ve l i k ip
r a s a k .c
om
Veliki
Prasak
O
EKSKLUZIVN
Predrag Stojadinović
INTERVJU SA HEMANTOM MEHTOM
Pavle Močilac
VJERONAUKU NIJE MJESTO
NIGDJE
Zorica Žarković
POSTOJI NEŠTO JAČE I OD
LJUDSKE GLUPOSTI
Broj 9 | Mart 2014.
UDRUŽENJE „ATEISTI SRBIJE“ - PROTIV DOGMI I NEZNANJA
WWW.ATEISTI.COM
Sadržaj
Prošlo je 20 vekova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6
Autor: Bojan Dragićević
Vjeronauku nije mjesto nigdje . . . . . . . . . . . . . . . . 8
Autor: Pavle Močilac
Evolucija čoveka (III deo) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12
Autor: Miloš Babić
Slobodna dogmatika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .16
Autor: Ivan Kovač
Vera, religija, sekta, kult, magija (IV deo) . . . . . 18
Autor: Vladimir Božanović
Intervju sa Mehtom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .23
Autor: Predrag Stojadinović
Globalno zagrevanje - ko je kriv . . . . . . . . . . . . . .28
Autor: Boris Klobučar
Možda smo sujeverni, ali smo zato neznalice . . . 30
Autor: Branislava Dundić
Postoji nešto jače i od ljudske gluposti . . . . . . . .32
Autor: Zorica Žarković
Najuvrnutije naučne teorije . . . . . . . . . . . . . . . . .38
Autor: Met Sajmon
Šta ima novo u nauci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .47
Autor: Marko Ekmedžić
Hronika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .50
Autor: Vladimir Božanović
Humor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .51
Citati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .52
Foto:
naslovna: chicagotribune.com
duplerica: Kim Cox / RDFRS
str. 8: patheos.com
str. 11: kganu.net
str. 12: teorijaevolucije.com
str. 16: thepoachedegg.net
str. 18: tanjug.rs
str. 19: wikimedia.com
str. 20: panoramio.com
str. 21: paranormalhaze.com
str. 22: flickr.com
str. 23: patheos.com
str. 25: patheos.com
str. 28: nl.toonpool.com
str. 29: superstitionsonline.com
str. 30: World Bank
str. 31: wallpaperstock.net
str. 32: wikimedia.org
str. 38-46: wikimedia.org
str. 47: bostondynamics.com
str. 47: investigacionyciencia.es
str. 47: cnn.com
str. 48: wikipedia.org
str. 48: riken.jp
str. 48: humanconnectomeproject.org
str. 49: cosmosrsvp.com
str. 49: nationalgeographic.com
str. 50: danas.rs
str. 51: danas.rs
http://dpsknp.savtajnet.com/
U ovom broju:
VELIKI PRASAK
časopis Udruženja „Ateisti Srbije“
Najuvrnutije teorije
Stari Grci su prvi imali ludu ideju da jagnje može da
izraste pravo iz zemlje, sa stabljikom pričvršćenom
za pupak.
Izdavač:
Udruženje „Ateisti Srbije“
Autor: Met Sajmon
Kontakt telefon:
+381 64 45 00 180
Glavni i odgovorni urednik:
Vladimir Božanović
Evolucija čoveka (III deo)
Mozak polako raste, vilica postaje sve manje
izbačena, glasni aparat se sve više razvija, zubi
postaju sve manji...
Autor: Miloš Babić
Šta ima novo u nauci
U budućnosti, oštećene kosti će se rutinski menjati
tako izrađenim implantima.
Autor: Marko Ekmedžić
Vera, religija, sekta,
kult, magija (IV deo)
Danas je u velikoj meri liberalizovana
upotreba pojma „crkva“.
Autor: Vladimir Božanović
Redakcija:
Marija Dudić
Kristina Gavrilović
Milena Burgić
Miodrag Ribić
Marko Ekmedžić
Miloš Đuričić
Jelena Radojčin
Predrag Stojadinović
Lektori:
Milijana Ristić
Gordana Šušnjar
Miodrag Ribić
Anđelija Vučurević
Ana Arsenović
Jasmina Franolić
Milena Burgić
Prevod:
Stefan Stošić
Ana Arsenović
Lazar Krstić
Dizajn i prelom:
Filip Lazarević
Tejmur Šihmamedov
web: http://ateisti.com i http://velikiprasak.com
e-mail: [email protected]
ISSN 2217-5679 Veliki prasak (Online)
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak
5
UVODNA REČ Bojan Dragićević
Prošlo je 20 vekova
Biblija jasno poručuje da je njen strogi moral jedini ispravni put.
Vladajuća ideja umerenih vernika
da je Biblija izvor savršenog
morala jeste obična zabluda.
Najčešće, oni nisu samostalno ni
pročitali Objavu (paradoksalno
- da stvarno verujem da postoji
Tvorac i da se obratio čovečanstvu,
ne samo da bih pročitao tu
knjižurinu, već bih znao mesto
svakog slova u njoj), već su svoje
mišljenje izgradili na osnovu
delimičnog poznavanja sadržaja
preko porodice, svešteničkih
propovedi, skraćenih verzija ili
filmova. Naravno, u filmovima
ipak nećeš videti Svetog Jeliseja
kog su deca ismejavala da je ćelav
- što uzgred i jeste bio - pa je
Fascinantna
je nakaznost i
nemoralnost biblijskog
Boga, koji šalje u
pakao na večne muke,
briše čitave narode...
Bog poslao medvedice da pobiju
četrdesetoro dece, niti ćeš videti
starozavetna ubistva i silovanja, ni
Lotove ćerke, ni komadanja ljudi,
ni kamenovanje, ni Mojsijeva
masovna ubistva, ni odredbu da
žrtva silovanja treba da se uda za
silovatelja, ni Hristovo naklapanje
o medicini, ni njegove bezočne
laži (između ostalih da treba
napustiti porodicu radi njega i da
će se vratiti dok neki od prisutnih
ne umru)... Prošlo je dvadeset
vekova! Da ne nabrajam, dosta
toga možeš pronaći ovde:(1).
Dakle, u startu imamo problem
nedovoljnog poznavanja Božije
reči, što je priično nezgodno,
obzirom da se za najmanje sitnice
šalje pravo u večne muke, ponekad
i bez mogućnosti iskupljenja
(Matej 12:31,32 kaže da se hula na
Svetog Duha nikad neće oprostiti).
Kako hrišćanski! To takođe
omogućava sveštenicima da se
postave kao moralni autoriteti
koristeći cherry picking, logičku
grešku po kojoj se selektivno
bira prigodan sadržaj nečega
koji odgovara slici koja se želi
nametnuti, a nepoželjni delovi se
prosto guraju pod tepih.
Postoji još jedna popularna
zabluda, po kojoj su ljudi koji su
puni mržnje prema nevernicima
lažni hrišćani. Naprotiv, oni su baš
pravi i reprezentativni hrišćani,
jer Biblija jasno poručuje da je
njen strogi moral jedini ispravni
put i da su nevernici niža bića
koja će završiti u paklu. To što se
hrišćanstvo kod vernika koji nisu
pročitali Bibliju meša sa „treba biti
fin“, nema mnogo veze sa istinom.
Uzgred, toplo ti preporučujem
1) http://www.nobeliefs.com/DarkBible/darkbible3.htm
2) https://www.youtube.com/watch?v=5caAug5n8Zk
3) https://www.youtube.com/watch?v=Z1BzP1wr234
6
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
sledeći film (2) i esej lorda Rasela
„Zašto nisam hrišćanin?“, kao
i Ničeovog „Antihrista“, koji
je odlična dijagnoza verske
psihologije i morala. Ako si baš
zainteresovan(a), upoznaj se i sa
stvaralaštvom gospodina Pejna i
Tvena na ovu temu.
Fascinantna je nakaznost i
nemoralnost biblijskog Boga, koji
ubija decu, odobrava prevaru i
Sveštenici kao moralni
autoriteti koriste cherry
picking, logičku grešku
po kojoj se selektivno
bira prigodan sadržaj
nečega koji odgovara
slici koja se želi
nametnuti.
silovanje, naređuje da se njegove
zapovesti prate uprkos osećaju
pravednosti, propagira ropstvo,
traži dečije žrtve, znatiželju i
znanje smatra grehom (a slepu
poslušnost vrlinom), naređuje
ubistva, a onda ih kao zabranjuje,
drugim naređuje da praštaju
svojim neprijateljima, a svoje
šalje u pakao na večne muke,
briše čitave narode samo jer su
se našli pred Izraelcima i ponaša
se kao najgori despot i tiranin
prema ljudskom rodu, pritom
tražeći poštovanje i ljubav – baš
psihopatski! (U tom smislu
Bakunjin kaže da bi dužnost
čovečanstva bila da takvo biće
ubije da ono stvarno postoji, a
Pajk indirektno sa pravom kaže
da je slika biblijskog Boga zapravo
prava slika đavola.) Ne samo da
ne sprečava jezive stvari (on je
gledao svaki dan ćerku koja je bila
zaključana u podrumu i silovana
trideset godina i NIJE URADIO
NIŠTA! Sad ti možeš da kažeš
da će suditi posle smrti, ali za to
preporučujem video u kom je sve
odlično objašnjeno:(3)
Štaviše, može se dodati i da je
Bog sujetni licemer: on može da
ubija, otima, poželi tuđu ženu i
uzme je. On može da se istresa
na potomstvu grešnika. On može
da uništi vernog Jova, pobije mu
porodicu i razruši imetak da bi,
eto, pokazao Satani da on ima
idiota koji će ga voleti i posle
toga, pobedivši u opkladi na taj
način. On voli ulizice, a nezavisne
i hrabre duhove trpa u vatre pakla.
Takav Bog je moralno čudovište.
Za takvog Boga, čovek je sluga,
ovca i komedijaš, dobar za malo
iživljavanja i smeha (videti Al
Paćinov nastup u „Đavoljem
advokatu“), dok je za sveštenika
koji je osmislio tog nakaznog Boga
čovek ovca koju treba držati u
pokornosti, u stanju u kom neće
misliti i u kom će taj dobroćudni
pripadnik stada večno biti šišan
i zaokupljen „mudrostima iz
Biblije“, što će ga sprečiti da uvidi
prostu društvenu realnost - u tome
su marksisti imali pravo. Tipičan
izraz svešteničke i despotske
psihologije.
On voli ulizice,
a nezavisne i
hrabre duhove
trpa u vatre
pakla. Takav
Bog je moralno
čudovište.
Što se pravila tiče, ne samo
da su strašna, ona su i više
nego drakonska - za najmanji
prestup te čekaju večne muke.
To je i više nego monstruozno
i posve sadistički, to je sasvim
nepravedno, što je najgore svojstvo
koje bi jedan hipotetički entitet
te moći mogao da ima. Čak ni
Hitler ne bi zasluživao večne
muke jer njegovi zločini, ma
koliko monstruozni bili, nisu
bili bezgranični, već konačni, što
uopšte ne odgovara kazni. Seti se
kad te je poslednji put boleo zub
i zamisli hiljadu puta jači bol koji
traje večno jer si recimo radila
na Sabat. Ah, da, evo šta kaže
Beni o Hristu: „Postoji nešto što
me muči u pogledu Hristovog
morala, a to je da je on verovao
u pakao. Mislim da osoba koja je
striktno naklonjena ljudima ne
može da veruje u večno mučenje.
Hrist je sigurno, kako je opisano
u Gospelima verovao u večnu
kaznu, i dosta puta se može naići
na osvetoljubivi bes usmeren ka
onim ljudima koji nisu slušali
njegove propovedi - stav koji
je zajednički propovednicima,
Bog je sujetni licemer:
on može da ubija,
otima, poželi tuđu ženu
i uzme je. On može da
se istresa na potomstvu
grešnika.
ali im i umanjuje superlativnu
nadmoćnost. . . . Takođe mislim
da osoba sa određenim stepenom
dobrote u svojoj prirodi ne bi
mogla da unese toliko straha i
terora u svet. . . . Moram da kažem
da mislim da ta doktrina, da su
vatre pakla kazne za greh jeste
doktrina okrutnosti. Doktrina
koja je uvela okrutnost u svet i
dala istom generacije okrutnih
muka; i da je Hrist iz Gospela, ako
bismo ga posmatrali kao što ga
predstavljaju, direktno odgovoran
za to.“
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak
7
RELIGIJA
Pavle Močilac
Vjeronauku nije
mjesto nigdje
U maniri tipične totalitarne ideologije, katolicizam cilja na najmlađe.
U Hrvatskoj javnosti sve se
snažnije i jasnije čuje glas za
ukidanjem vjeronauka iz javnih
škola. U sadašnjoj konstelaciji
odnosa i snaga takav ishod bi
bio „veliki iskorak
naprijed“, ali trebamo
se pitati, je li to nekakvo
konačno rješenje i
treba li u budućnosti
ići i dalje, u totalnu
eradikaciju vjeronauka?
Ovaj će tekst
pokušat afirmativno
odgovoriti na to
pitanje i obrazložiti
zašto vjeronauku
nije mjesto nigdje i
zašto bi maloljetnike
trebalo pravno
zaštititi od kontakta s
religijom i religijskim
organizacijama. O
štetnosti vjeronauka
u javnim školama
napisane su tone
teksta, no ovaj tekst
ide i dalje te zagovara
potpuno zakonsko
ukidanje vjeronauka za
maloljetnike.
Prije skoro 15 godina sklopljeni
su protuustavni i anticivilizacijski
Vatikanski ugovori čime je
čuveni „klerikalni program“ [1],
definiran prije stotinjak godina,
došao na rub svojeg konačnog
8
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
ostvarenja, pretvaranja Republike
Hrvatske u vatikansku provinciju.
Agenda reklerikalizacije Hrvatske
imala je, između ostalog, tri
pravca napada. Prvi i najopasniji
jest izjednačavanje konfesije i
nacionalnosti, drugi je svakako
onaj prema materijalnim dobrima,
a treći prema djeci - uzjahati i
uzurpirati obrazovni sustav na
način kako to nije niti činila
komunistička partija, uvođenjem
vjeronauka od vrtića pa kroz cijelu
osnovnu i srednju školu. U maniri
tipične totalitarne ideologije,
katolicizam cilja na najmlađe, jer
dobro zna da će se djeca teško
rješavati okova religije ukoliko
im se okovi nametnu
u najranijoj dobi i
postanu neraskidivi
dio njihovog identiteta.
Katolicizam se danas u
Hrvatskoj maloj djeci
tetovira u mozak, s
ciljem da ta tetovaža
ostane trajni biljeg
u glavama budućih
hrvatskih građana.
Crkve tradicionalno
sikću na nekakav
tobožnji, nepostojeći
komunizam, na
neku nepostojeću
komunističku partiju,
kao da kopljem iznova
i iznova probadaju
mrtvu lešinu i
iživljavaju se. Što im
se to u „komunističkoj
aveti“ ne sviđa?
Vjerojatno frapatna
sličnost njih samih i spomenute
mrtve lešine, te strah da se i sami
ne pretvore u mrtvaca. Upravo
tu dotičemo glavni problem i
temu ovog teksta - sličnost ne
samo Katoličke crkve nego i svih
religijskih organizacija s političkoideološkim organizacijama
poznatim i kao političke stranke,
a pogotovo onim totalitarne
provenijencije.
U demokratskom društvu
(ostavimo po strani autoritarne
režime) političke stranke su
organizacije koje okupljaju
Mnogi drugi štetni
narodni običaju bili
su smatrani dijelom
tradicijom, pa su
zauzdani i napušteni.
istomišljenike i imaju program
koji otvoreno zagovara neku
političku ideologiju, natječu se
na otvorenom tržistu za glasove
birača i sukladno tome imaju
ili nemaju utjecaj na državu i
društvena zbivanja. Ukoliko
izigraju povjerenje građana
gube vlast i utjecaj, njihova
ideologija ustupa mjesto drugim
ideologijama. Svaki građanin ima
pravo dati glas jednoj ili drugoj
ideologiji, dobro promislivši
što je za njega, njegovu obitelj
te društvo u cjelini najbolja i
najpametnija opcija. Za koga će
pojedinac glasati, te da li će glasati
mozgom ili srcem osobna je i
intimna odluka svakog pojedinca.
No, za tu intimnu odluku osoba
mora biti zreli građanin, pismen
i temeljno obrazovan i sposoban
za fundamentalno kritičko
razmišljanje, manje podložan
emocionalnoj manipulaciji.
Statistički, većina osoba to postiže
s navršenih 18 godina života, kada
ulazi u svoje zrelije doba.
Zbog svega toga danas je
uvriježeno smatrati da je
politička propaganda među
maloljetnicima neprimjerena,
članstvo maloljetnika u političkim
strankama nije dopušteno, kao
niti sudjelovanje na izborima.
Teorijski, između politike i
djece sagrađen je visoki zid.
Stoga u školama djeca ne
bivaju indoktrinirana nikakvim
posebnim političkim ideologijama
- institucionalno su djeca
zaštićena od političke propagande
bilo koje stranke ili ideologije.
Unatoč tome prisutnost određene
doze indoktrinacija maloljetnika
u privatnom, obiteljskom krugu
skoro je pa neizbježno, iako dijete
rođeno u obitelji, primjerice,
ljevičara, ne mora postati ljevičar
i bilo bi krajnje neprimjereno
i bizarno da roditelji odgajaju
svoje dijete na način da postane
poslušan privrženik stranke svojih
roditelja. Iako ima i tih slučajeva.
U konačnici niti jedna stranka
od svojih članova koji su roditelji
tako nešto ne traži, pogotovo ne
službeno.
S druge strane religijske
organizacije ne sudjeluju na
izborima, ne ulaze u parlament,
ne imenuju vladu, ne postavljaju
predsjednike. Teorijski ne bi
trebale imati upliv u legislativu i
dnevno-političke odluke. Pa ipak,
skoro sve religijske organizacije,
pogotovo one koje su većinske i
tradicionalne na nekom području,
često nastoje, izravno ili neizravno
utjecati i nametati svoju vjerskoideološku agendu politici, državi
i društvu, bez spremnosti da
se njihova agenda legitimira
narodnim referendumom.
Religijske organizacije imaju
određene ideje i stavove oko
raznih društvenih i političkih
pitanja, imaju vlastiti sustav
vrijednosti, vlastitu ideologiju. Te
ideologije su skoro uvijek bazirane
na pokušaju konzervacije starih
moralnih vrijednosti i stavova,
te imaju totalitarni karakter zadiru u najintimnija pitanja
pojedinca, kao sto su spolnost,
potomstvo, politički nazori i sl.
Religijske organizacije skoro
nikada ne izlaze s naprednim
moralnim vrijednostima, nego
se uvijek drže onih starih, čak
i kad je sasvim očito da su
takve vrijednosti anakrone,
kontraproduktivne i odbačene
od većine društva. U pitanju nisu
samo moralni stavovi o primjerice
abortusu ili kontracepciji, nego
Religijske organizacije
ne sudjeluju na
izborima, ne ulaze u
parlament, ne imenuju
vladu, ne postavljaju
predsjednike.
i politički, pa i pitanja čisto
znanstvenog karaktera, pogotovo
tamo gdje religijska ideologija
i učenja zadiru u znanstvene
činjenice koje im ne idu u prilog
(evolucija, veliki prasak i dr.).
Znanstvenim činjenicama unatoč.
Religijske organizacije najčešće
promoviraju nedokazane
tvrdnje koje se brane vjerom i
nisu zainteresirane za kritičku
ili znanstvenu provjeru svojih
tvrdnji - štoviše, odbijanje
sumnje tj. vjera u dogme smatra
se najvećom vrlinom.
U konačnici, religijske
organizacije nastoje oblikovati
i indoktrinirati svoje članove,
neusporedivo temeljitije nego
što to čine političke stranke.
Vrlo često, članstvo u religijskim
organizacijama smatra se dijelom
tradicije, obiteljske, regionalne,
nacionalne, te velika većina
religijskih organizacija u svoje
članstvo uzimaju što mlađe osobe,
po mogućnosti novorođenčad.
Dijete rođeno u obitelji recimo,
pobožnih katolika, trivijalnim
obredom automatski postaje
katolik, te najčešće po inerciji
ostaje katolik i na kraju se uredno
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak
9
izjašnjava kao katolik. Sama
crkva zahtjeva od svih svojih
članova da svoju djecu od dana
rođenja odgajaju kao katolike.
Religijska indoktrinacija postaje
obaveza za svakog člana praktički
od najranije, vrtićke dobi. Da
bi se indoktrinacija postigla
od najranije dobi, ideologija se
pakira u ambalažu prihvatljivu
dječjem uzrasta - čokolada u
obliku „Svetog Nikole“, slikovnice
s „anđelima čuvarima“, pisanice,
vjerske pjesmice i sl. Centralno
mjesto zauzima takozvani
„vjeronauk“. Većina religijskih
izborni odabir političke opcije i to
skoro nepogrešivo one opcije koja
se zalaže za iste vrijednosti za koje
se zalaže i religijska organizacija.
Problem je u tome što vjerski
indoktrinirani pojedinac religijske
stavove ne smatra odabirom
nego vlastitim identitetnim
obilježjem, dok je politički stav
za njega tek svjesni odabir. To
je, naime, lažan odabir, jer ga
čak i nesvjesno nastoji usuglasiti
sa svojim religijskim stavom/
identitetom. U tome ga religijske
vodje izravno potiču govoreći
„Crkva poručuje da glasate prema
organizacija putem nekog oblika
vjeronauka nastoji indoktrinirati
djecu na način da religijski sustav
vrijednosti postane dio njihove
intime i identiteta. Eventualna
mogućnost da se takav sustav
vrijednosti kasnije ospori ili
preispita postaje neusporedivo teži
i problematičniji.
Nadalje, sasvim je sigurno
da vjerska indoktriniranost
određenom religijskom
ideologijom u najvećem broju
slučajeva presudno utječe na
vlastitoj savjesti sukladno svojem
dubokom kršćanskom (čitaj:
katoličkom) svjetonazoru“. Odabir
bilo koje druge političke opcije
onemogućen je emocionalnom
reakcijom i osjećajem ugroženosti
vlastitog identiteta, čak i ukoliko
je alternativan odabir racionalan
i vidno koristan. Bilo kakav
pluralizam postaje tek teorija.
Stoga, religijske organizacije bi
morale imati status kakav imaju i
političke organizacije, upravo jer
pripadnost određenoj religijskoj
organizaciji značajno utječe
na politički odabir i u startu
Religijske organizacije
nastoje oblikovati i
indoktrinirati svoje
članove, neusporedivo
temeljitije nego što to
čine političke stranke.
usmjerava prema jednoj opciji
i jednom sustavu vrijednosti
s upozorenjem da odustajanje
od tog sustava vrijednosti znači
odbacivanje tradicije i moguće
izopćenje iz društva.
Upravo stoga maloljetnici bi
morali biti u potpunosti zaštićeni,
ne samo od političke nego i od
religijske indoktrinacije, ne bi
smjeli stupati među članove
religijskih organizacija prije
punoljetstva, niti sudjelovati
u obredima. Pogotovo ne bi
smjeli biti podvrgnuti bilo
kakvom vjeronauku prije
svojeg punoljetstva. To u praksi
znači krštenje ili sunećenje
samo vlastitim odabirom tek
s navršenih 18 godina života,
potpuno ukidanje bilo kakvog
vjeronauka za maloljetnike, bilo u
javnim školama bilo u religijskim
institucijama, te obavezu svim
religijskim organizacijama da
djeca članova moraju odrastati
slobodna od religije svojih
roditelja. Ne smije biti katoličke
djece ili muslimanske ili
pravoslavne djece, nego djece
katoličkih, muslimanskih ili
pravoslavnih roditelja.
Netko će svakako reci da je ovakav
stav prema vjeronauku i generalno
religijskim organizacijama
preradikalan. On to svakako jest
[1] Viktor Novak, Magnum Crimen. Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948.
[2] Ha-Joon Chang, The London School of Economics, 10.10.2012; Peščanik.net, 26.10.201
10
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
za današnji stupanj inflitracije
religije među djecu, jer odbacuje
ustaljenu predodžbu o „vjerskoj
Religijske organizacije
bi morale imati status
kakav imaju i političke
organizacije, upravo jer
pripadnost određenoj
religijskoj organizaciji
značajno utječe na
politički odabir i u
startu usmjerava
prema jednoj opciji
i jednom sustavu
vrijednosti.
slobodi“ - ta je sloboda samo
prividna. Naime, kakva sloboda
može biti za novorođenče? Ima
li novorođenče slobodu odabrati
hoće li ili neće biti kršteno ili
sunećeno, ili je osuđeno biti
recimo, musliman, samo zato
sto se rodilo u obitelji roditelja
muslimana? Ima li sedmogodišnje
dijete iz obitelji strogih katolika
slobodu odabrati ne ići na
vjeronauk ako njegovi roditelji
silno žele da im dijete ide na
vjeronauk? Kakvu je sloboda
ostavljena mladom čovjeku koji je
indoktriniran nekakvom religijom
do te mjere da za druge opcije
jedva i znade? Dijete katoličkih
roditelja skoro uvijek odabire biti
katolikom.
Da, to ce značiti i raskid s
narodnim običajem „krštenja“
i „krstitki“, prvom pričesti,
obrezivanjem, bar micvom,
firmom. Mnogim religijskim
organizacijama to se ne bi nikako
svidjelo, jer je to izravni zakonski
udar na njihove „sakramente“,
niti bi se to u prvi mah svidjelo
tradicionalno nastrojenom puku.
No, valja znati da su i mnogi
drugi štetni narodni običaju bili
smatrani dijelom tradicijom, pa
su zauzdani i napušteni, pa zašto
ne bi i ovi. Netko drugi će također
reći: pa to ne postoji nigdje u
svijetu. Možda, ali svakako je
vrijeme da se o takvom konceptu
počne promišljati.
A netko treći će pomisliti da je to
samo teorijsko trkeljanje i da je
tako nešto nemoguće i da nikakav
zakonodavac nigdje u svijetu
(pogotovo onaj koji strijepi za
glasove upravo tih tradicionalnih
birača) neće udariti na „sveti
sakrament krštenja“. No, bilo je
i drugih „svetih“ tradicionalih
običaja koje su danas nezamislivi.
Bilo je i drugih ustaljenih normi
nad kojima današnji normalan
čovjek može samo suze roniti
- jeste li znali da su prije 150
godina vrlo mala djeca bila na
tržištu rada i radila i najteže i
najnezdravije fizičke poslove?
Smatralo se da djeca trebaju početi
raditi od četvrte ili pete godine,
a prosječno radno vrijeme bilo
je i petnaest sati dnevno. Ako ne
vjerujete - čitajte romane Charlesa
Dickensa. Pokušaji da se zakonski
makar malo ograniči izrabljivanje
djece i omogući im da pohadjaju
školu najčešće su s indignacijom
odbacivana, s obrazloženjem da
bi to bio udar na same temelje
tržišne ekonomije, slobodu
ugovaranja. Protivnici su govorili
– gledajte, ova djeca žele raditi, a
ovi ljudi ih žele zaposliti, u čemu
je problem? Ako ga zabranite,
uzdrmati ćete same temelje
tržišnoga društva. [2] Danas je
sloboda od rada za djecu dio
ustava većine civiliziranih zemalja,
ali i dio nepisanog morala.
Ako je sloboda od rada mogla
postati civilizacijski standard
uvjeren sam da će kad tad i
sloboda od religije za djecu postati
zlatni standard.
http://protagora.hr/
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 11
NAUKA
Miloš Babić
Evolucija čoveka
(III deo)
Naša vrsta, Homo sapiens sapiens, postoji tek nekih dve stotine
hiljada godina.
V Homo ergaster
Poslednji deo ljudskog stabla
predstavlja savršenu tranziciju.
Mozak polako raste, vilica postaje
sve manje izbačena, glasni aparat
se sve više razvija, zubi postaju sve
manji...
Promene su toliko glatke da
postoji određena doza neslaganja
među naučnicima u vezi sa tim
da li su kasniji primerci i dalje
deo vrste Homo ergaster, ili je
reč o ranim primercima vrste
12
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
Homo erectus. Dobar primer
ove kontroverze je jedan od
najkompletnijih fosila ergastera,
„Dečak iz Turkane“ (na slici), koga
neki svrstavaju u ergastere, a neki
u erektuse.
Otkud neslaganje? Rani
primerci ergastera imaju
zapreminu lobanje od oko
700cm3 – oko 150cm3 više nego
Homo habilis. Sledeći primerci
ergastera kojima raspolažemo
imaju zapreminu mozga od
oko 850 cm3, dodatak od još
150 cm3, koji pokazuje naglu
evoluciju inteligencije. Konačno,
najrazvijeniji primerci ergastera
dostigli su više od 900 cm3, što je
na nivou ranih primeraka Homo
erectusa. Kranijalni fleksus, deo
vrata koji oslikava razvoj govornog
aparata, takođe pokazuje stalni
razvoj.
Drugim rečima,
imamo dovoljno fosila
da pratimo evoluciju
iz koraka u korak, da
posmatramo kako se
jedna vrsta pretvara u
drugu, što samo po sebi
dovodi do pitanja na kom
mestu tačno treba povući
liniju i reći da se tu nalazi
granica između dve vrste...
Jedini način da steknemo
realnu sliku ljudske evolucije
jeste da posmatramo ergastera i
erectusa kao jedan kontinuum.
Analiza fosilnih karakteristika
nam govori da je negde u toku
prelaza između ergastera i
erectusa, možda baš u vreme kada
je dečak iz Turkane živeo, došlo
do sledeće velike podele ljudske
rase. Jedna grupa je ostala u Africi
i nastavila je da živi tamo do
sledeće velike klimatske promene.
Tu grupu čine naši direktni
preci, arhaični Homo sapiens
(alternativno nazvan Homo
heidelbergensis). Druga grupa je
izašla iz Afrike i naselila veći deo
južne Evrope i Azije. Ova, danas
izumrla grupa, nazvana je Homo
erectus, uspravni čovek.
VI Homo erectus
Homo erectus je istorijski
najuspešnija grana ljudske vrste.
Naša vrsta, Homo sapiens sapiens,
postoji tek nekih dve stotine
hiljada godina. Erectus je vladao
dobrim delom sveta skoro 750,000
godina.
Od svih ljudskih predaka,
Homo erectus je najbolje poznat
nauci – preko dve stotine fosila
je nađeno do danas na području
od Španije do Kine, zajedno sa
njihovim oruđem, tragovima lova,
ishrane, načina života...
Na osnovu ovog obilja
arheoloških podataka, zna se
da je erektus bio mnogo bolji
lovac nego prethodni ljudi
(koji su najverovatnije bili
većinom skupljači plodova).
Iz razvijenog mozga i tragova
razvijenog govornog aparata
znamo da je imao i relativno
dobru sposobnost komunikacije.
Ubojitost i efikasnost erektusa u
lovu se dodatno povećala pre oko
1.200.000 godina, kada je došlo do
sledećeg velikog skoka u razvoju
tehnologije: prelaska na korišćenje
vulkanskog kamena za oruđe,
i izrade dvoseklih sekira. Ova
tehnologija se naziva ačulejska, i
neki primeri su prikazani na slici,
zajedno sa principom proizvodnje
ovakvih oruđa: erektusi su prvo
grubo klesali kamen uz pomoć
drugog, teškog i tupog kamena,
pa zatim fino oblikovali oštricu
mekim „čekićem“ od kosti.
Korišćenje oruđa i razvoj
alata bili su plodovi erektusove
inteligencije, ali su takođe vodili
ka daljem pritisku za razvoj
ove inteligencije: rani primerci
erektusa imaju zapreminu
lobanje od oko 850 cm3,
dok poslednji primerci
koje imamo dostižu
i do 1200 cm3, što se
preklapa sa nižim rangom
zapremina mozga kod
modernog čoveka!
Kako je erektus
izgledao? Njegova vilica
je i dalje bila izbačenija
nego vilica modernog
čoveka, a takođe je još uvek bio
prisutan takozvani supraorbitalni
torus, tipično izbačeno čelo. Zubi
su bili veoma slični čovekovim, ali
i dalje veći, sa većim očnjacima.
Rekonstrukcija verovatnog izgleda
erektusa je prikazana na slici.
Pre otprilike 400.000
godina, erektus je napravio
poslednji veliki skok, savladavši
upotrebu vatre. Međutim, upravo
u ovom periodu, nova vrsta,
potomci erektusa iz Afrike, počela
je da se širi kroz Evropu i Aziju.
Homo sapiens, moderni čovek,
konačno je stupio na scenu.
Njegov dolazak, uz njegovu
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 13
modernu tehnologiju i veću
inteligenciju, predstavljao je
kraj erektusa. Mada je moguće
da su izolovane grupe preživele
još stotinama hiljada godina
(možda čak i do samo
dvadesetak hiljada
godina pre naše ere),
u roku od sto hiljada
godina, novi osvajači
su preuzeli najveći deo
teritorija kojima je
erektus nekada vladao.
i genetski i morfološki (razlike su
otprilike iste veličine kao razlika
između pasa i vukova), i postoji
mogućnost da su se i povremeno
ukrštale.
VII Homo sapiens
Danas postoji samo
jedna vrsta genusa
Homo, i mi tu vrstu
zovemo „čovek“. U
prethodnom tekstu
smo videli da se ova
vrsta najverovatnije
odvojila od erektusa
negde u toku prelaza
ergaster-erektus. Kao
što je uobičajeno u
evoluciji, nije dugo
bila reč samo o jednoj
vrsti. U okviru ove
diskusije, važne su tri vrste, ili
podvrste: prvi, arhaični Homo
sapiens, takođe poznat kao Homo
heidelbergensis; i dve podvrste
na koju se ova originalna vrsta
podelila, moderne ljude, Homo
sapiens sapiens, i neandertalce,
Homo sapiens neanderthalensis.
Ove dve vrste su bile veoma bliske
14
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
Arhaični sapiensi su poznati
na osnovu nekih šezdesetak
fosila, starih između 800 i 400
hiljada godina. Posedovali su
mnoge osobine slične erektusu,
ali znatno sličnije modernim
ljudima. Prosečna veličina mozga
je bila oko 1200 cm3, veća nego
kod erektusa ali manja nego
kod modernih ljudi. Lobanja
je postala zaobljenija nego kod
erektusa, zubi manje izraženi, i
vilica uvučenija. Mnogi primerci,
pogotovo stariji, i dalje imaju
izražene koščate izrasline iznad
obrva, sa čelom nagnutim unazad.
U još jednoj savršenoj evolutivnoj
tranziciji, razlika između erektusa
i ranih arhaičnih sapiensa je
minimalna i teško je povući liniju
između dve vrste.
Arhaični sapiensi su se podelili na
dve grupe koje su donekle postale
različite. Sa jedne strane su stajali
naši preci i naša današnja rasa. Sa
druge strane bili su neandertalci.
Neandertalci su
živeli između
400.000 do 30.000
godina p.n.e; veoma
su dobro proučeni,
pošto do danas
imamo preko četiri
stotine njihovih
fosila i ostataka.
Bili su nešto niži,
ali zato znatno širi
i fizički snažniji
nego moderni
ljudi. Lobanje su
im bile izduženije
nego kod modernih
ljudi, sa izbačenom
vilicom i sredinom
lica, ali i dalje sa
nagnutim čelom.
Donja vilica je
obično bila uvučena
u poređenju sa
sredinom lica.
Većina razlika
između neandertalaca i modernih
ljudi bila je upravo u građi lobanje;
ostale kosti su uglavnom iste, sa
izuzetkom ramena i neobičnog
oblika nekih od kostiju karlice.
Na slici možete videti
rekonstrukciju izgleda
neandertalca (kao i kod
prethodnih rekonstrukcija, boja
kože, kao i dužina i raspored dlaka
su nagađanje). Obratite pažnju na
dug, pljosnat nos, nagnuto čelo, i
uvučenu vilicu.
Skeleti neandertalaca često
pokazuju tragove lomljenja i
ponovnog zarastanja kostiju,
znak da je njihov život bio veoma
težak i surov. Ipak, činjenica da
su ljudi sa polomljenim kostima
uspevali da prežive dovoljno dugo
da te kosti zarastu, ukazuje da su
neandertalci živeli u grupama u
kojima su članovi podržavali jedni
druge.
Suprotno nekim ranim idejama
koje se i dalje ponekad mogu
Za razliku od naših predaka,
nije jasno da li su neandertalci
uopšte imali tradiciju umetnosti,
Neandertalci su bili
visoko inteligentni –
vrlo verovatno isto
onoliko koliko i naši
preci.
pošto do danas nisu otkriveni
nikakvi tragovi njihovih slika ili
dekoracija. Međutim, postoje
tragovi da su verovali u život
niko od modernih ljudi ne nosi
neandertalsku mitohondrijalnu
DNK (koja se prenosi na decu
samo od majke, i time predstavlja
isključivo nasleđe po ženskoj
liniji). No, u maju 2010-te, grupa
naučnika (na čelu sa čuvenim
genomičarem Svante Pabom, iz
instituta Maks Plank u Nemačkoj)
je objavila grubu verziju
neandertalskog genoma. Ovaj
Neandertalci su živeli
između 400.000 do
30.000 godina p.n.e;
veoma su dobro
proučeni, pošto do
danas imamo preko
četiri stotine njihovih
fosila i ostataka.
genom je sekvenciran na osnovu
fragmenata DNK izdvojenih iz
najbolje očuvanih neandertalskih
kostiju - veliki tehnički uspeh
kada se uzme u obzir starost istih.
naći u knjigama, neandertalci
su bili visoko inteligentni – vrlo
verovatno isto onoliko koliko i
naši preci. Od njih počinje treća
era razvoja kamenog oruđa,
takozvana Musterijanska tradicija,
a zna se da su bili veoma dobri
i organizovani lovci koji su bili
u stanju da uhvate mnoge velike
i opasne zveri. Živeli su često u
blizini ivica glečera tadašnjeg
ledenog doba, i bili su veoma
uspešni u preživljavanju u takvim
hladnim i oskudnim uslovima.
posle smrti, pošto su farbali svoje
mrtve crvenim prahom, posipali
ih određenim vrstama cveća, i
ponekad sahranjivali zajedno sa
ritualnim predmetima.
Da li su neandertalci bili potpuno
odvojena ljudska vrsta? Da li
su neki od neandertalaca bili
naši direktni preci? Iz kostiju
neandertalaca je još krajem
prošlog veka uspešno izolovana
mitohondrijalna DNK, koja je
zatim sekvencirana i upoređena
sa mitohondrijalnom DNK
modernih ljudi. Pokazalo se da su
sekvence značajno različite, i da
www.teorijaevolucije.com
Ovi novi nalazi sadrže jednu
veliku zanimljivost. Naime,
jedan mali broj gena (oko
1-4% ukupnog broja ljudskih
gena) je u modernim vanafričkim populacijama sličniji
neandertalskim verzijama nego
verzijama koje su prisutne u
modernim isključivo-afričkim
populacijama (kao što su Joruba
ili San bušmeni). Ovo znači da
je moguće da su se moderni
ljudi tokom selidbe iz Afrike u
retkim slučajevima ukrštali sa
neandertalcima, i da su neki od tih
gena preostali u tragovima sve do
danas. Za sada, analiza je suviše
preliminarna i gruba da bi se išta
moglo reći sa visokim nivoom
sigurnosti, ali ovo je jedno pitanje
na koje će buduća istraživanja
moći da daju definitivan odgovor.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 15
RELIGIJA
Ivan Kovač
Slobodna dogmatika
Da se sve dogme pojedine religiozne doktrine moraju
usvojiti – to je takođe dogma.
Današnji je vernik dobrano
eklektički nastrojen.
Individualizam i proces kulturne
globalizacije umnogome su
doprineli tome. Čini se, međutim,
da je vernik kao takav oduvek bio
eklektičar. Naime, ukoliko svoj
svetonazor već ne gradi – kao
što je to počesto slučaj danas –
elementima iz različitih religija,
pa i elementima iz vanreligijskih
domena, onda svoje religiozno
stajalište gradi birajući elemente
isključivo iz religije koju je
prihvatio. Dakle, od sveg mnoštva
dogmi, učenja i zapovesti, vernik
kao takav oduvek je bio sklon
izabirati jedino ono što mu
16
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
odgovara, što mu takoreći paše.
Ostalo je skrajnuo, potisnuo.
Uzmimo za slučaj da je u
vreme artikulacije biblijskog
korpusa jedan apokrifan tekst
(pretpostavimo da su svi ostali
od boga dati) pod uticajem
neke moćne ličnosti uvršten u
kanon – na primer, neka sasvim
(kontekstualno) konfuzna
i budalasta tvrdnja (recimo
fragment iz dela nekog rimskog
satiričara). U tom slučaju mi
bismo danas, ako to već kojim
čudom ne bi bilo preduzeto
u međuvremenu, lako mogli
pomoću razuma identifikovati
takvu očiglednu budalaštinu,
zapravo uljeznost (koja se ne
bi dala „ispeglati“ bilo kakvom
egzegezom), i isključiti je.
Pretpostavimo sada da je u isto
to vreme jedan takođe apokrifan
fragment uključen u Bibliju, ali
da uopšte nije budalast – već da
je samo unekoliko neodređen i
neuskladiv sa drugim dogmama.
Postavlja se pitanje kako danas
takvog uljeza prepoznati i
isključiti kada u Bibliji ima već
množina sličnih mesta? Šta, dakle,
preduzeti ako je uljeznost niskog
intenziteta – nazovimo je tako –
a mestimice i visokog, zapravo
aktuelno stanje u Bibliji, a još više
u sveukupnoj judeo-hrišćanskoj
dogmatici (spomenimo
samo starozavetnu Pesmu na
pesmama)? U tom slučaju vernik
je naprosto prinuđen prepustiti se
uverenju da je celokupan korpus
od boga, pouzdati se u integralnu
pravovernost Biblije. Nema mu
druge. U suprotnom, isleđivanje
i progon uljeza odvukli bi u
bestragiju sitničavosti i paranoje.
A da se sve dogme pojedine
religiozne doktrine moraju usvojiti
– to je takođe dogma (koja, opet,
počiva na dogmi da je dotična
doktrina uistinu božija reč). I
ako se bilo čega odreknemo, tj.
Ako se vodimo razumom,
odnosno ličnim afinitetom,
a ne bezrezervnom
verom u objavljenu
dogmu, mi nikako ne
možemo biti vernici u
uobičajenom smislu tj.
vernici tradicionalnih,
institucionalizovanih
religija.
ako izabiramo samo ponešto, to
znači da smo veri pretpostavili
razum odnosno lični afinitet. Od
probirača tj. eklektičara nema,
međutim, vernika tradicionalne,
institucionalizovane konfesije
(videćemo dalje da svejedno ostaje
prostor za jedan drugačiji modus
religioznosti). Ako se vodimo
razumom, odnosno ličnim
afinitetom, a ne bezrezervnom
verom u objavljenu dogmu,
mi nikako ne možemo biti
vernici u uobičajenom smislu
tj. vernici tradicionalnih,
institucionalizovanih religija.
Razum je, gore smo videli, od
velikog značaja. Pa ipak, od
samog razuma (koji najčešće
dolazi post festum, da naknadno
racionalizuje tj. da izabrane
sadržaje koherentno integriše
u glavi vernika) neuporedivo je
značajniji sam lični afinitet – onaj
tajanstveni egzistencijalni organ
ili, bliže, sistem organa uistinu
odgovoran za izabiranje. A, treba
reći, uvek se izabiralo, i izabiraće
se! Uvek su svojevoljno (pokatkad
i svojeglavo) izabirane dogme
iz pojedne religije ili, kao što je
to često danas, iz više različitih
religija, pa čak i iz celokupne
duhovnosti, kako bi se pomoću
njih oformio lični religiozni
svetonazor. Međutim – a u tome je
i čitava problematika – zašto jedno
preuzeti, a ne drugo (odnosno, i
drugo)? Zašto, recimo, prihvatiti
pojedine božije zapovesti, a druge
odbaciti ili zanemariti?! Takođe,
ukoliko je od objavljenog učenja
(Biblije) vrhovniji princip sam
razum, odnosno individualna
sposobnost promišljanja i
proosećavanja (lični afinitet), zašto
tada uopšte pretpostaviti korpus
jedne određene religije korpusu
druge (recimo, protestantizam
pretpostaviti pravoslavlju ili,
načelnije, hrišćanstvo islamu), ili
zašto korpus religije staviti ispred
korpusa drugih vanreligijskih
domena (recimo, filozofije)?
Drugačije rečeno, ako je kroz
prozor izbačeno načelo da se
integralno prihvati božija reč – a
kada se ona u celosti ne prihvata
to jedino može značiti da se i ne
drži uistinu božijom – preostaje
da se „birka“ prema „ličnim
afinitetima“, pri čemu zaista biva
zatupljujuće i ničim opravdano
dalje insistiranje na pojedinoj
religiji (doktrini), ostanak
isključivo unutar njenog okvira.
A kada se u jedno posumnja
– sve ide niz vodu! Princip
tradicionalne, institucionalizovane
religioznosti jeste: sve ili ništa!
Sve je od boga ili, pak, sve
ide dođavola. Samo ponešto
Od sveg mnoštva
dogmi, učenja i
zapovesti, vernik kao
takav oduvek je bio
sklon izabirati jedino
ono što mu odgovara.
izabirati – oznaka je eklektičara
tj. probirača: jeretika, dakle.
Razume se, eklektički modus
religioznosti nije niukoliko po
sebi dubiozan, kamoli protivrečan.
Može se, štaviše, primetiti da
eklekticizam i jeste najautentičniji
i u najvećoj meri emancipovan vid
religioznosti – naravno, u slučaju
kada se religioznost ne posmatra
kao realna transcendencija (gde
ideji boga u čovekovoj svesti/
duši treba da odgovara stvarni,
ekstramentalni bog), već tek kao
psihička/egzistencijalna potreba
za transcendencijom i gde je, po
ugledu na dragocene intuicije
tradicije misticizma, božanstvo
identifikovano u ljudskoj duši.
Eklekticizam i tradicionalne,
institucionalizovane religioznosti
su oštro protivstavljeni. Nevolja
sa eklekticizmom je, međutim,
u tome što na svojoj strani nema
onaj sugestivni „sakralni štimung“
imanentan tradicionalnim,
institucionalizovanim religijama,
koji izvire iz činjenice teološkog
konsenzusa velike množine
ljudi (tu dejstvuje argumentum
ad numeram – naravno, ne
njegovo (pseudo)racionalno,
već psihološko jezgro), a izvire
i iz psihološkog fakta da čoveku
naprosto imponuje sve što je
starodrevno, monumentalno i,
kao takvo, „provereno“. Navedeni
argument, ako se tako uopšte
može nazvati, svakako je tek
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 17
posredan (racionalno se ne može
demonstrirati prvenstvo i veća
autentičnost (blizina izvoru),
recimo, katoličanstva u odnosu na
pravoslavlje), međutim, izvestan
oreol zaista izvire iz sumnje – ako
već ne pozitivnog uverenja – da je
tu, u određenoj objavi, mnoštvo
ljudi „nanjušilo“ boga, da se bog
tu uistinu objavio. Neočekivano,
i pojedine manje, izolovane
i ezoterične verske zajednice
mogu širiti intenzivniji oreol
koji tu počiva u uverenju da se
radi o malobrojnim, izabranim
fanaticima ljubomornim na
neprikosnovenu tajnu koja je,
svakako božijom intervencijom,
dospela u njihov posed.
Svakako, i eklekticizmom dobijena
doktrina može postati oficijelna
i opšteprihvaćena, te na taj način
eventualno zadobiti gorenavedene
prerogative, međutim, tada
eklekticizam prestaje biti to što
je bio, a zbog čega je smatran
plauzibilnim, čak superiornim
modusom religioznog odnošenja.
Eklektička je religioznost po
prirodi stvari subjektivna, dok
tradicionalne, institucionalizovane
religije, per definitionem, neguju
takozvanu objektivnu religioznost.
Subjektivna religioznost je
autonomna (princip religioznosti
je u samom subjektu), dok
je objektivna heteronomna
(princip religioznosti počiva van
subjekta). Istina, kod objektivne
religioznosti postoji određeno
uvažavanje subjektiviteta, ali je
princip ipak izvan subjekta –
naime, Biblija je tu doslovce božija
reč kojoj su takozvani autori bili
tek provodnici, a ne religiozno
nadahnuto štivo koje stoji pored
Zašto bi se bog
obraćao pojedinim
ljudima i tako
korenito različito
ih nadahnjivao?
drugih sličnih dela; Biblija je
povlašćeni objekat tj. Objekat, dok
su druga religiozna dela prosti
objekti – tek izrazi subjekta.
Pa ipak, nema sumnje da je
izvesna mera eklekticizma
prisutna u gotovo svakoj
religioznosti bez razlike što, sa
svoje strane, unosi neotklonjivo
protivrečje u objektivnu tj.
heteronomnu religioznost.
Kada eklektičar ustvrdi da je bog
u njemu ili da ga je bog nadahnuo
prilikom izabiranja elemenata
ili artikulacije individualnog
svetonazora – to se, gledajući
psiho-teološku uverljivost, obično
čini neobaveznijim i labavijim od
„objektivnosti“ heteronomnog
principa koji primarnu vrednost
pronalazi (prepoznaje) u knjizi,
obredu, hramu, kleru, itd.
Uostalom, zašto bi se bog obraćao
pojedinim ljudima i tako korenito
različito ih nadahnjivao (pitanje je
uistinu otvoreno, premda, srećom
po vernika, ostaje na raspolaganju
volšebna formula: čudni su putevi
gospodnji)? Eklekticizmu je
subjektivna religioznost jedino
primerena, stoga je govor o
objektivnom bogu potrebno
zameniti govorom o bogu kao
predmetu psihičke/egzistencijalne
potrebe za transcendencijom –
dakle, subjektivnom bogu.
18
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
Po svemu sudeći, vernik je
pojedinac koji, kao homo
religiosus, naprosto ima psihičku/
egzistencijalnu potrebu za
transcendencijom. On, dakle, ima
potrebu, koja se može razumeti
kao forma ili sud (takoreći sasud)
koji ište ispunjenje, prikladan
sadržaj koji se izabira na osnovu
kriterijuma datog od strane
njegovog individualnog afiniteta,
a koji se, opet, oformio s obzirom
na određen porodični, društvenoistorijski i drugi kontekst.
To dabome znači da je stvar
najobičnije inercije, a ne božije
promisli što je recimo u Srbiji
najveći broj vernika (pojedinaca
sa religioznom potrebom) izabralo
ono što im je takoreći pred nosem
– dakle, pravoslavlje, dok, recimo,
Italijani „prirodno“ izabiraju
katoličanstvo (pokret inercije
pri tom svakako krnji potencijal
slobode izbora). Religioznost je
psihička/egzistencijalna potreba
– ništa više, ali i ništa manje.
Uostalom, jedino se tako može
objasniti teški nonsens da vernik,
odnosno pojedinac koji za sebe
drži da je vernik, provede život
ne pročitavši Bibliju ili, ukoliko
je nepismen, ne zatraživši da mu
je neko drugi pročita (a takvih je
srazmerno mnogo), dok pronalaze
vreme i smisao za drugu lektiru.
Naime, elementaran psihološki
fakt je da ono što je za nas
značajno, čak od vitalnog značaja,
mora biti samim tim i zanimljivo,
praćeno s najpomnijom pažnjom.
Brutalna je, dakle, psihička
kontradikcija držati da je Biblija
uistinu božija reč, a ne pročitati je.
A ako je vernik zaista „samo“
pojedinac sa psihičkom/
egzistencijalnom potrebom
za transcendiranjem (u tom
smislu svi ljudi su verujući tj.
imaju manje ili više razvijenu
potrebu za transcendencijom),
i ako je, saobrazno tome,
eklekticizam najadekvatniji modus
religioznog ponašanja (koji stoji
kao protivnost religioznosti
inherentnoj tradicionalnim,
Brutalna je, dakle,
psihička kontradikcija
držati da je Biblija
uistinu božija reč, a
ne pročitati je
institucionalizovanim
konfesijama), tada je sasvim
zatupljujuće i ničim opravdano
insistirati da se prilikom
praktikovanja eklekticizma
ostaje unutar jedne određene
religije, one koju smo prethodno
uzeli kao „našu“. Nema razloga,
naime, da domen u kome se vrši
izabiranje ne bude neograničen
– budući da je čitav njegov
sadržaj ionako stvoren od strane
čoveka, odnosno njegove potrebe
za transcendencijom, i, kao
takav, jednako relevantan – što,
napokon, znači da se nešto, sasvim
neprotivrečno, može izabirati, a
drugo, po „pravdi“ ličnog afiniteta,
nonšalantno propustiti.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 19
RELIGIJA
Vladimir Božanović
Vera, religija, sekta,
kult, magija (IV deo)
Religije knjige oslanjaju se na spise u kojima je učenje zapisano.
Crkva
Crkva, (od latinske reči ecclesia
– Gospodinova kuća), prema
tumačenju Sabirnog rečnika, u
širem smislu označava zajednicu
ljudi iste veroispovesti, a u užem
smislu označava hram, dom božji
i tome sl.
Crkvu, u širem smislu reči, čine:
- Sveštenstvo, koje je najčešće
hijerarhijski organizovano;
- Laici, odnosno vernici;
- Crkvene institucije, počevši
od opština tj. parohija, društava
i udruženja pa do najvišeg
oblika organizacije vrha crkvene
hijerarhije, kao što su sabori,
koncili i slično.
Međutim, prema dr Predragu
Iliću, pojam „crkva“ je jedino
ispravno upotrebiti za označavanje
hrišćanskih verskih zajednica i
zgrada za hrišćanska bogosluženja.
U svim ostalim slučajevima mora
se naglasiti da je u pitanju npr.
islamska verska zajednica i njene
bogoslužne zgrade (džamija,
mošeja i tekija), jevrejska verska
zajednica i njeni objekti (sinagoga
i avra), zajednica budističkih
vernika i njeni hramovi (pagoda i
stupa) itd.
Danas je u velikoj meri
liberalizovana upotreba pojma
„crkva“. Države građanskog tipa,
a naročito one u kojima uporedo
egzistira više verskih zajednica
sa jednakim pravima, nemaju
teološke standarde za upotrebu
tog pojma. [4]
Magija
Magija je skup
tajanstvenih radnji
pomoću kojih onaj
koji ih vrši želi da utiče
na prirodni kauzalitet
prema svojoj želji.
Prema karakteru svrhe
koja se želi postići,
20
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
magija se deli na crnu i belu. Crna
magija ima svrhu da proizvede
neko zlo, a bela neke pozitivne,
korisne efekte.
Danas je u velikoj meri
liberalizovana upotreba
pojma „crkva“.
Prema vrsti ljudske delatnosti,
magija može biti medicinska
(lečenje), ekonomska (lovačka,
zemljoradnička), ratna i ljubavna.
Sredstva kojima se magija izvodi
mogu biti različita. To može biti
pogled „zlih očiju“, magijska reč
ili formula, razne vrste predmeta
nađenih u prirodi i specijalnih
naprava za vračanje. [2]
Logika, psihologija, osnovne
metode i vrste magije
Po Džejmsu Frejzeru (Sir James
George Frazer), postoji više
osnovnih zamisli ili modela
mišljenja koji stoje u osnovi
magije.
- Prvi model je mišljenje i
zaključivanje na osnovu sličnosti,
odnosno princip „slično
izaziva slično“. To je imitativna
(homeopatska) magija. Npr.
pre odlaska u borbu protiv
neprijateljskog plemena baca se
strela u pravcu tog plemena, jer
se očekuje da će se na osnovu te
radnje neprijatelj bolje pogoditi u
samoj borbi.
- Drugi model je verovanje u
trajnu povezanost svega onoga što
je jednom bilo povezano, odnosno
da se radnjama koji se izvode na
jednom delu celine može uticati
na samu celinu i druge delove
celine. To je kontagiozna ili magija
po dodiru. Npr. treba zakopati ili
sagoreti nečije nokte ili kosu, pa će
se time „naneti zlo“ licu kome su
pripadali.
- Treći model je princip
prenošenja sile koji pretpostavlja
da se u stvarima, mada ne u svim
podjednako, nalazi neka osobena
tajanstvena sila koja deluje na
daljinu, a pogotovu prilikom
direktnog dodira. Pogotovu se
„snaga“ može prenositi sa čoveka
na čoveka, po načelu da su celina
i deo uvek u vezi. Dovoljno je
prisvojiti samo jedan deo drugog
čoveka da bi se prisvojila njegova
„snaga“. Tajanstvena „snaga“ može
se preneti i preko reči, otuda strah
od „prokletstva“, preko relikvija
(kosti), preko odela i drugo.
U pokušaju da se otkrije i
formuliše jedinstven model
mišljenja koji je u osnovi magijske
prakse. Karl Hajnc Račov (Carl
Heinz Ratschow) uvodi princip
unio magica (magijska veza,
jedinstvo) baziran na principima
identiteta i kauzaliteta. Unio
magica može da znači verovanje
da je sve sa svim povezano.
Potreba za magijom proizilazi
iz manjka znanja, ali i manjka
stvarne moći da se nekom
pojavom ovlada, kao i iz potrebe
za socijalnim integrisanjem i
održavanjem reda i discipline. [2]
Prema vrsti
ljudske delatnosti,
magija može biti
medicinska (lečenje),
ekonomska (lovačka,
zemljoradnička), ratna i
ljubavna.
Odnos magije i religije
Magija je, prema nekim autorima,
prethodila religiji, jer je nastala
još u periodu mlađeg paleolita,
kada je čovek svom okruženju
pripisivao natprirodna svojstva. I
u prvim religijama magija je imala
značajnu ulogu, jer je vera, kao
osećaj, bila pasivni element, dok je
magija, koja je tada predstavljala
ritualno imitiranje bogova, bila
aktivni element. [4]
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 21
Magija i religija imaju zajedničke
elemente i sličnosti, jer teže
da obrednim radnjama utiču
na događaje u objektivnom
svetu. Između sveštenika, koji
nastoji da molitvom i prskanjem
„osvećenom vodicom“ izazove
kišu i vrača, koji na sličan način
imitira padanje kiše, postoji
velika sličnost. Sveštenik se služi
radnjama koje su zasnovane na
istim principima na kojima i
magija: na principima sličnosti,
dodira i prenošenja sile. Prilikom
krštenja dete se zagnjuruje u vodu
i izgovaraju se religijske formule,
slično magijskom „čišćenju“.
Prva razlika je u ulozi koju magija
i religija pripisuju višim silama.
Karakteristika religijskih rituala je
u tome što se njima apeluje na višu
silu, dok mag ne traži naklonost,
niti se ponižava pred nekakvim
božanstvom.
Druga razlika odnosi se na
značenje i moć koje religijski i
magijski čovek pripisuju vlastitim
obrednim radnjama. Ako mag ne
apeluje na više sile, to znači da
veruje u neposredno dejstvo svojih
radnji, nasuprot svešteniku koji
pokušava da utiče na volju nekog
natčulnog bića. [2]
Nije uvek moguće
razaznati šta je
magija, a šta religija.
i religije, primenjujući tehniku
izdvajanja magijskih od religijskih
svojstava obreda i navodi sledećih
11 kriterijuma:
1. Magija u većoj meri služi
kao sredstvo i usmerena je
na ostvarivanje konkretnih i
materijalnih krajnjih ishoda;
2. Ciljevi su joj konkretni i
ograničeni;
3. Njene tehnike su u većoj meri
manipulativne;
4. Usmerena je više na
ostvarivanje pojedinačnih nego
grupnih ciljeva;
5. Više je stvar ličnih nego
grupnih aktivnosti;
6. Podložnija je smenjivanju
tehnika – ako jedna ne daje
rezultate, prelazi se na drugu;
7. Manje se oslanja na emocije;
8. Njeno praktikovanje je u
manjoj meri obavezno;
Religijski kult svetačkih moštiju
i ljubljenje ikona, pa i pričešće
nesumnjivo su oblici magijskog
delovanja prisvajanja sile dodirom.
Ovi i drugi zajednički elementi
naveli su neke istoričare religije i
sociologe da tvrde kako između
magije i religije nema suštinske
razlike.
Nije uvek moguće razaznati
šta je magija, a šta religija.
Magija je skoro uvek u vezi sa
nekom konkretnom svrhom ili
određenim ishodom koje onaj
ko je primenjuje želi da ostvari.
Verski rituali nemaju za cilj da
proizvedu ili izazovu određena
dešavanja. Oni su sami sebi svrha.
Razlike između magije i religije
najsistematskije iznosi Džejms
Frejzer.
Vilijam Gud (William Josiah
Goode) je pokušao da detaljnije
obradi razliku između magije
1 Malkom Hamilton – Sociologija religije, teorijski i uporedni pristup, CLIO, Beograd, 2003.
2 Vuko Pavićević – Sociologija religije sa elementima filozofije religije, BIGZ, Beograd, 1988.
22
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
9. Nije toliko vezana za
određeno vreme i situacije;
10. Po prirodi je u većoj meri
antidruštvena;
11. Koristi se samo kao sredstvo i
nije sama sebi cilj; [1]
4 Biljana Đurđević-Stojković – Verske sekte, leksikon,
Narodna knjiga, Beograd. 2002.
INTERVJU
Predrag Stojadinović
O
EKSKLUZIVN
Intervju sa Hemantom Mehtom
Pitanje Božijeg postojanja je sporedna stvar u odnosu na
opasnosti koje prete od religioznih ekstremista...
- Šta mislite zašto je procenat
ateista najviši među ljudima
koji se bave prirodnim naukama
(matematika, fizika, hemija,
biologija)?
Mislim da ti predmeti zahtevaju
vrstu logike i pristup baziran
na dokazima koji su van svake
sumnje. Oni zahtevaju kritičko
razmišljanje. To je način
razmišljanja koji je mnoge od
nas doveo do toga da, pre svega,
postanemo ateisti, tako da smo
možda i pristrasni po tom pitanju.
- Gotovo sve razvijene i
tehnološki napredne zemlje sveta
odlikuju se visokim procentom
ateista. Zašto je, po Vašem
mišljenju, SAD izuzetak?
Osnovani smo na ideji religiozne
slobode i to je dozvolilo religiji da
napreduje. Vremenom, neka od
tih verovanja su postala veoma
popularna i te su se ideje širile.
Zato je američko hrišćanstvo
veoma različito od evropskog
hrišćanstva.
- Zašto su, po Vašem
mišljenju, u SAD uspešni „TV
propovednici“?
Oni nude jednostavnu poruku
ljubavi, nade i prosperiteta za
bilo koga ko veruje u Boga (i daje
njihovim organizacijama novac).
Tome lakoverni ne mogu odoleti.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 23
- Ateizam je postao aktivan u
poslednjih 20 godina kada su se
pojavili Denet, Heris, Hičens,
Dokins, Kraus, Vi... i od tada
su ateisti postali kategorija
čija brojnost najbrže raste.
Kakvo je Vaše mišljenje o tome
i da li mislite da će se taj trend
nastaviti?
Volim to! Trend će nastaviti da
raste velikim delom zbog toga što
su ateisti postali glasniji, posebno
na internetu.
- Kada ste postali aktivni ateista
i šta Vas je motivisalo da se
aktivirate?
Kada sam došao na koledž,
imao sam slobodu da osnujem
univerzitetsku ateističku grupu i
da postanem više nego aktivista.
Ateizam je bio jedna od onih ideja
Na sreću, dobijam
mnogo više mejlova
podrške nego onih
drugih.
koja je bila i jedinstvena i moćna –
nisam mogao da verujem da drugi
ljudi već tada nisu bili ateisti – i
želeo sam da uradim šta god sam
bio u mogućnosti da raširim tu
24
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
ideju i ubedim ljude da oni mogu
da odstupe od Boga.
- Sigurni smo da dobijate
mejlove podrške od razumnih
ljudi, ali i pretnje od strane
ekstremnih vernika. Koja pošta
je brojnija?
Na sreću, dobijam mnogo više
mejlova podrške nego onih
drugih. U stvari, dobijam baš malo
mejlova od kritičara.
- Da li su svi u stanju da shvate
Vaše hiperbole, ironiju i
sarkazam?
Ne uvek, i zbog toga se trudim
da budem veoma pažljiv kako
pišem postove onlajn. Ako
napravim šalu, trudim se da bude
veoma očigledna. Možda bi i bila
smešnija izrečena na drugi način,
ali bi mogla da bude i pogrešno
protumačena, a više volim da to
izbegnem.
- Šta preporučujete ateistima koji
žive u malim sredinama i osećaju
se ugroženo i usamljeno?
Dođi do nekoga kome veruješ
– ili uradi to anonimno onlajn.
Osećaćeš se jako dobro nakon
razgovora sa drugim bezbožnim
ljudima, puštajući svoje misli da se
oslobode.
- Kako podići nivo sekularnosti
neke države?
To počinje sa hrabrim ateistima
koji izlaze na videlo kao takvi. Što
je više ljudi javno nereligiozno, to
će biti lakše za druge da krenu tim
putem.
- Da li biste posetili Srbiju i
održali predavanje ili učestvovali
na našoj tribini?
Voleo bih! To je samo pitanje
rasporeda i troškova.
Ako napravim šalu,
trudim se da bude
veoma očigledna.
- Islamizam je netolerantan
prema svim neistomišljenicima
u zemljama gde je dominantan,
tj. na vlasti. U zemljama sa
demokratskom tradicijom, taj
isti islamizam je tolerisan pod
“verskim slobodama”. Koje je
Vaše mišljenje o ovom apsurdu?
Nisam siguran da sam razumeo
pitanje. Smatram da su sva
religiozna ubeđenja, čak i ona koja
su štetna u drugim kontekstima,
„tolerisana” u demokratskim
zemljama.
- Koliko vremena „dajete“
hrišćanstvu, a koliko drugim
većim religijama do trenutka
prestanka njihovog uticaja,
odnosno do trenutka stvaranja
globalne svesti o prednosti
sekularizma, ili štetnosti
organizovanih religija?
Ne znam da li će hrišćanstvo
ikada izgubiti svoj uticaj u
potpunosti. Ali možemo da
damo sve od sebe i da učinimo
da ekstremisti svih vera koji
rade na tome da oduzmu
civilna prava LGBT populaciji,
ili koji se trude da proguraju
kreacionizam u državne
škole, ili oni koji ubijaju u
ime svog Boga, budu što je
moguće manje efikasni. Mi
moramo da napravimo savez
sa progresivnim teistima i
da omogućimo da se to desi.
Pitanje Božijeg postojanja
je sporedna stvar u odnosu
na opasnosti koje prete od
religioznih ekstremista..
- Vidite li naslednike, ili možda
čak i jače aktiviste, od “četiri
jahača antiteizma” u današnjem
svetu?
Što se tiče uticaja, jedina zamena
mogu biti slavne ličnosti koje
glasno iskazuju svoj ateizam kao
Riki Gervas i Danijel Redklif.
Ali ne manjka neverovatnih
aktivista onlajn, kao ni u lokalnim
zajednicama.
- Šta preporučujete za čitanje
i gledanje? U moru popularne
literature i manje ili više
zanimljivih dokumentarnih
i igranih filmova, šta
preporučujete kao razonodu?
Ne bavim se previše knjigama
i filmovima sa temom ateizma;
ali kada to radim, čitam blogove
ateista koji umeju da se jasno
izraze i koji pišu blogove kao
odgovor na trenutna dešavanja.
To me nagoni da razmišljam o
pitanjima koja su mnogo važnija
od onih na koje me nagoni pop
kultura.
- Koji/koliki je, po Vašem
mišljenju, značaj kritičkog
razmišljanja? Da li je dovoljno
zastupljeno u školama i
koji bi bio najbolji način
osposobljavanja školaraca za
kritičko razmišljanje?
Što je više ljudi
javno nereligiozno,
to će biti lakše za
druge da krenu tim
putem.
Značaj kritičkog mišljenja je
ogroman,i treba ga još više u
državnim školama! Trebaju
nam učitelji koji mogu da usade
vrednost postavljanja pravih
pitanja u učionici još od ranog
doba.Većina pitanja nisu loša, ali
postoji mnogo groznih načina
da nastavnik odgovori na njih..
Nama treba više učenika voljnih
da podignu ruke i da podignu
konverzaciju na viši nivo.
- Čini se da mnogi ateisti ne bi
imali hrabrosti da se, kao Vi,
upuste u prodavanje „duše“. Iako
ne veruju, kod mnogih se nazire
onaj strah „ne verujem, ali bolje
da se ne igram s tim“, šta bi
bila Vaša poruka takvima?
Kako da se oslobode tih
iracionalnih strahova koje su,
verovatno, dobili ispiranjem
mozga u ranoj mladosti?
Ako veruješ u nešto, onda imaj
snagu svojih ubeđenja i ponašaj
se u skladu sa njima! Ako to
nije moguće, makar podrži
one koji to rade. Ako ni to nije
moguće, onda jednostavno
nemoj da im stojiš na putu. Što
više ljudi govori protiv religije,
ta poruka će doći do onih koji
i dalje veruju ali nikada nisu
razmišljali o tome zašto imaju
ta ubeđenja.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 25
26
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 27
NAUKA
Branislava Dundić
Možda smo sujeverni,
ali smo zato neznalice
Religija je sredstvo uz pomoć kojeg se ljudima vlada.
Kada se govori o sujeverju, za
većinu nas prva asocijacija su
merdevine, razbijeno ogledalo,
crna mačka. I kod tih prvih
asocijacija naše razmišljanje
o ovom fenomenu najčešće i
staje. Setićemo se možda još i
prosipanja vode protiv malera i
podizanja novčića na ulici za sreću
(za koji konkretni oblik sujeverja
sam čvrsto ubeđena da potiče od
nekoga koga je bilo sramota da se
sagne ne bi li podigao jedan dinar,
pa je izmislio kako to donosi
sreću, no ovom prilikom mi nije
namera da se bavim poreklom
pojedinačnih uobičajenih aktova
sujeverja), ali za većinu nas ovo
prosto nije interesantna tema.
Ismejaćemo bapske priče i vratiti
se ozbiljnim stvarima.
Razume se, i sama pripadam
grupi koja se ne bavi bapskim
pričama. Nikada verovatno i ne
bih pritisnula to dugmence u glavi,
da jednog popodneva, vraćajući se
sa fakulteta, nisam uočila kako svi
(doslovno) ljudi koje sam imala
prilike da vidim u tom momentu,
uredno zaobilaze neke merdevine
koje su, onako ukoso naslonjene
na kuću, blokirale deo za pešake.
Svakako, jednostavnije je bilo
samo proći ispod njih. No, to
niko nije uradio. Umalo - ni ja. I
sama sam krenula da ih uredno
zaobiđem, ali sam se u zadnjem
trenutku trgla i… tada je krenula
lavina misli.
Eto, sujeverje je toliko ukorenjeno
u našoj svesti da radnje koje iz
28
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
njega proizilaze stoje rame uz
rame sa nesvesnim radnjama
tipa treptanje i disanje, dok neke
spoljašnje (i unutrašnje!) pretnje,
daleko ozbiljnije i realnije od
merdevina i crne mačke, nikako
ne dopiru do svesti. Kako je
moguće da jedna bapska priča
ima toliku moć i toliki uticaj
na mase, da od grupe stranaca
napravi složnu, poslušnu vojsku,
koja bespogovorno izvršava njen
nalog? Još gore, kako je moguće
da sam se umalo i ja priključila
vojsci??
Ove su me misli toliko obuzele,
da sam o ovoj temi ostavila i
status na Facebook-u, na koji mi
je jedan kolega odgovorio: „Pa
dobro, možda ljudi nisu sujeverni,
nego jednostavno ne žele da
prolaze ispod prljavih, klimavih
merdevina“.
Možda. Zamislila sam se. Zašto
sam ja uopšte odmah pomislila
da je sujeverje razlog njihovog
zaobilaženja merdevina? Pa, pošla
sam od sebe. U trenutku kada sam
ja krenula da zaobilazim, bilo je
to iz straha od loše sreće. Ali, ja
nisam sujeverna?!?! Nisam. Pa,
nisu ni oni.
Nisam ja pošla kud i svi Turci iz
bilo kakvog ličnog ubeđenja. Pošla
sam, jer svi kažu da tako treba. Iz
tuđeg ubeđenja. Iz tuđeg sujeverja.
Zato jer nikad nisam ozbiljno
razmišljala o crnim mačkama i
ogledalima, i zato što je jedino što
o njima znam ono iz njihovih anti
- reklama.
I tu smo. Nije to sujeverje. Ne
radi se tu ni o kakvom verovanju,
čak ni o tom kvazi. Tu se radi o
lenjosti i strahu. Lenjosti da se
misli. Strahu da se odudara.
Kakva je logička povezanost
prolaženja ispod merdevina i moje
loše sreće? Nikakva. Ali, ko će još
misliti o logičkoj povezanosti?
A, sve i da uspemo da dokažemo
da je nema, kako će taj dokaz
prekinuti onu povezanost koja
dolazi od kontinuiteta, od
straha koji su u nas usadili naši
askurđeli? Kako u trenutku oterati
strah koji je građen vekovima?
Sve to ne bi bilo ni ozbiljno,
ni vredno razmišljanja, kada
bi priča ostala na mačkama i
prosipanju vode. No, nije tako.
Istina je da je lista sujevernih (a
ustvari straho-lenjih) ubeđenja
beskonačno duga. Lista činova
koji iz takvih ubeđenja proizlaze:
beskonačnoXbeskonačno duga.
Prihvatamo, asimilujemo,
recipiramo, ne proveravamo,
ne analiziramo. I onda živimo.
Tako kako živimo. Mehanizam
po kom funkcioniše sujeverje,
zapravo je isti onaj mehanizam po
kom funkcioniše i većina naših
verovanja. Onih pravih. Onih,
koje i ne nazivamo verovanjem,
nego znanjem.
Dogma je, čini se, obrazac u koji
se savremeni čovek uklapa, i u tom
takvom svetu samo je licemerje
to koje pravi razliku između crne
mačke i npr. Boga.
Međutim, za razliku od tih kvazi
uzročno-posledičnih odnosa, u
prirodi, kao i u logici, veza između
uzroka i posledice uvek je nužna.
A te posledice nisu trenutak, nego
su one procesi. A ti procesi, to su
naši životi. Mislimo i postupamo
na određeni način, pravimo
određene izbore, a čitavi naši
životi posledica su tih izbora. E,
tu povezanost nam je uglavnom
malo teže da uočimo. A i zašto bi,
kada će uvek biti crnih mačaka
koje ćemo moći da optužimo
za pucanje brakova, živaca,
karijera…
Protiv dogmi i neznanja!
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 29
NAUKA
Boris Klobučar
Globalno zagrevanje ko je kriv
U poslednje vreme, svedoci smo ekstremnih oscilacija vremenskih
prilika. Da li je čovek jedini odgovoran za evidentne klimatske promene,
ili naša planeta ima svoj osobni kalendar?
„Plava planeta“ je po mnogo
čemu posebna u do sada
poznatom univerzumu. Ogromna
prostranstva okeanâ koji bujaju
životom, kopna prekrivena
vegetacijom i najrazličitijim
životinjskim vrstama postoje samo
zato što su uslovi na Zemlji upravo
ovakvi kakvi jesu.
Ove uslove diktiraju, između
ostalog, sastav, položaj, dimenzije,
fizičke osobine kako planete,
tako i njene atmosfere. Ono što
svaki stanovnik našeg doma mora
da shvati jeste koliko je ovakav
ekosistem osetljiv. On je balanser
na žici koji pokušava da se što
duže održi.
I najmanje promene imaju
makroskopske posledice, neke
korisne a neke izuzetno štetne,
koje se gomilaju kao tegovi
na krajevima balansirajućeg
štapa. Balanser može da se uz
određene promene prilagodi i
održi ravnotežu, ali negde postoji
granica. Nakon te granice više
nema povratka i uslovi na Zemlji
više nikada neće biti isti.
Naša planeta nije oduvek ovakva
kakva je sada. Same klimatske
promene nisu nešto što je
isključivo delo čovečanstva, niti
nešto što je nužno loše. Od
svog formiranja, pre više od 4,5
milijardi godina, ova gomila
kamena je videla neizdrživo vrele i
nezamislivo hladne periode. Teško
je reći kakva je temperatura bila
30
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
u tačno određenom vremenskom
trenutku, najpre jer mi sami kao
vrsta nismo mogli biti tamo.
Naše postojanje je, da ponovimo,
posledica fino izbalansiranih
klimatskih uslova, koji su tu tek
jedan trenutak u poređenju sa
trajanjem Zemlje.
Kada je u pitanju postojanje
klimatskih podela, nedoumica
nema. Naučnici iz celog sveta
se slažu da globalno zagrevanje
planete štetno utiče na uslove
života jer su dokazi jasni i svima
očigledni. U samo poslednjih
sto godina nivo vode se povećao
za otprilike 17 cm. Međutim, u
poslednjih desetak godina porast
nivoa vode je duplo veći nego do
tad, delom i zbog topljenja ledenih
površina.
Neosporiv je i porast temperature
na globalnom nivou, koji se beleži
od sedamdesetih godina prošlog
veka, gde se deset najtoplijih
godina desilo za poslednjih
dvanaest. Sve to je uticalo i na
vremenske nepogode, koje su
takođe sve učestalije i razornije.
Najveći krivac je naša atmosfera,
odnosno efekat staklene bašte.
Deo sunčevog zračenja koji se
odbija od naše planete rasipa se
u svim pravcima na česticama
koje se nalaze u atmosferi
(najviše ugljen-dioksidu i
ostalim „polutantima“). Vraćeno,
uglavnom infracrveno, zračenje
dodatno zagreva planetu. Ni ovaj
efekat nije sporan u naučnom
svetu. Ono oko čega se vodi
debata jeste koliko je čovekov
uticaj, odnosno zagađenje usled
ljudskog faktora presudno u
klimatskim promenama i da li je
efekat staklene bašte dominantan.
ZA
DA, ČOVEKOV UTICAJ JE
PRESUDAN
Veliki deo naučnika koji se bave
klimatskim promenama kaže
da upravo ljudi najviše utiču
na atmosferu, a samim tim i
na klimu. Razvojem industrije
(nakon čega je usledilo i ubrzano
povećanje naseljenosti) počela
je i sve veća emisija različitih
gasova u atmosferu. Gasova,
odnosno čestica na kojima se
sunčevo zračenje (makar njegov
infracrveni deo) efikasnije
rasipa i, prema već objašnjenom
mehanizmu, dodatno zagreva
planetu.
Period industrijskog razvoja se
poklapa sa periodom ubrzanih
klimatskih promena i to
potkrepljuje ovu teoriju. Glavni
polutant odgovoran za efekat
staklene bašte je ugljen-dioksid
(CO2). Danas je procenat ovog
gasa u atmosferi 390 milionitih
delova jedinice, odnosno ppm-a
(engl: parts per million). 2009.
godine, prosek je iznosio 3 ppm
manje, dok je tridesetih godina
prošlog veka bio oko 284 ppm.
Međutim, ugljen-dioksid nije
jedini zagađivač atmosfere.
Veliki broj ostalih gasova, kao što
su na primer ugljen-monoksid
i metan, takođe zauzimaju sve
više mesta u vazduhu i time
povećavaju efekat zagrevanja
planete. Ovi gasovi ne uništavaju
samo atmosferu direktno. Između
30% i 40% ugljen-dioksida (i
procenat ostalih) se rastvara u
okeanima. Ovim mehanizmom
se smanjuje pH vrednost vode,
odnosno, povećava se kiselost.
U hemijskim reakcijama se
oslobađaju određeni joni koji
utiču ne samo na zagrevanje
atmosfere i vode, već i na stvaranje
oluja sa razarajućim posledicama.
erupciji izbacuju nešto mnogo
opasnije po planetu od užarene
lave. Oni emituju gasove i to baš
one koje ne želimo u atmosferi.
Vulkan proizvodi količine ugljendioksida, ugljen-monoksida i
metana koje su mnogo puta veće
nego one koje proizvedu veći
gradovi za isti vremenski period.
Pored toga, oslobađa se velika
količina čađi, prašine i ostalih
čestica koje nazivamo aerosolima.
Ove čestice delom i apsorbuju
zračenje koje dolazi sa Sunca.
Međutim to nije sve. Sama planeta
Zemlja se tako kreće oko Sunca da
PROTIV
se nagib ose rotacije periodično
ČOVEK MALO TOGA MOŽE
menja. Period ovih promena je
DA PROMENI
veliki (govorimo o desetinama
Niko ne osporava činjenicu
hiljada godina) i ovakvo kretanje
da čovek utiče na ekosistem,
je veoma sporo, ali direktno
menja izgled planete i zagađuje
utiče na ugao pod kojim sunčevi
atmosferu. Pitanje je da li je taj
zraci dolaze do planete, odnosno
uticaj presudan i da li su ove
na to kako se planeta zagreva.
promene značajne. UgljenPrethodnih nekoliko hiljada
dioksida je u atmosferi nekada
godina smo živeli u toplom
bilo mnogo više nego sada (recimo periodu, a kako proračuni govore
4400 ppm za vreme Paleozoika),
– zima dolazi. A tu je i samo
u odnosu na koje je trenutna
Sunce, koje opet periodično
promena sastava atmosfere
prolazi kroz cikluse kada daje više,
matematički zanemarljiva. Čak i
odnosno manje energije, a nikada
da to nije slučaj, postoje zagađenja se ne zna kada se može desiti neka
na koja mi, kao vrsta, ne možemo solarna promena od koje se ne
da utičemo.
možemo sakriti.
Na primer, vulkani pri svojoj
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 31
INTERVJU
Zorica Žarković
Postoji
nešto jače
i od ljudske
gluposti
Srbiju je napustila tehnološka elita, jer
za kreativnog čoveka nema mesta u ovom
kleptokratskom i teokratskom ludilu.
Voja Antonić, pronalazač, novinar
i publicista: Postoji nešto jače i od
ljudske gluposti.
Izumitelj prvog domaćeg kućnog
računara „Galaksija“, kojeg je na
osnovu besplatnih uputstava u
časopisu „Računari u vašoj kući“
uspešno sklopilo osam hiljada
ljudi širom nekadašnje Jugoslavije,
i nakon tri decenije veruje da je
njegova odluka da svoj pronalazak
pokloni umesto da na njemu zaradi
– bila jedina ispravna. Uprkos
32
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
činjenici da se pamet i kreativnost
već više od dve decenije sistematski
proteruju iz Srbije, uveren je da će
bolje vreme ipak doći, jer uvek
postoji nešto što je jače i od ljudske
gluposti.
Voja Antonić, koji je u najširoj
javnosti postao poznat početkom
osamdesetih kao pokretač akcije
„Napravite
svoju
Galaksiju“,
pronalazaštvom se „zarazio” još u
detinjstvu. Već u šestom razredu
osnovne škole, u tadašnjem
jedinom
konstruktorskom
časopisu
„Tehničke
novine”,
objavio je dva projekta - kako
iskoristiti snagu vetra za pravljenje
mehurova od sapunice i kako
proveriti znanje iz geografije
pomoću jedne baterije, sijalice,
žica i eksera zakucanih u mapu
Jugoslavije. Tinejdžerske godine
proveo je na Televiziji Beograd kao
video mikser, realizator i filmski
montažer, za šta se i školovao na
beogradskom Fakultetu dramskih
umetnosti. Od fatalne naklonosti
prema
digitalnoj
elektronici
iz vremena kada je i ona bila
mlada nije se izlečio ni danas,
na pragu svoje šeste decenije,
kada i dalje pretežno projektuje
mikroprocesorske
kontrolere.
Poslednjih četvrt veka aktivan je i u
novinarstvu, objavio je dve knjige
koje kritički obrađuju fenomen
sujeverja, a u poslednje vreme
radi kao freelancer na projektima
koji objedinjuju neuronske mreže
i veštačko prepoznavanje oblika.
Bavi se i implementacijom LED
rasvete u stambenom prostoru, za
koju objašnjava da je tehnologija
koja je na pomolu i o kojoj će
se uskoro mnogo više govoriti.
Istovremeno priprema izložbu
koja objedinjuje likovnu umetnost
i mikrokontrolere, a koja je
planirana krajem ove godine u u
galeriji O3ONE.
Otkud
tako
višestruka
interesovanja i kako ste uspeli da
ih objedinite?
Pikaso je rekao da je slika koja je
završena zapravo mrtva, pa bih
sličnu dijagnozu mogao i ja sebi
da postavim – onog trenutka kad
uđem u kolotečinu i prestanem da
se menjam, to će biti znak da sam
se predao i da moj život više nema
smisla.
Šta Vas je motivisalo da
pokrenete akciju „Napravite
svoju Galaksiju”?
Presudno je bilo moje uverenje
- koje je tada bilo tačno, ali ne i
danas - da postoji puno entuzijasta
koji žele da nešto stvore svojim
rukama. Maloumnom odlukom
naše tadašnje vlade, uvoz
kompjutera je bio zabranjen, pa je
samogradnja bila logično rešenje.
Govorimo o 1983. godini, kada je
malo ljudi znalo šta je kompjuter
i čemu on služi, a još manje ga je
videlo svojim očima.
Kao i najveći broj svojih projekata,
i taj računar sam pravio„za svoju
dušu”. Tek kad sam se uverio da
je uspešan, došao sam na ideju da
ga u saradnji sa nekim časopisom
ponudim
kao
samogradnju,
a sve kockice su se poklopile
kada je pokrenut prvi domaći
kompjuterski časopis „Računari u
vašoj kući”.
Da li su reakcije čitalaca
premašile Vaša očekivanja?
Celu autorsku ekipu u časopisu
činili smo Jova Regasek, koji je
bio urednik, Dejan Ristanović i ja.
Pred izlazak prvog broja pokušali
smo da procenimo koliko ljudi će
napraviti računar. Ja sam rekao da
bih bio srećan ako bi ih bilo 50,
Onog trenutka kad uđem u kolotečinu
i prestanem da se menjam, to će biti
znak da sam se predao i da moj život
više nema smisla.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 33
Dejan je procenio da će ih biti 100,
a Jova je rekao „nemojte da ste
naivni, biće ih bar 500”. Dejan i ja
smo se na to nasmejali, ali samo u
prvom krugu po izlasku časopisa,
pisalo nam je 8.000 ljudi da su
napravili računar i da uspešno
radi. To nam je dalo za pravo da
računaru „Galaksija” pripišemo
epitet pokretača kompjuterske
revolucije kod nas.
Iste godine se pojavio i IBM PC XT,
preteča svih današnjih personalnih
računara, čime se i u svetu
zahuktala kompjuterska revolucija.
Naravno da entuzijazam jednog
čoveka ne može da konkuriše
multinacionalnim korporacijama
sa ogromnim budžetima, pa je
projekat domaćeg računara pao u
zapećak.
34
u kontejner, ali su posle nekog
vremena nostalgičari počeli da
oživljavaju taj projekat, da prave
softverske simulatore i hardverske
replike. Preko Interneta sam
upoznao nekoliko eksperata iz
raznih krajeva sveta koji su pisali
disertacije sa analizama nekih
procedura koje sam davno ugradio
u softver operativnog sistema
„Galaksije“. Interesovanje za stare
računare je počelo da raste, pa
sam čak dobio i molbu da Muzeju
tehnike ustupim jedan primerak
prototipa. Srećom, setio sam se
šestog primerka, koji nije završio
na đubrištu jer je bio zaturen u
podrumu. Sada je on deo stalne
postavke Muzeja, što me čini
ponosnim.
Da li neki od njih još uvek
postoji?
Zašto ste doneli odluku da
svoje znanje podelite besplatno,
umesto da od „Galaksije“
pokušate da napravite posao?
Jednoga dana sam, pri raščišćavanju
krša, svih pet prototipova bacio
To mi je i danas logična odluka i
ja ne vidim drugu. Distribuciju
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
komponenata preuzela je jedna
privatna firma iz Istre, na čemu
sam im zahvalan, jer mi je to
oslobodilo vreme da radim na
novim projektima. Zauzvrat,
i danas dobijam poruke od
naših ljudi iz celog sveta kojima
je taj računar pomogao da se
profesionalno opredele za IT
tehnologije i koji su uz pomoć
svog talenta izgradili karijeru u
domenu koji se tada nalazio pred
nezapamćenom
ekspanzijom.
Najmanje je poruka iz Srbije,
verovatno zato što ljudi koji su
ovde ostali sasvim opravdano
nemaju razloga da bilo kome budu
zahvalni za bilo šta.
Znači, niste čak ni razmišljali o
mogućnosti da zaradite?
Ne, poslovne varijante prepuštam
ljudima koji nikada nisu upoznali
čaroliju stvaralaštva. Preskočiću
sve emotivne komentare na taj
paradoks, jer pretpostavljam da je
to način na koji svet funkcioniše.
„Najjeftinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer
njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami vrlo često
nisu ni svesni svoje vrednosti”
Da li mislite da je neka slična
akcija zamisliva u današnje
vreme?
Danas, kad se čak i akcije
prikupljanja pomoći za gladne
pretvaraju u pljačku, otimačinu
i
pranje
novca,
nijedna
konstruktivna i plemenita akcija
nije ostvariva. Sada, recimo,
pokušavam da pokrenem akciju
digitalizacije papirnih knjiga i
štampanih medija, ali takva akcija
ne može da uspe ako je vodi
usamljeni pojedinac. Napravio
sam, naravno bez dinara pomoći,
prototip brzog digitalizatora
knjiga, samo zato da bih shvatio
da to nikoga ne zanima. Mi imamo
biblioteke i istorijske arhive,
imamo čak i Ministarstvo kulture,
informisanja i informacionog
društva, ali u njima ne postoji niko
ko razume potrebu da blago iz tih
skladišta bude dostupno javnosti
preko Interneta.
Da li ste se nekada ozbiljno
pokolebali da vredi biti altruista?
Šta biste izdvojili kao najlošija
iskustva u pronalazaštvu?
Da li ste još neke patente
poklonili kao javno dobro?
Loših iskustava imam napretek.
Najveći problem kod nas je
nedostatak sposobnih menadžera,
jer razvojni stručnjak ne može
da radi i kao menadžer. Zato bih
poručio talentovanim i vrednim
mladim ljudima da nikada ne
veruju posredniku koji koristi
floskulu „samo ti napravi to i
nemoj da brineš za novac”, jer
se ustupanje nečega konkretnog
za nešto apstraktno nikada ne
završi dobro. Ivo Andrić je rekao:
„Najjeftinije se prodaju daroviti i
sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci
najviše traže, a oni sami vrlo često
nisu ni svesni svoje vrednosti”.
Nikada ništa nisam patentirao,
pa tako mogu da govorim samo
o poklanjanju projekata. Nemam
evidenciju o tome, ali verovatno
postoji bar stotina projekata čije
detalje sam objavio u raznim
tehničkim časopisima. Naravno,
postoji još dosta onih koje sam
pravio po narudžbini, jer je to
posao od koga živim i školujem
decu.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 35
Koliko su tačne ocene da smo na
početku informacione revolucije
u svetu bili samo korak iza
najrazvijenijih, i ako jesu, zašto
danas toliko zaostajemo? Može li
se to objasniti samo sankcijama?
Početkom šezdesetih godina bili
smo jednaod šest država u svetu
koje su konstruisale i proizvele
svoj kompjuter. Bio je to CER10, koji je napravljen u Institutu
„Mihailo Pupin“. Izolacija i
sankcije samo su jedna od karika u
nizu događaja koji su nas doveli tu
gde smo sada. Devedesetih godina
je situacija bila veoma loša, ali ne
i beznadežna, jer smo imali nadu
da će posle obaranja vlasti jedne
porodice doći do preokreta i da
ćemo imati ljude koji su u stanju
da vode zemlju. Čemu danas da
se nadamo? Srbiju je napustila
tehnološka elita, jer za kreativnog
čoveka nema mesta u ovom
kleptokratskom i teokratskom
ludilu.
Danas smo svi političari amateri i
svako o svemu ima svoje mišljenje,
pa ne bih hteo da ovaj naš pad sa
svetskog vrha na dno objasnim
u maniru još jedne stereotipne
jadikovke. Reći ću samo da onaj ko
ne vidi vezu između proterivanja
mladih stručnjaka iz zemlje i mase
gladnih ljudi koji preturaju po
kontejnerima, nikada naće shvatiti
odgovor na pitanje zašto nam je
tako kako nam je.
Koji bi naredni pronalazak
mogao da bude revolucionaran
kao što je bio Internet?
Internet je sjajna tvorevina i
u njega su ugrađeni mnogi
pronalasci, ali sam Internet nije
pronalazak. U domenu medija,
jedan od retkih revolucionarnih
pronalazaka bila je Gutenbergova
štamparska mašina, a donekle i
Markonijev radio. Sve drugo je
donosilo više kvantitativan pomak
nego kvalitativan. Ovo je naročito
izraženo ako govorimo o kulturi,
jer je u toj oblasti Internet načinio
jedan korak unapred, a dva unazad.
Najbolje kod njega je to što
je informaciju načinio zaista
demokratskom, ali kao i uvek
kada se pojavi novi medij, on
kao magnet privlači ljude koji
proizvode smeće od informacija,
jer se takvima odmah učini da će
nedostatak svog ličnog kvaliteta
moći da zaklone iza atraktivnosti
savremene
tehnologije.
Sa
Internetom je stvar još gora nego
/groups/AteistiSrbije/
36
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
sa televizijom, jer sada skoro svako
može da se „slika”.
A prognozu o nekom sledećem
pronalasku nemoguće je dati.
Ipak, ako bi trebalo tipovati
na pronalaske koji će značajno
izmeniti sliku sveta, to bi bili
hladna fuzija, električna vozila u
gradovima, maglev vozovi. Razvoj
kompjutera se već približio svom
kraju, pa tu ne očekujem veliki
napredak. Ako neki pronalazak
priželjkujem svim srcem, on
nije u domenu tehnologija, već
pronalazak društvenog sistema
koji bi funkcionisao tako da nema
gladnih i eksploatisanih, lopova i
banaka, političara i crkve, droge i
oružja. Svetski resursi su dovoljni
da zadovolje potrebe svakoga od
nas, ali ne i pohlepu malog broja
gramzivih ljudi.
Zašto ste odlučili da se bavite
temom sujeverja u Srbiji?
Tokom
devedesetih
godina,
situacija je na svim medijima
bila takva da ste se neprestano
spoticali o crne i bele magove,
vidovnjake, proroke i astrologe
koji su trovali narod glupostima,
a niotkuda nije bilo glasa razuma.
U takvom okruženju i normalan
čovek bi lako mogao da poludi.
Pomislio sam da je dobro da se
čuje i suprotno mišljenje i nakon
dve godine prikupljanja činjenica
objavio sam knjigu „Da li postoje
stvari koje ne postoje”, a njeno
izdavanje se srećno poklopilo sa
petooktobarskim
promenama.
Mediji su dobro prihvatili tu temu
i dobio sam puno prostora da
širokoj publici približim racionalni
pogled na svet.
Nešto kasnije sam krenuo i u
analizu
našeg
najpoznatijeg
mita, Kremanskog proročanstva.
Mnogo vremena sam proveo u
arhivu Narodne biblioteke, Matice
srpske i u biblioteci Akademije
nauka, gde sam prelistao na
hiljade stranica novina i knjiga s
početka XX veka. Sakupio sam
argumentaciju koja potvrđuje
ono što sam i pretpostavljao,
da skoro nijedno od preko 150
proročanstava nije izrečeno pre
„prorečenog” događaja, već su se
pojavljivala nakon njih, obično u
vidu komentara kako su Tarabići
još jednom pogodili šta će se
desiti. Postoji veoma mali broj
proročanstava koja su izrečena
unapred, ali su se sva pokazala
kao promašaji pa su diskretno
uklanjana i zaboravljana. Obe
knjige su besplatne i dostupne u
elektronskom obliku na Internet
adresama dpsknp.savtajnet.com/ i
kremna.savtajnet.com/.
Po čemu se današnja Srbija
najviše razlikuje od one iz Vaše
mladosti?
Danas mi najteže pada to što više
ne mogu, kao nekada, da volim
svoju zemlju, a da pritom ne
dođem u konflikt sa samim sobom.
Eto, čak ni ćirilica nije više ono
što je bila pre trideset godina, jer
su naše „patriote” od nje stvorile
simbol nečega čemu ne želim da
pripadam. Umesto autentičnog
nacionalnog blaga, ona je postala
zaštitni znak nečega zaostalog,
tvrdoglavog i zarobljenog u svojoj
čauri koja nam ne dozvoljava da
napredujemo. To nije samo moj
problem, poznajem sve više ljudi
koji budućnost svoje dece ne vide
u ovakvoj zemlji, pa ni u ovakvoj
kulturi.
Postoji, srećom, nešto što je jače čak
i od ljudske gluposti. Sunce i dalje
sija, priroda čuva svoju lepotu, a
život opstaje. Onaj ko je uspeo da
izgradi dovoljno kvaliteta u sebi,
može da se izoluje i da sagradi svoj
svet u hobiju, umetnosti, sportu,
nauci, porodici – u bilo čemu što
može da ga ispuni. To je ono što
će nam pomoći da opstanemo do
boljeg vremena. A ono će doći, jer
će se zlo i dobro i dalje smenjivati,
kao i bezbroj puta do sada.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 37
NAUKA
Met Sajmon
Najuvrnutije naučne teorije u koje
(skoro) niko više ne veruje
Nema glupih teorija, samo glupih razloga da se i dalje veruje u davno
diskreditovane teorije.
Vidite, ja nisam došao da vam
govorim šta da mislite, ali treba
da budete zahvalni nauci. Svoj
nauci. Čak i na ludim stvarima.
Čak i na ljudima koji bi se zakleli
da je moguće gvožđe pretvoriti
u zlato, i čak i na tome da je
jedan genijalni astronom jednom
mislio da na Suncu može biti
života. Zato što je veliki napredak
ljudskog shvatanja uvek praćen
koracima unazad i ćorsokacima.
Mora da bude u redu i omanuti.
Spektakularno. U ovoj galeriji
predstavljamo vam najšašavije od
šašavih naučnih teorija, od kojih
ćete neke bez sumnje prepoznati,
jer iz nekakvog razloga ljudi
odbijaju da odustanu od njih.
Zato zapamtite: nema glupih
teorija, samo glupih razloga
da se i dalje veruje u davno
diskreditovane teorije.
Slika iznad: Jagnjad koja raste
kao pečurke posle kiše.
Stari Grci su prvi imali ludu
ideju da jagnje može da izraste
pravo iz zemlje, sa stabljikom
pričvršćenom za pupak. Plinije
Stariji (Pliny the Elder) je to
pomenuo, a Evropljani su ponovo
pokupili tu ideju u XIV veku.
Ovo je izuzetno čudna legenda o
biljnom jagnjetu iz Tartara. Sad,
ti ljudi su sasvim dobro znali
odakle dolazi jagnjad. Ona su
bebe ovce koje izlaze iz mame
ovce. Ili ih spusti roda. Ili šta
god. Ali njihova priča možda
je izrasla iz prvih evropskih
izveštaja o biljkama pamuka, koje
je stari Grk po imenu Megasten
(Megasthenes) našao u Indiji,
govoreći o njima kao o „drveću na
kome raste vuna.“ A zatim - bum!
Ljudi počinju da misle da jagnjad
može da raste iz zemlje. Ovako je
govorio Ser Džon Madevil (John
Mandeville), nešto kao putopisac
iz XIV veka, o Indiji: „A tamo
rastijaše divotno drvo što rađaše
malecku jagnjad na krajevima
grana.
A grane behu tako savitljive da
se svijahu k zemlji da bi jagnjad
mogla jesti kada ogladni.“
Privlačnost Biljnog jagnjeta iz
Tartara nastavila se sve do kasnih
1700-tih, kada su o tome još uvek
raspravljali botaničari (koji su
stručnjaci za biljke).
Slika levo: Biljno jagnje iz
Tartara, od Henrija Lija.
38
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
Frenologija: kao gledanje u
kristalnu kuglu, ali sa ljudskim
glavama
Kažu da ne treba suditi o knjizi
po koricama, ali ništa se ne kaže
o tome da se ne sudi o čoveku po
izbočinama na lobanji. Tako su
frenolozi lepo uzeli i uradili baš
to.
Uzimajući mere lobanja, tvrdio
je osnivač frenologije Franc Jozef
Gal (Franz Josef Gall) na prelasku
u XIX vek, može se odrediti
ličnost osobe, osobine, sklonosti
i inteligencija. To je zato što
bi regija mozga odgovorna za,
recimo, samopoštovanje, porasla
veća kod samopouzdanije osobe,
i tako ispupčila lobanju. Frenolozi
bi mogli da opipaju lobanju
subjekta da bi pronašli ove
abnormalnosti, pomalo kao što
gatara gleda u kristalnu kuglu, u
smislu da su obe prakse apsurdni
načini da se ljudi olakšaju za
novac.
Osim što je imala mnoge naučne
probleme, frenologija je imala i
društvene posledice. U mračnim
danima kolonijalizma pojavila
se teorija i kao crv se uvukla u
evropljansku procenu naroda
koje su potčinjavali. Na primer,
u Ruandi, frenološke procene
Belgijanaca bile su takve da su
Tutse smatrali inteligentnijim
od Hutua, što je pomoglo da se
poseje seme genocida koji se
dogodio decenijama kasnije. Ove
metode su, naravno, proširene i
na to da se Evropljani proglase
urođeno inteligentnijim od
Afrikanaca.
Ispostavilo se da teorija Franca
Jozefa Gala da se ponašanje i
neki misaoni procesi nalaze u
određenim delovima mozga
ipak ima u sebi zrnce istine.
Decenijama kasnije, skeniranje
mozga je pokazalo da su zaista
neki delovi mozga aktivniji tokom
određenih aktivnosti. Još skorije,
dogodio se korak unazad protiv
jedne previše pojednostavljene
vrste „neofrenologije“, koja
pripisuje određene funkcije
određenim regijama mozga.
Koji tačno posao, ili poslove radi
bilo koji određeni deo mozga
jeste pitanje zbog kojeg će se
neuronaučnici još godinama
češkati po glavi.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 39
Život na Suncu, i kad smo
već kod toga, život na svim
planetama. Život za sve!
Sunce je takva žestoka lopta
energije da, ako ga pogledate
sa Zemlje, ima da vam sprži
očne jabučice. Ali u 1700-tim,
kada je astronomija uz pomoć
teleskopa još uvek bila mlada
disciplina, neki su mislili da
je Sunce najobičnije nebesko
telo prekriveno „blistavom
površinom“.
Bilo je samo pitanje vremena
dok neko nije došao i naširoko
raspravljao da bi tamo mogao da
postoji život. Ta sumnjiva čast
40
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
pripala je pronalazaču Urana,
Vilijemu Heršelu (William
Herschel). Sunčeve pege, rekao je
on, bile su otvori u atmosferi koji
omogućavaju pogled na površinu
Sunca, ili planine koje se probijaju
kroz sloj oblaka. A sudeći po
Heršelu, na toj površini, kao i
na površini svih ostalih planeta,
postojao je život.
Nije bio usamljen u spekulacijama
o životu na drugim mestima u
Solarnom sistemu. Heršel je radio
u teleskopima podstaknutoj eri
intenzivnog interesovanja za ideju
kakva bi bića mogla da naseljavaju
druge svetove. A to interesovanje
traje i dan-danas. Dok živa bića ne
mogu da postoje na Suncu, osim
možda blarga iz Super Marija,
trenutno istražujemo druge
naizgled jednako neverovatne
teorije kao što su oblici života koji
bi mogli da naseljavaju ledom
pokrivena mora Jupiterovog
meseca Evrope.
Nekoliko godina pošto je Heršel
izneo svoju teoriju, Tomas Jang
je objavio odgovor u zbirci po
imenu Prirodna filozofija, u kome
je naglasio da bi, između drugih
problema, ogromna gravitacija
Sunca predstavljala problem za
život. Naše shvatanje da je Sunce
beživotno narastalo je dok su
trajale 1800-te i doseglo vrhunac
u teoriji iz ranog XX veka da je
Sunce ogromna nuklearna peć.
Homeopatija: Medicina za ljude
koji su okinuli medicinsku
školu, a verovatno i srednju.
Evo jednog zabavnog malog
kućnog eksperimenta. Uzmite
pivo i razblažite ga vodom to
tačke kada pivo čini jedan deo u
10 000. Sad popijte to „pivo“. Je l’
osećate da vas hvata?
Naravno da ne osećate, zato što
tu nema više alkohola. Ali osnove
homeopatije iz XVIII veka tvrde
da vaša voda „pamti“ lek ili droge
sa kojom je bila pomešana. I
ovo je princip koji je jednom
primenjen, totalno bez učinka,
samim tim i opasan, u lečenju.
Vidite, oni koji primenjuju
homeopatiju su verovali da, da bi
se izlečio pacijent, treba da uzme
lek koji izaziva slične simptome u
zdravoj osobi i razvodni ga što je
više moguće. Što je razvodnjeniji
lek, to ima jače dejstvo na
pacijenta. I razne evropske vlade
su poverovale u ovo, uvrštavajući
homeopatske tretmane u javne
zdravstvene programe.
Ha. Šalio sam se kada sam pričao
u prošlom vremenu. Ljudi i dalje
veruju u ove stvari. I neki javni
zdravstveni programi u Evropi,
uključujući i onaj u Ujedinjenom
Kraljevstvu, i dalje sadrže
homeopatske tretmane.
Bez imalo iznenađenja,
istraživanja dokazuju da je
homeopatija, sa naučnog
stanovišta, neprihvatljiva metoda.
Ali, ne morate meni verovati.
Pogledajte Čudesnog Randija
(Džejms Rendi - James Randi
prim. ur.) kako pije čitavu bočicu
homeopatskih pilula za spavanje.
I, nikako ne zaspi. Matori mora da
je pun energije.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 41
Alhemija: To je zlato, Žiko,
zlato!
Zlato nije samo predmet ljudske
pohlepe. Ima razne načine
upotrebe, od stomatologije i
elektronike do razmene valute.
Ali, davno pre nego što smo
saznali koje sve funkcije zlato
ima, ljudska oduševljenost njime
je pomogla da se pokrene jedna
naučna revolucija. Vidite, za
razvoj hemije možemo zahvaliti
alhemičarima i njihovim
čudnim, zlatom opterećenim
eksperimentima u sedamnaestom
veku.
Srednjovekovni alhemičari su
davali toliku vrednost zlatu da
su neumorno radili na tome
da nekako transformišu običan
metal, kao železo, u njega. Ali, da
42
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
bi to uradili, trebalo je da prvo
otkriju određenu supstancu koja
započinje datu transformaciju, ali
može i da ljudskom biću podari
besmrtnost. Alhemija je bila sva
u vezi sa savršenošću – sa zlatom
kao savršenim elementom, i s
besmrtnošću.
I ova disciplina je bila ozbljna.
Alhemičari su pisali u šiframa
kako njihov uspeh ne bi izašao
van laboratorije (istini za volju,
i nije, ali ne zato što je bio
šifrovan). Godine 1061. jedan
alhemičar, pod patronatom
Fridriha I od Virtemberga
(Friedrich I of Württemberg)
obećao je vojvodi da će dobiti
zlato iz srebra, što je, kako se
kasnije ispostavilo, nemoguće.
Zato je lažirao čitavu stvar,
uhvaćen je i zatim pogubljen. Čak
se i Isak Njutn (Isaac Newton)
površno bavio alhemijom, a pod
„površno“ podrazumevam da je
o tome pisao više nego o samoj
fizici, iznedrivši pri tom hiljade
stranica beležaka u preko tri
decenije istraživanja.
Milenijumima, alhemija je
podrazumevala magiju i
duhovnost, ali i metode koje su
alhemičari koristili i koje su bivale
sve prefinjenije s vremenom.
U sedamnaestom veku smešna
sujeverja su konačno počela da
blede, jer je hemija, prethodno
grana alhemije, počela sve više da
dobija na značaju, što je dobro,
jer zbog nje tačno znamo zašto se
koka-kola i mentos bombone baš
ni ne slažu najbolje.
Astrologija: Zaista se nadam
da se oni skitaši (Rover –
lutalica, skitaš, prim. prev.) ne
majmunišu tamo na Marsu i
utiču na moj horoskop
Milenijumima stara ideja da
zvezde i planete imaju neku
vrstu uticaja na ovozemaljske
događaje nezavisno se razvijala
svuda po svetu, od Evrope do
Srednje Amerike, i smatrana je za
legitimnu naučnu disciplinu sve
do pre par vekova.
Ali samo zato što se i mnogi
drugi bave time ne znači da bi to
trebalo da činite i vi. Astrologija
je pseudonauka, skroz-naskroz.
Nikada nemojte dati novac
nekome da vam uradi astrološku
kartu, osim ako uz to ne dolazi
besplatan sendvič ili slično.
Ili vam plate parking. Onda je
možda vredno toga.
Ipak, astrologija se nekada
preplitala sa astronomijom.
Zapravo, bile su skoro
poistovećene sve do sedamnaestog
veka, kada je izum teleskopa
pokrenuo nebesku revoluciju.
Praćenje položaja zvezda i
planeta, praktikovano od drevnih
vremena, olakšano je uvođenjem
ovog instrumenta, ostavljajući
pri tom astrologiju da sve
slobodnije i slobodnije pada u
carstvo pesudonauke. Ali, treba
imati u vidu da je astrologija dala
mnogo toga našem razumevanju
kosmosa.
I ne treba reći da je astrologija
odjednom počela da se smatra
smešnom u sedamnaestom
veku. Uvek su postojali
skeptici, uključujući i velikog
rimskog govornika Cicerona.
On je dokazao da su planete
jednostavno predaleko od Zemlje
da bi imale uticaja na nas i da je
astrologija stvarno nokautirana
kada se zapitate da li je svaki dasa
koji je poginuo u nekoj bici rođen
pod istom zvezdom. Da, i blizanci
i njihove potpuno različite
ličnosti i interesovanja takođe
neće mnogo olakšati astrologiji.
Mislim, da li ste ikada odgledali
film „Blizanci“?
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 43
Kiša prati oranje, jer je oranje
začuđujuće harizmatično. Ili
tako nešto.
Kontinent je strašna stvar za
traćenje. Zašto bi Amerikanci
prolazili kroz sve te muke da bi
skrpili one suve zapadne zemlje,
ako ne mogu da zarade od toga?
Prokleta bila pririoda i njena
tvrdoglavost!
Ali šta kada bismo mogli malo da
je stimulišemo?
Dok su farmeri marširali na zapad
u kasnom devetnaestom veku,
dotada obično suve zemlje na
koje su se naselili odjednom su
blagoslovene povećanom kišom.
44
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
Iz toga su neki naučnici zaključili
da je novoobrađena zemlja
zapravo uzrok ove izenenadne i
nagle promene klime. Objašnjenje
je glasilo da je neobrađeno
zemljište upijalo više vode, koja
bi ubrzo isparila, uzrokujući
više kiše. A to je teorija koja je
pridobila priličan broj sledbenika
u naučnim zajednicama.
Kao industrija koja nikada ne
bi propustila priliku, železnica
je rado širila ovu teoriju u
svojim reklamama. Da li je
takva kampanja imala bilo šta
sa priličnom količinom zemlje
koje je železnica posedovala na
Zapadu? Istrčaćemo pred rudu i
reći da verovatno jeste.
Pa, ispostavilo se da je ogromna
količina kiše u kojoj su farmeri
uživali bila samo čudno vreme.
Ubrzo, klima je ponovo postala
ista kao pre – suva. Teorija da
kiša pravi oranje ostavljena je
da se suši. Pa ipak, moderna
proučavanja klime pokazuju da
i povećana vegetacija i povećana
urbanizacija zaista mogu uticati
na kišne padavine.
I, ironično, naši industrijski
procesi su doprineli dramatično
toploj klimi, do tačke kada već
možemo da vidimo uticaj na
prinos useva.
Spontano stvaranje: Sada
i vi možete odgojiti vašeg
sopstvenog miša iz znojave
majice!
Aristotel je prvi postavio obimnu
teoriju spontanog stvaranja, ideju
da se stvorenje može pojaviti iz
neživog (ili prethodno živog)
predmeta. Tako, na primer,
teorija da se crv razvija iz trulog
mesa postojala je 2000 godina,
a da niko nije ni pokušavao
da je obori. Jedan naučnik
iz sedamnaestog veka je čak
predložio da sprovede kućni
eksperiment kako bi potvrdio
teoriju: baciš, lepo, znojavu
majicu – da, znojavu majicu –
u otvorenu teglu i dodaš malo
ljuštene pšenice. Voila! Taj spoj
je izrodio miša, što, kako se
pokazalo, i nije toliko do toga što
oni niču već do činjenice da su
miševi veliki ljubitelji žitarica.
Predstavljamo vam savremenika,
gorepomenutog fizičara:
Frančesko Redi (Francesco Redi),
koji je imao skrivenu sumnju
da bi crvi zapravo mogli biti
larve kućne mušice. Kako bi
dokazao svoju tvrdnju, Redi je
postavio različite pljoske od kojih
je svaka sadržala meso u fazi
truljenja. Neke od tih pljoski je
zatvorio, neke ostavio otvorenim,
a neke je, pak, prekrio gazom,
dozvoljavajući protok vazduha, ali
zadržavajući muve. Kao što bismo
i danas očekivali, našao je crve
samo u otvorenim pljoskama.
Onda je došao Luj Paster (Louis
Pasteur), poznat po mleku, kako
bi spontano stvaranje jednom
za svagda vratio tamo gde mu
je mesto. Skuvao je bujon u
pljoski, zatim je zagrejao grlić
pljoske i savio ga u obliku slova
S, dozvoljavajući time protok
vazduha, ali i hvatajući svaku
materiju i mikrobe u toj krivini. U
bujonu nije bilo mikroogranizama
dok Paster nije nakrivio pljosku,
potapajući krivinu u rastvor.
Zatim je život oživeo.
Sada smatran za osnivača
mikrobiologije, Paster je uništio
milenijumima staru pretpostavku
i, usput, dao ključan dokaz u
razumevanju da bolesti ne dolaze
od mijazme – iliti „lošeg vazduha“
nastalog truljenjem mesa – već
od mikroba koji plutaju oko nas
i, krajnje bahato, ugrožavaju naš
lični prostor.
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 45
Zemlja šuplja kao glava
Miroljuba Petrovića (prim.
prev).
Ako ste živeli pre 10 000 godina,
biće vam oprošteno ako ste
zagvirili u pećinu i pretpostavili
da ona ide u nedogled. Žil Vern
(Jules Verne) je u „Putu u središte
Zemlje“ ideju da je Zemlja šuplja
pretvorio u ep, a čak i 200 godina
pre njega postojala je naučna
teorija o šupljoj Zemlji, od strane
nikog drugog do astronoma
Edmunda Haleja (Edmond
Halley), po kome je čuvena
kometa dobila ime.
U pokušaju da objasni varijacije
u našem magnetnom polju, Halej
46
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
je pretpostavio da je tlo po kom
gazimo samo krajnji sloj koji
sadrži još dva koncentrična kruga
i jezgro, čije rotacije zbunjuju
naše busole. Između njih su
postojale osvetljavajuće atmosfere
koje su imale sposobnost da nas
snabdevaju svetlošću potrebnom
za život. Naravno, bio je u pravu
za onaj deo s jezgrom, koji
je potvrđen daljim naučnim
studijama nekih 200 godina
kasnije.
Sad, Halej je bio prokleto dobar
naučnik koji je radio sa svim
raspoloživim podacima koje je
u sedamnaestom veku mogao
da prikupi i svojim čitaocima je
priznao da je to zasigurno jedna
čudna priča. Postavio je teoriju
koja je fantastično pogrešna, ali
svaki njegov korak su podržavali
argumenti, ponekad uz pomoć
Njutnove „Principije“, a zatim
je predočio kontraargumente.
To je bio kamen temeljac u
teoretisanju oko toga šta će moći,
a šta neće moći da bude viđeno.
Šuplja Zemlja je koještarija, da,
ali urnebesno preciznija pre
300 godina nego teorije ovih
šupljozemaljaca (prim. aut.)
danas, koji podržavaju ovu
zaprepašćujuće šuplju teoriju
zavere.
NAUKA
Marko Ekmedžić
Sta ima novo u
Najnovije vesti, zanimlivosti i preporuke iz sveta nauke
Kompanija Boston Dynamics
prikazuje unapređenu verziju
svog vojnog robota BigDog,
uređaja veličine prosečne
mazge, sposobnog da savlada
teško pristupačne terene i
opremljenog robotskom rukom,
dovoljno snažnom da podigne
i odbaci betonski građevinski
blok.
Američki naučnici obavestili
javnost da su u Dečijoj bolnici
u Atlanti izlečili dete zaraženo
HIV-om tako što su ga podvrgli
seriji antiretrovirusnih lekova
u ranoj fazi života, praktično
odmah nakon rođenja i tokom
narednih 18 meseci. Dete ni
godinu dana nakon okončanja
tretmana, bez ponavljanja
terapije, sa svojih dve i po
godine nije pokazivalo znake
zaraženosti HIV-om.
da direktno izmere polarizaciju
svetlosti, prevazilazeći aspekte
principa neodređenosti.
Takođe, istog dana je DARPA
započela razvoj flote malih
plovila sposobnih za lansiranje
i prihvat borbenih dronova,
čime bi korišćenje velikih i
skupih nosača aviona postalo
nepotrebno.
Naučnici obznanili da su uspeli
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 47
Američki HCP - Human
Connectome Project objavio
do tada najdetaljnije skenirane
snimke ljudskog mozga, što je
neuronaučnicima omogućilo da
mnogo preciznije proučavaju
složenosti strukture mozga,
i u isto vreme otkriju uzroke
nervnih poremećaja.
Naučnici sa Univerziteta
Arizona, nakon proučavanja
DNK March, savremenog
Afro-amerikanca, procenili
da je Y-hromozomski Adam,
najmlađi zajednički predak
savremenih ljudi, živeo mnogo
ranije nego što se do tada
mislilo, odnosno pre bezmalo
338 000 godina. Takođe, kineski
i izraelski naučnici su razvili
test nalik na standardni alkotest sa duvanjem u senzor,
koji može brzo i lako da
dijagnostikuje rak stomaka,
analizirajući izdahnute
hemikalije i eliminišući potrebu
za intruzivnom, skupom i
48
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
neprijatnom endoskopijom.
Nakon osmogišnjeg trajanja
projekta, tokom kog je
korišćena i sasvim nova tehnika
kloniranja, japanski istraživači
iz RIKEN centra za razvojnu
biologiju iz Kobea, stvorili su
25 generacija (581 primerak)
potpuno zdravih kloniranih
miševa sa uobičajenom
dužinom životnog veka, čime je
pokazano da klonovi ne moraju
nužno imati kraći životni vek
od prirodno rođenih životinja.
Takođe, međunarodni projekat,
poznat po nazivu Bedmap2,
analizirao je podatke sakupljene
tokom 50 godina, da bi odredio
zapreminu antarktičkog leda,
nakon čega je proračunata
vrednost od 26’500’000 kubnih
kilometara, što bi podiglo
nivo svetskih mora za 58
metara, u slučaju topljenja.
Naučnici sa Univerziteta
Oregon su rekonstruisali
globalni temperaturni rekord,
posmatrano od završetka
poslednjeg ledenog doba.
Prema tim podacima,
sakupljenim sa 73 lokacije
širom sveta, vidi se jasan i
izuzetno brz trend otopljavanja
u XX i ranom XXI stoleću.
Po prvi put u istoriji medicine,
istraživači su uspeli da zamene
75 procenata oštećene lobanje
pacijenta implantom izrađenim
preciznom 3D štampom
pomoću polimerske smese.
U budućnosti, oštećene kosti
će se rutinski menjati tako
izrađenim implantima.
Testovi obavljeni na miševima
daju neoboriv dokaz da
resveratrol, smeša koja se nalazi
u crnom vinu, unapređuje
zdravlje i potpomaže
dugovečnost.
Obavezno pogledajte nove epizode emisije Kosmos: Prostorno-vremenska odiseja,
koja će na inovativan način otkrivati svu veličinu univerzuma i ponoviće poznate
elemente originalne serije, među kojima je „Kosmički kalendar“ i „Brod mašte“.
Spojivši skepticizam i čuda, preplićući rigoroznu nauku sa vizuelnim, emocionalnim
i duhovnim elementima, biće to uzvišeno iskustvo.
Vizija kosmosa na najvišem mogućem nivou!
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 49
HRONIKA
Vladimir Božanović
Hronika
3. decembar 2013.
Vest da država pravi registar žena
koje su abortirale, po najnovijem
Zakonu o zdravstvenoj zaštiti dece,
trudnica i porodilja, koji je usvojen
krajem novembra 2013, šokirala je
mali, sekularnosti sklon deo javnosti
Srbije. Ovdašnje žene su se jedva,
pre pedesetak godina, izborile da
ne budu mašine za rađanje, da bi
sada, početkom XXI veka, Miroslav
Gavrilović, alijas patrijarh Irinej,
redovno u uskršnjoj poslanici žene
koje abortiraju nazivao ubicama
i čedomorkama. On „zna“ da se
godišnje obavi oko pola miliona
abortusa u Srbiji iako zvanična
statistika ne postoji. Očigledna je
želja najmoćnijeg srpskog klirika da
ženama oduzme pravo da raspolažu
svojim telom i odluče da li žele da
rađaju.
27. februar 2014.
U naselju „Stepa Stepanović“ na
Voždovcu, grupa „dobrovoljaca“,
uz „blagoslov“ SPC, bez dozvole za
gradnju uzurpirala je deo zemljišta
koji je po urbanističkom planu
predviđen za Dom zdravlja, vrtić
i hipermarket. Stanovnici naselja
sprečili su radnike da nastave sa
gradnjom. Međutim, početkom
marta, radnici su došli sa bagerima
i potrebnim materijalom da nastave
izgradnju hrama, za koju i dalje
nema građevinsku dozvolu. Srbija
je poznata kao zemlja u kojoj je
moguća bespravna gradnja, a SPC je
poznata kao institucija sa izuzetnim
privilegijama.
50
vеlikanu u portu Hrama Svеtog Savе,
gdе ćе mu biti podignut i spomеnik.
Sporazum je potpisan u Patrijaršiji
SPC, koja je postala „produžena
ruka“ vlade RS. Osmog marta
2014. nekoliko stotina Beograđana
okupilo se ispred Muzeja Nikole
Tesle kako bi rekli „ne“ odluci
vlasti o premeštanju Tesline urne
u Hram Svetog Save. Okupljeni
građani nosili su transparente na
kojima je pisalo: „Zorana, tako se
stručnjaci ne vraćaju u zemlju“, „Da
je hteo u crkvu, ostao bi kod kuće“
i „Eksperiment sa Teslom neće
uspeti. Naučnici znaju zašto.“
4. mart 2014.
Koordinator katihetskog odbora
Eparhije bačke, otac Željko Latinović,
obavestio je javnost da je pre mesec
dana oformljen novi sastav komisije
Vlade Srbije za nastavu veronake,
te da konkretni koraci mogu da se
očekuju uskoro. Da li je formiranje
komisije za nastavu veronauke
zaista neophodno? Konkretni
koraci će, pretpostavljamo,
biti započinjanje katihizisa u
prenatalnom periodu i promena
stasusa predmeta sa izbornog u
obavezni.
28. februar 2014.
6. mart 2014.
Prestavnici formalne srpske vlasti,
Zorana Mihajlović u imе Vladе Srbijе
i prеdsеdnik Privrеmеnog organa
Bеograda, Siniša Mali, zajedno sa
najvišim prestavnikom neformalne
srpske vlasti, Srpskom pravoslavnom
crkvom i njenim patrijarhom,
Miroslavom Gavrilovićem, odlučili
su da posmrtni ostaci naučnika
Nikolе Tеslе budu prеmеštеni iz
beogradskog muzеja posvеćеnog tom
Za oko 300 učenika OŠ „Đeneral
Marko Đ. Katanić“ u Bresnici kod
Čačka organizovano je kolektivno
pričešće u lokalnoj crkvi od strane
direktorke škole, Mire Dragutinović.
Po njenim rečima, pričest je
tradicija od 2001. godine. Osim što
je pozivanje na tradiciju logička
greška, dotična direktorka tvrdi
da je post izbor koji su deca sama
načinila i da čak 90% osnovaca
Veliki Prasak | broj 9 | mart 2014
koji pohađaju ovu školu ide
organizovano na pričest u bresničku
bogomolju. Gospođo Dragutinović,
osoba je punoletna tek sa navršenih
18 godina života, a nagovarati
maloletnike da se nedelju dana
bespotrebno izgladnjuju je, u
najmanju ruku, nehumano.
7. mart 2014.
Izvesna firma „Balkanik“ iz Valjeva
realizuje učeničku ekskurziju, u čiju
cenu ulazi, verovali ili ne, dobrovoljni
prilog za manastir Žiču.
12. mart 2014.
Užice ima problem sa pijaćom
vodom, jer je bakteriološki
neispravna. U litru vode uzetom
iz rezervoara prečišćene, tretirane
vode u fabrici na Cerovića brdu ima
7.700 ćelija potencijalno toksične
alge planktothrix. Još gore je stanje
u gradskoj vodovodnoj mreži gde je
u uzorku nadjeno čak 22.000 ćelija
ove bakterije po litru. Međutim,
gradska vlast ne smatra da je vodovod
prioritet. U Užicu će se graditi novi
pravoslavni hram (pravoslavna
duhovnost bitnija je od higijenskih
potreba), i to na najvišem gradskom
uzvišenju, do koga je sada jedino
na leđima konja moguće uzneti
građevinski materijal. Samo
konjima? Podvižnički, nema šta.
12. mart 2014.
U banatskom mestu Botoš kršteno je
78 dece. Ovaj događaj organizovala
je lokalna Mesna zajednica, a
kum kolektivnog krštenja bio je
pokrajinski poslanik SNS, Darko
Bađok. Gospodine Bađok,
sekularnost...
HUMOR
mart 2014 | broj 9 | Veliki Prasak 51
Zahvaljujući zdravom razumu,
ne verujem u boga, nijednog.
Čarli Čaplin
Slušajući kreacioniste,
stiče se utisak da je
„teorija“ nešto o čemu su
sanjali nakon što su bili
pijani celu noć.
Isak Asimov
Bio sam irski katolik.
Sada sam Amerikanac.
Naprosto odrastete!
Džordž Karlin
Moja osećanja kao hrišćanina
usmeravaju me ka mom Gospodu i
Spasiocu kao borcu. Usmeravaju me
ka čoveku koji je jednom, u sopstvenoj
usamljenosti, okružen tek nekolicinom
sledbenika, prepoznao Jevreje
onakvima kakvi zaista jesu i pozvao
ljude u borbu protiv njih.
Adolf Hitler
Religija je iz perioda praistorije gde
niko nije imao ni najmanje pojma šta se
događa.
Kristofer Hičens
Svi misleći ljudi su ateisti.
Ernest Hemingvej
Ako bih mogla da sprečim
osobu da siluje dete, učinila
bih to. U tome je razlika
između mene i vašeg boga.
Trejsi Heris
Verovati znači ne želeti
da znaš šta je istina.
Fridrih Niče
Download

VJERONAUKU NIJE MJESTO NIGDJE POSTOJI