Veliki
ve l i k ip
rasa k.
com
Prasak
ČASOPIS ATEISTA SRBIJE
Marko Ekmedžić:
ČOVEK
NA MESECU
Dr Andrija Šrek:
KRAJ
HOMEOPATIJE
Aleksandar Lambros:
TROJANSKI
KONJ
UDRUŽENJE „ATEISTI SRBIJE“ - PROTIV DOGMI I NEZNANJA
broj 4 / nov 2012.
WWW.ATEISTI.COM
Sadržaj
VELIKI PRASAK
Uvodna reč ...............................................................................3
izdavač:
Udruženje „Ateisti Srbije“
Dve vrste ljubavi prema bogu............................................4
Kontakt telefon:
+381 64 13 23 484
Osnovi evolucije – Treći deo: evolucija i genetika.....6
Glavni i odgovorni urednik:
Miloš Đuričić
Playboy intervju - Ričard Dokins..................................10
Redakcija:
Marija Dudić
Milena Burgić
Miodrag Ribić
Kristina Gavrilović
Marko Ekmedžić
Jelena Radojčin
Vladimir Božanović
Lidija
Siniša Obrenić
Andrija Šrek
Miloš Matić
Predrag Stojadinović
Voja Antonić
Čovek na Mesecu .................................................................21
časopis Udruženja „Ateisti Srbije“
Lektori:
Milena Burgić
Miodrag Ribić
Dizajn i prelom:
Filip Lazarević
Miloš Matić
Lidija
Autor Predrag Stojadinović
Autor Voja Antonić
Autor Miloš Babić
Autor Chip Rowe
Autor Marko Ekmedžić
Kraj homeopatije ...............................................................25
Autor Dr Andrija Šrek
Glas razuma...........................................................................27
Autor Srđan Jovanović Maldoran
Nastanak Univerzuma ......................................................29
Autor Marko Ekmedžić
Srpska pravoslavna crkva ................................................33
Autor Damjan Pavlica
Trojanski konj .....................................................................35
Autor Aleksandar Lambros
Hronika .................................................................................40
Humor ....................................................................................43
Citati .......................................................................................44
Foto:
Naslovna - nasa.gov
22-23 str. - nasa.gov
ISSN 2217-5679 Veliki prasak (Online)
2
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
web: ateisti.com i velikiprasak.com
e-mail: [email protected]
UVODNA REČ Predrag Stojadinović
Verovanje
J
edan problem redovno uočavam kod ljudi koji brane
neodbranjivo – bilo da je to
homeopatija, veganska ishrana,
horoskop ili religija. Sa ubeđenjima je veoma nezgodno. A sa
apsolutnim ubeđenjima je, samim tim, i apsolutno nezgodno.
Što je manje razloga, validnih dokaza i validnih argumenata za
neistinu/obmanu koju taj neko
zastupa, to je teže sa tom osobom
normalno diskutovati i raspravljati. Barem kada je, konkretno, njegova obmana u pitanju. Neretko,
ti ljudi sasvim normalno i logički
rezonuju kada se promeni tema.
Neretko, čak i na veoma zavidnom
nivou. A onda se vratimo na temu
njihove obmane i onda kreće rafal
logičkih grešaka i apsolutno besmislenih rečenica.
Što je manje razloga,
validnih dokaza i
validnih argumenata
za neistinu/obmanu
koju taj neko zastupa, to je teže sa tom
osobom normalno
diskutovati i raspravljati.
Razlika između svih tih obmana i moje pozicije skeptičkog humanističkog antiteizma je u tome
što ja nisam došao na ovu poziciju
slušajući druge i slepo im verujući na reč. Nisam prihvatao njihove
argumente i dokaze bez rigorozne
provere. Naprotiv, ja sam došao
na ovu poziciju dugim, napornim
analiziranjem stavova i tvrdnji,
nastojeći da objektivno razmišljam
nezavisno od mojih želja, i to polaženjem od pretpostavke da nisam
u pravu! Svaki put, bez izuzetka.
To je osnova za bilo kakvu objektivnu analizu – dokaz negacijom.
Za vernike, homeopate, astrologe i
druge takva je pozicija nemoguća.
Oni ne mogu da zamisle ovaj svet
bez boga, bez vode koja pamti, bez
milion svetlosnih godina udaljenih
zvezda koje, pak, utiču na naš karakter i budućnost.
Šta god rekli, kako god sebe pokušali da nateraju na tu pomisao,
neće uspeti. To se na silu ne može.
To mora da dođe iznutra, moraju iskreno, duboko u sebi ozbiljno
pretpostaviti da, na primer, bog ne
postoji i da onda, opet iskreno i sa
željom da saznaju istinu kakva god
da je, pogledaju svet oko sebe i analiziraju dalje.
Ali, to je nemoguće.
Nemoguće je i zbog druge, drastične razlike između samih sistema
u kojima se nalazimo. Ja mogu da
se pojavim ispred Dokinsa, ispred
Harrisa, ispred deGrasse Tysona
i da im kažem da nisu u pravu u
vezi sa nekom tvrdnjom i da im
objasnim zašto nisu u pravu. Svaki
od njih, iako za mene intelektualni
giganti, saslušaće me, razmisliće i,
ako je zaista tako, reći će: „U pravu
si, pogrešio sam“. Zatim će promeniti taj stav i prestati da prave istu
grešku.
Da li možete da zamislite tako nešto u homeopatiji? U astrologiji?
U religiji?
Homeopata je ubeđen da voda
ima pamćenje. Ne može da pomisli
da je to nelogično i nemoguće. Zato
mu je i nemoguće objasniti.
Astrolog je ubeđen da položaj
nebeskih tela koja su suviše udaljena da bismo ih videli golim okom
imaju ogroman uticaj, ne samo na
naše živote, već i na naše osobine,
budućnost i slično. On nije ni sposoban da pomisli da je to nelogično
i nemoguće.
Vernik je ubeđen da bog postoji, da ga nadgleda, pazi, brine se o
njemu i da je smrt samo prelazak
iz ovog test-života u neki natprirodni, magični, večni život. Nije ni
sposoban da pomisli da je to možda netačno i krene odatle. Nije ni
sposoban da shvati da je to samo
kombinacija straha od smrti, želje
za patrijarhalnom pažnjom i sistematske indoktrinacije.
Zašto?
Zašto smo kao deca verovali, a neki
i dalje veruju, da crna mačka donosi nesreću kada pređe put? Sami
smo to zaključili? Eksperimentalno dokazali i potvrdili? Ili nam je
neko rekao?
Zašto verujemo da razbijanje
ogledala donosi nesreću? Zašto verujemo da nećeš imati novca ako
ostaviš tašnu na podu?
Zašto verujemo da postoji nekakav bog?
Sami smo to zaključili?
Eksperimentalno dokazali i
potvrdili?
Ili nam je samo... neko... to...
rekao? +
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak
3
ATEIZAM I RELIGIJA Voja Antonić
Dve vrste ljubavi
prema bogu
Bog, zapravo, ne interesuje ateiste, njime su opsednuti samo vernici.
Da li se ljubite zatvorenih očiju?
Pre dve godine, na sajtu Žive Reči
Utehe učestvovao sam u raspravi između vernika i ateista. Naivno sam
verovao da je to slobodna diskusija
u kojoj svako ima pravo da iznese
svoje mišljenje i zbog te svoje naivnosti sam napravio težak prestup.
Mada je diskusija bila uljudna i niko
nikoga nije vređao, kada smo došli
do tada aktuelnog pitanja lečenja
mladih zavisnika u manastiru Crna
reka, napisao sam, bez navođenja
imena, da je čovek koji može tako
besomučno da prebije lopatom bolesno dete (koje, pritom, čvrsto drže
druga dva čoveka i koje ne može da
se brani), zapravo perverzni sadista.
U odgovoru mi je rečeno da sam
„pacijent“, nekulturan, da bi trebalo
da se bavim svojim problemima i da
ne zabadam nos u tuđe stvari. Moderator mi je poručio da svoje procene „ostavim po strani... zauvek“.
Kada vas domaćin izbaci iz svoje
kuće, najmanje što treba da učinite
jeste da u nju nikada više ne kročite.
Ja sam to donedavno poštovao, ali
kada me je jedan prijatelj obavestio
da na istom sajtu kritikuju mene
lično zbog stavova iznetih na tribini održanoj 25. januara u Centru za
kulturnu dekontaminaciju, diskretno sam zavirio tamo, bez namere
da diskutujem. Prvo što sam video,
bio je post nekoga ko se predstavio
kao Dusha:
4
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
Ateisti bi hteli da uhvate Boga...
A traže ga širom otvorenih očiju
Oni kao i mi mogu da ga nađu
samo zatvorenih očiju. Ali, oni to
ne priznaju..
Oni Ga traže napolju, a On je
unutra u njima kao i u nama...
Da li se ateisti ikada ljube zatvorenih očiju...?
Baš ništa. Ljudi vole da se prepuste poljupcu – zašto bi se inače ljubili? Verujem, dakle, da se uglavnom
ljube zatvorenih očiju. Problem nije
u tome, nego u podmetanju koje
cilja na emocije da postigne željeni
efekat u raspravi.
Divna tema! Lepo zvuči, dobro
osmišljeno, na prvi pogled ne bi
imalo šta da se prigovori. Tako je
uvek kad se u poruci cilja na emocije: tek pri drugom čitanju vidite
malo jasnije, recimo, da prva tvrdnja – da ateisti traže boga i da bi
hteli da ga uhvate – nikako ne stoji.
Bog, zapravo, ne interesuje ateiste,
Ako pratimo analogiju citirane
poruke, osnovno pitanje nije kako
ćemo se ljubiti, nego kako ćemo pronaći osobu s kojom ćemo se družiti,
ljubiti, možda i zasnovati porodicu i
podizati decu. Kako ćemo znati da
li je to prava osoba ako su nam oči
zatvorene, koliko je pametno tražiti
životnog saputnika, boga (ili nešto
treće) zatvorenih očiju?
Savetujem vam da tako važne
odluke ipak donosite otvorenih očiju jer biste, u suprotnom, mogli da
se opečete. Tek kada se, širom otvorenih očiju, uverite da je to osoba
koja zaslužuje da joj se prepustite,
slobodno zatvorite oči i uživajte.
Ipak, u ovom zanimljivom postu
se krije i jedna velika istina: svi koji
su našli Boga, našli su ga zatvorenih
očiju. Još češće, Boga im je „pronašao“ i nametnuo neko drugi, u vreme kad, figurativno rečeno, nisu ni
mogli da otvore svoje oči.
A postoje li i ljudi koji vole boga
otvorenih očiju? Zanimljivo, ali
postoje. Oni, ne samo da su ga pronašli otvorenih očiju, nego ga tako
i obožavaju i to iz vrlo praktičnih
razloga.
Oni profitiraju na toj ljubavi, pa
Svi koji su našli Boga,
našli su ga zatvorenih
očiju. Još češće, Boga im
je „pronašao“ i nametnuo
neko drugi, u vreme kad,
figurativno rečeno, nisu ni
mogli da otvore svoje oči.
njime su opsednuti samo vernici. A
ako još jednom pročitate poruku,
tek tada se magla razilazi i vi vidite da, zapravo, ništa od napisanog
nema smisla, čak ni poslednje pitanje – da li se ateisti ljube zatvorenih
očiju.
Ali, šta je loše, pitaćete, u tome
da li će se neko ljubiti otvorenih ili
zatvorenih očiju?
Slepo traganje
kako ga ne bi voleli! Ta ljubav je sasvim praktična, za razliku od ljubavi koju osećaju vernici. Zato im oni
govore kako njihova ljubav mora da
bude duboka i bezgranična, kako
ne smeju da sumnjaju i razmišljaju,
kako moraju do kraja da se prepuste. Pošto su vernicima oči zatvorene, njima će neko
drugi da tumači
onoga koga ljube,
da im sugeriše
kakav je taj koga
ne vide i da im na
svaki način diktira emocije prema
njemu.
U tom tumačenju, „zaljubljenici
otvorenih očiju“
nalaze mehanizme koji će im omogućiti da profitiraju na ideji boga i zato oni dobro
znaju da moraju da drže oči širom
otvorene. Ali, isto tako dobro znaju
i to da vernici moraju da ih drže zatvorene! To je princip na kome već
hiljadama godina funkcioniše koncept vere.
Ovde je reč o velikom broju sveštenika i crkvenih starešina. Kakve
bi to vođe bile ako bi hordu ljudi
koji žmure vodili zatvorenih očiju? Ovo možete lako da proverite:
idite pred bilo koju visoku crkvenu
instituciju i sačekajte da prođu crkveni velikodostojnici. Ako su vam
oči otvorene, videćete da svaki od
njih ima oko vrata masivni lanac i
krst od čistog zlata, veliki kao dlan.
Otkud im to, ako su se zarekli na
skroman i nesebičan život? Odgovor je jasan: zato što drže oči širom
otvorene i zavlače ruku u džep onih
koji žmure.
Prevaranti otvorenih i zatvorenih očiju
Pre skoro dve decenije, dok sam
pisao o vidovnjacima, koristio sam
iste izraze, pa sam ih podelio na mistike sa otvorenim i sa zatvorenim
očima. Definicije su bile slične: oni
sa otvorenim očima dobro znaju
da su prevaranti, a oni sa zatvorenim najpre moraju da prevare sebe
da bi mogli da varaju druge. Paradoksalno zvuči, ali obe grupe su
podjednako uspešne u širenju svoje
pogubne ideologije.
Kao što ni prevaranti iz domena
paranormalnog ne vole skeptike jer
im kvare posao, ni crkva ne toleriše
ateiste i u svojim krugovima podstiče mržnju protiv njih. Ateisti su
zli ljudi koji će navesti nekoga da
otvori oči, a onda će se dogoditi zlo!
Pobeći će još jedna ovca iz stada!
Svakako ste već čuli za koncept
pastira i stada, koji zagovara Crkva.
Pastir drži oči otvorene, a stado
žmuri; svaki od članova tog stada
drži oči tako čvrsto zatvorene da
ne primećuje čak ni da je to poređenje, sa pastirom i stadom, zapravo direktna uvreda. Ovaj paradoks
postaje čak i veći kad se setimo da
kreacionisti u raspravi sa evolucionistima često koristite frazu „ako je
čovek nastao od majmuna, to onda
znači da nije ništa bolji od majmuna“. Na stranu to što mnogi ljudi
misle da prosečan predstavnik čovekove vrste objektivno nije ništa
bolji od prosečnog predstavnika
majmunske vrste, na stranu i to što
evolucionisti ne tvrde da je čovek
nastao od majmuna, nego samo da
imaju zajedničkog pretka – vašoj
pažnji nudim samo činjenicu da isti
ti ljudi, koji ne pristaju na poređenje s majmunom (inače vrlo inteli-
gentnom životinjom), u isto vreme
sve svoje sledbenike, dakle, vernike,
zovu „stado“. I, ne samo da ga tako
zovu, nego ga tako i tretiraju, a stado kao stado – trpi, šta će...
Predlažem mladim zaljubljenim
ljudima koji nekoga vole zatvorenih
očiju, da ih bar na trenutak otvore.
Možda će shvatiti
da su voleli samo
svoju pogrešnu
sliku o nekome?
Otrežnjenje nije
bezbolno, ali je
svakako bolje da
do tog otrežnjenja dođe ranije,
nego prekasno.
Isto
predlažem i vernicima
– da bar na trenutak otvore oči i da pogledaju ko
ih vodi i koga to vole. Da li se plaše
da će ugledati nešto što im se neće
svideti? Možda nekoga ko im zavlači ruku u džep i tretira ih kao ovcu
iz svoga stada?
Kad se nešto traži, traži se otvorenih očiju. Posle mogu i da se za-
Kao što ni prevaranti
iz domena paranormalnog ne vole
skeptike jer im kvare
posao, ni crkva ne
toleriše ateiste i u
svojim krugovima
podstiče mržnju
protiv njih.
tvore, ako se treba prepustiti emocijama. Ali, nikako ne voleti i ne
ljubiti nešto što nikada nismo videli
i ne znamo kako izgleda! To je neudobno, nesigurno, nepraktično, nehigijenski, a, iznad svega, opasno. +
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak
5
NAUKA Miloš Babić
Treći deo:
evolucija i genetika
U prethodna dva broja objasnili smo da evolucija neizbežno dovodi do promene genetičkog sastava
vrsta, kroz procese varijacije i selekcije; pokazali smo kako to izgleda na nivou oblika cele životinje.
Na genetičkom nivou, ove promene su još direktnije i još jasnije.
1. Održavanje stabilnosti genoma, i širenje novih mutacija
u populaciji
Svaka jedinka unutar vrste nosi
u sebi određenu količinu novih genetičkih promena (kod ljudi, svako
dete se rađa sa par stotina novih
mutacija). Ako ove nove promene
dovedu do bolesti ili smrti, one neće
biti prenesene na sledeću generaciju. Ako one dovode do slabljenja
jedinke, možda će i uspeti da se
provuku kroz nekoliko generacija,
ali će uvek ostati prisutne u manjini, i pre ili kasnije će biti eliminisane. Na ovaj način, genomi živih
bića se održavaju na stabilnom nivou i sprečava se narušavanje njihove stabilnosti. Mi danas imamo
genomske sekvence iz kostiju ljudi
koji su živeli i umrli pre više desetina hiljada godina. Ako ih te prastare genome sa DNK sekvencama
modernog čoveka, nalazimo da su
6
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
razlike minorne: njihovi genomi
nisu značajno drugačiji od današnjih. Desetine hiljada godina nakupljenih mutacija nisu proizvele
nikakve merljive štetne efekte.
Retke pozitivne mutacije, međutim, imaju obrnuti uticaj:
strahovito brzo se šire kroz populaciju, pošto daju prednost svojim
nosiocima. Uzmimo kao primer
laktazu, enzim koji je neophodan
za varenje mleka. Sisari u prirodi
imaju pristup mleku samo u toku
ranog detinjstva, i laktaza im više
nikada u životu ne treba. Proizvodnja laktaze je čist gubitak, zbog
čega se kod svih sisara, odmah
nakon ranog detinjstva, obustavlja funkcija gena za proizvodnju
laktaze. Ljudi su takođe sisari, i za
veliku većinu čovečanstva ovo pravilo takođe važi. Narodi koji nisu
organizovali svoj život oko stoke
i domaćih životinja i dan danas
imaju oblik gena za laktazu koji se
gasi rano u toku života. Američki
Indijanci, veći deo Afričkih naroda, dobar deo Azije... uopšte nije u
stanju da konzumira mleko i mlečne proizvode. Sir, kajmak i slični
prehrambeni proizvodi dovode do
jakih bolova u stomaku i ozbiljne
dijareje.
Ali šta se desilo sa narodima koji
su pripitomili životinje poput koza,
ovaca i krava? U početku, odrasli
pripadnici takvih naroda su mogli
da jedu meso i koriste kožu svojih
životinja, ali samo deca su mogla
da piju mleko. Međutim, svaka
mutacija koja omogućava detetu
da duže opstaje na ishrani mlekom
– svaka mutacija koja održava gen
za laktazu aktivnim – takođe ima
selektivnu prednost. Dete ima veću
šansu za opstanak ako može da pristupi hrani koja je za druge pripadnike grupe nejestiva.
Otud, mutacije koje održavaju laktazu aktivnom su se veoma
brzo širile kroz narode koji zavise
od goveda, i njihovi potomci danas
nose jednu ili više takvih mutacija.
Retke pozitivne mutacije se strahovito brzo šire
kroz populaciju, pošto
daju prednost svojim
nosiocima.
Ovo uključuje većinu Evropljana,
mnoga Afrička plemena, određene
grupe iz Srednjeg Istoka... Sledeći
put kada budete uživali u bureku sa
jogurtom, setite se da preko polovine čovečanstva ne bi moglo da vam
se pridruži, i zahvalite se evoluciji i
prirodnoj selekciji za svoju sposobnost varenja mlečnih proizvoda!
2. Genetička nasledna hijerarhija, poslednji zajednički
preci
U okviru ovog teksta se ne možemo ovoj temi posvetiti onoliko
detaljno koliko ona zaslužuje, ali
vredi pomenuti najosnovnije pojmove. Naime, danas svi znaju da
je moguće pratiti biološko nasleđe
pomoću DNK analize; možemo,
recimo, utvrditi ko je otac ili maj-
ka određenog deteta, sa efektivno
apsolutnom sigurnošću. Osnova za
ovo je nasleđe sa modifikacijama:
mada dete svakako nosi određen
broj novih promena u genomu,
genom tog deteta je prevashodno
kopija genoma njegovih roditelja.
Na osnovu DNK analize, moguće
je utvrditi i srodstvo koje je veoma,
veoma daleko – recimo, moguće je
jasno videti da li dvoje ljudi imaju
istog pradedu, ili istu čukunbabu.
Ali isti princip važi i za cele genome životinjskih vrsta: moguće je
pratiti koje vrste su, kako, i koliko
srodne jedne drugima.
Genom vrste 5 i genom vrste 6
na donjoj slici su kopije sa modifikacijama jednog istog početnog
genoma, koji je pripadao vrsti 4.
Genom šimpanze i genom čoveka
su kopije sa modifikacijama jednog
istog početnog genoma, koji je pre
šest do sedam miliona godina pripadao njihovom poslednjem zajedničkom pretku. Važno je razumeti
da se ovde ne radi prosto o „sličnosti.“ Mnoge stvari mogu izgledati slično, iako su u stvari veoma
različite (delfini, recimo, izgledaju
veoma slično ribama, mada su u
stvari sisari). Genom šimpanze nije
prosto „98% sličan“ ljudskom genomu (ovde govorimo o tzv. funk-
cionalnim delovima genoma, tj. o
genima kodiraju za proteine); oba
genoma su potomci istog pretka,
kopije istih osnovnih sekvenci koje
su nakon divergencije od zajedničkog pretka doživele niz različitih
promena. Što se tiče samih gena, te
promene koncentrisane u samo 2%
Svaka mutacija koja
omogućava detetu da
duže opstaje na ishrani
mlekom – svaka mutacija koja održava gen
za laktazu aktivnim –
takođe ima selektivnu
prednost. Dete ima veću
šansu za opstanak ako
može da pristupi hrani
koja je za druge pripadnike grupe nejestiva.
ukupne sekvence, dok se kompletni
genomi, obuhvatajući i nekodirajuće sekvence za koje danas znamo
da su veoma važne za regulaciju
aktivnosti gena, razlikuju za oko
5%.
Stablo nasleđa: potomci nasleđuju promene koje su doživeli njihovi preci
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak
7
Pojam „poslednjeg zajedničkog
pretka“ takođe može da izazove
zabunu. Često izgleda kao da naučnici pričaju o nekoj jedinki koja
je eto, sama od sebe, proizvela čitavu novu vrstu, ili čak više vrsta. O
čemu se u stvari radi?
Razmislimo ovako. Svako od nas
ima dvoje roditelja; četvoro baba i
deda; osam prababa i pradeda; šesnaest čukunbaba i čukundeda; itd.
Ako odemo deset generacija unazad, svako od nas ima preko hiljadu predaka. Ako odemo četrdeset
generacija unazad, sve do otprilike
dvanaestog-trinaestog veka nove
ere... ispada da je tada na svetu bilo
preko trilion naših predaka. Ups,
mali problem, zar ne?
Genom šimpanze i
genom čoveka su kopije
sa modifikacijama
jednog istog početnog
genoma, koji je pre
šest do sedam miliona
godina pripadao njihovom poslednjem
zajedničkom pretku.
Rešenje je, naravno, jednostavno. Nakon petog ili šestog kolena,
brak među rođacima je prilično
čest. Sedmo ili osmo koleno niko
ne može realno da prati – svako od
nas ima na desetine hiljada takvih
rođaka. U okviru bilo koje omanje
ljudske grupe (recimo, ako brojimo
sve nacije južnih Slovena) šanse su
da svaki bračni par može da nađe
makar jednog zajedničkog pretka u
okviru prethodnih sedam ili osam
generacija. Kod životinja, koje su
generalno još više geografski ograničene, veze su najčešće mnogo direktnije.
Ako dvoje ljudi ustanovi da imaju istog čukun-čukun-čukundedu, ali da nakon toga nema krvne
veze među njihovim porodicama,
8
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
taj „kubni čukundeda“ je njihov
poslednji zajednički predak. Oni
imaju mnogo drugih predaka koji
su živeli u istom periodu kada i taj
čukundeda, ali ti preci nisu zajednički.
Možemo isti princip da primenimo i na narode. Pre oko 5000 godina, grupa poznata kao Indo-Evropljani je protutnjala kroz Evropu i
Aziju; Englezi, Nemci, Norvežani,
Srbi, Rusi, Grci, Iranci i Indijci su
svi potomci ovog istog početnog
plemena. U tom početnom plemenu, bilo je na hiljade osoba čiji
potomci žive i dan danas; čitavi narodi mogu da nađu mnoge zajedničke pretke. Ali jedna osoba u tom
periodu, jedan čovek ili jedna žena,
je poslednji zajednički predak svih
Indo-Evropskih naroda.
Idući dublje, možemo da potražimo i poslednjeg zajedničkog pretka
svih ljudi. Pošto se takozvana mitohondrijalna DNK nasleđuje samo
od majke, a Y-hromozom sinovi
nasleđuju samo od oca, možemo
čak da pratimo i pol naših predaka.
Poslednja zajednička majka ljudske
rase, takozvana „mitohondrijalna
Eva,“ je živela pre oko 200,000 godina; poslednji zajednički otac, „Yhromozomalni Adam,“ je živeo pre
oko 60,000 godina. Razlika u dobu
potiče iz više uzroka, između kojih je i činjenica da muškarci češće
ostavljaju potomstvo sa više žena
nego što žene ostavljaju potomstvo
sa više muškaraca. Ovo, očigledno,
nisu prosto bili dvoje ljudi koji su
imali decu jedno sa drugim; poslednja žena koja je zajednički predak svim ljudima je živela mnogo
ranije nego poslednji muškarac za
koga važi ista distinkcija.
Konačno, možemo da nađemo
kada su živeli zajednički preci različitih vrsta. Za kalkulacije na tom
nivou postaju potrebni čitavi superkompjuteri, ali na sreću, rezultati su javno dostupni. Ako vas ova
tema zanima, idite na sajt www.
TimeTree.org, gde možete ukucati
bilo koje dve vrste, i videti kada je
najverovatnije živeo njihov poslednji zajednički predak. Kao primer,
poslednji zajednički predak Homo
sapiens (čoveka) i Canis lupus
(vuka) je živeo pre oko 94.4 miliona
Poslednja zajednička
majka ljudske rase, takozvana „mitohondrijalna Eva“, živela je pre
oko 200.000 godina;
poslednji zajednički
otac, „Y-hromozomalni
Adam“, živeo je pre oko
60.000 godina. Razlika
u dobu potiče iz više
uzroka, između kojih je
i činjenica da muškarci
češće ostavljaju potomstvo sa više žena
nego što žene ostavljaju potomstvo sa više
muškaraca.
godina. Poslednji zajednički predak čoveka i kukurusa (Zea mays)
je živeo pre otprilike 1369 miliona
godina. Ova istorija nasleđa sa modifikacijama je doslovno zapisana u
našem genomu.
3. Nastanak i nestanak gena
– zašto nam je potreban vitamin C?
Kao što je objašnjeno u prvom
delu ovog teksta, najveći broj novih gena nastaje kroz procese duplikacije praćene modifikacijama.
Na ovaj način, od jednog početnog
gena mogu nastati na hiljade drugih. Recimo, geni zvani kinaze,
koji kontrolišu najveći deo ćelijskih
procesa, su potomci jednog prostog
početnog gena koji se umnožio
kroz duplikacije i modifikacije u
čitavu familiju gena:
činama voća, ona u telo unosi velike količine vitamina C. Samim tim,
ovo uklanja selektivni pritisak koji
oksidazu, neophodan za proizvodnju vitamina C). Ovaj deaktivirani
gen se onda prenosio dalje kroz ko-
Stablo nastanka
Gigantska kompleksnost, na hiljade gena koji kontrolišu brojne
ćelijske funkcije, su svi potomci
jedne iste početne sekvence. Koja
se duplikovala, prikupila mutacije,
duplikovala se ponovo, i ponovo, i
ponovo... kroz stotine miliona godina.
Ovakav nastanak se jasno može
videti kroz uporednu analizu desetina hiljada genskih sekvenci. Još
jasnije možemo da pratimo šta se
događa sa pojedinim genima, bez
obzira da li ti geni nastaju, opstaju,
ili čak polako nestaju.
Dobar primer ovoga možemo
naći na primeru vitamina C. Ovaj
vitamin je supstanca potrebna u
mnogim biohemijskim reakcijama,
zbog čega se proizvodi u ćelijama
praktično svih biljaka i životinja.
Psi, mačke, ptice, ribe, biljke – vitamin C je svima neophodan, ali
ne moraju da ga uzimaju u ishrani.
Njihovo sopstveno telo proizvodi
više nego dovoljnu količinu.
Nekoliko vrsta životinja je, međutim, izuzetak od ovog pravila.
Ako se životinja hrani velikim koli-
održava postojanje gena za njegovu
proizvodnju. Na primer, ako tigar u
divljini okoti deset tigrića, i jedan
od tih deset nosi mutaciju koja onemogućava proizvodnju vitamina C
u telu - taj tigrić će ubrzo uginuti.
Sa druge strane, ako neka životinja
jede prevashodno voće, i ako ta životinja ostavi potomka koji doživi
istu ovu mutaciju, taj potomak će
preživeti sasvim normalno, pošto iz
ishrane dobija daleko više vitamina
C nego što mu je potrebno. Mutacija koja onesposobljava proizvodnju
vitamina C se zatim prenosi dalje
na potomke ove jedinke.
Zbog ovoga, mnoge vrste koje
se hrane voćem izgube sposobnost
proizvodnje vitamina C. Ovaj gubitak se onda prenosi i na dalje generacije, pa i na vrste koje nastanu
od ove početne, čak i ako ta vrsta
promeni ishranu.
Upravo ovo se desilo i sa primatima. Predak današnjih tarsijera,
majmuna, hominida, i ljudi je doživeo mutaciju koja je deaktivirala
takozvani GULOP gen (ovaj gen
proizvodi enzim L-gulonolakton
piranje genoma sve do danas. Danas možemo da posmatramo kako
su se i kada određene promene na
ovom genu događale, i kako su bile
prenošene sa predaka na potomke.
U okviru ovog teksta, mi ne možemo prikazati celo stablo nasleđa ovog gena, pošto bi smo dobili
daleko previše kompleksnu sliku
(sličnu onoj gornjoj koja je data za
kinaze). Ali možemo ovo prikazati uprošćeno: označićemo GULOP gen prostom plavom linijom,
i onda ćemo na njemu označavati
samo velike promene, i to samo
one koje su se prenele do čoveka
danas. Dakle, shema koja sledi prikazuje razvoj ovog gena sa ljudske
tačke gledišta... Nastavak u sledećem broju...+
Napomena:
Autor ovog teksta nije povezan sa
Udruženjem „Ateisti Srbije“. Njegov
web-sajt TeorijaEvolucije.com je religijski neutralan i bavi se isključivo
naučnim činjenicama bez uplitanja
bilo religije, bilo ateizma.
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak
9
INTERVJU Drugi pišu
Playboy intervju
Ričard Dokins
Čak i ako odabereš pravog boga, zašto bi taj bog bio tako opsednut time da li veruješ u njega? Uz to,
svaki bog koji drži do sebe, shvatiće da se pretvaraš.
R
ičard Dokins (Richard
Dawkins),
svetac-zaštitnik nevernika, izazvao je
pometnju ranije tokom godine, a
u debati sa kanterberijskim nadbiskupom, koji je
primetio da njegovog suparnika
često opisuju kao
najčuvenijeg ateistu
na svetu. „To ne radim ja“, odgovorio
je Dokins pre nego
što je dao svoje uobičajeno objašnjenje, „vrhovno biće
je moguće, ali vrlo
malo verovatno“,
što je pak navelo
londonske novine
da proglase da se
najpoznatiji skeptik
na svetu sada koleba. Daleko od toga.
Dokins, sa svojom
71 godinom, ostaje
nepokolebljivi i oštri kritičar verskog
dogmatizma. Kao i
svaki naučnik koji
osporava Bibliju i Foto: AFP
njenu liričnu verziju stvaranja, troši i dosta vremena
na odbranu teorije Čarlsa Darvina,
prema kojoj je sav živi svet, uključujući tu i ljude, evoluirao eonima
pomoću prirodne selekcije, umesto
da ga je oblikovala inteligentna, ali
nevidljiva ruka pre 10.000 godina.
10
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
Dokins je otišao u penziju 2008.
godine, nakon 13 godina rada na
Univerzitetu Oksford kao profesor javnog razumevanja nauke, što
znači da je predavao i pisao knjige.
U žižu javnosti je dospeo 1976. godine, sa svojih 35 godina, kada je
objavio knjigu „Sebični gen“ (The
Selfish Gene). Ta knjiga, prodata
u više od milion primeraka, vrlo
ubedljivo tvrdi da se evolucija odigrava na genetskom nivou; jedinke
umiru, ali najsposobniji geni opstaju. Od tada je Dokins napisao
još deset bestselera, uključujući
i najnoviji, „Čarolija stvarnosti:
Kako znamo šta je zaista istina“
(The Magic of Reality: How We Know
What’s Really True).
Nakon 11. septembra,
postao je još glasniji u
pogledu sopstvenog
skepticizma, što je
kulminiralo knjigom
„Zabluda o bogu“
(The God Delusion),
koja je postala osnova
njegove stalne debate
sa vernicima. Ta knjiga, izdata 2006. godine, postala je najpopularnije Dokinsovo
izdanje, sa dva miliona prodatih primeraka i sa prevodom na
31 jezik. Iste te godine
je osnovao „Fondaciju Ričard Dokins za
razum i nauku“ (Richard Dawkins Foundation for Reason and
Science) sa ciljem da
„podrži naučno obrazovanje, kritičko razmišljanje i razumevanje prirodnog sveta zasnovano na dokazima, kao deo pohoda
za prevazilaženje verskog fundamentalizma, sujeverja, netolerancije i patnje.“ Knjige su ga načinile
i popularnim govornikom i prva-
kom kritičkog razmišljanja. Ovog
marta je govorio pred 20.000 ljudi
na Sajmu razuma (Reason Rally) u
Nacionalnom tržnom centru (National Mall) u prestonici SAD, Vašingtonu. Nedelju dana kasnije, bio
je u Fort Bregu u Severnoj Karolini,
da bi ohrabrio učesnike prvog dozvoljenog okupljanja vojnika ateista i agnostika u jednoj američkoj
vojnoj bazi.
Dokins živi u Oksfordu sa svojom trećom suprugom, Lalom Vord
(Lalla Ward), poznatom po ulozi
Romane u hit seriji „Doktor Ko“
(Doctor Who). Ipak, on je retko
duže vreme kod kuće, pa je odgovorni urednik Čip Rou morao da
obiđe tri grada da bi zaokružio razgovor. Izvestio je sledeće: „Dokins
je pažljivi slušalac, sa malo strpljenja za glupiranje (kog ima svugde,
naročito među verujućima i povremenim novinarima), ali se ispravlja
u stolici i oči mu zaigraju, kada god
je zamoljen da objasni neki princip
evolucije. Prvi put smo se sreli u Las
Vegasu, na konvenciji za skeptike.
Ponovo smo razgovarali kada je
posetio Njujork, da održi predavanje na koledžu Kuper Junion (Cooper Union), i u Vašingtonu, gde je
govorio na Univerzitetu Hauard
(Howard University), susreo se sa
direktorom svoje fondacije, zahvalio njenim volonterima i posetio impresivnu izložbu o ljudskim
počecima u Smitsonijan Nacionalnom muzeju prirodnjačke istorije
(Smithsonian’s National Museum
of Natural History). Tokom obilaska sa kustosom izložbe, delovalo
je da je Dokinsa zamaralo usputno ćaskanje, pa je stalno skretao
pogled ka okolnim eksponatima,
uključujući tu i zid sa progresivno
savremenim lobanjama. U jednom
trenutku su mu prišle dve devojke.
„Ovo je Ričard Dokins!“, jedna je
rekla drugoj, razrogačenih očiju.
Verujem da je to nalik na naletanje
na Bona (Bono Vox, frontmen U2)
u Holu slavnih rokenrola.
PLAYBOY: Šta znači značka sa
„A“ koju nosiš?
DAWKINS: Znači „ateista.“
PLAYBOY: Nešto kao grimizno
slovo?
DAWKINS: Ne treba da znači tako nešto. To je deo kampanje
„Izvan“ moje fondacije. Označava
isticanje i posezanje, kao i javno
iskazivanje verovanja koja imate,
uz davanje objašnjenja. Na neki način je to analogija sa samootkrivanjem gej osoba.
PLAYBOY: Premda se ateisti
mogu venčavati jedni sa drugima.
DAWKINS: Istina.
PLAYBOY: Postoji li bolja reč
za neverujućeg od ateiste? Darvin
je više voleo reč agnostik. Neki
predlažu i humanista, prirodnjak, neteista.
DAWKINS: Darvin je odabrao
reč agnostik iz taktičkih razloga.
Rekao je da običan čovek još nije
spreman za ateizam. Postoji divna priča kojom komičarka Džulija
Svini (Julia Sweeney) objašnjava
sopstveno putovanje od predanosti katoličanstvu do ateizma. Kada
je napokon odlučila da je ateista,
nešto se u vezi sa tim pojavilo u
novinama. Majka ju je nazvala u
histeriji i rekla nešto kao: „Nemam
ništa protiv da ne veruješ u Boga,
ali da budeš ateista?“ [smeh] Jedan
kalifornisjki par je predložio reč
‘svetli’. Mislim da je to prilično dobra reč, premda većina mojih prijatelja ateista misli da ona ukazuje
na to da su religiozni ljudi ‘tamni’.
Ja im kažem: „A šta tu nije tačno?“
[smeh]
PLAYBOY: Sebe si opisao kao
agnostika prema „vili Zubić“. Šta
je to?
DAWKINS: Umesto da kaže da
je ateista, jedan moj prijatelj voli da
kaže da je agnostik prema „vili Zubić“, što znači da ne može da dokaže da Boga nema, ali da misli da je
Bog verovatan taman koliko i vila
Zubić.
PLAYBOY: Dakle, ne isključuješ u potpunosti ideju o vrhovnom biću. Kritičari smatraju da
tako ostavljaš otvorene mogućnosti.
DAWKINS: Možeš i tako da razmišljaš, ako misliš da postoji otvorena mogućnost za postojanje vile
Zubić.
PLAYBOY: Zvuči kao teza koju
je postavio Bertrand Rasel (Bertrand Russell), koji je rekao da,
iako bi mogao da tvrdi da čajnik
obilazi oko Sunca negde između Zemlje i Marsa, ne bi mogao
da očekuje da mu bilo ko veruje
samo zato što ne bi mogli da dokažu da greši.
DAWKINS: U pitanju je ista zamisao. Pomalo je nefer reći da je
to isto kao sa vilom Zubić. Mislim
da je zasebni, konkretni bog poput
Zevsa ili Jehove neverovatan taman kao i vila Zubić, ali zamisao
o nekakvoj vrsti stvaralačke inteligencije nije sasvim smešna.
PLAYBOY: Dakle, nećeš izazvati Paskala i njegovu opkladu.
On je bio filozof iz 17. veka koji je
tvrdio da je pametnije kladiti se u
postojanje Boga, jer ako grešiš...
DAWKINS: Cena greške je veoma visoka. Ali, šta ako odabereš
pogrešnog boga u kog ćeš verovati? Šta ako dođeš tamo gore, kad
tamo nema Jehove, nego je tu Baal?
[smeh] Čak i ako odabereš pravog
boga, zašto bi taj bog bio tako opsednut time da li veruješ u njega?
Uz to, svaki bog koji drži do sebe,
shvatiće da se pretvaraš. Šanse su
izuzetno male, ali svejedno, ima
smisla, jer je nagrada izuzetno visoka. A opet, moguće je da uzalud
trošiš život. Odlaziš u crkvu svake
nedelje, obavljaš pokoru, nosiš kostret i pepeo. Imaš užasan život, a
onda umreš, i to je to.
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 11
PLAYBOY: Pretpostavimo da
bog postoji i da imaš priliku da
mu postaviš jedno pitanje. Šta bi
to bilo?
DAWKINS: Pitao bih ga: „Gospodine, čemu toliki trud da se sakrijete?“
PLAYBOY: Imaš li duboko religioznih prijatelja?
DAWKINS: Ne. Nije da ih teram
od sebe. Radi se o tome da su krugovi u kojima se krećem uglavnom
krugovi obrazovanih i inteligentnih, a u njima nema mnogo religioznih ljudi za koje znam. Družim
se sa nekoliko biskupa i vikara koji
kao veruju u nešto i uživaju u muzici i vitražima.
PLAYBOY: Albert Ajnštajn
(Albert Einstein) i Stiven Hoking
(Stephen Hawking) spominju
Boga u svojim delima. Koriste li
tu reč u kontekstu inteligentnog
tvorca?
DAWKINS: Svakako, ne. Koriste
boga u poetskom, metaforičnom
smislu. Ajnštajn je naročito voleo
da koristi tu reč da bi preneo ide-
Da bog postoji, pitao
bih ga, ‚‚Gospodine,
čemu toliki trud da
se sakrijete?”
ju misterije, što mislim da svi pristojni naučnici i čine. Ipak, danas
smo se opametili,i ne koristimo reč
‘bog’, jer će biti namerno loše protumačena, taman kao što se danas
Ajnštajn pogrešno tumači. I siroti
Ajnštajn se zbilja ljutio zbog toga.
„Ne verujem u ličnog boga“, ponavljao je bezbroj puta. Na određeni
način, sam je to tražio. Hoking koristi pojam boga na sličan način u
„Kratkoj povesti vremena“ (A Brief
History of Time). U čuvenom, poslednjem redu kaže da, ako bismo
razumeli unoverzum, „spoznali
bismo um Boga“. On tu ponovo
12
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
koristi boga na ajnštajnovski, a ne
religisjki način. Tako Hokingova
knjiga „Veliki projekat“ (The Grand
Design), u kojoj kaže da je univerzum mogao nastati ni iz čega, ne
predstavlja njegovo okretanje od
Boga; njegova uverenja ostaju sve
vreme ista.
PLAYBOY: Prilično si se zabavio rasturajući zamisao o inteligentnom tvorcu. Ističeš da je Bog
stvorio geparda dovoljno brzim
da uhvati gazelu i gazelu dovoljno
brzom da nadtrči geparda.
DAWKINS: Da. Da li je Bog sadista?
PLAYBOY: A loš dizajn proističe i iz činjenice da dišemo i jedemo kroz isti kanal, što olakšava
mogućnost da se ugušimo.
DAWKINS: Ili pak laringealni
nerv, koji okružuje arteriju u grudima i potom se vraća do larinksa.
PLAYBOY: Nije naročito efikasno.
DAWKINS: Svakako ne kod žirafe.
PLAYBOY: Tvrdiš da hrišćani
obožavaju „napravljenog Boga“.
Neki hrišćani odgovaraju da njihov Bog nije napravljen, već je večan.
DAWKINS: Isto možeš reći i za
univerzum. Možeš reći i da slonovi
na svojim leđima drže svet. Oduvek
su postojali slonovi. Proglašavam
to zakonom.
PLAYBOY: Napadi 11. septembra kao da su te učinili militantnijim po pitanju sopstvenog ateizma, kao da si napokon izgubio
strpljenje.
DAWKINS: Postojala je i određena doza toga. Mnogo ljudi širom
sveta je osetilo potrebu da ustane i
da stane u vrstu. Svaki nagoveštaj
antiamerikanizma u mom umu je
iščezao. Ich bin ein Amerikaner.
A onda je Džordž Buš mlađi (Ge-
orge W. Bush) to uništio. Ali, bio
je to i antiislamski i antireligiozni
trenutak za mene, jer mi se smučilo to što je odgovor na „Alahu
Akbar“ postalo „Bog je uz nas“, ili
šta god su hrišćani govorili – zvuk
hrišćanskih vođa u Americi koji
se ujedinjuju u podršci sili koja je i
dovela do same krize.
PLAYBOY: Kriviš 11. septembar za veru u zagrobni život.
DAWKINS: Da. Obično, kada
je avion otet, postoji pretpostavka
da otmičari žele da se izvuku živi.
Igra se menja ukoliko se otmičari
raduju smrti, jer će ih ona odvesti
u najbolji deo raja.
PLAYBOY: Misliš na onaj deo
sa 72 device za koje Kuran kaže
da čekaju na mučenike.
DAWKINS: Tačno. Mladići koji
su previše neprivlačni da bi našli
devojke u stvarnom svetu žele one
iz raja. Ali, moja poenta je da ti
ljudi zaista veruju u to što kažu da
veruju, dok većina hrišćana ne veruje. Ako razgovaraš sa umirućim
hrišćanima, oni se tome ne raduju.
PLAYBOY: Šta će se desiti kada
umreš?
DAWKINS: Pa, biću ili sahranjen ili kremiran.
PLAYBOY: Duhovito. Ali, bez
vere u zagrobni život, u čemu nalaziš utehu u trenucima beznađa?
DAWKINS: U ljudskoj ljubavi i
zajedništvu. Ali u promišljenijim,
umnijim momentima, crpim, uteha nije prava reč, ali crpim snagu iz
razmišljanja o tome kakva je silna
privilegija biti živ i imati mozak koji
je na svoj ograničeni način sposoban da razume zašto postojim, ali i
da uživa u lepoti sveta i lepoti proizvoda evolucije. Veličanstvenost
univerzuma i osećaj majušnosti nas
u prostoru i geološki dubokom vremenu tera na poniznost, ali na začudno utešan način. Lepo je osećati
se kao deo ogromne šire slike.
PLAYBOY: Plašiš li se da bi
tvoji protivnici mogli da insceniraju preobraćenje na samrtničkoj
postelji, kao što su kreacionisti
pokušali da učine sa Darvinom?
DAWKINS: Ono što je donekle
više zabrinjavajuće je efekat Entonija Flua (Antony Flew). Flu je bio
ateistički britanski filozof, koji se
preobratio u starosti. Čini se da je
odlepio. Od toga nema zaštite.
PLAYBOY: Dakle, ako se to dogodi, trebali bismo da pretpostavimo da si skrenuo.
DAWKINS: Da. Nakon što je
mom prijatelju Kristoferu Hičensu
(Christopher Hitchens) dijagnostikovan rak, upitan je da li bi mogao
da se preobrati. Rekao je da ako bi
to učinio, to ne bi bio istinski on.
Ono što je zbilja uvrnuto je kada to
zloupotrebljavaju verske apologete,
kao što su učinili u Fluovom slučaju, kog su pod stare dane nagovorili
da stavi svoje ime na knjigu u kojoj
piše da se preobratio u jedan oblik
deizma. Ne samo da on nije napisao tu knjigu, nije je čak ni pročitao. [smeh]
PLAYBOY: Tvoj poziv na militantni ateizam je jedan od razloga što si prikazan kao lik u jednoj epizodi „Saut Parka“ (South
Park). Tvorci serijala, Trej Parker
(Trey Parker) i Met Stoun (Matt
Stone), optuženi su da su ateisti,
pa su se setili najmilitantnijeg
ateiste kog su mogli da bace u vatru.
DAWKINS: To je jedina epizoda
„Saut Parka“ koju sam odgledao.
Postojao je pokušaj da se približe
satiri, kroz ideju izmaštane budućnosti u kojoj se različite ateističke
sekte međusobno sukobljavaju. Ali,
najveći deo te epizode je bio besmislen u tom smislu što je moj crtani
lik radio, poput sodomizacije ćelavog transvestita.
PLAYBOY: Transseksualca, da
budemo precizni.
DAWKINS: Transseksualca, u
redu. To nije satira, jer nema nikakve veze sa onim za šta se zalažem. A skatološki deo, gde neko
baca govno, koje se zalepi za moje
čelo – pa to nije čak ni smešno. Ne
razumem zašto nisu odmah prešli
na tuču među ateistima, koja ima
određenu dozu istine u sebi. To me
je podsetilo na deo „Žitija Brajanovog“ od montipajtonovaca (Monty
Python’s Life of Brian), sa Judejskim narodnim frontom i Narodnim frontom Judeje.
jućih. Ipak, Jevreji imaju izuzetan
uticaj. Ja to ne kritikujem – svaka
njima čast. Ali, i mi bismo mogli
tako.
PLAYBOY: Predsednik Obama
je priznao „neverujuće“ u svom
inauguracionom govoru, što je
izazvalo pometnju. Ali, kada se
govori o verskim stavovima, jedna od najvećih grupa u SAD su
ateisti i agnostici. Zbog čega su
zanemareni u političkim raspravama?
PLAYBOY: Kakav je tvoj stav o
Isusu?
DAWKINS: Dokazi da je postojao su iznenađujuće sumnjivi. Najranije knjige iz Novog Zaveta koje
su napisane su Poslanice, a ne Jevanđelja. Kao da Sveti Pavle i ostali
koji su pisali Poslanice i nisu baš
bili zainteresovani za to da li je Isus
PLAYBOY: Ne nadaš se previše
miru između Izraela i Palestinaca.
DAWKINS: Nema mnogo nade
kada najuticajniji protagonisti zasnivaju svoje neprijateljstvo na
knjigama starim 2000 godina, za
koje veruju da im daju pravo nad
zemljom.
Foto: Leon Neal, AFP
DAWKINS: To je dobro pitanje.
Naravno, sve zavisi od toga kako
posmatraš stvari. Hrišćani su nesumnjivo najveća grupa. Ako hrišćane podeliš po denominaciama,
agnostici i ateisti dolaze na treće
mesto, odmah iza katolika i baptista. To je zanimljivo kada se uporedi sa nedostatkom uticaja neverujućih. A ako uračunaš i Jevreje,
naročito ortodoksne Jevreje, vidiš
da ih je znatno manje od neveru-
bio stvaran. Sve i da je izmišljen lik,
onaj ko je dopisivao njegove citate
bio je ispred svog vremena po pitanju moralne filozofije.
PLAYBOY: Pročitao si Bibliju.
DAWKINS: Nisam pročitao
celu, ali je moje poznavanje Biblije
znatno bolje od onog koje ima većina fundamentalističkih hrišćana.
PLAYBOY: Imaš li omiljeni stih?
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 13
DAWKINS: Moja omiljena knjiga je „Knjiga propovednikova“. To
je predivna poezija na sedamnaestovekovnom engleskom, a čujem
da sjajno zvuči i na hebrejskom.
„Taštino nad taštinama, reče Propovednik, taštino nad taštinama;
sve je taština“ (Vanity of vanities,
saith the Preacher, vanity of vanities; all is vanity). Pesma nad pesmama je užasna i još je skarednija na
hebrejskom, gotovo kao kafanska
pesma.
PLAYBOY: Istakao si da, ako
je Isus i postojao i otišao u smrt
onako kako je opisano u Bibliji, to
je „potpuno sumanuto“.
DAWKINS: Nema dokaza da je
sam Isus bio potpuno sumanut, ali
je doktrina koju je kasnije izmislio
Pavle, po kojoj je Isus umro zarad
naših greha, sasvim sigurno baš
takva. Zaista je odvratna zamisao
da je tvorac univerzuma – sposoban, dakle, da izume zakone fizike
i isprojektuje proces evolucije – da
taj štićenik natprirodnog intelekta
nije mogao osmisliti bolji način da
nam oprosti grehe, od toga da sebe
prepusti mučenju do smrti. I kakva
je to užasna poduka kada kažete da
smo rođeni u grehu zbog Adamovog prvobitnog greha, kada sad čak
i katolička crkva kaže da Adam nije
ni postojao.
PLAYBOY: Stalno slušamo da
je Amerika hrišćanska nacija i da
su njeni osnivači bili sve sami hrišćani.
DAWKINS: Bili su deisti. Nisu
verovali u ličnog boga ili onog koji
se meša u poslove ljudi. I bili su
vrlo čvrstog uverenja da ne žele da
Sjedinjene Države zasnuju kao hrišćansku naciju.
PLAYBOY: Ali često čuješ da,
ako pustiš da ateisti upravljaju,
završiš sa Hitlerom i Staljinom.
DAWKINS: Hitler nije bio ateista, bio je rimokatolik. Ali me nije
ni briga šta je bio. Ne postoji logi14
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
čka povezanost između ateizma i
činjenja loših stvari, kao ni dobrih
stvari, kad smo već kod toga. To je
filozofsko uverenje vezano za odsustvo stvaralačke inteligencije na
svetu. Svako ko misli da je religija
neophodna da bi bio dobar, dobar
je iz pogrešnog razloga. Radije ću
biti dobar iz moralnih razloga. Mo-
Crpim snagu iz
razmišljanja o
tome kakva je silna
privilegija biti živ i
imati mozak koji je
na svoj ograničeni
način sposoban da
razume zašto postojim, ali i da uživa u
lepoti sveta i lepoti
proizvoda evolucije.
ral je postojao pre religije i moral se
menja prilično brzo, uprkos religiji.
Čak i ljudi koji se oslanjaju na Bibliju koriste nebibilijske kriterijume.
Ako su ti kriterijumi iz verskog spisa, nemaš osnovu da izabereš stih
koji kaže da okreneš i drugi obraz,
radije nego stih koji kaže da ljude
kamenuješ do smrti. Zato biraš i
odlučuješ se bez smernica iz Biblije.
PLAYBOY: Rekao si da nauka
gubi rat sa religijom.
DAWKINS: Zar sam rekao da
gubimo? To mi je samo bio loš dan.
PLAYBOY: Iznenađuje te da se
nauka i dalje dovodi u pitanje.
DAWKINS: Jesam iznenađen,
ali nisam siguran da je to izgubljena bitka. Ako pogledaš, kroz
vekove, postoji uzlazna tendencija.
Religiozni ljudi vole da istaknu da
je Isak Njutn (Isaac Newton) bio
religiozan. Pa naravno da je bio –
živeo je pre Darvina. Bilo bi teško
biti ateista pre Darvina.
PLAYBOY: Ti si mogao biti taj
neko ko nije verovao u Zevsa.
DAWKINS: Bio bih skeptičan
oko detalja Zevsovog bacanja gromova, ali bih verovatno verovao u
neko natprirodno biće. Kada pogledaš živi svet i vidiš složenost ćelije i
eleganciju drveta –
„Mislim da videti nikada neću
Pesmu po krasoti ravnu drveću.
Pesme pevaju lude kô ja,
A drveće stvara tek ruka Božija”
– to bi me dirnulo. Darvin je sve to
izmenio. Dao nam je jednostavnu,
razumljivu, izvodivu priču o tome
kako se dobija složenost, ne samo
drveta, već i ljudskog bića, pomoću
fizike koja dela kroz prilično poseban proces evolucije prirodnom selekcijom. Da je samo Njutn bio živ
da to čuje.
PLAYBOY: Evolucioni biolog
Stiven Džej Guld (Stephen Jay Gould) je smatrao nauku i religiju DAWKINS: Oblastima bez dodirnih tačaka, „NOMA“ (Nonoverlapping magisteria – NOMA).
PLAYBOY: Potpuno odvojenim.
DAWKINS: To je čista politika.
Guld je pokušavao da dobija bitke u
debatama kreacionista i evolucionista tako što bi religioznim ljudima
govorio: „Ne treba da brinete. Evolucija nema ništa protiv religije.“ A
jedini način na koji je mislio da se
to može postići je da se kaže da zauzimaju različite oblasti. Međutim,
previše darežljivo je predao oblasti
morala i findamentalnih, osnovnih pitanja religiji, što je poslednja
stvar koju treba učiniti. Nauka trenutno ne može – i možda nikada
i neće moći – odgovoriti na duboka pitanja o postojanju i korenima
osnovnih zakona prirode. Ali, šta
vas nagoni da pomislite da religija
to može? Ako nauka ne može da dâ
odgovor, ništa ne može.
PLAYBOY: Neki naučnici kažu
da treba da prekineš da govoriš o
ateizmu, jer tako zamućuješ vodu
u debati o evoluciji.
DAWKINS: Ukoliko želiš da
dobiješ taktičku bitku u američkim školama, bolje ti je da lažeš i
govoriš da evolucija nije u sukobu
sa religijom. Ne želim da osuđujem
ljude koji lažu iz taktičkih razloga, ali ja to ne želim da radim. Za
mene je ovo tek sitna čarka u širem
ratu protiv iracionalnosti.
PLAYBOY: Rekao si i da, ako su
nauka i religija zaista „NOMA“,
hrišćani moraju da odustanu od
vere u čuda.
DAWKINS: Apsolutno. Čuda su
čisto prisvajanje terena nauke. Ako
pitate ljude u crkvenoj klupi ili na
obrazovanih ljudi na drugoj. Teško
mi je da poverujem da će ekipa iz
Kamenog doba na kraju pobediti.
Užasno veliki broj ljudi koji sebe
nazivaju religioznima, jednostavno
ne znaju da alternativa postoji. Ako
zadrete u to u šta oni veruju, ispostavlja se da je, uglavnom, jedno te
isto – svi imamo osećaj začudnosti
i poštovanja prema veličanstvenosti univerzuma.
PLAYBOY: Misliš da je religijsko razmišljanje verovatno evoluiralo kao „slučajni nusproizvod“.
DAWKINS: Kada god je nešto široko rasprostranjeno među
nekom vrstom, moraš da pretpostaviš da ima određenu vrednost
kod preživljavanja. Verovatno ne
njujem svoje roditelje tako što bih
rekao da su me kljukali religijom.
Poslali su me u neke od najboljih
škola, a, kao što je bio slučaj sa većinom škola u Engleskoj tog vremena, one su bile anglikanske. Miropomazan sam sa 13 godina.
PLAYBOY: Kada si prvi put
pročitao Darvinovo „O poreklu
vrsta“?
DAWKINS: Dve godine kasnije.
PLAYBOY: I potpuno te oduvalo...
DAWKINS: Da. To da jedna
tako jednostavna zamisao može da
objasni složenost repa pauna, antilope u skoku, geparda u trku, čiope
u letu, čoveka koji misli. To su sve
izuzetno složene naprave, a opet,
razumemo zašto su ovde.
PLAYBOY: Tvoji roditelji su
bili prirodnjaci, koji su, kako kažeš, mogli da prepoznaju svaku
biljku u Britaniji.
DAWKINS: Moj otac je predavao
botaniku na Oksfordu. Ja tu predajem zoologiju. Nisam bio prirodnjak na način na koji je on bio, ali
sam voleo da se motam po džungli
sa nekim ko ju je poznavao.
Foto: AFP
molitvenoj prostirci zašto veruju u
Boga, to će uvek imati veze sa čudima, uključujući tu i čudo stvaranja.
Ako se to uskrati religiji, uklanja se
i razlog zbog kog je svako ko je religiozan zaista i religiozan.
PLAYBOY: Da li te obeshrabruju stalni napadi na razum?
DAWKINS: Ne. Prilično često sam na Internetu i tu čitam
šta pišu mladi ljudi. Vidim veliki
uzlet dobrih osećanja, racionalnosti, bunta. Amerika je podeljena
na dva dela. Postoje idiotske neznalice poput Sare Pejlin (Sarah
Palin) na jednoj strani i ogroman
broj intelektualnih, inteligentnih,
postoji nikakva vrednost u smislu
preživljavanja, u vezi sa religijom –
iako je može biti – već samo vrednost u vezi sa nizom potpuno odvojenih psiholoških predispozicija,
poput pokornosti autoritetima. To
je, recimo, snažna vrednost za preživljavanje dece. S obzirom na to da
su bespomoćna, i da se ne snalaze u
svetu, oslanjaju se na mudrost roditelja. Ali opet, oni nemaju načina
da razdvoje mudrost koja je bitna
za preživljavanje od mudrosti koja
je besmislena.
PLAYBOY: Tebe su roditelji
podizali u anglikanskoj crkvi.
DAWKINS: Ne bih želeo da ocr-
PLAYBOY: Da li je na neki poseban način uticao na tebe?
DAWKINS: Radoznalost, naučna radoznalost.
PLAYBOY: A tvoja majka?
DAWKINS: Nije stekla diplomu
iz nauke, ali je, takođe, veoma dobro poznavala biljke. Rekao bih da
je to jedna od stvari koje su radili
zajedno. Podučavala me je dok sam
bio dete i mnogo toga sam naučio
od nje.
PLAYBOY: Rotđen si u Najrobiju (Kenija, prim. prev.). Zašto su
tvoji roditelji bili tamo?
DAWKINS: Zbog svog poznavanja botanike, moj otac se pridružio poljoprivrednom odeljenju
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 15
Kolonijalne civilne službe i poslat
je u Istočnu Afriku, u oblast koja
se tada zvala Njasalend, a danas je
Malavi. Potom je pozvan da pristupi Kraljevskim afričkim strelcima,
što je, zapravo, bio britanski odred
sa sedištem u Najrobiju. Tako je
otišao na sever, u Keniju, a moja
majka je krenula sa njim. Imala je i
određenih problema. S obzirom na
to da nije bila legalno u Keniji, nije
bilo lako otići odatle. [smeh]
PLAYBOY: Čega se sećaš iz tog
vremena?
DAWKINS: Sećam se mnogo
toga o Njasalendu. Sećam se mirisa, prizora i boja. Bio je to privilegovan život, sa sve poslugom. Kao
da je sat pomeren sto godina unazad. Bilo je to čudno paternalističko društvo u kom smo živeli.
PLAYBOY: Kada ti je bilo osam
godina, sa roditeljima si se preselio u Englesku.
DAWKINS: Mom ocu je pripalo
imanje Dokins, koje je u porodici
bilo još od 1723. godine. Ostavio
mu ga je veoma daleki rođak – toliko daleki, da nikada nismo ni
čuli za njega. Taj rođak je želeo da
farma ostane Dokinsima, ali su svi
imali ćerke. Izbor je bio sjajan, jer
je moj otac bio školovan za poljoprivredu, premda tropsku, i imao
je zbilja preduzimljive ideje kako
da da pretvori imanje seoskog gospodina u proizvodnu farmu.
PLAYBOY: Šta je uzgajao?
DAWKINS: Imali smo džersijske krave, koje, kao što znaš, daju
dosta mleka. Snabdevao je sve lokalne hotele i oksfordske koledže
mlekom. I svinje. Površina imanja
nije bila naročito velika. Jedan ekscentrični Dokins iz 19. stoleća je
prodao najveći deo imanja da plati
sudske procese, pa je, tako, najveći
deo porodičnog bogatstva nestao.
PLAYBOY: Decenijama nakon
preseljenja u Englesku, napisao si
16
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
svoju prvu knjigu tokom restrikcija struje.
DAWKINS: Godina 1972. je bila
vreme velikih industrijskih nemira
u Britaniji i danima nije bilo struje.
Nisam mogao da se bavim istraživanjem, pa sam počeo da pišem
„Sebični gen“.
bila bi to zabavna igra u kojoj se računa da bi on morao da putuje brže
od brzine svetlosti.
PLAYBOY: Veliki si ljubitelj
naučne fantastike. Šta ti se sviđa
kod nje?
DAWKINS: Sviđa mi se naučna
fantastika koja uzima neki aspekt
nauke i menja ga. Ima jedna divna novela Danijela Galueja (Daniel
Galouye), pod naslovom „Tamni
univerzum“ (Dark Universe), u kojoj se priča o grupi ljudi koji žive
u potpunoj tami i ne znaju ništa
o svetlosti. I tako svetlost postaje
mit. Koriste fraze poput „Velika
Svemoćna Svetlost“, imaju obrede
gde opipavaju svetu sijalicu. Galuej
je izmenio jednu stvar – uklonio je
svetlost – i posmatrao je posledice.
PLAYBOY: Da li je to što si dobio dete promenilo tvoje stavove
na bilo koji način?
DAWKINS: Mislim da nije,
mada me interesuju evolucioni koreni subjektivnih osećanja. Postao
sam osetno nervozniji oko stvari
poput visine.
PLAYBOY: Nasuprot stvaranju
zemlje vilenjaka.
DAWKINS: Princeze koje jašu
jednoroge ne spadaju u naučnu
fantastiku.
PLAYBOY: Šta ako dete brizne
u plač?
DAWKINS: O, to bi baš bila šteta.
PLAYBOY: Svuda si video opasnost.
DAWKINS: Tako je.
PLAYBOY: Savetovao si joj da
uvek kada joj bilo ko predstavi
neku tvrdnju, treba da upita „A
kakve dokaze imaš?“ Da li je bila
popularna među učiteljima?
DAWKINS: Ne znam za nju, ali
sam čuo strašne priče o deci koja su
postavljala previše pitanja veroučiteljima.
PLAYBOY: Plejbojev savetnik
je dobio ovo pitanje od čitaoca:
„Osećam se nelagodno kada me
osoba koju sam tek upoznao upita
idem li u crkvu, jer ne idem. Postoji li propisani, odnosno pravilni odgovor?“
DAWKINS: Ja bih odgovorio:
„Ne, ne idem u crkvu. Ideš li ti I,
ako ideš, zašto to radiš?“
PLAYBOY: Svi ateisti koje smo
susreli na konvenciji skeptika u
Las Vegasu kao da imaju neku
svoju priču o tome kako su izbačeni sa veronauke.
DAWKINS: Da, to je strašno
smešno. Ono što bi veroučitelj trebalo da kaže je: „Pa, pogledajmo
dokaze.“ Umesto toga, oni se naljute. A razlog zbog kog se ljute je taj
što ne postoje ma kakvi dokazi.
PLAYBOY: To si savetovao svojoj ćerki u pismu koje si joj napisao kada je imala 10 godina.
DAWKINS: Ono što sam ja uradio, i što bih savetovao i drugim
roditeljima da učine, jeste da sam
je ohrabrio da sama razmišlja. Kao
ilustraciju, za Deda Mraza sam joj
rekao: „Pa, hajde da razmislimo
koliko dimnjaka postoji.“ Mislim,
PLAYBOY: I na tebe se ljute.
Tražiš od religiozne osobe da promeni svoj pogled na svet.
DAWKINS: Želim da ljudi promene svoj pogled na svet tako da
zahtevaju dokaze za nešto u šta bi
verovali. Nije zdravorazumski verovati zato što je „naš narod uvek
u to verovao“. Da si rođen u Afganistanu ili Indiji, verovao bi u nešto
drugo. Još jedan glupav razlog je
kad veruješ zato što imaš unutrašnji osećaj da to mora biti ispravno,
ili zato što ti je sveštenik rekao da
je to istina.
PLAYBOY: Ken Miler (Ken
Miller), autor „Pronalaženja Darvinovog Boga“ (Finding Darwin’s
God), jednom te je kritikovao, rekavši da su ateisti i agnostici više
jevanđeoski ljudi od onih religioznih. Da li je tvoje iskustvo sa ateistima takvo?
DAWKINS: Možeš biti strastven
u pogledu potrebe da se traga za
dokazima i strastveno ljut na ljude
koji to ne žele da rade. To nije jevanđeosko ponašanje, to je naprosto ljutnja.
ta XVI.
DAWKINS: Očekivano je svega
oko 2000 ljudi, a pojavilo se njih
15000.
PLAYBOY: Odbacuješ papu
kao neprijatelja dece, gej osoba,
žena, istine, siromašnih, nauke i
humanosti.
DAWKINS: To je bio govor na
mitingu, pa sam se poslužio retorikom.
PLAYBOY: Da li i ti veruješ,
kao što je Kristofer Hičens verovao, da papu treba uhapsiti?
DAWKINS: Hičens mi je pisao
sa predlogom da ga uhapsimo, ali
smo ubrzo odustali od ideje bu-
Foto: AFP
PLAYBOY: Ipak ti se sviđa Milerova knjiga.
DAWKINS: Moguće je da je to
najbolje pobijanje kreacionizma,
premda zastranjuje kada pokušava
da opravda hrišćanstvo. Jedan od
razloga zbog kojih je preporučujem
je ne samo zbog toga što je dobra,
već i zbog toga što ju je napisao
hrišćanin. Nažalost, napisao ju je
katolik, a mnogi ljudi o kojima pričamo misle da su katolici gori od
ateista. [smeh]
PLAYBOY: Godine 2010, govorio si na skupu u Londonu protiv
državničke posete pape Benedik-
kvalnog građanskog hapšenja, uz
prišunjavanje, lisice ili već nešto
slično. Umesto toga, zamolili smo
Džefrija Robertsona (Geoffrey
Robertson), uglednog adokata za
oblast ljudskih prava, da da izjavu
o postupku protiv pape za zataškavanje pedofilije. Takođe, proverio je i navodni papin imunitet od
gonjenja, kao šefa države, dovodeći
u pitanje legitimitet Vatikana kao
suverene države. Ja sam odgovorio
na, ničim izazvanu, papinu nadmenost po sletanju u Edinburg.
Prva stvar koju je rekao je bila da
optuži ateiste za Hitlera. Premda ja
ne krivim papu za članstvo u Hi-
tlerjugendu (Hitlerova omladina,
prim. prev.), s obzirom na to da je
bio veoma mlad, smatrao sam da
je ovo zaista vrlo drsko. Da sam na
njegovom mestu, bio bih manji od
makovog zrna po pitanju Hitlera.
PLAYBOY: Zadivili su te neki
transparenti na mitingu.
DAWKINS: Dva meni omiljena
su bili „Drži svoje brojanice dalje
od mojih jajnika“ (Keep your rosaries off my ovaries) i „Dalje ruke od
mojih jaja, Benedikte“ (hands off
my eggs, benedict; „jaja benedikt“
su poznati kulinarski specijalitet,
prim. prev.). [smeh]
PLAYBOY: Papa se izvinio za
seksualno zlostavljanje dece u katoličkoj crkvi. Nije li to dovoljno?
DAWKINS: O, jaka stvar. Nije
predao ni jedan dosije policiji. Izvinio se uz silno oklevanje, nakon što
je izvršen ogroman pritisak.
PLAYBOY: Održao si govor u
Dablinu, u kom si rekao da je za
dete seksualno zlostavljanje manje štetno u odnosu na psihološka
oštećenja koja će imati ako odrasta kao katolik. Kakve su bile reakcije?
DAWKINS: Doživeo sam ovacije. Da budem jasan, nisam govorio
o onoj vrsti nasilnog seksualnog
zlostavljanja za koje smo sada saznali da se stalno ponavljalo. Govorio sam o blagom milovanju, koje
je već dovoljno loše, ali je podizanje
dece uz verovanje u pakleni oganj
još gore.
PLAYBOY: Pozabavimo se
evolucijom, koju mnoštvo ljudi
pogrešno tumači, kao na primer
kroz verovanje da smo potekli od
čovekolikih majmuna.
DAWKINS: Mi jesmo čovekoliki majmuni. Potičemo od izumrlih
životinja koje bi bile klasifikovane
kao čovekoliki majmuni. Ne potičemo od savremenih šimpanzi ili
bonobo majmuna ili gorila. Oni su
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 17
evoluirali tačno onoliko dugo koliko i mi.
PLAYBOY: Šta nas dakle čini
ljudima?
DAWKINS: Mi smo jedinstveni
čovekoliki majmuni. Imamo jezik.
Druge životinje imaju sisteme komuniciranja koji su daleko iza toga.
One nemaju takvu sposobnost da
saopštavaju komplikovane kondicionale i „šta-ako“ i da razgovaraju
o stvarima koje nisu u sadašnjem
vremenu. Sve su to jedinstvene pojave kod našeg evoluiranog mozga
čovekolikog majmuna, koje su, prema nekim dokazima, nastale kroz
vrlo ograničen broj mutacija.
PLAYBOY: Piter Singer (Peter
Singer), jedan od osnivača „Projekta velikih majmuna“ (Great
Ape Project), tvrdi da čovekoliki
majmuni zaslužuju osnovna prava. Da li se slažeš?
DAWKINS: Zašto stati kod čovekolikih majmuna? Zašto ne i svinje?
PLAYBOY: Ali čovekoliki majmuni su nam rođaci.
DAWKINS: Pa šta? Svi smo mi
rođaci. Šta da su oktopodi, koji su
nam mnogo dalji rođaci, evolucijom razvili inteligenciju ravnu našoj?
PLAYBOY: Ali nisu.
DAWKINS: Možeš da zasnivaš svoju moralnost na rođačkim
odnosima ako želiš, ali zašto bi to
činio? Ja ću radije da se složim sa
Džeremijem Bentamom (Jeremy
Bentham) i da svoju moralnost zasnujem na pitanju – „Mogu li da
pate?“ Singer je poprilično sklon
reči „specizam“, tj. diskriminacija
po vrstama. Imamo zajedničkog
pretka sa šimpanzama, koji je živeo
pre 6 miliona godina. Ako možeš
da zamisliš da se za ruku držiš sa
svojom majkom, koja drži ruku
svoje majke, i tako ideš unazad ka
zajedničkom pretku, ta linija bi se
18
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
pružala nekoliko stotina kilometara. A ako svojom drugom rukom
zajednički predak drži ruku svoje
kćeri, koja drži ruku svoje kćeri, i
tako sve unapred, na kraju ćeš doći
do savremene šimpanze. Kako ideš
unazad, svaka od ovih veza majke
i ćerke će uključivati i pripadnike
iste vrste.
PLAYBOY: To znači da nije
bilo prvog čoveka.
DAWKINS: Ne, nikada. Ali zamislimo da neka od međuvrsta nije
izumrla. Zamislimo da su ostaci te
populacije nađeni u afričkoj džungli. Da bi šimpanzama uskratio
prava, morao bi da uspostaviš sudove nalik na one iz vremena aparthejda, da bi odlučivali uračunava
se ta osoba među ljude. Zato što
je to kontinuum. Iz razloga praktičnosti, međuvrste nisu opstale,
pa je moguće ljudima dati osnovna prava, a šimpanzama nikakva.
Ipak mislim da je u pitanju vredan
argument.
PLAYBOY: Da li si pro-lajf
(pro-life; „Pro-life“ pokret označava protivnike abortusa)?
DAWKINS: Ljudi koji govore da
su pro-lajf, zapravo misle da kažu
da su za ljudski život. Četvoroćelijski embrion ili šezdesetčetvoroćelijski embrion ili čak i neki
znatno veći od toga nema nervni
sistem. Trebalo bi da imaš znatno
manju grižu savesti za ubijanje takvog bića, nego, recimo, za kišnu
glistu, s obzirom na to da kišna glista ima nervni sistem I, vrlo verovatno, može da pati. Zato je otpor
abortiranju veoma mladih ljudskih
embriona obična besmislica. Otpor
ubijanju starijih ljudskih embriona nije obična besmislica. Nema
razloga da se pretpostavi da je njihova sposobnost patnje išta veća od
sposobnosti odrasle svinje ili krave.
PLAYBOY: Znamo li šta se
prvo pojavilo – veći mozak ili hod
na dve noge?
DAWKINS: Hod na dve noge se
prvi pojavio.
PLAYBOY: Kako to znamo?
DAWKINS: Fosili. To je nešto
oko čega su fosili izuzetno jasni.
Pre tri miliona godina Australopitekus afarensis (Australopithecus
afarensis) je bio dvonožac, ali mu
mozak nije bio veći od šimpanzinog. Najbolji primer za to je Lusi
(Lucy) [delimični skelet pronađen
1974. godine u Etiopiji]. Na neki
način, ona je bila šimpanza koja je
hodala uspravno.
PLAYBOY: Sviđa ti se Lusi.
DAWKINS: Da. [osmeh]
PLAYBOY: Rekao si da očekuješ da će čovečanstvo imati genetsku knjigu mrtvih do 2050.
godine. Na koji način bi to bilo
korisno?
DAWKINS: S obzirom na to da
u sebi imamo gene koji su preživeli
generacijama, teoretski bi mogao
da očitaš evolucionu istoriju nekog
bića. „Ah da, ova životinja je živela
u moru. Ovo je vreme kada je obitavala u pustinji. Ovaj deo pokazuje da je morala živeti u planinama.
A ovaj pokazuje da je živela u jazbinama.“
PLAYBOY: Da li bismo tako
mogli da vratimo dinosauruse?
Predložio si ukrštanje ptice i krokodila, sa mogućim stavljanjem u
jaje noja.
DAWKINS: To bi moralo da
bude sofisticiranije od ukrštanja.
Morao bi da bude spoj.
PLAYBOY: Možemo li ponovo
stvoriti Lusi?
DAWKINS: Već poznajemo genome čoveka i šimpanze, pa je moguće dati sofisticiranu pretpostavku o tome kako je mogao izgledati
genom zajedničkog pretka. Odatle
bi bilo moguće uzgojiti životinju blisku zajedničkom pretku. A
odatle bi se mogla izdvojiti razli-
ka između predačke životinje koja
je stvorena i savremenog čoveka i
tako bismo dobili Lusi.
PLAYBOY: Optužio si kreacioniste da se bore prljavo.
DAWKINS: Naravno da je to
tačno.
PLAYBOY: Da li zbog toga ti i
drugi evolucioni biolozi nećete da
debatujete sa njima?
DAWKINS: Delimično. Takođe,
to im daje ugled koji ne zaslužuju.
Jedan moj kolega voli na to da kaže,
„To bi izgledalo sjajno u tvom CVu, ali ne baš tako dobro u mom“.
PLAYBOY: Sa kojim argumentima te kreacionisti obično napadnu?
DAWKINS: Sa besmislicama
neznalica. Kažu nešto kao: „Pa,
ako smo potekli od šimpanzi, kako
to da šimpanze i dalje postoje?“ I
nije baš teško.
PLAYBOY: Često čuješ da je
evolucija opisana kao „samo teorija“. Da li je to stvarno tako?
DAWKINS: Reč „teorija“ može
da označava hipotezu. Ali se ta reč
koristi i u mnogo ozbiljnijem smislu, kao celina znanja. Bolje je koristiti reč „činjenica“. Evolucija je
činjenica, na isti način kao i to da
Zemlja obilazi oko Sunca.
PLAYBOY: Postoji nesaglasnost oko toga šta pokreće evoluciju.
DAWKINS: Prirodna
selekcija je pokretačka sila, ali postoje neslaganja oko toga šta je bio
pritisak selekcije. Na primer, znamo da je ljudski mozak narastao.
Da li se to dogodilo zbog toga što su
pametnije jedinke bile bolje u nalaženju hrane ili u izbegavanju predatora? Ili su možda te jedinke bile
seksualno najprivlačnije? Moguće
je da je uvećani mozak nešto nalik
na paunov rep. Darvin je predložio
drugu verziju prirodne selekcije,
koju je nazvao seksualna selekcija. Ukoliko paunice biraju paunove prema lepoti njihovog perja, to
znači da ne brinu o opstanku. Oni
koji imaju najveće repove teže će
opstati, jer je rep teret. Sa druge
strane, ako su takvi privlačniji ženkama, onda je verovatnije i da će
geni zaduženi za stvaranje velikih
repova dospeti do naredne generacije. Sasvim je moguće da je i ljudski mozak narastao zbog seksualne selekcije. Inteligencija je seksi.
Možda su najinteligentniji mužjaci
bili i najvispreniji govornici. Možda su bili dobri govornici, dobro su
pamtili plemenske sage i mitove ili
plesne korake.
PLAYBOY: Ili da ona voli kožu
antilope.
DAWKINS: Tako nešto. Ako
paunica bira mužjaka sa dugim repom, to je zato što zna da on nije
mogao da preživi sa tolikim repom,
a da ne postoji i nešto više u vezi
sa njim. Sve se svodi na pokazivanje ženki da si otporan na bolesti.
Postoji dualna selekcija – ženke
Želim da ljudi
promene svoj pogled na svet tako da
zahtevaju dokaze
za nešto u šta bi
verovali. Nije zdravorazumski verovati zato što je ‚‚naš
narod uvek u to
verovao.”
postaju bolji lekari dijagnostičari,
a mužjaci postaju bolji u tome da
budu dijagnostikovani. Čak i ako
su, zapravo, bolesni.
PLAYBOY: Kakva je uloga sreće, tj. verovatnoće u evoluciji?
DAWKINS: Mutacija, odnosno
sirovi materijal za prirodnu selekciju, slučajan je, u smislu da nije sistematično usmeren ka unapređenju.
Ipak, prirodna selekcija je izuzetno nenasumična, s obzirom na to
da odabira unapređenja iz te mase
varijacija koju mutacija izbacuje.
Postoji i veoma mnogo
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 19
Foto: AdelaideNow
uticaja slučajnosti na to koja vrsta
izumire. Kada je kometa pogodila
Zemlju, svi dinosaurusi su izumrli
osim ptica. Neki sisari su preživeli
i mi smo potekli baš od tih, koji su
tada možda bili u hibernaciji negde
ispod zemlje.
PLAYBOY: Život si opisao kao
„bombu replikacije“.
DAWKINS: Ako malo pogledaš
po svemiru, videćeš jedan mrtvi
svet za drugim. Fizika postoji i
hemija postoji, ali se ništa drugo
ne dešava. A onda, iznenada, na
nekom mestu se dogodi eksplozija, koja nastaje usled replikacije.
Iz nekog razloga, zakoni hemije
omoguće pojavu molekula koji se
samoreplicira. Možda je ova naša
planeta jedina na kojoj se to dogodilo. Ali, nastanak života od
hemijskog incidenta gde molekul
pravi svoje kopije, zaista ima izuzetne posledice.
PLAYBOY: Kreacionisti često
pokušavaju da te uhvate nespremnog, poput australijske filmske
ekipe koja te je pitala: „Možeš li
mi dati primer genetske mutacije, ili evolucionog procesa, koji
uvećava informaciju genoma?“, a
onda te, pošto si zastao, predstavila kao nekoga ko nema odgovor.
DAWKINS: Način na koji se to
događa je kroz duplikaciju gena.
Imaš delove genoma koji rade nešto korisno, pa se onda deo iskopira i prelepi negde drugde, gde
može slobodno da evoluira u drugom smeru.
PLAYBOY: Pa zašto onda nisi
odgovorio?
DAWKINS: Razmišljao sam da
li da ih izbacim. To je pitanje koje
bi samo kreacionisti postavili, a
nisu mi rekli da su kreacionisti.
Oni su zapravo prepleli pitanje i
dugu pauzu, sa mojim odgovorom
na drugo pitanje, pa je izgledalo
kao da izbegavam da odgovorim.
To je bila apsolutno skandalozna
20
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
prevara.
PLAYBOY: Najveći broj primedbi na evoluciju se, izgleda,
svodi na složenost. Ljudi ne mogu
da razumeju kako je nešto pooput
oka uspelo da evoluira.
DAWKINS: Bez obzira na to
koliko oko može biti složeno, nije
tako složeno kao bog.
PLAYBOY: Kreacionisti vole
da navode praznine u nalazima
fosila, kao što je velika praznina
pre Kambrijske eksplozije, pre
oko 530 miliona godina, kada je
došlo do eksponencijalnog rasta broja složenih oblika života.
Kako to objašnjavaš?
DAWKINS: Naravno da postoje
praznine; fosilizacija ja retka pojava. Ali, čak i da nemamo ni jedan
jedini fosil, dokazi za evoluciju bi
bili potpuno čvrsti, s obzirom na
uporednu anatomiju, uporednu
biohemiju, geografsku raspodelu.
Praznina pre Kambrijske eksplozije je zanimljiva zato što je velika.
Ali, ako razmisliš o tome, postoje
velike grupe životinja koje uopšte
nemaju fosile. Na primer, danas
smo u muzeju prirodnjačke istorije videli gotovo mikroskopsko
stvorenje pod imenom tardigrada, odnosno dugoživac. Ta bića
ne fosilizuju, zato što su mekana.
Pretpostavlja se da je pre Kambrija,
većina predaka kambrijskih stvorenja bila mekana i mala.
PLAYBOY: Kako da znamo da
su postojala, ako ne postoje fosili?
DAWKINS: To baš i nije pravo
pitanje, zar ne? Njihovi potomci
su postojali u Kambriju, pa ako ne
misliš ozbiljno da su nastali tek u
Kambriju, morali su postojati preci. Možeš reći da to baš i nije dokaz, ali ja ti kažem da to isto možeš
reći i za svako drugo mekano stvorenje za koje nemamo fosile. Kako
znamo da nisu nastala 1800. godine? To baš i nema smisla.
PLAYBOY: Šta je sa još jednim
omiljenim pitanjem kreacionista:
ako su savremene životinje poput
majmuna evoluirale od žaba, zašto onda nismo našli fosile prelaznih formi, poput žabomajmuna?
DAWKINS: Greška je u pretpostavci da su savremene životinje
potomci drugih savremenih životinja. Ako bi to uzeo za ozbiljno, ne
bi tražio samo fosile žabomajmuna, već i krokopatke i oktokrave.
Zašto bi, za ime sveta, očekivao da
možeš da uzmeš ma koji par životinja i potražiš neku njihovu kombinaciju? Mi tragamo za vrhovima
grančica sa drveta. Preci su sakriveni duboko u sredini, u krošnji
drveta. Ne postoje žabomajmuni,
s obzirom na to da bi zajednički
predak žabe i majmuna bilo neko
riboliko, daždevnjačko stvorenje,
koje nije ni nalik ni žabi, ali ni majmunu.
PLAYBOY: Kreacionisti vole
da tvrde da, ukoliko ukloniš jedan deo celine i on ne funkcioniše, onda nema ni načina da je
mogao da evoluira.
DAWKINS: Prilično dobra analogija je lûk, gde imaš kamen, pa
kamen, pa kamen, pa se susretnu
na sredini, i stoje uspravno. Ali,
ako izvadiš samo jedan deo, raspašće se ceo lûk. Mogao bi da pomisliš da je teško sagraditi jedan lûk,
sve dok sve ne stoji na mestu, ali
zaboravljaš da su u izgradnji koristili skele, koje su kasnije uklonjene. To je jedan od odgovora. Drugi
je to što ti nisu potrebni svi delovi
oka da bi video. Mogao bi da imaš
prilično nesavršeno oko, koje vidi
samo razliku između svetlosti i
tame. To je i dalje korisno, ukoliko
tako uočavaš senku grabljivca. Zato
i nije tačno da pola oka nije korisno. Pola oka je upola dobro kao
celo oko, ali je bolje od ničega. +
Intervju preuzet iz magazina Playboy. Intervju u originalu objavljen avgusta 2012 godine.
Autor: Chip Rowe.
NAUKA Marko Ekmedžić
Čovek na Mesecu
Nil Armstrong je 25. avgusta, u svojoj 82. godini, preminuo od komplikacija nakon operacije na srcu.
„Ovo je mali korak za čoveka,
ali ogroman skok za čovečanstvo!“
nom pažnje, pohvala i priznanja.
Umeo je da kaže da jedan trenutak
vrtoglave slave nikada ne može da
zameni čitav život posvećen napredovanju i saznanju.
Gotovo u šali, često je govorio da
se nada da taj čuveni otisak stopala sa Meseca, koji bi mogao stajati
Legendarnoj izjavi prvog astronauta koji je kročio na Mesec, u
večnosti se sada pridružuje i čovek
koji ju je skovao, a koji je 25. avgusta, u svojoj 82. godini,
preminuo od komplikacija nakon operacije na
srcu.
Taj 20. jul 1969. godine, kada je misija „Apolo
11“ dovela prve ljude do
površine našeg najbližeg
kosmičkog saputnika,
bio je samo kruna karijere i napora komandanta te misije, mornaričkog oficira, Nila Aldena
Armstronga (Neil Alden
Armstrong).
Čuvena šetnja po
prašnjavom tlu Meseca
donela je mnogo više
od euforije Americi šezdesetih godina prošlog
stoleća, opterećenoj zategnutim odnosima sa
hladnoratovskim protivnicima s one strane
„gvozdene zavese“ i kr- Foto: Everett Collection/Rex Feature
vavim i po mnogo čemu
pogrešnim i uzaludnim istrajava- hiljadama godina nedirnut i nenanjem na ratu u Vijetnamu. Učinjen rušen, treba da što pre obriše neki
je korak koji je pokrenuo snove či- novi astronaut, nova misija, novo
dostignuće.
tavog čovečanstva.
Pomalo ironično, onako kako
Nil Armstrong je tada, sa svojih
38 godina, prema mišljenju mno- to sudbina potpomognuta ljudima
gih, dosegao vrhunac ljudskih do- ume da namesti, čuvena „Apolo
stignuća. Ipak, on sam se sa tim 11“ misija je bila i poslednji Armnije slagao i čak je osećao izvesnu strongov svemirski let. Već naredne
nelagodu pred decenijskom lavi- godine je dobio kancelarijski po-
sao, sa dugačkom i zvučnom titulom Nasinog zamenika pomoćnika
administratora za aeronautiku u
kancelariji za napredna istraživanja
i tehnologiju. U narednim godinama, potpuno se povukao iz javnosti, izbegavši čak i simbolično učešće u obeležavanju 25. godišnjice
sletanja na Mesec.
Možda se vratio
onim dečačkim mislima koje su ga iz malog mesta Vapakoneta
u Ohaju nagonile da
gleda nebo i sanja o
karijeri pilota, slobodi
odvajanja od tla i beskrajnom miru oblaka
i visokih vetrova. Možda se sećao kako je, već
sa šest godina, po prvi
put dobio priliku da
se provoza avionom,
kako je satima i danima pravio modele aviona, i kako je prilježno
štedeo da bi pohađao
pilotsku školu, još pre
nego što je naučio da
vozi i automobil.
Sigurno se u samoodabranoj osami sećao
kako je prosto „gutao“
fiziku i matematiku I,
kao najbolji đak u svojoj generaciji, dobio univerzitetsku stipendiju Američke ratne mornarice, da
bi već nakon dve godine napustio
studije i postao mornarički pilot i
osvojio tri ordena za učešće u Korejskom ratu.
Verovatno se setio i da ga je ljubav prema nauci i saznanju naterala da se vrati studijama i da je 1955.
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 21
22
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 23
godine diplomirao kao vazduhoplovni inženjer, koji je ubrzo dobio
posao probnog pilota u organizaciji
koja je prethodila Nasi.
O, i sasvim sigurno se sećao
teškog i veoma rizičnog spuštanja
na Mesec, preuzimanja komandi
od autopilota i tankih 30 sekundi
žiže svemirskog programa napustio
Nasu i postao profesor inženjerstva
na Univerzitetu u Sinsinatiju.
Morao se setiti i kako su ga godinama, bezmalo decenijama, razni
politički lovci u mutnom jurili i vukli za rukav da svoj ugled i harizmu
‚‚Jedan trenutak
vrtoglave slave
nikada ne može da
zameni čitav život
posvećen napredovanju i saznanju.”
Foto: Central Press
Morao se sećati kako je, nakon
sedam godina usavršavanja letenja
na opitnim letelicama, 1962. godine
postao i jedan od prvih američkih
astronauta, da bi ubrzo i upravljao
misijom „Džemini 8“ i učestvovao
u misiji „Džemini 11“. Kako bi zaboravio prvo uspešno svemirsko
spajanje letelica sa ljudskom posadom i uzbuđenje koje je to donelo?
24
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
Foto: nasa.gov
preostalog goriva nakon uspešno
izvedenog sletanja. Morao je osetiti ponos i ushićenje kada se nakon
sletanja u mesečevo More spokoja
javio kontroli misije potpuno smirenim glasom da ih obavesti da je
„orao sleteo“.
Ne mogu a da ne prijaju pohvale kolega sa misije, Edvina „Baza“
Oldrina (Edwin „Buzz“ Aldrin)
i Majkla Kolinsa (Michael
Collins), koji su
mnogo puta rekli da sve do sletanja čoveka na
Mars neće biti
boljeg i sposobnijeg komandira
jedne svemirske
misije.
Setio se Armstrong sigurno
i toga kako je
ubrzo
nakon
sklanjanja
iz
uloži u njihove političke projekte...
i kako ih je hladno, ali uljudno odbijao. Učestvovao je samo u komisiji koja je ispitivala uzroke nesreće
šatla „Čelendžer“, 1986. godine, i to
iz pijeteta prema stradalim astronautima.
Iako povučen, iako skroman do
kraja, nije propuštao da podseti
čovečanstvo da je važno vratiti se i
letovima na Mesec, ali i slanju ljudi
na dalje planete. Nije odustajao od
vizije okretanja zajedničkim ciljevima celog čovečanstva i pozivima
da zbog politike ne odustajemo od
sopstvene budućnosti.
Inspirisao je svoju porodicu, prijatelje, javnost, čovečanstvo, tih i
nenametljiv, a opet autoritativan i
jasan.
Setite ga se ponekad, kada u noći
sa vedrim nebom vidite našeg tihog
saputnika kako gotovo čezne za novim gostima. Namignite mu i setite
se Armstrongovih reči – Mesec je
zanimljivo mesto za obilazak, zaista
ga preporučujem! +
Milojko Majk Vucelić, projektni
menadžer Nasine vasionske misije
„Apollo 11“ zaslužne za osvajanje
Meseca, umro je 8. septembra u
SAD u 82. godini života, saopštila je
njegova porodica.
NAUKA Dr Andrija Šrek
Kraj homeopatije
Uprkos brojnim dokazima o neefikasnosti, homeopatija nalazi svoj put i do strukovnih udruženja
lekara koji, prenebregavajući Hipokratovu zakletvu, svesno nanose pacijentima potencijalnu štetu i
ugrožavaju čak i njihov život.
Homeopatiju je razvio Samuel Haneman krajem XVIII veka u
Nemačkoj. Ovaj lekar i hemičar
je verovao da je bolest posledica
„neravnoteže“ u telu i da se može
izlečiti „similia principom“ – „slično leči slično“. (grč. homoios – sličan, pathos – tegoba, patnja). Po
ovoj teoriji, sićušna doza uzro(čni)
ka bolesti, višestruko razređena
u vodi, stimulisaće telo da se bori
protiv nje. S obzirom na to da je
ova metoda bila daleko elegantnija, jeftinija i pristupačnija širokim
narodnim slojevima od tadašnjih
metoda konvencionalne medicine
(puštanje krvi, pijavice, klizme...),
postala je vrlo popularna i široko
prihvaćena.
Homeopatski lek se prilagođava
individui. Homeopat ocenjuje ne
samo fizički uzrok bolesti, nego i
emocionalno stanje pacijenata, njihovu ličnost i temperament, pre no
što odluči koji će lek upotrebiti. Pre
početka terapije, sprovodi se obično i „elektrodijagnostika“ – pro-
cenjuje se „energetski disbalans“
koji je uzrokovao problem. Jedan
od aparata kojim se „dijagnostikuje“ je, zapravo, kompjuterizovani galvanometar pod nazivom
INTERRO (na slici), koji, navodno, meri promene električnog otpora kože pacijenta, koje potom
pokazuju da li pojedini organski
sistemi imaju odgovarajući „elektromagnetni energetski balans“.
Zapravo, što je jači pritisak na kožu
pacijenta, na ekranu se očitava viša
vrednost što se, potom, tumači kao
„zapaljenje“, dok niža vrednost
označava „degeneraciju“ – rak ili
aterosklerozu. Ovakva dijagnostika, naravno, nema nikakvu potporu u naučno dokazanim činjenicama o funkcionisanju ljudskog tela
u uslovima zdravlja ili bolesti.
Potom se pacijentima daju homeopatski lekovi, zapravo, rastvori ili kuglice koji sadrže praktično
nemerljiva razređenja aktivnih
supstanci. Homeopatski lekovi su
toliko razređeni da ne mogu imati
bilo kakvo dejstvo na organizam
(razređenja današnjih homeopatskih lekova se kreću od šest –
1/1.000.000 do 30 redova veličine –
1/1.000.000.000.000.000.000.000.0
00.000.000), pa i više. U ovolikom
razređenju, neki od njih ne sadrže
čak ni ceo molekul originalne biljke. Homeopati tvrde da „voda zadržava memoriju ‘vitalne esencije’
konkretne biljke ili minerala“, što
će „probuditi“ organizam i on će,
zapravo, sam sebe izlečiti. Ovo spada u domen tzv. pseudonauke i ni
jednom poznatom naučnom meto-
dom nije dokazivo.
Često se homeopate udružuju
sa drugim „specijalistima“, naročito nutricionistima, koji u istom
stilu preporučuju korišćenje kućnih prečistača vode („koje možete
U većim, kvalitetnijim
studijama, homeopatija
je pokazala iste rezultate kao placebo.
nabaviti kod nas po vrlo povoljnoj
ceni, sa popustom“), zabranjuju korišćenje mikrotalasnih pećnica (jer
uklanjaju „životnu energiju“, menjaju molekulsku strukturu namirnica...), kao i aluminijumskih folija
(jer „izazivaju nastanak Alchajmerove bolesti“) itd.
U avgustu 2005, časopis „Lancet“ je objavio istraživanje Matijasa Egera i ostalih sa Univerziteta u
Bernu (Švajcarska) i Univerziteta u
Bristolu (Engleska) pod naslovom
„Da li su klinički efekti homeopatije placebo efekti? Komparativna
studija placebo-kontrolisanih ispitivanja homeopatije i alopatije“.
Metodom meta-analize ispitani su
rezultati 110 studija u kojima su
upotrebljeni homeopatski lekovi i
110 studija u kojima su korišćene
metode konvencionalne medicine,
u istim patološkim stanjima. Posmatrani su efekti kako u malim
studijama, slabijeg kvaliteta, tako
i u velikim, kvalitetnim studijama.
U analiziranim homeopatskim
studijama korišćena je klinička honovembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 25
meopatija, kompleksna homeopatija, klasična homeopatija i izopatija.
U analiziranim studijama konvencionalne medicine, korišćeni su
uglavnom lekovi – nesteroidni antiinflamatorni,
antihistaminici,
antibiotici i virostatici. U zaključku ovog opsežnog istraživanja, homeopatski lekovi su imali pozitivni
efekt u malim, lošije definisanim
studijama. U većim, kvalitetnijim
studijama, homeopatija je pokazala iste rezultate kao placebo.
Studija, prema tome, jasno ilustruje uzajamno dejstvo i kumulativni efekat različitih izvora, te
pokazuje da su efekti koji se vide u
placebo-kontrolisanim studijama
homeopatije KOMPATIBILNI sa
placebo-hipotezom! Ovo, praktično, znači da je efekat homeopatije
ISTI kao i efekat placeba.
Placebo efekat homeopatskih
preparata savremena nauka objašnjava blizinom određenih zona
(asocijativne, motorne i somatosenzorne) u kori velikog mozga,
koje bi, angažovanjem kratkih i dugih projekcionih nervnih puteva,
mogli dati nekakav efekat u smislu
olakšavanja tegoba kod određenih
bolesti. Ovo, međutim, nikako
NIJE efekat samog homeopatskog
leka.
Često se homeopate, suočene
sa ovako egzaktnim naučnim dokazima, brane konstatacijama da
homeopatski lekovi bar nisu štetni.
Prema prof. Ernstu (Exeter Univer-
Često se homeopate,
suočene sa ovako
egzaktnim naučnim
dokazima, brane
konstatacijama da
homeopatski lekovi
bar nisu štetni.
sity), homeopatski lek prouzrokuje
pogoršanje bolesti pre no što počne da deluje. Problem je u tome što
ovo pogoršanje može da bude tako
teško, da zahteva i hospitalizaciju
na nekoliko dana, što se obrazlaže
kao neophodan korak na putu ka
oporavku! Neki pacijenti tako završe čak i na odeljenjima intenzivne nege, što homeopate tumače kao
dobar znak (?!), a konvencionalni
lekari, ispravno, kao pogoršanje
nelečene bolesti.
Homeopate, takođe, tvrde da meta-analiza nije urađena korektno, da
su zanemarene negativne kliničke
studije, a da je prevelik značaj dat
pozitivnim studijama. Međutim,
ni ova tvrdnja „ne pije vodu“, jer su
upravo velike, bolje kontrolisane,
tzv. „duplo slepe studije’’ (u kojima
ni lekari ni pacijenti ne znaju koji
preparat se daje), potvrdile placebo
efekat homeopatije.
Naučnu javnost zabrinjava činjenica da homeopatija i dalje, uprkos
brojnim dokazima o neefikasnosti,
nalazi svoj put i do strukovnih udruženja lekara koji, prenebregavajući
Hipokratovu zakletvu, svesno nanose pacijentima potencijalnu štetu i
ugrožavaju čak i njihov život. Protiv
ovoga se moramo boriti. +
26
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
POZNATI ATEISTI Srđan Jovanović Maldoran
Glas razuma
Prof. dr Ljubiša Rajić je preminuo posle duge i teške bolesti.
O
vo je jedna tipična rečenica, onakva kakvu možemo videti u većini članaka
koji su izveštavali o ovom nadasve
tragičnom događaju. Međutim, budući da sam Rajića poznavao ceo
svoj život, pa i da mi je bio predavač na univerzitetu početkom ovog
veka, meni to zvuči drugačije. Čini
mi se kao da smo juče saznali da je
bolovao od raka, te proklete bolesti, te mi se čini da taj period uopšte
nije bio tako „dugačak“. Rak nam
ga je uzeo, što se mene tiče, preko
noći. Došao, pokupio, otišao. Veni,
vidi...ubij.
Teško je (makar u ovome članku) odvojiti ličnu tragediju od
jedne opšte. Padaju mi na pamet
buduće mlade kolege skandinavi-
sti, svi oni koji će u oktobru ove
godine krenuti akademskim putem
upisujući se na studije Grupe 18,
Skandinavski jezici i književnosti.
Oni nikada neće videti Rajića, oni
ga nikada neće čuti, on im nikada
neće održati predavanje. Pomisao
je odista jeziva.
Onda se prisetim Rajićevih predavanja, kao i večitog osmeha koji
je imao na njima. On je toliko voleo svoj posao i uživao u njemu.
Svi mi, njegovi bivši studenti, sećamo se kako je umeo da skrene sa
teme (kako kažu na engleskom, to
get sidetracked) i da se zaputi manje utabanim stazama objašnjenja
neke potpuno druge teme, teme
koja se nije odnosila na predavanje.
I ti momenti su nekako bili najza-
nimljiviji jer su davali jednu širu,
komparativnu sliku. Vrlo lako je
Rajić umeo da pređe sa prihvatanja
hrišćanstva na Islandu godine 999.
(ili 1000, nije sigurno) do statusa
koje hrišćanstvo ima u Srbiji, ili
inače. Ti kratki pogledi iz prošlosti
ka sadašnjosti su mnogo otkrivali. Svi se sećamo priče koju je tako
mnogo puta pomenuo, upravo o
hrišćanstvu u Skandinaviji. Kako
je govorio, Islanđani su se prosto
sastali na tzv. Allthingu, „svesaboru“, i dizanjem ruke izglasali da
prime hrišćanstvo – jer se prosto
isplatilo. Misionari ih onda ne bi
prisiljavali, a Islanđanima je bilo
svejedno. Toliko o „iskrenoj religioznosti“ nekih hrišćana.
Isto tako je pričao i o nameta-
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 27
nju hrišćanstva Skandinaviji. Ovaj
proces je, naime, trajao. Kako Rajić
objašnjava, bilo je potrebno nekoliko dodatnih stoleća da se hrišćanstvo „naseli“ u Skandinaviju. Ovo
iz više razloga: jedan je činjenica da
je Skandinavija udaljenja od pape.
No, drugi razlog je zabavniji. Hrišćani su, naime, mačem i strahom
širili svoju grotesknu „veru“. Plašili
su ljude paklom kako bi se ovi priklonili religiji. Skandinavcima je to,
prosto rečeno, bilo besmisleno. U
Skandinaviji, gde je pre hiljadu godina bilo hladno, hladno, hladno, a
grejna tela nisu postojala, vatra je
bila voljena. „Plašiti“ nekoga da će,
ukoliko se ne prikloni hrišćanstvu,
biti večno na mestu gde vatre stalno gore, nije imalo nikakvog smisla. Genijalni hrišćani su paklom
Skandinavcima obećavali raj. Bilo
je zato potrebno naći druge načine.
Jedan je bio sledeći: svakom ko se
odluči na krštenje će jedno veliko,
čisto, belo platno biti poklonjeno
posle obreda. Sada su siromašni
ljudi već masovno krenuli na krštenja, neki čak i po četiri-pet puta,
samo kako bi dobili platno: u ono
doba luksuz. Još jednom: toliko o
„iskrenoj veri“.
Rajić nije bio samo osnivač Odseka za skandinavistiku; bio je i
neumorni borac protiv klerikalizacije. Bio je i jedan od prvih ljudi
koji se zvanično ne bave religijom,
a ipak istu poznaju bolje od onih
koji su se busali u grudi kojekakvim „filozofijama religije“, „teologijama“, „bogoslovljem“ i sličnim
besmislicama. Postalo je tada jasno
da se jedino naučnik može baviti
religijom, neko ko poznaje istoriju,
društvo, te kako socium funkcioniše. „Teologija nije nauka i bilo
bi bolje da je osnovana katedra za
nauku o religiji, koju nemamo. To
što je sekularna država dostignuće
civilizacijskog razvoja, našu vladu
ne zanima, uprkos tome što je i Republika Srbija ustavom određena
kao takva”, pričao je Rajić sasvim
lucidno, u zemlji u kojoj se vrši re28
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
ligijska indoktrinacija maloletnih.
Kada je umro patrijarh, Rajić je
ovako pisao: „Uvodi se trodnevna
žalost kao da je on neka značajna
istorijska ličnost za državu i društvo, a ne, suštinski, poglavar udruženja građana koje se zove Srpska
pravoslavna crkva. A onda se slavi
čovek u čiju čast se navodi to da je
on bio lično veoma skroman. Pa,
ovde ima još hiljade i stotine hiljada ljudi koji su veoma skromni.
Uostalom, ne primećujem da je
učinio nešto mnogo, počev od njegovog ekstremnog verskog konzervativizma – čuvena je njegova izjava da žene koje imaju menstruaciju
ne bi trebalo da ulaze u crkvu jer su
nečiste – preko njegovog mišljenja
o homoseksualcima i drugima i,
pre svega, njegovog nezaustavljanja
episkopa – poput Pahomija, Pentofila ili Filareta i Artemija sa njihovim mućkama - koji bi bili sramota
za bilo koju crkvu“.
Kritika Crkve je kod Rajića – logično – bila uvek povezana i sa kritikom same države, koja je ne samo
dozvolila da crkvena moć toliko
ojača, već to i podržavala: „Srbija je
po Ustavu sekularna republika, a u
stvarnosti su se politička i crkvena
elita isprepletale u sklopu uzajamnih interesa i pretvorile državu u
klerikalnu polumonarhiju. Iako je
SPC beznačajna institucija s tačke
gledišta razvoja Srbije, njoj se masovno vraća imovina, a, na primer,
Univerzitetu, koji isporučuje skoro
sav kadar i skoro sve naučne rezultate nužne za savremeni razvoj,
vraćeno je samo pravo da na svoju
bivšu imovinu stavi ploču s natpisom da je to njegova bivša imovina.
I sve to propraćeno je ogromnim
licemerjem i državnog i crkvenog
vrha.”
Od zvaničnika ove države se
gotovo niko nije oglasio, jedino je
Jovanović imao šta lepo da kaže:
„Dobronameran u svojoj kritici, dosledan u svojim stavovima,
uvek je činio sve kako bi ukazao na
ono što je bilo pogrešno. Jedan je
od prvih profesora koji je stao uz
studente u zimu 1996, spreman da
zajedno sa nama brani volju naroda“. Tu se onda valja i setiti kako
Kritika Crkve je kod
Rajića – logično – bila
uvek povezana i sa
kritikom same države,
koja je ne samo dozvolila da crkvena moć
toliko ojača, već to i
podržavala
je Rajić bio jedan od retkih akademaca koji su podržavali studente
na njihovim mnogobrojnim protestima. Već sam pisao o tome kako
profesor koji nije uz studente ne
zaslužuje da se zove profesor. I to
treba ponavljati ad nauseam. Rajić
je uz studente bio, a sa njegovim
odlaskom, desetine hiljada studenata, koji su zaglavljeni u beskonačnoj birokratiji i čistoj gluposti
beogradskog univerziteta, imaće
jedan glas manje, glas koji je nekada bio na njihovoj strani.
Ta vara på ditt liv för nu är
det din stund på jorden, pisao je
Vilhelm Muberj (Moberg) krajnje
ateistički, poznati švedski pisac o
kojem nam je Rajić držao predavanja. „Čuvaj svoj život, jer sada je
tvoj trenutak na zemlji”. Rajićev se
trenutak, pak, završio. Ali, neće biti
zaboravljen i njegove reči će ostati i
posle njega. Uz naučnu lucidnost i
informisanost, društveno-kritički
i antiklerikalni angažman, Rajić je
bio glas razuma. I u doba u kojem
je razum najpotrebniji, u doba u
kojem se predsednik jedne zvanično sekularne države konsultuje sa
sveštenstvom, taj glas je sada ućutao.
Crno nam se piše. Åt helvete. +
NAUKA Marko Ekmedžić
Nastanak svemira, II deo
Postoje snažni dokazi da je univerzum imao početak koji je suštinski zasnovan na istim principima
nuklearne hemije kakvu srećemo u zvezdama.
Brzina rađanja zvezda
Da je svemir oduvek prisutan,
nove zvezde bi se rađale stalno. Rađanje zvezda bi se danas dešavalo
potpuno istovetno kao i pre 1.000,
10.000, milion, ili 10 milijardi godina. Ipak, slike dalekog svemira
koje nam šalje svemirski teleskop
lijardi godina. Snimci su ukazali
na to, da je brzina rađanja zvezda
bila čak deset puta veća pre nekoliko milijardi godina. Kako je vreme
prolazilo, tako je i brzina rađanja
zvezda opadala. Odatle su proistekli i neki veoma bitni zaključci:
– najveći broj zvezda koje će ikada postojati već je nastao;
đaju? Upravo je to podatak koji
dodatno ukazuje da je univerzum
imao jasan početak. Ako hoćemo
da studiozno ispitamo vezu zvezda
i trajanja svemira, mogli bismo je
okarakterisati kroz nekoliko jednostavnih stavova:
– činjenica je da su zvezde nastajale velikom brzinom u ranom univerzumu, iz prašine i gasa;
– činjenica je da brzina rađanja
zvezda opada;
– činjenica je da će sve zvezde
prestati da gore i odumreti s vremenom;
– univerzum je imao početak i
vremenom će sve zvezde nestati;
– činjenica je da univerzum
umire i ne može sam sebe održati.
Brzina rađanja galaksija
Foto: nasa.gov
„Habl“ pričaju sasvim drugačiju
priču.
Godine 1995. ovaj teleskop je
uporno snimao daleki svemir.
Punih deset dana teleskop je bio
usmeren ka malom delu neba u
sazvežđu Veliki medved. Gledano
golim okom, ovo područje svemira je potpuno crno. Ipak, osetljivi
instrumenti „Habla“ su uspeli da
uhvate trag najbleđih galaksija koje
su ikada uočene do tada. Svetlost
koja potiče od tih galaksija je ka
Zemlji krenula pre više od 12 mi-
– Sunce je nastalo na samom
kraju eksplozije zvezdane populacije;
– kako vreme teče, rađanje zvezda će se sve više smanjivati, sve do
trenutka kada će i prestati, naprosto zato što će ponestati materijala.
Tako možemo reći da danas
najveći broj zvezda u svemiru, zapravo, prolazi kroz svoje srednje
godine (da li su i u krizi srednjih
godina, teže je reći).
No, šta je to toliko važno u vezi
sa brzinom kojom se zvezde ra-
Kada se beba rodi, ona ne ume
odmah da hoda. Kako raste, prvo
počinje da puzi, potom pokušava
da se uspravi, da bi, napokon, načinila i prve, u početku nesigurne
korake. Ti prvi koraci su veoma nespretni i nezgrapni, u poređenju sa
kretanjem deteta koje ima 5 ili 10
godina.
U poređenju sa ljudskom bebom,
kako onda izgleda i kako se ponaša
beba galaksija na svom početku?
Pre svega, kod beba galaksija ne
postavlja se pitanje hodanja. Ali,
sa druge strane, njihova veličina
i izgled jesu bitni. Dakle, kako su
izgledale bebe galaksije pre nekoliko milijardi godina?
Snimci dubokog svemira koje je
načinio teleskop „Habl“ pokazuju
da bebe galaksije izgledaju mnogo
drugačije od današnjih galaksija.
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 29
Pre opisa tih beba galaksija, treba
reći i to da su nastale nekih milijardu godina nakon „Velikog praska“. Postoje naučnici koji veruju
da snimci koje pravi „Habl“ mogu
pokazati neke od prvih beba galaksija.
Ti snimci pokazuju da su bebe
galaksije u početku bile vrlo male,
što se i moglo očekivati. Treba reći
da ima i onih koji veruju da su ove
bebe galaksije isprva bile daleko
veće, a da mi vidimo samo središnji deo galaksije koja nastaje. Bilo
kako bilo, s vremenom su galaksije
rasle i dobijale spiralne „krakove“
i „izrasline“ raznih drugih oblika.
U redu. Ali, kako su to galaksije
rasle?
Evo dva moguća načina:
1. Galaksije se sudaraju i tako
stvaraju jednu veću iz dve manje;
„Habl“ je načinio mnoštvo snimaka sudaranja galaksija i to ne samo
dve, već i više njih u isto vreme;
30
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
Foto: grandunificationtheory.com
2. Beba galaksija uvlači gas i drugu materiju u sebe i tako raste; gas
i materija potiču iz vremena „Velikog praska“, kada je materija rasuta
širom univerzuma.
Podjednako bitno je bilo i otkriće da unutrašnja jezgra nekih velikih galaksija odaju izuzetno jaku
svetlost. Ta izuzetna svetlost je
posledica kvazara (energetski jako
i veoma udaljeno aktivno galaktičko jezgro) iz ranog svemira. Nauka
nam govori da su kvazari najsjajniji objekti u celom univerzumu.
Izmereni sjaj samo jednog kvazara
ravan je sjaju hiljada galaksija, sakupljenih zajedno.
I pored tog izuzetnog sjaja, kvazari su otkriveni tek nizom osmatranja iz 1960-ih.
U početku, najveći deo naučnika je verovao da su kvazari tačkasti
izvori svetlosti, ali i radio-talasa.
Danas se veruje da su kvazari nastali u središtima mladih galaksija.
Njihova ogromna masa je privla-
čila i gutala zvezde i različiti razni
svemirski otpad koji je kraj njih
prolazio. Izuzetna vrelina ovog gigantskog sistema nastaje trenjem i
Nauka nam govori da
su kvazari najsjajniji
objekti u celom univerzumu. Izmereni sjaj
samo jednog kvazara
ravan je sjaju hiljada
galaksija, sakupljenih
zajedno.
tako stvara snažnu svetlost. Tako se
galaksije iz ranog univerzuma prilično razlikuju od današnjih, „starih“ galaksija.
Ali, šta je toliko bitno u vezi sa
bebama galaksijama?
Verovatno je najbitniji stav da
su gotovo sve galaksije nastale u
približno isto vreme (približno, u
relacijama trajanja svemira, može
da bude i više desetina, stotina hiljada godina, pa čak i par miliona
godina). Od nastanka galaksija, do
danas se nisu pojavljivale nove.
Oni koji se drže teorije „stabilnog univerzuma“ ne mogu objasniti ovu pojavu. Upravo ovo naglo
rađanje beba galaksija ukazuje na
to da je univerzum imao početak.
Činjenice o bebama galaksijama
bile bi sledeće:
– činjenica je da su u ranom univerzumu nastajale bebe galaksije;
– činjenica je da su kvazari veoma daleko i da su nastali u ranom
univerzumu;
– činjenica je da su rane galaksije
rasle usled međusobnih sudara;
– činjenica je da su galaksije
menjale oblik od trenutka svog nastanka.
Postojanje beba galaksija govori
da univerzum nije uvek postojao.
Dakle, dokazi podržavaju tezu o
početku univerzuma, a na osnovu
životnog ciklusa galaksija.
Da bismo nastavili dalje, moramo se vratiti sa ivice poznatog univerzuma i mikroskopom zaviriti u
unutrašnjost samog atoma.
Čudesni atom
U trenutku dešavanja „Velikog
praska“ nije bilo atoma. Jedina fizički prisutna materija su bile sićušne čestice, koje će jednom u budućnosti načiniti atome. Te sićušne
čestice su nazvane subatomske čestice.
Nauka kaže da je u trenutku
„Velikog praska“ bilo pretoplo da bi
atomi opstali. Međutim, sa svakom
sekundom, kako je vreme teklo,
temperatura je brzo padala. Već
nakon 3 minuta od „Velikog praska“, teže čestice su sačinile protone i neutrone. Kasnije, zajedno sa
elektronima će stvoriti najprostije
atome, vodonik i helijum.
S obzirom na to da je postojalo
pravo izobilje čestica koje će zajedno stvoriti proste atome, teorija
„Velikog praska“ pretpostavlja da je
moralo nastati mnogo vodonika i
helijuma. Naučnici koji proučavaju atome sračunali su da bi „Veliki
prasak“ bio direktno odgovoran za
stvaranje ranih atoma, od kojih su
75 procenata činili atomi vodonika, a 25 procenata atomi helijuma.
Takva procena potiče iz dobrog
poznavanja nuklearnih reakcija
koje nastaju tokom decenija sudaranja atoma u čestičnim akceleratorima.
Sada, zamislimo prelepu dugu,
sa svetlošću razloženom na pojedinačne boje – crvenu, narandžastu,
žutu, zelenu, plavu, teget i ljubičastu. Svetle boje nastaju usled rasipanja svetlosti po različitim spektrima (tj. po različitim talasnim
dužinama), a naučnici koji se bave
atomima koriste naprave poznate
kao spektrometri da svetlost razdvoje, raseju i dobiju boje odvojene
isto kao kod duge.
A sada, zamislimo Sunce. U Suncu postoje usijani atomi koji odaju
svetlost. Svaki atom, bilo da je u
pitanju vodonik ili helijum, odaje
svetlost. Korišćenjem spektroskopa, naučnici su utvrdili da svaki
atom ima svoju jedinstvenu šemu
boja, nalik na sopstvenu dugu. Na
primer, vodonikova „duga“ izgleda
poput otiska prsta, dok je helijumova malo drugačija – i tako kroz ceo
periodni sistem elemenata, od najlakših do najtežih atoma.
Tako, ako naiđete na neki nepoznati atom, možete saznati kakav
je. Naučnici koji se bave atomima
samo bi zagrejali taj atom i videli
kakvu svetlost odaje, tj. kakva mu
je „duga“. Tako bi tačno znali o
kom se atomu radi.
Spektroskopskom
analizom
svetlosti koja dolazi sa Sunca ili sa
neke druge zvezde, lako je moguće
odrediti od kojih se atoma ta zvezda sastoji. Analizom svetlosti koja
dolazi iz svemira naučnici su otkri-
li i sastav našeg univerzuma, koji se
potpuno slaže sa pretpostavkama
teorije „Velikog praska“.
Dakle, teorija „Velikog praska“,
zajedno sa našim razumevanjem
nuklearne hemije, navodi nas da
očekujemo veliku količinu lakih
elemenata poput vodonika i helijuma. I još jednom, teorija i praktična
posmatranja se slažu.
Kako zvezda sagoreva, nuklearna fizika menja njene atome vodonika u atome helijuma. Tako,
Analizom svetlosti
koja dolazi iz svemira
naučnici su otkrili i
sastav našeg univerzuma, koji se potpuno slaže sa pretpostavkama teorije
„Velikog praska“.
s vremenom nastaju sve teži i teži
elementi. Za zvezde poput Sunca,
nuklearni proces se završava sa
helijumom i zvezda na kraju umire. Kod ekstremno velikih zvezda,
proces nuklearne hemije se završava kada kombinacija elemenata dâ
gvožđe. Kako se proces pretvaranja
u gvožđe nastavlja, dolazi do drastičnih događaja. Ogromna zvezda
doživljava svoj kraj tako što eksplodira, tokom pojave koja se naziva
supernova.
Na osnovu ovog procesa, logika
nam govori da, na kraju, ta velika
količina vodonika mora da se smanji. Takođe, logika nam govori da
univerzum nije postojao oduvek. I,
ponovo, postoje snažni dokazi da
je univerzum imao početak koji je
suštinski zasnovan na istim principima nuklearne hemije kakvu srećemo u zvezdama.
Nastavljamo dalje, do tačke u
kojoj ćemo naučiti da je, po svemu
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 31
sudeći, naš univerzum postojao
samo jednom kao takav i da polako
odumire.
Čudni, zastrašujući (i, pri
tome, ubrzavajući) univerzum
Do 1995. godine najveći broj naučnika je prihvatio teoriju „Velikog
praska“ i na osnovu teorijskih predviđanja i na osnovu posmatranja.
Ideja o svemiru koji se širi postala
je opšteprihvaćeni postulat nauke.
Podjednako opšte prihvatanje je
doživela i ideja da bi, nakon početnih događaja iz „Velikog praska“,
gravitacija usporila brzinu širenja.
Međutim, svet naučnih misli je
čekalo naglo buđenje.
Nakon deset godina intenzivnog
istraživanja i posmatranja dalekih
supernova, dva nezavisna naučna
tima („Supernova Cosmology Project“ i „High Z Supernova Search
Team Project“) došla su do iden-
Postoje snažni dokazi
da je univerzum imao
početak koji je suštinski
zasnovan na istim
principima nuklearne
hemije kakvu srećemo u
zvezdama.
tičnog zaključka – da se uvećava
brzina kojojm se univerzum širi. Ta
ideja je bila toliko neočekivana, da
je smesta dobila svoje mesto među
astrofizičkim i kosmološkim teorijama, kao „ubrzavajući univerzum“.
Odjek ovakvog otkrića u široj
naučnoj zajednici je bio veliki i vrlo
glasan. Od tada potiče i fraza jednog od naučnika, da je ovaj univerzum čudan i zastrašujuć.
Međutim, kako možemo znati
da se univerzum uvećava i to sve
brže i brže?
Da bismo pronašli odgovor na
ovo pitanje, moramo pogledati
32
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
zvezde koje eksplodiraju i njihovo
svetlo.
Kada se posmatra zvezda koja
eksplodira, ona koju nazivamo supernova, uočava se da je svetlost
koju odašilje toliko jaka, toliko svetla, da se vidi čak na drugom kraju
univerzuma.
Kako je te eksplodirajuće zvezde moguće videti na tako velikim
razdaljinama, one nam otkrivaju
kakav je univerzum bio pre više
milijardi godina. Mapiranjem, tj.
beleženjem rastojanja do svake od
zvezda koja eksplodira, uz spoznaju o njenoj brzini, saznajemo da se
univerzum širi sve brže i brže.
Da bi dobili dokaz za ove tvrdnje, naučnici koji proučavaju svetlost zvezda koje eksplodiraju, tragaju za tri vrste podataka:
– kakvi atomi nastaju pri eksploziji i evoluciji zvezda (zvezde koje
pri eksploziji proizvode iste atome,
po svemu sudeći, proizvode i isti
stepen osvetljenosti, tj. luminoznosti);
– koliko brzo se zvezda udaljava
od nas (pri udaljavanju zvezde povećava se talasna dužina svetlosti
koju odašilje);
– da li je onda ubrzavajući univerzum zaista postojeći (ispitivanja
nezavisnih naučnih timova ukazuju jasno na to)?
U redu, ali zašto je ubrzavajući
univerzum toliko bitan?
Pre svega, treba reći da ima onih
koji su verovali da će univerzum
nastati, nestati i, potom, ponovo
nastati. Ti ljudi su verovali da je takav „oscilirajući univerzum“ prošao kroz sledeći ciklus:
– univerzum nastaje „Velikim
praskom“;
– univerzum se neko vreme širi,
a onda širenje prestaje;
– univerzum počinje da se urušava, sve dok se potpuno ne uruši u
samoga sebe;
– univerzum nastaje iznova sa
novim „Velikim praskom“.
Po toj teoriji, ovakav niz događaja bi se dešavao iznova i to zauvek. Da je to tačno, univerzumu, u
stvari, ne bi ni bio potreban neki
formalni početak.
Međutim, „Ubrzavajući univerzum“ je uništio ovu teoriju. Mi
sada znamo da će se univerzum
zauvek širiti, što znači da se nikada
neće urušiti u samog sebe i potom
iznova nastati.
Može se sa dovoljno sigurnosti
zaključiti da je univerzum postojao
(i postoji) samo jednom;
Može se sa dovoljno sigurnosti
zaključiti da je univerzum imao
samo jedan početak;
Može se sa dovoljno sigurnosti
zaključiti da univerzum umire i
da će u narednom periodu postati
mesto tame, ekstremne hladnoće i
samoće.
Jedan i jedini univerzum za koji
znamo da postoji, imao je početak
i svakako će imati kraj. Samo, taj
kraj neće biti katastrofično razaranje, velike eksplozije, samourušavanje, ili nekakav mistični intergalaktički sukob koji će spržiti sve u
celoj vasioni.
Ne, kraj će biti nimalo romantičan, nimalo dinamičan, nimalo
pesnički.
Zvezde će istrošiti svoje gorivo,
svetlo će nestati, život odumreti i
sve će jednostavno stati u večnom
mraku. Entropija će nepogrešivo
uzeti svoj danak.
Bog nije tvorac
A bog? Gde je mesto bogu u
svemiru koji je nastao velikim praskom?
Jednostavno – nema ga.
I bez zalaženja u duboku vodu
prepunu prepiranja između teista,
deista, ateista i anti-teista, dovoljno
je samo posvetiti malo pažnje razmišljanjima nespornog autoriteta
na polju kosmologije i fizike, Stivena Hokinga (Stephen Hawking).
Sam Hoking je ranije tvrdio da
„tvorac“ nije potpuno nekompatibilan sa naukom, u smislu da je, na
primer, mogao stvoriti zakone fizike, ali da nikada neće učiniti ništa
što bi prekršilo te iste zakone.
A vremenom, i njegovi stavovi, a
posebno u vezi sa nastankom univerzuma, menjali su se do tačke u
kojoj je potpuno izbacio mogućnost postojanja „tvorca“, makar i
povučenog, makar i potpuno dobroćudnog.
Zaključio je da je i sam „Veliki
prasak“ samo nepobitna posledica
zakona fizike, spontani nastanak,
i da apsolutno ne postoji potreba
za pozivanjem boga u pomoć da bi
univerzum trajao, menjao se i, jednostavno, postojao.
Nakon što je 1992. godine otkrivena planeta koja orbitira oko zve-
Hoking je zaključio da
je i sam „Veliki prasak“
samo nepobitna posledica zakona fizike,
spontani nastanak.
zde koja nije naše Sunce, okolnosti
koje čine našu planetu, naše Sunce
i naš položaj u svemiru jedinstvenim, postale su nešto manje takve,
podižući, istovremeno, verovatnoću o postojanju drugih svetova sa
životom, negde u daljinama vasione. Upravo to saznanje, uz tako
univerzalni i tako genijalno primenljivi zakon gravitacije, uverili
su i Hokinga da je sam pojam boga
postao suvišan, zastareo i intelektualno štetan.
I, mada će za konačnu pobedu
nauke nad praznoverjem biti potrebno još dosta vremena i dosta truda, svako novo otkriće i svako novo
saznanje o mikrosvetu i makrosvetu, sve do tačke nastanka univerzuma u kome obitavamo, zapravo
je, u figurativnom smislu, samo još
jedan ekser više u sanduku u kome
će biti sahranjena i poslednja iluzija
koju religija nosi u sebi. +
RELIGIJA Damjan Pavlica
Srpska pravoslavna
crkva
Osnivačem crkve u Srba se, prilično pogrešno, smatra Sveti Sava.
Srpska pravoslavna crkva je najstarija i najuticajnija politička organizacija u Srba. Tokom istorije se
skrivala iza različitih imena (Žička
arhiepiskopija, Pećka patrijaršija,
Karlovačka mitropolija), a danas
je široj javnosti poznata po zloglasnoj kratici SPC. Svoj sadašnji naziv Srpska pravoslavna crkva nosi
od 1920. godine, kada je uspela da
ostvari svoj velikosrpski san, podvodeći pod svoju nadležnost sve
pravoslavce sa prostora Jugoslavije,
uključujući i one koji se nisu smatrali Srbima, poput Makedonaca.
Osnivačem crkve u Srba se, prilično pogrešno, smatra Sveti Sava.
Uistinu, bar pet vekova pre njega
se zbilo prvo masovno krštavanje Srba, u vreme cara Heraklija,
početkom 7. veka. No, krajem 12.
veka, Sava i otac mu Nemanja su
započeli surove verske progone u
Raškoj, koji su uključivali spaljivanja na lomači, žigosanja po licu,
masovna iseljenja iz zemlje, oduzimanja imovine i druge stravične mere. One koji nisu hteli da se
odreknu svoje vere i prihvate njihovu crkvenu organizaciju, Nemanja
i sin mu Sava „s velikim beščašćem
iz cele svoje zemlje izgonjahu“. Dakle, Sava Nemanjić nije osnovao
srpsku crkvu, već je samo iskorenio autohtone slovenske oblike hrišćanstva i reformisao srpsku crkvu
u „pravovernu“ političku organizaciju pod kontrolom Carigrada.
Otada je srpska crkva stavljena u
službu vladarskog kulta dinastije
Nemanjića i gotovo sve vladare
je proglašavala svecima, uključujući i kralja Milutina, koji je u narodu
bio ozloglašen zbog nemoralnog
života i zlostavljanja maloletne Simonide, ali je izdvajao za podizanje novih crkvi i manastira. U 14.
veku, crkveni velikodostojnici su
zdušno podržali imperijalne pretenzije kralja Dušana, očekujući
da će im pripasti prihodi od novih
grčkih parohija, zbog čega su stekli
anatemu od matične grčke crkve.
Srpska crkva je svojim političkim delovanjem odgovorna za jednu od najvećih seoba u srpskoj istoriji, veliku seobu kosovskih Srba u
Austriju. Naime, krajem 17. veka,
pećki patrijarh Arsenije III Crnojević se angažovao u austro-turskom
ratu na strani Austrije. Nakon
poraza Austrije, on beži u inostranstvo. Iako Turska proglašava
amnestiju, čelnici crkve nisu hteli
ostati bez svoje pastve, pa pozivaju
srpski narod da napusti svoja vekovna ognjišta na Kosovu, nakon
čega osnivaju paralelnu crkvenu
organizaciju na području Austrije,
Karlovačku mitropoliju. Nekoliko
decenija kasnije, pećki patrijarh
Arsenije IV Jovanović ponavlja istu
politiku sa istim ishodom. Usled
iseljavanja pod vođstvom crkve,
srpsko stanovništvo na Kosovu postaje manjinsko. Ali, zahvaljujući
carskim privilegijama, karlovački
mitropoliti su sve do 19. veka bili
najznačajniji predstavnici srpskog
naroda u Habzburškoj monarhiji.
Paradoksalno, danas se crkva predstavlja kao glavna zaštitnica Srba
na Kosovu.
Nakon stvaranja novovekovne
Srbije, beogradska mitropolija se
aktivno uključuje u borbu za „ujenovembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 33
dinjenje srpstva“, videvši u tome
šansu za proširenje svoje teritorijalne nadležnosti. Stvaranjem Jugoslavije, sve pravoslavne crkve
su sjedinjene u novouspostavljenu
Srpsku pravoslavnu crkvu. U razdoblju Kraljevine Jugoslavije SPC
je podržavala režim i diktaturu
kralja Aleksandra. Tokom Drugog
svetskog rata, crkva je sarađivala sa
četnicima Draže Mihailovića. Period SFRJ predstavlja redak period
kada je srpska crkva bila isključivo
verska institucija, bez političkog
autoriteta, jer joj nove vlasti nisu
bile naklonjene. Ubrzo nakon Titove smrti, SPC je započela huškačku
kampanju o genocidu nad Srbima,
manipulišući posmrtnim ostacima
Usled iseljavanja pod
vođstvom crkve, srpsko
stanovništvo na Kosovu
postaje manjinsko.
žrtava, ne pozivajući na pomirenje
i praštanje, već na oružje. Krajem
1980-ih, Srpska pravoslavna crkva
je pružila bitnu podršku Miloševićevom usponu na vlast, podrža-
34
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
Foto: vijesti.me
vajući aktivnosti njegovog rukovodstva na ukidanju autonomije
Vojvodine i Kosova.
Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, Srpska pravoslavna crkva je
imala izrazito negativnu ulogu.
Njeni predstavnici su podržavali
srpske vojne i paravojne formacije
i blagosiljali Radovana Karadžića,
Ratka Mladića, Arkana i ostale.
SPC je odbacila gotovo sve ponuđene mirovne planove, uključujući
Vensov plan, Vens-Ovenov plan,
Plan Kontakt grupe i Dejtonski
mirovni sporazum. Njeni najviši
predstavnici su tada javno zagovarali nastavak rata i stvaranje Velike
Srbije.
SPC danas pljuje po svemu što
je drugo i drugačije, to jest svemu
što nije Srpska pravoslavna crkva.
Njena mržnja je posebno uperena
prema manjinama: verskim, etničkim i seksualnim. Predstavnici
SPC, kao glavni nosioci antievropskog raspoloženja, u svojim nastupima redovno difamiraju civilno
društvo, zapadnu kulturu, demokratiju, liberalizam, ljudska prava i
srodne slobodarske pošasti. Jedina
vizija srpske crkve je idealizovanje
vizantijskog srednjovekovlja, kada
su joj tekli med i mleko.
I pored svih kritika, SPC i dalje
nastavlja ekstremno desničarskom
linijom. Na Dan pobede nad fašizmom, 9. maja 2009. godine, SPC je
Tokom ratova u
bivšoj Jugoslaviji,
Srpska pravoslavna
crkva je imala izrazito negativnu ulogu.
u Sabornoj crkvi održala pomen
saradnicima fašista, Milanu Nediću i Dimitriju Ljotiću. Leta 2011.
SPC je promovisala knjigu ratnog
zločinca Milana Lukića, osuđenog
na doživotnu robiju zbog paljenja
preko 100 bošnjačkih žena i dece u
Višegradu.
Nažalost, SPC je jedna od institucija kojoj se najviše veruje u Srbiji,
što rečito govori ne samo o crkvi već
i o onima koji joj veruju. Osim u Srbiji, SPC destabilišuće deluje i u drugim republikama bivše Jugoslavije,
poput Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Ima li nade da će
se SPC ikada odreći svesrpskih pretenzija i da će postati, jednostavno,
Pravoslavna crkva u Srbiji? +
SEKULARIZAM Aleksandar Lambros
Trojanski konj
Kritika religije, ma koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom.
T
eror političke korektnosti
i multikulturalizma ide na
ruku verskim fanaticima
koji bitku biju zapadnim oružjem –
ljudskim pravima. Tu prevashodno
mislim na islam, religiju koja, kao
nijedna druga, od srednjeg veka,
pribegava nasilju i pretnji nasiljem
u obračunu sa neistomišljenicima
po bilo kom osnovu, uključujući
tu i sektaške sukobe unutar samog
islama. Bez obzira na međusobno masakriranje sunita i šiita, i
najmanja opaska na račun islama
shvata se kao islamofobija koja će
izazvati nesrazmeran gnev muslimana.
Šta se može imati protiv multikulturalizma? Ništa.
Problem je jedino u tome što
multikulturalizam
funkcioniše
jednosmerno, što će reći, u razvijenim sekularnim društvima sa
jakim mehanizmima zaštite ljudskih prava. Prisećam se epizode
sa seminara CIReL-a (Centra za
istraživanje religije pri Beogradskoj
otvorenoj školi) o verskoj i etničkoj
toleranciji. Jedan od predavača na
seminaru, islamski teolog Muhamed Jusić, na čitanje nam je dao
tekst pod nazivom „Spuštanje vela
u Evropi ili nad Evropom?“. Između ostalog u tekstu stoji i sledeće:
„Bez obzira šta mislili o muslimanskim pokrivalima za ženska
lica i tome šta ona simboliziraju,
ništa manje nije zabrinjavajuća spoznaja da država daje sebi
za pravo da bilo kome određuje
kako će se oblačiti i koje lične iz-
bore može donositi. Zato je još u
januaru 2010. kada je Francuska
nagovijestila mogućnost zabrane
nikaba u javnim institucijama, u
‘The New York Timesu’ osvanuo
uvodnik pod naslovom „Talibani
bi vam aplaudirali“.
Ovo je tipičan i zabavan primer
zamene teza – predstavnik religije
nalazi za shodno da, pozivajući se
na sekularizam i ljudska prava (formulacija „država koja sebi daje za
pravo“) brani oblik verskog fundamentalizma i otvorene mizoginije.
Razmotrimo trenutnu situaciju u
Evropi. Zbog svog standarda, kako
onog ekonomskog tako i u oblasti
ljudskih prava, Evropa je krajnje
odredište mnogim iseljenicima i
azilantima koji maštaju o boljem
životu. Među njima je i mnogo muslimana. Zahvaljujući njihovoj stopi nataliteta, koja je, procenjuje se,
tri puta veća nego kod evropskog
stanovništva nemuslimanske vere,
Francuska bi, primera radi, već
kroz nekoliko decenija, pri sadašnjem stanju stvari, mogla postati
većinski muslimanska zemlja. Dosadašnje iskustvo s muslimanskim
imigrantima govori u prilog tome
da većina njih nije spremna da prihvati svetovne i građanske vrednosti zemlje domaćina. Međutim, to
im nimalo ne smeta da te vrednosti
iskorišćavaju da zahtevaju toleranciju za mizoginiju, antisemitizam,
homofobiju, versku mržnju ....
U Holandiji, zemlji poznatoj po
svom liberalizmu i blagonaklonoj
politici prema imigrantima, prema
podacima iz 2012. godine, živi oko
850.000 muslimana što je oko 6%
ukupnog broja stanovnika. Njihov
veći priliv zabeležen je šezdesetih i
sedamdesetih godina prošlog veka,
kada je Holandiji bila potrebna nekvalifikovana radna snaga za poslove koji ne zahtevaju veću stručnu spremu. U Holandiji postoji oko
400 džamija, 45 islamskih osnovnih i dve islamske srednje škole.
Problem loše integracije muslimanskih imigranata i, posebno,
njihovog neprihvatanja građanskih
vrednosti zemlje domaćina primećen je dosta ranije, ali je u punom
svetlu iskrsao 2004. godine s ubistvom filmskog reditelja Tea van
Goga i hapšenjem pripadnika takozvane „Hofstad“ grupe, islamističke organizacije čije članstvo čine
U Holandiji postoji
oko 400 džamija, 45
islamskih osnovnih i
dve islamske srednje
škole.
uglavnom mladi Holanđani marokanskog porekla, osumnjičene
za pripremu terorističkih napada
u Holandiji. Muhamed Bujeri, ubica Tea van Goga, pripadnik je ove
grupe. Muhamed je, inače, rođen u
Holandiji u porodici marokanskih
imigranata.
Van Gog je, po scenariju Ajan
Hirsi Ali, holandske feminističke
aktivistkinje i političarke poreklom iz Somalije, napravio desetominutni film pod nazivom „Potčinjavanje“ (doslovan prevod reči
musliman), koji govori o položaju
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 35
žena u islamu. Film je na holandskoj televiziji emitovan avgusta
2004. godine, a van Gog je ubijen
2. novembra iste godine, na ulici
u Amsterdamu, sa osam hitaca iz
pištolja. Na njegovom telu ubica je
ostavio poruku pretnje zapadnim
vladama, Jevrejima i Ajan Hirsi
Ali, a drugu poruku na pet stranica, s uobičajenim repertoarom
pretnji i ideološkim momentima
islamističke grupe Takfir-valHidžra, nožem je zabo na grudi
ubijenog van Goga.
Policija je kod Muhameda prilikom hapšenja pronašla pesmu koja
otkriva njegovu nameru da umre
kao mučenik islama. Jedan od stihova glasi:
Alah otvara kapije
I daruje ti Raj
Umesto zemaljskog loma
Neprijateljima poručujem
Da će sigurno umreti
Gde god da ste
Smrt vas čeka
Ubica van Goga osuđen je na
kaznu doživotnog zatvora bez mogućnosti pomilovanja. Za vreme
suđenja, na koje je dolazio sa Kuranom pod miškom, majci ubijenog
reditelja obratio se rečima: „Ne saosećam sa tobom. Ni malo te ne žalim. Ne žalim te jer si Nevernica.“
Ovaj tragični događaj je u Holandiji pokrenuo niz de-
36
Foto: EPA
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
bata na temu „verskih sloboda“ i
radikalnog islamizma. Jedan od
najoštrijih kritičara islamskog
fundamentalizma svakako je kontroverzni političar Gert Vilders.
Vilders je vođa Partije za slobodu,
treće najjače političke stranke u
Holandiji. Vilders, koga protivnici
nazivaju rasistom, ultra desničarem i običnim populistom, autor je
i kratkog političkog filma „Fitna“
(arapski: neslaganje među ljudima,
iskušavanje vere u teškim vremenima). Film, sačinjen od kombinacije sura iz Kurana i novinskih i
TV izveštaja, za cilj ima da pokaže kako učenja iz Kurana vernike
ohrabruju na terorizam, antisemitizam, nasilje prema ženama, pripadnicima drugih vera, homoseksualcima i uspostavlja vezu između
Kurana i islamskog političkog univerzalizma.
Vilders u svojim javnim nastupima islam poredi sa fašizmom,
Kuran s Hitlerovom „Mojom borbom“, islam naziva evropskim trojanskim konjem i nazadnom ideologijom, govori o nepomirljivoj
razlici između evropskih građanskih vrednosti i islama, proroka
Muhameda naziva pedofilom i kaže
da bi u današnje vreme bio tražen
kao terorista. Svojim ostvarenjima
i javnim nastupima jasno ističe da
multikulturalizam ne znači toleranciju netolerancije.
Vilders se zalaže za oporezivanje žena koje nose burke, zabranu muslimanske imigracije, kao i
građenja novih džamija. Suđenje
Vildersu zbog „iniciranja mržnje i
diskriminacije“ počelo je u oktobru 2008. godine, nakon što je tri
godine ranije pozvao na zabranu
Kurana. Prvo suđenje završeno je
saopštenjem izdatom iz kancelari-
„Ne saosećam sa
tobom. Ni malo te ne
žalim. Ne žalim te jer
si nevernica.“
je javnog tužioca: „Vildersovi komentari su štetni i uvredljivi za veliki broj muslimana, ali to ne znači
da su i kažnjivi. Sloboda izražavanja vrši ključnu ulogu u javnim debatama u jednom demokratskom
društvu. Što znači da su uvredljivi
komentari u političkoj raspravi dozvoljeni“.
U januaru 2009, međutim, protiv Vildersa pokrenut je novi postupak. U uvodnom obraćanju veću
sudija, Vilders je rekao: „Ovo je suđenje o slobodi izražavanja. Ali i o
utvrđivanju istine. Izjave koje sam
davao, poređenja koja sam pravio
– jesu li istiniti?
Jer, ako je nešto istina kako onda
može biti protivzakonito?“ Vilders
zbog brojnih pretnji smrću živi pod
stalnom policijskom zaštitom, menja lokacije svakodnevno i sa suprugom se iz bezbednosnih razloga
viđa samo jedanput nedeljno.
Godine 2002, u jednoj TV debati
u kojoj je učestvovao Pim Fortujn
(politički aktivista koji je otvoreno
govorio o problemu integracije muslimanskih doseljenika u liberalno
holandsko društvo) i jedan muslimanski klerik, Fortujn je napadno
isticao svoju homoseksualnu orijentaciju. Imamu je konačno pukao živac i izvređao ga pogrdnim
rečima iz uobičajenog repertoara
uvreda za homoseksualce. Fortujn
se, savršeno miran, okrenuo ka kameri, obraćajući se direktno gledaocima: „Ovo je taj trojanski konj netolerancije koji Holanđani puštaju u
ime multikulturalizma“.
Pim Fortujn je ubijen na parkingu radio stanice u Hilversumu
na severu Holandije u jeku predizborne kampanje, 6. maja 2002. godine. Njegov ubica je Holanđanin
Volkert van der Graft, koji je svoje
ubistvo pravdao željom da „zaštiti
slabije grupe društva“ i muslimane
kao „žrtvene jarce onih koji teže
političkoj moći“.
Nakon svih ovih dešavanja, holandski ministar pravde, Piet Hein
Doner, izjavio je 2006. godine da
bi Holandija u jednom trenutku
mogla da prihvati šerijat na ustavni način. „Ako dve trećine stanovništva sutra odluči da uvede šerijat
onda takva mogućnost mora da
postoji. Kako to možete sprečiti na
zakonski način? Većina odlučuje.
To je suština demokratije“.
Šerijat kao paralelni pravni sistem u Evropi već postoji. Šerijatski sudovi u Britaniji postoje još
od 1982. godine i presude imama u
vezi sa za građanskim sporovima,
kao što su brak, razvod, finansijske nadoknade, pravosnažnost su
imale samo ukoliko se obe strane
u sporu slože da sud prihavate kao
nadležan. Tako je bilo do 2008. godine, kada je, na osnovu člana 1996
britanskog Zakona o arbitraži,
dozvoljeno da presude šerijatskog
suda imaju puno pravno dejstvo, a
kao pretpostavka prihvatanja nadležnosti suda uzima se činjenica da
se jedna strana sudu uopšte i obratila za rešavanje spora. Nadležnost
suda jeste ograničena (za sada) na
građanske parnice i sporove. Budući da sud ima ograničene nadležnosti (opet valja istaći, za sada), najveći broj sporova koji rešava odnosi se
na problematiku porodičnog života
(porodično nasilje, razvod), međusobne nasilne obračune (napade,
ulične bande, nanošenje telesnih
povreda), pitanje nasledstva, finansijske nesporazume i slično.
Novinarka Daily Maila, Edna
Fernandez, 2009. godine je dobila
dozvolu da prati rad sudija imama
iz „Islamskog šerijatskog saveta“
u Lejtonu. Za to vreme vodila je
razgovore sa doktorom Hasanom,
glavnim sudijom imamom, drugim sudijama članovima veća, kao
i sa nekim od muslimanki koje su
se sudu obraćale uglavnom zbog
slučajeva porodičnog nasilja i zahteva za razvod braka. Većina sudija
imama „školovala“ se u medresama
Indije i Pakistana ili na islamskim
fakultetima, kao što je Al-Azhar u
Egiptu.
Britanski zakon ne priznaje razvod koji odobri šerijatski sud, niti
šerijatski sud priznaje građanski
razvod. Taksa za pokretanje parnice za muškarce iznosi 100, a za
žene 250 funti (ženske iskaze pred
sudom treba potkrepiti i potvrditi
pa to više košta). Iskazi muškaraca
se ne proveravaju i on može osporiti iskaze žene, pri čemu su potrebni
svedoci sa strane, poželjno muški.
Jedno muško svedočenje vredi kao
dva ženska. Prema rečima doktora
Hasana, to je zato što žene podležu
osećenjima, dok muškarci najpre
razmisle pre nego što progovore.
I uprkos tako očiglednoj pristrasnosti sudova prema muškarcima
i otvorenoj polnoj diskriminaciji,
muslimanke se u velikom broju
obraćaju šerijatskom sudu. Deca
starija od sedam godina na starateljstvo se dodeljuju ocu.
Ovakvo stanje stvari u praksi je
izrodilo još jedan neverovatan paradoks. Naime, šerijat dopušta brak
sa devojčicama koje su, po britan-
„Ako dve trećine
stanovništva sutra
odluči da uvede
šerijat onda takva
mogućnost mora
da postoji. Kako
to možete sprečiti
na zakonski način?
Većina odlučuje. To je
suština demokratije“.
skom zakonu, još uvek deca. Pronađeno je solomonsko rešenje koje
odstupa od principa univerzalnosti
prava. Muslimanima je priznato
pravo da se (van Velike Britanije)
venčavaju u skladu sa svojim običajima, ali se istovetna praksa izvan
okvira braka zasnovanog na šerijatskom pravu smatra seksualnom
zloupotrebom dece, koja podleže
krivičnom gonjenju. Sudski presedan je bio slučaj u kome je suprugu
venčanom po muslimanskim zakonima dozvoljeno da nesmetano
nastavi obavljanje bračnih dužnosti
sa trinaestogodišnjom devojčicom.
Podsetimo se nekih medijski
propraćenih primera.
Autorima američke animirane komedije „South Park“ i žaoci
njihove satire nije izmakao ni prorok Muhamed. Prvi pokušaj da se
pomene dogodio se 2006. godine.
Autori serije su pokušali da naprave satirični komentar na karikature proroka Muhameda objavljenovembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 37
ne u jednim danskim novinama.
„Comedy Central“, koji emituje
„South Park“, nije im to dozvolio.
U aprilu 2010. godine, u jubilarnoj
200. epizodi serije, prorok Muhamed se javlja kao jedan od likova
u epizodi. Sutradan po emitovanju
ove epizode, na sajtu radikalne
islamističke organizacije „Revolution Muslim“ sa sedištem u Njujorku, osvanulo je „upozorenje“,
propraćeno odgovarajućim video
zapisom, da bi Met Stoun i Trej
Parker mogli završiti onako kako
je u Holandiji završio Teo van
Gog. Pored upozorenja, na sajtu su
objavljene i privatne adrese dvojice autora serije. Naredna epizoda,
zamišljena kao nastavak prethodne, po nalogu „Comedy Central“,
cenzurisana je. Ove dve epizode
takođe nisu emitovane ni na vebstranici što je, inače, običaj nakon
TV emitovanja.
Slučaj Salmana Ruždija i njegovog romana „Satanski stihovi“
ostaje kao slučaj koji je otvorio
moderno poglavlje bogate istorije blasfemije i cenzure. Knjiga, za
koju kritičaru kažu da je od znatne
književne vrednosti, naišla je na
žestoku osudu islamskih fanatika
gotovo odmah po objavljivanju.
Najpre je zabranjena u Indiji, a na
demonstracijama u Britaniji javno
je spaljivana. U februaru 1989. godine, nakon izuzetno nasilnih demonstracija u Pakistanu, vrhovni
vođa Irana, ajatolah Ruholan Homeini, izdao je fatvu kojom se muslimani u svetu pozivaju da ubiju
pisca i bilo koga iz izdavačkog
sveta ko ima veze s objavljivanjem
knjige. Ruždiju je u
38
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
Foto: Nick Edwards
Britaniji dodeljena policijska zaštita i od tog trenutka počinje njegov
neveseli život žrtve progonitelja,
verskih fanatika.
Pisac je, srećom, još uvek živ. Iz
Irana je 1998. saopšteno da je fatva
povučena, a te iste godine Ruždi je
objavio da se više neće kriti. Međutim, Iranska novinska agencija
je 2006. godine objavila da je fatva
ipak i dalje na snazi, budući da je
može povući samo onaj koji ju je
i izdao, a Homeini je umro 1989.
godine.
Žrtava je ipak bilo. U julu 1991.
ubijen je japanski prevodilac „Satanskih stihova“, Hitoši Igaraši
(ironično, konvertit u islam i podržavalac ajatolahove fatve). Istog
meseca i godine, u svom milanskom domu, pretučen je i nožem
ranjen italijanski prevodilac romana, Etore Kapriolo. Norveški
izdavač dela, Viliam Nigard je u
oktobru 1993, ispred svoje kuće u
Oslu, ranjen sa tri hica iz pištolja.
Najozbiljniji zločin u vezi sa ovom
fatvom dogodio se u Turskoj, jedinoj većinski muslimanskoj zemlji
u kojoj roman nije bio zabranjen.
Prevodiocu dela na turski, Azizu
Nesinu, prećeno je u više navrata, a u julu 1993. islamski fanatici
zapalilu su hotel u anadolijskom
gradu Sivasu, u kome su se okupili intelektualci alevisti ,a čijem
je okupljanju prisustvovao i sam
Nesin. Nesin se spasao, ali su u
požaru nastradala 37 pripadnika alevizma i dva člana hotelskog
osoblja.
Vođe verskih zajednica izrazile su duboko žaljenje i razumevanje za bol nanet muslimanima.
Imanuel Jakobovic, vrhovni rabin
„Ujedinjene hebrejske kongregacije Komonvelta“, usprotivio se
objavljivanju knjige. Kao i kanteberijski nadbiskup Robert Runsi.
Na sekulranom zapadu novinski
članci bili su prepuni razumevanja za „štetu i bol nanetu svetskoj
muslimanskoj zajednici“ (?!),
dok su političari, među njima i
bivši američki predsednik Džimi
Karter, tugaljivim frazama govorili o tome da je pisac „morao biti
svestan posledica svog stvaranja“ i
da je morao „uzeti u obzir osećanja
vernika“.
Ono što se zapravo dogodilo je
sledeće – jedan teokratski diktator
je običnom pretnjom zadao udarac
sekularnim vrednostima Zapada,
među kojima je sloboda govora i
izražavanja jedna od temeljnih.
Politička korektnost kritike može
poštedeti samo nevoljne osobine,
kao što su nacija, rasa, pol, fizičke
karakteristike, starost... S druge
strane, ideologije, a religije se svakako kvalifikuju za ovu kategori-
„Pogubite one koji
kažu da je islam
nasilna religija“.
ju, ne zaslužuju nikakav imunitet
od kritike. Upravo suprotno. One
nam svakodnevno pružaju i suviše
razloga za žestoku i beskompromisnu kritiku. Kritika religije, ma
koliko oštra bila, morala bi se smatrati temeljnom demokratskom tekovinom.
Sva neurastenija, histerija i šizofrenija indukovana religijom i
nerazumnim zahtevom za njeno
neupitno poštovanje, odlično je
ilustrovana događajima izazvanim objavljivanjem karikatura u
jednom danskom dnevnom listu u
septembru 2005. godine. List „Jyllands Posten“ je objavio 12 karikatura različitih autora čija je tema
bio prorok Muhamed. Pet meseci
nakon objavljivanja karikatura u
Danskoj, došlo je do nereda koji
nisu ostavljali mesta sumnji o islamu kao religiji mira i ljubavi.
Demonstranti u Britaniji nosili
su transparente na kojima je pisalo
„Pogubite one koji kažu da je islam
nasilna religija“. Britanci su poruku, izgleda, shvatili vrlo ozbiljno
sudeći po tome da je Britanija bila
jedna od retkih zapadnih zemalja čiji listovi nisu, u znak podrške
danskim kolegama i slobodi govora, preneli neku od spornih karikatura. Zanimljivo je da niko od
demonstranata koji su nosili transparente kojima se poziva na ubijanje protivnika islama nije uhapšen,
ali su uhapšena dvojica protivdemonstranata koji su nosili sporne
karikature.
I opet, razumevanje i saosećanje izražavani su za povređena
osećanja muslimanskih vernika.
Vladimir Putin, u to vreme ruski
predsednik, izjavljuje da danska
vlada slobodu govora koristi kao
plašt kojim krije one koji vređaju
muslimane, a Žak Širak, u to vreme predsednik Francuske, da „treba da se izbegne sve što može da
povredi osećanja drugog, naročito
verska“.
Vatikan je izdao saopštenje koje
ovo ludilo sumira na najbolji način: „Pravo na slobodu misli i izražavanja iz Deklaracije o pravima
čoveka ne može se odnositi na pravo da se vređaju osećanja vernika.
To važi za sve religije.“
Jedna od morbidnijih reakcija
na karikature zabeležena je u Iranu, čiji je predsednik Ahmadidženad poznat po tome što Holokaust
naziva običnim mitom. Najtiražniji dnevni list u Iranu, „Hamšari“,
raspisao je konkurs za 12 najboljih
karikatura o Holokaustu..
Iz preobilja primera ekstremne
verske zatucanosti i nepokolebljivog zahteva da se ona poštuje po
cenu života, izdvajam tragikomičan slučaj iz 2007. koji je danima
bio novinska vest širom planete.
Engleskinja Džilijan Džibons
radila je kao učiteljica u engleskoj
školi u Kartumu, glavnom gradu
Sudana. Jednog dana uhapšena
je na osnovu optužbe za vređanje
islama jer je razredu dozvolila da
plišanog medvedića nazovu Muhamed. Prijavila ju je koleginica
iz škole, žena zaposlena u školskoj
administraciji. Jedan od dečaka
iz razreda, po imenu Muhamed,
u pokušaju da učiteljicu, koju je
razred voleo, spasi neprijatnosti,
istupio je sa tvrdnjom da je plišani
meda nazvan po njemu a ne proroku.
Zalaganje dece iz razreda nije
imalo nikakvog efekta. Protiv učiteljice je podignuta optužnica po
članu sudanskog krivičnog zakona
za „vređanje religije, podsticanje
mržnje, seksualno uznemiravanje,
rasizam, prostituciju i nepoštovanje religioznih verovanja“ (sve to
u jednom članu), a osuđena je za
„vređanje religije“ na 15 dana zatvora i deportaciju. Međutim, oko
10.000 demonstranata, među kojima je bilo i onih sa mačetama,
dan nakon suđenja i nakon što su
imami po lokalnim džamijama
držali zapaljive propovedi protiv
nesrećne žene, izlazi na ulice grada zahtevajući smrtnu kaznu. Na
demonstracijama su se čuli uzvici
„nema tolerancije, ubijte je“, „streljajte je, streljajte“ ... Nesrećna žena
je nakon toga prebačena na tajnu
lokaciju. Morala je da interveniše
Velika Britanija, koja je u diplomatsku misiju u Sudan poslala
dvoje parlamentaraca, muslimana.
Oni su kod predsednika Sudana
izdejstvovali njeno oslobađanje,
nakon čega je vraćena nazad u Britaniju.
Po povratku u zemlju istraumirana učiteljica je izjavila: „Gajim
veliko poštovanje prema islamu i
ne bih svesno nikoga uvredila.“
Veliko poštovanje?
Često me nazivaju islamofobom. S razlogom. Islamofobija je
strah od islama. Mene zaista plaši
ova nehumana ubilačka ideologija
i, posebno, posledice njenog neposrednog delovanja u svetu. Ali,
tačnije bi bilo reći da sam antiislamist na način na koji je neko antinacista. U zemljama sa većinskim
muslimanskim stanovništvom ne
postoji koncept multikulturalizma, dok u zemljama sa manjinskim muslimanskim stanovništvom ovi uspevaju da nametnu
svoje izrazito nazadne „vrednosti“
Na demonstracijama
su se čuli uzvici
„nema tolerancije,
ubijte je“, „streljajte je,
streljajte“ ...
i, pri tom, većinsko nemuslimansko stanovništvo nateraju na „poštovanje“ istih. Monolitnost islamskog monoteizma ispoljava takav
stepen okrutnosti i prema svojim
sledbenicima i prema „nevernicima“ da ih temeljno dehumanizuje
u obimu koji ovu religiju odvaja od
bilo kakve „duhovnosti“.
Prilikom rasprava na temu islama, i religija uopšte, svakodnevno
mi se skreće pažnja na to da je Kuran nastao u određenom vremenu,
na određenoj teritoriji i pod određenim istorijskim okolnostima, te
da bi trebalo da to imam u vidu
kada ga kritikujem kao ideološku
podlogu terorizma. U redu, ali budući su to spisi koje su pisali ljudi
pod određenim istorijskim okolnostima, što bi trebalo da bude jasno svakome ko se potrudio da ih
pročita i izanalizira, a ne nikakva
otkrovenja i božija reč, i Biblija i
Kuran odražavaju moral i vrednosti svog vremena i svojih zajednica.
Oni nisu univerzalni, kako se to
kroz neumornu klerikalnu propagandnu mašineriju uporno natura,
a daleko od toga da predstavljaju
vrhunac ljudske etike. Naprotiv.
Kad god je čovečanstvo htelo da
zakorači napred, u pravcu veće čovečnosti i napretka koji bi omogućio bolji život za više ljudi, moralo
je koliko-toliko da se ratosilja tereta religije. Priznati to, jasno i glasno, značilo bi urušiti same osnove
vladajućih monoteizama. +
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 39
Hronika
Hronika
20. januar 2012. Nakon poziva gradonačelnika Novog Sada da prestanu podele i da se zajednički oda pošta
žrtvama novosadske Racije 23. januara, sukob sa Eparhijom bačkom je doživeo vrhunac. Pavličiću je od strane
Eparhije poručeno da laže i da se ponaša necivilizovano
i anticrkveno.
Gradonačelnik Novog sada je na vrlo primeren način pozvao da se zajednički obeleži bitna godišnjica
stravičnog zločina kada je 1300 novosađana bačeno
pod led. Nigde, međutim, nije pomenuto da je svih
1300 žrtava bilo pravoslavne veroispovesti, te je neshvatljivo da SPC privatizuje ovu komemoraciju na
kome se izvode samo pravoslavni rituali. Čak ni to ne
bilo potpuno neprihvatljivo da Eparhija nije angažovala obezbeđenje koje je zabranilo pristup gradskim
čelnicima i ambasadorima Mađarske i Izraela. Krajnje
hrišćanski, zar ne? Upotreba fizičke sile i pravljenja
nedodirljivih samo zato što nose mantiju su očigledno
dokaz bahatosti i moći čelnika SPC i prst u oko svima
koji misle da se SPC ponaša nedostojno svojoj ulozi u
društvu.
24. februar 2012. Crkva Svete Trojice u Vranju će
imati besplatno grejanje. Gradsko veće ovog grada je
preuzelo milionski dug Crkve prema JP Novi dom, a od
sada će im građani plaćati grejanje, što će na godišnjem
nivou biti oko 677.000 dinara.
U budžetu grada Vranja, za socio-humanitarne dotacije je izdvojeno ukupno 5 miliona dinara. Od tih
para će Vranjanci platiti grejanje Crkvi Svete Trojice,
40
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
iako grad već godinu dana ne plaća grejanje za škole,
javne ustanove i preduzeća, a taj dug je oko 22 miliona
dinara. U obrazloženju stoji da je crkva neprofitabilna
ustanova i da se izdržava od priloga “verujućeg naroda” i “prodaje sveća” što nije dovoljno da se izmire svi
dugovi. Centar za razvoj neprofitnog sektora nam daje
informaciju da je SPC, pa samim tim i vranjska eparhija, od Vlade Srbije u poslednje četiri godine kroz razne donacije dobila oko 20 miliona evra.
18. mart 2012. Vicepremijer i ministar unutrašnjih
poslova Ivica Dacić i partrijarh srpski Irinej potpisali
Foto: TANJUG
su večeras u Patrijaršijskom domu Memorandum o saradnji Srpske pravoslavne crkve (SPC) i Ministarstva
unutrašnjih poslova (MUP) na sprovođenju Strategije
za borbu protiv droga u Srbiji.
Vlada Srbije očigledno neće ili ne želi da shvati da
je narkomanija bolest, a ne porok. Bolesti se leče u
bolnici, a ne u kampovima za odvikavanje (čitaj: Crna
Reka) gde nestručno osobolje vrši „lečenje“ štićenika, metodama iz srednjeg veka koje uključuju i
batinjanje. I pored „slučaja Crna Reka, Ivica Dačić se
odlučuje na promovisanje nadrilekarstva sa najvišeg
državnog nivoa. Očigledno da je predizborna kampanja podesna za igrarije i sa onim najugroženijima.
Podsetićemo da Centar za lečenje zavisnosti vapi za
pomoć, ali je ipak pomoć jednoj takvoj ustanovi nepopulistički čin koji neće imati mnogo izbornih poena.
ženjem „da ima viševekovni crkveni i pravni kontinuitet
i subjektivitet“ u Crnoj Gori.
Ideologija ispred zakona. Ovako možemo protumačiti stav Mitropolije koja ne priznaje svetovnu vlast jedne države i tumači „Zakon o pravnom oložaju vjerskih
zajednica“ iz 1977. gde se kaže da taj zakon traži registraciju samo novoosnovanih verskih zajednica i da bi
Đukanović i njegovi saradnici trebalo da se registruju
kod SPC.
7. april 2012. Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer Zukorlić objavio je da će se kandidovati za
predsednika Srbije na predstojećim izborima.
2. maj 2012. Pokret “Dveri” je objavio saopštenje pod
nazivom “Pismo pravoslavnima” u kojem između ostalog stoji da se na ovim izborima ne glasa za političke partije, već za Hrista ili protiv Hrista, za carstvo nebesko, a
ne zemaljsko i pozvali građane da glasaju po svojoj “svetosavskoj i svetolazarevskoj svesti”.
Kao što je kandidovanje Zukorlića igranje sa verskim osećanjima muslimana, tako je i saopštenje „Dveri“ pokušaj da se na osnovu pravoslavne većine u Srbiji
zadobije podrška glasača. Pored uobičajenih ksenofobnih i homofobnih izjava ovog puta imamo i Hrista na
„izbornoj listi“. Iako „Dveri“ imaju podršku određenih
struktura u SPC, ovakva saopštenja nisu ni na nivou
same SPC.
Foto: islamskazajednica.com
Najeksplicitniji primer mešanja religije i države.
Iako sa pravnog stanovišta, Zukorlićeva kandidatura
nema prepreke, vrlo je jasan pokušaj mešanja verskih
osećanja sa izborom sekularnih predstavnika vlasti.
10. april 2012. U informativnoj emisiji „Slike dana“,
koju emituje niška TV „Belle amie“, predsednik opštine
Medijana i kandidat Demokratske stranke za funkciju
gradonačelnika Niša, Dragoslav Ćirković je, pri poseti
dečijem vrtiću, izjavio: „Tako mi je drago da je gradska
opština Medijana u deci iznašla ljude, verujuće ljude. Jer
šta je to čovek ako ne veruje? Onda nisam potpuno siguran da i jeste čovek.“
Kandidat DS-a je izgleda poverovao rezultatima
prethodnog popisa da ateista u Srbiji ima oko 2%, pa je
smatrao da neće mnogo ljudi uvrediti svojom izjavom.
Međutim, sve i da se broj ateista meri promilima, izjava ovakvog tipa spada u govor mržnje. Ali u izbornoj
kampanji se, izgleda, sve prašta, pa je i ova izjava prošla
nezapaženo. Očigledno da je dodvoravanje većini bitnije od kršenja Ustava i zakona i prava građana na slobodu (ne)verovanja..
1. maj 2012. Vlasti Crne Gore zatražile su od Mitropolije crnogorsko-primorske SPC da se registruje u Crnoj Gori kao verska zajednica kako bi rešili status sveštenika te crkve koji nemaju državljanstvo, a borave na
teritoriji Crne Gore. Mitropolija je to odbila sa obrazlo-
4. maj 2012. Mitropolit Amfilohije Radović podržava
ulazak Crne Gore u EU, ali smatra da bi doprinos Crne
Gore, Srbije i drugih balkanskih zemalja EU bio u tome
da pomogne evropskim državama, evropskim narodima
i SAD da se NATO rasformira i da nestane sa lica zemlje.
Risto Radović je izjavio da „takav novi poredak nije
poredak po Bogu i da taj militaristički imperijalni duh
treba da se zameni duhom Jevanđelja. NATO treba
da se rasformira i da nestane sa lica zemlje i da se ‘tomahavci’ i osiromašeni uranijum, kojim je zatrovana
kosovska srpska zemlja, pretvore u raonike, u mir i u
istinsko bratstvo i zajedništvo među ljudima i među
evropskim i svjetskim narodima“. Već je postalo uobičajeno da se crkveni velikodostojnici mešaju u geopolitičke prilike, a kroz pravoslavlje. Pitanje je na osnovu
čega?.
10. maj 2012. Ombudsman Saša Janković utvrdio je
nepravilnosti u radu Školske uprave u Jagodini, jer su
2011. postupile suprotno ustavnom načelu odvojenosti
crkve od države tako što je školama upućen dopis da se
nedelja, 16. oktobar 2011. godine proglasi radnim danom, a učenici pozovu na organizovani doček crkvenog
velikodostojnika.”
Pored školske slave i veronauke, država je prešla i na
vannastavne aktivnosti. Nadamo se da će ova pravno
utemeljna odluka ombudsmana biti početak prestanka zloupotrebe dece u verske svrhe.
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 41
10. maj 2012. Poznati novosadski aktivista Zoran Petakov osuđen je na 100 dana zatvora jer je odbio da plati
kaznu od 100.000 dinara po četiri godine staroj presudi za vređanje vladika SPC koje je nazvao „četiri jahača
Apokalipse“.
Ponovo kršenje Ustava, ali ovaj put nije u pitanju čuveni član 11. već je dovedena u pitanje sloboda javnog
govora i izražavanja. Episkop Irinej Bulović je tužio Petakova jer ga je nazvao jednim od jahača Apokalipse i
zahtevao odštetu u visini od million dinara, ali je presudom osuđen na 100 000 dinara. Kada ateisti ukazuju
na kršenje sekularnosti to se smatra govorom mržnje,
a kada SPC na najbrutalniji način krši Ustav i zakone
to je sloboda govora. Dupli aršini i „slobodno sudijsko
uverenje“ na osnovu ličnih (verskih) afiniteta sudije.
Zamislite da je sudija musliman presudio oko krađe
svinje time što je osudio kradljivca, ne zato što je ukrao
svinju, već zato što svinjetina za njega kao muslimana
uvreda. Poruka ove presude je da niko ne sme da se drzne u „besprekorne ličnosti“ glavešina SPC jer će pored
„onozemaljskog“ doživite i ovozemaljski sud. Slučaj je i
pred sudom u Strazburu, a održan je i građanski protest
u Novom Sadu. Hrišćanstvo i praštanje. Šta to beše?
12. maj 2012. Patrijarh srpski Irinej svečano je u Trebinju dodelio Emiru Kusturici Orden Svetog Save. Ovo
priznanje Kusturici je dodelio Sinod Srpske pravoslavne
crkve na predlog episkopa zahumsko-hercegovačkog i
primorskog Grigorija.
Ovaj orden je svrstao Kusturicu u društvo Draže
Mihailovića, Vladimira Putina, Dmitrija Medvedeva,
Sergeja Šojgua, Bogoljuba Karića, Miroslava Miškovića,
Milke Forcan, Aleksandra Konuzina i Novaka Đokovića. U plejadi ovih raznovrsnih Srba, postavlja se pitanje
motiva dodele ovog ordena Kusturici?
24. maj 2012. Na stranici Vlade Republike Srbije pojavila se informacija da je ponovo doneta uredba o izdavanju doplatne poštanske marke „Izgradnja hrama Svetog
Save“.
Osmi put, osmom uredbom, apsolutno svi građani
Srbije su dužni da grade verski objekat Srpske pravoslavne crkve. U ovaj „Skadar na Bojani“ je do sada potrošeno 50 miliona dolara, iako je, prema predračunu iz
1986. godine, trebalo ukupno da se plati samo 12 miliona dolara. Računajući i inflaciju, ovaj iznos je otišao „u
nebo“, a svi vidimo da je objekat daleko od završenog.
Osmom protivustavnom uredbom (pre toga 2001, 2003,
2005, 2007, 2008, 2009, 2010) država je uvela obavezne
doplatne markice koje su u poštama širom Srbije morali
da plaćaju svi građani, dakle i oni koji nisu pravoslavci.
Udruženje građana „Ateisti Srbije“ je podnelo zahtsev
za ocenu ustavnosti te odredbe. I dalje čekamo...
42
Veliki Prasak | broj 4 | Novembar 2012
28. maj 2012. Novi selektor fudbalske reprezentacije
Srbije, Siniša Mihajlović udaljio je iz ekipe igrača Adema
Ljajića. Selektoru Mihajloviću zasmetalo je što mladi „vezista“ Fiorentine iz, kako je sam rekao ličnih stavova nije
želeo da peva himnu „Bože pravde“.
Na osnovu nerazumnog „sporazuma“ kojim su igrači obavezni da pevaju himnu „Bože pravde“, iz tima je
izbačen Adem Ljajić. Siniši Mihajloviću, velikom Srbinu i pravoslavcu nije bilo ništa čudno što jedan reprezentativac muslimanske veroispovesti ima problem
sa himnom koja je potpuno posvećena pravoslavnim
Foto: TANJUG
vernicima, a ne državi, zbog čega svi nepravoslavci ne
mogu da se identifikuju sa njom. Iako Ljajić ničim nije
poremetio red ili svojim ponašanjem izazvao revolt pri
intoniranju himne, osim što je nije pevao, selektoru je
to zasmetalo i odstranio je momka iz ekipe.
04. jun 2012. Nakon predsedničkih izbora, u nekoliko
dana, oba kandidata za predsednika, Boris Tadić i Tomislav Nikolić su,“privatno” posetili patrijarha Irineja da
od njega „traže blagoslov i savet o tome šta činiti u teškim
vremenima“.
Privatne posete dva građanina Republike Srbije verskom poglavaru ne predstavljaju nikakav problem, jer
su pomenuta dvojica u takvom svojstvu i posetili Miroslava Gavrilovića. Međutim, težnja SPC da se po ko zna
koji put meša u državne poslove, iako u svojm redovima
ne procesuira pedofile, homofobe i ratne huškače ponovo postavlja pitanje sekularnosti, odnosno nesekularnosti Republike Srbije. +
Bezbožni humor
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 43
I ti i ja smo ateisti.
Ja samo verujem u jednog boga
manje nego ti. Kada shvatiš
zašto odbacuješ sve ostale
moguće bogove, shvatićeš
zašto ja odbacujem tvog
Stiven Roberts
Ja sam ateista jer nas religija
uči da budemo zadovoljni nerazumevanjem sveta oko nas
Ričard Dokins
Ne samo da
nema boga,
nego pokušajte
da pronađete
vodoinstalatera
nedeljom
Vudi Alen
Ako bog postoji,
ateizam je za njega
manja uvreda od
religije
Edmond De Gonkur
Nema nijedne religije
koja nije bezbožno rušila
Meša Selimović
Nisu sva mišljenja jednaka.
Neka su bolje podržana
logikom i argumentima
od drugih
Daglas Adams
Što više proučavam religiju, sve
više sam ubeđen da čovek nikada
nije obožavao ništa drugo osim
samog sebe
Verovanje razdvaja
Ričard Barton
Nije li dovoljno videti
da je bašta lepa, bez
potrebe da verujemo
da se u njoj nalaze
dobre vile
Daglas Adams
ljude. Sumnja ih
ujedinjuje
Piter Justinov
O Mariji i devičanskom rođenju:
Šta je verovatnije: da je ceo prirodni
poredak suspendovan, ili da je
jevrejska namiguša izrekla laž?
Dejvid Hjum
novembar 2012 | broj 4 | Veliki Prasak 44
Download

Otvori PDF - Veliki Prasak