U PR A V N O PR A V O
UPRAVNO PRAVO
NAČELO ZAKONITOSTI
(Član 5. Zakona o opštem upravnom postupku)
1.
Organ vlasti koji rešava po podnetom zahtevu za pristup informaciji od javnog značaja,
protiv čije odluke je dozvoljeno izjavljivanje žalbe, ima procesni položaj prvostepenog upravnog organa, pa u toj stvari ne može istovremeno da ima i položaj stranke i da bude tužilac u
upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Prema odredbama Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ("Službeni
glasnik RS", br.120/2004), podnošenje zahteva i ostvarivanje prava na pristup informaciji od javnog
značaja je upravna stvar, pa se zahtev za pristup informaciji od javnog značaja rešava primenom odredaba Zakona o opštem upravnom postupku.
Organ vlasti od koga se traži informacija, protiv čije odluke je dozvoljeno podnošenje žalbe, ima
položaj prvostepenog upravnog organa.
Pošto, u smislu čl. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 5. Zakona o upravnim
sporovima, organ vlasti koji u dvostepenoj upravnoj stvari rešava u toj stvari ne može istovremeno
da ima i položaj stranke i da bude tužilac u upravnom sporu.
Prema članu 12. ovog Zakona, tužilac u upravnom sporu može biti fizičko lice, pravno lice ili druga
stranka ako smatra da joj je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes.
U konkretnom slučaju, Okružni sud nije stranka, jer rešenjem Poverenika za informacije od javnog značaja Republike Srbije, nije rešavano o nekom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu tog
suda, već je rešavano o dužnosti Okružnog suda da kao nadležni organ javne vlasti postupi po zahtevu stranke, tražioca informacije.
Zbog toga Okružni sud nema pravni interes za podnošenje tužbe, a time ni legitimaciju u upravnom sporu.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, U. 6748/05 od 01.02.2006. godine)
NAČELO SASLUŠANJA STRANKE
(Član 9. Zakona o opštem upravnom postupku)
2.
Ako su u konkretnom slučaju sve odlučne činjenice utvrđene pismenim dokaznim sredstvima, organ koji vodi upravni postupak i rešava o pravu zaposlenog može oceniti da saslušanje
stranke pre donošenja rešenja nije neophodno.
-2-
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Tužbom se navodi da je u upravnom postupku povređeno načelo saslušanja stranke iz člana 9.
Zakona o opštem upravnom postupku.
Po oceni Vrhovnog suda Srbije, ovi navodi su neosnovani i to stoga što je stavom 2. iste odredbe propisano da se rešenje može doneti i bez prethodnog saslušanja stranke u slučajevima kada je
to zakonom dopušteno.
Naime, prema okolnostima slučaja, organ ceni da li je potrebno posebno saslušanje stranke radi
zaštite njenih prava odn. pravnih interesa ili je konkretna stvar takva da se saslušanje stranke pokazuje suvišnim.
Izjava stranke se uzima ako za utvrđivanje određene činjenice ne postoji neposredni dokaz ili se
takva činjenica ne može utvrditi na osnovu drugih dokaza – član 172. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Prvostepenim rešenjem određen je koeficijent na osnovu konačnog rešenja o raspoređivanju
a primenom odredaba Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. Zbog toga, i po oceni Vrhovnog suda Srbije, saslušanje stranke pre donošenja rešenja nije bilo neophodno, jer su
za primenu ovog zakona u konkretnom slučaju sve odlučne činjenice utvrđene pismenim dokaznim sredstvima.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 3691/07 od 10.04.2008. godine)
NAČELO OCENE DOKAZA
(Član 10. Zakona o opštem upravnom postupku)
3.
Kod postojanja pisanih dokaza da je lice Z.R. poginulo kao vojnik na prostoru vojnog
poligona “S...” nadležni organ je u obavezi da izjavu svedoka M.P. o toj činjenici ceni kao dopunsko dokazno sredstvo u nedostatku drugih dokaza okolnostima iz čl. 2. i 3. Zakona o
osnovnim pravima boraca vojnih invalida i porodica palih boraca ceneći sve dokaze u skladu
sa načelom ocene dokaza iz člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku a u cilju utvrđivanja odlučnih činjenica prema načelu istine iz člana 8. istog zakona.
Iz obrazloženja:
Iz spisa predmeta proizilazi da je Okružni sud po tužbi S.R. u upravnom sporu ocenio pravilnim
rešenje tuženog organa Sekretarijata za socijalnu i dečiju zaštitu Gradske uprave grada B... u predmetu priznavanja prava na porodičnu invalidninu, te da je pravilan zaključak tuženog organa da tužilja S.R. ne ispunjava uslove iz člana 13. u vezi člana 78. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca (“Sl. list SRJ” br. 24/98) jer iz dokaza u spisima predmeta proizilazi da je suprug tužilje Z.R. kao civilno lice na službi u Vojsci Jgoslavije nestao 5.8.1995. godine na vojnom poligonu “S...” i da je oglašen umrlim rešenjem Opštinskog suda, zbog čega je nesporno da suprug tužilje nije poginuo, umro ili nestao pod okolnostima iz člana 2. i 3. tog zakona.
Ispitujući pobijanu presudu Vrhovni sud Srbije nalazi da se ovakvo zaključivanje Okružnog suda u
B... ne može prihvatiti kao pravilno, jer je u spisima predmeta priložena izjava svedoka M.P. u kojoj je
-3-
UPRAVNO PRAVO
opisan način pogibije Z.R. prilikom napada hrvatske vojske te je nadležni organ bio u obavezi da izjavu
tog svedoka ceni kao dopunsko sredstvo a u nedostatku ostalih dokaza okolnostima iz člana 2. i 3. citiranog zakona i primenom člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 8. utvrdi prema načelu
istine odlučne činjenice od kojih zavisi zakonitost odluke u ovoj upravnoj stvari.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije u Beogradu Uvp. 106/03 od 30.09.2004. godine)
NAČELO DVOSTEPENOSTI U REŠAVANJU
(PRAVO NA ŽALBU )
(Član 12. Zakona o opštem upravnom postupku)
4.
Ako je stranka pogrešno upućena da protiv donetog rešenja može pokrenuti upravni spor,
umesto da podnese žalbu, tužba se odbacuje, a rok za žalbu teče od prijema rešenja o odbačaju tužbe.
Iz obrazloženja:
Imajući u vidu da se tužbom osporava prvostepeno rešenje, te da protiv rešenja donetog u prvom
stepenu stranka ima pravo na žalbu, u skladu sa načelom dvostepenosti iz člana 12. Zakona o opštem upravnom postupku, a da prema citiranim odredbama ovog zakona tuženi organ, kao prvostepeni, nije bio nadležan za donošenje osporenog rešenja, Vrhovni sud nalazi da je protiv osporenog
rešenja dopuštena žalba u upravnom postupku, te da je tim rešenjem data pogrešna pravna pouka o
mogućnosti neposrednog pokretanja upravnog spora. Ovo sa razloga, što se po nalaženju Vrhovnog
suda Srbije, pravo na vođenje upravnog spora protiv prvostepenog upravnog akta ne može zasnovati
neovlašćenim preuzimanjem i rešavanjem određene upravne stvari iz nadležnosti drugog organa suprotno odredbi člana 19. ZUP-a.
Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je odbacio podnetu tužbu primenom odredbe člana 28. stav 1.
tačka 4. Zakona o upravnim sporovima, s tim što rok za žalbu nadležnom drugostepenom organu za
stranku teče od dana dostavljanja ovog rešenja sudu, u smislu člana 200. stav 6. ZUP-a.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, U. 3270/03 od 11.06.2003. godine)
NAČELO PRAVNOSNAŽNOSTI REŠENJA
(Član 13. Zakona o opštem upravnom postupku)
5.
Pravnosnažna odluka doneta u upravnom postupku, može se ukloniti iz pravnog poretka
samo primenom nekog od vanrednih pravnih sredstava koja su propisana Zakonom o opštem
upravnom postupku, na način i u postupku propisanim tim zakonom.
-4-
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Pravnosnažno rešenje (protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor), a kojim je stranka stekla određena prava odn. kojim su stranci određene neke obaveze - može poništiti,
ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom - član 13. Zakona o opštem
upravnom postupku.
Tuženi organ, kao ni prvostepeni organ - po oceni Vrhovnog suda Srbije - u postupku donošenja
osporenog rešenja odn. ožalbene odluke, nisu postupili na način propisan citiranom odredbom zakona, čime su povredili pravila postupka na štetu tužioca.
Naime, navedenom ožalbenom odlukom predsednika opštine od 14.04.2008. godine uklonjena
je iz pravnog poretka naznačena odluka istog organa od 28.12.2007. godine, kojom je odlučeno da
se tužiocu dâ u zakup predmetno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini. Odluka je postala
pravnosnažna u upravnom postupku, a što se - u skladu sa navedenom odredbom člana 13. Zakona o
opštem upravnom postupku - moglo učiniti samo primenom nekog od vanrednih pravnih sredstava
koja su propisana tim zakonom i to na način i u postupku propisanim istim Zakonom.
Međutim, ni iz osporenog rešenja, kao ni iz odluke prvostepenog organa ne vidi se primenom kog
vanrednog pravnog sredstva prvostepeni organ stavlja van snage postojeću pravnosnažnu odluku kojom
se tužiocu daje u zakup poljoprivredno zemljište u državnoj svojini.
Kod ovakvog stanja stvari tuženi organ je, odlučujući o tužiočevoj žalbi izjavljenoj protiv odluke prvostepenog organa od 14.04.2008. godine, trebalo da tu odluku, kao upravni akt, poništi primenom odredbe člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku, imajući u vidu povrede pravila postupka učinjene od strane prvostepenog organa.
Kako tuženi organ nije postupio na navedeni način i u skladu sa navedenom odredbom Zakona,
to je i sam povredio pravila postupka propisana odredbom člana 199. Zakona o opštem upravnom
postupku na štetu tužioca.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4520/08 od 16.04.2009. godine)
6.
Dispozitivom rešenja kojim se ustupaju na upravljanje i korišćenje sredstva na osnovu
člana 11. Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, mora se odlučiti o rešenju kojim su ista sredstva prethodno data na korišćenje određenom preduzeću, odnosno drugom pravnom subjektu.
Iz obrazloženja:
Prema podacima u spisima predmeta rešenjem Ministarstva trgovine i usluga Republike Srbije
broj _____________od 8.9.1992. godine sredstva predstavništva preduzeća ustupljena su na privremeno korišćenje i upravljanje tužiocu. Navedeno rešenje doneto je na osnovu Odluke o organizovanju predstavništva u društveno preduzeće, koju su doneli zaposleni radnici, a u skladu sa Uredbom o
organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike BiH, Republike Slovenije i
Republike Srbije, kao i na osnovu Odluke o pripajanju ove poslovne jedinice preduzeća iz bivše
republike SRJ tužiocu. Rešenjem tuženog broj 361-01-10/2003-05 od 5. marta 2003. godine –
osporenim, tuženi je ista sredstva predstavništva preduzeća privremeno ustupio na upravljanje i
korišćenje drugom preduzeću. Osporeno rešenje tuženi je doneo na osnovu člana 11. uredbe o
zaštiti imovine delova preduzeća čije sedište je na teritoriji bivših republika SFRJ (“Sl. glasnik
RS” broj 31/2001), nalazeći da je tužilac postupao sa imovinom koja mu je poverena na upra-5-
UPRAVNO PRAVO
vljanje i korišćenje bez saglasnosti Vlade Republike Srbije, s obzirom da je zaključilo ugovor o
zakupu poslovnog prostora koji mu je poveren, a za koji prostor je dobijao naknadu, kao i naknadu za fiktivno preuzete radnike.
Po nalaženju Vrhovnog suda osporenim rešenjem povređena su pravila postupka. Naime,
sredstva predstavništva preduzeća, koja su rešenjem nadležnog Ministarstva broj ____________
od 8. septembra 1992. godine privremeno ustupljena tužiocu, na osnovu odluke zaposlenih radnika predstavništva o pripajanju ove poslovne jedinice tužiocu, ustupljena su sada i osporenim
rešenjem drugom preduzeću a da pri tome ranije doneto rešenje od 8.9.1992. godine nije uklonjeno iz pravnog prometa. Po nalaženju Vrhovnog suda, dispozitivom rešenja kojim se ustupaju
na upravljanje i korišćenje sredstva na osnovu člana 11. Uredbe o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, mora se odlučiti o rešenju kojim su ta
sredstva prethodno data na korišćenje određenom preduzeću odnosno drugom pravnom subjektu. U suprotnom, bez donošenja odluke o ranije donetom rešenju, u pravnom prometu ostaju dva
rešenja koja mogu proizvoditi pravna dejstva, a što može imati za posledicu sukobe interesa
pravnih lica u vezi sa sredstvima koja su im ustupljena na privremeno korišćenje i raspolaganje.
Naime, radi se o rešenju kojim su stvorena određena prava, odnosno određene obaveze, u skladu
sa načelom pravosnažnosti (član 13. Zakona o opštem upravnom postupku), te se u ovoj pravnoj
stvari ne može doneti nova odluka sve dok se ne odluči, na osnovu zakonom utvrđenih razloga,
o ranije donetom rešenju.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 956/03 od 17.09.2003. godine)
IZUZEĆE
(Član 32– 38. Zakona o opštem upravnom postupku)
7.
Samo pravnim sredstvom koje je dozvoljeno protiv rešenja o glavnoj stvari može se
osporavati odluka po zahtevu za izuzeće službenog lica, doneta u upravnom postupku ili
upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Osporenim zaključkom je odlučeno o pitanjima koja se tiču upravljanja postupkom, saglasno članu
210. stav 1. u vezi člana 34. Zakona o opštem upravnom postupku, a ne o upravnoj stvari koja je predmet postupka. Zbog toga je pogrešna pouka o pravnom sredstvu da se protiv osporenog zaključka može
podneti tužba Vrhovnom sudu Srbije, jer se zaključkom donetim po zahtevu za izuzeće službenog lica
odlučuje o procesnom pitanju koje je sporedno u odnosu na glavnu stvar i rešavanje o pravima i obavezama stranke u upravnom postupku.
Sud nalazi da se zaključak kojim je odbačen ili odbijen predlog (zahtev) za izuzeće ne može pobijati
posebnom žalbom u upravnom postupku u slučaju dvostepenog rešavanja odn. tužbom u upravnom sporu kada se o upravnoj stvari odlučuje u jednom stepenu. Upravni spor se može voditi protiv konačnog
zaključka u upravnom postupku, u smislu da ne postoji druga pravna zaštita protiv zaključka u upravnom postupku, a to nije slučaj sa zaključkom kojim se odbacuje ili odbija zahtev za izuzeće.
-6-
UPRAVNO PRAVO
Odredbama člana 36. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku je propisano da protiv zaključka
kojim se određuje izuzeće nije dopuštena posebna žalba, iz čega proizilazi da je žalba apsolutno isključena i kada se određuje izuzeće službenog lica, a i upravni spor je nedopušten protiv rešenja kojim bi žalba
protiv takvog zaključka bila odbačena. Stoga se odluka po zahtevu za izuzeće može pobijati u okviru
pravnog sredstva protiv rešenja o glavnoj stvari u upravnom postupku odn. u upravnom sporu.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7723/07 od 27.09.2007. godine)
STRANKA
(Član 39 – 42. Zakona o opštem upravnom postupku)
8.
U postupku izdavanja urbanističke dozvole pored podnosilaca zahteva za izdavanje urbanističke dozvole kao direktnih stranaka mogu učestvovati i zainteresovana lica kao indirektne stranke, a to su lica čija prava ili pravni interesi bi u postupku izdavanja urbanističke dozvole mogli biti povređeni.
U krug zainteresovanih lica spadaju vlasnici susednih objekata ili vlasnici i korisnici susednih parcela.
Iz obrazloženja:
Osporeno rešenje Pokrajinskog sekretarijata za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo od 3. juna
2002. godine je doneto uz pogrešnu primenu odredaba člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku (“Sl. list SRJ”, br. 33/97).
U članu 39. Zakona o opštem upravnom postupku je propisano da je stranka lice po čijem je zahtevu
pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje, radi zaštite svojih prava ili pravnih interesa,
ima pravo da učestvuje u postupku.
Iz citirane odredbe člana 39. Zakona o opštem upravnom postupku, proizilazi da u upravnom
postupku svojstvo stranke, pored lica o čijim pravima i obavezama se rešava u postupku tj. aktivne i
pasivne direktne stranke, imaju i tzv. indirektne stranke tj. zainteresovana lica koja u postupku učestvuju radi zaštite svojih prava i pravnih interesa. U upravnoj stvari izdavanja urbanističke dozvole,
direktne aktivne stranke su lica iz člana 45. stav 1. Zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja
(“Sl. glasnik RS”, br. 44/95), tj. lica koja su podnela zahtev za izdavanje urbanističke dozvole.
Po stanovištu ovog suda, koje se zasniva na sadržini gore citirane odredbe član 39. ZUP-a, ima
uporište u iznetom pravnom stavu veća za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije, u postupku izdavanja urbanističke dozvole, pored podnosilaca zahteva za izdavanje urbanističke dozvole kao direktnih stranaka, mogu učestvovati i indirektne stranke tj. zainteresovana lica koja ispunjavaju član
39. ZUP-a predviđen uslov a to je da se radi o licima čija prava ili pravni interesi bi u postupku izdavanja odnosno sadržinom urbanističke dozvole mogli biti povređeni, a ne da jesu povređeni. To
konkretno znači da u krug zainteresovanih lica svakako spadaju vlasnici objekta ili i vlasnici ili korisnici parcela a koji objekat odnosno parcela je susedna parcela na kojoj treba da se gradi objekat
ili izvode drugi radovi za koje se izdaje urbanistička dozvola, jer promena stanja u prostoru koja nastaje izgradnjom objekta ili izvođenjem drugih radova na susednoj parceli, objektivno uvek može
-7-
UPRAVNO PRAVO
imati i elemente koji su na štetu prava i pravnih interesa pomenutih lica. Iz toga, nadalje, proizilazi
da se u upravnom postupku izdavanja urbanističke dozvole svojstvo indirektne stranke mora priznati svakom licu koje dokaže svoj vlasnički ili korisnički pravni status na susednom objektu ili parceli,
a ne može se uslovljavati dokazivanjem od strane tih lica odnosno utvrđivanjem od strane organa
uprave, da prava ili pravni interesi pomenutih lica u konkretnom slučaju jesu povređeni.
Prema tome, u predmetnoj upravnoj stvari, tužbom osporeno drugostepeno rešenje Pokrajinskog sekretarijata za arhitekturu, urbanizam i graditeljstvo br. ___________od 3. juna 2002. godine, je nepravilno i nezakonito jer je drugostepeni organ žalbu (u ovom upravnom sporu tužioca) K.Ž. izjavljenu protiv prvostepenog zaključka od 3. aprila 2002. godine kojim mu nije priznato svojstvo (indirektne) stranke u postupku izdavanja predmetne urbanističke dozvole, kao
neosnovanu odbio pozivajući se isključivo na razloge koji se svode na utvrđenje drugostepenog
organa da prava ili pravni interesi K. J. nisu povređeni izdavanjem predmetne urbanističke dozvole. Takva argumentacija drugostepenog organa ne samo da nije u skladu sa odredbom člana
39. ZUP-a, o pojmu indirektne stranke u postupku, nego implicira i još jednu bitnu povredu pravila
upravnog postupka a koja se sastoji u tome da se od strane organa uprave utvrđuje nepostojanje povrede prava ili se od strane organa uprave utvrđuje nepostojanje povrede prava ili pravnog interesa
nekog lica, pre nego što je tom licu priznato svojstvo stranke i time mu omogućeno da adekvatno
učestvuje u upravnom postupku.
Iz navedenih razloga, a na osnovu člana 38. stav 1, člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, sud je poništio tužbom osporeno drugostepeno rešenje, a tuženi organ je dužan da donese novo rešenje u skladu sa odredbama člana 61. Zakona o upravnim sporovima. U ponovnom upravnom
postupku, potrebno je raspraviti i pouzdano utvrditi samo da li je K.J. vlasnik susednog objekta i korisnik parcele, pa u zavisnosti od toga odlučiti o zahtevu K.J. da mu se kao zainteresovanom licu
prizna svojstvo stranke u postuplku izdavanja predmetne urbanističke dozvole za izgradnju objekta
na parceli broj 769/1 K.O. Novi Sad II.
(Iz presude Okružnog suda u Novom sadu, U.219/02 od 31.10.2003. godine)
PUNOMOĆNIK
(Član 47 – 53. Zakona o opštem upravnom postupku)
9.
U situaciji kada organ uprave posumnja u pravilnost i obim izdatog punomoćja, dužan je da
- pre nego što donese odluku - naloži otklanjanje uočenih nedostataka.
Iz obrazloženja:
Rešenje prvostepenog organa od 30.06.2011. godine, kojim je tužiocu utvrđena poreska obaveza, uručeno mu je ličnom dostavom, kojom prilikom je on na povratnici stavio svoj pečat
05.07.2011. godine, a žalba na to rešenje je predata pošti 21.07.2011. godine i dostavljena prvostepenom organu 22.07.2011. godine.
Pošto je žalba podneta nakon isteka roka od 15 dana od dana dostavljanja rešenja, to je prvostepeni organ zaključkom odbacio žalbu tužioca kao neblagovremenu, a tuženi organ odbio
-8-
UPRAVNO PRAVO
žalbu tužioca izjavljenu protiv navedenog zaključka, našavši da je ova činjenica pravilno utvrđena. Neosnovanim je ocenio žalbene navode tužioca - da dostavljanje nije izvršeno pravilno jer
nije dostavljeno punomoćniku tužioca, s obzirom da tužilac nije dostavio dokaz o tome da je
blagovremeno obavestio poreski organ da je ovlastio punomoćnika za prijem pismena, a u spisima predmeta se nalazi specijalno ovlašćenje.
Po oceni Upravnog suda, tužbom se osnovano ukazuje da su prilikom donošenja prvostepenog
zaključka povređena pravila upravnog postupka koja se odnose na dostavljanje pismena punomoćniku, a što je tuženi organ propustio da pravilno oceni u postupku donošenja osporenog rešenja.
Naime, iz spisa predmeta ove upravne stvari se vidi da je punomoćnik, prilikom podnošenja primedbi na zapisnik od 08.10.2010. godine, prvostepenom organu dostavio specijalno punomoćje koje je vremenski ograničeno, ali je prvostepeni organ prihvatio to punomoćje i vodio postupak dalje
uvažavajući sve akte i radnje koje je preduzimao punomoćnik stranke u postupku tj. nije dovodio u
sumnju ni postojanje ni obim punomoćja. Stoga je, po oceni suda, bio dužan da punomoćniku dostavi i prvostepeno rešenje, a rok za podnošenje žalbe bi se računao od dana dostavljanja rešenja punomoćniku. Kako to nije učinjeno, a u prvostepenom postupku je prihvaćeno da je on punomoćnik tužioca, žalba se ne može smatrati neblagovremenom odn. datum dostavljanja prvostepenog akta tužiocu nije od uticaja na blagovremenost žalbe protiv tog akta.
Relevantne odredbe:
Pravilnost punomoćja ispituje se po službenoj dužnosti, a nedostaci pismenog punomoćja otklanjaju se shodno odredbi člana 58. ovog Zakona, pri čemu službeno lice koje vodi postupak može
dopustiti punomoćniku s neurednim punomoćjem da izvrši hitne radnje u postupku - član 50. stav 3.
Zakona o opštem upravnom postupku.
Imajući to u vidu, tuženi organ je, po oceni suda, bio dužan da naloži otklanjanje nedostataka u
punomoćju ako je posumnjao u njegovu pravilnost, a što nije učinio već ga je prihvatio kakvo jeste.
Sud nalazi i da u obrazloženju osporenog rešenja nisu osnovani navodi da tužilac nije odredio
punomoćnika za prijem pismena, jer u situaciji kada stranka ima punomoćnika koji je zastupa u
upravnom postupku, nije dužna da ovlasti posebnog punomoćnika za prijem pismena već je isti punomoćnik ovlašćen i za to.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 12405/2011 od 08.03.2013. godine)
10.
Advokat kao punomoćnik stranke je ovlašćen da u njeno ime podnese zahtev za odjavu
prebivališta.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je, odbijajući žalbu tužioca kao neosnovanu, našao da je tužilac morao lično da
podnese zahtev za odjavu prebivališta. Kako je to uradio preko punomoćnika, smatrao je to razlogom da odbije zahtev stranke.
Vrhovni sud Srbije ocenjuje da je tuženi organ pogrešio kada je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca
izjavljenu protiv prvostepenog rešenja. Advokat stranke je bio ovlašćen, u smislu člana 47. Zakona o opštem upravnom postupku, da u njeno ime podnese zahtev za odjavu prebivališta, te sama činjenica da je
stranka preduzela procesnu radnju preko punomoćnika ne može dovesti do odbijanja njenog zahteva.
Međutim, ukoliko je tuženi organ ocenio da povodom podnetog zahteva za odjavu prebivališta
treba saslušati i stranku, onda je bio u obavezi da u vođenju postupka odredi izvođenje i ovog dokaza i zavisno od rezultata donese odgovarajuće rešenje.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1919/02 od 13.11.2002. godine)
-9-
UPRAVNO PRAVO
11.
Drugostepeni organ u upravnom postupku nije ovlašćen da žalbu advokata odbaci kao
izjavljenu od neovlašćenog lica, ukoliko je isto lice bez punomoćja zastupalo stranku u prvostepenom postupku, a nije mu nalagano da dostavi punomoćje.
Iz obrazloženja:
Ocenjujući zakonitost osporenog rešenja, Vrhovni sud Srbije nalazi da je osporeno rešenje doneto uz bitnu povredu pravila postupanja učinjenu od strane prvostepenog organa, koju tuženi organ, rešavajući po žalbi, nije otklonio osporenim rešenjem jer se prema stanju u spisima vidi da je
prvostepeni organ prihvatio zastupanje imenovanog advokata kao punomoćnika, mada u tom pravcu
nije pribavio punomoćje i nije izvršio potrebne radnje iz člana 50. stav 3. ZUP-a, a drugostepeni organ odbacuje žalbu iz razloga datih u osporenom rešenju, odnosno odbacuje žalbu kao izjavljenu od
neovlašćenog lica. Nalazeći da se ne može staviti stranci na teret propust prvostepenog organa, Vrhovni sud Srbije je tužbu uvažio i poništio osporeno rešenje.
(Vrhovni sud Srbije, U. 3416/02 od 27.11.2002. godine)
PODNESCI
(Član 54 – 59. Zakona o opštem upravnom postupku)
12.
Zbog nepostupanja po nalogu organa kome je podnet tj. propuštanja stranke da otkloni
nedostatke na koje joj je ukazano, zahtev stranke može biti odbačen samo u slučaju kada je
nalog dat na osnovu propisa na koje je organ dužan da se pozove prilikom njegovog davanja.
Iz obrazloženja:
Tužilac se obratio prvostepenom organu zahtevom da mu se dostave informacije vezane za izgradnju objekata na navedenoj katastarskopj parceli. Prvostepeni organ ga je pismeno pozvao da,
kao dopunu dokumentacije uz zahtev, dostavi kopiju plana sa snimljenim spornim objektima. Pošto
on to nije učinio, tuženi organ je našao da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je odbacio
zahtev tužioca, na osnovu člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku (ako podnosilac u
određenom roku ne otkloni nedostatke na koje mu je ukazano, pa se usled toga ne može postupati
po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak).
Tužbom se osnovano, po oceni suda, ukazuje da nisu bili ispunjeni uslovi za odbacivanje zahteva iz navedenog razloga. Naime, po inicijalnom zahtevu tužioca prvostepeni organ je mogao da postupa odn. nije bilo uslova da tužiocu naloži da uredi zahtev, budući da je predmetna nepokretnost
pravilno označena po broju parcele i brojevima zgrada na parceli. Tuženi organ je, po službenoj dužnosti i uviđajem na licu mesta, mogao da pribavi dodatne podatke o zgradama, ukoliko su mu bili
potrebni, da bi odgovorio na zahtev tužioca za davanje informacija o tome da li su objekti izgrađeni
- dograđeni sa odobrenjem za izgradnju, da li su u postupku legalizacije, ko je investitor a ko faktički držalac, koje godine su započeti objekti, u kojoj fazi je izgradnja i da li su u upotrebi, i da li je prvostepeni organ preduzimao odgovarajuće mere iz svoje nadležnosti.
- 10 -
UPRAVNO PRAVO
Stim u vezi, tuženi organ ne navodi nijedan propis na osnovu koga su drugi dokazi potrebni. U
svojoj žalbi, tužilac iznosi da njegov zahtev sadrži sve potrebne dokaze, koje precizno navodi.
Zbog toga je osporeno rešenje zahvaćeno bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o
opštem upravnom postupku jer obrazloženje rešenja mora da sadrži razloge i pravne propise koji
upućuju na odluku datu u dispozitivu. Osim toga, osnovan je i navod tužioca da tuženi nije cenio
njegove navode iznete u žalbi a što je bio dužan da učini, čime je povredio i odredbu člana 235. stav
2. istog Zakona.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 19032/2010 od 12.04.2012. godine)
13.
Bez naloga da otkloni nedostatke, stranka ne može snositi posledice davanja nejasnog i nepreciznog punomoćja.
Iz obrazloženja:
Žalba tužilje ne može se odbaciti kao izjavljena od neovlašćenog lica zbog nejasnog i nepreciznog punomoćja, sa pozivom na odredbu člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Naime, tuženi je dužan da - u smislu odredbe člana 58. st. 1. i 2. ovog Zakona - učini sve što treba
da se nedostaci uklone i tužilji odredi rok u kome je dužna da to učini.
Dakle, organ obaveštava podnosioca o formalnim nedostacima koji sprečavaju rad po njegovom
podnesku, postavljajući mu rok da nedostatke ukloni i upozorava ga na posledice predviđene članom 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Stranka ne može snositi štetne posledice zbog davanja nejasnog i nepreciznog punomoćja, ukoliko upravni organ prethodno ne preduzme navedene mere.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 295/08 od 15.04.2009. godine)
14.
Ukoliko postoji sumnja o tome da li je podnesak upućen kao žalba na rešenje ili kao predlog za ponavljanje postupka, a podnosilac ne postupi po zahtevu za otklanjanje navedenih nedostataka zbog kojih se po njemu ne može postupati, organ će ga zaključkom odbaciti odn.
smatraće se da nije ni podnet
Iz obrazloženja:
Vrhovni sud Srbije je - ocenjujući zakonitost osporenog rešenja - našao da je tuženi organ pravilno postupio kada je tim rešenjem odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog zaključka od
20.11.2006. godine.
Relevantne odredbe:
Ako podnosilac otkloni nedostatke u određenom roku, smatraće se da je podnesak bio od početka
uredan; ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se zbog toga po podnesku ne može postupati - organ će ga zaključkom odbaciti, na koju posledicu će se podnosilac naročito upozoriti
u pozivu za ispravku; protiv tog zaključka dozvoljena je posebna žalba - član 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
- 11 -
UPRAVNO PRAVO
U postupku je utvrđeno da podnesak - obaveštenje tužioca od 08.08.2006. godine sadrži nedostatke zbog kojih se po njemu ne može postupiti, pa je naznačenim aktom prvostepenog organa od
20.10.2006. godine (u spisima predmeta) zatraženo od tužioca da u roku od osam dana od dana prijema obaveštenja dostavi podnesak u kome će se izjasniti da li je isti žalba na poresko rešenje ili je predlog za ponavljanje postupka.
Upozoren je da će se, u slučaju da ne postupi po ovom zahtevu u navedenom roku, smatrati da podnesak nije ni podnet i biće odbačen - saglasno odredbi člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku.
Ovaj akt prvostepenog organa tužilac je primio dana 31.10.2006. godine (utvrđeno iz povratnice u
spisima).
U postupku je, na dalje, nesporno utvrđeno da tužilac nije postupio po nalogu u ostavljenom roku,
zbog čega je pravilno prvostepeni organ svojim zaključkom od 20.11.2006. godine, odbacio podnesak
tužioca kao neuredan.
Takođe je pravilno, po shvatanju Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ cenio žalbene navode (da tužilac ne poseduje pištolj za koji je oporezovan, da je dostavljao kopiju kupoprodajnog ugovora, da je
tražio da bude oslobođen obaveze plaćanja utvrđenog poreza, da je nadležni policijski organ ponudio
kupoprodajni ugovor i tražio odjavu oružja) - kao neosnovane, ali da ovi navodi i inače ne utiču na
drugačije rešenje ove poresko-upravne stvari.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2086/2007 od 18.01.2008. godine)
15.
Žalba izjavljena od lica koje nije dostavilo punomoćje neće se odbaciti pre nego što se podnosiocu ostavi rok za otklanjanje nedostataka.
Iz obrazloženja:
Kao izjavljen od neovlašćenog lica, tuženi organ odbacio je prigovor tužioca. Isti je u ime tužioca podneo njegov sin, koji inače nije član porodičnog domaćinstva niti je uz prigovor dostavio punomoćje za zastupanje stranke u postupku.
Relevantna odredba:
Ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po njemu, organ koji ga
je primio će učiniti sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kome je dužan
da to učini. Tek u slučaju da podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga
ne može postupati, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak - član 58. Zakona o opštem upravnom postupku.
Tuženi organ nije postupio u skladu sa ovom odredbom zakona odn. nije naložio podnosiocu
prigovora da dostavi uredno punomoćje za zastupanje tužioca u upravnom postupku. Na to tužilac
osnovano ukazuje u tužbi.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 896/06 od 08.05.2008. godine)
16.
Poravnanje zaključeno kod organa uprave ne može se osporavati redovnim i vanrednim
pravnim sredstvima ZUP-a, već u parnici kod suda opšte nadležnosti.
- 12 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je pravilno postupio odbivši kao neosnovanu žalbu tužilje izjavljenu protiv donetog zaključka prvostepenog organa kojim je odbačen njen podnesak za poništaj poravnanja zaključenog u upravnom postupku, jer su se stekli uslovi za njegovo donošenje u smislu člana 56. Zakona
o opštem upravnom postupku.
Jer, poravnanje po svojoj suštini predstavlja sporazum između stranaka koje su ga zaključile, a
ne rešavanje u kakvoj upravnoj stvari, pa se poništaj poravnanja može tražiti samo u postupku pred
sudom opšte nadležnosti, kako pravilno zaključuje i tuženi organ.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 5720/05 od 31.05.2006. godine)
17.
Zbog toga što smatra da nije nadležan da postupa u toj stvari, organ uprave ne može da
odbije zahtev stranke.
Iz obrazloženja:
Zahtev tužioca prvostepeni organ nije mogao da odbije zato što - po njemu - nije nadležan
za postupanje. Bio je dužan da bez odlaganja pošalje zahtev nadležnom organu i o tome obavesti tužioca, u skladu sa odredbom člana 56. stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku kojom
je propisano da će organ koji primi podnesak za čiji prijem nije nadležan, a nesumnjivo je koji
je organ nadležan za prijem, poslati podnesak bez odlaganja nadležnom organu i o tome obavestiti stranku.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 2239/05 od 09.03.2006. godine)
18.
Podnesak primljen preporučenom pošiljkom, za koji je nadležan drugi organ, upravni organ nije ovlašćen da odbaci već je dužan da ga ustupi tom organu.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je osporenim zaključkom odbacio tužiočev zahtev kao zahtev podnet nenadležnom organu. U obrazloženju osporenog zaključka tuženi organ se pozvao na odredbu člana 20. i
96. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, pri čemu je našao da povodom tužiočevog zahteva
treba odlučiti u smislu odredbe člana 56. stav 3. i 4. ovog Zakona i da zahtev treba odbaciti kao zahtev podnet nenadležnom organu.
Stav je Vrhovnog suda Srbije da se osnovano tužbom ukazuje na nezakonitost osporenog
zaključka. Naime, odredbom člana 56. stav 4. navedenog Zakona je propisano da kada organ
poštom dobije podnesak za čiji prijem nije nadležan, a nesumnjivao je nadležnost drugog organa, poslaće podnesak bez odlaganja tom organu odn. sudu i o tome obavestiti stranku. Odredbom člana 58. tačka 1. istog Zakona je propisano da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u
kome je dužan da to učini.
- 13 -
UPRAVNO PRAVO
Saglasno navedenom, tuženi organ je bio u obavezi da - ukoliko utvrdi da nije nadležan za
postupanje po tužiočevom zahtevu - da ga bez odlaganja dostavi nadležnom organu i o tome
obavesti tužioca, a ukoliko bi taj prvostepeni organ našao da zahtev sadrži nedostatke koji sprečavaju postupanje po njemu - bio bi dužan da traži od tužioca da otkloni nedostatke u ostavljenom roku.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 5220/05 od 26.04.2006. godine)
19.
Upravni organ nije ovlašćen da odbaci žalbu uloženu od advokata kao punomoćnika bez
pismenog punomoćja, bez prethodnog nalaganja da se punomoćje dostavi.
Iz obrazloženja:
Osporenim zaključkom odbačena je žalba tužioca koju je podneo punomoćnik tužioca sa obrazloženjem da uz žalbu nije dostavljen dokaz da je advokat ovlašćen od strane tužioca da ga zastupa
u ovoj upravnoj stvari, a istog dokaza nema ni u spisima predmeta.
Ovakvo zaključivanje tuženog organa se ne može prihvatiti kao pravilno, jer je odredbom
člana 58. tač. 1. i 2. ZUP-a propisano da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji
sprečava postupanje po podnesku, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da
se rezultati otklone i odrediće podnosiocu rok u kome je dužan da to učini. Ako podnosilac otkloni nedostatke u određenom roku, smatraće se da je podnesak bio od početka uredan. Ako
podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak. Na ovu posledicu podnosilac će se naročito
upozoriti u pozivu za ispravku podneska. Protiv tog zaključka dozvoljena je posebna žalba. Kako u spisima nema dokaza da je podnosiocu zahteva ostavljen rok da otkloni nedostatke odnosno rok u kome je dužan da dostavi punomoćje, to je tuženi organ postupio donoseći osporeni
zaključak suprotno citiranim odredbama ZUP-a.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 3039/02 od 20.05.2003. godine)
20.
Kao dan predaje podneska prosleđenog od nenadležnog organa nadležnom, smatra se dan
predaje nenadležnom organu.
Iz obrazloženja:
Prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije, upravni postupak koji je prethodio donošenju osporenog rešenja pokrenut je onog dana kada je zahtev za vraćanje zemljišta podnet Skupštini Republike
Srbije, bez obzira što je upućen i stigao nenadležnom organu.
U skladu sa odredbom člana 66. stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku, Skupština ga je
dostavila organu nadležnom za odlučivanje, pa se - na osnovu člana 102. stav 2. istog Zakona - kao
dan predaje ovog podneska organu nadležnom za odlučivanje ima smatrati dan kada je poslat Skupštini Republike Srbije.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 839/02 od 30.05.2002. godine)
- 14 -
UPRAVNO PRAVO
21.
Kada je zahtev stranke nejasan i nepotpun, posebno ako je u pitanju neuka stranka, organ je dužan
da pozove stranku da se o svom zahtevu izjasni i da ga opredeli. Organ ne može sam da iznalazi ili predpostavlja smisao nejasnog zahteva.
(Vrhovni sud Srbije U.9980/95 od 23.11.1996.godine)
POZIVANJE
(Član 60- 63. Zakona o opštem upravnom postupku)
22.
Ukoliko presuda okružnog suda doneta u upravnom sporu bude preinačena po zahtevu za
vanredno preispitivanje kod Vrhovnog suda Srbije, upravni organi su u novom postupku vezani pravnim shvatanjem iz presude Vrhovnog suda Srbije.
Iz obrazloženja:
Prema obrazloženju pobijane presude, Okružni sud je, ocenjujući zakonitost osporenog rešenja,
konstatovao da je to rešenje pravilno, jer je doneto u izvršenju sudske presude, pa je tuženi organ postupajući u skladu sa odredbama člana 61. Zakona o opštem upravnom postupku - a imajući u vidu primedbe suda koje su za drugostepeni organ obavezne, poništio prvostepeno rešenje.
Sve to uz nalog da prvostepeni organ sprovede nov postupak u kome će otkloniti nedostatke na koje
se ukazuje u presudi, te da prema rezultatu tog postupka, ceneći sve izvedene dokaze i sve okolnosti slučaja i držeći se datih primedbi i pravnog shvatanja iz presude okružnog suda, donese novu odluku.
Međutim, presudom Vrhovnog suda uvažen je zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke
i preinačena presuda Okružnog suda tako što je tužba tužilaca, izjavljena protiv rešenja drugostepenog organa - odbijena.
Imajući u vidu da je preinačena presuda, u čijem izvršenju je osporeno rešenje doneto, ne mogu se
prihvatiti kao pravilni ni njeni razlozi o zakonitosti osporenog rešenja, pa je Vrhovni sud, nalazeći da je
pobijanom presudom povređen zakon na štetu tužioca, podneti zahtev uvažio i ovu presudu ukinuo.
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije,Uvp.246/02 od 25.12.2002. godine)
ZAPISNIK
(Član 64- 69. Zakona o opštem upravnom postupku)
23.
Usmena rasprava u disciplinskom postupku protiv državnog službenika može da se održi
bez prisustva državnog službenika samo ako za to postoje važni razlozi, a državni službenik je
na raspravu uredno pozvan.
- 15 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Uvidom u spise predmeta, Upravni sud je ocenio da je u donošenju osporene odluke tuženi
organ učinio bitne povrede pravila disciplinskog postupka iz člana 114. Zakona o državnim
službenicima i povredu odredbe člana 69. Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP).
Odredbom člana 308. stav 1. Carinskog zakona propisano je da se disciplinski postupak pokreće
protiv carinskog službenika ako ne izvršava službene dužnosti, odnosno ako učini povredu službene
dužnosti ili Kodeksa ponašanja iz člana 317. ovog zakona. Na disciplinsku odgovornost carinskih
službenika primenjuju se odredbe zakona koji uređuje radne odnose u državnim organima.
Odredbom člana 114. stav 1. Zakona o državnim službenicima propisano je da se u disciplinskom
postupku održava usmena rasprava, na kojoj državni službenik ima pravo da izloži svoju odbranu.
Stavom 3. istog člana propisano je da rasprava može da se održi i bez prisustva državnog službenika
ako za to postoje važni razlozi, a državni službenik je na raspravu uredno pozvan.
Iz spisa predmeta proizlazi da je disciplinska komisija održala usmenu javnu raspravu u
odsustvu carinskog službenika, ovde tužioca, i sačinila zapisnik o raspravi u kojem zapisniku je
navedeno da raspravi nije pristupio ovde tužilac, koji je uredno pozvan na raspravu po dostavnici u
spisima predmeta. Međutim, u spisima dostavljenim od strane tuženog organa nema dokaza da je
tužilac na raspravu uredno pozvan, jer se u spisima dostavljenim od strane tuženog organa ne nalazi
poziv za raspravu disciplinske komisije i dokaz da je tužilac primio navedeni poziv.
(Iz Presude Upravnog suda Srbije, U. 25624/10 od 23.06.2011. godine)
24.
U spisima upravnih organa mora postojati zapisnik o većanju i glasanju ili zabeleška na
spisu da je jednoglasno odlučeno, ako je donosilac rešenja kolegijalni organ (Komisija za žalbe
Uprave carina).
Iz obrazloženja:
U uvodu osporenog rešenja tuženog organa od 20.05.2008. godine stoji da je donosilac rešenja
Komisija za žalbe Uprave carina, koja je imenovana rešenjem ministra finansija od 01.11.2007. godine. U spisima dostavljenim ovom sudu uz odgovor na tužbu ne nalazi se zapisnik Komisije o većanju i glasanju niti zabeleška na spisu (ako je u postupku po žalbi jednoglasno odlučeno).
Iz tih razloga sud nalazi da je navedenim postupanjem tuženi organ počinio povredu pravila postupka iz člana 69. Zakona o opštem upravnom postupku.
U ponovnom postupku dužan je da otkloni ovu povredu u smislu člana 61. Zakona o upravnim
sporovima.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 5641/08 od 29.01.2009. godine)
25.
O većanju i glasanju, ukoliko u upravnom postupku reševa kolegijalni organ, isti sastavlja
poseban zapisnik koji se mora nalaziti u spisima predmeta a ukoliko je odluka doneta jednoglasno - sastavlja se zabeleška na spisu.
- 16 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Kad u postupku rešava kolegijalni organ, o većanju i glasanju sastavlja se poseban zapisnik; kad
je u postupku po žalbi jednoglasno odlučilo, ne mora se sastavljati zapisnik o većanju i glasanju, već
se o tome može sastaviti samo zabeleška na spisu - član 69. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
U zapisniku o većanju i glasanju, upisuje se, pored podataka o ličnom sastavu kolegijalnog organa, označenje predmeta o kome se radi i kratak sadržaj onoga što je rešeno, kao i izdvojena mišljenja ako ih je bilo; zapisnik potpisuje lice koje predsedava i zapisničar - član 69. stav 2. Zakona
o opštem upravnom postupku.
Imajući u vidu da je osporeno rešenje doneo kolegijalni organ - Komisija za zaštitu prava Uprave za javne nabavke Republike Srbije, a da u spisima predmeta nema posebnog zapisnika o većanju
i glasanju, to je - prema oceni ovog suda - počinjena povreda pravila postupka, koju je tuženi organ
u ponovnom postupku dužan da otkloni.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6777/2009 od 05.11.2009. godine)
NAČIN DOSTAVLJANJA
(Član 71 - 73. Zakona o opštem upravnom postupku)
26.
Kao izraz načela javnosti rada državnog organa, objavljivanje izvoda rešenja u javnom
glasilu se ne može smatrati uredno izvršenom ličnom dostavom.
Iz obrazloženja:
Tužbom se osnovano dovodi u sumnju zaključak tuženog da je rešenje Komisije od 04.04.2007.
godine (kojim je, po zahtevu tužioca, odobrena koncentracija učesnika na tržištu) konačan upravni
akt. Pravni je stav Vrhovnog suda Srbije da rešenje u upravnom postupku ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo sve dok ne bude dostavljeno stranci i do tog momenta ne može postati ni izvršno ni konačno u upravnom postupku. Shodno tome, odredbu člana 52. st. 2. i 3. Zakona o zaštiti konkurencije,
prema kojoj su rešenja Komisije konačna i protiv njih se može pokrenuti upravni spor pred nadležnim
sudom, treba tumačiti tako da protiv tih rešenja nije dozvoljeno redovno pravno sredstvo u upravnom
postupku, već se zaštita ostvaruje u upravno-sudskom sporu.
Kako u spisima nema dokaza da je ovo rešenje Komisije dostavljeno tužiocu, a tužilac osporava
prijem rešenja, osporavajući i u žalbi zaključak da se radi o konačnom upravnom aktu, kao i u tužbi.
Po oceni suda, ne može se prihvatiti zaključak tuženog organa da je navedeno rešenje konačni upravni
akt, jer takav zaključak nema činjeničnu podlogu u spisima predmeta.
Činjenica je da je izvod iz donetog rešenja (uvod i dispozitiv) objavljen u naznačenom "Službenom glasniku RS". Međutim, po pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije, ovakvo objavljivanje
izvoda rešenja, donetog po zahtevu učesnika na tržištu radi izdavanja odobrenja za sprovođenje
koncentracije, predstavlja izraz načela javnosti rada Komisije za zaštitu konkurencije i ima karakter obaveštenja trećim licima, ali ne oslobađa Komisiju obaveze uručenja rešenja stranci, niti
se može upodobiti urednoj ličnoj dostavi.
Kako odredbama člana 71. do 84. Zakona o opštem upravnom postupku, koje regulišu dostavljanje pismena, nije propisan način dostavljanja pismena objavljivanjem u javnom glasilu - "Službenom
glasniku RS", niti je takav način dostavljanja propisan odredbama Zakona, po stanovištu suda tužena
- 17 -
UPRAVNO PRAVO
Komisija je bila u obavezi da predmetno rešenje dostavi stranci odn. angažovanom punomoćniku, jer doneto rešenje ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, sve dok ne bude dostavljeno stranci i do tada ne
može postati ni konačno u upravnom postupku.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8115/2007 od 22.05.2008. godine)
27.
Dostavljanje u upravnom postupku se može izvršiti i u nedelju i na dan državnog praznika.
Iz obrazloženja:
Po oceni Vrhovnog suda Srbije, neosnovani su navodi tužbe da rešenje o prinudnoj naplati nije
moglo biti tužilji uručeno dana 05.05.2002. godine, jer je taj dan bila nedelja i verski praznik - pravoslavni Uskrs.
Odredbom člana 72. tačka 3. Zakona o opštem upravnom postupku propisano je da se dostavljanje poštom može vršiti i u nedelju i na dan državnog praznika.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2486/02 od 21.03.2003. godine)
POSREDNO DOSTAVLJANJE
(Član 74 – 76. Zakona o opštem upravnom postupku)
28.
Za urednost dostavljanja odsutnom licu mora postojati dokaz da mu je na vratima stana
ostavljeno saopštenje gde se pismeno nalazi.
Iz obrazloženja:
Iz obrazloženja osporenog rešenja proizilazi da je prvostepeno rešenje tužiocu dostavljeno na
način propisan članom 76. Zakona o opštem upravnom postupku - kao dan prijema rešenja smatra se
dan kada je izvršeno dostavljanje.
Odredbom člana 74. stav 2. ovog Zakona propisano je da ako se dostavljanje vrši na radnom
mestu licu kome je pismeno trebalo dostaviti, a to lice se tu ne zatekne, dostavljanje se može izvršiti
licu koje je na istom mestu zaposleno, ako ono pristane da primi pismeno.
Odredbom člana 76. stav 1. istog Zakona predviđeno je da će, ako se dostavljanje ne može izvršiti na način propisan navedenom odredbom, a nije utvrđeno da je lice kome dostavljanje treba izvršiti odsutno, dostavljač predati pismeno nadležnom organu na čijem se području nalazi prebivalište,
odnosno boravište lica kome se dostavljanje vrši, ili pošti po njegovom prebivalištu, ako se dostavljanje vrši poštom.
Na vratima poslovne prostorije ili radnog mesta lica kome dostavljanje treba izvršiti, dostavljač
će pribiti pismeno saopštenje o tome gde se pismeno nalazi i time će se smatrati da je dostavljanje
izvršeno. Na saopštenju i na samom pismenu koje je trebalo dostaviti, dostavljač će označiti razlog
takvog dostavljanja, kao i dan kada je saopštenje pribio na vrata stavljajući svoj potpis.
- 18 -
UPRAVNO PRAVO
Zbog toga su se u konkretnom slučaju stekli uslovi da se tužba uvaži, jer iz dostavnice ne proizilazi nesumnjivo da je dostavljanje izvršeno saglasno članu 76. Zakona o opštem upravnom postupku, odnosno nema dokaza da je tužiocu pribijeno na vrata pismeno saopštenje niti ono postoji u spisima, a na pismenu koje se dostavlja nije ništa označeno, u smislu člana 76. ovog Zakona.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1474/01 od 30.05.2001. godine)
OBAVEZNO LIČNO DOSTAVLJANJE
(Član 77. Zakona o opštem upravnom postupku)
29.
Saznanje stranke za doneto rešenje i njegovu sadržinu ima se uzeti da se ovakva situacija upodobljava lično izvršenoj dostavi, pa je to trebalo imati u vidu pri odlučivanju o blagovremenosti
predloga za obnovu postupka okončanog tim rešenjem.
(Vrhovni sud Srbije U.2506/95 od 16.11.1995. godine)
DOSTAVLJANJE DRŽAVNIM ORGANIMA,
PREDUZEĆIMA I DRUGIM PRAVNIM LICIMA
(Član 81. Zakona o opštem upravnom postupku)
30.
Ukoliko je opunomoćeno lice u preduzeću za prijem poštanskih pošiljki kod pošte preuzelo za račun
sindikalne organizacije tog preduzeća rešenje o utvrđivanju poreske obaveze sindikalne organizacije,
onda se rok za žalbu protiv tog rešenja ima računati od dana kada je isto rešenje uručeno sindikalnoj organizaciji, a ne od dana kada je opunomoćeno lice predalo rešenje rukovodiocu preduzeća.
(Vrhovni sud Srbije, U. 979/96)
31.
Dostava pismena u smislu člana 91. stav 1. ZUP-a nije uredna ako potpis primaoca na dostavnici nije overen pečatom preduzeća ili druge organizacije kojoj je pismeno upućeno.
(Savezni sud, Us. 559/94 od 22.11.1994.)
PROMENA PREBIVALIŠTA, ODNOSNO BORAVIŠTA ILI SEDIŠTA
(Član 86. Zakona o opštem upravnom postupku)
32.
Kada dostavljač nije na dostavnici označio čas i razlog odbijanja prijema pismena kao i
gde je ono ostavljeno – tada je dostava odbijanjem stranke da primi pismeno neuredna.
- 19 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Osnovano se tužbom tužioca ukazuje na nezakonitost zaključka tuženog organa - stav je Vrhovnog suda Srbije prilikom ocene zakonitosti osporenog akta.
Naime, osporenim zaključkom je odbačena - kao neblagovremena - žalba tužioca izjavljena protiv navedenog rešenja prvostepenog organa od 23.07.2004. godine sa obrazloženjem da je tužiocu
pokušano njegovo uručenje i to dana 27.7.2004. godine. Tužilac tada isto nije hteo da primi, kao ni
u ponovljenom postupku dana 03.09.2004. godine - o čemu je na dostavnicama sačinjena izjava dostavne službe.
U spisima predmeta, međutim, nema dostavnica na koje se poziva tuženi organ u obrazloženju
osporenog zaključka.
U spisima predmeta se nalazi dostavnica o uručenju rešenja o rušenju bez navedenog datuma koja nije sačinjena u skladu sa članom 85. Zakona o opštem upravnom postupku jer na istoj
dostavljač nije zabeležio čas i razlog odbijanja prijema pismena, kao ni mesto gde je pismeno
ostavio.
Zbog toga se ne može smatrati da je dostava uredno izvršena.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4649/05 od 18.01.2007. godine)
DOSTAVNICA
(Član 87. Zakona o opštem upravnom postupku)
33.
Ukoliko na pouzdan način nije moguće utvrditi datum dostavljanja akta koji se žalbom
osporava - žalba se smatra blagovremenom.
Iz obrazloženja:
Tuženi, kao i prvostepeni organ, svoju ocenu blagovremenosti žalbe zasniva na činjenici da je
tužilac dana 07.12.2006. godine primio navedeno rešenje prvostepenog organa od 20.11.2006. godine, a da je žalbu protiv tog rešenja izjavio 26.12.2006. godine odn. po proteku roka od 15 dana, a
što se vidi iz dostavnice o uručenju rešenja.
U spisima se, međutim, nalazi fotokopija dostavnice iz koje se ne može na pouzdan način utvrditi datum dostavljanja rešenja protiv kog je tužilac izjavio žalbu, jer je nečitko ispisan datum prijema na povratnici.
Osim toga, tužilac je uz tužbu dostavio sudu originalni koverat kojim mu je izvršeno dostavljanje rešenja putem pošte, na kome je vidljiv otisak pečata pošte prijema sa datumom 06.12.2006. godine, što dovodi u sumnju tvrdnju prvostepenog i tuženog organa da je tužiocu rešenje uručeno
07.12.2006. godine.
Kako datum dostavljanja rešenja tužiocu nije mogao biti utvrđen na pouzdan način na osnovu dokaza u spisima, upravni organi su bili dužni da ovu činjenicu utvrde svim raspoloživim dokaznim sredstvima, a - u slučaju da to nije moguće - da prihvate žalbu tužioca kao blagovremeno izjavljenu.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 9172/07 od 15.01.2009. godine)
- 20 -
UPRAVNO PRAVO
GREŠKE U DOSTAVLJANJU
(Član 88. Zakona o opštem upravnom postupku)
34.
Urednost izvršenog dostavljanja pismena utvrđuje se svim raspoloživim dokaznim sredstvima ukoliko stranka osporava da joj je izvršeno dostavljanje i za tu tvrdnju pruža odgovarajući dokaz.
Iz obrazloženja:
Osporeni zaključak donet je na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što
je za posledicu imalo pogrešnu primenu materijalnog prava na štetu tužioca.
Svoju odluku tuženi organ je zasnovao na činjenici da je tužilac primio ožalbeni zaključak
17.12.2004. godine, a žalbu protiv tog zaključka izjavio 01.11.2005. godine, a to je utvrdio iz povratnice u kojoj je navedena druga adresa primaoca a ne ona koja odgovara adresi tužioca označenoj
u aktima koji se nalaze u spisima predmeta.
Uz to, potpis primaoca na povratnici očigledno ne odgovara potpisu tužioca koji je identičan na
svim podnescima koji se nalaze u spisima upravnih organa, što ozbiljno dovodi u sumnju urednost
izvršenog dostavljanja.
Iz iznetih razloga, tuženi organ je bio dužan da na nesumnjiv način, korišćenjem drugih dokaznih sredstava, utvrdi činjenicu kada je tužiocu izvršeno dostavljanje ožalbenog zaključka ili da - u
slučaju nemogućnosti da dokaže da je uredno izvršeno dostavljanje - prihvati da je žalba blagovremeno izjavljena.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1305/06 od 28.02.2007. godine)
35.
Nepravilna je i nezakonita dostava prvostepenog rešenja kada službeno lice prvostepenog
upravnog organa uruči direktoru preduzeća rešenje u službenoj prostoriji tog organa a na izvorniku rešenja je prvostepeni organ unapred mašinom otkucao datum uručenja rešenja a na prostoru iznad toga direktor potpiše prijem rešenja a da svojeručno nije naznačio slovima dan i mesec
i godinu prijema istog.
(Vrhovni sud Srbije, U.66498/95 od 25.05.1996.godine)
ROKOVI
(Član 89 -92. Zakona o opštem upravnom postupku)
36.
Prema momentu predaje pošti ceni se blagovremenost žalbe podnete u upravnom postupku preporučenom pošiljkom.
- 21 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Tužilji je - prema stanju u spisima - prvostepeno rešenje uručeno dana 25.02.2002. godine.
U obrazloženju osporenog rešenja tuženi organ nalazi da je tužilja na ovo rešenje izjavila žalbu, koja
je - prema prijemnom štambilju pisarnice prvostepenog organa - podneta 06.03.2002. godine. Zbog toga
smatra da je žalba neblagovremeno podneta, budući da je od prijema rešenja do predaje žalbe protekao
period duži od 8 dana.
Tuženi organ dostavio je Vrhovnom sudu spise u kojima se, između ostalog, nalazi se i fotokopija
koverte upućene prvostepenom organu poštom dana 28.02.2002. godine, a tužilja je uz tužbu istom sudu
kao dokaz dostavila i originalnu potvrdu pošte o preporučenoj pošiljci koja je upućena prvostepenom organu ovog datuma.
Kod takvog činjeničnog stanja, Vrhovni sud nalazi da se tužbom osnovano ukazuje na nezakonitost rešenja tuženog organa.
Ovo zbog toga što je odredbom člana 92. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, između
ostalog, propisano da se - kada je podnesak upućen poštom preporučeno - dan predaje pošti smatra
kao dan predaje organu kome je upućen.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1895/02 od 31.01.2003. godine)
37.
Ako poslednji dan za izjavljivanje žalbe protiv rešenja pada u subotu kad organ ne radi, rok za žalbu
ističe narednog radnog dana tj. u ponedeljak u smislu čl. 91. ZUP-a po kome se pod organom podrazumeva samo organ pred kojim treba preduzeti radnje a ne i pošte koja radi i subotom.
(Vrhovni sud Srbije U.7690/96 od 27.03.1997.godine)
POVRAĆAJ U PREĐAŠNJE STANJE
(Član 93 – 98. Zakona o opštem upravnom postupku)
38.
Propuštanje roka procesne prirode u upravnom postupku predstavlja razlog za povraćaj u pređašnje stanje a ne radnje na kojoj stranka zasniva svoje materijalno pravo.
Iz obrazloženja:
"Pravilno je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, postupio podnosilac zahteva kada je donošenjem
drugostepenog rešenja po žalbi u upravnom postupku izjavljenoj protiv zaključka prvostepenog organa kojim je odbačen zahtev protivne stranke za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje kao neblagovremen, odbio kao neosnovanu podnetu žalbu, nalazeći da je protivna stranka
propustila da podnese zahtev za uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje u roku od tri
meseca od dana stupanja na snagu Zakona o uplati doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za
pojedine kategorije osiguranika – zaposlenih ("Službeni glasnik RS" 85/05), kako je to predviđeno
odredbom člana 6. ovog zakona.
- 22 -
UPRAVNO PRAVO
Kako se predlog za povraćaj u pređašnje stanje, u smislu člana 93. Zakona o opštem upravnom
postupku podnosi kada stranka iz opravdanih razloga propusti da u roku izvrši neku radnju postupka, dakle procesne prirode, a ne i kada se radi o propuštanju roka materijalno pravne prirode, kakav
je rok iz člana 6. citiranog zakona, to je pravilno u upravnom postupku odbačen zahtev stranke jer
se radi o propuštanju radnje na kojoj stranka zasniva svoje materijalno pravo, što ne predstavlja razlog za podnošenje predloga za povraćaj u pređašnje stanje".
(Presuda Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 33/08 od 31.10.2008. godine)
39.
Odredbom člana 105. st. 1. ZUP-a propisan je subjektivni rok u kojem stranka može podneti predlog za
povraćaj u pređašnje stanje. Taj rok je zakonski, prekluzivni rok i stranka koja propusti subjektivni rok
gubi pravo na podnošenje predloga za povraćaj u pređašnje stanje. Opravdanost razloga zbog kojih je
stranka propustila da izvrši neku radnju, stranka mora svoj predlog učiniti bar verovatnim.
(Vrhovni sud Srbije U.5391/96 od 6.03.1997.godine)
40.
Okolnost da je jedan od pravnika tužioca bio na bolovanju u vreme roka za izjavljivanje žalbe protiv prvostepenog rešenja ne može se smatrati nepredviđenim niti neotklonjivim događajem, pa samim tim ni
opravdanim razlogom za povraćaj u pređašnje stanje u smislu člana 103. stav 1. ZUP-a.
(Vrhovni sud Srbije U.5247/95 od 26.09.1996. godine)
ODRŽAVANJE REDA
(Član 99 -102. Zakona o opštem upravnom postupku)
41.
Kako iz spisa predmeta proizilazi tužilac je žalbu protiv prvostepenog rešenja podneo preporučenom pošiljkom preko pošte 24.7.1993. godine, to se ima smatrati da je tog dana žalba izjavljena u
smislu člana 102. st. 2. ZUP-a, a ne onoga dana kada je prvostepeni organ istu zaveo kod sebe, kako
je to pogrešno zaključio tuženi organ.
(Vrhovni sud Srbije U.1115/94 od 10.11.1994. godine)
TROŠKOVI ORGANA I STRANAKA
(Član 103 – 109. Zakona o opštem upravnom postupku)
42.
Ukoliko je postupak pokrenut po službenoj dužnosti povoljno okončan po stranku, organ
je dužan da snosi njene nužne troškove.
- 23 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je, kako proizilazi iz spisa predmeta, pravilno našao da je u donošenju zaključka
prvostepeni organ učinio povredu odredbe člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Zaključak je donet u ponovnom postupku a u izvršenju rešenja tuženog organa od 15.09.2003. godine i od 11.04.2000. godine, a da pri tom nije postupljeno po primedbama tuženog iznetim u tim rešenjima, u kojima je tuženi ukazao na nepravilnosti u postupanju prvostepenog organa prilikom odlučivanja o troškovima postupka u ovoj stvari u kojoj je već donosio zaključke kojima odbija zahtev
stranaka za priznavanje troškova, i koji zaključci su navedenim rešenjima tuženog poništavani.
Pri tom, iz obrazloženja osporenog rešenja i spisa predmeta proizlazi da je tuženi pravilno našao
da je postupak u ovoj upravnoj stvari iniciran donošenjem odluke navedene Skupštine Opštine, te da
ima osnova za priznavanje troškova zainteresovanim licima, koji se međutim - moraju pravilno utvrditi u ponovnom postupku.
Za ovakvu svoju ocenu izneo je prihvatljive i detaljne razloge.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1275/2007 od 11.09.2008. godine)
43.
U slučaju da je veštačenje u upravnom postupku već izvršeno ne može se od stranke tražiti da
“unapred” položi iznos za pokriće troškova veštačenja, dakle ne radi se o situaciji iz člana 116.
ZUP-a već o troškovima veštačenja odlučuje se shodno odredbi člana 118. ZUP-a.
(Vrhovni sud Srbije U.171/96 od 6.06.1996. godine)
44.
Stranka ima pravo žalbe na zaključak prvostepenog organa kojim je obavezana da plati troškove
izvršenja prouzrokovane krivicom stranke, kada je suština odluke odbijanje zahteva stranke da se
oslobodi plaćanja troškova postupka.
(Vrhovni sud Srbije, U. 276/91)
POKRETANJE POSTUPKA
(Član 113 – 116. Zakona o opštem upravnom postupku)
45.
Kako za pokretanje postupka nadzora po službenoj dužnosti nije potreban zahtev niti pristanak stranke, nepostojanje takvog zahteva ili pristanka stranke ne može biti razlog za oglašavanje ništavim rešenja donetog po osnovu službenog nadzora.
Iz obrazloženja:
Pravilno je, po oceni Upravnog suda, odlučio tuženi organ kada je odbio predlog tužioca za
oglašavanje ništavim rešenja, kojim je po osnovu službenog nadzora ukinuto rešenje poreske uprave, jer nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za oglašavanje rešenja ništavim.
- 24 -
UPRAVNO PRAVO
Naime, tužilac je tražio da tuženi organ oglasi ništavim svoje rešenje, doneto po osnovu službenog nadzora, a na osnovu člana 257. tačka 4. Zakona o opštem upravnom postupku, jer je doneto
bez zahteva stranke, a na to stranka nije naknadno izričito ili prećutno pristala. Međutim, ovaj razlog za oglašavanje rešenja ništavim postoji samo u slučaju iz člana 116. ZUP, kojim je propisano da
u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev. Kako
je, u konkretnom slučaju, rešenje prvostepenog organa ukinuto od strane drugostepenog organa po
osnovu službenog nadzora, u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti, to sud nalazi da za pokretanje ovog postupka nije bio neophodan zahtev stranke, te da nepostojanje takvog zahteva ili pristanka stranke ne mogu biti razlog za oglašavanie rešenja ništavim u ovoj pravnoj stvari, kako je
pravilno zaključio i tuženi organ u obrazloženju osporenog rešenja.
(Iz Presude Upravnog suda, U. 4769/10 od 8.04.2010. godine)
46.
U obrazloženju rešenja o ponavljanju upravnog postupka po službenoj dužnosti radi zaštite
javnog interesa - mora se navesti u čemu se sastoji povreda javnog interesa.
Iz obrazloženja:
Prvostepenim rešenjem poništeno je pravnosnažno rešenje Stambene komisije. Imajući to u vidu, prvostepeni organ je morao da navede i pravni osnov za poništaj pravosnažnog rešenja odn. u
kom je postupku i korišćenjem kog vanrednog pravnog sredstva - doneo takvu odluku.
Ukoliko je rešenje doneto u ponovljenom postupku, pokrenutom po službenoj dužnosti, u rešenju je bio dužan da navede zakonski razlog za obnovu postupka i da iznese okolnosti iz kojih se izvodi postojanje razloga za zaštitu javnog interesa, s obzirom da do pokretanja postupka po službenoj dužnosti može doći samo kada je to potrebno radi zaštite javnog interesa - član 114. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4466/07 od 13.03.2008. godine)
47.
Nema svojstvo stranke u upravnom postupku lice koje daje inicijativu za pokretanje
upravnog postupka po službenoj dužnosti. Time nema svojstvo stranke ni u upravnom sporu
zbog "nedonošenja rešenja".
Iz obrazloženja:
Prvostepenom organu dostavljen je podnesak od 28.4.2005. godine, naslovljen kao zahtev za
oglašavanje ništavim naznačenog rešenja prvostepenog organa od 19.09.2003. godine, te tužilac
ima svojstvo lica predviđenog članom 114. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku koje
podnosi inicijativu za pokretanje postupka po službenoj dužnosti (u konkretnom slučaju - postupka predviđenog članom 258. stav 1. istog Zakona: rešenje se može u svako doba oglasiti ništavim,
po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke ili državnog odn. javnog tužioca). Naime, tužilac je
lice po čijoj inicijativu nije pokrenut postupak po službenoj dužnosti od strane organa kome se obratio podneskom od 28.04.2005. godine.
- 25 -
UPRAVNO PRAVO
Dakle, tužilac u pravnosnažno okončanom upravnom postupku nema svojstvo stranke imajući u
vidu rešenje od 19.09.2003. godine, a podnošenjem inicijative od 28.04.2005. godine, za pokretanje
postupka po službenoj dužnosti, po navedenim odredbama ne može ga ni steći.
Zbog toga nije moguće da izjavi žalbu u tom upravnom postupku, kao da je njegov zahtev odbijen. Sledstveno tome, neosnovana je i podneta tužba u upravnom sporu, zbog nedonošenja rešenja
po žalbi. U ovakvoj pravnoj situaciji nema, na strani prvostepenog i tuženog organa, propuštanja
zakonske obaveze iz člana 208. Zakona o opštem upravnom postupku - da donese i dostavi svoje
rešenje, jer nema mesta pokretanju postupka.
Samim tim nisu ispunjeni ni uslovi iz člana 236. istog Zakona (odn. tuženi organ opravdano "ćuti").
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6528/2005 od 17.05.2007. godine)
48.
Pošto zapisnik komisije o vanrednom pregledu plovnog objekta predstavlja samo ispravu
o obavljanju službenih radnji - isti nema karakter upravnog akta.
Iz obrazloženja:
Pobijanim zaključkom pravilno je odbačen predlog tužioca za poništaj naznačenog Zapisnika
komisije za obavljanje osnovnog, redovnog i vanrednog pregleda čamaca i plovećih postrojenja od
23.05.2002. godine. Pravni osnov za to je odredba člana 115. stav 2. Zakona o opštem upravnom
postupku - da ako organ povodom stavljenog zahteva stranke nađe da nema uslova za pokretanje
postupka, doneće zaključak o njegovom odbacivanju.
Naime, pretpostavke za pokretanje i vođenje upravnog postupka po zahtevu stranke su, između
ostalog, da je stranka lice o čijim se pravima i obavezama rešava u upravnoj stvari, te da se o predmetu zahteva može rešavati u upravnom postupku.
Iz pobijanog zapisnika proizlazi je Komisija za obavljanje osnovnog, redovnog i vanrednog pregleda čamaca i plovećih postrojenja Ministarstva saobraćaja i telekomunikacija, Sektor za vodni saobraćaj i
bezbednost unutrašnje plovidbe - Kapetanija pristaništa, zaključkom odlučila da predmetni plovni objekat nije sposoban za plovidbu i upotrebu za prevoz za sopstvene potrebe do 23.09.2003. godine.
Dakle, predmetni predstavlja ispravu sačinjenu u vezi sa obavljanjem službenih radnji, kojim se, po
prirodi stvari, ne rešava o upravnoj stvari odn. o pravima i obavezama ili pravnim interesima tužioca.
Zato je - u smislu odredbe člana 115. stav 2. Zakona - pravilno odbačen predlog tužioca za poništaj naznačenog zapisnika.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 5895/05 od 16.02.2007. godine)
SPAJANJE STVARI U JEDAN POSTUPAK
(Član 117 – 119. Zakona o opštem upravnom postupku)
49.
Odlučivanje u upravnom postupku jednim rešenjem u dva odvojena predmeta bez donošenja posebnog zaključka o spajanju predmeta, predstavlja povredu pravila postupanja
- 26 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Vrhovni sud Srbije nalazi da je prvostepeno rešenje, kojim su uvaženi zahtevi zainteresovanih
lica i doneta odluka da se poništi pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji iz 1986. godine doneto uz
povredu odredbe člana 117. ZUP-a, budući da je prvostepeni organ odlučivao jednim rešenjem u
dva odvojena predmeta bez donošenja zaključka o spajanju postupka, u smislu citirane odredbe, a
koju nepravilnost nije otklonio ni tuženi organ nalazeći da na ovaj način nije povređen zakon na štetu žalioca. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, ovakva ocena iz obrazloženja osporenog rešenja je pogrešna. Ovo sa razloga, što je u članu 117. st. 1. i 2. ZUP-a propisano kada se može pokrenuti i voditi jedan postupak (u koji slučaj spada i odlučivanje prvostepenog organa o odvojeno podnetim
zahtevima zainteresovanog lica u ovom upravnom sporu, a o kojima je odlučio jednim rešenjem).
Stavom 3. člana 117. ZUP-a, propisano je da će u vođenju jednog postupka u slučajevima iz st. 1. i
2. ovog člana organ doneti poseban zaključak protiv koga se može izjaviti žalba, osim ako je zaključak doneo drugostepeni organ.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije U. 945/04 od 3.03.2005. godine)
IZMENA ZAHTEVA
(Član 120. Zakona o opštem upravnom postupku)
50.
Poštujući načelo zaštite prava građana organ uprave je dužan da upozna stranku o mogućnosti da izmeni postavljeni zahtev koji se zasniva na istom činjeničnom stanju.
Iz obrazloženja:
Vrhovni sud Srbije je - ocenjujući zakonitost osporenog rešenja - našao da je istim povređen zakon na štetu tužioca.
Naime, među strankama nije sporna činjenice da je tužilac rešenjem Direktora uprave za izvršenje zavodskih sankcija za period od 01.05.2007. do 31.12.2007. godine privremeno upućen na rad iz
Kazneno-popravnog zavoda u navedeni Okružni zatvor. S tim u vezi, osnovano se, po oceni suda,
navodima tužbe ukazuje da su upravni organi pogrešno primenili odredbe Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika kada su u konačnom odbili zahtev tužioca za priznavanje prava na naknadu troškova nastalih u vezi sa njegovim privremenim upućivanjem u traženom periodu.
Naime, odredbom člana 2. stav 1. tačka 6. ove Uredbe propisano je da se državnom službeniku i
namešteniku nadoknađuju troškovi privremenog ili trajnog premeštaja u drugo mesto rada. Zahtevom od 16.01.2008. godine, koji se nalazi u spisima, vidi se da je tužilac tražio naknadu troškova
smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, pozivajući se na navedeno rešenje direktora Uprave za
izvršenje zavodskih sankcija o privremenom upućivanju na rad u Okružni zatvor.
Polazeći od ovako postavljenog zahteva, upravni organ bio je dužan da, saglasno načelu zaštite
prava građana iz člana 6. Zakona o opštem upravnom postupku, upozna tužioca da se u konkretnom
slučaju privremenim upućivanjem u drugo mesto rada ne radi o troškovima rada i boravka na terenu,
već da se radi o pravu na naknadu određenih troškova u smislu citiranog člana 2. stav 1. tačka 6. na- 27 -
UPRAVNO PRAVO
vedene Uredbe i u tom smislu omogućiti stranci da u smislu člana 120. Zakona o opštem upravnom
postupku, izmeni postavljeni zahtev koji se zasniva na istom činjeničnom stanju, kako bi što efikasnije mogla da ostvari prava koja joj pripadaju na osnovu materijalnih propisa.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 3247/08 od 30.04.2009. godine)
51.
Stranka ne može proširiti stavljeni zahtev ili umesto ranijeg staviti novi u postupku po žalbi. Ona to može učiniti samo do donošenja rešenja u prvom stepenu.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je pravilno u postupku po žalbi našio da su neosnovani žalbeni navodi tužioca - da
su pogrešno primenjene odredbe čl. 31. i 32. Zakona o gradskom građevinskom zemljištu, jer se radi
o zemljištu koje je nacionalizovano po samom zakonu, pa nema mesta primeni navedenih odredbi
ovog Zakona, jer se tim odredbama reguliše režim gradskog građevinskog zemljišta koje je kao takvo određeno odlukom skupštine opštine odn. grada, što ovde nije slučaj.
Sud je cenio i navod tužbe da je tužilac tražio da se njegov zahtev reši u smislu odredbe člana 86.
stav 8. Zakona o planiranju i izgradnji, ali nalazi da ovaj navod nije osnovan, imajući u vidu da je odredbom člana 120. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da - pošto je postupak pokrenut - stranka može, do donošenja rešenja u prvom stepenu, proširiti stavljeni zahtev ili umesto ranijeg zahteva staviti drugi, bez obzira na to da li se prošireni ili izmenjeni zahtev zasniva na istom pravnom osnovu, ali pod uslovom da se takav zahtev zasniva na bitno istom činjeničnom stanju.
Kako je tužilac u smislu citirane odredbe mogao da menja svoj zahtev do donošenja rešenja u
prvom stepenu, a ne u postupku po žalbi, pravilno je tuženi organ postupio kada je odbio kao neosnovanu tužiočevu žalbu i potvrdio prvostepeno rešenje.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4249/07 od 15.10.2009. godine)
ODUSTANAK OD ZAHTEVA
(Član 121 – 123. Zakona o opštem upravnom postupku)
52.
Bez obzira na razloge kojima se pri tome rukovodi, tokom celog upravnog postupka podnosilac zahteva može od njega i odustati.
Iz obrazloženja:
U izvršenju naznačene presude Upravnog suda od 21.10.2010. godine, donet je osporeni zaključak kojim je uvažena tužba tužioca i poništen zaključak tuženog od 03.12.2009. godine a kojim je obustavljen postupak po predlogu za oglašavanje ništavim označenog rešenja od 31.08.2006. godine u
odnosu na zainteresovano lice i utvrđeno da se postupak po predlogu za oglašavanje ništavim nastavlja u odnosu na podnosioca predloga drugog reda. Zaključak je poništen zbog povrede pravila po- 28 -
UPRAVNO PRAVO
stupka iz člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku - tuženi u obrazloženju osporenog
zaključka nije naveo razloge, niti se pozvao na pravne propise koji bi upućivali na odluku datu u dispozitivu.
Postupajući u izvršenju navedene presude, tuženi organ je doneo osporeni zaključak od
09.12.2010. godine, kojim je obustavio postupak za oglašavanje ništavim pomenutog rešenja, budući da je podnosilac predloga - zainteresovano lice, podneskom od 23.11.2009. godine, odustao od
predloga.
Relevantne odredbe:
Stranka može odustati od svog zahteva u toku celog postupka - član 121. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Kada je postupak pokrenut povodom zahteva stranke, a stranka odustane od svog zahteva, organ
koji vodi postupak doneće zaključak kojim se postupak obustavlja, o čemu će biti obaveštena protivna stranka ako je ima - član 121. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Po oceni Upravnog suda a polazeći od navedenog činjeničnog i pravnog stanja ove upravne
stvari, tuženi organ je pravilno obustavio postupak pokrenut po predlogu zainteresovanog lica za
oglašavanje ništavim patenta od 31.08.2006. godine, budući da je podnosilac predloga - ovde zainteresovano lice, odustao od predloga. Navod tužioca - da zainteresovano lice nije bilo ovlašćeno da
odustane od predloga, budući da je zainteresovano lice podnelo predlog za oglašavanje rešenja ništavim, pa je samo ono bilo aktivno legitimisano, odn. ovlašćeno da odustane od predloga, bez obzira na razloge kojima se pri tom rukovodilo - ne može se prihvatiti kao osnovan
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 194/2011 od 08.11.2012. godine)
53.
Postupak pokrenut po njenom zahtevu može se obustaviti samo ako je stranka izričito izjavila da od istog odustaje.
Iz obrazloženja:
Žalba tužioca odbijena je - kako proizilazi iz obrazloženja osporenog rešenja - jer je tuženi organ našao da je pravilan i na zakonu zasnovan prvostepeni zaključak.
Tim zaključkom je - shodno članu 121. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku - obustavljen postupak za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu pokrenut po zahtevu tužioca, i to
zbog toga što se tužilac - prema obaveštenju Više vojnolekarske komisije - nije odazvao pozivu za
obavljanje neposrednog pregleda. Tako Komisija nije mogla doneti nalaz, ocenu i mišljenje o njegovom zdravstvenom stanju, shodno Pravilniku o radu vojnolekarskih komisija.
Relevantna odredba:
Odredbom propisano je da Kada je postupak pokrenut povodom zahteva stranke, a stranka od
njega odustane, organ koji vodi postupak doneće zaključak kojim se postupak obustavlja - član 121.
stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Postupak za priznavanje prava na dodatak za pomoć i negu koji je pokrenut po zahtevu tužioca
u konkretnom slučaju obustavljen je iz razloga što se tužilac - prema obaveštenju Vojnolekarske komisije - nije odazvao na poziv radi obavljanja neposrednog pregleda. Međutim, u obrazloženju prvostepenog niti osporenog rešenja nigde se ne poziva na odustanak stranke od zahteva.
Dakle, zahtev stranke za odustanak od zahteva kojim je upravni postupak pokrenut ne nalazi se
u dostavljenim spisima.
- 29 -
UPRAVNO PRAVO
Zbog toga je, prema stavu Vrhovnog suda, pogrešan zaključak tuženog organa da je prvostepenim rešenjem pravilno primenjena odredba člana 121. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku,
jer je odustanak od zahteva izričito dispozitivna radnja stranke u postupku, te upravni organ primenom ove odredbe može obustaviti postupak samo kada je stranka jasno i na nesumnjiv način odustala od svog zahteva.
Imajući sve to u vidu, Vrhovni sud Srbije nalazi da je prvostepenim zaključkom učinjena bitna
povreda pravila postupanja propisana naznačenom odredbom, a kako tuženi organ osporenim rešenjem nije otklonio učinjenu povredu postupka pred prvostepenim organom i sam je osporenim rešenjem povredio zakon na štetu tužioca.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 5749/08 od 25.06.2009. godine)
54.
Ukoliko je upravni postupak pokrenut po zahtevu stranke isti se ne može obustaviti ukoliko
stranka u toku postupka ne odustane od zahteva.
(Vrhovni sud Srbije Uvp.I 211/96 od 27.02.1997.godine)
SKRAĆENI POSTUPAK
(Član 131. Zakona o opštem upravnom postupku)
55.
U skraćenom upravnom postupku ne može se utvrđivati tržišna cena nepokretnosti kojoj
se menja namena.
Iz obrazloženja:
Prvostepeni organ je svojim rešenjem obavezao tužioca da jednokratno plati naknadu utvrđene visine za promenu namene obradivog poljoprivrednog zemljišta za naznačenu katastarsku
parcel. Visina naknade utvrđena je u skladu sa članom 25. Zakona o poljoprivrednom zemljištu,
na osnovu procene tržišne vrednosti predmetnog zemljišta nadležne filijale Poreske uprave - Filijale Zemun.
Tuženi organ je odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja, našavši
da je isti pravilno utvrdio visinu ove naknade, iako u spisima predmeta postoji nalaz veštaka poljoprivredne struke, sačinjen po zahtevu tužioca, kojim je procenjena predmetna nepokretnost na znatno niži iznos po aru, a koji nalaz je dostavljen uz dopunu žalbe na rešenje prvostepenog organa. Pored toga, u spisima se nalazi i obaveštenje Poreske uprave o proceni tržišne vrednosti građevinskog
zemljišta kao i ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, za koji je plaćen porez na prenos apsolutnih
prava na poresku osnovicu koju čini takođe znatno niža tržišna vrednost iste nepokretnosti.
Zbog toga su, po oceni Upravnog suda, osnovani navodi tužioca da rešenje prvostepenog organa
nije moglo biti doneto po skraćenom postupku, budući da za to nisu bili ispunjeni uslovi predviđeni
zakonom, već se morao sprovesti posebni ispitni postupak, što je tuženi organ propustio da oceni
prilikom donošenja osporenog rešenja.
Relevantne odredbe:
- 30 -
UPRAVNO PRAVO
Organ može u skraćenom postupku rešiti upravnu stvar neposredno, ako je stranka u svom zahtevu navela činjenice ili podnela dokaze na osnovu kojih se može utvrditi stanje stvari ili ako se to
stanje može utvrditi na osnovu opšte poznatih činjenica ili činjenica koje su organu poznate; ako se
stanje stvari može utvrditi neposrednim uvidom odnosno na osnovu službenih podataka kojima organ raspolaže, a nije potrebno posebno saslušanje stranke radi zaštite njenih prava odnosno pravnih
interesa; ako je propisom predviđeno da se upravna stvar može rešiti na osnovu činjenica ili okolnosti koje nisu potpuno utvrđene ili se dokazima samo posebno utvrđuju, pa su činjenice ili okolnosti
učinjene verovatnim, a iz svih okolnosti proizlazi da zahtevu stranke treba udovoljiti; kada se radi o
preduzimanju u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati, a činjenice na kojima rešenje
treba da bude zasnovano su utvrđene ili bar učinjene verovatnim - član 131. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Pošto, po oceni suda, nisu bili ispunjeni uslovi za skraćeni postupak, nadležni organ je bio dužan da sprovede posebne radnje radi utvrđivanja činjenica tj. da izvede potrebne dokaze radi utvrđivanja tačne tržišne vrednosti predmetne nepokretnosti.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 26088/2010 od 01.03.2012. godine)
56.
U posebnom ispitnom postupku (a ne u skraćenom postupku) se vrši utvrđivanje obaveze
poreza na kapitalni dobitak.
Iz obrazloženja:
U postupku utvrđivanja poreza na kapitalni dobitak, prema stavu Vrhovnog suda Srbije, poreski organ ne može donositi rešenje u tzv. "skraćenom postupku", primenom odredbe člana
131. Zakona o opštem upravnom postupku, već prethodno mora sprovesti poseban ispitni postupak, u kome će se preduzeti određivanje poreske obaveze i dati mogućnost stranci da ospori i
zaštiti svoja prava i interese.
Naime, u tzv. "skraćenom postupku" se neposredno može rešiti određena upravna stvar samo
ako su uspunjeni za to zakonom propisani uslovi u skladu sa citiranom odredbom. Po pravilu, to su
slučajevi u kojima nije potrebno obavljati posebne radnje u postupku radi utvrđivanja činjenica (jer
su činjenice utvrđene, opštepoznate ili proizilaze iz zahteva stranke, službene evidencije organa ili
su činjenice i okolnosti učinjene verovatnim odn. kada je propisom predviđeno da se stvar može rešiti na podlozi činjenica i okolnosti koje nisu potpuno dokazane), a rešenjem - koje se donosi u skraćenom postupku - najčešće se udovoljava zahtevu stranke.
S obzirom da se u konkretnom slučaju radi o postupku utvrđivanja poreza na kapitalni dobitak u kome se utvrđuju, pre svega, činjenice i okolnosti koje su od značaja za visinu poreske osnovice - kapitalnog dobitka, to je poreski organ dužan da sprovede poseban ispitni postupak i omogući učešće stranci
kako bi se izjasnila o svim činjenicama značajnim za utvrđivanje poreske obaveze.
Na obavezu ovakvog postupanja poreskog organa u postupku utvrđivanja poreske obaveze pa i
poreza na kapitalni dobitak, upućuju i odredbe čl. 121. i 122. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojima je propisano da se u slučaju kancelarijske kontrole moraju sprovesti određene radnje uz učešće poreskog obveznika radi utvrđivanja bitnih činjenica, posebno kada je sporna visina poreske obaveze.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4737/04 od 16.03.2005. godine)
- 31 -
UPRAVNO PRAVO
57.
Odluka o poništaju javne aukcije mora se doneti u posebnom ispitnom postupku.
Iz obrazloženja:
Stav je Vrhovnog suda Srbije da je Agencija za privatizaciju, vršeći ovlašćenje iz odredbe člana 35a
Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom (''Sl. glasnik RS'', br. 45/01 i 19/03) bila u obavezi
da se drži granica datog ovlašćenja, da vodi računa o cilju poveravanja ovlašćenja kod odlučivanja po
slobodnoj oceni (a koji se ogleda u zaštiti i ostvarivanju javnog interesa). Isto tako, Agencija je morala
imati u vidu da odredbom člana 131. Zakona o opštem upravnom postupku, kao ni navedenom Uredbom
i Zakonom o privatizaciji, nije propisano da se ova upravna stvar može rešavati po skraćenom postupku.
Zbog toga, a imajući u vidu da se odlukom o poništaju javne aukcije poništavaju pravne posledice koje je aukcija proizvela (čime se postupa na štetu stečajnih prava tužioca kome je na javnoj
aukciji prodat društveni kapital), to je pre donošenja odluke o poništaju javne aukcije bilo potrebno
sprovesti poseban ispitni postupak iz člana 132. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome bi se
tužiocu, radi zaštite njegovih prava i pravnih interesa, omogućilo učešće.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 933/04 od 25.10.2004. godine)
PRETHODNO PITANJE
(Član 134- 138. Zakona o opštem upravnom postupku)
58.
Ukoliko se, radi rešavanja prethodnog pitanja od strane nadležnog suda, prekidu
upravnog postupka, odluka o tome mora sadržati nalog jednoj od stranaka da taj postupak pokrene, rok u kome je dužna da to učini, obavezu da pruži odgovarajući dokaz o
istom i upozorenje na pravne posledice nepostupanja po nalogu.
Iz obrazloženja:
Žalbu tužioca izjavljenu protiv naznačenog zaključka tuženi organ je odbio, našavši da je zaključak o prekidu postupka pravilno donet na osnovu člana 134. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, pravilno je utvrđeno da se između tužioca i zainteresovanog lica vode sudski sporovi, zbog čega je neophodno da se postupak prekine do donošenja sudskih odluka.
Tužbom se - po oceni Upravnog suda - osnovano ukazuje na nezakonitost osporenog rešenja, jer
je tuženi organ prilikom njegovog donošenja, kojim je potvrdio pravilnost zaključka prvostepenog
organa, povredio pravila postupka tj. odredbu člana 235. stav 1. u vezi sa članom 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. U obrazloženju osporenog rešenja nisu navedeni razlozi koji, s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu, budući da obrazloženje osporenog rešenja ne sadrži potpune i jasne razloge zbog kojih je prvostepeni organ prekinuo postupak odn. u istom nije navedeno da li je uopšte pokrenut postupak za utvrđivanje punovažnosti ugovora o neisključivoj licenci na žigu pred nadležnim sudom i koji se postupak vodi, a što
predstavlja uslov za prekid postupka.
- 32 -
UPRAVNO PRAVO
Tuženi organ je, osim toga, potvrdio ožalbeni zaključak kao pravno valjan i na zakonu zasnovan, iako se prema obrazloženju zaključka nisu stekli zakonom propisani uslovi za prekid postupka.
Iz obrazloženja zaključka prvostepenog organa proizilazi da je utvrdio da je punovažnost navedenog ugovora sporna među strankama odn. da ovde zainteresovano lice tvrdi da ugovor i dalje proizvodi pravno dejstvo, dok davalac licence - ovde tužilac tvrdi suprotno: da je ugovor prestao da važi,
iz čega sledi da postupak još uvek nije ni pokrenut pred nadležnim sudom.
S obzirom da među strankama postoji sporno pravno pitanje, postupak za rešavanje prethodnog
pitanja kod nadležnog suda pokreće se isključivo po zahtevu stranke, u smislu člana 137. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. U takvoj situaciji, prvostepeni organ je bio u obavezi da - prekidajući postupak - istovremeno naredi jednoj od stranaka da pred nadležnim sudom pokrene postupak rešavanja navedenog pravnog pitanja, koje se kao prethodno pojavljuje u ovom upravnom postupku.
Isto tako, dispozitivom prvostepenog zaključka, osim navedenog, trebalo je odrediti i rok u kome je stranka dužna da to učini i da prvostepenom organu podnese odgovarajući dokaz te upozori
stranku na posledice neispunjenja ove dužnosti. Prvostepeni organ to nije učinio, pa je dispozitiv prvostepenog zaključka suprotan članu 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku je nejasan i
neprecizan, a što je tuženi organ propustio da otkloni čime je i sam povredio zakon na štetu tužioca.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 6203/2011 od 06.12.2012. godine)
59.
Prekid zbog rešavanja prethodnog pitanja u postupku administrativnog izvršenja rešenja
nije dozvoljen.
Iz obrazloženja:
Tužbom se osnovano ukazuje da je prilikom donošenja osporenog rešenja povređen zakon
na štetu tužioca. Tuženi organ je, prihvatajući razloge prvostepenog organa iz obrazloženja
ožalbenog zaključka, pogrešno zaključio da je u postupku administrativnog izvršenja rešenja
dozvoljen prekid postupka zbog rešavanja prethodnog pitanja. Ovo zbog toga, što je donošenje
odluke po zahtevu za legalizaciju bespravno podignutog objekta, za koju je doneto pravosnažno
rešenje o rušenju, moglo biti prethodno pitanje samo u postupku donošenja tog rešenja, a ne i u
postupku izvršenja rešenja o rušenju.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8822/07 od 26.02.2009. godine)
60.
Prema pravilniku iz vremena kada je vršena prva raspodela vrši se raspodela stanova u vojsci
pa oglašavanje neustavnim kasnijeg pravilnika nije razlog za prekid postupka dodele stana.
Iz obrazloženja:
Postupak rešavanja po žalbi tuženi organ je prekinuo smatrajući da se po njoj ne može rešavati jer
je odlukom Saveznog ustavnog suda utvrđeno da Pravilnik o rešavanju stambenih pitanja u Saveznom
ministarstvu za odbranu i Vojsci Jugoslavije nije saglasan sa Ustavom Savezne Republike Jugoslavije
i Zakonom o imovini Savezne Republike Jugoslavije, zbog čega će žalba biti rešena na osnovu Pravilnika koji će biti donet.
Relevantne odredbe:
- 33 -
UPRAVNO PRAVO
Ako organ koji vodi postupak naiđe na pitanje bez čijeg se rešenja ne može rešiti sama upravna
stvar, a to pitanje čini samostalnu pravnu celinu za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ (prethodno pitanje), on može - pod uslovima iz Zakona - sam raspraviti to pitanje ili će postupak prekinuti
dok to ne učini nadležni organ - član 134. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
U konkretnom slučaju ne postoji pitanje koje čini samostalnu pravnu celinu, za čije je rešenje nadležan sud ili drugi organ.
Zbog toga, nisu bili ispunjeni zakonski uslovi da tuženi organ osporenim zaključkom prekine postupak po tužiočevoj žalbi. Uz to, činjenica na koju se tuženi organ poziva u osporenom zaključku (da
je odlukom o ocenjivanju ustavnosti i zakonitosti Pravilnik o rešavanju stambenih pitanja u Saveznom
ministarstvu za odbranu i Vojsci Jugoslavije oglašen neustavnim) u konkretnom slučaju nije pravno
relevantna. Jer - sprovedeni postupak se odnosi na dodelu stanova izvršenu shodno odredbama navedenog Pravilnika o načinu i kriterijumima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja zaposlenih u Vojsci Jugoslavije iz 1995. godine, koji je bio na snazi
u vreme osporavane dodele povodom koje je tužilac do sada uspešno vodio veći broj sporova. Isti propis se ima primeniti i u ovom slučaju.
Stoga je tuženi organ, umesto što je prekinuo postupak, bio dužan da donese odluku o tužiočevoj
žalbi, pridržavajući se svojih primedbi iznetih u rešenjima koje je donosio po prethodnim tužiočevim
žalbama u ovoj pravnoj stvari.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 193/2006 od 10.04.2008. godine)
61.
Vođenje postupka po prijavi za izvođenje radova na izgradnji pomoćnog objekta ne sprečava postupak uređenja načina korišćenja parcele.
Iz obrazloženja:
Kada je osporenim rešenjem odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv potvrde izdate dana 07.07.2006.
godine, tuženi organ je postupio pravilno i po oceni ovog Suda, dajući za svoju ocenu i odluku dovoljno na zakonu zasnovanih i prihvatljivih razloga.
Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni organ predmetnu potvrdu izdao po prijavi imenovanog - ovde zainteresovanog lica za početak izvođenja radova na izgradnji pomoćnog objekta na označenoj katastarskoj parceli, u svemu prema idejnom projektu izrađenom od strane ovlašćenog lica, nakon što
je utvrdio da za izvođenje predmetnih radova (s obzirom da se radi o pomoćnom objektu, a saglasno članu
97. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji) nije potrebno pribavljanje odobrenja za izgradnju.
Time su se stekli uslovi za izdavanje potvrde, na osnovu odredbe člana 97. stav 8. istog Zakona pa
samim tim i za obustavu prethodno pokrenutog postupka kod građevinske inspekcije u predmetu naznačenog broja.
Navode kojima tužilac ukazuje da su odlukom prvostepenog, pa samim tim i tuženog organa, povređene odredbe čl. 134., 136. i 137. Zakona o opštem upravnom postupku, sud je cenio i nalazi da isti
nisu osnovani.
Naime, tužilac prvi put u tužbi navodi da je upravni postupak trebalo prekinuti do rešavanja
prethodnog pitanja u postupku koji se pred sudom vodi radi uređenja načina korišćenja naznačene
katastarske parcele. Uz tužbu je priložio dokaz o pokretanju tog postupka.
Međutim, iz spisa proizlazi da se oba imenovana lica vode u javnim knjigama kao isključivi sukorisnici sporne katastarske parcele, da je tužilac u ovom upravnom sporu pokrenuo parnični postupak za
- 34 -
UPRAVNO PRAVO
utvrđenje njegovog prava sukorišćenja na navedenoj parceli, ali da je taj postupak prekinut, kao i postupak za uređenje njenog načina korišćenja.
Vrhovni sud ocenjuje da ne bi postojali opravdani razlozi da se prekine upravni postupak po prijavi radova na izgradnji predmetnog pomoćnog objekta do pravnosnažnog okončanja sudskog postupka
za uređenje načina korišćenja naznačene parcele, koji je – takođe - prekinut.
Činjenica da je u tom vanparničnom postupku još 2004. godine doneta privremena mera kojom je
imenovanima naloženo da prestanu sa izvođenjem bilo kakvih radova na navedenoj parceli, prema stavu Suda, ne predstavlja zabranu upravnom organu da u granicama svojih zakonskih ovlašćenja odlučuje o podnetom zahtevu za izgradnju pomoćnog objekta.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6053/2006 od 25.05.2007. godine)
62.
Prekid postupka u cilju rešavanja prethodnog pitanja nije moguće u postupku prinudnog izvršenja. Postupak administrativnog izvršenja moguće je odložiti pod uslovima propisanim u članu 271.
stav 2. ZUP-a.
(Vrhovni sud Srbije U. 5914/96 od 20.11.1997. godine)
63.
U situaciji kada su prodavac i organ koji je izdao saobraćajnu dozvolu van područja SR Jugoslavije, ima se smatrati da nema mogućnosti za krivično gonjenje, te su ispunjeni uslovi iz
člana 145. stav 2. ZUP-a, da organ koji vodi postupak istinitost sadržaja isprave raspravi kao
prethodno pitanje u postupku obnove postupka koji po službenoj dužnosti pokreće organ po
osnovu člana 249. stav 1. tačka 2. ZUP-a.
(Pravni stav Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije od 17.03.1994. godine)
ISPRAVE
(Član 154 – 162. Zakona o opštem upravnom postupku)
64.
Po svom karakteru, stavljanje van snage potvrde pravnosnažnosti rešenja predstavlja
upravno odlučivanje.
Iz obrazloženja:
Potvrda pravosnažnosti rešenja ima karakter uverenja, pa se stavljanje van snage takve potvrde upodobljava odbijanju zahteva stranke za izdavanje potvrde, što zaključku prvostepenog organa daje karakter upravnog akta koji se može pobijati žalbom - član 162. Zakona o opštem upravnom postupku.
Ispravke grešaka u rešenju su dozvoljene - grešaka u imenima, brojevima, pisanju ili računanju,
kao i drugih očiglednih netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima - član 209. Zakona o
opštem upravnom postupku.
Stoga prvostepeni organ nije mogao da donese ožalbeni zaključak pozivajući se na odredbu iz
člana 209. Zakona o opštem upravnom postupku.
- 35 -
UPRAVNO PRAVO
Za donošenje ovog zaključka, osim toga, nisu postojali ni zakonom propisani uslovi, jer je rešenje na koje je stavljena potvrda pravosnažnosti postalo pravosnažno istekom roka za žalbu stranci
koja je učestvovala u postupku njegovog donošenja, a zainteresovano lice, koje nije učestvovalo u
postupku, moglo je da izjavi žalbu samo u roku koji važi za stranku koja je učestvovala u postupku i
kojoj je rešenje dostavljeno.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1739/08 od 05.03.2009. godine)
65.
Ne predstavlja upravni akt potvrda prijema dokumentacije odn. prijave radova. U pitanju
je javna isprava protiv koje nije dozvoljena žalba.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je pravilno, po oceni Vrhovnog suda Srbije, odlučio kada je u postupku u kome
nije bilo povrede procesnih pravila, odbacio žalbu tužioca nalazeći da protiv potvrde prijema dokumentacije odn. prijave radova nije dozvoljena žalba.
Naime, pravilno je zaključio tuženi organ da potvrda prijave radova ne predstavlja upravni akt
protiv koga se može izjaviti žalba, jer po svojoj prirodi ona predstavlja javnu ispravu izdatu saglasno podacima iz službene evidencije kojom organ uprave raspolaže,
Dakle, ukoliko tužilac, na osnovu dokaza kojima raspolaže, smatra da potvrda nije izdata u skladu sa podacima iz evidencije, može zahtevati - u smislu odredbe člana 161. stav 5. Zakona o opštem
upravnom postupku - izmenu ili izdavanje nove potvrde. Ako organ odbije da izmeni ili izda novu
potvrdu, dužan je da donese novo rešenje, a ukoliko to ne učini u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva, tužilac može izjaviti žalbu kao da mu je zahtev odbijen.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1500/07 od 18.03.2009. godine)
66.
Nema karakter upravnog akta onaj akt kojim jedan državni organ dostavlja drugom službene podatke u postupku pružanja pravne pomoći.
Iz obrazloženja:
U smislu člana 161. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku - tužilac nije u konkretnoj
upravnoj stvari podneo zahtev prvostepenom organu - Vojno-tehničkom institutu - za izdavanje
uverenja (isprave) o činjenicama o kojima ovaj organ vodi službenu evidenciju, niti mu je takva isprava izdata. Dakle, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni ni uslovi propisani navedenom odredbom
Zakona - da tužilac podnese zahtev za izdavanje isprave drugačije sadržine, a time ni uslovi za podnošenje žalbe zbog nepostupanja prvostepenog organa.
Pri svemu tome, akt kojim jedan državni organ u službenoj prepisci dostavlja podatke i obaveštava drugi državni organ na njegovo traženje o određenim činjenicama o kojima vodi službenu evidenciju, nema karakter upravnog akta u smislu člana 1. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 6. Zakona o upravnim sporovima.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, U. 1320/06 od 22.05.2008. godine)
- 36 -
UPRAVNO PRAVO
67.
Ako se dokaz nalazi kod organa, stranka u upravnom postupku nije dužna da ga priloži
već je dovoljno da se na njega pozove.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ odbio je zahtev tužioca za isplatu naknade za prekovremeni rad ostvaren u 2003. i
2004. godini, zbog toga što nije pružio validne dokumente kojima dokazuje tačan broj prekovremenih sati za koje traži naknadu, sa obrazloženjem i potpisom nadležnog starešine, kao i overenu izjavu nadležnog starešine da nije koristio slobodne sate u radne dane kada nije bio na putu.
Međutim, imajući u vidu da se radi o dokazima - evidencijama kojima sam organ raspolaže, po oceni Vrhovnog suda Srbije tuženi organ nije mogao da naloži tužiocu da te dokaze pribavi i priloži uz zahtev, posebno ako su označeni kao "odbrana - službena tajna - strogo poverljivo", kako u tužbi ističe tužilac, već je bio dužan da ih sam pribavi po službenoj dužnosti.
Postupajući na način naveden u obrazloženju osporenog rešenja tuženi organ je povredio
pravila upravnog postupka iz člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, kojima je propisano da će organ koji vodi postupak pribaviti ispravu po službenoj dužnosti, ako se isprava koju
treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu
nije uspela da je pribavi.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1160/06 od 17.01.2008. godine)
68.
Nije valjan zakonski osnov za stavljanje van pravne snage diplome kao javne isprave,
na osnovu mišljenja Ministarstva prosvete i sporta da diploma radničkog univerziteta nije
izdata prema važećim propisima iz oblasti srednjeg obrazovanja i da stoga ne proizvodi
pravno dejstvo.
Iz obrazloženja:
Iz diplome Radničkog univerziteta u Prištini koja se nalazi u spisima vidi se da je ova diploma
uredno zavedena pod rednim brojem 607/06, od 30.6.1994. godine, delovodni broj 131/4, da je u desnom uglu navedeno rešenje broj 02-611-377 od 1980. godine, Pokrajinskog komiteta za obrazovanje, nauku i kulturu, kojim je utvrđeno da škola ispunjava uslove za rad, da je izdata na obrascu propisanom Pravilnikom ("Službeni glasnik RS" br. 59/92 i 30/93), čije je izdavanje odobreno rešenjem
Ministarstva prosvete broj 287/92 i da je uredno popunjena podacima koji ukazuju na tužioca i stečeni stepen stručne spreme određenog obrazovnog profila, a nakon položenog završenog ispita sa
unetom ocenom, te uredno overena pečatom izdavaoca diplome.
Polazeći od iznetog Vrhovni sud Srbije nalazi da je priložena diploma izdata u svemu u skladu
sa članom 154. Zakona o opštem upravnom postupku, pa se ovom ispravom – diplomom dokazuje
ono što je u njoj potvrđeno odnosno određeno, odnosno da ima karakter javne isprave. Stoga, ova
isprava može da izgubi pravnu snagu samo ako se u postupku na nesumnjiv način dokaže da činjenice navedene u ispravi nisu istinite ili da je isprava u pogledu forme koja se tiče izdavaoca i oblika
izdavanja, nepropisno sastavljena. Sa ovih razloga, prema pravnom shvatanju Vrhovnog suda Srbi- 37 -
UPRAVNO PRAVO
je, akt Ministarstva prosvete i sporta, u kome je ovo Ministarstvo iznelo mišljenje i tumačenje da diploma Radničkog univerziteta u Prištini nije izdata prema važećim propisima iz oblasti srednjeg
obrazovanja i da ne proizvodi pravno dejstvo, nije valjan zakonski osnov za stavljanje van pravne
snage diplome kao javne isprave i ne predstavlja novi dokaz niti činjenicu za ponavljanje postupka
u smislu člana 239. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U-SCG br. 732/06 od 06.03.2008. godine)
69.
Bez obzira na dokaze kojima stranka raspolaže, organ izdaje uverenja isključivo prema
podacima iz službene evidencije.
Iz obrazloženja:
Postupajući po zahtevu za izdavanje uverenja o podacima o kojima vodi službenu evidenciju,
prvostepeni organ je pravilno odlučio kada je - primenom odredbe člana 161. stav 4. Zakona o
opštem upravnom postupku - odbio zahtev tužioca za izdavanje uverenja jer ne raspolaže podacima
čije se utvrđivanje traži.
Citiranom odredbom je propisano da organi izdaju uverenja odn. druge isprave o činjenicama o
kojima vode službenu evidenciju i da se uverenja moraju izdavati saglasno podacima iz službene
evidencije. Imajući to u vidu, stav je Vrhovnog suda Srbije da organ koji vodi službenu evidenciju
ne može izdati uverenje o činjenicama o kojima nema podataka u svojoj evidenciji, bez obzira na
dokaze kojima stranka raspolaže.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 280/06 od 04.07.2007. godine)
70.
Kada odlučuje po zahtevu stranke za izdavanje saobraćajne dozvole, dokaznu vrednost (valjanost) podnete isprave organ je ovlašćen, da uzimajući u obzir nalaz veštaka, ceni u skladu sa odredbom člana 165. ZUP-a.
Isprava potpuno gubi dokaznu vrednost samo ukoliko je u njoj neistinito upisan podatak koji
bitno određuje vlasništvo, odnosno poreklo vozila.
Pečat nadležnog saobraćajnog organa na saobraćajnoj dozvoli, koji je izmenjen, i nije u upotrebi
u vreme izdavanja iste saobraćajne knjižice, nije sam po sebi razlog za obnovu postupka iz člana
249. stav 1. tačka 2. ZUP-a, niti za potpuni gubitak dokazne vrednosti isprave iz člana 165. ZUP-a,
već se u postupku moraju utvrditi okolnosti vezane za upotrebu nevažećeg pečata.
(Pravni stav Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije od 17.03.1994)
VEŠTACI
(Član 173 - 182. Zakona o opštem upravnom postupku)
71.
U postupku po zahtevu za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji, ako u spisima
predmeta postoji pismeni nalaz i mišljenje veštaka građevinske struke da na eksproprisanoj par- 38 -
UPRAVNO PRAVO
celi nisu izvršeni značajni radovi, a veštak usmeno izjavi na usmenoj javnoj raspravi pred prvostepenim upravnim organom da su na spornom zemljištu izvršeni značajni radovi, u tom slučaju
prvostepeni upravni organ je bio dužan da otkloni takvu nejasnoću i tu činjenicu potpuno i pouzdano utvrdi novim veštačenjem.
(Vrhovni sud Srbije, U. 5774/95 od 15.05.1996. godine)
ORGAN KOJI DONOSI REŠENJE
(Član 192 - 195. Zakona o opštem upravnom postupku)
72.
Svako rešenje upravnog organa mora sadržati obrazloženje, a to obrazloženje obavezno
sadrži kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi razloge koji
su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije uvažen neki od zahteva stranke, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je
dato u dispozitivu.
Iz obrazloženja:
Tužilac je kao vlasnik SUR podneo Gradskoj upravi za komunalne poslove zahtev za privremeno zauzimanje javne površine za postavljanje letnje bašte zatvorenog tipa. Taj organ zatražio je saglasnost Komisije za opšte i komunalno uređenje grada koja je donela zaključak kojim odbija davanje saglasnosti Gradskoj upravi za komunalne poslove za izdavanje odobrenja za postavljanje letnje
bašte zatvorenog tipa na traženoj lokaciji, na osnovu čega je prvostepeni organ odbio zahtev tužioca. Tuženi organ, postupajući po žalbi tužioca, odbio je žalbu nalazeći da je rešenje prvostepenog
organa na zakonu zasnovano.
Po oceni Upravnog suda, osnovano tužilac tužbom ukazuje na nezakonitost osporenog rešenja.
Naime, odredbom člana 192. stav 2. ZUP-a propisano je da svako rešenje upravnog organa mora sadržati obrazloženje, a da to obrazloženje obavezno sadrži kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih nije
uvažen neki od zahteva stranke, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu. Prema odredbi člana 194. navedenog zakona, kada rešenje donosi jedan organ uz prethodnu saglasnost drugog organa, a organ koji daje saglasnost,
potvrdu ili odobrenje, dužan je da u slučaju da odbija saglasnost, potvrdu ili odobrenje to i obrazloži. Kako proizlazi da je tužilac uz zahtev podneo svu propisanu dokumentaciju i dokaz o uplati naknade i takse, a iz navoda žalbe da je tužiocu već izdavano odobrenje za zauzeće javne površine ispred lokala za postavljanje letnje bašte otvorenog tipa, kao i da je prvostepeni organ zasnovao svoju
odluku na neobrazloženom zaključku komisije, što nije sankcionisao ni drugostepeni organ, to se
navodima tužbe ozbiljno dovodi u sumnju zakonitost osporenog rešenja koje je zbog toga moralo
biti ukinuto.
(Iz Presude Upravnog suda RS, U. 16106/10 od 3.02.2011. godine)
- 39 -
UPRAVNO PRAVO
73.
Ne predstavlja upravni akt čija se zakonitost ispituje u upravnom sporu odluka o izboru u
zvanje nastavnika na koju Univerzitet nije dao saglasnost
Iz obrazloženja:
Relevantne odredbe:
Upravni akt, u smislu Zakona, jeste akt kojim državni organ i preduzeće ili druga organizacija
u vršenju javnih ovlašćenja rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog lica ili pravnog lica ili
druge stranke u upravnoj stvari - član 6. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
Akt o izboru u zvanje nastavnika dekan dostavlja univerzitetu na saglasnost i po dobijenoj saglasnosti sa izabranim licem zaključuje ugovor o radu - član 87. st. 1. i 5. tada važećeg Zakona o Univerzitetu.
Akt o izboru u zvanje nastavnika donosi izborno veće Fakulteta - član 86. tada važećeg Zakona o
univerzitetu.
Rešenje se smatra donetim kada je drugi organ dao saglasnost i smatra se kao akt organa koji ga je
doneo tj. izdao - član 194. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Zbog toga Vrhovni sud Srbije smatra da odluka Izbornog veća navedenog Fakulteta o izboru imenovanog kandidata u zvanje nastavnika pre date saglasnosti Univerziteta, ne predstavlja upravni akt u
smislu člana 194. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, u vezi člana 6. Zakona o upravnim
sporovima.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. I 163/2006 od 11.12.2008. godine)
OBLIK I SASTAVNI DELOVI REŠENJA
(Član 196 - 204. Zakona o opštem upravnom postupku)
74.
Rešenje o pristupu informacijama od javnog značaja mora sadržati uvod, dispozitiv, obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis službenog lica i pečat organa, a u uvodu rešenja naziv organa koji donosi rešenje, propis o nadležnosti tog organa, ime stranke i njenog zakonskog zastupnika, te kratko označenje predmeta
postupka.
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 196. stav 3. ZUP-a propisano je da pismeno rešenje sadrži uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu, naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis
službenog lica i pečat organa. Odredbom člana 197. stav 1. ZUP propisano je da uvod rešenja sadrži: naziv organa koji donosi rešenje, propis o nadležnosti tog organa, ime stranke i njenog zakonskog zastupnika, ili punomoćnika, ako ga ima, i kratko označenje predmeta postupka. Odredbom
člana 201. stav 1. ZUP propisano je da rešenje potpisuje službeno lice koje ga donosi.
- 40 -
UPRAVNO PRAVO
Odredbom člana 38. stav 1. i stav 2. tačka 1. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od
javnog značaja propisano je da će odgovorno lice u organu vlasti odrediti jedno ili više službenih lica (ovlašćeno lice), za postupanje po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Ovlašćeno lice prima zahteve, obaveštava tražioca o posedovanju informacija i obezbeđuje uvid u
dokument koji sadrži traženu informaciju, odnosno dostavlja informaciju na odgovarajući način, odbija zahtev rešenjem, pruža tražiocima neophodnu pomoć za ostvarivanje njihovih prava utvrđenih
ovim Zakonom.
U konkretnom slučaju, uvod osporenog rešenja ne sadrži naziv organa koji donosi rešenje, ime
stranke, kratko označenje predmeta postupka, kao ni propis o nadležnosti. U uvodu se donosilac rešenja
poziva na član 16. stav 10. i član 9. stav 1. tačka 2. Zakona, koji ne predstavljaju propis o njegovoj nadležnosti. Propis o nadležnosti za lice ovlašćeno od odgovornog lica u organu vlasti je sadržan u članu 38.
stav 1. i stav 2. tačka 1. Zakona, ali se na njega donosilac ne poziva.
Pored navedenog, osporeno rešenje je potpisao, što znači da ga je i doneo, portparol Republičkog javnog tužilaštva, a portparol organa vlasti nije zakonom ovlašćen da odlučuje u postupku slobodnog pristupa informacijama od javnog znacaja, sem ako ga je odgovorno lice organa vlasti odredilo kao ovlašćeno lice, u smislu člana 38. stav 1. Zakona. Međutim, u uvodu
osporenog rešenja nije naveden broj i datum akta kojim odgovorno lice u organu vlasti određuje
navedeno lice kao ovlašćcno lice za pustupanje po zahtevu za slobodan pristup informacijama
od javnog značaja. Na ovaj način su učinjene povrede pravila postupanja, propisane odredbama
ZUP, zbog čega je osporeno rešenje nezakonito.
(Iz Presude Upravnog suda Srbije, U. 27970/11 od 28.07.2011. godine)
75.
Rešenje koje je doneo kolegijalni organ potpisuje predsedavajući, ako zakonom ili drugim
propisom nije drukčije određeno.
Iz obrazloženja:
Osporeno rešenje donela je Komisija za zaštitu prava Uprave za javne nabavke Republike Srbije, kao kolegijalni organ, a na mestu za potpis ovlašćenog službenog lica tuženog organa - predsednika komisije - rešenje je potpisalo drugo lice, čiji je potpis nečitak, uz navode "za predsednika".
Ovaj potpis je overen pečatom tuženog organa.
Prema odredbi člana 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku - pismeno rešenje, između ostalog, sadrži potpis službenog lica i pečat organa.
Odredbom člana 197. stav 1. istog Zakona je propisano da uvod rešenja sadrži naziv organa koji
donosi rešenje i propis o nadležnosti tog organa, a odredbom člana 201. stav 2. je propisano da rešenje koje je doneo kolegijalni organ potpisuje predsedavajući, ako zakonom ili drugim propisom nije
drukčije određeno.
Kako osporeno rešenje nije potpisao predsedavajući kolegijalnog organa koji je rešenje doneo,
čiji su ime i prezime označeni, već neko drugo lice, sud je našao da su pri donošenju osporenog rešenja učinjene bitne povrede pravila postupka iz člana 196. stav 3. u vezi člana 201. stav 2. ovog
Zakona, koje je u ponovnom postupku potrebno otkloniti. Ovlašćenje drugog lica ili propis koji to
određuje za donošenje i potpisavanje rešenja, po stavu suda, mora da bude označeno u uvodu rešenja saglasno odredbi člana 197. stav 1. u vezi člana 285. Zakona o opštem upravnom postupku, jer
rešenje može da potpiše samo službeno lice koje je zakonom ovlašćeno da ga donese, a ukoliko je to
- 41 -
UPRAVNO PRAVO
ovlašćenje prenelo na drugo lice u skladu sa zakonom, broj i datum tog ovlašćenja moraju da budu
označeni u uvodu rešenja.
Imajući u vidu da osporeno rešenje sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim delovima, koji
akt čine očigledno nezakonitim, Upravni sud je - primenom odredbe člana 28. stav 1. u vezi člana
40. stav 2. Zakona o upravnim sporovima - odlučio kao u dispozitivu presude.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 10 U. 17922/10 od 10.02.2011. godine)
76.
Iz Zakona o državljanstvu jasno proizlazi da je kod odlučivanja o prijemu u državljanstvo
reč o donošenju odluke po diskrecionoj oceni, i da je ovakav način odlučivanja propisan je isključivo u javnom interesu.
Iz obrazloženja:
Pravilno je, po oceni Upravnog suda, odlučio tuženi organ kada je u postupku u kome nije bilo
povrede pravila postupka odbio zahtev tužioca za prijem u državljanstvo Republike Srbije, nalazeći
da postoje razlozi od interesa za Republiku Srbiju zbog kojih je ocenjeno da zahtev za prijem u državljanstvo treba odbiti. Pritom se tuženi organ u obrazloženju osporenog rešenja pozvao na odredbu čl. 41. Zakona o državljanstvu Republike Srbije, kojom je propisano da nadležni organ može odbiti zahtev ako oceni da postoje razlozi od interesa za Republiku Srbiju zbog kojih zahtev za sticanje državljanstva treba odbiti. Kako iz navedene odredbe Zakona jasno proizlazi da je kod odlučivanja o prijemu u državljanstvo reč o donošenju odluke po diskrecionoj oceni i kako je ovakav način
odlučivanja propisan isključivo u javnom interesu, Upravni sud nalazi da su bili ispunjeni uslovi za
donošenje rešenja po slobodnoj oceni, bez navođenja razloga za odluku.
Navedeno je u skladu i sa odredbom člana 199. stav 3. ZUP-a, kojim je propisano da kada je
nadležni organ zakonom ili drugim propisom ovlašćen da reši upravnu stvar po slobodnoj oceni, dužan je da u obrazloženju, pored podatka iz stava 2. tog člana navede taj propis i da izloži razloge kojima se pri donošenju rešenja rukovodio, a ti razlozi se ne moraju navesti u rešenju kada je to u javnom interesu zakonom izričito predviđeno.
(Iz Presude Upravnog suda RS, U 4850/11 od 10.06.2011. godine)
77.
Broj i datum donošenja predstavljaju, pored ostalog bitne elemente za identifikaciju svakog pojedinačnog upravnog akta.
Iz obrazloženja:
Uvidom u spise naznačenog predmeta Vrhovnog suda Srbije utvrđeno je da je isti sud (presudom od 11.09.2008. godine) poništio navedeno rešenje Ministarstva za kapitalne investicije Republike Srbije od 11.04.2007. godine odn. rešenje sa istim brojem i datumom donošenja kao i rešenje
koje se ovom tužbom osporava. Radi se o rešenjima koja su ista po broju i datumu donošenja, ali ne
i po sadržini dispozitiva i obrazloženja, pa je Vrhovni sud Srbije našao da ova rešenja nisu doneta u
istoj pravnoj stvari i da ne mogu nositi isti broj.
Relevantne odredbe:
- 42 -
UPRAVNO PRAVO
Pismeno rešenje sadrži uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo o pravnom sredstvu,
naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis službenog lica i pečat organa. - član 196. stav 3.
Zakona o opštem upravnom postupku
Kako broj i datum predstavljaju elemente za identifikaciju svakog pojedinačnog akta, jasno je
da tuženi nije mogao pod istim brojem da donese dva rešenja kojima je odlučivao po žalbama izjavljenim protiv različitih odluka prvostepenog organa.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4586/07 od 27.08.2009. godine)
78.
Zbog toga što nije nije otklonjena bitna povreda pravila postupka učinjena u prvostepenom postupku, drugostepeno rešenje kojim je isto pogrešno ocenjeno kao pravilno a ono uopšte ne sadrži obrazloženje u smislu člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku –
nije zakonito.
Iz obrazloženja:
Osporeno rešenje – kako je ocenio Vrhovni sud Srbije - doneto je uz povredu zakona na štetu tužilje, pri čemu je pogrešno i prvostepeno rešenje ocenjeno kao pravilno.
Naime, prvostepeno rešenje uopšte ne sadrži obrazloženje u smislu člana 199. stav 2. Zakona o
opštem upravnom postupku, pa zato ne sadrži ni kratko izlaganje zahteva stranke, utvrđeno činjenično stanje, niti dokaze koje je u toku postupka izveo i na osnovu kojih je utvrdio činjenice koje su
odlučne za zakonito rešavanje po zahtevu stranke, kao ni razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, jasne razloge zbog kojih nije uvažen zahtev stranke, pravne propise i razloge, koji - s obzirom
na utvrđeno činjenično stanje - upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu.
Tuženi ovu bitnu povredu pravila postupka učinjenu u donošenju prvostepenog rešenja nije otklonio, zbog čega je osporeno rešenje nezakonito.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7271/08(2) od 11.03.2009. godine)
79.
U obrazloženju rešenja moraju biti sadržani razlozi koji upućuju na odluku kakva je data
u dispozitivu, a ne u odgovoru tuženog organa na tužbu.
Iz obrazloženja:
S obzirom da obrazloženje rešenja ne sadrži razloge koji - imajući u vidu utvrđeno činjenično
stanje - upućuju na odluku datu u dispozitivu, osnovano se, po oceni Vrhovnog suda Srbije, tužbom
ukazuje da je prilikom njegovog donošenja povređen zakon na štetu tužioca jer je to suprotno odredbi člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Iz rešenja koje sadrži samo tipsko obrazloženje u kome je navedeno da tužilac ne ispunjava
uslove propisane odredbom člana 6. Uredbe o raspodeli i korišćenju podsticajnih sredstava za podršku razvoju sela kroz nabavku nove poljoprivredne opreme i mehanizacije, kao i za iskopavanje bunara u funkciji navodnjavanja u 2008. godini i Uredbom o izmeni i dopuni ove Uredbe, jer nije dostavio potrebnu dokumentaciju.
Međutim, iz spisa i obrazloženja rešenja se ne vidi o kojoj dokumentaciji se radi, kao ni da li je tuženi
organ postupio u svemu u skladu sa odredbom člana 58. Zakona o lopštem upravnom postupku odn. da li
- 43 -
UPRAVNO PRAVO
je naložio tužiocu da uredi zahtev i dostavi precizno određene dokaze neophodne da bi se po njegovom
zahtevu donela pravilna i zakonita odluka, što je bio u obavezi na osnovu navedene odredbe zakona.
Činjenica da je tuženi organ u odgovoru na tužbu naveo da tužilac uz zahtev nije dostavio dokaze o izvršenoj uplati po računu od 06.10.2008. godine, nije od uticaja na odluku suda, jer se navodima iz odgovora na tužbu ne mogu otkloniti nedostaci obrazloženja osporenog rešenja.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4199/09 od 05.11.2009. godine)
80.
Razlozi dati u obrazloženju rešenja u pogledu primene propisa moraju upućivati na odluku kakva je data u njegovom dispozitivu.
Iz obrazloženja:
Osporeno rešenje je doneto u postupku po žalbi tužilje izjavljenoj protiv naznačenog rešenja
Vojnog odseka od 18.03.2008. godine.
Međutim, u spisima predmeta se ne nalazi to već naznačeno rešenje Komande vojnog odseka od
25.02.2008. godine, kojim je odbijen zahtev tužilje u predmetu priznavanja prava na dodatak za rad
u posebnoj komisiji za civilno služenje vojnog roka u civilnoj službi. Zbog toga se ne može sa sigurnošću utvrditi - zakonitost kog rešenja je cenio tuženi organ osporenim rešenjem.
Pored toga, iz obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je tuženi organ odluku iz dispozitiva
doneo na osnovu odredbe člana 299. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, koja - međutim ne postoji. Na drugoj strani, odredba člana 229. stav 3. ovog Zakona iz uvoda rešenja propisuje vrste odluka po žalbi.
Time je osporeno rešenje zasnovano na povredi odredbe člana 199. stav 2. istog Zakona - razlozi dati u obrazloženju rešenja ne upućuju na odluku kakva je data u njegovom dispozitivu.
Našavši da je osporenim rešenjem povređen zakon na štetu tužilje, Vrhovni sud Srbije je tužbu
uvažio i odlučio kao u dispozitivu ove presude.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 3219/08 od 27.05.2009. godine)
81.
Ukoliko je tužilac, zbog pogrešne pouke o pravnom leku, podneo tužbu u upravnom sporu a
nije izjavio žalbu - rok za žalbu počinje da teče od dana kada mu se dostavi odluka suda.
Iz obrazloženja:
Tužilac je pokrenuo upravni spor protiv rešenja kojim je, kao nedozvoljen, odbačen njegov zahtev za mirovanje radnog odnosa.
Relevantne odredbe:
Protiv rešenja kojim se neko rešenje oglašava ništavim ili se odbija predlog stranke ili državnog
odn. javnog tužioca za oglašavanje rešenja ništavim, dopuštena je žalba. Ako nema organa koji rešava po žalbi, protiv tog rešenja može se neposredno pokrenuti upravni spor - član 258. stav 3. Zakona
o opštem upravnom postupku.
Ako organ, povodom stavljenog zahteva stranke, nađe da nema uslova za pokretanje postupka,
doneće zaključak o odbacivanju zahteva stranke protiv koga je dozvoljena posebna žalba - član 115.
Zakona o opštem upravnom postupku.
- 44 -
UPRAVNO PRAVO
U uvodu osporenog rešenja tuženi organ se pogrešno pozvao na odredbu člana 258. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, umesto na odredbu člana 115. istog Zakona. Pri tome, stranci je
dato pogrešno uputstvo o pravnom sredstvu, a polazeći od date pouke tužilac je tužbom pokrenuo
upravni spor.
Dakle, osporeno rešenje predstavlja prvostepeni upravni akt protiv koga je, saglasno navedenom
članu 115. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, dozvoljena posebna žalba. Zbog toga je Vrhovni sud našao da tužba nije dopuštena, pa je - na osnovu člana 28. stav 1. tačka 4. Zakona o upravnim
sporovima - odlučio kao u dispozitivu ovog rešenja.
Imajući u vidu da je u osporenom rešenju pogrešno dato uputstvo o pravnom sredstvu, tužilac
može - u smislu člana 200. stav 6. Zakona o opštem upravnom postupku - podneti žalbu protiv
osporenog rešenja u roku od 15 dana od dana prijema ovog rešenja.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, U. 4049/08 od 19.06.2009. godine)
82.
Ukoliko utvrdi da nije sproveden odgovarajući postupak ni utvrđene relevantne činjenice
vezane za meritorno odlučivanje, sud će poništiti rešenje stambene komisije.
Iz obrazloženja:
Uz navod da je žalba podneta za dodelu trosobnog službenog stana zainteresovanom imenovanom
licu bez navođenja podataka za identifikaciju prvostepenog rešenja, žalba tužioca odbijena je dispozitivom osporenog rešenja.
U uvodu osporenog rešenja je navedeno da je rešenje doneto u rešavanju po žalbi tužioca koja je
kod tuženog zavedena pod Up-2 br. 6-1/2003 22.01.2004. godine.
U spisima upravne stvari, tačnije u stambenom dosijeu tužioca, nalazi se žalba tužioca koja je kod
Više stambene komisije primljena 22.01.2004. godine, a zavedena je pod Up-2 br. 6-1/04 što je različit
broj zavođenja od broja žalbe navedene u uvodu osporenog rešenja.
Iz žalbe tužioca, koja se nalazi u stambenom dosijeu tužioca, od 22.01.2004. godine, proizilazi da
je tužilac žalbu podneo protiv rešenja Stambene komisije naznačene Vojne pošte, kako je i navedeno u
uvodu osporenog rešenja i da je broj rešenja o dodeli trosobnog službenog stana VV Up-1 br.
14489/2001 od 10.12.2003. godine (za koje, inače, iz stambenog dosijea zainteresovanog lica proizlazi da je poništeno po službenoj dužnosti rešenjem prvostepene stambene komisije Up. br. 148912/2001 od 29.01.2004. godine).
S obzirom da se iz osporenog rešenja ne može sa sigurnošću zaključiti o kojoj žalbi tužioca je odlučeno i u odnosu na koje prvostepeno rešenje (relevantno je da je odredbama čl. 196. do 199. Zakona o
opštem upravnom postupku, koje se odnose na oblik i sastavne delove rešenja, propisano šta sve treba
da sadrži rešenje - posebno u uvodu i dispozitivu - koji mora biti kratak i određen te da se ove odredbe u smislu člana 235. Zakona o opštem upravnom postupku - shodno primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi) sud je našao da je tuženi učinio povrede pravila postupka iz ovih odredbi, što je bilo od uticaja na rešavanje stvari.
To su i razlozi zbog kojih je sud našao da se spor nije mogao raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 832/2006 od 26.03.2008. godine)
- 45 -
UPRAVNO PRAVO
83.
Ako mu je ministar to ovlašćenje preneo, pomoćnik ministra može doneti rešenje u upravnim i drugim pojedinačnim stvarima, s tim da broj i datum ovlašćenja moraju biti označeni u
uvodu rešenja.
Iz obrazloženja:
Ministarstvom rukovodi ministar, koji ga i predstavlja, donosi propise i rešenja u upravnim i drugim
pojedinačnim stvarima i odlučuje o drugim pitanjima iz delokruga ministarstva - član 23. st. 1. i 2. Zakona o državnoj upravi.
Osporeno rešenje u konkretnom slučaju nije potpisao ministar, već pomoćnik ministra za koga - iz
odredaba propisa na koje se tuženi organ pozvao u uvodu osporenog rešenja - ne proizlazi da je ovlašćen
da ga donese i potpiše. Zbog toga sud nalazi da su učinjene bitne povrede pravila postupka koje je u ponovnom postupku potrebno otkloniti.
Naime, ovlašćenje pomoćnika ministra za donošenje i potpisivanje drugostepenog rešenja, po stavu
Vrhovnog suda Srbije, mora biti označeno u uvodu rešenja, saglasno članu 197. stav 1. Zakona o opštem
upravnom postupku - rešenje može da potpiše samo službeno lice koje je zakonom ovlašćeno da ga donese, a ukoliko je to ovlašćenje prenelo na drugo lice, u skladu sa zakonom, broj i datum tog ovlašćenja
moraju biti označeni u uvodu rešenja.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2/2007 od 04.09.2008. godine)
84.
Ne može se smatrati da je stvar već rešavana i rešena ako se u upravnom postupku reši
jedna upravna stvar, a stranka postavi zahtev za rešavanje drugog zahteva koji je u vezi sa
prethodnom upravnom stvari.
Iz obrazloženja:
Zaključkom prvostepenog organa – kako proizilazi iz spisa predmeta - odbačen je zahtev tužioca
za priznavanje prava na posebnu naknadu u naznačenom iznosu. Naime, prema shvatanju prvostepenog organa nema uslova za pokretanje upravnog postupka po zahtevu kojim se traži rešavanje upravne
stvari koja je već pravosnažno rešena, a u konkretnom slučaju zahtev tužioca se odnosi na upravo takvu upravnu stvar.
Osporenim rešenjem odbijena je žalba tužioca izjavljena na zaključak prvostepenog organa sa
obrazloženjem da je prvostepeni organ pogrešno postupio odbacivši zaključkom zahtev tužioca jer nema uslova za pokretanje upravnog postupka, a zato što se zahtev tužioca odnosio na rešavanje upravne
stvari koja je već rešena pravosnažnim i konačnim rešenjem protiv koga nije pokrenut upravni spor.
Vrhovni sud Srbije, ocenjujući zakonitost osporenog rešenja, nalazi da je ono doneto uz bitnu povredu odredbi člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer navedeni razlozi ne upućuju na odluku kakva je u dispozitivu.
Naime, iz spisa predmeta vidi se da je rešenjem prvostepenog organa od 22.02.2000. godine tužiocu utvrđeno samo pravo na vojni dodatak i na posebnu naknadu u iznosu od 10% na osnovu plate po
članu 31. stav 1. tačka 4. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i ci- 46 -
UPRAVNO PRAVO
vilnih lica u Vojsci Jugoslavije. Tužilac je dana 07.04.2004. godine ponovo podneo zahtev prvostepenom organu za priznavanje posebne naknade u iznosu od 8% od osnovne plate saglasno članu 31. stav
2. iste Uredbe, a u zahtevu je naveo da mu rešenjem prvostepenog organa od 22.02.2000. godine nije
priznato pravo na posebnu naknadu od 8% iz kog razloga je i podneo poseban zahtev.
Kako tužiocu rešenjem prvostepenog organa od 22.02.2000. godine, na koje se pozivaju i tuženi i
prvostepeni organ, nije priznato pravo na posebnu naknadu iz člana 31. stav 2. Uredbe - to ne stoji navod iz prvostepenog zaključka da se zahtev odbacuje (jer nema uslova za pokretanje upravnog postupka) s obzirom da je stvar pravnosnažno rešena.
Ovo zbog toga što pravnosnažno rešenje - u smislu člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku - jeste ono rešenje kojim je stranka stekla izvesna prava, kao i ona kojima su strankama određene
neke obaveze.
U konkretnom slučaju, rešenjem od 22.02.2000. godine tužilac nije stekao nikakvo pravo iz
člana 31. stav 2. Uredbe pa svoj zahtev može ponovo isticati i o njemu se mora odlučivati.
Time što je tuženi organ odbio žalbu na prvostepeni zaključak, učinio je bitnu povredu iz člana
199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, jer utvrđene činjenice i dokazi u obrazloženju ne
upućuju na odluku kakva je data u dispozitivu.
Iz tih razloga Vrhovni sud Srbije je ocenio da je osporenim rešenjem povređen zakon na štetu tužioca pa je - na osnovu člana 41. stav 2. u vezi člana 38. stav 2. Zakona o upravnim sporovima - odlučio kao u dispozitivu presude kako bi se u ponovnom postupku donelo na zakonu zasnovano rešenje s
tim što je tuženi organ vezan primedbama suda u pogledu postupka iznetim u ovoj presudi u smislu
odredbe člana 61. Zakona o upravnim sporovima.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1252/2006 od 23.04.2008. godine)
85.
Ukoliko je odbijanje dozvole za rad u poslovima posredovanja i zastupanja u osiguranju
zasnovano na ranije izdatom rešenju o oduzimanju dozvole za rad koje je poništeno u upravnom sporu, takvo rešenje je nezakonito.
Iz obrazloženja:
Iz spisa i obrazloženja osporenog rešenja proizlazi da je doneto u izvršenju ranije presude Vrhovnog suda Srbije, da je tužilac kao osnivač ranije posedovao dozvolu za rad - dozvolu za obavljanje poslova posredovanja i zastupanja u osiguranju i reosiguranju koja je oduzeta rešenjem guvernera Narodne banke Srbije, zbog neobavljanja delatnosti posredovanja i zastupanja u osiguranju saglasno važećim propisima. Pri odlučivanju o zahtevu za izdavanje dozvole, tužena je prema datim razlozima cenila bonitet podnosioca zahteva, pod kojim se podrazumeva i njegova poslovna reputacija,
nalazeći da su se zbog nezakonitog obavljanja delatnosti posredovanja i zastupanja u osiguranju
(zbog oduzimanja ranije date dozvole za obavljanje tih poslova), stekli uslovi za odbijanje zahteva
za sticanje kvalifikovanog učešća ovog osnivača, a time i odbijanje zahteva za izdavanje dozvole za
obavljanje poslova posredovanja i zastupanja u osiguranju, saglasno članu 44. stav 1. tačka 2. Zakona o osiguranju u vezi člana 32, 34, 78. i 93. istog zakona.
Međutim, iz stanja u spisima se vidi da je rešenje tužene o oduzimanju dozvole za rad tužiocu
poništeno presudom Vrhovnog suda Srbije. Stoga je stanovište o nezakonitom obavljanju delatnosti
od strane tužioca, kao razloga za odbijanje zahteva za izdavanje dozvole protivrečno stanju u spisima, što čini povredu pravila postupka iz člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U. 1596/07 od 11.9.2008. godine)
- 47 -
UPRAVNO PRAVO
86.
Zaključak o obavezivanju na plaćanje troškova prinudnog izvršenja u upravnom postupku
mora sadržati razloge o stvarnim troškovima nastalim u toku postupka.
Iz obrazloženja:
Osnovano se tužbom - po oceni Vrhovnog suda Srbije - ukazuje da je osporeno rešenje doneto
uz povredu zakona na štetu tužioca.
Naime, ni u prvostepenom zaključku ni u osporenom rešenju nisu tačno utvrđene sve relevantne
činjenice odn. nisu izvedeni dokazi o tome da li je zaista sprovedeno izvršenje, te ako jeste - koji su
poslovi u tom smislu izvršeni od strane izdavaoca navedene fakture. Zbog toga su dispozitiv prvostepenog zaključka i dispozitiv osporenog rešenja donetog po žalbi u suprotnosti sa svojim obrazloženjima. Zato je osporenim rešenjem učinjena povreda pravila postupka iz člana 199. stav 2. Zakona
o opštem upravnom postupku - obrazloženje rešenja sadrži kratko izlaganje zahteva stranaka, utvrđeno činjenično stanje, po potrebi razloge koji su bili odlučni pri oceni dokaza, razloge zbog kojih
nije uvažen koji od zahteva stranaka, pravne propise i razloge koji s obzirom na utvrđeno činjenično
stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 3967/07 od 07.02.2008. godine)
87.
Kada tuženi organ u obrazloženju osporenog rešenja nije naveo procesno-pravni propis
na osnovu kojeg je doneo odluku kao u njegovom dispozitivu, tada je povređen zakon na štetu
tužioca. Takvo rešenje je zahvaćeno bitnom povredom odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Iz obrazloženja:
Po oceni Vrhovnog suda Srbije, prema utvrđenom stanju stvari u konkretnom slučaju je osporenim rešenjem povređen zakon na štetu tužilaca.
Naime, tuženi organ u obrazloženju osporenog rešenja nije naveo procesno-pravni propis na
osnovu kojeg je doneo odluku kao u njegovom dispozitivu, pa je ono zahvaćeno bitnom povredom
odredbe člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Tuženi organ se za odluku kao u njenom dispozitivu pozvao na odredbu člana 22. Zakona o imovini Savezne Republike Jugoslavije i odredbu člana 1. stav 2. Uredbe o načinu, kriterijumima i merilima za davanje stanova u zakup i dodeljivanje stambenih zajmova za rešavanje stambenih pitanja
zaposlenih u saveznim organima.
Te odredbe, međutim, ne sadrže pravni osnov po kome je osporeno rešenje stavljeno van snage.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7820/07 od 02.07.2008. godine)
88.
Bez posebnog ovlašćenja, za donošenje rešenja po zahtevu za priznanje žiga ovlašćeno lice
nije šef odseka u Zavodu za intelektualnu svojinu.
- 48 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Osporeno rešenje donelo je Ministarstvo za unutrašnje ekonomske odnose Srbije i Crne Gore - Zavod za intelektualnu svojinu. Na mestu za potpis ovlašćenog službenog lica tuženog organa navedeno je
"šef odseka za međunarodne žigove", čije ime i prezime je označeno a to lice je i potpisalo primerak rešenja i potpis je overen pečatom tuženog organa.
Pri tome, u uvodu osporenog rešenja tuženi organ se pozvao na odredbe čl. 7. i 27. Zakona o žigovima, iz kojih ne proizlazi ovlašćenje šefa odseka za međunarodne žigove za donošenje i potpisivanje
rešenja.
Relevantne odredbe:
Pismeno rešenje, između ostalog, sadrži potpis službenog lica i pečat organa - član 196. stav 3.
Zakona o opštem upravnom postupku.
Uvod rešenja sadrži naziv organa koji donosi rešenje i propis o nadležnosti tog organa - član 197.
stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Rešenje potpisuje službeno lice koje ga donosi - član 201. Zakona o opštem upravnom postupku.
Osporeno rešenje u konkretnom slučaju nije potpisao direktor Zavoda za intelektualnu svojinu,
već šef odseka za koga - iz odredaba na koje se tuženi organ pozvao u uvodu osporenog rešenja - ne
proizlazi da je ovlašćen da rešenje donese, učinjene su bitne povrede pravila postupka koje su od značaja za zakonitost donetog rešenja.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U-SCG 260/2006 od 04.07.2007. godine)
89.
Obrazloženje moraju sadržati odluka Agencije za privatizaciju o odbijanju ponude učesnika i proglašavanju javnog tendera neuspelim i odluka tenderske komisije o odobravanju
ovakve odluke.
Iz obrazloženja:
U postupku ispitivanja zakonitosti odluke tuženog, Vrhovni sud Srbije je utvrdio da se
osnovano tužbom ističe da je ona nezakonita, jer tuženi organ nije imao u vidu da - ni odluka
Agencije za privatizaciju o odbijanju ponude tužioca za kupovinu, sa predlogom Tenderskoj komisiji da javni tender proglasi neuspelim, niti odluka Komisije kojom se odobrava odluka Agencije kojom je odbijena ponuda tužioca i javni tender radi prodaje proglašava neuspelim - ne sadrže ni jasne ni obrazložene ni dovoljne razloge.
Naime, iz odredbi čl. 16, 16a, 16b i 20. Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom proizilazi da je Agencija u obavezi ne samo da oceni ponudu već i da prilikom donošenja odluke o
(ne)prihvatanju ponude, da razloge u obrazloženju u smislu člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, koji bi upućivali na odluku u dispozitivu, a iz kojih bi se sa sigurnošću moglo zaključiti da je na osnovu upravo tako opisane ocene ponuda (pažljive i sveobuhvatne), doneta pravilna i na
zakonu zasnovana odluka o njihovom (ne)prihvatanju.
Ovakvih razloga u obrazloženju odluke Agencije nema, pa samim tim ni odluka Komisije o
odobravanju ovakve odluke Agencije ne može biti pravilna i na zakonu zasnovana.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4812/2006 od 01.11.2007. godine)
- 49 -
UPRAVNO PRAVO
90.
Jednim rešenjem se u upravnom postupku ne može odlučivati o prigovoru na postupak
sprovođenja aukcije i zahtevu za povraćaj sredstava uplaćenih po osnovu depozita.
Iz obrazloženja:
Tužilac je dana 29.01.2003. godine, kako proizilazi iz spisa predmeta i obrazloženja osporenog
zaključka, podneo Agenciji za privatizaciju Republike Srbije prigovor na postupak sprovođenja
aukcije za navedeno preduzeće, a 21.01.2005. godine istoj agenciji, ali i tuženom organu, zahtev za
povraćaj sredstava zadržanih na ime depozita.
Po oceni Vrhovnog suda Srbije, osporenim zaključkom povređen je zakon na štetu tužioca. Jer,
tuženi organ je - odlučujući o prigovoru na postupak sprovođenja ove aukcije i zahtevu za povraćaj
sredstava zadržanih na ime depozita - odlučivao kao o jednom zahtevu tužioca.
Na taj način je izvršio bitnu povredu odredbi člana 198. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom
postupku - dispozitiv je nejasan i protivurečan razlozima zaključka koji se odnose samo na povraćaj
depozita.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 4286/2005 od 17.05.2007. godine)
91.
Samo ukoliko se obrađuje mehanografski, rešenje u upravnom postupku može da sadrži
faksimil umesto potpisa i pečata.
Iz obrazloženja:
Tužbom se neosnovano ukazuje na povredu pravila upravnog postupka, jer rešenje ne sadrži
potpis ovlašćenog lica nego faksimil.
Relevantne odredbe:
Rešenje može da sadrži faksimil umesto potpisa i pečata, ako se obrađuje mehanografski
(pod mehanografskom izradom rešenja podrazumeva se izrada mašinama za obavljanje kancelarijskih poslova) - član 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.
Nije osnovan ni zahtev tužioca da mu se nadoknade troškovi upravnog spora, s obzirom da je
odredbom člana 60. Zakona o upravnim sporovima propisano da u upravnim sporovima svaka stranka snosi svoje troškove.
Nalazeći da osporenim rešenjem nije povređen zakon na štetu tužioca, Vrhovni sud Srbije je tužbu odbio kao neosnovanu.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6057/06(2) od 30.05.2007. godine)
92.
Rešenje čini neizvršivim nalaganje stranci u dispozitivu da svoje poslovanje uredi u skladu
sa odgovarajućom odlukom.
- 50 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Vrhovni sud Srbije je - ocenjujući zakonitost osporenog rešenja - našao da je povređen zakon na
štetu tužioca.
Relevantna odredba:
Dispozitiv rešenja mora biti kratak i određen; koncizno sastavljen, jasan i precizan, tako da ne
ostavlja prostor različitim tumačenjima – član 198. Zakona o opštem upravnom postupku.
U konkretnom slučaju, sadržina dispozitiva prvostepenog rešenja se može ustanoviti samo na posredan način, što rešenje čini neizvršivim.
Naime, nalaganjem tužiocu da svoje odnose sa svojim komitentom o pružanju aerodromskih usluga uredi u skladu sa tačkom 2. Odluke o njegovom osnivanju, prvostepeni organ nije na jasan i nesumnjiv način odredio koje su mu to obaveze naložene. Zbog toga je rešenje prvostepenog organa
doneto uz bitnu povredu odredaba navedenog zakona, a koje povrede tuženi organ osporenim rešenjem nije otklonio, što je bio dužan da učini.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7764/05 od 29.06.2007. godine)
93.
Ukoliko ne sadrži podatke o parceli na kojoj se objekat nalazi, njegove dimenzije i spratnost - rešenje o upotrebnoj dozvoli je neizvršivo
Iz obrazloženja:
I po oceni Vrhovnog suda Srbije, a prema dokazima u spisima predmeta i obrazloženju osporenog rešenja, tuženi organ pravilno je postupio kada je osporenim rešenjem poništio upotrebnu dozvolu koju je izdao prvostepeni organ na zahtev imenovaqnog (kojom je odobrena upotreba stambene zgrade bliže opisane u dispozitivu rešenja).
Naime, navedeno odobrenje - upotrebna dozvola ne sadrži precizne i jasne podatke na osnovu
kojih bi se mogle odrediti dimenzije objekata, spratnost objekta, na kojoj se građevinskoj parceli nalazi objekat, mesto u prostoru u kojem se nalazi objekat, a isti su u samom zapisniku o tehničkom pregledu izvedenih radova precizno navedeni. Zbog to se ne može na pouzdan način
utvrditi za koji objekat se izdaje upotrebna dozvola.
Otuda je tuženi organ pravilno ocenio da je u ponovnom postupku potrebno raspraviti sve
sporne činjenice za donošenje pravilne i zakonite odluke tj. izdala upotrebna dozvola koja sadrži sve podatke u vezi objekta i vlasnika odn. korisnika stambene zgrade.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 7655/05 od 19.02.2007. godine)
94.
Obavezan sastavni deo pismenog rešenja je, između ostalog, i broj i datum njegovog donošenja.
Iz obrazloženja:
Osporenim rešenjem odbijena je žalba tužioca koju je izjavio protiv rešenja prvostepenog organa Službe za turizam, poljoprivredu, zaštitu životne sredine i komunalno uređenje, br. 355-79/2006
- 51 -
UPRAVNO PRAVO
– 06 od 15.09.2006. godine, a kojim rešenjem je naloženo tužiocu uklanjanje tramvajskih kola kamp prikolice br. 2.
Podnetom tužbom tužilac je pokrenuo upravni spor, osporio je zakonitost navedenog rešenja i
predložio da Okružni sud u N... to rešenje tuženog organa poništi.
Po nalaženju Okružnog suda tuženi organ je donoseći pobijano rešenje povredio pravila postupka koja rešenje čine nezakonitim.
Povreda se sastoji u tome što se iz rešenja ne vidi kada je isto doneto niti je u njemu naveden
broj pod kojim je to rešenje doneto, a što predstavlja povredu iz čl. 196. ZUP-a. Prema toj odredbi
Zakona, proizilazi da rešenje mora biti označeno a to znači da u uvodu mora biti naveden broj rešenja i datum njegovog donošenja.
Prema stanju u spisima osporeno rešenje je doneo predsednik Gradske Opštine N. B., ali se iz
rešenja ne može utvrditi kada je rešenje doneto i pod kojim brojem.
Imajući u vidu napred navedeno Okružni sud je našao da je rešenje nezakonito, pa je shodno
ovlašćenju iz čl. 41 st. 2 ZUS-a tužbu uvažio i osporeni akt poništio.
(Presuda Okružnog suda u Nišu U. 66/07 od 4.09.2007. godine)
95.
Za potpis rešenja u upravnom postupku pomoćnik ministra nije po zakonu ovlašćeno lice.
Iz obrazloženja:
Rešenje je donelo Ministarstvo finansija Republike Srbije. Na mestu za potpis ovlašćenog službenog lica tuženog organa je navedeno “pomoćnik ministra”, čije je ime i prezime označeno, pri čemu je to
lice i potpisalo primerak rešenja i taj potpis je overen pečatom tuženog organa. U uvodu osporenog rešenja, pri tome, tuženi organ se pozvao na odredbe člana 75. Zakona o državnoj upravi i člana 215. Zakona
o opštem upravnom postupku.
Prema odredbi člana 75. st. 1. i 2. Zakona o državnoj upravi (“Službeni glasnik RS”, br.
20/92...49/99), po žalbi protiv prvostepenog rešenja područne jedinice osnovane za vršenje upravnih
poslova, kao i organa koji vrši poverene poslove državne uprave iz okvira prava i dužnosti Republike, ako zakonom nije drukčije određeno, rešava ministar. Iz toga, dakle, ne proizlazi ovlašćenje pomoćnika ministra za donošenje i potpisivanje rešenja.
Pismeno rešenje - prema odredbi člana 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku između ostalog sadrži potpis službenog lica i pečat organa. Odredbom 197. stav 1. istog Zakona
je propisano da uvod rešenja sadrži naziv organa koji donosi rešenje i propis o nadležnosti tog
organa, a odredbom člana 201. stav 1. tog Zakona da rešenje potpisuje službeno lice koje donosi
rešenje.
Kako osporeno rešenje nije potpisao ministar već pomoćnik ministra, za koga iz odredaba zakona na koje se tuženi organ pozvao u uvodu osporenog rešenja ne proizlazi da je ovlašćen da rešenje
donese i potpiše, to sud nalazi da su učinjene bitne povrede pravila postupka koje je nužno otkloniti.
Naime, ovlašćenje pomoćnika ministra za donošenje i potpisivanje drugostepenog rešenja, po stavu
Vrhovnog suda Srbije, mora da bude označeno u uvodu rešenja saglasno članu 197. stav 1. Zakona o
opštem upravnom postupku, jer to rešenje može da potpiše samo službeno lice koje je zakonom ovlašćeno da ga donese. Ukoliko je to ovlašćenje preneto na drugo lice u skladu sa zakonom, broj i datum tog
ovlašćenja mora biti označen u uvodu rešenja.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 5975/05 od 28.09.2006. godine)
- 52 -
UPRAVNO PRAVO
96.
Obrazloženje rešenja o opozivu prekida izdržavanja kazne zatvora mora da sadrži utvrđene odlučne činjenice za donetu odluku.
Iz obrazloženja:
S obzirom da je propušteno da se ceni navod žalbe tužioca da je zdravstveno stanje tužioca trajno i
ozbiljno narušeno, kao i dokazi - medicinska dokumentacija koju je tužilac uz žalbu dostavio i da se navedu razlozi za ocenu ovih navoda žalbe - osporeno rešenje je obuhvaćeno bitnom povredom postupka
propisanom odredbom člana 199. stav 2. i 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Ovo je bila obaveza tuženog saglasno odredbi člana 235. stav 2. ZUP-a, a kako se ovaj navod žalbe odnosi na odlučne činjenice u ovom upravnom postupku ( jer je prema obrazloženju
osporenog, kao i u prvostepenom rešenju, tužiocu prekid izdržavanja kazne zatvora odobren rešenjem Ministarstva pravde - Uprave za izvršenje zavodskih sankcija do saniranja zdravstvenog
stanja ), a da su upravni organi rešenje o opozivu doneli jer su našli da su prestali da postoje
razlozi zbog kojih je odobren prekid izdržavanja kazne zatvora a pri tome je propušteno u obrazloženjima rešenja upravnih organa da se navede materijalno pravni propis primenom koga je
tužiocu odobren prekid izdržavanja kazne zatvora.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 616/06 od 20.04.2006. godine)
97.
U upravnom postupku dispozitiv rešenja mora proizilaziti iz činjenica utvrđenih u obrazloženju i biti određen i jasan.
Iz obrazloženja:
Prvostepenim rešenjem tužilji je u konkretnom slučaju, na osnovu rešenja o nasleđivanju, utvrđen
porez na nasleđe i poklon. Međutim, pod tim brojem i datumom zaključeno je sudsko poravnanje, a ni
dispozitivom navedenog prvostepenog rešenja uopšte nije opredeljeno koliki je tužiljin idealni oporezivi deo nepokretnosti.
U stavu 2. dispozitiva osporenog rešenja takođe je potvrđeno prvostepeno rešenje, ali je - pri tome pogrešno naveden i njegov broj i njegov datum, a navodi se drugo (ne postoji u upravnim spisima).
Budući da je tužilja rešenjem o nasleđivanju donetim u ostavinskom postupku postala suvlasnik
1/3 dela nepokretnosti (kao naslednik prvog naslednog reda, zbog čega je oslobođena plaćanja poreza), a zaključenim poravnanjem postala vlasnik 26/60 idealnih delova svih nepokretnosti (kako onih
stečenih po osnovu nasleđa, tako i onih po osnovu bračne tekovine), u ponovnom postupku mora se
utvrditi postoji li osnov oporezivanja na strani tužilje, pa ukoliko postoji jasno ga označiti u dispozitivu rešenja, uz navode o tačnim idealnim delovima nepokretnosti prenetim po oporezivom osnovu
(u smislu poreskih propisa).
Jer, odredbom člana 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisano je da dispozitiv
mora biti kratak i određen, a ako je potrebno - može se podeliti i na više tačaka.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 36/02 od 14.04.2003. godine)
- 53 -
UPRAVNO PRAVO
98.
Obrazloženje rešenja donetog u upravnom postupku mora da bude utelovljeno u rešenje, a ne da čini njegov sastavni deo.
Iz obrazloženja:
Tužioci su uz tužbu dostavili osporeno rešenje koje sadrži uvod, dispozitiv, naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis službenog lica i pečat organa. Ovo rešenje ne sadrži obrazloženje kao
bitan sastavni deo rešenja iz člana 196. stav 3. ZUP-a. U spisima koji su dostavljeni od strane tuženog organa postoji isto takvo rešenje, a uz njega, sa označenom stranom 3, stoji obrazloženje koje
nije potpisano i iza koga ne stoji ni pečat donosioca rešenja.
Po oceni Vrhovnog suda Srbije, prilikom donošenja osporenog rešenja, učinjena je povreda pravila postupanja iz člana 196. stav 3. citiranog zakona, jer doneto rešenje ne sadrži obrazloženje, pa
se zbog ovog nedostatka ne može proveriti zakonitost donetog rešenja. Činjenica da u upravnim spisima pored donetog rešenja koje sadrži uvod, dispozitiv, broj rešenja sa nazivom donosioca, pečatom i potpisom službenog lica, postoji i treća strana zasebna u fizičkom smislu, označena kao obrazloženje bez potpisa i pečata donosioca, ne otklanja učinjenu nezakonitost prilikom donošenja rešenja, s obzirom da pismeni otpravak rešenja mora da sadrži navedene elemente iz člana 196. citiranog
zakona po njihovom redosledu iz navedene odredbe, pa obrazloženje rešenja donetog u upravnom
postupku mora da bude utelovljeno u samo rešenje, a ne može da čini njegov sastavni deo.
(Vrhovni sud Srbije, U. br. 2608/02 od 20.12.2002. godine)
99.
U dispozitivu drugostepenog organa mora da bude sadržana odluka po podnetoj žalbi.
Iz obrazloženja:
Osnovano se tužbom tužioca ukazuje na nezakonitost rešenja tuženog organa, obzirom da je tuženi organ donoseći osporeno rešenje bitno povredio pravila postupka. Naime, dispozitivom osporenog rešenja, stavom 1, poništen je zaključak prvostepenog organa, a da nije odlučeno o žalbi, a u
obrazloženju se navodi da je žalba neosnovana. Stoga je dispozitiv pobijanog rešenja nepotpun i u
suprotnosti sa odredbom člana 198. st. 1. i 2. ZUP-a. Ovo sa razloga što dispozitiv kao sastavni deo
rešenja mora da bude koncizno sastavljen, jasan, precizan, kratak i određen, tako da ne daje povoda
različitim tumačenjima. Iz dispozitiva osporenog rešenja se ne vidi kakva je sudbina izjavljene žalbe
na rešenje prvostepenog organa.
(Vrhovni sud Srbije, U. 1157/02 od 29.11.2002. godine)
100.
Kada je u pravnoj stvari komasacije tužiocu data u prvostepenom rešenju pogrešna pravna pouka da
protiv rešenja prvostepenog organa nije dozvoljena žalba, već se može pokrenuti upravni spor tužbom
protiv tog rešenja i tužilac podnese tužbu, takva tužba se ima smatrati žalbom protiv prvostepenog rešenja te će nadležni sud kome je tužba podneta spise predmeta dostaviti nadležnom drugostepenom upravnom organu s upustvom da tužbu protiv prvostepenog rešenja smatra žalbom i o njoj odluči.
(Vrhovni sud Srbije U.1085/95 od 15.05.1996.godine)
- 54 -
UPRAVNO PRAVO
101.
S obzirom da je u toku postupka utvrđeno da se tužilji ne može dati otpust iz državljanstva
Republike Srbije i SRJ pošto to zahtevaju posebni interesi zemlje po oceni suda tuženi se kretao
u granicama zakonskog ovlašćenja kada nije naveo razloge kojima se rukovodio pri donošenju
osporenog rešenja.
(Vrhovni sud Srbije U.4200/94 od 18.05.1995.godine)
102.
Iako akt (obaveštenje) nije donet u formi rešenja (saglasno odredbama člana 206-211 ZUP-a),
isti se ima smatrati rešenjem ako iz tog akta proizilazi da je njime meritorno rešavano o osnovanosti
postavljenog zahteva ili izjavljene žalbe.
(Savezni sud, Uise. 167/92)
103.
Obrazloženje prvostepenog rešenja koje je doneto posle poništaja ranijeg rešenja mora da sadrži
elemente iz člana 209. ZUP-a, pa nije dovoljno u obrazloženju tog rešenja navesti da je postupljeno
po primedbama iz drugostepenog rešenja.
(Okružni sud u Kruševcu, U. 250/92)
DELIMIČNO, DOPUNSKO I PRIVREMENO
REŠENJE
(Član 205 – 207. Zakona o opštem upravnom postupku)
104.
U smislu člana 215. ZUP-a, delimičnim rešenjem se može odlučiti o onim tačkama zahteva za
povraćaj oduzetog zemljišta koje su sazrele za rešavanje, kada komisija nađe celishodnim da se o
tim tačkama odluči posebnim, tj. delimičnim rešenjem.
Nakon odlučivanja o delu zahteva koji nije dozreo za rešavanje, stranka će imati mogućnost da
odgovarajućim sredstvima pobijaju taj deo odluke sa svih zakonskih razloga.
(Pravno shvatanje Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije od 19.11.1992. godine)
ROK ZA IZDAVANJE REŠENJA
(Član 208. Zakona o opštem upravnom postupku)
105.
Odluka o odbijanju zahteva za izdavanje akta o urbanističkim uslovima predstavlja
upravni akt. Karakter upravnog odlučivanja ima i nedonošenje rešenja po takvom zahtevu.
- 55 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Tužilac je podneo zahtev za izdavanje akta o urbanističkim uslovima za gradnju kompleksa benzinske stanice sa pratećim sadržajem, o kome je tuženi organ bio dužan da odluči u roku od 30 dana
od dana prijema, u skladu sa odredbom člana 57. Zakona o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik
RS", br. 47/03).
Odbijanje zahteva za izdavanje akta o urbanističkim uslovima predstavlja upravno odlučivanje, pa i nedonošenje akta po podnetom zahtevu predstavlja razlog za podnošenje žalbe nadležnom drugostepenom organu - Ministarstvu nadležnom za poslove urbanizma, kao da je zahtev
odbijen - u smislu odredbe člana 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Tek u slučaju da taj organ ne odluči u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku,
odnosno da ne donese rešenje ni u daljem roku od 7 dana po ponovljenom zahtevu, stekli bi se uslovi propisani odredbom člana 24. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje tužbe Vrhovnom sudu Srbije zbog "ćutanja administracije".
(Iz rešenja Vrhovnog suda Srbije, U. 5238/05 od 05.10.2005.)
106.
Budući da tuženi organ povodom žalbe tužilje izjavljene zbog nedonošenja prvostepene odluke nije odlučio po žalbi ni nakon ponovnog traženja, sud nalazi da je tužba u smislu čl. 26.
ZUS-a opravdana, pa je primenom člana 42. st. 5. ZUS-a tužbu uvažio i naložio tuženom da u
roku od 30 dana donese odluku po žalbi tužilje. Pri tome je neosnovan predlog tužilje da ovaj
sud donese presudu kojom će ona biti u komasacionom postupku nadeljena određenom parcelom pošto prema članu 42. st. 5. ZUS-a kada je tužba podignuta na osnovu čl. 26. ZUS-a, a sud
nađe da je opravdana presudom će uvažiti tužbu i odrediti u kom će smislu nadležni organ doneti rešenje kako je to i određeno u izreci ove presude.
Vrhovni sud Srbije U.1381/95 od 18.04.1996.)
107.
Kada u toku upravnog spora koji se vodi zbog ćutanja prvostepenog i drugostepenog organa
uprave, prvostepeni organ donese rešenje, ne može se smatrati da je ćutanje uprave u celini prekinuto, tako da drugostepeni organ nije oslobođen obaveze za donošenje rešenja po žalbi izjavljenoj u
smislu člana 218. st. 2. ZUP-a.
(Vrhovni sud Vojvodine U.710/90 od 30.08.1990.)
ISPRAVLJANJE GREŠAKA U
REŠENJU
(Član 209. Zakona o opštem upravnom postupku)
108.
Isključivo sa pozivom na odredbu člana 209. Zakona o opštem upravnom postupku može
se vršiti ispravka greške u rešenju.
- 56 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Organ koji je doneo rešenje odn. službeno lice koje je potpisalo ili izdalo rešenje, može u svako vreme ispraviti greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima. Ispravka greške proizvodi pravno dejstvo od dana od koga proizvodi pravno dejstvo rešenje koje se ispravlja - član 209. Zakona o opštem upravnom postupku.
Imajući u vidu suštinu i smisao navedene zakonske odredbe i njene pravne posledice, Vrhovni sud
Srbije nalazi da prvostepeni zaključak od 29.11.2007. godine nije donet saglasno citiranoj normi.
Pogrešno je tuženi organ, po oceni suda, našao da činjenica što se prvostepeni organ u zaključku nije pozvao na citiranu odredbu, nije od bitnog uticaja na pravilnost rešavanja u ovoj
pravnoj stvari. U dispozitivu prvostepenog zaključka - pri tome - nije navedeno da se ispravlja
greška u rešenju od 31.07.2007. godine, već da se to rešenje menja. Kako se tek u obrazloženju
osporenog rešenja ukazuje da je ime supruge imenovanog pokojnog pogrešno otkucano, to je
obrazloženje ožalbenog zaključka u suprotnosti sa datim dispozitivom i navedenim pravnim
osnovom donošenja prvostepenog zaključka.
Kako tuženi organ osporenim rešenjem nije otklonio povrede pravila postupanja učinjene u postupku pred prvostepenim organom i pri tome se, u uvodu, pozvao na odredbe čl. 85. i 87. Zakona o
osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, koje ne predstavljaju valjan pravni osnov za odlučivanje u postupku po ovom procesnom pitanju, to je i sam osporenim rešenjem povredio zakon na štetu tužioca.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1180/08 od 02.07.2009. godine)
109.
Ispravkom očigledne greške u rešenju ne može se smatrati ispravljanje naziva zakona u
uvodu rešenja na osnovu koga je prvostepeni organ postupao.
Iz obrazloženja:
Uvidom u naznačeno ožalbeno rešenje od 30.06.2006. godine, utvrđeno je da njegov uvod nije sačinjen saglasno odredbi člana 197. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, jer nije naveden propis o nadležnosti tog organa odn. jer se prvostepeni organ u uvodu ožalbenog rešenja pogrešno pozvao na odredbe čl. 1. do 11. ovog Zakona. Naime, tim odredbama zakona nije propisano ovlašćenje
za postupanje tog organa u konkretnoj poresko - pravnoj stvari.
Činjenica da je prvostepeni organ navedenim zaključkom broj od 30.08.2006. godine ispravio navedenu grešku u uvodu rešenja nije od značaja za drugačiju ocenu njegove zakonitosti, s obzirom na
to da se - saglasno odredbi člana 209. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku - doneto rešenje
može u svako vreme ispraviti, ali samo kada su u pitanju greške u imenima i brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima, a što u konkretnom predmetu nije bio slučaj.
Ovo stoga što ispravka navođenja člana zakona po kome je prvostepeni organ postupao ne
predstavlja tehničku grešku odn. izmenu očigledne netačnosti, već suštinsku izmenu koja se odnosi na podatak kojim se utvrđuje postojanje pravnog osnova za postupanje tog organa u predmetnoj
pravnoj stvari. Osim navedenog, rešenjem prvostepenog organa nije naznačen akt koji se delimično poništava u tom postupku, niti je u obrazloženju rešenja navedeno primenom kog pravnog
sredstva i po osnovu kog propisa se oglašava delimično ništavom javna prodaja pokretnih stvari, a
kako je odlučeno u tački 1. dispozitiva ožalbenog rešenja.
- 57 -
UPRAVNO PRAVO
Postupajući na navedeni način prvostepeni organ je nesumnjivo povredio i naznačenu odredbu
člana 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Zato je, kod takvog stanja stvari, tuženi
organ, odlučujući o tužiočevoj žalbi, trebalo da poništi prvostepeno rešenje na osnovu člana 232.
istog Zakona, imajući u vidu povrede pravila postupka učinjene od strane prvostepenog organa.
Kako tuženi organ nije tako postupio, to je i sam povredio pravila postupka propisana odredbama
čl. 199. i 232. Zakona o opštem upravnom postupku.
(Iz Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 5004/2006 od 10.09.2008. godine)
110.
Zahtev za priznavanje prava na solidarnu pomoć u slučaju zdravstvene rehabilitacije u
većem iznosu od onog koji je priznat pravnosnažnim rešenjem ne predstavlja zahtev za ispravku greške.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je pravilno - po oceni Vrhovnog suda Srbije - odlučio kada je odbio zahtev tužioca
za ispravku navedenog rešenja naznačene Vojne Pošte od 09.02.2004. godine, jer prilikom sačinjavanja rešenja nije načinjena greška koja se u svako vreme može otkloniti.
Relevantne odredbe:
Organ koji je doneo rešenje odn. službeno lice koje je potpisalo ili izdalo rešenje, može u
svako vreme ispraviti greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima - član 209. Zakona o opštem upravnom
postupku.
Kako tužilac nije tražio ispravku greške u rešenju u smislu navedene odredbe Zakona o opštem
upravnom postupku, već priznavanje prava na solidarnu pomoć u slučaju zdravstvene rehabilitacije
u većem iznosu od iznosa koji mu je tim rešenjem priznat, pravilan je zaključak tuženog organa da
nisu ispunjeni uslovi za ispravku greške u rešenju koje je postalo pravnosnažno, jer tužilac nije koristio pravo na podnošenje tužbe Vrhovnom vojnom sudu.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1132/06 od 17.01.2008. godine)
111.
Žalba protiv zaključka o ispravci greške u rešenju može se izjaviti odn. tužba se može podneti samo iz razloga koji se odnose samo na zaključak o ispravci, ali ne i na rešenje koje se zaključkom ispravlja.
Iz obrazloženja:
Stav je Vrhovnog suda Srbije da je tuženi organ pravilno odlučio kada je u predmetnom postupku doneo osporeni zaključak kojim je ispravio očiglednu grešku učinjenu prilikom izrade naznačenog rešenja od 26.06.2007. godine.
Relevantna odredba:
- 58 -
UPRAVNO PRAVO
organ koji je doneo rešenje odn. službeno lice koje je potpisalo i izdalo rešenje, može u svako
vreme ispraviti greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima - član 209. Zakona o opštem upravnom postupku
U spisima se nalazi dostavnica iz koje se vidi da je tužilac 12.07.2007. godine primio rešenje tuženog organa koje se zaključkom ispravlja, pa se ne može prihvatiti kao osnovan navod tužioca da
se zaključkom ispravlja rešenje koje mu nije uručeno
Vrhovni sud Srbije je našao da nisu osnovani i da ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti osporenog zaključka ni drugi navodi tužioca, budući da u ovom postupku ceni samo da li je
osporeni zaključak donet u skladu sa odredbom člana 209. Zakona o opštem upravnom postupku, a
ne i to da li je pravilno i zakonito rešenje koje se zaključkom ispravlja.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2689/08 od 06.11.2008. godine)
112.
Greška u nazivu zakona u uvodu rešenja na osnovu koga je prvostepeni organ postupao ne
može se ispravljati kroz ispravku druge očigledne greške u rešenju.
Iz obrazloženja:
Uvidom u ožalbeno rešenje utvrđeno je da uvod tog rešenja nije sačinjen saglasno odredbi člana
197. stav 1. ZUP-a, obzirom na to da u uvodu rešenja nije naveden propis o nadležnosti organa, odnosno
da se prvostepeni organ u uvodu ožalbenog rešenja pogrešno pozvao na odredbe člana 1. - 11. ZUP-a,
obzirom da tim odredbama nije propisano ovlašćenje za postupanje tog organa u konkretnoj poreskopravnoj stvari. Činjenica da je prvostepeni organ zaključkom ispravio navedenu grešku u uvodu rešenja
nije od značaja za drugačiju ocenu zakonitosti tog prvostepenog rešenja, s obzirom na to da se saglasno
odredbi člana 209. stav 1. ZUP-a doneto rešenje može u svako vreme ispraviti, ali samo kada su u pitanju greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili
njegovim overenim prepisima, a što u konkretnom predmetu nije bio slučaj. Ovo sa razloga što ispravka
navođenja zakona po kome je prvostepeni organ postupao ne predstavlja tehničku grešku, odnosno izmenu očigledne netačnosti, već suštinsku izmenu koja se odnosi na podatak kojim se utvrđuje postojanje
pravnog osnova za postupanje tog organa u navedenoj pravnoj stvari.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U. 5004/06 od 10.09.2008. godine)
113.
Doneto rešenje je nezakonito ako tuženi organ ne ispravi - u smislu odredbe člana 209. Zakona o opštem upravnom postupku - greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju
kao i druge očigledne netačnosti do dostavljanja spisa sudu koji u upravnom sporu odlučuje o
njegovoj zakonitosti.
Iz obrazloženja:
Iz osporenog rešenja Vrhovni sud Srbije utvrdio je da je tuženi organ po žalbi odlučivao o rešenju broj 183-34465/04-XIX-05 od 21.12.2004. godine umesto o rešenju broj 183-34485/04-XIX-05
od 21.12.2004. godine.
- 59 -
UPRAVNO PRAVO
Prema pravnom shvatanju ovog suda, ako tuženi organ ne ispravi - u smislu odredbe člana 209. Zakona o opštem upravnom postupku - greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju kao i druge
očigledne netačnosti u rešenju do dostavljanja spisa sudu koji u upravnom sporu odlučuje o njegovoj zakonitosti, učinio je bitnu povredu pravila postupka.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2656/05 od 19.10.2005. godine)
114.
Ispravka teksta dispozitiva rešenja izvršena zaključkom kojim se vrši izmena sadržine dispozitiva, nije ispravka očigledne greške u izradi rešenja, već izmena rešenja.
Iz obrazloženja:
Tužbom tužilac osnovano osporava zakonitost zaključka tuženog, jer - prema odredbi člana 209. Zakona o opštem upravnom postupku - organ koji je doneo rešenje, odnosno službeno lice koje je potpisalo
ili izdalo rešenje, može u svako vreme ispraviti greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju,
kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima.
Stav je Vrhovnog suda da ispravka teksta dispozitiva rešenja tuženog izvršena osporenim zaključkom kojim tuženi vrši izmenu sadržine dispozitiva i navodi da poništava svoje rešenje, umesto
prvostepenog rešenja, nije ispravka očigledne greške u izradi rešenja već izmena rešenja. Zbog toga
se ova izmena ne može izvršiti primenom odredbe člana 209. navedenog Zakona, i to stoga što prema tekstu ispravke i sadržine rešenja koje se ispravlja, očigledno proizilazi da se ne radi o ispravljanju greške u imenima, brojevima, pisanju ili računanju, odnosno očiglednoj netačnosti nastaloj pri
pisanju rešenja, već se radi o izmeni sadržine teksta rešenja.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4498/03 od 25.12.2003. godine)
115.
U upravnom postupku, ispravku tehničke greške vrši organ koji je u upravnom aktu grešku napravio.
Iz obrazloženja:
Ocenjujući zakonitost osporenog rešenja, Vrhovni sud je našao da je doneto uz povredu odredbe člana 209. ZUP-a kojom je propisano da organ koji je doneo rešenje, odnosno službeno lice koje je potpisalo i izdalo rešenje, može u svako vreme ispraviti greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju, kao i druge očigledne netačnosti u rešenju ili njegovim overenim prepisima. Ispravka greške proizvodi pravno dejstvo od dana od koga proizvodi pravno dejstvo rešenje koje se ispravlja. O ispravci se donosi poseban zaključak, a beleška o ispravci upisuje u
izvornik rešenja ako je to moguće i uz sve overene prepise dostavljene strankama. Belešku potpisuje službeno lice koje je potpisalo zaključak o ispravci. U ovom slučaju tuženi organ je ispravio grešku u rešenju prvostepenog organa na koji način je povredio odredbu člana 209. ZUP-a,
jer grešku sadržanu u rešenju jednog organa ne može da ispravi drugi organ već jedino može da
na to upozori organ u čijem je rešenju došlo do tehničke greške.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije U. br. 2307/02 od 12.02.2003. godine)
- 60 -
UPRAVNO PRAVO
116.
Kada stranka traži da prvostepeni organ izvrši ispravku svog rešenja i izričito navede u čemu je
greška čiju ispravku traži, upravni organ je dužan da donese zaključak kojim se rešenje ispravlja ili
kojim se odbija predlog za ispravljanje, ali ne može dopisom da obavesti stranku da je mišljenja da
nema pravnog osnova za ispravljanje greške u donetom rešenju.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Už.15/95)
ZAKLJUČAK
(Član 210 -212. Zakona o opštem upravnom postupku)
117.
Lice koje nije učestvovalo u postupku koji je prethodio donošenju rešenja prvostepenog
organa, niti mu je to rešenje dostavljeno, može izjaviti žalbu na to rešenje samo u roku koji
važi za stranku koja je učestvovala u postupku.
Iz obrazloženja:
Zbog pogrešne primene materijalnog prava i učinjene povrede pravila postupka, tuženi organ je
poništio prvostepeno rešenje - zainteresovanom licu nije omogućeno da učestvuje u postupku. Naime, radi se o izvođenju radova na proširenju postojeće stambene jedinice - terase tužilje. To znači
da se izvode radovi na zgradi, za koje je potrebna saglasnost svih vlasnika stanova i ostalih delova
kolektivne stambene zgrade, a zainteresovano lice je u žalbi istaklo da nije saglasno sa radovima.
Po oceni Upravnog suda, tužbom se osnovano osporava zakonitost rešenja tuženog organa, jer
je žalba protiv prvostepenog rešenja izjavljena neblagovremeno.
Iz spisa predmeta proizilazi da zainteresovano lice, koja je izjavila žalbu protiv prvostepenog rešenja, nije učestvovala u postupku koji je prethodio donošenju rešenja prvostepenog organa niti joj
je rešenje uručeno.
Relevantne odredbe:
Protiv rešenja donetog u prvom stepenu stranka ima pravo da izjavi žalbu u roku od 15 dana od
dana dostavljanja rešenja - član 213. Zakona o opštem upravnom postupku.
Kako zainteresovano lice nije kao stranka učestvovala u postupku donošenja rešenja prvostepenog
organa, to je žalbu na rešenje mogla izjaviti samo u roku koji teče za tužilju kao stranku na koju se isto
odnosi - u roku od 15 dana od dana kada je tužilja primila rešenje prvostepenog organa, pa tuženi organ osporenim rešenjem nije mogao meritorno da odlučuje o podnetoj žalbi. Prema stanju u spisima
predmeta, tužilja je kao stranka u postupku, prvostepeno rešenje primila dana 15.11.2010. godine, tako da je rok za podnošenje žalbe na to rešenje istekao dana 30.11.2010. godine, kako za tužilju tako i
za zainteresovano lice. Kako je zainteresovano lice izjavila žalbu dana 06.12.2010. godine (dakle po
isteku zakonskog roka od 15 dana), to je žalba podneta neblagovremeno.
U slučaju kada je očigledno protekao rok za podnošenje žalbe zbog toga što stranka nije
učestvovala u postupku, tuženi organ je bio u obavezi da pouči stranku i zatraži od podnosioca
žalbe da se izjasni u određenom roku da li njen podnesak predstavlja žalbu ili predlog za ponavljanje upravnog postupka I to posebno posebno imajući u vidu prekluzivne rokove za podnošenje predloga za ponavljanje postupka i pravne posledice propuštanja.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 5699/2011 od 06.12.2012. godine)
- 61 -
UPRAVNO PRAVO
118.
U upravnom postupku zaključak o određivanju veštačenja nema karakter samostalnog
upravnog akta protiv koga se može izjaviti posebna žalba.
Iz obrazloženja:
Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju zaključak prvostepenog organa od 13.10.2006.
godine o određivanju veštačenja u upravnom postupku nema karakter samostalnog upravnog akta iz
člana 6. Zakona o upravnim sporovima.
Naime, tim zaključkom nije odlučeno o stvari koja je predmet postupka već je odlučeno o pitanju
koje se tiče vođenja postupka, saglasno odredbi člana 210. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. U tom smislu, i data pravna pouka da se protiv navedenog zaključka može izjaviti žalba je pogrešna, jer je - članom 212. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku - propisano da se protiv zaključka može izjaviti posebna žalba samo kada je to zakonom izričito propisano, a to ovde nije slučaj.
Dakle, protiv zaključka prvostepenog organa od 13.10.2006. godine nije se mogla izjaviti posebna žalba (već samo u okviru predviđenog pravnog sredstva protiv rešenja o glavnoj stvari). Zbog toga se ne može voditi ni upravni spor protiv drugostepenog rešenja tuženog kojim je odbijena žalba
protiv pomenutog zaključka.
(Iz Rešenja Vrhovnog suda Srbije, U. 31/07 od 29.11.2007. godine)
119.
Time što je tuženi organ, protivno članu 222. st. 1. ZUP-a žalbu tužioca protiv prvostepenog zaključka o određivanju veštačenja u kome je pogrešno dat uput da stranka može protiv toga izjaviti žalbu
prihvatio kao dopuštenu učinio je povredu pravila postupka koja je od uticaja na rešenje stvari.
(Vrhovni sud Srbije U.2040/96 od 6.03.1997.godine)
PRAVO NA ŽALBU
(Član 213. i 214. Zakona o opštem upravnom postupku)
120.
Svoj odustanak od žalbe stranka može opozvati samo do donošenja odluke po žalbi, a ne i
posle dostavljanja odluke donete povodom odustanka.
Iz obrazloženja:
Stav je Vrhovnog suda Srbije da je tuženi organ pravilno odlučio kada je obustavio postupak po
žalbama tužioca, budući da je tužilac 12.05.2009. godine, dopisom upućenim kancelariji Poverenika, odustao od istih.
Naime, u spisima se nalazi žalba tužioca od 04.05.2009. godine, izjavljena protiv rešenja Ministarstva pravde broj 071-00-2281/2007-8 od 08.01.2008. godine. Ona je zavedena kod tuženog
06.05.2008. godine pa se ne može prihvatiti kao osnovan navod tužioca da je u osporenom zaključku pogrešno označen datum podnošenja žalbe, što bi zaključak činilo nezakonitim.
- 62 -
UPRAVNO PRAVO
Cenći i ostale navode tužioca iznete u tužbi, Vrhovni sud Srbije je našao da nisu osnovani i
da ne mogu biti od uticaja na zakonitost osporenog zaključka, pogotovo ako se ima u vidu da je
tužilac mogao da opozove odustanak od žalbe samo do donošenja odluke po žalbi, a ne i posle
prijema odluke.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 5003/09 od 05.11.2009. godine)
121.
Dopuna podnete žalbe u upravnom postupku ne smatra se posebnom žalbom.
Iz obrazloženja:
Tužilac je podneskom primljenim kod prvostepenog organa izvršio dopunu podnete žalbe, i to
je u podnesku i označio.
Saglasno odredbi člana 213. Zakona o opštem upravnom postupku, dopuna već podnete žalbe
ne smatra se podnetom samostalnom žalbom.
Upravo tako je pogrešno ocenio tuženi organ, pa je - postupajući na ovakav način - učinio bitnu povredu
odredaba postupka iz člana 213. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1684/02 od 20.02.2003. godine)
NADLEŽNOST ORGANA ZA REŠAVANJE PO ŽALBI
(Član 215 – 219. Zakona o opštem upravnom postupku)
122.
Resorni ministar odlučuje o prigovoru na odluke iz radnog odnosa, a na predlog direktora
carine. To svoje ovlašćenje ministar ne može preneti na direktora koji je doneo odluku u prvom stepenu.
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 256. tačka 4. Carinskog zakona ("Službeni glasnik RS", br. 73/03...62/06), propisano je da ministar na predlog direktora odlučuje o prigovoru na odluke o pravima i obavezama iz
radnog odnosa, a prema odredbi člana 264. istog zakona direktor odlučuje o pravima i obavezama
carinskih službenika iz radnog odnosa.
Odredbom člana 215. ZUP-a je propisano da je za rešavanje u drugom stepenu nadležan organ
određen zakonom, a prema odredbi člana 216. istog zakona za rešavanje u drugom stepenu ne može
se utvrđivati nadležnost u okviru organa koji je u upravnoj stvari rešavao u prvom stepenu.
Kako iz osporenog rešenja proizlazi da je direktor Uprave carina doneo i potpisao prvostepeno rešenje, a iz osporenog rešenja proizlazi da je on doneo i potpisao rešenje kojim je odbijen prigovor tužioca
izjavljen na prvostepeno rešenje, a ne ministar, koji je prema odredbi člana 256. tačka 4. Carinskog zakona nadležan da odlučuje o prigovoru na odluke o pravima i obavezama iz radnog odnosa, to proizlazi
da je osporeno rešenje doneto i potpisano od strane lica koje po zakonu nije ovlašćeno da odlučuje u
- 63 -
UPRAVNO PRAVO
drugom stepenu. Pri tome ministar koji je po zakonu nadležan za donošenje i odlučivanje po prigovoru
nije mogao to ovlašćenje da prenese na direktora koji je doneo prvostepeno rešenje, jer je to protivno odredbi člana 216. ZUP-a, a posebno osnovnom načelu tog zakona - načelu dvostepenosti rešavanja.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U. 3695/07 od 18.09.2008. godine)
123.
O žalbi protiv odluke prvostepenog organa uvek odlučuje nadležni drugostepeni organ čak i onda kada prvostepeni organ nije bio nadležan za odlučivanje.
(Okružni sud u Novom Sadu, U. 94/96)
RAD PRVOSTEPENOG ORGANA PO ŽALBI
(Član 224 -228. Zakona o opštem upravnom postupku)
124.
Može se izjaviti žalba protiv rešenja prvostepenog organa donetog po žalbi, jer ono predstavlja samostalno rešenje.
Iz obrazloženja:
Po oceni Upravnog suda, osnovano se tužbom ukazuje da su prilikom donošenja osporenog rešenja povređena pravila upravnog postupka, jer je tuženi organ odbio žalbu tužioca protiv naznačenog rešenja Ministarstva finansija - Poreske uprave od 11.07.2007. godine, a u spisima nema dokaza
da je tužilac protiv tog rešenja prvostepenog organa izjavio žalbu.
Naime, tužilac je 11.06.2007. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja prvostepenog organa od 26.04.2007. godine. Postupajući po žalbi, prvostepeni organ je 11.07.2007. godine doneo drugonavedeno rešenje, kojim je zamenjeno rešenje istog organa od 26.04.2007. godine, pre dostavljanja drugostepenom organu.
Navedeno rešenje je uručeno strankama 29.07.2007. godine, a 01.08.2007. godine je pred prvostepenim organom nastavljen postupak po žalbi od strane inspektora kancelarijske kontrole prvostepenog organa i sačinjen zapisnik od 01.08.2007. godine, u kome je konstatovano da je žaliocu omogućeno učešće u postupku. Iz poziva upućenog stranci 28.07.2007. godine, dakle - posle odlučivanja prvostepenog organa po žalbi izjavljenoj protiv rešenja od 26.04.2007. godine, vidi se da se poziva povodom žalbe izjavljene protiv tog rešenja, koje je u međuvremenu zamenjeno novim. Iz dopisa prvostepenog organa od 01.08.2007. godine, upućenog drugostepenom organu, vidi se da mu
prvostepeni organ dostavlja žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja od 26.04.2007. godine, o kojoj je
prvostepeni organ već odlučio 11.07.2007. godine, donošenjem rešenja kojim je zamenjeno ožalbeno rešenje od 26.04.2007. godine.
Tuženi organ, osporenim rešenjem od 06.10.2007. godine, odlučuje po žalbi tužioca, tako što u
dispozitivu rešenja odbija žalbu izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa od 11.07.2007. godine, iako u spisima nema dokaza da je tužilac izjavio žalbu protiv tog rešenja, niti da mu je žalba, izjavljena protiv tog rešenja, dostavljena.
- 64 -
UPRAVNO PRAVO
Kako tuženi organ nije mogao da odlučuje po žalbi protiv rešenja od 11.07.2007. godine, budući
da nema dokaza da je izjavljena, kao ni po žalbi protiv rešenja od 26.04.2007. godine, o kojoj je odlučio prvostepeni organ, Upravni sud nalazi da su donošenjem osporenog rešenja povređena pravila
upravnog postupka, a time i zakon na štetu tužioca.
Iz tih razloga je tužbu uvažio i osporeno rešenje poništio.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 1864/10 (2007) od 08.04.2010. godine)
125.
Budući da je poslednji dan roka za žalbu bila subota kada je organ kojem je trebalo predati žalbu ne radi to je rok za žalbu isticao prvog narednog radnog dana pa kako je tužilac svoju žalbu i predao pisarnici prvostepenog organa tog dana, učinjena je povreda pravila postupka koja je od uticaja
na rešenje ove upravne stvari.
(Vrhovni sud Srbije U.3041/95 od 1.02.1996.godine)
126.
Protiv rešenja skupštine opštine donetog o stvari iz nadležnosti opštine na osnovu člana 211.
stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku, žalba nije dopuštena.
(Pravno shvatanje Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije od 15.1.1989. godine)
REŠAVANJE DRUGOSTEPENOG ORGANA PO ŽALBI
(Član 229 - 235. Zakona o opštem upravnom postupku)
127.
Ukoliko je na predmetnom zemljištu izgrađen objekat za koji je izdata građevinska i upotrebna dozvola u skladu sa propisima koji su bili na snazi u vreme njegovog izuzimanja, tada
nema uslova za oglašavanje ništavim rešenja o izuzimanju tog gradskog građevinskog zemljišta zbog nemogućnosti izvršenja.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je - po oceni Upravnog suda - pravilno poništio prvostepeno rešenje, kojim je
oglašeno ništavim rešenje o izuzimanju zbog pravne nemogućnosti izvršenja i predmet vratio prvostepenom organu na ponovno odlučivanje, u skladu sa članom 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, rešenje je izvršeno u celini u skladu sa propisima koji su važili u vreme izuzimanja tih katastarskih parcela. Predmetne katastarske parcele su izuzete u korist Direkcije za izgradnju i rekonstrukciju i na njima je izgrađen objekat, za koji je izdata građevinska i upotrebna dozvola.
Naknadno planiranje dve građevinske parcele nije od značaja za rešenje ove upravne stvari, jer
je rešenje o izuzimanju izvršeno odn. zemljište je privedeno nameni, što se vidi i iz nalaza veštaka
za komunalno-stambenu oblast od 16.10.2004. godine (u kome je dato mišljenje da je zgrada u pot- 65 -
UPRAVNO PRAVO
punosti izgrađena po tada važećim zakonima i propisima, te zemljište u okviru ograđenog prostora
oko rezidencije predstavlja izgrađeno gradsko građevinsko zemljište - zemljište privedeno nameni,
jer u potpunosti odgovara dokumentaciji na osnovu koje je izdata građevinska i upotrebna dozvola).
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 11970/2011 od 19.10.2012. godine)
128.
Rešenje o radnopravnom statusu pokrajinskog službenika ima svojstvo upravnog akta pa
se o njegovoj zakonitosti odlučuje u upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Prema spisima predmeta, okružni sud se oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje po tužbi protiv
rešenja Pokrajinskog sekretarijata za privredu, donetog u predmetu sticanja statusa neraspoređenog pokrajinskog službenika i predmet ustupio opštinskom sudu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.
Prema obrazloženju okružnog suda datom u ožalbenom rešenju, taj sud se oglasio nenadležnim za
rešavanje u upravnom sporu jer je našao da pobijano rešenje Pokrajinskog sekretarijata za privredu nije
upravni akt u smislu člana 6. Zakona o upravnim sporovima, već je to akt kojim poslodavac rešava o
radnopravnom statusu pokrajinskog službenika, a za odlučivanje o zakonitosti takvog akta nadležan je
opštinski sud, na osnovu člana 12. stav 1. tačka 3) Zakona o sudovima.
Prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, okružni sud je pogrešno zaključio da pobijano rešenje
nije upravni akt. Takav zaključak Vrhovnog kasacionog suda proizlazi iz toga što je tim rešenjem odbijena žalba tužioca izjavljena protiv prvostepenog rešenja kojim je određeno da on stiče status neraspoređenog pokrajinskog službenika u navedenom organu, što znači da je rešavano o tužiočevim pravima i
obavezama iz radnog odnosa, na osnovu javnih ovlašćenja iz propisa na koje se tuženi organ pozvao u
uvodu pobijanog rešenja, a pobijano rešenje doneo je na osnovu člana 230. stav 1. ZUP-a. U pobijanom
rešenju data je pravilna pravna pouka jer je tuženi organ osnovano zaključio da se radi o konačnom
upravnom aktu u smislu člana 6. Zakona o upravnim sporovima.
Pored toga, pobijano rešenje doneto je i na osnovu člana 68. stav 1. Odluke o pokrajinskim službenicima, kojim je propisano da o raspoređivanju na radno mesto i o drugim pravima i obavezama iz radnog
odnosa pokrajinskog službenika, kao i o prestanku radnog odnosa, odlučuje rešenjem rukovodilac pokrajinskog organa ili lice koje on za to pismeno ovlasti. Stavom 3. istog člana navedene odluke propisano je da je rešenje iz stava 1. navedednog člana upravni akt.
Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o upravnim sporovima propisano je da se upravni spor može voditi samo protiv upravnog akta, a stavom 2. istog člana Zakona propisano je da upravni akt, u smislu tog
zakona, jeste akt kojim državni organ i preduzeće ili druga organizacija u vršenju javnih ovlašćenja rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog lica ili pravnog lica ili druge stranke u upravnoj stvari.
Iz navedenih propisa proizlazi zaključak da je žalba osnovana i da je pobijano rešenje upravni akt, o
čijoj zakonitosti nakon ukidanja ožalbenog rešenja odlučuje Upravni sud.
(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Už. 243/10 od 15.04.2010. godine)
129.
Organ koji vodi postupak staraće se da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u
postupku ne bude na štetu prava koja im po zakonu pripadaju.
- 66 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Odlučujući o podnetoj žalbi, tuženi organ je osporenim zaključkom odbacio žalbu na osnovu člana
229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP), jer smatra da je žalba neblagovremena, s
obzirom da je izjavljena po proteku zakonskog roka od 15 dana od dana prijema rešenja.
Prema stavu Upravnog suda, osporeno rešenje doneto je uz bitne povrede pravila postupka iz
člana 15. ZUP, kojima ja propisano da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost
stranke i drugih učesnika u postupku ne bude na štetu prava koja im po zakonu pripadaju.
Odredbom člana 93. stav 1. istog Zakona propisno je da će se stranci, po njenom predlogu, dozvoliti
povraćaj u pređašnje stanje, ako je stranka iz opravdanih razloga propustila da u roku izvrši neku
radnju u postupku, pa je usled tog propuštanja isključena od vršenja te radnje.
Kako je tužilac u samoj žalbi naveo da žalbu podnosi sa zakašnjenjem zbog činjenice da je iz
opravdanih razloga bio odsutan, jer se nalazio u inostranstvu radi lečenja, to je tuženi organ, u
skladu sa načelom pružanja pomoći stranci iz člana 15. ZUP, pre donošenja zaključka o odbacivanju
žalbe kao neblagovremene, bio dužan da zahteva od tužioca da se izjasni da li je uložio žalbu na
osporeno prvostepeno rešenje ili podnosi predlog za povraćaj u pređašnje stanje iz razloga
navedenih u članu 93. stav 1. ZUP, kao i da oceni ispunjenost uslova za povraćaj u pređašnje stanje
u smislu odredbe člana 95. istog Zakona.
S obzirom da tuženi organ nije poučio tužioca o njegovom pravu da može zahtevati povraćaj u
pređašnje stanje, niti je od njega zahtevao da dostavi odgovarajuće dokaze radi ocene ispunjenosti
uslova za povraćaj u pređašnje stanje, već je odmah nakon ulaganja žalbe doneo zaključak o
odbacivanju žalbe kao neblagovremene, to je osporeni zaključak donet uz bitne povrede pravila
postupka iz napred citiranih odredbi zakona.
(Iz Presude Upravnog suda Srbije, U. 6197/10 od 23.09.2010. godine)
130.
U postupku po žalbi, drugostepeni organ može da dopuni dispozitiv prvostepenog rešenja
opisom radnje izvršenja povrede službene dužnosti za koju je državni službenik oglašen odgovornim.
Iz obrazloženja:
Navode tužbe, kojima se ukazuje da je tuženi organ osporenim rešenjem povredio pravila postupanja kada je dispozitivom osporenog rešenja dopunio dispozitiv prvostepenog rešenja opisom radnje izvršenja povreda službene dužnosti koje su tužiocu stavljene na teret, sud je posebno cenio i našao da oni nisu osnovani.
Relevantne odredbe:
Kada drugostepeni organ utvrdi da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti
sa obrazloženjem, on će - između ostalog - dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili
preko prvostepenog ili zamoljenog organa - član 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Na ovu odredbu se tuženi organ pravilno pozvao.
Vrhovni sud Srbije - polazeći od načela jedinstvenosti prvostepenog i drugostepenog upravnog
postupka i navedene zakonske odredbe - nalazi da tuženi organ nije povredio pravila postupanja kada je pozivom na navedenu odredbu, a odlučujući u postupku po žalbi, povredu učinjenu u postupku
pred prvostepenim organom (člana 198. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, na taj način
što dispozitiv koji nije bio jasno određen, jer u njemu nije navedena radnja izvršenja disciplinske
- 67 -
UPRAVNO PRAVO
povrede) otklonio tako što je radnju izvršenja naveo u dispozitivu svoje odluke, a žalbu odbio kao
neosnovanu.
Ovo stoga što radnje izvršenja u konkretnom slučaju proizilaze iz činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku. Činjenično stanje u postupku po žalbi drugostepeni organ nije menjao niti upotpunjavao, te stoga nije povredio pravo stranke na učestvovanje u postupku radi zaštite svojih prava i
interesa.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 690/08 od 02.07.2009. godine)
131.
Uvek kada oceni da se tužbom neosnovano pobija zakonitost nekog rešenja upravnog organa, Vrhovni sud Srbije odbiće tužbu.
Iz obrazloženja:
Po žalbi tužioca se osporenim rešenjem, na osnovu odredbe člana 232. stav 2. Zakona o opštem
upravnom postupku, poništava naznačeno rešenje Odeljenja za finansije Opštinske uprave od
31.08.2006. godine, kojim je odbijen zahtev tužioca za poništaj navedenih pravnosnažnih rešenja od
17.3.1983. godine i od 31.10.1978. godine a predmet vraća prvostepenom organu na ponovni postupak radi odlučivanja po primedbama iznetim u obrazloženju ovog rešenja.
Naglašeno je, pri tome, da se na zahtev ranijeg sopstvenika odn. njegovog zakonskog naslednika,
u smislu odredbe člana 86. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji, može poništiti pravnosnažno rešenje o izuzimanju gradskog građevinskog zemljišta iz njegovog poseda ukoliko ga korisnik nije priveo nameni za koje je zemljište izuzeto u roku od godinu dana od stupanja na snagu ovog zakona.
Osporenim rešenjem je takođe ukazano i na mogućnost delimičnog poništaja pravnosnažnog rešenja o izuzimanju u slučaju da je nakon izuzimanja određene parcele došlo do njene parcelacije
(formiranja više parcela), u kom slučaju se može izvršiti delimični poništaj rešenja u odnosu na pojedine od novoformiranih katastarskih parcela, kao i u odnosu na deo određene katastarske parcele,
ali - isključivo u situaciji kada je taj deo bio posebno određen u dispozitivu pravnosnažnog rešenja o
izuzimanju.
Vrhovni sud Srbije je kod ovakvog stanja stvari ocenio da se tužbom neosnovano pobija zakonitost rešenja tuženog organa, imajući u vidu da tužilac ima pravo da učestvuje kao stranka u ponovnom postupku, te da u tom svojstvu iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje ove upravne stvari, predlaže dokaze radi utvrđivanja svih pravno relevantnih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu sa njegovim navodima.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4758/06 od 27.03.2008. godine)
132.
Ukoliko je upravni postupak pokrenut po službenoj dužnosti okončan povoljno po stranku, organ je dužan da snosi nužne troškove stranke.
Iz obrazloženja:
Iz spisa proizlazi da je pravilno našao tuženi organ da je u donošenju zaključka prvostepeni organ učinio povredu odredbe člana 232. stav 2. ZUP-a, budući da je zaključak donet u ponovnom po- 68 -
UPRAVNO PRAVO
stupku, u izvršenju ranijeg rešenja tuženog, a da pri tom nije postupljeno po primedbama tuženog
iznetim u tim rešenjima u kojima je tuženi ukazivao na nepravilnost u postupanju prvostepenog organa prilikom odlučivanja o troškovima postupka u ovoj stvari, u kojoj je već donosio zaključke kojima odbija zahtev stranaka za priznavanje troškova, a koji su zaključci navedenim rešenjima poništavani. Iz obrazloženja osporenog rešenja i spisa proizlazi da je pravilno našao tuženi da je postupak u ovoj upravnoj stvari iniciran donošenjem odluke skupštine opštine, te da ima osnova za priznavanje troškova zainteresovanim licima, ali koji se moraju pravilno utvrditi u ponovnom postupku, a dati su pravilni i potpuni razlozi koje u svemu prihvata i nadležni sud.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U. 1275/07 od 11.9.2008. godine)
133.
Žalbu je podnelo lice koje nije učestvovalo u upravnom postupku i to po proteku roka
za žalbu koji se odnosi na lice koje je učestvovalo u postupku. S tim u vezi, organ je dužan
da omogući žaliocu da se izjasni da li njegovu žalbu treba prihvatiti kao predlog za obnovu
postupka.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je – kako proizilazi iz obrazloženja osporenog rešenja - odluku kao u dispozitivu
istog doneo jer je ocenio da je prvostepeni organ pravilno postupio kada je doneo ožalbeni zaključak i odbacio žalbu tužioca izjavljenu protiv navedenog rešenja Sekretarijata za urbanizam i komunalne delatnosti od 26.09.2003. godine - kao neblagovremeno izjavljenu.
Ovo stoga što je navedeni Sekretarijat po zahtevu imenovanog lica ožalbenim rešenjem odobrio dogradnju i nadgradnju porodičnog stambenog objekta označenog u dispozitivu, u kom postupku tužilac nije učestvovao kao stranka. Kako je imenovano lice ožalbeno rešenje primilo
06.10.2003. godine, tuženi organ je ocenio da je tužiočeva žalba (podneta 15.10.2004. godine)
neblagovremena jer je istekao zakonom propisan rok od 15 dana za njeno podnošenje počev od
06.10.2003. godine.
Takođe, iz obrazloženja osporenog rešenja proizilazi da je tuženi organ naložio prvostepenom
organu da pozove tužioca kao neuku stranku radi njenog izjašnjenja da li neblagovremeno podnetu
žalbu smatra predlogom za ponavljanje postupka a s obzirom da nije učestvovao u postupku koji je
prethodio donošenju ožalbenog rešenja.
Međutim, prema stavu Vrhovnog suda Srbije, u provedenom upravnom postupku učinjena je povreda pravila postupka - odredbe člana 230. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, što je
bitno uticalo na drugačije rešenje ove upravne stvari.
Tuženi nije mogao da donese odluku po žalbi tužioca pre nego što se od njega uzme izjava o tome da li ostaje pri žalbi ili predlaže da se ona smatra predlogom za ponavljanje postupka. Ovo je
bitno zbog toga što se nakon konačnosti rešenja o sudbini podnete žalbe ona više ne može smatrati
predlogom za ponavljanje postupka.
Kako se tužilac u toku postupka nesumnjivo izjasnio da njegovu žalbu treba smatrati predlogom
za ponavljanje postupka i kako tuženi organ to prilikom odlučivanja o žalbi nije imao u vidu, Vrhovni sud Srbije je našao da je osporeno rešenje nezakonito pa je doneo odluku kao u dispozitivu i ovo
rešenje poništio.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2512/05 od 31.01.2007. godine)
- 69 -
UPRAVNO PRAVO
134.
Stav Vrhovng suda je da osporenim rešenjem nije povređen Zakon na štetu tužioca, jer je
prvostepeno rešenje pravilno i saglasno Zakonu, doneto u postupku u kome je tužiocu omogućeno učešće.
Iz obrazloženja:
Rešavajući ovaj upravni spor na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku (u smislu odredbe člana 38. stav 1. Zakona o upravnim sporovima) i ispitujući zakonitost osporenog rešenja
(u skladu sa članom 39. stav 1. istog Zakona), Vrhovni sud Srbije je, ocenom navoda tužbe, odgovora
na istu i spisa predmeta ove upravne stvari - našao da je tužba neosnovana.
Prema spisima predmeta i razlozima iz obrazloženja osporenog rešenja, tuženi organ je svojim rešenjem pravilno odbio, kao neosnovanu, žalbu tužioca, izjavljenu na rešenje prvostepenog organa, za
koju odluku je dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.
Ovo stoga, što je u postupku, sprovedenom bez povreda procesnih pravila, a u izvršenju naznačene
presude Vrhovnog suda Srbije od 14.07.2005. godine, u obrazloženju prvostepenog, kao i osporenog rešenja, pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje od značaja za odluku iz dispozitiva prvostepenog
rešenja, a kako je to naloženo citiranom presudom Vrhovnog suda Srbije. U postupku je tužiocu omogućeno učešće, što tužilac navodima tužbe i ne spori, te su osporenim rešenjem pravilno ocenjeni svi navodi žalbe tužioca na prvostepeno rešenje, saglasno članu 235. Zakona o opštem upravnom postupku i o
tome dati na zakonu zasnovani i potpuni razlozi u njegovom obrazloženju.
Zbog izloženog, Vrhovni sud Srbije je, na osnovu odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim
sporovima, odlučio kao u dispozitivu presude.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6289/06 od 07.11.2007. godine)
135.
Nije dozvoljeno u upravnom postupku spajanje žalbi protiv rešenja i zaključka donetih
u odvojenim postupcima, bez obzira na istovetnost razloga u drugostepenom rešenju.
Iz obrazloženja:
Osnovano se po oceni Vrhovnog suda Srbije navodima tužbe ukazuje na bitnu povredu pravila
postupanja.
Odredbom člana 229. stav 2. ZUP-a je propisano da ako žalbu ne odbaci drugostepeni organ
uzima predmet u rešavanje. Drugostepeni organ, po oceni Vrhovnog suda Srbije, nije ovlaćen da
spoji žalbu podnetu protiv posebnih odluka (rešenja i zaključka) donetih u zasebnim upravnim
postupcima, niti može po njima doneti jedno rešenje, samo zbog toga što su razlozi drugostepenog rešenja identični.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 525/03 od 4.12.2003. godine)
- 70 -
UPRAVNO PRAVO
136.
O procesnim pitanjima u upravnom postupku odlučuje se zaključkom te se posebna žalba
može izjaviti samo ako je izričito predviđena zakonom.
Iz obrazloženja:
U konkretnom slučaju - prema stavu Vrhovnog suda Srbije - radi se o zaključku kojim se upravlja
postupkom, pa protiv istog nije dopuštena posebna žalba.
Ovaj zaključak se može pobijati samo žalbom protiv rešenja o glavnoj stvari, pa je tuženi organ
- primenom odredbe člana 229. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku - samostalnu žalbu trebalo da odbaci kao nedopuštenu, čak i bez obzira na činjenicu da je prvostepeni organ dao pogrešnu
pouku o pravnom leku.
Međutim, Vrhovni sud nalazi da time što je tuženi organ žalbu tužilje odbio kao neosnovanu,
umesto da je odbaci kao nedopuštenu, ipak nije postupljeno na štetu tužilje.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4452/02 od 26.03.2003. godine)
137.
Osporenim rešenjem je na osnovu člana 239. ZUP-a, žalba tužioca protiv prvostepenog rešenja odbačena kao neblagovremena sa obrazloženjem da u spisu nema dokaza da je žalba podneta u zakonskom
roku jer na primerku naknadno dostavljene žalbe nema pečata i datuma organa uprave odnosno nema
dokaza o predaji žalbe pošti. Međutim, po stanovištu Vrhovnog suda to ne može biti razlog za odbačaj
žalbe, jer ako u spisima nije bilo dokaza o blagovremenosti, odnosno neblagovremenosti žalbe morale su
se sprovesti potrebne radnje u cilju utvrđivanja te sporne činjenice.
(Vrhovni sud Srbije U. 3452/95 od 1.02.1996.godine)
138.
Budući da odredbama člana 183-192. ZUP-a, nije propisano da je protiv zaključka o određivanju veštaka i veštačenja moguće izjaviti posebnu žalbu, to je pravilno osporenim rešenjem prema članu 239.
ZUP-a tužiočeva žalba izjavljena protiv zaključka o određivanju veštaka odbačena kao nedopuštena.
(Vrhovni sud Srbije U.1036/96 od 12. 09. 1996.godine)
139.
Drugostepeni organ nije ovlašćen da odlučuje po žalbi i sam rešava o zahtevu stranke kada to
prvostepeni organ nije učinio, već je dužan da rešenje poništi i predmet vrati prvostepenom organu
na ponovno odlučivanje.
(Vrhovni sud Srbije Uvp.I 64/94 od 12.04.1995.godine)
140.
Činjenica da je posle pokrenutog upravnog spora zbog ćutanja administracije prvostepeni organ
doneo negativno rešenje protiv koga je stranka izjavila žalbu, sama po sebi ne može da bude osnov
za odbijanje iste.
(Vrhovni sud Jugoslavije Uis.437/92 od 2.03.1993.godine)
- 71 -
UPRAVNO PRAVO
141.
Samo ako je prvostepeni organ u obrazloženju svog rešenja pravilno ocenio navode koji se u
žalbi iznose, drugostepeni organ se može pozvati na razloge prvostepenog rešenja.
(Okružni sud u Novom Sadu, U. 41/93)
142.
Kada se radi o navodima žalbe vezanim za relevantne okolnosti, koji nisu cenjeni u prvostepenom rešenju komisije, drugostepeni organ je, u smislu člana 245. stav 2. ZUP-a dužan da u obrazloženju svog rešenja konkretno oceni sve takve navode žalbe. Propuštanjem te obaveze ili paušalnom
ocenom da su svi navodi žalbe bez uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari, ima se smatrati
da drugostepeni organ u žalbenom postupku nije vodio računa o pravilima postupka koja bi bila od
uticaja na rešavanje stvari.
(Pravni stav Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije od 19.11.1992. godine)
ŽALBA KAD PRVOSTEPENO REŠENJE
NIJE DONESENO
(Član 236. Zakona o upravnom postupku)
143.
Zbog nedonošenja rešenja od strane prvostepenog organa, u postupku po žalbi drugostepeni organ ima ovlašćenje i obavezu da sam reši upravnu stvar.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je – kako proizilazi iz spisa predmeta - doneo osporeno rešenje postupajući po žalbi
tužilaca zbog nedonošenja rešenja po njihovom zahtevu za isplatu dodatka na platu, po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću.
Dispozitivom rešenja tuženi je odbio žalbu tužilaca, a u obrazloženju se pozvao na odredbu
člana 236. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, kojom je propisano postupanje drugostepenog organa po žalbi kada prvostepeno rešenje nije doneto: drugostepeni organ će doneti
svoje rešenje, ako može rešiti stvar prema spisima predmeta, a ako ne može, sam će sprovesti
postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar. Izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će
postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar rešenjem koje
je konačno.
Kako iz navedene odredbe proizlazi ovlašćenje i obaveza drugostepenog organa da - u slučaju
nedonošenja rešenja od strane prvostepenog organa - u postupku po žalbi sam reši upravnu stvar, to
je - po oceni Vrhovnog suda Srbije - tuženi bio dužan da dispozitivom rešenja odluči o zahtevu tužilaca, a ne o njihovoj žalbi.
Kako tuženi organ dispozitivom rešenja nije odlučio o zahtevima tužilaca, nego o žalbi, a u obrazloženju je dao razloge koji ne upućuju na odluku kakva je data u dispozitivu (budući da se razlozi iz obra- 72 -
UPRAVNO PRAVO
zloženja odnose na osnovanost odn. neosnovanost zahteva za isplatu dodatka na platu, a ne na osnovanost žalbe) - Vrhovni sud Srbije nalazi da je donošenjem osporenog rešenja povređen zakon na štetu tužilaca, jer su povređena pravila upravnog postupka od bitnog uticaja za rešenje ove upravne stvari.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2205/07 od 26.11.2009. godine)
144.
U situaciji da prvostepeni organ ne donese rešenje, drugostepeni organ ga može po žalbi
sam doneti - na osnovu rasprave ili spisa, uz utvrđenje činjeničnog stanja u njegovom obrazloženju.
Iz obrazloženja:
Na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku, ovaj spor se za sada – prema stavu Vrhovnog suda Srbije - ne može raspraviti, i to zato što su one u bitnim tačkama nepotpuno utvrđene; što u
pogledu utvrđenih činjenica postoji protivurečnost u spisima; što je iz utvrđenih činjenica izveden nepravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja, kao i iz razloga što su u upravnom postupku povređena pravila postupka, što je bilo od uticaja na rešenje ove upravno-pravne stvari.
Relevantne odredbe:
Drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema stanju u spisima predmeta, ali u tom slučaju
rešenje se donosi primenom odredbe čl. 192. do 209. Zakona o opštem upravnom postupku - član 236.
stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u postupku - član 192. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Obrazloženje rešenja, između ostalog, sadrži razloge koji - s obzirom na utvrđeno činjenično stanje upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu - član 199. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Ako drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje,
a ako ne može - sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar - član 236. stav 2.
Zakona o opštem upravnom postupku.
Zbog toga se, po oceni ovog Suda, imajući u vidu da je osporeno rešenje doneto nakon " …
ocene navoda žalbe, ožalbenog rešenja i spisa predmeta … ", za sada ne može pouzdano utvrditi
koje ožalbeno – prvostepeno rešenje je tužena ocenjivala prilikom odlučivanja o žalbi (ako je
razlog za njeno podnošenje upravo to što prvostepeni organ nije doneo rešenje po zahtevu tužilaca za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog
praznika i rada noću).
Takođe, imajući u vidu sadržinu odredbe člana 236. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, od značaja je to što iz obrazloženja osporenog rešenja ne proizilazi da je tužena sprovodila upravni postupak i tako utvrđivala odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6957/2006 od 03.04.2008. godine)
145.
Zbog “ćutanja uprave” kod prvostepenog organa, drugostepeni organ može sam da reši upravnu stvar, ali je dužan da umesto prvostepenog organa sprovede postupak.
- 73 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Tužioci tužbom - po oceni Vrhovnog suda Srbije - osnovano ukazuju da je rešenjem tuženog
učinjena povreda zakona.
Naime, prema odredbi člana 236. stav 2. Zakona o upravnom postupku (čijom primenom je
osporeno rešenje doneto), drugostepeni organ ovlašćen je da (umesto prvostepenog organa) reši
upravnu stvar. U tom slučaju, međutim, rešenje mora biti sačinjeno saglasno odredbama člana 196. 204. pomenutog Zakona, koje propisuju oblik i sastavne delove rešenja. Prema odredbi člana 199.
stav 2. ovog Zakona, obrazloženje rešenja, između ostalog, sadrži razloge koji - s obzirom na utvrđeno činjenično stanje - upućuju na rešenje kakvo je dato u dispozitivu.
Po oceni ovog Suda, osporeno rešenje nije jasno jer je, kako je to već izneto, tuženi naveo da je odluku doneo nakon razmatranja izjavljene žalbe, ožalbenog rešenja i spisa predmeta, a razlog podnošenja
žalbe upravo je činjenica da prvostepeni organ nije doneo nikakvo rešenje. Na osnovu tih navoda osporenog rešenja ne može se utvrditi koje rešenje prvostepenog organa je tuženi cenio pri rešavanju žalbe.
Osim toga, ovlašćenje iz člana 236. stav 2. Zakona o upravnom postupku podrazumeva da donošenju rešenja u upravnoj stvari prethodi provođenje upravnog postupka. Prema razlozima osporenog rešenja, tuženi nije proveo postupak, već je samo doneo odluku, a pri tom nije naveo da li je postupak proveden pred prvostepenim organom, kao ni to da li je ovaj postupak pravilno proveden.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 5829/06 od 25.04.2007. godine)
ROK ZA DONOŠENJE REŠENJA O ŽALBI
(Član 237. Zakona o upravnom postupku)
146.
Po žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa drugostepeni organ po zakonu mora doneti odgovarajuću odluku.
Iz obrazloženja:
Uvidom u spise predmeta i obrazloženje osporenog zaključka, nesumnjivo je utvrđeno da je prvostepeni organ – navedeni Katastar nepokretnosti, doneo naznačeno rešenje od 24.12.2003. godine;
da su tužioci protiv tog rešenja izjavili žalbu koja je kod prvostepenog organa zavedena dana
19.01.2004. godine; da je, postupajući po podnetoj žalbi, tuženi organ doneo navedeno rešenje od
25.01.2005. godine kojim je (između ostalog) poništeno i ožalbeno rešenje od 24.12.2003. godine;
da je u upravnom sporu pred ovim sudom a po tužbi tužilaca poništeno rešenje tuženog organa od
25.01.2005. godine, čime je - saglasno odredbi člana 61. Zakona o upravnim sporovima - predmet
vraćen u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donet.
Imajući sve to u vidu, ostala je obaveza tuženog organa da u konkretnom slučaju donese odgovarajuću odluku po žalbi tužioca od 19.01.2004. godine izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa od 24.12.2003. godine.
Relevantne odredbe:
Rešenje po žalbi mora se doneti i dostaviti stranci što pre, a najkasnije u roku od dva meseca od
dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok - član 237. Zakona o opštem
upravnom postupku.
- 74 -
UPRAVNO PRAVO
Postupak po žalbi obustavlja se zaključkom, ako stranka odustane od žalbe - član 237. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
S tim u vezi, odlučujući po podnetoj tužbi, Vrhovni sud Srbije nalazi da osnovano tužioci osporavaju zakonitost zaključka tuženog organa i pravilnost postupka u kojem je isti donet.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 5052/08 od 13.02.2009. godine)
147.
Urgencija za donošenje rešenja se, u postupku zbog nedonošenja rešenja, ne može odbaciti
kao da se radi o žalbi u upravnom postupku.
Iz obrazloženja:
Tužilac je 04.05.1993. godine, kako proizilazi iz spisa ove upravne stvari i obrazloženja osporenog rešenja, podneo žalbu višoj stambenoj komisiji (pogrešno označenu kao "prigovor"), kojom je
osporavao rešenje o dodeli stana 18 zainteresovanih lica, sa zahtevom da se izvrši preraspodela u
skladu sa zakonom.
Kako o njegovoj žalbi nije odlučeno, tužilac se obratio Višoj stambenoj komisiji urgencijom, pogrešno označenom kao "žalba zbog nedonošenja rešenja", kojom traži da se odluči po njegovoj žalbi –
"prigovoru" odn. da Viša stambena komisija, kao drugostepeni organ, donese rešenje po žalbi.
Međutim, postupajući po urgenciji tužioca, koju pogrešno smatra žalbom protiv rešenja o dodeli
stana, tuženi organ donosi osporeno rešenje i žalbu odbacuje kao neblagovremenu. Pri tome, tuženi
organ ne odlučuje o žalbi tužioca izjavljenoj 09.05.1993. godine, kojom su osporena rešenja o dodeli stanova.
Tuženi organ je, postupajući na izloženi način, povredio pravila postupka propisana odredbom
člana 237. Zakona o opštem upravnom postupku - rešenje po žalbi mora se doneti i dostaviti stranci
što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije propisan kraći rok.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1893/06 od 10.04.2008. godine)
POKRETANJE PONAVLJANJA
POSTUPKA
(Član 239- 244. Zakona o upravnom postupku)
148.
Činjenice koje su organu bile poznate u vreme vođenja postupka radi ostvarivanja
prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, i koje je organ uzeo u obzir prilikom odlučivanja, ne mogu biti razlog za ponavljanje postupka po službenoj dužnosti.
- 75 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Prvostepeno rešenje, doneto u redovnom postupku, poništeno je jer je prvostepeni organ u ponovljenom postupku drugačije ocenio već ranije izvedeni dokaz na osnovu kog je izveo drugačiji
zaključak o činjeničnom stanju.
Upravni sud nalazi da nisu bili ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka, po osnovu odredbe
člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, što tuženi organ nije pravilno
ocenio - obnova se može izvršiti samo ako se posle donošenja konačnog i pravnosnažnog rešenja upotrebe novi dokazi odn. utvrde nove činjenice. Dakle, činjenice koje su organu bile poznate u vreme vođenja postupka radi ostvarivanja prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja,
koje je organ uzeo u obzir prilikom odlučivanja, ne mogu biti razlog za ponavljanje postupka po
službenoj dužnosti.
Osim toga, tuženi organ nije sankcionisao ni povredu odredbe člana 247. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (organ će po službenoj dužnosti doneti zaključak i dozvoliti ponavljanje
postupka ako prethodno utvrdi da su za ponavljanje ispunjeni zakonski uslovi). Budući da je prvostepeni organ sproveo ponavljanje postupka bez donošenja zaključka koji se može pobijati žalbom,
u skladu sa odredbom člana 249. Zakona o opštem upravnom postupku, tužilji je uskratio pravo na
korišćenje redovnog pravnog sredstva u upravnom postupku.
(Iz Presude Upravnog suda, III-9 U. 7477/2012 od 24.08.2012. godine)
149.
Nove činjenice ili novi dokazi, koji su postojali u vreme donošenje konačnog rešenja, mogu
biti razlog za ponavljanje u postupku poreske kontrole pokrenutom po službenoj dužnosti samo ukoliko nisu bili poznati, niti su mogli biti poznati poreskim organima do donošenja konačnog rešenja.
Iz obrazloženja:
Postupak okončan konačnim rešenjem će se ponoviti ako se sazna za nove činjenice ili se nađe
ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja da su te činjenice odnosno dokazi, bili izneti
ili upotrebljeni u ranijem postupku - član 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
U konkretnom slučaju, Sud nalazi da nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za ponavljanje postupka okončanog rešenjem prvostepenog organa od 20.06.2005. godine.
Ovo zbog toga što u postupku terenske kontrole, pokrenutom po službenoj dužnosti, nove
činjenice ili novi dokazi koji su postojali u vreme donošenja konačnog rešenja mogu biti razlog
za ponavljanje postupka samo ukoliko nisu bili poznati, niti su mogli biti poznati poreskim organima do donošenja konačnog rešenja. Kako se, prema navodima tužioca, predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgranji nalazio u poslovnoj dokumentaciji tužioca u koju je prvostepeni
organ imao potpuni uvid prilikom prethodne kontrole, propust prvostepenog organa da izvrši
uvid u predugovor i prateću dokumentaciju se ne bi mogao smatrati razlogom za ponavljanje
postupka primenom citirane odredbe. U prilog navedenom stoji i poštovanje načela zakonitosti i
načela postupanja u dobroj veri u poreskom postupku iz člana 4. st. 3. i 8. Zakona o poreskom
postupku i poreskoj administraciji (Poreska uprava je dužna da utvrđuje sve činjenice koje su
bitne za donošenje zakonite i pravilne odluke, posvećujući jednaku pažnju činjenicama koje idu
u prilog i na štetu poreskom obvezniku).
- 76 -
UPRAVNO PRAVO
Imajući sve to u vidu, u ponovnom postupku upravni organi će utvrditi koje su sve radnje, u postupku terenske kontrole tužioca pre donošenja konačnog rešenja, izvršila službena lica upravnih organa u pogledu utvrđivanja činjenica od značaja za obračun i uplatu poreza na dodatu vrednost za
period od 01.04.2005. godine do 30.04.2005. godine, i šta je sve trebalo da urade s tim u vezi. Tek
tada će biti u mogućnosti da zaključe, držeći se pravnog shvatanja Suda iz ove presude, da li postoje
razlozi za ponavljanje postupka po službenoj dužnosti.
(Iz Presude Upravnog suda, br. 2319/2010 od 5.11.2010. godine)
150.
Iz razloga predviđenih odredbom člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom
postupku, ponavljanje postupka po službenoj dužnosti pokreće se zaključkom prvostepenog
organa u roku koji ne može biti duži od pet godina od dana dostavljanja prvostepenog rešenja
stranci.
Iz obrazloženja:
Tužbom se - po oceni Upravnog suda - osnovano ukazuje da je prilikom donošenja zaključka
prvostepenog organa, kojim je dozvoljeno ponavljanje postupka po službenoj dužnosti okončanog
rešenjem od 22.09.2001. godine, povređen zakon na štetu tužioca - nisu postojale procesne pretpostavke za donošenje ovakve odluke, a to je tuženi organ propustio da pravilno oceni i time i sam povredio zakon na štetu tužioca.
Iz spisa ove upravne stvari se vidi da je zaključkom Ministarstva finansija - Poreske uprave,
nadležne Filijale od 20.07.2007. godine, dozvoljeno ponavljanje postupka po službenoj dužnosti
okončanog rešenjem finansijske policije RUJP – nadležne Organizacione jedinice od 22.09.2001.
godine u odnosu na poslovanje poreskog obveznika koje se tiče isporuke robe na veliko, a iz razloga
propisanih odredbom člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Rešenje prvostepenog organa, doneto u postupku čije je ponavljanje dozvoljeno, uručeno je tužiocu 26.09.2001. godine.
Relevantne odredbe:
Organ koji je doneo rešenje kojim je postupak završen, može pokrenuti ponavljanje postupka po
službenoj dužnosti - član 240. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Po proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci ne može se tražiti ponavljanje
upravnog postupka, niti se može pokrenuti po službenoj dužnosti; ponavljanje se može izuzetno tražiti odn. pokrenuti i posle roka od pet godina samo iz razloga navedenih u članu 239. tačka 2., 3. i 5.
tog Zakona - član 242. stav 3. i stav 4. Zakona o opštem upravnom postupku.
Kako je u konkretnom slučaju ponavljanje postupka, okončanog rešenjem prvostepenog organa
koje je stranci dostavljeno 26.09.2001. godine, dozvoljeno iz razloga predviđenih odredbom člana
239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, po proteku roka od pet godina, zaključkom
prvostepenog organa od 20.07.2007. godine, Upravni sud nalazi da je prilikom donošenja zaključka
povređen zakon na štetu tužioca, jer nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za ponavljanje postupka po službenoj dužnosti zbog proteka roka od pet godina od dana dostavljanja rešenja stranci, a
što je tuženi organ u postupku po žalbi propustio da pravilno oceni.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 1584/2010 (2007) od 25.06.2010. godine)
- 77 -
UPRAVNO PRAVO
151.
Razlog za ponavljanje upravnog postupka predstavlja donošenje pravnosnažne presude
kojom je poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa i poslodavac obavezan da zaposlenog
vrati na rad.
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 239. tačka 1) Zakona o opštem upravnom postupku (dalje: Zakon), propisano je
da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti ako se sazna za nove činjenice ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami ili sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja, da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku, a članom
240. tačka 1) Zakona, propisano je da organ koji je doneo konačno rešenje može pokrenuti ponavljanje postupka po službenoj dužnosti. Članom 248. Zakona propisano je da na osnovu podataka pribavljenih u ranijem i ponovljenom postupku, organ koji donosi rešenje o upravnoj stvari koja je bila predmet ponavljanja postupka, može konačno rešenje ostaviti na snazi ili ga zameniti novim. U slučaju zamene rešenja, s obzirom na sve činjenice i okolnosti, organ može ranije rešenje poništiti ili ukinuti.
Kod ovakvog činjeničnog i pravnog stanja stvari, pravilno je postupio tuženi organ kada je osporenim rešenjem odbio, kao neosnovanu, žalbu tužioca, izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, s obzirom da je u postupku kod prvostepenog organa, bez povreda pravila postupka, pravilno ponovljen postupak u ovoj predmetnoj stvari i odbijen zahtev tužioca za priznavanje prava na novčanu naknadu za
vreme nezaposlenosti. Ovo sa razloga što je pravilno postupio prvostepeni organ kada je, po saznanju
da je nakon prestanka radnog odnosa tužilac pokrenuo sudski postupak za poništaj akta o prestanku
radnog odnosa, koji je okončan donošenjem pravnosnažne sudske presude kojom je poništen kao nezakonit akt o prestanku radnog odnosa i poslodavac obavezan da tužioca vrati na rad, ponovio postupak po službenoj dužnosti, poništio konačno rešenje o priznavanju prava na novčanu naknadu i zahtev
tužioca za novčanu naknadu od 25.11.2005. godine odbio kao neosnovan. Ovo stoga što tužilac, a kako je to pravilno zaključio i tuženi organ u obrazloženju svog rešenja, ni jedan dan nije imao status nezaposlenog lica i što se ne može istovremeno ostvariti pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i pravo na naknadu zarade koju je tužilac ostvario na osnovu pravnosnažne sudske presude.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6147/2007 od 02.07.2009. godine)
152.
Rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, kojim je utvrđeno da je
nezaposleni u vreme donošenja prvostepenog rešenja o utvrđivanju prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, ispunjavao zakonske uslove za odlazak u penziju, predstavlja novi
dokaz u smislu člana 239. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je pravilno odlučio, po oceni Vrhovnog suda Srbije, kada je u postupku (u kome nije bilo povreda pravila postupanja od uticaja na rešavanje ove upravne stvari) odbio kao
neosnovanu žalbu tužioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja, nalazeći da je prvostepeni organ zakonito odlučio kada je - na osnovu navedenog rešenja Republičkog fonda penzionog i in- 78 -
UPRAVNO PRAVO
validskog osiguranja, iz kog se vidi da je tužilac na dan 31.12.2007. godine imao 35 godina, jedan mesec i 13 dana penzijskog staža i da se, po osnovu benificiranog staža sa naznačenom šifrom uvećanja, tužiocu snižava starosna granica za odlazak u penziju šest godina - utvrdio da su
ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka koji je okončan njegovim rešenjem od 13.11.2007. godine, u smislu člana 239. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, te u ponovljenom postupku poništio to rešenje i odbio zahtev tužioca za priznavanje prava na novčanu naknadu i
utvrdio da mu je novčana naknada za navedeni period u datom iznosu neosnovano isplaćena.
Ovo zbog toga što je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno da je tužiocu navedenim
rešenjem od 13.11.2007. godine, kojim je okončan prvostepeni postupak, priznato pravo na novčanu naknadu u trajanju od 24 meseca počev od 01.11.2007. godine prema stažu osiguranja 32
godine i devet meseci i 24 dana; da mu se, po naknadno dostavljenom rešenju Republičkog fonda PIO od 23.08.2008. godine, po osnovu benificiranog staža starosna granica za odlazak u penziju snižava šest godina; da je zahtev za priznavanje prava na novčanu naknadu podneo
08.11.2007. godine, a da je rođen 28.3.1950. godine.
Kako se iz izloženog vidi da je tužilac u vreme podnošenja zahteva za ostvarivanje prava na
novčanu naknadu ispunjavao uslove za starosnu penziju u smislu Zakona o izmenama i dopunama
Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, to rešenje Republičkog fonda PIO, kojim je tužiocu
obračunat i utvrđen staž osiguranja, i po oceni suda, predstavlja novu činjenicu odn. dokaz koji bi,
u vezi sa izvedenim i upotrebljenim dokazima, doveo do drukčijeg rešenja da su te činjenice odn.
dokazi bili izneti ili upotrebljeni u ranijem postupku. Jer, tužiocu - shodno ovoj činjenici - u smislu
člana 4. stav 1. Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, ne bi bilo priznato
pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8473/08 od 30.04.2009. godine)
153.
Pre konačnosti rešenja čija se obnova traži ne može se podneti predlog za ponavljanje
upravnog postupka.
Iz obrazloženja:
Vrhovni sud Srbije ocenjuje da se neosnovano tužbom ukazuje na nezakonitost osporenog rešenja.
Naime, odredbom člana 239. stav 1. tačka 9. Zakona o opštem upravnom postupku propisano
je da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku
(konačno rešenje), ponoviti ako licu koje je trebalo da učestvuje u postupku u svojstvu stranke nije bila data ta mogućnost.
Budući da tužilac u tužbi navodi da je 10.04.2006. godine podneo tuženom organu žalbu protiv
naznačenog rešenja o odobrenju za izgradnju od 25.11.2005. godine, o kojoj nije odlučeno, a u spisima nema podataka da je rešenje o odobrenju za izgradnju konačno - tuženi organ je doneo pravilno i
zakonito rešenje kada je poništio navedene zaključke - ponavljanje postupka kao vanredni pravni lek u
smislu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku nije dozvoljeno ako nije konačno rešeno o
upravnoj stvari odn. ako prethodno nije odlučeno o žalbi kao redovnom pravnom leku.
Osim toga, obrazloženje ožalbenih zaključaka ne daje razloge o tome da li je grupa građana imala
svojstvo stranke u postupku koji je prethodio donošenju rešenja o odobrenju za izgradnju, da bi - u
smislu člana 239. stav 1. tačka 9. akona o opštem upravnom postupku - postojali razlozi za ponavljanje postupka.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 3987/2006 od 03.04.2008. godine)
- 79 -
UPRAVNO PRAVO
154.
Ne predstavljaju za poslodavca naknadno saznate nove činjenice one koje se odnose na
godine života i staž osiguranja zaposlenog, a koje bi, u smislu člana 239. stav 1. tačka 1.
Zakona o opštem upravnom postupku, mogle dovesti do drukčijeg rešenja konkretnog slučaja.
Iz obrazloženja:
"Prema stanju u spisima, prvostepenim rešenjem tužilji – civilnom licu na službi u Vojsci
SCG, prestala je služba na osnovu člana 143. stav 1. tačka 9. i člana 144. Zakona o Vojsci Jugoslavije, po potrebi službe, jer je ukinuto radno mesto na koje je bila raspoređena.
Prvostepenim rešenjem iste VP, poništeno je rešenje o prestanku službe tužilji u ponovljenom
postupku, sa obrazloženjem da se u ponovljenom postupku saznalo za nove činjenice, odnosno
da je utvrđeno da je tužilja 14.4.2005. godine, ispunila uslove za priznanje prava na starosnu
penziju, shodno odredbama člana 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SRJ", broj 3/02). Ovo rešenje je doneto na osnovu člana 239. stav 1. i 247. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, kao i na osnovu člana
156. Zakona o Vojsci Jugoslavije. Iako se prvostepeni organ u uvodu rešenja pozvao na odredbe
člana 247. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, nije doneo zaključak da se dozvoli ponavljanje postupka niti je odredio u kom će se obimu postupak ponoviti, protiv koga je dozvoljena žalba u smislu člana 249. istog zakona, već je doneo rešenje, kojim je poništio ranije doneto rešenje o prestanku službe tužilji u Vojsci Srbije i Crne Gore.
Prema odredbi člana 231. stav 1. postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog
pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviće se pod zakonom propisanim uslovima
navedenim u tački 1. – 11. U obrazloženju osporenog rešenja o ovoj činjenici se organ ne izjašnjava, a iz spisa predmeta ne proizlazi da je rešenje, koje je poništeno u ponovljenom postupku, postalo konačno u vreme donošenja prvostepenog rešenja od 26.4.2005. godine. Iako se iz
obrazloženja prvostepenog rešenja može zaključiti da je ponavljanje postupka zasnovano na odredbi člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, u rešenju se ne daju razlozi za ponavljanje postupka po ovom osnovu, a dati razlozi – saznanje da je tužilja 14.4.2005.
godine, ispunila uslove za starosnu penziju, kao nova činjenica koju je organ saznao u ponovljenom postupku su nejasni, pa je rešenje zasnovano na povredi člana 199. stav 2. ZUP-a.
Osporenim rešenjem tuženi organ je odbio žalbu tužilje kao neosnovanu, nalazeći da je ožalbeno rešenje zakonito. Iako je tužilja u žalbi isticala da nije bilo mesta ponavljanju postupka, jer
je radni staž svakog lica na službi u Vojsci uveden kao podatak u informacioni sistem i ne predstavlja nove činjenice koje je prvostepeni organ saznao, osporenim rešenjem ovi žalbeni navodi
nisu uopšte ocenjeni, zbog čega je osporeno rešenje zasnovano na povredi pravila postupka iz
člana 199. stav 2. ZUP-a i člana 235. stav 2. ZUP-a, zbog čega je moralo biti poništeno. Pored
navedenog prema pravnom predstavljaju za poslodavca naknadno saznate nove činjenice, koje
u smislu člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, mogu dovesti do
drukčijeg rešenja, jer je zakonska obaveza poslodavca da vodi personalnu evidenciju zaposlenih
sa svim podacima."
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U-SCG 1012/06 od 28.02.2008. godine)
- 80 -
UPRAVNO PRAVO
155.
Nije valjan zakonski osnov za stavljanje van pravne snage diplome kao javne isprave, na osnovu mišljenja Ministarstva prosvete i sporta da diploma radničkog univerziteta nije izdata prema
važećim propisima iz oblasti srednjeg obrazovanja i da stoga ne proizvodi pravno dejstvo.
Iz obrazloženja:
Iz diplome Radničkog univerziteta u Prištini koja se nalazi u spisima vidi se da je ova diploma
uredno zavedena pod rednim brojem 607/06, od 30.6.1994. godine, delovodni broj 131/4, da je u desnom uglu navedeno rešenje broj 02-611-377 od 1980. godine, Pokrajinskog komiteta za obrazovanje, nauku i kulturu, kojim je utvrđeno da škola ispunjava uslove za rad, da je izdata na obrascu propisanom Pravilnikom ("Službeni glasnik RS" br. 59/92 i 30/93), čije je izdavanje odobreno rešenjem
Ministarstva prosvete broj 287/92 i da je uredno popunjena podacima koji ukazuju na tužioca i stečeni stepen stručne spreme određenog obrazovnog profila, a nakon položenog završenog ispita sa
unetom ocenom, te uredno overena pečatom izdavaoca diplome.
Polazeći od iznetog Vrhovni sud Srbije nalazi da je priložena diploma izdata u svemu u skladu
sa članom 154. Zakona o opštem upravnom postupku, pa se ovom ispravom – diplomom dokazuje
ono što je u njoj potvrđeno odnosno određeno, odnosno da ima karakter javne isprave. Stoga, ova
isprava može da izgubi pravnu snagu samo ako se u postupku na nesumnjiv način dokaže da činjenice navedene u ispravi nisu istinite ili da je isprava u pogledu forme koja se tiče izdavaoca i oblika
izdavanja, nepropisno sastavljena. Sa ovih razloga, prema pravnom shvatanju Vrhovnog suda Srbije, akt Ministarstva prosvete i sporta, u kome je ovo Ministarstvo iznelo mišljenje i tumačenje da diploma Radničkog univerziteta u Prištini nije izdata prema važećim propisima iz oblasti srednjeg
obrazovanja i da ne proizvodi pravno dejstvo, nije valjan zakonski osnov za stavljanje van pravne
snage diplome kao javne isprave i ne predstavlja novi dokaz niti činjenicu za ponavljanje postupka
u smislu člana 239. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U-SCG br. 732/06 od 06.03.2008. godine)
156.
Ne predstavlja novi valjan dokaz za obnovu carinskog postupka, u smislu neophodnih
uslova, potvrda opštinske organizacije Crvenog krsta da je roba iz carinskog postupka istupila
iz zemlje.
Iz obrazloženja:
I prema stavu Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ pravilno je postupio kada je odbio žalbu tužioca, nalazeći da je prvostepeni organ doneo zakonito rešenje.
Naime, iz spisa predmeta i obrazloženja osporenog i prvostepenog rešenja proizlazi da dokaz koji
je tužilac priložio uz predlog za ponavljanje postupka ne može dovesti do drugačijeg rešenja ove
upravne stvari. Jer, Potvrda Opštinske organizacije Crvenog krsta ne može se prihvatiti kao dokaz da
je sporna roba istupila iz zemlje, pri činjenici da o tome nema odgovarajuće potvrde carinskih organa
- 81 -
UPRAVNO PRAVO
odn. da je Carinarnica dostavila obaveštenje nadležnom drugostepenom organu da sporna roba nije istupila iz zemlje.
Stoga u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka, na osnovu dostavljenog dokaza, u smislu člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, pa je predlog tužioca
pravilno odbijen primenom člana 246. stav 3. navedenog Zakona.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 5575/2005 od 02.02.2007. godine)
157.
Razlog za obnovu upravnog postupka izdavanja odobrenja za drugu emisiju akcija predstavlja pravnosnažna isprava krivičnog suda kojom se utvrđuje krivično delo falsifikovanja
službene isprave o nominalnoj vrednosti akcija.
Iz obrazloženja:
Uz zahtev za davanje odobrenja za drugu emisiju akcija, Komisiji za hartije od vrednosti dostavljena je, između ostalog, i naznačena Odluka skupštine akcionara koju je izdao emitent u iznosu od
300.238.650,00 dinara i izjava odgovornog lica da je emisija zasnovana na zakonskim propisima i da
su podaci navedeni u zahtevu pravno valjani. U toj emisiji emitent emituje 82.370 komada redovnih
akcija pojedinačne nominalne vrednosti od 3.645,00 dinara.
U krivičnom postupku vođenom pred nadležnim Opštinskim sudom protiv imenovanog okrivljenog utvrđeno je da je Odluka o izdavanju druge emisije akcija, koju je okrivljeni potpisao,
falsifikovana službena isprava sa neistinitim sadržajem jer je u njoj navedena nominalna vrednost akcije od 3.645,00 dinara i dato ovlašćenje generalnom direktoru da izvrši izmenu ili dopunu Odluke, iako je već doneta odluka pod istim brojem i datumom predviđala nominalnu vrednost akcija u iznosu od 5.830,00 dinara, i nije sadržala ovlašćenje generalnom direktoru za izmenu ili dopunu odluke.
Zbog toga je imenovani okrivljeni osuđen navedenom pravnosnažnom krivičnom presudom od
06.06.2005. godine zbog krivičnog dela falsifikovanja službene isprave iz člana 248. stav 3. u vezi
stava 1. Krivičnog zakona Republike Srbije.
Kod takvog stanja stvari, Komisija za hartije od vrednosti pravilno je zaključila da su ispunjeni zakonski uslovi iz člana 239. tačka 2. Zakona o opštem upravnom postupku za ponavljanje postupka
pravnosnažno okončanog rešenjem Komisije, budući da je isto doneto na osnovu falsifikovane službene isprave.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 335/2006 od 18.04.2007. godine)
158.
U slučaju da je rešenje o priznatom stažu osiguranja doneto po proteku objektivnog roka
od pet godina, a po zahtevu podnetom u okviru tog roka - ponavljanje upravnog postupka je
moguće i po njegovom proteku.
- 82 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Osnovano se tužbom - po oceni Vrhovnog suda Srbije - ukazuje da je prilikom donošenja osporenog i prvostepenog rešenja pogrešno primenjen zakon.
Tuženi i prvostepeni organ su se prilikom odlučivanja po predlogu za ponavljanje upravnog
postupka rukovodili odredbom člana 242. stav 1. tač. 1. i 3. Zakona o opštem upravnom postupku - stranka može tražiti ponavljanje postupka u roku od jednog meseca od dana kada je mogla
izneti nove činjenice odn. upotrebiti nove dokaze i da se po proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja stranci, ponavljanje postupka ne može tražiti niti pokrenuti po službenoj dužnosti.
Međutim, odredbom člana 242. stav 4. istog Zakona je propisano da se ponavljanje izuzetno može
tražiti odn. pokrenuti i posle roka od pet godina, samo iz razloga navedenih u članu 239. tač. 2., 3. i 5.
ovog Zakona. Tužilac je kao razlog za ponavljanje postupka naveo činjenicu da mu je rešenjem od
14.10.2003. godine priznat staž osiguranja u dvostrukom trajanju od dve godine, devet meseci i 12 dana, za vreme provedeno u aktivnoj vojnoj službi od 10.10.1990. do 01.03.1992. godine.
Kako dužina staža osiguranja predstavlja prethodno pitanje u postupku utvrđivanja prava na penziju i visine penzijskog osnova, to su bili ispunjeni uslovi da se dozvoli ponavljanje postupka i po proteku roka od pet godina primenom odredbe člana 242. stav 4. u vezi člana 239. tačka 5. Zakona o opštem upravnom postupku.
Uz to, potrebno je imati u vidu i činjenicu da tužilac nije propustio ni subjektivni rok od mesec
dana, s obzirom da je rešenje o priznavanju staža osiguranja u dvostrukom trajanju doneto
14.10.2003. godine, a da je predlog za ponavljanje postupka podneo 21.10.2003. godine.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 808/2006 od 27.09.2007. godine)
159.
U upravnom postupku se ranije doneto pravnosnažno rešenje može izmeniti samo nekim od vanrednih pravnih sredstava, što se označava u uvodu novodonetog rešenja.
Iz obrazloženja:
Tužiocu je naznačenim rešenjem Komande Vojnog odseka od 01.04.2003. godine priznato
pravo na naknadu dela troškova stanovanja u iznosu do 850 bodova od 10.03.2003. godine, koje
je postalo pravnosnažno i izvršno. Naznačenim rešenjem istog organa od 07.09.2004. godine
utvrđeno je da tužiocu prestaje pravo na naknadu dela troškova za stanovanje sa 01.09.2004. godine, a da nije odlučeno o ranije donetom pravnosnažnom i izvršnom rešenju kojim mu je to
pravo priznato.
U uvodu drugodonetog rešenja prvostepeni organ se nije pozvao na odredbe Zakona o opštem
upravnom postupku na osnovu kojih je ovlašćen da vodi postupak i u suštini izmeni ranije doneto
pravnosnažno i izvršno rešenje, čime je povredio pravila upravnog postupka.
Osim toga, i sam tuženi organ u obrazloženju osporenog rešenja navodi da je prvostepeno rešenje, kojim je priznato pravo na naknadu dela troškova za stanovanje, postalo konačno i izvršno i da
su protekli rokovi za korišćenje vanrednih pravnih lekova propisani Zakonom o opštem upravnom
postupku na osnovu kojih bi to rešenje bilo ukinuto ili poništeno.
Zbog toga je osporeno rešenje nezakonito, jer su razlozi iz obrazloženja suprotni odluci kakva je
data u dispozitivu.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2012/06 od 27.12.2007. godine)
- 83 -
UPRAVNO PRAVO
160.
U pogledu mogućnosti višestrukog podnošenja predloga za ponavljanje upravnog postupka po osnovu novog dokaza ne postoji ograničenje.
Iz obrazloženja:
Tužilac osnovano tužbom osporava pravilnost rešenja tuženog organa. Po oceni Vrhovnog
suda Srbije, prema razlozima prvostepenog zaključka proizilazi da je prvostepeni organ predlog
odbacio jer je ocenio da je predlog zasnovan na činjenici koja nije postojala u vreme vođenja
postupka te se ne može smatrati novom, u smislu člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem
upravnom postupku, a iz tih razloga predlog nije učinio verovatnim postojanje okolnosti za ponavljanje postupka.
Po oceni ovog Suda, tuženi pogrešno zaključuje da se radi o istom dokazu, jer je u ranije ponovljenom postupku postupak ponovljen na osnovu potvrde od 10.10.2001. godine, a sada tužilac
predlaže kao dokaz sudsku odluku, koja ranije nije postojala. Stoga je u ponovnom postupku potrebno oceniti novopredloženi dokaz, u smislu člana 239. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom
postupku, kao razlog za obnovu postupka.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 2630/05 od 27.10.2005. godine)
161.
Predlog za obnovu postupka od strane lica koje je trebalo da učestvuje u upravnom postupku u
svojstvu stranke može se podneti samo sa obnovnog razloga iz tačke 9. st. 1. člana 249. ZUP-a, pa
ako se obnova na predlog takvog lica dozvoli, tek tada nove činjenice i novi dokazi mogu biti relevantni za donošenje rešenja u obnovljenom postupku.
(Vrhovni sud Srbije U.5034/95 od 17.04.1997.godine)
162.
Žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja tuženi organ je osporenim rešenjem odbacio kao
neblagovremenu sa obrazloženjem da stranka koja nije učestvovala u postupku može izjaviti žalbu
samo dok teče rok za žalbu za stranku koja je učestvovala u postupku. Takav stav je zakonit i pravilan. Međutim, Vrhovni sud ne prihvata kao pravilan stav tuženog organa da se u napred iznetoj situaciji uvek ima žalba odbaciti kao neblagovremena. Naime, u takvoj situaciji treba proceniti da li se
žalba takvog lica može smatrati predlogom za obnovu postupka iz čl. 249. st. 1. tač.9. ZUP-a bez
obzira što je podnesak naznačen kao žalba protiv prvostepenog rešenja.
(Vrhovni sud Srbije U.2529/96 od 13.02.1997.godine)
163.
U slučaju okončanja postupka u odnosu na stranku koja je učestvovala u prvostepenom postupku, zainteresovano lice koje nije učestvovalo u postupku, ne može izjaviti žalbu protiv prvotepenog
rešenja koje je u odnosu na stranku koje je učestvovalo u postupku postalo konačno, već može tražiti obnovu postupka u smislu člana 249. st. 1. tač. 9. ZUP-a.
(Vrhovni sud Srbije U.9/94 od 28.04.1994.godine)
- 84 -
UPRAVNO PRAVO
164.
Vlasnici stanova zgrade u kojima se vrši određeno građenje imaju pravni interes, a samim tim i
pravo da učestvuju u postupku u cilju zaštite svojih prava pa okolnost da im kao stranci nije omogućeno učešće u okončanom postupku dovoljan je razvoj za obnovu postupka u smislu člana 249. st.
1. tač. 9. ZUP-a.
(Vrhovni sud Srbije U.2946/93 od 1.09.1994.godine)
165.
Lažna isprava na osnovu koje je izvršena prva registracija vozila u Republici Srbiji, predstavlja
razlog za obnovu postupka iz člana 249. stav 1. tačka 2. ZUP-a, za poništavanje saobraćajne dozvole svakog docnijeg, tj. aktuelnog vlasnika vozila i bez poništavanja prethodno izdatih saobraćajnih
dozvola u RS.
U postupku obnove stranci mora biti omogućeno, saglasno članu 143. ZUP-a, da se izjasni o izvršenom veštačenju, odnosno o svim okolnostima i dokazima izvedenim po službenoj dužnosti u
obnovi postupka. Ukoliko strnka ospori nalaz dat od strane veštaka samog organa, može zahtevati
da se veštačenje izvrši putem drugog veštaka.
U obnovi postupka po službenoj dužnosti iz razloga iz člana 249. stav 1. tačka 2. ZUP-a, nadležni organ nije dužan doneti poseban zaključak kojim se obnova dozvoljava.
(Pravni stav Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije, od 17.03.1994. godine)
166.
Kada primenom člana 258. ZUP-a, prvostepeni organ, u obnovljenom postupku poništi (ili ukine)
svoje ranije doneto rešenje dužan je da ga zameni novim, odnosno doneće novo rešenje o stvari (zahtevu), koja je bila predmet upravnog postupka.
Propuštanjem da o tome odluči, organ ne čini bitnu povredu postupka u odnosu na doneto rešenje o poništaju ranijeg rešenja u obnovi postupka, a stranka može zahtevati da organ o zahtevu
stranke, tj. izdavanju saobraćajne dozvole odluči naknadnim rešenjem.
(Pravni stav Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije od 17.03.1994. godine)
167.
Karakter razloga za obnovu postupka iz čl. 249. st. 1. tač. 9. ZUP-a je apsolutnog delovanja, jer
sam po sebi predstavlja bitnu povredu postupka, pa podnosilac predloga nema potrebe da dokazuje
da bi u slučaju njegovog učešća u postupku došlo do drugačijeg rešenja stvari.
(Vrhovni sud Srbije U. 3598/92 od 28.01.1993.godine)
168.
Pod novim dokazom u smislu čl. 249. st. 1. tač. 1. ZUP-a smatra se i dokaz na koji se stranka
pozivala u postupku čija se obnova traži a koji od strane organa u tom postupku nije ocenjen.
(Vrhovni sud Srbije U.1872/92 od 7.04.1993. godine)
169.
Drugačija ocena ranije izvedenih dokaza i drugačiji zaključak o činjeničnom stanju, nisu razlog
za obnovu postupka.
(Vrhovni sud Srbije, Už. 28/93)
- 85 -
UPRAVNO PRAVO
170.
Samo pravosnažna odluka suda doneta po predlogu za obnovu postupka može da bude razlog za
obnovu upravnog postupka.
(Okružni sud u Kragujevcu, U. 219/91)
171.
Kada prestane stvarna nadležnost upravnog organa za odlučivanje u određenoj materiji, o predlogu za obnovu postupka protiv konačnog rešenja tog organa, odlučivaće organ na čijoj strani je ta
stvarna nadležnost ustanovljena.
(Okružni sud u Kragujevcu, U. 78/91)
REŠAVANJE O PONAVLJANJU POSTUPKA
(Član 245 - 250. Zakona o opštem upravnom postupku)
172.
Prema članu 256. stav 2. ZUP-a ne postoji mogućnost odbačaja predloga za obnovu postupka
kao preuranjenog, kao što je to uradio tuženi organ.
(Vrhovni sud Srbije, U. 2428/96)
173.
U situaciji kada je stranka znala za doneto rešenje i njegov sadržaj to se upodobljava lično izvršenoj dostavi pa stranci od tada teče rok za podnošenje predloga za obnovu postupka.
(Vrhovni sud Srbije, U. 2963/96)
174.
Kada postupajući organ povodom predloga za obnovu postupka sprovede određene radnje u cilju utvrđivanja osnovanosti navoda iz predloga za obnovu postupka ne može posle toga da donese
zaključak o odbačaju predloga za obnovu postupka, jer, prema članu 256. stav 2. ZUP-a to može
učiniti samo u slučaju ako je bez sprovođenja dokaza zaključeno da je očigledno da okolnost na kojoj se predlog zasniva nije učinjena verovatnom.
(Vrhovni sud Srbije, Uvp. I. 105/94)
175.
Kada primenom člana 258. ZUP-a prvostepeni organ u obnovljenom postupku poništi (ili ukine)
svoje ranije doneto rešenje, dužan je da ga zameni novim, odnosno doneće novo rešenje o stvari
(zahtevu), koja je bila predmet upravnog postupka. Propuštanjem da o tome odluči organ ne čini bitnu povredu postupka u odnosu na doneto rešenje o poništaju ranijeg rešenja u obnovi postupka, a
stranka može zahtevati da organ o zahtevu stranke odluči naknadnim rešenjem.
(Pravni stav Odeljenja za upravne sporoveVrhovnog suda Srbije od 17.03. 1994. godine)
- 86 -
UPRAVNO PRAVO
176.
Kada se predlog za obnovu postupka poziva na nove činjenice i nove dokaze koji su u predlogu
konkretizovani, organ uprave ne može takav predlog odbaciti pozivom na član 256. stav 2. Zakona
o opštem upravnom postupku.
(Iz presude Vrhovnog suda Vojvodine, U. 1196/90)
177.
Ako je iz utvrđenih činjenica očigledno da je stranka koja u postupku nije učestvovala, znala za postojanje i sadržaj rešenja donetog u tom postupku, blagovremenost zahteva za obnovu
postupka okončanog tim rešenjem, po osnovu tačke 9. člana 249. ZUP-a ima se ceniti od dana
tog saznanja.
Kao očigledno saznanje za postojanje sadržaja rešenja ima se uvek uzeti slučaj kada je
stranka vodila druge zakonom predviđene postupke kojima je to rešenje posredno ili neposredno
pobijala.
(Pravno shvatanje Odeljenja za upravne sporove Vrhovnog suda Srbije od 23.03.1989. godine)
MENJANJE I PONIŠTAVANJE REŠENJA U VEZI SA
UPRAVNIM SPOROM
(Član 251. Zakona o opštem upravnom postupku)
178.
Diskreciono pravo organa je da menja ili poništava rešenje povodom podnete tužbe u
upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Prema pravnom shvatanju Vrhovnog suda Srbije, menjanje i poništavanje rešenja u vezi sa upravnim sporom je isključivo diskreciono pravo organa protiv čijeg je rešenja pokrenut upravni spor. Odredbom člana 251. Zakona o opštem upravnom postupku je dato pravo, a nije propisana obaveza organa
protiv čijeg rešenja je pokrenut upravni spor, da menja i poništava svoje rešenje, ako uvažava sve zahteve tužbe, iz razloga iz kojih bi sud mogao da poništi takvo rešenje, te se ovim pravom može koristiti isključivo tuženi organ. Navedenom odredbom Zakona nije predviđeno da se postupak za izmenu i poništaj rešenja u vezi sa upravnim sporom pokreće po zahtevu stranke. Kako je menjanje i poništavanje rešenja u vezi sa upravnim sporom isključivo diskreciono pravo organa protiv čijeg je rešenja pokrenut
upravni spor, zahtev tužioca za donošenje takvog akta nije dozvoljen, pa odbijanjem tuženog organa da
po zahtevu tužioca donese posebnu odluku za izmenu ili poništaj rešenja o odbijanju prijave predmetnog
žiga nije povređen zakon na štetu tužioca.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije U-SCG 251/06 od 14.05.2008. godine)
- 87 -
UPRAVNO PRAVO
PONIŠTAVANJE I UKIDANJE PO OSNOVU
SLUŽBENOG NADZORA
(Član 253. i 254. Zakona o opštem upravnom postupku)
179.
Nadležni organ donosi rešenje o ukidanju rešenja po osnovu službenog nadzora isključivo
po službenoj dužnosti ili po zahtevu javnog tužioca.
Iz obrazloženja:
Prema navodima iz obrazloženja, osporeno rešenje je doneto po zahtevu tužioca za ukidanje rešenja nadležne filijale Poreske uprave od 22.05.2006. godinea što je tuženi organ odbio nalazeći da
nisu ispunjeni uslovi za ukidanje rešenja po osnovu službenog nadzora iz člana 254. stav 2. Zakona
o opštem upravnom postupku.
Upravni sud je - ispitujući zakonitost osporenog rešenja - našao da je isto doneto uz povrede
pravila postupka propisanih navedenom odredbom.
Relevantne odredbe:
Navedenom odredbom je propisano da Nadležni organ donosi rešenje o ukidanju rešenja po
osnovu službenog nadzora po službenoj dužnosti ili po zahtevu državnog odn. javnog tužioca – član
254. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Dakle, zahtev za ukidanje rešenja po osnovu službenog nadzora može podneti samo javni tužilac a
ne i stranka. Ovo pravo stranci se ne može priznati nikakvim ekstenzivnim tumačenjem navedenog propisa. Organ je dužan da rešenjem odgovori jedino na zahtev javnog tužioca a stranka može upućivati
predstavke u istom smislu, koje – međutim - imaju značaj prostog obaveštavanja organa i on po njima
nije dužan da donese bilo kakvo rešenje.
Zbog toga je donošenjem osporenog rešenja, kojim je odbijen zahtev tužioca za ukidanje rešenja
prvostepenog organa, tuženi organ povredio pravila postupka predviđena članom 254. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku jer je doneo rešenje po zahtevu po kome nije bio dužan da pokrene
postupak niti da donese bilo kakvu odluku.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 12985/2011 od 27.02.2013. godine)
180.
Kako je u ovoj pravnoj stvari primenjen propis koji je pogrešno protumačen, ispunjeni
su zakonom propisani uslovi za ukidanje rešenja prvostepenog organa po osnovu službenog nadzora.
Iz obrazloženja:
Po oceni Upravnog suda, kada je tuženi organ odlučio u postupku, u kome nije bilo povrede pravila postupka, pravilnom primenom odredbe člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku i
ukinuo rešenje prvostepenog organa po osnovu službenog nadzora nalazeći da je prilikom njegovog
- 88 -
UPRAVNO PRAVO
donošenja pogrešno primenjeno materijalno pravo, jer je prvostepenim rešenjem tužiocu priznato pravo na naknadu zbog odvojenog života od porodice, iako ne ispunjava uslove propisane odredbom člana 27. stav 2. tačka 2. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije ("Sl. vojni list",
br. 38/93 i 23/07) i odredbom člana 17. stav 2. sada važećeg Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, što tužilac u tužbi i ne osporava.
Ne može se prihvatiti kao osnovan navod tužioca da nisu bili ispunjeni zakonom propisani
uslovi za ukidanje rešenja po osnovu službenog nadzora zbog pogrešne primence materijalnog
prava. budući da se pod pogrešnom primenom materijalnog prava podrazumeva slučaj kada je u
upravnoj stvari odlučeno na osnovu drugog, a ne merodavnog propisa za rešavanje u konkretnom slučaju, kao i u slučaju kada je primenjen odgovarajući propis, ali je on pogrešno protumačen. Kako je u ovoj pravnoj stvari za rešavanje primenjen odgovarajući propis koji je pogrešno
protumačen, Upravni sud nalazi da su bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za ukidanje rešenja prvostepenog organa po osnovu službenog nadzora, te da je rešenje tuženog organa pravilno
i na zakonu zasnovano.
(Iz Presude Upravnog suda RS, U. 6589/10 od 25.08.2010. godine)
181.
Po osnovu službenog nadzora, konačno rešenje se može ukinuti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ne i zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom
postupku.
Iz obrazloženja:
Osporenim rešenjem je ukinut zaključak od 19.04.2007. godine, i to po službenoj dužnosti, u vršenju službenog nadzora i sa pozivom na odredbu člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Tuženi organ u obrazloženju navodi da je uvidom u zahtev tužioca za dodelu stana i uvidom u
spise predmeta, utvrđeno da je tužilac zaposlen kao civilno lice u Vojnoj ustanovi za održavanje
zgrada i stanova, što je dohodovna ustanova Ministarstva odbrane. Pri tako utvrđenom činjeničnom
stanju, po mišljenju tuženog organa, očigledno je izvršena povreda člana 2. stav 4. Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane odn. očigledna povreda materijalnog propisa. Zbog
toga je tuženi odlučio kao u dispozitivu osporenog rešenja, smatrajući da se na tužioca ima primeniti
odredba člana 2. stav 4. navedenog Pravilnika kojom je propisano da se taj pravilnik ne primenjuje
na lica primljena po ugovoru odn. na određeno vreme, kao i na civilna lica zaposlena u ustanovama
Ministarstva odbrane koja posluju na način da stiču sredstva i ostvaruju dobit.
Osnovano se tužbom, međutim, ukazuje da tuženi organ nije ispunio zakonske uslove za primenu ovog pravnog instituta, jer je sam utvrđivao činjenice koje nisu bile predmet utvrđivanja u
prvostepenom postupku, a smisao pravnog instituta na koji se tuženi organ pozvao, jeste da se konačno rešenje može ukinuti po osnovu službenog nadzora ako je njima očigledno povređen materijalni zakon.
Znači, primena odredbe člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku o ukidanju konačnog rešenja po osnovu službenog nadzora, dozvoljena je samo zbog pogrešne primene materijalnog prava, a ne i zbog utvrđivanja činjenica koje nisu utvrđivane u prvostepenom postupku.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 3362/08 od 30.04.2009. godine)
- 89 -
UPRAVNO PRAVO
182.
Drugostepeni organ je dužan da u postupku po žalbi, po službenoj dužnosti, oceni da li je
prvostepeni organ bio stvarno nadležan za rešavanje.
Iz obrazloženja:
Prema stavu Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ je - rešavajući po žalbi tužioca - po službenoj dužnosti bio dužan da pazi da li je u prvostepenom postupku organ koji je doneo odluku bio stvarno nadležan za rešavanje.
Relevantne odredbe:
Stvarna nadležnost za rešavanje u upravnom postupku određuje se po propisima kojima se uređuje
upravna oblast odn. po propisima kojima se određuje nadležnost pojedinih organa - član 17. Zakona o
opštem upravnom postupku.
Za rešavanje u upravnim stvarima u prvom stepenu su stvarno nadležni organi predviđeni zakonom ili drugim propisom - član 18. Zakona o opštem upravnom postupku.
Organ ne može preuzeti određenu upravnu stvar iz nadležnosti drugog organa i sam je rešiti, osim
ako je to zakonom predviđeno i pod uslovima propisani tim zakonom - član 19. Zakona o opštem
upravnom postupku.
Stvarna i mesna nadležnost se ne mogu menjati dogovorom stranaka, dogovorom organa i stranaka, niti dogovorom organa ako zakonom nije drukčije određeno - članom 20. Zakona o opštem upravnom postupku.
Jasno je, dakle, da su stvarna i mesna nadležnost za rešavanje u upravnom postupku određene pozitivnim propisima i ne mogu biti izmenjene, sem po izričitom zakonskom ovlašćenju. U skladu sa odredbom člana 253. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, pravno nedopuštena izmena
utvrđene nadležnosti dovodi do poništavanja tako donetog rešenja.
Prema tome, tuženi organ je bio dužan da po službenoj dužnosti pazi na stvarnu nadležnost prvostepenog organa koji je doneo ožalbeno rešenje, i to utoliko pre što je tužilac u svojim primedbama na
zapisnik o kontroli materijalno-finansijskog poslovanja upravo ukazivao na to da je odredbom člana
67. Zakona o budžetskom sistemu utvrđena nadležnost budžetske inspekcije i nadležnost lokalne službe za inspekciju i reviziju i izvršena podela nadležnosti između ovih službi tj. da je u konkretnom
slučaju nadležna lokalna služba za inspekciju i reviziju te je istaknut prigovor nenadležnosti za postupanje od strane budžetske inspekcije i revizije pri Ministarstvu finansija.
Tuženi organ je propustio da se na ove okolnosti izjasni u obrazloženju osporenog rešenja, iako
citirani član 67. Zakona o budžetskom sistemu u stavu 4. propisuje da direktni korisnik sredstava budžeta Republike Srbije uspostavlja odgovarajuće oblike interne revizije za indirektne korisnike budžetskih sredstava koji su u njihovoj nadležnosti, a stav 5. istog člana određuje da direktni korisnik
sredstava budžetske lokalne vlasti uspostavlja odgovarajuće oblike interne revizije. Prema članu 68.
Zakona koji govori o budžetskoj inspekciji u stavu 1. određuju se poslovi budžetske inspekcije koju
obavlja Ministarstvo, dok se u stavu 2. propisuje da nadležni izvršni organ lokalne vlasti osniva lokalnu službu za inspekciju i reviziju, i da je lokalna služba za inspekciju nadležna za sprovođenje inspekcije nad direktnim i indirektnim korisnicima sredstava budžeta lokalne vlasti.
- 90 -
UPRAVNO PRAVO
S obzirom na iznete zakonske propise i prigovor tužioca o stvarnoj nenadležnosti prvostepenog
organa koji je provodio postupak i doneo odluku u ovoj upravnoj stvari, tuženi organ je bio dužan da
se izjasni uz poziv na zakonski propis o razlozima zbog kojih smatra da je prvostepeni organ bio
stvarno nadležan za postupanje i odlučivanje.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 6925/2005 od 24.01.2007. godine)
183.
Samo na osnovu ranije utvrđenog činjeničnog stanja moguće je ukidanje rešenja zbog pogrešne primene propisa.
Iz obrazloženja:
Rešenje koje je konačno u upravnom postupku može se, između ostalog, ukinuti po osnovu službenog nadzora, ako je njime očigledno povređen materijalni zakon - član 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Polazeći od ove odredbe, Vrhovni sud Srbije nalazi da su osporenim rešenjem povređena pravila postupka propisana navedenom zakonskom odredbom, što je od bitnog uticaja za pravilnost i zakonitost osporenog rešenja.
Naime, osporeno rešenje, u konkretnom slučaju, ne sadrži razloga o tome - u čemu se sastoji očigledna povreda materijalnog zakona, a ni ocenu utvrđenog činjeničnog stanja u prvostepenom postupku
vezanom za ocenu zastoja zastarelosti od strane prvostepenog organa.
Međutim, shodno navedenoj odredbi, nadležni viši organ može po pravu nadzora da ukine konačno rešenje u slučaju kada nađe da je, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, očigledno izveden
pogrešan pravni zaključak da stranka ispunjava uslove propisane odredbama materijalnog zakona za
priznavanje traženog prava. Stoga se, prema pravnom shvatanju Vrhovnog suda Srbije, postojanje
očigledne povrede materijalnog propisa - u smislu člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom
postupku - ceni prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku donošenja konačnog rešenja, pa
nadležni organ svoju odluku o ukidanju rešenja, ako za to postoje zakonski uslovi, mora zasnivati
na činjenicama utvrđenim u postupku koji je prethodio donošenju rešenja i na obrazloženoj oceni da
je prvostepeni organ pogrešno primenio materijalni propis.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, U. 1265/06 od 27.09.2007. godine)
184.
Sopstveno rešenje prvostepeni upravni organ nije ovlašćen da ukine po osnovu službenog
nadzora.
Iz obrazloženja:
Vojna pošta, koja je prvostepeni organ, svojim rešenjem donetim na osnovu člana 253. stav 2.
Zakona o opštem upravnom postupku ukinula je ranije rešenje koje je donela u ovoj pravnoj stvari,
nalazeći da je tim rešenjem povređen materijalni propis. Naime, razlozi - zbog kojih tužilac nije iskoristio godišnji odmor u spornom vremenskom periodu - nisu predviđeni zakonom za priznavanje
prava na naknadu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora.
- 91 -
UPRAVNO PRAVO
Relevantne odredbe:
Konačno rešenje može se ukinuti po osnovu službenog nadzora ako je njime očigledno povređen
materijalni zakon - član 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.
Rešenje može poništiti ili ukinuti po osnovu službenog nadzora drugostepeni organ, a ako nema
drugostepenog organa rešenje može poništiti ili ukinuti organ koji je ovlašćen da vrši nadzor nad radom organa koji je doneo rešenje - član 254. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku.
Imajući to u vidu, Vrhovni sud Srbije nalazi da je osporenim rešenjem povređen zakon na štetu
tužioca.
Naime, prvostepeni organ je - na osnovu člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku - doneo rešenje kojim je poništio svoje ranije doneto rešenje iako nije bio nadležan za takvo postupanje. Kako drugostepeni organ nije otklonio učinjenu povredu, Vrhovni sud je osporeno rešenje
poništio kao nezakonito.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 190/2006 od 17.05.2007. godine)
185.
Pogrešno utvrđena poreska osnovica kod plaćanja poreza na kapitalni dobitak, bez obzira na pogrešnu primenu materijalnog prava, ne predstavlja razlog za ukidanje rešenja po
osnovu službenog nadzora.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je osporenim rešenjem ukinuo po osnovu službenog nadzora rešenje prvostepenog
organa kojim je u odnosu na tužilju utvrđena obaveza plaćanja poreza na kapitalni dobitak ostvaren
prodajom akcija, u iznosu 282,00 dinara. Osnov za donošenje osporenog rešenja se nalazi u odredbi
člana 253. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku kojom je propisano da se konačno rešenje
može ukinuti po osnovu službenog nadzora ako je njime očigledno povređen materijalni zakon. Po
oceni tuženog organa, sa razloga datih u obrazloženju osporenog rešenja, prilikom donošenja ranijeg rešenja povređena je odredba člana 72. stav 2. Zakona o porezu na dohodak građana (“Sl. glasnik RS” br. 24/01 i 80/02), kojom je propisano da kapitalni dobitak predstavlja razliku između prodajne cene prava, udela, odnosno hartija od vrednosti i njihove nabavne cene usklađene prema odredbama ovog zakona. Odredbom člana 74. stav 1. istog Zakona je predviđeno da se za svrhu određivanja kapitalnog dobitka nabavnom cenom smatra cena po kojoj je obveznik stekao pravo, udeo
ili hartiju od vrednosti, odnosno cena koju je utvrdio poreski organ u skladu sa zakonom, dok je stavom 6. istog člana predviđeno da se nabavna cena iz stava 1. ovog člana uvećava indeksom rasta cena na malo od dana sticanja do dana prodaje, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike.
Tuženi organ je obrazložio da je prilikom utvrđivanja poreza na kapitalni dobitak prvostepeni
poreski organ revalorizovao nominalnu vrednost akcija od 31.12.1997. godine, odnosno od momenta procene društvenog kapitala do dana prodaje, a ne od dana sticanja akcija – 07.03.2002. godine
do dana prodaje, što je imalo za posledicu utvrđivanje poreza na kapitalni dobitak u manjem iznosu.
Kod napred pravilno utvrđenog činjeničnog stanja u postupku kod tuženog organa, Vrhovni sud
Srbije nalazi da se nisu stekli uslovi za primenu odredbe člana 253. stav 2. ZUP-a, te da je nezakonito postupio tuženi organ kada je rešenje prvostepenog organa ukinuo po osnovu službenog nadzora
zbog očigledno povređenog materijalnog zakona prilikom njegovog donošenja.
- 92 -
UPRAVNO PRAVO
Prema pravnom stavu Vrhovnog suda Srbije, postojanje očigledne povrede materijalnog propisa, u
smislu člana 253. stav 2. ZUP-a, prilikom donošenja rešenja ceni se prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pre donošenja tog konačnog rešenja, a ne prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku vršenja prava nadzora. Stoga se rešenja konačna u upravnom postupku ne mogu ukidati po osnovu službenog nadzora zbog nepotpuno ili nepravilno utvrđenog činjeničnog stanja, bez obzira na to da li
je zbog takvog činjeničnog stanja došlo do povrede materijalnog zakona.
Prema tome, konstatacija tuženog organa u osporenom rešenju o pogrešno utvrđenoj poreskoj
osnovici radi naplate poreza na kapitalni dobitak na način da je osnovicu trebalo utvrditi revalorizacijom nominalne vrednosti akcija od dana sticanja 7.3.2002. godine, a ne od momenta procene društvenog kapitala, 31.12.1997. godine, do dana prodaje, predstavlja utvrđivanje drugačijeg činjeničnog stanja u osporenom rešenju u odnosu na ranije rešenje koje se ukida po osnovu službenog nadzora, što isključuje primenu odredbe člana 253. stav 2. ZUP-a o ukidanju rešenja po osnovu službenog nadzora, bez obzira što je pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem u pogledu utvrđivanja poreske osnovice došlo do povrede materijalnog zakona.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U.5914/05 od 23.02.2005. godine)
186.
Drugostepeni organ povodom izjavljene žalbe može izmeniti prvostepeno rešenje i na štetu
tužioca, ali samo iz razloga predviđenih članom 253-256. i 257. ZUP-a. Taj deo u dispozitivu
mora biti razdvojen od odluke po žalbi.
Iz obrazloženja:
Nisu osnovani navodi tužioca izneti u tužbi da drugostepeni organ povodom žalbe može izmeniti prvostepeno rešenje na štetu žalioca, s obzirom da je odredbom člana 234. stav 2. ZUP-a predviđeno da
drugostepeni organ može povodom žalbe izmeniti prvostepeno rešenje na štetu žalioca, ali samo iz nekog od razloga predviđenih članom 253, 256. i 257. ZUP-a. Drugostepeni organ dakle, uvek mora da se
kreće u granicama podnete žalbe, a ukoliko povodom podnete žalbe menja prvostepeno rešenje na štetu
žalioca uz primenu nekih od instituta iz citiranih članova, onda odluka sa pozivom na te propise mora da
bude obuhvaćena dispozitivom rešenja, kako bi se razgraničio deo dispozitiva u kome je odlučeno po
žalbi od dela dispozitiva u kome je odlučeno po nekom od vanrednih pravnih lekova. Kako takvog razgraničenja nema u osporenom rešenju to proizilazi da je dispozitivom osporenog rešenja u celini rešeno
po žalbi, ali sa razlozima koji ukazuju i na primenu vanrednih pravnih sredstava, pa se zbog toga osporeno rešenje ne može ispitati.
(Vrhovni sud Srbije, U. 2435/00 od 25.04.2001. godine)
187.
Protiv rešenja kojim je odbijen zahtev javnog tužioca za poništaj po pravu nadzora ranijeg rešenja, druga stranka iz vođenog upravnog postupka nije ovlašćena za pokretanje upravnog spora.
(Vrhovni sud Srbije, U.5242/96 od 14.05.1996. godine)
188.
Posle početka primene Zakona o penzijskom i invalidskom osigurnju (1. 6. 1992. godine) konačno rešenje po pravu nadzora u predmetu priznavanja prava ili utvrđivanja penzijskog staža se
može ukinuti u roku od godinu dana od kad je ono postalo konačno u upravnom postupku, u smislu
člana 264. stav 3. ZUP-a.
(Vrhovni sud Srbije, Uvp.II. 247/94 od 23.02.1995. godine)
- 93 -
UPRAVNO PRAVO
UKIDANJE I MENJANJE PRAVNOSNAŽNOG REŠENJA UZ PRISTANAK ILI
I PO ZAHTEVU STRANKE
(Član 255. Zakona o opštem upravnom postupku)
189.
Ako je pravnosnažnim rešenjem stranka stekla neko pravo, a organ koji je doneo to rešenje smatra da je u njemu nepravilno primenjen materijalni zakon, taj organ može rešenje ukinuti ili izmeniti radi njegovog usklađvanja sa zakonom jedino ako stranka, koja je na osnovu
tog rešenja stekla pravo, pristane na to i ako se tim ne vređa pravo trećeg lica.
Iz obrazloženja:
Članom 255. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku propisano je da ako je pravnosnažnim rešenjem stranka stekla neko pravo, a organ koji je doneo rešenje smatra da je u tom rešenju
nepravilno primenjen materijalni zakon, može rešenje ukinuti ili izmeniti radi njegovog usklađivanja sa zakonom samo ako stranka koja je na osnovu ovog rešenja stekla pravo pristane na to i ako se
time ne vređa pravo trećeg lica.
U spisima predmeta nema izjave tužioca, a ni njegovog pristanka na izmenu rešenja od 16. 12. 2005.
godine kojim mu je priznato pravo na naknadu troškova zbog odvojenog života od porodice, na kome
nema ni konstatacije da li je i kada postalo pravnosnažno, pa je donošenjem prvostepenog rešenja od 25.
5. 2006. godine o ukidanju naknade za odvojeni život, povređeno pravilo postupka. Pošto tuženi organ
osporenim rešenjem ove povrede postupka nije otklonio, to je osporeno rešenje nezakonito
Tuženi organ, takođe, nije sa sigurnošću utvrdio odlučujuću činjenicu, a to je datum kada se tužilac
uselio u stan koji je on kupio u S., od kada mu prestaje pravo na naknadu za odvojeni život u smislu člana 72. Pravilnika o naknadi putnih i drugih troškova u VJ, koji propisuje da profesionalnom vojniku koji
kupi stan, odnosno kuću u novom mestu službovanja, pripada mesečna naknada troškova zbog odvojenog života od porodice do dana useljenja u taj stan odnosno kuću, ali ne duže od šest meseci. Pri tome se
kao odlučna činjenica, odnosno datum useljenja, ne može uzeti datum prijave promene prebivališta naveden u ličnoj karti. Povređen je zakon na štetu tužioca. jer tuženi organ nije dao dovoljne razloge za činjenično stanje koje navodi o tome do kog datuma je tužilac zaista živeo odvojeno od porodice, pa će u
ponovnom postupku otkloniti ove povrede.
(Iz Presude Upravnog suda, U. 311/10 od 29.04.2010. godine)
VANREDNO UKIDNJE
(Član 256. Zakona o opštem upravnom postupku)
190.
Uvek se po službenoj dužnosti vrši vanredno ukidanje rešenja iz člana 256. Zakona o opštem upravnom postupku.
- 94 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Iz spisa ove upravne stvari se vidi da je prvostepeno rešenje doneto u smislu člana 256. Zakona
o opštem upravnom postupku, uz primenu vanrednog pravnog sredstva - vanrednog ukidanja izvršnog rešenja u upravnom postupku.
Iz prvostepenog rešenja se vidi da je tim rešenjem usvojen zahtev zainteresovanog lica za vanredno ukidanje ranijeg rešenja, na koji način je učinjena povreda pravila postupanja, budući da se
rešenje o vanrednom ukidanju iz člana 256. ZUP-a, uvek donosi po službenoj dužnosti.
Zainteresovani pojedinci i organizacije mogu dati inicijativu za donošenje rešenja o ukidanju izvršnog rešenja, ali se rešenje uvek donosi po službenoj dužnosti.
Ovo zbog toga što se donošenje rešenja o vanrednom ukidanju uvek odnosi na izvršna rešenja.
Ukoliko se donese takvo rešenje, stranka koja je izvršnim rešenjem stekla određena prava, u smislu
člana 256. tač. 4. Zakona, ima pravo na naknadu pretrpljene štete (ukoliko takvu štetu trpi usled ukidanja rešenja).
Zbog toga je i obaveza upravnog organa da oceni da li će po službenoj dužnosti doneti rešenje
iz navedene zakonske odredbe. U slučaju negativne ocene u pogledu postojanja uslova za primenu
ovog vanrednog pravnog sredstva, dostaviće obaveštenje podnosiocu inicijative.
To obaveštenje nema karakter upravnog akta, pa se protiv njega ne može ni voditi upravni spor.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1961/03 od 26.04.2004. godine)
OGLAŠAVANJE REŠENJA NIŠTAVIM
(Član 257. i 258. Zakona o opštem upravnom postupku)
191.
Razlog poništaja rešenja u upravnom postupku je nepravilnost u rešenju koja je po nekoj
izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti. Odredbe o ništavosti koje su sadržane u nekom podzakonskim aktom ne mogu biti osnov poništaja rešenja.
Iz obrazloženja:
Iz spisa predmeta ove upravne stvari utvrđeno je da je prvostepenim rešenjem, u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti, oglašeno ništavim rešenje VP, pozivanjem na odredbe Pravilnika o naknadi
putnih i drugih troškova u Vojsci Srbije, u vezi sa članom 258. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku (ZUP). Razloge za oglašavanje rešenja ništavim prvostepeni organ nalazi u odredbi člana 257.
tačka 5. ZUP, kojom je propisano da se ništavim oglašava rešenje koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti.
Kod takvog stanja stvari, po oceni Upravnog suda, osnovano se tužbom ukazuje da je osporeno
rešenje doneto protivno odredbi člana 257. tačka 5. ZUP-a, budući da se poziva na razloge sadržane
u Pravilniku, a da je u navedenoj zakonskoj odredbi predviđeno da rešenje koje se poništava mora
da sadrži nepravilnost koja je po izričitoj odredbi zakona predviđena kao razlog ništavosti. Pravilnik
je podzakonski akt, a osim toga i ne predviđa ovaj razlog ništavosti, te stoga i razlog propisan takvim aktom ne može biti osnov poništaja rešenja u upravnom postupku.
(Iz Presude Upravnog suda Srbije, U. 29239/10 od 7.07.2011. godine)
- 95 -
UPRAVNO PRAVO
192.
Za pokretanje postupka nadzora po službenoj dužnosti nije potreban zahtev, niti pristanak stranke.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je, po oceni Upravnog suda, pravilno odlučio kada je, u postupku - u kome nije bilo
povreda procesnih pravila - odbio predlog tužioca za oglašavanje ništavim naznačeno rešenje istog organa od 01.08.2005. godine, kojim je - po osnovu službenog nadzora - ukinuto navedeno rešenje Ministarstva finansija - Poreske uprave od 18.01.2005. godine, jer nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za
oglašavanje rešenja ništavim.
Naime, tužilac je tražio da tuženi organ oglasi ništavim svoje rešenje, doneto po osnovu službenog
nadzora, a na osnovu člana 257. tačka 4. Zakona o opštem upravnom postupku, jer je doneto bez zahteva
stranke (član 116. istog Zakona), a na to stranka nije naknadno izričito ili prećutno pristala.
Međutim, ovaj razlog za oglašavanje rešenja ništavim postoji samo u slučaju iz člana 116.
Zakona (u upravnim stvarima u kojima je, po zakonu ili po prirodi stvari, za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji
takav zahtev).
U konkretnom slučaju, rešenje prvostepenog organa ukinuto je od strane drugostepenog organa po osnovu službenog nadzora, u postupku pokrenutom po službenoj dužnosti. Zbog toga
sud nalazi da za pokretanje ovog postupka nije bio neophodan zahtev stranke, te da nepostojanje
takvog zahteva ili pristanka stranke ne mogu biti razlog za oglašavanje rešenja ništavim u ovoj
pravnoj stvari, kako je pravilno zaključio i tuženi organ u obrazloženju osporenog rešenja.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 4769/10 (2008) od 08.04.2010. godine)
193.
Nisu ispunjeni uslovi za oglašavanje ništavim rešenja o razrešenju od profesionalne vojne
službe, kao pravnoj posledici naredbe o prestanku profesionalne vojne službe, jer se o toj
pravnoj stvari rešava u upravnom, a ne sudskom postupku.
Iz obrazloženja:
Po oceni Upravnog suda, osnovano se tužbom ukazuje da su, prilikom donošenja osporenog rešenja, povređena pravila postupka propisana Zakonom o opštem upravnom postupku, a time i zakon
na štetu tužioca.
Naime, tuženi organ je, u postupku po žalbi tužioca izjavljenoj protiv navedenog rešenja nadležne vojne pošte od 25.02.2008. godine, primenom odredbe člana 231. Zakona, oglasio ništavim
ožalbeno rešenje na osnovu odredbi člana 257. stav 1. istog Zakona, jer je doneto u stvari u kojoj se
uopšte ne može rešavati u upravnom postupku.
Ovlašćenje tuženog organa da u postupku po žalbi oglasi ništavim rešenje, ako utvrdi da je u
postupku njegovog donošenja učinjena nepravilnost koja rešenje čini ništavim, nije sporno. Međutim, osnov ništavosti ne predstavlja razlog predviđen odredbom člana 257. stav 1. Zakona, budući
- 96 -
UPRAVNO PRAVO
da ona ima u vidu stvari koje su u nadležnosti sudova, a o kojima se ne može rešavati ni u opštem,
ni u posebnom upravnom postupku.
Kako se u konkretnom slučaju radi o razrešenju od profesionalne vojne službe, u smislu člana 113.
Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je bio na snazi u vreme donošenja Naredbe o prestanku profesionalne
vojne službe tužioca, to je prvostepeni organ bio ovlašćen da odlučuje u ovoj upravnoj stvari u upravnom postupku, i to primenom tog Zakona, jer se radi o razrešenju, kao pravnoj posledici akta o prestanku službe donetog primenom tog zakona, pa nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za oglašavanje
rešenja ništavim.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 4384/10 (2008) od 29.04.2010. godine)
194.
Pogrešna primena materijalnog prava predstavlja razlog ništavosti iz člana 257. tačka 5.
Zakona o opštem upravnom postupku samo i ukoliko je kao razlog ništavosti izričito predviđena u zakonu.
Iz obrazloženja:
Ništavim se oglašava rešenje koje sadrži nepravilnost koja je po nekoj izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti - član 257. tačka 5. Zakona o opštem upravnom postupku.
U tužbi se osnovano ukazuje na nepravilnu primenu ove odredbe, jer iz nje proizilazi da pogrešna primena materijalnog prava može biti razlog za oglašavanje rešenja ništavim samo u slučajevima u kojima je pogrešna primena tih odredbi izričito zakonom predviđena kao razlog ništavosti.
Ni odredbama čl. 92. i 93. Zakona o planiranju i izgradnji (na koje se pozvao prvostepeni organ)
ni odredbama čl. 2., 3. i 4. istog Zakona (na koje se pozvao tuženi) niti kojim drugim odredbama
istog Zakona, nije izričito predviđeno da pogrešna primena tih odredbi može biti razlog oglašavanja
rešenja ništavim.
Zbog toga je prvostepeni organ učinio povredu odredbe člana 257. tačka 5. Zakona o opštem
upravnom postupku, a tuženi povredu člana 235. stav 1. u vezi člana 257. tačka 5. ovog Zakona, koje je u ponovnom postupku potrebno otkloniti.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 8920/07 od 10.03.2009. godine)
195.
Rešenje ministarstva ovlašćena je da oglasi ništavim Administrativna komisija Vlade ako
su njime povređeni prinudni propisi odn. ako sadrži nepravilnost koja je po izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti.
Iz obrazloženja:
Rešenje se može u svako doba oglasiti ništavim po službenoj dužnosti ili po predlogu stranke ili
državnog odn. javnog tužioca - član 258. Zakona o opštem upravnom postupku
Imajući u vidu da su izostale odredbe o određivanju nadležnosti za oglašavanje rešenja ništavim,
Vrhovni sud Srbije nalazi da - s obzirom na odsustvo roka za takvu pravnu intervenciju - težinu nedostataka koje upravni akt sadrži i važnost javnog interesa da ništava rešenja budu uklonjena iz pravnog
- 97 -
UPRAVNO PRAVO
poretka, ovlašćenje za oglašavanje rešenja ništavim imaju izdavalac rešenja, drugostepeni organ i organ koji vrši nadzor nad radom državnog organa.
U konkretnom slučaju građevinsku i upotrebnu dozvolu donelo je Ministarstvo, rešavajući u
prvom stepenu, a drugostepenog organa koji bi odlučivao u postupku oglašavanja rešenja ništavim nema.
Zbog toga Vrhovni sud Srbije nalazi da je Vlada odn. Administrativna komisija, kao stalno telo
Vlade koje donosi pojedinačne akte, bila ovlašćena da, kao organ koji vrši nadzor nad radom ministarstva, oglasi ništavim rešenje ako su njime povređeni prinudni propisi tj. ako sadrži nepravilnost koja je
po izričitoj zakonskoj odredbi predviđena kao razlog ništavosti, u smislu odredbe člana 257. tačka 5.
Zakona o opštem upravnom postupku.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 40/2007 od 12.06.2008. godine)
196.
Rešenje po službenoj dužnosti može oglasiti ništavim i prvostepeni organ.
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je, po oceni Vrhovnog suda Srbije, pravilno odlučio kada je, u postupku u kome nije
bilo povrede procesnih pravila, odbio žalbu tužioca nalazeći da je prvostepeni organ bio ovlašćen da
odlučuje o zahtevu stranke za oglašavanje rešenja ništavim, te da je, prilikom donošenja ožalbenog rešenja, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo.
Navod tužioca da prvostepeni organ nije bio ovlašćen da odlučuje o zahtevu za oglašavanje
rešenja ništavim, s obzirom da je odredbom člana 258. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da se rešenje može u svako doba oglasiti ništavim po službenoj dužnosti ili po predlogu
stranke ili državnog odn. javnog tužioca - ne može se prihvatiti kao osnovan.
Pošto o predlogu stranke odlučuje organ kome je predlog upućen (u konkretnom slučaju organ koji je I doneo rešenje) - pravilno je zaključio tuženi organ da je prvostepeni organ bio ovlašćen da odlučuje u ovoj pravnoj stvari.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U-SCG 1347/2006 od 08.05.2008. godine)
197.
Stranka u upravnom sporu ima pravni interes da učestvuje u postupku izdavanja odobrenja za izgradnju i na podnošenje tužbe u upravnom sporu protiv rešenja kojim se dozvoljava gradnja na pretvaranju tavanskog prostora, koji je predmet ugovora, u stan, bez obzira
što u roku označenom u urbanističkoj dozvoli nije podnela zahtev za izdavanje odobrenja za
izgradnju, dok je na snazi ugovor zaključen sa Skupštinom stanara stambene zgrade.
Iz obrazloženja:
Iz spisa proizilazi da je presudom Okružnog suda u B... uvažena tužba M.V. iz B... izjavljena
protiv rešenja Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju grada B..., kojim
je odbijena žalba izjavljena protiv prvostepenog rešenja Odeljenja za građevinske i komunalne poslove S...V... a kojim je rešenjem J.S. u tom sporu zainteresovanom licu, odobreno izvođenje radova
na rekonstrukciji i adaptaciji levog dela tavanskog prostora u stambeni u cilju formiranja nezavisne
- 98 -
UPRAVNO PRAVO
stambene jedinice u zgradi br. ____ u ulici M... P... u B..., sa obrazloženjem suda da su po oceni suda nepravilno postupili prvostepeni i tuženi organ donoseći prvostepeno i osporeno rešenje, a kod
utvrđene činjenice da su tužilja i zainteresovano lice J.D. kao investitori zaključili ugovor o adaptaciji potkrovlja sa stambenom zgradom u zakonom predviđenoj formi, da je ugovor i dalje na snazi i
da su po osnovu tog ugovora izdate tri urbanističke dozvole, uključujući i urbanističku dozvolu zainteresovanog lica. Iz tog ugovora proizilazi svojstvo investitora kako zainteresovanog lica tako i
tužilje, iako tužilja nije podnela zahtev za izdavanje građevinske dozvole. U tom smislu u ponovnom postupku je dat uput nadležnom organu da oceni da li su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi
iz člana 257. tačka 3. Zakona o opštem upravnom postupku da se rešenje oglasi ništavim.
Ispitujući pobijanu presudu Vrhovni sud Srbije nalazi da se ovakvo zaključivanje Okružnog suda u B... može prihvatiti kao pravilno, jer je odlučujući po zahtevu S.J. zainteresovanog lica ugovor
zaključen sa Skupštinom stanara stambene zgrade je i dalje na snazi, te bez obzira što tužilja u roku
označenom u urbanističkoj dozvoli nije podnela zahtev za izdavanje odobrenja za izgradnju, dok je
na snazi navedeni ugovor, tužilja odnosno protivna stranka, ima pravni interes da učestvuje u postupku izdavanja odobrenja za izgradnju, pa i na podnošenje tužbe u upravnom sporu protiv rešenja
kojim se dozvoljava gradnja na pretvaranju tavanskog prostora koji je predmet ugovora u stan.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. 206/04 od 25.11.2004. godine)
198.
Rešenje o oglašavanju ništavim rešenja koje predstvlja kat raspolaganja ima karakter upravnog
akta i uživa pravnu zaštitu u upravnom sporu.
(Vrhovni sud Srbije, Uvp.I. 273/90 od 26.09.1990. godine).
PRAVNE POSLEDICE PONIŠTAVANJA I UKIDANJA
(Član 259. Zakona o opštem upravnom postupku)
199.
Aktivna legitimacija predlagača privremene mere radi zaštite patenta ne može se oceniti
samo na osnovu činjenice da li je doneto rešenje kojim se rešenje o priznanju patenta oglašava
ništavim, već je važno utvrditi i kada to rešenje proizvodi pravno dejstvo poništavanjem pravnih posledica koje je rešenje o priznanju prava proizvelo.
Iz obrazloženja:
O tome da izvršni poverioci nemaju aktivnu legitimaciju, prvostepeni sud je odlučio na osnovu
činjenica prezentiranih od Zavoda za intelektualnu svojinu – prvenstveno, da je rešenje o priznanju
patenta oglašeno ništavim. Međutim, ne vrši uvid u navedeno rešenje niti vrši ocenu tog dokaza (jer
njega nema u spisima), niti je ono priloženo uz dopis Zavoda za intelektualnu svojinu. Dopis Zavoda ne dostavlja strankama, pa ni izvršnim poveriocima, kako bi se o tvrdnjama iz dopisa izjasnili.
Takođe, ne razmatra od kog trenutka rešenje kojim se rešenje o priznanju prava oglasi ništavim
proizvodi pravne posledice, a prema člana 259. Zakona o opštem upravnom postupku oglašavanjem
rešenja ništavim poništavaju se i pravne posledice koje je to rešenje proizvelo. Ne utvrđuje činjenice
- 99 -
UPRAVNO PRAVO
koje se odnose na konačnost i pravosnažnost te odluke i značaj u odnosu na pravo stečeno rešenjem
o priznanju prava i upisom u odgovarajući registar.
Bez toga, prvostepeni sud nije imao mogućnost da pravilno primeni materijalno pravo i odluči o predlogu za određivanje privremene mere, odlučujući da li izvršni poverioci zaista imaju
ili nemaju aktivnu legitimaciju za vođenje spora po tužbi zbog povrede patenta, a time i za podnošenje predloga za određivanje privremene mere pre pokretanja tog spora.
U tom kontekstu relevantni propisi su ne samo odredbe Zakona o patentima, već i odredbe zakona iz oblasti upravnog prava odn. Zakona o opštem upravnom postupku i Zakona o upravnim
sporovima, koje se odnose na konačnost i pravosnažnost upravnih akata kao i na pravne posledice
donošenja rešenja kojim se oglašava ništavim rešenje o priznanju prava.
Prvostepeni sud nijednu od ovih činjenica nije ni utvrđivao, niti je dao mogućnost strankama da sa
ovim činjenicama izjasne tj. nije dao mogućnost predlagačima privremene mere - izvršnim poveriocima,
da u tom smislu iznesu svoje tvrdnje i da za svoje tvrdnje podnesu ili predlože relevantne dokaze.
(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Iž. 2057/08 (1) od 14.08.2008. godine)
IZVRŠENJE - ZAJEDNIČKE ODREDBE
(Član 261 - 273. Zakona o opštem upravnom postupku)
200.
Prvostepeni sud je propustio da pruži razloge o bitnoj činjenici - da li je, prilikom sprovođenja zaključka građevinski inspektor postupao na način propisan članom 263. Zakona o opštem upravnom postupku i da li je, tom prilikom, došlo do prekoračenja ovlašćenja koja su zakonom propisana za sprovođenje administrativnog izvršenja.
Iz obrazloženja:
Kada postoji mogućnost da se izvršenje sprovede na više načina i primenom raznih sredstava,
izvršenje će se sprovesti na onaj način i primenom onog sredstva koji dovode do cilja, a koji su po
izvršenika najblaži, dok se nedeljom, u dane državnih praznika i noću, radnje izvršenja mogu sprovesti samo ako postoji opasnost od odlaganja i ako je organ koji sprovodi izvršenje izdao za to pismeni nalog - član 263. Zakona o opštem upravnom postupku.
Imajući u vidu da je, prema tvrdnjama tužioca, izvršenje sprovedeno noću i na način zbog koga
je montažni objekat tužioca potpuno uništen, prvostepeni sud je propustio da pruži razloge - da li je,
prilikom sprovođenja zaključka, građevinski inspektor postupao na način propisan navedenom odredbom i da li je tom prilikom došlo do prekoračenja ovlašćenja koja su zakonom data za administrativno izvršenje.
(Iz Rešenja Privrednog apelacionog suda, Pž. 6318/2012(2) od 25.07.2012. godine)
201.
U postupku administrativnog izvršenja rešenja, koji se vodi po službenoj dužnosti, svojstvo stranke ima samo izvršenik, odnosno lice protiv koga se sprovodi izvršenje.
- 100 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Pravilno je odlučio drugostepeni organ kad je odbacio žalbu tužioca kao izjavljenu od neovlašćenog lica, pošto je to propustio da utvrdi prvostepeni organ. Ovo stoga što je žalbom osporen zaključak o obustavi postupka administrativnog izvršenja od strane lica koje nije bilo stranka u postupku inspekcijskog nadzora, u kome je donet akt koji je predmet izvršenja.
U postupku administrativnog izvršenja rešenja, saglasno odredbama člana 264. Zakona o opštem
upravnom postupku, stranke su lice protiv koga se sprovodi izvršenje (izvršenik) i lice po čijem se predlogu sprovodi izvršenje (tražilac izvršenja), u slučaju kada se izvršenje ne sprovodi po službenoj dužnosti. Kada se izvršenje sprovodi po službenoj dužnosti, stranka u postupku administrativnog izvršenja je
samo izvršenik. Kako je postupak izvr.šenja pokrenut i obustavljen po službenoj dužnosti, budući da je i
postupak inspekcijskog nadzora, u kome je doneto rešenje koje se izvršava, takođe vođen po službenoj
dužnosti, bez učešća tužioca u postupku. pravilno je zaključio tuženi organ da tužilac nije bio ovlašćen
za podnošenje žalbe protiv zaključka o obustavi izvršenja rešenja koje je u celosti izvršeno.
(Iz Presude Upravnog suda, U 16072/10 od 31.05.2011. godine)
202.
Za sprovođenje prinudne naplate naknade za odvodnjavanje, utvrđene rešenjem javnog
vodoprivrednog preduzeća, nadležan je osnovni sud.
Iz obrazloženja:
Izvršenje radi ispunjenja novčanih obaveza se sprovodi sudskim putem - član 266. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku
Izvršenje u postupku prinudne naplate naknade za odvodnjavanje se sprovodi na osnovu upravnog akta - rešenja Javnog vodoprivrednog preduzeća koje glasi na novčano potraživanje.
Imajući u vidu izneto, kao i odluku Ustavnog suda broj 1062 od 01.04.2008. godine koja upućuje na nadležnost redovnog suda opšte nadležnosti u sprovođenju postupka izvršenja rešenja Javnog
vodoprivrednog preduzeća o utvrđenoj naknadi za odvodnjavanje, Vrhovni sud Srbije nalazi da je
pogrešan zaključak tuženog organa da iz propisa na koje se poziva prvostepeni organ proizlazi nadležnost tog organa za donošenje rešenja o prinudnoj naplati utvrđene naknade za odvodnjavanje.
Tuženi organ je – po oceni Vrhovnog suda Srbije - u konkretnom slučaju bio dužan, postupajući
po žalbi tužioca i po službenoj dužnosti, da oceni - u smislu člana 257. stav 1. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku - da li je rešenje o prinudnoj naplati doneto u stvari iz sudske nadležnosti
odn. da li su ispunjeni uslovi propisani navedenom zakonskom odredbom za oglašavanje ništavim
ožalbenog prvostepenog rešenja.
Budući da nije tako postupio - učinio je povrede pravila postupanja koje su od bitnog uticaja za
pravilnost i zakonitost rešavanja ove upravne stvari.
(Iz Presude Vrhovnog suda Srbije, U. 1427/08 od 14.05.2009. godine)
203.
Ako glase na ispunjenje novčane obaveze, a posebnim zakonom nije drugačije predviđeno
- postoji nadležnost trgovinskog suda za određivanje i sprovođenje izvršenja odluka donetih u
upravnom postupku.
- 101 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Izvršenje rešenja donetog u upravnom postupku sprovodi se radi ostvarivanja novčanih ili nenovčanih obaveza. Izvršenje radi ispunjenja nenovčanih obaveza izvršenika sprovodi se administrativnim putem - član 261. Zakona o opštem upravnom postupku.
Izvršenje radi ispunjenja novčanih obaveza sprovodi se sudskim putem. Izuzetno, izvršenje radi
ispunjenja novčanih obaveza iz primanja na osnovu radnog odnosa može se sprovesti administrativnim putem po pristanku izvršenika (administrativna zabrana) - član 266. Zakona o opštem upravnom postupku.
U konkretnom slučaju, izvršna isprava proistekla je iz postupka izvršenja odluke (radi ispunjenja novčane obaveze) donete u upravnom postupku, pa se nadležnost za postupanje suda ceni prema
odredbama Zakona o izvršnom postupku (čl. 30), ali i posebnim zakonima shodno kojim je izvršna
isprava i doneta.
(Iz Rešenja Višeg trgovinskog suda, Iž. 3329/08 od 25.12.2008. godine)
204.
Republička vlada je nadležna za izvršenje rešenja o oduzimanju koncesije za puteve preko
Republičke direkcije za puteve.
Iz obrazloženja:
Iz spisa ove upravne stvari proizilazi da je osporeni zaključak o dozvoli izvršenja rešenja o oduzimanju koncesije za puteve donet u svemu u skladu sa članom 267. i 268. Zakona o opštem upravnom postupku.
Naime, navedeni zaključak o dozvoli izvršenja donela je Vlada Republike Srbije po službenoj
dužnosti nakon što je protekao rok za dobrovoljno izvršenje o oduzimanju koncesije tužiocu.
U dispozitivu zaključka jasno je određen način i sredstva izvršenja pri čemu je, takođe (u skladu sa
članom 275. ovog Zakona), određeno da će se izvršno rešenje o oduzimanju koncesije izvršiti o trošku
izvršenika, odnosno tužioca - Republičke direkcije za puteve, na način bliže opisan u dispozitivu osporenog zaključka.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 2815/02 od 19.02.2004. godine)
205.
Ne mogu se zaključkom o dozvoli izvršenja ustanovljavati druge obaveze osim onih utvrđenih izvršnim naslovom.
Iz obrazloženja:
Rešenjem prvostepene komisije utvrđeno je pravo zajedničke svojine na strani imenovanih lica
a na bliže označenim nepokretnostima. Tužilac je obavezan da navedene parcele preda zainteresovanom licu u državinu i da mu dozvoli uknjižbu prava svojine u katastarskim knjigama pod pretnjom
prinudnog izvršenja.
Zaključkom o dozvoli izvršenja ovog rešenja pozvan je tužilac, kao izvršenik, da u roku od 15 dana
od dana prijema zaključka, ukloni sve građevinske objekte sa parcela navedenih u rešenju koje koristi i
da parcele, oslobođene od lica i stvari, preda podnosiocima zahteva.
- 102 -
UPRAVNO PRAVO
Prema odredbi člana 264. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, izvršenje se sprovodi protiv
lica koje je obavezno da izvrši obavezu, a izvršava se obaveza iz izvršnog naslova, u smislu člana
261. ovog Zakona. Pri tome, tu obavezu može da izvrši sam izvršenik bez prinude.
Zbog toga u izvršnom naslovu moraju biti precizno navedene obaveze koje stoje na strani izvršenika i predmet izvršenja mogu da budu samo te obaveze. Zaključkom o dozvoli izvršenja ne mogu
se ustanovljavati, u smislu člana 268. Zakona o opštem upravnom -postupku, druge obaveze osim
onih utvrđenih izvršnim naslovom.
U predmetnom izvršnom naslovu obaveza ne glasi na rušenje precizno određenih objekata, već
na predaju u državinu označenih parcela, pa se zaključkom naložena obaveza rušenja objekata ne
može smatrati načinom izvršenja.
(Iz presude Vrhovnog suda Srbije, U. 4421/02 od 23.10.2003. godine)
206.
Kada tužilac tvrdi da mu nije uručeno prvostepeno rešenje upravnog organa o eksproprijaciji kao
bivšem vlasniku eksproprisanog zemljišta, a na dostavnici o uručenju rešenja postoji nečitak potpis sa
početnim slovom imena tužioca i nečitko prezime iz kojeg se ne može zaključiti da je to prezime tužioca
a tužilac predloži veštačenje potpisa na dostavnici putem veštaka – grafologa, onda je tuženi organ kada
je odlučivao o žalbi tužioca izjavljenoj protiv zaključka o utvrđivanju pravnosnažnosti i dozvole izvršenja kojom je utvrđeno da je rešenje o eksproprijaciji zemljišta čiji je vlasnik bio tužilac postalo izvršno,
bio dužan da ili sam utvrdi tu činjenicu ili poništi osporeni zaključak da se ta činjenica utvrdi u ponovnom postupku pred prvostepenim upravnim organom.
(Vrhovni sud Srbije U.br. 5616/95 od 15.04.1996.godine)
207.
Ako se utvrdi da je izvršni naslov poništen ili ukinut, administrativno izvršenje će se obustaviti
po službenoj dužnosti i sprovedene radnje poništiti.
(Vrhovni sud Srbije, Uvp. I. 256/95)
208.
Prema članu 274. stav 3. ZUP-a izvršenje se sprovodi po službenoj dužnosti kad to nalaže javni
interes, pa je irelevantno u ovoj stvari da li je vlasnik predmetnog stana tražio izvršenje rešenja o
iseljenju. Okolnost da je rešenje čije se izvršenje traži doneto još 1987. godine ne utiče na drugačije
rešenje ove stvari budući da se izvršno rešenje, doneto u upravnom postupku, može izvršiti u svako
doba, tj. u upravnom postupku ne nastupa zastarelost izvršenja.
(Vrhovni sud Srbije, U. 6613/95)
PREDMET UPRAVNOG SPORA
(Član 3. Zakona o upravnim sporovima)
209.
Ukoliko je odluka Upravnog suda doneta u upravnoj stvari - zahtev za preispitivanje je
dozvoljen.
- 103 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Preispitivanje rešenja Upravnog suda (kojim je odbačena tužba podnosioca zahteva podneta
protiv tuženog organa - Centra dečijih letovališta i oporavilišta, sa obrazloženjem da u konkretnom
slučaju nema upravnog akta, u smislu člana 4. Zakona o upravnim sporovima) predlaže se zahtevom
za preispitivanje sudske odluke.
Prema stavu ovog suda, zahtev za preispitivanje pravosnažne odluke Upravnog suda, pod uslovima propisanim članom 49. Zakona o upravnim sporovima, dozvoljen je samo ukoliko je ista doneta u upravnom sporu. Naime, prema odredbi člana 3. stav 1. istog Zakona, Upravni sud u upravnom
sporu odlučuje o zakonitosti konačnog upravnog akta, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita.
Kako Upravni sud pobijanim rešenjem nije odlučivao u upravnom sporu tj. nije odlučivao o
zakonitosti konačnog upravnog akta, u smislu člana 3. Zakona o upravnim sporovima (jer zahtev za uplatu doprinosa nije zahtev podnet u upravnoj stvari, budući da su sredstva doprinosa
javni prihod a postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda je uređen Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji) - to nisu ispunjeni uslovi propisani članom 49. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje zahteva za preispitivanje sudske odluke.
(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Uzp. 247/2011 od 21.10.2011. godine)
210.
Kako zahtev tužioca za priznavanje beneficiranog radnog staža ne predstavlja zahtev u
upravnom postupku, to ni traženi odgovor na zahtev nema karakter upravnog odlučivanja.
Iz obrazloženja:
Upravnom sudu je tužilac dana 21.02.2011. godine podneo tužbu zbog "ćutanja administracije"
a protiv navedenog Privrednog društva, zbog nedonošenja odluke po njegovom zahtevu od
28.12.2010. godine, kojim je tražio da mu se prizna beneficirani radni staž zbog rada na beneficiranim radnim mestima, da mu se izda uverenje o istom i uplate odgovarajući doprinosi kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje.
Tuženi nije postupio po ovom zahtevu a ni po ponovnom traženju od 04.02.2011. godine pa
je tužilac predložio da sud tužbu uvaži, utvrdi da je radio na beneficiranim radnim mestima kod
tuženog, te da ga obaveže da mu izda traženo uverenje, uplati doprinose kod Republičkog fonda
za penzijsko i invalidsko osiguranje i da mu naknadi sve troškove koji proisteknu iz vođenja
ovog upravnog spora.
U postupku prethodnog ispitivanja podnete tužbe, Upravni sud je ocenio da tužba nije dozvoljena, jer akt čije se donošenje tužbom traži ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu.
U upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih je predviđena drugačija sudska zaštita; u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih
pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu
kojih u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita; sud u upravnom sporu
odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata, kada je to zakonom predviđeno - član
3. Zakona o upravnim sporovima.
- 104 -
UPRAVNO PRAVO
Upravni akt je pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa,
rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica tj. druge stranke u upravnoj stvari član 4. Zakona o upravnim sporovima.
Kako zahtev tužioca za priznavanje beneficiranog radnog staža ne predstavlja zahtev u upravnom postupku, to ni traženi odgovor na zahtev nema karakter upravnog odlučivanja - ne predstavlja
akt u smislu citiranih propisa kome je zaštita obezbeđena u upravnom sporu, pa nisu ispunjeni uslovi za njegovo pokretanje zbog nedonošenja akta tuženog po zahtevu tužioca.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 9 U. 1994/11 od 7.04.2011. godine)
211.
Zakonitost rešenja donetog po žalbi izjavljenoj protiv rešenja prvostepenog organa o ocenjivanju državnog službenika se ne ispituje u upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Ovom sudu je tužilja podnela tužbu kojom osporava zakonitost naznačenog rešenja Ministarstva
odbrane - Uprave za vojno zdravstvo od 18.04.2011. godine. Istim je odbijena njena žalba, izjavljena protiv rešenja Uprave centra vojnomedicinskih ustanova Beograd od 02.03.2011. godine, kojim
je tužilji određena ocena za 2010. godinu.
U postupku ispitivanja podnete tužbe Upravni sud je našao da tužbu tužilje treba odbaciti, jer
akt koji tužilja tužbom osporava ne predstavlja akt kome je zaštita obezbeđena u upravnom sporu.
Relevantne odredbe:
U upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih
je predviđena drugačija sudska zaštita; u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih u
određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita; sud u upravnom sporu odlučuje i
o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata, kada je to zakonom predviđeno - član 3. Zakona o
upravnim sporovima.
Upravni akt je pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa,
rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica tj. druge stranke u upravnoj stvari član 4. Zakona o upravnim sporovima.
Prema stavu Upravnog suda, rešenje o ocenjivanju državnog službenika nema karakter upravnog akta, jer se tim rešenjem ne rešava o kakvom pravu ili obavezi tužilje. Zato se u upravnom sporu ne može
ispitati ni zakonitost osporenog rešenja tuženog organa, donetog u postupku po žalbi protiv rešenja prvostepenog organa o ocenjivanju državnog službenika.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 9 U. 5722/11 od 04.07.2011. godine)
212.
Kada Upravni sud presudom odluči u celini o zahtevu tužioca, nema mesta donošenju dopunske presude u upravnom sporu.
- 105 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 3. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS" br. 111/09) propisano
je da sud u upravnom sporu odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, o zakonitosti konačnih
pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, kao i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata kada je to zakonom predviđeno. Odredbom člana 41.
stav 1. istog zakona je propisano da zakonitost osporenog upravnog akta sud ispituje u granicama
zahteva iz tužbe, ali pri tom nije vezan razlozima tužbe.
Upravni sud je, rešavajući po tužbi tužilje predlagača, ispitivao zakonitost rešenja Ministarstva
rada i socijalne politike, Sektora za brigu o porodici i socijalnu zaštitu, čiji je poništaj tužilja tužbom
tražila, a kojim je poništeno rešenje Gradskog centra za socijalni rad, kojim je rešeno da se određuje
korektivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava u pogledu njihove maloletne kćerke. Naime, tužilja je u tužbi postavila alternativno zahtev: da sud poništi označeni upravni akt tuženog i bez dostavljanja tužbe na odgovor po čl. 29. i 30. Zakona o upravnim sporovima ili da sam reši upravni
spor presudom koja će u svemu zameniti poništeni akt tuženog organa u skladu sa odredbama člana
38. Zakona o upravnim sporovima. Kako se osporeni akt poništava samo u slučaju kada se tužba
uvažava kao osnovana, a Upravni sud je odbio tužbu tužilje kao neosnovanu, sud je odlučio, u celini
o zahtevu tužilje, u oceni zakonitosti osporenog akta, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom
člana 343. stav 1. Zakona o parničnom postupku za donošenje dopunske presude, koji se shodno
primenjuje na osnovu odredbe člana 74. Zakona o upravnim sporovima.
(Iz Rešenja Upravnog suda, U. 1677/10 od 10.06.2010. godine)
ODREĐIVANJE UPRAVNOG AKTA
(Član 4. Zakona o upravnim sporovima)
213.
Akt donet po zahtevu upućenom poslodavcu za priznavanje beneficiranog radnog staža ne
predstavlja akt protiv koga je zaštita obezbeđena u upravnom sporu, jer ni on sam ne predstavlja zahtev u upravnom postupku.
Iz obrazloženja:
Upravnom sudu je tužilac dana 21.02.2011. godine podneo tužbu zbog "ćutanja administracije"a
protiv navedenog Privrednog društva, zbog nedonošenja odluke po njegovom zahtevu od 28.12.2010.
godine, kojim je tražio da mu se prizna beneficirani radni staž zbog rada na beneficiranim radnim mestima, da mu izda uverenje o istom i uplati odgovarajuće doprinose kod Republičkog fonda za penzijsko i
invalidsko osiguranje.
Tuženi nije postupio po ovom zahtevu a ni po ponovnom traženju od 04.02.2011. godine pa je
tužilac predložio da sud tužbu uvaži, utvrdi da je radio na beneficiranim radnim mestima kod tuženog, te da ga obaveže da mu izda traženo uverenje, uplati doprinose kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje i da mu nadoknadi sve troškove koji proisteknu iz vođenja ovog
upravnog spora.
- 106 -
UPRAVNO PRAVO
U postupku prethodnog ispitivanja podnete tužbe, Upravni sud je ocenio da tužba nije dozvoljena, jer akt čije se donošenje tužbom traži ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu.
Relevantne odredbe:
U upravnom sporu sud odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata, osim onih u pogledu kojih
je predviđena drugačija sudska zaštita; u upravnom sporu sud odlučuje i o zakonitosti konačnih pojedinačnih akata kojima se rešava o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu, u pogledu kojih
u određenom slučaju zakonom nije predviđena drugačija sudska zaštita; sud u upravnom sporu odlučuje i o zakonitosti drugih konačnih pojedinačnih akata, kada je to zakonom predviđeno - član 3. Zakona o upravnim sporovima.
Upravni akt je pojedinačni pravni akt kojim nadležni organ, neposrednom primenom propisa,
rešava o određenom pravu ili obavezi fizičkog ili pravnog lica tj. druge stranke u upravnoj stvari član 4. Zakona o upravnim sporovima.
Kako zahtev tužioca za priznavanje beneficiranog radnog staža ne predstavlja zahtev u upravnom postupku, to ni traženi odgovor na zahtev nema karakter upravnog odlučivanja - ne predstavlja
akt u smislu citiranih propisa kome je zaštita obezbeđena u upravnom sporu, pa nisu ispunjeni uslovi za njegovo pokretanje zbog nedonošenja akta tuženog po zahtevu tužioca.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 9 U. 1994/11 od 07.04.2011. godine)
UPRAVNI SUD
(Član 8. i član 74. Zakona o upravnim sporovima)
214.
U parničnom postupku ne može se ocenjivati zakonitost odluka upravnih organa.
Iz obrazloženja:
Odbivši zahtev tužioca za isplatu navedenog iznosa na ime vraćanja stečenog bez osnova, u
smislu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo jer je ovaj iznos tužilac platio na osnovu pravnosnažne odluke organa tužene od
30.03.2002. godine, potvrđene rešenjem glavnog inspektora Finansijske policije RUJP-a od
05.07.2002. godine. Protiv tog rešenja je tužilac pokrenuo i upravni spor, u kome je njegova tužba
odbijena presudom Vrhovnog suda Srbije od 29.08.2003. godine, da ovaj osnov nije otpao, a tužilac
nije dokazao da je pretrpeo štetu izvršenjem navedene odluke organa tužene, mimo utvrđene obaveze na plaćanje iz ovih odluka, i to zbog protivpravnih radnji organa za čiji sud odgovara tužena, u
smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.
Kako se zakonitost odluka upravnih organa ne ocenjuje u parničnom postupku, tužilac je zakonitost navedenih upravnih akata i pravilnost obračuna utvrđene obaveze koju je isplatio mogao
osporavati samo u postupku pred nadležnim organom i u upravnom sporu. Imajući u vidu da navedena pravnosnažna odluka organa tužene nije poništena, navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.
(Iz Presude Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 835/10 od 04.03.2010. godine)
- 107 -
UPRAVNO PRAVO
UPRAVNI SPOR - AKTIVNA LEGITIMACIJA
ZAKONSKIH NASLEDNIKA
(Član 11. Zakona o upravnim sporovima)
215.
Upravni spor koji je pokrenuo njihov pravni prethodnik mogu da nastave njegovi zakonski naslednici, ali ne mogu samostalno da podnesu tužbu tj. pokrenu upravni spor protiv rešenja donetog u postupku pokrenutom po zahtevu pravnog prethodnika a u kome nisu učestvovali.
Iz obrazloženja:
Tužilac u upravnom sporu može biti fizičko, pravno ili drugo lice, ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes - član 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.
Tužilac u upravnom sporu može biti i državni organ, organ autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, organizacija, deo privrednog društva sa ovlašćenjem u pravnom prometu, naselje, grupa lica i drugi koji nemaju svojstvo pravnog lica, ako mogu da budu nosioci prava i obaveza
o kojima se rešavalo u upravnom postupku - član 11. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
Tužilac u upravnom sporu može da bude javni tužilac, ukoliko je upravnim aktom povređen zakon
na štetu javnog interesa - član 11. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.
Pošto je tužbu u konkretnoj pravnoj stvari podnela imenovana supruga pokojnog, kao lice o čijim pravima nije odlučeno osporenim rešenjem niti je povređen njen na zakonu zasnovan interes, to
je Upravni sud našao da ona ne može biti tužilac u upravnom sporu odn. da - u smislu navedenih zakonskih odredbi - nema pravni interes za podnošenje tužbe u ovom upravnom sporu.
Naime, zakonski naslednici nakon smrti stranke mogu samo da nastave već započeti upravni
spor, ali ne i da samostalno podnose tužbu protiv rešenja donetog u postupku u kome nisu učestvovali. Kako tužilja nije imala svojstvo stranke u upravnom postupku koji je pokrenut po zahtevu sada pokojnog niti u postupku donošenja osporenog rešenja po žalbi podnosioca zahteva,
sud nalazi da nije legitimisana za podnošenje tužbe u upravnom sporu jer je očito da se upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira u pravo tužilje ili u njen na zakonu zasnovan interes.
Ovo proizilazi i iz predmeta konkretne upravne stvari, budući da je odlučivano o pravu na starosnu penziju koja se priznaje pokojnom a iz spisa predmeta se vidi da je podnosiocu tužbe priznato pravo na srazmerni deo porodične penzije, čija se isplata neće vršiti jer je starosna penzija
koju je ostvarila za nju povoljnija.
Zbog svega toga, Upravni sud je - primenom odredbe člana 26. stav 1. tačka 4. u vezi stava 2.
Zakona o upravnim sporovima (kojim je propisano da će veće suda odbaciti tužbu ako utvrdi da se
upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu
zasnovani interes - član 11. stav 1.) - doneo odluku kao u dispozitivu.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 9 U. 12625/2011 od 19.04.2012. godine)
- 108 -
UPRAVNO PRAVO
"ĆUTANJE UPRAVE" – NEOSNOVANOST TUŽBE
(Član 15. Zakona o upravnim sporovima)
216.
Ukoliko organ kome je podnet zahtev tj. žalba nije nadležan da po zahtevu - žalbi odlučuje, nije osnovana tužba zbog "ćutanja uprave".
Iz obrazloženja:
Tuženi organ je u odgovoru na tužbu naveo da nisu ispunjeni uslovi za "ćutanje uprave", budući
da akti čije se donošenje traži ne spadaju u njegovu nadležnost.
Rešavajući ovaj upravni spor bez održavanja usmene rasprave, u skladu sa članom 33. stav 2.
Zakona o upravnim sporovima (budući da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja), Upravni sud je - ocenom navoda tužbe, odgovora na tužbu i spisa predmeta - našao da tužba nije osnovana.
Relevantne odredbe:
Nadzor nad sprovođenjem ovog zakona kod poslodavca vrši inspekcija rada odn. upravna inspekcija - član 34. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu.
U vršenju nadzora, inspekcija iz stava 1. ovog člana postupa u skladu sa zakonom kojim se uređuju njena ovlašćenja - član 34. stav 2. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Nadzor nad primenom ovog zakona, drugih propisa o radnim odnosima, opštih akata i ugovora
o radu kojima se uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, vrši inspekcija rada - član 268.
Zakona o radu.
Upravna inspekcija obavlja inspekcijski nadzor nad primenom zakona i drugih propisa kojima se uređuju: državna uprava, radni odnosi u državnim organima i organima jedinica lokalne
samouprave, opšti upravni postupak i posebni upravni postupci, izgled i upotreba grba, zastave i
himne Republike Srbije, službena upotreba jezika i pisma, pečat državnih i drugih organa, birački spiskovi i matične knjige, političke stranke i udruženja i slobodan pristup informacijama od
javnog značaja - član 3. stav 1. Zakona o upravnoj inspekciji.
Ovim zakonom se uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika; pojedina prava i dužnosti službenika u pojedinim državnim organima se mogu drugačije
urediti posebnim zakonima, ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova - član 1. Zakona o državnim službenicima.
Na prava i dužnosti profesionalnih vojnih lica i vojnih službenika, koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom, primenjuju se propisi o državnim službenicima, opšti propisi
o radu i poseban kolektivni ugovor za državne organe - član 8. stav 5. Zakona o Vojsci Srbije.
Odredbom ZUS propisano je da se Upravni spor se može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu odn. žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim tim zakonom - član 15.
Zakona o upravnim sporovima.
S obzirom na ovakvo stanje stvari, Upravni sud nalazi da ne postoji "ćutanje" organa kome se
tužilac obraćao, jer nije ni bio dužan da odlučuje o podnetom zahtevu tj. žalbi. Ovo zbog toga što
nadzor nad sprovođenjem Zakona vrši inspekcija rada odn. upravna inspekcija ako su u pitanju radni odnosi u državnim organima, a kako Vojska Srbije nije državni organ, niti su lica zaposlena u
- 109 -
UPRAVNO PRAVO
Vojsci Srbije državni službenici, pravilno je - po oceni suda - Upravni inspektorat obavestio tužioca
da nije nadležan da odluči po zahtevu.
Na taj način nije dužan ni da donosi odluku po žalbi.
(Iz Presude Upravnog suda, U. 7287/2012(2) od 29.08.2012. godine)
217.
Ne radi se o "ćutanju uprave" ako organ kome se stranka obratila zahtevom za pokretanje
postupka nije nadležan da po tom zahtevu odlučuje.
Iz obrazloženja:
Tužbu Upravnom sudu tužilac je podneo dana 05.04.2012. godine. Naveo je da je, dana
07.11.2011. godine, podneo zahtev upravniku Vojno-medicinskog centra za pokretanje disciplinskog postupka a radi utvrđivanja disciplinske odgovornosti načelnika internog odeljenja.
Relevantne odredbe:
Upravni spor se može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu odn. žalbi stranke nije doneo
upravni akt, pod uslovima predviđenim tim zakonom - član 15. Zakona o upravnim sporovima.
Kod ovakvog stanja stvari, Upravni sud nalazi da ne postoji "ćutanje" organa kojima se tužilac
obraćao, jer nisu ni bili dužni da odlučuju po podnetom zahtevu.
Naime, postupak za utvrđivanje disciplinske odgovornosti vojnog službenika se može pokrenuti
samo po službenoj dužnosti - od strane vojnodisciplinskog tužioca, pri čemu oštećeni može samo da
inicira postupak podnošenjem prijave disciplinskom tužiocu, a ne i da ga pokrene. Osim toga, iz navedenih zakonskih odredbi se vidi da je postupak za utvrđivanje disciplinske odgovornosti vojnih
službenika dvostepen, a organi kojima se tužilac obratio nisu bili nadležni da vode disciplinski postupak niti da odlučuju o disciplinskoj odgovornosti vojnih službenika u bilo kom stepenu.
Nalazeći da nepostupanjem tuženog nije povređen zakon na štetu tužioca, jer nisu osnovani navodi tužbe podnete zbog "ćutanja uprave", Upravni sud je - na osnovu odredbe člana 40. stav 2. Zakona o upravnim sporovima - odlučio kao u dispozitivu presude.
(Iz Presude Upravnog suda, U. 4490/2012 od 10.05.2012. godine)
ROK ZA PODNOŠENJE TUŽBE ZBOG
ĆUTANJA UPRAVE
(Član 19. Zakona o upravnim sporovima)
218.
Za meritornu odluku suda po tužbi izjavljenoj zbog ćutanja uprave, mora biti priložena
kopija zahteva odn. žalbe, kopija zahteva o naknadnom traženju i dokazi o predaji ovih podnesaka nadležnom organu.
- 110 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Iz sadržine tužbe, koju je tužilja podnela Upravnom sudu 27.09.2010. godine, vidi se da je podnosi zbog "ćutanja uprave": podnela je žalbu Žalbenoj komisiji sudova protiv naznačenog rešenja
nadležnog Osnovnog suda od 15.07.2010. godine, o kojoj nije odlučeno u zakonom propisanom roku od 30 dana. Smatra da su se, saglasno odredbi člana 143. stav 2. Zakona o državnim službenicima i člana 8. i člana 22. stav 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, stekli uslovi za pokretanje upravnog spora zbog nedonošenja rešenja po žalbi, pa predlaže da sud tužbu uvaži i sam reši
ovu upravnu stvar – tj. poništi navedeno rešenje.
Uz tužbu je dostavila prvostepeno rešenje i tekst žalbe, ali nije dostavila dokaz da je žalbu dostavila Osnovnom sudu za Žalbenu komisiju, neposredno ili putem pošte preporučeno, kao ni zahtev
upućen Žalbenoj komisiji da u daljem roku od sedam dana odluči po njenoj žalbi.
U postupku prethodnog ispitivanja tužbe, Upravni sud je našao da tužbu treba odbaciti.
Odredbom člana 143. stav 1. Zakona o državnim službenicima, propisano je da je žalbena komisija dužna da o žalbi odluči u roku od 30 dana od dana njenog prijema, inače se smatra da je žalba
odbijena. Stavom 3. istog člana propisano je da se protiv odluke žalbene komisije može pokrenuti
upravni spor.
Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima propisano je da, ako drugostepeni organ,
u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po
žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu
zbog nedonošenja zahtevanog akta.
Odredbom člana 22. stav 3. Zakona o upravnim sporovima propisano je da se uz tužbu zbog
"ćutanja uprave" prilaže kopija zahteva odn. žalbe, kopija zahteva o naknadnom traženju iz člana
19. ovog Zakona i dokaz o predaji ovih podnesaka nadležnom organu.
Kako tužilja uz tužbu nije priložila potrebne dokaze, a odredbom člana 26. stav 1. tačka 3. Zakona o
upravnim sporovima je propisano da će sudija pojedinac rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da uz tužbu
podnetu zbog "ćutanja uprave" nisu priloženi svi dokazi - odlučeno je kao u dispozitivu rešenja.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 9 U. 27260/10 od 21.01.2011. godine)
ODLOŽENO DEJSTVO TUŽBE
(Član 23. Zakona o upravnim sporovima)
219.
Razlog za odlaganje izvršenja upravnog akta do donošenja presude u upravnom sporu
predstavlja nemogućnost plaćanja godišnje naknade za korišćenje radio frekvencije za baznu
radio stanicu po dodeljenom kanalu, koja za posledicu ima oduzimanje dozvole za rad stanice.
Iz obrazloženja:
Tužilac je, kao dokaz uz zahtev za odlaganje izvršenja konačnog rešenja, priložio fotokopiju bilansa stanja na dan 31.12.2010. godine (iz koga se vidi da je neto gubitak podnosioca zahteva pre
oporezivanja za period 01.01. do 31.12.2010. godine 66.586.000,oo dinara) i fotokopiju bilansa
- 111 -
UPRAVNO PRAVO
uspeha od 01.01. do 31.12.2010. godine, koji su registrovani u Agenciji za privredne registre. Priložio je i fotokopiju potvrde o registraciji redovnog godišnjeg finansijskog izveštaja za 2010. godinu,
izdatu od Agencije za privredne registre, registar finansijskih izveštaja i podataka o bonitetu pravnih
lica i preduzetnika, interni bilans stanja i bilans uspeha, fotokopiju internog bilansa stanja na dan
30.06.2011. godine i fotokopiju internog bilansa uspeha za period od 01.01. do 30.06.2011. godine.
Predložio je da sud predlog usvoji i odloži izvršenje rešenja do donošenja presude u ovoj stvari.
Upravni sud je - ocenjujući osnovanost zahteva podnosioca za odlaganje izvršenja - našao da su
za to ispunjeni uslovi, kumulativno propisani odredbom član 23. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. Naime, izvršenjem osporenog rešenja, kojim se potražuje novčani iznos od 4.731.336,99 dinara, za podnosioca zahteva bi nastupila šteta sa nesagledivim posledicama, koja se pre svega ogleda u
onemogućavanju tužioca da obavlja delatnost zbog nemogućnosti plaćanja iznosa naknade utvrđenog osporenim rešenjem. To bi nesumljivo dovelo do pokretanja postupka za oduzimanje dozvole
za rad radio stanice, uz mogućnost i njenog definitivnog oduzimanja.
Sud je takođe ocenio i da odlaganje izvršenja osporenog rešenja nije protivno javnom interesu,
niti bi se odlaganjem nanela veća ili nenaknadiva šteta protivnoj stranci odn. zainteresovanom licu.
Iz tih razloga je doneo rešenje o odlaganju izvršenja konačnog i izvršnog upravnog akta do donošenja odluke po tužbi.
(Iz Rešenja Upravnog suda, U. 9064/2011 od 17.08.2011. godine)
220.
Kod donošenja rešenja o odložnom dejstvu podnete tužbe u upravnom sporu značaj ima
utvrđivanje pravnog položaja koji je tužilac kao stranka imao u postupku po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
Iz obrazloženja:
Upravni sud je - oenjujući osnovanost zahteva podnosioca za odlaganje izvršenja - našao da su za to
ispunjeni uslovi, kumulativno propisani odredbom člana 23. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
Odlaganje izvršenja osporenog rešenja nije protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela
veća ili nenadoknadiva šteta protivnoj stranci odn. zainteresovanom licu, a izvršenje osporenog rešenja
bi podnosiocu zahteva nanelo štetu koja bi se teško mogla nadoknaditi, budući da sud smatra da se osnovano zahtevom ukazuje da bi mogući gubitak od samo procenta njegovih prihoda, a do koga bi dovelo
obelodonjivanje njegove marketinške i prodajne strategije, bio teško nadoknadiv na kraći rok i da bi to
nesumnjivo zahtevalo dodatna ulaganja za povratak na prethodno ostvareni nivo prihoda.
Pošto je činjenica da sporno pitanje u ovoj pravnoj stvari predstavlja utvrđivanje pravnog položaja tužioca u postupku pokrenutom po zahtevu za slobodan pristup informacijama od javnog značaja, koje može biti rešeno tek u postupku odlučivanja po tužbi tužioca, sud je odložio izvršenje
osporenog rešenja do donošenja odluke po tužbi, imajući u vidu iznetu argumentaciju.
(Iz Rešenja Upravnog suda, U. 12001/2011 od 07.11.2011. godine)
221.
Kada se traži odlaganje izvršenja pre podnošenja tužbe, stranka je dužna da uz taj zahtev
priloži prvostepeno rešenje, izjavljenu žalbu i dokaz da je žalba podneta, budući da, ukoliko
- 112 -
UPRAVNO PRAVO
ista nije izjavljena, istekom roka za njeno podnošenje nastupila bi pravnosnažnost i izvršnost
rešenja i prestao razlog za odlaganje izvršenja u upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 23. stav 2. Zakona o upravnim sporovima (ZUS) propisano je da, po zahtevu tužioca, sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u
upravnoj stvari, do donošenja sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško mogla nadoknaditi, a odlaganje nije protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela
veća ili nenadoknadiva šteta protivnoj stranci, odnosno zainteresovanom licu. Izuzetno, stranka
iz upravnog postupka može tražiti odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe u
slučaju hitnosti, i kada je izjavljena žalba koja po zakonu nema odložno dejstvo, a postupak po
žalbi nije okončan.
Kako iz podnetog zahteva i dokaza priloženih uz isti proizlazi da podnosilac zahteva nije sudu
dostavio dokaz da je izjavljena žalba protiv prvostepenog rešenja, to, po nalaženju Upravnog suda,
podnosilac zahteva nije pružio dokaze da su ispunjeni uslovi iz odredbe člana 23. stav 2. ZUS za
podnošenje zahteva za odlaganje izvršenja upravnog akta. Po shvatanju ovog suda, kada se traži odlaganje izvršenja pre podnošenja tužbe, stranka je dužna da uz taj zahtev priloži prvostepeno rešenje, izjavljenu žalbu i dokaz da je žalba podneta, budući da, ukoliko ista nije izjavljena, istekom roka za njeno podnošenje nastupila bi pravnosnažnost i izvršnost rešenja i prestao razlog za odlaganje
izvršenja u upravnom sporu.
(Iz Rešenja Upravnog suda Srbije, U. 96/11 od 17.08.2011. godine)
222.
Ako je podnosilac zahteva podneo zahtev za legalizaciju u zakonom propisanom roku tada
su ispunjeni uslovi za odlaganje izvršenja rešenja o rušenju bespravno izgrađenog objekta.
Iz obrazloženja:
Predlagač je u zahtevu za odlaganje izvršenja naveo da je naložena mera nezakonita jer je podneo
zahtev za legalizaciju, uz napomenu da je u ovoj upravnoj stvari Sekretarijat za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju, već jednom poništio rešenje i predmet vraćao na ponovni postupak, ali Odeljenje za građevinsku inspekciju je iznova donelo identično rešenje, bez pretresanja pitanja koje je naložio drugostepeni organ u pomenutom rešenju od 01.06.2010. godine. Ističe da takvo postupanje nadležnog organa, koje je usmereno na hitno rušenje drvene platforme koja se nalazi u dvorištu
kuće a za koju je i blagovremeno podnet zahtev za legalizaciju, može dovesti do nastupanja nenadoknadive materijalne štete, zbog čega treba dozvoliti odlaganje izvršenja, jer se ono ne protivi javnom interesu niti interesima trećih lica - predmetni objekat ne ugrožava ničiji interes.
U dopuni zahteva za odlaganje izvršenja rešenja od 12.07.2010. godine, podnosilac je dostavio i
dokaz o podnetom zahtevu za legalizaciju navedenih objekata letnje bašte, koji je predao opštini dana 20.01.2010. godine i u kome su navedeni sporni objekti.
Razmatrajući zahtev za odlaganje izvršenja upravnog akta, Upravni sud je našao da je isti osnovan.
Odredbom člana 23. st. 2. i 3. tač. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima propisano je da po zahtevu tužioca sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u
upravnoj stvari do donošenja sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo štetu koja bi se teško mogla na- 113 -
UPRAVNO PRAVO
doknaditi a odlaganje nije protivno javnom interesu niti bi se odlaganjem nanela veća ili nenadoknadiva šteta protivnoj stranci, odnosno zainteresovanom licu.
Izuzetno, stranka iz upravnog postupka može tražiti odlaganje izvršenja upravnog akta i pre
podnošenja tužbe u slučaju hitnosti, kada je izjavljena žalba koja po zakonu nema odloženo dejstvo,
a postupak po žalbi nije okončan.
Uz podneti zahtev podnosilac je podneo i žalbu na rešenje Odeljenja za građevinsku inspekciju
od 30.06.2010. godine, podnetu Sekretarijatu za imovinsko-pravne poslove i građevinsku inspekciju, o kojoj još nije odlučeno.
Po stavu Upravnog suda, a nalazeći da je podnosilac dokazima i zahtevom za legalizaciju podnetim uz zahtev, učinio verovatnim da su ispunjeni uslovi u pogledu štete koja bi mu izvršenjem
upravnog akta bila naneta, a koja bi se teško mogla nadoknaditi, imajući u vidu da odlaganjem izvršenja protivnoj stranci ne bi bila naneta veća ili nenadoknadiva šteta, niti je, po oceni suda, ovakvo
odlaganje protivno javnom interesu, Upravni sud je primenom odredbe člana 23. stav 4. Zakona o
upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu rešenja.
(Iz Rešenja Upravnog suda 54/10 od 13.07.2010. godine)
223.
Izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari sud će
odložiti, do donošenja sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško
mogla naknaditi, a odlaganje nije protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela šteta
protivnoj stranci.
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 23. stav 2. Zakona o upravnim sporovima propisana je mogućnost da po
zahtevu tužioca sud odloži izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u
upravnoj stvari, do donošenja sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi se teško
mogla nadoknaditi, a odlaganje nije protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela veća ili
nenadoknadiva šteta protivnoj stranci, odnosno zainteresovanom licu.
Iz navedene odredbe Zakona jasno proizlazi da je prvi, od tri kumulativno propisana uslova
za odlaganje izvršenja, da bi izvršenje rešenja nanelo tužiocu štetu koja bi se teško mogla
nadoknaditi. Kako tužilac u zahtevu navodi da bi izvršenje rešenja moglo prouzrokovati
značajnu materijalnu štetu i narušiti ugled koji on ima na tržištu, odnosno nastupanje
materijalne štete smatra mogućim, a ne izvesnim, i u tom pravcu ne pruža bilo kakve dokaze,
sud nalazi da navedeni uslov za odlaganje izvršenja konačnog upravnog akta nije ispunjen. Ne
može se prihvatiti ni navod tužioca da odlaganje izvršenja nije protivno javnom interesu, budući
da su tužiocu naložene mere u cilju otklanjanja zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu. Pri
tom, zloupotreba dominantnog položaja na tržištu predstavlja povredu konkurencije, čija je
zaštita u javnom interesu uređena Zakonom o zaštiti konkurencije, koji se primenjuje na osnovu
odredbe člana 74. novog Zakona, odnosno radi obezbeđenja ravnopravnosti učesnika na tržištu,
a u cilju podsticanja ekonomske efikasnosti i ostvarivanja ekonomskog blagostanja društva u
celini, naročito potrošača.
(Iz Rešenja Upravnog suda, U. 17635/10 od 18.02.2010. godine)
- 114 -
UPRAVNO PRAVO
224.
Postupak se obustavlja ako podnosilac zahteva odustane od zahteva za odlaganje izvršenja
rešenja.
Iz obrazloženja:
Dana 01.07.2010. godine podnosilac zahteva je Upravnom sudu podneo zahtev za odlaganje izvršenja pre podnošenja tužbe.
Podneskom, koji je u Upravnom sudu primljen dana 09.08.2010. godine, podnosilac zahteva je
obavestio sud da povlači zahtev za odlaganje izvršenja.
Stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i pre podnošenja tužbe - član 23. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.
S obzirom da je podnosilac zahteva za odlaganje izvršenja odustao od zahteva, to je sud - primenom člana 32. stav 2. a u vezi sa članom 23. stav 4. Zakona o upravnim sporovima - odlučio kao u
dispozitivu ovog rešenja.
(Iz Rešenja Upravnog suda 50/10 od 26.08.2010. godine)
225.
Nisu ispunjeni uslovi iz člana 23. stav 3. tačka 2. Zakona o upravnim sporovima za odlaganje izvršenja prvostepenog rešenja koje nije konačno i iz koga se ne vidi da žalba ne odlaže izvršenje.
Iz obrazloženja:
Po zahtevu tužioca, sud može odložiti izvršenje konačnog upravnog akta kojim je meritorno odlučeno u upravnoj stvari do donošenja sudske odluke, ako bi izvršenje nanelo tužiocu štetu koja bi
se teško mogla nadoknaditi a odlaganje nije protivno javnom interesu, niti bi se odlaganjem nanela
veća ili nenadoknadiva šteta protivnoj strani, odnosno zainteresovanom licu - član 23. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
Izuzetno, stranka iz upravnog postupka može tražiti od suda odlaganje izvršenja upravnog akta i
pre podnošenja tužbe kada je izjavljena žalba koja po zakonu nema odložno dejstvo, a postupak po
žalbi nije okončan - član 23. stav 3. Zakona o upravnim sporovima.
Kako je u zahtevu za odlaganje izvršenja podnosilac zahteva tražio odlaganje izvršenja rešenja
prvostepenog organa, koje rešenje nije konačno, i iz koga se ne vidi da žalba ne odlaže izvršenje rešenja, to - po oceni ovog suda - u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 23. stav 3. tačka
2. Zakona o upravnim sporovima za odlaganje izvršenja navedenog rešenja.
(Iz Rešenja Upravnog suda 13/10 od 3.04.2010. godine)
RAZLOZI ZA POKRETANJE UPRAVNOG SPORA
(Član 24. Zakona o upravnim sporovima)
- 115 -
UPRAVNO PRAVO
226.
Nema "ćutanja uprave", kada je po žalbi tužioca izjavljenoj na prvostepeno rešenje odlučeno rešenjem tuženog organa.
Iz obrazloženja:
Upravni sud je našao da je tužba neosnovana. Naime, uvidom u spise predmeta sud je utvrdio da je tuženi organ doneo rešenje po žalbi izjavljenoj protiv rešenja MUP-a RS - navedene
Policijske uprave od 27.04.2009. godine, te da je tužilac podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije
dana 26.08.2009. godine, koja je zavedena pod U. 6181/09, kojom je pokrenuo upravni spor radi
poništaja rešenja Žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 17.06.2009. godine, a kojim je
odbijena žalba tužioca izjavljena na rešenje prvostepenog organa od 27.04.2009. godine - kao
neosnovana.
Stoga sud nalazi da, u konkretnom slučaju nema "ćutanja uprave", jer je po žalbi tužioca izjavljenoj na prvostepeno rešenje odlučeno rešenjem tuženog organa br. 795-120-0100253/2009-01 od 17.06.2009. godine, koje rešenje tužilac osporava tužbom u predmetu Upravnog suda 17 U. 11287/10, preuzetom od Vrhovnog suda Srbije, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana
24. Zakona o upravnim sporovima za donošenje presude kojom će se uvažiti tužba i odrediti da
nadležni organ odluči po žalbi stranke i donese rešenje.
(Iz Presude Upravnog suda 10261/10 od 16.12.2010. godine)
ODBACIVANJE TUŽBE IZ DRUGIH ZAKONSKIH RAZLOGA
(Član 26. Zakona o upravnim sporovima)
227.
Svojstvo staraoca prestaje smrću štićenika. Time se gasi i njegovo pravo da, u ime i za račun štićenika, izda punomoćje advokatu za njegovo zastupanje u upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Upravni sud je u postupku prethodnog ispitivanja tužbe našao da bi je trebalo odbaciti.
Uvidom u spise predmeta sud je utvrdio da je lice koje je u tužbi označeno kao tužilac umrlo
24.03.2010. godine, što se dokazuje izvodom iz matične knjige umrlih. Imenovani advokat je tužbu
podneo 03.11.2011. godine, po punomoćju izdatog od strane staraoca dana 09.08.2011. godine tj.
nakon smrti štićenika.
Međutim, pošto smrću štićenika prestaje svojstvo staraoca (čime mu se gasi i pravo da, u ime i
za račun štićenika, izda punomoćje za zastupanje u upravnom sporu) a u situaciji kada je stranka staralac dala punomoćje da punomoćnik u ime štićenika, koji je pre toga preminuo, vodi postupak podnosilac tužbe nije bio ovlašćen za podnošenje tužbe.
Relevantne odredbe:
- 116 -
UPRAVNO PRAVO
Sudija pojedinac će rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da se upravnim aktom koji se tužbom
osporava ne dira u očigledno pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovani interes - član 26. stav
1. tačka 4. Zakona o upravnim sporovima.
Ako sudija pojedinac propusti da odbaci tužbu iz razloga iz stava 1. ovog člana, to će učiniti veće suda - član 26. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
Kako punomoćnik nije imao ovlašćenje da podnese tužbu sudu, a očigledno je da se upravnim
aktom koji se tužbom osporava ne dira u njegovo pravo ili na zakonu zasnovan interes, Upravni sud
je, primenom naznačenih odredbi - odlučio kao u dispozitivu rešenja.
(Iz Rešenja Upravnog suda, U. 12076/2011 od 10.09.2012. godine)
228.
Rešenje protiv koga je zakonom isključena mogućnost vođenja upravnog spora ne predstavlja akt o čijoj zakonitosti se odlučuje u upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Tužilac je podneo tužbu Upravnom sudu protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije od 07.10.2010. godine, kojim je odbijena njegova žalba izjavljena protiv rešenja Policijske uprave za grad Beograd - Policijske stanice Novi Beograd, od 12.07.2010. godine, kojim je odlučeno da se od tužioca oduzme odobrenje za držanje trofejnog oružja do okončanja prekršajnog postupka koji se protiv imenovanog vodi. U rešenju je data pouka da protiv ovog rešenja žalba nije dopuštena, niti se protiv istog može voditi upravni spor.
Postupajući po podnetoj tužbi, Upravni sud je našao da tužbu treba odbaciti kao nedopuštenu.
Naime, odredbom člana 24. Zakona o oružju i municiji propisano je da će oružni list, odnosno
odobrenje za držanje oružja, oružje i municiju, nadležni organ oduzeti ako nastupi koji od razloga iz
člana 8. st. 1. i 2. ovog zakona. Rešenje kojim se oduzima oružni list odn. odobrenje za držanje
oružja, oružje i municija, sadrži razloge iz stava 1. ovog člana. Protiv rešenja iz stava 2. ovog člana
može se izjaviti žalba ministru unutrašnjih poslova u roku od 15 dana od dana uručenja rešenja, a
protiv rešenja donetog po žalbi ne može se voditi upravni spor.
Kako je navedenom odredbom ovog zakona izričito propisano da se protiv rešenja donetog po žalbi
ne može voditi upravni spor, sud je našao da akt koji se tužbom osporava ne predstavlja akt o čijoj se zakonitosti odlučuje u upravnom sporu, pa je odlučio kao u dispozitivu rešenja, primenom odredbe člana
26. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, a na osnovu odredbe člana 26. stav 1. tačka 2. istog Zakona.
(Iz Rešenja Upravnog suda 29364/10 od 21.01.2011. godine)
229.
Podnosilac tužbe ima pravo na prigovor samo protiv rešenja o odbačaju tužbe koje je doneo sudija pojedinac, a ne i protiv rešenja koje donese veće suda.
Iz obrazloženja:
Posebno veće suda je, ocenjujući dozvoljenost izjavljenog pravnog sredstva, našlo da prigovor
treba odbaciti.
- 117 -
UPRAVNO PRAVO
Sudija pojedinac će rešenjem odbaciti tužbu kao neurednu ukoliko tužilac u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke u tužbi koji sprečavaju rad suda - član 25. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
Sudija pojedinac će rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da postoje zakonski razlozi propisani
tač. 1. do 7. istog stava - član 26. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.
Pored sudije pojedinca, rešenje o odbačaju tužbe može doneti i veće suda prema odredbama člana 25. stav 3. (neuredna tužba) i člana 26. stav 2. iz razloga propisanih članom 26. stav 1. tač. 1. do
7. istog Zakona.
Prema članu 27. ZUS, podnosilac tužbe ima pravo na prigovor protiv rešenja sudije pojedinca
kojim je njegova tužba odbačena, a po čl. 25. i 26. Zakona, o prigovoru odlučuje posebno veće suda
sastavljeno od troje sudija posle održane usmene javne rasprave, ako je podnosilac prigovora zahtevao održavanje rasprave; posle održane usmene javne rasprave ili u nejavnoj sednici, posebno veće
suda o prigovoru odlučuje rešenjem i prigovor može odbaciti, ako je izjavljen neblagovremeno ili
od neovlašćenog lica, može ga odbiti ili uvažiti prigovor i poništiti rešenje o odbacivanju tužbe član 27. Zakona o upravnim sporovima.
U konkretnom slučaju, rešenje o odbačaju tužbe donelo je veće Upravnog suda primenom odredbe člana 26. stav 2., a u vezi sa stavom 1. tačka 1. istog člana i rešenje je potpisao predsednik veća. Kako podnosilac tužbe, prema navedenim zakonskim propisima, ima pravo na prigovor samo
protiv rešenja o odbačaju tužbe koje je doneo sudija pojedinac, a ne i protiv rešenja koje donese veće suda, po oceni posebnog veća Upravnog suda podneti prigovor izjavljen protiv rešenja koje je
donelo veće suda nije dozvoljen. Posebno veće suda nije prihvatilo navod podnosioca prigovora da
ima pravo na prigovor protiv rešenja veća kojim se tužba odbacuje po članu 26. Zakona o upravnim
sporovima, jer pravo na prigovor po izričitom zakonskom tekstu podnosilac tužbe ima samo kada je
rešenje o odbačaju tužbe doneo sudija pojedinac.
Primenom člana 27. stav 1. ovog Zakona a iz navedenih razloga, odlučeno je kao u dispozitivu rešenja.
Posebno veće suda nije održalo usmenu javnu raspravu, kako je to podnosilac prigovora zahtevao, jer se u konkretnom slučaju ne radi o situaciji iz člana 27. st. 4., 5. i 6. Zakona o upravnim sporovima, da bi posebno veće suda bilo u obavezi da održi usmenu javnu raspravu po zahtevu stranke,
budući da je prethodno ocenjivalo samo dozvoljenost izjavljenog prigovora.
(Iz Rešenja Upravnog suda 8/10 od 13.10.2010. godine)
PONIŠTENJE UPRAVNOG AKTA U PRETHODNOM
POSTUPKU
(Član 28. Zakona o upravnim sporovima)
230.
Zakonom propisani uslovi za poništaj akta u prethodnom postupku i bez dostavljanja tužbe na odgovor ispunjeni su kada rešenje kolegijalnog organa ne potpiše njegov predsedavajući, već neko drugo lice "za predsednika".
Iz obrazloženja:
Osporeno rešenje donela je Komisija za zaštitu prava Uprave za javne nabavke Republike Srbije, kao kolegijalni organ, a na mestu za potpis ovlašćenog službenog lica tuženog organa - predsed- 118 -
UPRAVNO PRAVO
nika komisije rešenje je potpisalo drugo lice, čiji je potpis nečitak, uz navode "za predsednika".
Ovaj potpis je overen pečatom tuženog organa.
Prema odredbi člana 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku - pismeno rešenje, između ostalog, sadrži potpis službenog lica i pečat organa.
Odredbom člana 197. stav 1. istog Zakona je propisano da uvod rešenja sadrži naziv organa koji
donosi rešenje i propis o nadležnosti tog organa, a odredbom člana 201. stav 2. je propisano da rešenje koje je doneo kolegijalni organ potpisuje predsedavajući, ako zakonom ili drugim propisom nije
drukčije određeno.
Kako osporeno rešenje nije potpisao predsedavajući kolegijalnog organa koji je rešenje doneo, čiji su ime i prezime označeni, već neko drugo lice, sud je našao da su pri donošenju osporenog rešenja učinjene bitne povrede pravila postupka iz člana 196. stav 3. u vezi člana 201.
stav 2. ovog Zakona, koje je u ponovnom postupku potrebno otkloniti. Ovlašćenje drugog lica
ili propis koji to određuje za donošenje i potpisavanje rešenja, po stavu suda, mora da bude
označeno u uvodu rešenja saglasno odredbi člana 197. stav 1. u vezi člana 285. Zakona o opštem upravnom postupku, jer rešenje može da potpiše samo službeno lice koje je zakonom ovlašćeno da ga donese, a ukoliko je to ovlašćenje prenelo na drugo lice u skladu sa zakonom, broj i
datum tog ovlašćenja moraju da budu označeni u uvodu rešenja.
Imajući u vidu da osporeno rešenje sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim delovima, koji
akt čine očigledno nezakonitim, Upravni sud je - primenom odredbe člana 28. stav 1. u vezi člana
40. stav 2. Zakona o upravnim sporovima - odlučio kao u dispozitivu presude.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 10 U. 17922/10 od 10.02.2011. godine)
231.
Eventualno oslobođenje organa dužnosti da u obrazloženju rešenja izloži razloge kojima
se rukovodio pri donošenju rešenja ne podrazumeva i mogućnost donošenje rešenja bez obrazloženja, kao obaveznog dela svakog pisanog rešenja.
Iz obrazloženja:
Upravni sud je - postupajući po podnetoj tužbi, u smislu odredbe člana 28. stav 1. Zakona o
upravnim sporovima - našao da osporeni upravni akt sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim
delovima, koji akt čine očigledno nezakonitim.
Odredbom člana 54. stav 14. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, na osnovu
koga je doneto osporeno rešenje, propisano je da je rešenje o imenovanju, odnosno razrešenju organa upravljanja, konačno u upravnom postupku. Odredbom člana 53. stav 2. istog Zakona, propisano
je da je organ upravljanja u školi školski odbor.
Prema odredbi, kojom su propisani oblik i sastavni delovi rešenja, pismeno rešenje doneto u
upravnom postupku mora da sadrži: uvod, dispozitiv (izreku), obrazloženje, uputstvo o pravnom
sredstvu, naziv organa sa brojem i datumom rešenja, potpis službenog lica i pečat organa; u slučajevima predviđenim zakonom ili drugim propisom, rešenje ne mora da sadrži pojedine od tih delova član 196. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.
Kada je nadležni organ zakonom ili drugim propisom ovlašćen da reši upravnu stvar po slobodnoj
oceni, dužan je da u obrazloženju, pored podataka iz stava 2. ovog člana, navede taj propis i da izloži razlo- 119 -
UPRAVNO PRAVO
ge kojima se pri donošenju rešenja rukovodio; ti razlozi se ne moraju navesti u rešenju kada je to u javnom
interesu zakonom izričito predviđeno - član 199. stav 2. i 3. Zakona o opštem upravnom postupku.
Imajući u vidu sadržinu citiranih odredbi, Upravni sud nalazi da je osporeno rešenje doneto suprotno odredbama člana 196. stav 3. i člana 199. stav 3. ovog Zakona, jer ne sadrži obrazloženje,
kao obavezni deo svakog pisanog rešenja, propisan ovim odredbama. Prema iznetim odredbama,
obrazloženje mora da sadrži i rešenje nadležnog organa koji je zakonom ili drugim propisom ovlašćen da reši upravnu stvar po slobodnoj oceni, a eventualno oslobođenje organa dužnosti da u obrazloženju takvog rešenja izloži razloge kojima se rukovodio pri donošenju rešenja ne podrazumeva i
mogućnost donošenje rešenja bez obrazloženja, kao obaveznog dela svakog pisanog rešenja, sa sadržinom propisanom citiranom odredbom člana 199. pomenutog Zakona.
Nalazeći da osporeno rešenje sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim delovima, koji ga čine
očigledno nezakonitim, Upravni sud je ovo rešenje poništio bez dostavljanja tužbe na odgovor zainteresovanim licima, u smislu člana 28. stav 1. Zakona (ako sud nađe da osporeni upravni akt sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim delovima, koji akt čine očigledno nezakonitim, može presudom
poništiti akt i bez dostavljanja tužbe na odgovor, uz pozivanje tuženog da se prethodno izjasni).
(Iz Presude Upravnog suda 24990/10 od 22.10.2010. godine)
UTVRĐIVANJE ČINJENICA NA RASPRAVI
(Član 33. Zakona o upravnim sporovima)
232.
Ako predmet spora ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja sud može odluku doneti na osnovu spisa predmeta, bez održavanja javne rasprave.
Iz obrazloženja:
S obzirom da se tužbom osporava zakonitost rešenja tuženog organa u delu koji se odnosi na povrede pravila postupka, pogrešnu ocenu dokaza i pogrešnu primenu materijalnog prava, sud je ovaj spor rešio bez održavanja javne rasprave, u smislu člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima.
Dakle, predmet spora ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka i posebno utvrđivanje činjeničnog stanja pa je sud mogao odluku doneti na osnovu spisa predmeta, bez održavanja javne rasprave.
(Iz Presude Upravnog suda 16856/10 od 22.07.2010. godine)
PRESUDE DONETE U SPORU ZBOG
ĆUTANJA UPRAVE
(Član 44. Zakona o upravnim sporovima)
233.
Drugostepeni organ nije oslobođen obaveze da donese odluku po žalbi stranke, izjavljenoj
zbog ćutanja prvostepenog organa zbog činjenice da je prvostepeni organ, posle podnošenja
žalbe i tužbe zbog "ćutanja uprave" doneo rešenje po zahtevu stranke.
- 120 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Tužilac je podneo tužbu protiv tuženog organa zbog nedonošenja odluke po izjavljenoj žalbi, sa
zahtevom da ga sud obaveže da donese odluku po žalbi.
Upravni sud je našao da je tužba osnovana i da je tuženi organ bio dužan da po njegovoj žalbi
odluči, jer neizdavanje prvostepenog rešenja predstavlja negativno rešenje tj. odbijanje zahteva
stranke. Naime, odredbom člana 208. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku propisano je da,
ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen. Činjenica da je prvostepeni organ posle podnošenja žalbe i tužbe u upravnom sporu doneo rešenje ne oslobađa tuženi organ obaveze da odluči po žalbi tužioca izjavljenoj zbog "ćutanja uprave".
Kako tuženi organ u zakonom propisanom roku nije odlučio po žalbi tužioca, Upravni sud je našao da je tužba tužioca osnovana, pa je - primenom odredbe člana 44. Zakona o upravnim sporovima - odlučio kao u dispozitivu presude.
(Iz Presude Upravnog suda, 9 U. 23869/10 od 11.02.2011. godine)
PRESUDA UPRAVNOG SUDA KOJI NIJE ODLUČIVAO U
SPORU PUNE JURISDIKCIJE I ZAHTEV ZA PREISPITIVANJE
(Član 49. Zakona o upravnim sporovima)
234.
U postupku vođenom za zaštitu prava prema Zakonu o javnim nabavkama, protiv presude
Upravnog suda nije dozvoljen zahtev za preispitivanje presude.
Iz obrazloženja:
Protiv odluke naručioca o izboru najpovoljnije ponude - kao prvostepene - može mu se podneti
zahtev za zaštitu prava u roku od osam dana od dana njenog prijema. Naručilac o podnetom zahtevu
za zaštitu prava odlučuje u svojstvu prvostepenog organa i sve njegove aktivnosti s tim u vezi se
mogu podvesti pod rad prvostepenog organa po žalbi, saglasno odredbama čl. 224. do 229. Zakona
o opštem upravnom postupku.
Republička komisija o podnetom zahtevu za zaštitu prava odlučuje o svojstvu drugostepenog organa (u smislu člana 117. Zakona o javnim nabavkama) i može ga – u slučaju da je on
osnovan - usvojiti i u celini ili delimično poništi postupak javne nabavke. Pri tome, ima i mogućnost da otkloni propuste u radu prvostepenog organa po zahtevu za zaštitu prava, a što se
može podvesti pod rad drugostepenog organa po žalbi - saglasno članu 229. Zakona o opštem
upravnom postupku.
Kako osporeno rešenje Republičke komisije za zaštitu prava, čija je zakonitost ocenjena pobijanom presudom Upravnog suda, predstavlja odluku drugostepenog organa, to nisu ispunjeni procesni
uslovi propisani stavom 2. člana 49. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje vanrednog pravnog sredstva. Naime, zahtev za preispitivanje nije predviđen zakonom u ovoj upravnoj stvari Upravni sud nije odlučivao u punoj jurisdikciji i u upravnom postupku nije bilo isključeno dvostepeno odlučivanje.
(Iz Rešenja Vrhovnog kasacionog suda, Uzp. 61/2012 od 23.11.2012. godine)
- 121 -
UPRAVNO PRAVO
ZAHTEV ZA PREISPITIVANJE SUDSKE ODLUKE
- ROK
(Član 51. Zakona o upravnim sporovima)
235.
Ponavljanje upravno-sudskog postupka, kad zainteresovanom licu nije bila data mogućnot
da učestvuje u upravnom sporu, može da traži samo to lice, a ne i stranka koja je imala pravni
položaj tužioca u upravnom sporu.
Iz obrazloženja:
Postupak, okončan presudom ili rešenjem, ponoviće se na zahtev stranke, ako zainteresovanom
licu nije data mogućnost da učestvuje u upravnom sporu - član 51. stav 1. tačka 6. Zakona o upravnim sporovima.
Zainteresovano lice je treće lice kome bi poništaj osporenog upravnog akta neposredno bio na
štetu - član 15. Zakona o upravnim sporovima.
Sud će rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da stranka nije učinila bar verovatnim postojanje zakonskog osnova za ponavljanje postupka - član 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.
Kako je tužilac u upravno-sudskom postupku, čije ponavljanje traži, imao pravni položaj tužioca, a ne zainteresovanog lica, to navodima iz tužbe nije učinio ni verovatnim postojanje zakonskog
osnova za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Vrhovnog suda Srbije, u kome nije bilo zainteresovanih lica.
Iz iznetih razloga, s obzirom na odredbu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučeno je kao u dispozitivu rešenja.
(Iz Rešenja Upravnog suda 32/10 od 29.09.2010. godine)
RAZLOZI PONAVLJANJA POSTUPKA
(Član 56. Zakona o upravnim sporovima)
236.
Nema shodne primene Zakona o parničnom postupku u postupku po tužbi za ponavljanje
upravno-sudskog postupka.
Iz obrazloženja:
Predmetna naznačena odluka Ustavnog suda od 10.12.2010. godine, kojom je usvojena ustavna žalba tužilje i utvrđeno da je u parničnom postupku, koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u naznačenom predmetu (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu), povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije (i naloženo Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični
postupak po tužbi podnositeljke ustavne žalbe u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem mogućem ro- 122 -
UPRAVNO PRAVO
ku) - nije od značaja za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, jer ne predstavlja razlog za ponavljanje
upravno-sudskog postupka, propisan odredbom člana 56. Zakona o upravnim sporovima.
Takođe nije od značaja u ovoj upravnoj stvari činjenica da je odredbom člana 422. tačka 11.
Zakona o parničnom postupku propisano da se pravosnažno završen postupak može ponoviti po
predlogu stranke ako je, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjiskog prava i slobode zajemčene Ustavom u parničnom postupku. Ovo
zbog toga što je odredbom člana 74. Zakona o upravnim sporovima propisano da se samo na pitanja postupka rešavanja upravnih sporova koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju
odredbe zakona kojim se uređuje parnični postupak.
Kako je ponavljanje upravno-sudskog postupka u celini regulisano Zakonom o upravnim sporovima, kojim su - u članu 56. - taksativno navedeni razlozi ponavljanja, Upravni sud smatra da u
ovom slučaju nema mesta shodnoj primeni odredaba Zakona o parničnom postupku, koje se odnose
na ponavljanje parničnog postupka odn. da odluka Ustavnog suda, na koju se tužilja poziva, ne
predstavlja zakonom propisan razlog za ponavljanje upravno-sudskog postupka.
Kako tužilja navodima tužbe i dokazima dostavljenim uz tužbu nije učinila ni verovatnim razloge postojanje zakonskog osnova za ponavljanje upravno-sudskog postupka, Upravni sud je odlučio
kao u dispozitivu rešenja, primenom odredbe člana 60. Zakona o upravnim sporovima.
(Iz Rešenja Upravnog suda, 9 Up. 15/11 od 19.05.2011.)
SADRŽINA TUŽBE ZA PONAVLJANJE
POSTUPKA
(Član 59. Zakona o upravnim sporovima)
237.
Kada tužilac umre u toku trajanja upravnog spora, postupak po tužbi se prekida po sili
zakona, a rešenje kojim se postupak prekida ima samo deklarativno dejstvo.
Iz obrazloženja:
Po shvatanju Upravnog suda, kada u toku trajanja upravno-sudskog spora tužilac umre. postupak po tužbi se prekida po sili zakona primenom odredbe člana 214. stav 1. tačka 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP), kojom je propisano da se postupak prekida kad stranka umre. Postupak se
prekida po sili zakona, jer se radi o pravnoj normi imperativne prirode, a sud po službenoj dužnosti
donosi rešenje kojim se utvrđuje prekid postupka i koje ima deklarativno dejstvo. Citirana odredba
člana 214. stav 1. tačka 1. kao i odredbe čl. 216. i 217. stav 1. ZPP, primenjuju se na osnovu odredbe člana 59. Zakona o upravnim sporovima, jer ovaj zakon nije posebno regulisao ovakvu pravnu situaciju, a po pravnom shvatanju Upravnog suda, navedene odredbe odgovaraju pravnoj prirodi
upravnog spora i prilagođene su upravnom sporu.
(Iz Rešenja Upravnog suda, U. 1549/10 od 9.09.2010. godine)
- 123 -
UPRAVNO PRAVO
NEDONOŠENJE REŠENJA U IZVRŠENJU PRESUDE DONETE U
UPRAVNOM SPORU I REŠAVANJE UPRAVNE STVARI
(Član 63. Zakona o upravnim sporovima)
238.
Sud će - u slučaju nedonošenja rešenja u izvršenju presude donete u upravnom sporu - po
zahtevu za izvršenje sudske odluke doneti rešenje kojim zahtev uvažava i sam će rešiti upravnu
stvar. Odluka suda u svemu zamenjuje upravni akt koji je organ bio dužan da donese.
Iz obrazloženja:
Tužba imenovanog tužioca je uvažena naznačenom presudom Okružnog suda u Užicu od
29.11.2002. godine i naloženo je tuženoj (SO Užice) da donese rešenje kojim će odlučiti po njegovom zahtevu. Iz obrazloženja presude proizilazi da je tužba podneta zbog nedonošenja rešenja od strane tužene po zahtevu tužioca za oglašavanje ništavim njenog rešenja od 24.06.1965.
godine. Navedenu presudu tužena je primila dana 02.12.2002. godine a u zakonskom roku od 30
dana po prijemu - nije postupila po nalogu iz presude.
Uz zahtev za izvršenje presude Okružnog suda u Užicu od 29.12.2009. godine (podnet
Okružnom sudu u Užicu dana 07.02.2003.godine) podnosilac je dostavio i dokaz da je (dana
10.01.2003. godine i dana 30.01.2003. godine) podneo zahtev tuženoj, kojim je - u smislu člana
63. Zakona o upravnim sporovima - tražio donošenje odluke po njegovom zahtevu od
22.08.2001. godine za oglašavanje ništavim navedenog rešenja od 24.06.1965. godine.
Kako ni po jednom zahtevu SO Užice nije odlučila u naknadnom roku od sedam dana, podnosilac je od Okružnog suda u Užicu (podneskom od 07.02.2003. godine) tražio da, u smislu člana 63.
Zakona o upravnim sporovima, donese odluku - rešenje kojim će odlučiti po predmetnom zahtevu a
u izvršenju presude Okružnog suda u Užicu od 29.11.2002. godine.
Upravni sud, kome je ovaj predmet Okružnog suda u Užicu ustupljen kao nerešen do 31.12.2009.
godine, našao je da je zahtev za izvršenje presude Okružnog suda u Užicu od 29.11.2002. godine osnovan i da su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja kojim će se odlučiti o njegovom zahtevu od
22.08.2001. godine za oglašavanje ništavim rešenja tužene od 24.06.1965. godine, koje u svemu zamenjuje akt Skupštine grada Užice, a u smislu člana 63. stav 2. ovog Zakona.
Odlučujući o zahtevu podnosioca od 22.08.2001. godine za oglašavanjem ništavim rešenja tužene od 24.06.1965. godine, Upravni sud je našao da je isti neosnovan.
(Iz Rešenja Upravnog suda, U. 259/2010 od 01.12.2011. godine)
SPROVOĐENJE NEOKONČANIH POSTUPAKA
(Član 77. Zakona o upravnim sporovima)
239.
Ukoliko shodno prirodi pravne stvari, koja je bila predmet upravnog spora u kome je
upravni akt poništen, nije potrebno doneti drugi upravni akt umesto poništenog - donošenje
takvog akta se ne može tražiti ni od suda.
- 124 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Vrhovni sud Srbije je dana 07.03.2007. godine doneo naznačenu presudu, kojom je uvažio tužbu
imenovanog tužioca i poništio označeno rešenje Ministarstva prosvete i sporta Republike Srbije.
Imajući u vidu činjenicu da prema prirodi ove upravne stvari nije potrebno posle donošenja presude doneti novo rešenje, Vrhovni sud Srbije nije naložio tuženom organu da ponovi postupak i donese novo rešenje.
Postupci po tužbama podnetim do dana stupanja na snagu ovog Zakona će se okončati pred
Upravnim sudom, po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog Zakona član 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.
Kada sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome
se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen. Ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora
treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude. Nadležni organ je pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka - član 61. Zakona o
upravnim sporovima.
Kako je pretpostavka za primenu ove odredbe da, prema prirodi stvari koja je bila predmet
upravnog spora, postoji dužnost organa da umesto poništenog upravnog akta donese drugi, a u
ovom slučaju takva obaveza ne postoji, Upravni sud nalazi da se donošenje upravnog akta umesto
poništenog ne može tražiti zahtevom ni od suda.
(Iz Rešenja Upravnog suda 9/10 od 14.10.2010. godine)
240.
Blagovremenost tužbe predate nenadležnom sudu ceni se prema vremenu predaje tom sudu, a ne prema vremenu donošenja odluke nenadležnog suda.
Iz obrazloženja:
Navod podnosioca zahteva da blagovremenost tužbe u upravnom sporu u ovoj pravnoj stvari
treba ceniti prema datumu donošenja rešenja kojim se navedeni Opštinski sud oglasio nenadležnim i
predmet dostavio nadležnom Okružnom sudu, ne može se prihvatiti kao osnovan budući da se - u
slučaju kada je tužba predata nenadležnom sudu - blagovremenost podnošenja tužbe ceni prema vremenu predaje tužbe tom sudu, a ne prema vremenu donošenja odluke od strane istog suda.
Odredbom člana 77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, čijim je stupanjem na snagu prestao
da važi raniji Zakon o upravnim sporovima, propisano je da će se postupci po zahtevima podnetim
do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati pred Upravnim sudom, po pravilima postupka koja
su važila do dana stupanja na snagu ovog Zakona.
(Iz Presude Upravnog suda 79/10 od 25.06.2010. godine)
241.
Kako je tuženi organ prilikom donošenja osporenog ukaza po službenoj dužnosti primenio
materijalni propis koji više nije bio na snazi i utvrdio da je tužiocu prestala profesionalna vojna služba više od tri godine unazad od dana njegovog donošenja, osporenim aktom je povredio
Zakon na štetu tužioca.
- 125 -
UPRAVNO PRAVO
Iz obrazloženja:
Odlučujući u ovom upravnom sporu na osnovu činjenica koje su utvrđene u postupku, u smislu
odredbe člana 38. stav. 1. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima koji se, prema odredbi člana
77. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, ima primeniti u ovom slučaju, te ispitujući zakonitost
osporenog ukaza u skladu sa članom 39. stav 1. ranije važećeg propisa, Upravni sud (koji je, saglasno odredbi člana 29. stav 1. u vezi člana 90. stav 1. i člana. 89. Zakona o uređenju sudova,
01.01.2010. godine preuzeo nerešene predmete Vrhovnog suda Srbije i okružnih sudova po tužbama
podnetim do 31.12.2009. godine) je ocenom navoda tužbe, odgovara na istu i spisa predmeta ove
pravne stvari - našao da je tužba osnovana.
Prema razlozima obrazloženja osporenog ukaza, u postupku je nesporno utvrđeno da je potreba
prestanka službe imenovanog tužioca utvrđena aktom Vrhovnog saveta odbrane, a da je neispunjenost uslova u pogledu najmanje 30 godina penzijskog staža utvrdila nadležna organizaciona jedinica
u čijoj je nadležnosti vođenje kadrovske evidencije za oficire vojske SCG.
Tuženi organ je ocenio da su tužiocu obezbeđena i posebna prava iz odredbe člana 115. Zakona
o Vojsci Jugoslavije, te da je nesporno utvrđeno da je postupak pokrenuo nadležni starešina - ministar odbrane, u skladu sa odredbama člana 111. u vezi člana 112. Zakona o Vojsci Jugoslavije.
Ocenjujući zakonitost osporenog Ukaza, Upravni sud nalazi da je njime povređen zakon na štetu tužioca. Naime, postupak je u ovoj pravnoj stvari vođen po službenoj dužnosti u skladu sa odredbama člana 17. stav 1. tačka 9. Zakona o Vojsci Srbije, prema kojoj predsednik Republike odlučuje
o prestanku službe oficira na predlog ministra odbrane. Prema spisima predmeta i razlozima obrazloženja osporenog ukaza, akt je donet u ponovnom postupku, pošto je prethodne doneta naredba
ministra odbrane od 31.12.2004. godine poništena naznačenom presudom Vrhovnog suda Srbije od
19.03.2008. godine, pa bi služba u vojsci tužiocu mogla da prestane u ponovnom postupku po službenoj dužnosti samo sa danom koji sledi nakon dana donošenja akta o prestanku službe, znači ubuduće a posebno napominje da se od 01.01. 2008. godine primenjuje Zakon, koji je tog dana stupio na snagu, pa bi tužiocu profesionalna vojna služba eventualno mogla da prestane iz razloga i
pod uslovima propisanim odredbama Zakona, a ne prethodno važećim Zakonom o Vojsci Jugoslavije, na čije odredbe se tuženi organ poziva u obrazloženju osporenog ukaza.
Kako je tuženi organ prilikom donošenja osporenog ukaza po službenoj dužnosti primenio materijalni propis koji više nije bio na snazi i utvrdio da je tužiocu prestala profesionalna vojna služba
više od 3 godine unazad od dana njegovog donošenja, osporenim aktom je povredio Zakon na štetu
tužioca, na šta se pravilno ukazuje navodima tužbe. Obrazloženje osporenog akta, pri tome, ne sadrži razloge koji su bili odlučni za određivanje dana 31.03.2005. godine, kao datuma prestanka profesionalne vojne službe tužiocu, zbog čega je akt donet uz povredu odredbe člana 199. stav 2. Zakona
o opštem upravnom postupku.
(Iz Presude Upravnog suda 6171/10 od 16.12.2010. godine)
- 126 -
Download

UPRAVNO PRAVO