten. Doktrinäre und der Kirche
nahestehende Juristen hatten ihn als Hasardspiel und
unmoralische Tollkühnheit gebrandmarkt. Trotz der
drohenden Gefahr der kirchlichen Exkommunizierung
erklãrte der damalige Doge von Genua, Gabriele
Adorno, mit Dekret vom 21. Oktober 1369 im Verein
mit den Ältesten des Volkes (die wie er Kaufherren
waren), dass Versicherungen gültig, erlaubt und
nützlich seien. In der Verordnung wird übrigens zum
10
Z. S. Vallebona, “Die Seeversicherung einst und jetzt”; in:
Assecuranz-Jahrbuch hgg, v. Adolph Ehrenzweig, 3. Jg., Wien
1882, S 57ff.
11
Wolfgang Rohrbach, “Genua- Wegbereiterin der
österreichischen Assekuranz”; in: Versicherungsgeschichte
Österreichs Bd IX, Holzhausen Verlag, Wien 2008, Seiten 55-57.
ersten Mal der Begriff “assecuramentum” im Sinne von
Versicherung verwendet.
Um die kirchlichen Kreise Genuas nicht völlig
zu verärgern, wurde bestimmt, dass “gewisse
Einwendungen gegen Versicherungsverträge zulässig
sein sollten.” 12
Die couragierte Handlung des Dogen von Genua hatte
Folgewirkungen in anderen Regionen und Bereichen.
Das Zinsverbot wurde von den Templern (Ritterorden)
und anderen Bankiers durch einen Zuschlag geschickt
umgangen. Im weltlichen Recht wurde das Zinsverbot
zunehmend aufgehoben. So legalisierte der englische
Monarch Heinrich VIII. 1545 nach seinem Bruch mit
dem Papst die Zinszahlung. Die Reichsabschiede von
1500, 1548 und 1577 erlaubten nach ihrem Wortlaut
einen Zins von 5% für den Rentenkauf, diese Erlaubnis
wurde aber allgemein auch auf Darlehen bezogen. Im
Westfälischen Frieden von 1648 wurden mit 5% verzinste
Darlehen für zulässig erklärt. 13
Im Anschluss daran hielt die deutsche
Rechtswissenschaft das Zinsverbot für
gewohnheitsrechtlich abgeschafft.
2.2. Aberglaube und Fundamentalismus als
Antipoden des Versicherungsgedankens
Vor dem Hintergrund stets wiederkehrender
Bedrohungen menschlicher Existenz durch gewaltige
Ereignisse vertieft sich der Glaube an außerirdische
Mächte. Der Zeitgeist wurde nicht nur von Furcht
geprägt, die von Glauben her stammt. Auch der
Aberglaube mit seinem krassesten Auswuchs, dem
Hexenwahn, stand damals in voller Blüte. J. C. Gräff
definiert “Hexerei als dasjenige Verbrechen”, durch
welches ein Mensch mit dem Teufel ein Bündnis
schließt, um den Mitmenschen zu schaden. 14
So wurden die Ursachen für Unglücksfälle in “dafür
zuständigen Hexen” erblickt, denen in Befragungen
unter Folter jene Geständnisse abgerungen wurden,
welche dann die Grundlage für Verurteilungen in
Inquisitionsprozessen bildeten. Aber selbst dort,
wo sich allmählich im. 17. Jh. der Rationalismus
12
Heinrich Bensa, “Neue Beiträge zur Geschichte der
Seeversicherung”; in: Assecuranz-Jahrbuch hgg. v. Adolph
Ehrenzweig, 8. Jg, Wien. 1887, S 132–136.
13
Stephan Schuster: “Das Seedarlehen in den Gerichtsreden
des Demosthenes. Mit einem Ausblick auf die weitere historische
Entwicklung: dánein nautikón, fenus nauticum und Bodmerei”,
Berlin: Duncker & Humblot 2005.S 33.
14
J. C. Gräff, Versuch einer Geschichte der
Criminalgesetzgebung, der Land- und Banngerichte, Torturen,
Urfehden, auch des Hexen- und Zauberwesens in der
Steyermark, Graz 1817, S 18ff.
25
1/2013
WOLFGANG ROHRBACH
26
durchsetzte, und die offenkundige Gebundenheit an
eine magische Vorstellungswelt gelöst wird, verbleiben
als Ausdruck innerer Spannung abergläubische
Rudimente, sodass selbst nach Durchsetzung des
rationalen Versicherungsgedankens der Gebrauch
magischer Sicherungsmittel (oft in Kombination mit
Versicherung) nicht abbricht. So sah man noch im
17./18.Jh am kaiserlichen Hof in Wien in Pestseuchen,
Türkenbedrohungen und am Himmel zu beobachtenden
Kometen besonderer Größe “göttliche Ruthen”, die den
Ausfluss des von den Menschen erregten göttlichen Zorns
darstellen. 15 Bei den zahlreichen Auseinandersetzungen
mit den Begriffen Glück und Unglück wird in der
kameralistischen Literatur bis weit ins 18. Jh hinein die
Ansicht vertreten, dass letztendes überall Gottes Wille
walte. Nach Ansicht des Kameralisten Johann Heinrich
Jung stellt sich die Allmacht Gottes jeder Maßnahme
entgegen, durch welche die materiellen Folgen von
Unglücksfällen (=göttliche Ruthen) beseitigt werden
sollen: “Die Rüstkammer des Allmächtigen ist reich
genug an Werkzeugen; wenn man sich auch gegen das
Eine schützt, so bleiben ihrer doch noch genug übrig,
gegen die man sich nicht schützen kann. Wenn der
Knabe eine Ruthe zerbricht, so lächelt der Vater, und
macht eine andere.” 16
Ein anderes Absurdum präsentierte der Kameralist
Johann Friedrich von Pfeiffer: “Verhagelung des
Getreides, Anzünden der Gebäude durch Blitz,
Überschwemmungen und dergleichen dürfen nie für
ein bloßes Ungefähr gehalten werden. Es sind väterliche
Ruthen, die schlagen”. Er rät die Ruthen zu küssen, statt
gegen die Schläge vorzusorgen.
Somit erschien es problematisch, sich gegen die
materiellen Folgen dieser gottgewollten Ereignisse
durch Versicherungen schützen zu wollen. Gott lässt
nach Pfeiffers Ansicht das Unglück geschehen, um uns
zu dem Bekenntnis zu zwingen, dass ihm allein die
Ehre gebühre, und unsere Vernunft ein ohnmächtiger
Schatten sei. Demnach werden statt Versicherungen
zur Bewältigung von Unglücksfällen “Mäßigung,
Standhaftigkeit, oder vernünftige Gelassenheit”
vorgeschlagen. 17
15
Infections-Ordnung der Stadt Wien, Leopold. I vom 9.
Jänner1679; Codex Austriacus I 159.
16
J.H.Jung, “Lehrbuch der Staats- Polizey- Wissenschaft “;
Leipzig 1788, S 362.
17
Johann Friedrich von Pfeiffer, “Vermischte
Verbesserungsvorschläge und freie Gedanken über verschiedene
den Nahrungsstand, die Bevölkerung und Staatswissenschaft der
Deutschen betreffende Gegenstände, I. bis VI. Stück, Frankfurt
1777/78.
3. VERSICHERUNG- EIN DERIVAT DER
AUFKLÄRUNG
In verschiedenen Bereichen der Geschichtsschreibung
wird von einem Zeitalter der Aufklärung gesprochen
und geschrieben.
Gemeint ist damit meist die Epoche des 17. und
18. Jahrhunderts. Zum historischen Programm der
europäischen Aufklärung gehörte damals nämlich die
Berufung auf die Vernunft als universelle Urteilsinstanz,
der Kampf gegen Vorurteile und eine Hinwendung
zu den Naturwissenschaften in der philosophischen
Erkenntnistheorie. 18
Der deutsche Philosoph Immanuel Kant definierte
im Jahre 1784 Aufklärung als „Ausgang des Menschen
aus seiner selbst verschuldeten Unmündigkeit“.
Unmündigkeit ist das Unvermögen, sich seines
Verstandes ohne Leitung eines anderen zu bedienen.“ 19
Das Versicherungswesen hat eine seiner Wurzeln
in Glücksspielen. und der aus ihnen stufenweise
abgeleiteten Wahrscheinlicheitsmathematik. Hier
findet sich einer der wichtigsten Schnittstellen zum
Rationalismus und erste Ansätze der Aufklärung
schon im 15. Jh. Pechsträhnen und Unglück im
Spiel werden nicht mehr als gottgewolltes Schicksal
abgetan, sondern analysiert. Die ältesten Spuren des
Begriffes der Wahrscheinlichkeit im mathematischen
Sinn finden sich in einem 1477 von Francesco da
Buti veröffentlichten Kommentar zu Dantes Divina
Comedia. Zu der Stelle (purgatorio VI, 1, 2 ): “Beim
Schluss des Würfelspiels bleibt in Trauer, wer da
verloren hat, zurück” . bemerkt der Kommentator, das
im Urtext “Zara” genannte Würfelspiel bestehe darin,
dass bei drei Würfeln der eine von zwei Spielern auf die
Zahlen 7-14 und der andere auf die Zahlen 3-6 und 1518 wette. Dasselbe sei ein betrügerisches, da zwar beide
auf gleich viele mögliche Zahlen wetteten, der eine
aber für jede der seinigen wenigstens vier, der andere
höchstens drei günstige Fälle habe.
Als
der
eigentliche
Schöpfer
der
Wahrscheinlichkeitsrechnung gilt der Franzose Blaise
Pascal (1623- 1662). Die für die Entwicklung der
Versicherungswirtschaft so wichtigen Gedanken über
Wahrscheinlichkeiten kombiniert mit dem Gesetz der
Großen Zahlen finden sich in Pascals “Abhandlung
über das arithmetische Dreieck”, von der Leibniz
18
Ehrhard Bahr (Hrsg.): Was ist Aufklärung? Thesen und
Definitionen. Reclam, Stuttgart 2008, S 11ff.
19
Immanuel Kant: Beantwortung der Frage:Was ist
Aufklärung? (1784); in: de.wikipedia.org/wiki/Aufkl%25C3%, v.
22.2.2013.
1/2013
Ethik und Versicherung
eine Abschrift besaß. 20 Hierbei handelt es sich um
das Grundgesetz der Versicherungswirtschaft. Dies
ist eine wahrscheinlichkeitsorientierte Vorhersage
über den künftigen Schadenverlauf: Je größer die
Zahl der Personen, Güter und Werte ist, die von der
gleichen Gefahr bedroht sind, desto geringer ist der
Einfluss von Zufälligkeiten. Betrachtungen über
den Zufall beim Würfelspiel führten zum Entstehen
der Wahrscheinlichkeitsrechnung, mit deren Hilfe
Voraussagen über die Häufigkeit von Zufallsereignissen
möglich sind. Das Gesetz der großen Zahl kann nicht
entscheiden, wer von einem Schaden getroffen wird,
sondern nur wie viele der in der Risiko-Gemeinschaft
zusammengeschlossen von einem bestimmten
Unglücksfall ereilt werden.
3.1. G. W. Leibniz und der Versicherungsgedanke
Mit mathematischen Abhandlungen konnten
die frömmelnden Dogmatiker unter den
Versicherungsgegnern zu keinem Umdenken bewegt
werden, weil sie die Formeln einfach nicht verstanden.
Sie mussten “mit ihren eigenen Waffen” geschlagen
werfen.
Die philosophische Basis für das Versicherungswesen
legte der letzte “Doctor universalis” Gottfried Wilhelm
Leibniz (1646-1716). Die Ethik, die der Top-Philosoph
aus seinem metaphysischen Gedankengebäude
ableitete, war auch stark auf Gott ausgerichtet, doch
kam er über diesen Weg zu einer völlig anderen
Erkenntnis in Bezug auf den Versicherungsgedanken:
Die göttliche Vollkommenheit zeigt sich in der
Gleichordnung unserer wichtigsten Aktivitäten mit
dem Willen Gottes, aber nicht in müdem tatenlosen
Fatalismus, sondern in der Überwindung des Bösen mit
allen zur Verfügung stehenden Mitteln. 21
In logischer Fortsetzung dieser Gedanken verfasste
Leibniz im Jahre 1697 seine Denkschrift über die
“Errichtung von Versicherungsanstalten gegen alle
Zufälle des Lebens oder wenigstens gegen alle Wasserund Feuerschäden”. Mit dieser philosophischen
Einstellung setzte Leibniz der mittelalterlichen
Auffassung, dass jede Versicherung ein unerlaubtes
Eingreifen in die Pläne Gottes sei, ein Ende. In seiner
Versicherungsdenkschrift wies er zunächst auf die
Gefahren der damaligen Zeit hin: Menschen, die durch
Unglücksfälle zu Bettlern geworden waren und nun
20
Peter Koch, “Pioniere des Versicherungsgedankens, 300
Jahre Versicherungsgeschichte in Lebensbildern 1550- 1850 “;
Wiesbaden 1968, S 43-47.
21
Johann Schmitt-Lermann, “Der Versicherungsgedanke
im deutschen Geistesleben des Barock und der Aufklärung”,
München 1954, S 41ff.
weder als Soldaten noch als Steuerzahler ihre Leistungen
für den Staat erbrachten. Mit Entschiedenheit lehnte
Leibniz die Meinung ab, Versicherung sei eine neue
Steuer. Vielmehr sei die im Staat zusammengefasste
Gemeinschaft eine vieltausendköpfige Familie, die
Schicksal und Leid über Versicherung leichter teilen
und tragen könne.
3.2. Ewiggültige Lehren aus der Aufklärung
Versicherung als aufgeklärtes Verhalten gegenüber
Unglücksfällen bedarf der fortwährenden Energiezufuhr
aus frischen Quellen des wachsamen Geistes, um nicht
zu versickern. Auch gibt es stets temporäre und/oder
lokale Bedrohungen aufklärerischer Errungenschaften.
So liefert die Versicherungsgeschichte Beweise, dass
die unsichtbare Ware Versicherung in jeder Epoche
spezifischen Formen der Missdeutung und des
Missbrauchs ausgesetzt ist. Die Wechselbeziehungen
zwischen Versicherern, Versicherten und den ethischen
Herausforderungen der Branche müssen deshalb stets
neu behandelt und beantwortet werden.
Durch die europäische Aufklärung kam es zu einer
deutlichen Aufgabentrennung zwischen Kirche bzw
Religion und Staat. Eine Verwässerung dieser Grenzen
wäre fatal für die Versicherung und in weiterer Folge für
die gesamte europäische Kultur.
Deshalb sei am Ende dieses Kapitels die moderne
Definition der Aufklärung von Dorinda Outram
wiedergegeben: “Aufklärung ist der Wunsch danach,
dass menschliche Angelegenheiten von der Vernunft
geleitet werden, anstatt durch Religion, Aberglauben
oder Offenbarung; und der Glaube an die Kraft der
menschlichen Vernunft die Gesellschaft zu verändern
und das Individuum von den Fesseln der Tradition oder
der willkürlichen Autorität zu befreien. All dies gestützt
durch eine Weltanschauung, die zunehmend durch die
Wissenschaft anstatt durch Religion oder Tradition
validiert wird.“ 22
4. MODERNE VERSICHERUNGSETHISCHE
HERAUSFORDERUNGEN
Das Gedankengut der europäischen Aufklärung
stellt keinen prinzipiellen Gegensatz zu Kirche
und Christentum dar. Es soll aber Einmischung in
spezifische wissenschaftliche und staatspolitische
Belange vermieden werden.
22
Dorinda Outram: The Enlightenment (1995) zitiert
in: Werner Schneiders: Das Zeitalter der Aufklärung. Beck,
München , 2. Aufl. 2001, S 22f .
27
1/2013
WOLFGANG ROHRBACH
28
Im 19. Jh wurden die Christlichen Kirchen
der Donaumonarchie Partner der damals stark
expandierenden Versicherungsgesellschaften.
Kirchliche Immobilien und geistliches Personal
werden seither versichert. Bischöfe, Äbte, Priester
usw. wurden als wichtige Ratgeber der Kranken-,
Alters- und Begräbnisvorsorge in die Verwaltungsräte
der Versicherungsgesellschaften aufgenommen. Der
christliche Gleichheitsgrundsatz und die christliche
Nächstenliebe wurden in modifizierter Form ins
Spitalwesen. übernommen und schufen auch in der
Politik als “Freiheit, Gleichheit und Brüderlichkeit” die
Fundamente des Sozialstaats. Dass das Christentum
eine der “tragenden Säulen” der europäischen Kultur
war und ist, beweisen zahlreiche aus dem Geist der
christlichen Nächstenliebe entstandenen Krankenund Pflegeeinrichtungen, Waisenhäuser, Kindergärten,
Domschulen usw.
Die mittelalterlichen Ordensklöster waren auch
Vorläufer der Krankenversicherung. Im Malteserund Johanniter Hospitaldienst sowie im Spitalorden
der Barmherzigen Brüder mit ihren jährlichen
Sammlungen unter allen Gläubigen (=Urform der
Prämie) leben diese Institutionen weiter.
In den geistlichen Spitälern wird der jeder Patient
-unabhängig von Alter, Geschlecht und Geisteszustandals kranker Gast in seiner vollen Menschenwürde
behandelt. Viele LeiterInnen öffentlicher
Gesundheitseinrichtungen werden durch geistliches
Lehrpersonal mit wirtschaftsethischen Denkmustern
bekannt gemacht.
4.1. Islam - Chance statt Bedrohung
Seit 1912 ist der Islam Staatsreligion in Österreich.
Den Moslems ist eine Gewinnerwirtschaftung durch
Zinsen verwehrt. Somit sind Lebensversicherungen
mit Gewinnbeteilung irrelevante Produkte für diese
Zielgruppe. Die neue Herausforderung für die
Assekuranz lautet: Wie können die in ganz Europa
expandierenden Bevölkerungsgruppen der Moslems
als neue Kunden mit spezifischen Vorsorgeprodukten
gewonnen werden. Auch Moslems stellen ja wie
Christen keine geschlossene Gruppe dar. Auch In
dieser Weltreligion gab und gibt es unterschiedliche
Reformprozesse, aber auch Fundamentalismus. Aus
der Geschichte wissen wir, dass ein breites Aus- und
Weiterbildungsprogramm vom Kindergarten bis
ins Seniorenheim der beste Weg zu einem für alle
vorteilhaften Miteinander ist. Der Weg muss über einen
Dialog zwischen gleichwertigen Partnern -frei von
Unterwerfungsmentalität- beschritten werden. Es gibt
vielversprechende Ansätze.
4.1.1. Euro-Islam
Der Begriff „Euro-Islam“ wurde 1992 von Bassam
Tibi für seine liberale Version des Islam eingeführt,
wird aber auch für die reform-salafistische Position
verwendet, die von Tariq Ramadan vertreten wird.
Bassam Tibi versteht unter Euro-Islam eine
europäisch-islamische Synthese im Rahmen der
Europäisierung des Islam und darüber hinaus auch den
Abschied von der Schari’a und Dschihad, welche die
Integration von Muslimen in Europa behindern. 23
Euro-Islam bedeutet für ihn, dass in Europa lebende
muslimische “Citoyens” die Trennung von Religion
und Staat akzeptieren. Wenn dies wegen politischer
Radikalisierung nicht gelingt, sieht er als Gegensatz ein
Konfliktszenario mit einer Ghettoisierung der Muslime,
die mit inem ungeheurem Gewaltpotential für das 21.
Jahrhundert einhergehen wird.
Hier kann die Versicherungswirtschaft durch
Aufnahme euroislamischer Vermittler einen größeren
völkerverbindenden Beitrag leisten als so manchen
Verantwortlichen derzeit bewusst ist.
4.2. Eine neue Alters- und Altenkultur entwickeln
Ein zweiter wesentlicher Bereich moderner ethischer
Herausforderungen betrifft die Entwicklung einer Altersund Altenkultur. Die Erfolge der Medizin bescheren uns
nicht nur immer mehr hochbetagte Menschen, sondern
- so paradox es klingt - auch immer mehr Pflegefälle.
Der Grund liegt darin, dass viele Krankheiten, die
früher rasch zum Tode führten, in ihren Auswirkungen
so gemildert (aber nicht geheilt) werden können, dass
der Patient noch Jahre weiterlebt. Jedoch um den
Preis ständiger medizinischer Behandlung und Pflege.
Die Versicherer entsprechen mit neuen ergänzenden
Kranken- und Pflegeversicherungsprodukten dem
wachsenden Bedarf.
Aber es gibt aber auch ein modernes
gesellschaftspolitisches Problem.
In jenen Regionen oder Milieus Europas, in denen
sich Gottlosigkeit, Spaß- und Wohlstandsgesellschaft
etablierten, schwinden zunehmend Hilfsbereitschaft,
Solidarität und Achtung vor dem Mitmenschen als
Ebenbild Gottes. Betroffen davon sind in erster Linie
ältere Menschen. Ihnen wird oft -trotz geistiger Frische
und großer Erfahrung- das Recht auf Arbeit verwehrt
oder erschwert.
Anderseits hören oder lesen die Senioren ständig,
welche Alterslast bei den Pensionen sie -bedingt durch
die kontinuierlich wachsende Lebenserwartungdarstellen. Mit Versicherungsprodukten allein ist hier
23
Bassam Tibi, “Euro-Islam”, Primus-Verlag, Darmstadt
2009; S 11ff.
1/2013
Ethik und Versicherung
zuwenig getan. Benötigt wird eine Art Vitalclub für
den Dritten und Vierten Lebensabschnitt. Denn jeder
Lebensabschnitt ist wertvoll und besitzt spezifische
Qualitäten, die auch für Jüngere und sogar Kleinkinder
sinnvoll genutzt werden können.
Heute fehlt die Einstellung, die mit Hilfe der
Assekuranz in die Familien hineingetragen werden
könnte. Werden alte Menschen nämlich heute zu
körperlich (nicht geistig) Hilfsbedürftigen, gliedert
man sie nicht selten aus den Familien in SingleSeniorenwohnungen oder Pflegeheime aus, wo sie als
“satte”, “saubere” und “stille” Insassen dem Lebensende
entgegen dämmern.
Die heute vielfach hochwertiger ausgebildeten und
pekuniär besser gestellten +60-Jährigen haben derzeit
in Mitteleuropa noch durchschnittlich mehr als ein
Viertel ihres Lebens vor sich.
Die wachsende Zahl der aktiven Senioren, die
körperlich und geistig flexibler sind als so manche
sich gehen lassende 45-Jährige, fordern energisch
mehr Lebensqualität und auch gesellschaftspolitischen
Einfluss.
Die Versicherungswirtschaft sollte
zunehmend die Ressourcen dieser “jungen Alten”
nutzen. da ihr wegen der niedrigen Geburtenraten in
weiten Teilen Europas viele kapitalkräftige Kunden
auszugehen drohen. Die Migranten kommen meist
aus den ärmeren Ländern und brauchen Jahre, bis sie
sich finanziell und intellektuell in unsere Gesellschaft
integriert haben. 24
4.3. Rationalisieren statt Rationieren
Rationierung erfolgt in vielerlei Formen. Im
britischen Gesundheitssystem zum Beispiel durch
Limitierung der finanziellen Mittel, die der Staat für die
Gesundheitsversorgung zur Verfügung stellt. Dies führt
zu einer Verknappung der Behandlungskapazitäten,
was zur Folge hat, dass bestimmte, vor allem teure
medizinische Leistungen rationiert werden. Das
bedeutet, dass Ärzte verpflichtet sind, gewissen
Patienten aufgrund bestimmter Kriterien einzelne
Behandlungen vorzuenthalten. Als bevorzugtes
Kriterium gilt das Alter, auch wenn man heute weiss,
dass nicht primär das Alter, sondern die letzten
Krankheitsjahre vor dem Tod die individuell höchsten
Behandlungskosten verursachen.
Aber welcher Trend lässt sich im übrigen Europa
seit Jahren feststellen? Die Entwicklung vorzeitiger
vom Gesetz tolerierter Lebensbeendigung setzte bei
ungeborenem Leben ein, greift in Form von passiver
24
Wolfgang Rohrbach, “Mit 66 Jahren, da fängt das Leben
an...“; in: Versicherungsgeschichte Österreichs Bd. VIII , Verlag
Holzhausen, Wien 2004, S 821 ff.
und aktiver Sterbehilfe in Zeitalter der demografischen
Alterung auf unheilbare altersdemente Pflegefälle über.
Wie mit Fangarmen einer Krake werden andere
Personenkreise in den Bannkreis der RadikalRationierung gezogen, wie das folgende Beispiel zeigt.
“Das belgische Parlament hat eine Debatte darüber
begonnen, Sterbehilfe auch für Minderjährige
zu erlauben. Der als Experte angehörte Chef
der Intensivstation des Königin-FabiolaKinderkrankenhauses, Dominique Biarent, forderte die
Abgeordneten auf, das seit 2002 bestehende SterbehilfeGesetz auf Kinder auszuweiten. Denn es werde bereits
Sterbehilfe bei Kindern geleistet, wenn auch außerhalb
der juristischen Bestimmungen.
Einer der Verfechter der erweiterten Sterbehilfe
ist der Senator Philippe Mahoux von der regierenden
Sozialistischen Partei (PS). Ein von ihm eingebrachter
Vorschlag sieht vor, Sterbehilfe für unter 18-Jährige
zu erlauben, wenn drei Bedingungen erfüllt sind: Die
Betroffenen besitzen “Urteilsfähigkeit”, sind “unheilbar
krank” und leiden unter “unstillbaren Schmerzen”.
Mahoux fordert zudem, über die Ausweitung des
Sterbehilfe-Gesetzes auf Patienten mit Alzheimer und
ähnlichen Krankheiten zu diskutieren. Die Debatte
im Parlament dürfte mehrere Monate dauern, da etwa
die entscheidenden Fragen wie ein Mindestalter für
betroffene Minderjährige geklärt werden müssen.”25
4.3.1. Ethik kontra Ökonomie
Die ökonomische Entscheidungsregel der
Kosten-Nutzen-Analyse relativiert das übliche
ärztliche Handeln, das bisher (Schwarze Schafe
ausgenommen) im ausschließlichen Dienste des
Patienten stand. Zur Erreichung einer optimalen
gesellschaftlichen Wohlfahrt müssen die knapper
werdenden Ressourcen dort eingesetzt werden, wo
sie das bestmögliche Kosten-Nutzen-Verhältnis
gewährleisten. Daraus wird ersichtlich, dass in keinem
Bereich des Gesundheitswesens (aber auch in keinem
anderen Bereich der Gesellschaft) Leistungen bis zur
absoluten Befriedigung des Patienten (beziehungsweise
des Konsumenten) beansprucht werden können –
insbesondere dann nicht, wenn diese Leistungen
sozialsolidarisch finanziert werden.
Damit steht die ökonomische Betrachtungsweise
im Widerspruch zur ärztlichen Behandlungsethik.
In seiner Ausbildung lernt der künftige Arzt primär,
alles medizinisch Mögliche zu tun, um seine Patienten
optimal zu behandeln. Das heißt, er wird in Absprache
mit dem Patienten so viele Leistungen erbringen
25
APA -Austria Presse Agentur Meldung vom 20.2. 2013:
“Brüssel - 1432 Sterbehilfe-Fälle im vergangenen Jahr”.
29
1/2013
WOLFGANG ROHRBACH
30
oder veranlassen, bis nach seiner Beurteilung kein
wesentlicher zusätzlicher Nutzen für den Patienten
mehr zu erzielen ist. Allerdings werden Ärztinnen
und Ärzte, die nach dieser Ethik entscheiden und
handeln, in einem Gesundheitswesen, dessen
Ressourcen immer mehr eingeschränkt und dessen
Behandlungsmöglichkeiten immer mehr ausgeweitet
werden, zunehmend mit Konflikten konfrontiert.
Ein solcher Konflikt entsteht dort wo zB an
+70jährigen (die geistig fit und vital sind) prinzipiell
keine lebensrettenden -bzw -verlängernden
Operationen auf Staatskosten mehr durchgeführt
werden sollen, sondern nur Schmerzmittel zu
verabreichen sind (England).
4.3.2. Rationalisierung kontra Rationierung
Viele Fachleute gehen davon aus, dass im
Gesundheitswesen erst dann rationiert werden darf,
wenn alle wichtigen Systemabläufe rationalisiert worden
sind. Mit vielfältigen Maßnahmen wird seit Jahren
versucht, die beschleunigte Kostenentwicklung zu
bremsen. Dabei konzentriert man sich vor allem darauf,
unnötige und wirkungslose Leistungen zu reduzieren
und Behandlungen effizienter durchzuführen.
Nach kaum bestrittenen Analysen könnten in
unserem heutigen Gesundheitswesen 10 Prozent der
Kosten ohne wesentliche Qualitätsverluste eingespart
werden. Die Möglichkeiten der Rationalisierung sind
also noch nicht ausgeschöpft. Ob dies rechtzeitig
nachzuholen ist, erscheint aufgrund der politischen
Verhältnisse allerdings eher unwahrscheinlich.
Mit neuen Konzepten wie Managed Care will
man diese Entwicklung fördern. Die Strategien zur
Kostendämpfung sind bisher mit der Versicherung
legitimiert worden, dass die qualitativ gute
Versorgung mit den heute zur Verfügung stehenden
Behandlungsmöglichkeiten dadurch nicht gefährdet
werde. Sobald es aber zu Qualitätseinbussen kommt,
wird sich aus der Rationalisierung zwangsläufig eine
Rationierung ergeben.
4.3.3. Renaissance der Zwei-Klassenmedizin?
Zwei-Klassen-Medizin“ ist ein negativ
besetztes politisches Schlagwort. Es bezeichnet ein
Gesundheitssystem, in dem die Güte der medizinischen
Versorgung davon abhängt, ob der Patient gesetzlich
(„Kassenpatient”) oder Privatpatient mit oder ohne
private Krankenversicherung ist.
Die Zwei-Klassenmedizin nach dem Slogan “Weil
du arm bist, musst du früher sterben!”, erfasst immer
weitere Teile Europas.
4.4. Die schöne und die hässliche Seite der
Organtransplantationen
Die Transplantationsmedizin hat in den letzten 25
Jahren Zehntausenden sterbenskranken Menschen
ihre Gesundheit durch Einsetzen von Organen
Verunglückter oder Verstorbener wiedergeben können.
Dies hat dazu geführt, dass manche Bürger ihre Organe
posthum der Transplantationschirurgie “vermachen”.
Als sich einige religiöse Institutionen “gegen die
Störung der Totenruhe” aussprachen, entgegnete Papst
Johannes-Paul II im Jahr 1991: “Wir sollten uns darüber
freuen, dass die Medizin ... mit der Organverpflanzung
eine neue Art und Weise gefunden hat, ... der
Menschheitsfamilie dienlich zu sein.” 26 Papst Benedikt
XVI stellte 2008 fest, Organspenden ist “eine besondere
Form, Nächstenliebe zu zeigen” 27 Aber es gibt auch eine
Kehrseite der Medaille. Die Transplantationschirurgie
hat in manchen Regionen zu einem lukrativen
Organhandel geführt. In Österreich bezahlt die
Krankenversicherung keine Spenderorgane, wohl
aber die Operation nach einem von ihr entwickelten
Schema. Ein ethisches Problem stellt auch die Frage
dar, ob Sterbenden (also noch nicht Toten) Organe
entnommen werden dürfen.
Kritisch äußerte sich Prof. Dr Franco Rest in der
Zeitschrift “Die Wurzel” Nr 3/12: “Den Hirntod
gibt es überhaupt nicht. Er ist eine Erfindung der
Transplantationsmedizin.”
„Hirntote sind in Wirklichkeit sterbende Menschen,
denn der menschliche Körper stirbt langsam.“ 28
5. SCHLUSSFOLGERUNG
Die Versicherungsbranche mit ihren vielen – oft sehr
unterschiedlich bewerteten Aktivitäten - benötigt einen
Ethik-Kodex. Dieser wurde in den eigenen Reihen nicht
nur diskutiert , sondern in einigen Gesellschaften bzw.
Konzernen auch schon durchgesetzt.
Wegen des in Teilbereichen ziemlich unterschiedlichen Aufgabenbereiches zwischen privater und sozialer Krankenversicherung, scheint auch hinsichtlich der
ethischen Ausrichtung eine Abgrenzung zur Sozialversicherung sinnvoll.
Ungelöst sind allerdings noch die Fragen, wie man
gewissen Entgleisungen im Vertrieb (wie zB Kundenausspannen, Kannibalismus zwischen den Vertriebsschienen des gleichen Unternehmens) entgegentreten will.
26
Papst Johannes Paul II. im Jahr 1991; zit. nach Würzburger
Katholisches Sonntagsblatt vom 5.3.2006.
27
Papst Benedikt XVI.; zit. nach Radio Vatikan, 7.11.2008.
28
Der Spiegel Nr. 38/2005.
1/2013
ARTICLES
31
Wolfgang ROHRBACH, PhD
State University of Vienna
Ethics and insurance
Scientific Debate
SUMMARY
The interaction between ethics and insurance is significant. Ethics as a philosophical discipline seeks for
criteria for good and bad behavior. Insurance is often
conflicted because certain important or good actions
are not recognized as such. But the fact that the qualification of insurance as “good” or “bad” depends on
the particular position of the viewer makes an objective
assessment difficult.
It should be noted in this context that socio-political or religious movements represent different views
on insurance. Insurance, as seen by religious fundamentalists at the end of the 18th century, was an illegal
intervention in the plans of God (Prevention of God’s
punishment). However, the representatives of the Enlightenment in 17th and 18th century saw in insurance a
form of cross-border departures from structural immaturity and lazy fatalism. Insurance as an enlightened
attitude towards disasters requires the continual supply
of energy from the fresh springs of the watchful mind in
order not to seep away. In addition, achievements from
the age of Enlightenment bring also temporary and/or
local threats with it. The history of insurance provides
evidence that the invisible goods insurance is in any era
exposed to specific forms of misinterpretation and misuse. The interactions between insurers, policyholders
and the ethical challenges of the industry must therefore always be reconsidered and answered.
1/2013
ČLANCI
32
Prof. dr Ioannis ROKAS
Principi evropskog ugovornog prava osiguranja
kao napredan i uravnotežen sistem zaštite ugovarača osiguranja
UDK: 368:347.44(4-642EU)
Primljen: 31. 12. 2013.
Prihvaćen: 30. 1. 2013.
Naučna polemika
Abstract
U sklopu Opšteg referentnog okvira evropskog ugovornog prava, koji ima za cilj stvaranje ujednačenijeg
Evropskog ugovornog prava sa opštim principima, terminologijom i sistematikom, Principi evropskog ugovornog prava osiguranja predstavljaju konkretan doprinos ugovornom pravu osiguranja.
Namera je da Principi evropskog ugovornog prava osiguranja služe kao izborni instrument ugovornih
strana kod ugovora o osiguranju i predstavljaju nezavisan skup pravila od prinudnih propisa kojima se štiti
ugovorač osiguranja. Zato se u ovom članku razmatra
obavezujuća priroda tih pravila i njihov odnos sa nacionalnim pravilima o zaštiti potrošača, posebno kada se
radi o definiciji potrošača.
Ključne reči: ugovorno pravo osiguranja, prinudni
propisi, zaštita potrošača, prekogranična prodaja proizvoda osiguranja
1. PRINCIPI UGOVORNOG PRAVA
OSIGURANJA (PEUPO)
PEUPO je rezultat dosadašnjeg rada i rada koji je u
toku u okviru Projektne grupe „Reforma Evropskog
ugovornog prava osiguranja”,1 koji predstavlja projekat pokrenut na inicijativu grupe evropskih profesora sa ciljem da se sačini nacrt „Principa Evropskog
*
Atinski Univerzitet ekonomije i poslovne administracije,
IKRP (Athens) Law Firm. Elektronska adresa je: [email protected]
com.
1
Project Group “Restatement of European Insurance
Contract Law”, established by Prof. Dr. Fritz Reichert-Facilides
(†), LL.M. Chairman: Prof. Dr. Helmut Heiss, LL.M., University
of Zurich, Residence and Bureau of the Group: University of
Innsbruck, Institute of Civil Law; dostupno na: http://www.
restatement.info/.
ugovornog prava osiguranja” koji je započeo 1999, a
Evropskoj mreži savršenstva Evropskog ugovornog
prava osiguranja pridružio se 2005. godine kada je ona
i formirana. Princip PEUPO-a predstavlja doprinos
Opštem referentnom okviru2 (dalje u tekstu: ORO)
Evropskog ugovornog prava. ORO ugovornog prava
u EU ima za cilj stvaranje ujednačenijeg Evropskog
ugovornog prava (opšti principi, terminologija i sistematika). Njima je obuhvaćen i ugovor o osiguranju.
Opšti deo Ugovornog prava osiguranja, uključujući
i opšta pravila za sve vrste osiguranja nadoknade,
kao i sve vrste osiguranja na fiksne sume, već su objavljena i prokomentarisana 2009. u posebnom izdanju, čiji su urednici članovi Grupu za reformu koja
predstavlja Komisiju za izradu nacrta. Preostali deo
posla koji, između ostalog, obuhvata posebna pravila
za pojedinačne grane osiguranja, počev od životnog
osiguranja (zajedno sa kolektivnim ugovorima o osiguranju) i osiguranje odgovornosti, trenutno je u toku.
Pravila PEUPO se prevode na sve jezike EU, kao i
na korejski, japanski i turski.
Namera je da PEUPO služi kao nacrt Opcionog instrumenta Evropskog ugovornog prava osiguranja.
On će se primenjivati kada se ugovorne strane, bez obzira na ograničenja u pogledu izbora prava po međunarodnom privatnom pravu, saglase da se on primenjuje
na njihov ugovor. Ako ugovorne strane zaključe da se
koriste prednostima PEUPO, njegova pravila će se primenjivati u celini bez ubacivanja drugih isključenja
ili posebnih klauzula.
Pravila PEUPO predstavljaju nezavisan skup pravila od prinudnih pravila koja se primenjuju za zaštitu
ugovarača osiguranja. U stvari, gotovo sva pravila su
„poluprinudna”, što znači da su odstupanja dozvoljena
jedino u korist ugovarača osiguranja, osiguranika ili ko2
Common Frame of Reference, Chapter III, Section IX,
Insurance Contract, Status 1 August 2009, dostupno na: http://
www.restatement.info/, 27. 1. 2013.
1/2013
Principi evropskog ugovornog prava osiguranja kao napredan i uravnotežen sistem zaštite...
risnika nadoknade iz osiguranja. Ona nemaju za cilj da
budu sveobuhvatno i jednoobrazno Evropsko ugovorno pravo osiguranja. Nacionalna prava država članica
i dalje se primenjuju sve dok prava ugovarača osiguranja, osiguranika ili korisnika nadoknade iz osiguranja
po PEUPO nisu na njihovu štetu. Ako se PEUPO usvoji
kao Opciona Uredba EU, to će omogućiti prekograničnu prodaju proizvoda osiguranja na teritoriji EU, bez
njihovog prilagođavanja prinudnim pravilima nacionalnih prava država članica. Države članice uvode različite
prinudne norme u svom ugovornom pravu osiguranja
a to je prepreka stvaranju Evropskog proizvoda osiguranja, tj. uslova osiguranja na koje bi se primenjivala
ista pravila što bi omogućilo njihovu prodaju u svim
državama članicama. Danas, uprkos primeni direktiva
o osiguranju u pogledu slobode osnivanja, slobode
pružanja usluga i pravila o jedinstvenoj dozvoli, Direktive o zaštiti potrošača (posebno, o distancionom marketingu potrošačkih finansijskih usluga,3 nepoštenim
ugovornim uslovima4 i nepoštenoj komercijalnoj
praksi5), Direktivama o privremenim merama6 i polu7,
Briselskoj Uredbi I o određivanju nadležnosti8 i Rims3
Direktiva br. 2002/65/EC Skupštine Evrope i Saveta od 23.
septembra 2002. godine u vezi sa distancionim marketingom
finansijskih potrošačkih usluga kojom se dopunjuje Direktiva
Saveta 90/619/EEC, Direktive 97/7/EC i 98/27/EC, prevod
direktive objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 3/2006.
4
Direktiva Saveta br. 93/13/EEC od 5. aprila 1993. godine o
nekorektnim klauzulama potrošačkih ugovora, prevod direktive
objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 1-2/2007 koja je
dopunjena Direktivom br. 2011/83/EU Skupštine Evrope i
Saveta od 25. oktobra 2011. o pravima potrošača, novim čl. 8a,
prevod navedenog člana objavljen u Reviji za pravo osiguranja,
br. 1/2012.
5
Direktiva br. 2005/29/EC Skupštine Evrope i Saveta od 11.
maja 2005. godine o nekorektnoj trgovačkoj praksi pravnih lica
prema potrošačima na unutrašnjem tržištu kojom se dopunjuje
Direktiva saveta br. 84/450/EEC, Direktive br. 97/7/EC, 98/27/
EC i 2002/65/EC Skupštine Evrope i Saveta i Uredba (EC) br.
2006/2004 Skupštine Evrope i Saveta („Direktiva o nekorektnoj
trgovačkoj praksi”), prevod direktive objavljen u Reviji za pravo
osiguranja, br. 3/2007.
6
Direktiva br. 2009/22/EC Skupštine Evrope i Saveta od
23. aprila 2009. o izricanju mera zabrane radi zaštite interesa
potrošača, (konsolidovana verzija), Službeni list EU, L 110/30, 1.
5. 2009, prevod direktive objavljen u Reviji za pravo osiguranja,
br. 4/2012.
7
Direktiva Saveta br. 2004/113/EC od 13. decembra 2004.
o primeni principa ravnopravnog tretmana muškaraca i žena u
vezi sa korišćenjem usluga i prometom roba, prevod direktive
objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 2/2012.
8
Uredba Saveta (EC) br. 44/2001 od 22. decembra 2000. o
nadležnosti, priznavanju i izvršavanju presuda u građanskim i
trgovačkim sporovima, OJ L 12, 16. 1. 2001, str. 1–38.
koj uredbi I o merodavnom pravu9, različita prinudna
pravila država članica ne dozvoljavaju prodaju proizvoda osiguranja na koje se primenjuju ista pravila u celoj
Zajednici. Ta prepreka se može ukloniti PEUPO-m, ako
se on usvoji kao opcioni propis.
Međutim, nisu svi ugovarači osiguranja, osiguranici i korisnici nadoknada iz osiguranja dodatno
zaštićeni po „poluprinudnim” pravilima PEUPO.
Odstupanja se dozvoljavaju u korist bilo koje strane,
uključujući i osiguravača, kod ugovora o osiguranju
velikih rizika u smislu direktiva o osiguranju. Definicija velikog rizika od strane EU uvedena je tzv. direktivom o osiguranju druge generacije (ona je primenjena
u čl. 13, st. 27 [definicije] Direktive 2009/138 o solventnosti II, a takođe i u čl. 7 Rimske uredbe I, 593/2008 o
merodavnom pravu ugovornih obaveza koji se poziva
na čl. 5, st. (d) Direktive 239/73 prve generacije, koji
stav je dodat iz čl. 4 Direktive 88/357 druge generacije;
takođe pogledati čl. 178 Direktive o solventnosti II) radi
zaštite ugovarača osiguranja u oblasti izbora merodavnog prava ugovora o osiguranju. Jedino ugovarači
osiguranja kod ugovora o osiguranju velikih rizika
uživaju potpunu slobodu izbora merodavnog prava.
Veliki rizici obuhvataju: a) klase osiguranja šinskih
vozila željeznice, letelice, brodove, robu u prevozu,
odgovornost avioprevoznika i odgovornost brodara kao i krediti i garancije kada se ugovarač osiguranja profesionalno bavi nekom industrijskom ili
komercijalnom delatnošću ili nekom od slobodnih zanimanja, pod uslovom da se rizici odnose na
tu delatnost. Veliki rizici takođe obuhvataju: b) klase
osiguranja kopnenih vozila, požara i elementarnih
nepogoda, ostalu štetu na imovini, odgovornost iz
upotrebe motornih vozila, opštu odgovornost i ostalu
finansijsku štetu, pod uslovom da ugovarač osiguranja
premašuje najmanje dva od sledeća tri limita: i) bilans
stanja 6,2 miliona evra, ii) promet 12,8 miliona evra i
iii) prosečan broj zaposlenih je 250.
Zato se kriterijumi PEUPO u vezi sa okolnostima
pod kojim ugovarači osiguranja, osiguranici i korisnici nadoknade iz osiguranja treba da uživaju
povećanu i dodatnu zaštitu ne zasnivaju na prirodi
pravila PEUPO, jer kako je već rečeno sva pravila PEUPO imaju za cilj zaštitu ugovarača osiguranja itd, već
na prirodi rizika kao i na vrsti ugovarača osiguranja
u vezi sa prirodom rizika. Drugim rečima, PEUPO je
usvojio kriterijume EU u pogledu ugovarača osiguranja
itd, koji treba da bude dodatno zaštićen, a što je izraženo jedino u oblasti izbora merodavnog prava. Isto re9 Uredba (EC) br. 593/2008 Skupštine Evrope i Saveta od 17.
juna 2008 o merodavnom pravu ugovornih obaveza (Rim I), OJ L
177, 4. 7. 2008, str. 6–16.
33
1/2013
IOANNIS ROKAS
34
šenje je primenio i novi nemački Zakon o ugovoru o
osiguranju od 1. 1. 2008, u čl. 210.
2. PRAVILA O ZAŠTITI UGOVARAČA OSIGURANJA, OSIGURANIKA I KORISNIKA KAO IZRAZ
IZBEGAVANJA „PRAVA JAČE STRANE U UGOVORNIM ODNOSIMA”
Masovna prodaja proizvoda i paket / standardizovanih usluga, koja dovodi do uspostavljanja pružaoca usluga u superioran ugovarački položaj u odnosu
na klijenta, prisilio je zakonodavca da klijentu prizna
dodatna prava radi zaštite ravnoteže ugovora između
ugovornih strana. Važno je utvrditi koji klijent i pod kojim okolnostima se nalazi u slabijem ugovornom položaju u poređenju sa drugom stranom u obimu zbog kojeg je potrebno priznati dodatna prava u korist klijenta
radi izbegavanja situacija u kojima opšte tradicionalno
pravo predviđa slabiju zaštitu u tom pogledu.
Izražavanje principa izbegavanja prava jače strane
u ugovoru predstavljaju pravila o zaštiti potrošača
koja su, pored ostalih, propisana pravom EU radi rešavanja tipičnih ugovornih situacija u kojima je položaj
klijent slab, kao što su pravila o „nepoštenim uslovima
u potrošačkim ugovorima koje ugovorne strane nisu
samostalno ugovorile.”
Ovo i većina posebnih pravila EU koja predviđaju
„lice koje istupa u svrhe koje su van njegove
trgovine, delatnosti ili zanimanja.
dodatnu zaštitu slabije strane u masovnoj prodaji proizvoda i standardizovanih usluga označavaju ovu stranu
pojmom „potrošač” i njega definišu kao
Široko raspotranjeno stanovište koncepta potrošača kao strane u ugovorima koju treba zaštititi dovodi
do opšteg razumevanja da je klijent sinonim za slabiju
stranu („princip zaštite slabije strane.”) Međutim, ova
definicija ne obuhvata pravila koja predviđaju dodatnu
zaštitu ugovaraču osiguranja koja su šira i ne zavise od
gorepomenute opšte definicije potrošača. Ne samo da
PEUPO i nemački Zakon o ugovorima o osiguranju
od 1. 1. 2008. uvode šire kriterijume u vezi sa time koja
strana treba da se smatra slabijom kod ugovora o osiguranju, već takođe i drugi zakoni o ugovorima o osiguranju kao što su francuski Zakonik o osiguranju, grčki
Zakon o ugovoru o osiguranju i najnoviji, nacrt švajcarskog Zakona o ugovoru o osiguranju. Međutim, jedino
PEUPo i nemački zakon uvode posebnu definiciju EU
velikih rizika dok ostali pravni sistemi u razlikovanju
velikih i ne tako velikih komercijalnih rizika ne primenjuju isti koncept.
Na primer, belgijski Zakon o ugovoru o osiguranju
od 25. 6. 199210 navodi da su sve njegove odredbe ius
cogens, ali iz njih izuzima tzv. „necivilne rizike” i ovlašćuje kralja da propiše izuzetke od imperativnog karaktera odredbi u određenim slučajevima. Članom 98, st. 2
nacrta švajcarskog Zakona o ugovoru o osiguranju propisano je da je osiguravač transportnih rizika izuzet od
primene imperativnih pravila tog zakona. Pored toga,
čl. 99 istog zakona ovlašćuje Savezni Savet da propiše
izuzetke od imperativnih normi u određenim vrstama
osiguranja. Isto rešenje predviđa i čl. 807, st. 1 poljskog
Građanskog zakonika. Prema čl. 33, st. 1 grčkog Zakona
o ugovoru o osiguranju, osiguranje prevoza robe, osiguranje nepotrošačkih kredita ili garancijsko osiguranje
kao i plovidbeno osiguranje i osiguranje avijacije izuzeti
su od primene imperativnih normi tog zakona.
3. ŠIRA DEFINICIJA POTROŠAČA U PRAVU OSIGURANJA ZBOG JEDINSTVENOG
POLOŽAJA KLIJENTA OSIGURANJA
Određeni broj zakona o ugovorima o osiguranju11,
posebno oni koji su novijeg datuma, predviđaju prinudna pravila koja služe zaštiti ugovarača osiguranja
itd, na primer, pravila koja propisuju ništavost nerazumno teških sankcija u slučaju kršenja uslova osiguranja,
kao što je gubitak osiguravajućeg pokrića, bez obzira
što ugovarači itd, potpadaju pod definiciju potrošača
iz propisa o potrošačima. Tako, osnovni koncept slabije strane pod posebnim zaštitnim pravilima zakona o
ugovorima o osiguranju je delimično širi od definicije
potrošača po opštim pravilima propisa o potrošačima.
Pored navedenog, neki tipični principi zaštite potrošača, koji su obuhvaćeni u brojnim propisima o potrošačima, kao što je period u kojem je moguće odustati od
ugovora i neke obaveze informisanja o proizvodima i
10
Član 67, st. 2 definiše civilne rizike kao one čija je vrednost
osiguranog interesa 30 ili 965 miliona belgijskih franaka.
11
To je slučaj sa novim nemačkim Zakonom o ugovoru o
osiguranju od 1. 1. 2008, koji na kraju poglavlja navodi odredbe
u korist osiguranika koje su poluprinudne prirode. Paragrafi
koji sadrže izuzetke su: 32, 42, 87, 112, 129, 171, 191 i 208. Dalje,
nacrt švajcarskog Zakona o ugovoru o osiguranju sadrži u čl.
98, st. 1 određeni broj odredbi koje su, izuzetno, dispozitivne u
korist osiguranika. U istom smeru i grčki Zakon o ugovoru o
osiguranju samo u pet odredbi predviđa mogućnost da se od njih
odstupi na štetu osiguranika. Italijanski Građanski zakonik (čl.
1932) kao i austrijski Zakon o ugovoru o osiguranju (§§ 15a, 34a,
68a, 72, 108, 115a, 158p, 178 i 178n) takođe predviđaju izuzetke
od svojih imperativnih pravila u određenim slučajevima.
1/2013
Principi evropskog ugovornog prava osiguranja kao napredan i uravnotežen sistem zaštite...
uslugama njihovih pružalaca, nalaze se u nekim zakonima o ugovoru o osiguranju.
4. UGOVARAČ OSIGURANJA, OSIGURANIK I
KORISNIK U STATUSU POTROŠAČA PREMA
PROPISIMA EU I PEUPO
Zato, pristup primenjen u zakonima o ugovoru o
osiguranju u vezi sa primenom principa zaštite slabije
strane u ugovornim odnosima, razlikuje se od pristupa iz propisa o potrošačima. Pravilo je da svi ugovarači
itd, kada se radi o masovnoj prodaji, moraju da uživaju
dodatnu zaštitu kroz prinudna pravila uvedena zakonima o ugovoru o osiguranju, pod uslovom da ne spadaju
u izuzetke po osnovu definicije velikih rizika. To je takođe koncept PEUPO.
Ugovarači itd, uživaju dodatnu zaštitu po zakonima
o ugovoru o osiguranju i PEUPO i onda kada oni ne ispunjavaju uslove da budu kategorizovani kao potrošači
u skladu sa gorenavedenom definicijom u potrošačkom
pravu. Pored potrošača po navedenoj definiciji, zakonima o ugovoru o osiguranju i PEUPO zaštićeni su i ostali
potrošači, uz primenu navedenog isključenja. Kada se
radi o PEUPO, izuzeće je obuhvaćeno kriterijumima
EU o velikim rizicima dok ostali nacionalni zakoni o
ugovorima o osiguranju obuhvataju velike komercijalne
rizike, ali ne po kriterijumima EU, uz izuzetak novog,
nemačkog Zakona o ugovorima o osiguranju, kako je
već rečeno. Sa druge strane, ugovarači osiguranja itd.
koji potpadaju pod definiciju potrošača po potrošačkom pravu, uvek uživaju dodatnu zaštitu pravila o potrošačima. Tako su ugovarači osiguranja itd, dodatno
zaštićeni po pravilima o zaštiti potrošača jedino ako prime nadoknadu iz osiguranja u svrhe van njihove trgovine, delatnosti i zanimanja. Međutim, PEUPO predviđa
gotovo celokupnu zaštitu koja postoji u propisima EU o
potrošaču usluga u vezi sa uslugama osiguranja utoliko
što sadrži opšte pravilo o zlonamernim klauzulama po
Direktivi 93/13, period u kojem je moguće odustati od
ugovora i predugovornim dokumentima koje predaje
osiguravač po Direktivi 2002/65. Zato PEUPO, obuhvata sva zaštitna pravila EU o potrošačima koja (naravno)
se mogu primeniti na potrošača proizvoda osiguranja,
iako to nije slučaj kada se radi o drugim zakonima o
ugovoru o osiguranju država članica koji ne sadrže sva
pravila EU o zaštiti potrošača. To vodi do razdvajanja
definicije lica koja se želi štititi u nekoliko zakona o ugovoru o osiguranju, ali ne i u PEUPO.
„potrošačima u smislu ugovornog prava
osiguranja.”
U svakom slučaju, imamo dva nivoa zaštite:
a. Svi ugovarači osiguranja, osiguranici, korisnici
nadoknade iz osiguranja, izuzev gorenavedenih slučajeva (uključujući neke ili sve definicije velikih rizika
EU) koji bi se mogli nazvati
„potrošača u smislu opštih propisa o potrošačima.”
On obuhvata ugovarača osiguranja itd, pravila o
zaštiti predviđena zakonima o ugovoru o osiguranju i
PEUPO, i
b. svi ugovarači osiguranja itd, koji imaju dodatne
karakteristike
On dodatno obuhvata na uopšten način ugovarače
osiguranja itd, pravila o zaštiti predviđena u celom PEUPO.
Nacionalni propisi u oblasti prava osiguranja, kao
što je novi švajcarski Zakon o ugovorima o osiguranju
iz 2011, novi nemački Zakon o ugovorima o osiguranju iz 2008, grčki Zakon o ugovorima o osiguranju iz
1997, italijanski, francuski i izraelski Zakon o ugovorima o osiguranju razlikuju pravila o zaštiti ugovarača
osiguranja itd, i ne dozvoljavaju nikakva ugovorna
odstupanja na štetu ugovarača osiguranja itd, (poluprinudne norme), bez obzira da li je ugovarač osiguranja zaključio osiguranje radi svojih profesionalnih
potreba (tj. bez obzira što on potpada pod definiciju
potrošača) i dispozitivna pravila koja su neutralna i
dozvoljavaju takva odstupanja, iako PEUPO, kao što je
rečeno, ne uvodi neutralna pravila već samo prinudna
pravila koja uopšteno predviđaju zaštitu iz propisa EU
o potrošačima za sve vrste ugovarača osiguranja itd, uz
izuzeće velikih rizika.
5. UGOVARAČI OSIGURANJA, OSIGURANICI
I KORISNICI OSIGURANJA
Cilj nadzora osiguranja u EU je zaštita ugovarača
osiguranja i osiguranika (čl. 27, Direktive o solventnosti II), ali kriterijumi u pogledu toga ko bi trebalo da
bude označen kao snažna strana u ugovoru, kada se
radi o primeni pravila o velikim rizicima, su usmereni
samo na ugovarača osiguranja (čl. 13, br. 27 Direktive
o solventnosti II). Kao što je već rečeno, to je zato što
je definicija velikih rizika EU uvedena da bi se izuzeli
ugovarači osiguranja od ograničenja u pogledu merodavnog prava ugovora o osiguranju, i, zato se oni
jedino odnose na ugovornu stranu i van tog pravila
ostavljaju osiguranika i / ili korisnika nadoknade iz osi-
35
1/2013
IOANNIS ROKAS
36
guranja, kada se ta lica razlikuju od ličnosti ugovarača
osiguranja. Pored toga, radi prenosa portfelja osiguranja, zaštićeno lice prema pravu EU je ugovarač osiguranja, osiguranik i korisnik nadoknade iz osiguranja (čl.
39, st. 6 Direktive o solventnosti II).
Za punu primenu principa slobode ugovaranja, novi
nemački Zakon o ugovoru o osiguranju (§ 210 i paragraf 10, čl. 2 Uvodnog zakona Zakonu o ugovoru o osiguranju) u potpunosti preuzimaju definiciju velikih rizika EU. Konačno, Principi Evropskog ugovornog prava
osiguranja (čl. 1:102.3) primenjuju definiciju velikih
rizika EU radi definisanja granice između slabe i snažne
ugovorne strane, izuzimajući obaveznu primenu svojih
pravila u slučajevima ugovora o osiguranju koji potpadaju pod navedeni koncept velikih rizika. Ugovarač osiguranja, osiguranik i korisnik nadoknade iz osiguranja
su „potrošači” u smislu PEUPO, osim ako ne spadaju u
velike rizike po definiciji EU propisa.
6. REZULTAT
Jasno je da je pitanje u vezi sa tim ko se smatra zaštićenim licem i u kojem obimu, kao i pitanje nivoa zaštite
koji treba primenjivati po propisima EU o osiguranju i
zaštiti potrošača kao ni u modernim Zakonima o ugovoru o osiguranju, još uvek nije u potpunosti rešeno.
Pored toga, u nekoliko država članica zakonima se
predviđaju dva nivoa dodatne zaštite slabije ugovorne
strane u ugovorima o osiguranju: a) ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika naknade iz osiguranja,
uz izuzetak velikih komercijalnih rizika koji ne moraju
nužno biti obuhvaćeni sličnom definicijom, b) ugovarača osiguranja itd, koji dodatno potpada pod opštu definiciju potrošača.
Princip Evropskog ugovornog prava osiguranja
predstavlja sveobuhvatno rešenje tog pitanja sa
jednim nivoom zaštite
Preveo sa engleskog: prof. dr Slobodan Jovanović
E-mail: [email protected]
1/2013
ARTICLES
37
Prof. dr Ioannis ROKAS
Principles of European insurance contract law (PEICL) as
a settled and balanced system of policyholder protection
UDC: 368:347.44(4-642EU)
Received: 31. 12. 2013
Accepted: 30. 1. 2013
Scientific Debate
Abstract
Within the framework of the Common Frame of
Reference (CFR) of European Contract Law, which
aims at the creation of a more coherent European
contract law with common principles, terminology,
and structure, PEICL is the specific contribution for
insurance contract law. PEICL is intended to serve as an Opt-in Instrument
for parties contracting in an insurance contract, and
presents a net of mandatory rules introduced for the
protection of the policyholder. The binding nature of
such rules and their interplay with the national rules
on consumer protection and more specifically the
definition of consumer, are discussed in this article.
Keywords: Insurance contract law, mandatory rules,
consumer protection, cross-border transaction of
insurance products
1. THE PRINCIPLE OF INSURANCE
CONTRACT LAW (PEICL)
PEICL is the result of the work done and the work
in progress by the Project Group «Restatement of
European Insurance Contract Law»,1 which is a
project based on an initiative by a group of European
Academics aimed at the drafting of ‘Principles of
European Insurance Contract Law’ which started in
Athens University of Economics & Business, Business
Administration Department, IKRP (Athens) Law Firm, e-mail:
[email protected]
1
Project Group “Restatement of European Insurance
Contract Law”, established by Prof. Dr. Fritz Reichert-Facilides
(†), LL.M. Chairman: Prof. Dr. Helmut Heiss, LL.M., University
of Zurich, Residence and Bureau of the Group: University of
Innsbruck, Institute of Civil Law; available at: http://www.
restatement.info/.
*
1999 and joined the European Network of Excellence
on European Insurance Contract Law established in
2005. PEICL’s principle constitutes a contribution to the
Common Frame of Reference2 (CFR) of European
Contract Law. The CFR of contract law in the EU aims
at the creation of a more coherent European contract
law (common principles, terminology, and structure).
The Insurance Contract is included.
The general part of the Insurance Contact Law,
including general rules for all types of indemnity
insurance, as well as for all types of insurance of fixed
sums, has been already published and commented
in 2009 by a special edition edited by members of
the Restatement Group that constitute the Drafting
Committee. The rest of the work, including special
rules for individual branches of insurance, beginning
with life assurance (including collective agreements)
and liability insurance, is now ongoing and tomorrow
as well as the day after a workshop of the Restatement
Group is taking place for that purpose, in this city.
PEICL rules are translated into all EU languages
and into Korean, Japanese and Turkish.
PEICL is intended to serve as a draft Optional
Instrument of European Insurance Contact Law.
It shall apply when the parties, notwithstanding any
limitations of choice of law under private international
law, have agreed that their contract shall be governed
by them. If the parties conclude to take advantage
of PEICL, its rules shall apply as a whole and no
exclusions or particular provisions shall be allowed.
The PEICL rules present a net of mandatory rules
introduced for the protection of the policyholder.
Actually, almost all of the rules are “semi – mandatory”
meaning that derogation shall be allowed only for the
benefit of the policyholder, insured or beneficiary.
2
Common Frame of Reference, Chapter III, Section IX,
Insurance Contract, Status 1 August 2009, available at: http://
www.restatement.info/, 27. 1. 2013.
1/2013
IOANNIS ROKAS
38
They are not aiming to present a complete and unified
European Insurance Contract Law. Member States
applicable law still applies as long as the policyholder’s,
insured’s or beneficiary’s rights granted by PEICL are
not in detriment. PEICL in case it will be adopted as an
EU Opt Regulation gives the possibility for insurance
products to be sold cross-border within the EU without
being necessarily adapted to the mandatory rules of
the Member States’ applicable law. The Member States
impose different mandatory rules of their Insurance
Contract Law and this is an obstacle for creating a
European insurance product, i.e a policy governed
by the same rules being able to be sold in all Member
States. Nowadays, despite the implementation of
Insurance Directives on freedom of establishment,
freedom of services and passport rules, the Consumer
Protection Directives (in particular, on distance
marketing of consumer financial services3, Unfair
Contract Terms4 and Unfair Commercial Practices5),
the Injunctions6 and Gender7 Directives, the Brussels I
Regulation on jurisdictions8, and the Rome I Regulation
3
Directive 2002/65/EC of the European Parliament and
of the Council of 23 September 2002 concerning the distance
marketing of consumer financial services and amending Council
Directive 90/619/EEC and Directives 97/7/EC and 98/27/EC, OJ
L 271, 9. 10. 2002, p. 16–24.
4
Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993 on unfair
terms in consumer contracts, OJ L 95, 21. 4. 1993, p. 29–34
as amended by the Directive 2011/83/EU of the European
Parliament and of the Council of 25 October 2011 on consumer
rights, amending Council Directive 93/13/EEC and Directive
1999/44/EC of the European Parliament and of the Council and
repealing Council Directive 85/577/EEC and Directive 97/7/
EC of the European Parliament and of the Council – Article 32:
Amendment to the Council Directive 93/13/EEC of 5 April 1993
on unfair terms in consumer contracts by the new Art. 8a.
5
Directive 2005/29/EC of the European Parliament and of the
Council of 11 May 2005 concerning unfair business-to-consumer
commercial practices in the internal market and amending
Council Directive 84/450/EEC, Directives 97/7/EC, 98/27/EC
and 2002/65/EC of the European Parliament and of the Council
and Regulation (EC) No 2006/2004 of the European Parliament
and of the Council (‘Unfair Commercial Practices Directive’), OJ
L 149, 11. 6. 2005, p. 22–39.
6
Directive 2009/22/EC of the European Parliament and of
the Council of 23 April 2009 on injunctions for the protection of
consumers’ interests, OJ L 110, 1. 5. 2009, p. 30–36.
7
Council Directive 2004/113/EC of 13 December 2004
implementing the principle of equal treatment between men and
women in the access to and supply of goods and services, OJ L
373, 21. 12. 2004, p. 37–43.
8
Council Regulation (EC) No 44/2001 of 22 December
2000 on jurisdiction and the recognition and enforcement of
judgments in civil and commercial matters, OJ L 12, 16. 1. 2001,
p. 1–38.
on applicable law9, the different mandatory rules of each
of the Member States do not allow the sale of a policy
governed by the same rules for all of the Union. This
obstacle can be put aside by the PEICL, if it was adopted
as Opt Regulation.
However not all policyholders, insureds and
beneficiaries are extra protected under PEICL’s “semi
– mandatory” rules. Derogation shall be allowed
to the benefit of any party, including the insurer, in
contracts covering large risks within the meaning of
Insurance Directives. The EU notion of large risk has
been introduced by the so called second generation
Insurance Directive (it is now included in article
13 para. 27 [definitions] of the Directive 2009/138
[Solvency II] and has been adopted by article 7 of Rome
I Regulation 593/2008 [on applicable law to contractual
obligations] which refers to article 5 para. (d) of the
first generation Directive 239/73 which para. has been
added by the second generation Directive 88/357 article
4; see also, article 178 of Solvency II) in order to protect
policyholders as far the choice of law applicable to the
insurance contract is concerned. Only policyholders
in contracts covering large risks enjoy full freedom of
choice as to the applicable law.
Large risks include a) insurance classes of railway
rolling stock, aircraft, ships, goods in transport,
aircraft liability, and liability for ships as well as credit
and suretyship where the policyholder is engaged
professionally in an industrial or commercial activity
or in one of the liberal professions and the risks
related to such activity. Large risks include also b)
insurance classes land vehicles, fire and natural forces,
other damage to property, motor vehicle liability,
general liability and miscellaneous financial loss,
under the condition that the policyholder exceeds
the limits of at least two of the following criteria: i) a
balance-sheet 6.2 mio €, ii) turnover 12.8 mio € and iii)
average number of 250 employees.
Thus the criteria of PEICL as to the circumstances
under which the policyholders, insureds and
beneficiaries are worthy of enjoying increased and
extra protection are not based on the nature of the
PEICL rule, since as said all the PEICL rules aim to
protect policyholders etc, but on the nature of the
risk as well as on the profile of the policyholder in
conjunction to the nature of the risk. In other words,
PEICL adopted the EU criteria as to which policyholder
etc., is worth being extra protected – which are
expressed only in the applicable law issues – to the
whole of its rules and the same has been done by the
9
Regulation (EC) No 593/2008 of the European Parliament
and of the Council of 17 June 2008 on the law applicable to
contractual obligations (Rome I), OJ L 177, 4. 7. 2008, p. 6–16.
1/2013
Principles of European insurance contract law (PEICL) as a settled and balanced system...
new German Insurance Contact Act dated 1. 1. 2008
para. 210.
2. POLICYHOLDER, INSURED AND
BENEFICIARY PROTECTION RULES
AND CONSUMER PROTECTION RULES
AS AN EXPRESSION OF AVOIDANCE OF
“THE STRONGER PARTY’S RIGHT IN
CONTRACTUAL RELATIONS”
The mass sale of products and packaged/
standardized services, resulting in the placement of the
provider to a superior contractual position towards the
customer, has forced the legislator to grant to the latter
extra rights, in order to safeguard the balance of the
contract between the parties. It is important to identify
which customer and under what circumstances is in the
weaker contractual position in comparison with its
counterparty to the extent that it is worth introducing
extra rights in favor of the customer in order to avoid
situations where the general traditional law provides
poor protection in this regard.
The expression of the principle of the avoidance
of stronger party’s right in contractual relations is
the consumer protection rules which are provided,
among others, under EU law in order to address typical
contractual situations, whereby the position of the
customer is weak, such as the rules on «unfair terms in
consumer contracts which have not been individually
negotiated».
This and most of the special sets of EU rules which
introduce extra protection for the weaker party in mass
sale contracts of products and standardized services
denotes this party as “consumer” and define such term
as.
”the person who acts for purposes which are outside
his trade, business or profession”.
contract acts such as the French Code des Assurance
law, the Greek law on insurance contract and the very
recent draft Swiss Insurance Contract law. However,
only PEICL and the German Insurance Contact Act
introduce the specific EU notion of large risks while
other jurisdictions in making the distinction between
large and not large commercial risks do not apply the
same concept. E.g. the Belgian Insurance Contract Act
of 25. 6. 199210 characterises all of its provisions as ius
cogens but exempts the so-called non “simple risk” and
in addition empowers the King to introduce exceptions
of the mandatory character in specific cases. The article
98 par. 2 of the draft Swiss Insurance Contract Act
provides that the Transport Insurer is exempted from
its mandatory application of its rules. In addition,
article 99 of this Act empowers the Federal Council of
the Country to introduce exceptions of the mandatory
character in specific branches of insurance. In the same
direction is article 807 par. 1 of the Polish Civil Code.
According to article 33 par. 1 of the Hellenic Insurance
Contract Act, the insurance for the carriage of goods,
non consumer credit insurance or guarantee insurance
as well as marine or air insurance are exempted from
the mandatory character of the provision of this Act.
3. THE BROADER SCOPE OF THE NOTION
OF CONSUMER IN INSURANCE LAW DUE TO
THE UNIQUE POSITION OF THE INSURANCE
CUSTOMER
A number of ICAs11, in particular the modern ones,
introduce mandatory rules which serve the protection
of the policyholder etc., for example, rules which effect
the avoidance of unreasonably hard sanctions in case of
breach of terms and conditions like the loss of coverage,
regardless if policyholders etc., fall under the definition
of consumer in the common consumer legislation.
So, the underlying concept of the weaker party
10
The widespread perception of the consumer concept
as the party in contracts who needs to be protected
leads to the common understanding that the consumer
is synonymous with the weaker party (“principle of
the protection of the weaker party”). However, this
definition does not include the rules which grant extra
protection to the policyholder which are broader and
are not depended on the above mentioned common
consumer definition. Not only PEICL and the German
Insurance Contact Act dated 1. 1. 2008 introduce
broader criteria as to which is the weaker party into an
insurance contract, but also other national insurance
Article 67 par. 2 characterizes as simple risks those which
the value of the insured interest is 30 or 965 mio BF.
11
This is the case with the new German ICA, dated 1. 1.
2008, which characterises by the end of its chapter the provisions
included as semi mandatory in favour of the insured. The
paragraphs which include the exceptions are the following: 32,
42, 87, 112, 129, 171, 191and 208. Further, the draft Swiss ICA
provides in article 98 par. 1 a number of its provisions, which
exceptionally are non mandatory in favour of the insured. In
the same direction the Greek ICA provides five cases of its
provisions, which can be amended exceptionally to the detriment
of the insured. The Italian Civil Code (article 1932) as well as the
Austrian ICA (§§ 15a, 34a, 68a, 72, 108, 115a, 158p, 178 and
178n) also provide exceptions in specific cases they regulate from
the mandatory character of their provisions.
39
1/2013
IOANNIS ROKAS
40
under the special protective rules of ICAs is partially
broader than the definition of the consumer under
the common consumer legislation. In addition, some
typical principles of consumer protection, which are
included in many pieces of consumer legislation, such
as the cooling off period and some information duties
of products and services providers, are introduced in a
number of ICAs.
4. POLICYHOLDER, INSURED AND
BENEFICIARY, QUALIFIED AS CONSUMER
ACCORDING TO EU COMMON CONSUMER
LEGISLATION AND PEICL
Thus, the approach of ICAs regarding the
implementation of the principle of the weaker party’s
protection in contractual relations, differs from the
approach of consumer legislation. The rule is that
all policyholders etc., when it comes to mass sales,
must enjoy an extra protection by mandatory rules
introduced by ICAs, as far as they do not fall under the
large risks exceptions. That’s the concept of the PEICL
also.
Policyholders etc., enjoy the extra protection
under ICAs and PEICL, even if they do not qualify as
consumers pursuant to the above mentioned consumer
law definition. Not being consumer under the said
definition, they however are protected by ICAs rules
and PEICL, subject to the said exception. As regards
to PEICL the exception is included in the EU criteria
of large risk while other national ICAs include large
commercial risks but not under the EU criteria, with
the exception of the new German ICA as already
mentioned. On the other hand, policyholders etc., who
fulfil the definition of consumer under consumer law,
always enjoy the additional protection of the consumer
rules. Thus, policyholders etc., are additionally
protected under the consumer protection rules, only
if they receive the insurance benefit for purposes
outside their trade, business and profession. However,
PEICL includes almost all of the protection granted
by EU legislation on consumer of services related to
the insurance services as far as it includes the general
rule of abusive clauses modelled on Directive 93/13, the
cooling off period and the pre contractual documents
to be provided by the insurer modelled on Directive
2002/65. Thus PEICL generally includes all protective
EU consumer rules which (of course) can be applied
to the customer of an insurance product while this is
not the case as regard to other ICAs of Member States
which does not cover all the EU consumer protective
rules. This leads to a split of the notion as to the person
who is worth being protected in several ICAs, but not
in PEICL.
In any case, we face two grades of protection:
a. any policyholder insured, beneficiary, except for
the cases mentioned above (including some or all of the
EU notion as to large risks) who could be called
“consumer within the meaning of insurance
contract law”.
It includes the policyholder etc., protection rules
provided by ICAs and PEICL.
and
b. any policyholder etc., who has the additional
characteristic of
“consumer within the meaning of common
consumer legislations”.
It further, generally includes the policyholder etc.,
protection rules provided by the entire PEICL.
National insurance law legislation, such as the
new Swiss ICA (2011), the new German ICA (2008),
the Greek ICA (1997), the Italian ICA, the French
ICA, the Israeli ICA distinguish between rules which
are set for the protection of the policyholder etc.,
and do not allow any contractual deviation to the
detriment of the policyholder etc., (semi mandatory
rules), regardless whether the latter purchased the
insurance with the purpose to cover professional
needs, (i.e regardless if it falls within the definition of
consumer) and non-mandatory rules which are neutral
and allow such deviation, while PEICL, as said, does
not introduce neutral rules but only mandatory rules
and generally includes the protection given by the EU
consumer legislation for all policyholder etc., with the
exception of large risks.
5. POLICYHOLDER, INSURED BENEFICIARIES
The EU aim of insurance supervision is the
protection of the policyholder and the insured (article
27, Solvency II), but the criteria as to who should
be termed as the strong party in the contract, when
it comes to the application of the large risks rule, is
focused on the policyholder only (article 13, nr. 27 of
Solvency II). As already said, this is because the EU
notion of large risks is introduced in order to exempt
policyholders from restrictions as to the applicable
1/2013
Principles of European insurance contract law (PEICL) as a settled and balanced system...
law that governs the insurance contract, and, thus,
they only refer to the contacting party and leave outside
the rule the insured and/ or the beneficiary, where these
differ from the policyholder. In addition, for the purpose
of insurance portfolios’ transfer, the protected person
according to EU law is the policyholder, the insured
and the beneficiary (article 39, par. 6 of Solvency II).
For the full application of the principle of freedom of
contracts, the new German ICA (§ 210 VVG and article
10 Abs 1.S. 2 Einf. Ges. zum VVG) totally adopted
the EU notion of large risks. Lastly, the Principle of
European Insurance Contract Law (article 1: 102 3)
applies the EU’s notion of large risks in order to define
the borderline between the weak and the strong party,
exempting the mandatory application of its rules in
cases of insurance contracts falling under the said large
risks concept. Policyholder, insured and beneficiary are
the “consumer” within the meaning of PEICL, unless
they fall under the EU definition of large risks.
6. RESULT
It is clear, that the issue as to who is the protected
person and to what extent, as well as the issue of the
grades of protection that should be followed under
the EU insurance and consumer legislation and under
modern ICAs, have not been completely settled. In
addition in several Member States laws, two grades of
the weaker party’s extra protection are being faced in an
insurance contract: a) the policyholder’s, insured’s and
beneficiary’s, with the exception of large commercial
risk, who might not be necessarily defined in a similar
way, and b) the policyholder’s etc., who falls additionally
under the common definition of consumer.
The Principle of European Insurance Contract Law
presents a complete settlement of that issue with
one grade of protection
SUMMARY
If PEICL is adopted as an EU Opt-in Regulation, it
will provide the possibility for insurance products to be
sold across the EU without being necessarily adapted
to the mandatory rules of the Member States’ national
laws. The differing approaches in national consumer
protection laws can thus be left aside and in that way
remove an important obstacle of the transborder sales
of insurance products.
41
1/2013
ČLANCI
42
Prof. dr Peter HAUSER
Uzbunjivanje: šansa ili opasnost? – nove tendencije u Evropi
UDK: 654.92:342.722(4)
Primljen: 18. 2. 2013.
Prihvaćen: 23. 2. 2013.
Pregledan naučni rad
1. UVOD
Apstrakt
Još od 2002. godine propisi u SAD zahtevali su primenu procedura za uzbunjivače u javnim akcionarskim
društvima kao i sprovođenje njihove zaštite. Poreski
organi SAD uspostavili su 2006. godine sistem nagrađivanja uzbunjivača. Pravila SAD u vezi sa telefonskim
linijama za uzbunjivače proširila su se i na Evropu.
Evropske države obavezuju međunarodne i EU institucije na donošenje zakona o zaštiti i procedurama za
uzbunjivače. O sistemu nagrađivanja još se diskutuje.
Evropski sud za ljudska prava doneo je presudu da sloboda izražavanja predstavlja tekovinu veće vrednosti od
reputacije poslodavca. Evropski propisi o zašiti podataka štite prava osumnjičenog lica kao i prava uzbunjivača. Neophodno je razmotriti evropski program za uzbunjivače koji prioritet daje internom uzbunjivanju. Jasne
procedure treba da zaštite uzbunjivača koji postupa u
dobroj veri kao i prava osumnjičenog lica i organizacije.
Javno uzbunjivanje treba da se štiti samo u izuzetnim
slučajevima, onda kada je ugrožen javni interes i pod
uslovom da se ono štiti za prijavljivanje samo državnim
organima. Prijavljivanje medijima i političkim funkcionerima je opasno jer je moguća neadekvatna upotreba informacija. Uzbunjivanje iz finansijskih motiva
je nemoralno a nagrađivanje sumnjivo. Uzbunjivanje
predstavlja priliku u borbi protiv korupcije i kriminala
sa opasnošću pokretanja lažnih optužbi, nemoralnim
motivima i nemoralnom upotrebom informacija. Radi
izbegavanja ovih opasnosti, neophodno je doneti određene propise.
Ključne reči: uzbunjivanje, zaštita uzbunjivača, zaštita podataka, zaštita osumnjičenog, zaštita poslodavca,
nagrađivanja uzbunjivača, ljudska prava
Član Odbora menadžera „Collegialität Versicherungsverein
Privatstiftung and Collegialität Privatstiftung” iz Beča, predavač
na kursevima o osiguranju na Univerzitetu „Johannes Kepler” u
Lincu i na Univerzitetu za ekonomiju u Beču, naučni saradanik
na Zapadnomađarskom univerzitetu „Šopron”, Fakultet za
ekonomiju. Eletronska adresa je: [email protected]
*
Ovaj vek započeo je skandalima u kompanijama
„Enron” i „WorldCom”, preko uzbunjivača koji su postali poznati i po tome što su imali problema sa svojim
radnim mestima. Zakon Šarbana i Okslija (Sarbanes
Oxley Act, dalje u tekstu: ZŠO)1 uveo je zaštitu uzbunjivača i obavezao javna akcionarska društva u SAD da
predvide procedure za uzbunjivače. Primena tih procedura u evropskim društvima kćerkama američkih akcionarskih društava doveo je do problema sa evropskim
propisima o zaštiti podataka i radu u različitim državama, zbog čega se posebna pažnja mora posvetiti pravima osumnjičenih lica i pravu na integritet poslodavaca.
Posle bankrotstva kompanije „Lehman Brothers”, američki kongres ustanovio je obavezu Komisije za hartije
od vrednosti na finansijsko nagrađivanje.
Razne aktivnosti u Evropi predmet su diskusija o donošenju Evropskog pravnog okvira o zaštiti uzbunjivača
kako bi bilo lakše uspostaviti procedure i finansijsko nagrađivanje uzbunjivača. Evropski sud za ljudska prava
nedavno je ustanovio da pravo slobode izražavanja u
izvesnim okolnostima može da postoji iznad prava poslodavaca u vezi sa njegovim pravom na zaštitu reputacije i lojalnošću zaposlenog.
U ovom radu se opisuje razvoj u SAD i nove tendencije u Evropi. Neki rezultati autorovog teorijskog
istraživanja u 2007.2 godini trebalo bi da upotpune literarno istraživanje. Autor će razviti osnovne postavke
novog pravnog okvira za uzbunjivače i na kraju će dati
svoje viđenje rešenja sledećeg pitanja: Da li su uzbunjivanje i njegova zaštita prihvatljiva prilika u borbi protiv
1
107-mi Kongres SAD, drugo zasedanje, 23. januar 2002.
godine. Zakon o zaštiti investtitora unapređenjem istinitosti i
pouzdanosti korporativnih informacija dostavljenih u skladu
sa propisima o hartijama od vrednosti i u druge svrhe. – Zakon
Šarban Oksli iz 2002, H.R. 3763.
2
Hauser, Peter. “Die Stellung der Internen Revision
in der österreichischen Versicherungswirtschaft und
ihre Zukunftstendenzen einschließlich der Rolle im
Whistleblowingprozess”, IIA Austria 2008, str. 147–155.
1/2013
Uzbunjivanje: šansa ili opasnost? – nove tendencije u Evropi
korupcije, nezakonito ponašanje i kriminal, ili da li su
opasnosti u vezi sa zaštitom podataka uopšte i zaštitom
eventualnih nezakonitih radnji osumnjičenih lica i organizacija veća od koristi koja se može ostvariti prijavljivanjem?
2. DEFINICIJE
Najzastupljenija definicija uzbunjivanja datira iz
1985. godine i ona je, u nešto izmenjenoj formi, i danas
neprevaziđena. Autori Nir i Miceli definišu uzbunjivanje kao „prijava bivših ili postojećih pripadnika organizacije pod kontrolom svojih poslodavaca nezakonitih, nemoralnih ili nelegitmnih postupaka licima ili
organizacijama koje bi mogle da pokrenu odgovarajući
postupak.”3 „Transparency International” je prihvatio
istu definiciju na uopšteniji način. Po toj definiciji uzbunjivanje je „prijava informacija o pretpostavljenom nezakonitom ponašanju ili opasnosti u nekoj organizaciji,
fizičkim ili pravnim licima za koje se veruje da mogu da
pokrenu odgovajući postupak.”4 Uopštenija definicija
obuhvata takođe prijave lica u vezi sa organizacijom u
kojoj nisu zaposleni.
Problematično ponašanje se odnosi na kriminal
„belih kragni”, korporativno kriminalno i nezakonito
ponašanje. U nedavnoj definiciji uzbunjivanja, problematično ponašanje nije se ograničavalo samo na nezakonito ponašanje već i na nemoralne i nelegitimne
postupke, kao što su prikrivanje resursa ili arbitrernost
prilikom otpuštanja.5
Interno uzbunjivanje predstavlja prijavu pripadnika
organizacije ili lica u sklopu organizacije svih problematičnih ponašanja u nekoj organizaciji njenoj upravi.6
Moje istraživanje u austrijskoj industriji osiguranja7 pokazalo je da je prijavljivanje direktno nadređenom licu
želelo 88% učesnika u anketi kao tački kontakta uzbunjivača. Sledećem nivou nadređenih lica prihvatilo je
75% anketiranih, 68% bi prihvatilo da to bude interna
3
Miceli, Marcia STR., Near, Janet STR. & Dworkin, Terry
Morehead. (2008) Whistleblowing in Organizations, LEA’s
Organization an Management Series, Routledge Taylor & Francis
Group, New York, str. 6.
4
Transparency International, Recommended draft principles
for whisteleblowing legislation, 2009, dostupno na: www.
transparency.org, 13. 2. 2013.
5
Miceli et al. Isto, str. 4–5.
6
Aschauer, Paula, Whistleblowing im Arbeitsrecht, Linde
Verlag Wien, 2012, str. 34.
7
Hauser. Isto, str. 250–252.
revizija, 64% da to bude član Upravnog odbora, a samo
50% da to bude generalni (izvršni) direktor.8
Javno uzbunjivanje predstavlja prijavljivanje problematičnog ponašanja u organizaciji organu van organizacije ili javnosti. Istraživanje u poslovanju austrijskog
osiguranja pokazalo je da 87% nije prihvatalo da prijavu
vrši javnosti ni po koju cenu, 63% je negiralo mogućnost da prijavu vrši organu nadzora osiguranja dok je
58% prijavu ne bi podnelo eksternom revizoru.9
U brojnim definicijama, javni uzbunjivač pokušava
da prijavu prvo izvrši unutar svoje organizacije. Kada
propadnu interni pokušaji da se problematično ponašanje ispravi, javno prijavljivanje je trajni proces iz ugla
ubzunjivača. Savršen primer za ovu teoriju je Šeron
Votkins, uzbunjivač u slučaju kompanije „Enron.” Ona
je prvo napisala pismo na adresu generalnog (izvršnog)
direktora (interno uzbunjivanje), da bi se, pošto je sa sadržinom njenog pisma upoznata javnost, svedočila pred
Kongresom SAD (javno uzbunjivanje).10
Moje je istraživanje pokazalo da opredelenje između internog i javnog uzbunjivanje nije stvarno moguće
podeliti jedno od drugog. Samo 9% anketiranih je prihvatilo da prijavu izvrši savetu zaposlenih, 23% je prihvatilo da pored takvog načina prijave, izvrši i prijavu
nekom iz lanca uprave. Oni koji bi prijavu izvršili savetu
radnika, njih 36% bi to učinilo samo u posebnim okolnostima dok 32% to ne bi uopšte učinilo.
Kada se radi o prijavljivanju predsedniku Nadzornog odbora11 samo 4% bi u svim slučajevima samo njemu, 17% bi prijavu učinilo njemu ali pod uslovom da je
prijava izvršena i nekome od rukovodilaca, 42% bi prijavu učinilo pod posebnim okolnostima, a 37% ne bi ni
u jednom slučaju prijavljivali predsedniku Nadzornog
odbora. Prema opštem shvatanju, Savet radnika i Nadzorni odbor su deo interne organizacije, ali odgovorna
lica iz austrijske industrije osiguranja imala su drugačiji
stav. Preciznije, 46% članova Upravnih odbora nije prihvatilo da se prijavljivanje vrši Savetu radnika, dok je
52% odbilo mogućnost da se prijava vrši predsedniku
Nadzornog odbora.12
8
Pre sprovođenja ankete 1.276 internih revizora, eksternih
revizora, članova Nadzornog odbora, članova Odbora
menadžera, registrovanih menadžera i menadžera društava
kćerki zamoljeno je učestvuje u anketi, ali je samo 22% ili 273
njih pristalo.
9
Hauser. Isto, str. 252.
10
Miceli et al. Isto, str. 8.
11
U austrijskom dualnom sistemu uprave privrednih
društava „Upravni odbor” je negde između „Odbora menadžera”
sa glavnim izvršnim direktorom na čelu i „Nadzornog odbora.”
12
Hauser. Isto, str. 250–252.
43
1/2013
PETER HAUSER
44
3. SITUACIJA U VEZI SA
UZBUNJIVANJEM U SAD
Časopis Time je 2002. godine objavio tri uzbunjivača
za kandidate za „Ličnost godine.” To su bili Šeron Vatkins iz kompanije „Enron”, Sintija Kuper iz kompanije
„WorldCom” i Kolin Rouli iz „FBI” koji su prijave podneli organima u svojim kompanijama.13 Sintija Kuper,
šef interne revizije, direktno je prijavu o svojim sumanjama u vezi sa knjiženjem izvršila izvršnom direktoru
finansija. Izvršni direktor za finansije i eksterni revizor
negirali su njene osnovane sumnje, dok je izvršni direktor za finansije zabranio bilo kakvu istragu. Sintija
Kuper je nastavila sa svojim prikrivenim radom i prijavila rezultat revizorskoj komisiji. To je bio početak kraja
kompanije „WorldCom.”14 Priča o damama uzbunjivačima bila je važna za nov razvoj i istragu u vezi sa uzbunjivanjem, poslovnim moralom, računovodstvenim
i revizorskim principima, odgovornosti eksternih, kao
i internih revizora.
Kongres SAD je 2002. godine doneo ZŠO kao odgovor na skandale koji su se desili početkom ovog veka.
Autor se u ovom radu bavi samo propisima o procedurama za uzbunjivanje (ZŠO, čl. 301/4) i zaštitom uzbunjivača (čl. 806). ZŠO se primenjujje na sve kompanije
koje izdaju bilo kakve hartije od vrednosti koje su ili
bi trebale da se registruju na Berzi hartija od vrednosti SAD.15 ZŠO se takođe primenjuje na društva kćerke
tih kompanija sa sedištem u i van SAD. Odredba čl. 4/1
„svaka revizorska komisija izdavaoca hartije od vrednosti ima obavezu da uspostavi procedure za A) prijem,
čuvanje i rukovanje prigovorima izdavaoca hartja od
vrednosti u vezi sa knjiženjem, internim kontrolama
računovodstva ili ptianjima revizije; i B) poverljive i
anonimne prijave zaposlenih u kompaniji izdavaoca hartija od vrednosti o sumnjama u vezi sa spornim
knjiženjima ili revizijom”, prouzrokovala je probleme u
nekoliko nacionalnih pravnih sistema u Evropi kao i u
sistemu „common law” EU, posebno u vezi sa zaštitom
podataka. Član 806 ZŠO nosi naslov: „Zaštita zaposlenih u javnim akcionarskim društvima koji pruže dokaz
za prevaru.” Kompanija, „ne može osloboditi funkcije,
smeniti, suspendovati, pretiti, uznemivarati ili na drugi
način diskriminisati službenika, zaposlenog, ugovarača, podugovarača ili zastupnika kompanije u odnosu
13
Lacayo Richard, Ripley Amanda, Persons of the Year
2002. “The Whistleblowers”, Time Magzine, December 30, 2002,
dostupno na: www.time.com, 30. 1. 2013.
14
Cooper, Cynthia. (2008) Extraordinary Circumstances.
The Journey of a Corporate Whistleblower, John Wiley & Sons,
Hoboken NJ.
15
Američki Zakon o berzi hartija od vrednosti iz 1934, čl. 3,
15 U.S.C. 78c.
na zaposlenog u pogledu uslova ugovora o radu i to
zbog neke nezakonite radnje koju je izvršio zaposleni”
samo zbog davanja informacije ili pružanja pomoći u
istrazi o nekoj radnji za koju zaposleni osnovano smatra
da predstavlja kršenje ZŠO, pravila Komisije za hartije
od vrednosti SAD ili bilo kojeg saveznog zakona SAD
u vezi sa prevarom na štetu akcionara. Informacija ili
pomoć se mora pružiti Saveznom nadzornom organu
ili organu unutrašnjih poslova, svakom članu komisije Kongresa, licu koje ima nadzorna ovlašćenja prema
zaposlenom ili lcu koje radi kod poslodavca koji ima
ovlašćenje da sprovodi istragu, otkriva ili prekida problematično ponašanje.
ZŠO je propisao procedure uzbunjivanja i zaštite
uzbunjivača, dok je Zakonik o porezima predvideo nagrade uzbunjivačima. Poreska uprava SAD, nadležna za
naplatu i razrez poreza, isplaćuje nagrade licima koja
ukazuju na lica koja ne plate dugujuću poresku obavezu. Ako je dobijena informacija bila od koristi Poreskoj
upravi ona može nagraditi uzbunjivača. U zavisnosti
od naplaćene sume, nagrada može da iznosi i do 30%.16
Poreska uprava štiti identitet uzbunjivača „u najvećom
meri propisanoj zakonom.” Ako sud naloži otkrivanje
identiteta, Poreska uprava ima obavezu da to učini.17
Potpredsednik direkcije za finansije kompanije
„Lehman Brothers” je u maju 2008. godine obavestio
upravu i u razgovoru sa eksternim revizorom istakao
problematične poslove, koje su kasnije poslužile kao osnova za upravne kazne i odštetne zahteve sudskog istražitelja protiv članova uprave i eksternog revizora.18 U
junu 2008, uzbunjivač je izgubio posao u sklopu plana
tehnološkog viška kompanije što zvanično nije imalo
nikakve veze sa njenim prijavljivanjem problematičnog
ponašanja.19
Odgovor Kongresa SAD na skandal zbog bankrotstva kompanije „Leman Braders” bilo je donošenje Zakona Dod–Frenk 2010. godine.20 Ovaj zakon propisao
16
Američki Zakonik o porezima, čl. 7623(a) i 7623(b).
“IRS – Whistleblower – Informant Award”, dostupno na:
www.irs.gov/whistleblower-informant-award, 1. 9. 2012.
18
Valukas, Anton R. “Report of the examiner in re Lehman
Brothers Holding Inc. et al”, United States Bankruptcy Court
Southern District of New York, Chapter 11, Case No. 0813555(JMP) , Volume 1, Section I 15–27.
19
Clark, Andrew. “Lehman whistleblower lost job weeks after
raising alarm. Auditor Ernst & Young blamed for taking virtually
no action. Bank accused of laying off Mathew Lee in retaliation”,
The Guardian, March 16 2010, available at: www.guardian.co.uk.
20
111-ti Kongres SAD, drugo zasedanje, 5. 1. 2010. Zakon
o unapređenju finansijske stabilnosti SAD povećanjem
odgovornosti i transparentnosti u finansijskom sistemu, da se
spreče slučajevi „suviše velik da bi propao”, o zaštiti američkih
poreskih obveznika sprečavanjem budžetskih izdataka za pomoć,
o zaštiti potrošača od zlonamerne prakse u pružanju finansijskih
17
1/2013
Uzbunjivanje: šansa ili opasnost? – nove tendencije u Evropi
je pravila za nagrađivanje uzbunjivača i ponovio pravila o zaštiti uzbunjivača. Zakon definiše uzbunjivača
kao pojedinca koji daje informaciju Komisiji za hartije
od vrednosti u vezi sa kršenjem zakona o hartijama od
vrednosti. Komisija za hartije od vrednosti ima obavezu
da uzbunjivaču isplati nagradu, ako je informacija doprinela pokretanju sudskog ili upravnog postupka čiji
je ishod bilo izricanje novčane kazne veće od 1.000.000
dolara.21 Informacija mora da potiče od nezavisnog
znanja ili analize uzbunjivača, mora da bude nepoznata
Komisiji za hartije od vrednosti, ne sme isključivo poticati iz rasprava u sudskom ili upravnom postupku, vladinog izveštaja, saslušanja, revizije ili istrage i ne sme da
potiče iz vesti medija. Nagrada se ne isplaćuje uzbunjivačima koji su do informacije došli u svojstvu člana, rukovodioca ili zaposlenog kod nadzornog organa, u Ministarstvu pravde, nezavisne regulatorne organizacije,
Odbora za nadzor računovodstva javnih akcionarskih
društava ili organa unutrašnjih poslova. Takođe pravo
na nagradu nema uzbunjivača koji je osuđivan za privredne prestupe, uzbunjivač koji želi da bude nagrađen
kao i oni uzbunjivači koji su informacije dobili tokom
vršenja revizije finansijskih izveštaja, a koja se i inače
sprovodi na osnovu propisa o hartijama od vrednosti.
Nagrada može da iznosi do 30% od iznosa novčane kazne.22 Uzbunjivač nema pravo na nagradu ako je znao
ili namerno dao lažnu, izmišljenu ili prevarnu izjavu ili
prezentaciju ili ako se koristi lažnim pismenom ili ispravom za koju zna da sadrži lažne, izmišljene ili prevarne
izjave ili podatke (čl. 21 F h/3).
Poslodavac nema pravo da direktno ili posredno
oslobodi, smeni, suspenduje, preti, uznemirava ili na
drugi način diskriminiše uzbunjivača u pogledu uslova njegovor radnog odnosa zbog bilo kojih njegovih
zakonitih postupaka u davanju informacija Komisiji za
hartije od vrednosti. Komisija za hartije od vrednosti
nema pravo da otkriva informacije za koje bi se osnovano moglo očekivati da bi otkrile identitet uzbunjivača,
osim ako i sve dok u vezi sa propisanim javnim postupkom, koji pokrene Komisija za hartije od vrednosti, ne
bude zahtevano u odnosu na tuženog ili osumnjičenog.
Komisija za hartije od vrednosti može da sve poverljive
informacije obelodani organima unutrašnjih poslova
federacije i saveznih država, nadležnim regulatornim
organima, samoregulatornim organizacijama, Odboru
za nadzor raučnovodstva javnih akcionarskih društava, komisijama za hartije od vrednosti stranih država
i stranim organima unutrašnjijh poslova, ako utvrdi da
usluga i druge namene. – „Dodd–Frank Wallstreet Reform and
Consumer Protection Act 2010”, H.R.4173.
21
Zakon Dod–Frenk iz 2010, čl. 922 kojim se dopunjuje
Zakon o berzi hartija od vrednosti 15, U.S.C. 78a, čl. 21 F.
22
Američki Zakon Dod–Frenk, čl. 21 F b) c).
je to neophodno radi ostvarivanja cilja zakona i zaštite
investitora (čl. 21 F/h2).
Komisija za hartije od vrednosti sačinjava godišnji
izveštaj o Programu uzbunjivanja Dod–Frenk. Prema
izveštaju o fiskalnoj 201223 godini, Komiisija za hartije
od vrednosti primila je 3.001 obaveštenje uzbunjivača.
Najčešće vrste prigovora odnosile su se na korporativno
obelodanjivanje i finansijske podatke (18,2%), nuđenje
izvršenja prevare (15,5%) i manipulaciju (15,2%). Tokom fiskalne 2012. godine Komisija za hartije od vrednosti odlučila je o dodeli svoje prve nagrade. Pokrenute
su 143 „tajne akcije.”
4. STANJE U EVROPI
U Velikoj Britaniji, još od 1998. godine, na snazi je
„Zakon o prijavama od javnog interesa.24 Ovim zakonom štite se uzbunjivači od nepoštenog otpuštanja sve
dok su ispunjeni izvesni uslovi. Zaštićeni su u suštini,
uzbunjivači u svojstvu zaposlenih. Ako zaposleni iskreno smatra da je ono što prijavljuje tačno i to saopšte
ovlašćenom licu, uzbunjivanje je zaštićeno. Ako je u
organizaciji predviđena procedura uzbunjivanja, ona se
mora primenjivati. Ako potencijalni ubzunjivač misli
da to može da kaže poslodavcu, on to mora i učiniti.
Jedino u slučaju da uzbunjivač smatra da obaveštavanje poslodavca nije moguće ili nema smisla, zaštićen
je kontakt sa „ovlašćenim licem ili organom.” Spisak
„ovlašćenih lica” objavljuje vlada. Uzbunjivač može
da prijavi nešto što nije tačno ili je nezakonito ili da se
zanemaruju radne obaveze, uključujući i da je nečije
zdravlje ili bezbednost u opasnosti, štetu na prirodnoj
sredini, privredni prestup, da kompanija ne posluje po
zakonu ili da prikriva problematično ponašanje.25
Uzbunjivači su zaštićeni od nepoštenog tretmana
čak i onda kada zvižde u pištaljku za nešto što se desilo u inostranstvu. To se odnosi na slučaj kada se krše
ili će se tek prekršiti razni nacionalni propisi. Državljanin SAD, bivši policijski službenik, zaposlio se u međunarodnoj kompaniji za bezbednost po pravu Velike
23
U.S. Securities and Exchange Commission: Annual Report
on the Dodd–Frank Whistleblower Program, Fiscal Year 2012,
November 2012, SEC office of the Whistleblower, dostupno na:
http://www.sec.gov/whistleblower, 8. 1. 2013.
24
Parlament Velike Britanije. Zakon radi zaštite pojedinaca
koji prijavljuju određene informacije u javnom interesu kako
bi se tim pojedincima omogućilo da pokrenu odgovarajući
postupak u vezi sa viktimizacijom i sa tim povezanim ciljevima,
poglavlje 23, 2. jul 1998, na snazi od 2. jula 1999. – Zakon o
prijavljivanju od javnog intresa iz 1998. godine (Public Interest
Disclosure Act 1998).
25
“Gov.uk,Guide:Whistleblowing”, dostupno na: https://
www.gov.uk/whistleblowing, 9. 1. 2013.
45
1/2013
PETER HAUSER
46
Britanije. Ta kompanija je u ime Ministarstva spoljnih
poslova zaposlila osoblje iz američkog kontigenta lica
koji su pripadali „Međunarodnim policijskim snagama,
dalje u tekstu: MPS). MPS je radio sa UNO u Bosni. Uzbunjivačica je otkrila da su službenici MPS-a umešani
u trgovinu belim robljem. Ona je obavestila zvaničnike MPS i UNO, zbo čega su je odmah otpustili.26 Sud
Velike Britanije je prihvatio da postoji uzbunjivanje kao
„zaštićeno prijavljivanje” i dosudio joj nadoknadu štete
u iznosu od 115.000 funti.27
Pravila koja je uveo ZŠO takođe primenjuju evropska društva kćerke američkih akcionarskih društava
kao i evropska akcionarska društva čije se akcije nalaze na američkim berzama. ZŠO se primenjuje na ove
kompanije ali samo u vezi sa procedurama uzbunjivanja. Zaštita uzbunjivača putem ZŠO ne važi za strance
zaposlene u tim kompanijama kada rade van teritorije
SAD.28
Veliki broj „vrućih linija za uzbunivače” je na osnovu
ZŠO uspostavljen u kompanijama u Evropi. Ali mnogo
je evropskih država imalo probleme sa zahtevom kompanija da dobiju informacije o problematičnom ponašanju, zahtevima uzbunjivača za zaštitom i ljudskim
pravima osumnjičenih lica radi zaštite podataka i pravom pretpostavke nevinosti. U Francuskoj, Nacionalna
komisija za zaštitu podataka i slobode zabranila je vruće
linije za uzbunjivače kada je ugrožen vitalni interes lica
kao što su telesni ili moralni integritet. Vitalni interesi
se odnose na kršenje prava intelektualne svojine, poverljivost, sukob interesa, diskriminaciju, seksualno ili
psihičko uznemiravanje.29 Takođe, nemački sudovi za
radne sporove su imali problema sa vrućim linijama za
uzbunjivače. U Švedskoj je stokholmski Upravni sud
potvrdio 2010. stav Švedske agencije za zaštitu podataka
da samo izvršni direktori kompanija i lica na ključnim
pozicijama imaju pravo da vrše prijave preko vruće linije. 30
26
Bolkovac, Kathryn & Lynn, Cari. The Whistleblower. Sex
trafficking, military contractors and one woman’s fight for justice,
Palgrave Macmillan, New York 2011.
27
Employment Tribunal South Hampton, Bolkovac v
DynCorp Aerospace Operations UK, ET, Case no. 3102729/01
in Bowers John et al. (2007) Whistleblowing. Law and Practice,
Oxford University Press, Appendix 9, str. 549–550.
28
US Court of Appeals 1 st Circuit, Canero v Boston
Scientific Corporation, January 5, 2006, 04–1801, 04–2291.
29
Cooper, Daniel & Marttila, Helena. “Corporate
whistleblowing hotlines and EU data protection laws”, dostupno
na: http://ipandit.practicallaw.com/1-366-2987?q=corporate+w
histleblowing+hotline, 9. 1. 2013, str. 6–7.
30
Cooper–Marttila. Isto, str. 7–8.
U Evropskoj uniji „Član 29 Radne grupe za zaštitu
podataka”31 na izvrstan način je opisao evropski stav o
uzbunjivanju. Iako je „Mišljenje 1/2006”32 objavljeno
per sedam godina, smatram da je ono savremeno, moderno, stvarno i od pomoći u ravnoteži stavova i principa koji ukazuju na pravi put. Radna grupa je smatrala
da je „uzbunjivanje namenjeno da služi kao dodatni
mehanizam za zaposlene koji bi prijavljivali problematično ponašanje interno preko određenog kanala.” Ovaj
kanal treba da dopunjava redovne informacione i izveštajne kanale. „Na uzbunjivanje treba da se gleda kao
na supsidijerno sredstvo, a ne zamenu za interno upravljanje kompanijom.” Radna grupa takođe primećuje da
veći deo važeće regulative i smernica o uzbunjivanju
obezbeđuju određenu zaštiti uzbunjivaču. Ta pravila i
smernice „nikada posebno ne pominju zaštitu osumnjičenih lica.” Radna grupa „naglašava da šeme uzbunjivanja sadrže veoma ozbiljan rizik stigmatizacije i viktimizacije tog lica” i „koje će biti izloženo tim rizicima čak i
pre nego što ono postane svesno da je inkriminisano a
optužujuće okolnosti istražene radi utvrđivanja da li su
one opravdane.”33
Radna grupa je diskutovala takođe i o pitanju da li
šeme uzbunjivanja treba da predvide mogućnost anonimnog prijavljivanja umesto uz ličnu identifikaciju
i pod uslovima poverljivosti. Anonimnost možda ne
bi bilo dobro rešenje jer ona ne sprečava ostala lica da
uspešno prozru ko je izvršio prijavu, jer je teže istražiti
prijavu ako zaposleni ne mogu da postavljaju pitanja.
Čini se da je lakše organizovati zaštitu koju propisuje
zakon, jer anonimna prijava može navesti zaposlene
da se skoncentrišu na uzbunjivača zbog sumnje da on
podnosi prijave zlonamerno, dok organizacija može da
snosi rizik izgradnje kulture zlonamernog prijavljivanja
i pogoršanja društvene klime u organizaciji.34
Radna grupa se usredsredila takođe na prava inkriminisanih lica. Prvo, lice optuženo u izveštaju uzbunjivača biće obavešteno o licu nadležnom za šemu
uzbunjivanja, o radnjama za koje je optužen, o sektoru
u organizaciji koji je možda primio izveštaj i o moguć31
Radna grupa je osnovana po čl. 29 Direktive 95/46/EC.
Radi se o nezavisnom Evropskom savetodavnom odboru za
zaštitu podataka i privatnost. Sekretarijat imenuje Direktorat
(Građanska pravda, prava i državljanstvo) Evropske Komisije.
32
Radna grupa za zaštitu podataka, čl. 29, Mišljenje 1/2006
o primeni pravila EU o zaštiti podataka na šeme uzbunjivanja
u oblasti računovodstva, internih računovodstvenih kontrola,
revizije, borbe protiv podmićivanja, bankarskog i finansijskog
kriminala. 00105/06/EN, WP 117, usvojeno 1. 2. 2006, dalje u
tekstu: RG.
33
RG, str. 6–7.
34
RG, str. 10–11.
1/2013
Uzbunjivanje: šansa ili opasnost? – nove tendencije u Evropi
nostima za ostvarivanje njegovog prava na pristup i popravljanje stanja.35
Radna grupa je potvrdila da šeme uzbunjivanja
mogu da budu korisni mehanizmi koji pomažu organizaciji da prati njeno povinovanje propisima i pravilima
u vezi sa zakonitošću upravljanja kompanijom, posebno
u vezi sa računovodstvom, internim računovodstvenim
kontrolama, nadležnostima revizije i pravilima o borbi
protiv podmićivanja, bankarskog i finansijskog kriminala i krivičnog prava. Ali, „bitno je da u primeni šeme
uzbunjivanja osnovno pravo na zaštitu ličnih podataka,
u vezi sa uzbunjivačem i osumnjičenim licima, bude
obezbeđeno tokom celog procesa uzbunjivanja.”36
U vezi sa tim, može biti od pomoći stav interne revizije u procesu uzbunjivanja, jer je rezultat mog istraživanja u austrijskoj industriji osiguranja pokazao da je
74% učesnika u anketi želelo da interna revizija potraži
bolja rešenja, 72% je tražilo slabe tačke, 61% je ocenjivali prijavu, dok je 56% pažnju usmeravalo na posledice.
Samo 8% je želelo da interna revizija proveri identitet
uzbunjivača, 73% je smatralo da interno uzbunjivanje u
svakom slučaju treba da se zaštiti od kažnjavanja putem
krivičnog prava, dok je samo 31% glasalo da se u svim
slučajevima pruži zaštita putem građanskog prava. Zaštitu javnog uzbunjivanja u svakom slučaju je prihvatilo
samo 21% bez obzira na razlike između krivičnog i građanskog prava.37
5. NOVE TENDENCIJE
Bivši generalni sekretar Ujedinjenih nacija je u svom
predgovoru Konvenciji UN protiv korupcije napisao:
„Korupcija je opasna kuga koja ima raspostranjeno
korozivno dejstvo na ljudsko društvo. Ona slabi demokratiju i vladavinu prava, vodi kršenju ljudskih prava,
poremećaju tržišta, eroziji kvaliteta života i dozvoljava
porast organizovanog kriminala, terorizma i ostalih
pretnji po ljudsku bezbednost.”38 U čl. 8/4 Konvencije
zahteva se da svaka država donese propise i uspostavi
sisteme koji će podstaći državne službenik da nadležnim organima prijavljuju akte korupcije.” Član 12/1
propisuje da svaka država članica pooštri računovodstvene i revizorske standarde u privatnom sektoru kako
bi se sprečila korupcija privatnog sektora. Zbog toga će
kompanije imati dovoljno internih revizorskih kontro35
RG, str. 13–14.
36
RG, str. 18.
37
Hauser. Isto, str. 255–259.
38
UN Convention against Corruption, General Assembly
Resolution 58/4 of October 31st, 2003, stupila na snagu 14. 12.
2005, UNODC – United Nations Office on Drugs and Crime,
dostupno na: www.unodc.org, 13. 2. 2013, dalje u tekstu: KPK.
la, dok će se na knjigovodstvo i finansijsko izveštavanje
kompanija primenjivati odgovarajuće procedure revizije i provere.39 Sve države članice treba da uspostave odgovarajuće propise o pružanju zaštite od neopravdanog
tretmana lica koja nadležnim organima u dobroj veri i
na razumnim osnovama vrši prijave činjenica u vezi sa
prekršajima u skladu sa Konvencijom protiv korupcije
(čl. 33). Sve države članice treba da podstaknu lica koja
učestvuju ili su učestvovala u činjenju prekršaja u skladu sa Konvencijom da istražnim organima dostavljaju
korisne informacije i sarađuju sa njima. U tom slučaju
kazna se može umanjiti ili treba da postoji mogućnost
davanja imuniteta (čl. 37).
Parlamentarna skupština Saveta Evrope je 2010. godine priznala značaj uzbunjivača kao „pojedinaca koji
uključuju alarm radi zaustavljanja problematičnog ponašanja, jer njihove inicijative pružaju mogućnost za
pooštravanje odgovornosti i intenziviranje borbe protiv korupcije i lošeg upravljanja, kako u javnom tako i
u privatnom sektoru. Potencijalni uzbunjivači često se
obeshrabruju strahom od osvete ili nedobijanja povratne informacije o svojim upozorenjima.”40 Parlamentarna skupština je priznala da većina država članica Saveta
Evrope nema tako detaljne zakone o zaštiti uzbunjivanja kao što je to slučaj sa Velikom Britanijom i SAD.
„Uzbunjivanje je oduvek podrazumevalo hrabrost i odlučnost, te zato ubzunjivačima treba omogućiti priliku
da se bore da se čuje za njihova upozorenja, bez rizikovanja sopstvenog radnog mesta ili radnih mesta članova
svoje porodice.”41
Parlamentarna skupština poziva sve države članice
da analiziraju svoje propise o zaštiti uzbunjivača imajući u vidu sledeće smernice:42 Definicija zaštićenog prijavljivanja treba da obuhvata sva upozorenja bona fide
od raznih vrsta nezakonitih radnji kao što su kršenja
ljudskih prava i nepropisna ponašanja pojedinaca na
koja se primenjuju upravni propisi, poreske obveznike,
zaposlene akcionare ili klijente. Propisi moraju da se
primenjuju na javni i na privatni sektor. Propisi treba da
regulišu radno pravo, krivično pravo, procedure i medijsko pravo, posebno kada se radi o zaštiti novinarskih
izvora.
Parlamentarna skupština zahteva da propisi o uzbunjivanju treba da se usmere na pružanje bezbedne
39
KPK, čl. 1 i 2.
Council of Europe. Parliamentary Assembly. Resolution
1729 (2010). Protection of “whistleblowers” hereinafter CE Res.
1929, 1, 2.
41
Council of Europe. Parliamentary Assembly.
Recommendation 1916 (2010) Protection of “whistleblowers”,
hereinafter CE Rec. 1916, 5.
42
EC Res. 1729 6 .
40
47
1/2013
PETER HAUSER
48
alternative ćutanju.43 To treba da obuhvata adekvatnu
istragu predmeta prijava uz blagovremeno dostavljanje informacija upravi kompanije uz zaobilaženje ustaljene hijerarhije, s tim da se identitet uzbunjivača ako
je to potrebno otkriva jedino radi smanjenja izvesnih
pretnji javnom interesu (6.2.1). Svi koji koriste interne
kanale uzbunjivanja u dobroj veri treba da budu zaštićeni (6.2.2). Ako interni kanali ne postoje, nisu ispravno
funkcionisali ili se može očekivati da neće adekvatno
funkcionisati, mora se štititi javno uzbunjivanje uključujuči i uzbunjivane preko medija (6.2.3). Smatraće
se da su svi uzbunjivači postupali u dobroj veri ako su
imali osnovane razloge da veruju da je prijavljena informacija tačna, čak i onda ako se pokaže da to nije slučaj,
izuzev u slučaju ako je on teži ostvarivanju nekog nezakonitog ili nemoralnog cilja (6.2.4). Takođe se mora
obezbediti zaštita od bilo kojeg oblika osvete putem mehanizma kontrole preko kojeg se istražuje osnovanost
upozorenja uzbunjivača (6.2.5). Šema uzbunjivanja takođe treba da predvidi odgovarajuću zaštitu od zlonamernih optužbi (6.2.7).
U studiji o „efektivnosti uzbunjivača”44 kompanija
„PricewaterhouseCoopers” iz Belgije zaključila je 2011.
godine da važeća pravila o uzbunjivanju u institucijama
EU nisu efikasan instrument za borbu protiv korupcije
i sukoba interesa u institucijama EU. „Mora se osmisliti
drugačiji pravni okvir za uzbunjivanje koji bi bio prava
mera ‚provera i ravnoteže’: izbegavanje zloupotrebe sa
jedne strane i prihvatanje potencijalnog bona fide uzbunjivača kao nekom kome može da se veruje, sa druge.”
Ovaj opšti cilj treba da se sprovede ostvarivanjem četiri
posebna cilja: Podsticanje lica da prijavljuju problematična ponašanja u vezi sa institucijama EU, obezbeđivanje adekvatne podrške, efikasna ocena, blagovremena istraga i odgovarajuća akcija, organizovanje snažne
zaštite bona fide uzbunjivača i odvraćanje zlonamernih
uzbunjivača.
Evropska Komisija je 2011. godine predstavila predlog direktive za izmenu Direktive 2002/87/EC o dopunskom nadzoru finansijskih konglomerata.45 Komisija
predlaže da države članice obezbede da se nacionalnim
43
EC Res. 1729 6.2.
European Parliament, Directorate – General for Internal
Policies, Policy Department, Budgetary Affairs, Corruption and
conflict of interest in the European Institutions: the effectiveness
of whistleblowers, study 2011, Authors PrivewaterhousCoopers
Belgium, Responsible Administrator Helmut Werner, dostupno
na: http://www.europarl.europa.eu/studies Conclusions and
recommendations viii.
45
European Commission: Proposal for a Directive of the
European Parliament and of the Council on the access to the
activity of credit institutions and investment firms and amending
Directive 2002/87/EC of the European Parliament and of the
Council on the supplementary supervision of credit institutions,
44
propisima, kroz efikasne mehanizme, podstakne prijavljivanje kršenja pravila, uključujući i namenske procedure za prijem izveštaja o kršenjima i davanju povratnih
informacija, adekvatnoj zaštiti zaposlenih u institucijama koji objave kršenja učinjena u okviru institucije i zaštiti ličnih podataka u vezi sa licem koje prijavljuje prekršaj i fizičkim licem na koje se sumnja da ga je počinilo
(čl. 70/1,2). Države članice imaju obavezu da obavežu
institucije da uspostave odgovarajuće procedure za interno prijavljivanje prekršaja preko određenih kanala
(čl. 70/3).
U novembru 2012. godine brojne novine su objavile
priče o nameri Evropske Komisije da poboljša nagrade uzbunjivačima u državama članicama46. Tačan opis
sadržaja namere nije dat u uredničkoj napomeni. Ipak,
visoki predstavnik nemačkog poslovnog života istakao
je da su oni strogo protiv nagrađivanja uzbunjivača. 47
Presuda Evropskog suda za ljudska prava od 21. jula
2011. godine48 čini se važnom za budućnost zaštite uzbunjivanja na teritorijama četrdesetsedam država članica Evropskog saveta. Oštećena je radila kao gerijatrijska
sestra po kućama. Ona je zaposlena u kompaniji koja je
u većinskom vlasništvu gradske vlade Berlina. „Odbor
za medicinsku reviziju fonda zdravstvenog osiguranja”
je 2002. godine otkrio ozbiljne nedostatke u dnevnoj
nezi prouzrokovane manjkom osoblja. Od 2003. do
2004. godine oštećena i njene kolege su redovno upozoravale upravu da su preopterećene zbog manjka osoblja
i da zbog toga imaju problema u obavljanju svojih obaveza. Usluge, takođe, nisu bile adekvatno opisane. U novembru 2004. godine pravni zastupnik oštećene pisao
je upravi i istakao da se zbog manjka osoblja ne može
više garantovati pacijentova higijenska nega. Zastupnik
je zahtevao od uprave da reaguje i izbegne krivičnu prijavu ili javnu debatu. Uprava je odbila optužbe oštećene.
U decembru 2004. godine advokat oštećene je podneo
krivičnu prijavu protiv kompanije. U januaru 2005. godine Javno tužilaštvo je prekinulo prethodnu istragu
prema davaocu usluge nege. Istog meseca 2005. godine davala usluge nege je otkazao usluge oštećene zbog
njenog stalnog obolevanja i to počev od marta 2005.
Oštećena je prigovorila na otkaz pred Sudom za radne
insurance undertakings and investment firms in a financial
conglomerate, Com/ 2011/0453/final, Brussels 2011/0203(COD).
46
Anger H. Fockenbrock D. & Keuchel J. “Prämie für
Denunzianten?” Handelsblatt, 30. Oktober 2012, str. 1.
47
The European Circle, Report. “Whistleblower – Prämie: EU
fordert finanzielle Anreize für Informaten”, 6. 11. 2012, dostupno
na: www.european-circlereport.de, 13. 2. 2013.
48
European Court of Human Rights, Fith Section, Case of
Heinrich v. Germany, Application no. 28274/08, Strasburg, July
21st, 2011, dostupno na: http//:hudoc.echr.coe.int/sites/eng, 13.
2. 2013, dalje u tekstu: ECHR Heinrich 2011.
1/2013
Uzbunjivanje: šansa ili opasnost? – nove tendencije u Evropi
sporove Berlina i kontaktirala sindikat koji joj je uručio
obrazac žalbe zbog krivične prijave protiv kompanije.
Oštećena je time dobila priliku da da svoju izjavu u tom
obrascu, ali je odbila da to učini. Radni savet kompanije nije se složio sa otpuštanjem oštećene. Poslodavac joj
je dao otkaz, bez prethodnog upozorenja. Javni tužilac
je na zahtev oštećene ponovo pokrenuo istragu protiv
kompanije u februaru 2005. godine. Ona je saslušana u
svojstvu svedoka, ali je istraga ponovo prekinuta u maju.49
Sud za radne sporove Berlina ustanovio je da ugovor o radu nije otkazan, zbog toga što je otpuštanje bilo
nepošteno. Optužbe sindikata protiv poslodavca bile su
polemičke prirode, ali zasnovane na objektivnim osnovama. Apelacioni sud za radne sporove Berlina poništio
je presudu. Sud je zauzeo stav da krivična prijava protiv
poslodavca predstavlja nesrazmernu reakciju. Oštećena nije postupala u okviru svojih ustavnih prava, već je
prekršila svoju obavezu lojalnosti prema svom poslodavcu. Savezni sud za radne sporove (Bundesarbeitsgericht) odbacio je žalbu oštećene, kao i Savezni ustavni
sud (Bundesverfassungsgericht).50
Evropski sud za ljudska prava ustanovio je da je otpuštanje oštećene bez upozorenja, nesrazmerno teško.
„Uzimajući u obzir značaj prava na slobodno izražavanje o pitanjima od opšteg interesa, prava zaposlenih na
prijavljivanje nezakonitog i problematičnog ponašanja
na svom radnom mestu, obavezama i odgovornostima
zaposlenih prema svojim poslodavcima i prava poslodavca da upravlja svojim osobljem, kao i procenjivanjem drugih interesa bitnih za dati predmet, sud je
zaključio da mešanje u prava oštećene na slobodno izražavanje, posebno njeno pravo da prenosi informacije,
nije „neophodno u demokratskom društvu.” Sud smatra da su domaći sudovi propustili da povuku korektnu
distancu između potrebe za zaštitom reputacije i prava
poslodavca, sa jedne strane i potrebe za zaštitom prava
oštećene na slobodu izražavanja, sa druge strane. Zbog
toga postoji kršenje Evropske konvencije o ljudskim
pravima.51
6. ZAKLJUČAK
Prijavljivanje problematičnog ponašanja u organizaciji internim ili državnim organima predstavlja jedan
od načina da se izbegne i odbrani od problematičnog
ponašanja, posebno korupcije. Dodatne mogućnosti su
etički pravni okvir koji se uspostavlja i sprovodi na svim
49
ECHR Heinrich 2011, str. 6–26.
ECHR Heinrich 2011, str. 27–30.
51
ECHR Heinrich 2011, str. 92–95.
50
nivoima organizacije i njene kulture zasnovane na poštovanju i poverenju.
Propisi u SAD, uključujući i zaštitu uzbunjivača,
procedure za uzbunjivanje i nagrađivanje uzbunjivača
usmereno je na prijavljivanje problematičnog ponašanja u knjigovodstvu, finansijskom izveštavanju i reviziji
knjigovodstva kao i zaštiti akcionara. Propisi se donose
radi zaštite i nagrađivanja prijavljivanja uz zanemarivanje zaštite podataka, prava osumnjičenih lica i prava
osumnjičenih organizacija.
Evropske inicijative na uspostavljanju zaštite uzbunjivača ne treba da budu puka kopija propisa SAD. Svi
propisi treba da se ozbiljno podele na interno i javno
uzbunjivanje. Motivi za uzbunjivanje predstavljaju veoma važne aspekte. Zaštićeno uzbunjivanje treba da
bude moguće ako uzbunjivač vrši prijavu u dobroj veri
i u ubeđenju da su prijavljene okolnosti tačne. Zaštita
ne treba da se pruža ako uzbunjivač postupa iz ličnih
razloga kao što su osveta ili zla namera. Iz zaštite takođe treba isključiti slučajeve uzbunjivače koji vrše prijave
radi postizanja ličnih prednosti. Zbog toga se, iz etičkog ugla, ne čini prihvatljivim način regulisanja nagrađivanja uzbunjivača kao što je to učinjeno u donetom
Zakonu Dod–Frenka ili diskutovanja u Evropskoj Komisiji. Ako uzbunjivač zna da je prijavljena informacija
pogrešna, njega treba kazniti.
Interno uzbunjivanje treba da se zaštiti u sklopu pravila organizacije a takođe i zakonom. Procedure internog uzbunjivanja kao što su vruće linije su od pomoći,
ali neophodno je da organizacija raspolaže odgovarajućom procedurom za postupanje sa prijavama uzbunjivača kako u pogledu osumnjičenih lica, tako i u odnosu
na informacije uzbunjivača o istrazi koja je u toku. Anonimno uzbunjivanje se ne čini moralnim i treba da se
ograniči samo na izuzetne situacije.
Javno uzbunjivanje treba da se ograniči na slučajeve ugrožavanja javnog interesa, posebno kada se radi
o bezbedenosti i zdravlju ljudi i ozbiljnim interesima
države. Ono, po pravilu, treba da bude zaštićeno ako
je interno uzbunjivanje bilo neuspešno ili se čini neuspešnim zbog toga što su u slučaj umešana lica sa vrha.
U tim slučajevima prijavljivanje treba da se ograniči na
obaveštavanje državnih organa. Ti organi treba da postupaju sa informacijom na poverljiv način i da sprovode zaštitu podataka i prava osumnjičenih lica, kao i
prava uzbunjivača.
Prijavljivanje medijima je opasno kao i prijavljivanje
političarima. Obe profesije rade pod specijalnim imunitetom pa su zato u opasnosti prava verovatno osumnjičenih nevinih lica koja bi eventualno mogla da posluže
kao žrtva radi senzacije ili političkih razloga.
Moj odgovor na pitanje „Uzbunjivanje: Šansa ili rizik?” je: Uzbunjivanje je pansa za borbu protiv korup-
49
1/2013
PETER HAUSER
50
cije i svih problematičnih ponašanja u nekoj organizaciji, pod uslovom da postoje precizna ograničenja. Ono
predstavlja i rizik ako su garantovani zaštita ličnih podataka, prava osumnjičenih lica i poverljivost celog procesa. Ako su društvena zajednica, organizacije i lica zaštićeni od zloupotrebe pravila o uzbunjivanju od strane
uzbunjivača sa nemoralnim namerama i ako su zaštiće-
ni od korisnika prijavljenih informacija za nemoralne
namene, šansa za uzbunjivanje bi mogla da bude veća
od samog rizika.
Preveo sa engleskog: prof. dr Slobodan Jovanović
E-mail: [email protected]
1/2013
ARTICLES
51
Prof. Dr. Dr. habil. Peter HAUSER
Whistleblowing: chance or risk? – new tendencies in Europe
UDC: 654.92:342.722(4)
Received: 18. 2. 2013
Accepted: 23. 2. 2013
Systematic Scientific Work
Abstract
Since 2002 US law has been demanding the
implementation of whistleblower procedures from
public listed companies and enforced whistleblower
protection. The US tax administration installed 2006 a
whistleblower award system. US regulations concerning
whistleblower hotlines are extending to Europe.
European countries are enforced by international and
European Institutions to introduce whistleblower
protection by law and accept whistleblower procedures.
An awarding system is in discussion. The European
Court of Human Rights made a judgement that
the freedom of expression is a higher good than
the reputation of the employer. The European data
protecting law protects the rights of accused persons
as well as the rights of whistleblowers. It is necessary
to consider a European whistleblower scheme which
prefers internal whistleblowing. Clear procedures
should protect whistleblower in good faith and the
rights of the accused persons and the organization.
External whistleblowing should only be protected in
exceptional cases, when public interest is endangered
and should only be protected in case of disclosure
to authorities. Disclosure to media and political
representatives is dangerous because improper use
is possible. Whistleblowing for financial reasons is
unethical and awarding is suspicious. Whistleblowing
is a chance in the fight against corruption and crime
with the risks of false accusation, unethical reasons and
unethical use of information. Prospective regulations
are necessary to avoid these risks.
Member of the Management Board of Collegialität
Versicherungsverein Privatstiftung and Collegialität
Privatstiftung, Vienna, lecturer in courses about insurance
business at Johannes Kepler University Linz and Vienna
University of Economics and Business, examiner at West
Hungarian University Sopron – Faculty of Economics. E-mail:
[email protected]
*
Key words: Whistleblowing, Whistleblower
Protection, Data Protection, Accused Protection,
Employers Protection, Whistleblower Awards, Human
Rights
1. INTRODUCTON
This century started with the ENRON and
WorldCom Scandal, with whistleblowers who became
famous and got problems with their jobs. The Sarbanes
Oxley Act (SOX)1 introduced whistleblower protection
and demand of whistleblower procedures in US listed
companies. The implementation of such procedures in
European subsidiaries of US listed companies brought
problems with European data protecting regulations
and the employers law in the different countries
and attention should be paid to the rights of accused
persons and the right of integrity of employers. After
the bankruptcy of Lehman Brothers, the US Congress
established whistleblower financial awarding by the
Securities Exchange Commission (SEC).
In Europe various activities are discussed to enforce
a European whistleblower protection framework, to
make it easier to install whistleblower procedures
and to give financial awards to whistleblowers. The
European Court of Human Rights recently set the right
of free expression under certain circumstances over the
right of employers for employee’s loyalty and the right
reputation.
This paper will describe the US development and
the new tendencies in Europe. Some results of my
academic research in 20072 1 should complete the
1
Hauser, Peter. “Die Stellung der Internen Revision
in der österreichischen Versicherungswirtschaft und
ihre Zukunftstendenzen einschließlich der Rolle im
Whistleblowingprozess”, IIA Austria 2008, pp. 147–155,
hereinafter: Hauser 2008.
2
One Hundred Seventh Congress of the United States of
America, Second Session, January 23rd 2002. An act to protect
1/2013
PETER HAUSER
52
literary research. Milestones for a new whistleblower
framework will be developed and at the end I will give a
very personal answer to the question: is whistleblowing
and its protection an acceptable chance for the fight
against corruption, wrongdoing and crime or are the
risks for data protection in general and protection of the
possibly wrongful accused persons and organizations
higher than the benefits of the disclosure.
2. DEFINITIONS
The most common definition of whistleblowing is
goes back to 1985 and is in an adapted form still state
of the art. Near / Miceli defines whistleblowing as “the
disclosure by former or current organization members
of illegal, immoral, or illegitimate practices under the
control of their employers, to persons or organizations
that may be able to effect action.”3 Transparency
International adopted this definition more generally.
Therefore whistleblowing is “the disclosure of
information about a perceived wrongdoing in an
organization, or the risk thereof, to individuals or
entities believed to be able to effect action.”4 The more
general definition includes also disclosure by persons in
connection with the organization but not employed by
it.
Wrongdoing is focused on white collar crime,
corporate criminal behaviour and illegal corporate
behaviour. In the recent definition of whistleblowing
wrongdoing is not limited in illegal behaviour and
may include also immoral and illegitimate practices,
like misallocation of resources or firing employees
arbitrary.5
Internal whistleblowing is the disclosure of any
wrongdoing in an organization to an authority within
the organization by a member of the organization or
a person in the environment of the organization.6 My
research in the Austrian insurance industry7 showed,
investors by improving the accuracy and reliability of corporate
of corporate disclosures made pursuant to the securities laws
and for other purposes – Sarbanes Oxley Act 2002, H.R. 3763,
hereinafter: SOX.
3
Miceli, Marcia P., Near, Janet P. & Dworkin, Terry Morehead.
(2008) Whistleblowing in Organizations, LEA’s Organization an
Management Series, Routledge Taylor & Francis Group, New
York, p. 6.
4
Transparency International, Recommended draft principles
for whisteleblowing legislation, 2009, www.transparency.org
5
Miceli et al. Ibidem, pp. 4–5.
6
Aschauer, Paula, Whistleblowing im Arbeitsrecht, Linde
Verlag Wien, 2012, p. 34.
7
Hauser. Ibidem, pp. 250–252.
that the disclosure to the direct superior was wanted
by 88 % of the participants as contact point for the
whistleblower. 75% accepted the next higher superior,
68 % Internal Audit, 64% the responsible member of the
Management Board and only 50 % the CEO.8
External whistleblowing is the disclosure of any
wrongdoing within the organization to an authority
outside the organization or to the public. The research
in the Austrian insurance business showed that 87%
didn’t accept a disclosure to the public under no
circumstances. 63% denied a disclosure to the insurance
supervisory authority and 58% to the statutory auditor.9
In many definitions the external whistleblower tries
the disclosure first within the organization. When
internal efforts to get wrongdoing corrected have
failed, the public disclosure is from the standpoint
of the whistleblower a continuing process. A nice
example for this theory is Sherron Watkins, the Enron
whistleblower. First she wrote a letter to the CEO
(internal whistleblowing), after her letter became
known outside she testified before US Congress
(external whistleblowing). 10
My research showed, that the determination between
internal whistleblowing and external whistleblowing
is not really exact. Only 9% of the respondents
accepted disclosure to the worker’s council generally
(Betriebsrat), 23% accepted this disclosure in addition
to a disclosure within in the chain of command. 36%
accepted disclosure to the worker’s council only under
special circumstances and 32% didn’t accept it at all.
Regarding disclosure to the chairman of the
Supervisory Board 11 only 4% accepted a disclosure in
any cases to him, 17% only in addition to a disclosure
within the chain of command, 42% under special
circumstances and 37% didn’t accept a disclosure
to the chairman of the Supervisory Board under no
circumstances. In common sense the worker’s council
and the Supervisory Board are part of the internal
organization but the responsible persons for the
Austrian insurance industry had a different view. More
precisely 46% of the members of the Management
Boards didn’t accept disclosure to the worker’s council
8
In the research 1.276 Internal Auditors, Statutory
Auditors, Members of the Supervisory Boards, Members of the
Management Boards, registered managers and mangers of direct
subsidiaries were asked to participate and 22 % or 273 persons
did it.
9
Hauser. Ibidem, p. 252.
10
Miceli et al. Ibidem, p. 8.
11
In the Austrian dual Governance System the duties of the
“Board of directors” are divided between the “Management
Board” with the CEO on the top and the “Supervisory Board”.
1/2013
Whistleblowing: chance or risk? – new tendencies in Europe
and 52% refused disclosure to the chairman of the
Supervisory Board.12
3. WHISTLEBLOWER DEVELOPMENT
IN THE USA
Time Magazine declared three whistleblowers
to “Persons of the Year” in 2002. Sherron Watkins,
Enron, Cynthia Cooper, WorldCom and Coleen Rowly,
FBI made their disclosures to authorities within the
organizations.13 Cynthia Cooper, head of Internal
Auditing, directly reporting to the CFO, reported
doubts in the accountancy. The CFO and the statuary
auditor denied her reasonable suspicion and the CFO
interdicted any investigations. Cooper continued her
work undercover and reported the result to the audit
committee. This was the start of the end of WorldCom.14
The story of the whistleblowing ladies was important
for new development of and new research about
whistleblowing, about business ethics, about principles
of accountancy and auditing, about responsibility of the
statutory auditor as well as the internal auditor.
In 2002 the US Congress approved the Sarbanes
Oxley Act (SOX) in answer to the scandals at the
begin of this century. This paper is only focused on
the regulations about whistleblower procedures (Sec.
301/4) and whistleblower protection (Sec. 806). SOX
is valid for all companies who issue any securities
which are or should be registered on a US securities
exchange.15 SOX is also obligatory for subsidiaries
of these companies inside and outside of the United
States. Following Sec. 4/1 “each audit committee of
an issuer shall establish procedures for A) the receipt,
retention and treatment of complaints received by
the issuer regarding accounting, internal accounting
controls, or auditing matters; and B) the confidential,
anonymous submission by employees of the issuer of
concerns regarding questionable accounting or auditing
matters.” This US law brought problems with several
national laws in Europe and also with the common
law of the European Union especially related to data
protection. SOX Sec. 806 is headed: ”Protection for
employees of publicly traded companies who provide
12
Hauser. Ibidem, pp. 250–252.
Lacayo Richard, Ripley Amanda, Persons of the Year
2002. “The Whistleblowers”, Time Magzine, December 30, 2002,
available at: www.time.com January 30, 2013.
14
Cooper, Cynthia. (2008) Extraordinary Circumstances.
The Journey of a Corporate Whistleblower, John Wiley & Sons,
Hoboken NJ.
15
US Security Exchange Act 1934, Sec. 3 15 U.S.C. 78c.
13
evidence for fraud.” No company, “officer, employee,
contractor, subcontractor, or agent of such a company
may discharge, demote, suspend, threaten, harass, or
in any other manner discriminate against an employee
in the terms and conditions of employment because
of any lawful act done by the employee” to provide
information or assist in an investigation regarding
any conduct which the employee reasonably believes
constitutes a violation of SOX, of Security and Exchange
Commission (SEC) rules, of any Federal law relating
to fraud against shareholders. The information or
assistance must be provided to a Federal regulatory or
law enforcement agency, to any member or committee
of Congress, to a person with supervisory authority for
the employee or to a person working for the employer
who has the authority to investigate, discover, or
terminate misconduct.
SOX introduced whistleblower procedures and
whistleblower protection. The Internal Revenue Code
introduced whistleblower awards. The IRS (Internal
Revenue Service), responsible for the collection and
enforcement of taxes, pays money to people who
blow whistle on persons who fail to pay the tax they
owe. If the IRS uses the information it can award the
whistleblower. Depending of the collected amount an
award till 30 % is possible.16 IRS protect the identity
of the whistleblower “to the fullest extent permitted
by law”. If the disclosure of the identity is necessary by
court, IRS has to do it.17
In May2008 a senior vice president of the finance
division of Lehman Brothers informed the senior
management and highlighted in a discussion with the
statutory auditor controversial transactions, which were
later classified as the basis for administrative claims and
claims against members of the senior management and
the statutory auditor by the court examiner.18 In June
2008, the whistleblower lost his job as part of firm
wide lay–offs and officially not in connection with his
disclosure of wrongdoing.19
The response of the US Congress to the scandal round
the bankruptcy of Lehman Brothers was the Dodd Frank
16
Internal Revenue Code, 26 U.S.C. Se. 7623 (a) and Sec. 7623
(b).
17
“IRS – Whistleblower – Informant Award”, available at:
www.irs.gov/whistleblower-informant-award, 1. 9. 2012.
18
Valukas, Anton R. “Report of the examiner in re Lehman
Brothers Holding Inc. et al”, United States Bankruptcy Court
Southern District of New York, Chapter 11, Case No. 0813555(JMP) , Volume 1, Section I 15–27.
19
Clark, Andrew. “Lehman whistleblower lost job weeks after
raising alarm. Auditor Ernst & Young blamed for taking virtually
no action. Bank accused of laying off Mathew Lee in retaliation”,
The Guardian, March 16 2010, available at: www.guardian.co.uk.
53
1/2013
PETER HAUSER
54
Act 2010.20 This act brought regulations for whistleblower
awards and repeated regulations for whistleblower
protection. The act defines a whistleblower as any
individual who provides information relating to violation
of the securities laws to the Securities and Exchange
Commission (SEC). The SEC shall pay an award to
a whistleblower, if his information led to a judicial
or administrative action which results in monetary
sanctions exceeding 1.000.000. 21 The information must
be derived from the independent knowledge or analysis
of the whistleblower, must be unknown to the SEC before,
must not exclusively be derived from an allegation made
in a judicial or administrative hearing, a government
report, hearing, audit or investigation and must not be
derived from the news in media. No award shall be made
to whistleblowers who acquired the information as a
member, officer or employee of a regulatory agency, the
Department of Justice, a self regulatory organization, a
Public Company Accounting Oversight Board or a law
enforcement organization. Also no award shall be made
to any whistleblower who is convicted of a criminal
violation related to the judicial or administrative action,
for which the whistleblower wants to be awarded and to
any whistleblower who gains the information through the
performance of an audit of financial statements required
under the securities laws. The award can be till 30 per
cent of the monetary sanctions.22 A whistleblower shall
not be entitled to an award if he is knowing and wilfully
makes any false, fictitious, or fraudulent statement or
presentation, or uses any false writing or document
knowing the document contains any false, fictitious, or
fraudulent statement or entry. (Sec. 21 F h/3).
No employer may discharge, demote, suspend,
threaten, harass, directly or indirectly, or in other
manner discriminate against, a whistleblower in the
terms and conditions of employment because of any
lawful act done by the whistleblower in providing
information to the SEC. The SEC shall not disclose any
information which could reasonably could expected
to reveal the identity of a whistleblower unless and
until required to be disclosed to a defendant or
respondent in connection with a public proceeding
In UK exists since 1998 the “Public Interest
Disclosure Act (PIDA).24 It protects whistleblowers
against unfair dismissal as long as certain criteria
are met. Protected are essentially whistleblowing
employees. If the employees honestly think what they’re
reporting is true and they’re telling the right person,
whistleblowing is protected. If there is a whistleblower
procedure within the organization, it should be used. If
the potential whistleblower feels he can tell the employer,
he has to do. Only in the case, that the whistleblower
feels, that a disclosure to the employer is not possible
or makes not sense, the contact to a “prescribed person
or body” is protected. A list of “prescribed persons” is
published by the government. The whistleblower can
report things that aren’t right, are illegal or anyone at
work is neglecting their duties, including someone’s
health or safety is in danger, damage of the environment,
a criminal offence, the company isn’t obeying the law or
covering up wrongdoing.25
Whistleblowers are protected from unfair treatment
even, if they blow the whistle on something that
20
One Hundred Eleventh Congress of the United States
of America at Second Session January 5 th, 2010. An Act to
promote the financial stability of the United States by improving
accountability and transparency in the financial system, to end
“to big to fail”, to protect the American taxpayers by ending
bailouts, to protect consumers from abusive financial services
practices, and for other purpose. Dodd – Frank Wallstreet
Reform and Consumer Protection Act 2010, H.R.4173, hereafter
Dodd-Frank Act 2010.
21
Sec. 922 Frank–Dodd Act 2010 amending Securities
Exchange Act 15 U.S.C. 78a, Sec. 21 F, hereinafter: Sec 21 F a).
22
Sec. 21 F b) c).
23
U.S. Securities and Exchange Commission: Annual Report
on the Dodd–Frank Whistleblower Program, Fiscal Year 2012,
November 2012, SEC office of the Whistleblower, available at:
http://www.sec.gov/whistleblower, 8. 1. 2013.
24
Parliament of the United Kingdom. An Act to protect
individuals who makes certain disclosures of information in
the public interest, to allow such individuals to bring action in
respect of victimisation; and for connected purposes, chapter
c 23, July 2nd, 1998, in force July 2nd, 1999 – Public Interest
Disclosure Act 1998, hereinafter PIDA 1998.
25
“Gov.uk,Guide:Whistleblowing”, available at: https://www.
gov.uk/whistleblowing last update January 9, 2013.
instituted by the SEC. The SEC may make available all
confidential information to the federal and state law
enforcement authorities, the appropriate regulatory
agencies, to self regulatory organizations, the Public
Company Oversight Board, foreign security authorities
and foreign law enforcement authorities, when the
information is determined by the SEC to be necessary
to accomplish the purpose of the act and to protect
investors. (Sec. 21 F/h2)
The SEC makes an annual report on the Dodd
– Frank Whistleblower Program. According to the
report about the fiscal year 201223 SEC received 3.001
whistleblower tips. The most common complaint
categories were Corporate Disclosures and Financials
(18,2%), Offering Fraud (15,5%) and Manipulation
(15,2%). During fiscal year 2012 SEC made its first
award. 143 “covered actions” were posted.
4. RECENT EUROPEAN SITUATION
1/2013
Whistleblowing: chance or risk? – new tendencies in Europe
happened abroad. This includes when a different
country’s law has been or will be broken. An US citizen,
former police officer, jointed an international security
company under UK law. This company employed the
staff of the US contingent of the “International Police
Task Force – IPTF) on behalf of the State Department.
The IPTF worked with the UNO in Bosnia. She found
out, that IPTF officials were involved in white slave
trade. She informed IPTF officials and UNO officials
and was dismissed.26 The whistleblowing was accepted
by a UK court as “protected disclosure” and she got a
compensation of Pounds 115.000. 27
The rules made by SOX are also to be followed by
European subsidiaries of US American listed companies
and of European companies listed at US exchanges. SOX
is applicable to these companies but only concerning
the whistleblower procedures. The whistleblower
protection by SOX is not given to the foreign employees
of these companies working outside the USA.28
In execution of SOX a lot of “whistleblower hotlines”
are established in companies in Europe. But a lot of
European countries had problems with the request of
companies to get information about wrongdoing, the
request of whistleblowers for protection and the human
rights of accused persons for data protection and
the right of presumption of innocence. In France the
National Commission for Data Protecting and Liberties
stopped whistleblower hotlines when vital interests
of a person like physical or moral integrity of persons
were on stake. Vital interests include the infringement
of intellectual property rights, confidentiality, conflict
of interest, discrimination and sexual or psychological
harassment.29 Also German employment courts had
problems with whistleblower hotlines. In Sweden the
Stockholm Administrative Court confirmed in 2010 the
position of the Swedish Data Protection Authority, that
only company executives and persons in key positions
can be reported through the hotline.30
26
Bolkovac, Kathryn & Lynn, Cari. The Whistleblower. Sex
trafficking, military contractors and one woman’s fight for justice,
Palgrave Macmillan, New York 2011.
27
Employment Tribunal South Hampton, Bolkovac v
DynCorp Aerospace Operations UK, ET, Case no. 3102729/01
in Bowers John et al. (2007) Whistleblowing. Law and Practice,
Oxford University Press, Appendix 9, 549–550.
28
US Court of Appeals 1 st Circuit, Canero v Boston Scientific
Corporation, January 5, 2006, 04–1801, 04–2291.
29
Cooper, Daniel & Marttila, Helena. “Corporate
whistleblowing hotlines and EU data protection laws”, available
at: http://ipandit.practicallaw.com/1-366-2987?q=corporate+w
histleblowing+hotline, 9. 1. 2013, herinafter: Cooper–Marttila
6–7.
30
Cooper–Marttila 7–8.
The European Union “Article 29 Data Protecting
Working Party” 31 described in excellent matter the
European position to whistleblowing. Although the
“Opinion 1/2006” 32 is published 7 years ago. I think
it is timely, modern, actual, helpful in the balance of
positions and in principle pointing the right way. The
Working Party has the opinion, that “whistleblowing
is designed as an additional mechanism for employees
to report misconduct internally through a specific
channel”. This channel should supplement the regular
information and reporting channels. “Whistleblowing
should be viewed as subsidiary to, and not a replacement
for, internal management.” The working party notes also,
that the most of the existing regulations and guidelines
on whistleblowing are providing specific protection to
the whistleblower. These regulations and guidelines
“never make any particular mention of the protection
of the accused person.” The Working Party “stresses
that whistleblowing schemes entail a very serious risk
of stigmatisation and victimisation of that person” and
“will be exposed to such risks even before the person is
aware that he/she has been incriminated and the alleged
facts have been investigated to determine whether or
not they are substantiated.” 331
The Working Party discussed also the question
of whether whistleblowing schemes should make
it possible to report anonymously rather than in
an identified manner and under the conditions of
confidentiality. Anonymity might not be a good solution
because being anonymous does not stop others from
successfully guessing who raised the concern, because
it is harder to investigate the concern if people cannot
ask following questions, because it is easier to organize
the protection eventually granted by law, anonymous
report can lead people to focus on the whistleblower
suspecting he is raising the concern maliciously,
because the organization runs the risk of developing
a culture of malevolent reports and because the social
climate within the organization could deteriorate.34
The Working Party focused also on the rights of
incriminated persons. First, the person accused in a
31
Article 29, Data Protecting Working Party, Opinion
1/2006 on the application of EU data protection rules to internal
whistleblowing schemes in the fields of accounting, internal
accounting controls, auditing matters, fight against bribery,
banking and financial crime. 00105/06/EN, WP 117, adopted on
1 February 2006, hereinafter: WP 117.
32
The Working Party was st up under Article 29 of Directive
95/46/EC. It is an independent European advisory board on data
protection and privacy. The secretariat is provided by Directorate
C (Civil Justice, Rights and Citizenship) of the European
Commission.
33
WP 117, pp. 6–7.
34
WP 117, pp. 10–11.
55
1/2013
PETER HAUSER
56
whistleblower’s report shall be informed about the
entity responsible for the whistleblower scheme, about
the facts he is accused, about the department within the
organization which might receive the report and about
the possibilities to exercise his rights of access and
rectification.35
The Working Party acknowledges that whistleblower
schemes may be useful mechanisms to help an
organization to monitor its compliance with rules
and provisions relating to its corporate governance, in
particular accounting, internal accounting controls,
auditing matters, and provisions relating fighting against
bribery, banking and financial crime and criminal
law. But, “it is essential that in the implementation of
a whistleblowing scheme the fundamental right to
the protection of personal data, in respect of both the
whistleblower and the accused persons, be ensured
throughout the whole process of whistleblowing.”36
In this connection it may be helpful to look at
the position of Internal Audit in the whistleblowing
process, as the result of my research within the Austrian
insurance business showed.74% of the participants
wanted Internal Audit looking for better solutions,
72% looking for weak points, 61% evaluating the
report and 56% looking for consequences. Only 8%
wanted Internal Audit looking for the identification
of the whistleblower. 73% thought that internal
whistleblowing should be protected in any case against
punishment by criminal law, but only 31% voted
for protection in civil law in any cases. Protection of
external whistleblowing was accepted only by 21% in
any cases and with no difference between criminal law
and civil law.37
5. NEW TENDENCIES
The former Secretary General of the United
Nations wrote in his foreword to the “United Nations
Convention against Corruption”: “Corruption is an
insidious plague that has wide range of corrosive effects
on societies. It undermines democracy and the rule of
law, lead violation of human rights, distorts markets,
erodes the quality of life and allowed organized crime,
terrorism and other threats to human security to
flourish.”38 In Article 8/4 the Convention requests
35
WP 117, pp. 13–14.
Hauser. Ibidem, pp. 255–259.
37
WP 117, p. 18.
38
UN Convention against Corruption, General Assembly
Resolution 58/4 of October 31st, 2003, entered in force December
14th, 2005, UNODC – United Nations Office on Drugs and
36
that each State shall establish measures and systems
to facilitate the reporting by public officials of acts of
corruption to appropriate authorities.” Article 12/1
requests, that each State shall enhance accounting and
auditing standards in the private sector to prevent
corruption involving the private sector. Therefore
the enterprises shall have sufficient internal auditing
controls and the accounts and required statements of the
enterprises shall be subject to appropriate auditing and
certification procedures.39 Each State should establish
appropriate measures to provide protection against any
unjustified treatment for any person who reports in
good faith and on reasonable grounds to the competent
authorities any facts concerning offences in accordance
with the Convention against Corruption. (Art.33).
Each State should encourage persons who participate
or have participated in the commission of an offence
in accordance with the Convention to supply useful
information to the investigation authorities and work
together with them. In this case the punishment may
be mitigated ore the possibility of granting immunity
should exist. (Art. 37).
In 2010 the Parliamentary Assembly of the Council
of Europe recognised the importance of whistleblowers
as “individuals who sound an alarm in order to stop
wrongdoing” “as their actions provide an opportunity
to strengthen accountability and bolster the fight
against corruption and mismanagement, both in the
public and private sectors. Potential whistleblowers are
often discouraged by the fear of reprisals, or the lack of
follow up given to their warnings.” 40 The Parliamentary
Assembly recognised that most member States of the
European Council have no comprehensive laws for the
protection of whistleblowing like the United Kingdom
or the USA. “Whistleblowing has always required
courage and determination and whistleblowers should
at least be given a fighting chance to ensure that their
warnings are heard without risking their livelihoods
and those of their families.41
The Parliamentary Assembly invites all member
States to review their legislation concerning to the
protection of whistleblowers, keeping in mind the
Crime, available at: www.unodc.org, hereinafter: UNODC 2005
Foreword.
39
UNDOC 2005, Art. 1 & 2.
40
Council of Europe. Parliamentary Assembly. Resolution
1729 (2010). Protection of “whistleblowers” hereinafter CE Res.
1929, 1, 2.
41
Council of Europe. Parliamentary Assembly.
Recommendation 1916 (2010) Protection of “whistleblowers”,
hereinafter CE Rec. 1916, 5.
1/2013
Whistleblowing: chance or risk? – new tendencies in Europe
following guidelines:42 The definition of protected
disclosure shall include all bona fide warnings against
various types of unlawful acts as serious human rights
violations and as violation of individuals as subject of
public administration, taxpayer, shareholder employee
or customer. The legislation should cover both the
public and the private sector. The legislation should
codify employment law, criminal law and procedures
and media law in particular protection of journalistic
sources.
The Parliamentary Assembly requests that
whistleblowing legislation should focus on providing
a safe alternative to silence.43 This should include that
disclosures are properly investigated and relevant
information reaches senior management in good time,
bypassing the normal hierarchy, where necessary and
the identity of the whistleblower is only disclosed to
avert imminent threats to the public interest (6.2.1).
Anyone should be protected, who makes use of internal
whistleblowing channels in good faith (6.2.2). Where
internal channels do not exist, have not functioned
properly or could be expected not to function properly,
external whistleblowing, including through the media,
should be protected (6.2.3). Any whistleblower shall
be considered as having acted in good faith when he
had reasonable grounds to believe the information
disclosed was true, even it turns out that this was
not the case, except he did pursue any unlawful or
unethical objectives (6.2.4). Protection against any
form of retaliation through an enforcement mechanism
when investigate the whistleblower’s complaint
(6.2.5). Whistleblowing scheme shall also provide for
appropriate protection against accusations made in bad
faith (6.2.7).
In a study about “the effectiveness of whistleblowers44
PricewaterhouseCoopers Belgium came 2011 to the
conclusion that the current whistleblowing rules within
the EU institutions are not an effective instrument
for fighting corruption and conflict of interest in EU
institutions. “An adapted whistleblower framework
needs to be established which has to have the right
“checks and balances”: avoiding misuse on the one
hand and being perceived by the potential bona fide
42
EC Res. 1729 6 . The citation is not complete. The selection
was made by the author.
43
EC Res. 1729 6.2. The figures within the text are the
subpoints of this chapter.
44
European Parliament, Directorate – General for Internal
Policies, Policy Department, Budgetary Affairs, Corruption and
conflict of interest in the European Institutions: the effectiveness
of whistleblowers, study 2011, Authors PrivewaterhousCoopers
Belgium, Responsible Administrator Helmut Werner, available
at: http://www.europarl.europa.eu/studies Conclusions and
recommendations viii.
whistleblower as credible on the other.” This overall
objective needs to be operationalized by the following
sub-objectives: Encourage persons related to EU
institutions to report wrongdoing, ensure adequate
support, effective assessment, timely investigation and
appropriate action and organise strong protection for
bona fide whistleblowers whilst discouraging malicious
whistleblowers.
Also in 2011 the European Commission presented
a proposal for a Directive to amend the Directive
2002/87/EC about supplementary supervision of
finance conglomerates.45 The Commission proposes
that the Member States shall ensure that effective
mechanism to encourage reporting of breaches of the
regulations are implemented in national law which
are including specific procedures for the receipt of
reports on breaches and their follow – up, appropriate
protection for employees of institutions who announce
breaches committed within the institution and
protecting personal data concerning both the person
who reports the breaches and the natural person who
is allegedly reasonable for a breach. (Art. 70/ 1,2).
Member States shall require institution have in place
appropriate procedures to report breaches internally
through a specific channel (Art. 70/3).
In November 2012 a lot of newspapers brought
stories about the intention of the European Commission
to enforce whistleblower awards in the Member States.46
The exact description of the content of the intention was
not available before the editorial deadline. Nevertheless
high representatives of the German business life pointed
out that they are strictly against whistleblower awards. 47
The judgement of the European Court of Human
Rights from July 21 2011.48 seems important for the
future of whistleblowing protection within the 47
member States of the European Council. The applicant
45
European Commission: Proposal for a Directive of the
European Parliament and of the Council on the access to the
activity of credit institutions and investment firms and amending
Directive 2002/87/EC of the European Parliament and of the
Council on the supplementary supervision of credit institutions,
insurance undertakings and investment firms in a financial
conglomerate, Com/ 2011/0453/final, Brussels 2011/0203(COD),
hereinafter: EC proposal 2011/0203.
46
E.g. for others Anger H., Fockenbrock D. & Keuchel J.
“Prämie für Denunzianten?” Handelsblatt, 30. Oktober 2012, p.
1.
47
E.g. The European Circle, Report, Whistleblower – Prämie:
EU fordert finanzielle Anreize für Informaten, 6. 11. 2012,
available at: www.european-circlereport.de.
48
European Court of Human Rights, Fith Section, Case of
Heinrich v. Germany, Application no. 28274/08, Strasburg,
July 21st, 2011, available at: http//:hudoc.echr.coe.int/sites/eng
herinafter ECHR Heinrich 2011.
57
1/2013
PETER HAUSER
58
was working as a geriatric nurse in a nursing home. It
belongs to a company which is majority-owned by the
government of Berlin. In 2002 the “Medical Review
Board of the Health Insurance Fund” established
serious shortcomings in the daily care, caused by a
shortage of staff. From 2003 to 2004 the applicant and
her colleagues regularly indicated to the management
that they were overburdened due to the staff shortage
and therefore had difficulties carrying out their duties.
Also services were not properly documented. In
November 2004 the applicant’s legal counsel wrote to the
management and pointed out that on account of lack of
staff the patient’s hygienic care could not be guaranteed
anymore. The counsel requests the management to act
to avoid a criminal complaint or a public discussion.
The management rejected the applicant’s accusation. In
December 2004 the applicant’s lawyer lodged a criminal
complaint against the company. January 2005 the
Public Prosecutor’s Office discontinued the preliminary
investigations against the nursing home. In January
2005 the nursing home dismissed the applicant on
account of her repeated illness with effect as of March
2005. The applicant challenged the dismissal before
the Berlin Labour Court. The applicant contacted the
workers union and they issued a leaflet which toped
with the criminal complaint against the nursing home.
The applicant got the opportunity to give a statement
to the leaflet, but she declined to do. The works council
of the nursing home did not agree to the applicant’s
dismissal. The employer dismissed her without notice.
In February 2005 the Public Prosecutor reopens the
investigation against the nursing home at the request
of the applicant. She was heard as a witness but the
investigation was again discontinued in May.49
The Berlin Labour Court (Arbeitsgericht)
established that the employment contract had not been
terminated, because the termination was an unfair
dismissal. The accusations against the employer by the
workers union were polemical but had been based on
objective grounds. The Berlin Labour Court of Appeal
(Landesarbeitsgericht) quashed the judgement. The
Court held the criminal complaint against the employer
as disproportionate reaction. The applicant had not
been acting within her constitutional rights but had
breached her duty of loyalty towards her employer. The
Federal Labour Court (Bundesarbeitsgericht) dismissed
the applicant’s appeal, so did the Federal Constitution
Court (Bundesverfassungsgericht).50
The European Court of Human Rights found the
applicant’s dismissal without notice disproportionately
49
50
ECHR Heinrich 2011, pp. 6–26.
ECHR Heinrich 2011, pp. 27–30.
severe. “Being mindful of the importance of the right
of freedom expression on matters of general interest,
of the right of employees to report illegal conduct
and wrongdoing at their place of work, the duties and
responsibilities of employees towards their employers
and the right of employers to manage their staff,
and having weighed up the other various interests
involved in the present case, the Court comes to the
conclusion that the interference with the applicant’s
right to freedom of expression, in particular her right to
impart information, was not “necessary in a democratic
society”. The Court considers that the domestic courts
failed to strike a fair balance between the need to
protect the employer’s reputation and rights on the one
hand and the need to protect the applicant’s right to
freedom of expression on the other. Therefore has been
a violation of the European Convention on Human
Rights.51
6. CONCLUSION
The disclosure of wrongdoing within an organization
to internal or external authorities is one way to avoid
and defend wrongdoing especially corruption. Further
additional possibilities are an ethic framework which is
accepted and exercised on all levels of the organization
and an organizations culture based on respect and faith.
The regulations in the USA including protection
of whistleblowers, procedures for whistleblowing and
whistleblower awarding are focused on disclosure
of wrongdoing in accountancy, financial reporting
and accountancy auditing as well as on share holder
protection. The regulations are established for
protection and awarding disclosure and disregard data
protection, the rights of the accused persons and the
rights of the accused organizations.
The European efforts to establish whistleblower
protection should not be a copy of US regulations.
All regulations should be seriously divided between
internal and external whistleblowing. Very important
aspects are the reasons of whistleblowing. Protected
whistleblowing should be possible if the whistleblower
makes the disclosure in good faith and in the conviction
that the disclosed circumstanced are true. The
protection should be excluded if the whistleblower acts
for personal reasons like revenge and malevolence.
It should be excluded, if the whistleblower makes the
disclosure to gain personal advantages. Therefore
whistleblower awarding like it is established in the
Frank–Dodd Act or is discussed by the European
51
ECHR Heinrich 2011, pp. 92–95.
1/2013
Whistleblowing: chance or risk? – new tendencies in Europe
Commission do not seem acceptable from an ethic
view. If the whistleblower knows that the disclosed
information is wrong, he should be punished.
Internal whistleblowing should be protected
within the rules of the organization and also by law.
Internal whistleblowing procedures like hotlines are
helpful, but it is necessary that the organization has
an appropriate procedure to handle whistleblower
disclosure both in connection to the accused person
and the whistleblower’s information about the ongoing
investigation. Anonymous whistleblowing does not
seem ethical and should be banned to exceptional
situations.
External whistleblowing should be restricted to
cases of public interest in particular the security and
health of human beings and serious interests of the
country. Generally it should be protected, if internal
whistleblowing was unsuccessful ore seems unsuccessful
because the persons on the top are involved. In these
cases the disclosure should be restricted in information
of authorities. These authorities should handle the
information confidentially and respect data protection
and the rights of accused persons as the rights of the
whistleblower.
Disclosure to the media is as dangerous as disclosure
to politicians. Both professions are working under
special immunity and the rights of probably innocent
accused persons are in danger to be sacrificed craving
for sensation or political reasons.
My personal answer to the question
“Whistleblowing: Chance or risk” is: Whistleblowing is
a chance for fighting corruption and any wrongdoing
in an organization, if there are strict restrictions. It
is a risk, if the protection of personal data, the rights
of the accused person and the confidentiality of
the process are not guaranteed. If the community,
organizations and persons are protected from the abuse
of whistleblower regulations by whistleblowers with
unethical intensions and are protected against users of
the disclosed information for unethical purpose, the
chance of whistleblowing could be higher than the risk.
7. SUMMARY
Whistleblowing is the disclosure of information
about a perceived wrongdoing in an organisation,
or the risk thereof, to individuals or entities believed
to be able to effect action. Internal whistleblowing
is generally possible within the organization. Under
certain circumstances internal whistleblowing is
accepted also outside of the chain in command, as an
academic research in the Austrian insurance industry
showed. External whistleblowing to authorities is only
in extreme situations accepted and whistleblowing to
the media is absolutely unwanted.
In 2002 after the break down of Enron and
WorldCom, Time Magazine made three whistleblowers
to “Persons of the Year”. The US Congress enacted with
SOX the necessity for listed companies to implement
whistleblower procedures like hotlines and established
whistleblower protection in disclosure of accountancy
or audit wrongdoing. The whistleblower in the Leman
bankruptcy 6 years later was dismissed under the
false pretences that his job was generally in a personal
reduction program. In 2010 the Dodd – Frank Act
established a whistleblower awarding program for
disclosure to the SEC. Additional whistleblower
protection was enacted.
In European countries there do not exist
standardized and extended whistleblower protection
by law except in UK. The European data protection law
restricts the possibilities of whistleblower – processes
and whistleblower protection with the right of accused
persons for protection of their personal data. United
Nations, European Council, European Commission
and others regard whistleblowing as an important
part of anti corruption politics. The Parliamentary
Assembly of the European Council gave the advice to
member states to enact a whistleblower protection.
The European Commission proposes whistleblower
protection in finance conglomerates and under certain
circumstances whistleblower awarding. The European
Court of Human rights brought the human right of free
expression over the right of the employer of loyalty of
the employees and in public interest the reputation of
the employer.
The new tendencies should be noticed carefully.
It might be helpful to strengthen the rights of
whistleblowers in general but only within the
organization. Only if internal whistleblowing makes
no sense, a disclosure to authorities which should be
forced to handle the disclosure confidentially, may be
protected. Protection should be restricted to acting
in good faith and unethical or false disclosure should
be punished. The immunity of media and members
of parliament are dangerous for ethical handling of
disclosure. Whistleblowing for financial reasons is
unethical and therefore, is whistleblower awarding
unwanted.
The chances of whistleblowing are only higher
than the risks, if there are strict regulations to avoid
false accusations, to restrict unethical reasons for
whistleblowers and restrict unethical use of the
information.
59
1/2013
ČLANCI
60
Dr Zoran ILKIĆ
Definisanje odgovornosti osiguravača u auto-kasko osiguranju
UDK: 368.212.032.5
Primljen: 28. 1. 2013.
Prihvaćen: 9. 2. 2013.
Originalan naučni rad
Apstrakt
Zbog specifične tehnike zaključivanja, uključivanjem
opštih i posebnih uslova osiguranja u tipske odredbe
ugovora o osiguranju, korisniku osiguranja mogu se nametnuti nepravične ugovorne klauzule, kojima se ograničavaju ili čak i isključuju obaveze osiguravača koje bi
osiguravač imao prema normama dispozitivnog prava. Osiguravaču koji formuliše klauzule ugovora time
se daje nesrazmeran uticaj na sadržinu ugovora, tj. na
određivanje međusobnih prava i obaveza ugovarača, te
se osiguranik stavlja u značajno neravnopravan pravni
položaj, onaj u kome je neosnovano narušena ugovorna ravnoteža. Na osnovu posebnih zakonskih odredbi
kojima se štite potrošači usluga osiguranja, kao i načela
koji proističu iz opštijih zakona i opštih pravnih načela,
sudovi imaju mogućnost da ponište nekorektne odredbe uslova osiguranja, kako bi se uspostavila ravnoteža
i obezbedila ekvivalentnost ugovornih prestacija. Analizu ovog problema autor sprovodi na uslovima kasko
osiguranja motornih vozila, odnosno na nesporazumima koji nastaju prilikom primene klauzula ovih uslova o obračunu naknade iz osiguranja u slučaju krađe
motornog vozila. Autor zaključuje da bi automatska i
nekritička eliminacija pojedinih klauzula uslova o gubitku prava iz ovog osiguranja mogla da vodi u drugu
krajnjost – zloupotrebu prava od strane osiguranika.
Ključne reči: kasko osiguranje, suma osiguranja, nekorektne klauzule, gubitak prava
1. UVOD
Reč „kasko” je španskog porekla i prvobitno je korišćena u pomorskom osiguranju za označavanje trupa
broda. Tokom vremena, kasko osiguranje se sa osiguranja štetnih događaja na brodovima proširilo i na sve
Pravni zastupnik u štetama, „DDOR NOVI SAD” a.d.o.
Novi Sad. Elektronska adresa je: [email protected]
*
druge vrste neživotnih osiguranja, u okviru kojih se osiguravaju razna prevozna sredstva.1
Ugovorom o kasko osiguranju motornih vozila
ugovarač osiguranja se obavezuje da osiguravaču plati
određeni novčani iznos na ime premije osiguranja, dok
osiguravač preuzima obavezu da korisniku osiguranja
isplati naknadu iz osiguranja, odnosno ukoliko se uništi ili ošteti predmetno vozilo, njegovi sastavni delovi ili
osigurana oprema nastupanjem nekog od unapred ugovorenih rizika. Predmet osiguranja mogu biti sve vrste
motornih i priključnih kopnenih vozila, radne mašine i
njihovi sastavni delovi, radne i specijalne prikolice i poluprikolice, kao i kontejneri. Sam ugovor može zaključiti svako lice koje ima interes da se osigurani slučaj ne
dogodi, a prava iz ugovora pripadaju osiguraniku čija je
imovina ili imovinski interes osiguran, pod uslovom da
je u momentu nastanka osiguranog slučaja imao materijalni interes da se taj slučaj ne dogodi.
Ova vrsta osiguranja je isključivo dobrovoljnog karaktera i služi pojačanju ekonomske zaštite vlasnika
vozila od osiguranog slučaja, koji nastaje najčešće u
saobraćajnim nesrećama. S druge strane, element dobrovoljnosti omogućava i osiguravaču da bira koja će
vozila da primi u osiguravajuće pokriće, ali i da odabere
opasnosti za koje ne želi da snosi odgovornost.
Prema poslednjim statističkim podacima, premija
neživotnih osiguranja u periodu od 1. Januara do 30.
Septembra 2012. Beleži rast od 4,4% u odnosu na isti
period 2011. Godine, ali premija kasko osiguranja vozila zabeležila je pad od 3,3%. Posmatrano po vrstama
osiguranja, premija za kasko je sa 12,4%, koliko je učestvovala u strukturi premija svih osiguranja u trećem
tromesečju 2011. Godine, pala na 11,3% u trećem kvartalu 2012. Godine.2 Ovo se samo delimično može objasniti dugotrajnom ekonomskom krizom i nedovoljnim
1
Marović, Boris i Avdalović, Veselin. (2006) Osiguranje i
teorija rizika, Novi Sad, str. 129.
2
Narodna banka Srbije. (2012) Sektor osiguranja u Srbiji –
Izveštaj za treće tromesečje 2012. godine, Beograd, dostupno na:
http://www.nbs.rs, 22. 1. 2013, str. 5–6.
1/2013
Definisanje odgovornosti osiguravača u auto-kasko osiguranju
razvojem određenih grana osiguranja. Razloge bi trebalo potražiti u relativno manjoj zainteresovanosti pojedinih osiguravača za ovu vrstu osiguranja, jer je često
negativna po njih, ali i u sve češćim nesporazumima i
sporovima koji se u poslednje vreme javljaju sa osiguranicima u pogledu primene pojedinih klauzula ugovora
o auto-kasko osiguranju.
2. OSIGURANI RIZICI
Ugovor o kombinovanom osiguranju motornih i
šinskih vozila, tzv. kasko osiguranju, sa aspekta obima
osiguravajućeg pokrića, može se zaključiti kao osnovno
osiguranje, delimično ili dopunsko, ali i kao osiguranje
pojedinih posebnih vidova kasko osiguranja. Najznačajnije je, svakako, osnovno kasko osiguranje, koje se
odnosi na osiguranje vozila od uništenja ili oštećenja
usled saobraćajne, požarne, grupe prirodnih rizika,
grupe rizika vandalizma, kao i grupe tzv. ostalih rizika. Saobraćajna grupa rizika podrazumeva prevrnuće,
sudar, udar, iskliznuće, survavanje i slične udesne situacije, kao i pad ili udar nekog predmeta. Ukoliko uslovi
osiguranja sadrže isključenje obaveze osiguravača ako
je do nesreće došlo usled sudara sa nepoznatim vozilom, pragmatičniji vozači prijaviće osiguravaču i ovlašćenim službenicima MUP-a da su sami, svojom krivicom sleteli sa puta, ukoliko bi takav razvoj situacije bio
verovatan uzimajući u obzir oštećenja na vozilu i eventualnu saobraćajnu situaciju. U protivnom, neće moći
da naplate naknadu iz osiguranja.
Delimična osiguranja obuhvataju najčešće različite
kombinacije potencijalnih rizika, od kojih se najčešće
ugovara kombinacija koja se odnosi na lom stakala i
farova. Dopunska osiguranja se često ugovaraju, a kod
kupovine vozila na lizing su i kao obavezna zahtevana
od strane davaoca vozila u zakup. Radi se o rizicima
krađe, utaje i opasnosti od potapanja vozila.
Uslovima osiguranja istovremeno se precizira i niz
situacija kada je osiguravajuće pokriće isključeno. Osiguravač nije u obavezi da isplati naknadu iz osiguranja
kada je, na primer, šteta nastala usled: plavljenja vodom
iz kanalizacione mreže, usled kvara za vreme pogona
vozila (pogonske štete), usled tehničke neispravnosti
vozila ili stavljanja u pogon pre konačne opravke, ako se
vozilo nalazilo na nedozvoljenom mestu ili je prevoženo drugim prevoznim sredstvom i dr.
Redovno se isključuje obaveza osiguravača i za umanjenje vrednosti vozila posle opravke, koja je izvršena
u vezi sa ostvarenim osiguranim slučajem. Radi se o
merkantilnoj, odnosno umanjenoj tržišnoj, komercijalnoj ceni vozila, do koje dolazi zbog toga što je predmet
osiguranja havarisan. Takvo vozilo, prilikom otuđenja,
ne može se prodati po istoj ceni kao i slično vozilo koje
nije pretrpelo osigurani rizik. Čak i kada se opravka izvrši kvalitetno i stručno, umanjenje cene može biti znatno. U oblasti osiguranja od autoodgovornosti, u skladu
s načelom integralne naknade štete, po ovom osnovu,
osiguravači isplaćuju oštećenima do 10% od vrednosti
vozila koje je ono imalo u momentu dešavanja saobraćajne nesreće.3 U ugovoru o kasko osiguranju, međutim, osnovna obaveza osiguravača je da osiguraniku
isplati (u slučaju totalne štete) stvarnu vrednost vozila
na dan likvidacije, umanjenu za tržišnu vrednost ostatka vozila i prema stanju vozila neposredno pred štetu,
odnosno visinu troškova popravke (kod delimične štete). Proizlazi, da ova odredba nije u skladu s navedenim
isključenjem, jer na vrednost vozila u momentu obračuna štete utiče i njegova merkantilna cena.
3. SUMA OSIGURANJA
U Evropskoj uniji, u pogledu zaštite potrošača finansijskih usluga među koje spadaju i korisnici usluga
osiguranja, uglavnom su definisana osnovna pravna pitanja, koja se odnose na zaštitu interesa korisnika usluga, obezbeđenje pravne sigurnosti, dostupnost efikasne
pravne pomoći, a pogotovo na zaštitu od nekorektnih
ugovornih klauzula, kao i obaveze osiguravača vezane
za davanje predugovornih informacija. Doduše, Direktiva br. 93/13/EEC o nekorektnim odredbama u potrošačkim ugovorima normira da oceni pravičnosti ne
podležu odredbe ugovora o osiguranju koje jasno definišu ili individualizuju osigurani rizik i odgovornost
osiguravača, jer se ova ograničenja uzimaju u obzir pri
kalkulaciji premije koju plaća potrošač.4
U našem pravu nema preciznijih odredbi o obimu
obaveze osiguravača da pruži informacije ugovaraču
osiguranja pre i u toku trajanja ugovora o osiguranju,
pa se na ovo pitanje primenjuju norme koje se odnose na pravo na informisanost potrošača uopšte. Prema
Zakonu o zaštiti potrošača,5 potrošač ima, kao jedno od
osnovnih, pravo na obaveštenost, pod kojom se podrazumeva raspolaganje tačnim podacima koji su neophodni za razuman izbor ponuđene robe i usluga (čl. 2,
tač. 3). Radi popunjavanja pravne praznine u ovoj materiji, a u cilju ostvarivanja zaštite interesa osiguranika,
3
Ilkić, Zoran. „Naknada materijalne štete na vozilima u
praksi osiguravajućih organizacija”, Pravni informator, br. 6,
2012, str. 39.
4
Council Directive 93/13/EEC on unfair terms in consumer
contracts, Journal Officielle, L 95, 21. 4. 1993, str. 29–34,
preambula koja odgovara članu 4, st. 2 (prevod Direktive
objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 1–2, 2007, str. 97–102).
5
Službeni glasnik RS, br. 73/2010.
61
1/2013
ZORAN ILKIĆ
62
korisnika osiguranja i trećih oštećenih lica, omogućavanja dostupnosti informacija svim zainteresovanim
stranama, te stvaranja poverenja građana u finansijski
sistem i sektor osiguranja, Narodna banka Srbije donela
je šest smernica iz oblasti nadzora nad poslovanjem delatnosti osiguranja. Prvom od njih, preporučuje se da se
potencijalnim korisnicima usluge osiguranja pruže sve
informacije u vezi s proizvodom, da ga je potrebno dobro opisati i pojasniti njegove karakteristike, kako bi se
zainteresovanom licu omogućilo da donese adekvatnu
odluku da li da zaključi ugovor pod ponuđenim uslovima. U relevantnim dokumentima neophodno je nabrojati i istaći sva bitna i neuobičajena isključenja koja
nisu obuhvaćena ugovorom, a navođenje treba da bude
jasno, transparentno i da ne dovodi u zabludu korisnika
osiguranja. Kao bitne, definisane su sve one okolnosti
i klauzule koje mogu uticati na odluku ugovarača osiguranja da li da ugovor prihvati pod stipulisanim uslovima, koje bitno utiču na cenu osiguranja, a pogotovo
one koje ukazuju na obim osiguravajućeg pokrića i isključenost osiguranih slučajeva. Posebno se potencira
obaveza osiguravača da informacije budu jednostavne,
nedvosmislene, razumljive prosečnom osiguraniku, te
da se osiguravači prema potencijalnom klijentu ophode
na fer i korektan način, u skladu s dobrim poslovnim
običajima i dobrom poslovnom praksom.6 Dakle, pre
zaključenja ugovora o osiguranju, osiguraniku treba da
se pruže sve relevantna informacije za predmetni ugovor, a pogotovo one kojima se definiše obim osiguravajućeg pokrića.7 U skladu s tim, od velikog je značaja
da se i u našem pravu profilišu i normiraju specifične
sankcije, ukoliko osiguravači povrede obavezu davanja
tzv. „potrošačkih” informacija.8
Međutim, i pored svega navedenog, evidentno je da
osiguravači često ne ispunjavaju svoje dužnosti koje se
odnose na informisanje osiguranika o suštinskim karakteristikama ugovora, stipulisanje transparentnih i
razumljivih klauzula, a pogotovo da posebno ukazuju
na odredbe ugovora kojima se obaveze osiguravača limitiraju ili u potpunosti isključuju. Sve su značajnije
6
Narodna banka Srbije, Smernica br. 1 o dostupnosti
podataka i informacija finansijskoj javnosti i o transparentrnosti
na tržištu osiguranja, 4. 5. 2007, str. 5–7.
7
Ivančević, Katarina. „Usklađenost regulative Republike
Srbije sa evropskim pravom u domenu zaštite potrošača usluge
osiguranja”, Zbornik radova sa savetovanja „Promene u pravu
osiguranja Srbije u okviru Evropskog (EU) razvoja prava
osiguranja”, Palić, 2011, str. 243.
8
Slavnić, Jovan i Jovanović, Slobodan. „Obaveza davanja
predugovornih informacija i informacija posle zaključenja
ugovora o osiguranju potrošačima usluga osiguranja prema
direktivama EU i zakonima država članica – Prilog raspravi
o regulisanju ugovora o osiguranju u novom Građanskom
zakoniku Srbije”, Revija za pravo osiguranja, br. 3, 2008, str. 49.
pritužbe osiguranika na iznose koje osiguravači obračunaju kao naknadu u slučaju krađe ili totalnog oštećenja
vozila u saobraćajnoj nesreći. Problem je još uočljiviji
kada je protekao kratak period od momenta zaključivanja polise do nastanka osiguranog slučaja. U praksi
se dešavalo da vozilo bude ukradeno posle, na primer,
15–30 dana, a da osiguravač obračuna naknadu za 30–
50% manju od iznosa koji je u polisi osiguranja naveden
kao vrednost vozila. Osiguranicima tada nije jasno kako
je njihovo vozilo moglo da se toliko amortizuje u tako
kratkom roku. Problem se, u stvari, svodi na definisanje
sume osiguranja: da li je ona ugovorena vrednost vozila
ili samo osnovica za obračun premije? Prema uslovima
za kombinovano osiguranje motornih i šinskih vozila
naših osiguravača, suma osiguranja se određuje kao
stvarna vrednost osiguranog vozila na dan zaključenja
ugovora o osiguranju. Prema najčešće korišćenoj varijanti, ista se određuje na osnovu posebnih koeficijenata
koji su sastavni deo uslova osiguranja ili tarifa premija,
a koji se primenjuju na vrednost novog vozila i dodatne
opreme saglasno važećem katalogu orijentacionih cena
motornih vozila. Često se suma osiguranja i ne iskazuje
u samoj polisi, već u prilogu, koji je sastavni deo polise.
Maksimalna obaveza osiguravača po jednom štetnom
događaju je ugovorena suma osiguranja, a obaveza osiguravača na može biti veća od stvarne vrednosti vozila
na dan likvidacije štete.
Uslovima osiguranja određen je i način za obračun
osnovice za plaćanje premije. Tako je osnovica, po kojoj se izračunava premija, novonabavna vrednost novog
vozila na dan zaključenja osiguranja ili njegove obnove, prema cenama iz zvanične evidencije ili određenog
kataloga orijentacionih cena motornih vozila. Nabavna
cena novog vozila sadrži fabričku cenu vozila sa opremom uvećanu za troškove carine, PDV-a, transportne i
druge uobičajene troškove.
Visina štete se, međutim, opredeljuje prema stvarnoj
vrednosti vozila na dan likvidacije štete, umanjenoj za
tržišnu vrednost ostatka vozila, a prema stanju vozila u
kome je bilo neposredno pred štetni događaj. Stvarna
vrednost se izračunava na osnovu novonabavne cene
vozila i dodatne opreme utvrđene u određenom katalogu cena, starosti vozila, pogonskog učinka, opšteg
stanja, investicionih ulaganja, načina eksploatacije, te
ponude i tražnje uz primenu odgovarajućih merila.
Proizlazi da osiguravači primenjuju jednu metodologiju pri obračunu osnovice za premiju, a drugu
prilikom likvidacije štete. Najveća razlika nastaje zbog
načina obračuna stope amortizacije. Sem toga, pojedini
osiguravači, za starija vozila čija je vrednost zbog amortizacije manja od 50% od nabavne vrednosti, uzimaju
za obračun premije vrednost vozila tako što umanjuju
novonabavnu cenu samo do 50%, jer zaključuju da nije
1/2013
Definisanje odgovornosti osiguravača u auto-kasko osiguranju
rentabilno osiguravati vozila čija je stvarna vrednost
manja od polovine novonabavne vrednosti.9 Ali, prilikom likvidacije štete, obračunavaju maksimalnu amortizaciju smatrajući da, saglasno načelu obeštećenja, visina naknade iz osiguranja ne može biti viša od stvarno
pretrpljene štete na dan nastanka osiguranog rizika, jer
bi u protivnom osiguranik neosnovano pribavio imovinsku korist koja prevazilazi iznos štete.
Ovakvi suprotstavljeni stavovi najčešće se završavaju
sudskim sporom, sa različitim epilogom. U pojedinim
slučajevima, osiguranici uspevaju da ubede sud da je
navedenim klauzulama uslova osiguranja poremećena ugovorna ravnoteža u korist ekonomski jače strane.
Tako je u jednom slučaju, gde je osiguravač premiju
osiguranja obračunao kao da se radilo o novom vozilu,
iako je ono već u momentu potpisivanja polise bilo staro preko 5 godina, osiguranik dobio spor.10 U drugim
slučajevima, sudovi su zauzeli stav da suma osiguranja
nije ugovorena vrednost vozila i odbili tužbene zahteve
osiguranika.11
Činjenica je da se ugovorna prava i obaveze u svakom
ugovoru o osiguranju utvrđuju saglašavanjem osiguranika sa standardizovanim tekstom, manifestovanim u
opštim i posebnim uslovima osiguranja. Pristupilac ili
ima minimalne ili, uglavnom, nema nikakve mogućnosti da menja spisak tipskih klauzula i time utiče na
sadržaj ugovora.12 U pravnoj teoriji je već mnogo puta
9
Mugoša, Darko i Radojević, Igor. „Utvrđivanje (procjena)
visine štete na vozilima kod kasko osiguranja i problemi
dokazivanja na sudu”, Zbornik radova sa savetovanja na temu
„Saobraćajne nezgode”, Zlatibor, 2011, str. 118–119.
10
Presuda Okružnog suda Pančevo, Gž.br. 1042/2007 od 30.
11. 2007, iz obrazloženja: „Obaveza tuženog kao osiguravača je
da isplati sumu osiguranja koja je naznačena u polisi pošto se radi
o osiguranoj sumi koja je među ugovornim stranama ugovorena.
Stoga je tuženi po mišljenju suda u obavezi da osiguranu sumu
isplati u skladu sa zaključenim ugovorom o osiguranju, u visini
koju je sam tuženi odredio i ne može se pozivati na odredbe koje
se odnose na nadosiguranje...”
11
Presuda Apelacionog suda Novi Sad, Gž. br. 5448/2010 od
1. 2. 2011, iz obrazloženja: „Obaveza osiguravača ne može biti
veća od stvarne vrednosti vozila na dan likvidacije štete, odnosno
iznos naknade ne može biti veći od štete koju je osiguranik
pretrpeo nastupanjem osiguranog slučaja... suma osiguranja je
samo maksimalna obaveza osiguravača, odnosno gornji limit
obaveze... a ne iznos koji se isplaćuje tužiocu u slučaju nastanka
štete...”; presuda Višeg suda Pančevo, 1–Gž. br. 169/2012 od
13. 3. 2012, iz obrazloženja: „Ugovorena suma osiguranja kao
maksimalna obaveza osiguravača podrazumeva da osiguravač
nije u obavezi da oštećenom licu isplati viši iznos štete od
ugovorene sume osiguranja, čak i u slučaju da je osiguranik
pretrpeo veću štetu.”
12
Ilkić, Zoran. „Zaključivanje i uređivanje sadržine ugovora o
osiguranju”, Zbornik radova sa savetovanja Osiguranje, naknada
štete i novi Zakon o parničnom postupku, Zlatibor, 2012, str. 76–
77.
ukazano da rutinska primena tipskih klauzula može u
praksi dovesti do raznih propusta, kontradiktornosti,
nerazumevanja i konfliktnih situacija, te da bi prilagođavanje ugovora konkretnim potrebama osiguranika, u
meri koliko je to moguće, povećalo pravnu sigurnost i
izvesnost u vezi s međusobnim obavezama ugovarača.13
4. GUBITAK PRAVA IZ OSIGURANJA
Nizom ugovornih klauzula, sadržanih u inkorporiranim uslovima osiguranja, predviđeni su slučajevi
kada osiguranik nema pravo na naknadu iz osiguranja, iako se ostvario rizik predviđen ugovorom. Najčešće, osiguranik gubi pravo iz osiguranja: 1) za vreme
dok vozilom upravlja lice bez odgovarajuće dozvole za
upravljanje motornim vozilom određene kategorije; 2)
za vreme dok vozilom upravlja vozač pod dejstvom alkohola, droga ili drugih narkotika;14 3) ako je šteta prouzrokovana namerno, grubom nepažnjom ili prevarom
od strane ugovarača osiguranja, osiguranika, saosiguranog lica ili vozača; 4) ako je šteta nastala prolaskom
kroz crveno svetlo na semaforu ili je vršeno preticanje
na mestima gde je to izričito zabranjeno vertikalnom i
horizontalnom saobraćajnom signalizacijom; 5) kada je
šteta nastala usled toga što je vozilo bilo tehnički neispravno, a ta okolnost je morala biti poznata korisniku;
6) ukoliko ugovarač osiguranja, osiguranik, ovlašćeni
vozač ili držalac namernim postupanjem ili nepažnjom
onemoguće prelaz regresnog prava na osiguravača; 7)
kada je šteta od dopunskog rizika krađe nastala ostavljanjem ključeva i dokumenata u vozilu;15 8) ako nastu13
Jovanović, Slobodan. „Opšti i posebni uslovi reosiguranja ili
godišnji ugovor o reosiguranju prilagođen reosiguraniku”, Revija
za pravo osiguranja, br. 4, 2011, str. 23.
14
Kao dopunski uslov, pojedini osiguravači stipulišu da
je neophodno da postoji i uzročno-posledična veza između
navedenog stanja i prouzrokovane saobraćajne nesreće, što je
u skladu sa stavovima sudske prakse. – Odluke VSRH br. Rev
2926/1990-2 od 23. 1. 1991. i Rev 657/08-2 od 19. 1. 2011. Drugi,
međutim, zbog poteškoća u praktičnom dokazivanju iste, ovakvu
kauzalnu povezanost ne spominju u svojim uslovima, te odredba
o gubitku prava dobija apsolutni karakter.
15
U pravnoj teoriji već je ukazano da je odredba, koja daje
osiguravaču mogućnost da odbije isplatu naknade iz osiguranja,
zbog toga što osiguranik nije u mogućnosti da mu preda knjižicu
vozila i saobraćajnu dozvolu, koje su ukradene zajedno s vozilom,
nepravedna i neosnovano stroga: Šimac, Srđan. „Nevaljanost
pojedinih odredbi općih uvjeta iz ugovora o kasko osiguranju
motornog vozila – Smije li nemogućnost predočenja prometne
dozvole ukradenog vozila predstavljati zapreku za isplatu
osigurnine?”, Zbornik Pravnog fakulteta Sveučilišta u Rijeci, vol.
28, br. 1, 2007, str. 834; presuda Visokog trgovačkog suda RH,
XXXIV br. Pž-7102/03-5 od 19. 9. 2006, iz obrazloženja: „...bilo bi
nepravično i pretjerano strogo uskratiti tužitelju isplatu naknade
63
1/2013
ZORAN ILKIĆ
64
peli rizik saobraćajne nezgode ne bude odmah prijavljen nadležnom organu.
Kao posebno diskutabilan, može se pojaviti poslednji
od navedenih razloga za isključenje iz osiguranja. Naime, nakon saobraćajne nesreće, osiguranik ili lice koje
je upravljalo vozilom po ovlašćenju osiguranika dužno
je odmah po saznanju da prijavi nastupanje realizovanog rizika nadležnom organu unutrašnjih poslova, da
zahteva izvršenje uviđaja i da Zapisnik o izvršenom uviđaju dostavi osiguravaču. On ne sme da napusti mesto
nezgode bez odobrenja nadležnog organa unutrašnjih
poslova, a prijavu nesreće ne sme izvršiti nakon proteka
vremena koje onemogućava ispitivanje alkoholisanosti
učesnika u saobraćajnoj nezgodi. U protivnom, osiguravač će odbiti da mu isplati naknadu iz osiguranja.
Intencija zakonodavca uvek je, da se unapred spreči
ugovaranje nepravičnih ugovornih odredbi u ugovore o
osiguranju, a ako su one već inkorporirane, da se onemogući da proizvedu negativan efekat po prava korisnika osiguranja. Stoga je dato ovlašćenje sudu da odbije
primenu pojedinih odredbi opštih uslova, koje su protivne svrsi ugovora i dobrim poslovnim običajima, a pogotovo onih koji lišavaju drugu ugovornu stranu da uloži prigovore ili na osnovu kojih se gubi pravo iz ugovora
ili neki rok, ili su inače nepravične ili preterano stroge
prema njoj (Zakon o obligacionim odnosima, čl. 143,
st. 1, dalje u tekstu: ZOO). Nešto preciznije, saglasno
formulaciji iz člana 3, Direktive br. 93/13/EEZ i Zakon o
obveznim odnosima RH16 reguliše predmetnu materiju
normirajući da su ništave odredbe opštih uslova ugovora koje, suprotno načelu savesnosti i poštenja, uzrokuju
očiglednu neravnopravnost u međusobnim pravima
i obavezama na štetu saugovarača stipulatora ili ugrožavaju postizanje svrhe sklopljenog ugovora.17 Pritom
se uzimaju u obzir sve okolnosti koje su postojale pre
i u vreme sklapanja ugovora, njegova pravna priroda,
ostale odredbe ugovora, kao i odredbe nekog drugog
ugovora s kojim je sporna odredba uslova povezana (čl.
296, st. 1 i 2).
štete zbog krađe vozila zato što tužitelj nije u mogućnosti predati
osiguravatelju knjižicu vozila i prometnu dozvolu. Nenamjernim
ostavljanjem dokumenata u vozilu odgovorna osoba tužitelja nije
doprinijela nastanku štete jer se time ne omogućava provala u
vozilo, njegovo stavljanje u pogon i odvoženje”; Slavnić, Jovan.
„Gubitak prava iz osiguranja autoodgovornosti prema novom
Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju – sporna pitanja”,
Revija za pravo osiguranja, br. 1, 2011, str. 15–22.
16
Narodne novine RH, br. 35/2005, 41/2008 i 125/2011.
17
Ivančević, Katarina. „Zaštita potrošača kroz zakonske
odredbe koje se odnose na ugovor o osiguranju”, Zbornik sa
IX savetovanja „Evropski put’ prava osiguranja Srbije, posebno
ugovora o osiguranju”, prof. dr Jovan Slavnić, prof. dr Predrag
Šulejić i prof. dr Jasna Pak (urednici), Udruženje za pravo
osiguranja Srbije, Palić, 2008, str. 383.
Nakon nastanka osiguranog slučaja, osiguranik ima
čitav niz obaveza koje su vezane za omogućavanje utvrđivanja osnova i visine obaveze od strane osiguravača,
kao i obavezu spasavanja i umanjenja obima nastale štete. Dakle, obaveza prijavljivanja realizacije nastupelog
događaja nije jedina, ali je, svakako, najvažnija dužnost
osiguranika. Ipak, ZOO je nastavio kontinuitet odredbi
iz prethodnih zakona i propisao da su ništave odredbe
ugovora koje predviđaju gubitak prava iz osiguranja,
ako osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne
izvrši neku od propisanih ili ugovorenih obaveza (ZOO,
čl. 918). Odredba je imperativna, jer se smatra da propuštanjem osiguranika da izvrši određene dužnosti
posle nastanka osiguranog slučaja, najčešće, za osiguravača u praksi ne nastupa nikakva šteta. Ako osiguranik ne izvrši svoje dužnosti posle saobraćajne nesreće,
a odredba ugovora predviđa da se time gubi pravo na
naknadu, ista je ništava po slovu zakona. Osiguranik
nema pravo na naknadu jedino one štete koja je prouzrokovana njegovim propuštanjem da izvrši ugovorne
dužnosti. Identičnu odredbu sadrži i, recimo, Zakon
o obveznim odnosima RH (ZOORH, čl. 942), dok je
Ombudsman u osiguranju Agencije za osiguranje Republike Srpske preporučio društvima za osiguranje da
preispitaju svoje uslove za kasko osiguranje motornih
vozila i bez odlaganja tzv. nekorektne odredbe uslova
osiguranja o gubitku prava iz osiguranja zbog neprijavljivanja osiguranog slučaja i da ih usklade sa zakonskim
normama.18 Sledstveno tome, i sudska praksa zauzela je
stav da osiguranik ne može biti ograničavan u pravima
iz osiguranja zbog toga što nije, u određenom roku, koji
je predviđen uslovima osiguranja, preduzeo neku radnju u vezi sa ostvarivanjem prava iz osiguranja.19 U sudskoj praksi presuđivano je da osiguranik ne gubi pravo
na naknadu iz ugovora o kasko osiguranju, iako nije u
propisanom roku od saznanja obavestio organ MUP-a o
nastanku osiguranog slučaja.20
18
Opšta preporuka br. 06-603-2/11 od 12. 12. 2011.
Presuda VSRH, br. Rev 1067/04-2 od 16. 11. 2005, iz
obrazloženja: „...ništava je upravo sporna odredba... tuženikovih
Pravila o kasko osiguranju koja propisuje obvezu osiguranika
da nakon prometne nezgode sam osigura kontrolu svoje
alkoholiziranosti ili u protivnom gubi prava iz osiguranja...”
Videti o spornim pitanjima inventivan članak: Slavnić, Jovan.
„Gubitak prava iz osiguranja autoodgovornosti prema novom
Zakonu o obaveznom osiguranju u saobraćaju – sporna pitanja”,
Revija za pravo osiguranja, br. 1/2011, str. 15–22.
20
Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda
Srbije, 18. 3. 1991, prema: Vuković, Svetislav. (2000) Komentar
Zakona o osiguranju imovine i lica, Beograd, str. 110; presuda
Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 734/1990 od 5. 7. 1990; presuda
Apelacionog suda Novi Sad, Gž. br. 2491/2012 od 25. 7. 2012,
iz obrazloženja: „Gubitak prava iz osiguranja predstavlja jednu
vrstu privatne kazne koja pogađa osiguranika ako ne izvrši
dužnosti koje za njega nastaju ako se dogodi osigurani slučaj.
19
1/2013
Definisanje odgovornosti osiguravača u auto-kasko osiguranju
Ipak, da li je opravdano u svim slučajevima mehanički, po automatizmu primenjivati odredbu člana 918
ZOO i dosuđivati osiguranicima naknadu iz osiguranja,
iako su svesno prekršili ugovornu i zakonsku obavezu?
Nesporno je pravo osiguravača da ugovorom o osiguranju definiše rizike koje će, za odgovarajuću cenu,
prihvatiti u osiguravajuće pokriće, kao što je pravo osiguranika da ugovor prihvati ili ne. Ukoliko ne želi neki
rizik da primi u osiguranje, mora ga izričito isključiti,
što se čini uvek klauzulama uslova osiguranja. Jasno
je da osiguravač neće da prihvati odgovornost za rizik
bez obezbeđivanja ugovorom definisanih dokaza koji
su neophodni za utvrđivanje osnova i visine njegove
obaveze, ukoliko do štete dođe. Ako ne postoje verodostojni dokazi da se rizik realizovao onako kako je to
ugovorom definisano, ne može se ni smatrati da je nastupio osigurani slučaj koji je pokriven polisom. Ugovarači se saglašavaju da je obaveza osiguravača na isplatu
naknade isključena uvek kada osiguranik pravovremeno ne obezbedi dokaze o osnovu i visini osiguravačeve obaveze, i takva odredba uslova osiguranja ne mora
uvek i unapred biti nepoštena. Jer, obaveza osiguranika
nije samo da odmah ili čim bude u mogućnosti, prijavi
MUP-u da se dogodila saobraćajna nesreća. Njegova je
obaveza i da ostane na licu mesta, obezbedi ili zahteva
vršenje uviđaja, te time omogući pribavljanje dokumenata, informacija, fotografija i drugih dokaza koji su
neophodni za utvrđivanje potpunog i tačnog činjeničnog stanja. Stoga se radi o jednoj od osnovnih obavezi
osiguranika, koju ne treba posmatrati izolovano, već u
kontekstu celog ugovora. Osiguranik treba da dokaže
da je nastupio osigurani slučaj onako kako je to prihvaćeno u osiguravajuće pokriće, da je rizik zaista pokriven
osiguranjem, i u takvom zahtevu osiguravača ne treba
videti nekakvu nekorektnost. Radi se o opštem pravilu o
teretu dokazivanja, gde osiguranik treba da dokaže da je
nastupio ugovoreni osigurani slučaj. Ostanak na mestu
saobraćajne nesreće (osim u opravdanim slučajevima) i
pozivanje ovlašćenih lica MUP-a realno ne predstavlja
nikakav teret niti izdatak po osiguranika i racionalno je
za očekivati da će tako postupiti svaki savesni učesnik u
saobraćaju. Organ MUP-a je neutralna strana u događaju, nezainteresovana za to ko će snositi naknadu pretrpljene materijalne štete. Suprotno tome, osiguranik ima
razloga da postupi suprotno samo kada želi da onemogući saznanje kako je do nesreće zaista došlo i kada želi
da prikrije neke, za njega, nepoželjne činjenice. Tako,
ako je upravljao vozilom pod uticajem alkohola, droga
ili drugih opojnih supstanci, time što će znatno kasnije
prijaviti saobraćajnu nesreću, očigledno će izbeći svaku
zakonsku odgovornost i neosnovano zahtevati da mu se
Međutim, privatna kazna u vidu gubitka prava iz osiguranog
slučaja je suviše oštra sankcija.”
naknadi pretrpljena šteta na vozilu. Budući da sudovi
zauzimaju jasan stav da u slučaju alkoholisanosti vozača
osiguranik gubi pravo na naknadu, nema razloga da se i
ovde zauzme suprotno mišljenje. Takođe, vozilom može
upravljati i lice koje nema vozačku dozvolu ili lice koje
ima kraći vozački staž nego što je to ugovoreno. U ovom
drugom slučaju, po osnovu takođe izričitih ugovornih
odredbi, osiguravač bi imao pravo da umanji naknadu
iz osiguranja. Ali, neprijavljivanjem saobraćajne nesreće
nadležnom organu i ovo pravo osiguravača je osujećeno. U korelaciji s tim je i obaveza učesnika u saobraćaju,
shodno odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja
na putevima,21 da u slučaju nesreće, kod koje je došlo
do veće materijalne štete ili ima i povređenih lica, pozove policiju i ostane na licu mesta do završetka uviđaja
(ZOBSP, čl. 168). U protivnom odgovaraće za počinjeni
prekršaj (ZOBSP, čl. 332, st. 1, tač. 69). Ništa ne bi trebalo da spreči osiguranika da pozove policiju i u slučaju
saobraćajne nesreće sa manjom štetom i time obezbedi
neophodne dokaze i dokumentaciju, kao svoju ugovornu obavezu (ZOBSP, čl. 171, st. 1 i 2). Ovo tim pre, što bi
troškove tako zahtevanog uviđaja snosilo osiguravajuće
društvo kod koga je osigurano vozilo čiji vozač zahteva
vršenje uviđaja (ZOBSP, čl. 171, st. 3). Kao opravdani
osnov za gubitak prava već je opšteprihvaćeno neosnovano odbijanje osiguranika da se, posle nastupanja saobraćajne nesreće, podvrgne kontroli alkoholemije.22
U tom svetlu, ne bi se moglo smatrati da je normiranjem člana 918 ZOO zakonodavac želeo da zaštiti nesavesne korisnike osiguranja. Tim pre, što je članom 920
ZOO propisano da ne postoji obaveza isplate naknade
od strane osiguravača, ukoliko je do osiguranog slučaja
došlo namerom ili prevarom korisnika osiguranja. Napomenimo i da je, zbog sve većeg broja prevara u osiguranju, zakonodavac i predvideo u Krivičnom zakoniku23
krivično delo prevare u osiguranju (KZ, čl. 208a), pod
kojim se, između ostalog, podrazumeva i lažno prika21
Sl. glasnik RS, br. 41/2009, 53/2010 i 101/2011, dalje u
tekstu: ZOBSP.
22
Presude VSRH br. Rev-882/1999-2 od 7. 5. 2003. i Rev701/02-2 od 9. 7. 2002, iz obrazloženja: „Sklapanjem ugovora
o kasko osiguranju tužitelj je prihvatio Uvjete za osiguranje
automobilskog kaska, koji predviđaju gubitak prava iz osiguranja
u nizu slučajeva, između ostalog i ako se vozač nakon prometne
nezgode odbije podvrgnuti ispitivanju njegove alkoholiziranosti.
Nema temelja za mišljenje, da bi se pri tom radilo o obavezi
čije ugovaranja može za posljedicu imati ništavost ugovora o
osiguranju, jer nisu ispunjeni uvjeti za ništavost predviđeni
odredbom čl. 103. ZOO, niti navedena odredba nameće tužitelju
nekakvu nerazmjerno veliku obavezu već samo takovu koja
omogućuje utvrđenje je li vozač bio pod utjecajem alkohola u
trenutku upravljanja vozilom, dakle utvrđenje da li su ispunjeni
uvjeti za isplatu osigurane štete ili za gubitak prava iz osiguranja.”
23
Sl. glasnik RS, br. 82/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009,
111/209 i 121/2012, dalje u tekstu: KZ.
65
1/2013
ZORAN ILKIĆ
66
zivanje ili prikrivanje činjenica vezanih za osiguranje, a
kojima se drugo lice navodi da nešto učini na štetu svoje
imovine. Stoga je potpuno legitimno pravo osiguravača
da isključi svoju odgovornost u određenim slučajevima, ukoliko je to, shodno članu 929, st. 1 ZOO, izričito
predviđeno ugovorom. Predmetno isključenje redovno
sadrže uslovi osiguranja svih osiguravača, te se ne može
osnovano tvrditi da je ono nekorektno i da ga treba automatski poništiti, jer se time obesmišljava i pravo osiguravača da validno utvrdi osnov i visinu svoje obaveze,
kao i niz pomenutih zakonskih normi. Nemoralno je i
neprihvatljivo, a svakako nezakonito, da neko zloupotrebljava jednu zakonsku odredbu i time neosnovano
ostvaruje prava iz osiguranja. Stoga bi normu člana 918
ZOO trebalo primenjivati pažljivo, uz uvažavanje svih
okolnosti slučaja, a klauzule o gubitku prava ne poništavati po automatizmu. U protivnom, to bi moglo da
tumačenje pomenute odredbe skrene u pogrešan smer i
omogući zloupotrebu prava.
Uostalom, u uporednom pravu mogu se naći i zakonodavna rešenja drugačija od našeg, koja se detaljnije
bave ograničavanjem odgovornosti osiguravača.
Tako, u grčkom pravu, nema izričite odredbe kojom
bi se zabranilo ugovaranje klauzula o gubitku prava u
opisanim slučajevima. Ugovarač osiguranja ima rok od
8 dana da obavesti osiguravača da je nastupio osigurani
slučaj, računajući isti od saznanja za njegov nastanak.
Dužan je i da na zahtev osiguravača dostavi sve neophodne informacije, detalje i isprave vezane za nezgodu, s tim da se ne može pozivati na sopstvenu neobaveštenost o nastalom osiguranom slučaju, ako bi se ta
neobaveštenost mogla smatrati njegovom grubom nepažnjom. Ako bi namerno prekršio ove obaveze, osiguravač ima pravo da potražuje naknadu prouzrokovane
štete.24
Zabranu ugovaranja gubitka prava ne predviđa ni
nemački zakonodavac. Upravo suprotno, normirana je
mogućnost da ugovorom može biti određeno da osiguravač nije dužan da plati naknadu iz osiguranja, ukoliko
je osiguranik namerno povredio svoju ugovornu obavezu. Ako je povreda učinjena grubom nepažnjom, ovlašćen je da naknadu umanji srazmerno težini krivice osiguranika. Teret dokazivanja postojanja grube nepažnje
leži na osiguraniku. Potpuno ili delimično oslobađanje
odgovornosti osiguravača nakon nastupanja osiguranog slučaja uslovljeno je pretpostavkom, da je osiguravač osiguraniku na ove posledice ukazao u posebnom
24
Zakon o ugovoru o osiguranju Republike Grčke, br.
2496/97, Službeni list Republike Grčke, tom I, br. 87, 16. 5. 1997.
(Insurance Contract Law No. 2496/97, Official Gazette of the
Republic of Greece, vol. One, Issue No. 87, 16th May 1997), čl. 7,
st. 1 i 2 (prevod Zakona objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br.
4/2007, str. 84–92).
pismenom obaveštenju. Osiguravač se ne može pozvati
na ugovaračevu povredu prijavljivanja ako je na neki
drugi način saznao za nastupanje osiguranog slučaja.25
Švajcarski zakonodavac još preciznije reguliše mogućnost gubitka prava, ukoliko osiguranik, u nameri da
osujeti osiguravača, propusti da mu odmah učini prijavu, te ga time onemogući da utvrdi sve relevantne činjenice vezane za realizaciju osiguranog slučaja. Osiguranik je dužan da svom osiguravaču prijavi saobraćajnu
nesreću u roku od 14 dana od dana kada se ista dogodila, a ukoliko iz osnovanih razloga nije mogao da obaveštenje pošalje u tom roku, on ili njegov zastupnik mogu
to da učine u roku od 30 dana, ali uz relevantnu medicinsku dokumentaciju koja bi opravdala to zakašnjenje.
Osiguravač nije vezan odredbama ugovora, ukoliko ga
korisnik osiguranja ili njegov ovlašćeni predstavnik dovedu u zabludu, prikrivanjem ili prijavljivanjem netačnih činjenica koje bi vodile isključenju ili ograničenju
njegove obaveze.26
Gubici prava u oblasti auto-kaska nisu zabranjeni ni
u danskom pravu. Prema tamošnjem zakonodavstvu,
kada osigurani slučaj nastane, osiguranik je dužan da
odmah (bez zadržavanja) o tome obavesti osiguravajuće
društvo, ukoliko želi tim povodom da mu podnese odštetni zahtev. Ako osiguranik propusti da osiguravaču
prijavi nesreću, isti nije odgovoran u većem obimu nego
što bi to bio slučaj, da mu je obaveštenje pravovremeno
dato. Ako bi se osnovano moglo pretpostaviti da je zanemarivanjem dužnosti osiguranika društvo uskraćeno
za informaciju o okolnostima koje bi isključile ili ograničile njegovu odgovornost, osnov i visina eventualne
obaveze osiguravača procenjivaće se na osnovu postojećih okolnosti. Po slovu zakona, ne može se punovažno
ugovoriti da po osiguranika nastanu strože posledice
osim zakonom propisanih, ako isti ili drugi propuste
da osiguravaču pruže obaveštenje navedene prirode,
ali ovo ograničenje ne važi kod osiguranja krađe, stoke,
garancija i osiguranja šteta na motornim vozilima.27
25
Zakon o ugovorima o osiguranju Republike
Nemačke (Gesetz über den Versicherungsvertrag /
Versicherungsvertragsgesetz – VVG/ vom 23. 11. 2007. /BGB1. I S.
2631/, das zuletzt durch Artikel 10 des Gesetzes vom 29.07.2009. /
BGB1. I S. 2355/ geändert worden ist), § 28 i 30 (prevod Zakona
objavljen u Reviji za pravo osiguranja, br. 2, 3, 4/2010 i 2/2011).
26
Švajcarski Savezni zakon o ugovorima o osiguranju
(Bundesgesetz über den Versicherungsvertrag /
Versicherungsvertragsgesetz – VVG/ vom 2. April 1908, stand am
1. Januar 2011), čl. 38, st. 3 i čl. 40.
27
Danski Zakon o ugovorima o osiguranju (Lov om
forsikringsaftaler, 1. 1. 1932, poslednje izmene 8. 6. 2006.) § 21,
st. 1, 2 i 4.
1/2013
Definisanje odgovornosti osiguravača u auto-kasko osiguranju
4. ZAKLJUČAK
Sve nejasno formulisane klauzule uslova osiguranja
nisu, samim tim, odmah i nekorektne. Međutim, nejasna i dvosmislena ugovorna odredba potencijalno je
žarište nesporazuma između korisnika osiguranja i osiguravača, jer može osiguranika dovesti u situaciju da je
opravdano izneveren u svojim očekivanjima o domašaju ugovorenih prava i obaveza iz ugovora. Ovo pogotovo, ukoliko je razumevanje ključnih odredbi, i tako redovno kompleksnih i nepregledno struktuiranih uslova
osiguranja, dodatno zakomplikovano upućivanjem na
parametre koje osiguranik objektivno ne može znati i
razumeti.
Propisi kojima se štite potrošači sve više potenciraju
odgovornost sastavljača teksta ugovora da drugoj ugovornoj strani pruža sve neophodne informacije kako
pre, tako i u toku trajanja ugovora. Stoga je neophodno, pogotovo odredbe ugovora o najvažnijim pravima
i obavezama ugovarača vezanim za plaćanje premije i
isplatu naknade iz osiguranja, i u oblasti auto-kasko osiguranja, definisati što je to jednostavnije i preglednije
moguće.
Međutim, ne sme se dozvoliti ni druga krajnost, da
se sve odredbe ugovora tumače na štetu osiguravača,
pod ustaljenom pretpostavkom da su nekorektne. Načelo dobrovoljnosti zaključenja ugovora važi i za njega,
te i on ima pravo da određene rizike ne primi u osiguravajuće pokriće. Stoga ima legitimno pravo da mu se
omogući da na osnovu relevantne dokumentacije utvrdi
postojanje osnova i visinu svoje obaveze. Evidentan je
sve veći broj prevara u osiguranju, te je jasna i težnja
osiguravača da se od njih zaštiti i isplaćuje novčanu
naknadu uvek i samo onda kada je na osnovu odštetne
dokumentacije nesporno utvrđeno da je rizik nastupio
u skladu s odredbama ugovora. Odredbe o gubicima
prava trebalo bi kritički ceniti u svakom pojedinom slučaju i ne pogodovati težnjama za naplatom štete od osiguravača u slučaju nepoštovanja zakonskih i ugovornih
odredbi od strane korisnika osiguranja.
67
1/2013
ARTICLES
68
Zoran ILKIC, LLD
Law agent in damages, Insurance Co. DDOR NOVI SAD, Novi Sad, Serbia
Defining insurer liability in the motor hull insurance
Original Scientific Work
SUMMARY
Because of the specific contract making techniques,
incorporation of general and special policy conditions
in typical regulations of an insurance contract, the
beneficiaries may face unfair contract clauses that limit
or even does not include the liability of insurer that he
has according to the law. Disproportionate control of the
contract is given to the stipulator of the clause, especially
in the part concerning mutual rights and obligations,
and the insured person is placed in a substantially
unequal legal position, which unreasonably violated
contractual balance. There are problems in the
preparation and interpretation of insurance contracts,
more or less, in all types of insurance, and they are also
evident in casco insurance of motor vehicles. Therefore,
the author of this paper also analyses one of the most
common misunderstandings between the insurer and
the insured, which refers to the calculation of insurance
benefits in the case of theft, i.e. total damage to the
vehicle. On the other hand, on the basis of specific
regulations which protect users of insurance services,
as well as the broader norms that derive from general
law and principles of law, the courts have the right and
obligation to cancel the unfair terms end provisions of
insurance, in order to make balance and the equivalence
of contract conditions. The author points out, however,
that the automatic and uncritical elimination of certain
clauses concerning the loss of right could lead to
another extreme – law abuse by the insured.
1/2013
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE –
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
Presuda Evropskog suda u predmetu C112/11 od 19. jula 2012. godine
ebookers.com Deutschland GmbH
vs
Bundesverband der Verbraucherzentralen und
Verbraucherverbände – Verbraucherzentrale
Bundesverband eV
1. UVODNE NAPOMENE
Odluka Evropskog suda koja je predmet ovog prikaza neposredno se odnosi na tumačenje člana 23, stav 1,
Uredba Skupštine Evrope i Saveta br. 1008/2008 od 24.
septembra 2008. godine o opštim pravilima za pružanje
usluga u vazdušnom saobraćaju unutar Evropske unije.1
Povod za pokretanje postupka pred Evropskim sudom predstavljao je postupak koji se u Nemačkoj vodio između Ebookers.com Deutschald GmbH (dalje
u tekstu: „ebookers.com”) koji se bavi elektronskom
prodajom avio karata preko internet portala posredstvom koga obavlja delatnost, i nemačke federalne unije
potrošačkih organizacija i udruženja Bundesverband
der Verbraucherzentralen und Verbraucherverbände
– Verbraucherzentrale Bundesverband eV ( dalje u tekstu: „BVV”), u vezi sa utvrđivanjem zakonitosti prodaje
avio karata preko internet portala.
2. NACIONALNI PRAVNI OKVIR
Tačka 16 preambule Uredbe br. 1008/2008 uređuje da korisnici usluga moraju biti tretirani na način da
im se pruža mogućnost da uporede cene koje im nude
različite avio-kompanije unutar Evropske unije. Stoga,
ukupna cena koju treba da plati korisnik usluga avioprevoza unutar Evropske unije treba da bude iskazana
na način da uvek iskaže sve naknade, takse, provizije i
dr.
Član 2, stav 18 reguliše šta se smatra cenom avio-prevoza u kontekstu predmetnog pravila kao cena izražena
u evrima ili u lokalnoj valuti koja se plaća avio-prevozniku ili njegovom agentu, odnosno drugom prodavcu
avio-karata za uslugu prevoza putnika vazdušnim pu1
Regulation (EC) No 1008/2008 of the European Parliament
and of the Council of 24 September 2008 on common rules for
the operation of air services in the Community, OJ 2008 L 293,
p. 3.
tem kao i sve druge usluge u vezi sa kojima se ove cene
obračunavaju, uključujući i naknade odnosno provizije
za usluge koje nude agencije, odnosno za druge dodatne
usluge u vezi sa avio-prevozom.
Takođe, član 2, tačka 19, Uredbe br. 1008/2008 definiše da se pod cenom avio-prevoza ima smatrati cena
izražena u evrima ili u lokalnoj valuti koja se plaća za
prevoz robe kao i sve druge usluge u vezi sa kojima se
ove cene obračunavaju, uključujući i naknade, odnosno
provizije za usluge koje nude agencije, odnosno za druge dodatne usluge u vezi sa avio-prevozom.
Pod naslovom „Informacija i ne-diskriminatorni
pristup” u članu 23, Uredbe br. 1008/2008 predviđeno
je sledeće: cene avio-karata uključuju sve uslove i elemente, bez obzira na način na koji se mogu oglašavati odnosno kupovati – kada se oglašavaju u bilo kojoj
formi, uključujući i prodaju preko interneta, za usluge
avio-prevoza na aerodromima koji se nalaze na teritoriji
država članica na koje se primenjuje sporazum o Evropskoj uniji. Ukupna cena koja se plaća treba da bude
iskazana na način da se iskazuju sve takse, naknade,
provizije i ostali troškovi koji su povezani sa uslugom
avio-prevoza i koji se mogu predvideti u vreme oglašavanja. Iskaz ukupne cene mora da sadrži najmanje sledeće stavke: (a) osnovnu cenu avio-prevoza, (b) porez,
(c) aerodromske takse, i (d) ostale troškove, podtroškove, naknade i provizije, kao što su na primer troškovi
koji se odnose na obezbeđenje ili nabavku goriva, pri
čemu se stavke navedene pod tačkama (b), (c) i (d) dodaju ceni osnovne avionske karte. Opcioni dodaci ceni
treba da budu prikazani na jasan i transparentan način
koji neće dovoditi kupca, odnosno korisnika usluga u
zabludu u trenutku kada započinje postupak rezervisanja avio-karte, a njihovo prihvatanje od strane putnika
odnosno korisnika usluge treba da bude prikazano na
način da je opcionog karaktera i da zavisi isključivo od
odluke kupca, odnosno korisnika usuga.
3. PREDMET SPORA I PRAVNA PITANJA
U ODNOSU NA KOJA JE ZATRAŽENO
TUMAČENJE EVROPSKOG SUDA
Ebookers.com se bavi prodajom avio-karata preko
svog internet portala. Kada se kupac tokom postupka
rezervacije karte odabere konkretan let preko internet
portala, troškovi koji se odnose na rezervaciju avio-karte su naznačeni u desnom vrhu internet strane Ebookers.com, ispod naslova „vaši važeći putni troškovi”.
Kao dodatak trošku avio-karte, ova lista takođe sadrži i
odgovarajući iznos provizije i naknade i trošak osigura-
69
1/2013
Presuda Evropskog suda u predmetu C-112/11 od 19. jula 2012. godine
70
nja na ime otkaza putovanja, koji se obračunavaku automatski. Ukupan zbir svih ovih troškova označava se kao
„ukupna cena putovanja”.
Nakon rezervisanja avio-karte, kupac treba da plati ukupnu cenu putovanja kroz plaćanje jedinstvenog
iznosa ebookers.com-u. Posle toga, Ebookers.com plaća
troškove avio-prevoza direktno konkretnom avio prevozniku, a troškove osiguranja za slučaj otkaza putovanja diretno plaća konkretnom osiguravajućem društvu.
Drugim rečima, Ebookers.com obavlja dve potpuno
odvojene transakcije plaćanja prema avio-prevozniku
i osiguravajućem društvu. Takođe, Ebookers.com troškove provizije i naknada naplaćuje od korisnika ove
usluge – kupca avio-karte. U slučaju da kupac ne želi
da kupi i osiguranje za slučaj otkaza putovanja, na dnu
internet stranice postoji obaveštenje koje daje instrukcije kupcu na koji način tada treba da postupi, u pogledu
ponuđene opcije.
BVV je smatrao da ovakav način prodaje avio-karata
predstavlja kršenje člana 23, stav 1 Uredbe br. 1008/2008
i zahtevao je od Ebookers.com-a da se uzdrži od uključivanja troškova osiguranja za slučaj otkaza putovanja
iz postupka rezervacije avio-karata preko internet portala. 28. decembra 2009. godine BVV je podneo zahtev
za privremenom merom Regionalnom sudu u Bonu da
se Ebookers.com-u naloži da se uzdrži od gore opisanog
načina rezervacije i prodaje avio-karata preko internet
portala, a regionalni sud u Bonu je 19. jula 2010. godine
usvojio predmetni zahtev u celosti.
Ebookers.com je uložio žalbu na ovakvu odluku
23. avgusta 2010. godine Višem Regionalnom sudu u
Kelnu zahtevajući od ovog suda da utvrdi da li ponuda Ebookers.com-a u vezi sa kojom se vodi predmetni
spor potpada pod primenu člana 23, stav 1 Uredbe br.
1008/2008.
Kako se osnovno pitanje spora parničnih strana u
suštini ticalo tumačenja odgovarajućih odredbi Komunitarnog prava, to je Viši regionalni sud u Kelnu odlučio da zastane sa daljim rešavanjem u predmetnoj stvari
dok prethodno ne dobije tumačenje Evropskog suda
pravde, te je Evropskom sudu uputio sledeće pitanje:
„Da li član 23, stav 1 Uredbe br. 1008/2008 prema
kome opcioni dodaci ceni treba da budu prikazani na
jasan, transparentan način koji ne dovodi kupca, odnosno korisnika usluge (potrošača) na opcionoj osnovi u
zabludu na samom početku procesa rezervisanja karte
da oni treba da budu prihvaćeni, a koji se takođe primenjuju na troškove vezane za avio-prevoz a koji proizilaze
iz usluge koju pružaju treća lica (u konkretnom slučaju,
osiguravač koji nudi osiguranje za slučaj odustanka od
putovanja), a koji se naplaćuju putniku u vazdušnom
saobraćaju od strane društva, odnosno agencije koja
organizuje avio-prevoz zajedno sa cenom avio-prevoza
kroz obračun ukupne cene putovanja?”
4. REZONOVANJE SUDA
Svojim pitanjem upućenim Evropskom sudu, Viši
regionalni sud u Kelnu želi da dobije odgovor na pitanje
da li koncept tzv. „opcionih dodataka ceni”, koji sadrži
poslednja rečenica člana 23, stav 1 Uredbe br. 1008/2008
mora da se tumači na način da ona obuhvata troškove u
vezi sa avio-prevozom, odnosno troškove koji proizlaze iz pružanja uslugua, kao što je u konkretnom slučaju
osiguranje za slučaj odustanka od putovanja u postupku
koji se vodi pred nemačkim sudom, a koji trošak proizlazi iz usluge koju ne pruža sam avio-prevoznik a koji
trošak umesto trećeg lica – pružaoca takve usluge, naplaćuje subjekt koji pruža uslugu prodaje avio-karata,
i to čini uz prodaju avio-karte, dodajući taj trošak ukupnom trošku prevoza vazdušnim putem.
Imajući u vidu raniju praksu Evropskog suda u vezi
sa tumačenjem odredbi Komunitarnog prava, važno je
da se ima u vidu da prilikom tumačenja Evropski sud ne
vodi računa samo o formulacijima relevantnih odredbi Komunitarnog prava, već znatno više uzima u obzir
kontekst u kome se određena formulacija pominje, primenjujući pri tom ciljno tumačenje relevantne odredbe, kao što je to činio u ranijim sporovima C-292/82
Merck2, C-34/05 Schouten3 ili C-433/08 Yaesu Europe.4
Iz samog naslova kao i iz formulacije člana 23, stav 1,
Uredbe br. 1008/2008 proizlazi da predmetna odredba
ima za cilj da obezbedi da kupac, odnosno korisnik usluge dobije informaciju o ceni avio-usluge koja je jasna i
transparentna i koja obezbeđuje zaštitu korisnika usluga avio-prevoza.
Poslednja rečenica člana 23, stav 1, Uredbe br.
1008/2008 se odnosi na tzv. „opcione dodatke ceni”, koji
nisu neizbežno suprotni ceni odnosno naknadi za sam
avio-prevoz, odnosno drugim elementima koji daju konačnu cenu avio-prevoza, a na šta se odnosi druga rečenica člana 23, stav 1, Uredba. Pomenuti opcioni dodaci
ceni se odnose na usluge koji, naslanjajući se na samu
cenu avio-prevoza i uvećavajući se, nisu niti obavezni,
niti nužno neophodni da bi se mogao obavljati avioprevoz putnika odnosno robe, a koji su prikazani tako
da se kupac odnosno korisnik usluge može odlučiti da
li želi da ih prihvati ili ne. Upravo iz navedenog razloga,
Spor C-292/82 Merck [1983] ECR 3781, paragraph 12.
Spor C-34/05 Schouten [2007] ECR I-1687, paragraph 25.
4
Spor C-433/08 Yaesu Europe [2009] ECR I-11487,
paragraph 24.
2
3
1/2013
Presuda Evropskog suda u predmetu C-112/11 od 19. jula 2012. godine
svi elementi koji se dodaju osnovnoj ceni treba da budu
prikazani na jasan način, da budu transparentni i da
budu prikazani na način da kupca odnosno korisnika
usluga ne dovode u zabludu na samom početku postupka rezervacije karata, što upravo reguliše član 23, stav 1,
Uredbe br. 1008/2008.
Poslednja rečenica člana 23, stav 1, Uredbe ima za cilj
da onemogući da kupac odnosno korisnik usluge avio
prevoza bude naveden da, tokom postupka rezervacije
avio-prevoza, kupi usluge koje se „nadodaju” na uslugu
avio-prevoza, osim ako sam putnik odnosno korisnik
usluge odluči da želi da kupi i dodatne usluge, a ne samo
osnovnu cenu avio-prevoza, i da želi da, u odnosu na
ove opcione elemente koji se dodaju na osnovnu cenu,
plati uvećanu cenu avio-prevoza.
Predmetni zahtev odredbe člana 23, stav 1, Uredbe
proizlazi iz značajno šireg koncepta zaštite potrošača u
pogledu dodataka na cenu koju potrošači plaćaju, čije
principe je postavio član 22 Direktive Skupštine Evrope
i Saveta br. 2011/83/EU od 25. oktobra 2011. godine o
pravima potrošača, kojom se vrše izmene i dopune Direktive Saveta br. 93/13/EEC, Direktive Skupštine Evrope i Saveta br. 1999/44/EC i kojom se stavljaju van snage
Direktiva Saveta br. 85/577/EEC i Direktiva Skupštine
Evrope i Saveta br. 97/7/EC.5
S tim u vezi, Generalni pravobranilac je u svom mišljenu pod tačkom 39 istakao da bi bilo u suprotnosti
sa svrhom zaštite korisnika usluga avio-prevoza ukoliko
bi takva zaštita zavisila od toga da li dodatna opciona
usluga, povezana sa uslugom avio-prevoza, i s tim u vezi
povećanje osnovne cene koje se nudi u postupku rezervacije avio-prevoza potiče od avio-prevoznika ili od
strane nekog trećeg lica koje je pravno i ekonomski odvojeno od avio prevoznika. U slučaju da je dozvoljeno
da se zaštita potrošačima uslovljava statusom subjekta
koji nudi dodatne usluge u smislu da se takva zaštita potrošačima daje samo u slučaju kada se u svojstvu pružaoca usluge pojavljuje avio-prevoznik, takva zaštita bi se
jednostavno mogla zaobići što bi za posledicu imalo to
da cilj koji se želi postići zapravo ne bi bio postignut. U
svakom slučaju, takvo ponašanje bi bilo suprotno članu
22 Direktive br. 2011/83.
Iz svega navedenog proizlazi da suprotno onome što
Ebookers.com tvrdi, ono što je zaista važno u kontekstu
5
Directive 2011/83/EU of the European Parliament and of the
Council of 25 October 2011 on consumer rights amending Council
Directive 93/13/EEC and Directive 1999/44/EC of the European
Parliament and of the Council and repealing Council Directive
85/577/EEC and Directive 97/7/EC of the European Parliament and
of the Council, OJ 2011 L 304, p. 64.
tumačenja člana 23, stav 1, Uredbe br. 1008/2008 nije
pitanje da li se opcioni dodatak ceni odnosi na trošak
usluge avio-prevoznika ili osiguravača koji nudi uslugu
osiguranja za slučaj odustanka od putovanja, već činjenica da li su takve usluge i odgovarajuće cene koje predstavljaju tzv. opcioni dodatak osnovnoj ceni ponuđene
kupcu odnosno korisniku usuga u vezi sa uslugom avioprevoza u postupku rezervacije.
Evropski sud je stao na stanovište da, suprotno onome što Ebookers.com tvrdi, takvo tumačenje nije suprotno predmetu i cilju Uredbr br. 1008/2008. Iako se
u članu 1, stav 1, Uredbe br. 1008/2008 svrha Uredbe
određuje u odnosu na avio-prevoznika, budući da član
1, stav 1, Uredbe uređuje da se Pravilo odnosi na izdavanje dozvola avio-prevoznicima unutar Evropske unije i
njihovo pravo da unutar Unije obavljaju delatnost avioprevoza, činjenica je da je svrha između ostalog, kako
to uređuje član 1, stav 1. Uredbe, i utvrđivanje cena za
usluge avio-prevoza unutar Unije. Stoga je jasno da poslednja rečenica člana 23, stav 1, Uredba koja je definisana na prilično generalan način nije propisana na način da može da se tumači u odnosu na status pružaoca
opcione dodatne usluge u vezi sa uslugom avio-prevoza.
5. ODLUKA SUDA
Odgovor na postavljeno pitanje u vezi sa konceptom
tzv. opcionih dodataka ceni u vezi sa poslednjom rečenicom člana 23, stav 1, Uredbe br. 1008/2008 mora se
tumačiti na način da ova odredba pokriva sve troškove
u vezi sa avio-prevozom, uključujući i osiguranje za slučaj odustanka od puta koji su dali povoda konkretnom
sporu pred nemačkim sudom, a koje usluge pruža treće
lice a ne pružalac usluga avio-prevoza u konkretnom
slučaju osiguravajuće društvo u vezi sa osiguranjem za
slučaj odustanka od putovanja, i koji troškovi se naplaćuju korisniku usluge avio-prevoza od strane subjekta
koji prodaje usluge avio-prevoza, uz osnovnu cenu prevoza, kao njen dodatak koji uvećava osnovnu cenu.
Prevela i priredila za prikaz:
mr Jelena Gazivoda, advokat
E-mail: [email protected]
71
1/2013
PRIKAZ ČLANAKA / ARTICLE REVIEW
72
Kraj reke papira
Naslov članka u originalu:
“Ende der Papirflut”
Versicherungsrundschau, 4/2012, str. 5–7
Autor: Mr Christian Eltner
Krajem marta 2012. godine u Nacionalnom savetu
Austrije, posle dugih i intenzivnih napora Udruženja
osiguravača Austrije, usvojena je najobimnija izmena
u oblasti prava ugovora o osiguranju u poslednjih nekoliko godina, a pod nazivom Versicherungsrechts-Änderungsgesetz 2012 – VersRÄG 2012 ili Zakon o izmenama u pravu osiguranja 2012 (dalje u tekstu: Zakon)
objavljenom u Službenom listu Republike Austrije, 24.
aprila 2012. godine. Izmene važe za ugovore zaključene
posle 30. 6. 2012. godine, a odredbe u vezi sa davanjem
podataka o zdravstvenom stanju stupaju na snagu 1. 10.
2012.
Autor ovog članka kaže da za ekonomiju osiguranja
novi propisi u vezi sa elektronskom komunikacijom,
sadržani u ovom Zakonu, predstavljaju dugo očekivani
„korak u 21. vek.” Pored toga, donete su izmene odredbi o dopustivosti davanja ličnih zdravstvenih podataka
klijenata od strane privatnih osiguravača, regulisano je
opšte pravo potošača na odustanak od ugovora, uneti propisi o posredovanju u prodaji neto polisa kao i
precizirane obaveze brokera na proveru solventnosti.
Prema ovom Zakonu ugovarač osiguranja i osiguravač
mogu da ugovore da osiguravač svoju obavezu davanja
informacija i objašnjenja ugovaraču osiguranja ispunjava elektronskim putem. Ovo treba da bude izričito
ugovoreno. Ugovarač osiguranja ima pravo izbora da
li će informacije i saopštenja da prima u papirnoj ili
elektronskoj formi, o čemu ga osiguravač mora jasno
informisati. Posle toga mora da usledi ispostavljanje
polise o životnom osiguranju, osiguranju od nezgode
i penzijskom osiguranju u papirnoj formi. List pokrića
koji glasi na donosioca je izuzet iz elektronskog načina
komunikacije. Sve ostalo – uslovi osiguranja, saopštenja
i listovi pokrića (na ime – prim. prevodioca) mogu se
ispostaviti elektronski. Ovo u osnovi vredi i za obavezu
informisanja prema par. 9a, 18b i 75 Zakona o nadzoru
osiguranja Austrije.
Paragrafi 9a i 18b propisuju informisanje ugovarača osiguranja u pisanoj formi (pri tome je izraz pisanoj
preuzet iz direktiva, a ne potpisanoj u smislu Opšteg
građanskog zakonika). Odredbe o finansijskom nadzoru su svojim minimalnim standardima utvrdile da
informacije iz par. 9a, 18b i 75 Zakona o nadzoru osiguranja mogu da budu i na trajnom nosaču podataka;
autor ovde napominje pretpostavku da se ugovarač
osiguranja prethodno izričito saglasio sa elektronskom
dostavom podataka i da mu je ukazano da ima pravo
na opoziv izbora u svakom momentu. Istovremeno
autor naglašava da obaveza predugovornog informisanja predstavlja obavezu koju treba ispuniti prema klijentu, tj. ugovaraču osiguranja svakako treba dostaviti
ove informacije, jer njihovo isticanje na internetu nije
dovoljno; dovoljno je da ugovarač osiguranja dostavi
svoju e-mail adresu na koju će ih primati. Ugovaranje
elektronske komunikacije mora da sadrži način dostave
podataka i obavezu za obe ogovorne strane da navedu
podatke za pristup internetu i da se međusobno obaveste o promenama tih podataka. O načinu dostave podataka odlučuje konačno osiguravač i što zavisi od toga
koje tehnike elektronskih komunikacija on primenjuje.
Zakon ne reguliše samu tehiku elektronskih komunikacija, što znači da one mogu biti različite. Prihvatljiva
je elektronska adresa ili uvođenje javne internet stranice, kao na primer stranice na kojoj su istaknuti važeći
uslovi osiguranja. U tzv. portalskim rešenjima (kada
je ugovaraču osiguranja za pristup na internet stranicu osiguravača potrebna lozinka) treba paziti na to da
ugovarač osiguranja na portalu bude dobro informisan o novim ispravama. Po svim pravilima on bi isprave koje prima od osiguravača (na primer, isprave koje
sadrže predugovorne informacije, isprave koje sadrže
primerak predloženih ugovornih uslova ili isprave koje
sadrže izjave osiguravača u vezi sa zaključenim ugovorom – prim. prevodioca) trebao da dobije kao e-mail.
Nezavisno od načina dostave isprava, ugovarač osiguranja mora da zna na koji način će se odvijati elektronska
komunikacija. Zato ima obavezu da pošalje svoju e-mail
adresu i da ima redovan pristup internetu. Ono što se
1/2013
Kraj reke papira
dostavlja vredi kao dokazno sredstvo kada sporazum o
elektronskoj komunikaciji sadrži odgovarajuće podatke
i kada osiguravač smatra da nema nikakvih prepreka za
pristup internetu, kao na primer kada se u komunikaciji više puta pojavi obaveštenje „greška u dostavi.” Ako
osiguravač ima opravdan razlog za sumnju da njegove
elektronske informacije nisu uspešno našle put do primaoca, sa ugovaračem osiguranja mora da stupi u vezu
na drugi način.
Ako se informacije vezane za ugovor šalju elektronski, u e-mailu to treba naglasiti u rubrici „predmet”
(nem: Betreff) kako bi se razlikovao u masi primljene
elektronske pošte. Obe ugovorne strane imaju mogućnost da u svako doba raskinu sporazum o elektronskoj
komunikaciji, odnosno da pojedine izjave daju u papirnoj formi. Ovakvo pravilo, kaže autor, ima smisla da bi
komunikacija mogla da se održava i u slučaju smetnji ili
prekida elektronskih veza. Nadalje, ugovarač osiguranja
ima mogućnost da pojedine informacije i izjave dobijene elektronskim putem zatraži u papirnoj formi – svaku
prvi put besplatno, a sledeće uz određenu novčanu naknadu.
Autor napominje da je takođe važno da se ugovaraču osiguranja obezbedi da može prosleđene sadržaja trajno da čuva i da se na njih može uvek pozvati, i
zaključuje osnovnu ideju izmena u ovom delu, a to je
da pridržavanje „pravila igre” elektronske komunikacije
podrazumeva pristup informacijama, što kao zakonska
pretpostavka znači i više pravne sigurnosti nego do sad.
Pored ugovaranja elektronske komunikacije za napred istaknute potrebe postoji mogućnost da se za
određene izjave, posebno one koje se tiču nastanka ili
sadržine odnosa osiguranja, ugovori pisana ili pisana i
potpisana forma. Tako se kao i do sada može primeniti
pisana forma za raskid ugovora, odustajanje od ugovora, vinkulaciju polise, stavljanje pod hipoteku osigurane
stvari, promenu korisnika u životnom osiguranju, punomoćja i sličnih izjava. Važno je da ugovarač osiguranja ne izvrši grubu povredu obaveze ugovaranja za
pisanu formu. Za ugovaranje pisane forme je, kao i za
ugovaranje elektronske komunikacije, potrebna izričita saglasnost ugovarača osiguranja data u formularu.
Odredba u Opštim pravilima (uslovima) osiguranja nije
dovoljna.
Dalje autor navodi, pošto su u Zakonu uklonjene gotovo sve prinudne norme o pisanim formama izjava iz
Zakona o ugovoru o osiguranju, odredba o pisanoj for-
mi mora postojati u slučajevima za koje nije ugovorena
elektronska komunikacija. I ovde je potrebna izričita
saglasnost ugovarača osiguranja. U vezi sa propisima o
formi u Zakonu se menja i sledeće: ako se osiguravač
poziva na ništavost izjave, jer ista nije data u pisanoj formi, moraće bez odlaganja o tome da obavesti davaoca
konkretne izjave. Davalac izjave ima rok od 14 dana da
otkloni ukazani nedostatak.
Nadalje, autor se osvrće na opšte pravo na odustanak od ugovora koji Zakon ustanovljava po uzoru na
nemački Zakon o ugovoru o osiguranju, a oslanja se na
Zakon o potrošačkom kreditu. Potrošač može bez navođenja razloga za odustanak i, za razliku od do sada važećeg prava, da odustane od ugovora u roku od 14 dana
bez obzira na to koje isprave i informacije su mu dostavljene. Rok za odustajanje počinje danom kada je ugovarač osiguranja dobio list pokrića, uslove osiguranja,
informacije u skladu sa par. 9a i 18b Zakona o nadzoru
osiguranja i opšte obaveštenje na osnovu par. 137f, 137g
i 137h Uredbe o obavljanju samostalnih privrednih delatnosti. Pravo na odustanak ne postoji ako je ugovor
zaključen na rok kraći od 6 meseci, a prestaje najkasnije
mesec dana nakon prispeća polise i pouke o pravu na
odustajanje. Zakon takođe proširuje odredbe par. 176,
st. 5 i 6 Zakona o ugovoru o osiguranju na takozvane
neto polise. U slučaju, kako se to naziva, ranog storniranja (raskid ugovora u roku prvih pet godina) neto polise
posredniku osiguranja mora, prema osnovnim principima, ugovarač osiguranja da nadoknadi deo primljene
provizije. Izmene nemaju nameru da ograniče pravo
posrednika osiguranja da sa klijentom ugovori honorar
u smislu par. 134 Uredbe o obavljanju samostalnih privrednih delatnosti, pod uslovom da se ovakvom odredbom ne izbegava primena par. 176, st. 5 i 6.
Kao daljnju novinu autor izlaže i preciziranje par.
28, pod br. 2, Zakona o brokerima u osiguranju, koji
ubuduće neće morati da vrše proveru solventnosti osiguravača redovno, već izuzetno. Naime, provera solventnosti je obaveza za brokera kada se na osiguravača
ne primenjuju standardne mere nadzora solventnosti
propisani evropskim pravom ili kada je brokeru i pored postojanja takvog nadzora moralo biti poznato da je
platežna sposobnost osiguravača sumnjiva.
Prevela i priredila za objavljivanje:
Nela Bukorović
E-mail: [email protected]
73
74
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE /
ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
1/2013
Dr Jovan SLAVNIĆ* i dr Slobodan JOVANOVIĆ**
Transparentnost ugovora o osiguranju uslova, limita i
predugovornih informacija – odgovor na upitnik povodom XIV
svetskog kongresa međunarodnog udruženja za pravo osiguranja
(AIDA) koji će se održati u Rimu od 29. 9. do 2. 10. 2014. godine
***
UPITNIK
Upitnik se ne odnosi na obavezu informisanja od strane ugovarača osiguranja – osiguranika
A. Transparentnost ugovora o osiguranju
I. Pravila o transparentnosti ugovora o osiguranju
prema opšim ugovornim pravilima
Smisao transparentnosti koji se koristi u ovom Upitniku označava jasnoću, razumljivost i sveobuhvatnost
ugovornog teksta. Molimo da navedete da li u vašoj zemlji postoje bilo kakve zakonske ili podzakonske odredbe i/ili sudska praksa o transparentnosti u ugovoru o
osiguranju, limitima i uslovima, uz navođenje:
1. da li postoje posebna pravila koja reguliše određene
vrste ugovora ili ugovora sa slabijim ugovornim stranama, kao što su ugovori koji se zaključuju između
prodavca ili dobavljača i potrošača; i
Posebna pravila o zaštiti slabije ugovorne strane sadržana su u Zakonu o zaštiti potrošača donetim 2010.

Profesor Univerziteta u Novom Sadu, Predsednik Udruženja
za pravo osiguranja Srbije, e-mail: [email protected]

Vanredni profesor, Univerzitet Privredna akademija, Pravni
fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad, e-mail: nsbob@
sezampro.rs.

Upitnik se odnosi na zaštitu ugovarača osiguranja od
prevarnih uslova polisa osiguranja i obaveze informisanja koje
moraju da ispune osiguravači i posrednici u osiguranju pre
zaključenja bilo kakvog ugovora o osiguranju.
Izveštaji treba da istaknu pozitivne zakone i podzakonske
akte, kao i sva pravna sredstva koja se mogu koristiti protiv
kršenja tih obaveza, kao što su građanske tužbe, novčane kazne
ili disciplinske mere.
Posebnu pažnju treba posvetiti pravilima o transparentnosti
ugovora o osiguranju života, uključujući i poređenje sa sličnim
pravilima koja se primenjuju na finansijsko posredovanje.
godine („Službeni glasnik RS”, br. 73/2010 od 12. 10.
2010.)
Ovaj zakon uređuje zaštitu potrošača u ostvarivanju
prava iz
– ugovora na daljinu i ugovora zaključenih izvan poslovnih prostorija osim ugovora koji su zaključeni
upotrebom automata za prodaju robe ili usluga ili
pomoću poslovnih prostorija koje su automatizovane i ugovore o prodaji hrane ili pića u privremenim
objektima.
– ugovora koji se zaključuju izvan poslovnih prostorija, osim ugovora koji se zaključuju izvan poslovnih prostorija, a koji za predmet imaju: osiguranje;
finansijske usluge čija cena zavisi od promena na
finansijskom tržištu na koje trgovac ne može da utiče i koje nastanu u periodu u kome potrošač ima
pravo da raskine ugovor i potrošački kredit.
– ugovora o prodaji robe,
– ugovora o isporuci robe koja je predmet proizvodnje,
– ugovora o pružanju usluga,
– ugovora o turističkom putovanju
– ugovora o vremenski podeljenom korišćenju nepokretnosti
– ugovora o boravku učenika ili studenta u porodici
u inostranstvu ili drugom odgovarajućem smeštaju
uz redovno pohađanje nastave u školi ili na fakultetu u trajanju dužem od tri meseca ili uz saglasnost
ugovornih strana u kraćem trajanju, kao i radi redovnog pohađanja određene obuke.
Odredbe ovog zakona kojima se uređuje odgovornost
proizvođača stvari sa nedostatkom ne primenjuju se na
odgovornost za štetu prouzrokovanu nuklearnim udesima i na odgovornost za štetu koja je uređena potvrđenim
međunarodnim ugovorima.
1/2013
Transparentnost ugovora o osiguranju uslova, limita i predugovornih informacija – odgovor na...
2. da li postoje bilo kakve propisane posebne obaveze na
jednostran način, adhezionim ili standardnim ugovorima, i da li se pravilo contra proferentem primenjuje u svim takvim ugovorima.
Na osnovu čl. 100 Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. godine (dalje u tekstu: ZOO), u slučaju
kad je ugovor zaključen prema unapred odštampanom sadržaju, ili kad je ugovor bio na drugi način
pripremljen i predložen od jedne ugovorne strane,
nejasne odredbe tumačiće se u korist druge strane.
Dakle pravilo contra proferentem se primenjuje u
svim slučajevima kada se ugovor zaključuje adhezionim putem.
II. Posebna pravila o transparentnosti koja se
primenjuju na ugovore o osiguranju
Pravila o transparentnosti obuhvataju pravila ugovornog prava i sva druga pravila koje su doneli organi
nadležni za nadzor društava za osiguranje (nadzorna
pravila).
1. Molimo da navedete koja pravila društvo za osiguranje mora da ispunjava prilikom sastavljanja klauzula
ugovora o osiguranju, uz razlikovanje između ugovornog prava osiguranja i nadzornih pravila, i takođe
navesti:
(a) sva pravila zajednička za sve ugovore o osiguranju;
Prema čl. 900 ZOO koji se primenjuje na sve vrste ugovora o osiguranju, izuzev plovidbenog osiguranja, osiguranja potraživanja i reosiguranja,
ugovorom se može odstupiti samo od onih odredaba
u kojima je to odstupanje izričito dopušteno, kao i
od onih koje pružaju ugovaračima mogućnost da
postupe kako hoće. Takođe, odstupanje od ostalih
odredaba, ukoliko nije zabranjeno ZOO-ma ili kojim drugim zakonom, dopušteno je samo ako je u
nesumnjivom interesu osiguranika.
Narodna banka Srbije (dalje u tekstu: NBS), u
svojstvu organa nadležnog za nadzor osiguranja,
donela je „Smernicu br. 1 o dostupnosti podataka i
informacija finansijskoj javnosti i o transparentnosti
na tržištu osiguranja” (dalje u tekstu: Smernica) iz
2007. godine čiji cilj je bio:
1) ostvarivanje zaštite interesa osiguranika, korisnika osiguranja i trećih oštećenih lica;
2) omogućavanje dostupnosti informacija svim
zainteresovanim stranama;
3) stvaranje poverenja građana u finansijski sistem i sektor osiguranja.
Ovom Smernicom propisan je obavezan sadržaj
uslova osiguranja, bitna ili neuobičajena isključenja,
stil, prezentacija i dužina dokumenta društava za
osiguranje. Tako društvo za osiguranje treba da dobro opiše svaki proizvod osiguranja i pojasni njegove
karakteristike kako bi klijentu bilo omogućeno da na
osnovu potpunih informacija samostalno donese odluku da li da zaključi ugovor i da li proizvod / ugovor
odgovara njegovim potrebama.
U opštim, posebnim i dodatnim uslovima osiguranja i u drugim dokumentima koji opisuju proizvode
osiguranja, uslove i tarife u pojedinačnim slučajevima, kao i kratke prikaze polisa, društva za osiguranje bi trebalo da nabroje sva bitna i neuobičajena
isključenja posebih slučajeva koji nisu obuhvaćeni
polisom.
Navođenje slučajeva koje ne obuhvata polisa treba
da bude jasno, nedvosmisleno i da ne dovodi u zabludu osiguranika, odnosno klijenta.
Prilikom korišćenja tehničkih termina, društva
za osiguranje treba da razmotre da li će klijent razumeti njihovo značenje (da li je njihovo korišćenje
neophodno, sva objašnjenja trebalo bi da budu na
srpskom jeziku, mogu biti i višejezična, tehnički termini jasno definisani i objašnjeni).
Smernica nalaže izbegavanje nepotrebnih upućivanja i preupućivanja u ugovorima, kao i upućivanja koja dovode klijenta u zabunu o sadržini ugovora.
Primetićemo, da je donošenje ove Smernice od
strane NBS iznuđeno jer u Republici Srbiji nisu doneti zakonski akti kojima se uređuje obavezni sadržaj i druga u Smernici navedena pitanja koja treba
da ispunjavaju opšti uslovi osiguranja radi zaštite
ugovarača osiguranja, osiguranika i korisnika osiguranja, obaveza predugovornog informisanja osiguranika i druga pitanja koja su predmet regulisanja
Smernice. Ta pitanja po Ustavu Republike Srbije iz
2006. godine uređuju se, kao oblast obligacionih odnosa, isključivo zakonom (Ustav Republike Srbije, čl.
97, st. 1. tačka 7 i čl. 99, st. 1 tač. 7). To i objašnjava
zbog čega NBS ne kontroliše društva za osiguranje u
pogledu primene ove Smernice, iako njena primena
i razumevanje, prema stavu izraženom u Smernici,
„doprinosi poboljšanju rada društava za osiguranje
u drugim oblastima koje su predmet posrednog i
neposrednog nadzora i predupređuje preduzimanje
pojedinih mera nadzora.” Zahvaljujući autoritetu
koji uživa NBS među društvima za osiguranje koje
se zasniva na ovlašćenjima koje ima u sprovođenju
nadzora nad radom ovih društava u Zakonom o
osiguranju iz 2004. godine predviđenim segmentima njihovog poslovanja, primećuje se da su društva
75
1/2013
JOVAN SLAVNIĆ i SLOBODAN JOVANOVIĆ
76
za osiguranje uglavnom uskladila svoje uslove osiguranja, polise i druga dokumenta sa zahtevima iz
Smernice.
(b) da li se primenjuju različita pravila za sledeće vrste ugovora:
(i) ugovore o osiguranju života;
(ii) ugovore o osiguranju neživota;
(iii) posebne vrste ugovora o osiguranju (na primer, osiguranje od nezgode ili bolesti); i
(iv) ugovori o obaveznom osiguranju;
Primenjuju se različita pravila. Pravila koja se tiču
ugovora o osiguranju života, ugovora o osiguranju stvari i ugovora o osiguranju od nezgode, obuhvaćena su u
ZOO. Ugovor o osiguranju od bolesti uređen je Uredbom Vlade o dobrovoljnom zdravstvenom osiguranju iz
2008. godine. Ugovori o obaveznom osiguranju regulisani
su posebnim zakonima o pojedinim vrstama obaveznih
osiguranja od odgovornosti koja se tim zakonima uvode
(ukupno 20 vrsta) i zakonima o obaveznim osiguranjima
od nezgode (2 vrste).
(c) da li postoje specijalna pravila za investicione
proizvode osiguranja, kao što su osiguranje kapitalne sume, osiguranje života povezano sa investicionim fondom ili berzanskim indeksom (tzv.
polise vezane za investicionu jedinicu i polise vezane za indeks);
Ne postoje posebna pravila za investicione proizvode
osiguranja, osiguranje života povezano sa investicionom
jedinicom ili berzanskim indeksom.
2. Molimo da navedete posledice kršenja obaveza transparentnosti prema ugovornom pravu i ugovornom
pravu osiguranja, uz navođenje:
(a) da li i u kojim okolnostima kršenje utiče na ugovor ili pojedinačne ugovorne odredbe (ništavost ugovora ili ništavost neke ugovorne odredbe, otkaz ugovora
ili nešto treće);
Za ugovorno pravo osiguranja videti odgovor pod
A.I.2. Osim navedenog, na osnovu čl. 918 ZOO ništave
su odredbe ugovora koje predviđaju gubitak prava na naknadu ili svotu osiguranja, ako osiguranik posle nastupanja osiguranog slučaja ne izvrši neku od propisanih ili
ugovorenih obaveza.
Za trgovačke ugovore u vezi sa zaštitom potrošača
važe pravila iz Zakona o zaštiti potrošača iz 2010. Tako
su, na primer, ništave pojedine odredbe ugovora između
potrošača i trgovca koje su suprotno odredbama tog zakona zaključene na štetu potrošača. Ništavost pojedine
odredbe ugovora ne podrazumeva ništavost celog ugovora ako ugovor može da proizvodi pravno dejstvo bez te
odredbe. Ili, na primer, ako trgovac prilikom zaključenja
potrošačkog ugovora povredi obavezu da mu dostavi predugovorne informacije, potrošač može da zahteva poništaj zaključenog ugovora, u roku od jedne godine od dana
zaključenja ugovora, ako nije dobio informacije ili ih je
dobio ali one nisu potpuno u skladu sa odredbama Zakona o zaštiti potrošača, nezavisno od toga da li je trgovac
imao nameru da propuštanjem obaveze informisanja navede potrošača na zaključenje ugovora (Zakon o zaštiti
potrošača iz 2010, čl. 16, st. 7).
(b) da li i u kojim okolnostima kršenje može dovesti
do nadoknade štete ili druge vrste kompenzacije
putem presude u korist druge ugovorne strane;
Kršenje obaveza transparentnosti podležu primeni
opštih pravila obligacionog prava o ništavosti ugovora iz
ZOO. To znači da ako bi propisom koji je prinudna norma unapred bilo propisano da povreda neke obaveze iz
domena transparentnosti ima za posledicu ništavost ugovora, onda ugovarač koji je kriv za zaključenje ništavog
ugovora bi bio dužan da saugovaraču nadoknadi štetu
koju trpi zbog ništavosti ugovora, ako ovaj nije znao ili
prema okolnostima nije mogao znati za postojanje uzroka ništavosti. Takođe u slučaju ništavosti ugovora zbog
povrede prinudnih propisa, ustanovljena je obaveza da
svaka ugovorna strana vrati drugoj sve ono što je primila
po osnovu takvog ugovora. Sud vodi računa na ništavost
po službenoj dužnosti. A pravo na isticanje ništavosti se
ne gasi. Međutim, ako bi bilo propisano da zbog povrede
obaveze tansparentnosti ugovarač može da traži poništaj
ugovora kao u primeru pod A.II.2.(a) radilo bi se o rušljivom ugovoru, a ne ništavom. Tada ugovarač na čijoj je
strani uzrok rušljivosti bio bi dužan da svom saugovaraču da nadoknadi štetu koju trpi zbog ponišenja ugovora,
ako ovaj nije znao ni morao znati za postojanje uzroka
rušljivosti ugovora. A ako je nešto na osnovu ugovora koji
je poništen bilo ispunjeno, ima se izvršiti vraćanje. Kada
je u pitanju vraćanje novca, kao i kod ništavosti ugovora,
vraćanje bi se imalo izvršiti prema cenama u vreme vraćanja, odnosno donošenja sudske odluke.
(c) da li su propisane bilo koje druge posledice kršenja;
–
(d) koje posledice mogu nastati kršenjem nadzornih pravila, kao što je zabrana ili ograničavanje
zaključivanja ugovora i/ili novčane kazne. Osim
toga, navesti da li izrečene mere novčanih kazni
ili ograničenja delatnosti društva za osiguranje
podleže pravu na obraćanje sudovima; i
–
(e) da li je pravno sredstvo koje je preduzeo nadzorni
organ de jure ili de facto element koji je obave-
1/2013
Transparentnost ugovora o osiguranju uslova, limita i predugovornih informacija – odgovor na...
zujući za postupajućeg sudiju a povodom tužbe
koju je podnela slabija strana protiv jače strane za
iste činjenice povodom kojih je nadzorni organ
izrekao meru.
–
B. Predugovorne informacije i pregovori
bona fide
U smislu ovog dela, termin „predugovorna informacija” označava obavezu informisanja i savetovanja ugovorača osiguranja pre zaključenja ugovora o osiguranju.
U smislu ovog dela, pregovori bona fide označavaju obavezu da se pregovara korektno, da se uzdražava
od malicioznih ili čak pasivnog držanja, te da se drugoj
strani pruže sve informacije koje su bitne, poznate ili
jedva poznate u sklopu uobičajene pažnje pre zaključenja ugovora.
I. Predugovorne informacije po
opštem ugovornom pravu
Molimo da navedete:
1. da li postoje posebna pravila koja regulišu određene
vrste ugovora ili ugovora sa slabijim stranama, kao
što su ugovori koje zaključuje prodavac ili dobavljač
sa potrošačem; i
Na osnovu čl. 16 Zakona o zaštiti potrošača, trgovac
je dužan da pre zaključenja ugovora o prodaji robe ili
pružanju usluga, potrošača na jasan i razumljiv način,
obavesti o:
1) osnovnim obeležjima robe ili usluge;
2) adresi i drugim podacima koji su od značaja za
utvrđivanje identiteta trgovca, kao što su naziv trgovca ili
naziv drugog trgovca u čije ime taj trgovac postupa;
3) prodajnoj ceni ili načinu na koji će se prodajna cena
obračunati ako se zbog prirode proizvoda prodajna cena
ne može utvrditi, kao i o svim dodatnim poštanskim troškovima i troškovima transporta i isporuke i mogućnosti
da se ti troškovi mogu staviti potrošaču na teret;
4) načinu plaćanja, načinu i roku isporuke, načinu izvršenja drugih ugovornih obaveza, kao i načinu na koji
se postupa po pritužbama potrošača;
5) postojanju prava potrošača na jednostrani raskid
ugovora pod uslovima koji su propisani ovim zakonom;
6) podršci koju trgovac pruža potrošaču posle prodaje,
ugovornim garancijama i uslovima pod kojima potrošač
ima pravo na ugovorne garancije;
7) vremenu na koje je ugovor zaključen ako je zaključen na određeno vreme, a ako je ugovor zaključen na neodređeno vreme o uslovima za raskid ugovora;
8) minimalnom trajanju ugovorne obaveze potrošača
ako je potrebno odrediti njeno trajanje;
9) obavezi potrošača da pruži bilo koji oblik obezbeđenja na zahtev trgovca i o uslovima pod kojima ta obaveza
postoji.
2. sve posebne obaveze koje ima strana koja formuliše ugovorne uslove jednostrano, kod adhezionih ili
standardnih ugovora.
Ugovorna strana koja sastavlja opšte uslove adhezionih ugovora mora ih objaviti na uobičajeni način. Opšti
uslovi obavezuju drugu ugovornu stranu ako su joj bili
poznati ili morali biti poznati u času zaključenja ugovora.
Kod standardnih ugovora o osiguranju, na osnovu čl.
902, st. 3 i 4 ZOO, osiguravač je dužan da upozori ugovarača osiguranja da su opšti i posebni uslovi osiguranja
sastavni deo ugovora i predati mu njihov tekst, ako ti
uslovi nisu štampani na samoj polisi. Izvršenje navedene
obaveze mora da bude konstatovano na polisi.
II. Predugovorne informacije prilikom
zaključenja ugovora o osiguranju. Određena
pravila o ugovorima o osiguranju.
1. Molimo da navedete da li postoje posebna pravila
koja regulišu sledeće vrste ugovora:
(a) ugovore o osiguranju života;
(b) ugovore o osiguranju neživota;
(c) posebne vrste ugovora o osiguranju (na primer,
osiguranje od nezgode ili bolesti); i
(d) ugovori o obaveznom osiguranju;
(e) investicioni proizvodi osiguranja, kao što su osiguranje kapitalne sume, osiguranje života povezano sa investicionim fondom ili berzanskim
indeksom (tzv. polise vezane za investicionu jedinicu i polise vezane za indeks);
Ne postoje zakonom propisana posebna pravila po
vrstama osiguranja koja bi regulisala sadržinu predugovornih informacija sa kojima bi osiguravač trebalo da
upozna ugovarača osiguranja / osiguranika.
2. Molimo da navedete obaveze koje postoje u svim
ugovorima o osiguranju i one koje postoje kod specijalnih vrsta ugovora o osiguranju navodeći:
(a) da li postoji obaveza osiguravača da informiše
ugovarača osiguranja o njegovim pravima i obavezama iz ugovora, čak iako je obaveza regulisana opštim uslovima adhezionog ugovora koje su
poznate ili su mogle da budu poznate strani koja
pristupa ugovoru;
Ne postoji.
77
1/2013
JOVAN SLAVNIĆ i SLOBODAN JOVANOVIĆ
78
(b) da li postoje posebne obaveze informisanja u vezi
sa predmetom i karakteristikama osiguravajućeg
pokrića;
Ne postoje.
(c) da li postoji obaveza informisanja u vezi sa zakonskim obavezama ugovarača osiguranja (na
primer, u obaveznom osiguranju); i
Ne postoji.
(d) da li postoji obaveza procene da li je relevantni
proizvod osiguranja adekvatan za zadovoljenje
osiguranikovih potreba i upućivanja na izbor pogodnijeg proizvoda;
Ne postoji.
(e) da li postoje bilo kakve obaveze informisanja u
vezi sa potencijalnim sukobom interesa između
osiguravača i osiguranika.
Ne postoje.
III. Kršenje pregovora bona fide
i predugovorne obaveze informisanja.
1. Prema ugovornom pravu, molimo da navedete:
(a) da li i u kojim okolnostima kršenje utiče na ugovor ili pojedinačne ugovorne odredbe (ništavost
ugovora ili pojedinačne odredbe, otkaz ugovora
ili drugi događaji);
Videti odgovor pod A.II.2.(b).
(b) da li i u kojim okolnostima kršenje može dovesti
do nadoknade štete ili druge kompenzacije putem presude u korist druge strane iz ugovora;
Videti odgovor pod A.II.2.(b).
(c) kriterijume koji se primenjuju na utvrđivanje (takođe u vezi sa teretom dokazivanja) i kvantifikovanje šteta ili povreda koje treba nadoknaditi;
Nije regulisano.
(d) da li su bilo koje druge okolnosti regulisane.
Nisu regulisane.
2. Prema ugovornom pravu osiguranja, molimo da
navedete:
(a) da li i u kojim okolnostima kršenje transparentnosti utiče na ugovor ili pojedinačnu ugovornu
odredbu (ništavost ugovora ili pojedinačne ugovorne odredbe, otkaz ugovora ili drugi događaji);
Videti odgovor pod A.II.2.(b).
(b) da li i u kojim okolnostima kršenje transparentnosti može da dovede do nadoknade štete ili
druge kompenzacije putem presude u korist druge strane iz ugovora;
Videti odgovor pod A.II.2.(b).
(c) kriterijumi koji se primenjuju na utvrđivanje (takođe i u vezi sa teretom dokazivanja) i kvantifikovanje šteta ili povreda koje treba nadoknaditi; i
–
(d) koje posledice mogu nastati kršenjem nadzornih
pravila, kao što su zabrana ili ograničavanja zaključivanja ugovora i/ili novčane kazne;
–
(e) da li donesene mere kao što su novčane kazne ili
ograničenja obavljanja delatnosti društva za osiguranje ne isključuju pravo obraćanja sudovima; i
–
(f) da li su mere koje je izrekao nadzorni organ de
jure ili de facto element koji obavezuju parnični
postupajući sud povodom tužbe koju je pokrenula slabija strana protiv jače strane na istom činjeničnom osnovu kao i onom zbog kog je izrečena
nadzorna mera.
–
IV. Posrednici u osiguranju
U smislu ovog dela, termin „posrednik u osiguranju”
označava lice koje šalje ili predlaže ugovore o osiguranju u ime osiguravača.
1. Navesti da li je delatnost posrednika u osiguranju:
(a) neregulisana;
Delatnost posrednika u osiguranju je regulisana.
(b) podleže pravilima nadzora;
Delatnost posrednika podleže pravilima nadzora
od strane NBS.
(c) podleže pravilima nadzora samo za određene vrste profesionalnih posrednika, kao što su agenti
osiguranja ili brokeri; i
Svi posrednici podležu pravilima nadzora, uključujući i banke kad rade kao agenti osiguranja.
(d) organ koji nadzire posrednike u osiguranju je isti
kao i organ koji nadzire društva za osiguranje.
Na osnovu Zakona o osiguranju iz 2004. godine,
NBS je organ nadležan za nadzor društava za osiguranje, društava za zastupanje, društava za posredovanje u osiguranju i banaka kao agenata osiguranja.
2. Navesti sledeće, navodeći izvor predmetne obaveze (zakoni i/ili nadzorna pravila):
(a) obaveze posrednika u pogledu predugovornog
informisanja, navodeći da li postoje posebna pravila koja se primenjuju na različite vrste ugovora:
(i) ugovore o osiguranju života;
(ii) ugovore o osiguranju neživota;
(iii) posebne vrste ugovora o osiguranju (na primer, osiguranje od nezgode ili bolesti); i
1/2013
Transparentnost ugovora o osiguranju uslova, limita i predugovornih informacija – odgovor na...
(iv) ugovori o obaveznom osiguranju;
(v) investicioni proizvodi osiguranja, kao što su
osiguranje kapitalne sume, osiguranje života povezano sa investicionim fondom ili berzanskim
indeksom (tzv. polise vezane za investicionu jedinicu i polise vezane za indeks); i
Prema čl. 85 Zakona o osiguranju, društvo za posredovanje (brokerske poslove u osiguranju) u osiguranju
dužno je da upozna osiguranika sa svim pravnim i ekonomskim odnosima sa društvom za osiguranje koji utiču
na nepristrasnost društva za posredovanje u osiguranju u
ispunjavanju obaveza prema osiguraniku.
Pod pravnim i ekonomskim odnosima iz stava smatraju se naročito odredbe ugovora o posredovanju zaključenog između društva za posredovanje u osiguranju
i društva za osiguranje, na osnovu kojih je društvo za posredovanje u osiguranju:
1) dužno posredovati isključivo u zaključenju ugovora
o osiguranju sa određenim društvom za osiguranje;
2) ugovorilo pravo na uvećanu proviziju, u odnosu na
uobičajenu proviziju za posredovanje kod određenih vrsta osiguranja.
Propisana pravila u pogledu obaveze posrednika u osiguranju na predugovorno informisanje primenjuju se bez
obzira na vrstu ugovora.
Na osnovu Smernice NBS društvo za posredovanje je
dužno da prilikom pružanja informacija potencijalnom
klijentu, obezbedi da te informacije omogućavaju donošenje odluke na osnovu procene i dobrih podataka i da
obuhvataju:
1) podatke o posredniku, odnosno zastupniku (posebno o tome da li je povezan ili nezavisan i sl.);
2) informacije o osiguravaču;
3) sve bitne podatke o proizvodu (uključujući, ali se
ne ograničavajući samo na sledeće: cena, uslovi, cilj proizvoda, faktori rizika, garancije, posebna isključenja i sl.);
4) iznose mesečnih ili godišnjih rata i procenjene povraćaje, odnosno iznose koje treba da isplati osiguravač
(ukoliko je primenjivo na konkretan slučaj);
5) podatke o pripadajućoj dobiti i svim rizicima koje
snosi osiguranik objašnjene na istinit i fer način, omogućavajući mu da sagleda sva prava i obaveze iz ugovora;
6) druga prava i obaveze obe strane opisane na jasan,
nedvosmislen i razumljiv način.
Prema Smernici, željeni nivo transparentnosti treba osiguraniku da omogući da na jasan i siguran način
uporedi vrednosti proizvoda među osiguravajućim kompanijama, bez obzira na to da li se ti proizvodi kupuju
direktno od društva ili preko posrednika.
Jedino pravilo Smernice o transparentnosti u vezi sa
ugovorima o osiguranju života predviđa da prilikom
sklapanja ugovora životnog osiguranja kod koga postoji
učešće u dobiti, društvo treba da drugoj ugovornoj stra-
ni saopšti sve bitne informacije, kao i da joj periodično
(najmanje jednom godišnje) dostavlja izveštaje o dobiti
na koju druga strana ima pravo po ugovoru.
Ipak, treba imati u vidu da primena i razumevanje
Smernice Narodne banke Srbije, prema stavu izraženom
u samoj Smernici, „doprinosi poboljšanju rada društava
za osiguranje u drugim oblastima koje su predmet posrednog i neposrednog nadzora i predupređuje preduzimanje pojedinih mera nadzora”, te da Narodna banka
Srbije ne kontroliše društva za posredovanje u smislu
njene primene.
Na obavezu posrednika na davanje predugovornih informacija potrošača takođe se primenjuje Zakon o zaštiti
potrošača iz 2010. – Videti odgovor pod A.II.2.(a).
(b) da li postoje različite i/ili dodatne obaveze za posebne vrste posrednika.
Društvo za posredovanje u osiguranju koje obavlja
poslove posredovanja (brokerske poslove u osiguranju)
u osiguranju na osnovu naloga osiguranika, dužno je da
osiguraniku pruži objašnjenja i savete o okolnostima koje
su od značaja za zaključenje ugovora o osiguranju.
U izvršavanju obaveze objašnjavanja i savetovanja,
društvo za posredovanje u osiguranju dužno je naročito
da:
1) izradi odgovarajuću analizu opasnosti i predloži
odgovarajuće pokriće;
2) izradi procenu solventnosti društva za osiguranje,
na osnovu podataka o poslovanju tog društva;
3) posreduje, radi pregovaranja o zaključenju ugovora
o osiguranju sa društvom za osiguranje koje, u odnosu na
okolnosti pojedinog slučaja, osiguraniku nudi najpovoljniju zaštitu;
4) obavesti društvo za osiguranje o osiguranikovoj
nameri da zaključi ugovor o osiguranju i da osiguraniku ponudi uslove osiguranja i upozna ga sa pravilima za
izračunavanje premije;
5) proveri sadržinu polise osiguranja;
6) ponudi pomoć osiguraniku za vreme trajanja ugovora o osiguranju, pre i posle nastupanja osiguranog slučaja, a naročito da vodi računa o tome da osiguranik u
utvrđenim rokovima izvrši radnje koje su od značaja za
očuvanje, odnosno ostvarivanje prava iz ugovora o osiguranju;
7) prati izvršavanje ugovora o osiguranju koji je osiguranik zaključio uz njegovo posredovanje;
8) izradi predlog za izmenu zaključenog ugovora o
osiguranju, radi veće sigurnosti osiguranika.
3. Navesti koje posledice mogu nastati ako posrednici prekrše obaveze informisanja, navodeći:
79
1/2013
JOVAN SLAVNIĆ i SLOBODAN JOVANOVIĆ
80
(a) da li i u kojim okolnostima kršenje može da rezultira u nadoknadi štete ili drugoj kompenzaciji
dosuđenoj u korist druge strane iz ugovora;
Vidi odgovor pod A.II.2.(b).
(b) da li i u kojim okolnostima osiguravač / principal
snosi odgovornost prema ugovoraču osiguranja i
osiguraniku za štetu koju prouzrokuje posrednik;
Osiguravač, prema Zakonu o osiguranju (čl. 98)
odgovara samo za postupke zavisnog agenta, onog
koji ne postupa potpuno samostalno već po nalozima osiguravača i to u sledećim slučajevima: za štetu
usled lažnog predstavljanja, za štetu zbog toga što
nije otkrio klijentu da istupa u svojstvu agenta i za
štetu prouzrokovanu klijentu nepažnjom.
(c) da li organ koji vrši nadzor delatnosti posrednika
u osiguranju može izreći kaznu; i
NBS, kao nadzorni organ nad posrednicima u
osiguranju može izreći novčanu kaznu za prekršaj
u iznosu od 100.000 do 1.000.000 dinara ako društvo za posredovanje ne upozna osiguranika sa svim
pravnim i ekonomskim odnosima sa društvom za
osiguranje koji utiču na nepristrasnost društva za
posredovanje u osiguranju u ispunjavanju obaveza
prema osiguraniku.
Za navedeni prekršaj, nadzorni organ kažnjava
i odgovorno lice u pravnom licu novčanom kaznom
od 10.000 do 50.000 dinara.
(d) da li i u kojim se okolnostima mogu izreći kazne
osiguravačima / principalima.
Osiguravačima se ne mogu izreći kazne zbog nesaopštavanja predugovornih informacija jer takva
obaveza za osiguravača nije ustanovljena.
C. Javnost proizvoda osiguranja:
transparentnost i korektnost
Molimo da navedete:
1. da li postoje neke specijalne obaveze u pogledu
transparentnosti i korektnosti koje se moraju izvršavati
prilikom reklamiranja proizvoda osiguranja;
Prema Smernici NBS, društva treba da izbegavaju nejasno i dvosmisleno reklamiranje svojih proizvoda i usluga.
2. da li kontrola reklamiranja postoji, navesti:
(a) vrste reklamiranja koje su pod kontrolom;
Nije regulisano specijalno za usluge osiguranja.
(b) da li postoji postupak dobijanja prethodne saglasnosti;
Ne postoji.
3. koje posledice mogu nastati zbog nesprovođenja
obaveza transparentnosti i korektnosti.
–
V. Otvoreni odgovor:
Ako je neophodno, navesti ostala pitanja koja smatrate bitnim za ovu temu.
N.B. Odgovori u ovom Upitniku su dati prema
stanju pozitivnih propisa Republike Srbije
na dan 21. 12. 2012. godine.
1/2013
IZ RADA UDRUŽENJA I DRUŠTAVA ZA OSIGURANJE /
ACTIVITIES OF THE ASSOCIATION AND INSURANCE COMPANIES
Dr Slobodan JOVANOVIĆ
Potpredsednik Udruženja za pravo osiguranja Srbije
Izveštaj sa IV konferencije AIDA Europe održane
13–14. septembra 2012. godine u Londonu
Četvrta po redu konferencija AIDA Europe održana
je u organizaciji njenog Izvršnog komiteta i Britanskog udruženja za pravo osiguranja (BILA) 13. i 14.
septembra 2012. godine u Londonu. Generalna tema
konferencije bila je „Vreme iskušenja, neizvesni ishodi: Kako se očekuje da se tome prilagode osiguravači i
reosiguravači.”
Iako je reč o regionalnoj konferenciji AIDA Europe,
njoj su prisustvovali ne samo učesnici iz evropskih država, već i vanevropskih: SAD, Australije, Izraela, Argentine, Brazila, Bolivije, Čilea, Perua, Hong Konga,
Tajvana, Japana i Venecuele. Konferenciji je prisustvovalo 263 delegata iz 35 država.
Među govornicima su bila najpoznatija imena iz
sveta osiguranja i to kako akademski profesori prof. dr
Herman Cousy, (Katholieke Universiteit Leuven), prof.
dr Jerome Kullmann, (Dauphine Université, Paris), prof.
dr Samim Ünan, (Istanbul University), prof. dr Pierpaolo
Marano (Università Cattolica del Sacro Cuore – Milan),
prof. dr Helmut Heiss (University of Zurich), prof. dr
Peter Kochenburger (University of Connecticut School of
Law), prof. dr Jose Maria Munoz Paredes (University of
Oviedo), tako i stručnjaci iz prakse kao Svenja Richartz
(Verband Deutscher Versicherungs-Makler e.V. Hamburg), Chris Rodd (CGU Insurance, Melbourne) i mnogi
drugi.
Prvog dana održana je Skupština AIDA Evrope na
kome je izabran u novom mandatu sastav Izvršnog komiteta AIDA Evrope:
Colin Croly – Predsednik (V. Britanija)
Jerome Kullmann – Potpredsednik (Francuska)
Torben Bondrop (Danska)
Herman Cousy (Belgija)
Otto Csurgo (Mađarska)
Christian Felderer (Švajcarska)
Slobodan Jovanovic (Srbija)
Robert Koch (Nemačka)
Pierpaolo Marano (Italija)
Jose Maria Munoz Paredes (Španija)
Ioannis Rokas (Grčka)
Peggy Sharon (Izrael)
Samim Unan (Turska)
Takođe održan je i sastanak Izvršnog komiteta AIDA
Europe na kojem su razmatrana pitanja organizacije
konferencije, budžet i sponzorstva, kao i sastanci radnih grupa koje su razmatrale pitanja i teme koje su odabrane po svojoj aktuelnosti i atraktivnosti za učesnike
konferencije. Tako su se na ovim radnim grupama razmatrala sledeća pitanja:
– Osiguranje građanske odgovornosti: Osiguranje
direktora i službenika u vremenima ekonomskih problema,
– Klimatske promene: (1) Uticaj klimatskih promena i odgovori na njih u svetu; (2) Pitanja odgovornosti za klimatske promene i parničenja; (3) Osiguranje
ugljen dioksida „novo” osiguranje proizvoda i (4) Reosiguranje I uloga alternativnog prenosa rizika,
– Zaštita potrošača: Preventivne mere: Klauzule u
ugovorima o osiguranju koje zahtevaju od ugovarača
/ osiguranika da preduzmu ili se uzdrže od određenih
radnji pre nastanka rizika,
– Osiguranje kredita i jemstva: Prenos i subrogacija u osiguranju kredita: (1) Princip prenosa regulisan
međunarodnim privatnim pravom i (2) Pravo subrogacije – punovažnost i izvršivost u državama EU i drugim
zemljama,
– Distribucija proizvoda osiguranja: Najnovija
pravila nacrta Direktive II o posrednicima u osiguranju
i posredovanju u On-line osiguranju
– Transport: Program plus prezentacija osvajača
studentske nagrade AIDA Europe koju je sponzorisao Univerzitet za osiguranje u Hamburgu – Susanna
H. Marsden, Swansea University, Wales: „Reforma
premijskog sistema: Uticaj Roterdamskih pravila na
pošiljaoce i osiguravače karga
– Reosiguranje: Pravna pitanja u vezi sa fakultativnim ugovorima i pristrasnost arbitara u arbitražama o
reosiguranju plus prezentacija osvajača studentske nagrade AIDA Europe koju je sponzorisao BNP Paribas
Cardif – Ralph Fearnhead, Addleshaw Goddard LLP,
London: „Klauzule o istovetnosti sudbine u pravu reosiguranja – praktični problemi u obezbeđenju njihove
efikasnosti,
– Državni nadzor: EIOPA – Rizici i izazovi na državni nadzor u Evropi – Debata iz ugla različitih prav-
81
1/2013
Izveštaj sa IV konferencije AIDA Europe
82
nih sistema plus prezentacija rada osvajača studentske
nagrade AIDA Europe koju je sponzorisao BILA Charitable Trust – Angelo Borselli, Università Bocconi, Milan:
„Pažnja usmerena na gigante: Nadzor osiguravajućih
grupa i društava za osiguranje u okviru finansijskih
konglomerata u evropskom pravu.”
Svečano otvaranje IV konferencije AIDA Europe
bilo je 14. septembra kojom prilikom je gospodin Kolin
Kroli, presednik AIDA Europe, poželeo dobrodošlicu
učesnicima konferencije. O važnosti i značaju ove konferencije govori i činjenica da je u njenoj organizaciji
učestvovalo Britansko udruženje za pravo osiguranja, a
da je posle njenog otvaranja ključni govor i prezentaciju održao gospodin Karel van Hulle, direktor sektora
za osiguranje i penzije pri Evropskoj komisiji iz Brisela.
Posle pozdravnih govora, Konferencija je počela
sa radom i u dnevnom redu razmatrala određeni broj
pitanja i tema kroz panel-diskusije i to:
1. Reakcija na propise u svetu koji se brzo menja:
Finansijska i politička.
U okviru ove generalne teme razmatrane su sledeće
oblasti:
(1) Promene u ugovornom pravu osiguranja i režimima regulisanja radi nadoknade štete potrošačima
– Reforma ugovornog prava osiguranja / Objedinjavanje evropskog ugovornog prava osiguranja
(2) Postupanje u skladu sa sankcijama i uslovi za
borbu protiv pranja novca / terorizma
– Razlike između SAD / EU
– Zakonitost / kazne / praktična pitanja / pitanja
ugovornih odredbi / zaštita podataka / privatnost / nedoslednost sankcija
(3) Arbitraža – Procedura i pravo
– Arbitraža kao proizvod više od jedne zemlje… Arbitražni obrazac sa Bermuda – najbolje od oba (celog) sveta?
(4) Mere prevencije:
– Efikasno ugovaranje i osiguranje za upravljane rizike – praznine gde granice između osiguranih / neosiguranih rizika postaju nejasne.
(5) Transparentnost, sukobi interesa i nagrada posredniku u osiguranju
(6) Diskriminacija i osiguranje
– Pol, geni i neizvesnosti: posledice spora Test Achats
– Propisi i tumačenja.
(7) Osiguranje preko interneta
Problemi u vezi sa zaključenjem ugovora o osiguranju preko interneta
– Dokazivanje ugovora zaključenog preko interneta
– Predomišljanje
2. Pogled iz ugla odštenih zahteva – Poslednji
trendovi i sledeće velike štete?
Predsedavajući ovom panelu bio je Michael Gill,
predsednika AIDA iz Sidneja
„Život na prvoj liniji” za direktore šteta
Pravna pitanja i kako se industrija osiguranja priprema.
3. Aktuelni događaji / Trendovi u sudskoj praksi i
odgovornosti
Po ovoj tački dnevnog reda prezentovane su kratke
informacije o razvoju prava osiguranja u raznim pravnim sistemima, uporedna analiza trendova u osiguranju
od odgovornosti, propisima i reformama. U okviru ove
tačke, prezentovao sam najznačajnije pravce reforme
ugovora o osiguranju sadržanom u Nacrtu Građanskog
zakonika, što je, kao i sve druge prezentacije, objavljeno
u materijalu za konferenciju.
Kao i za prethodnu konferenciju u Amsterdamu,
ponovo treba istaći ogroman trud organizatora i sponzora koji su sopstvenim zalaganjem omogućili uspešne
radne sastanke i međusobne brojne susrete učesnika konferencije. Delegati su dolazili sa univerziteta, iz
advokatskih firmi koje se direktno ili posredno bave
osiguranjem, iz industrije osiguranja i reosiguranja,
nadzornih organa itd. Na konferenciji je diskutovano o
brojnim pitanjima sa kojima se suočava praksa u osiguranju, kako osiguravači, tako i osiguranici, otvarajući
tako i nova sporna pitanja za naredne sastanke. Konferencija je predstavljala i idealnu priliku da se održe i
prodube, prethodnih godina, uspostavljeni kontakti i
prijateljstva, ali isto tako da se steknu i dragocena nova
poznanstva u nauci i praksi osiguranja. Ovo je iskorišteno za dogovore o angažmanu pojedinaca u svojstvu autora u Reviji za pravo osiguranja, kao i učešću na godišnjem savetovanju Udruženja za pravo osiguranja Srbije.
1/2013
OSIGURANJE U SVETU – VESTI / WORLD INSURANCE – NEWS
83
POTREBNO JE DA OSIGURAVAČI EDUKUJU
KLIJENTE O BUDUĆIM RIZICIMA
U ovoj studiji se ističu razlike u percepciji rizika i
profesionalca koji se bave rizicima. Potrebno je da javnost mnogo bolje razume nove rizike koji se pojavljuju
u svetu, navodi se u izveštaju koji je pripremio Institut
za osiguranje (Chartered Insurance Institute).
U šestom i konačnom izveštaju o budućim rizicima,
ovaj Institut takođe navodi da je potrebno da profesionalci koji se bave osiguranjem stalno usavršavaju svoje
znanje i stručnost da bi bili u mogućnosti da odgovore
na rizike sutrašnjice. Jedan od zaključaka ovog izveštaja
je da se klijenti moraju obrazovati tako da se njihovo
shvatanje rizika u velikoj meri poklapa sa shvatanjem
profesionalaca koji se bave rizicima.
Ovaj izveštaj je sadržao rezultate koji su dobijeni nakon dva velika međunarodna istraživanja opšteg mnenja i stručnjaka koji se bave rizicima. Od učesnika u anketi je traženo da navedu spisak rizika po redosledu u
smislu verovatnoće nastanka i verovatnoće učinka.
Rezultati iztraživanja ističu različitost u tome kako
javnost i profesionalci koji se bave osiguranjem vide
određene rizike. Na primer, članice Instituta iz Velike
Britanije vide terorizam i kibernetičke napade kao relativno visoke rizike, odnosno događaje za koje postoji
velika verovatnoća da nastanu. Ali javnost se boji prenaseljavanja, energetske krize i neujednačenih primanja.
Direktor za odnose sa javnošću u ovom Institutu David Thomson je rekao: „Shvatanje onoga što predstavlja
rizik je važan deo obezbeđenja odgovarajućih koraka
od strane vlada i osiguravajućih kompanija da bi se na
vrh liste stavile određene vrste rizika u odnosu na druge na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou.
S obzirom da shvatanje rizika koje javnost ima može
suštinski da utiče na politiku, ove dve međunarodne
ankete su koristan način da se ukaže na stavove opšteg
mnenja kao i eksperata iz delatnosti osiguranja.
„Prema ovom izveštaju, ova profesija kao i specijalisti u ovom polju koji su svakodnevno aktivno uključeni u procenu rizika, moraju da pomognu da se uobliči
shvatanje rizika koje imaju klijenti i da se utvrdi koji
rizici su oni koji su najhitniji.”
Izvor: insurancetimes.co.uk, januar 2013. godine
STOPE ZA OSIGURANJE RIZIKA TRANSPORTA
I ENERGETSKIH RIZIKA SU POVEĆANE ZA
OBNOVE POKRIĆA POČEV OD 1. JANUARA
Prema Guy Carpenteru, iako je kod mnogih drugih
vrsta došlo do sniženja, cene za transportne i energetske
rizike su porasle u velikoj meri kod obnove pokrića počev od 1. januara 2013. godine.
Indeks ukupne stope za imovinska osiguranje od
katastrofe brokera Guy Carpenter je pao marginalno za
obnove za pokrića koja počinju 1. januara 2013. godine,
što predstavlja uticaj globalnog tržišta zbog slobodnih
kapacita kojim se može ispuniti potražnja.
Svi dalji pritisci na cene programa za imovinska osiguranja od katastrofe odnose se na uticaje oluje Sendi u
SAD i druge manje, lokalne događaji. Programi na koje
ovo nije uticao su imali nepromenjena cene ili čak sniženje.
Globalni izveštaj Guy Carpenter-a za 2013. godinu
pod nazivom „Put ka profitabilnom rastu” navodi da je
prilikom obnova pokrića došlo da stabilnog sniženja, a
da je do promene cena došlo samo kod programa koji
su bili pogođeni štetama i određenim regionima.
U izveštaju se navodi da je sektor reosiguranja ušao u
2013. godinu sa velikim kapitalom i stabilnim cenama.
Među faktorima koji su tome doprineli su bile štete
od katastrofe koje su niže nego uobičajeno u prvih devet meseci 2012. godine, novi kapacitet reosiguranja i
rekordno veliki nivo kapitala.
Uprkos tome što je uragan Sandi na severoistočnoj
obali SAD-a izazvao velike osigurane štete, koje su iznosile više od 50 milijardi dolara u 2012. godini, i verovatno stagnaciju kapitala u četvrtom kvartalu, štete su bile
značajno manje u odnosu na ukupne štete od katastrofe
koje je prertrpelo tržište u 2011. godini.
,,Obnove pokrića od 1. januara 2013. godine su bile
veoma uobičajene jer su katastrofe imale uticaja samo
na određene regione”, rekla je Lara Mowery, globalni šef
imovinskih i specijalnih rizika Guy Carpenter-a.
,,Jedina oblast koja ima kontiunirani rast je broja
učesnika i količina kapitala koja se obezbeđuje na netradicionalnim tržištima, a ta oblast predstavlja kritičan
faktor na stalnoj evoluciji tržišta. Osiguravači koji ne
koriste direktno netradicionalne izvore imaju koristi jer
reosiguravači dalje utiču na ovaj kapacitet.”
U ovom izveštaju se donosi zaključak da izazovi slabog ekonomskog razvoja, nižih povrata po investicijam
i rezervisanje adekvatsnoti ostaju nepromenjeni.
U njemu se navodi šest ključnih oblasti na koje nosioci rizika mogu da se usredsrede da bi povećali profitabilnost u 2013. godini i dalje, uključujući optimalno
upravljanje kapitalom i jasnu i stalnu komunikaciju sa
agencijama za ocenu finansijskog rejtninga i nadzornim
organima, odgovarajući domicilni izbor i mogućnosti
koje nude tržišta kapitala.
„Sektor i dalje pokazuje jaku otpornost”, rekao je
David Flandro, šef Guy Carpenter-a za poslovno izve-
1/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
84
štavanje. ,,Tokom poslednjih pet godina, osiguravači su
odgovorili na finansijske krize, opadanje prinosa od investicija i većih međunarodnih šteta. U tom okruženju,
najbitnija stvar je da uprave osiguravajućih kompanija
imaju pristup najboljim rešenjima i mogućnostima.”
Izvor: insurancetimes.co.uk, januar 2013
68% OSIGURAVAČA SMATRA DA UVOĐENJE
SOLVENTNOSTI II NEĆE BITI SPROVEDENO
U SKLADU SA PLANIRANIM ROKOVIMA
Novo istraživanje Pricewaterhouse Coopers (dalje u
tekstu: PwC) navodi da većina osiguravača sada očekuje
da će Direktiva o solventnosti II u potpunosti stupiti na
snagu u 2016. godini.
Štaviše, 68% osiguravača koji su anketirani, smanjili su rokove za svoje programe primene imajući ovo u
vidu.
Svakako, kašnjenje u izveštavanju za solventnost II
za 2014. godinu bi bilo dobrodošlo s obzirom da 58%
anketiranih neće biti spremno da podnese svoj prvi
kvartalni izveštaj po solventnosti II do 2014. godine.
Tim Edwards, direktor PwC iznosi sledeće komentare: „Verovatno je da će neke aktivnosti vezano za solventnost II biti neophodno testirati pre nego što budu
uvedene. ,,Stoga osiguravači treba da tretiraju svako
kašnjenje u primeni, kao mogućnost da se ugrade principi solventnosti II u njihovo poslovanje kao što je sada
uobičajeno,da bi se izbegla neželjena iznenađenja u
2016. godini.”
Izvor: insurancedaily.co.uk, decembar 2012.
LOJD OBEZBEĐUJE POKRIĆE ZA
„NAJHLADNIJE PUTOVANJE”
Lojdov broker iz Londona, Jardine Lloyd Thompson
(dalje u tekstu: JLT) i grupa Lojdovih sindikata zajedno
sa velikim osiguravajućim kompanijama, su zaključili
novu polisu kojom se obezbeđuje pokriće za jednu od
najizazovnijih polarnih ekspedicija koji su ikada sprovedene.
Ovu ekspecijiu koja je nazvana „najhladnije putovanje” će predvoditi Ranulph Fiennes sa timom od pet
istraživača koji će putovati preko Antarktika tokom
zime.
Ovo prelaženje je ranije smatrano previše opasnim
za sprovođenje, ali je Ministarstvo inostranih poslova
obezbedilo dozvole na osnovu toga što tehnološke inovacije mogu da umanje neke od velikih rizika.
Pored toga, Ministarstvo inostranih poslova zahtevalo je dokaz o odgovarajućem osiguravajućem pokriću
kojim se obezbeđuje zaštita za ekologiju Antarktika.
Tony Medniuk, koji je predsedavajući organizacionog odbora ove ekspedicije, i vodeća ličnost na londonskom tržištu osiguranja komentarisao je sledeće:
,,Radi se o tržištu osiguranja i posedovanju u osiguranju
koji su u svom najboljem izdanju. JLT je sa nama radio
mnogo meseci da bi se kreiralo pokriće i izneo rizik na
tržište da bi se našao vodeći reosiguravač u Lojdu koji
će to prihvatiti i nađen je sindikat Beazley da be se obezbedilo svekupno pokriće na tržištu .”
Ovom polisom se pokriva istraživanje, spasavanje
i troškovi popravljanja potencijalne štete na životnoj
sredini Antarktika, kao što je uklanjanje ostavljene ili
polomljene opreme.
Ova ekspedicija će krčiti put pomoću dva posebno
prilagođena traktora s gusenicama koji će vući dva posebno prilagođena vagona u kojima se nalazi spavaonica, radionica i laboratorija kao i zalihe i gorivo.
Članovi tima će skijati ispred tih vozila sa opremom
za otkrivanje pukotina u ledu. Oko 100 tona opreme
je prošle nedelje poslato iz Londona i sada se nalazi na
putu za Antarktik gde treba da stigne krajem januara
2013. godine.
U martu će započeti etapa od 4.000 km na kojoj će
istraživači provesti 273 dana na ledu, veći deo vremena
u potpunom mraku i na temperaturama koje idu čak i
do -90 stepeni Celzijusa.
Izvor: insurancedaily.co.uk, decembar 2012. godine
PREMIJE OSIGURANJA OD
AUTOODGOVORNOSTI ĆE OPET PORASTI
Povećanja cena u „osiguranju osiguranja” će verovatno biti preneta na osiguranike, što znači da će doći do
povećanja cena osiguranja za 3%–10%.
Vozači će se suočiti sa većim premijama osiguranja
zbog velikog povećanja troškova koje imaju osiguravači. Brokeri su uspeli da snize troškove koji su počeali da
rastu zbog zabrinutosti reosiguravača u pogledu načina
na koji osiguranici dobijaju naknade u slučaju nezgoda.
Reosiguravači nude „osiguranje za osiguravače” tako
što preuzimaju rizike kompanija koje su u direktnom
kontaktu sa osiguranikom. Broker Willis Re je rekao da
su osiguravači, koji se u Velikoj Britaniji bave autoodgovornošću, pretrpeli velike štete čime je aktivirano reosiguravajuće pokriće i zbog čega je došlo do povećanja
stopa za 35% ili više na pokrićima koja su skadirala 1.
januara. Kod pokrića kod kojih reosiguranje nije bilo
aktivirano došlo je do povećanja 20% do 30%.
1/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
The Financial Times je izvestio da bi konačni efekat
za osiguranike Velike Britanije imalo povećanje premije osiguranja od 3%–10%, prema nekim procenama, u
vidu povećanja premije od nekoliko stotina funti.
Willis Re je rekao da se veće, ozbiljnije telesne štete
sve češće, umesto odjednom, plaćaju periodičnim nalozima za isplatu u jednakim intervalima u toku života
osobe koja je povređena.
Grange Turner, izvršni direktor Willis Re, rekao je da
je ovo stvorilo veću nesiguranost za osiguravače i reosiguravače, koji moraju da procene faktore kao što je životni vek podnosioca odštetnog zahteva i inflacija zarada.
On je rekao: „Mnogi reosiguravači su sve više zabrinuti zbog preuzimanja ovih promenljivih cifara i iskazivanja u svojim bilansima.”
Dodatni pritisci su nastali jer se predviđa da će premije za mlade žene vozače porasti nakon što su propisi
Evrospke Unije zabranili osiguravačima da uzimaju u
obzir pol prilikom obračunavanja osiguranja.
Prema procenama, visoke stope nezgoda među mladim muškarcima će najviše uticati na mlade žene.
Peter Harrison, stručnjak za autoosiguranje internet
stranice MoneySupermarket, rekao je: „Dodatni troškovi se neće smanjivati i siguran sam da će troškovi biti
preneti.” Harrison je rekao da konkurentska priroda tržišta drži premije naniže u protekloj godini. Ali je takođe rekao da će mnoge korekcije cena koje su posledica
uvođenja novih pravila u smislu polova, verovatno, biti
jasniji u narednih nekoliko nedelja. „U narednih nekoliko nedelja videćemo dosta promena”, rekao je Peter
Harrison. „Ovo je predstavljalo veliku promenu u načinu na koji ljudi rade ove stvari.”
Izvor: www.guardian.co.uk , januar 2013.
Izbor i prevod: Aleksandra Nikolić
E-mail: [email protected]
SMERNICE ZA EVROPSKI NADZOR
OSIGURANJA I POSLOVNIH PENZIJA
Austrijska agencija za nadzor osiguranja (FMA)
je objavila smernice Evropske agencije za nadzor osiguranja i penzijskih fondova (dalje u tekstu: EIOPA) u
vezi sa obradom žalbi u osiguravajućim kompanijama,
koje je EIOPA inače objavila juna 2012. godine. Cilj
ovih smernica jeste poboljšanje postupaka obrade žalbi
i upravljanja žalbama u interesu klijenta. Rukovodstvo
osiguravajuće kompanije mora da utvrdi postupke i
propiše mere u oblasti upravljanja žalbama i da brine o
njihovoj primeni. Klijentima se bez nepotrebnog odlaganja moraju slati informacije o postupcima vezanim za
žalbu. U slučaju odbijanja žalbe klijentu treba dati jasno
objašnjenje osnova za takvu odluku, kao i uputstva o
pravu na daljnje korake.
Izvor: http://www.asscompact.at/article/fmaveroeffentlicht-leitlinien-der-europaeischen-aufsichtsbehoerdefuer-das-versicherungswesen-und-die-betrieblichealtersversorgung/versicherungen/y/contentpool/54717?prsid
nt=475116, 22. 1. 2013.
PRAVDA SE NE ŠALI: OŠTRIJE KAZNE I U
JAVNIM PREDUZEĆIMA
Od 1. januara 2013. godine na snazi su odredbe o
sprečavanju korupcije za organe i zaposlene u javnim
preduzećima. Ovo će imati veliki značaj i za upravljanje
rizikom. Realan osnov za poziv pred lice pravde funkcionera na koga se slučaj odnosi ne mora da postoji. I neosnovana prijava može da pokrene lavinu koja zahteva
aktivnosti pravosuđa. Društva i preduzeća su inače sučena sa mnoštvom propisa i postavlja se pitanje područja eventualnih konflikata pravosudnih i upravnih organa, a smatra se da se diskusija u oblasti antikorupcije
upravo ovim otvara. Pretpostavlja se da će imati uticaja
na nalaženje različitih profesionalnih rešenja u osiguranju rukovodilaca i zaposlenih u javnim preduzećima.
Na simpozijumu koji će biti održan 4. aprila 2013. u
Beču, u organizaciji redakcije časopisa AssCompact, na
dnevom redu će biti takođe i pravni aspekti profesionalnog upravljanja rizikom u branši osiguranja, gde će
renomirani advokat, gospođa dr Elke Nepokoj, autorka
mnogih publikacija, izneti referat na temu „Neizvesnost
ne štiti od kažnjavanja” sa pogledom na upravljane rizikom sa pravnog aspekta. Cilj simpozijuma je da se posetiocima ponude znanja i načini za donošenje profesionalnih rešenja osiguranju privrednih subjekata.
Izvor: http://www.asscompact.at/article/justiz-machternst-korruption-wird-auch-in-oeffentlichen-unternehmenhaerter-bestraft/versicherungen/y/contentpool/54724, 20. 1.
2013.
IZMENE ZAKONA O UGOVORU
OSIGURANJA ŠVAJCARSKE
Zakon o ugovoru o osiguranju Švajcarske (dalje u
tekstu: ZUO) koji je već stotinu godina na snazi više ne
zadovoljava zahteve sadašnjeg vremena. Delimičnom
reformom 2006. godine su izvršene određene hitne izmene, ali je postala očigledna i potreba za potpunom izmenom tog zakona, tj. sveobuhvatnom izmenom kojom
se on prilagođava novonastalim uslovima i potrebama
za promišljenom i realnom osiguranom zaštitom.
85
1/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
86
Revizijom Zakona o nadzoru osiguranja 1. 1. 2006.
švajcarski zakon o nadzoru osiguranja je temeljito izmenjen. Iako su istovremeno delimičnom revizijom ZUO
uvedene neke hitne i važne izmene, politika i javnost su
proteklih godina zahtevale opsežnije izmene zastarelog
ZUO. Ovaj dokument je doprinos takvim nastojanjima
koji otklanja utvrđene nedostatke i vodi ka savremenom
i na budućnost orijentisanom razvoju zakonodavstva u
oblasti prava privatnog osiguranja.
Predstavljenim predlogom zakona se pravo ugovora
o osiguranju formalno i sadržajno prilagođava izmenjenim uslovima. Formalno ZUO dobija savremenu i
preglednu strukturu prilagođenu potrebama tržišta. Sadržajno, ugovornim stranama treba da bude obezbeđen
ravnopravni položaj, što je pretežno ali ne i isključivo
povezano sa poboljšanjem položaja ugovarača osiguranja i drugih lica kojima pripadaju određena ugovorna prava. Novine nisu predviđene samo zbog potrebe
za izjednačavanjem obaveze informisanja (na primer,
zbog potrebe da se proširenje obaveze na davanje predugovornih i ugovornih informacija); treba voditi računa i o potrebi za regulisanjem predugovornih odnosa i
ugovorom predviđenoj mogućnosti na realizaciju prava
na opoziv, ili mogućnosti da se ugovor zaključi retroaktivno. Predlog sadrži i značajna poboljšanja u pogledu
kašnjenja uplata (pogotovo uplata premija) i poboljšanje odredbi o zastarevanju. Osim toga, predloženo je
primerenije normiranje izmena ugovornih odredbi, na
primer onih o usklađivanju premija. Dalje, predloženo
je ograničenje naknade za gubitake i snižavanje troškova do osigurane sume, kao i odgovarajuće odredbe o
podosiguranju i nadosiguranju ili nedovoljnom pokriću
u slučaju većeg broja oštećenih lica. Uvođenje prava na
raskid ugovora i odredbi o naknadnoj odgovornosti i
odgovornosti za nerešene osigurane slučajeve odnosi se
na pitanja koja se postavljaju u vezi sa uslovima osiguranja. Određene izmene uvedene su i sa ekonomskog aspekta: predviđena je obaveza ugovarača osiguranja koji
raskida ugovor da snosi troškove nastale za ugovarača
kada to osiguravač zahteva.
Izvor: http://www.parlament.ch/d/sessionen/
sessionsvorschau/Documents/vorschau-ws-2012-nr.pdf, str.44,
28. 1. 3013.
POSTAJE SVE SKUPLJE DOĆI
DO SVOG PRAVA
Advokatski i sudski troškovi će u Nemačkoj ubuduće biti viši, kako se predviđa na osnovu vladinog nacrta
Zakona o modernizaciji prava na naknadu troškova,
koji je 31. 1. 2013. razmatran u Skupštini. Predviđeni su
novi iznosi za advokatske i sudske takse i troškove, a po-
veća će se i naknade i honorari notara, veštaka, sudskih
tumača i prevodilaca.
Ovo za potrošače znači veće izdatke kada budu želeli
da se sudski izbore za svoja prava. Jörg von Fürstenwerth, predsednik glavnog upravnog odbora Udruženja
nemačke ekonomije osiguranja, izražava bojazan da će
povećani sudski i parnični troškovi uticati da zainteresovani promene pogled na svoje pravne interese.
Izvor: http://www.gdv.de/2013/01/an-sein-recht-zukommen-soll-teurer-werden/, 8. 2. 2013.
PRIVATNO ZDRAVSTVENO OSIGURANJE:
SPREČITI DVOKLASNU MEDICINU?
Privatni osiguravači u Austriji su se priključili aktuelnoj diskusiji o takozvanoj dvoklasnoj medicini,
izazvanoj između ostalog i dugim listama čekanja.
Udruženje osiguravača Austrije, razumljivo, najoštrije
istupa protiv korupcije i tzv. „koverat-medicine.” Pojam
dvoklasne medicine ipak ne treba mešati sa zakonski
priznatom posebnom klasom i treba napomenuti sledeće: u Austriji ima više od milion osiguranika u posebnoj klasi (oko 12% stanovnika), dodatnih pola miliona
(oko 6%) ima ograničenu osiguranu zaštitu. Ove brojke
pokazuju da privatno zdravstveno osiguranje u Austriji
ima važno mesto. Svaki od ovih 1,5 milion osiguranika
izdvaja deo prihoda za zdravstveno zbrinjavanje. Za to
ima pravo da očekuje uslugu koja pored većeg komfora
uključuje slobodan izbor lekara i fleksibilnost prilikom
utvrđivanja termina.
Na taj način on ustvari ne oštećuju druge pacijente.
Naime, svaki pacijent koji se odluči za privatno lečenje
rasterećuje javni zdravstveni sistem jer najveći deo troškova finansira sam, a istovremeno ne zahteva da bude
stavljen na listu čekanja u javnim bolnicama i ne koristi
njihove operacione kapacitete.
Primarijusi i glavni lekari od privatnih pacijenata
posebne klase dobijaju honorare koji predstavljaju veći
deo njihovih primanja. Plate lekara u javnim bolnicama
nisu dovoljno atraktivne da zadrže lekare, pogotovo ne
izrazito sposobne lekare visokih kvalifikacija. Ukidanje
posebne klase samo bi izazvalo masivnu pojavu korupcije i „plavih koverata” a mnogi lekari bi otišli iz javnog
u privatni sektor..
U Austriji postoji određeni broj bolnica sa kapacitetima za posebnu klasu koje je moguće i dalje proširivati. One su se sasvim svesno opredelile za visok kvalitet
usluga. U javnim bolnicama, ipak, postavlja se pitanje
favorizovanja pacijenata posebne klase. Svaka bolnica
mora da iskaže broj kreveta koji koristi ta grupa, pri
čemu taj broj ne sme preći 25% svih kreveta. Jasno je
da broju kreveta koje koristi posebna klasa treba staviti
1/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
na raspolaganje i udeo u terapiji i operacionim kapacitetima. U slučaju da nisu svi kreveti zauzeti, koristiće ih
pacijenti opšte klase, ako se ukaže potreba.
Treba imati u vidu da bi veći odliv pacijenata u privatni sektor izazvao smanjenje prihoda u opštim bolnicama, što to bi tek moglo da dovede do stvarne dvoklasne medicine. Privatni pacijenti su za austrijski sistem
bolnica veoma važan oslonac koji se nikako ne sme zanemariti.
Izvor: http://www.vvo.at/die-private-krankenversicherung-3.html, 31. 1. 2103.
NEZGODE STARIJIH LICA
U STAMBENOM PROSTORU
Više od 148.000 lica starijih od 65 godina svake godine u Austriji zadobije povredu. Oko 85% nezgoda
koje se dese kod kuće nastaje kao posledica padova koji
predstavljaju najveći rizik za seniore. Često su sopstvena četiri zida uzrok smrti i, polazeći od statističkih podataka, sopstveni dom je zona opasnosti broj jedan.
„Posmatramo li razvoj stanovništva, vidimo da sve
više ljudi ima sreću da ostari. Ali, starenje nosi i rizik
nezgode. Prosečno 400 seniora dnevno mora u bolnicu
na bilo kakvu intervenciju zbog nezgode, a polovini njih
se nezgoda desila kod kuće. Mnogi jako potcenjuju ovaj
rizik”, kaže dr Luciano Cirinà, predsednik Udruženja
osiguravača Austrije.
Prilikom pada ili od posledica pada umre u proseku
gotovo jedna osoba dnevno, što je više nezgoda nego u
saobraćaju. Smrtnost zbog pada je 40%. U Austriji je
tako 2011. godine umrlo 679 osoba starijih od 65 godina, a najviše njih kod kuće.
Postoje programi i mere za smanjenje broja odnosno
sprečavanje nezgoda, međutim, njihovo sprovođenje je
još uvek uglavnom tabu tema uprkos sledećim podacima: najveći broj nezgoda desi se u prostoru dnevnog
boravka, tj. 53% svih nezgoda, na stepenicama 15%, u
kuhinji 14%. U 83% slučajeva razlog je spoticanje o nameštaj, u 79% nedostatak drški i rukohvata, u 77% slabo osvetljenje. U 60% slučajeva su predmet spoticanja
bili kablovi rasvetnih tela postavljeni na pod, a u 55%
slučajeva uvrnuti krajevi tepiha. Pad kod starijih izaziva
drastične posledice, a najčešće teške posledice su lomovi kukova i povrede lobanje i mozga.
Više od 10.000 nezgoda se moglo izbeći već i sitnim prepravkama i tehničkim poboljšanjima, kao što je
ugradnja lampi koje reaguju na kretanje, lampice koje
osvetljavaju stepenice i sličnim.
Izvor: http://www.vvo.at/seniorenunfalle-wenn-die-eigenewohnung-zur-gefahr-wird.html, 18. 1. 2013.
ODOVOR MIŠELA BARNIJEA NA
ZABRINUTOST EVROPSKE AGENCIJE
ZA NADZOR OSIGURANJA I PENZIJSKIH
FONDOVA ZBOG ODLAGANJA
SOLVENTNOSTI II
Evropski komesar Mišel Barnije je u svom pismu,
upućenom 8. novembra 2012. godine izrazio je želju
EIOPI za pomoći te organizacije zbog mogućeg odlaganja primene Direktive o solventnosti II. U pismu je
naglasio da su i industrija osiguranja i agencije za nadzor uložili mnogo truda u pripremi za početak primene
Direktive o solventnosti II, te da je potrebno obezbediti
da se taj momenat i desi.
Pre ovog, i predsednik EIOPA-e, Gabriel Bernardino,
obratio se svojim pismom Evropskoj komisiji izražavajući zabrinutost zbog odlaganja početka implementacije
pomenute Direktive. Gospodin Bernardino je naveo listu
najboljih praksi (u vidu mišljenja) za stvaranje zajedničkog
nivoa priprema za državne nadzorne organe i kompanije,
rekavši da je to posebno važno na planu internih modela. EIOPA treba da obezbedi konsistentan pristup organa
nadzora upravo za proveru internih modela. On je odbio
ideju da se omogući zakonsko provođenje nekih delova
Direktive pre, a nekih kasnije, što se pravdalo time da je
za provođenje tih delova potreban dug vremenski period,
i podržao je ulogu EIOPA-e u tome da obezbedi primenu
prema predviđenoj dinamici. U toku tog procesa, naglasio
je u pismu, EIOPA treba da se posebno fokusira na brzo
uvođenje određenih kvalitativnih aspekata Direktive, kao
što je efikasan sistem rukovođenja i upravljanja rizikom.
Nadalje, EIOPA treba da nastavi rad na razvoju zajedničkih formata izveštavanja i jedinstvenih obrazaca.
Gospodin Barnije se slaže da je Direktiva hitno potrebna, ali je istovremeno naglasio i potrebu testiranja
određenih momenata predviđenih u propisima, smatrajući da, zbog nepredvidivih tržišnih uslova i nastavka
nestabilnosti na tržištu, a u cilju izbegavanja mogućih
negativnih posledica po realnu ekonomiju, evropske
institucije moraju veoma pažljivo da procene mere
predložene za proizvode osiguranja sa dugoročnim garancijama. Ovo je posebno važno obzirom na radikalan
karakter te direktive o osiguranju.
Barnije je na kraju pisma izrazio zahvalnost EIOPA-i
na obavljenim radnjama u pogledu procene uticaja dugoročnih garancija, rekavši: „Nije potrebno da vam naglašavam važnost ovog posla i potrebe za jasnim predstavljanjem rezultata na osnovu kojih Komisija može
da stvori temeljit izveštaj, na osnovu koga će se obaviti
konačna tripartitna diskusija Omnibus II.”
Izvor: http://solvencyiiwire.com/solvency-ii-news-barnierresponds-to-eiopas-concerns-on-solvency-ii-delays/62978,
12. 1. 2013.
87
1/2013
Osiguranje u svetu – Vesti / World insurance – News
88
EVROPSKA KOMISIJA ĆE PREDLOŽITI
IZMENE U VEZI SA SPREČAVANJEM PRANJA
NOVCA I TRANSFERA FONDOVA
Evropska komisija će 5. februara predstaviti dva
predloga kojima se reguliše daljnje jačanje odbrambene sposobnosti Evropske unije protiv pranja novca i
finansiranja terorizma, da bi finansijski sistem bio zdraviji, jedinstveniji i stabilniji. Predlozima će se ažurirati
i poboljšati postojeća Treća Direktiva o pranju novca
i propisi o transferu fondova i uskoro će biti poslana
Evropskom parlamentu na usvajanje. Naime, postojeća
Direktiva je doneta 2005. godine Izmene je potrebno
doneti da bi se izvršilo usklađivanje sa međunarodnim
standardima, donetim februara 2012. godine od strane
Svetske agencije za sprečavanje pranja novca (Financial
Action Task Force –FATF). Komisija je sastavila sopstvene propise i objavila ih u izveštaju 2012. godine.
Izvor: http://europa.eu/rapid/press-release_
AGENDA-13-4_en.htm, 17. 1. 2013.
PROBLEMATIČNO PRIVATNO
FINANSIRANJE NEGE
Statistički podaci pokazuju da u Nemačkoj 1,8 miliona stanovnika koji primaju naknadu za negu sami neguju članove porodice ili angažuju profesionalce. Samo
0,74 miliona od ukupno 2,5 miliona osoba kojima je
potrebna nega prima u domovima potpunu negu. Početkom 2012. godine je 83% u grupi stanovnika kojima
treba nega bilo starije od 65 godina, a 36% starijih od
85 godina.
Kako je objavljeno u izveštaju Barmer GEK-Pflegereport 2012, prosečno je 31.000 evra utrošeno iz sopstvenog džepa, dok se za smeštaj u dom izdvajalo i deset
puta više. Mnogo isplativije je bilo plaćati ilegalne negovatelje. Organizacija Deutsche Krankenversicherung
DKV je objavila podatak da se u nemačkim domaćinstvima broj ilegalnih negovatelja kreće između 60.000 i
100.000, navodeći da možda za 1.000 evra pružaju negu
24 sata dnevno, za šta bi profesionalnom negovatelju
bilo plaćeno nekoliko puta više.
Rezultat ankete koju je provela ova organizacija,
četvrtina Nemaca bi bila spremna da angažuje ilegalne negovatelje. Za mnoge „poslodavce” je rad na crno
građanski delikt. Međutim, radi se o kršenju zakona što
se kažnjava visokim novčanim kaznama. Više od polovine (58%) upitanih se izjasnila da bi se sami prihvatili
nege kada bi mogli uz to zadržati i svoj posao. Samo 4%
zaposlenih je koristilo dozvoljeno polugodišnje odsustvo za negu, kako se kaže u Saveznom ministarstvu za
zdravstvo.
Dakle, privatno osiguranje je potreba, i to u mnogo
većoj meri nego do sada. Zastupnici interesa potrošača
i političari su ipak protiv državnog programa osiguranja nege. Najveći ponuđači privatnog osiguranja nege
su Barmenia, Central, Debeka, Deutschen Familienversicherung, Huk-Coburg, Ergo-Direkt, Münchener Verein
i Signal-Iduna, a doći će još mnogi. Proizvodi ove vrste
osiguranja se razvijaju a kod nekih osiguravača je moguće ugovor zaključiti i putem mobilnog telefona. Ciljna
grupa su pri tome mladi, kojima je inače daleka ideja o
osiguranju nege. Kritičari ipak strahuju da odricanje od
obaveznog lekarskog pregleda klijenta može da dovede do eksplozivnog rasta premija. Udruženje privatnog
zdravstvenog osiguranja ukazuje na mogućnost prilagođavanja uz odobrenje fiducijara, a to znači upozorenje osiguravačima da vrlo oprezno pristupe kalkulaciji
premija. U pomenutom programu državnog osiguranja
nege je u svakom slučaju ozakonjena zabrana povećanja
premije u prvih pet godina.
Izbor i prevod: Nela Bukorović
E-mail: [email protected]
1/2013
BIBLIOGRAFIJA / BIBLIOGRAPHY
89
ODABRANI ČLANCI / SELECTED
ARTICLES
Jens Gal, Mehanizam evropskog rešavanja sporova
između nacionalnih organa za nadzor osiguranja
(Europäische Streitbeilegungsmechanismen bei
Meinungsverschieden-heiten zwischen nationalen
Versicherungsaufsichtsbehörden)
U okviru restrukturisanja okvira evropskog finansijskog nadzora trostepeni komiteti su pretvoreni u organe sa punim pravima i nadležnostima u skladu sa novom regulativom Evropske unije. Dodeljeno im je puno
pravo odlučivanja u pogledu nacionalnih organa sa neposredim dejstvom. Evropski organi nadzora svakako
predstavljaju samo gornji nivo sistema mikronadzora
osiguranja, pri čemu najveći deo posla ipak obavljaju
nacionalni organi. Autor u ovom delu razmatra probleme koji se mogu javiti na planu zadržavanja određenih nadležnosti u organima pojedinačnih država,
obzirom da se njihove razlike u mišljenjima mogu lako
pretpostaviti. Autor takođe navodi da zakonodavstvo u
Evropskoj uniji nudi samo formalna rešenja davanjem
ovlašćenja Evropskoj agenciji za nadzor osiguranja i
penzijskih fondova – EIOPA.
Izvor: http://link.springer.com/article/10.1007/s12297013-0225-7, 2. 2. 2013.
Julia Caroline Scherpe, Osiguranje od obavezne
odgovornosti proizvođača medicinskih proizvoda
– zastarelo ili suvišno? (Pflichthaftpflichtversicherung
für Hersteller von Medizinprodukten – überfällig oder
überflüssig?)
Autorka članka razmatra predlog zakonskih izmena
osiguranja od obavezne odgovornosti za proizvođače
medicinskih proizvoda u Nemačkoj, navodeći da reformski predlozi nisu u skladu sa aktuelnim, ustavom
zagarantovanim slobodama zaključivanja ugovora i
obavljanja profesionalne delatnosti. Po njenom mišljenju, postavlja se pitanje da li bi se na taj način uopšte
poboljšala situacija pacijenata u smislu jasnoće u zastupanju njihovih interesa. Ako obavezno osiguranje
izdrži proveru ustavnopravne valjanosti i reforma bude
provedena, smatra autorka u ovom članku, trebalo bi se
suzdržati od direktnih zahteva protiv osiguravača od
obavezne odgovornosti, navodeći da se fond za naknadu šteta žrtvama ili oštećenima ne može finansirati pu-
tem premija proizvođača medicinskih proizvoda, ni od
strane osiguravača od odgovornosti.
Izvor: http://link.springer.com/article/10.1007/s12297013-0226-6, 2. 2. 2013.
Udruženje osiguravača Švajcarske, Ekonomski
značaj privatnog osiguranja u Švajcarskoj
(Die wirtschaftliche Bedeutung der Schweizer
Privatversicherer)
U ovoj publikaciji nalazimo podatke i činjenice koje
ukazuju na važnost branše osiguranja za ekonomiju Švajcarske. Prikaz je kratak, ali sveobuhvatan; daje
podatke o udelu osiguranja u društvenom bruto proizvodu Švajcarske, visini i kretanju naplaćenih premija,
produktivnosti, broju zaposlenih, porezu, isplatama
iz osiguranja kao i vrstama i strukuri investicija švajcarskih osiguravača. Čitaoci koje žele da steknu sliku
o stanju švajcarskog osiguranja naći će podatak da se
privredni rast od 4,4 % zasniva na osiguranju, što predstavlja udeo od 40% u finansijskom sektoru. Osiguranje
spada u osam najjačih nacionalnih ekonomskih grana.
Švajcarski osiguravači su takođe i najveći poslodavci:
49.000 osoba u Švajcarskoj zaposleno je u osiguranju.
Produktivnost je u ovoj ekonomskoj branši najviša. Investicije u zemlji i inostranstvu su takođe od ogromnog
značaja, a iznose oko 500 milijardi franaka. Poreski
prihod od osiguranja iznosi oko 1 milijardu franaka.
Udruženje osiguravača Švajcarske je krovna organizacija privatnih osiguravajućih kompanija koja u svom
sastavu ima 70 malih i velikih kompanija sa oko 90%
ukupno naplaćenih premija na tržištu Švajcarske.
Izvor: http://www.svv.ch/de/publikationen/
die-wirtschaftliche-bedeutung-der-schweizerprivatversicherer, 15. 1. 2013.
Udruženje osiguravača Austrije, Siguran vid
poslovnih penzija: poslovno kolektivno osiguranje
(Die sichere Form der betrieblichen Altersvorsorge:
Betriebliche Kollektivversicherung)
Poslovno kolektivno osiguranje je vrsta garantovane
poslovne penzije i jedini oblik strarosnog zbrinjavanja u
kome je obezbeđen rast prihoda i u uslovima nesigurnih
prilika na berzi. Ova već postojeća alternativa čini reformu
penzijskog sistema u Austriji suvišnom. Austrijski osiguravači pozdravljaju debatu o penzijama u ovom pravcu i
1/2013
Odabrani članci i knjige / Selected articles and books
90
naglašavaju korist poslovnog starosnog zbrinjavanja za
čitavu branšu osiguranja. Poslovno kolektivno (starosno)
osiguranje nije u velikoj meri zavisno od tržišta kapitala i
omogućuje sigurnije penzije, poručuje Udruženje osiguravača Austrije, što znači da je i u uslovima neizvesnih tržišnih prilika moguće održati sigurnost životnog osiguranja.
Ukupna vrednost životnih osiguranja iznosi oko 70 milijardi evra, od toga 75% u klasično, u koje spada i poslovno
kolektivno osiguranje.
U članku je opisan put sprovođenja ovog koncepta,
započet 2005. godine, kao alternative neuspelog sistema
tzv. penzijskih kasa. Radi se o modelu u formi klasičnog
životnog osiguranja sa garantovanim povećanjem vrednosti, godišnjim pripisom dobiti i garantovanom isplatom penzija. Kvalitet ovom modelu daju stabilan karakter štednje po principu klasičnog životnog osiguranja,
veće rezerve za slučaj oscilacija na tržištu, kao i to što
uložena sredstva ne ulaze u stečajnu masu. Ova vrsta investicije je zakonski dobro regulisana u pravcu ograničenja rizika investiranja i održanja vrednosti sredstava.
Izvor: http://www.vvo.at/die-sichere-formder-betrieblichen-altersvorsorge-betrieblichekollektivversich-3.html, 20. 1. 2013.
Oliver Bender, Martina Steul-Fischer, Honorarno
savetovanje – stavovi i važnost na tržištu osiguranja
(Honorarberatung – Einstellung und Relevanz auf dem
Versicherungsmarkt)
Savetovanje uz naplatu honorara je na planu posredovanja u osiguranju tema o kojoj se mnogo diskutuje
kao alternativi klasičnom sistemu provizija. Autori su u
ovoj studiji imali nameru da izvrše detaljnu analizu odnosa nezavisnih brokera osiguranja prema direktnom
modelu naknada, a sačinjena je na bazi intervjua u kojima su 23 eksperta dala svoje mišljenje o značaju ovih
modela nagrađivanja za brokere osiguranja.
Izvor: http://link.springer.com/article/10.1007/s12297012-0209-z, 5. februar 2013.
ODABRANE KNJIGE / SELECTED
BOOKS
Wolfgang Reisinger, Odluke u pravu
osiguranja – priručnik za praktičnu primenu
(Versicherungsrechtliche Entscheidungen - aufbereitet
für die Praxis) LexisNexis ARD ORAC 2012 Beč, ISBN
978-3-7007-5230-1, 2000 strana; cena 179,00 EUR
U ovom praktičnom delu nalaze se objavljene i neobjavljene odluke Vrhovnog suda Austrije kao i odluke
Zemaljskog suda za grad i pokrajinu Beč. Radi boljeg
razumevanja, odluke su organizovane prema branšama: opšte osiguranje, auto-osiguranje, osiguranje od
opšte odgovornosti, osiguranje pravne zaštite, osiguranje imovine, osiguranje lica, penzijsko osiguranje. Navedene su instance koje su bile uključene u donošenje
odluka, kao i kratak sadržaj i osnove donetih odluka,
uz komentar za primenu u praksi i navođenje međuzavisnosti u donetim odlukama. Rad se ažurira jednom
godišnje. Autor je pravnik i aktuar, rukovodilac odeljenja za odštetu u jednom od najvećih austrijskih osiguravajućih kompanija, takođe član komiteta za štete
Udruženja osiguravača Austrije i autor mnogih stručnih publikacija.
Andreas Heiber, Novo osiguranje nege: zahtev –
stepeni nege – usluge; nove mogućnosti i šanse (Die
neue Pflegeversicherung: Der Antrag - die Pflegestufen die Leistungen: Ihre neuen Möglichkeiten und Chancen),
Izdavač: Linde Verlag Beč, 2012, 167 strana, ISBN
978-3-7093-0503-4, cena 9,90 €
U ovoj knjizi je dat sveobuhvatan, ali lako razumljiv
pregled aktuelne situacije i usluga u oblasti osiguranja
nege i predstavlja po mišljenju čitalaca vredan priručnik
za snalaženje u tako teškoj životnoj fazi. Reforma osiguranja nege koja je na snazi od početka 2013. godine u
Nemačkoj ne donosi samo određena olakšanja ljudima
sa posebnim potrebama za pratnjom, kao na primer u
slučaju demencije, već i nove oblike kućne nege. U priručniku su detaljno navedeni koraci koje treba preduzeti: od zahteva za utvrđivanje stepena potrebne nege
do različitih usluga koje se korisniku pružaju kod kuće
i van nje, zatim usluge na koje može i treba da računa u
određenom slučaju, način na koji ih može primiti, kao i
naknade osobama koje pružaju negu.
Wolfgang Grimm, Osiguranje od nezgode:
komentar opštih i posebnih uslova osiguranja od
nezgode (Unfallversicherung: Kommentar zu den
Allgemeinen Unfallversicherungsbedingungen mit
Sonderbedingungen), Izdavač: Beck Juristischer Verlag
Minhen 2012, ISBN: 978-3-4065-9166-2 , 595 strana,
cena 125,00 €
U predstavljenom izdanju razmatraju se sva pravna pitanja povezana sa osiguranjem od nezgode, kao i
promene koje su nastale uvođenjem reforme Zakona o
ugovoru o osiguranju u Nemačkoj. Navedena je sudska
1/2013
Odabrani članci i knjige / Selected articles and books
praksa i literatura vezana za aktuelno kao i prethodno
postojeće pravno stanje. Razmatraju se efekti novog
Zakona na ranije zaključene ugovore i daje tumačenje
posebnih uslova osiguranja od nezgode.
Hubert W. van Bühren (izdavač) i drugi: Priručnik
iz prava osiguranja (Handbuch Versicherungsrecht),
Deutscher Anwaltverlag 2012, ISBN 978-3-8240-0972-5,
2856 strana, 159,00 €
U uvodnom delu ovog opsežnog dela, čiji su autori
iskusni advokati i funkcioneri osiguravajućih kompanija, nalazimo osnove ugovornog prava koje važe za sve
vrste osiguranja sa objašnjenjima. Sistematski je predstavljena sudska praksa reformisanog prava ugovora o
osiguranju. Data su objašnjenja 25 grana osiguranja,
važnih u praktičnoj primeni. Predstavljene su ogledne
tužbe, relevantni uslovi osiguranja, ček liste za savetovanje i slično. Ovo delo služi kao osnova tokom studija
u oblasti prava osiguranja na Advokatskoj akademiji
Nemačke. Delo tretira sve relevantne probleme koji se
javljaju u regulisanju zahteva po osnovu ugovora o osiguranju.
H. W. van Bühren, H. Plote, D. Henning Wendt,
G. Hillmer-Möbius, Opšti uslovi osiguranja
pravne zaštite (Allgemeine Bedingungen für die
Rechtsschutzversicherung: ARB), Izdavač C. H. Beck
Minhen 2013, ISBN 978-3-406-62812-2, 500 strana,
cena 55,00 €
U ovom delu su obrađena pravna pitanja koja se
najčešće javljaju u praksi vezana za osigurano pokriće,
pri čemu je težište uglavnom na sudskoj praksi. U komentarima su data objašnjenja najvažnijih propisa koji
regulišu ugovor o osiguranju Nemačke u delu o pravnoj
zaštiti. Posebno su obrađene teme promene osiguranja
(§ 4a Opštih uslova osiguranja pravne zaštite) kao i novi
§ 9a koji reguliše oslobađanje od plaćanja premije tokom perioda nezaposlenosti. Daljnje teme su obaveze
ugovarača osiguranja na davanje informacija, osigurano
pokriće za privremene tužbe za neizvršenje, osigurani
slučaj (uzročni događaj ili nastupanje štete?) i drugi.
Knjiga je namenjena advokatima i zaposlenima u oblasti osiguranja pravne zaštite. Dr. Hubert W. van Bühren,
glavni autor i izdavač, predsednik je advokatske komore u Kelnu sa više od trideset godina iskustva u oblasti
prava osiguranja, a advokat H. Plote rukovodilac odeljenja za štete jedne od najvećih evropskih kompanija za
osiguranje pravne zaštite.
E. Brun, R. Gibson, N. Stacey, Sagledavanje rizika
i komunikacija rizika u vezi sa nanomaterijalom
na radnom mestu (Risk perception and risk
communication with regard to nanomaterials in the
workplace), u izdanju Evropske agencije za bezbednost
i zdravlje na radu (EU-OSHA — European Agency for
Safety and Health at Work) 2012,
ISBN: 978-92-9191-738-9, 118 strana
Ovu publikaciju je izradio multidisciplinarni tim
sastavljen od predstavnika nekoliko zemalja Evropske
unije (Danske, Francuske, Poljske i Velike Britanije).
Nastala je kao rezultat ekspertize u proučavanju rizika,
komunikacije rizika i toksičnosti nanomaterijala.
Podeljena u sedam glava, daje različite informacije
i instrukcije u vezi sa nanomaterijalom, izlaže opšte
principe i teoriju rizika i komunikacije rizika, izazove
i teškoće vezane za komunikaciju rizika kao i prednosti nanomaterijala uz primere. Na kraju nalazimo
zaključke, predloge i preporuke autora date na bazi ove
studije, kao i drugih odgovarajućih srodnih radova.
Izbor i prevod: Nela Bukorović
E-mail: [email protected]
91
1/2013
PREVODI STRANIH PROPISA / FOREIGN LEGISLATION TRANSLATIONS
92
Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u
uporednom krivičnom zakonodavstvu / Regulation of the fraud
related to insurance in the comparative criminal Law
NEMAČKI KRIVIČNI ZAKONIK
SA POSLEDNJIM IZMENAMA OD 2. 10. 2009.)1
Član 263 – Prevara
(1) Ko u nameri nezakonitog pribavljanja za sebe ili
treće lice materijalne koristi ošteti imovinu drugog dovodeći ga u zabludu ili održavajući ga u zabludi navođenjem lažnih činjenica, izobličavanjem ili uskraćivanjem
istinitih činjenica, kazniće se zatvorom do pet godina ili
novčanom kaznom.
(2) Za pokušaj će se kazniti.
(3) U posebno teškim slučajevima izreći će se kazna
zatvora od šest meseci do deset godina. Posebno teški
slučaj tipično se smatra da postoji ako izvršilac dela
1. posluje na komercijalnoj osnovi ili u svojstvu člana kriminalne grupe čiji je cilj trajno bavljenje falsifikovanjem ili prevarama;
2. prouzrokuje veliku finansijsku štetu ili postupa u
nameri stavljanja u opasnost velikog broja lica od finansijske štete trajnim činjenjem dela prevare;
3. dovede drugo lice u finansijske probleme;
4. zloupotrebi svoja ovlašćenja ili položaj državnog
službenika; ili
5. se pretvara da se osigurani slučaj desio pošto je
on ili neko drugi u tu svrhu podmetnuo požar u objektu velike vrednosti ili ga u celosti ili delimično uništio
podmetanjem požara ili ako je prouzrokovao potonuće
ili nasukanje broda.
(4) Shodno se primenjuju članovi 243, st. 2,2 2473 i
248a.4
1
Strafgesetzbuch in der Fassung der Bekanntmachung vom 13.
November 1998 (BGBl. I S. 3322), das zuletzt durch Artikel 1 des
Gesetzes vom 2.10.2009 (BGBl. I S. 3214) geändert worden ist.
2
Po citiranom članu posebno težak slučaj neće postojati ako
se ne radi o imovini manje vrednosti. – Prim. prev.
3
Radi se o krivičnom delu „Krađa od rođaka ili lica koja
žive u istom domaćinstvu.” – „Ako je rođak, staralac ili hranilac
izvršioca oštećen krađom ili oštećeni živi u istom domaćinstvu
sa izvršiocem, krivično delo se goni samo po krivičnoj prijavi tog
lica.”
4
Radi se o krivičnom delu „Krađa i nezakonito prisvajanje
stvari manje vrednosti.” – „Krađa i nezakonito prisvajanje
(5) Ko na komercijalnoj osnovi počini prevaru u
svojstvu člana kriminalne grupe, čija je namera trajno
činjenje dela po čl. 263 do 264 ili čl. 267 do 269, kazniće
se zatvorom od jedne do deset godina, a u manje teškim
slučajevima kaznom zatvora od šest meseci do pet godina.
(6) Sud može izdati naredbu o nadzoru (član 68, st. 1).5
(7) Članovi 43a6 i 73d7 primenjuju se ako je izvršilac
istupao u svojstvu člana kriminalne grupe čija je naimovine manje vrednosti može se jedino goniti po privatnoj
krivičnoj prijavi u slučajevima po čl. 242 i 246, osim ako
tužilaštvo smatra propio motu da je gonjenje potrebno zbog
posebnog javnog interesa.”
5
Uslovi nadzora: „Ako je lice osuđeno na bezuslovnu kaznu
zatvora najmanje šest meseci za delo u vezi sa kojim zakon
posebno propisuje donošenje naredbe o nadzoru, sud može,
pored presude, izdati takvu naredbu ako postoji opasnost da će
to lice činiti nova krivična dela.”
6
Član 43a – Naredba o oduzimanju:
(1) Ako se zakon poziva na ovu odredbu, sud može, pored
bezuslovne kazne doživotnog zatvora ili kazne zatvora na vreme
duže od dve godine, narediti plaćanje novčanog iznosa koji će
biti ograničen vrednošću imovine osuđenog lica (naredba o
oduzimanju). Prilikom procene vrednosti imovine osuđenog
lica, neće se uzimati u obzir materijalna korist koja je oduzeta.
Vrednost imovine može da bude okvirno procenjena.
(2) Shodno se primenjuje član 42.
(3) Sud će naznačiti uslove zatvorske kazne koja će se
primeniti ako suma ne može biti naplaćena (zatvor zbog duga).
Maksimalna dužina zatvora zbog duga iznosi dve godine, a
minimalno jedan mesec.
7
Član 73d – Proširena konfiskacija:
(1) Ako je učinjeno neko nezakonito delo prema zakonu
koji se poziva na ovu odredbu, sud će takođe izdati naredbu
za oduzimanje stvari principala ili drugog lica ako okolnosti
opravdavaju pretpostavku da su te svari pribavljene nezakonitim
radnjama ili radi njihovog izvršenja. Prva rečenica takođe se
primenjuje ako principal ili drugo lice ne poseduje ili nema pravo
na tu stvar samo zato što ju je pribavilo nezakonitom radnjom ili
radi vršenja nezakonitih radnji. Shodno se primenjuje čl. 73, st. 2.
(2) Ako je oduzimanje određenih stvari, posle izvršenja dela,
postalo nemoguće u celini ili delimično, shodno će se primeniti
čl. 73a i 73b.
(3) Ako posle donošenja naredbe o oduzimanju u skladu sa
st. 1 ovog člana, usled izvršenja nekog drugog nezakonitog dela
koje je okrivljeni ili neko drugi učinio pre donošenja te naredbe,
mora se doneti nova odluka u pogledu oduzimanja stvari od
1/2013
Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u uporednom krivičnom zakonodavstvu...
mera trajno vršenje dela po čl. 263 do 264 ili čl. 267 do
269. Član 73d se takođe primenjuje ako izvršilac dela
istupa na komercijalnoj osnovi.
Član 265 – Prevara u osiguranju
(1) Ko ošteti, naruši upotrebljivost, otuđi ili preda
drugom licu stvar koja je osigurana od uništenja, oštećenja, narušenja upotrebe, gubitka ili krađe radi pribavljanja nadoknade iz osiguranja za sebe ili treće lice, kazniće se zatvorom do tri godine ili novčanom kaznom,
osim ako delo ne potpada pod odredbe čl. 263.
(2) Za pokušaj će se kazniti.
FRANCUSKI KRIVIČNI ZAKONIK
(SA IZMENAMA I DOPUNAMA
NA DAN 25. 12. 2012.)
...
GLAVA III
PREVARNO PRIBAVLJANJA I SLIČNA DELA /
Članovi 313-1 do 313-9
ODELJAK I
O PREVARNOM PRIBAVLJANJU /
Članovi 313-1 do 313-4
Član 313-1
(Ordonansa br. 2000-916 od 19. septembra 2000, član 3,
Službeni list od 22. septembra 2000, na snazi od
1. januara 2002)
Prevarno pribavljanje je radnja varanja fizičkog ili
pravnog lica upotrebom lažnog imena ili fiktivnog ovlašćenja, zloupotrebom stvarnog ovlašćenja ili sredstvima nezakonitih manevara kojim se to lice navodi da na
njegovu štetu ili štetu trećeg lica, prenese novac, dragocenosti ili neku stvar, da pruži uslugu ili da se saglasi
sa nekom radnjom kojom se stvara ili ispunjava neka
obaveza.
Prevarno pribavljanje se kažnjava sa pet godina zatvora i novčanom kaznom od 375.000 evra.
Član 313-2
(Ordonansa br. 2000-916 od 19. septembra 2000, član 3,
Službeni list od 22. septembra 2000, na snazi od
1. januara 2002)
okrivljenog ili od tog lica, pri čemu će sud takođe uzeti u obzir i
prethodno donetu naredbu.
(4) Shodno se primenjuje čl. 73c.
(Zakon br. 2004-204 od 9. marta 2004, član 6, Službeni
list od 10. marta 2004.)
Kazna se povećava na sedam godina zatvora i novčanu kaznu od 750.000 evra ako je prevarno pribavljanje
učinilo:
1. lice koje vrši javna ovlašćenja ili obavlja poslove
javnih usluga, u vršenju ili povodom vršenja funkcija ili
obavljanja javnih usluga;
2. lice koje je nezakonito preuzelo ovlašćenja lica iz
javne službe ili poverenih radi pružanja javnih usluga;
3. lice koje se obrati državnom organu radi izdavanja
hartija od vrednosti ili prikupljanja sredstava za humanitarnu ili socijalnu pomoć;
4. na štetu lica čija je posebna ranjivost zbog starosti,
bolesti, neotpornosti, telesne ili psihičke nesposobnosti
ili trudnoće, očigledna ili bila poznata delikventu;
Kazne se povećavaju na deset godina zatvora i novčanu kaznu od 1.000.000 evra ako prevaru počini organizovana kriminalna grupa.
Član 313-3
Na pokušaj da se počine dela navedena u ovom
odeljku Zakonika primenjuju se iste kazne.
Odredbe člana 311-128 primenjuju se na krivično
delo prevarnog pribavljanja.
Član 313-4
[Brisan Zakonom br. 2001-504 od 12. juna 2001, čl.
21,I]
…
ODELJAK III
DODATNE KAZNE KOJE SE PRIMENJUJU NA
FIZIČKA LICA
I ODGOVORNOST PRAVNIH LICA
Član 313-7
(Zakon br. 2001-504 od 12. juna 2001, član 21, Službeni
list od 13. juna 2001)
(Zakon br. 2003-239 od 18. marta 2003, član 57, st. 2,
Službeni list od 19. marta 2003)
(Zakon br. 2009-1437 of 24. novembra 2009, čl. 50,
Službeni list od 25. novembra 2009)
8
Član 311-12:
Postupak se ne može pokrenuti ako je krađu počinilo lice:
1. na štetu svog pretka ili potomka;
2. na štetu svog bračnog druga, izuzev ako su bračni drugovi
razdvojeni ili ovlašćeni da žive odvojeno.
93
1/2013
Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u uporednom krivičnom zakonodavstvu...
94
Fizičkim licima osuđenim za neko od krivičnih dela
propisanih čl. 313-1, 313-2, 313-6 i 313-6-1, takođe se
izriču sledeće dodatne kazne:
1. gubitak javnih, građanskih i porodičnih prava, u
skladu sa uslovima iz čl. 131-26;
2. zabrana obavljanja javnih funkcija ili bavljenja
društvenim ili profesionalnim poslovima u sklopu kojih
ili povodom čijeg obavljanja je učinjeno delo na maksimalno pet godina, u skladu sa uslovima iz čl. 131-27;
3. zatvaranje poslovnih prostorija, jedne ili većeg
broja lokala preduzeća koji su korišteni za inkriminisano ponašanja, do pet godina;
4. konfiskaciju stvari upotrebljene ili čija je upotreba
planirana u izvršenju dela, kao i stvari koja je njen proizvod, izuzev stvari koje se vraćaju;
5. zabrana pojavljivanja na određenim mestima u
skladu sa uslovima iz čl. 131-31;
6. zabrana izdavanja čekova, izuzev onih kojima se
podižu sredstva poverioca od izdavaoca ili sertifikovanih čekova, do pet godina;
7. javno pokazivanje ili deljenje odluke u skladu sa
uslovima iz čl. 131-35.
Fizičkim ili pravnim licima za krivična dela po ovom
odeljku takođe se izriču sledeće dodatne kazne: zabrana
delatnosti trajnog profesionalnog obučavanja u smislu
čl. 6313-1 Zakonika o radu i to jednokratno u trajanju
od pet godina.
Član 313-8
(Zakon br. 2003-239 od 18. marta 2003, čl. 57, st. 3,
Službeni list od 19. marta 2003)
Fizičkim licima osuđenim za neko krivično delo iz
čl. 313-1, 313-2, 313-6 i 313-6-1 zakođe se izriče zabrana učešća na javnim tenderima na period do pet godina.
Član 313-9
(Zakon br. 2001-504 od 12. juna 2001, čl. 21, Službeni
list od 13. juna 2001)
(Zakon br. 2003-239 od 18. marta 2003, čl. 57, st. 4,
Službeni glasnik od 19. marta 2003)
(Zakon br. 2012-348 od 12. marta 2012, čl. 3, Službeni
glasnik od 13. marta 2012)
Pravna lica mogu snositi krivičnu odgovornost za
dela iz čl. 313-1 do 313-3, 313-6-1 i 313-6-2, u skladu
sa uslovima propisanim u čl. 121-29, novčanom kaznom
9
Član 121-2 (Zakon br. 2000-647 od 10. Jula, član 8, Službeni
list od 1. jula 2000) (Zakon br. 2004-204 od 9. marta 2004, čl. 54,
Službeni list od 10. marta 2004):
na način propisan čl. 131-38, kao i kaznama iz čl. 13139.10
Zabrana iz st. 2 čl. 131-39 primenjuje se na delatnost
u kojoj je ili povodom čijeg obavljanja je izvršeno krivično delo.
KAZNENI ZAKON HRVATSKE IZ 2013.
Prevara – Član 236.
(1) Ko s ciljem da sebi ili drugome pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede nekoga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga
održava u zabludi i time ga navede da na štetu svoje ili
Pravna lica, izuzimajući državu, krivično odgovoraju za
krivična dela koja učine njihovi organi ili zakonski zastupnici za
njihov račun, u skladu sa uslovima iz čl. 121-4 i 121-7.
Međutim, organi lokalne samouprave i njihove organizacije
krivično odgovaraju samo za dela učinjena u sklopu njihovih
aktivnosti koje se mogu sprovoditi putem javnih konkursa o
poveravanju vršenja javnih usluga.
Krivična odgovornost pravnih lica ne isključuje krivičnu
odgovornost fizičkih lica koja su izvršioci ili saučesnici u istom
delu, na osnovu odredbi četvrtog stava čl. 121-3.
10
Član 131-39 (Zakon br. 2001-504 od 12. juna 2001, čl. 14,
Službeni list od 13. juna 2001) (Zakon br. 2004-575 od 21. juna
2004, čl. 2 III, Službeni list od 22. juna 2004)
Ako zakon propisuje krivičnu odgovornost pravnog lica, za
krivično delo se može izreći jedna ili više sledećih kazni:
1. likvidacija ako je pravno lice osnovano radi vršenja
krivičnog dela ili, ako se radi o krivičnom delu za koje se može
izreći kazna zatvora tri ili više godina, ako je pravno lice skrenuto
od svojih ciljeva radi vršenja krivičnih dela;
2. zabrana obavljanja, direktno ili posredno jedne ili više
društvenih ili profesionalnih aktivnosti, trajno ili do pet godina;
3. uspostavljanje sudskog nadzora do pet godina;
4. trajno zatvaranje ili privremeno zatvaranje privrednog
društva do pet godina, jednog ili više privrednih društava ili
preduzetničkih radnji iskorišćenih za izvršenje predmetnog
krivičnog dela;
5. zabrana učešća na javnim tenderima, trajno ili do pet
godina;
6. zabrana korišćenja javnih fondova, trajna ili do pet godina;
7. zabrana izdavanja čekova, izuzev onih koji omogućavaju
podizanje sredstava trasanta od strane remitenta ili sertifikovanih
čekova i zabrana korišćenja platnih kartica, do pet godina;
8. konfiskacija stvari koja je upotrebljena ili planirana
za upotrebu u izvršenju krivičnog dela ili stvari koja je njen
proizvod;
9. davanje oglasa o presudi ili distribucija presude u štampi ili
upotrebom elektronskog sredstva komunikacije prema javnosti.
Kazne iz st. 1 i 3 ne primenjuju se na javne organe koji mogu
da snose krivičnu odgovornnost. Takođe se navedeni stavovi
ovog člana ne primenjuju na političke stranke ili udruženja.
Kazna iz st. 1 ovog člana ne primenjuje se na institucije koje
zastupaju radnike.
1/2013
Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u uporednom krivičnom zakonodavstvu...
tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se kaznom
zatvora od šest meseci do pet godina.
(2) Ako je krivičnim delom iz stava 1. ovog člana
pribavljena znatna imovinska korist ili prouzrokovana
znatna šteta, izvršilac će se kazniti kaznom zatvora od
jedne do osam godina.
(3) Ako je krivičnim delom iz stava 1. ovog člana
pribavljena mala imovinska korist, a izvršilac je išao za
pribavljanjem takve koristi, kazniće se kaznom zatvora
do jedne godine.
Zloupotreba osiguranja – Član 238.
(1) Ko s ciljem da sebi ili drugome pribavi nadoknadu iz osiguranja uništi, ošteti ili sakrije stvar koja je
osigurana protiv uništenja, oštećenja, gubitka ili krađe,
kazniće se kaznom zatvora do tri godine.
(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se ko s
ciljem da sebi ili drugome pribavi pravo iz osiguranja,
socijalnog osiguranja ili socijalne zaštite prouzrokuje
bolest, telesno povredi sebe ili drugoga ili sebi ili drugome naruši zdravlje.
KRIVIČNI ZAKON SLOVENIJE IZ 2008.
Prevara – Član 211
Ko u nameri nezakonitog pribavljanja imovinske
koristi za sebe ili treće lice lažnim predstavljanjem ili
uskraćivanjem činjenica dovede drugo lice u zabludu ili
ga drži u zabludi, te ga navede da preduzme neku radnju
ili propusti da preduzme radnju na štetu svoje ili tuđe
imovine, kazniće se kaznom zatvora do tri godine.
(2) Ko u nameri kao iz prvog stava ovog člana, zaključi ugovor o osiguranju navođenjem lažnih informacija ili
uskraćivanjem važnih informacija, zaključi zabranjeno
dvostruko osiguranje ili ugovor o osiguranju posle nastanka osiguranog slučaja ili osigurane štete ili lažno predstavi
štetni događaj, kazniće se zatvorom do jedne godine.
(3) Ako su prevaru učinila najmanje dva lica u dosluhu i u nameri da prevare ili ako je izvršilac koji je
počinio delo iz st. 1 ovog člana prouzrokovao štetu velike vrednosti, izvršilac će se kazniti zatvorom najmanje
godinu, a najviše osam godina.
(4) Ako je delo iz st. 1 ili 3 ovog člana izvršila kriminalna grupa, izvršilac će se kazniti zatvorom najmanje
jednu, a najviše deset godina.
(5) Ako je izvršenjem dela iz st. 1 ovog člana nastala
mala materijalna šteta i ako je namer izvršioca bila da
pribavi malu materijalnu korist, kazniće se novčanom
kaznom ili kaznom zatvora do godine dana.
(6) Ko u nameri prouzrokovanja štete drugom licu
lažnim predstavljanjem ili uskraćivanjem činjenica, dovede neko lice u zabludu ili ga održava u zabludi, zbog
čega ono preduzme neku radnju ili propusti da preduzme neku radnju na štetu svoje ili tuđe imovine kazniće se
novčanom kaznom ili kaznom zatvora do godine dana.
(7) Za dela po st. 5 i 6 ovog člana gonjenje se preduzima po optužnom predlogu.
KRIVIČNI ZAKONIK CRNE GORE IZ 2004.
Prevara – Član 244
(1) Ko u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava
u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje ili tude
imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se novčanom
kaznom ili zatvorom do tri godine.
(2) Ko delo iz stava 1 ovog člana učini samo u nameri
da drugog ošteti, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.
(3) Ako je delom iz st. 1 i 2 ovog člana pribavljena
imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi
tri hiljade evra, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne
do osam godina.
(4) Ako je delom iz st. 1 i 2 ovog člana pribavljena
imovinska korist ili je naneta šteta u iznosu koji prelazi
trideset hiljada evra, učinilac će se kazniti zatvorom od
dvije do deset godina.
Nedozvoljeno bavljenje bankarskom, berzanskom i
djelatnošću osiguranja – Član 266
(1) Ko se bez odobrenja ili protivno uslovima pod
kojima je ono dato bavi bankarskom, berzanskom ili
delatnošću osiguranja, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina.
(2) Za delo iz stava 1 ovog člana kazniće se propisanom kaznom i odgovorno lice u pravnom licu, ako
se pravno lice nedozvoljeno bavi nekom od navedenih
delatnosti.
KRIVIČNI ZAKON REPUBLIKE SRPSKE
IZ 2003.
Prevara – Član 239
(1) Ko u nameri da sebi ili drugome pribavi kakvu
protivpravnu imovinsku korist dovede koga lažnim prikaziva njem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga
95
1/2013
Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u uporednom krivičnom zakonodavstvu...
96
održava u zabludi i time ga navede da ovaj na štetu svoje
ili tuđe imovine nešto učini ili ne učini, kazniće se zatvorom do tri godine.
(2) Ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist do 200 KM, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist ili da prouzrokuje malu štetu, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(3) Ako je delom iz stava 1. ovog člana pribavljena
imovinska korist ili je prouzrokovana imovinska šteta
u iznosu koji prelazi 10.000 KM, učinilac će se kazniti
zatvorom od šest meseci do pet godina, a ako taj iznos
prelazi 50.000 KM, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.
(4) Ko delo iz stava 1. ovog člana učini samo u nameri da drugog ošteti, kazniće se novčanom kaznom ili
zatvorom do jedne godine.
(5) Gonjenje za delo iz stava 2. ovog člana se preduzima po prijedlogu.
Osiguranička prevara – Član 240
(1) Ko u nameri da od osiguravajućeg društva naplati osiguranu sumu, ošteti ili sakrije stvar koja je osigurana od navedenih rizika, pa zatim prijavi štetu, kazniće
se zatvorom do tri godine.
(2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kazniće se i ko u
nameri da od osiguravajućeg društva naplati osiguranu sumu za slučaj telesnog oštećenja, telesne povrede
ili narušenja zdravlja, prouzrokuje sebi takvo oštećenje,
povredu ili narušenje zdravlja.
(3) Ako je delima iz st. 1. i 2. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi 10.000 KM,
učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet
godina, a ako taj iznos prelazi 50.000 KM, kazniće se
zatvorom od jedne do deset godina.
KRIVIČNI ZAKON MAKEDONIJE IZ 1996.
Prevara – Član 247
(1) Ko u nameri da za sebe ili drugog pribavi protivpravnu imovinsku korist dovede nekog u zabludu lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica ili ga drži
u zabludi i time ga navede da uradi ili ne uradi nešto na
svoju štetu ili štetu tuđe imovine, kazniće se novčanom
kaznom ili zatvorom do tri godine.
(2) Ako je pričinjena šteta manje vrednosti, a izvršilac dela je išao za tim da pribavi takvu vrednost, kazniće
se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(3) Ako je pričinjena šteta velike vrednosti, izvršilac
dela će se kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina.
(4) Ako pričinjena šteta premašuje značajnu vrednost, izvršilac dela će se kazniti zatvorom od jedne do
deset godina.
(5) Ako je delo iz st. 1 izvršeno samo u nameri da se
ošteti drugo lice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine.
(6) Za pokušaj izvršenja dela iz st. 1 do 5 će se kazniti.
(7) Za dela iz st. od 2 do 5 gonjenje se preduzima po
privatnoj tužbi.
Osiguranikova prevara – Član 250
(1) Ako neko u nameri da od društva za osiguranje
naplati nadoknadu, uništi ili ošteti predmet koji je osiguran, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do tri
godine.
(2) Kaznom iz st. 1 kazniće se onaj ko u nameri da
od društva za osiguranje naplati nadoknadu zbog telesnog oštećenja, telesne povrede ili narušavanja zdravlja,
prouzrokuje takvo oštećenje, povredu ili narušavanje
zdravlja.
(3) Gonjenje se preduzima po optužnom predlogu.
GLAVA II
PREVARA
Član 143 – Obmana
Krađa imovine lažima ili zloupotrebom poverenja
kažnjava se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do
pet godina.
Član 144 – Prevara u vezi sa subvencijama
Prevara u prezentovanim ispravama, na osnovu kojih se na prevaran način ostvaruju subvencije (ili druge
koristi) od države, kažnjava se novčanom kaznom ili
kaznom zatvora do četiri godine.
Član 145 – Prevara u osiguranju
Predstavljanje lažnih okolnosti (ili lažnih informacija) u vezi sa predmetom za koji se zaključuje osiguranje
ili izmišljanje lažnih okolnosti i njihovo navođenje u
ispravama čime se na prevaran način zaključi osiguranje (ili ostvari korist iz osiguranja), kažnjava se novčanom kaznom ili kaznom zatvora do pet godina.
KRIVIČNI ZAKON RUMUNIJE IZ 2004.
Član 260 – Obmana
(1) Radnja obmanjivanja nekog lica, predstavljanjem
lažne radnje kao istinite ili istinite radnje kao lažne u ci-
1/2013
Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u uporednom krivičnom zakonodavstvu...
lju postizanja neopravdane materijalne koristi za sebe ili
drugoga i ako pri tome nastane šteta, kažnjava se strogim zatvorom od jedne do sedam godina.
(2) Obmana koja je počinjena upotrebom netačnih
naziva ili kvaliteta ili drugim prevarnim sredstvima, kažnjava se strogim zatvorom od tri do deset godina.
(3) Radnja obmane ili održavanje obmane kod nekog lica, prilikom zaključenja ili izvršavanja ugovora,
ako lice ne bi zaključilo ili izvršilo ugovor prema ugovorenim uslovima da nije bilo obmanuto, kažnjava se
kaznom propisanom u st. 1 ili 2, prema razlikovanju navedenom u tim stavovima.
(4) Radnja izdavanja čeka ili drugog instrumenta
plaćanja u vezi sa kreditnom organizacijom ili licem,
uz znanje da sredstva ili pokriće neophodno za njegovu
realizaciju ne postoji, kao i radnja podizanja sredstava,
u celini ili delimično, posle izdavanja ili zabrane obaveze plaćanja pre isteka roka za prezentaciju, usmislu
st. 1, ako je prouzrokovana šteta vlasniku čeka / drugog
instrumenta plaćanja, kažnjava se kaznom iz st. 2 ovog
člana.
(5) Upotreba prevarnih sredstava za uklanjanje nekog lica sa javne aukcije ili ograničavanja aukcije ili broja učesnika, kažnjava se strogim zatvorom od jedne do
pet godina.
(6) Kazna iz st. 1 ovog člana takođe se izriče za iskorištavanje neznanja ili neiskustvo maloletnika ili stanja
slabnosti lica ranjivih zbog svojih godina starosti, bolesti ili trudnoće, radi njihovog navođenja da izvrše radnje kojima gube neko svoje pravo.
(7) Radnja obmanjivanja ili održavanja obmane u
pogledu životnih uslova u zemlji emigracije, izvršena
prema st. 1 ovog člana, radi navođenja lica da emigrira,
kažnjava se prema st. 1 ovog člana.
(8) Obmana koja dovede do posebno ozbiljnih posledica kažnjava se strogim zatvorom od 15 do 20 godina i zabranom izvesnih prava.
(9) Ako prevarna sredstva upotrebljena za izvršenje
krivičnog dela predstavljaju sama po sebi krivično delo,
primenjuju se pravila o kumulaciji.
2. Zloupotrebi potrebe, osećanja ili neiskustvo maloletnika ili nesposobnog lica, proglašenog ili nepro-
glašenog za nesposobno, te ga navede da potopiše neku
ispravu se određenim pravnim dejstvom na njegovu
štetu ili štetu drugog, iako bi taj akt građanskopravno
bio ništav;
3. Izvrši prevaru upotrebom tegova ili lažnih mera;
4. Je poslovni čovek ili izvođač građevinskih radova ili prodavac građevinskog materijala koji, prilikom
obavljanja posla ili isporuke materijala, izvrši veštu
prevarnu radnju kojom ugrozi bezbednost lica, robe ili
države;
5. Lice koje izvrši prevaru protiv bilo kojeg organa
vlasti.
U slučajevima iz prethodne dve tačke, izvršiocu koji
je državni službenik takođe se izriče trajna zabrana
obavljanja delatnosti.
KRIVIČNI ZAKON BOLIVIJE
(CODIGO PENAL – Ley de Modificaciones al
Código Penal Nº 1768 de 10 de marzo de 1997)
Član 338 – Prevara u osiguranju
Ko za sebe ili drugog radi naplate nadoknade iz
osiguranja neopravdano poveća iznos, uništi ili izgubi
stvar ili namerno ozbiljno ošteti, sakrije ili učini da nestane osigurana stvar primenom bilo kojeg prevarnog
sredstva, kazniće se zatvorom od jedne do pet godina.
Za lice koje je naredilo da se naplati osiguranje, kazna se povećava za polovinu i izriče novčana kazna od
trideset do sto dana.
KRIVIČNI ZAKON HOLANDIJE
Član 326a
KRIVIČNI ZAKON ARGENTINE
Ko u obavljanju delatnosti ili uobičajeno zarađuje
kupovinom robe u nameri da bez potpune isplate sebi
ili drugom preda tu robu radi naplate osiguranja, kazniće se zatvorom do četiri godine ili novčanom kaznom
pete kategorije.
Član 174
Član 327
Kaznom zatvora od dve do šest godina kazniće se
lice koje:
Ko upotrebom veštih trikova dovede osiguravača u
zabludu u pogledu okolnosti osiguranja zbog čega on
ne bi pod tim okolnostima zaključio ugovor o osiguranju da mu je stvarno stanje bilo poznato, kazniće se
zatvorom do jedne godine ili novčanom kaznom pete
kategorije.
1. Za sebe ili drugog pribavi nezakonitu ličnu korist
na trošak osiguravača ili davaoca jemstva u generalnoj
havariji ili uništi nešto što je osigurano od požara ili osi-
gurani brod, teret ili robu koja je obezbeđena ili koja je
založena za dobijanje kredit;
97
1/2013
Krivičnopravno regulisanje dela prevare u vezi sa osiguranjem u uporednom krivičnom zakonodavstvu...
98
Član 328
Ko u nameri da sebi ili drugom, na štetu osiguravača,
protivpravno prouzrokuje požar ili eksploziju na imovini osiguranoj od požara, dovede u opasnost osigurano plovilo ili vazduhoplov ili lica koja su zaposlena na
brodu ili radi zarade zbog propasti osiguranog tereta,
izazove potonuće, nasukanje ili sudar, uništenje, gubitak ili oštećenje, kazniće se zatvorom do četiri godine ili
novčanom kaznom pete kategorije.
Preveo i priredio: prof. dr Slobodan Jovanović
E-mail: [email protected]
1/2013
DIREKTIVE I PROPISI EU / EU DIRECTIVES AND REGULATIONS
99
Uredba (EC) br. 785/2004 Skupštine Evrope i Saveta od 21. aprila
2004. godine o uslovima osiguranja avio-prevoznika i avio-operatera
(konsolidovana u skladu sa Uredbom Komisije (EU),
br. 285/2010 od 6. aprila 2010.)
Službeni list EU, L 138, 30. 4. 2004.
SKUPŠTINA EVROPE I SAVET EU,
Imajući u vidu Ugovor (dalje u tekstu: Ugovor) o
osnivanju Evropske zajednice (dalje u tekstu: Zajednica), a posebno njegov čl. 80, st. 2,
Imajući u vidu predlog Komisije1,
Imajući u vidu mišljenje Evropskog ekonomskog i
socijalnog komiteta2,
Posle konsultacija sa Komitetom regiona,
Postupajući u skladu sa postupkom propisanim u čl.
251 Ugovora3,
(1) Zbog toga što je u sklopu zajedničke politike o
transportu, radi pojačanja zaštite potrošača, važno
obezbediti odgovarajući minimalni nivo osiguranja
radi pokrića odgovornosti avioprevoznika prema putnicima, prtljagu, teretu i trećim licima.
(2) Zbog toga što je na tržištu avijacije Zajednice,
uklonjeno razlikovanje nacionalnog i međunarodnog
avioprevoza i zbog toga što je potrebno utvrditi minimalne uslove osiguranja za avioprevoznike iz Zajednice.
(3) Zbog toga što je potrebno zajedničko delovanje
da bi se obezbedilo da se ovi uslovi takođe primene i na
avioprevoznike iz trećih zemalja kakob bi se obezbedili
ravnopravni uslovi u odnosu na avioprevoznike iz Zajednice.
(4) Zbog toga što je u svom pismu od 10. oktobra
2001. u vezi sa posledicama terorističkih napada u SAD
na vazduhoplovnu industriju, Komisija izrazila svoju
nameru da analizira sume i uslove osiguranja koje je neophodno za davanje dozvola u državama članicama da
1
OJ C 20 E, 28. 1. 2003, str. 193.
OJ C 95, 23. 4. 2003, str. 16.
3
Stav Skupštine Evrope od 13. maja 2003. (još nije objavljeno
u Službenom listu), Opšti stav Saveta od 5. decembra 2003. (OJ
C 54 E, 2. 3. 2004, str. 40), Stav Skupštine Evrope od 11. marta
2004. (još nije objavljeno u Službenom listu) i Odluka Saveta od
30. marta 2004.
2
bi se obezbedio ujednačen pristup. Pored toga, u svom
pismu od 2. jula 2002 u vezi sa osiguranje u sektoru
vazduhoplovnog transporta posle terorističkih napada
od 11. septembra 2001. u SAD, Komisija je navela da će
nastaviti da prati razvoj tržišta osiguranja avijacije u pogledu izmene suma i uslova osiguranja koje se zahteva
za davanje dozvola u državama članicama.
(5) Zbog toga što je na osnovu Odluke Saveta
2001/539/EC4, Zajednica zaključila Konvenciju za
ujednačavanje izvesnih pravila u vezi sa međunarodnim vazduhoplovnim prevozom tereta, u Montrealu
28. maja 1999 (Montrealska konvencija), koja predviđa
nova pravila o odgovornosti u oblasti međunarodnog
vazduhoplovnog prevoza liac, prtljaga i tereta. Očekuje
se da ta pravila zamene ona iz Varšavske konvencije iz
1929. godine i sve njene naknadne izmene.
(6) Zbog toga što član 50 Montrealske konvencije
zahteva da sve strane obezbede da avioprevoznici budu
adekvatno osiguranje od odgovornosti po toj konvenciji. Varšavska konvencija iz 1929. Sa izmenama i dopunama će nastaviti da se primenjuju zajedno sa Montrealskom konvencijom na neodređeno vreme. Obe
konvencije regulišu mogućnost neograničene odgovornosti.
(7) Zbog toga što član 7 Uredbe Saveta (EEC), br.
2407/92 od 23. jula 1992. o izdavanju dozvola avioprevoznicima5, propisuje da avio-prevoznici moraju
da budu osigurani od odgovornosti u slučaju nezgoda,
a posebno prema putnicima, za prtljag, teret, poštu i
prema trećim licima, iako ne navodi minimalne sume
i uslove osiguranja.
(8) Zbog toga što je potrebno uzeti u obzir činjenicu
da je Evropska konferencija civilnog vazduhoplovstva
13 decembra 2000. usvojila Rezoluciju ECAC/25-1 o
minimalnim sumama osiguravajućeg pokrića odgovor4
OJ L 194, 18. 7. 2001, str. 38.
5
OJ L 240, 24. 8. 1992, str. 1.
1/2013
Uredba (EC) br. 785/2004 Skupštine Evrope i Saveta
100
nosti prema putnicima i trećim licima, koja je izmenjena 27. novembra 2002.
(9) Zbog toga što je neophodno definisati minimalne
uslove osiguranja putnika, prtljaga, tereta i trećih lica za
avio-prevoznike i avio-operatere koji lete kroz, na, van
ili preko teritorije države članice, uključujući i njene teritorijalne vode.
(10) Zbog toga što avio-prevoznici treba da imaju
obavezu osiguranja radi dobijanja punovažne dozvole,
a u slučaju avio-prevoznika iz Zajednice, radi dobijanja
punovažne dozvole koja se izdaje u skladu sa Uredbom
(EEC), br. 2407/92. Nepostojanje dozvole ili istekla dozvola ne oslobađaju privredno društvo od obaveze osiguranja.
(11) Zbog toga što, iako Montrealska konvencija posebno reguliše odgovornost prema putnicima, prtljagu i
teretu, na odgovornost za poštu, prema čl. 2 te konvencije, treba da se primenjuju „pravila koja važe za odnos
između prevoznika i pošte.” U Zajednici, osiguranje te
odgovornosti dovoljno je regulisano čl. 7 Uredbe (EEC),
br. 2407/92.
(12) Zbog toga što za državne letelice i određene
druge kategorije letelica ne treba da postoji obavezno
osiguranje.
(13) Zbog toga što minimalno osiguravajuće pokriće
treba da postoji u slučajevima kada je avio-prevoznik ili
avio-operater odgovoran prema putnicima, za prtljag,
teret i prema trećim licima u skladu sa pravilima međunarodnih konvencija, pravu Zajednice ili nacionalnom
pravu, pod uslovom da nema preklapanja tih pravila.
(14) Zbog toga što osiguranje treba da pokriva vazduhoplovnu specifičnu odgovornost prema putnicima,
za prtljag, teret i prema trećim licima. U vezi sa putnicima, prtljagom i teretom, osiguranje treba da sadrži pokriće za slučaj smrti ili telesne povrede prouzrokovane
nezgodom, gubitka ili uništenje ili štetu na prtljagu i teretu. Prema trećim licima, osiguranje treba da pokriva
rizik smrti, telesne povrede i štete na stvarima prouzrokovanim nezgodom.
(15) Zbog toga što ova Uredba ne treba da se tumači
kao dvostruko osiguranje. Što se tiče ugovornog i stvarnog prevoznika u smislu čl. 39 Montrealske konvencije
oni mogu biti odgovorni za istu štetu, države članice
mogu predvideti posebne mere da bi se izbeglo dvostruko osiguranje.
(16) Zbog toga što iako tržišna praksa prodaje osiguranja na kumulativnoj osnovi može da podstiče osigurljivost, posebno za rizike rata i terorizma, što osiguravačima omogućava bolju kontrolu svojih obaveza, ta
praksa ne oslobađa avio-prevoznika ili avio-operatera
od obaveze da ispuni minimalne zahteve osiguranja
kada iznos franšize utvrđen ugovorom o osiguranju
bude dostignut.
(17) Zbog toga što je neophodno zahtevati od avioprevoznika da pruže dokaz da u svaom trenutku ispunjavaju minimalne uslove osiguranja od odgovornosti,
kako je propisano u ovoj Uredbi. U vezi sa avio-prevoznicima Zajednice i avio-operatera koji koriste letelicu
registrovanu na teritoriji Zajednice, za sve države članice dovoljno je prilaganje dokaza o zaključenom osiguranju u jednoj od država članica, pri čemu to osiguranje
mora da bude zaključeno sa društvom za osiguranje
koje je dobilo dozvolu prema merodavnom pravu.
(18) Zbog toga što u vezi sa preletima preko teritorije
neke države članice od strane avio-prevoznika ili letelice registrovane van Zajednice, što ne podrazumeva sletanje ili uzletanje iz neke od država članica, svaki prelet
preko države članice može, u skladu sa međunarodnim
pravom, zahtevati dokaz ispunjenja uslova osiguranja iz
ove Uredbe, na primer putem povremenih provera.
(19) Zbog toga što minimalni uslovi osiguranja treba
da se revidiraju posle određenog vremena.
(20) Zbog toga što postupci za praćenje primene minimalnih uslova osiguranja treba da budu transparentni i nediskriminatorni i ne treba da otežavaju slobodan
protok roba, lica, usluga i kapitala.
(21) Zbog toga što propise neophodne za primenu
ove Uredbe treba usvojiti u skladu sa Odlukom Saveta
1999/468/EC od 28. juna 1999 koja propisuje postupke za vršenje ovlašćenja za primenu koja su preneta na
Komisiju.6
(22) Zbog toga što u slučajevima kada je neophodno
ustanoviti dodatna pravila za određivanje adekvatnog
osiguranja koje pokriva odgovornost avijacije u pogledu rizika koji nisu regulisani ovom Uredbom, državam
članicama treba da bude omogućeno da donesu ta pravila.
(23) Zbog toga što su u Londonu 2. Decembra 1987.
godine dogovoreni sporazumi za bolju saradnju u pogledu upotrebe aerodroma Gibraltar između Kraljevine
Španije i Ujedinjenog Kraljevstva zajedničkom deklaracijom Ministarstava inostranih poslova dve države. Ti
sporazumi tek treba da se primene.
(24) Zbog toga što je cilj ove Uredbe, posebno regulisanje minimalnih uslova osiguranja koji mogu doprineti ciljevima unutrašnjeg tržišta avijacije smanjenjem
poremećaja konkurencije, ne može se dovoljno postići u državama članicama i zato se mogu bolje ostvariti
na nivou Zajednice, Zajednica može usvojiti propise, u
skladu sa principom subsidijernosti kako je predviđeno
čl. 5 Ugovora. U skladu sa principom srazmere, pred6
OJ L 184, 17. 7. 1999, str. 23.
1/2013
Uredba (EC) br. 785/2004 Skupštine Evrope i Saveta
viđenim u tom članu, ova Uredba ne reguliše ništa van
onoga što je neophodno da bi se postigao taj cilj,
USVOJILI SU OVU UREDBU:
Član 1 – Cilj
1. Cilj ove Uredbe je da utvrdai minimalne uslove
osiguranja avio-prevoznika i avio-operatera prema putnicima, za prtljag, teret i prema trećim licima.
2. U vezi sa prevozom poštanskih pošiljki, primenjuju se uslovi osiguranja sadržani u Uredbi (EEC), br.
2407/92 i nacionalnim pravima država članica.
Član 2 – Primena
1. Ova Uredba primenjuje se na sve avio-prevoznike
i sve avio-operatere koji lete kroz, na, iz ili preko teritorije države članice na koju se primenjuje Ugovor.
2. Ova Uredba se ne primenjuje na:
a) Državne letelice iz čl. 3(b) Konvencije o međunarodnoj civilnoj avijaciji, potpisanoj u Čikagu 7. decembra 1944;
b) Model letelice sa MTOM od manje od 20 kg;
c) Lansirne leteće naprave (uključujuči i motorne i
redovne ledrilice);
d)Vezane balone;
e) Zmajeve;
f) Padobrane (uključujući padobrane za uzdizanje);
– ako se koriste u nekomercijalne svrhe, ili
– ako se koriste za lokalnu instruktažu letenja pod
uslovom da ne podrazumeva prelazak preko
međunarodnih granica,
sve dok se obaveza osiguranja po ovoj Uredbi odnosi na rizike rata i terorizma.
3. Primena ove Uredbe na aerodrom na Gibraltaru
biće bez uticaja na pravni stav Kraljevine Španije i Ujedinjenog Kraljevstva u vezi sa sporom o suverenitetu
nad teritorijom na kojoj se nalazi aerodrom.
4. Primena ove Uredbe na aerodrom na Gibraltaru
supsendovaće se sve dok sporazumi iz Zajedničke deklaracije ministara spoljnih poslova Kraljevine Španije i
Ujedinjenog Kraljevstva od 2. decembar 1987. ne stupe
na snagu. Vlade Španije i Ujedinjenog Kraljevstva obavestiče Savet o datumu stupanja na snagu tih sporazuma.
Član 3 – Definicije
U smislu ove Uredbe:
„avio-prevoznik” označava avio-transportno privredno društvo sa važećom dozvolom;
„avio-prevoznik iz Zajednice” označava avio-prevoznika sa važećom dozvolom države članice, izdatom u
skladu sa Uredbom (EEC), br. 2407/92;
„avio-operater” označava lice ili organizaciju, koje
nije avio-prevoznik, a koje trajno i efikasno ima na raspolaganju pravo upotrebe ili upravljanja letelicom; fizičko ili pravno lice na čije ime je letelica registrovana smatraće se operaterom, osim ako to lice može da dokaže da
je neko drugo lice operater;
– prema putnicima i za nepredat prtljag, period transporta putnika letelicom uključujući ukrcavanje i
iskrcavanje,
– za teret i predat prtljag, period transporta prtljaga
i tereta od trenutka kada su prtljag i teret predati avio-prevozniku sve do trenutka isporuke licu
ovlašćenom za prijem,
– prema trećim licima, upotreba letelice od trenutka
kada se motori startuju radi rulanja ili uzletanja sve
do trenutka kada se letelica spusti na zemlju i njeni motori se u potpunosti ne zaustave; dodatno, to
znači kretanje letelice tegljenjem ili guranjem vozilima ili motorima koji su tipični za vožnju i dizanje
letelice, vazdušni vrtlozi;
„SDR” označava Specijalna Prava Vučenja definisana
od strane Međunarodnog monetarnog fonda;
„MTOM” označava maksimalnu masu poletanja,
koja odgovara fabrički navedenoj masi posebnoj za svaku vrstu letelice, a koja je navedena u sertifikatu o plovidbenosti letelice;
„putnik” označava svako lice koje se nalazi na letu
na osnovu odobrenja avio-prevoznika ili avio-operatera, isključujući članove letačke i kabinske posade na
dužnosti;
„treće lice” označava svako pravno ili fizičko lice,
izuzev putnika i članova letačke i kabinske posade na
dužnosti;
„komercijalna upotreba” označava upotrebu za nagradu i/ili zakupninu.
Član 4 – Principi osiguranja
1. Avio-prevoznici i avio-operateri iz čl. 2 moraju
da budu osigurani u skladu sa ovom Uredbom od svoje
vazduhoplovne odgovornosti prema putnicima, za prtljag, teret I prema trećim licima. Osigurani rizici moraju
da obuhvate i rizike rata, terorizma, kidnapovanja, sabotaže, nezakonitog zarobljavanja letelice i građanskih
nemira.
2. Avio-prevoznici i avio-operateri imaju obavezu
da obezbede da osiguravajuće pokriće bude na snazi za
svaki let, bez obzira na to da je letelice koja se koristi
na njihovom raspolaganju na osnovu njihove svojine ili
neke forme ugovora o lizingu ili po osnovu zajedničkog
101
1/2013
Uredba (EC) br. 785/2004 Skupštine Evrope i Saveta
ili franšiznog poslovanja, code-sharing-a ili nekog drugog sporazume iste prirode.
3. Ova Uredba ne utiče na pravila o odgovornosti
koja nastane na osnovu:
– međunarodnih konvencija u kojima su države članice i/ili Zajednice ugovorne strane,
– Pravo zajednice, i
– Nacionalno pravo država članica.
operateri koji koriste letelice registrovane van Zajednice, u slučajevima kada nema sletanja na ili uzletanja sa
takve teritorije.
5. Sume iz ovog člana mogu se izmeniti, ako je to potrebno, kada do izmena dolazi u relevantnim međunarodnim ugovorima, u skladu sa postupkom iz čl. 9, st. 2.
Član 7 – Osiguranje odgovornosti
prema trećim licima
Član 6 – Osiguranje od odgovornosti
prema putnicima, za prtljag i teret
1. Za odgovornost prema putnicima, minimalna
suma osiguranja iznosi 250.000 SDR po putniku. Za
nekomercijalnu upotrebu letelice sa MTOM od 2.700
kg ili manjom, države članice mogu utvrditi nižu sumu
osiguranja, pod uslovom da ona nije manja od 100.000
SDR po putniku.
2. Za odgovornost za prtljag, minimalna suma osiguranja iznosi 1131 SDR po putniku u komercijalnoj
upotrebi.
3. Za odgovornost za teret, minimalna suma osiguranja iznosi 19 SDR po kilogramu u komercijalnoj upotrebi.
4. Stavovi 1, 2 i 3 ne primenjuju se za letove preko
teritorije država članica koje vrše avio-prevoznici i avio-
Minimalno
osiguranje u
milionima SDR
1. Avio-prevoznici i, kada se zahteva, avio-operateri
iz čl. 2, dužni su do dokažu da ispunjavaju uslove osiguranja regulisanih ovom Uredbom dostavljanjem nadležnim organima zainteresovane države članice sertifikata
osiguranja ili drugog dokaza o punovažnom osiguranju.
2. U smislu ovog člana „zainteresovana država članica” označava državu članicu koja je izdala dozvolu avioprevoznike iz Zajednice ili država članica gde je letelicaa ili operater letelice registrovan. Za avio-prevoznike
i avio-operatere registrovane van Zajednice, „zaintereovana država članica” označava državu članicu u koju ili
iz koje se odvijaju letovi.
3. Izuzetno od st. 1 ovog člana, države članice preko
kojih se vrše preleti mogu zahtevati da avio-prevoznici i
avio-operateri iz čl. 2 prilože dokaz o punovažnom osiguranju u skladu sa ovom Uredbom.
4. Avio-prevoznici i avio-operateri Zajednice koji
koriste letelice registrovane na teritoriji Zajednice, imaju obavezu da dostave dokaz o osiguranju u državi članici iz st. 2 ovog člana koji će se smatrati dovoljnim za
sve države članice, bez uticaja na primenu čl. 8, st. 6.
5. U izuzetnim slučajevima nemogućnosti dobijanja
osiguranja, Komisija može odrediti, u skladu sa procedurom iz čl. 9, st. 2, odgovarajuće mere za primenu st.
1 ovog člana.
MTOM(kg)
Član 5 – Ispunjenje obaveze
Kategorija
102
1
2
3
4
5
6
7
8
9
10
<
500
< 1.000
< 2.700
< 6.000
< 12.000
< 25.000
< 50.000
< 200.000
< 500.000
≥ 500.000
0,75
1,5
3
7
18
80
150
300
500
700
1. Ako u bilo kom trenutku osiguravajuće pokriće za
štete prema trećim licima zbog rizika rata ili terorizma
avio-prevoznik ili avio-operater ne može da zaključi na
bazi pojedinačne nezgode, taj avio-prevoznik ili aviooperater može da ispuni svoju obavezu osiguranja od
tih rizika osiguranjem franšize. Komisija će neposredno pratiti primenu ove odredbe da bi obezbedila da ta
franšiza bude najmanje jednaka relevantnim sumama
navedenim u tabeli.
2. Sume iz ovog člana mogu se menjati, ako je to potrebno, ako dođe do izmena u relevantnim međunarodnim ugovorima, u skladu sa postupkom iz čl. 9, st. 2.
Član 8 – Izvršavanje i kazne
1. Države članice će obezbediti da avio-prevoznici i
avio-operateri iz čl. 2 ispunjavaju uslove iz ove Uredbe.
2. U smislu st. 1 ovo člana i bez uticaja na st. 7 ovog
člana, u vezi sa preletima avio-prevoznika ili letelica
registrovanih van Zajednice bez sletanja ili uzletanja iz
bilo koje države članice, kao i u vezi sa zaustavljanjem
te letelice u državama članicama u nesaobraćajne svrhe,
zainteresovana država članica može da zahteva dokaz o
ispunjenju uslova osiguranja propisan ovom Uredbom.
1/2013
Uredba (EC) br. 785/2004 Skupštine Evrope i Saveta
3. Ako je neophodno, države članice mogu da zahtevaju dodatne dokaze od avio-prevoznika, avio-operatera ili osiguravača.
4. Kazne za kršenje ove Uredbe moraju da budu efikasne, srazmerne i odvraćajuće.
5. Za avio-prevoznike iz Zajednice, ove kazne mogu
da obuhvataju i oduzimanje dozvole, na osnovu i u skladu sa relevantnim propisima prava Zajednice.
6. Za avio-prevoznike i avio-operatere van Zajednice
koji koriste letelicu registrovanu van Zajednice, kazne
mogu da da obuhvataju odbijanje prava na sletanje na
teritoriju države članice.
7. Ako države članice nisu zadovoljne zbog neispunjenja uslova iz ove Uredbe, one imaju pravo da ne dozvole uzletanje letelice, pre nego što avio-prevoznik ili
avio-operater ne priloži dokaz o adekvatnom osiguranju u skladu sa ovom Uredbom.
Član 9 – Postupak Komiteta
1. Komisiji će pomagati Komitet osnovan članom 11
Uredbe Saveta (EEC), br. 2408/92 od 23. jula 1992. o
pristupu avio-prevoznika iz Zajednice vazduhoplovnim
putevima unutar Zajednice.7
7
OJ L 240, 24. 8. 1992, str. 8. Uredba koja je poslednji put
izmenjena Uredbom (EC), br. 1882/2003 Skupštine Evrope i
Saveta (OJ L 284, 31. 10. 2003, str. 1).
2. Kada se vrši pozivanje na ovaj stav, primenjivaće
se članovi 5 i 7 Odluke 1999/468/EC, uz obaveznu primenu čl. 8.
Period propisan čl. 5, st. 6 Odluke 1999/468/EC
iznosiće tri meseca.
3. Komitet će doneti svoja pravila o radu.
4. Komisija može konsultovati Komitet o svim pitanjima u vezi sa primenom ove Uredbe.
Član 10 – Izveštaj i saradnja
1. Komisija će dostaviti izveštaj Skupštini Evrope i
Savetu o primeni ove Uredbe do 30. aprila 2008.
2. Države članice imaju obavezu da Komisiji na njen
zahtev dostave informaciju o primeni ove Uredbe.
Član 11 – Stupanje na snagu
Ova Uredba stupa na snagu dvanaest meseci posle
dana njenog objavljivanja u službenom listu Evropske
unije.
Preveo i priredio: prof. dr Slobodan Jovanović
E-mail: [email protected]
103
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
347.764
EVROPSKA revija za pravo osiguranja :
časopis za teoriju i praksu osiguranja =
European Insurance Law Review : Magazine for
Insurance Theory and Practice / glavni i
odgovorni urednik Slobodan Jovanović. - God.
12, br. 1 (2013)- . - Beograd : Udruženje
za pravo osiguranja Srbije, 2013- (Beograd :
Planeta print). - 28 cm
Tromesečno. - Je nastavak: Revija za pravo
osiguranja = ISSN 1451-1290
ISSN 2334-7597 = Evropska revija za pravo
osiguranja
COBISS.SR-ID 197415692
Download

EVROPSKA REVIJA ZA PRAVO OSIGURANJA, BR. 1