56
2/2013
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE –
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
Radivoje KASTRATOVIĆ∗
Zastarelost potraživanja naknade štete –
sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom
prouzrokovanom krivičnim delom
UDK:347.426:347.131.2
Dostavljen: 1.4.2013.
Prihvaćen: 5.5.2013.
Stručni rad
Apstrakt
1. UVOD
Zastarelost, kao pravni institut, za svoj osnovni cilj
ima obezbeđenje opšte pravne sigurnosti, koja bi bila
ugrožena ako bi jedno stanje koje nije dugo osporavano
bilo napadnuto tužbom. Do zastarelosti dolazi protekom zakonom utvrđenih subjektivnih i objektivnh rokova, čijim nastupanjem imalac prava može da izgubi
zakonsku mogućnost prinudne naknade pretrpljene
štete. Međutim, nekonzistentnost sudske prakse u relativno sličnim pravnim situacijama dovela je do pravne
nesigurnosti, odnosno smisao i cilj zastarelosti naknade
štete nisu ostvareni. Navedeno se, pre svega, odnosi na
različito tumačenje odredbe člana 377, stav 1 Zakona
o obligacionim odnosima1 u smislu davanja odgovora
na pitanje: Da li produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom važi
samo prema štetniku ili i prema licu koje za štetnika
odgovora? Autor ovog rada, uz navođenje činjenica i
pokušaj zauzimanja neutralnog stava u vezi sa pravilnom primenom pomenute odredbe, ukazuje na neophodnost da se najviše sudske instance na potpuno jasan
i nedvosmislen način opredele na koga se odrednica
„odgovorno lice” iz člana 377 Zakona o obligacionim
odnosima tačno odnosi i time prekinu višedecenijsko
„lutanje” u potrazi za odgovorom na ovo pitanje.
Vreme ima kapacitet da samostalno ili u kombinaciji
sa drugim činjenicama dovede do nastanka, odnosno
prestanka prava, njegove modifikacije ili gubitka ovlašćenja na zahtev.
Radi zadovoljenja principa pravde i pravičnosti, ali i
neophodnosti normalnog ostvarivanja tržišnih odnosa,
zakonom je propisano pravilo da se korišćenje i ostvarivanje prava prinudnim putem od strane državnih organa može ostvarivati samo u određenom periodu. To
vreme je rok zastarelosti potraživanja. Posle tog roka
izvršenje obaveze od strane dužnika ne može se pravno
prinudno ostvariti, ali je eventualno ispunjenje dugovanog punovažno i ne može se zahtevati povraćaj datog.
Na imovinsko-pravne odnose koji su veoma brojni i
izuzetno komplikovani, pravila o zastarelosti, o prekidu
i o obustavi zastarelosti moraju se primenjivati jednoobrazno od strane svih pravosudnih organa, jer se jedino
na taj način može ostvariti toliko neophodna pravna
sigurnost u robno-novčanom prometu.
Suštinski, u navedenom se ogleda i osnovni problem, a to je kako ostvariti ovu jednoobraznost rada
pravosudnih organa u ostvarivanju pravne sigurnosti.
U našoj aktuelnoj sudskoj praksi postoji izražena različitost stavova sudova u istim i sličnim okolnostima,
a što je nedopustivo, posmatrano sa aspekta pravne
sigurnosti. Naime, toliko hvaljena a isto toliko i osporavana kreativnost suda u stvaranju prava morala bi se
ograničiti principom jednoobraznosti pravosudnih organa u primeni prava, jer je nezakonito da mogućnost
ostvarenja nekog prava putem suda zavisi od toga koje
će sudsko veće u nekom sudu rešavati konkretni spor.
Ključne reči: zastarelost, naknada štete, pravna sigurnost, odgovorno lice
∗
„Takovo osiguranje” a.d.o. Kragujevac (pravni zastupnik).
e-mail: [email protected]
1
Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ br.
29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br.
31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 - Ustavna povelja, dalje u
tekstu: ZOO).
2/2013
Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom...
2. SMISAO I CILJ ZASTARELOSTI
Zastarelost predstavlja prestanak prava da se zahteva
ispunjenje obaveze protekom zakonom određenog vremena. Zastarelost potraživanja, kao pravni institut obligacionog prava, postoji kada poverilac usled pasivnog
držanja prema namirenju svoga potraživanja, u okviru
zakonom određenog vremena, izgubi pravo da zahteva njegovo ispunjenje protivno volji dužnika. To znači
da poverilac ne može da, putem tužbe, natera dužnika
da ispuni svoju obavezu, ali je i dalje ovlašćen da primi
ispunjenje obaveze od strane dužnika. S druge strane,
dužnik koji ispuni svoju zastarelu obavezu poveriocu
ne može tužbom da zahteva povraćaj onoga što je ispunio, bez obzira na to da li je znao ili ne da nije bio
dužan da ispuni svoju obavezu, budući da je došlo do
zastarelosti potraživanja.
Sud ne vodi računa o zastarelosti po službenoj dužnosti. Ako dužnik ne istakne prigovor zastarelosti, sud
će dosuditi poveriocu zastarelo potraživanje, jer pravo
nije prestalo da postoji. Dakle, zastarelost ima za posledicu da jednu utuživu obligaciju pretvori u neutuživu
(prirodnu) obligaciju. To znači da je dužnik oslobođen svoje obaveze prema poveriocu ukoliko se nakon
istaknutog potraživanja pozove na zastarelost koja je
protekom roka nastupila. Volja dužnika se ovde materijalizuje, sa stanovišta primene prava, u prigovoru zastarelosti kao zakonom predviđenom pravnom sredstvu
materijalne odbrane dužnika od ispunjenja sopstvene
obaveze.
Sva pitanja u vezi sa zastarelošću regulisana su imperativnim normama, rokovi su određeni zakonom, a
stranke ne mogu da ih svojim sporazumom skraćuju ili
produžavaju. Kada zastari glavno potraživanje, zastarevaju i sporedna potraživanja (kamate, troškovi itd.).
Zastarelost je slična održaju jer u oba slučaja dolazi
do izražaja uticaj vremena na postojanje subjektivnih
prava. Međutim, dok kod zastarelosti, protekom vremena, titular prava gubi pravo na sudsku zaštitu, kod
održaja, upravo suprotno, protekom vremena određeno
pravo stiče.
Iz navedenog možemo zaključiti da je osnovni smisao i cilj zastarelosti:
a) obezbeđenje opšte pravne sigurnosti, koja bi bila
ugrožena ako bi jedno stanje koje dugo nije osporavano, odjednom, tužbom bilo napadnuto;
b) vršenje pritiska na stranke da svoja prava vrše,
kako ne bi došle u situaciju da usled nevršenja ta svoja
prava ne mogu ostvariti, pošto je poznato da vreme kao
pravna činjenica utiče na nastanak, promenu i prestanak prava;
c) zaštita javnog interesa, jer kada pravo ne bi zastarevalo, sudovi bi bili opterećeni parnicama u kojima bi
se činjenična stanja usled dugog proteka vremena vrlo
teško mogla razjasniti, pa bi i ishod sporova često zavisio od slučaja.
Kao što je pomenuto, protek vremena ne dovodi do
zastarelosti, već je potrebno da se njemu pridruži volja
subjekta u čiju korist vreme teče. Dakle, zastarelost potraživanja sadrži dva bitna elementa: protek vremena i
ljudsku volju. Bez ljudske volje nema zastarelosti.
3. ROKOVI ZASTARELOSTI POTRAŽIVANJA
Zakon o obligacionim odnosima razlikuje tri vrste
zastarelosti zahteva za naknadu štete i to:
1. zastarelost potraživanja u slučaju deliktne odgovornosti za štetu koja nije prouzrokovana krivičnim
delom;
2. zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom i
3. zastarelost potraživanja naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze.
Član 376 Zakona o obligacionim odnosima (dalje
u tekstu: ZOO) propisuje rokove u kojima oštećeni,
kao poverilac, može potraživati naknadu štete koja je
nastala radnjama ili propuštanjem štetnika koja u sebi
ne sadrže obeležja krivičnog dela. Zakon ovde poznaje
dva roka. Prvi je subjektivan i povezan je sa saznanjem
za štetu i lice koje je štetu učinilo, a drugi je objektivan
i povezan je sa nastankom štete. Ova odredba sadrži i
poseban rok za slučaj kada je šteta nastala povredom
ugovorne obaveze, a koji je istovetan sa rokom zastarelosti obaveze koja nije izvršena.
Dakle, u prvom stavu člana 376 ZOO propisano je
da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine
od kada je oštećenik doznao za štetu i lice koje je štetu
učinilo. Stavom drugim predviđeno je da potraživanje
naknade štete u svakom slučaju zastareva za pet godina
od kada je šteta nastala. Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme
određeno za zastarelost te obaveze i propisano je stavom trećim.
Rok zastarelosti teče samo ako je poverilac u mogućnosti da zahteva ispunjenje obaveze, ali to ipak ne čini.
Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete (ZOO, čl. 186). To, u načelu, znači da
oštećenik stiče pravo da zahteva naknadu štete u času
kada dođe do štete. Ona može da nastane istovremeno
sa preduzimanjem štetne radnje ili nakon što je štetnik
tu radnju preduzeo. Ako se momenat nastanka štete i
momenat preduzimanja štetne radnje ne poklapaju,
potraživanje naknade štete dospeva u trenutku kada je
šteta nastala. Rok zastarelosti koji tada počinje da teče
obično se naziva objektivnim ili apsolutnim.
57
2/2013
RADIVOJE KASTRATOVIĆ
58
Trenutak nastanka štete često nije lako utvrditi, naročito kod nematerijalne štete. Kada se šteta ispoljava
u jednom dužem periodu, uzima se da je nastala kada
su štetne posledice dostigle svoj konačni oblik i obim.
„Rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne
štete počinje teći od dana kada su pojedini vidovi štete
dobili oblik konačnog stanja.”2 Prema odredbi čl. 203
ZOO, sud će na zahtev oštećenog dosuditi naknadu i
za buduću nematerijalnu štetu, ako je po redovnom
toku izvesno da će ona trajati i u budućnosti. U takvim
slučajevima objektivni rok zastarelosti teče od nastanka prvih štetnih posledica štetnikove radnje i odnosi se
na ukupnu nematerijalnu štetu za koju je po redovnom
toku stvari u času presuđenja bilo izvesno da će trajati i
u budućnosti. S druge strane, ako se nije moglo sa izvesnošću predvideti da će, kao posledica ranije štetnikove
radnje, u budućnosti nastupiti još neka šteta, onda rok
zastarelosti za takvu, nepredvidivu, buduću štetu, teče
od njenog nastanka, tj. tek kada se ona ispolji.
Opisani objektivni rok zastarelosti potraživanja
naknade štete primenjuje se samo ako tzv. subjektivni
rok zastarelosti istog potraživanja ističe nakon proteka
objektivnog roka. Prema shvatanju domaćih sudova,
subjektivni rok zastarelosti prava na naknadu štete ne
teče od štetnog događaja nego od štetnikovog saznanja za štetu, identitet štetnika i obim pričinjene štete.
„Svaki vid nematerijalne štete zastareva posebno, i to:
zastarelost potraživanja naknade nematerijalne štete
za fizičke bolove počinje da teče od prestanka bolova;
za strah od prestanka straha; za duševne bolove zbog
umanjenja životne aktivnosti od završetka lečenja i saznanja za trajno umanjenje životne aktivnosti ili pogoršanje zdravstvenog stanja kao dana saznanja za novu
težu posledicu.”3 Pod saznanjem za štetu podrazumeva se saznanje za sadašnju štetu, kao i saznanje za buduću štetu koja se može sagledati zajedno sa sadašnjom.
Od ovog opšteg pravila može da se odstupi kada je
šteta prouzrokovana krivičnim delom. Tada pravo na
naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada
istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, pod uslovom da je za krivično gonjenje predviđen
duži rok zastarelosti (ZOO, čl. 377). Prekid, odnosno
zastoj zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom
prekid, odnosno zastoj zastarevanja prava na naknadu
štete. Ako je vreme određeno za zastarelost krivičnog
gonjenja kraće od vremena u kojem zastareva pravo na
2
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 260/05 od 16.
februara 2005. godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu,
Beograd br. 67/2005.
3
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1427/05 od 26. maja
2005. godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije, br.
4/2005.
naknadu štete, rok zastarelosti potraživanja naknade
štete ne može se zbog toga skraćivati.
Posebno pravilo iz čl. 377, st. 1 ZOO odnosi se samo
na dužinu roka zastarelosti potraživanja naknade štete.
Njime se ustanovljava jedan produženi rok zastarelosti
potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim
delom. I kada je šteta pričinjena krivičnim delom, zastarevanje prava na naknadu štete ne može početi pre
nego što je šteta nastala, a rok zastarelosti počinje da
teče prema pravilu iz čl. 376 ZOO. Posebna pravila o
zastarevanju potraživanja naknade štete prouzrokovane
krivičnim delom primenjuju se i kada je krivični postupak obustavljen zbog zastarelosti krivičnog gonjenja.
Centralno pitanje koje se u praksi domaćih sudova
otvara na ovom terenu tiče se važenja privilegovanog
roka iz čl. 377, st. 1 ZOO. Naime, sudovi još nisu usaglasili stav o tome da li produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim
delom važi samo kada je zahtev za naknadu štete upravljen prema štetniku ili i onda kada je taj zahtev upravljen prema licu koje odgovara za štetnika.
4. PRIMENA ZAKONSKIH REŠENJA U PRAKSI
U praksi su se kao sporna javila određena pitanja u
vezi sa primenom posebnog roka zastarelosti prava na
naknadu štete prouzrokovane krivičnim delom:
1. Da li produženi rok zastarelosti potraživanja naknade štete koja je pričinjena krivičnim delom važi
samo prema štetniku ili i prema licu koje odgovara za
štetnika?
2. Da li se pomenuti produženi rok zastarelosti primenjuje samo kada je u krivičnom postupku prema
štetniku doneta pravosnažna osuđujuća presuda, odnosno može li, i ako može pod kojim uslovima, sud u
parničnom postupku da utvrđuje postojanje krivičnog
dela kao prethodno pitanje?
Dileme proizašle iz sudske prakse, naročito u pogledu važenja privilegovanog roka zastarelosti, starije su
od ZOO. One postoje još iz vremena Zakona o zastarelosti potraživanja, koji je donet 1953. godine. O ovom
pitanju, poslednjih godina, izjašnjavao se i Ustavni sud
Srbije u odlukama povodom ustavnih žalbi. Ustavni
sud je u odlukama po ustavnim žalbama Už-345/08 od
17. 3. 2010. godine, Už-583/08 od 1. 4. 2010. godine i
Už-1980/09 od 27. 1. 2010. godine našao da su ustavno
prihvatljivi razlozi iz kojih su redovni sudovi smatrali da privilegovani rok zastarelosti iz čl. 377, st.1 ZOO
teče samo prema učiniocu krivičnog dela kao štetniku,
a ne prema licu koje za tog štetnika odgovara, te da postupanjem redovnih sudova nisu povređena ustavom
garantovana prava: na pravično suđenje (Ustav RS, čl.
2/2013
Zastarelost potraživanja naknade štete – sporna pitanja u sudskoj praksi u vezi sa štetom...
32 ), na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo (Ustav
RS, čl. 36 ) i na rehabilitaciju i naknadu štete (Ustav RS,
čl. 35 ). Ranije je važio stav da se rokovi iz ovog člana
primenjuju samo u slučajevima kada je šteta nastala
izvršenjem krivičnog dela utvrđenog pravosnažnom
presudom. Samo izuzetno, parničnom sudu je data mogućnost da utvrđuje postojanje krivičnog dela. „Rok zastarelosti potraživanja naknade štete, propisan članom
377 ZOO, može se primeniti samo ako je krivično delo
utvrđeno u krivičnom postupku, a izuzetno u parničnom postupku, ako je krivični postupak obustavljen
ili se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro,
duševno oboleo ili ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog.
U protivnom se ima primeniti rok zastarelosti propisan
u članu 376 ZOO.”4
Naknada štete prouzrokovane krivičnim delom
može se ostvariti, kako isticanjem odštetnog zahteva u
krivičnom postupku, tako i podnošenjem tužbe za naknadu štete protiv učinioca, pri čemu oba pravna sredstva dovode do prekida zastarevanja. Kada je optužba
odbijena i oštećeni upućen na parnicu radi ostvarivanja
imovinsko-pravnog zahteva, moglo bi se uzeti da je nastupio uslovni prekid zastarevanja, analognom primenom člana 390 ZOO, pod uslovom da oštećeni podnese
tužbu za naknadu štete u roku od tri meseca.
„Odredbom člana 388 ZOO određeno je da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom
poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika
pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju
utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarivanja. Ukoliko su
tužilje podnele imovinsko-pravni zahtev u krivičnom
postupku, to je došlo do prekida zastarevanja njihovog
zahteva za naknadu štete, bez obzira na ishod krivičnog
postupka, pod uslovom da su tužilje, kao oštećene, u
roku od tri meseca od pravosnažnosti odluke krivičnog
suda pokrenule parnicu za naknadu štete.”5
Vrhovni sud Srbije je 2006. godine doneo odluku da
„rokovi zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana
377 ZOO teku samo prema učiniocu krivičnog dela kojim je šteta prouzrokovana, a ne prema državi odnosno
pravnom licu koje za štetu odgovara umesto njega po
odredbama člana 172 ZOO.”6
4
Vrhovni sud Srbije, Gž. 600/82, Karamarković, Tomislav.
(2003) Aktuelna sudska praksa iz građansko-materijalnog prava,
Poslovni biro d.o.o., Beograd, str. 379.
5
Apelacioni sud u Beogradu, Gž. 13795/10 od 13. 4. 2011.
6
Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev.1354/06 od 6. 9. 2006,
Intermex, Sudska praksa.
Isti sud je samo godinu dana ranije našao da „prema
čl. 377, st. 1 ZOO, kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok
zastarelosti, potraživanje naknade štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za
zastarelost krivičnog gonjenja. Pod odgovornim licem
ne podrazumeva se samo učinilac krivičnog dela, već
i lice koje odgovara za štetu koja je učinjena krivičnim
delom, iako ono nije učinilac tog dela.”7
5. ZAKLJUČAK
Iz prethodnih redova proizlazi da pitanje primene
rokova zastarelosti prema štetniku i odgovornom licu
može da se posmatra na dva različita načina. S jedne
strane postoji stav sudske prakse da je krivica imaoca
opasne stvari pravno irelevantna prilikom utvrđivanja
njegove građanskopravne odgovornosti za štetu od
opasne stvari, iako se možda upotreba opasne stvari
kojom je šteta pričinjena istovremeno kvalifikuje kao
krivično delo. Odnosno, privilegovani rok zastarelosti
potraživanja naknade štete pričinjene krivičnim delom može da se primeni samo u odnosu na izvršioca
krivičnog dela, a ne i na pravno lice koje umesto njega
odgovara za tako pričinjenu štetu trećem licu. S druge
strane, sudska praksa zaključuje da je upravo smisao i
cilj privilegovanog roka zastarelosti njegova primena
na svako odgovorno lice, nezavisno od osnova njegove
odgovornosti za štetu, bez obzira na to da li odgovorno
lice odgovara za sebe ili za drugoga, i uvek kada je šteta
pričinjena krivičnim delom.
Ovakve promene pravnih stavova u jednoj državi
koja se želi zvati pravnom - neprihvatljive su, a najviši
sudski organi, svesni dalekosežnosti posledica do kojih
dolazi donošenjem različitih odluka po istom pravnom
pitanju, dužni su da uvedu jednoobraznost i doslednost
prilikom zauzimanja pravnih stavova.
Očekujemo da će Ustavni i Vrhovni kasacioni sud
smoći snage da uspostavljene nedoslednosti otklone na
opšte zadovoljstvo svih koji se nađu u situaciji da svoja
prava i obaveze zasnivaju na onim odredbama zakona
koje su bile predmet pravnog tumačenja od strane najviših sudskih instanci.
7
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 od 30. 11. 2005,
Bilten Vrhovnog suda Srbije, br. 1/2006.
59
60
2/2013
SUDSKA PRAKSA SUDOVA DRŽAVA ČLANICA EU I EVROPSKOG SUDA PRAVDE / COURT PRACTICE –
PRACTICE OF THE EU MEMBER-STATES COURTS AND EUROPEAN COURT OF JUSTICE
Radivoje KASTRATOVIC
Attorney at law at Takovo Insurance Co. Kragujevac, Serbia
Tim bar of non-material claim –
notion and disputable issues in the jurisprudence
UDC:347.426:347.131.2
Introductory Work
SUMMARY
LITERATURA (REFERENCES)
The issue of obsolescence is regulated by the Law
on Obligations in Articles 361 to 393. A consequence
of the obsolescence is that it abolishes enforceability of
claims. During the proceedings, certain solutions given
by the legal practice, especially in the verdicts and decision of Serbian Supreme Court are analyzed. Special
attention is paid to the issue of obsolescence term and
a dilemma that was noticed during application of time
limits from articles 376 and 377 of Law on Obligations,
which occurred as a consequence of the execution of
criminal act.
The aim of the author is that the highest courts in the
country assume the same stance towards the legal questions, which is the way of ensuring judicial security as
an important civil order and general protection by law.
Karamarković, Tomislav. (2003) Aktuelna sudska
praksa iz građansko-materijalnog prava, Poslovni biro
d.o.o., Beograd
Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1354/06 od 6.
Septembra 2006, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda
Srbije
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev.br. 260/05 od 16.
Februara 2005. Godine, Bilten Okružnog suda u Beogradu, Beograd, br. 67/2005
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1427/05 od 26.
Maja 2005. Godine, Bilten sudske prakse Vrhovnog suda
Srbije, br. 4/2005
Rešenje Vrhovnog suda Srbije, Rev. 1335/05 od 30.
Novembra 2005, Bilten Vrhovnog suda Srbije, br. 1/2006.
Zakon o obligacionim odnosima (Službeni list SFRJ
br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Službeni
list SRJ, br. 31/93 i Službeni list SCG, br. 1/2003 – Ustavna povelja)
Key Words: obsolescence, indemnity, legal security,
responsible person
Download

V REVIZIJA 12-6