POLITIKA SAMOHVALISANJA: GREBANJE O TITA I JUGOSLAVIJU
BiH 4 KM; Hrvatska 19 KN; Makedonija 150 DEN; Crna Gora 2.00 EUR; Slovenija 2.80 EUR; Austria, Greece 3.00 EUR; Germany 3.50 EUR; Switzerland 6.00 CHF
cena 200 din
broj 1250
18. decembar 2014.
INTERVJU:
KOKAN MLADENOVIĆ
SRBIJU
VODE LJUDI
STVORENI
U MIRISU
BARUTA I
KRVI
BROJ 1250
18. decembar 2014.
izdavač
NP “VREME” d.o.o.
Trg Republike 5, Beograd
direktor
Stevan Ristić
pomoćnik direktora
Vojislav Milošević
finansijski direktor
Daniela Vesić
glavni urednik
Dragoljub Žarković
odgovorni urednik
Filip Švarm
pomoćnici glavnog urednika
Jovana Gligorijević, Momir Turudić
sekretarijat
Ana Aleksić
redakcija
Aleksandar Anđić (foto),
Muharem Bazdulj, Dimitrije Boarov,
Slobodan Bubnjević, Sonja Ćirić,
Zora Drčelić, Slobodan Georgijev,
Nebojša Grujičić (kultura),
Andrej Ivanji (svet),
Jelena Jorgačević, Tatjana Jovanović,
Jasmina Lazić, Zoran Majdin,
Radmilo Marković, Saša Marković,
Ivana Milanović Hrašovec,
Milovan Milenković, Milan Milošević,
Teofil Pančić, Saša Rakezić,
Mirko Rudić, Tamara Skrozza,
Zoran Stanojević, Tatjana Tagirov,
Dragan Todorović, Tanja Topić,
Biljana Vasić, Miloš Vasić,
Marija Vidić, Ljubomir Živkov
dokumentacija
Dragoslav Grujić (arhiva)
Jelena Mrđa (foto)
tehnička redakcija
Ivan Hrašovec (ur.), Tanja Stanković,
Vladimir Stankovski, Slobodan Tasić;
lektori: Katarina Pantić,
Živana Rašković, Ivana Smolović;
korektori: Nikola Dragomirović,
Marko Tasić, Stanica Milošević
internet izdanje
www.vreme.com
Marjana Hrašovec
prodaja i pretplata
Nikola Ćulafić, Milan Radović
računovodstvo
Slavica Spasojević
marketing
Aleksandar Aleksić (direktor)
e-mail: [email protected]
telefon redakcije: 011/3234-774
telefaks: 011/3238-662
štampa
Rotografika, Subotica
ISSN 0353-8028
COBISS.SR-ID 16907266
04 Usta moja, hvalite me:
Grebanje o Tita i Jugoslaviju
07 Zoom: Vučić jede štapićima
10 100 godina Kolubarske bitke:
Kad on dođe, sve počinje
12 Ostavka direktora RFZO:
praznični
dvobroj
“vremena”
Iz vruće fotelje pod hladan tuš
15 Nuspojave:
Tiranska majka i građani kao deca
16 Medijska i šira slika:
Balkanski CNN i njegov aršin
21 Tribina nedeljnika “Vreme”: Kako građani
Vojvodine vide Evropsku uniju
31 Lisica i ždral: Norvežani i ja
U četvrtak 25. decembra na
kioscima će se naći novogodišnji
dvobroj “Vremena” na povećanom
broju strana. U istom broju
čitaoci će moći da saznaju ko je
ličnost 2014. godine po izboru
uredničkog kolegijuma “Vremena”
32 Neka vrsta društvene hronike:
Noć u Hajatu
34 Protest advokata: Nastavak ili kraj
36 Lični stav: Zlatko Čobović
38 Treće prolazno vreme Vlade Srbije:
“Uključi se za promenu”
42 Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja:
Država na potezu
44 Završnica ciklusa koncerata u
“Guarneriusu”:
Muzika Beograđanima na poklon
KULTURA
Odlazak Momčila Babića je još
jedan dokaz koji potkrepljuje
teoriju da od pozicije direktora
Republičkog fonda za zdravstveno
osiguranje nema ni željenije ni
46 Intervju: Kokan Mladenović
baksuznije funkcije u državi
50 Knjige: Mišel Fuko
piše: jasmin lazić
52 Sa(n)jam knjige u Puli:
Istarska razglednica
54 Lektira: „Helebarde, helebarde,
kremenjače, kremenjače“
59 Lagunine knjige
63 TV Manijak: Pa posle kažu Maja laže…
SVET
64 Mučenja koje je sprovodila CIA:
I kamenje bi progovorilo
68 Pregovori o klimatskim promenama:
Daleko od dogovora
MOZAIK
70 Na licu mesta – Subotica: Život na ciglani
74 Prvi ERC grant u Srbiji:
Porođaji, majke i bebe u neolitu
Izveštaj Komiteta američkog
Senata o metodama ispitivanja
osumnjičenih za terorizam koje je
sprovodila CIA ustalasao je javnost
širom sveta. Prema izveštaju, te
metode su bile brutalnije nego
što je CIA ikada priznala, a detalje
je krila od Bele kuće i javnosti
piše: momir turudić
77 Navigator: Dislajkovac
78 Vreme uživanja: Singl
Na naslovnoj strani: Kokan Mladenović
Foto: M. Milenković
4
Usta moja, hvalite me
Dva puta u poslednjih
nedelju dana, premijer
Srbije Aleksandar Vučić
uporedio je diplomatski
ugled zemlje sa onim koji
je imala Jugoslavija Josipa
Broza Tita. Socijalistička
partija Srbije promenila
je logo, koji sada podseća
na crvenu petokraku.
Potpredsednica Vlade
Zorana Mihajlović izjavila
je da poređenje Vučića i
Tita ima smisla. Šta stoji
iza ovakve retorike
GREBANJE O TIT
N
akon nedavne diplomatske
posete Italiji i susreta sa premijerom ove zemlje Mateom
Rencijem, predsednik Vlade
Srbije Aleksandar Vučić pohvalio se da je
Srbija danas uvažavana i poštovana više
nego “Titova Jugoslavija”. Obraćajući se
prisutnima na kongresu Socijalističke
partije Srbije, Vučić je ponovo prepričao
razgovor sa Rencijem, ovog puta dodavši
da je trenutna srpska vlada imala više diplomatskih poseta, pri tome i značajnijih
nego što je Jugoslavija Josipa Broza imala u svojih najboljih pet godina. Vučić nije
naveo koje su godine u pitanju, da li je reč
o pet godina u nizu, ili odvojenih, niti po
kom kriterijumu je utvrđeno da su baš
one bile najbolje za srpsku diplomatiju.
S obzirom na to da je anegdota prepričana na kongresu sps-a, razumno je pretpostaviti kako je ova pohvala samom sebi
i poređenje sa Titom, ujedno i pohvala lideru socijalista i ministru spoljnih poslova Srbije Ivici Dačiću. U takvom poređenju, Dačić mu dođe, valjda, Koča Popović.
18. XII 2014. VREME
REME
5
BEOGRAD, ALI NIJE BAŠ ISTO: Susret
čelnika Kine i zemalja Centralne i Istočne
Evrope i prvi samit Nesvrstanih
Foto: Fonet i arhiv Beograda
Takođe je razumno zapitati se imaju li
ovakva poređenja ikakvog smisla, ali pre
toga, važnije je pitanje šta im je svrha?
Pođimo od očiglednog – svrha ovih
komparacija je da se vlast pohvali svojim navodnim diplomatskim uspesima.
Ne da je pohvale drugi, već da se pohvali
sama. Iako su ova takozvana postignuća
ostvarena na planu spoljne politike, cilj
samohvale je da se preko nje vodi unutrašnja politika, da se građanima Srbije, u
velikoj većini nenaviknutoj na to da pra-
TA I JUGOSLAVIJU
ti strane medije, “proda priča” da će sve
biti u redu u trenutku kad gotovo ništa
nije u redu. Čitav je mehanizam, dakle,
tek vešto osmišljena pr strategija kojom
se ni od čega pravi privid nečega, u odsustvu konkretnih rezultata. Aktuelna
vlast u Srbiji, međutim, umesto apsolutnog privida, nudi reminiscencije na svetlu prošlost.
paralela đinđić
Ta strategija započela je osvrtima na
nedavnu prošlost. Nema ni pune dve godine od tada, a već smo gotovo zaboravili brojne izjave, analize i direktne insinuacije u kojima je tada još uvek prvi potpredsednik Vlade Vučić poređen sa premijerom Zoranom Đinđićem. “Vučić je
kao Đinđić”, izjavljivao je biznismen Miodrag Kostić. “Dačićeva i Vučićeva vlada
je prva posle Đinđićeve koja iskreno vodi
Srbiju u Evropsku uniju i koja na realnim
osnovama pokušava da reši kosovsko pitanje”, govorila je Vesna Pešić. “Vučić bi
mogao završiti kao Đinđić”, upozoravao
VREME
REME 18. XII 2014.
»
6
POHVALE SEBI SAMIMA: Ivica Dačić i Kori Udovički
Foto: Fonet
je ministar unutrašnjih poslova u Đinđićevoj vladi Dušan Mihajlović. “Žurim da
nešto uradim, jer znam kako ću skončati”, poentirao je u septembru prošle godine i sam Vučić.
Da li zbog kratkog vremena koje je
Đinđićeva vlada imala na raspolaganju
da nešto uradi, zbog toga što su predstavnici vlasti i sami uvideli da je paralela neukusna, ili zbog još uvek svežeg sećanja
na odnos Aleksandra Vučića prema političkom nasleđu Zorana Đinđića kakav je
imao sve do osnivanja Srpske napredne
stranke, 2008. godine, “paralela Đinđić”
brzo je napuštena. Vučiću i njegovoj vlasti trebalo je uporište u nešto daljoj prošlosti, koje se većina birača ne seća sa baš
previše detalja, ali je se ipak seća. Da je za
osnovu ovog kriznog pr-a odabran neki
momenat iz prošlosti koji nema više živih
svedoka, konstrukcija bi pala pod optužbom za mitomaniju. U tom smislu, i jedino u tom, aktuelnoj vlasti se može odati
priznanje na vešto odabranom “uzoru”.
nemačka, između ostalog
To što Vučić sam sebe poredi sa Josipom Brozom Titom, nije ostalo nezapaženo u javnosti, pa je tako potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović izjavila
za tv B92 je da je ponosna na činjenicu da
premijer Srbije odlazi u zemlje kao što je
Nemačka i primaju ga državnici najvećih
država sveta, kao i na to što državnici tog
ranga dolaze u Srbiju. Govoreći o samitu
šefova vlada zemalja centralne i istočne
Evrope i Kine u Beogradu, Mihajlović je
kazala da ne smatra da je neumesno porediti diplomatsku aktivnost sadašnje
vlade i premijera sa periodom vladavine
Josipa Broza Tita i navela da je skup koji
se za dva dana održava u Beogradu najveći od Samita nesvrstanih 1989. “Poslednjih šest meseci nedeljno premijer ima
najvažnije susrete sa najznačajnijim državama, ili ide tamo ili oni dolaze ovde”,
navela je Mihajlovićeva. Na pitanje šta je
to posebno što Srbija ima pa svi dolaze
ovde, kazala je da je to naš položaj: “Imamo jednu stvar vrlo posebnu, naš položaj, Srbija je tačno na liniji Istoka i Zapada, najbrži put do Evrope je preko Srbije.”
Da podvučemo crtu: ministarka Mihajlović ponosna je što Vučić ide u zemlje
kao što je Nemačka. Od 2000. godine naovamo, nema nijednog visokog zvaničnika Srbije koji nije išao u Nemačku, uključujući i Vojislava Koštunicu, sa sve njegovim zaokretom u pravcu suprotnom
od onog koji je za Srbiju želela Evropska
unija. Od 2000. godine, dakle, već deceniju i po, Srbija nije zemlja u izolaciji, niti
zemlja pod bilo kakvim sankcijama, pa
da odlazak nekog njenog funkcionera u
Nemačku ili bilo koju drugu zemlju sveta bude neko neviđeno čudo.
Ali ima jedno drugo čudo u izjavi Zorane Mihajlović. Na pitanje šta je to odjednom privuklo svetske državnike visokog
ranga u Srbiju, potpredsednica Vlade odgovara da je to geografski položaj naše
zemlje, na liniji Istoka i Zapada. Koliko je
poznato, Srbija se, fizički, od dolaska snsa na vlast, 2012. godine, nikud nije mrdala,
te je nejasno otkud je sad odjednom baš
geografski položaj popravio njen spoljnopolitički ugled. Zna to odlično i Zorana Mihajlović, te stoga ovu njenu izjavu
nipošto ne treba spakovati u fasciklu sa
nalepnicom “gluposti”. Govoreći o tobožnjem strateški važnom geopolitičkom
položaju Srbije, ona zapravo oživljava govor o sfrj, kao važnoj sponi između dve
hladnoratovske strane u nekada podeljenoj Evropi.
politika klečanja
Za razliku od male Srbije, Jugoslavija
je zaista bila važan geopolitički faktor tokom hladnog rata. Verovatno nikad nećemo saznati kojih je pet Titovih godina
Vučić uzeo za najbolje u pogledu diplomatije, ali hajde da uzmemo samo burnu 1948. koja je počela demaršom Britanije i sad Jugoslaviji u kojem se zahteva
da Beograd ne prizna grčku komunističku vladu, a kulminirala Rezolucijom Informbiroa i odgovorom Centralnog komiteta kpj, da bi već u julu ista ta Jugoslavija sa sad potpisala sporazum o zajmu
od 17 miliona dolara i odmrzavanju jugoslovenske imovine u sad. Ili, podsetimo
se važnosti Jugoslavije u vreme formiranja nato-a (o obaveštajnim podacima
nato-a o stavu Jugoslavije prema sssr,
videti “Vreme” broj 1005, tekst “Od komunističke oštrice do nezvanične članice”), Balkanskog pakta iz 1954, uloge sfrj
18. XII 2014. VREME
REME
ZOOM
DRAGOLJUB ŽARKOVIĆ
u vreme Mađarske revolucije 1956, osnivanja Pokreta nesvrstanih, susreta Tita
i Kenedija 1963, činjenice da je pad Čaušeskua 1989. počeo baš u Temišvaru jer je
tamo bilo moguće “uhvatiti” signal jugoslovenskih tv kanala, i tako dalje, i tako
dalje... Kada je o diplomatskoj veštini reč,
podsetićemo samo na detalj da je prepiska između Tita i Hruščova, prvi kontakt
od raskida 1948, trajala od jula do oktobra
1954, da bi sssr u novembru izrazio spremnost da normalizuje odnose, a da je do
prvog susreta došlo tek u maju 1955. To
Tita nije sprečilo da podrži Čehoslovačku
1968, ali ni da se tri godine kasnije sretne
sa Brežnjevom.
Stoga, sfrj jeste imala važan geopolitički položaj i bila je važan faktor za obe
strane podeljene “gvozdenom zavesom”.
Istina, danas, u svetlu rusko-ukrajinskog
sukoba, mnogi su skloni da aktuelnu situaciju označe kao nastavak hladnog rata.
Takođe je istina da Evropska unija gleda
popreko na stav Srbije u vezi sa tim sukobom. Ali suština tog evropskog “mrkog
pogleda” nema ama baš nikakve veze sa
nekakvim ključnim geostrateškim položajem Srbije, već isključivo sa procesom
pridruživanja u koji smo relativno duboko zagazili i sa činjenicom da smo mala,
ekonomski nestabilna zemlja, a da srpski
zvaničnici, veliki i silni pred kamerama
domaćih medija, u suštini kleče pred vratima eu. U tom smislu, indikativan je i naprasno pomirljiv i pragmatičan ton osvedočenog antievropejca, istoričara i člana
sns-a Radoša Ljušića u nedavnom intervjuu “Večernjim novostima”: “Da smo jači
od eu, odbio bih ga (zahtev Nemačke da
se iz Ustava Srbije izbaci preambula o Kosovu, prim. nov.) sa zadovoljstvom, ali pošto nismo jači, moramo ga prihvatiti uz
uložen ogroman napor da ga bar ublažimo. Srbi moraju jednom da shvate da nije
sramota kleknuti pred jačim, inače ćemo
svi otići u Carstvo nebesko!”
Iako u suštini utilitaristički, što je bila
jedna od glavnih odlika Titove spoljne
politike, Ljušićev ton odaje istinu o aktuelnoj spoljnoj, pa i unutrašnjoj politici Srbije – to je politika bez ijednog aduta, bez samopouzdanja, lišena političke
veštine, koja zvuči kao, daleko bilo, kapitulacija. Sve suprotno od jugoslovenskog načina vođenja političke igre, koju
je snašlo da je Rusija “ispali” za Južni tok
VREME
REME 18. XII 2014.
Vučić jede štapićima
Kako je krenulo, biće prvo neka pesma, a na kraju i slet. Koreografiju
će da radi Zorana Mihajlović, a štafetu će da nosi Aleksandar Vulin
Nema spora oko toga da je beogradski susret Kine i čelnika 16 zemalja istočne i centralne Evrope vest dana i u širim okvirima od zemalja koje su direktno tangirane
mogućim dogovorima oko, uglavnom, infrastrukturalnih poslova.
Sada je na Srbiju dopao red. Neka se spremi Češka, pre toga domaćini su bili Bukurešt i Budimpešta, ali niko se nije pomamio kao ovi naši. Sad im je malo da su lideri u
regionu nego bi nekako i šire. Poruka propagande je jednostavna: kad je Vučić bio u
Nemačkoj, naslovi u “Informeru” bili su na jeziku domaćina, kad je dolazio Putin, bili
su na ruskom, ovi Kinezi su nekako nezgodni za naslov, ali snaći ćemo se već nekako.
poenta je u sledećem: ko nam naiđe ili na nas
natrapa taj nam je najveći prijatelj.
Propaganda nade, više puta sam to napisao, veća je ukoliko je veće beznađe u društvu.
Strah me je da se ovde slabo biraju sredstva radi postizanja političkih ciljeva. Jedno
od tih sredstava je poređenje Vučićevih državničkih uspeha s Titovim pregnućima.
Kako je krenulo, biće prvo neka pesma, a na kraju i slet. Koreografiju će da radi
Zorana Mihajlović, štafetu će da nosi Aleksandar Vulin, a Nebojša Stefanović će da
kontroliše da neko nije izostao s javne manifestacije vođinog rođendana.
Kad su već uzeli Tita u usta, osećam neodoljivu potrebu da podsetim na dve uslovno rečeno ekonomske anegdote.
Kad se sedamdesetih održavala skupština Svetske banke u Beogradu svemoćni
Robert Meknamara, predsednik Svetske banke, pitao je još moćnijeg Ričarda Niksona, predsednika sad, ima li smisla da podseti Tita da vrati makar nešto od dugova tadašnje Jugoslavije, a predsednik mu je rekao: “Nikako, Tito je mnogo nervozan
kad mu neko pomene pare.”
U memoarima Dejvida Rokfelera (objavio i predgovor napisao Goran Perčević,
onaj što je sada u zatvoru pod sumnjom da je bio sklon finansijskim malverzacijama) naslednik prve američke milijarde govori o Titovoj moći u velikoj svetskoj politici rečima, parafraziram, da je pokojni maršal bio najveći akcionar Ujedinjenih nacija, uvek je imao najmanje 126 glasova.
Meni to nešto ne liči na Vučića, ali liči njegovima pa izgleda i njemu samom, a ta
navada da ga porede s Titom govori samo o jednoj propagandnoj matrici koja je otužno smešna i deluje neubedljivo, osim ako mu ne nabave belu maršalsku uniformu
koja bi mu, usput da kažem, stajala kao piletu sise.
nebojša katić, ekonomski analitičar iz
londona, na svom blogu piše:
»
“Insistiranje na razvojnom modelu koji se bazira na stranim investicijama je ključni mehanizam moderne kolonizacije. Za razliku od klasičnog kolonijalizma koji je nametan
uz otpor stanovništva i lokalnih elita, na novi kolonijalizam građani pristaju dobrovoljno, političke elite ga prizivaju, a ekonomski teoretičari ohrabruju. Nerazvijene i slabe
države danas mole da budu ekonomski potčinjene, čak i plaćaju da budu kolonizovane.
Klasični kolonizatori su civilizovali prostor koji su osvajali, o svom trošku gradili infrastrukturu i gradove, i iza sebe nešto ostavljali. Novi kolonizatori uglavnom
samo uzimaju. I najporaznije od svega – danas se kolonizuju i države koje nikada
nisu bile kolonije, koje imaju dugu tradiciju nezavisnosti i koje su umele da funkcionišu samostalno kao nezavisne države.
Ovakvo stanje se može održavati (a da ne dovede do pobune) samo kontinuiranim ispiranjem mozga, mantričnim ponavljanjem uvek istih fraza, stvaranjem zombi generacija koje nisu u stanju da misle, niti da kritički, otvorenih očiju analiziraju
svet oko sebe. Upravo u tome i jeste smisao neprekidne promocije liberalnih ideja –
iz ograđenog prostora i zatvorenog uma ne može se pobeći.”
Toliko o beogradskom samitu.
¶
7
8
super smo, majke mi
BESMISLENO UPOREĐIVANJE: Aleksandar Vučić sa kineskim premijerom
Li Keićijangom i Josip Broz Tito sa Džonom Kenedijem
Foto: Fonet i Vreme foto arhiv
i da Putin u stilu “videćemo” zavrti glavom na ponudu da uvozi Fijatova vozila
iz Kragujevca (uzgred, proizvodni pogoni
Fijata u proteklom mesecu radili su svega
tri dana u nedelji, zbog smanjene potražnje). Dodajmo tome i premijerovu izjavu
da je izveštaj o napretku Srbije koji je u
oktobru objavila Evropska komisija “najbolji u regionu”, kao da smo na takmičenju sa drugim balkanskim zemljama ko
će brže u eu.
titografija
I koalicioni partneri Srpske napredne
stranke aktivno učestvuju u pr strategiji “grebanja” o Jugoslaviju. Nedavno održani kongres Socijalističke partije Srbije okončan je ponovnim izborom Ivice
Dačića za lidera ove stranke, te se u tom
smislu nije promenilo ništa, osim vizuelnog identiteta stranke. Naime, sps ima
novi logo. Od čuvene crvene ruže iz vremena Slobodana Miloševića, nakon Petog oktobra u logou ove stranke ostala
je samo stilizovana drška. Četrnaest godina od pada Miloševića i šest godina od
velikog povratka na vlast u Srbiji, sps je
odlučio da konačno pusti i tu dršku, poslednji trag sećanja na crvenu ružu. Od
14. decembra, socijalisti se vizuelno identifikuju belim ćiriličnim “sps” na crvenoj
podlozi, gde je u slovo “P” umetnuta zvezda sa jasno definisana četiri kraka. Peti
krak se tek da naslutiti, mada u sps-u negiraju da je u pitanju crvena petokraka.
“Novi logo Socijalističke partije Srbije
ima četiri kraka i simbolizuje evropski
put Srbije”, objasnila je za “Blic” potpredsednica sps-a Dijana Vukomanović: “To je
naš zaokret ka budućnosti. Iako je mnogima na prvi pogled izgledalo da na logu
vide petokraku, ne radi se o njoj. Ideja
je bila da novi simbol na logu koji čak
nema ni pet krakova zapravo bude zvezda vodilja koja će biti simbol evropskog
puta Srbije.” Vukomanović je dodala i da
stručnjaci savetuju da se na deset godina promeni znak kako bi se i novi birači
vezivali za njega.
Kako u crvenoj zvezdi sa četiri jasno
definisana i petim tek naznačenim krakom prepoznati evropski put Srbije, nije
baš najjasnije. Pogotovo u zemlji gde crvena petokraka ima vrlo jasno i duboko
ukorenjeno značenje, čemu treba dodati i činjenicu da je sps svojevrsni sukcesor Saveza komunista Jugoslavije. Reč je,
opet, o raubovanju i krckanju emotivnog
značenja koje sa sobom vuče nostalgična
predstava o Jugoslaviji kao poslednjem
trenutku blagostanja.
Ovakvim izvlačenjem stare retorike i
stare ikonografije, vladajuće partije u Srbiji u jednom smislu prate svetske trendove. Nažalost, ne političke, već modne i
dizajnerske. Dominantan politički trend
u Srbiji najviše liči na retro modne stilove
u uređenju doma, gde dominiraju komadi nameštaja starinskog dizajna. Reč je,
međutim, o nameštaju koji samo izgleda
ofucano, ali je po funkcionalnosti i upotrebljivosti potpuno prilagođen potrebama savremenog čoveka, za razliku od srpske aktuelne politike.
Tamo gde nikakvu referencu na slavnu
prošlost za potrebe samohvale nije moguće napraviti, na scenu stupa “verujte
mi na reč retorika”. Tako smo u protekloj
nedelji imali priliku da čujemo potpredsednicu Vlade Srbije Kori Udovički, koja
je izjavila da je u pripremi budžet za 2015.
kakav nije videla otkad ona pamti fiskalnu konsolidaciju. “Nije reč o političkoj demagogiji”, obećala je Udovički i dodala da
je ekonomska politika Srbije do sada bila
loša, jer su uvek donošene “druge najbolje” mere koje su imale za cilj da ne naprave najveću štetu, umesto onih koje bi
služile svrsi.
Udovički je navela da smo sada u situaciji da imamo dve Srbije – jednu zagušenu lošim odlukama u prethodnoj deceniji, i drugu koja je u poslednje dve godine teške krize pokazala da privreda počinje polako da se snalazi, organizuje i
stvara rast.
Ako ništa drugo, Aleksandar Vučić nije
Tito, niti je Ivica Dačić Koča Popović, jer
ni Tito ni Koča u vreme dok su bili aktivni nisu bili ono što su danas. Da bi uopšte moglo da bude napravljeno poređenje kojem premijer rado i često pribegava, neophodno je da prođe vreme i da se
napravi istorijska distanca.
Retoričko oslanjanje na simbole prošlosti svodi politiku na nivo popularne
kulture, jer se preuzima ikonografija i
prave poređenja bez konkretnih rezultata. Na kongresu sps-a sa početka ovog
teksta, Vučić je prepričao deo susreta sa
italijanskim premijerom Rencijem: “Rekao sam mu da je zbog novog zakona o
radu, za dve nedelje izgubio pet do sedam odsto glasova, u zavisnosti od anketa. Renci se nasmejao, veoma široko,
nisam ni video da je zbunjen, uzbuđen,
niti bilo šta, i rekao mi je: ‘A što bi to mene
zanimalo? Ja sam ovde da uradim najbolji posao, o kojem sam sanjao celog života, da imam priliku da menjam svoju zemlju, da je napravim boljom, a da li će to
ljudi da vole ili ne, jedno je pitanje. Važno je kako će o tome da se sudi za pet, deset i dvadeset godina.’“ Vučićevog italijanskog kolegu ne zanimaju rejtinzi i vrednosnu procenu svog rada očekuje tek za
pet ili dvadeset godina. Na takav pristup
bi i premijer mogao da se ugleda.
¶
JOVANA GLIGORIJEVIĆ
18. XII 2014. VREME
REME
/PWJ
#.89
#
.8&GꗅDJFOU%ZOBNJDT
XXXCNXST
;BEPWPMKTUWP
VWPĜOKJ
*NBOKBFNJTJKBJWJĉFVĜJWBOKBVWPĜOKJ
#&;-*.*5"
#&;,0/,63&/$*+&
/07*#.89
/PWJ#.89[BESĜBWBTWPKQSFQP[OBUMKJWTQPSUTLJJ[HMFENPÇOPHUFSFODBLPKJHBÍJOJBQTPMVUOJN
WMBEBSPNTWJIESVNPWB/KFHPWBTOBĜOBQPKBWBQMFOJOBTWBLPNNFTUVCJMPVHSBEVJMJJ[WBOOKFHB
/PWJ#.89KFCF[MJNJUBJCF[LPOLVSFODJKF7JĉFJOGPSNBDJKBOBXXXCNXST
#.84UPSJFT
XXXCNXST
10
Lazarevac:
100 godina
Kolubarske
bitke
foto
D. Todorović
Kad on dođe, sve počinje
Dunu truba, bi himna, najviše rukovodstvo, na čelu sa Predsednik sa vojvoda
držanje, se isprsi, ministar Vulin, stade u raskoračni zatvorene oči pozdrav
suncu stav, završi se himna, svi se prekrstiše, minister Aleksandar jok
K
olubarska bitka, jedna od najvećih pobeda Srpske vojske u Prvom
svetskom ratu, vojvoda Živojin Mišić, u vojni udžbenici primer sjajne strategije, prelazak iz defanzive u ofanzivu... završena je 15. decembra. U taj dan bilo planirano i završno obeležavanje velike pobede kod crkve Svetog Dimitrija u Lazarevcu, gde je spomen kosturnica 20.000 srpskih, i 30.000 austrougarskih vojnika. Ali,
država, iz svojih pomerajućih razloga, proslavu pomerila za 14. decembar, dan ranije.
Tako proteklo i obeležavanje velike pobede, gospodin predsednik Srbije, je završno,
ponovio poklič kojim se pobeđivalo: Živela Srbija! Lestvica je, “danas, kad se vode
druge bitke, i traži druga vrsta mudrosti
i taktike”, jošte jednom, po meri aktuelne
vlasti, pomerena po svakoj visini i dubini,
pa i tom umjetničkom dojmu.
beli papirići
Crkva Svetog Dimitrija na uzvišenju u
Lazarevcu. Završi se Sveta liturgija, udariše zvona, narod uze izlazi, izađe i Patrijarh, Princ i Princeza, odoše levo, u parohijski dom na spratove i drugu visoku arhitekturu. Narod uze da se gomila niže na
padini, iza pokretne metalne ograde, pred
kojom su bile razne uniformisane delegacije sa venci i drugi pribor, koje nisu prošle državni protokol.
Zvona su još zvonila, policija, vojska,
drugo obezbeđenje, sve do trećepozivaca,
je čistilo prostor ispred crkve, sa druge
strane ko da opali top, jedna iz taj protokol prenese informaciju, da on, biće princ
Aleksandar Karađorđević, ne može položiti venac zajedno sa državnim delegacijama, može samo posle... Još je zvonilo, na plato stiže stilizovani voditelj rts
Dnevnika, koji još od Koštunice vodi te
državne ceremonije, ona iz protokola
uze sugeriše jednom od popova da zastave sa jarbola mora da se skinu, ili podignu, jerbo smetaju kamerama, ide direktan prenos...
Uzeše raspoređuju vojnike u starim uniformama po stepeništu, stiže nova providna pleksiglas govornica, protokol uze
da se preslišava, kad poslednja delegacija uđe u crkvu, govornica se penje na stepenište... Protokola beše vazdan, i od svih
fela, uglavnom ženskinje, raspuštena kosa,
torba o desno rame, posla preko svake glave, uputiše nosioce venaca, koji bejahu u
svečani plavi mundiri, da probno pređu
rutu do Spomen kosturnice.
Neko javi da nema dovoljno priključaka
za struju, ali protokol je sve drž’o pod kontrolom, dozvoliše da potomci vojvode Mišića, sa vencem, stanu do državnih delegacija, usaglasiše kad će da dune truba, pristupi vojni orkestar, počasni vod. Odma’
dobiše uputstva, Kad Predsednik dođe, ide
počasni pozdrav, žensko iz protokola Vlade naglasi, Kad on dođe, sve počinje! Počasni vod uze vežba, ponovo rasporediše vojnike u starim uniformama po stepeništu,
jedno žensko, kojoj je dvoje pomagalo, uze
po kamenim pločama lepi bele papiriće,
drugo na njima piše, Arsić, Dodik, Vulin...
Iz crkve izneše zastrt okrugli sto sa svećom, i još tog pribora, muško iz protokola
glasno prenese informaciju
novinarima, U 12 sati počinje crkveni deo
ceremonije, silazi se u kriptu za polaganje venaca, tu silazi samo rts, nema mesta, nakon završetka programa organizovano se ide u park, gde je predstava “Kolubarska bitka”... Jedno od protokol ženskinja podeli Predsednik govor na samo
skoro šest kucanih strana, na plato pristiže onaj Čučković od Obrenovca, do porte,
u pratnji motorizovane pratnje, priđoše
crni državni “audiji”, “škode”, “pežoi”, pojavi
se savetnik Mrkić, još savetnika, sns potpredsednik Skupštine Arsić, sns Milijan iz
Kosjerića... sve ko da je dočekiv’o ministar
vojni Gašić, eto i ministra Vulina sa obezbeđenjem, svi stadoše na mesto, na one
ispisane bele ceduljice, kulturni savetnik
Lale uze nešto radno šane Vulinu, ovaj mu
odgovori licem u lice...
Opet udariše zvona, bi 7 minuta do
podne, iz crnog “mercedesa”, u pratnji
18. XII 2014. VREME
REME
11
PROSLAVA:
A. Vulin, V. Arsić,
M. Dodik,
T. Nikolić,
patrijarh
Irinej, vladika
Jovan, B. Gašić
i scenski prikaz
Kolubarske bitke
FoNet
te rotacije, izađe gospodin Dodik, poljubi prvog plavog mundira, odvedoše ga do
Dodik bele ceduljice, srdačno se pozdravi sa savetnik Lale, skide naočare za sunce, zagrli pristiglog Patrijarha... Samo što
se do tih belih ceduljica primak’o princ
Aleksandar, tačno u minut do 12, eto ti
još tije crnije “audija”, iz jednog izađe lično predsednik Srbije, gospodin Tomislav
Nikolić, uze namiče crnu dolamu, pomogoše da mu stoji k’o vojvodi, pa sa plavi
mundir, koji imađaše šapku, do sebe, ode
do svoje bele ceduljice. Predsednik, koji
se drž’o ko vojvoda, stade na mesto, između Dodika i Vulina, poljubi Dodika,
javi mu se kultura savetnik Lale, u zagrljaj mu marševskim korakom dopade
Aleksandar princ...
stručnjaki kulture
Poče pomen, Iže jesi na nebesi... u vjekove vjekova, amin, javi se trubač, poče ceremonija polaganja venaca, prvi pa Predsednik, sa plavi mundir iza sebe, Dodik,
Skupština Arsić, Vulin ispred Vlade, Gašić i Diković su predstavljali vojsku, posle
delegacije potomaka Mišića, u sve se, ko
13. prase, ubaci Princ, priključiše se strane delegacije...
Na stepenište izneše i nacentriraše
pleksiglas govornicu, žensko iz protokol
na govornicu stavi fasciklu, s desne strane
naočare. Ponovo bi orkestar vojni, iz crkve
izađe Patrijarh, gospodin Nikolić, još gospode državnika, svi stadoše u liniju, bi himna, sve se, na čelu sa Predsednik, koji se,
iako u civilu, drž’o ko vojvoda, isprsi, gospodin Vulin beše u raskoračnom stavu pozdrav suncu, ruke uza telo, glava podignuta, oči sklopljene. Završi se himna, svi se
VREME
REME 18. XII 2014.
prekrstiše, jedino gospodin ministar Vulin, koji predstavljaše vladu, jok!
Javi se spiker državne televizije, Dame i
gospodo, obratiće vam se predsednik Republike Srbije, gospodin Tomislav Nikolić. Pošto spiker ponovi najavu na strani
jezik, za govornicu stade gospodin Nikolić. Otvori fasciklu, stavi naočare, napamet reče, Vaša svetosti, časni oci, pa nastavi čita sastav na cijelije i tačno pet strana. Druga pobeda, ona koju obeležavamo
danas, bila je senzacija i za osvajače i za saveznike. Možda i za Srbe... Cela linija državnika na stepeništu je bila u stavu slušanja, jedino je ministar Vulin, brada zadignuta, oči zatvorene, bio u svom gardu pozdrav suncu, to beše viša faza slušanja, takoreći preživljavanja historijskog govora.
A Predsednik je tečno čit’o, samo se
malo spotak’o kod reči Kajmakčalan, ali
je sigurno nastavio, Srbe ne možeš da pobediš, osim ako ih ne podeliš.,. Kolubarska
bitka je najveća perjanica u slavnoj i pobedničkoj ratnoj epopeji Srbije... Danas se
srećom vode drugačije bitke, koje od nas
traže drugu vrstu mudrosti i taktike. Pobedićemo poštujući zavetni kovčeg, koji se
prenosi sa oca na sina... jer nemamo pravo
da izneverimo svoje junačke pretke... Ponovimo poklič uz koji su jurišali, ginuli i
pobeđivali, koji odzvanja u nama kao zavetno slovo, jedinstven motiv i snaga. To
su dve reči koje nas sadašnje neraskidivo povezuju sa precima i potomcima, Živela Srbija! Svi ponoviše poklič, ministar
Vulin otvori oči, gospodin Predsednik zatvori fasciklu, levom rukom skide naočare. Krenu “Marš na Drinu”, dole, od padine gde bio narod koji spontano stig’o autobusima, ko da se čuše povici: “Izdali ste
Kosovo”, sve nadjačaše reči: “Živeo kralj!”
Sve ode na livadu, na drugom kraju Lazarevca, gde bio taj umetnički program,
predstava “Kolubarska bitka” na otvorenom. Na livadi beše naroda, i beše vojske u
rovovi, šatora, konjskih zaprega, čak i top.
Preko puta bitke montažna tribina sa siva
plastična sedala. Tribine popuniše oficiri
u maskirne uniforme, prvi red s kraja zauzeše savetnici. Neko novinarima podeli informaciju Udruženja scenskih umetnika, stručnjaka i saradnika u kulturi Srbije (predsednik slavni stručnjak Ajdačić
Živorad) namenjenu “sredstvima informisanja”. Tu pisalo ko organizator proslave, i
bilo slovo o umetničkom programu: Autori umetničkog programa Kolubarske bitke su, Milovan Vitezović, pisac scenarija,
program su režirali Živorad Ajdačić i Darko Kamarit... Nabrojani i glumci, a pisalo i
da u scenskom prikazu Kolubarske bitke
učestvuje i 150 pripadnika Vojske Srbije,
Generalštab Vojske Srbije, Komanda kopnene vojske, Komanda vazduhoplovstva
i protivvazduhoplovne odbrane, umetnički program realizovalo Udruženje scenskih umetnika, stručnjaka i saradnika u
kulturi Srbije.
Na tribinu pristigoše Gašić, Vulin, Diković i popovi, za njima predsednik sa držanjem vojvode Tomislav, Dodik, i još popova. Javi se hor, zanjištaše konji u zapregama, poče umetnički program. Glumac
u ulozi vojvode Mišića tamo sa scenskog
bojišta uze govori: Poćorek razvlači front,
okružuje nas kao kleštima, neka se njihove haubice zaglave u našu Kolubarsku bitku, slomićemo klešta... Puče top, uze se sve
dimi, nastavi se predstava do pobede. ¶
DRAGAN TODOROVIĆ
Ostavka direktora RFZO
12
Iz vruće fotelje pod
Odlazak Momčila Babića je još jedan dokaz koji potkrepljuje teoriju da od pozicije direktora
Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje nema ni željenije ni baksuznije funkcije u državi
O
dustao je još jedan. Profesor dr
Momčilo Babić podneo je prošlog četvrtka neopozivu ostavku
na dužnost direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Baš kao i
njegov prethodnik, dr Aleksandar Vuksanović, ostavku je podneo početkom decembra. Baš kao i Vuksanović, nije izdržao ni pola mandata. Baš kao Vuksanović, ostavku je obrazložio “ličnim razlozima”. I baš kao i u Vuksanovićevom slučaju, spekuliše se da je pravi razlog odlaska nategnut (bolje rečeno – loš) odnos
sa ministrom zdravlja.
Ostavka čoveka kome je pre manje
od dve godine poverena najveća “kasa”
srpskog zdravstva, izgleda nije preterano iznenadila čelnike u Ministarstvu
zdravlja.
Štaviše, na mesto v.d. direktora ekspresno (brže nego ikada dosad), u roku od
nekoliko sati, predložena je i postavljena
nova osoba – dr Verica Lazić, stomatolog i
dosadašnji direktor Sektora za kontrolu u
rfzo, koju je, o ironije, upravo Babić prethodno pokušavao da smeni sa te funkcije
i koja mu je, uzgred, bila jedan od protivkandidata u trci za direktora rfzo prošlog februara. Odnosi među njima, navodno, nikada nisu bili cveće, ali teško da je
do pre par meseci dr Babić mogao očekivati ovakav rasplet događaja.
U međuvremenu, javnost je saznala
da je doskorašnji direktor rfzo bio sve
samo ne miljenik resornog ministra, te
da mu se ovaj, kako smo mogli da pročitamo proteklih dana, nije čak javljao
ni na telefon.
treniranje živaca
Nezadovoljstvo na relaciji Ministarstvo zdravlja – rfzo je, kako stvari stoje,
bilo obostrano.
To je postalo posebno očigledno letos, kada je doneta odluka da se suficit sredstava iz rfzo prebaci u penzioni
fond, što bi praktično značilo da će rfzo
raspolagati sa dva odsto manje novca, a
FoNet
to, prevedeno u parama, znači 36 milijardi dinara manje za potrebe u zdravstvu,
na godišnjem nivou. Babić se pobunio
protiv te odluke, upozorivši Vladu da bi,
ukoliko ne pomogne, to moglo da izazove ozbiljne probleme. Sledeći udarac je
nanela Skupština odlukom da se, prema
izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju, broj članova Upravnog odbora
sa 21 smanji na sedam, a Nadzornog odbora sa sedam na pet članova.
Ipak, sve je kulminiralo s promenom
takozvane Uredbe o centralizovanoj nabavci lekova, koju je Ministarstvo zdravlja donelo u novembru ove godine. To je
BRŽI OD SMENE: Dr Momčilo Babić
praktično značilo da rfzo, po prvi put,
treba da nabavi lekove za A i A1 listu,
odnosno čak 1.340.000 stavki – do kraja godine. S obzirom na to da je za realizaciju ovakve javne nabavke potrebno bar tri meseca, odmah je bilo jasno
da rfzo nije u mogućnosti da ispoštuje rokove koje je Ministarstvo uredbom
stavilo pred njih. Babić je reagovao tako
što se obraćao nadležnima, objašnjavajući da zahtev Ministarstva nije izvodljiv. Čak je, kako prenose neki dnevni listovi, postavio ultimatum: ili se menja
uredba ili on ide.
Epilog nam je poznat.
18. XII 2014. VREME
REME
13
hladan tuš
NAJVEĆA “KASA” SRPSKOG ZDRAVSTVA:
Kroz RFZO godišnje prođe oko dve milijarde evra
foto Jelena Vučetić
lični i politički razlozi
Po svemu sudeći, Momčilo Babić je
ostavkom samo preduhitrio smenu koja
mu se mesecima spremala. Podsetimo, u
intervjuu u “Politici” u maju ove godine,
izjavio je da je preko tabloidnih medija
stalno izložen dezavuisanju i napadima
bez osnova i da mu prete veštačkim nestašicama lekova. “Ovih dana mi prenose pretnje da će me smeniti preko novog ministra zdravlja Zlatibora Lončara,
da će mi ‘napakovati’ preko državnog revizora Radoslava Sretenovića”, rekao je
zdravstveno osiguranje najstresnije
radno mesto u Srbiji, odnosno da od te
nema ni željenije ni baksuznije funkcije u državi. Ako se osvrnemo na poslednjih petnaestak godina rada ove institucije, možemo da vidimo da su svi koji su
sedeli u toj stolici – ili bili pod istragom,
ili završili u zatvoru ili, u najboljem slučaju, podnosili ostavke pre isteka mandata. Svi su, izuzev Svetlane Vukajlović,
bili iz redova belih mantila. Svi su, opet
izuzev Svetlane Vukajlović, bili stranački
kadrovi. Svi su bili napadani, a oni koji bi
Na tapetu
Mandat Momčila Babića ostaće upamćen i po povlačenju nepopularnih poteza.
Jedan od njih je ideja da se uvedu elektronske zdravstvene knjižice, što je bio
projekat od nekoliko miliona evra, a svakog građanina Srbije je trebalo da košta
po 500 dinara. Od ovog poduhvata se odustalo nakon snažnog pritiska javnosti.
Osim toga, rfzo je u poslednje dve godine bio na meti i zbog nedostatka pojedinih materijala po bolnicama poput stentova i srčanih zalistaka za kardiološke
pacijente, veštačkih kukova i kolena.
Takođe, jedan od nezaboravnih momenata je i slučaj Milene Tabaković, ćerke guvernerke Narodne banke Srbije. Milena je, naime, na raspolaganju imala vozača
i službeni automobil od rfzo kako bi dva puta nedeljno dolazila iz Novog Sada u
Beograd na predavanja, a tu odluku potpisao je upravo Babić. Bivšem direktoru
rfzo se stavlja na dušu i to što nije uspeo da nađe zajednički jezik sa farmaceutima,
zbog čega je na tržištu često vladala nestašica petovalentnih vakcina za najmlađe.
Ipak, najveći greh je bio taj što je odluke o slanju na lečenje u inostranstvo teško
obolele dece donosio tek posle pritiska javnosti.
tada Babić, dodavši da mu je savest mirna i da radi u državnom i nacionalnom
interesu po programu nove vlade. Nezvanično, poziciju je pokušavao da osigura
računajući pre na stara poznanstva nego
na sadašnju poziciju člana sns-a u kojoj
je od osnivanja i u kojoj se smatra(o) privilegovanim samo zato što je lečio Tomislava Nikolića u vreme dok je ovaj, kao
opozicija vlasti demokrata, štrajkovao
glađu. Na te veze se, očigledno, nije mogao osloniti.
Ostavka Momčila Babića je još jedan
dokaz koji potkrepljuje teoriju da je pozicija direktora Republičkog fonda za
VREME
REME 18. XII 2014.
pali u nemilost ministra zdravlja, brzo bi
tražili ili novo radno mesto ili advokata.
Prethodnik dr Babića, dr Aleksandar
Vuksanović, doneo je odluku da poziciju
direktora rfzo napusti negde na polovini
mandata, početkom decembra 2012. Scenario njegovog odlaska neodoljivo podseća na ovaj koji se upravo odvija. Doktor
Vuksanović je, naime, napisao ostavku,
obrazložio je “ličnim razlozima” i istakao
da to nema veze sa bilo kakvim političkim pritiscima, čak je dodao da “nije ni
znao da vlast želi da ga smeni”. Pa ipak,
signali da takva volja postoji su se mogli razaznati iz nekoliko događaja koji su
prethodili Vuksanovićevoj odluci. Krajem 2012. bio je izložen kritici dvoje ministara – Mlađana Dinkića i resorne mu ministarke Slavice Đukić Dejanović. Prvo
je tokom rasprave o budžetu u Skupštini
Dinkić optužio Vuksanovića da je kadar
Demokratske stranke, te da je kao takav
kriv za nagomilavanje dugova rfzo prema bolnicama, a onda se oglasila i tadašnja ministarka zdravlja, s konstatacijom
da najbitnije zdravstvene institucije u zemlji ne rade u skladu sa zakonom i da su
se nadležnosti izmešale.
Vuksanović je na Dinkićeve optužbe
odgovorio obrazloženjem da je nedostatak novca u kasi rfzo posledica manjeg
broja zaposlenih i neuplaćenih doprinosa, a ne rezultat njegovog rada i tom prilikom se pozvao na podatke Poreske uprave, u čijoj je nadležnosti kontrola uplata doprinosa za zdravstvo, te naveo da
su shodno tim podacima dugovanja za
zdravstveno osiguranje premašila sumu
od 130 milijardi dinara. Takođe, kao još
jedan od razloga za nedovoljno novca u
kasi rfzo, Vuksanović je istakao i činjenicu da upravo Vlada Srbije nije uplaćivala doprinose za 1,3 miliona nezaposlenih, izbeglih, raseljenih i drugih socijalno
ugroženih kategorija stanovništva. Umesto da se za tu svrhu u kasu rfzo sliju 52
milijarde dinara, stiglo je, kako je rekao,
svega 1,6 milijardi.
Sve se na kraju završilo na ostavci, a
dr Vuksanović se vratio svojoj specijalnosti – urologiji.
Dve godine ranije, sa mesta direktora
rfzo otišla je prva žena na toj funkciji –
Svetlana Vukajlović.
Iako joj je mandat istekao u maju 2010.
godine, Svetlanu Vukajlović je posle konkursa raspisanog istog meseca Upravni
odbor rfzo ponovo izabrao za direktora.
Nakon toga ova odluka je trebalo da prođe kadrovsku komisiju Vlade i da dobije saglasnost. Odluka uo rfzo je, međutim, iz nekog razloga skinuta sa dnevnog reda kadrovske komisije i faktički
»
foto A. Anđić
foto I. Pavićević
14
BIVŠI: Dr Aleksandar Vuksanović, Svetlana Vukajlović, dr Mijat Savić
nikada na taj dnevni red nije ni došla,
a javnost nikada nije dobila objašnjenje zbog čega. Ono što se dalo pročitati u novinama bilo je da bi mesto direktora rfzo, po koalicionom sporazumu,
pripalo Demokratskoj stranci i da je to
razlog što Vukajlovićeva nije prošla kadrovsku komisiju Vlade, jer zamerki na
njen rad nije bilo.
Svetlana Vukajlović je više puta dokazala da je najbolji menadžer u javnom sektoru. Tokom njenog vođenja Fonda, ova
ustanova je iz deficitarnog finansiranja i
ogromnog duga prerasla u održiv finansijski sistem. Za vreme njenog mandata
smanjene su liste čekanja na hirurške intervencije i povećan broj intervencija u
kardiohirurgiji i ortopediji, uvedena je
kontrola cena lekova i ugradnog materijala, a centralizacijom nabavki ostvarene
su značajne uštede, povećan je broj osiguranika koji se upućuje u inostranstvo
na lečenje, počelo je finansiranje vantelesne oplodnje, a na njenu ličnu inicijativu izgrađena je Roditeljska kuća za decu
obolelu od raka, prva takve vrste u Srbiji.
Nakon četiri meseca provedena u bestežinskom stanju, na funkciji v.d. direktora
rfzo, a bez ikakvog odgovora od strane
Vlade, uprkos upornom insistiranju, Vukajlovićeva podnosi neopozivu ostavku.
Manje od godinu dana kasnije (u septembru 2011), uhapšena je na osnovu
optužnice podignute pod sumnjom da
je krajem 2009. godine, zajedno sa Smiljkom Mileusnić Adžić, Vladimirom Gravarom i Ljubomirom Pavićevićem, učestvovala u nelegalnoj nabavci vakcina
protiv gripa A H1N1 i time oštetila državni budžet za oko 1,25 miliona evra. U
pritvoru je provela više od osam meseci. Na slobodu je puštena krajem maja
2012. godine. Njena krivica ni do danas
nije dokazana.
važno je zvati se mijat
Pre Svetlane Vukajlović Fondom je
upravljao dr Mijat Savić, danas poznatiji
kao tast Čedomira Jovanovića. Ni njegovo rukovođenje Fondom, tada se to zvalo Republički zavod za zdravstveno osiguranje, nije bilo med i mleko. Iste godine
kada je došao na čelo rzzo-a (2001), tadašnji ministar zdravlja i zaštite životne sredine Obren Joksimović zatražio je njegovo hitno razrešenje zbog toga, kako je rekao, što je Savić “suprotno svim zakonima
i pravilnicima o snabdevanju preuzeo samostalno uređivanje oblasti zajedničkog
medicinskog snabdevanja”. Joksimović ga
je optužio i da slabo sarađuje sa resornim
ministarstvom, te da on (ministar) za neke
poteze rzzo saznaje tek iz medija. Ni Savić njemu nije ostao dužan. Pod parolom
“za građane je najvažnije da budu snabdeveni lekovima”, nije propustio da “podseti” na krivične prijave koje su podnošene
protiv Joksimovića dok je bio lekar, kao i
na druge mu grehe iz prošlosti aludirajući na stranačka preletanja i favorizovanje
kadrova Milovana Bojića. Manje od mesec
dana nakon toga, Joksimović koji je pretio rušenjem vlade ako se Savić ne razreši dužnosti, više nije bio ministar. Drugi
veći sukob koji se takođe završio u Savićevu korist bio je onaj sa direktorom Galenike Zvonkom Ostojićem, koji ga je optužio
da je oštetio ovu fabriku lekova za nekoliko stotina miliona dolara, što je navodno
kulminiralo i fizičkim razračunavanjem sa
predsednikom nadzornog odbora Galenike. Posle toga Ostojić je smenjen.
Mijat Savić je u fotelji direktora Fonda sedeo do 2005. godine, a onda se vratio svom poslu, pedijatriji, na jednoj privatnoj klinici.
Njegov prethodnik nije bio te sreće.
Tomislav Janković, ginekolog i istaknuti član jul-a, došao je na čelo Fonda 1998.
godine, nasledivši svog partijskog druga
Nenada Đorđevića koji je direktno iz fotelje direktora otišao u zatvor zbog finansijskih malverzacija. Baš u vreme njegovog
dolaska na čelo Fonda događa se nagli uspon Instituta za kardiovaskularne bolesti “Dedinje” i dr Milovana Bojića. Inače,
Janković je važio za čoveka koji je umeo
da prepozna šansu, što je najbolje demonstrirao transferom iz sps-a u jul, nakon
čega postaje jedan od favorita partijske
predsednice Mire Marković, koju je često
pratio na putovanjima po Indiji, prilikom
promocije njenih knjiga.
Uhapšen je u martu 2001. godine pod
optužbom da je učestvovao u vršenju
fiktivnih uplata sa računa firmi u korist
jul-a, i time oštetio Republički zavod za
zdravstveno osiguranje i Institut za radiologiju i onkologiju za 256.000 tadašnjih nemačkih maraka prilikom nabavke citostatika za Institut za onkologiju
2000. godine (takozvana afera “Citostatici”). Iako prvobitno osuđen na pet godina zatvora, u julu ove godine ga je Apelacioni sud oslobodio optužbi.
Igrom slučaja, nova v.d. direktorka rfzo-a, Verica Lazić, bila je svojevremeno zubarka upravo Miri Marković. Ta kvalifikacija joj u ovom slučaju sigurno nije pomogla, ali u medijima se uporno ističe njena
partijska bliskost sa ministrom zdravlja
Zlatiborom Lončarom. Kako će se snaći
na novoj funkciji i da li v.d. faza prethodi
i konkretnom zvanju direktora, videćemo nakon konkursa, na kome će sigurno biti dosta zainteresovanih (Momčilo
Babić je, na primer, odabran od 11 prijavljenih kandidata). Jedno je sigurno, onome ko na tom konkursu pobedi i sedne u
stolicu direktora rfzo, od kvalifikacija i
znanja definitivno će biti potrebniji debeli živci i jaka leđa.
¶
JASMINA LAZIĆ
18. XII 2014. VREME
REME
NUSPOJAVE
TEOFIL PANČIĆ
15
Tiranska majka i građani kao deca
Na dan nastanka ovog teksta srpski premijer citira “staru kinesku poslovicu” (uzgred, jeste li čuli ovaj: “Koja je najbolja stara japanska poslovica? ‘Ne veruj starim kineskim poslovicama!’“), red je da i mi započnemo kolumnu u duhu posezanja za
biserima iz naalina. Evo, recimo, mudri Paskal je sažeo svoja životna saznanja u onu da “Sve čovekove nesreće potiču iz
jednog izvora – ne moći sedeti mirno u sobi.” Eh, ta draga filozofska opšta mestašca, zgodna za citiranje u raznim prigodama... S jedne strane, nije li nemoguće odreći duboku tačnost
drevnom Paskalovom zaključku koji kaže da nas lično šejtan
vuče u svako učestvovanje u metežu sveta – što je samim tim
i doprinošenje istom (manje svetu, više metežu)? Na drugoj
strani, a šta mi pa imamo od toga kad se po tom Paskalovom
uvidu ipak ne može (pro)živeti, to jest, kad je sasvim jasno da
je – doslovan i metaforičan – “izlazak iz sobe” nešto takoreći
jednako životu? Da, nesudelovanje u stvarima od ovoga sve-
no da se takve stvari ubuduće ne događaju, mada, moram
vam reći: događaće se. To je, na žalost, tamna strana ljudske
slobode: ne umeju svi s njom da se nose, neki je naprosto siluju, i to se završi tragično po njih i druge. Da se razumemo,
takvi su ubedljiva manjina: u daleko najvećem broju slučajeva, onaj ko sedne za volan ne pogine, onaj ko se napije ne
napravi neko sranje nego se malo proveseli pa se mamuran
otrezni etc. Ljudi, pa i oni od dvadesetak godina, zapravo su
uglavnom prilično odgovorna stvorenja...
Šta ovo znači? Da onima koji ne umeju da nose svoju slobodu treba pomoći da to nauče, a ne ukidati slobodu svima
samo zato što će poneko pokušati (neretko i uspeti) da je “zloupotrebi”. Država nije tiranska majka koja će građane da drži
u zaptu i pod ključem i da im određuje povečerje. Država nije
ni tiranski otac koji će samovlasno da izriče zabrane, pa makar one bile sasvim zaumne i zadirale u neotuđiva ustavna
Lako je podjariti strahove ljudi na tragedijama, i naterati ih da od njih
pobegnu u svet infantilizujuće “sigurnosti” represije
ta spasava vas unapred od niza pojedinačnih belaja, ali i od
radosti i uzbuđenja, to jest, čini vaš život mizernim po sebi...
Čemu ova decembarska umovanja? Pa, dragi moji, mislim
da je razlog tome u prirodi aktuelne vlasti zemlje Srbije: nije
ona ni šešeljevska ni veberovska nego – paskalovska. Ona,
prava. Država, recimo, ne može da deli građane na punoletne
i punoletnije: ili jesi punoletan, ili nisi! Ako jesi, recimo sa osamnaest, ako možeš da glasaš na izborima, plaćaš porez i ideš
u vojsku, pa bogme možeš i da voziš kola! Kad i koliko hoćeš!
Naravno, moraš da imaš dozvolu, a ako kršiš propise moraš
naime, drži da je život smrtonosna pojava (što je nesumnjivo tačno) i da je zato najbolje da ga bude što manje: manje života, manje i smrti. Jednačina jednostavna, neoboriva i – savršeno idiotska. Tačnije, duboko nekrofilna, okrenuta protiv
svake mogućnosti života ko poligona slobode, uživanja i sreće, a dakako i nesreće, žalosti, opasnosti – što je druga strana
iste medalje, i jedno bez drugog ne ide.
Neki su se klinci “zakucali” kolima u reku, pijani, u nedoba, bez vozačke dozvole; neki drugi doživeli su – ne i preživeli, bar ne svi – neke slične nesreće. Mediji su, u morbidnoj potrazi za senzacijma koje uzburkavaju emocije, oko toga nadigli tipično demagošku moralnu paniku, a vlast je na to reagovala uterivajem paskalovštine: zašto ne bismo mlađim
punoletnicima zabranili da sedaju za volan, makar i samo
kasno uveče? Zašto ne bismo prekidali filmove i tv serije
moronskim upozorenjima da to kako Brus Vilis vozi u Umri
muški “nije u skladu s propisima o bezbednosti saobraćaja”?
Kupovanje alkohola noću (u Beogradu) smo već zabranili, i
to svima, mladima i starima, vozačima ili pešacima. Jeste da
je protivustavno, ali šta ima veze?
Lako je mobilisati emocije ljudi na tragedijama, lako je podjariti njihove prastrahove, od kojih rado beže u ifantilizujuću “sigurnost” nasumične represije. Naravno, bilo bi divno
da se te strašne pogibije nikada nisu dogodile; bilo bi odlič-
biti kažnjen. Ali ti, pojedinačno, a ne svi đuture...
Ovaj “paskalovski” (jasno vam je da ovde samo “zloupotrebljavam” velikog Francuza) pristup države prema građaninu – a za koji od Malograđanina dobija ushićene aplauze,
na šta i računa! – tipičan je modus mišljenja i delovanja ultrakonzervativne desnice. Ona savremeni svet vidi kao “iskvareno mesto” koje treba nekako, a kako nego prisilom, uterati nazad u (nikada stvarno postojeću) idilu “tradicionalnih
vrednosti”. Desnica uvek prvo proizvodi moralnu paniku, a
zatim joj podleže, kao da ju je proizvela “objektivna situacija”, a ne ona sama; iz toga prelazi u stanje histerisanja, a ono
pak rezultira ovakvim ili onakvim zabranama ustavno nezabranjivih stvari: za to vreme, “pristojni građani” ili tiho aplaudiraju represiji ili ih naprosto “boli uvo”, jer im se čini da se
ovaj ili onaj čin arbitrarne, naustavne prinude njih lično ne
tiče jer, šta znam, nisu mladi, ne voze kola, ne izlaze noću, ne
piju, ne ovo, ne ono... Sve dok ne dođe na red nešto što ih se i
te kako tiče (na primer, zabrana konzumiranja kikirikija četvrtkom, upotrebe reči “premda” prepodne, hodanja desnom
stranom trotoara zelenookim osobama ili zabrana nošenja
žutih čarapa na teritoriji Kolubarskog okruga, načelno nisu
ama baš ništa luđi od zabrane noćnog kupovanja piva ili neograničenog raspolaganja sopstvenim motornim vozilom, uz
vozačku dozvolu), ali tada je, gle, već kasno.
¶
VREME
REME 18. XII 2014.
16
Medijska i šira slika
Balkanski CNN
i njegov aršin
Media Observatory otkriva kako je Evropska komisija
omogućila izmene medijskih zakona u Srbiji, a Vlada
Srbije bespogovorno prihvatila, otvorivši tako put za
potencijalno narušavanje medijskog pluralizma u zemlji
K
ada bi novinski izdavač imao svoj
kiosk, mogao bi svoja izdanja da
stavlja napred, a konkurentne naslove skriva pozadi.
Isto bi važilo i za javni medijski servis
u Srbiji. Kada bi se bavio i distribucijom,
mogao bi da zloupotrebi taj svoj distributerski položaj favorizovanjem vlastitog programa.
Iz ovoga proizlazi da kablovskom distributeru/operateru ne bi trebalo dozvoliti da proizvodi sadržaj.
Međutim, Narodna skupština Srbije
je 2. avgusta 2014. godine usvojila Zakon
o elektronskim medijima i Zakon o javnom informisanju i medijima koji omogućavaju distributerima/operaterima da
proizvode sadržaj i favorizuju vlastite kanale u odnosu na druge.
Kao rezultat toga, kablovska televizijska stanica N1, partner cnn-a na Balkanu, od 30. oktobra 2014. godine je počela s
emitovanjem programa putem najvećeg
operatera u regiji, sbb/Telemach grupe,
koja je njegov vlasnik, a koji pokriva sve
zemlje bivše Jugoslavije.
Ovde se postavlja pitanje zašto su srpski zakonodavci napravili izuzetak samo
za kablovske distributere/operatere.
U potrazi za odgovorom, Media Observatory je otkrio drugu, još više uznemirujuću dimenziju zakonodavnih izmena koje su omogućile da N1 počne s emitovanjem programa. Naime, ta dimenzija ukazuje na to da su ljudi koji rade u
Briselu, u Jedinici za odnose sa Srbijom
pri Generalnoj direkciji Evropske komisije za proširenje, uskladili nacrte zakona ove zemlje sa komentarima koji su na
tu temu dobili od velikih sila, a koji prete
da naruše medijski pluralizam u zemlji.
S druge strane, srpske vlasti su se bez
pogovora povinovale mišljenju Brisela o
ovom pitanju, umesto da zaštite javni interes svojih građana.
točak promena
Potraga za onima koji su omogućili ove
izmene počinje sa srpskom radnom grupom koja je imala zadatak da izradi nacrte seta medijskih zakona.
Pisanje nacrta Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima traje već godinama. Bilo
je tu raznih verzija nacrta koje su pratile izmene među članovima radnih grupa, kao i kadrovske promene u samom
Ministarstvu kulture i medija.
Verzija nacrta Zakona o elektronskim
medijima koja je predstavljena na javnoj
raspravi u oktobru 2013. godine nije omogućavala kablovskim distributerima/operaterima da imaju informativne programe, ali je to omogućavala svima drugima,
pa je prema tome dozvoljeno Telekomu
Srbije da ima vlastiti sportski program.
Telekom je u to vreme uveliko bio vlasnik
četiri kanala Arena sport.
Prema članu 109 tog nacrta zakona,
“da bi se sprečilo narušavanje medijskog
pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnjenje, ne dozvoljava se da:
1) Operater pruža opšte medijske usluge
i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj”. Dakle, iz
ovoga proizlazi da se, na primer, sportske
vesti mogu emitovati.
Dragiša Kovačević, vlasnik sos kanala, prvog sportskog kanala u Srbiji i rivala Arena sporta, rekao je da je ovaj nacrt
bio skrojen tako da odgovara Telekomu.
“Oni (Vlada) će ga (Telekom) bolje prodati ako, zajedno sa mobilnom, fiksnom
i kablovskom mrežom, poseduje i tv
NOVA INFORMATIVNA
KUĆA U REGIONU: N1
Fotografije: FoNet
kanale”, rekao je Kovačević, koji je u javnoj raspravi bio među najglasnijim protiv ove odredbe.
Rade Veljanovski, profesor Univerziteta u Beogradu i član jedne od radnih grupa koja je imala zadatak da izradi nacrt
zakona, rekao je da se Dragan Kolarević,
u to vreme pomoćnik ministra kulture
zadužen za medije, odlučio za ovu odredbu smatrajući da je to u nacionalnom interesu Srbije. Međutim, radna grupa je
na kraju odbila da uvrsti odredbu u nacrt zakona.
Media Observatory je saznala da je ova
odredba iznenada dodata u Ministarstvu,
pre javne rasprave u jesen. Prema rečima
sedam ljudi sa kojima smo razgovarali i
koji su u različitim fazama bili uključeni
u izradu nacrta zakona, niko nije znao ko
je zapravo napisao ovaj član.
S druge strane, vodeći kablovski operater u zemlji, sbb, smatrao je da je ova
odredba isuviše restriktivna i insistirao
u javnoj raspravi na njenom povlačenju
kako bi se operaterima omogućilo da proizvode informativni program.
U toku javne rasprave o zakonu, u jesen 2013. godine, u Srbiji je došlo do rekonstrukcije Vlade, pri čemu je Saša Mirković iz Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (anem) 14. oktobra 2013. godine došao na mesto pomoćnika ministra
18. XII 2014. VREME
REME
17
Vremenska skala
2002. – Dragan Šolak osniva sbb.
2007. – Mid Europe stiče kontrolni
udeo u sbb-u. Evropska banka za obnovu i razvoj (ebrd) je koinvestitor.
2009. – Mid Europe kupuje Telemach
Slovenija (vodeći kablovski operater
u Sloveniji), a Telemach se nakon toga
širi u Bosnu i Hercegovinu.
Januar 2013. – Cameron Munter počinje da radi kao viši savetnik Upravnog odbora sbb–Telemach grupe.
Septembar 2013. – u Beogradu se registruje firma Adria News d.o.o. Njena glavna delatnost je proizvodnja
i emitovanje televizijskog programa. Osnivač i jedini deoničar je firma Adria News S.a.r.l. sa sedištem u
Luksemburgu.
Oktobar 2013. – kkr kupuje United grupu (sbb, Telemach, Total tv).
Evropska banka za obnovu i razvoj
(ebrd) je koinvestitor.
Februar 2014. – United grupa kupuje većinski udeo u Grand produkciji
(turbo-folk produkcijska kuća).
Avgust 2014. – Srbija usvaja medijske
zakone koji omogućavaju operaterima (distributerima) da budu i pružaoci sadržaja.
Oktobar 2014. – Televizija N1 počinje
s emitovanjem.
VREME
REME 18. XII 2014.
kulture i medija zaduženog za medije.
“Dobro se sećam da smo imali apsolutno
neverovatnu i haotičnu situaciju sa ovim
tekstovima nacrta zakona zbog različitih
uticaja. Morali smo da poštujemo te tekstove, koji su činili osnovu za javnu raspravu, ali smo morali i da razdvojimo šta pripada kom zakonu”, rekao je Mirković.
Zbog toga je formirana nova radna
grupa da bi, prema Mirkovićevim rečima, pronašla model da na transparentan način završi nedovršeni posao. Pored Mirkovića, u grupi su bili Siniša Isakov iz pokrajinskog javnog servisa rtv-a,
Đorđe Vlajić iz javnog servisa rts-a, vladika Porfirije iz Radiofuzne agencije rra,
kao i Saša Gajin, stručnjak za medijsko
pravo. Konačne verzije nacrta medijskih
zakona, koje su poslate u Brisel, nisu dozvoljavale distributerima/operaterima da
budu pružaoci sadržaja, prema članu 46.
Zakona o javnom informisanju i medijima, dok je kontroverzni član 109. izbrisan.
Nakon javne rasprave, a pre usvajanja
bilo kog zakona, Srbija je, kao kandidat za
članstvo u eu, obavezna da nacrte zakona pošalje briselskoj Jedinici za proširenje pri Generalnoj direkciji Evropske komisije, putem Kancelarije za eu integracije ove zemlje. Nakon dobijanja komentara na nacrte zakona iz Brisela, revidirani nacrt može ići na usvajanje u Vladu
i Skupštinu.
američka investicija
Negde u to vreme, 16. septembra 2013.
godine, u Srbiji je registrovana firma
Adria News d.o.o., sa sedištem u Bulevaru
Zorana Đinđića na broju 8a. Njena glavna
delatnost je proizvodnja i emitovanje televizijskog programa. Osnivač i jedini deoničar je firma Adria News S.a.r.l., sa sedištem u Luksemburgu. Ova firma je zapravo N1 tv, partner cnn-a na Balkanu, iza
koje stoji United grupa (sbb/Telemach).
Privatni deonički fond kkr, sa sedištem u Njujorku, 15. oktobra 2013. godine je kupio United grupu od drugog privatnog fonda, Mid Europa, koji je ovom
prodajom utrostručio svoj novac. ebrd
je ostao manjinski deoničar. To je bila
prva direktna investicija kkr-a u jugoistočnoj Evropi.
Nekoliko meseci ranije, u januaru 2013.
godine, bivši američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter, počeo je da radi kao
viši savetnik Upravnog odbora sbb–Telemach grupe.
Kao što je uvek slučaj sa stranim investicijama, i ova investicija je morala
da ide preko ambasade. David Krzywda,
ekonomski savetnik u Američkoj ambasadi u Beogradu, rekao je da vlade Sjedinjenih Američkih Država i Srbije imaju
zajednički interes da podstaknu stvaranje privlačnog poslovnog ambijenta i dolazak stranih investicija u Srbiju, uključujući povećano investiranje američkih
firmi u ovu zemlju.
“U slučaju kkr-a, ambasada se pobrinula da njen stav bude u skladu sa američkim interesom da podrži napredak Srbije ka Evropskoj uniji, a posebno da klima
za investiranje u Srbiji bude privlačna i
u skladu sa standardima Evropske unije u oblasti slobode medija i pluraliteta”,
rekao je Krzywda.
Nema sumnje da je iz poslovne perspektive to izgledalo kao dobra investicija. Delujući pod imenom sbb-a i Telemacha, United grupa ima oko 1,89 miliona korisnika kablovskih, satelitskih, širokopojasnih, fiksnih i mobilnih usluga na
šest tržišta bivše Jugoslavije (Srbija, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora,
Hrvatska i Makedonija), koji ukupno imaju više od 20 miliona stanovnika. Statistički podaci pokazuju da oko 60 posto
ljudi u Srbiji televiziju gleda isključivo kablovskim putem. Ukupan broj korisnika
kablovske tv u Srbiji iznosi 1,44 miliona, a
tržište i dalje raste. Prema podacima ratel-a (Agencije za elektronske komunikacije) iz 2013. godine, više od polovine korisnika, gotovo 800.000, klijenti su sbb-a.
Henrik Kra, šef kkr-ovog tima za telekome i tehnološke investicije u Evropi,
u oktobru 2013. godine je opisao ovu investiciju za Financial Times, rekavši da su
“njihove operacije podjednako moderne i
napredne kao na zapadnim tržištima, ali
firma deluje na tržištu koje ima nisku raširenost širokopojasnih i pay-tv usluga”.
“Videli smo kako se ta priča razvijala
na zapadnim tržištima. Potencijal za rast
je veliki”, dodao je Kra.
intenzivno lobiranje
Da bi ispunila svoje ciljeve i pokrenula
N1, firma se morala pobrinuti da se medijski zakoni promene kako bi se distributerima/operaterima omogućilo da budu
»
19
Zakoni u regionu
BiH
Distributerima/operaterima je dozvoljeno da budu i pružaoci sadržaja. Pravilo 56/2011 definiše kriterije za
dozvole za distribuciju audiovizuelnih medijskih usluga i medijskih usluga radija, dok Pravilo 55/2011 navodi
kriterijume za pružanje audiovizuelnih medijskih usluga.
Hrvatska
Prema članu 79. hrvatskog Zakona
o elektroničkim medijima, operater
koji vrši delatnost distribucije audiovizuelnog i/ili radijskog programa ne
može biti vlasnik televizije i/ili radija,
niti pružatelj medijskih usluga.
Makedonija
Član 39, stav 1, Zakona za audio i audio-vizuelne medijske usluge zabranjuje kablovskim distributerima/operaterima da osnivaju medije.
Crna gora
Dozvoljeno je, jer Zakon o elektronskim medijima ne sadrži član niti
odredbu koji onemogućavaju distributerima/operaterima da budu i pružaoci sadržaja.
Slovenija
Član 61. Akta o masovnim medijima
(2006) predviđa nespojivost vršenja
telekomunikacijske delatnosti i radiotelevizijske delatnosti “osim u slučaju dobijanja dozvole za vršenje radio
ili televizijske delatnosti kako je navedeno u članu 105. sadašnjeg Zakona.” Prema članu 105, dozvola se izdaje operateru pod uslovima i po kriterijima koje je Agencija za komunikacijske mreže i usluge Republike Slovenije dužna da utvrdi.
pružaoci sadržaja.
Čini se da se borba za ove izmene vodila na tri glavna fronta. Jedan je uključivao Dejvida Petreusa, predsedavajućeg
kkr Global Institute, drugi se odnosio na
javnu raspravu u Srbiji, a treći na lobiranje u Briselu.
Penzionisani američki general i bivši direktor cia Petreus je dva puta posetio Beograd gde se sastao sa svim bitnim
VREME
REME 18. XII 2014.
POČETAK PADA: Jugoslav Ćosić, direktor Programa za Srbiju TV N1,
i Brent Sadler, direktor Uredničkog kolegijuma TV N1
ljudima iz medija na većem skupu u rezidenciji američkog ambasadora u Srbiji,
ali i sa premijerom Srbije Aleksandrom
Vučićem. Za vreme njegove druge posete, 15. aprila 2014. godine, Vučić je, prema
saopštenju iz njegovog kabineta, rekao
Petreusu da je prva direktna balkanska
investicija kkr-a, nova prekogranična tv
stanica N1, dobrodošla u Srbiju.
U izjavi se dodaje da je Petreus rekao
Vučiću da kkr želi da uveća svoje investicije u Srbiji i da od Beograda napravi centar za digitalizaciju u regionu. Pokušaji stupanja u kontakt sa Petreusom
nisu urodili plodom.
Drugi oblik pritiska se mogao čuti za
vreme javne rasprave. sbb je snažno zagovarao izmene nacrta Zakona o elektronskim medijima, insistirajući da je
član 109. Nacrta Zakona o elektronskim
medijima isuviše restriktivan i citirajući
prakse u drugim zemljama eu koje omogućavaju distributerima/operaterima da
budu i pružaoci sadržaja informativnih
programa.
Brent Sadler, direktor N1 i bivši nagrađivani novinar cnn-a, otišao je u jesen
2013. godine još dalje od sbb-a kada je zapretio da će ovaj slučaj podići na evropski
nivo ako Beograd odbije da popusti.
Upravo se to i desilo. Kako je Media Observatory saznao iz više izvora, United
grupa je angažovala briselsku advokatsku kancelariju Gide Loyree Nouel da
lobira kod Evropske komisije za izmene
zakona koje će omogućiti distributerima
sadržaja/operaterima da budu i pružaoci sadržaja.
Media Observatory je nabavio kopiju
pisma koju je Evropskoj komisiji u januaru 2014. godine poslao Benoit Le Bret,
jedan od partnera u firmi Gide, u kome
kaže: “Podsećamo vas da u zakonima eu
u oblasti emitovanja ne postoji nijedna
odredba koja bi nametnula obavezno
razdvajanje proizvođača i distributera
sadržaja. Kada bi takvo ograničenje bilo
usvojeno na državnom nivou, ono bi se
po svoj prilici smatralo restriktivnim i
nesrazmernim.”
Upitan od strane Media Observatory
da komentariše savete koje je dao Evropskoj komisiji u ime United grupe, Le Bret
je rekao: “Prema propisima advokatske
komore, ne mogu da otkrijem ni komentarišem odnose ni sa jednim klijentom.”
Brojni pokušaji da dobijemo odgovarajući komentar od United grupe o ovom
»
20
N1 vis-a-vis Al Jazeera
Al Jazeera Balkans, koja je počela sa emitovanjem na glavnim jezicima bivše Jugoslavije u novembru 2011. godine, bila je prvi regionalni informativni tv servis
nakon devedesetih godina prošlog veka, kada se raspala Jugoslavija.
Sedište stanice se nalazi u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, ali ona pokriva i Hrvatsku, Srbiju, Sloveniju, Makedoniju, Crnu Goru i Kosovo. Al Jazeera je nezavisna stanica u vlasništvu države Katar kroz Qatar Media Corporation, a sedište joj je u Dohi.
N1 tv ima sličan koncept. Partner joj je cnn i pokriva sve bivše jugoslovenske
države, osim Kosova, sa studijima u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.
Boro Kontić, direktor Sarajevo Media Centra, smatra da nijedna od ove dve tv
stanice nije došla zbog uočene potrebe ili iscrpne analize potrebe za regionalnom televizijom.
Obe stanice imaju istu ciljnu grupu, tako da je uzajamna konkurencija očekivana. Kontić, međutim, u sledećem periodu ne očekuje drastične promene na regionalnoj medijskoj sceni.
“Postojaće tihi i prikriveni sukob, u kome Al Jazeera ima prednost zato što je svima dostupna (putem kablovske televizije) i ima veći budžet. Na strani N1 se nalazi bolji tim i ogromna želja za uspehom, ali njegovo najveće ograničenje je poslodavac koji ga smatra konjem na kratke staze, a ne akterom koji je sposoban
da formira informativni kanal dostupan svima.”
pitanju su bili bezuspešni.
Media Observatory je saznao iz više
izvora da je ebrd, manjinski vlasnik United grupe, takođe lobirao u Briselu za izmene zakona, pozivajući se na iste argumente kao i Gide.
Kada je Media Observatory kontaktirao Viktoriju Melohinovu, savetnicu za
komunikacije Press službe ebrd-a, ona je
rekla: “Nažalost, nismo u mogućnosti da
damo komentar na ovu priču.”
što se desi u briselu,
ostaje u briselu
Kao rezultat lobiranja, Jedinica za proširenje pri Generalnoj direkciji je Zakon
o javnom informisanju i medijima vratila Srbiji, uz komentar da revidira član
46. kako bi se distributerima/operaterima
omogućilo da proizvode sadržaj preko
povezanog pravnog lica. S obzirom da je
na putu evropskih integracija, Vlada Srbije je bez pogovora prihvatila predlog Brisela da promeni kontroverznu odredbu.
Ovakav komentar Brisela o revidiranju navedenog člana je bio iznenađenje,
s obzirom na to da je Komisija primenila
drugačije standarde za javni servis Srbije, rts, kao i u slučaju zakona o medijima
u Hrvatskoj i Sloveniji.
rts je 2009. godine bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i
distribucije (koju sada vodi etv).
Ni Hrvatska ni Slovenija, kao članice
eu, nemaju ovu odredbu za kablovske
operatere u svojim zakonima.
Na pitanje da li su advokatska firma i
ebrd kontaktirali Komisiju u vezi sa ovim
pitanjem, Myriam Ferran, šefica Jedinice
za Srbiju pri Generalnoj direkciji za proširenje Evropske komisije, odgovorila je
potvrdno.
“Komisija je otvorena da sasluša sve
stavove zainteresovanih strana o nacrtima zakona koje zemlje kandidati treba
da usvoje, jer njihovi stavovi mogu skrenuti pažnju Komisije na moguća neslaganja sa eu aquis”, dodala je Ferran.
Stanovište Komisije jeste da nijedna
pravna odredba eu u polju emitovanja
ne nameće obavezno razdvajanje proizvođača sadržaja i distributera.
“U tom kontekstu, što se tiče eu aquisa, Srbija dakle ima pravo da dozvoli vertikalnu integraciju svog pružaoca sadržaja i distributera”, zaključila je Ferran.
Bez obzira na različitu politiku o ovom
pitanju među zemljama članicama eu,
dosadašnja medijska praksa u Srbiji ne
ostavlja prostor za optimizam.
Ako ste korisnik kablovskih usluga
sbb-a, u ponudi nemate nijedan od četiri Arena Sport kanala čiji je vlasnik Telekom Srbija. Ako imate Open iptv Telekoma Srbije, u svojoj ponudi nemate kanal sbb-a Sport klub. Nadalje, B92 Info,
kanal koji je konkurentan N1, uklonjen
je iz osnovnog kablovskog paketa sbb-a.
moguće posledice
Ovaj problem izaziva zabrinutost
kako će u budućnosti izgledati srpska
medijska scena ako United grupa zloupotrebi svoj položaj. Telekomunikacijske firme u Srbiji su finansijski jače od
medija, naročito sbb, koji ima podršku
kkr-a, jedne od najvećih privatnih deoničkih firmi u svetu koja upravlja sredstvima u vrednosti više od 50 milijardi
američkih dolara.
Stručnjak za medijsko pravo Slobodan Kremenjak kaže da je pozitivno to
što će biti teško vršiti pritisak na nekoga ko je finansijski moćan. “S druge
strane, ko može garantovati da će se
ta moć uvek koristiti u interesu javnosti, a ne u interesu kkr-a?”, zapitao se
Kremenjak.
Đorđe Krivokapić, šef pravnog departmana u Share foundation, ukazao je
na sukob između dva osnovna principa – interesa javnosti u oblasti informisanja i slobodnog preduzetništva. “Kao
operater sa značajnim tržišnim udelom,
sbb ima veoma dobru pregovaračku poziciju u odnosu na svakog distributera medijskog sadržaja i u takvim razgovorima nema jednakosti”, rekao je
Krivokapić.
Stručnjaci se slažu da je sada ključno
pitanje koliko su snažna i sposobna regulatorna tela u Srbiji da se suoče s ovim
rizicima.
Po svoj prilici će javnost na kraju platiti cenu ovakvih zakona. Univerzitetski
profesor Stanko Crnobrnja je podsetio da
je sbb, kao najveći kablovski operater u
zemlji, prvo u februaru 2014. godine kupio najveću firmu za proizvodnju zabave
u Srbiji, Grand produkciju, a da je zatim
uveo informativni program koji deluje u
partnerstvu sa cnn-om.
“Čini se da proizvodnja najgledanijeg
zabavnog programa i veoma uticajnih vesti, te istovremena kontrola distribucije
svih drugih sadržaja, donosi sigurnu pobedu”, kaže Crnobrnja.
Prema njegovim rečima, nema puno
aktera na srpskoj sceni koji će se moći
suprotstaviti ovoj novouspostavljenoj
moćnoj medijskoj kući.
¶
BOJANA BARLOVAC
SARADNIK NA TEKSTU: BOJAN VUČIĆEVIĆ.
Ovaj tekst je originalno napisan
za see Media Observatory
18. XII 2014. VREME
REME
Tribina nedeljnika “Vreme”
21
KAKO GRAĐANI
VOJVODINE VIDE
EVROPSKU UNIJU
Foto: Milovan Milenkovic
VREME
REME 18. XII 2014.
»
22
Fotografije: UNS
Ako bi se ovih dana u Srbiji raspisao re-
spremni da zarad ulaska u EU izmene
ferendum o članstvu u Evropskoj uniji,
svoje životne navike (52,6 odsto), dok je
54,5 odsto građana Vojvodine bi glasalo
35,8 procenata građana spremno da se
za ulazak, od čega je 33,3 odsto sigurno
usavršava ili prekvalifikuje, a 35,5 odsto
u to, dok bi 21,2 procenata verovatno
i da živi neko vreme nezadovoljavajućim
zaokružili “za”. S druge strane, 18,7 od-
životnim standardom. Najveći broj gra-
sto Vojvođana su sigurno protiv, a deset
đana Vojvodine dosta realistično smatra
odsto njihovih sugrađana verovatno
da će Srbija ući u EU između 2020. i 2025.
protiv. Zanimljivo je i da što su ispitanici
godine (46 odsto), 21 odsto ispitanih
stariji, to ukupna podrška EU integra-
veruje da se to nikada neće dogoditi, a
cijama raste. To je jedan od rezultata
20,6 procenata da će se to desiti brzo,
istraživanja “Informisanost građana
u periodu 2014–2019. godine. Vojvođa-
Vojvodine o evropskim procesima”, koje
ni procenjuju da će pristupanjem u EU
je Ninamedia sprovela u oktobru ove
situacija u Srbiji biti bolja kada je reč o
godine na uzorku od 1800 ispitanika
ekonomskoj stabilnosti (50,1 odsto), ali
starosti između 18 i 80 godina. Ono je po-
lošija po pitanju troškova života (49,5
kazalo i da su građani, makar na rečima,
odsto) i cena namirnica (38,5 odsto).
18. XII 2014. VREME
REME
23
Ukoliko bi se u Srbiji u nedelju raspisao
referendum o članstvu EU, da li biste glasali? (%)
U
organizaciji nedeljnika “Vreme” održana je tribina na kojoj se razgovaralo o rezultatima ovog istraživanja. Učesnici su bili Vladimir Vuletić, redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu,
Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, Jovan Komšić, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Subotici,
Jovo Bakić, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu i Branislav Bugarski, Pokrajinski sekretar za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu, dok je moderator bio Dimitrije Boarov, novinar nedeljnika “Vreme”.
eurofobičnost mladih
iznenađuje
Dimitrije Boarov: Šta vas je prijatno
ili neprijatno iznenadilo u istraživanju
s obzirom na nedvosmislenu opredeljenost pokrajinskih vlasti za evropsku
Vojvodinu?
Branislav Bugarski: Ideja Pokrajinskog sekretarijata za međuregionalnu
saradnju i lokalnu samoupravu je bila da
pokušamo da sa terena dobijemo povratnu informaciju koliko građani Vojvodine
uopšte razumeju procese evrointegracije
i kakav je njihov odnos prema tom velikom poslu koji je pred čitavim društvom
i u kom smislu oni misle da će to uticati
na njihov život. To ima svoj trend – 2009.
godine 73 odsto građana Srbije je podržavalo evrointegracije, danas u ap Vojvodini više od 54 odsto građana i dalje podržava proces i to nam uliva nadu. Odlika društva u Vojvodini je spremnost za
prilagođavanje promenama u potrazi za
boljim društveno-ekonomskim okvirom.
Taj rezultat i spremnost za prilagođavanje potvrdili su mišljenje da Vojvodina
VREME
REME 18. XII 2014.
Foto: Bojan Hohnjec
Da li ste u poslednjih 12 meseci putovali u neke
od zemalja EU?
»
24
ima kapacitet u budućnosti. Ono što je
bilo iznenađenje jeste eurofobičnost mladih generacija – najveći broj onih koji bi
glasali protiv je u starosnoj kategoriji od
18 do 29 godina, dok bi starije generacije
(najviše u dobi 66-80 godina) glasale za.
Dakle, od 66-80 godina 39,5 odsto bi sigurno glasalo za ulazak Srbije u Evropsku
uniju, dok je najveći procenat onih koji
bi glasali protiv u kategoriji 18-29 godina.
To smo i hteli da postignemo ovim istraživanjem: da vidimo koje su to društvene grupe koje ne poseduju fleksibilnost i
imaju rezerve prema članstvu Srbije u eu.
Mislim da je to važna tema – kako
mladim ljudima približiti proces evrointegracije. Te podatke smo hteli da ukrstimo i sa podacima o iskustvima građana
sa zemljama eu u poslednjih 12 meseci. I
taj podatak je indikativan – u poslednjih
12 meseci 24 odsto anketiranih je putovalo u neku od zemalja članica Evropske
unije, dok 76 odsto nije putovalo. Iako većinski nisu putovali u zemlje članice eu,
Vojvođani od ulaska Srbije u eu očekuju
veća lična mesečna primanja, kao i da će
cene namirnica biti veća posle ulaska u
Uniju. Tu se vidi nepoznavanje trenda.
Takođe, oni koji nisu putovali očekuju da
će životni troškovi biti veći posle ulaska
Foto: Milovan Milenković
Kada govorimo o ceni namirnica, pristupanjem
EU situacija u Srbiji će biti bolja, gora ili će ostati
nepromenjena (%)
Srbije u eu, ali su zato anketirani pokazali veliki optimizam o iznosu prosečnih
mesečnih zarada, što je dobar pokazatelj
i daje nam dobru osnovu za dalje zagovaranje ulaska Srbije u eu.
kako probuditi uzdržane
Dimitrije Boarov: Ako pođemo od teze
da je Vojvodina više bila okrenuta eu
zbog prirode mnogih faktora, da li smatrate da ovi rezultati pokazuju izvesnu
stagnaciju čak i tamo gde bi se očekivalo da oni budu veći, i šta ta tamna mesta
u anketi pokazuju?
Jovan Komšić: “U pripremi za tribinu pokušao sam da nađem istraživanje
koje se odnosi na celu Srbiju, rađeno dva
meseca ranije, u septembru 2014. godine.
Istraživanje je sprovela agencija Medium
Gallup po sličnoj metodologiji. Ako uporedimo trendove prema Evropskoj uniji od 2011. o različitim stavovima i vrednosnim sudovima ispitanika, videćemo
da je raspoloženje bilo trotrećinsko – jedna trećina je bila za modernizaciju društva, druga trećina je bila konzervativna,
dok je treća trećina bila hibridno, kolebljivo raspoložena; 2012. godine je 35 odsto građana podržavalo evrointegracije,
da bi 2014. godine 47 odsto građana podržavalo evrointegracije na nivou Srbije.
Ovim istraživanjem na nivou Vojvodine
identifikovani su slični trendovi: 21 odsto je veoma negativno i negativno prema eu, a u Srbiji 27 odsto. Tu ima izvesne
razlike koja nije zanemarljiva. Prema Medium Gallupu opšte negativno raspoloženje prema eu na nivou Srbije je 29 odsto. Kad je reč o uzdržanosti, u Vojvodini
41,6 odsto građana nema ni negativno ni
pozitivno mišljenje o eu, što je duplo više
kolebljivih u odnosu na ostatak Srbije (23
odsto, odnosno 19 odsto na prvim asocijacijama). Pozitivna slika o eu je 34,5 odsto u Vojvodini, a opšti pozitivan stav u
Srbiji je 47 odsto.
Vojvodina i Beograd se izdvajaju kao
karakteristične zajednice po naglašenijim modernizacijskim potencijalima. Zanimljivo je kako reaguje i kakve poruke
emituje politička elita u Srbiji i Vojvodini
i kako one utiču na raspoloženje građana
i eventualnu komparaciju. Od 2012. godine se smanjuju ideološki rascepi na antievropske i proevropske stavove – stranka
18. XII 2014. VREME
REME
25
“U Srbiji imate jedan puzajući
autoritarizam na delu i taj autoritarizam
jeste proevropski” —Jovo Bakić
koja je ranije bila ili antievropski ili evroskeptično raspoložena preuzela je proevropsku platformu, i to verovatno dovodi
većinsko pozitivno raspoloženje prema
eu na 47 procenata. Kad je o referendumu reč, u momentu izjašnjavanja u Vojvodini je apsolutna većina od 54,5 odsto
za članstvo u eu, dok je u Srbiji oko 57 odsto; protiv bi glasalo 28,7 Vojvođana, dok
bi na nivou Srbije protiv glasalo 37 odsto
građana. Zanimljive su razlike u nijansama. U Vojvodini je 38,3 odsto mladih od
18 do 29 godina protiv ulaska u eu, ali su
većinski za ulazak.
sledimo vođu, ali smo
evroskeptični
Dimitrije Boarov: Ako vladajuća koalicija ima oko 60 odsto biračkog tela, plus
nekadašnji vatreni zagovornici evropskih integracija, trebalo bi da je mnogo
veći postotak evroentuzijasta. Kako se
desilo da to nije tako? Kako objašnjavate da su mladi u ne baš malom procentu
protiv ulaska u Evropsku uniju ?
Jovo Bakić: Ljudi ovde slede vođu i
stranku. Ali, iako ga slede, oni ne usvajaju sve ono što vođa govori – slede ga, ali
su zadržali evroskepticizam. Dakle, slede Srpsku naprednu stranku, ranije su
bili radikali, ali su zadržali radikalski odnos prema Evropskoj uniji. To je, očigledno, manji deo njihovih pristalica i to je
VREME
REME 18. XII 2014.
dobro. Veći deo je usvojio promenu. Ali,
ako to povežemo sa ovim istraživanjem
u kojem ispada da što je čovek mlađi, to
je evroskeptičniji, onda je ta činjenica veoma zabrinjavajuća. Jer, ukoliko se razočaraju, može se očekivati rast evroskepticizma. Ako pogledate rezultate istraživanja prema kojima je 50 odsto anketiranih ispitanika uzrasta od 18 do 29 godina opredeljeno za eu, a da je 59 odsto
anketiranih u kategoriji od 60 do 80 godina, onda je to značajna razlika. To znači da su oni ljudi koji su pre četvrt veka
bili u srednjim godinama i koji su se mahom protivili režimu Slobodana Miloševića zadržali svoj evrooptimizam, i oni
čine tri petine eu pristalica. I to je veoma
različito od onog vremena od pre dvadesetak godina, kad sam ja bio mlad i kad
je velika većina starijih ljudi bila izrazito protiv Evropske unije. To su ljudi koji
su sledili režim Slobodana Miloševića, i
taj podatak možda najviše zabrinjava.
Zašto? Zato što na mladima svet ostaje.
Kada dođe do razočaranosti, biće još više
evroskeptika. Mlad čovek voli da se protivi starijima, a pošto se stariji, a naročito
politička elita, sad slažu da treba ići u eu,
mladi kažu njima to baš ne izgleda tako –
pogledajte šta se desilo Grčkoj, prezaduženiji su i imaju još veću nezaposlenost
nego mi, Bugarska je kao ušla u eu, tu su
sedam godina, možda ima malo boljitka
za srednje slojeve, a veći deo društva tavori. Na taj način, eu se detronizuje, ona
za mlade ljude nije više neupitni cilj. Brine to što će taj evroskeptični deo omladine ići ka krajnjoj desnici. Kada bi išao ka
krajnoj levici, ne bi me toliko brinulo, jer
ona može da bude trenutno protiv eu, ali
nije za njenu dehumanizaciju. Krajnja desnica može da teži ka razbijanju Evropske
unije. A ukoliko bi do toga došlo, ovaj deo
Balkana bi bio najveća žrtva razbijanja.
Druga stvar koja brine je i to što je
samo 36 odsto ispitanika spremno na
dodatno školovanje. Dobra stvar je što
su mladi ovog puta spremniji na dodatno
školovanje i žele da se dodatno edukuju,
dok su najmanje na to spremni ispitanici
u privatnom sektoru. To brine jer bi bilo
logično da je privatni sektor najviše zainteresovan za usavršavanje zbog boljeg
poslovanja. Najspremniji za usavršavanje
su u mešovitom sektoru, zatim u državnom. To znači da je ona uobičajena slika
o privatnim preduzetnicima kao onima
koji vuku napred, u najboljem slučaju,
samo delimično tačna. To govori o tome
da uobičajene slike o privatnom i državnom sektoru nisu crno-bele i da ih treba
uzimati sa rezervom. Nije to sve onako
kako se ideološki predstavlja.
nacionalizam kao štit
od nesigurnosti
Dimitrije Boarov: Mladi su po definiciji skloni radikalnijim ideološkim projektima, manje su inertni i kritičniji prema
svakoj ideološkoj struji. Da li evroskepticizam mladih evropski problem?
Vladimir Vuletić: Ne treba stvari posmatrati baš crno-belo, nisu to tako strahovite statističke razlike. S druge strane, vidimo da su mladi takođe spremni
na promenu radnih navika. Mladi dugoročno gledano mogu biti problem, i to
nije samo problem Srbije. Porast i jačanje nacionalizma u Evropi je neka vrsta
odbrambenog rova, odbrambenog mehanizma od nesigurnosti koju nosi savremeni način života. Problem je u tome što
se eu predstavlja prvenstveno kao asocijacija zemalja usmerenih ka ekonomiji. Ekonomija, ekonomija, rast, to su ciljevi. Zapostavlja se ono na čemu je utemeljena Evropska unija, a to je bezbednost,
i nju bi trebalo aktuelizovati, pogotovo
ovde na Balkanu. Ideja da je eu isključivo
»
26
mehanizam koji doprinosi konkurentnosti evropskih zemalja na globalnom tržištu dominira i danas, i to se to odražava
na nesigurnost mladih ljudi kad je reč o
poslu i životnim šansama. Normalno je
da se oni, u reakciji, okreću ka nečemu
što im se čini kao štit, a to su nacionalne zajednice.
Kod nas je do 2000. godine Evropska
unija bila predstavljena kao nekakva
“krava muzara” – ako uđemo u eu, bićemo situirani i bogati. Treba imati u vidu
da, kada danas razmišljamo o eu, nama
najviše doprinosi aspekt bezbednosti
i o tome treba više pričati i razmišljati.
Kada bi se kojim slučajem desilo da region Balkana bude interesno podeljen
između velikih sila, a da mi ne budemo
pod “kapom” Evropske unije, bezbednosni problemi bili bi mnogo ozbiljniji, tada
bi ekonomski aspekt bio u drugom planu. Ekonomski aspekt jeste važan, ali nije
jedini, i dosadašnje insistiranje na takozvanom “blagostanju” sada nam se vraća
kao bumerang, jer vidimo da u eu ne teče
med i mleko. Taj aspekt rađa nacionalizam i ukoliko ostanemo u starim okvirima razmišljanja, bićemo u problemu.
Još jedna stvar je bitna. Izražen je pozitivan osećaj prema eu (jedna trećina je
izrazito ili delimično pozitivna), dok jedna petina gaji negativna osećanja prema eu (oni su bučniji i deluju kao da ih
je više). Ono što je važno je da na 40 odsto ravnodušnih treba uticati i akcentovati druge aspekte jer su građani svesni
“Odlika društva u Vojvodini je spremnost
na prilagođavanje i rezultati istraživanja
potvrđuju tezu da Vojvodina ima kapacitet
u budućnosti” —Branislav Bugarski
da se ulaskom u eu stvari neće mnogo
promeniti.
vojvodina – evropski region
Dimitrije Boarov: U Vojvodinu se sigurno mnogo više nego u druge delove
Srbije slivaju informacije iz Hrvatske,
Mađarske, iz Rumunije. Na izvestan način, utiče li to na malo realističniji, trezveniji odnos kada je ovaj set ekonomskih projekcija u pitanju?
Aleksandar Popov: To ima smisla jer
Vojvodina ima tri države članice eu sa kojima se graniči i samim tim je i neposredna komunikacija veća, a i posredna, putem medija, preko kablovske televizije se
prati komunikacija iz okruženja, tako da
se tu može steći realnija slika i to može
dovesti do neke vrste realističnijeg odnosa. Međutim, ovde je po meni daleko
važnija jedna druga stvar. Mi smo imali razna kretanja unutar eu. Prvo je bila
ona želja za bržim proširenjem, bum koji
se desio 2007. godine, da bi onda došlo do
Foto: Bojan Hohnjec
18. XII 2014. VREME
REME
27
“Od 2012. godine smanjuju se ideološki
rascepi na antievropske i proevropske
stavove, jer je vladajuća stranka
preuzela proevropsku platformu, što
utiče na većinsko pozitivno raspoloženje
prema EU” —Jovan Komšić
zasićenja i do krize unutar same eu. Treba gledati kako se kod nas kretao odnos
građana prema eu u Vojvodini i na nivou
Srbije. Važno je da je tu Vojvodina najveća konstanta. Ako pogledamo da je 77 odsto građana dalo podršku eu 2009. na nivou Srbije, tu je bio neki špic. Podrška je
opala na 60 odsto 2010, a 2012. u leto, po
istraživanju koje je poručila sama Kancelarija za pridruživanje eu, ta podrška
je na nivou Srbije pala na dramatičnih 47
odsto kada se saberu i oni koji bi sigurno i koji bi eventualno glasali za; u isto
vreme Vojvodina nije išla ispod 50 procenata. To je jedan stabilan odnos i to je
i odraz njene pozicije. Ona je okružena
Kada govorimo o troškovima života,
pristupanjem EU situacija u Srbiji će biti bolja,
gora ili će ostati nepromenjena (%)
zemljama eu, ona jeste jedan prepoznatljiv evropski region i ta stabilnost je po
meni značajnija nego ovo sada... Sada mi
imamo novo istraživanje koje je naručila delegacija eu i koje je Medium Gallup
uradio i koje pokazuje veći stepen podrške na nivou cele Srbije nego na nivou Vojvodine. Međutim, tu je veliki rizik u slučaju da se promene neke stvari kod, na
primer, stava vladajuće političke garniture ili ako stvari ne budu išle tempom
koji se obećava. Vojvođani su tu realistični, oni u 46 odsto slučajeva ne očekuju
da će Srbija postati članica eu pre 2020–
2025. Setimo se samo Labusove 2007. godine ili olako datih obećanja da ćemo do
kraja ove decenije ući u eu. Ovde je meni
daleko značajniji stabilan odnos koji će
varirati u nekim minimalnijim granicama nego ta dramatična kretanja koja se
dešavaju na nivou Srbije, na šta najviše
ima uticaja i to što ljudi nisu ili dovoljno
upoznati sa eu ili ne osećaju odmah dobrobit ulaska u eu. Kada sam spomenuo
ovo istraživanje koje je naručila eu, jedan
od faktora je korist. Pozitivno je ocenjeno to što su evropske zemlje pritrčale u
pomoć Srbiji kada su bile poplave. Ljudi
očekuju da osećate taj boljitak svakodnevno. To bi, naravno, bilo pozitivno. Profesor Komšić je rekao jednu istinitu stvar
o važnosti atmosfere koju budu stvarale
političke elite. Setimo se samo one zbunjujuće atmosfere koju je stvarao ministar Jeremić sa ona četiri stuba. Sada, ovi
novi Evropljani, iako balansiraju između
Rusije i eu i kunu se da nikada neće priznati nezavisnost Kosova, oni ipak veoma ubedljivo i stalno ponavljaju putem
medija, a veoma su prisutni u medijima,
da ipak Evropa, odnosno članstvo u eu
jeste najbolja alternativa.
o mladima i eu
Dimitrije Boarov: U kom pravcu vi sad
mislite da treba delovati da bi se dobili
nešto bolji rezultati u korist eu?
Branislav Bugarski: Važan cilj za nas
je da povratimo poverenje u sistem i u
institucije, i da pokušamo da povratimo
poverenje mladih. Mislim da je zajednički društveni problem koji imaju članice eu i naše društvo taj da mladi više
ne znaju šta su bili razlozi opredeljenja
da se uopšte napravi Unija. A tu postoje
dva principijelna cilja. Jedno je da bude
VREME
REME 18. XII 2014.
»
28
večno mir u Evropi nakon velikih ratova,
znači, da rata više ne bude. I drugi, da se
na globalnom tržištu kroz udruživanje
održi konkurentnost i time obezbedi ekonomija blagostanja. Iz naše perspektive,
mi smo zaboravili zašto smo želeli da idemo u eu i tu smo nekoliko puta poljuljani u svojoj opredeljenosti. Kada smo pili
benzina više nego mleka i isto tako ratovali na ovim prostorima, naša želja je bila
da živimo u normalnom društvu. A onda
je, nekim procesima koji nisu bili dovoljno objašnjeni u društvu, ta naša želja dovedena pod znak pitanja i tu se možda i
opravdano pojavljuje nepoverenje u dobru volju eu da i mi budemo deo tog prostora. Što se Pokrajine tiče, mi i dalje smatramo da još intenzivnijom saradnjom,
kao poluostrvo u eu, jer smo sa sve tri
strane okruženi Unijom, sa regionima u
Hrvatskoj, Mađarskoj i Rumuniji, ali i sa
drugima, u Nemačkoj, Austriji, Italiji i ne
samo time nego pre svega investiranjem
u edukaciju, da ćemo uspeti da dodatno
približimo te procese i na taj način mlade generacije vratimo nazad.
Gospodin Bakić je imao dijalog sa predsednikom države koji nije umeo da još
jednom ponovi temu master rada, da protiv takvih procesa zauzmemo jasan stav
jer to sigurno neće vratiti poverenje mladih da država ide u pravcu koji će njima
omogućiti bolji život.
Puzajući autoritarizam
Dimitrije Boarov: Ako dođe do destabilizacije iz unutrašnjih političkih razloga u Srbiji ili dođe do nekog oblika jednoumlja, jednopartijske vlasti, pojačane
represije, da li je to pogodno za ulazak
ćutke, po naredbi, u Evropu ili će zapravo onda rasti evroskepsa?
Jovo Bakić: To je dosta složeno pitanje zato što u Srbiji imate jedan puzajući autoritarizam na delu i taj autoritarizam jeste proevropski. Mi smo spoljnopolitički orijentisani ka Evropskoj uniji,
a sa druge strane imate sistematsko marginalizovanje opozicije, rasturanje opozicije, progone, nedozvoljavanje da se kritička reč čuje na nacionalnim televizijama. I sada tu postoji, po mom mišljenju,
i dvosmerna poruka iz eu koja mene nimalo na ohrabruje jer s jedne strane se
kaže “samo napred, mi vas čekamo u eu”,
a sa druge strane opet čini mi se da nikada manji pritisak nije bio na vlast u Srbiji
“Ekonomski aspekt EU jeste važan, ali
nije jedini, bezbednosni aspekt je za nas
mnogo značajniji” —Vladimir Vuletić
“Ono što za mene predstavlja iznenađenje
je da samo 42 odsto ispitanika smatra će u
pogledu nezaposlenosti situacija biti bolja,
verovatno imajući u vidu to da se u EU
očekuje efikasnije poslovanje i efikasnija
administracija” —Dimitrije Boarov
da se ponaša na manje autoritaran način. I to je nešto što je, u stvari, jako opasno za perspektivu priključenja eu, zbog
toga što će opoziciono raspoloženje neminovno rasti u Srbiji. I ako dolazi do toga
da opozicija nema podršku iz eu, kao što
je trenutno nema, to će onda dovesti do
ogorčenja tih ljudi koji su opoziciono
usmereni i do mogućeg rasta evroskepse.
kuda plovi srbija
Dimitrije Boarov: Uvek se na unutrašnjem političkom planu povodom Evrope sukobljavaju projekcije i same Srbije,
bez obzira na integracije. Šta možemo tu
očekivati u Vojvodini i u Srbiji u celini?
18. XII 2014. VREME
REME
29
Jovan Komšić: Mislim da je ključno pitanje kuda plovi državni vrh Srbije. On
je krenuo ka institucionalnoj luci eu, ali
eu je svesna da taj brod može da zaustavi kretanje ili smanji brzinu ili promeni
kurs. I da upravo zbog vrlo značajnog raskršća na kome se još nalaze Srbija i njena politička elita, kojoj, uzgred moram
priznati, nije nimalo lako, mislim da eu
dobro procenjuje situaciju u Srbiji danas.
Ukoliko bi insistirali na žestokom disciplinovanju na svim frontovima zbog deficita koje ima ova vlast u sferi kulture, u
sferi informacija, u sferi zrele demokratije, moglo bi se desiti da iz samoodržanja,
političkog interesa, taj brod krene ka nekoj drugoj luci.
A Vojvodini i znači da taj drugi brod
ipak ne krene ka nekoj drugoj luci, a takve signale povremeno dobijamo. Vojvodina je značajna samim svojim postojanjem kao institucionalna drugost, kao
neka šansa da se političke elite Srbije nauče abecedi demokratije kao podele i ravnoteže moći. Bezbednosni aspekt je sada
najbitniji, ta ključna brazda mora biti još
dublje zaorana, kada ona bude dublje zaorana, onda će na dnevni red istovremeno i te kako doći standardi informisanja,
debate na svim demokratskim nivoima,
uključujući opoziciju. Vojvodina daje šansu da se u tom usponu stranke na vlasti
koja ima šezdesetoprocentnu podršku
afirmiše princip saradnje, princip konkurencije drugih planova, drugih pogleda na stvari pa i na evropske integracije. I
u tom smislu vojvođanska administracija
ima šansu da pokaže da je unutar vrednosnog evropskog okvira moguće ponuditi konkurentne i kvalitetnije projekte.
rovita situacija
Dimitrije Boarov: Evo gledamo hrvatski slučaj, oni su ušli u eu i zanimljivo je
da sada već u predizbornoj kampanji u
vezi sa predsedničkim izborima, ta stranka, koja je uvela Hrvatsku, hdz, počinje
da gradi ponovo neku svoju popularnost
na nezadovoljstvu koje je izazvao taj prvi
šok ulaska u eu, kad nisu grunuli med i
mleko. Da li u slučaju jedne dublje političke krize u čitavom regionu, pa i u Evropi povodom Ukrajine, svi osećamo taj zadah novog talasa Hladnog rata, da li će u
slučaju te nepovoljne međunarodne situacije jenjavati proevropski entuzijazam?
VREME
REME 18. XII 2014.
Foto: Milovan Milenkovic
Prema vašem mišljenju, kada će se Srbija učlaniti
u EU? (%)
»
30
“Brza ekonomska dobrobit od ulaska
Srbije u EU se ne može očekivati i to
se videlo na primeru naših suseda, ali
sa druge strane se takođe vidi da u
ovo vreme niko ne može biti ostrvo.
Srbija posebno ne može sebi dozvoliti
taj luksuz” —Aleksandar Popov
Aleksandar Popov: Moram da ponovim ono što je kazao Komšić, a to je da
mi u ovom trenutku ne znamo gde plovi
ovaj brod s obzirom na unutrašnju situaciju, a i na stanje unutar eu. Činjenica je
da smo izvukli pouke i videli šta se dešava
sa zemljama, nama veoma bliskim, kojima
ne cvetaju ruže. Uzmimo slučaj Hrvatske,
i Slovenije koja je takođe u ekonomskoj
krizi. To je nešto što je upozoravajuće za
Srbiju, ali dešava se i na spoljnom planu
baš kada je reč o ovom zaoštravanju odnosa u međunarodnoj sferi između Evrope i Rusije da nas je slučajno taj istočni vetar sada gurnuo u pravcu Evrope mada je
ona postala daleko manje privlačna nego
pre deset godina. Pre deset godina je bilo
“samo da uđemo u eu i odmah ćemo postati zemlja blagostanja”. Međutim, niti
je eu ona ista u koju smo mi krenuli niti
smo mi oni isti koji smo bili u ono vreme
kada smo krenuli ka eu. I eu se našla u
svojim unutrašnjim problemima tako da
sve to izaziva jednu izuzetno nestabilnu i
neizvesnu situaciju kada je reč o putu Srbije ka eu. Brza ekonomska dobrobit od
ulaska Srbije u eu se ne može očekivati i
to se videlo na primeru naših suseda ali
sa druge strane se takođe vidi da u ovo
vreme niko ne može biti ostrvo. Srbija posebno ne može sebi dozvoliti taj luksuz.
Ovaj istočni vetar koji sam spomenuo... to
što se konačno videlo da smo mi za džabe,
kada je reč o Vojvodini, u ponižavajućim
uslovima poklonili nis i pride što je išlo uz
njega i ova žestoka packa koju smo dobili sa prekidom izgradnje Južnog toka, mislim da kada bi se još više razobličilo u javnosti da bi to bio još jedan vetar u leđa ka
onima koji se zalažu za eu. Ekonomija jeste jedan od ključnih faktora, ali, nažalost,
kod nas puno emocije nadvladavaju, kao
i uticaj političke elite putem medija, tako
da se u ovoj rovitoj situaciji unutar Srbije i eu veoma lako može izokrenuti da od
tih 57 odsto u Srbiji ili 54 odsto u Vojvodini, da to ode u sunovrat u trenutku koji bi
se mogao desiti čak u neko skorije vreme.
balkan između velikih sila
Dimitrije Boarov: Koliko će taj problem da neki “neće da napuštaju Rusiju
Da li vam je lični životni standard danas bolji, isti
ili lošiji nego pre 12 meseci?
zarad eu” opterećivati put Srbije u eu?
Vladimir Vuletić: Dva su izvora problema sa kojima se Srbija suočava na
evropskom putu. Jedan smo pomenuli
– to je taj nacionalizam i evroskepticizam za koji sam rekao da je, pre svega,
reakcija na neispunjena obećanja liberala koji dominiraju danas Evropskom
unijom, taj unutrašnji problem eu. Drugi izazov je u vezi sa balkanskim regionom na koji uticaj imaju različite velike, što svetske, što regionalne sile. Pre
svega, s jedne strane eu, s druge strane Rusija, a i Turska. Te tri sile treba
imati u vidu kada razmišljamo o ovim
prostoru. Rusija je bila prilično uticajna poslednjih nekoliko godina, pa možda i čitavu deceniju i duže. Radila je korak po korak, veoma spretno, koristeći i ove probleme koje eu ima i u tom
smislu ovo što se dešava sa Južnim tokom jeste jedan strašan udarac Rusiji
koja se sada na ovaj ili onaj način izmiče, ali ona će, pretpostavljam, tim izmicanjem možda ostaviti određeni prostor
Turskoj. U tom smislu stvar nije završena kada je reč o tome šta se može ovde
dešavati i ja zbog toga opet ponavljam
da je nama sada jako u interesu da na
neki način nađemo tu vrstu zajedničkog
okvira sa našim susedima da ne bismo
došli u situaciju da u nekom budućem
komešanju, neka je ekonomsko, neka je
političko, da ne prizivamo vraga, budemo u jednom okruženju koje nije prijateljsko, koje nije iz istog tabora. Rusija,
ovom situacijom sa Južnim tokom – videćemo šta će se još dešavati – jeste potisnuta iz regiona, ali to ne znači da je
tim čitava ova priča i završena. Ima tu
još pretendenata na region.
¶
PRIREDILE: BILJANA VASIĆ
I JELENA JORGAČEVIĆ
18. XII 2014. VREME
REME
LISICAIŽDRAL
LJUBOMIR ŽIVKOV
31
Norvežani i ja
Naučni projekat sam se od sebe proširio i na narode koje vo-
pragu nekog izgubljenog sećanja, nekakvog palimpsesta, kao
limo, zasad su obrađeni Rusi i Srbi, obuhvaćeni biće i oni koji
su nam se u našoj prebogatoj povesti debelo zamerili (Osman-
da smo je znali pa zaboravili, nema veze, živeli!”
Posao će krenuti toliko dobro da će dobrotvor naš tj. po-
lije, Germani, nato i sl.). Ali zar ne treba da napišem i nešto
preventivno? Kako je prijatno u državama sa kojima nismo
slodavac M. (koji je bio suvlasnik restorana, drugi beše Norvežanin J., arhitekta) doći na ideju da u toku večeri promeni
ratovali i čiji nam građani ne dosađuju – ne pokušavaju da se
barem dve garniture gostiju za svakim stolom, pa kako mi-
preko naše zemlje domognu sanjane Evrope niti da se kod
nas nastane? Mislio sam najpre na Norvešku, gde će me moje
sliš to, ljudi se raspojasaju, popiju, mi sviramo, a ti im kažeš:
“Žao mi je, gospodo, vaše vreme je isteklo, platite cenj. račun
tamburaštvo odvesti u zimu sedamdeset sedme godine, i to
i dopustite vašim sunarodnicima da i oni večeraju i da mal-
gde, u Kristijaniju, u Pilestredet ulicu koju ću tek desetak godina spustia naći u romanu Glad.
ko i oni teraju kera uz tople zvuke precenjenog juga!” M. međutim zna da neće biti potrebno nikakvo opominjanje: kad
Prvo čega se sećam iz Osla jeste šuštanje iza mojih leđa,
kao malo veća zmija kad ide kroz oštrik, šta je bilo, građan-
budu zvali da rezervišu sto kazaće im kako ima mesta od sedam do devet i petnaest, drugima će reći da dođu u devet i
ka od svojih sedamdeset godina, što mi se tada činilo kao duboka starost, vozi bicikl, gradska čistoća jeste čistila savesno
i stručno i kolovoz i trotoar, pa ipak je pola pedlja utabanog
petnaest, i oni će se sami mimoići na stepenicama dok kelneri budu raspremali stolove (restoran beše na spratu, doklen
dole bio je bar, isto naš).
snega bilo na ulicama, ama pitomica tamošnjeg pio-a nije
rada da čeka proleće.
Rečeno – učinjeno. Prva smena jede i pije (nazdravljajući
i neznancima), naredna šihta u baru čeka svoj red, tako je do-
Moj zamysel bio je da na osnovu ličnog iskustva, kao oni antropolozi koji u arhaičnoj
zajednici provedu dve godine i napišu o tome još kakvu knjigu, dokažem kako je suživot
sa prezr. manjinom te omraž. komšijama moguć i kako je štaviše prijatan
U restoranu sviramo svake večeri od sedam do jedanaest,
stanujemo u zasebnoj kući, vozimo se svakodnevno metroom
za koji smo dobili mesečne pretplatne karte (naša je linija bila
govoreno i niti ko tuguje što napušta naš program, niti je ko
nestrpljiv da se već jedared popne i raskomoti.
Jednog me dana M. zove na prozor, dođi, dođi, novina-
grorudbanen, stanice behu unapred najavljivane preko zvučnika, ali to beše sve: domaćini nisu bili dostigli naš sadašnji
stupanj razvoja gde ti automat svake tri sekunde preti da očitaš kartice kako ti ne bi zlogl. pripadnici Bus-Plusa kontrolori očitali bukvicu); od naše kuće do metroa prolazimo pored
zgrada mahom jednospratnih i sa prostranim dvorištima, u
prozorima su sveće i cveće, ispred kuća se igraju deca zrela
za jaslice, ne vidim da ih iko čuva, u nepromočivim su odelcima živih boja, imaju plastične lopate, ašove, i grade nešto od
snega; ona koja se igraju sama i koju jedva primetiš od nagomilanog snega svakom prolazniku nazovu piskavo i radosno
“haj”, pa tako i meni koji kraj njihove rodne kuće promičem sa
ovom njuškom stranca (što bi rekao Ž. M.).
U restoranu ću primetiti nešto što drugde dotad baš i nisam video: kako se ko maši čaše sa vinom tako pogleda unaokolo i nazdravlja svakome ko ga primeti, i svako uzima svoju čašu i nazdravlja tome neznancu (poneko sedi i sam, ali
ne pije mučki sam samcijat). Ovo je možda njihova verzija
“Žive” ili “Fortune”, preinternetskih udruga za sklapanje poznanstava radi braka, prijateljstva ili razvrata, ali ne, njihovo
nazdravljanje nije vodilo spajanju stolova, oni su jedni drugima govorili: “Zar nam nije lepo ovde, uz ovo vino, uz đakonije
i ovu muziku koja možda nije vrhunska, ali opet nas drži na
ru vajni, vidiš onog čoveka sa akten-tašnom, vidim, e, to ti je
predsednik vlade, ide na posao, sam... Zaista, nema telohranitelja, nema džipa od šeika, nema svečane kolone, nema samim tim ni zaletanja u sveč. kolonu, čovek ide na posao, kao
što njegovi sugrađani idu na Holmenkollen, obližnje brdo podesno za skijanje, idu sa skijama pod miškom, imaju voz (metro) od centra, već su u cokulama, iziđu iz voza u kome nisu
ni očitavali karte i već su na skijama, no big deal.
Ne bi bilo učtivo da se ja ovde nastanim, iako mi je sve po
volji, nema ova zemlja dugoročniju potrebu za mnom, kad
izsviram ovo što smo se pogodili (dva meseca), u crvenim kvazivciganskim košuljama pozajmljenim od “Tamburica”, vraćam se u zavičaj gde ću izdržavati nezasitu vlastelu, gde će
predsednikova čeljad postati preslobodni zidari koji sazidaće
kuće gde kućama mesto nije, i gde ću čitati da je prva dama,
kaćiperka bez premca, veća i od Jovanke, na tekstil potrošila
pedeset hiljada evra: tabloidi idu naučn. metodom od kompleta do kompleta i sabiraju cene unikata i modela šivenih
po jedinstvenoj dobrovorkinoj meri (u nemogućnosti da im
se lično obratim, na ovaj način zahvaljujem inače slabo s moje
strane cenjenima Koštunici i Tadiću što smo bili pošteđeni
dosadnog, uvezenog i tragikomičnog koncepta Prve dame). ¶
VREME
REME 18. XII 2014.
(nastaviće se)
32
Neka vrsta društvene hronike
Noć u Hajatu
U noći između 10. i 11. decembra sreli su se lice i naličje
“onih” zaboravljenih, svelih devedesetih. Staro
lice nakinđureno parama i slavom tadašnjih ljudi i
simbola, i njegovo naličje teškog, oporog zadaha. A
sve se dogodilo kao u kakvoj naturalističkoj režiji,
u jednom luksuznom beogradskom hotelu
V
eljko, sin Svetlane Cece i Željka
Ražnatovića Arkana, slavio je svoj
18. rođendan. Danima pre žurke
na kojoj će “pevati pola estrade” tabloidno se spekulisalo o tome ko će biti pozvan a ko neće, šta će majka sinu pokloniti, koliko će “iskeširati” za proslavu; stalo
se na 15.000 evra i na pitanju da li će uvozni vatromet od 2000 evra po majčinoj želji stvarno obasjati ceo grad... Ili zamračiti, kako će naknadni događaji pokazati.
Sledimo satnicu. Spektakularna žurka je počela u 21 čas, u sredu 10. decembra. Na ulazu hotela Hajat svi gosti su
prvo morali da prođu kroz metal-detektor. Slavljenik u belom odelu, sa belom
leptir-mašnom i upadljivim zlatnim roleksom na ruci dočekivao je goste, oko
300 zvanica. Među prvima je stigao Željko Mitrović, vlasnik tv Pinka, sa suprugom i kćerkama, sledili su Oliver Mandić i
jedan od pevačicinih najbližih saradnika,
Aleksandar Milić Mili. Ni slutili nisu da
će se za koji dan opet sresti na skupu “zatvorenom za javnost”, na sahrani devojke
koja je iako nepozvana na žurku možda
baš u istom tom trenutku ulazila u hotel,
samo na sporedni ulaz, ili je možda već
bila u njemu, ili se spremala da pođe. Sa
njima, ono pola estrade takođe je pristiglo, pa su crvenim tepihom gazili u svojim turbo-krznima, pod frizurama i šminkama, da izvine poznavaoci, ali provaljeno je da su neki Žika i Dajana došli stilizovani kao Anđelina i Bred, a neka kuma
na slavlje ušetala bosa usred decembra, u
zlatnim japankama. Došla i sadašnja devojka slavljenika, Anika, kćerka vlasnika Nibens grupe Mila Đuraškovića, kome
će sad da se sudi zajedno sa Miroslavom
Miškovićem. Došli i roditelji bivše devojke Maše, iz sportskog džet-seta, Terzići,
kao, da podrže vezu između svog sina
i Cecine kćeri, kad je ova druga, unakrsna, eto propala. Sav paradni srpski turbo džet-set, inače, s oduševljenjem je ispoštovao “rođendan decenije”.
Došli su i političari, nosioci “zlatnih devedesetih” i ovih sada godina: ministar
spoljnih poslova Ivica Dačić, ministar
energetike Aleksandar Antić, socijalista
Milutin Mrkonjić, kreator informativnog
programa devedesetih Milorad Vučelić,
predsednici Stranke srpskog jedinstva –
sadašnji i bivši – Dragan Marković Palma i Borislav Pelević, koji su tu stranku i
osnovali zajedno s Arkanom. Pokloni su,
pišu tabloidi, donošeni u kovertama, uručivani, slavljenik od tih para navodno sad
može da kupi stan – sigurno se ne misli na
jednosoban na Karaburmi – a na stolovima je pisalo da je privatnost zagarantovana te da niko neće snimati goste. Prvo je
bila gala večera za koju se, kažu svi, para
nije štedelo, najbolja srpska jela, egzotični
specijaliteti, za vernike posno. Po rasporedu, za 23 sata bilo je najavljeno iznenađenje – retrospektivni kolaž od slavljenikovog rođenja do danas. Tabloidi kažu da
su posebni bili momenti u kojima pokojni
Arkan drži sina u naručju dok je bio beba,
pa je pola zvanica zaplakalo od dirljivosti.
a od kuma – puška!
Duh večeri bio je Arkanov sat, koji je
navodno po njegovoj želji za života imao
biti predat sinu za punoletstvo. Zlatan
sat vredan 120.000 evra, napravljen od
osamnaestokaratnog zlata i optočen dijamantima. Poznavaoci pišu da ga je folk
zvezda svojevremeno pozajmila od Arkana za snimanje jednog spota, pa je sat
prvo bio “poklonjen” manekenu koji je
glumio seksi drvoseču u koga se Ceca
foto Goran Srdanov
kao ludo zaljubljuje. Roleks od 120.000
evra, koji je od početka sijao na ruci slavljenika, za one druge, obične smrtnike
pak kruna je “ne povratilo se” vremena:
velikih pljački, robijanja, pustošenja, ratovanja, a sad još i čin inicijacije Arkanovog sina u to i takvo nasleđe.
Drugi simbolički važan poklon za punoletstvo biće – puška. Borislav Pelević, venčani kum Željka i Svetlane Ražnatović, rekao je: “Daću mu lovačku pušku kojom je
njegov otac oborio jabuku u Žitorađi kad
smo išli Ceci u prosidbu.” I dodao: “Posedujem posebnu sobu koja je prepuna Željkovih darova i uspomena na naše zajedničke
godine. Takođe, daću mu uramljene ratne
fotografije oca koje on nema.” U objavljenim komentarima ispod tog teksta neki
Pera je napisao: “Pokloni mu knjigu, kume.
I nauči ga da bude pošten”.
Kad su krenuli trubači, majku i sina je
muzika tako obuzela i pogodila da novce
uopšte nisu štedeli, pišu medijski svedoci.
Trubači su bili okićeni parama, a u instrumente su svako malo ubacivali novčanice
18. XII 2014. VREME
REME
33
elitnom prostitutkom, bez imena i prezimena, narkomanskom zavisnicom koja
se predozirala. Potom je usledila šok-informacija, da je reč o Ivi Bodrožić, više
godina u vezi sa medijskim magnatom
Željkom Mitrovićem, koji je iste te večeri sa porodicom bio na proslavi u Hajatu. Utoliko pre, iz medija se potom sasvim
povuklo ime Mitrovića, a nadalje se govorilo samo o Ivani Bakić Bodrožić iz Novog
Sada, koja je živela i u Beču, kćerki Nade
Bodrožić, poslanice Demokratske stranke u Skupštini ap Vojvodina.
Pojedini portali, a tu je prednjačio Te-
DUH JEDNE VEČERI:
Hotel “Hajat”; Veljko, Ceca i Anastazija Ražnatović; Ivana Bodrožić
od 50 i 100 evra. Mikrofon je uzeo i ministar Ivica Dačić, kažu jedan od najveselijih gostiju i zapevao Jorgovane: “Koliko sam puta umro, a ti me oživjela, koliki
sam pijanac bio a ti me otrijeznila... Lako
ćeš ti bez mene, al’ kako ću ja bez tebe...”
I dok su tako sevali bakšiši, policijska
istraga bi trebalo da ustanovi šta se u isto
to vreme, u istom hotelu događalo u sobi
326, ko je u njoj bio i šta je radio; da je ta
noć u Hajatu stvarno izrežirana, dok bi
kroz zidove tupo odzvanjao ministrov
glas i strofe Jorgovana, jedan mladi život, u sobi 326, nepovratno bi se gasio.
smrt iza kulisa
Dok su u jutarnjim izdanjima mediji pakovali i prenosili najfriškije detalje
sa “rođendana decenije”, sobarica hotela otvorila je vrata sobe 326 i imala šta
da vidi – beživotno telo mlade žene, sa
ubodenim špricom u venu. Ali, zašto bi
ta devojka imala bilo kakve veze sa slavljem Cecinog i Arkanovog sina? Devojka
je isprva kroz medijske napise nazivana
VREME
REME 18. XII 2014.
leprompter, došli su do fotografija, takozvanih selfija Ivane i Željka. Pa do fotografije istetoviranog njegovog imena na
njenom telu. Dobili su navodno i informaciju iz prve ruke da je sobu 326 rezervisala kompanija “Pink International”. Od
Pinka su, tvrde, takođe dobili odgovor da
je Ivana bila njihova dugogodišnja saradnica zaslužna za neke uspešne projekte,
pa se autori tekstova pitaju kako to da
Pink svojoj saradnici nije ni čitulju objavio. Objavio ju je samo Željko Mitrović,
u novosadskom “Dnevniku” sa potpisom
“tvoj”. Nezvanično se saznaje da ceo Pink
može potvrditi da su Ivana i Željko bili u
nekakvom odnosu već nekoliko godina.
Katkad i burnom.
Policija je odmah po uviđaju izletela s
tim da će istraga biti otvorena samo ako
obdukcija pokaže da je do smrti došlo nasilnim putem. I samo u tom slučaju će
se utvrditi da li je i s kim devojka bila u
hotelskoj sobi, a, rekoše, i u slučaju da je
te noći koristila drogu u nečijem društvu, ta osoba ne može biti odgovorna za
njenu smrt. Pa kako su to odmah znali?
A onda je došlo do potpunog preokreta. Naslovnice sa likom tek stasalog mladića u belom odelu i sa zlatnim roleksom
na ruci munjevito su smenile Ivanine slike i veliki natpisi, misterija i sumnja. Bela
odela i haljine zamenila je crnina, a jedne
političare zamenili su drugi. Na sahrani
Ivane Bodrožić, privatno obezbeđenje tv
Pinka novinarima je, smatrajući valjda
da je to njihovo neprikosnoveno pravo,
zabranilo ulazak na groblje, sve s pretnjom da će polomiti aparate ako slikaju
Mitrovića, čak i iz daljine. Bili su na sahrani i političari Bojan Pajtić, Nenad Čanak,
Dušan Elezović, Milivoje Vrebalov, stranačke kolege Ivanine majke, koja je svoj
politički put prešla od Nove stranke i naprednjačkog poslaničkog kluba pa sada
do Demokratske stranke.
Nagađanja dalje nisu prestajala. U
moru nekih oprečnih rezultata obdukcije, ekspresno brzo urađenoj na vma,
te neočekivano brze sahrane, tu i tamo
provejavala su pitanja, na primer: zašto
je obdukcija rađena na vma a ne na Kliničkom centru? Ništa se jasno nije znalo, da li je to bila predoziranost anestetikom propofolom, kako jedni navode,
ili lošim heroinom, kako tvrde drugi, ali
obrni-okreni policija reče da u svakom
slučaju neće voditi istragu jer Ivana nije
preminula nasilnim putem.
Šest dana od “rešenog slučaja”, nova saznanja više nikome ne daju mira. Sada se
na sav glas najavljuje da tužilac traži da se
ispitaju uzroci Ivanine smrti, da se daju
detaljni rezultati toksikološke analize, obdukcioni nalazi, da se objasni kako to da
je navodno igla sa špricem nađena zabodena u njenoj desnoj ruci kada se zna da
je bila izraziti dešnjak, drugi opet pitaju
ko je bio s njom u sobi, da li je bila sama
dok je umirala, treći ko je menjao statuse na njenom Fejsbuk profilu gde govori
o čoveku koga voli a koji je lagano ubija, te
šta se stvarno dogodilo u noći kada je vatromet trebalo da obasja ceo grad, i dok je
estradno-politička “elita” slavila u Hajatu.
Nešto je u vazduhu valjda govorilo da
je tragedija te noći gotovo neizbežna. Da
je sve nekakva režija, publika bi od početka znala šta će se dogoditi na kraju, čim
bi još u prvom kadru ugledala duha iz
boce, “onaj” roleks.
¶
IVANA MILANOVIĆ HRAŠOVEC
Protest advokata: nastavak ili kraj
34
Vladari iz senke
Pregovore o izmenama seta zakona u vezi sa notarima vode advokati i
Ministarstvo pravde. Nemački GIZ, koji je podržao izradu zakona, sebe prikazuje
kao nekoga ko sa celim zamešateljstvom nije imao ama baš nikakve veze
N
apokon, nakon puna tri mjeseca tzv. štrajka advokata u Srbiji,
njih više od osam hiljada, Ministarstvo pravde je otpočelo pregovore po
normalnijem sistemu od onoga kojega je
prije mjesec i nešto mlađahni ministar u
jednoj emisiji opisao: “Preda mnom je bio
sam vrh advokature”.
Dakle, ustanovljena je Radna grupa
koja bi trebala, kako se očekuje, pripremiti prijedloge za izmjenu Zakona o javnom bilježništvu i seta ostalih povezanih zakona. Sve to bi trebalo biti završeno do ponedjeljka, 22. decembra, kada bi
se o postignutom trebala izjasniti Skupština Advokatske komore Srbije. Hipotetički, ako bi advokati predloženo usvojili,
valjalo bi da se – ne bi bilo prvi puta, uostalom, slijedi još jedna prednovogodišnja rasprava o budžetu – izmjene upute
Skupštini Srbije; ovoga puta opravdano
po hitnom postupku.
pregovarači
Da advokati misle ozbiljno, govori već
i njihov tročlani “pregovarački” tim: tu su
Jasmina Milutinović, predsjednica Advokatske komore Čačka, Mirjana Jovanović
Tomić i Tanja Arsić, advokatice iz Novog
Sada, sve tri odlične poznavateljke civilnog prava.
S druge strane, ministarske, u Radnoj
grupi su Čedomir Backović, pomoćnik
ministra za evropske integracije i međunarodne projekte (jedini koji s notarima nema direktne veze), Nela Kuburović, pomoćnica ministra za pravosuđe i
svježe-položena (jun ove godine) javna
bilježnica kojoj se, dakako nestranački,
smiješi moguća buduća karijera, te profesor Dejan Đurđević, direktor Republičkog
sekretarijata za zakonodavstvo.
Nela Kuburović sigurno ima iskustva
za rad u Radnoj grupi. Čim je položila pravosudni ispit – nakon dvije godine pripravničkog staža u Prvom opštinskom
sudu u Beogradu – obrela se 2008. godine
u Ministarstvu pravde kao savjetnik “za
pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa”, za vrijeme ministrovanja
Snežane Malović, da bi, čim je osnovana
Administrativna kancelarija Visokog saveta sudstva, kojem je šefovala Nata Mesarović, u augustu 2009. godine, bila zaposlena u Sektoru za normativne poslove. Od maja 2013. godine napredovala je
do načelnice Odjeljenja za statusna pitanja sudija u vss-u. Ostalo je historija: danas je u Ministarstvu iz kojega je počela i nebo zna gdje će biti kraj, od savjetnice za stručnu pomoć (sa dvije godine
pripravničkog staža) bivšim reformatorima pravosuđa, pomoćnice današnjim,
do notarke...
Dejan Đurđević, danas profesor, svoju
karijeru veže za profesora Olivera Antića, bio mu je asistent. Zajedno s Antićem
je u vrijeme donošenja Zakona o javnom
bilježništvu držao one čuvene specijalističke studije o javnom bilježništvu na
beogradskom Pravnom fakultetu, na koje
su mnogi danas neizabrani notari potrošili nemali novac; uzaludno, jer im to nikakvu prednost nije donijelo. Naprotiv,
ispostavilo se da se kod Antića i ostalih
u komisiji (profesor Dragor Hiber, Marija Draškić...) s mukom polagao notarski ispit, da bi potom u novoj komisiji sa
Đurđevićem i “ekipom” kriteriji bili sniženi, pravilnik o polaganju izmijenjen i
da bi – na kraju – baš kandidati te druge
komisije listom, uz rijetke izuzetke, bili
imenovani među ona prvotna 94 notara
(danas samo 92), usprkos tome što je zakonom izričito propisano da Javnobilježničku komoru mora osnovati – slovom i
brojkom – najmanje sto (100) imenovanih javnih bilježnika.
Advokati prof. Đurđevića zovu “vladarom iz senke”, kad je o notarima riječ.
giz i dve brošure
Usprkos primjedbama na njegovo učešće u Radnoj grupi, možda to i nije loše:
sigurno je da je upućen u materiju bolje od “ujedinitelja advokata” ministra
Nikole Selakovića, a čaršija priča i da je
viđen za Selakovićevog nasljednika. No,
tu su još dva detalja: u maju ove godine,
izdana je brošura “Javni beležnici – Ko su
i šta rade”. Na 30 stranica je upravo prof.
Đurđević napisao hvalospjeve o bilježnicima kao “vrhuncu pravosudne profesije”, sve je odštampano u 60.000 primjeraka i podijeljeno po sudovima, lokalnim samoupravama itd. Izdavački partneri (čitaj: financijeri) su bili Ministarstvo pravde, eu, sudjelovala je tu i Svjetska banka, ali prije svega giz, njemačka
Organizacija za međunarodnu suradnju,
čiji je glavni nalogodavac njemačko Savezno ministarstvo za privrednu suradnju i razvoj (bmz).
Negdje u oktobru ove godine taj isti giz
se pokušava izvući iz cijele priče s notarima, nakon što su advokati ušli u protest i
nakon što se pokazalo koliko je nakaradna cijela zamisao o monopolu, danas već
samo 92 notara koji rade nauštrb advokata i građana u njihovim poslovima. Tih
oktobarskih dana bio je predviđen skup
giz-a i notara na kojem bi se, valjda pohvalno, govorilo o prvih mjesec dana notarijata u Srbiji: njemački ambasador koji
je trebao otvoriti skup otkazao je svoje
učešće, a ubrzo je bez objašnjenja otkazan i sam skup.
Od tada, do danas, šutnja, osim što se
prošle subote u “Blicu” mogla naći brošura pod istim naslovom kao i ona majska. Autor je isti, prof. Đurđević, sadržaj
također, osim u tri detalja: uvodne riječi
predsjednika Javnobilježničke komore
Miodraga Đukanovića (to je onaj koji u
nedavnom intervjuu “Danasu” nije odgovorio ama ni na jedno od pet postavljenih
pitanja!), te objavljenog cjenovnika notarskih usluga i imena, sjedišta i telefona notara u Srbiji; na stranu to što je notarima
– kao i advokatima, uostalom – zabranjeno reklamiranje. Ima još razlike: ovoga
puta se kao izdavač pojavljuje samo Javnobilježnička komora, nema više ni giz-a,
niti eu. Tiraž je, inače, 162.000 primjeraka,
18. XII 2014. VREME
REME
35
i pitanjem “Kakve će i kolike biti nadležnosti javnih beležnika Srbije?”, kojega su
organizirali giz-ov Projekt za pravnu reformu u Republici Srbiji u partnerstvu s
Ministarstvom pravde.
U informaciji na sajtu giz-a se kaže da
su izmjenama Zakona o javnom bilježništvu iz februara 2013. godine nadležnosti “budućih javnih beležnika proširene
u znatnoj meri”, pa se precizira: promet
nekretninama je već jedna od definiranih nadležnosti javnih bilježnika, ali ih
treba proširiti još.
PREGOVORI NAKON TRI MESECA ŠTRAJKA: Predsednik advokatske
komore Dragoljub Đorđević i Ministar pravosuđa Nikola Selaković
Foto: Slobodan Miljević
na 42 stranice i još četiri stranice ovitka,
u kojem se reklamira giz-ov slogan: “odgovornost, sigurnost, efikasnost”.
Na upit “Vremena” i giz i njemačka ambasada ostali su nijemi. U prevodu: peru
ruke od skandaloznog uvođenja notarskog sistema u Srbiji.
njihove činjenice
Sami su, recimo, na sajtu giz-Program
za pravne i pravosudne reforme, pod
naslovom “Na koji način treba ujednačiti praksu javnih beležnika”, objavili: “U
tri meseca rada javnih beležnika u Srbiji pojavila su se brojna sporna pitanja u
vezi sa primenom Zakona o javnom beležništvu. To je bio dovoljan period da se
iskristališu najčešća pitanja, te je Javnobeležnička komora, uz podršku giz Programa za pravne i pravosudne reforme,
organizovala u Beogradu 13, 14. i 15. novembra 2014. radionice za javne beležnike, kako bi se tu sa ekspertima razgovaralo o tome na koji način treba ujednačiti
VREME
REME 18. XII 2014.
praksu javnih beležnika.”
Na istom sajtu su informacije o brojnim događajima koje su giz i njegov program, među ostalima, realizirali i s Ministarstvom pravde. Na primjer, “Javnobeležnička komora Srbije bila je 7. novembra 2014. godine domaćin radionice javnobeležničkih komora iz regiona i Evrope,
održane u Beogradu”, pa “giz Program za
pravne i pravosudne reforme organizovao je od 27. do 29. avgusta 2014. godine
radionice za novoimenovane javne beležnike, prve nakon njihovog imenovanja 1.
avgusta 2014”.
Osim informacije o onoj prvoj brošuri iz maja ove godine, koja postoji na sajtu (rekosmo već, gotovo identičnoj ovoj
otprije nekoliko dana, osim što giz očigledno pere ruke od ove druge), još je jedna zanimljiva informacija iz maja prošle, 2013. godine.
Riječ je o simpoziju pod naslovom
“Uloga javnog beležništva u unapređenju pravnog prometa u Republici Srbiji”
preporuke i odbijanja
Simpozijski zaključci – a gotovo su svi,
osim onoga da parlamentu predstoji velika normativna aktivnost usklađivanja više od 20 zakona prije početka rada
notara – pretočeni u one noćne izmjene Zakona o javnom bilježništvu iz posljednje noći augusta 2014. godine, u kojima su nadležni poslušali jedino giz-ov
biser, potrebu da mnoge poslove “javni
beležnici mogu raditi ne samo kao poverene poslove, nego i kao poslove iz izvorne nadležnosti”.
Na ulogu giz-a u svem ovom zamešateljstvu oko notara prvi su upozorili
advokati. Vidjet ćemo da li će nadležni
napokon početi s usklađivanjem zakona koje nisu uskladili prije početka rada
notara, da li će ovi pregovori uroditi plodom, da li će građanima vratiti poslovnu
sposobnost i pravo na volju kad sklapaju ugovore.
U svakom slučaju, neka se spreme privatni izvršitelji: o njima je ovih dana u
parlamentu riječ, a i njihovo uvođenje je
podržavao i edukacijski proces godinama provodio (i) giz.
A giz bi trebao jasno odgovoriti na postavljena mu pitanja. Jer, po njihovim
tvrdnjama, u Srbiji su od 2001. i ostaju
do 2018. godine. Ako ovako nastave u pravosudnom sektoru, i eu i vladavina prava nama će biti tek misaone imenice. ¶
TATJANA TAGIROV
LIČNISTAV
36
Ukazivanja Ustavnog suda
Zajedničko u slučajevima Briselskog sporazuma, načinu na koji je Srbija formirala SRJ
i Miloševićevog predloga o konfederaciji sa Grčkom je nekoliko važnih pitanja. Da li i
koliko politička forma nekog sporazuma ili dogovora može da abolira od odgovornosti
za njegovu pravnu suštinu i posledice? Gde je granica između politike i prava koji se
u svemu prožimaju? Ko će, ako ne Ustavni sud, da daje odgovore na pitanja da li je
neki politički dogovor, koji proizvodi pravne posledice, u skladu sa ustavom
Piše: Zlatko Čobović
Odluka Ustavnog suda Srbije od 10. decembra ove godine kojom je odbačen zahtev za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma jer je to političko, a ne pravno pitanje, podseća na 1992.
godinu. Ni pre 22 godine Ustavni sud se, naime, nije bavio
pravnom pozadinom, pravnim okvirom i pravnim posledicama značajnih državnih pitanja, koja su usmeravala sudbinu
zemlje i naroda, sa obrazloženjem da je reč o političkim dogovorima za koje nije nadležan.
Tako su politički dogovori u Srbiji prolazili, a evo i danas
prolaze, mimo Ustava.
Te 1992. godine, pred Ustavnim sudom Srbije bila je inicijativa za ocenu ustavnosti “Načela zajedničke države” (treće Jugoslavije sastavljene od Srbije i Crne Gore), i inicijativa za ocenu ustavnosti zvaničnog predloga tadašnjeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića grčkom premijeru Konstantinu Micotakisu da se sr Jugoslavija udruži sa
Republikom Grčkom u konfederativnu zajednicu.
Znam to vrlo dobro, jer sam ja Sudu podneo obe. Prvu 20.
februara 1992, a drugu u julu iste godine. I dok je današnjem
Ustavnom sudu bilo potrebno više od godinu dana da odluči (većinom glasova), ondašnji je bio efikasniji. Odgovorio je
za dva, tri meseca.
politika i pravo
O inicijativi za ocenu ustavnosti o temelju te Savezne
Republike Jugoslavije (srj), Sud je javno raspravljao 16. aprila 1992, pravovremeno – 11 dana pre nego što je srj zvanično formirana kao zajednička država republika Srbije i Crne
Gore. Postojala je, ipak, teorijska šansa da odluka Ustavnog
suda odloži stvaranje nove države, iako su tada samo naivni u takav ishod mogli da veruju. Danas, kod ocene ustavnosti Briselskog sporazuma, čak i da se Sud upustio u odlučivanje, pa odlučio da on nije u skladu sa Ustavom i zakonom, u
situaciji kada se Sporazum već uveliko primenjuje, i političke, i pravne i socijalne posledice bile bi gotovo neotklonjive.
Sporazum koji su u Briselu 19. aprila 2013. godine potpisali Dačić i Tači predvideo je, pored ostalog, formiranje zajednice srpskih opština na severu Kosova i Metohije, ukidanje
bezbednosnih struktura i pravosudnih institucija Srbije na
Kosovu i Metohiji. Zahtev da Sporazum bude stavljen pod
lupu ustavnosti usledio je i zbog načina, i zbog sadržaja i zbog
posledica.
foto: Vesna Anđić
I dok je ovde utisak da Srbiji polako, ali sigurno, izmiče
(ako već nije i izmakao) deo teritorije, u slučaju formiranja
sr Jugoslavije od Srbije i Crne Gore, teritorija te buduće države je povećana, ali je u tom procesu bilo elemenata koji su
izazivali opravdanu sumnju da taj postupak, sa srpske strane, nije izveden onako kako je to predviđao tadašnji najviši
pravni akt – Ustav.
Prvo pitanje je bilo da li je srpska delegacija koja je učestvovala u kreiranju “Načela” zajedničke države (Slobodan
Milošević, Aleksandar Bakočević, Radoman Božović, Borisav
Jović i Vladan Kutlešić) imala legitiman ustavni mandat srpskog naroda za taj posao. U inicijativi Ustavnom sudu Srbije
ovim povodom stajalo je tada, pored ostalog, i sledeće.
“Ne ulazim u motive i celishodnost ‘Načela zajedničke države’, niti se bavim pitanjima da li je, koliko, i pod kojim uslovima dobro za Srbiju da nastavlja državni kontinuitet avnojevske Jugoslavije, stvaranjem nove, treće Jugoslavije tako
što će ući u državnu zajednicu sa Crnom Gorom. To, uostalom, Ustavni sud i nije nadležan da ceni. Ukazujem, međutim,
Sudu na činjenicu da predstavnici Republike Srbije, koji su u
ime srpskog naroda potpisali ‘Načela’, nisu imali za to mandat Skupštine Srbije… O ovako važnom pitanju nije se izjasnio ni srpski narod na referendumu, kako to nalaže član 2.
Ustava… Mišljenjem Ustavnog suda Jugoslavije i njegovim pismom Skupštini Jugoslavije povodom neustavne i nigde zvanično objavljene odluke Predsedništva sfrj o povlačenju jna
sa granica sfrj u Sloveniji, i oslobađanju Slovenaca vojne obaveze u jna iz septembra 1991. godine, utemeljena je ustavnosudska praksa o tretiranju neustavnih akata najviših organa i pojedinaca. Otuda i mogućnost da se Ustavni sud izjasni
o ovoj inicijativi.”
U svetlu svega što se dogodilo posle te 1992, posle raznoraznih političkih dogovora i manipulacija, i u Srbiji i u tada
vladajućoj, a i danas u vlasti, Socijalističkoj partiji Srbije (sps),
zanimljivo je bilo obrazloženje te partije, tumačenje ili opravdanje, sve jedno, zašto je narod u Srbiji za zajednicu Srbije
i Crne Gore pod imenom Jugoslavija, iako za to nije pitan:
“Srpski narod se izjasnio za jugoslovensku opciju samim
tim što je na izborima glasao za sps, pa zato nema potrebe za
referendumom”!
Jugoslovenska opcija podrazumevala je tada državu samo
18. XII 2014. VREME
REME
37
Srba i Crnogoraca, za razliku od jugoslovenske vizije kralja
Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja, koji je Jugoslaviju
video od Triglava do Đevđelije. Glasanje na višestranačkim
izborima na kojima je sps pobedio proglašeno je surogatom
referenduma. Uzgred, u Crnoj Gori je 1. marta 1992. godine
održan referendum. Na pitanje “da li ste za to da Crna Gora
kao suverena republika nastavi da živi u zajedničkoj državi
Jugoslaviji potpuno ravnopravno s drugim republikama koje
to žele”, 95,65 odsto ljudi koji su izašli izjasnilo se “za”. Iako građanima tadašnja vlast nije pružila priliku da kažu izričito da li
su za Jugoslaviju, ili samostalnu Srbiju, predstavnici te vlasti
potpisali su “Načela” formiranja nove Jugoslavije.
“Po shvatanju Ustavnog suda Srbije dokument ‘Osnove
uređenja i funkcionisanja Jugoslavije kao zajedničke države’
i prema sadržaju i prema načinu na koji je usvojen predstavlja politički dogovor najviših predstavnika Srbije i Crne Gore.
Ustavni sud nije nadležan za ocenu ustavnosti takvog dokumenta”, napisao je, pored ostalog, i potpisao, tadašnji predsednik Ustavnog suda Balša Špadijer u kratkom obaveštenju, u
predmetu Iy-60/92, koje mi je stiglo na kućnu adresu 30. aprila, trećeg dana postojanja sveže, nove države srj.
forma i suština
Da nije reč o pravnom aktu, pa zato Sud ne može da prihvati inicijativu za ocenu ustavnosti, bila je suština sudskog odgovora i povodom predloga Slobodana Miloševića
Micotakisu, 25. juna 1992, da sr Jugoslavija i Grčka postanu
konfederacija.
Srpski predsednik se ponašao kao predsednik te krnje
Jugoslavije, kako su je neki u to vreme nazivali. Da bude veselije, u najavi njegovog intervjua tim povodom, na jednoj grčkoj televiziji, ova potencijalna “državna zajednica” nazvana je i
– “srpsko-grčkom konfederacijom”. U trenutku kada mu je ova
fantastična ideja pala na pamet, sr Jugoslavija i Srbija u njoj
bile su na pragu sankcija un, a Grčka članica Evropske unije.
“Milošević je uzurpirao ovlašćenje Skupštine srj, čime je
naneo veliku štetu Srbiji i Crnoj Gori. Za to Ustavni sud Srbije
nije nadležan, ali je Milošević povredio i Ustav Srbije, čiji je
predsednik, jer nije njegova dužnost, nego Republike Srbije,
da uređuje i obezbeđuje suverenost, nezavisnost i teritorijalnu celokupnost Srbije, međunarodni položaj i odnose sa drugim zemljama. Milošević je na najbezobzirniji način prisvojio
VREME
REME 18. XII 2014.
nadležnost Skupštine Srbije i,najblaže rečeno, amaterskim,
politički neozbiljnim i infantilnim postupkom dokrajčio ionako katastrofalno srozan ugled Srbije i srpskog naroda u
međunarodnoj zajednici”, navedeno je, pored ostalog, u ovoj
inicijativi.
Uz napomenu da bi Sud mogao da se oglasi nenadležnim,
u inicijativi je naznačeno da je društvena obaveza Suda da
ipak ukaže Skupštini Srbije, predsedniku Republike i narodu, ko je i kako nadležan da kreira budućnost zemlje, čime bi
doprineo da se stane na put zloupotrebi vlasti i poistovećivanju jednog čoveka sa državom, i celim narodom.
Ustavni sud ništa nije ukazao. Ni Skupštini ni narodu,
a tek nije predsedniku. Odbacio je inicijativu i oglasio se
nenadležnim.
Kako su traljavo, i politički i pravno, ove dve priče počinjale tako su i završene. sr Jugoslavija je posle 11 godina,
Ustavnom poveljom 2003. godine, postala Zajednica Srbije i
Crne Gore (scg), a posle tri godine se i ta tvorevina raspala.
Miloševićev “konfederativni predlog”, kao rezultat pravne
uzurpacije, nije bio, pokazalo se ubrzo, ni političkog karaktera, već najblaže rečeno šaljivog. Ovu ponudu ni Grci, naravno, nisu shvatili ozbiljno. Niko to više nikada nije pominjao, ni
sam Milošević. Pusta želja svela se samo na bruku, a tadašnji
Ustavni sud Srbije nije smogao snage to da kaže.
Zajedničko u slučajevima Briselskog sporazuma, načinu
na koji je Srbija formirala srj i Miloševićevog predloga o konfederaciji sa Grčkom je nekoliko važnih pitanja. Da li i koliko
politička forma nekog sporazuma ili dogovora može da abolira od odgovornosti za njegovu pravnu suštinu i posledice?
Gde je granica između politike i prava koji se u svemu prožimaju? Ko će, ako ne Ustavni sud, da daje odgovore na pitanja da li je neki politički dogovor, koji proizvodi pravne posledice, u skladu sa ustavom? Možda su odgovori na nekoj
od 40 stranica obrazloženja sudske odluke o nenadležnosti o
Briselskom sporazumu. Videćemo.
Ako je sporazum politika, kojom se ne bavi Ustavni sud,
onda je to kako je ta politika preslikana u domaći pravni sistem,
a mora biti uneta (kao zakon, uredba…) podložno ispitivanju da
li je u skladu sa Ustavom Srbije i zakonima. Tu je, može biti, kvaka. Jer, u februaru ove godine Ustavni sud Srbije oglasio je neustavnom i nezakonitom Uredbu o posebnom načinu obrade podataka sadržanih u katastru zemljišta za ap Kosovo i Metohiju,
sačinjenom na osnovu sporazuma u Briselu iz 2011. godine između tadašnjih šefova pregovaračkih timova Srbije i Kosova
Borislava Stefanovića i Edite Tahiri. Briselski sporazum od 19.
aprila 2013. Vlada je prihvatila zaključkom, a u Skupštini se pojavio kao izveštaj, koji je prihvaćen.
Utisak je da se Ustavni sud, nastojeći da što brže stigne do
kraja, sve bežeći od početka, a skidajući sa sebe teret odgovornosti, hvata forme kao pijan plota, zanemarujući sadržinu.
Ako se bar malo upakuju, čak nije nužno da to bude lepo i pažljivo, politički sporazumi imaju, eto, šanse da prođu u Srbiji
mimo Ustava i zakona.
¶
Autor je urednik u agenciji Fonet
38
Treće prolazno vreme Vlade Srbije: “Uključi se za promenu”
Novi početak reformi
Na panelu u organizaciji Američke privredne komore (AmCham), predstavljeni
su rezultati opsežnog tromesečnog istraživanja među članicama AmChama o
poslovnom ambijentu u Srbiji, a govornici su se, između ostalog, osvrnuli na
aktuelnu finansijsku konsolidaciju, dogovor sa MMF-om, uređenje državne
administracije, parafiskalne namete i novi zakon o planiranju i izgradnji
U
utorak 9. decembra, predsednik
Vlade Aleksandar Vučić i ministri Dušan Vujović i Kori Udovički imali su priliku da u hotelu Hajat, na
skupu pod nazivom “Treće prolazno vreme – uključi se za promenu”, čuju stavove
članica Američke privredne komore, ali
i njenih gostiju – Saveta stranih investitora (fic), Poslovnog kluba “Privrednik” i
Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski
razvoj (naled) – o trenutnom stanju privrede u Srbiji, kao i njihove sugestije za
unapređenje poslovnog okruženja. Ujedno, na početku skupa predstavljeno je i
tromesečno istraživanje obavljeno među
članicama AmChama, kojim je zaključeno da su povećanje predvidivosti poreske
politike i dosledna implementacija zakona one reforme su koje privreda očekuje
od Vlade Republike Srbije u 2015. godini,
a pokazalo se da skoro polovina ispitanika očekuje dalje investicije i otvaranje
novih radnih mesta (opširnije u okviru
Rezultati ankete).
pet stubova reformi
Govoreći o poreskoj politici Vlade, ministar finansija Dušan Vujović bio je izričit – neće biti promena u akciznoj politici, promena u pdv-u, i izmeni poreza na
18. XII 2014. VREME
REME
39
Rezultati ankete
Na anketu urađenu među članicama Američke privredne komore u Srbiji, odgovorilo je 53 odsto ispitanika u periodu od oktobra do decembra 2014. godine. Rezultati ankete, u poređenju sa prošlogodišnjim rezultatima, jasno ukazuju na to
da su Zakon o radu i promene Zakona o stečaju najpozitivnije promene regulative
u 2014, a sa druge strane, strah od makroekonomske i makrofiskalne destabilizacije rastu zajedno sa uznemirenošću od porasta fiskalnih i parafiskalnih nameta.
Ključne reforme koje utiču na
poslovno okruženje
4/2013
Poređenje 2013/2014
Stabilizacija makroeknomskog
okruženja
Smanjenje sive ekonomije i
uspostavljanje istih pravila za sve
Transparentan i predvidiv poreski sistem
i efikasna poreska administracija
Fleksibilizacija
radnih odnosa
Smanjenje
korupcije
Efikasnije
sudstvo
Efikasnija kontrola rada
državnih tela
Transparentniji i efikasniji sistem javnih nabavki
Smanjenje administracije za registrovanje
vlasništva i dobijanje građevinskih dozvola
Mere za smanjenje
nelikvidnosti u privredi
Očekivane promene
zapošljavanja u osnovnim
delatnostima kompanija tokom
naredne dve godine
Foto: Miroslav Petrović
dobit u 2015. godini. “Uvek je postojala
dilema da li je brzo reagovanje ponekad
bilo neprijatelj kvaliteta. U brzom donošenju izmena zakona pravili smo greške
i sada moramo da se vraćamo i da to radimo ponovo. Ovog puta idemo od strategije. Strategija je program na tri godine koji pokriva veći deo očekivanog mandata vlade. Fiskalna strategija pokriva tri
godine zato što je to najduži rok koji međunarodne finansijske organizacije pokrivaju svojim programima. Mi smo odmerili reforme pravilno i rasporedili ih
na četiri stuba, a ne samo na rashode, i
sprovodićemo ih u toku tri godine, a ne
u jednoj, pošto to nije moguće. Paralelno sa reformom rashodne strane dodaćemo i prihodnu stranu, o kojoj vi često
govorite, i što vas najviše boli, pošto je to
VREME
REME 18. XII 2014.
Smanjenje broja zaposlenih
Nepromenjen broj zaposlenih
Povećanje broja zaposlenih
sastavni deo okruženja, ali smo tome dodali još dva suštinska stuba. Jedan je reforma negativnog legata prošlosti, preduzeća u restrukturiranju i preduzeća u
portfoliju Agencije za privatizaciju koja
10-15 ili više godina nisu uspela da nađu
rešenje za svoj problem, praveći pritom
600-800 miliona evra godišnje troškova
za budžet. Četvrti stub je podjednako važan i bolan, koji su svi gurali pod tepih,
a to je reforma javnih preduzeća, koja
imaju više od 200.000 zaposlenih i troše
ogromne resurse ove zemlje. Peti stub, za
koji odgovara koleginica Kori Udovički,
jeste reforma javne administracije. Ono
što smo postigli prošle nedelje je sinhronizacija onoga što radi mmf i onoga što
radi Svetska banka. Svetska banka će paralelno da napravi programe strukturalnog prilagođavanja kojima će da pomogne restrukturiranje eps-a, Železnica Srbije i nekih drugih velikih sistema.
U ovom programu nismo predvideli
povećanje poreskih stopa, već bolje ubiranje poreza, veću poresku disciplinu,
veći nivo dobrovoljnog plaćanja poreza,
bolju i efikasniju poresku administraciju. Očekujemo postavljanje na ključnim
funkcijama Poreske uprave, uključujući
i direktora pu, kao i promenu načina rada
pu. Ove mere koje su poslednjih meseci
sprovođene bile su ad-hoc mere, ali i dosta efikasne mere sa stanovišta prihoda”,
rekao je Vujović.
inspekcijski nadzor kao uslov
za sprovođenje zakona
Komentarišući budući Zakon o inspekcijskom nadzoru, ministarka državne
uprave i lokalne samouprave rekla je da
je ovo ključan uslov za dobro sprovođenje zakona, jer se unosi instrument nadzora. “Koliko god je vama, privredi, važan
zakon o inspekcijskom nadzoru, kako bi
»
40
REFORME: A. Vučić
Foto: Miroslav Petrović
jednostavno nisu sprovodivi. Postoji i politička volja na vrhu resornih ministarstava da se zakon sprovede. Resursi su,
takođe, u dobroj meri obezbeđeni, verujem da ćemo uspeti da ojačamo i budžetsku i upravnu inspekciju iako smo u periodu fiskalne konsolidacije, ali ćemo tokom 2015. morati da napravimo donatorsku konferenciju za informatičko opremanje celog sistema, jer to jeste skupo, i
to je jedino što nemamo pokriveno”, izjavila je Udovički.
parafiskalni nameti
se uveo red, doslednost, koordinacija i
kako bi se bitno smanjio prostor za sivu
ekonomiju, verujte da je nama u naporu
da reformišemo državnu upravu još važniji. Zaboravljamo da u inspekcije spada i
budžetska i upravna inspekcija i potrebna je svest o tome da, kada se zakoni donose, treba i da se sprovode, a da bi se
zakoni sprovodili, vi morate da imate instrument nadzora. Drugo, ovaj zakon jasno zahteva od službenika ne samo da se
pridržavaju propisa, nego da razmišljaju
o cilju svog posla. A nama je cilj da pospešimo rast u Srbiji i da uključimo građane u to. Državni službenici ne mogu da se
pojavljuju kao prepreka, nego moraju da
budu sredstvo ka tom rastu. Postoji detaljan plan, doneseni su okvirni podzakonski akti koji će se usvajati zajedno, ili odmah posle usvajanja zakona. Oni su pisani da bi testirali sprovodivost zakona,
jer, neki se zakoni ne sprovode zato što
Prioritetne reforme za povećanje
zapošljavanja
Povećanje predvidivosti izmene poreskih
zakona i njihove implementacije
Borba protiv
sive ekonomije
Reforma
javne uprave
Lakše izdavanje građevinskih dozvola
i efikasan proces konverzije
Završetak reforme parafiskala
(Zakon o naknadama i ograničavanje
lokalnih naknada)
Završetak restrukturiranja i
reforma javnih preduzeća
Ušteda javne uprave na robama i uslugama
Smanjenje plata u javnom
sektoru i penzijama
veliki uticaj
srednji uticaj
mali uticaj
Predsednik srpskog poslovnog kluba
“Privrednik” Miodrag Kostić pokrenuo je
i pitanje parafiskalnih nameta. Ramon
Vajdinger, potpredsednik Upravnog odbora naled-a i direktor kompanije CocaCola hbc govoreći o ovoj temi predstavio
je rezultate istraživanje koje je naled uradio uz saradnju sa usaid-om, koja govore da u Srbiji postoji 384 neporeska davanja, od kojih su 247 parafiskalni nameti.
“To su plaćanja kod kojih nikakva usluga
nije pružena zauzvrat”, rekao je Vajdinger, “ili gde pružena usluga nije u skladu
sa visinom naknade. U poređenju sa registrom iz 2012, dodato je 84 nova parafiskalna nameta, a od toga je devet uvedeno nedavno. Takođe, 72 odsto ovih nameta je u nadležnosti državnih vlasti. Netransparentno i nepredvidivo uvođenje
novih plaćanja i povećanje postojećih štete odgovornim kompanijama koje posluju u skladu sa zakonom i plaćaju sve obaveze i poreze. Naled je predložio pet koraka u cilju smanjenja parafiskalnih nameta: eliminisanje prakse višestruke naplate za istu uslugu, prilagođavanje cene
neke usluge realnoj ceni koštanja, eliminisanje plaćanja za koja se ne pružaju
nikakve usluge, povraćaj sredstava koja
prirodno pripadaju lokalnim vlastima, i,
možda i najvažnija mera, uspostavljanje
jasnog onlajn registra naknada, uz obavezu da nijedna institucija ne može da
naplati bilo koju naknadu, ukoliko ona
nije na listi ovog registra. Kao posledica,
preduzeća bi imala jasan pregled svojih
fiskalnih i parafiskalnih obaveza, a vlada
bi napokon imala ove prihode pod kontrolom”, zaključio je Vajdinger.
18. XII 2014. VREME
REME
41
Pravac reforme Poreske uprave
Povećanje transparentnosti i predvidivosti
tumačenja regulative od strane pu
Srednjeročno planiranje
promena fiskalnog zakona
Brže dobijanje mišljenja
Ministarstva finansija
Ograničavanje
parafiskalnih nameta
Uspostavljanje dvostepene
apelacione procedure u pu
Drugo
Mere za smanjivanje sive ekonomije
Sveobuhvatna reforma inspekcija
radi bolje koordinacije
Smanjenje poreza/doprinosa
na zapošljavanje
Stroge kazne i nulta tolerancija
za prekršioce
Podizanje svesti
građana
Povećanje efikasnosti
sudstva
Specijalizacija sudova za slučajeve
iz specifičnih oblasti
Poboljšanje rada pojedinačnih
inspekcija/uprave
Kvalitet procesa donošenja odluka
Praćenje implementacije,
ispunjenje željenih efekata
Priprema implementacije (podzakonski
akti, tranzicioni period za prilagođavanje)
Ocena efekata propisa
na privredu
Javne rasprave
na nacrte zakona
Planiranje reformi
– predvidivost javnih politika
loše
odloženo konačno
rešavanje konverzije
Takođe, na skupu je bilo reči i o novom
zakonu o planiranju i izgradnji, čiji je tekst
prošao Skupštinu. Dejan Trifunović, državni sekretar Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture rekao je
da ovaj sistemski zakon povezuje sve nivoe vlasti, da će 11 podzakonskih akata
stupiti na snagu kroz dve nedelje, a ostala
24 akta od 15. februara, čime će biti obezbeđeno integralno sprovođenje ovog zakona: “Ključno mesto ovog zakona je nešto što će početi od 1. marta, a to su šalteri, jedan šalter u svim entitetima. S obzirom na broj opština i ostale entitete, biće
VREME
REME 18. XII 2014.
srednje
dobro
ih oko 200 i investitor više neće obilaziti
više od 16 institucija već na prvoj prepreci,
dobijanju lokacijske dozvole. On će imati
jedan šalter, taj sistem će morati da funkcioniše, imaćemo kontrolne mehanizme
i postojaće sankcije. Taj prvi deo, koji se
više ne zove lokacijska dozvola, nego “lokacijski uslovi”, imaće limit od 20 dana,
za građevinsku dozvolu biće potrebno od
tri do pet dana, i onda sve zavisi od investitora, koliko brzo uradi projekat, koliko brzo prijavi i izvede radove. Od prvog
do jedanaestog koraka, od idejnog rešenja
do upisa svojine, on će imati samo taj jedan šalter, i to je nešto što je ključno. ‘One
stop shop’ nije nešto što je novina za naše
opštine i mislim da ćemo brzo sa timovima na terenu, pre svega u lokalnim samoupravama koje su kritične za sprovođenje
ovih mera, uspeti to da uradimo. Drugi važan datum je 1. januar 2016. kada želimo,
uz pomoć partnera, da sprovedemo elektronsku upravu – elektronsko apliciranje
i elektronsko izdavanje građevinskih dozvola, i to je nešto što će Srbiju značajno pomeriti na lestvici “Doing Business”
Svetske banke, rekao je Trifunović.
Komentarišući pomenuti Zakon o
planiranju i izgradnji, predsednik Saveta stranih investitora (fic) i predsednik
Izvršnog odbora Societe Generale banke u Srbiji Frederik Kuen čestitao je vladi u ime investitora na donošenju ovog
reformskog zakona, koji će pojednostaviti stvari i čekanje smanjiti na 28 dana.
“Ako se to dogodi, to će biti ostvarenje
sna. I ‘One stop shop’ je potez u pravom
smeru”, rekao je Kuen. “Ne želim da budem skeptičan, ali ključna stvar je primena – da li će to biti tačno 28 dana, da li će
administracija biti sposobna da to sprovede, i zaista jedva čekam da vidim primenu početkom sledeće godine. Takođe,
mi još imamo neka očekivanja, investitori su takvi. Na prvom mestu je pitanje
konverzije. Jasno nam je da je to veoma
teška tema, ali mislimo i da je izuzetno
važna. Ova nesigurnost po pitanju krajnjeg vlasništva nad zemljom naravno da
bi mogla da odvrati investitora od ulaganja. Čitao sam da će biti moguće izdavanje građevinske dozvole i bez ove konverzije, ali žao mi je što moram da kažem
da to neće promeniti stvari. Kao bankar
mogu da vam kažem da nije lako finansirati izgradnju kada pitanje imovine nije
pravilno rešeno, tako da konverzija ostaje jedno od naših očekivanja. Druga stvar
je lokalni porez na imovinu. Ono što naši
članovi vide isuviše često, nažalost, jeste
da je relativno nejasno zašto uopšte postoji porez, zašto je baš to visina poreza,
kao i da često ova visina poreza nije u saglasnosti sa poslom urađenim oko nekog
gradilišta, u smislu puteva ili prilaza tom
gradilištu. Dakle, ideja je ne samo da se
smanje porezi, mi iz fic-a često ni ne tražimo to, već da se stvari načine jasnim,
predvidljivim i razumljivim. Ali, da ponovim, čestitam na donošenju ovog zakona”, završio je Kuen.
¶
RADMILO MARKOVIĆ
Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014–2024
42
Država na potezu
Šta su strateški ciljevi, a šta vizija izgleda domaće poljoprivrede u 2024.
godini, koji su sledeći neophodni koraci i ko treba da ih preduzme da
bi sektor poljoprivrede ispunio bar deo svog potencijala
I
ako je Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014–2024. godine donesena krajem avgusta, u medijima, osim informacije da Srbija ima novu strategiju, nije bilo
većih osvrta i komentara. Strategija je
javnosti predstavljena krajem oktobra,
na forumu “Hrana za Evropu”, uz bombastičnu najavu organizatora da potencijal
poljoprivredne proizvodnje iznosi čak 30
milijardi evra godišnje.
“Moramo biti realni”, kaže za “Vreme”
Dragan Šagovnović, direktor Ekonomskog instituta. “Trideset milijardi evra
bruto vrednosti domaće poljoprivredne
proizvodnje bilo bi moguće ako bi nama
bruto vrednost po hektaru bila u ravni najrazvijenijih zemalja eu, poput Holandije. Nerealno je da mi sa ovolikim
tehnološkim zaostatkom, u roku trajanja Strategije, ostvarimo onoliko koliko
imaju najrazvijeniji, i zato sam na forumu
‘Hrana za Evropu’ rekao da bi bilo dobro
da dostignemo makar prosek zemalja eu
– to bi bilo 12-13 milijardi evra od poljoprivrede godišnje, što može da bude srednjoročni cilj. Da bi se do tog cilja došlo, potrebno je da se prevaziđe tehnološka zaostalost naše poljoprivrede, jer godinama u nju nije ulagano. Ruralni razvoj, a
u Srbiji su sela mrtva, ne možemo odvajati od razvoja poljoprivrede – neko mora
da bude tu, i da bude nosilac razvoja. Takođe, mislim da je za našu poljoprivredu
veoma važno da se bude vrlo oprezan u
eventualnoj privatizaciji. Tu bi apsolutnu
prednost trebalo da ima korporativizacija poljoprivrednih dobara. Ne može se
ići u klasičnu prodaju ni poljoprivrednog
zemljišta, ni poljoprivrednih preduzeća.
Treba korporativizovati državna preduzeća koja i danas imamo, odnosno uvesti korporativno upravljanje koje bi odvojilo funkciju menadžmenta od funkcije vlasništva. Država bi u tim kompanijama trebalo da postane dobar vlasnik,
umesto lošeg menadžera. Svakako se ne
slažem sa tezom da je privatizacija jedini
način unapređenja korporativnog upravljanja – ima ona narodna poslovica, “Niko
ne pali kuću da bi isterao miševe sa tavana”. I sad, zato što mi tvrdimo da, kao, ne
možemo da korporativizujemo i unapredimo upravljanje u javnim preduzećima,
zbog toga ćemo sve da privatizujemo. To
je, po meni, jedan neoliberalni koncept
koji se i u svetu, posle ekonomske krize,
pokazao kao potpuno pogrešan i neutemeljen, odnosno da ne može da funkcioniše. Sa druge strane, kada je reč o samoj privatizaciji, a mislim tu i na poljoprivredno zemljište i na kombinate, treba razmišljati o modelima strateških partnerstava, ali pre svega o raznim modelima javno-privatnog partnerstva (jpp), jer
bi učešće privatnog partnera u tim kompanijama obezbedilo potrebna sredstva
za investiranje, ali i dodatno ubrzalo proces unapređenja korporativnog upravljanja”, kaže Šagovnović.
vizija i strateški ciljevi
Prema Strategiji, poljoprivreda Srbije
u 2024. treba da “bude sektor čiji je razvoj
zasnovan na znanju, modernim tehnologijama i standardima, koji domaćim i zahtevnim stranim tržištima nudi inovativne proizvode, a proizvođačima obezbeđuje održiv i stabilan dohodak”, kao i da
se “prirodnim resursima, životnom sredinom i kulturnom baštinom ruralnih područja upravlja u skladu sa principima
održivog razvoja, kako bi se ruralne sredine učinile primamljivim mestom za život
i rad mladima i drugim stanovnicima ruralnih područja”. Do ove vizije stanja poljoprivrede Srbije kroz deset godina potrebno je doći ispunjavanjem strateških
ciljeva, i svaki od njih je detaljno objašnjen u Strategiji. Strateški ciljevi su rast
proizvodnje i stabilnost dohotka proizvođača, rast konkurentnosti uz prilagođavanje zahtevima domaćeg i inostranog
tržišta i tehničko-tehnološko unapređenje sektora poljoprivrede, održivo upravljanje resursima i zaštita životne sredine,
unapređenje kvaliteta života u ruralnim
područjima i smanjenje siromaštva, te
efikasno upravljanje javnim politikama
i unapređenje institucionalnog okvira
razvoja poljoprivrede i ruralnih sredina.
Međutim, Strategija će (ponovo) ostati
mrtvo slovo na papiru, ukoliko ne budu
doneti Nacionalni program razvoja poljoprivrede i Nacionalni program ruralnog
razvoja, koji se usvajaju na kraći period
(sedam godina), i koji treba da omoguće
sprovođenje Strategije. Po rečima dr Natalije Bogdanov, redovnog profesora Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, inače vođe ekspertske grupe koja je napravila Strategiju, kaže da je Ministarstvo
poljoprivrede na potezu, jer ono treba da
napravi pomenute programe, i napominje da su programi za prethodnu strategiju, donetu 2005, napravljeni tek 2010.
“Vi ste godinama lutali, svake godine
su se menjala po dva ministra, čime se
samo pokazalo da nemate kompas, da ne
znate kuda idete i šta radite. Međutim,
mnogo veći i važniji problem Srbije od
toga da se budući razvoj izrazi u brojkama, tonama, litrama, grlima, jeste kako da
budete konkurentni na tržištu sopstvene zemlje sutra, kada se liberalizuje tržište. Mnogo je veći naš problem hoćemo
li te standarde podići i biti u stanju da
garantujemo kvalitet hrane, i hoćemo li
mi i šta uraditi sa svojim resursima. Naša
država je u korovu, parlogu, i to je mnogo veći, generacijski, suštinski, politički
problem. I u samoj Strategiji je veoma veliki fokus na resursima i njihovoj održivosti, mi toga nismo baš svesni: da nemamo više ni krava, ni ovaca, da su problem
vode, klizišta, kvalitet zemljišta... Ja razumem da je za makroekonomiste i za stabilnost budžeta nešto drugo važnije, ali
poljoprivreda već 25 godina, od devedesetih, nosi veliki teret naših svakakvih cirkusa. Nema sektora koji toliko može da se
samoreprodukuje koliko to može poljoprivreda, ali da može to da radi 25 godina
– ne može. Daleko od toga da nije bitno
18. XII 2014. VREME
REME
43
Foto: Reuters
koliko ćeš ti toga da izvezeš, taman posla,
ali faza produktivizma kao imperativa je
u Evropi napuštena devedesetih godina,
i naša realnost jeste takva da je produktivizam tema za zemlje kao što smo mi.
Međutim, ne smemo da preterujemo u
tome, u principima Strategije je upisana i
održivost i policentrični razvoj. Ceo istok
Srbije, računajući i Banat, pa sve do juga,
cela istočna strana države vam je poluprazna, to je isto tema Strategije. Bilo je
priča da je briga za mala gazdinstva socijala. To nikako nije socijala. Poljoprivreda ima i socijalnu funkciju u kontekstu
održivosti. Gazdinstva ne nestaju preko
noći, to je proces koji traje vekovima. Ne
treba da se vodimo stavom iz one stare
strategije, da ‘podržavamo komercijalno’.
Kakvo komercijalno, podržavamo svaki
hektar zemlje, to je poljoprivredna strategija”, kaže prof dr Natalija Bogdanov za
“Vreme”. Ona dodaje i da država do 2017.
neće imati para za povećanje podrške
poljoprivredi, ali da do tog perioda ceo
sektor treba pripremiti za pretpristupne
fondove. Zbog prethodnih propusta oni
neće doneti mnogo sredstava, kaže prof.
Bogdanov, ali, ukoliko bi se pratili koraci
predviđeni strategijom, momentom pristupa u eu sredstva bi se mogla maksimalno iskoristiti. “Ne budete li to radili,
nećete ni iz pretpristupnog perioda niti
VREME
REME 18. XII 2014.
iz priključenja izvući maksimum. U najkraćem, to je suština”, zaključuje Natalija Bogdanov.
izazovi liberalizacije
Nikola Vujačić, direktor Operacija u
Viktorija grupi, podseća da se ove godine završava poslednja, šesta godina liberalizacije poljoprivrednog tržišta, i da je
prosečna carinska zaštita u poljoprivredi
spala sa 20 na ispod tri odsto. “Postavlja
se pitanje da li treba dati još malo vremena domaćoj poljoprivredi da se pripremi za otvorenu tržišnu utakmicu u
Evropi”, kaže Vujačić za “Vreme”. “Apsolutno uvažavajući činjenicu da strategija
po definiciji mora biti dugoročni dokument i uslovno opštijeg karaktera, mislim da je ovaj dokument morao da ponudi svima koji se bave agrobiznisom odgovore na pojedina konkretna pitanja,
a jedno od pitanja na koje verujem da je
trebalo dati odgovor jeste istek liberalizacije prema tržištu Evropske unije za
poljoprivredno-prehrambene proizvode proizvedene u Srbiji. Ono što nas u
Viktorija grupi raduje je da se strategija
zasniva na viziji poljoprivrede koju mi
već realizujemo u praksi – agrar zasnovan na znanju, modernim tehnologijama
i evropskim standardima. Naši prerađivački kapaciteti u fabrikama Sojaprotein
i Victoriaoil se baziraju upravo na tome, a
kontinuirano ulažemo u njihovu modernizaciju, unapređenje proizvodnje i dostizanje najviših međunarodnih standarda u prehrambenoj industriji. U poslednjih deset godina smo investirali više od
200 miliona evra u kompanije koje posluju u našem sastavu. Svakako razumemo
ograničenost domaćeg budžeta, i zato i
smatramo da je u budućnosti veoma bitno da imamo na raspolaganju pretpristupne fondove eu za sektor uljarica i žitarica. Činjenica je da u ovim sektorima Srbija može daleko više nego što je to trenutno slučaj, što je uostalom eksplicitno i navedeno u Strategiji. Pristup ovim
fondovima doprineo bi boljem iskorišćenju raspoloživih prerađivačkih kapaciteta, ali i većem deviznom prilivu zemlje,
kao i višem dohotku poljoprivrednika.
Viktorija grupa oko polovine svoje proizvodnje izvozi i to su u prvom redu proizvodi dodatne vrednosti od domaće sirovine. Ove godine smo realizovali rekordni otkup suncokreta i soje za maksimalnu uposlenost kapaciteta naših fabrika. Iz te perspektive vidimo da je neophodno naći optimalna rešenja za preko potrebno unapređenje konkurentnosti srpske poljoprivrede u svim njenim
segmentima.”
¶
R. V.
44
Završnica ciklusa koncerata u “Guarneriusu”
Muzika Beograđanima
na poklon
Za “Vreme” govori četvoro mladih, talentovanih i višestruko nagrađivanih muzičara
koji su u prethodna tri meseca nastupali u Centru lepih umetnosti “Guarnerius” i
beogradskoj publici predstavili svoja izvođenja klasičnih i modernih kompozicija
K
rajem godine završava se treća sezona ciklusa koncerata u organizaciji Fakulteta muzičke umetnosti (fmu) i Centra lepih umetnosti “Guarnerius”, koji su održani uz podršku kompanije nelt. Od sredine septembra pa do
završnih koncerata koji će biti održani 26.
i 27. decembra 14 talentovanih studenata
sa osnovnih, master i doktorskih studija fmu – odseci za gudačke instrumente,
duvačke instrumente, klavir i solo pevanje – imalo je priliku da se solo nastupima predstavi beogradskoj publici, izvodeći najlepše klasične i moderne kompozicije, a na sve koncerte ulaz je bio besplatan. Inače, u ove tri sezone, uz podršku
kompanije nelt se u okviru ciklusa koncerata predstavilo 39 mladih umetnika,
koji su višestruki dobitnici prestižnih
nagrada na domaćim i međunarodnim
takmičenjima.
Tim povodom, za “Vreme” govori četvoro mladih umetnika koji su u prethodna
tri meseca nastupali ili će tek nastupati
pred beogradskom publikom. Umetnici
Aleksandra Dragosavac (master klavira,
trenutno pohađa specijalističke studije
klavira na fmu u klasi prof. Nevene Popović), Dušan Panajotović (trenutno na
master studijama violine na fmu u klasi
prof. Gordane Matijević Nedeljković), Minja Marčetić (diplomirala flautu na fmu)
i Evgenija Jeremić (sopran, trenutno student završne godine studija na odseku
za solo pevanje u klasi prof. Violete Pančetović Radaković na fmu) – svi su mlađi od 25 godina i imaju toliko domaćih i
međunarodnih priznanja i nagrada da bi
za njihovo nabrajanje bio potreban poseban tekst. Za “Vreme” govore o značaju
nastupa u clu “Guarnerius” za dalje usavršavanje, jer je poznato da je studentima
tokom studija jedan od najvećih problema što imaju vrlo malo ili nimalo prilike
da nastupaju u okviru redovnih fakultetskih aktivnosti, kao i o perspektivama
diplomiranih muzičara, uzevši u obzir da
se u toku studija primarno spremaju za
nastupe i praksu, a većina onda pokušava da se zaposli u školama.
aleksandra dragosavac,
klavir: u muzici je
najprisutniji odliv mozgova
Svaki javni nastup je jedan korak napred u profesionalnom usavršavanju muzičkih izvođača iz različitih razloga – koncerti su nama jedina vrsta prakse, čestim
nastupima se oslobađamo treme, dobijamo samopouzdanje, stičemo uvid u svoje
napredovanje, ali i priliku da s publikom
podelimo naše umeće, divan repertoar,
uložen trud i mnogo pozitivne energije
i ljubavi prema muzici. Iz svih tih razloga neophodno je da svaki mlad umetnik,
student muzičkog izvođaštva, dobija prilike da što više i što češće javno nastupa. Nažalost, studentski koncerti nisu dovoljno česti, i na njima uglavnom nastupa
veći broj studenata, te gotovo da nismo
u mogućnosti da sviramo čitav repertoar koji spremamo. Takođe, takvi studentski koncerti uglavnom nisu reklamirani, i
vrlo slabo su posećeni. “Guarnerius” nam
je izašao u susret i omogućio ne samo priliku da predstavimo svoj repertoar i svoje umeće u divnom ambijentu, već nam
pruža podršku u vidu reklamiranja koncerata. Podrška u vidu promocije u različitim medijima takođe je veoma bitna za
muzičare u povoju, jer predstavlja korak
za izlazak iz anonimnosti.
S obzirom na to da sam odmah po završetku master studija dobila posao u
muzičkoj školi u Beogradu, u poređenju
sa većinom kolega koji godinama traže
posao u muzičkim školama ili putuju
po unutrašnjosti Srbije, sebe moram da
smatram neverovatno srećnom. Pedagogija je jedina šansa za veliki broj muzičara
da nađu “uhlebljenje” i, pre ili kasnije, većina muzičara na svetu okrene se pedagoškoj branši. Ipak, ne želim da to bude
jedini posao kojim ću se baviti do kraja
života, trenutno sam na postdiplomskim
studijama i planiram da uprkos trenutnom poslu nastavim sa daljim usavršavanjem kao solista i kamerni muzičar, iako
to nekad zahteva, u organizacionom smislu, nadljudske sposobnosti. U Srbiji se
niko ne izdržava od izvođenja klasične
muzike, toga je većina studenata svesna,
a postaje sve teže i sa poslom u prosveti,
pa verujem da je u ovoj branši tzv. “odliv
mozgova” najprisutniji.
dušan panajotović, violina: trud,
rad i sreća – recept za uspeh
U pravu ste kada kažete da studenti
nemaju puno prilika da javno nastupaju
tokom studija, bar ne u okviru koncerata koje organizuje sam fakultet, jer je njih
jako malo. Veliki je i problem s prostorom,
jer u Beogradu postoji jako malo sala pogodnih za solističke koncerte. Sala “Guarneriusa” u potpunosti ispunjava uslove izuzetnog koncertnog prostora i verujem da su se sve moje kolege koje su
nastupale pre mene osećale ovako divno, ispunjeno i nadahnuto kao ja sada.
Javni nastup za svakog muzičara ima
nemerljiv značaj, a naročito kada imate solistički koncert u glavnom gradu i
to u sali poput “Guarneriusa”. Na ovom
koncertu ću izvesti dela koja sam strpljivo i sa puno ljubavi vežbao, kako bih ih
predstavio beogradskoj publici, i ovo je
jedno ogromno iskustvo za mene, koje
će mi mnogo značiti u budućoj karijeri.
Još jednom bih iskoristio priliku da se zahvalim Fakultetu muzičke umetnosti u
Beogradu, “Guarneriusu” – Centru lepih
18. XII 2014. VREME
REME
45
mnogo novih saznanja, iskustava, saradnje sa velikim imenima muzičke scene... Prava borba tek sledi nakon završetka studija. Imam utisak da naša zemlja
nema dovoljno sluha za klasičnu muziku, a delimično tome doprinose i mediji.
Ona je: intelektualna, ozbiljna i apstraktna, što bi se moglo protumačiti i kao nerazumljiva i monotona, ali uprkos tome,
uspela sam da napravim spontane korake u mom gradu Vršcu i približim publici klasičnu muziku. Zato mislim da su
stalno usavršavanje, pozitivne misli i čist
duh aduti za dalje.
evgenija jeremić, sopran:
operski pevač mora da
ima šire obrazovanje od
striktnog poznavanja opere
Foto: M.Milenković
umetnosti Jovana Kolundžije, nelt-u,
magazinu “Vreme” na podršci koju pružaju mladim muzičarima.
Po svemu sudeći, teško je da čovek ima
optimističan stav po pitanju perspektive
koju mladi muzičari imaju u Srbiji, ali moj
moto je da je naše najveće oružje naš cilj i
da u životu postoji neka kosmička pravda koja će mi, nadam se, pomoći u mojoj
želji da se sav moj trud i rad jednog dana
isplate. I naravno, sreća kao nezaobilazan
faktor svakog uspeha. Ja i dalje verujem
da se snovi ostvaruju, kad-tad.
Kao i većina mladih muzičara, i umetnika uopšte, imam mnogo planova koje
bih želeo da ostvarim. Sebe posle studija
vidim kao ozbiljnog profesionalca spremnog za velike izazove. Na meni je da se
u potpunosti posvetim svom pozivu, a
vreme će pokazati gde će me put navesti.
minja marčetić, flauta:
naša zemlja nema sluha
za klasičnu muziku
Pre svega, izuzetna je čast dobiti mogućnost da svoju muziku predstavim publici u “Guarneriusu”, ustanovi kulture od
nacionalnog značaja, i napravim još jedan važan korak napred na koncertnoj
VREME
REME 18. XII 2014.
sceni. Sala odiše izuzetnom lepotom, akustikom, dekorativnim reljefima i ne može
vas ostaviti ravnodušnim. Motivaciju za
još veću predanost muzici predstavljaju posebni segmenti programa koji su
uz pratnju medija posvećeni isključivo
mladim umetnicima. Celokupna saradnja sa “Guarneriusom” ostavila je trag na
moju muziku koja je, u stvari, moj način
izražavanja. Muzika koju izvodim treba
da prenese emocije, ideje, da stimuliše misli i verovanja pojedinca. Koncert sam podelila sa publikom na najlepši način; slala
sam im svoje emocije, a dobila pozitivne
reakcije i tako smo se pratili...
Volela bih da se usavršavam van zemlje, da budem u kontaktu sa što više
profesora, unesem novine u svoju muziku, udahnem njihov način života i stvaranja, a nakon toga da se vratim kući. Do
sada sam bila usmerena na solističko
izvođenje koje, po mom mišljenju, predstavlja najveći izazov, ali me sve više privlači i rad u kamernim sastavima. Kod
kamernog izvođenja suština je u timskom radu. Pravi je izazov uskladiti karakteristike svog individualnog izvođaštva sa celim sastavom. Potajna želja mi
je da budem član orkestra koji donosi
Nažalost, takva je trenutna situacija da
mladi, naravno ne svi, nemaju dovoljno
mogućnosti da pokažu svoje umeće na
javnim nastupima. Svaki nastup je dragoceno iskustvo, trening takoreći. Pomaže pri oslobađanju od treme, pri sagledavanju grešaka ili nekih stvari na kojima
treba dodatno raditi, jer jedno je odsvirati ili otpevati nešto u učionici, a sasvim
drugo stati pred publiku i pokazati rezultat svog rada. Zato mislim da je svaki nastup koristan i da svakom studentu
znači dosta. Meni je nastup u “Guarneriusu” bio prijatno iskustvo i zahvalila bih
ovom prilikom što su omogućili mladim
ljudima sa različitih odseka da se prikažu i predstave publici.
Kada je reč o daljim planovima, ima
ih dosta, naravno, ali vreme će pokazati koji će se realizovati. Za mene je, nakon završenog fakulteta, logičan korak
upisivanje mastera u klasi moje sadašnje profesorke Violete Pančetović Radaković. Nakon toga, moja želja je pozorišna scena. A da li će to biti ovde ili negde
u inostranstvu, videćemo. Zainteresovana sam i za polje pedagoškog rada. Štaviše, volela bih da imam razvijen paralelan
odnos ta dva polja, dakle i aktivan operski pevač i profesor. Jeste teško uskladiti ih, ali to je možda, po mom mišljenju,
najbolja kombinacija, jer operski pevač
mora da ima i šire obrazovanje i poznavanje vokalne literature svih stilova i perioda, a ne samo striktno opere, i to mu
rad sa đacima i omogućava.
¶
R. V.
KULTURA
46
Intervju: Kokan Mladenović, reditelj
Život u ibijevštini
P
redstave Kokana Mladenovića
publiku i javnost ne ostavljaju ravnodušnim. Ove godine je
režirao Doktora Nušića, po komediji Dr Branislava Nušića, u izvođenju
ansambala Narodnog pozorišta u Somboru i Kruševačkog pozorišta, Kauboje
u Narodnom pozorištu u Kikindi, a premijera predstave Dogvil, pozorišne adaptacije scenarija istoimenog filma Larsa
fon Trira, održaće se 19. decembra u beogradskom Mikser hausu. Doktor Nušić
je na nedavnom Međunarodnom festivalu klasike “Vršačka pozorišna jesen” dobio tri nagrade: za najbolju predstavu, za
režiju, i za glumu (Saša Torlaković), a na
upravo završenom Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu – nagradu za
epizodnu ulogu (Bojan Veljović) i specijalnu nagradu za tekstove songova (Marko
Šelić Marčelo).
“VREME”: Da krenemo od najnovije predstave: zašto ste izabrali
Dogvil?
KOKAN MLADENOVIĆ: Iza mirnih
porodičnih života stanovnika Dogvila,
koji vole da o sebi govore kao o verujućim, plemenitim, lokalnoj zajednici odanim ljudima, kriju se mržnja, agresija i
netolerancija prema svakom drugačijem
načinu mišljenja, voljenja ili ponašanja.
Dogvil je, živeći u izolaciji, izgradio svoja
pravila i u njemu su se razvile neke posebne vrste ljudi, koje postoje samo u
malim, zatvorenim sredinama. Interes
tih ljudi je da Dogvil nikada ne postane
deo nekog šireg prostora, jer će ta promena obesmisliti njihovu važnost, moć
i vrednost koja postoji samo unutar izolovanog sveta Dogvila. Dogvil ne prašta
različitost i surovo će se osvetiti svakom
ko pomisli da bilo šta promeni u toj palanačkoj idili. Želite li da vam nabrajam
još neke neprijatne paralele sa gradom u
kome živimo, ili...?
Mi toliko dugo, još od raspada Jugoslavije, živimo mimo sveta, uronjeni u vulgarno preživljavanje i mržnju,
18. XII 2014. VREME
REME
47
“Nije mi stalo do toga
koga Evropska unija
podržava i iz kojih
razloga to radi. Ja samo
znam da mi zdrav razum,
kultura sećanja i ono
preostale građanske
hrabrosti ne dozvoljavaju
da, bez stida, izgovaram
imena ljudi koji vode
državu u kojoj živim”
foto M. Milenković
sa urušenim, a onda srušenim sistemima obrazovanja, znanja i kulture, da nije
čudo što su se upravo kod nas razvile te
posebne endemske vrste, vrste koje nastaju, razmnožavaju se, a onda zauzimaju teritoriju koja je, izgubivši vezu sa svetom, postala idealni poligon za devijantne jedinke svake fele. Neke od tih jedinki, na kraju ovog nekontrolisanog procesa, logično, umisle da su mesije i spasioci nacije i, ukoliko se neki Darvin hitno
ne pojavi, na kraju će uništiti i ono malo
zdravog razuma koji je još preostao na
našem Galapagosu.
Kauboji su komad o dešavanjima
iza kulisa jednog pozorišta, ali i
VREME
REME 18. XII 2014.
o kulturi koju sprovode nekvalifikovani ljudi. Istina, oni na kraju naprave odličan mjuzikl, a kod
nas...
Predstava Kauboji, koju sam, po tekstu
Saše Anočića, radio u Narodnom pozorištu u Kikindi, slavi radost teatra, ali otkriva i njegovo tužno naličje. Nasuprot
tome, iz našeg realnog života, radost je
prognana. Ne može se biti srećan u nesrećnoj zemlji, a zemlja u kojoj živimo je
svoju istoriju pretvorila u seriju propuštenih prilika. Jedna od tih propuštenih
prilika ogleda se u nemogućnosti da suštinski promenimo nas same i društveni sistem u kome živimo. Iznova dokazujemo da smo nezreli i nesposobni za
demokratiju i srljamo ka još jednom kultu vođe. Na sceni je, kako kod nas tako
i svetu, jedna generacija polusveta koja
se politikom bavi iz interesa, razume igre
moćnijih od sebe i kretanja krupnog kapitala i pokušava da, u što kraćem roku,
za sebe i svoje partijske istomišljenike
prigrabi što više bogatstva. Oni nemaju
viziju države i dobrobiti naroda. Njihova svest ograničena je mandatom, tim
famoznim periodom koji im stoji na raspolaganju da otmu što više, a zatim prepuste narode i države nekim novim beskrupuloznim likovima. Kod nas ne postoji politika, niti kultura. Postoji samo
estrada, a estrada se deli na političku
estradu, “kulturnjačku” estradu i estradu u pravom smislu.
Vaša predstava Doktor Nušić, između ostalog, priča da u Srbiji diplomu nema samo onaj ko je ne želi
ili ko nema novca da je kupi. Šta mislite, šta o tome misle oni koji su diplomu stekli pameću i učenjem?
Zar nije hvale vredan naš novi društveni mehanizam koji je omogućio da
gotovo svako, ko ima malo novca, može
da, u jednoj zemlji nekadašnjih radnika i
seljaka, ima fakultetsku diplomu i, zašto
ne, doktorsku titulu. Ta opšta demokratizacija obrazovanja dovela je do toga da
danas u Srbiji diplome nemaju samo pametni, već svi oni koji to žele. Nigde na
svetu nećete sresti diplomirane starlete,
partijske gorile, ministarske šofere, poslaničke svastike, kao što je to slučaj kod
nas. Kako onda ne zavideti narodu koji je
na toj planski urađenoj rasprodaji znanja pokupovao šarene diplome i poređao
ih na svoje vitrine, između goblena i kristalnih čaša.
“Znanje, samo znanje, znanje
– pa to je diskriminacija!
To je fašizam pametnih!
Diploma je za svakoga!..”
To kaže Marko Šelić Marčelo, pisac
songova u našoj predstavi. Mi smo, na
sreću, ukinuli “fašizam pametnih”, i obrazovanje učinili dostupnim svima, oborivši mu cenu do pristupačnosti. Mnogobrojne afere koje su potresle javnost nakon premijere našeg Dr-a, pokazale su da
Nušić nije bio samo sjajni dijagnostičar
devijacija svog vremena, već i mudri anticipator nepopravljivosti naših mentalitetskih devijacija. U luksuznim kabinetima naših najviših funkcionera vise diplome koje su, bez obzira na pečat koji nose,
potpisane rukom Branislava Nušića.
Da li je Tomislav Nikolić gledao
Doktora Nušića? Da li makar zna za
tu predstavu?
Nažalost, u Srbiji se ne falsifikuju samo
diplome. Menja se istorija, sećanje, pa i
savest. Zavisi od potreba. Mi živimo falsifikate sopstvenih života, pod budnim
okom onih koji na svaku kritičku misao
uzvraćaju jačanjem dogmatske svesti.
Zato nas verovatno i nije iznenadila paranoična reakcija predsednikovog savetnika za kulturu koji je na premijeri Doktora Nušića u slici koju “doktoranti” formiraju tokom songa o diplomama, prepoznao lik svog voljenog vođe, pa zatim,
kao u kakvom politbiroovskom trileru,
insistirao da se dotična scena izbaci jer
vređa “lik i delo” samog predsednika. Ili
mu je, možda, zasmetalo što sklapanje
ove slike prate stihovi:
“I ne štedi ambiciju, nemoj da si škrt:
posle obične diplome, kupi sebi Dr!”
Sasvim je moguće da u ovoj slici, ako
vas je nažuljala savest, prepoznate i onog
koji na njoj nije. Uostalom, neko prepoznaje Bogorodicu na tostu, pa zašto jedan savetnik ne bi prepoznao svog idola na rekviziti pozorišne predstave. Valja
»
48
ga, možda, podsetiti na moto Gogoljevog
Revizora – “Ne krivi ogledalo, ako ti je lice
ružno.”
U jednom od songova u Doktoru Nušiću se ironično kaže – hvala
Bogu, tako više nije kod nas. Da li
naravoučenija pozorišnih predstava služe nečemu?
Ono što je u vreme nastanka Nušićevog komada bilo tek naznaka jedne društvene devijacije, jedan beskrupulozni postupak novih bogataša, u međuvremenu
je postalo manir našeg doba. Njegov Dr
je komad o kupovini i rasprodaji znanja,
o uništenom sistemu vrednosti u kome
novac primitivaca diktira društveni ukus
i modu. Bolno prepoznatljivo zvuče reči
špekulanta Živote Cvijovića: “Danas ti je,
brate, sve na prodaju. Sve se prodaje –
poštenje, čast, savest, ljubav, prijateljstvo,
ugled, poštovanje, sve, brate, sve!” Inflacija znanja, kupovina diploma, inostrani mešetari i lažni humanitarni radnici,
prepliću se u ovoj mreži polusveta čineći
je aktuelnijom no ikada. Nušićev komad,
nasuprot komičkom maniru epohe, gotovo da nema pozitivnog junaka. Vreme
koje je veliki komediograf naslućivao, a
u kome mi živimo, upravo je takvo – vreme bez pozitivnog junaka. U takvom vremenu pokušali smo da, ne izneveravajući
Nušićev humor, ni satirički potencijal komada, progovorimo o današnjoj Srbiji, zemlji koja je rasprodala sopstvenu pamet.
Dodamo li tome zavidnu dozu sarkazma,
obrešćemo se u idealnoj zemlji, Srbiji, zemlji ostvarene utopije. Otuda i stihovi sa
početka predstave:
“Dame i gospodo! Gospode i ljudi!
Investitori, turisti,
rujna zoro koja rudiš!
Dobro nam došli u Srbiju,
zemlju iz bajke i snova!
Gde ne manjka novac,
al’ najviše vredi mozak!
Gde ne postoje rashod i raskol,
nego samo raskoš!
Pamet, čast, znanje – slave se.
Med i mleko cure iz slavine...”
Nažalost, Srbija je zemlja u kojoj satirička literatura ne zastareva. Mi se i dalje, kao da nisu minule decenije, pa i vekovi, ogledamo u tekstovima Sterije, Nušića, Domanovića i u njima nalazimo svoje
lice, podjednako ružno, podjednako iskeženo, lice naroda koji svoje mentalitetske
devijacije ne ispravlja, već ih sa nekim
besmislenim ponosom kači na sebe kao
ordenje.
U vašim najnovijim predstavama se
glumi, peva i svira, pa ipak ste nedavno izjavili da u Dogvilu tragate
za novom pozorišnom formom. Šta
vam je nedovoljno u postojećim?
Predstava Dogvil pravljena je potpuno suprotno od načina mišljenja i funkcionisanja naših tromih i od svog vremena odrođenih teatara. Podrazumevala je
okupljanje istomišljenika oko jedne pozorišne ideje, iznalaženje partnera, saradnika i prostora, odabir
glumaca na audiciji i istraživanje jedne drugačije scenske forme, koja, u našem slučaju, donosi predstavu koja je istovremeno i koncert i mesto društvene polemike i, nadamo se,
uzbudljiv pozorišni čin. Uočavajući neuralgične tačke našeg
grada i naših života, pokušavamo da, na sav glas, govorimo i
pevamo o ovom ruglu pogrešne politike, upropašćene kulture i uništene budućnosti jednog grada i jedne države.
Dogvil svakako nije predstava za one koji, svake večeri, sedaju pred ekrane svojih televizora kao pred ikonostas, i čekaju da im se obrati vođa sa božanskim vizijama. Nasuprot
toj ogoljenoj ibijevštini u kojoj živimo, naša predstava pokušava da na javnu scenu vrati duh pobune i nepristajanja,
onaj duh koji je krasio Beograd
šetača i opozicionara, Beograd koji više
ne postoji, ili koji se ne vidi od medijske
magle u kojoj vas ubeđuju da svaki dan
živite sve bolje, iako imate mnogo razloga da se stidite onoga što vas okružuje.
Deluje da eu podržava politiku premijera Vučića. Kako to
objašnjavate?
Ja nisam Ketrin Ešton, niti bilo koji činovnik Evropske unije i nemam obavezu da zaboravim ko su bili ljudi koji se
danas nalaze na čelu Srbije. Kada u jednom društvu ukinete moral, kao kategoriju, sve postaje moguće, pa i to da jedan zakleti četnički vojvoda, u poodmaklim godinama, pribavi sebi fakultetsku
diplomu, nauči napamet par otužnih proevropskih fraza dostojnih loših priručnika, tipa “Folirajte se – Evropa” i postane
predsednik države. Kakav to primer daje
našoj deci? Draga deco, možete slobodno
da, do svoje pedeset i neke godine, živite
suprotno svim civilizacijskim pravilima,
učestvujete u paravojnim formacijama i
ratujete u stranim državama. Možete da
širite govor mržnje, iseljavate pripadnike drugih naroda ili slavite ubistva svojih
političkih protivnika. Možete da, svojim
delovanjem, unizite parlament jedne dr-
žave i pretvorite ga u prostački palanački
cirkus. Možete da... da jednog dana sve to
zaboravite i od najgoreg đaka postanete,
ni manje ni više, nego predsednik države.
Iz iste ideološke matrice dolazi i Šešeljev
omladinac, Miloševićev ministar informisanja u vreme gušenja slobode štampe
i zatvaranja medija, vlasnik najnecivilizovanijeg ponašanja u javnim nastupima, a danas monopolista nad evropskom
idejom i ultrademokrata, premijer Srbije
Aleksandar Vučić. To su ljudi formirani u
glibu devedesetih, u mirisu baruta i krvi
i pitanje je trenutka kada će prestati da
javno izigravaju vegetarijance i poželeti
da se vrate svojoj pravoj prirodi.
49
Nije mi, dakle, stalo koga Evropska unija podržava i iz kojih razloga to radi. Ja
samo znam da mi zdrav razum, kultura
sećanja i ono preostale građanske hrabrosti ne dozvoljavaju da, bez stida, izgovaram imena ljudi koji vode državu u
kojoj živim.
Intelektualci u Evropi intenzivno razmišljaju o mogućem trećem
svetskom ratu. A kod nas?
Neće biti trećeg svetskog rata, ali je i
bez toga svet u kome živimo “izašao iz
zgloba”, kako to Hamlet kaže. Sa uspe-
smo prodali svoje ideale, prodali smo u
bescenje sve što čini naš svet.
Živimo u besčasnim zemljama, živimo daleko od svake ideologije, svedeni
na grabežljivo preživljavanje od danas do
sutra. I to, nažalost, nije nešto što je primenljivo samo na Srbiju. Takvo je stanje
i u regionu, a bojim se i šire. Naši moćnici
su podjednako beskrupulozni, naše vlasti istovetno bahate i nesklone kulturi.
Našu umetnost omeđuju oni koji o umetnosti ne znaju, i ne žele da znaju, bilo šta.
Poslednjih godina radite u regionu i po unutrašnjosti Srbije.
Kako iz te perspektive ocenjujete beogradsku sezonu?
Pozorište je, kako to Šekspir
kaže, ogledalo društva, a naše
pozorište je slika i prilika jednog društva bez ideološke vertikale, društva sumnjivog morala i još sumnjivijeg ukusa.
Sistem po kome funkcionišu
naše institucije kulture odavno
je prevaziđen, ali opstaje, nimalo iznenađujućim kompromisom vlasti, koja o kulturi i njenom značaju za sudbinu jednog
naroda ne zna ama baš ništa, i
pozorišnog sveta, koji je odavno zaboravio na suštinu naše
umetnosti i živi svoje uljuljkane živote koji se mere jevtinom
popularnošću i uredno isplaćenom platom. Taj se sistem više
ne može popraviti i na njega je
primenjiva sjajna rečenica kralja Lira: “Neka se sve promeni,
il’ neka nestane sve!”
foto M. Milenković
Vaše ideje o transformaciji pozorišta, o kojima ste govorili u
hom smo srušili sve utopijske projekte i
vreme dok ste bili upravnik Ateljea
sve ideale kolektivnog dobra. Naša deca
odrastaju u svetu sebičnih i beskrupulo212, nailazile su na nerazumevanje.
znih ljudi, bez ikakve svesti o drugima.
Međutim, sada, u Gradskom sekreNovac je postao moćni okvir sveta, a ustarijatu za kulturu razmišljaju da uspeh imperativ.
postave neke od tih vaših predloga.
Rezultati koje smo ostvarili tokom troVerujem da je vreme u kome živimo
vreme nestanka država, nažalost, ne u godišnje avanture u Ateljeu 212, svrstali su
onom smislu u kome Marks vidi odumi- tu kuću u red najintrigantnijih pozorišta
ranje države, već u smislu minorizacije u ovom delu Evrope. Ponašali smo se kao
država pred gigantima krupnog kapitala. deo jednog velikog tržišta koje podrazuKupiće vaše banke, vaše rudnike, izvore meva sve zemlje sa prostora bivše Jugoslavode, obale, fabrike; kupiće vaš život na- vije, bavili se temama koje nas zanimaju
mećući mu imperativ beskrajnog rada i i angažovali vrhunske umetnike – Oliverobovanja hijerarhijskom napretku, ili ot- ra Frljića, Borisa Kavacu, Emira Hadžihaplaćivanju kredita. Onoga trenutka kada fisbegovića, Nikolu Ristanovskog, Jagoša
VREME
REME 18. XII 2014.
Markovića itd. Postavili smo Krležine
Glembajeve, nakon trideset osam godina
pauze, na beogradsku scenu. Vratili smo
Abdulaha Sidrana u Beograd i uznemirili Srbiju predstavom Zoran Đinđić... Predstava Zoran Đinđić Olivera Frljića bila je
zalogaj koji je zastao u grlu postđinđićevske Srbije, ali i zalogaj koji ansambl Ateljea
212, uz časne izuzetke, nije mogao da svari. Uljuljkani u beskrajnu sigurnost svojih
plata, nespremni za hrabre iskorake u repertoaru, naplatili su svoju popularnost i
mitingaške usluge raznim političkim opcijama i – priča je bila završena.
U bukvalnom smisli reči, nije bila
završena. Vi ste otišli iz Ateljea, a
rasprava da li ste unapredili ili unazadili Atelje se nastavila.
Prašina koja se digla oko mog odlaska sa mesta upravnika Ateljea 212, ogolila je kukavičluk i bezidejnost naše kulturne i javne scene, na jedan način koji
ne ostavlja mnogo izbora. Ja sam otišao
i uživam u svom ispunjenom i kreativnom izgnanstvu. Kako kaže Bomaršeov
Figaro: “Čovjek koji iskreno voli pozorište može uraditi samo jedno – pobeći što
dalje od njega!”
Ne znam, dakle, o čemu razmišljaju
gradske vlasti, po pitanju kulture, ali bi
me i sama činjenica da o bilo čemu razmišljaju prijatno iznenadila.
Vi važite za čoveka koji sme glasno
da kaže šta misli.
Mi živimo u loše napisanoj, a još gore
režiranoj farsi. Decenije naših života prolaze u gledanju jednih te istih lica političara koji su čas na vlasti, a čas u opoziciji,
a kojima interes nije boljitak naroda već
vlast, sama po sebi, sa svim blagodetima i
privilegijama koje im donosi. Svejedno je
ko vlada, oni koji su sopstvenom nesposobnošću i korumpiranošću dugoročno
kompromitovali pojam demokratije na
ovim prostorima, ili oni koji su, izašavši iz Šešeljevog šinjela, naprasno progledali i prohodali držeći se za čarobni štapić Evropske unije, ili, pak, bliski saradnici Slobodana Miloševića, ogrezli u kriminalu, spletkama tajnih službi, prikovani
za svoje fotelje koje im daju smisao postojanja. Srbija je jedna uništena i ponižena zemlja u kojoj popovi voze preskupe automobile, žive u pozlaćenim dvorovima i ponekad, valjda kad nije post, siluju malu decu, zemlja estrade i rijaliti
»
50
Knjige
programa u kojoj je srušen svaki vrednosni sistem. Danas je moralno nemati
morala, glupo je biti pametan, a demodirano biti pošten. Bog ne stanuje u crkvi,
pravda u sudovima, obrazovanje u školi, a humanost u zdravstvu. Ako postoji
veće dno, od ovog na kome smo se našli, onda je to dno našeg neshvatanja da
smo dotakli dno.
Ipak, složićete se da svi mi težimo
izlazu...
Izlaza nema. Srbija je, verovatno prvi
put u svojoj istoriji, zemlja bez opozicije i bez ikakvog opozicionog potencijala koji može da je povede napred. Jedino
što je gore od ovakve vlasti koju smo, ne
zaboravite, sami izabrali i koja tako više
govori o nama samima nego o sebi, jeste
srpska opozicija, skupina ljudi bez ikakve vizije, potrošena u beskrajnim privilegijama poslaničkih mandata, namirena iz perioda nekadašnje vlasti, sa ustima punim demokratskih fraza i džepovima punim sumnjivog novca. Sa zaprepašćenjem izgovaram da je vreme vlasti
Slobodana Miloševića, te nakaradne vlasti koja je uništila naše živote i prostor
u kome živimo, imalo mnogo veći opozicioni potencijal oličen u Beogradskom
krugu, Građanskom savezu, Radiju B92,
Studiju B, “Našoj borbi” i čitavom jednom
širokom pokretu mislećeg i pravdoljubivog sveta. Taj svet više ne postoji. Srbija
je zemlja bez ikakve budućnosti, Dogvil
kome, bojim se, sledi isti kraj kao u sjajnom Fon Trirovom filmu.
Da li vas zbog ovakvih stavova
nema u beogradskim pozorištima?
Protekle sezone su bile, verovatno,
najuspešnije u mom pozorišnom životu.
Imao sam sreću da gotovo dve godine odsustvujem iz Beograda i režiram predstave sa mađarskim, slovenačkim, rumunskim i hrvatskim glumcima. Gradovi u
kojima sam boravio i ljudi koje sam upoznao omogućili su mi, između ostalog, da
iznova živim u svojoj domovini, Jugoslaviji, i potvrdili su moje uverenje o nedeljivosti jugoslovenskog kulturnog prostora.
Sa druge strane, učmalost pozorišnog
Beograda, istrošenost modela po kome
funkcioniše naša kultura i tužni zaokret
u desno naših pozorišnih repertoara, naučili su me da čovek ne mora nužno da
se raduje povratku kući.
¶
SONJA ĆIRIĆ
Sjajni tumači
„opravdane
čudnovatosti“
Knjige Didijea Eribona i Pola Vena izvanredne su i kao
uvod u Mišela Fukoa, i kao dodatak već pročitanom
Ne možemo znati šta bi bili
trava, moć ili seks nezaogrnuti
diskursom; nemoguće nam je da
oslobodimo (da „iskopamo iz peska“) činjenice iz ljušture njihovih
diskursa. To nije ni relativizam ni
istoricizam, to je perspektivizam.
–Pol Ven
A
ko pitate Martina Hajdegera, Aristotelov se život ima sažeti u ovoj
rečenici: „Aristotel se rodio, radio i
umro“. Time je pisac Bitka i vremena hteo
reći da nije bitna filozofova biografija
nego njegovo delo; ne morate biti preveliki zlobnik da biste na to
odvratili da, gle, upravo
Hajdeger spada među
one kojima je svakako
u interesu da se njihova biografija ne proučava previše pomno (predobro je znano zašto).
No, ima tu još nešto: lako je nama imati ravnodušnu distancu prema biografiji Aristotelovoj, jer on ipak nije ni u najširem razumnom smislu reči naš savremenik, nego je akter epohe dovoljno davne
da ona u našoj svesti i ne može postojati
drugačije nego kroz „delo“, bilo filozofovo,
istoričarevo ili pesničko. Drugačije rečeno, bačeni smo u svet u kojem smo zatekli Aristotela kao odavno kanonizovanu
vrednost, u potpunosti „delo“, tek u tragovima „čoveka“. Sa savremenicima je, na
žalost ili na sreću, ipak sasvim drugačije.
Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984),
jedan je od najuticajnnijih mislilaca druge
polovine xx veka, ali i čovek koji je proizvodio i izazivao kontroverze, a bogme ih
je isto tako i trpeo. O njemu su svi voleli da „imaju mišljenje“, uključujući i one
koji ništa njegovo nisu čitali – što je u takvih uvek bio manje propust a više stav.
Pod uslovom da običan malograđanski
odijum ili ignorantski prezir-na-prazno
ima smisla počastiti takvom odrednicom.
Didije Eribon i Pol Ven, Fukoovi prijatelji i saradnici iz različitih faza, napisali
su o njemu značajne studije, sada dostupne i na srpskom, a u centru njihove pažnje našao se Fuko kao čovek svoje epohe,
vulkanska intelektualna pojava, ali i nesavršeno ljudsko biće čije su osobine takođe znale uticati i na njegovo delo (kao
da je drukčije uopšte moguće). Eribon je
napisao već kanonsku intelektualnu biografiju autora Istorije seksualnosti, s jednostavnim
naslovom Mišel Fuko –
Biografija (prevela Jelena Stakić; Karpos, Loznica 2014), dočim je Pol Ven
sačinio uzbudljiv intelektualno-polemički brevijar
iliti presek kroz sve ključne tačke Fukoovog dela, a pisan s namerom da se razveju
bar neke od mistifikacija i „ovejanih suština“ koje su se vejale oko Fukoa, Fuko: kao
mislilac i kao čovek (prevela Olja Petronić;
Mediterran, Novi Sad 2014).
Eribonova se kapitalna knjiga prvi put
pojavila još 1989, a pre neku godinu izašlo
je i novo, dopunjeno izdanje. Moglo bi se
reći da je sa ovim biografom – za razliku
od nekih drugih – Fuko „imao sreće“ jer
je Eribon više nego solidan poznavalac
Fukoovog dela, koji je pri tome u stanju
ne samo da sažeto i koncizno protumači
značaj svakog njegovog važnijeg rada (ali
i da čitaocu ubedljivo dočara autorske trijumfe, strepnje i dvojbe koji su pratili njihovo objavljivanje) i da kontekstualizuje
njegove knjige i ostala dela u vremenu u
18. XII 2014. VREME
REME
51
PISAC:
Mišel Fuko
kojem su se pojavljivala, nego je i autor
koji je uložio ogroman trud u istraživanje
Fukoovog života, a da pri tome taj trud nikada ne poprima onaj „višak“ koji vuče na
„tabloidnost“ i draškanje tzv. skandalima.
Drugim rečima, Eribon je pažljiv hroničar
Fukoovog odrastanja u prohladnoj provincijskoj buržujskoj porodici, ranih njegovih „pomutnji“ za vreme studija u Parizu, mučne potrage po zakucima sopstvene
seksualnosti etc., a da sve što može nositi
egidu iole „privatnog“ ovde bude prisutno
i razmatrano tek onoliko koliko je moguće
pokazati ili barem razumno pretpostaviti
da se reflektuje na Fukoovo potonje delo.
Jedna od konstanti Fukoovih bio je –
mada je najveći deo oficijelne karijere proveo po univerzitetima – njegov suštinski,
duboki, „stomačni“ antiakademizam; takođe i otpor političkim dogmama bilo koje
vrste. Otuda je i njegovo koketiranje sa
marksizmom, (lakanovskom) psihoanalizom, strukturalizmom itd., ostalo samo
koketiranje, dok su njegova suštinska interesovanja, baš kao i spisateljski stil i filozofski metod, uvek išli po strani od dominantnih škola i „izama“. Mi znamo Fukoa
kao gotovo „kanonizovanog“ savremenog
klasika, ali Eribon raskošno dokumentuje na koliko je otpora, nerazumevanja, netrpeljivosti i čak podsmeha nailazio njegov rad gotovo do samog kraja. Tjah, ima
u tome i nečega kolateralno utešnog: ponekad se i u najznamenitijim akademskim institucijama, izdavačkim kućama i
novinskim redakcijama Pariza, u susretu
s nesvakidašnjom mišlju koja se ne uklapa u predviđene okvire, ponašaju sasvim
– provincijski...
Osim „filozofskog“ i (uslovno) „privatnog“ Fukoa, najvažniji junak ove knjige
je i onaj „aktivistički“ Fuko, do granice
VREME
REME 18. XII 2014.
eklekticizma samosvojan i postranjen
od francuskih i evropskih intelektualnih
moda i krda; celog života opsednut granicom „normalnosti“ i „ludila“ te „prestupa“ kao među ostalim i najsmislenije ljudske delatnosti, Fuko se angažuje u odbrani
prava zatvorenika i „ludaka“, kao i u antikolonijalističkim borbama – ali ga ovo potonje neće učiniti slepim, recimo, za antisemitizam po bivšim francuskim kolonijama – i u borbi za drugačiji, reformisani
univerzitet, koja će ga približiti (post)šezdesetosmaškom talasu, ali se ni tu neće
zadržati predugo. Njegovo suštinsko bavljenje (homo)seksualnom transgresijom
ipak ga neće načiniti prauzorom stereotipnih, politički korektnih gej-aktivista, baš
kao što ga njegova dubinski ipak „leva“ pozicija neće učiniti neosetljivim za muke
istočnoevropskih disidentata, kamoli ga
naterati da se „sartrovski“ bruka ispevajući ode kremaljskim tiranima... Zaprvo,
jedino veće „okliznuće“ Fuko je napravio
isprva u neku ruku podržavajući Homeinijevu Islamsku revoluciju (dok se nije na
delu pokazala kao jedino što je uopšte, na
takvim premisama, i mogla da bude, dakle:
sumanuta tiranija), zbog čega je od jedne
čitateljke (iranskog porekla) Le Nouvel Observateura dobio teške (i zaslužene) verbalne batine...
Bilo bi grehota ne naglasiti još jednu vrlinu Eribonove knjige koja transcendira
sam „biografski žanr“: ova je knjiga, već samim tim što pomno prati Fukoa kroz Scile
i Haribde posleratnog francuskog i evropskog intelektulnog života, ujedno i uzbudljiva hronika intelektualno-političko-svetonazornih strujanja i moda, sukoba i sujeta, zaokreta na krivinama istorije... Otuda
njene stranice, privlačeći se i odbijajući s
Fukoom, ispunjavaju i Sartr, Aron, Simon
de Bovoar, Delez, Diamel i toliki drugi.
Priča o onom „iranskom iskliznuću“
spontano nas vodi ka Venovoj knjizi; razorno i elegantno ironičan i duhovit, Ven
će ovaj Fukoov promašaj – koji, pri tome,
nipošto nije lišen pronicljivih, čak proročkih, uvida glede buduće važnosti političkog islama! – lapidarno prokomentarisati rečima nobody’s perfect...
No, šta je zapravo ovaj Venov esej-posveta na dvestotinak strana? Čini se da
Ven ne bi nimalo pogrešio da je ovu knjigu podnaslovio kao: „Kritika opštih mesta
i uvreženih mišljenja o Mišelu Fukou“. Recimo, onih da je bio nihilista i antihumanista; ništa u Fukoovom delu – s neverovatnom doslednšću posvećenom potlačenima, uniženima, zab(o)ravljenima, prezrenima na svetu... – ne ide ovom tumačenju
niz dlaku, ali to uopšte ne znači da će ono
samo zato biti odbačeno... Ven demontira tu vrstu predrasuda sa vehemencijom
znalca koji kao da ulazi u razbucanu sobu
u kojoj je pijano društvo mahnitalo celu
noć i, gotovo i ne gledajući oko sebe, nepogrešivo vraća svaku pojedinačnu stvar
na mesto.
Na drugoj strani, tamo gde se Eribon
oslanja prevashodno na životnu faktografiju, Ven iz Fukoovih dela tumači poziciju
čoveka koji – vrlo, vrlo namerno – nije pripadao ni jednoj od „svetopopraviteljskih“
kasti, ali koji je suštinski em revolucionisao pisanje i mišljenje ne samo na francuskom jeziku, em bio dosledni zagovornik
oprezno-odlučnog reformizma (posle bogatih iskustava xx veka, to je manje kontradiktorno nego što se čini!) u društvima
Zapada. I nipošto na kraju: mada ne-poklonik kulta i fetiša pisanja i teksta, Mišel
Fuko bio je do srži pisac; njegovo mišljenje neodvojivo je od pojma vrhunske literature, one koja menja svet samim svojim
postojanjem, što (i) Ven izvanredno pokazuje. A kako bi drugačije i bilo s piscem
Nadziranja i kažnjavanja, onim koji je toliko voleo rečenicu Renea Šara: „Razvijajte
svoju opravdanu čudnovatost“. Ta jedinstvena ljudska opravdana čudnovatost još
će dugo biti iščitavana i istraživana, a ove
dve knjige tome su sjajan doprinos, bilo
da ih čitate kao uvod u Fukoa, ili pak kao
appendix.
¶
TEOFIL PANČIĆ
52
Reportaža: Sa(n)jam knjige u Puli
Istarska razglednica
Sajam u Puli je jedna
od onih manifestacija
o kojima svi učesnici
govore blagonaklono i
u superlativima, a bez
fraza i kurtoazije. Pula
kao grad ima dobar ritam.
Ima otvorenost kakvu
uglavnom imaju luke, ima
patinu mesta s prošlošću
sjajnijom od sadašnjosti,
ima zanimljive
istorijske odbleske
D
ok je postojala socijalistička Jugoslavija, Pula je bila sinonim
za film. U zemlji čiji je doživotni
predsjednik bio filmofil, unutar kinematografije koja je godišnje proizvodila pristojan broj filmova, to je bio grad u kojem
se svakog ljeta skupljala filmska i društvena krema cijele sfrj na festivalu domaćeg filma. Kad je sa osamostaljenjem
Hrvatske, iz tamošnje perspektive fraza
“domaći film” postala mnogo uža, Pula je
ostala festival domaćeg filma, ali to više
nije bilo to. Novostvoreni vakuum iskoristilo je Sarajevo, pa se kroz regionalnu takmičarsku selekciju na Sarajevskom filmskom festivalu, ovaj grad nametnuo kao
centralno postjugoslovensko filmsko-festivalsko središte. Ipak, baš tih ranih devedesetih, kad se filmski festival u Puli
“suzio”, ovaj grad je dobio svoju književnu manifestaciju: Sajam koji je, evo, ovog
decembra proslavio dvadeseti rođendan.
Pomalo je to na prvi pogled i paradoksalno, ali izvan Hrvatske, barem u nekim
krugovima, Pula je danas možda i poznatija po Sajmu knjiga negoli po filmskom
festivalu.
mi moramo sanjati
Službeno se Sajam knjige u Puli zove
Sa(n)jam knjige u Puli, a ta grafičko-žurnalistička dosjetka gdje se zagradom
osigurava dvosmislenost duhovito je
“prevedena” i na engleski jezik pa Fair postaje Fair(y). Sajam je nastao oko pulske
knjižare Castropola u organizaciji njene
vlasnice Magdalene Vodopije. Knjižara
je u međuvremenu, kao još jedna žrtva
famozne ekonomske krize, zatvorena,
ali je Sajam opstao i – kako se to kaže –
svake godine u svakom pogledu sve više
napreduje. Na otvaranju su se ove godine pojavili predsjednik Republike Hrvatske Ivo Josipović i ministrica kulture
Andrea Zlatar, a postalo je već pravilo da
u Puli svake godine gostuje barem jedna istinska svjetska književna zvijezda,
u najmanju ruku iz reda ozbiljnih kandidata za Nobelovu nagradu (bilo je, naime, i “gotovih” nobelovaca poput Orhana
Pamuka). Takođe, Sajam u Puli je jedna
od onih manifestacija o kojima svi učesnici govore blagonaklono i u superlativima, a bez fraza i kurtoazije. Imajući u
vidu da se cijeli Sajam razvio ponajprije iz entuzijazma Magdalene Vodopije i
njenih saradnika i saradnica, dosjetka
sa sanjanjem knjiga ima smisla. Do prije nekoliko dana, moja slika Sajma knjiga u Puli bila je medijsko-kafanski posredovana: ili sam, naime, čitao o njemu
ili su mi doživljaje sa Sajma prepričavali prijatelji, kolege i znanci. A ovog sam
decembra, eto, i ja bio na Sajmu. Ono što
slijedi je skica prvih dojmova, takoreći
razglednica.
proleće čak i u decembru
Na Sajmu sve počinje i sve završava u
velikoj zgradi koja se službeno zove Dom
hrvatskih branitelja. Zgrada je inače stotinjak godina stara; izgrađena je 1913. kao
mornarički kasino austrougarske mornarice. Za vrijeme sfrj bila je, pretpostavljam, ono što se zvalo Dom jna ili Dom armije. I gabaritima i arhitekturom, zgrada
podsjeća na slične habzburške građevine.
Liči zapravo jako na Dom armije u Sarajevu, sa gotovo identičnim balkonom iznad
ulaznog stepeništa. U zgradi skraćeno zvanoj dhb nalaze se izdavački štandovi sa
knjigama na prodaju, press centar i ured
za goste, kao i prostorije u kojima se održavaju programi, promocije i književne večeri. Centralna tema ovogodišnjeg izdanja
Sajma je 1914. godina, odnosno stota obljetnica Sarajevskog atentata i početka Prvog
svjetskog rata. Promovišu se različite knjige na ovaj ili onaj način povezane s centralnom temom, vode se rasprave i “okrugli stolovi”. I radnim danima i vikendom, i
prijepodne i popodne i uveče, programima
prisustvuje veliki broj ljudi: od gimnazijalaca do penzionera. Pula nije veliki grad i
očito je da je Sajam “odgojio” svoju publiku
i da je još “odgaja”. A predstavlja se i događa svašta: dvije knjige Marka Tompsona
– i prevedena biografija Danila Kiša i kod
nas još uvijek neprevedena monografija
o talijanskom frontu u Prvom svjetskom
18. XII 2014. VREME
REME
53
NA SAJMU
KNJIGA U PULI:
Promocija časopisa Gradac
www.sanjamknjige.hr
ratu, novi roman Ante Tomića, nove knjige Teofila Pančića i Igora Mandića, nova
proza Klaudija Magrisa... I sve to u decembarskim danima što podsjećaju na proljeće. Sunce sija, nebo se plavi, temperature
su oko petnaest-šesnaest stepeni, more je
mirno, ima čak i rijetkih kupača.
listam stare novine
Kao i obično na ovakvim književnim
manifestacijama, barem iz perspektive
učesnika, ključne stvari se dešavaju u
neformalnim druženjima. Svi su učesnici smješteni u istom hotelu, pa su susreti
i ćaskanja u lobiju, liovima i sali za doručak neizbježni. U hotelskim sobama nema
besplatnog interneta, pa oni koji moraju da pišu mejlove s kompjuterima silaze u kafanu. Od hotela do dhb-a stiže se
za pola sata lagane šetnje, ali gosti Sajma
imaju i besplatan prevoz gradskim autobusima. Kupujući novine za čitanje uz jutarnju kafu, iznenadim se kad pored “Globusa” ugledam i “Nacional”. Mislio sam da
je “Nacional” odavno ugašen?! Kupujem
aktuelni broj i vidim da je zapravo riječ o
prvom broju upravo obnovljenog magazina. Svakakvih potresa ima u hrvatskoj
medijskoj galaksiji. Bilo je to očito i na sajamskoj promociji knjige Smijeh slobode:
Uvod u Feral Tribune Borisa Pavelića. Riječ
je o obimnoj knjizi, monografiji čuvenog
splitskog nedjeljnika. Atmosfera u publici
VREME
REME 18. XII 2014.
je bila napeta, bilo je negodovanja što se
prisutnima obratio i Albert Faggian, jedan
od izdavača knjige, istovremeno i vlasnik
pulskog “Glasa Istre” te riječkog “Novog lista” za koji mnogi Puljani drže da je uništio
njihov lokalni dnevnik te da isto planira
da napravi i sa poznatijim riječkim novinama. Ljudi se generalno žale da se ulaskom u Evropsku uniju ama baš ništa nije
promijenilo nabolje. Živi se i gore nego ranije. Nema prevelike euforije oko započete kampanje za predsjedničke izbore, no i
ankete i puls javnosti su složni da makar
Josipović opet i bio izabran za predsjednika, nema šanse da sdp opet pobijedi na
parlamentarnim izborima.
uhvati ritam
Pula ima dobar ritam. Ima otvorenost
kakvu uglavnom imaju lučki gradovi,
ima patinu mjesta s prošlošću sjajnijom
od sadašnjosti, ima zanimljive istorijske
odbljeske. Takođe, Pula ima aerodrom što
je blizu centra grada, a za koji ti se, dok
besciljno šetaš, čini da je vrlo prometan.
Svako malo, naime, iznad sebe vidiš avion kako se uzdiže, a dovoljno je blizu da
na repu možeš da prepoznaš kompanijske
insignije. Na stranu cijela priča o Džojsu,
na stranu veliki plakati obljepljeni širom
grada na kojima su ispisani citati gostiju
Sajma, od Miljenka Jergovića do Ljudmile Petruševske, lijepo je i literarno proći
pored grafita Putovanje na kraj noći. Ima
takođe Pula i ono što je karakterisalo Jugoslaviju, a što su u manjoj ili većoj mjeri
sačuvali neki njeni gradovi, ima, naime, u
sebi elemente tri krucijalna civilizacijska
kompleksa: i Mediterana i Srednje Evrope
i Balkana. Lijepo je kad se to troje prožima. Na zajedničkoj promociji novih knjiga
Teofila Pančića i Igora Mandića – u sklopu programa Autor čita autora, pa je tako
Pančić predstavljao Mandića, a Mandić
Pančića – Mandić je u jednom trenutku
poželio s publikom da podijeli jedan odlomak iz Pančićeve knjige 39 dana juna.
U odlomku se, između ostalog, pominje i
neka crnka s kosom kao zi. Šta ti je ovaj
zi, opsovao je teatralno Mandić, dok je
Teofil Pančić odgovorio kako je, eto, crno
kao zi opštepoznata fraza, a da niko i ne
zna šta je taj, da prostiš, zi. Otkud mu
to, pitam se, pa u Bosni, čini mi se, skoro
svi znaju da je zi – katran. Nešto mi se
čini da je na kutiji Izmira, užasno jakih
turskih cigareta koje su se pušile tokom
rata preko ko zna kakvog eksport-importa, na kutiji uz miligramažu nikotina, stajala i miligramaža – zia. Pominjem poslije promocije Ivanu Lovrenoviću da mi
je čudno da ni Mandić ni Pančić, obojica
istinski eruditi, ne znaju šta je zi, a Lovrenović se smije i kaže: Slabi su Balkanci. I zbilja, razmišljam, Pančić je tipičan
mitelevropejac, a Mandić čovjek s Mediterana. Balkan je nešto drugo. Inače, najluksuzniji smještajni objekat u Puli, ponosni nosilac pet zvjezdica, zove se Villa Vulin. Vozeći se taksijem ka autobuskoj stanici, u rani sabah, u pola šest ujutro, gledam još jedanput na putokaz koji putnika namjernika usmjerava ka toj villi šarmantnog i nadasve asocijativnog imena.
Iz Pule ka Beogradu, naime, autobusi voze
ili u šest ujutro ili u osam uveče. Muka je
ustati rano, ali još je veća muka cijelu noć
provesti u busu. Kroz polusan slažem utiske iz Pule i pratim kako kupimo putnike
za Beograd u Rovinju i Rijeci. Nedugo nakon izlaska na autoput Zagreb–Rijeka, šofer pravi prvu pauzu. Kupujem kafu i mahinalno gledam na fiskalni račun. Toponim na kojem se nalaze odmorište i benzinska pumpa zove se – Ravna Gora. Došlo neko takvo vrijeme, mandićevski dumam pospano, da ni u Istri i Kvarneru ne
možeš pobjeć od Vulina i Ravne gore. ¶
MUHAREM BAZDULJ
54
Lektira
Nedovršena knjiga,
U izdanju beogradske “Lagune” nedavno je objavljena knjiga
Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, poslednji
i jedini nedovršen roman portugalskog nobelovca Žozea
Saramaga (1922-2010). Rukopisu romana dodati su delovi
Saramagovog dnevnika iz poslednjih godina života, predgovor
Fernanda Gomesa Agilere, kao i tekstovi Roberta Savijana,
Luisa Eduarda Soareša i Gintera Grasa koji, neposredno
ili posredno, raspravljaju o misteriji nedovršenog
rukopisa, dotiču temu trgovine oružjem kojom
se Saramago u romanu bavi, ili temu rata
u današnjem svetu, i predstavljaju
pokušaj da se rekonstruišu piščeva
namera i ideja. Uz dozvolu
izdavača, u ovom broju
“Vremena” prenosimo
predgovor
romana
Piše: Fernando Gomes Agilera
“Na kraju ću, možda, ipak
da napišem još jednu knjigu.”
Žoze Saramago, septembar 2009.
S
amo nekoliko meseci pošto je završio Kaina, sredinom avgusta
2009, Saramago je otvorio nov
fajl sa beleškama na svom laptopu, namenjen novom romanu koji je nameravao da otpočne. Jedna stara ideja tražila
je sebi mesta u piščevom proznom stvaralaštvu, i tih dana je pronašla neposredni podsticaj zgode pomoću koje bi mogla da se ovaploti. “Na kraju ću, možda,
ipak da napišem još jednu knjigu”, glasi
prvi redak njegovih beležaka.
Otkako se, 2006, dok je radio na Malim uspomenama, bolest uselila u svakodnevicu njegovog života, vreme ga je
požurivalo. Ritam književnosti se ubrzavao nasuprot smrti. Sam pisac, svestan
da ga zao udes polako sateruje u ćošak,
objasnio je to rečitom metaforom: “Možda je savršena analogija za to sveća koja
baca najviši plamen upravo u trenutku
kada će se ugasiti.” Da bi posvedočili o
foto Fondacija Jose Saramago
18. XII 2014. VREME
REME
55
čvrsta volja
postignućima te sveće i o snazi njenih
plamsaja tu su, osim Putovanja jednog
slona (2008), Kain (2009) i blesci Sveske
(2009) i Sveske 2 (2009). Četiri dela nastala u istom periodu u kome je njegova bolest uzimala maha.
I sada opet, bez prekida, Saramago je
nalazio utočište u pisanju. Zatvarao je
vrata a još je toga imao da kaže. Da li će
imati dovoljno vremena da to i izrazi?
“Moguće je”, “ko zna”, “možda”, otkrivao
je, oprezno ali pun nade, u početnom retku svojih beležaka, prve reči pustolovine na izdisaju života, neizbežno otpočete
u srcu tame. I stoga je razumno nepoverenje, koje je nametala krhka stvarnost,
suptilno prožimalo podsticajnu silu njegove čvrste volje. Ali još nešto je čekalo
da bude rečeno i, prema tome, trebalo je
da bude rečeno, ili je bar morao biti učinjen pokušaj.
Ako je u Malim uspomenama odato
priznanje intimnom i bezimenom sećanju na detinjstvo, Putovanje jednog slona, njegova najviše servantesovska knjiga, poslužila mu je da ukaže počast portugalskom jeziku i da veliča pričanje kao
suštinu književnosti. Zatim, na stranicama Kaina, jetko će pokuditi mit o religiji, postupkom čije korene treba tražiti
kod Voltera. Nekoliko godina pre toga, u
Ogledu o lucidnosti (2004), prodro je duboko u slabosti i zastranjenja demokratije, dotičući se političkog i društvenog
prostora i javnog morala. Smrti je pogledao u oči pre vremena, pomoću humora i kategorične logike radnje, u Smrti i
njenim hirovima (2005). Slepilom, deset
godina ranije, utemeljio je alegorijski ciklus svog stvaralaštva, kada je odlučio
da pređe put od statue do kamena i da
zađe dublje u prirodu savremenog čoveka i njegovih prilika; na stranicama
tog ogleda udario je temelje velike parabole o dehumanizaciji i iracionalnosti
koje, po njegovom mišljenju, uništavaju
svet i zakriljuju oblacima našu sudbinu.
Koja mu je vrata onda preostalo da
zatvori na zdanju svoga dela, u sagledavanju raznih aspekata ljudskog zla i
VREME
REME 18. XII 2014.
zabluda, na kraju života? Kakvu je hitnju osećao? Možda je zadatak da je umiri poverio novoj knjizi, kojoj je isprva nameravao da dâ naslov Belona d.o.o.; zatim, u decembru 2009, Kompanija Belona d.o.o.; i konačno, Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače. O konačnom naslovu će odlučiti početkom februara 2010, uzimajući epigraf, koji je bio
rešio da stavi pre početka priče, iz tragikomedije Podstrekavanje na rat, dram-
skog pisca Žila Visentea. Drugog februara 2010, nešto više od mesec dana pošto je odabrao navod i nestrpljivo se požalio na prekid u pisanju romana – “Dva
meseca nisam pisao. Ovakvim tempom
knjiga će možda biti gotova 2020...” (26.
decembar 2009) – zadovoljno je zabeležio u svojoj digitalnoj svesci: “Ponovo
promena, napokon je dobro: Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače.
To će biti naslov.” Okolnosti mu nisu dozvoljavale da sedne ispred kompjutera
i neprekidno radi na romanu, ali u mislima se stalno iznova vraćao toj priči
i mozgao o njoj. Imao je nešto da kaže.
ačetak ideje sezao je u prošlost do
jedne stare nepoznanice koja Saramagu nije davala mira: iz kog razloga se ne zna za štrajkove u industriji
Z
naoružanja? Toj ideji vodilji kasnije
je pridodao događaj za koji je saznao i
koji je ostavio snažan utisak na njega: za
vreme Španskog građanskog rata bomba bačena na trupe Narodnog fronta u
Ekstremaduri nije eksplodirala zbog sabotaže, i u njoj je pronađen papir sa kratkom porukom na portugalskom jeziku:
“Ova bomba neće eksplodirati.”
Romanopisac je to obaveštenje isprva pripisao Andreu Malrou, verujući
da vest potiče iz knjige L’Espoir. Ubrzo
je razrešio zbrku, ali nije bio kadar da
odredi konkretan izvor događaja. Ipak,
na Malroovim stranicama je pronašao
uporište koje mu je bilo potrebno da krene dalje u ostvarenju svog nauma. Prvog
septembra 2009. pomenuo je tu zabludu
u svom fajlu sa beleškama: “Pamćenje
me je prevarilo, ova epizoda se ne nalazi u L’Espoir. Niti u Hemingvejevom romanu Za kim zvona zvone. Negde sam
to pročitao, ali se ne sećam gde. Srećom
po mene, Malro je u svom romanu napravio opasku (letimičnu) o radnicima iz
Milana koji su streljani zato što su izveli
sabotažu granata za haubice. A za moje
svrhe to je sasvim dovoljno.” Zanimljivost iz Milana pružila mu je dovoljno
pokrića i poslužila kao “kuka” “da otpočnem priču”. Ostatak će nadograditi mašta. Planirao je okosnicu knjige i tražio
oslonce kojima će podupreti i materijalizovati ideju, pošto namera kao da je bila
jasna od samog početka.
Epizode sabotiranja ratne opreme, povezane sa porukama ohrabrenja republikanskim redovima, nisu nepoznate na
stranicama španske književnosti, a ni u
novinama iz tog perioda, kao što je Narodna milicija. Najčešće pominjano književno svedočanstvo daje Arturo Barea
u Plamenu, trećem delu trilogije Kako
se kalio pobunjenik. Projektil ispaljen
u Madridu nije eksplodirao; kada je jedan artiljerac demontirao upaljač, unutra je pronađeno parče papira, ispisano
na nemačkom jeziku, na kome se moglo
pročitati: “Drugovi, ne bojte se. Haubice koje ja punim ne eksplodiraju. Jedan
»
56
nemački radnik.” Španski, nemački, italijanski i portugalski radnici izlagali su
se riziku sabotirajući oružje u Građanskom ratu, šaljući poruke podrške i solidarnosti primljene na veoma različitim tačkama španske geografije: u Madridu, Haenu, Alikanteu, Saguntu, Kaseresu, Badahosu...
Saramaga su dirnuli bratski gestovi u
Milanu i Španiji, naročito ovaj poslednji,
čiju je poruku prepisao na izvornom jeziku. Oni su mu istovremeno dali dragocen materijal za roman, blizak njegovoj
Saramago zadovoljan rezultatom: “Posle prekida nastalog usled objavljivanja
Kaina, i posledičnih burnih dešavanja,
vratio sam se pisanju Belone d.o.o. “, zapisuje u beleškama od dvadeset četvrtog oktobra 2009. “Ispravio sam tri prva
poglavlja (neverovatno je kako nešto što
je delovalo dobro više to nije) i evo ovde
obećavam da ću na novoj knjizi raditi sa
većom prilježnošću. U javnosti će se pojaviti iduće godine ako budem poživeo.”
Ali život je lagano isticao iz njega,
onda kada je verovao da je već usme-
direktan i smiren; okretni dijalozi, ukorenjeni u svakodnevnom jeziku; Saramagov poznati sveznajući pripovedač, mudar, promišljen i sveobuhvatan; mehanika žakarnih preplitaja; nagoveštena
figura, na kraju njegovih dana, još jedne energične i tvrdoglave žene, Felisije,
nove Blimunde mira, ogledala moralne
doslednosti i nade u očovečenje, nasuprot Arturu Pazu Semedu, birokrati, slabiću, laskavcu i bezbojnoj ličnosti; naznake piščeve skeptične ironije; pozornica velikog moralnog sukoba; detek-
ŠPANSKI GRAĐANSKI RAT: Kadrovi iz filma Nada (1945), prema istoimenoj knjizi Andrea Malroa i u režiji Borisa Peskina i Andrea Malroa
ranijoj preokupaciji fabrikama i trgovinom oružjem, nepostojanjem štrajkova
u toj oblasti i etičkim sukobima proizašlim iz toga. Ti sastojci su davali energiju i narativni karakter, ali i gustinu moralnog kontrasta, veoma se dobro prilagođavajući piščevom krajnjem cilju osude, iako naposletku nije stigao da je stavi na papir.
eumorno je radio da bi završio tri
početna poglavlja romana, dvadeset i dva lista. U prvom je dao konture
karaktera najvažnijih likova, pre svega glavnih junaka – to su Artur Paz Semedo i njegova žena, i dramski kontrapunkt Felisija; prikazao je preduzeće za
proizvodnju oružja Belona d.o.o., uključujući tu i ono za šta se činilo da će sačinjavati samu srž radnje, “dubine fajla”; izneo je buduću postavku događaja,
koji su izneseni kao istraga ili potraga
koja će, od trećeg poglavlja pa nadalje,
odmotavati nit zapleta. Istraga u pozadini usredsrediće se na veze kompanije Belona d.o.o. sa ratovima iz tridesetih godina prošlog veka. Činilo se da je
N
rio tok priče romana, priče potrebne da
izloži ideje i ponašanja o kojima je zapravo želeo da raspravlja. Iscrpno je obradio prvo poglavlje, u kome je pronicljivo zbio, na sedam listova, najbitnije elemente svog zanimanja: L’Espoir, sabotažu za vreme Španskog građanskog rata,
poruku na portugalskom jeziku pronađenu u jednoj bombi, nagoveštaj štrajka
u preduzeću negde tridesetih godina, trgovinu oružjem (“Verujem da ćemo završiti tu knjigu. Prvo poglavlje, prerađeno,
ne iznova napisano, ispalo je dobro, već
se ukazuju neki pravci u kojima može da
se razvije ta ‘ljudska’ priča”), odnos između Artura i Felisije. “Likovi Felisije i muža
deluju prilično definisani”, dodao je u beleškama od šesnaestog septembra 2009.
Prve karte bačene su na sto: ovlaš su
ocrtani glavni likovi, kao i motiv radnje, ton zapleta i određene veze između junaka... Muzika proze poprimila
je svoju modulaciju, dok su se već nazirali atributi tipični za narativni predeo koji je počeo da izrasta: izraz pročišćen od preteranih ukrasa, sveden,
tivska struktura koja artikuliše neizvesnost; Saramagova sposobnost da uokviri zatvorene sredine; ritam potmulog i
antagonističkog traganja... Prepoznatljiv saramagovski svet, što svojim prvim
obrisima podseća na specifičnu atmosferu iz Svih imena i uspostavlja spone sa
periodom pisanja otpočetim Slepilom.
Međutim, sve te i ostale niti pojavljuju se skicirane na svega nekoliko listova hartije. Napred su čekala bogata iznenađenja koja kreativni proces donosi samom autoru. Čekale su izmene koje se
nameću iznenada rešavanjem tehničkih
problema. Čekala su nepredviđena otkrića do kojih se dolazi u hodu. I konačno, trebalo je napisati roman, književnost za kojom oduvek stremi praznina.
Pisac je osećao čvrsto tlo pod nogama,
iako je još trebalo rešiti neka praktična
pitanja, kao što je detaljan opis zgrade
ili formalni tok priče. Kako bi nastavio
dalje, nećemo nikad doznati. Saramago
je ostavio tek poneku šturu napomenu
u kompjuteru, a te smernice bi, prirodno, kasnije bile podvrgnute napetosti
18. XII 2014. VREME
REME
57
neodvojivoj od daljeg napredovanja naracije. Drugog septembra 2009. uzeo je
da iznese poneko zapažanje o odnosima između Felisije i Artura Paza Semeda, i to mu je omogućilo da ostavi traga o budućem sukobu: “Najveća teškoća jeste konstruisati ‘ljudsku’ priču koja
će se uklapati. Jedna od zamisli jeste da
se Felisija vrati kući kada shvati da njen
muž počinje da biva obuzet znatiželjom
i izvesnim duhovnim nemirom. Ponovo
će otići kada rukovodstvo bude ‘kupilo’
njenog muža stavivši ga na čelo raču-
čvrsto držao književnosti. Iznenađuje izuzetna energija koja izbija iz priča,
i pre nego što su stavljene na hartiju i
stigle do čitaoca, u pripovedačevoj uobrazilji i volji. Ta neodoljiva snaga samo
potvrđuje lucidno opažanje pesnika Roberta Huarosa: “Stvarnost je stvorila čoveka zato što nešto u njoj, u njenim dubinama, tajanstveno, traži priče. Ili rečeno
na drugačiji način, kao da negde duboko u stvarnosti postoji zahtev za priču,
za prosvetljenje, za viziju pa čak možda
i za radnju koju treba da obezbede ljudi,
i povređuju ga, prodirući u svest i načine uspostavljanja veza subjekta u najnovija vremena.
Uz zahtev za razmišljanje, Saramagov intelektualni angažman je upućivao izazov ravnodušnosti i moralnoj
apatiji. I dan-danas snažno odjekuju
njegova stroga osuda i zahtev za povratak etici, nagovor da budemo glavni
junaci pobune vrline u kontekstu opadanja, a on je to načelo odvažno primenio na svoje tekstove. “Uvideo sam, ovih
poslednjih godina, da tragam za jednim
novodstva odeljenja koje se bavi teškim
naoružanjem.” Nekoliko meseci kasnije,
dvadeset i drugog februara 2010, dve-tri
nedelje pre nego što će mu se zdravlje
ozbiljno pogoršati, zapisao je poslednju
belešku kojom će napokon uvesti, usmeravajući formalni napredak knjige, zadovoljno ali i oprezno, jedno od velikih
otvorenih pitanja koja mu nisu davala
mira, a to je kako da nastavi roman: “Ideje se pojave onda kada su potrebne. To
što se v.d. direktora, koji će se potom nazivati samo inženjerom, nosio mišlju da
napiše istoriju preduzeća možda će biti
ono što će pripovest izbaviti od opasnosti da upadne u čamotinju, nešto najbolje što je moglo da mi se dogodi. Videćemo da li je tako.”
Dok je bolest iz časa u čas zauzimala
sve veći prostor u njegovom životu, Saramago je u svojoj glavi gradio priču. Od
kraja oktobra 2009. nije bio u mogućnosti da se vrati pisanju, ali uporno je razmišljao o pripovesti, stvarao je u sebi,
ne odustajući. Zadivljuje istrajnost sa
kojom se pisac, na ivici velike provalije,
imalo to još nekog smisla ili ne.”
aramago je smatrao da je “književnost ono što, neminovno, navodi
na razmišljanje”. Shvatao je roman kao
vežbu uma, metod programiranja verbalnih pozornica misli, te prema tome
kao sredstvo razmišljanja. Tvorevine
njegovog uma su razmišljale i navodile
na razmišljanje, dok ne bi bile postavljene, metaforički, kao nekakvi ogledi sa likovima. Zahtev za ideje i vrednosti od
samih početaka je povezan sa Saramagovim stvaralaštvom, i nalazi se u korenima njegovog književnog stava i motivacije: “Ja sam pomalo atipičan pisac. Pišem samo zato što imam ideja”, ponavljao je u različitim trenucima. I stoga se
njegovo delo uzdiže kao monumentalni
narativni miljokaz revnosnog razmišljanja o današnjem zlu i zabludama, pozornog posmatranja ljudskih zastranjenja,
čija je svrha, konačno, da ukaže na mnogobrojne varijante nehumanosti što nas
uništavaju. Od Slepila on je uporno i pomno ispitivao i osvetljavao ona područja
senke koja utiču na ljudsko dostojanstvo
određenjem etike: želim da izrazim, posredstvom svojih knjiga, etički smisao
postojanja, i želim da ga formulišem na
književni način”, priznaće 1996. godine.
To ponovno naoružavanje moralom, suprotstavljeno klonulosti duha, trebalo je
da dâ svoj doprinos razvitku ljudske prirode, a po njegovom mišljenju, sidrište je
trebalo pronaći u svakidašnjem ponašanju, u svakodnevnom životu: “Kad kažemo dobro ili zlo... to podrazumeva čitav
niz malih satelita koji kruže oko tih velikih planeta – mala dobrota, mala zloba,
mala zavist, mala posvećenost. U suštini,
od toga i jeste sazdan ljudski život, odnosno od mana i slabosti.” Na razne načine
je upozoravao na potrebu da naše vreme poprimi “etički smisao postojanja”, a
ta mobilizacija je trebalo da naglasi sopstvenu doslednost i interiorizuje odnose
poštovanja, oslanjajući se na najosnovniji i opštevažeći aksiom: ne čini drugome ono što ne želiš da drugi učine tebi.
Koja je onda vrata žurio da zatvori?
Kakvu je hitnju osećao? Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, poslednji
VREME
REME 18. XII 2014.
S
»
58
pripovedni izdisaj Žozea Saramaga, nastojao je da upiše sebe u taj prostor omeđen mišlju i etikom: roman ideja sa snažnom komponentom zahteva za moralnost, revulziv moralne filozofije za savest svojih čitalaca, uzimajući za radnju
romana složen i grub svet proizvodnje
i upotrebe oružja. Piščeva namera, objavljena u ono vreme u krugu ljudi od poverenja, iako više nikad nećemo doznati
kako bi bila pretočena u stvarnost, bila je
da secira moralni paradoks uzornog službenika fabrike oružja Artura Paza Semeda, kadrog da se u svojim ustaljenim navikama ne obazire na posledice disciplinovanog i efikasnog obavljanja svog posla. Saramago je bio zainteresovan za ispitivanje uobičajene disocijacije između
ponašanja i posledica koje ono izaziva. I
života na Lansaroteu, kad je Žoze delio
sa drugima neke svoje nemire o romanu
koji je održavao plamičak njegovog života što se držao za tanku nit.
U krajnjoj instanci u pitanju je bilo
samo konstruisanje Saramagove vizije
banalnosti zla, kontroverzne teme koju
je Hana Arent iznela pred oči intelektualne javnosti. Saramago je planirao
da podrobno istraži moralnu odgovornost subjekta, prema sebi samome i prema društvu, proisteklu iz njegovih postupaka; dakle, nameravao je da zaroni
i izbliza dotakne svakodnevno otuđenje sopstvene svesti, da prodrma paradokse i izgovore, prikrivene ravnodušnosti i protivrečnosti. To su bila možda
poslednja vrata koja je žurio da zatvori
ili da otvori, zavisi kako se želi gledati na
spremao se da se pozabavi time na individualnom planu, preko figure običnog čoveka, birokrate, uvaženog, efikasnog, uslužnog, poslušnog i kukavnog:
naizgled dobrog građanina. Suprotstavljena uloga, u kojoj su spojene nelagodnost i istina, bila je rezervisana za jednu ženu, Felisiju, čiji profil je počeo da se
ocrtava onako srčano i poletno kao što je
svojstveno glavnim junakinjama prepoznatljivim u njegovom delu, nositeljkama plamena nade i veličine. Ova i neka
druga promišljanja imao sam priliku da
čujem, u prisustvu njegove supruge Pilar del Rio i bliskih prijatelja, u više razgovora tokom njegovih poslednjih meseci
to: vrata moralne odgovornosti pojedinca, obraćajući se svakom čitaocu ponaosob, kopajući po njegovoj svesti da bi
izazvao nelagodnost, uznemirio i u područje ličnog uneo izazov obnove: eventualnu mogućnost, premda doživljenu
sa skepsom, da se na pravi put postavi alternativa jednog humanijeg sveta.
Saramago je smatrao da ni neodgovornost ni zaklanjanje iza poslušnosti
ne oslobađaju od krivice. Njegova književnost je aktivan primer podozrivosti
prema mirnoj savesti, zasnovan na ubeđenju da odustajanje od razmišljanja i
od moralnih zahteva, pre svega – u Sveskama sa Lansarotea sintetisao je svoju
Žoze Saramago
uverenost da ako “etika ne vlada razumom, razum će prezreti etiku” – donosi rizik da se krene putem koji vodi ka
eventualnoj mogućnosti zla, gde nisu
potrebna izuzetno izopačena stvorenja
da se odnese pobeda. Nažalost zlo je i površna, isprazna navika, osim što je stalna
pretnja po društveni poredak. Ako neka
zajednica teži ka postizanju uspeha, barem relativnog, onda ona iziskuje postojanje odgovornih, doslednih bića koja će
tragati za dobrom, sopstvenika kritičke
volje, spremnih, napokon, da prepoznaju druge i sebe u novom ljudskom pravu
ulaganja prigovora i neposlušnosti koje
je predložio Ajnštajn: “Postoji, uz to, još
jedno ljudsko pravo, retko spominjano,
iako će jednog dana postati veoma važno: to je pravo, ili dužnost koju poseduje
građanin da ne sarađuje u onome za šta
smatra da je pogrešno ili štetno.”
Kako je trebalo da budu ostvarene te
i još neke preokupacije u pozadini nedovršenog romana – izgubljeno je u mračnom kovitlacu nestanka. Takva je smrt,
ranije si bio a sad te više nema – naglašavao je autor. A ako te nema, tada iščezava
mogućnost reči iznenada izrečene ovde:
dolazi, naprotiv, do sumornog prestanka tišine. U sažetim beleškama, što ih je
Žoze Saramago ostavio dok je radio na
delu Helebarde, helebarde, kremenjače,
kremenjače, ipak se pobrinuo da razjasni
kraj teksta. Predupređujući prekid svog
predskazanog odsustva, ocrtao je okvir
narativnog intermeca, koji ima početak
i kraj, kao da čitaocu stavlja u ruke poziv
da ispuni sadržajem plan puta moralne
pustolovine koju je trebalo stvoriti i kao
da on njega, čitaoca kao osobu, lično ispituje. Šesnaestog novembra 2009. zapisao
je reči kojima je odlučio da završi još nenapisani roman, radi svake slučajnosti,
da ne bi ostala sumnja o tome kakvi su
njegovo gledište i namera kada je reč o
ravnodušnosti i bankrotu morala: “Knjiga će se završiti jednim sočnim ‘bestraga
ti glava’, što će izgovoriti ona. Uzoran svršetak.” Saramago u čistom stanju do poslednjeg svog slova, uključujući tu i ona
koja nisu mogla biti napisana na mestu
koje im je namenila volja, ali ta slova, uprkos svemu, i dan-danas snažno odjekuju
iz slobode njegove moćne i nemirne, nezamenljive savesti.
¶
Prevela sa španskog Gordana Mihajlović
18. XII 2014. VREME
REME
Lagunine
knjige
Nova izdanja
a
gun u
a
L
i
učuj
r
o
p
pre
Zimska čitalačka avantura
Knjige za pod novogodišnju jelku i dugu zimu pred nama
S
va istraživanja kažu da se knjige
više čitaju zimi nego leti. Razumljivo. Ovoga puta donosimo vam presek aktuelnih „Laguninih” izdanja koja
vama i vašim najbližim mogu da ulepšaju predstojeće praznike i pomognu
vam da pametno prekratite predstojeću zimu.
Krenimo od najmlađih čitalaca. Za
njih preporučujemo novo izdanje zagonetnih avantura zelenokose Marte
Smart. Podsetimo, reč je popularnim
edukativno-zabavnim „mozgalicama“
Uroša Petrovića napisanih u formi romana. Naime, prateći avanture devojčice Marte čitaoci rešavaju logičke zagonetke koje su vešto isprepletene s
avanturističkom pričom. Novi, upravo
objavljen „roman u zagonetkama“ Uroša Petrovića nosi naziv Martina velika zagonetna avantura.
Za ljubitelj(k)e čiklit literature tu su knjige Helen Filding o
Bridžet Džons, ali i novi hit-roman autorke Sofi Kinsele Kupoholičarka u Holivudu. Iz velike ponude domaćih ljubavnih romana izdvajamo naslov Savršenstvo autorke Maje Trifunović,
roman o običnim ljudima koji žive jedni uz druge i misle da
se poznaju, „malo se raduju i malo pate, malo se vole i malo
mrze, malo su znanci, a malo stranci“.
Posle dosta godina, „Laguna“ ponovo objavljuje poeziju
najnežnijeg srpskog pesnika, Miroslava Antića. Najpre je izašla
čuvena zbirka Tako zamišljam nebo, a sada i Savršenstvo vatre,
“knjiga mudrosti, ironije, gorčine i samospoznaje”. Lep poklon.
Kada je reč o klasičnim delima koja se ne čitaju samo jedanput, u žanru krimića najklasičniji mogući autor je Agata
Kristi. „Laguna“ je počela da hronološki objavljuje slučajeve
slavnog Herkula Poaroa – upravo su izašla prva dva romana
iz ovog ciklusa, Tajanstveni događaj u Stajlsu i Lord Edžver je
mrtav. Savremenu srpsku žanrovsku produkciju predstavljaju
Dejan Stojiljković i Vladimir Kecmanović, koji su u romanu Kainov ožiljak, o Andrićevom ambasadorovanju u Berlinu uoči
Drugog svetskog rata, pružili odličan primer kako uspešno
napisati politički triler na domaće teme.
VREME
REME 18. XII 2014.
Lagunine
knjige
„Laguna“ objavljuje i kapitalne
istoriografske studije. Uskoro iz štampe izlazi dvotomna studija Drugi svetski rat Entonija Bivora, jedan od najtemeljnijih i napreglednijih prikaza
Drugog svetskog rata, obavezno štivo za sve koje zanima istorija. A za
one koji se pak interesuju za savremenu politiku, tu je provokativna
„evroskeptična“ knjiga Srećka Horvata i Slavoja Žižeka Šta Evropa želi?
Muzičke knjige su obeležile godinu na izmaku. Među njima su najzapaženije bile autobiografija dr Neleta
Karajlića Fajront u Sarajevu, Marčelov
„knjigoalbum” Napet šou, biografije
Bijelog dugmeta i Milana Mladenovića – Šta bi dao da si na mom mjestu
Dušana Vesića i Mesto u mećavi Aleksandra Žikića – kao i Pisma iz Tajnog grada, nova epistolarnodnevnička knjiga rok-kritičara Ivana Ivačkovića „o muzici u životu i životu u muzici“.
Čitaocima preporučujemo i Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, nedovršeni roman portugalskog nobelovca Žozea Saramaga, snažnu osudu savremene civilizacije
militarizma i trgovine oružjem. Kada junak romana, radnik u
kompaniji za proizvodnju oružja, gledajući film Nada, po romanu Andrea Malroa, sazna da su tokom građanskog rata u
Španiji u jednoj fabrici u Milanu streljani radnici koji su sabotirali izradu haubica, tim tragom odlazi u arhivu svoje kompanije i tamo dolazi do zapanjujućih saznanja. Iako nezavršen,
ovaj roman predstavlja još jednu potvrdu Saramagovog dara
i veličine, a u ovom izdanju opremljen je prigodnim tekstovima o piscu, ratovima i politici, među kojima su i oni Roberta
Savijana i Gintera Grasa.
I za kraj, remek-delo Miloša Crnjanskog Kod Hiperborejaca.
Nepravedno u senci Dnevnika o Čarnojeviću, Seoba i Romana
o Londonu, ova memoarsko-putopisno-esejistička knjiga predstavlja jedan od vrhunaca ne samo opusa Miloša Crnjanskog
već i celokupne srpske književnosti. Obavezno štivo.
Pa birajte.
60
Filozofija
KARL JASPERS:
Mala škola
filozofskog mišljenja
Prevod: SLOBODAN DAMNJANOVIĆ
Šezdesetih godina prošlog veka Bavarska radio-televizija ponudila je Karlu Jaspersu da na njenom TV univerzitetu tokom tri meseca svake nedelje održi jedno polučasovno predavanje u seriji nazvanoj „Mala škola filozofskog mišljenja“. Na temelju njih nastala je ova knjiga. Jaspers se u ovim predavanjima bavio filozofskim temama raspoređenim u tri ciklusa.
Prvi ciklus nosi naziv „Ishodišne oblasti“, i odnosi se na kosmološke,
istorijske, spoznajne i antropološke teme; drugi ciklus bavi se promišljanjem politike u njenim različitim aspektima, od psihološkog
i sociološkog do etičkog i vrednosnog, uključujući i pitanje slobode i odgovornosti kako političara tako i javnosti; u trećem ciklusu,
naslovljenom „Utemeljenje u večnosti“, filozofski su pokrenuta „krajnja pitanja“, ona o bogu, ljubavi i smrti. „Kod
svakog predavanja polazio sam od očiglednih iskustava, od stvarnosti i prirode, života i predanja, s ciljem da
dođem do granice iza koje se pojavljuju pitanja na koja
nauka nema odgovore“, kaže Jaspers u uvodu knjige.
„Tamo doživljavamo čuđenje nad bićem. Tamo postavljamo pitanje o smislu i zadatku našeg života“. Udžbenički pisana
i namenjena široj čitalačkoj publici, knjiga Mala škola filozofskog
mišljenja ni danas ni pola veka pošto je nastala nije izgubila svoju
svrhu ni aktuelnost. U vremenu opšte moralne, kulturne, ekonomske, političke i svake druge krize, ova knjiga i danas može da posluži kao putokaz i orijentir za promišljanje savremenog sveta, ali kao
pomoćno sredstvo za pronalaženje izlaza iz ćorsokaka u koji je zapalo čovečanstvo.
Srpska književnost
BORISLAV PEKIĆ:
Graditelji
Novi tom ekskluzivne kolekcije celokupnog književnog opusa Borislava Pekića koju „Laguna“ objavljuje u trinaest knjiga (22 toma) jeste roman Graditelji, završni čin Pekićeve grandiozne sage o Njegovanima. Prvi
deo ove sage, Pekićev sedmotomni magnum opus, roman Zlatno runo, fantazmagorična je hronika migracija jedne porodice romejskih torbara (trgovaca šminkom i mirisnim esencijama, zatim
umetnika-grnčara i najzad veletrgovaca, industrijalaca, finansijera i državnika). Priča počinje u mitološkim vremenima, pa se, kroz
život porodice Njegovan, preko istorije turskog osvajanja Carigrada 1453, razorenja trgovačkog grada Moskopolja 1769, istorije Srbije i Beograda, završava poslednjim porodičnim skupom na Božić 1941, pre nego što će porodica biti uništena u predstojećem
ratu i revoluciji. Istorija Balkana, Srbije i Beograda data je
kroz živote raznih Njegovana iz raznih perioda, od 1453.
do 1941, i kroz samrtnička razmišljanja poslednjeg od
njih – Gazda Simeona. Nastavak Zlatnog runa trebalo je
da bude nedovršeni roman Crveni i beli, kontrapunktska
istorija četvorice istaknutih Njegovana u uslovima Drugog svetskog rata i revolucije, od 1941. do 1945, dok roman Graditelji predstavlja treći i završni deo ciklusa o Njegovanima. On daje neku vrstu istorije „sentimentalnog vaspitanja“ i tragičnog života poslednjeg Njegovana, genijalnog arhitekte Isidora,
u vremenu izgradnje socijalizma u Jugoslaviji, s dokumentarnom
slikom socijalističkog društva u nastajanju i rasulu, a naročito njegove umetničke i akademske elite. Roman se odigrava u Beogradu
i okolini od 1945. do 1969, i prati izgradnju jednog kolosalnog spomenika Revoluciji, odnosno iskušenja, razočarenja i kraj njegovog
autora, poslednjeg izdanka porodice Njegovan.
Esejistika
BIL BRAJSON:
Jedno leto – Amerika 1927.
Prevod: GORAN SKROBONJA
Prvi svetski rat označio je početak procesa na kraju
koga je Evropa prestala da bude vodeća globalna sila, a
centar zapadnog sveta preselio sa na drugu stranu Atlantika. U kom tačno trenutku se to zbilo nije pouzdano utvrđeno, ali
Bil Brajson je u ovoj knjizi ponudio jedan ubedljiv odgovor: to se
desilo u leto 1927. godina. Simbolički događaj koji je ovu činjenicu
učinio očiglednom jeste let Čarlsa Lindberga preko Atlantskog okeana: „Danas je to malo teško zamisliti, ali Amerikanci su u dvadesetim godinama dvadesetog veka odrasli u svetu gde su se najvažnije stvari dešavale u Evropi. Sad je najednom Amerika bila dominantna na gotovo svakom polju – u popularnoj kulturi, finansijama
i bankarstvu, vojnoj nadmoći, pronalascima i tehnologiji. Centar planetarne gravitacije pomerao se na drugu
stranu sveta, i let Čarlsa Lindberga nekako je postao kulminacija izraza svega toga.“ Te 1927. godine, osim Lindbergovog leta, desile su se u Americi i druge simbolične
i prekretničke stvari – premijeru je imao prvi zvučni film,
ostvaren je prvi televizijski prenos, usred procvata na berzi donesene su odluke koje će izazvati Veliku ekonomsku krizu, karijere Al Kaponea i bejzbol zvezde Bejba Ruta bile su na vrhuncu, a kamene glave američkih predsednika počele su da se uklesuju u planinu Rašmor. „Sa svojim uobičajenim poletom, duhovitošću i autoritetom zbog kojih je postao omiljeni pisac pripovedačke publicistike,
Brajson nam dočarava nezaboravnu galeriju živopisnih i ekscentričnih ličnosti kako bi oživeo zaboravljeno leto kada je Amerika
sazrela, zauzela centar pozornice i zauvek promenila svet.“
18. XII 2014. VREME
REME
Lagunine
knjige
61
Krimi
Edicija Meridijani
JU NESBE:
FILIP DAVID:
Sin
Kuća sećanja i zaborava
Prevod: JELENA LOMA
Nova knjiga Jua Nesbea, najpopularnijeg
skandinavskog pisca krimića, ali ovoga puta
nije reč romanu iz ciklusa o inspektoru Hariju
Huleu. U središtu aktuelnog Sina je Soni Lofthus, neobično harizmatičan i samozadovoljan mladić koji je u zatvoru skoro pola života. Tu je omiljen jer se zatvorenicima čini da on ume da ih razreši
grehova. Njima nije važno što je Soni težak heroinski zavisnik niti
im je čudno to što uvek uspeva da nabavi obilne zalihe droge. Svejedno im je i to što možda služi kaznu za tuđe zločine. Soni je postao zavisnik kada se njegov otac ubio zbog optužbi korumpiranog policajca, a sada se čini da je on sâm u centru korumpiranog
sistema zatvorskih čuvara, policije, advokata, sveštenika. Iz nekog
razloga svi oni žele da Soni bude sve vreme urađen i pod ključem.
Kada do Sonija ipak stigne istina o smrti njegovog oca, on uspeva da sprovede briljantno zamišljen beg iz zatvora. Čvrsto rešen
da se osveti svima koji su ga čitavu deceniju držali sklonjenog, on
počinje svoj lov… Ali pravo pitanje je da li će prvo njega uloviti jer
ga traže i policija i mafija. Ju Nesbe se godinama nalazi na vrhovima evropskih bestseler lista, a ovaj roman je ocenjen kao jedno od
njegovih najboljih, najdubljih i najslojevitijih ostvarenja.
Esejistika
Glavni junak novog romana Filipa Davida je Jevrejin po imenu Albert Vajs. Kao dečak
preživeo je Holokaust. U zimu 1942. iz voza kojim su pored drugih jevrejskih porodica i porodicu Vajs nacisti transportovali ka koncentracionom logoru, roditelji su uspeli da njega i njegovog mlađeg brata Elijaha izbace iz
voza, ne bi li im tako spasli život. Izbačen iz voza, sedmogodišnji
Albert bezuspešno je tražio brata duž pruge, sve dok ga promrzlog i polumrtvog nije pronašao šumar, folksdojčer Johan Kraft, i
odveo ga svojoj kući. Johan i njegova žena ga nazivaju Hans i nude
mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spasi od sigurnog
pogroma, ali Albert ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i beži iz
nemačke porodice koja ga je umalo usvojila. Mnogo godina kasnije Albert Vajs učestvuje na jednoj od konferencija o Holokaustu u Njujorku. Lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na neobično zdanje, Kuću sećanja i zaborava, u kome je pohranjeno nepregledno istorijsko pamćenje. U jednoj prostoriji ove Kuće, on na
ekranu može da vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog
nestanka, za koji se oseća krivim. Ogroman bol koji je osetio može
da nestane ako u sledećoj prostoriji te čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa). Hoće li Albert iskoristiti poslednju
šansu da promeni svoj identitet ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire?
SREĆKO HORVAT I SLAVOJ ŽIŽEK:
Šta Evropa želi?
Prevod: MARKO PEROŽIĆ
Istorijski
KARMEN POSADAS:
Knjiga Srećka Horvata i Slavoja Žižeka Šta
Evropa želi?, objavljena premijerno prošle godine na engleskom, sada je dostupna i srpskim čitaocima. Oslanjajući se na evropska iskustva Slovenije i Hrvatske, kao i na kratku
istoriju Evropske unije čije dosadašnje delovanje i rezultate smatraju uznemirujućim, levičari Horvat i Žižek kritički analiziraju goruće probleme zajednice i iz svog ugla ukazuju na njene apsurdne
i opasne političke putokaze, postupke i strategiju ujedinjene
evropske finansijske, političke i vojne elite. „Bauk kruži Evropom –
bauk otpora opasnom poricanju evropske političke elite da je nešto trulo u temeljima našeg kontineta“, rekao je o ovoj knjizi ekonomista Janis Varufakis. „Žižek i Horvat, uz pomoć i podršku nikog
drugog do lidera grčke radikalno leve partije – Aleksisa Ciprasa,
vođe Sirize – podstiču širenje ovog bauka. Stranice njihove knjige prepune su neumoljivog demontiranja orvelovske propagande Evropske unije. Dužnost je čitalaca kojima je stalo do Evrope
da podele sa njima taj napor, bez obzira na to da li se s njima slažu ili ne.“ Istim povodom reditelj Oliver Stoun je rekao: „Slovenački ekscentrik i harizmatični hrvatski filozof, udruženi s najopasnijim grčkim političarem, pružaju istovremeno zajedljivo šarmantnu
i gorko otrežnjujuću analizu evropskog bezizlaza. Svaki stanovnik
Evrope veran istinskoj ideji starog kontinenta mora ovo pročitati.“ VREME
REME 18. XII 2014.
Lagunine
knjige
Nevidljivi svedok
Prevod: GORDANA MIHAJLOVIĆ
„Jedna stara poslovica kaže da nema tog
čoveka za koga njegov kućeupravitelj misli
da je veliki. Druga, još starija valjda, veli da ne treba služiti onoga ko je već služio i moliti onoga ko je molio. Ja ću, za svoj groš,
dodati da nijedan od tih primera narodne mudrosti nije iznedrio
onaj ko može najviše znati o tome: sluga. Takođe mogu da tvrdim
da bi Istorija sadržavala zanimljivija poglavlja da smo mi, kroz vekove, bili skloniji peru.“ Ovim rečenicama počinje istorijski roman
urugvajsko-španske spisateljice Karmen Posedas Nevidljivi svedok,
koji o poslednjim godinama carske Rusije govori iz ugla jednog –
sluge. Naime, Rus po imenu Leonid Sednjev na kraju XX veka je
starac koji leži u jednoj bolnici u Montevideu i na kraju života svodi svoj životni bilans. Kao mladić bio je kuhinjski pomoćnik na ruskom carskom dvoru, carevićev drug u igri, prijatelj velikih kneginja i potom – jedini preživeli svedok ubistva Romanovih. U svojoj
životnoj ispovesti on ostavlja svedočanstvo o poslednjim godinama cara Nikolaja II i njegove porodice, priča o tome kako se odvijao život u dvoru, kakva je na njemu bila uloga Grigorija Jefimoviča Raspućina, kako je izbila revolucija i šta je potom bilo.
AKCIJA
I IZDAVAČKE KUĆE
NEDELJNIKA
Knjige za !
a
299 dinar
Vins Flin
TRANSFER MOĆI
Teroristički napad na
Belu kuću, predsednik
SAD je evakuisan
u tajni bunker, a
operativac CIA otkriva
mračnu zaveru koja
stoji iza svega. Jedan
od uspelijih američkih
političkih trilera
Laguna
U SVIM KNJIŽARAMA „DELFI” U SRBIJI
Ponesite ovaj primerak „Vremena”
u neku od knjižara „Delfi” i kupite
jedan od dvadeset naslova sa ovog spiska
po specijalnoj ceni od 299 dinara.
Akcija traje od 22. decembra 2014. do 22. januara 2015.
Rejmond Čendler:
VELIKI SAN
Amiti Gejdž:
ŠRODER
Ijan Pirs:
SLUČAJ PUTOKAZA
Remek-delo
kriminalističkog žanra,
najbolji detektivski
roman svih vremena
kojim je Filip Marlou
stupio na književnu
pozornicu da sa nje
više nikad ne siđe.
Obavezna lektira
Nabokovljevskoselindžerovska setna
ispovest istočnonemačkog
imigranta u Americi o
njegovom prevarantskom,
promašenom životu,
otmici sopstvene
ćerke i neutaživoj
čežnji za ljubavlju
Oksford, XVII vek.
Mlada žena je
optužena za ubistvo,
a četiri svedoka imaju
četiri različite verzije
događaja. Istorijska
detektivska priča,
roman na tragu
Ekovog „Imena ruže”
Brus Fejler:
POD ŠARENIM
SVODOM
Pisac je proveo godinu
dana radeći u jednom
cirkusu kao klovn, a
zatim to svoje iskustvo
pretočio u ovaj roman i u
njemu opisao lice i naličje
jedne od najstarijih formi
umetnosti na svetu
Pedro Roza Mendeš:
HODOČAŠĆE EMANUILA
SINA BOŽJEG
Poetski roman
portugalskog pisca o
borbi za nezavisnost
portugalske ostrvske
kolonije Timor i
sudbinama tamošnjih
ljudi uhvaćenih u vrtlog
političkih borbi
Spisak knjižara u kojima ovaj popust važi:
Delfi knjižare d.o.o. “Kod Vuka” (Bulevar kralja Aleksandra 92, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “SKC” (Kralja Milana 48, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Terazije” (Terazije 38, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Zemun” (Glavna br. 20, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Laguna” (Makedonska 12, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Laguna Kragujevac” (Kralja Petra I 12, Kragujevac)
Delfi knjižare d.o.o. “Laguna Niš” (Voždova 4, Niš)
Delfi knjižare d.o.o. “Super Vero” (Milutina Milankovića 86a, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Kalča” (TC Kalča, lamela E, lokal 11, Niš)
Delfi knjižare d.o.o. “Kod sata” (Kneza Miloša 33, Valjevo)
Delfi knjižare d.o.o. “Laguna Čačak” (Gradsko šetalište bb, Čačak)
Delfi knjižare d.o.o. “Laguna Novi Sad” (Kralja Aleksandra 3, Novi Sad)
Delfi knjižare d.o.o. “Laguna” (Omladinska 16/1, Kraljevo)
En Rajs:
HRISTOS GOSPOD
Deni Volas:
ULICA ŠARLOT
Isusova životna priča
ispričana u prvom licu
jednine. Gotovo da
možemo da osetimo
ukus hrane koju je
Isus jeo i da doživimo
slike i zvuke, metež
i vrevu koje su ga
verovatno okruživale
Roman jednog od
najboljih britanskih
pisaca komedije.
Priča o običnom
mladiću u neobičnoj
potrazi za devojkom.
Duhovito poput
Hornbija, neodoljivo
kao Parsons.
Đulio Leoni:
VRATA ATLANTIDE
Fransisko Herardo Hagenbek:
GORKI GUTLJAJ
Avanturistički roman o
tajnama i ključevima
izgubljene civilizacije na
čijem tragu su jedna lepa
Srpkinja, zbog ratova
devedesetih izbegla iz
Jugoslavije u Italiju, i
pisac kriminalističkih
romana zaljubljen u nju
Džon Hjuston u Meksiku snima
film „Noć iguane“, a onda
razmaženim glumcima Avi
Gardner, Ričardu Bartonu i Elizabet
Tejlor podeli zlatne revolvere
sa po pet srebrnih metaka da
se međusobno poubijaju, ako
baš hoće. Sledi misteriozno
ubistvo. Prvoklasan krimić!
Delfi knjižare d.o.o. “Pančevo” (Miloša Obrenovića 12, Pančevo)
Delfi knjižare d.o.o. “Rodić” (TC Rodić, Sremska Mitrovica)
Delfi knjižare d.o.o. “Zira” (Ruzveltova 33, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “KNEZ” (Knez Mihailova 40, Beograd)
MNV Vemex d.o.o. “Bulevar” (Bulevar kralja Aleksandra 146, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Immo” (Gandijeva 21, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Subotica” (Korzo 8, Subotica)
Laguna Klub Čitalaca (Resavska 33, Beograd)
Delfi knjižare d.o.o. “Miljakovac” (Vareška 4, Miljakovac)
Delfi knjižare d.o.o. “Banovo Brdo” (Požeška 118 a, Banovo Brdo)
Delfi knjžare d.o.o. “27. mart” (Stanoja Glavaša 1, Beograd)
Knjižara Delfi NS (Big Shopping Center, Sentandrejski put 11, Novi Sad)
Knjižara Delfi Požarevac (Stari korzo 2, Požarevac)
Delfi knjžare d.o.o. “Jagodina” (Vivo shopping park, Jagodina)
TVMANIJAK
DRAGAN ILIĆ
Pa
posle kažu
Maja laže…
V
ezu između politike i psihopatologije otkrio sam još
kao student psihologije. Bio je 9. mart i obavljali smo
praksu u Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.
Svi pacijenti sa agresivnim epizodama, psihopate ili sociopate, došli su na terapiju razbijenih glava. Ponosno su opisivali makljanje sa pandurima, dok su drugi bežali. Idealna prilika da isterate iz sebe svu frustraciju, da dokažete svoju vrednost i pokažete drugim “kukavicama” –kako treba sa murijom!
Ovih dana, politički populizam isijava sa malih ekrana. Srbija je ponovo centar sveta, važnija čak i od Jugoslavije, direktno
u vezi sa Kinom. Od kako je premijer Vučić egzaltirano primio
kineskog kolegu obrativši mu se sa “Druže Li”, poleteli smo kao
foto
M. Milenković
Ovih dana, ona je ponovo u žiži javnosti sa kompanijom
Špar, čija je direktorka. Planovi su veoma ambiciozni, ali po
njenim rečima, takođe veoma realni. U planu je obrt od 17 milijardi evra, 120.000 prodavnica i 200.000 zaposlenih čija će osnovna plata, da ne kažem minimalac, biti oko 500 evrića. Na
sajtu kompanije koja prodaje franšize str-ovima za 800 evra,
vidite gomilu nebuloza uz gramatičke bisere poput “velikog
broja artiklova”!
Naravno, besmisleno je ovde diskutovati o studiji izvodljivosti projekta Špar Nikolić, naročito posle zajebancije u tabloidima. Maja Nikolić daje savršen materijal za takvu vrstu podjebantskog tona u tabloidima. Pitam se samo sa kojim pravom?
Kada se politika toliko rasplamsa, nežnije i osetljivije psihičke strukture pokazuju želju
da pohrle i oponašaju političare. Estradna umetnica Maja Nikolić proslavila se po svojim
fantazmagoričnim projektima koje je bombastično najavljivala. Ovo su neki od njih
na krilima Zmaja, što bi rekao rts u specijalnoj emisiji. Do ovog
momenta smo izgradili kinesku elektranu, kinesku brzu prugu, a most je već gotov. Pominju se i kineski pkb i kineska luka
na Dunavu. Ako ima još, pardoniram, nije zla namera. Dopalo
mi se kako Kinezi slikovito govore o politici. Premijer Kine je
naše odnose opisao kao: brzi voz koji juri ka zajedničkoj budućnosti pokretan našim lepim željama i prijateljstvom! Ovaj
vozić sa romantičnim i sentimentalnim gorivom mogao bi da
projuri Srbijom i donekle skrene pažnju javnosti od razočaranja koje je izazvalo gašenje projekta Južni tok.
Pošto nema gasa ni Rusa, eto Zmaja, preleteće začas do
Borče!
Kada se politika toliko rasplamsa, nežnije i osetljivije psihičke strukture pokazuju želju da pohrle i oponašaju političare. Estradna umetnica Maja Nikolić proslavila se po svojim
fantazmagoričnim projektima koje je bombastično najavljivala. Ako dobro pamtim, možda neću pratiti hronologiju koja je
ovde takođe važna, ali ovo su neki od tih projekata.
Kosovo se moglo, po Maji, rešiti prodajom Kinezima, usledio
je projekat brzih vozova, gde je ona bila specijalni izaslanik.
Za železnicu je, setićete se, genetski predodređena?! Nemci su
preko Maje želeli da grade bolnicu u Kuvajtu, a ona je uspešno usklađivala obaveze na estradi sa odgovornim ekonomskim misijama. Kad redovno primate platu, onda vredno radite, govorila je Maja.
VREME
REME 18. XII 2014.
Ako u tim novinama ismevaju Maju Nikolić i njene fantazije, pretpostavka je da su “Blic”, “Informer” ili “Kurir” oaze profesionalnog novinarstva gde se objavljuju samo svete istine.
Ajte, molim vas, Maja je potpuno u skladu sa uređivačkom politikom domaćih tabloida, samo im postaje neprijatna slika u
ogledalu kada sama počne da laže ili izmišlja.
Druga paralela koja se nameće, ponavlja se s početka teksta. Maja Nikolić u svojim fantazijama dosledno prati megalomanske najave iz Vlade Srbije. Ako smo najavljivali kanal do
Soluna, koji do danas nisam prežalio, pomenuti sled projekata
manje-više se poklapa sa vizijama o saradnji sa Rusima, Arapima ili Kinezima. Čak je i način prezentacije donekle sličan,
jer Nikolićeva razrogačenih očiju slaže u vazduhu nepostojeće milijarde veoma slično našem Premijeru. Taj trans, gotovo
proročkog tipa, veoma je prepoznatljiv.
Ipak, Majine fantazije, ili lepe želje, nisu Srbiju koštale ni dinara, ona je obično jedini zaposleni u svojim kompanijama, uz
minimalan osnivački kapital. Možemo čak reći da su te vizije
delovale lekovito, jer su se čitaoci tabloida grohotom smejali.
U populističkim političkim vizijama jedino Vlast sme da mašta i fantazira naglas, nudeći planove i lepe želje umesto konkretnih rezultata? Ukoliko dopustite sebi da se ponašate kao
Vlast i svetu saopštite sopstvene fatamorgane i Potemkinova
sela kao celu istinu – ispašćete smešni, na krilima Zmaja ili na
krilima mašte!
¶
SVET
64
SAD: Mučenja koje je sprovodila CIA
I kamenje bi progo
Izveštaj Komiteta
američkog Senata o
metodama ispitivanja
osumnjičenih za terorizam
koje je sprovodila CIA
ustalasao je javnost širom
sveta. Prema izveštaju, te
metode su bile brutalnije
nego što je CIA ikada
priznala, a detalje je krila
od Bele kuće i javnosti
K
omitet Senata je istraživao četiri godine. Izveštaj je bio završen u aprilu i spreman za
objavljivanje, ali se čekalo do
9. decembra, uglavnom zbog prigovora
cia. Demokrate su na kraju požurile sa
objavljivanjem izveštaja jer su se pribojavale da bi od 1. januara republikanci, koji
tada preuzimaju većinu u Senatu, mogli
da zaustave njegovo objavljivanje – mučenja su se sprovodila za vreme mandata Džordža Buša mlađeg očigledno uz saglasnost Bele kuće. U početku je od 6480
stranica objavljeno svega 528, da bi kasnije kompletan izveštaj učinio dostupnim
britanski “Gardijan”.
“Pod bilo kojim uobičajenim značenjem termina, pritvorenici cia su mučeni”, izjavila je senatorka Dajan Fajnstajn,
demokrata i predsednica Komiteta. Uz
detaljan opis, u izveštaju je naveden spisak korišćenih mera – od guranja hrane
na silu u rektum zatvorenicima koji su
štrajkovali glađu, umiranja od hipotermije, uskraćivanja sna na nedelju dana,
pretnji bušilicom, ruskim ruletom, pretnji da će zatvorenicima osakatiti i ubiti
decu i porodice, silovati majke, vešanja za
zglobove, puštanja nesnosno jake muzike u ćelijama (omiljena pesma mučitelja
bila je numera Braće Bluz Rawhide), do
simuliranja davljenja. Navodi se slučaj
Halida Šeika Mohameda, optuženog da
je bio mozak napada na Kule bliznakinje,
koji je mučen davljenjem 183 puta.
Predsednik sad Barak Obama podržao
je objavljivanje dokumenata “kako bi ljudi širom sveta i ljudi u domovini razumeli
tačno šta se dešavalo” (Obama je 2009. zaustavio program saslušanja koji je sprovodila cia). Ljudi su bili šokirani, mada
preteranom iznenađenju nije bilo mesta.
Jeste da je pomenuti izveštaj prvo zvanično, detaljnije priznanje američkih vlasti
o mučenju zatvorenika, ali se od 11. septembra 2001. i početka “borbe protiv terorizma” sa raznih strana nakupilo sličnih
i mnogo gorih svedočenja na istu temu.
kratka istorija beščašća
Prve zatvorenike optužene za terorizam američki zatvor Gvantanamo na
Kubi primio je početkom 2002. godine.
Kasnije su kroz taj zatvor prodefilovale
hiljade ljudi, među kojima je bilo i maloletnika, a zvaničnici cia su od početka
dozvolili da se na njima primenjuju pomenute “specijalne tehnike ispitivanja”.
Američka vlada im je oduzela i prava garantovana Ženevskom konvencijom, jer
su nazvani “ilegalnim borcima”, a ne ratnim zarobljenicima. U zatvoru su mogli da borave neograničeno dugo, trećina nije optužena ni za kakvo delo, nevini koji su proveli godine u Gvantanamu i
kasnije pušteni, nisu dobili nikakvo izvinjenje ili nadoknadu. Narandžasta uniforma zatvorenika u Gvantanamu postala je simbol mučenja, američke osionosti
i nepoštovanja međunarodnih zakona.
Bezbrojne međunarodne humanitarne
organizacije godinama su tražile zatvaranje Gvantanama. To je bilo jedno od predizbornih obećanja Baraka Obame, koje
je isparilo kada je izabran za predsednika.
Irački zatvor Abu Graib postao je simbol zlostavljanja tek kada su 2004. u javnost procurili snimci koje su pravili američki vojnici dok su se iživljavali na zatvorenicima. To iživljavanje, uz sve mere
18. XII 2014. VREME
REME
65
ovorilo
IZVAN ZAKONA: Zatvorenici u američkom zatvoru Gvantanamo bej
foto: Reuters
nabrojane u ovogodišnjem izveštaju Komiteta, podrazumevalo je i prisiljavanje
na sodomiju, vezivanje konopcima za polne organe, uriniranje po zatvorenicima,
huškanje pasa na njih… Jedanaest američkih vojnika osuđeno je zbog onoga što
se dešavalo u Abu Graibu.
Kroz zatvor u Bagramu, nedaleko od
Kabula, od invazije koalicionih snaga na
Avganistan 2001. godine prolaze hiljade
osumnjičenih za saradnju sa Al Kaidom
i talibanima. Godinama je avganistanska
strana kontrolisala samo mali deo zatvora sa oko 300 zatvorenika, dok je vojska
sad kontrolisala deo u kome se nalazilo oko 2700 zatvorenika. “Radili su nam
ono što se ne radi ni životinjama, polivali su nas ledenom vodom zimi, a vrelom
leti, stavljali su nam u piće neki lek od
kog nismo mogli da spavamo i onda nas
propitivali, sipali vodu u nozdrve, usta,
čupali nokte, uvrtali i vukli penis i testise, davali elektrošokove u sve delove tela,
naročito genitalije, premlaćivali...”, samo
VREME
REME 18. XII 2014.
je deo svedočenja zatvorenika koji je zabeležila ekipa Bi-Bi-Sija, koja je sprovela
istragu u Bagramu posle učestalih glasina o torturi.
Zatvorenici su tvrdili da su bili izloženi teškim maltretiranjima i da je takav
tretman trajao do 2008. godine. Deo zatvorenika u Bagram je doveden iz drugih zemalja, posebno iz Pakistana, odakle je stizao najveći broj onih koji su bili
optuženi da su talibani (vidi okvir). Nijedan od anketiranih pritvorenika nije optužen niti izveden pred sud. Mark Rajt,
predstavnik američkog ministra odbrane, demantovao je sve optužbe.
U oktobru 2011. godine Misija podrške
Ujedinjenih nacija u Avganistanu (unama) objavila je detaljan izveštaj o tretmanu osoba zatočenih u državnim zatvorima, takođe i onih koji su optuženi za saradnju sa Al Kaidom, talibanima, ili zbog
organizacije bombaških napada. Suštinu mučenja u tim zatvorima izneo je zatvorenik kome je policajac, dok ga je tukao strujnim kablom po tabanima, rekao:
“Ovde i kamenje progovori.” Ti zatvori su,
doduše, bili pod nadzorom domaćih sigurnosnih snaga, ali veliki broj zatvorenika hapsile su snage međunarodne koalicije i isporučivale ih domaćinima, znajući kakav ih tretman čeka. Suštinski, domaći mučitelji obavljali su “servisne usluge torture” za međunarodne snage, deleći
priznanja dobijena mučenjem.
zemlje pomagači
Slične “servisne usluge” drugih država pominje i izveštaj Komiteta američkog Senata. Iz tog izveštaja je očito da su
mnogi zatvorenici optuženi za terorizam
slati na “detaljnu obradu” u tajne zatvore
u savezničke zemlje. I ne samo savezničke. Spisak država je impresivan, uključuje i mnoge zvanične krvne neprijatelje
Amerike, ali saradnja na polju mučenja je
očito dobro funkcionisala i među demokratskim svetom i među zemljama koje
u javnosti baš Vašington svakodnevno
optužuje za teška kršenja ljudskih prava. Tako su, na primer, države sa tajnim
zatvorima cia – Avganistan, Poljska, Litvanija, Rumunija, Tajland, BiH (samo za
“procesuiranje zatvorenika”). Države koje
su otvoreno dozvolile formiranje zatvora su, između ostalih, Egipat, Sirija, Libija, Pakistan, Jordan, Maroko, Somalija,
Uzbekistan... Najspektakularniji je spisak država koje su odobrile metode ispitivanja cia na svojoj teritoriji, na kome je
abecedni red jedne pored drugih stavio
Avganistan i Austriju, Australiju i Alžir,
Dansku i Džibuti, Etiopiju i Finsku, Island
i Indoneziju, Italiju i Libiju, Švedsku i Siriju, Ujedinjene Arapske Emirate i Ujedinjeno Kraljevstvo…
Prema svedočenju nekoliko zvaničnika Senata, jedan od razloga za ogorčeno
protivljenje napora cia objavljivanju ovih
dokumenata bio je otkrivanje država saveznica, koje su omogućavale prebacivanje zatvorenika na svoju teritoriju i formiranje tajnih ustanova na svojoj teritoriji bez dosadnih birokratskih procedura. Državni sekretar Džon Keri izrazio je
zabrinutost povodom potencijalne odmazde prema državama-pomagačima,
čini se bez mnogo osnova. Pomenuti biznis je odavno javna tajna, kao i činjenica da je cia novcem i drugim uslugama
plaćala vladama drugih država za njihovu pomoć.
Izveštaj je prouzrokovao samo trenutnu neugodnost kod nekih lokalnih političara koji su morali da se pravdaju pred
domaćom javnošću, poput bivšeg poljskog predsednika Aleksandra Kvašnjevskog, koji je izjavio da je vlada te zemlje
verovala da su Sjedinjene Države demokratska zemlja koja će delovati u skladu
sa zakonom, kada su odobrile otvaranje
»
66
Masakr u Pakistanu
Osveta za vojnu ofanzivu
U utorak pre podne grupa naoružanih talibana upala je u vojnu školu u Pešavaru i pobila preko 140 ljudi, među njima 132 učenika. Motiv
je očigledno bila osveta zbog ofanzive pakistanske vojske protiv talibana u Severnom Vaziristanu
Napad je počeo u utorak pre podne. Očevici tvrde da je grupa naoružanih muškaraca došla preko groblja koje se nalazi iza škole. Zapalili su jedan auto i odmah počeli da pucaju. Čule su se najmanje dve eksplozije. Potom su išli od učionice do učionice i iz automatskog oružja pucali na učenike. Pakistanski zvaničnici izjavili su da je to bilo u delu zgrade u kome su se nalazila deca od prvog do
šestog razreda osnovne škole. Amir Ali, jedan od preživelih đaka, ispričao je da
su im napadači pre toga rekli da se pomole alahu. Kada je pakistanska vojska
nakon petočasovnog obračuna uspela da savlada teroriste, prizor je bio stravičan: školsko dvorište, hodnici i učionice bili su prepuni leševa.
je borba protiv terora već odavno dovela međunarodni ugled sad na tako niske
grane da jedan izveštaj, naročito ako sadrži manje-više odavno poznate stvari, i
nije mogao da izazove ozbiljniju reakciju.
Najviše su, očekivano, zbog izveštaja likovali protivnici Amerike, koje sad optužuju za kršenje ljudskih prava. Za Rusiju
je američki izveštaj o torturi zatvorenika “šokantan”, jer “se takvo stanje stvari
ne slaže sa tvrdnjama sad da su one oli-
Odgovornost za masakr preuzela je grupa Tehrik-e Taliban-e Pakistan (ttp). Još
dok je trajalo ubijanje u školi, portparol ove organizacije Mohamed Horasani
izjavio je redakciji nemačkog “Špigela”: “U školu smo poslali samoubice i snajperiste. Svi su spremni da umru. Imaju nalog da pucaju na starije učenike i da
poštede dece.” Napad na vojnu školu u koju uglavnom idu deca vojnih lica jeste
odgovor talibana na ofanzivu pakistanske vojske. “Hoćemo da se osvetimo vojsci koja napada naše porodice. Oni ne štede ni naše žene. Neka sada na sopstvenoj koži osete našu bol”, rekao je Korasani.
Pošto su mirovni pregovori propali, pakistanska vojska je krajem juna započela
kopnenu ofanzivu protiv talibana u Severnom Vaziristanu. Zvanično tim regionom upravlja vlada u Islamabadu, ali ga praktično kontrolišu različiti klanovi i ekstremističke grupe. Na osnovu dostupnih informacija, može da se izvede
zaključak da su pakistanski talibani podeljeni na tridesetak grupa koje su se
2007. ujedinile pod krovnom organizacijom Tehrik-e Taliban-e Pakistan (ttp).
Američki mediji pišu da su talibani međusobno posvađani nakon što su američki dronovi ubili dvojicu njihovih vođa: Baitulaha Mehsuda 2009. i Hakimulaha Mehsuda 2013. Njihov sadašnji vođa Mula Fazlulah navodno ne uživa veliki
autoritet među saborcima.
Umereni talibanski komandanti bi se prema pisanju medija zadovoljili teritorijama na zapadu Pakistana na kojima bi važili šerijatski zakoni, dok hardlajneri
podržavaju Fazulaha koji je 2014. u jednoj video-poruci izjavio: “Cilj naše borbe
je da se zakoni Alahovi uspostave u čitavoj zemlji.”
Jedan od talibanskih komandanata na zapadu Pakistana neraspoloženo je izjavio pre samo nekoliko dana, osvrćući se na organizaciju Islamska država: “Naša
braća u Iraku i Siriji zauzimaju čitave pokrajine i obračunavaju se sa nevernicima.
A mi? Mi čučimo u brdima i nimalo ne napredujemo. Moramo ponovo da skupimo snagu i zadamo veliki udarac neprijatelju.” U novembru je bombaš samoubica kod Lahora na granici sa Indijom ubio najmanje 55 ljudi, među kojima mnogo
žena i dece. Strahuje se da je Pakistan, saveznik Sjedinjenih Država u borbi protiv terorizma, nepresušan izvor novih regruta za Islamsku državu.
A. I.
zatvora na svojoj teritoriji, a da mučenja
ni u jednom trenutku nije dopustila. Iz
izveštaja se, doduše, da zaključiti da je saglasnost Poljske potpomognuta uplatom
najmanje milion dolara, za početak. Kvašnjevski kaže da je lično od Džordža Buša
tražio kraj “aranžmana” kada su procurile
vesti o torturi, što se i desilo 2003. godine.
Jedan od argumenata mnogih kritičara objavljivanja izveštaja jesu moguće negativne posledice po Amerikance u inostranstvu. Odmah posle njegovog objavljivanja pojačane su mere bezbednosti u
američkim institucijama širom sveta, ali
se, do završetka ovog broja “Vremena”, ništa drastično nije desilo. Cinici bi rekli da
čenje demokratije, što je daleko od realnosti”. Kineska državna agencija Sinhua
napisala je da sad treba da “počiste svoje
dvorište” i da “Amerika nije uzor niti kvalifikovani sudija o pitanjima ljudskih prava u drugim zemljama”. Severna Koreja
je pozvala un da se pozabave američkim
slučajem, vrhovni lider Irana ajatolah Ali
Hamnei je napisao na Tviteru: “Američka vlada je obmanula svoje građane koji
su neobavešteni o mnogim realnostima...
Danas je američka vlada simbol tiranije
protiv čovečnosti.”
stranački sukob ili
iskreno kajanje
Neki od aktera, direktno prozvani u
izveštaju, ogorčeno su reagovali. “Podmetanje priča da politička javnost nije
znala o lošim postupcima agencije, da o
tome predsednik nije imao pojma, obična su laž”, izjavio je Dik Čejni, potpredsednik sad u Bušovom mandatu. “Džordž Buš je bio potpuno informisan o brutalnim tehnikama ispitivanja koje je primenjivala cia.” Čejni je oštro kritikovao
18. XII 2014. VREME
REME
67
izveštaj nazvavši ga “potpunim sranjem”,
aljkavo urađenim, sa puno mana.
Čejni je istakao da su ovakvi programi
ispitivanja spasili živote, pomogli hvatanju osumnjičenih, te da cia zaslužuje “poverenje bez osude”. “Kada se pred vama
nalazi ključni osumnjičeni, samoproklamovani mozak operacije 11. septembra
Halid Šeik Mohamed, ispitivanje svakako mora biti oštro. Šta je trebalo da uradimo? Da ga poljubimo u obraz i kažemo,
Istražitelji Komiteta Senata, nakon
pregleda šest miliona dokumenata, saopštili su, međutim, da nisu mogli da nađu
nijedan primer obaveštajnog podatka dobijenog tehnikama prinude, kojim bi se
spasao nečiji život. Predsedavajuća obaveštajnog odbora Dajean Fajnstajn poručila je direktoru cia da pročita izveštaj,
dodajući da cia, fbi i mnoge druge agencije pomažu “da budemo bezbedni, ali tortura – ne”. “Jedino što su operativci uspe-
radimo kako treba.” Nešto ranije, Obama
je rekao da su metode mučenja “u suprotnosti sa vrednostima te zemlje”, i da “više
nikad neće biti primenjene”. “Nijedna nacija nije savršena, ali jedna od snaga Amerike jeste naša spremnost da se otvoreno
suočimo sa našom prošlošću”, tvrdi Obama. Dan posle objavljivanja izveštaja sad
su saopštile da zatvaraju zatvor Bagram
u Avganistanu. sad su iz pritvora oslobodile poslednja tri zatvorenika, od kojih je
MUČENJA: Abu Graib u Iraku; nepoznata lokacija
molim te, molim te, kaži nam šta znaš?
Pa naravno da ne. Kako bi trebalo postupati sa ubicom 3000 ljudi? Mislim da je
bilo potrebno učiniti to što je cia radila. Mislim da su njihove tehnike potpuno opravdane. Opet bih tako postupio”,
rekao je Čejni. Institut za istraživanje javnog mnjenja Pew objavio je da 51 procenat Amerikanaca podržava takozvane
pooštrene metode ispitivanja, dok se 29
odsto izjasnilo protiv mučenja.
Republikanci u Senatu su optužili demokrate za netačnosti, aljkavu analizu i
biranje dokaza kako bi se stiglo do unapred određenog zaključka, svodeći izveštaj na stranački sukob. Aktuelni direktor cia Džon Brenan priznao je da su protiv zarobljenika korišćene neodobrene,
a u nekim slučajevima i “odvratne” metode, ali i da je cia “mnoge stvari uradila ispravno” u vreme kad “nije bilo lakih
odgovora”. “Program je vodio hapšenju
lidera Al Kaide i sklonio ih je sa bojnog
polja”, rekao je bivši direktor cia Džordž
Tanet i dodao da je njime spaseno “na hiljade američkih života”.
VREME
REME 18. XII 2014.
li da izvuku jesu laži, jer su ljudi stavljeni na muke spremni da priznaju bilo šta”,
tvrdi senatorka.
zločini bez suda
Iz Ujedinjenih nacija su poručili da je
tužilaštvo sad obavezno da podigne krivične prijave protiv odgovornih. Procese su zatražili i Amnesti internešenel i
Hjuman rajts voč. Entoni Romero iz Američke unije građanskih sloboda pozvao je
Obamu u tekstu u “Njujork tajmsu” da
pomiluje Buša i njegovog potpredsednika Dika Čejnija, jer će tako simbolično
pokazati da su Buš i Čejni počinili zločine. Simbolička osuda je, kako stvari stoje, i jedino što će ostati kada se prašina
oko izveštaja slegne.
Barak Obama povodom izveštaja Komiteta Senata kaže: “Ne verujem da iko
može biti iznad zakona i sigurno je da
ćemo morati da se suočimo sa svim onim
što se dešavalo. Sa druge strane, moramo se okrenuti budućnosti. Verujem da
se, kada je reč o nacionalnoj bezbednosti, moramo fokusirati na to da ubuduće
dvoje prosleđeno avganistanskim vlastima, u duhu dosadašnje uspešne saradnje.
Gorak ukus posle čitanja izveštaja
ostavlja činjenica da će trud njegovih tvoraca da ličnim imenima i ispovestima personalizuju zločine koji su učinjeni ostati
uzaludan. Jesu strašne priče da je Mađid
Kan štrajkovao glađu zbog toga što je nepravedno zatvoren i nekoliko puta pokušao samoubistvo tako što je sebi bukvalno odgrizao vene, da je Gul Rahman go,
vezan lancima, nateran da sedi na ledenom betonu, umro usled smrzavanja. Međutim, Avganistan iz koga su Rahman i
Kan bili, u očima većine sveta personalizovan je odavno na drugi način. Medijskim i političkim presingom Avganistan
je poistovećen sa Bin Ladenom, baš kao i
Irak sa Sadamom Huseinom, Libija sa Gadafijem, Sirija sa Asadom. Iz tih zemalja u
očima većine zapadnjaka i ne dolaze ljudi, već samo simboli terora. A kada takvo
poistovećivanje uspe, onda mnogo lakše
prolaze priče da je prema teroristima tortura jedini legitiman način postupanja.¶
MOMIR TURUDIĆ
Pregovori o klimatskim promenama
68
Daleko od dogovora
Dok globalna temperatura raste, dogovora o merama koje treba
preduzeti nema. Ni konferencija u Limi nije donela ništa novo
Za “Vreme” iz Lime
P
redstavnici zemalja potpisnica
Okvirne konvencije Ujedinjenih
nacija o klimatskim promenama
okupili su se prošle nedelje u Limi da po
dvadeseti put (cop 20) pregovaraju o smanjenju emisija gasova sa efektom staklene
bašte. U glavnom gradu Perua živi preko
osam miliona stanovnika koji se vodom
snabdevaju iz glečera koji se tope usled
globalnog zagrevanja. Očekuje se da će
globalna prosečna temperatura porasti
za više od 2ºC i da novi multilateralni dogovor to neće promeniti.
Na konferenciji u Limi usaglašen je dobar deo pregovaračkog teksta na osnovu
koga bi na sledećoj konferenciji u Parizu
naredne godine (cop 21) trebalo da se potpiše novi globalni sporazum koji će 2020.
uz Okvirnu konvenciju zameniti sadašnji
Protokol iz Kjota. Rezultatom niko nije bio
naročito zadovoljan.
jaz između bogatih i siromašnih
Poslednjih nekoliko godina pregovori
teku pod pritiskom da se u Parizu postigne konsenzus. Većina učesnika slaže se
da un konvencije o klimi (unfccc), biodiverzitetu (unbd) ili dezertifikaciji (unccd)
neće preokrenuti globalno zagrevanje i
trendove gubitka biodiverziteta, obradivog zemljišta i pijaće vode. Kakav god
da bude dogovor u Pariza, on mora biti
osnov za dalju razradu i nove napore u
ovom veku.
Međunarodni kontekst pregovora pružao je razloga za optimizam, posle usvajanja novih evropskih ciljeva za energetiku
i klimatske promene (eu 2030) i dogovora
Kine i sad o smanjenju emisija. To i dalje
ne znači da će se globalno zagrevanje zaustaviti na prosečnom povećanju temperature od 2ºC, ali je politički veoma značajno.
Pored toga, na inicijalnoj konferenciji Zelenog klimatskog fonda (Green Climate Fund – gcf) u Berlinu dosegnuta je
minimalna suma od 10 milijardi dolara
(od 100 koliko je predviđeno do 2020), a
predsednik Francuske Fransoa Oland najavio je da će se Francuska snažno založiti za novi globalni dogovor. Sa novom
visokom predstavnicom za spoljnu politiku Evropske unije Frančeskom Mogerini može se očekivati i snažnija diplomatska inicijativa eu, koja je po pravilu najambicioznija u pregovorima o klimatskim
promenama.
Svi ti signali, međutim, nisu imali
mnogo odjeka na plenarnim sednicama.
Tradicionalni jaz između bogatih zemalja i zemalja u razvoju i dalje je bio ogroman, a glasnogovornici dva tabora bile
su upravo Sjedinjene Države i Kina. Razvijeni su smatrali da je vreme da i zemlje koje po još važećoj klasifikaciji spadaju u zemlje u razvoju (poput Kine) značajno doprinesu globalnim naporima
smanjenja emisija, jer su prestigle mnoge razvijene zemlje u emisijama ugljendioksida (Kina je trenutno najveći emiter na planeti). Sa druge strane, zemlje
u razvoju smatrale su da i dalje mora da
važi princip “zajedničke ali različite odgovornosti” iz Kjota, tj. da ne treba očekivati da svi podjednako doprinesu globalnim mitigacionim ciljevima.
neujednačeno i neobavezujuće
I pre Lime očekivalo se da Pariz verovatno neće doneti pravno obavezujući dokument, već će biti zasnovan na dobrovoljnim doprinosima smanjenju emisija.
Obim i sadržaj tih “nameravanih doprinosa” trebalo je da bude određen u Limi
i to je ono o čemu se pregovaralo u produžecima. Glavno pitanje je bilo da li će
ti doprinosi pored mitigacije obuhvatati
i mere adaptacije i kako će se meriti i kontrolisati obećano smanjenje emisija. Drugim rečima, ako se ostavi previše prostora da države same odlučuju šta je njihov
korektan doprinos globalnim naporima i
potom ga same i mere, kako izbeći situaciju da u budućnosti upoređujemo “babe
i žabe”, što će izgleda biti slučaj pošto ne
postoji jedinstvena metodologija za obračun različitih doprinosa, niti jedinstvena
bazna godina od koje se započinje merenje
nameravanog smanjenja. Zbog toga neki
predviđaju značajniju ulogu Sekretarijata
Okvirne konvencije u prevođenju svih tih
različitih jezika u jedinstveni jezik brojki.
Takođe, to će svakako podrazumevati još
značajniju ulogu civilnog društva u kontroli vlada i vrednovanju rezultata.
Na kraju, postignut je slabašan dogovor. Države i dalje imaju “zajedničku ali
različitu” odgovornost, a do kraja marta
2015. trebalo bi da obznane svoje nameravane doprinose “ukoliko su spremne”,
pri čemu se podrazumeva da ciljevi treba da budu ambiciozniji od postojećih. To
znači da ako zemlja u postojećem okviru
Protokola iz Kjota nije imala obavezu smanjenja emisija (kao Srbija ili Kina), svaki
rezultat biće bolji od nikakvog rezultata.
Ovakvim dogovorom mogu biti zadovoljne samo neke zemlje, poput Indije, koje i
dalje zadržavaju status zemlje u razvoju,
iako po mnogim kriterijumima to nisu, a
svakako prednjače po doprinosu globalnom zagrevanju. Takođe, pitanje od najveće važnosti za one najslabije i zaista nerazvijene jeste mehanizam nadoknade štete od klimatskih promena poput tajfuna
na Filipinima. I dalje je neizvesno da li će
i u kom obliku ovakav finansijski mehanizam biti deo “dogovora iz Pariza”.
integrisani pristup
Ako se odmaknemo od pregovora i pogledamo koji su pristupi, narativi i diskursi prisutni na konferencijama i na brojnim skupovima oko pregovora, ima nekih novosti. Svetska banka i brojni “veliki igrači” iz oblasti vodoprivrede, poljoprivrede, šumarstva i zaštite prirode počeli
su da se ujedinjuju. Novi pristup koji je
sve prisutniji u poslednjih nekoliko godina je “integrisani pristup predelima”. Ovakav pristup, kako god da ga zovemo, na
međunarodnom ali i nacionalnom nivou
18. XII 2014. VREME
REME
69
BESKONAČNI
PREGOVORI: Mišel
Bašelet (Čile), Huan
Manuel Santos
(Kolumbija), Manuel
Pulgar Vidal i Olanta
Humala (Peru) i
generalni sekretar UN
Ban Ki Mun okupljeni
tokom konferencije o
klimatskim promenama
u Limi, Peru
Foto: AP
podrazumeva i određenu institucionalnu
integrisanost. Takav okvir za sistematski
rad na održivom razvoju pruža npr. defra
(Department for Environment, Food and
Rural Affairs) osnovana u Velikoj Britaniji.
U Srbiji jedno takvo ministarstvo moglo bi
da nastane iz sadašnjeg velikog Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine
ako bi se integrisani pristup razmatrao ozbiljno, umesto što se životna sredina šeta
iz jednog ministarstva u drugo sa svakom
novom vladom.
Za razliku od ovakvog mejnstrima na
marginama cop-a nevladine organizacije,
brojni predstavnici urođeničkih naroda i
aktivisti iz Latinske Amerike i celog sveta raspravljali su o monetizaciji prirode, i
ukazivali da je problem sa svim dosadašnjim “integrisanim” pristupima u ideji da
se priroda pa i ugljen-dioksid mogu monetizovati što samo vodi ka “reprodukciji
kapitalističkog sistema”. U maniru Naomi
Klajn, oni govore o “ekologiji kapitalizma”
i ekstraktivnoj industriji kao osnovi ovog
nezajažljivog “metabolizma”, kome novi
vetar u leđa daje urbanizacija, pre svega
u Aziji. Ovaj diskurs naročito je prisutan
u latinoameričkim (civilnim) društvima.
Takav jaz u diskursima između međunarodnih institucija i lokalnih organizacija
je refleksija iste one velike podele među
zemljama malopre pomenute.
VREME
REME 18. XII 2014.
evropsko prilagođavanje srbije
Do proleća sledeće godine države potpisnice, pa i Srbija, trebalo bi da utvrde i saopšte svoje nameravane doprinose, tj. da
kažu koliko planiraju da smanje emisije
gasova sa efektom staklene bašte.
Na samitu svetskih lidera koji je organizovao Ban Ki Mun u septembru, predsednik Nikolić je izjavio da Srbija nije doprinela klimatskim promenama, ali da plaća cenu globalnog zagrevanja te da očekuje od bogatih zemalja (koje su zagađivači,
za razliku od Srbije) da finansijski pomognu Srbiji da se izbori sa klimatskim promenama. Ako malo razgrnemo dobro poznati diskurs “Srbija nije kriva”, ono što je
predsednik formulisao jeste pozicija zemlje u razvoju.
Srbija pod Protokolom iz Kjota nema
obavezu smanjenja emisija, ali je u međuvremenu postala zemlja kandidat za
članstvo u eu koja je svetski lider u borbi
protiv klimatskih promena. Srbiji je već
više puta skrenuta pažnja da “lokalni kontekst” tj. “specifičnosti” postoje, ali da ne
mogu biti izgovor za pasivnu poziciju. Pokušaj regionalnog pristupa koji je plasirao
Centar za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, koji vodi bivši ministar spoljnih
poslova Vuk Jeremić, takođe nije naročito
relevantan, jer jedini “regionalni” akter za
Srbiju jeste eu, a glavna “posebnost” Srbije
su pregovori kojima se nadamo i svaka aktivnost na ovom polju moraće biti u saglasnosti sa strateškim ciljevima eu (eu 2020,
eu 2030, eu 2050).
Ako pogledamo neki šematski prikaz
grupisanja zemalja u pregovorima, videćemo brojne grupe koje se preklapaju i često usaglašavaju stavove i zajednički nastupaju – od eu preko afričke grupe zemalja, do grupe zemalja u razvoju G77, grupe
malih ostrvskih nacija i mnogih drugih.
Ako potražimo Srbiju na takvoj slici, nećemo je naći ni u jednoj grupi. Tek nekoliko zemalja ne pripada nigde: Makedonija, Crna Gora, Kirgistan, San Marino, Andora i Srbija.
Srbija je, međutim u Energetskoj zajednici i nada se pregovorima sa eu. To praktično u potpunosti određuje naš razvojni put u ovom kontekstu. Međutim, to ne
znači da postoji jedan odgovor na svako
pitanje i da nemamo o čemu da razmišljamo. Naprotiv. Odluka o tome kako će
izgledati naše smanjenje emisija jeste složena politička odluka: Da li će Srbija organizovati javne konsultacije o smanjenju emisija? Da li ćemo prilagoditi našu
strategiju razvoja energetike? Kada ćemo
se pozabaviti Direktivom o velikim ložištima?
¶
DAMJAN REHM BOGUNOVIĆ
FONDACIJA “HAJNRIH BEL” BEOGRAD
MOZAIK
70
Na licu mesta: Subotica
ŽIVOT NA CIGLANI
Na ulazu u Suboticu, u
zapuštenoj ciglani,
grejući se oko vatre,
poslednje dane u Srbiji
provode migranti sa
Bliskog i Srednjeg
istoka i severa Afrike.
Slabo obučeni, gladni i
žedni, čekaju pogodan
trenutak da šmugnu
preko mađarske granice
i naprave jedan korak ka
Zapadu gde ih, veruju,
čeka bolji život. Jedini
ko o njima svakodnevno
brine je Tibor Varga,
humanitarac i
protestantski sveštenik
P
red ciglanu na subotičkom
Senćanskom putu, nedaleko
od istoimenog groblja, a tik pored deponije, ekipa “Vremena”
stiže prateći kombi pedesetosmogodišnjaka Tibora Varge. Za njega znaju svi
koji prate vesti o “azilantima” iz Subotice. Mnogo puta do sada, a posebno ove
jeseni, pričao je novinarima kako migrantima u ciglani treba odeća, obuća,
hrana, voda... On ih svakodnevno posećuje i donosi im potrepštine koje prikupi sam ili uz pomoć drugih ljudi. Sa žutim šalom i u staroj jakni na kojoj ne
radi rajsferšlus, izgledom se ne razlikuje od migranata.
Ispred ciglane već čekaju novinari iz
Novog Sada, dopisnici Televizije B92. Tibor je organizovao da na ciglanu stignemo u isto vreme – nema mnogo vremena.
ljubav je život
Velikim dvorištem stare, zapuštene
ciglane dominira centralna zgrada iza
koje se nakrivio visok dimnjak. Ciglana
ne radi nekoliko godina, od kako je privatizovana. Zidovi i krov su oronuli, a zima
je prizemljila korov. Ima tu negde i čuvar,
ali tog dana nije bio na poslu.
Roman, jedan od migranata koga zatičemo, vodi nas na tavan glavne zgrade.
Usput, na teško razumljivom engleskom,
priča: prethodne noći je stigao, još ne poznaje sve, iz Kašmira je, ima 18 godina, putuje nepune dve godine, u Iraku i Bugarskoj je dugo bio u zatvoru, ovde je dobro,
ljudi su dobri... Vadi papir (Potvrda o izraženoj nameri za traženje azila) i pita da li
tu piše da odmah mora da napusti Srbiju... Odbija ponuđenu cigaretu – ne puši.
Uz strme metalne merdevine penjemo
se na sprat. Troje ljudi spava ispod ćebadi, četvrti traži nešto po rancu. Između
njih je ugašeno ognjište. Sve je prljavo, zarđalo, prozori razbijeni, okolo dosta smeća, prašine. Po zidovima, kredom, napisana su arapska imena. Osmant je dodao i poruku: “Love is life. I live for my
love.” tj.: “Ljubav je život. Živim za svoju ljubav.” Onaj što je pretraživao ranac
nam rukom pokazuje da mu treba upaljač. Hoće da zapali vatru. Pridiže se jedan od onih što su spavali, zbunjeno pogleda u goste, ustaje i počinje da urinira
iza neke grede, na dva metra od mesta
gde je spavao.
Malo dalje od glavne zgrade je veliki
hangar u kome i dalje na gomili leži na
hiljade žutosivih cigala. Na vrhu gomile
cigle su poslagane tako da prave nešto
poput separea u kafićima. Po zidovima
18. XII 2014. VREME
REME
71
PUTOVANJE JE DUGO TRAJALO: Srbija, poslednja stanka pre EU
fotografije: M. Milenković
“separea” je raširena odeća ili plastične
kese. Nema nikoga. Svi su se okupili kod
vatre ispred ulaza u glavni objekat. Tamo
je i televizijska ekipa koja snima nasmejanu trogodišnju devojčicu koja sa ocem
putuje iz Sirije.
Samo nekoliko okupljenih ima dobre
cipele i debele jakne. Većini drhte ruke
dok gledaju novinare. Jedan dečak je
bos u tankim patikama, a i pantalone su
mu prekratke. Drugi je ispod kape i preko lica zategao najlonsku kesu. Odeća je
svima prljava.
Stariji čovek u kožnoj jakni govori u kameru na ruskom da je zadovoljan ljudima
u Srbiji. Cilj mu je da stigne u Nemačku.
Posle snimanja, “u poverenju”, pita novinarku na koju stranu je Mađarska i koliko ima do granice. I on vadi papir iz džepa i pita šta na njemu piše.
VREME
REME 18. XII 2014.
Iz suve trske, kojom je ciglana okružena, izlaze petorica i odlaze do obližnjeg
bunara. Traže od fotografa “Vremena” da
ih fotografiše zagrljene, a zatim rukama
pokazuju da su gladni i da im treba novac. Uzimaju nekoliko cigareta.
Roman nas odvlači u stranu i sa prijateljem priča kako ga je prethodnog dana
policija izbacila iz autobusa kojim je hteo
da ode iz Srbije. Pominje da ljudi sa ciglane pričaju kako neki policajci ponekad svrate na ciglanu i onda od migranata traže novac da ih ne bi deportovali.
O tome su “Vremenu” i ranije pričali neki
sagovornici, ali niko nije hteo da sa sigurnošću potvrdi šta je u pitanju.
misija jednog čoveka
Na ciglani trenutno ima pedesetak
ljudi. U pitanju su tražioci azila (oni koji,
poput Romana, imaju papir koji potvrđuje da su policiji izrazili nameru da žele
azil u Srbiji) ili iregularni migranti (oni
bez ikakvog papira) uglavnom iz Sirije i
Avganistana. S obzirom na to da u Subotici (ali ni nigde severnije od Krnjače) ne
postoji centar za smeštaj tražilaca azila,
migranti u ciglani su van svakog vidokruga državnih organa Republike Srbije. Ponekad ih posećuju nevladine organizacije i unhcr, a u vanrednim situacijama i
Crveni krst. Jedini koji o njihovim potrebama svakodnevno brine je Tibor Varga.
Sa njim se nalazimo u kancelarijama
“Istočnoevropske misije”, humanitarne
organizacije u kojoj radi. Na spratu iznad
nas, njegove kolege su, tokom razgovora, probavale lutkarsku predstavu na mađarskom jeziku.
“Moj život je dugačka priča. Ne znam
»
72
koliko starajući se o porodici.”
Ne može da izračuna koliko je hrane,
obuće i novca dao ljudima sa ciglane. “Ne
znam kako finansiram sve to što radim
za njih. To je dobro pitanje... Živim tako
od 1986. godine. Zavetovao sam Bogu da
ću raditi ono što on želi, a on obezbeđuje sve ono što mi je potrebno za taj rad.
Ima jedan biblijski stih koga se držim sve
ove godine: ‘Ištite najpre carstva Božjega,
i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati’ (po Mateju 6:33). Ja radim za Boga.
On mi je šef i obećao je da će platiti”, priča
Tibor uz smeh, pa dodaje: “Ljudi čine ljudske stvari, a Bog samo čuda. Ono što se
dešava u mom životu su čudesne stvari.
Danas je čovek došao i zvonio mi na vrata. Doneo je novac. Nisam tražio. Sam me
je našao i samo mi je dao novac i otišao.”
MIGRANTI SU BOŽJA STVORENJA: Tibor Varga
šta vas interesuje. Mogu puno da pričam,
a neću”, kaže uz osmeh Tibor na početku
– jednoipočasovnog razgovora.
O sebi kaže da se iz Subotice, sa pet godina zajedno sa širom porodicom preselio u Argentinu. Tokom tog puta bio je i
u Dakaru, u Senegalu. U Buenos Ajresu
je odrastao i naučio španski. Sa 17 godina
se vraća u Jugoslaviju, završava srednju
školu i kao energetičar radi sve do 1986.
godine. Tada napušta svoj stari život i počinje da radi “za Boga”, prvo studirajući
teologiju u Novom Sadu.
Početkom devedesetih, u Subotici počinje da radi kao prevodilac za neke “hrišćane, Amerikance”. Na tzv. Majmun placu u Subotici, tamo gde je danas fontana, uz gitaru i propovedanje božje reči,
kako kaže, savetima izvodi omladinu, pijance, siromašne na pravi put. “Mnogi od
njih su zahvaljujući nama krenuli boljim
putem. Danas su staloženi ljudi, žive po
svetu...” Napominje da je sveštenik hrišćanske crkve “Golgota”. “To je više protestantski pokret nego crkva i ono što je
naša glavna specijalnost, da tako kažem,
jeste tumačenje Svetog pisma: reč po reč,
stih po stih, knjigu po knjigu”, kaže on.
Tibor kaže da je njegov posao da radi
“sa ljudima koje društvo odbacuje ili su
sami nekako otpali od društva”. Sticajem
okolnosti, danas je i zaštitnik migranata.
“Počeo sam da ih obilazim pre tri godine.
Ima ih iz Somalije, Avganistana, Pakistana, Irana, Iraka, Sirije, Bangladeša, Libije...
Nisam bio u svim tim državama, ali sve
one su došle ovamo.”
Razgovor prekida žena koju je predstavio kao svoju suprugu. Ona je, inače,
učiteljica mađarskog jezika i tek odskoro
radi. “Imamo sedmoro dece i ranije nije
imala vremena za posao.”
o ljudima i životinjama
“Migranti su božja stvorenja kao i svi
drugi”, kaže. “Baš sad sam im pričao da u
Evropi postoji životinjska policija, policija koja brine o životinjama. Država plaća
toj policiji da bdi nad životinjama koje su
navodno maltretirane... Ja se slažem da
ne treba životinje maltretirati i mučiti,
ali brinuti o životinjama dok ima toliko
ljudskih bića koja uopšte nisu zbrinuta
mi je neshvatljivo. Kada će biti kažnjen
neko zbog toga što ovi ljudi pate? Samo
postavljam pitanje. Ne želim nikoga da
kaznim. Smatram da je ljudsko biće bitnije od bilo koje životinje, što naravno ne
znači da ne volim životinje... Svet se malo
okrenuo naopačke. Vrednuju se pogrešne stvari.”
Odmah napominje da nije političar niti
kritičar političara, ali mu je neshvatljivo
da svima koji time treba da se bave treba neka “odluka odozgo”. “Rekao sam to
više puta: ja ne mogu da se vratim kući u
toplo, da legnem i da ne mislim o onima
kojima nisam pomogao. Često moja porodica zbog toga pati i to je velika mudrost
– koliko vremena treba provesti radeći, a
kako je tibor nahranio ljude
“Ima jedna poslovica koju jako volim,
ali ne znam da li je mogu dobro prevesti
na srpski: ‘Ne možeš Boga prelopatati’.
To znači da koliko god ti odlopataš, Bog
doda toliko da ne možeš da ga sustigneš.
Moj posao je da dajem, a Bog mi stalno
dodaje da imam šta da dajem. Međutim,
čovek može da daje na različite načine.
Možeš baciti, možeš dati pa otići, a možeš pogledati u oči onog kome nešto daješ i biti malo više zainteresovan za njega.
Ne zbog toga što treba da napišeš jedan
članak nego zato što saosećaš sa njim i
zato što ta osoba ima vrednost kao i svaka druga.”
Priča li Tibor o religiji sa migrantima?
“Ja njima kažem da sam sledbenik Isaa
Mesih, što oni razumeju. Ja im se približavam na jeziku Kuurana. Tamo ima dosta reči o Isusu Hristu. Tamo stoji da mu
je ime Isa Mesih. Mesih znači pomazanik... Ne kažu mi ništa za to. Bar ne preda mnom. Verovatno zato što su u tuđini,
a i ja sam jedini koji im pomaže.”
O samim migrantima kaže da nisu
agresivni, da sa njima nikada nije osetio
da je u životnoj opasnosti, da nisu arogantni, da mu se javljaju kad konačno stignu gde su krenuli. Međutim, kaže i da su
ponekad i “divlja banda”.
“Kada delim hranu, to je haos. Jedini
način kako da ih dovedeš u red je da im
kažeš da niko ništa neće dobiti ako se ne
podele u grupe i ne sednu. Nakon toga
uzmem po jednog iz svake grupe i dam
18. XII 2014. VREME
REME
73
mu džak hrane koju on dalje deli svojima iz grupe.”
“Ponekad se bune, ali onda im kažem
da im je taj hleb Bog poslao i da moraju
da ga poštuju. Prošli put kada sam to uradio, oni su pali na zemlju kao sasečeni...
Odjednom su svi posedali na zemlju. Zaćutali su i mogao sam da podelim hranu.
Bili su tu i neki novinari iz Mađarske pa
su se čudili... Ima jedna priča u Svetom
pismu iz koje sam taj sistem sa grupama primenio. Kako je Isus načinio čudo
da nahrani 5000 ljudi? Dao ih je rasporediti po 50 u grupe...”, opet se smeši Tibor.
Kada priča o migrantima, napominje
i da su otvorena za razgovor i prijateljstvo, ali i da su jako opterećeni prošlošću. “Beže jer znaju da je to jedina mogućnost da spasu svoj život. Ne beže samo
zato što traže bolji život. Oni beže iz životne opasnosti. Zbog toga oni ne mare da
li spavaju u blatu, napolju, u hladnom...
Sve to je manje od onog od čega oni beže.”
“A kuda oni beže? E, to je jedna ironija.
Hrišćanska Evropa je u krizi. Živi samo
od onog što su joj ranije generacije napravile. Zato sve propada i zato Evropa
izumire. Primer za to je da mi danas živimo u stalnoj jurnjavi za novcem. Zbog
para ćeš i da lažeš... Onda ćeš naći sebe u
nestvarnosti jer znaš da ti sam nisi stvaran jer stalno lažeš, a znaš i da te ostali
lažu. Život ti se smuči. Ne mora čovek
da bude religiozan da bi o tome razmišljao. Kad tad će ga stići pitanja čemu
sve ovo, zašto živim, šta je svrha života
i zašto nisi ono što bi trebalo da budeš.
To je bit. Ako ne znaš odgovore na ta pitanja, život će da te uhvati na pogrešnoj
nozi kad-tad. Ovi ljudi na ciglani su trenutno u potrazi za smislom života na nekim novim mestima jer ga tamo odakle
su – nisu našli.”
Tibor nam na kraju pokazuje u kom
smeru je Beograd, steže ruku i uz osmeh
dodaje: “Ne bih hteo da se zavetujem, ali
mislim da više neću toliko da razgovaram
sa novinarima. Istrošim sve svoje vreme
samo pričajući o ovome, a imam i druga
posla. Jutros sam otišao rano od kuće, a
nisam skuvao ručak.”
¶
ZIMA: Ciglana kod Subotice
MIRKO RUDIĆ
Projekat “Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti” finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz
program “Jačanje medijske slobode u Srbiji”. Objavljivanje ovog članka omogučeno je uz finansijku pomoć Evropske unije.
Sadržaj članka isključivo je odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.
Jačanje medijske slobode
VREME
REME 18. XII 2014.
Prvi ERC grant u Srbiji
74
Porođaji, majke
i bebe u neolitu
ŽENA KOJA
JE POSTAVILA
NOVO PITANJE:
Dr Sofija Stefanović
Foto: M. Milenković
Kako da od Evropske unije dobijete 1,7 miliona evra nepovratnih sredstava i to da
biste ostvarili ideju o praistoriji, baš onu o kojoj ste godinama samo razmišljali
P
ozni neolit, pre oko 5000 godina,
u osvit civilizacije. Pomerana klimatskim promenama, ljudska zajednica je preživela najznačajniju tehnološku “revoluciju” i osvojila poljoprivredu. U ovo doba ljudi već dugo nisu lovci
lutalice, kakvi su bili tokom većeg dela
svoje evolucije. Žive u stalnoj naseobini,
relativno bezbedni, nahranjeni, upoznali
su veštine uzgoja žitarica i stoke. Ako su
nastanjeni na bogom danom mestu kao
što je Lepenski vir, uz Dunav, jedu raznovrsnu hranu, ribu, nisu bolesni niti izloženi napadima.
Ljudi ovog doba poseduju razne, u ranijim epohama nepoznate veštine. Grnčari od gline proizvode raznovrsne posude u kojima se skladišti hrana, pre svega
zrnevlje. Ovladavaju i obradom drugih
materijala. Kroz njihova naselja trče psi,
pripitomljene ovce i koze. Svuda se čuje
dečji plač. Žene se porađaju u zatvorenim
nastambama, zaštićenije i posvećenije
porodu. Deca rastu u najboljem svetu
za našu vrstu do tada.
Milenijumima kasnije, arheolozi će
istražiti na stotine, hiljade neolitskih naselja širom Evrope, na osnovu čega ćemo
steći gotovo idiličnu sliku o tome kako
su živeli tadašnji muškarci i žene. Pojaviće se, međutim, i jedna značajna nesrazmera, uočljiva svakom ko pogleda mapu
iskopavanja na jednoj teritoriji, kao što je
na primer Zapadni Balkan. Naime, ispostaviće se da arheolozi nalaze dramatično više ovih, neolitskih nalazišta nego što
ih se otkriva iz prethodnog mezolita, ali
i iz ranijih epoha. To je arheologe navelo
na zaključak koji se u nauci smatra nesumnjivim – da je u neolitu ljudska vrsta
doživela demografsku eksploziju, da je u
ranijim epohama čovek bio na populacionom minimumu i da je broj ljudskih jedinki u ovom periodu naglo skočio, nakon čega nezaustavljivo raste.
Ova se opšteprihvaćena hipoteza,
proistekla iz skoka u broju arheoloških
nalazišta, objašnjava poboljšanjem uslova života, zbog čega je porasla rodnost
neolitskih žena. Međutim, šta ako nije
tako? Ispostavlja se da savremena nauka nema nijednu biološku studiju koja
potvrđuje da je došlo do skoka fertiliteta. I ma kako to bilo važno pitanje za razumevanje evolucije čoveka, njime se sve
do ove godine niko nije bavio na način
koji bi mogao da pruži jasne odgovore.
Mada zvuči gotovo neverovatno, prvo
istraživanje koje će odgovoriti na pitanje
da li ima bioloških dokaza za rast fertiliteta u neolitu, od svih mesta na svetu, sprovodi se u – Srbiji. Projekat birth,
koji istražuje ovo pitanje, pre deset dana
je dobio najveću i najprestižniju moguću podršku koju Evropa može dati jednom naučnom istraživanju. Za ovo petogodišnje istraživanje, Evropska unija
će dati čitavih 1,7 miliona evra koje su
osvojili doktor Sofija Stefanović i njen
18. XII 2014. VREME
REME
75
tim iz Laboratorije za bioarheologiju, pri
Odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Oni su ova sredstva
dobili kroz prestižni erc grant za projekat koji se bavi porođajima, majkama i
bebama u praistoriji. “Sada još da poverujemo da se desilo”, rekla je dr Stefanović nakon što je vest o ovom erc grantu
u Srbiji prostrujala naučnom zajednicom
i domaćim medijima.
prvi erc u srbiji
Mada se ovakvi grantovi dodeljuju
evropskim istraživačima već sedam godina, dr Stefanović i njen tim su prvi naučnici iz Srbije koji su uspeli da ga osvoje.
Nepoznat domaćoj javnosti, erc je možda
najuticajniji grant Evropskog istraživačkog saveta (European Research Council)
i predstavlja najtvrđe jezgro u najvećem
do sada evropskom programu finansiranja nauke, Horizont 2020.
Prestiž nije bez osnova jer Evropski
istraživački savet finansira najbolje naučne projekte koji, u najtežoj utakmici u Evropi, prolaze dvostepenu, rigoroznu kontrolu pred komitetima vodećih
evropskih naučnika. Ovakve grantove
mogu dobiti samo naučnici sa besprekornom karijerom i izvrsnošću koju mogu
da pokažu. Istovremeno, oni se dodeljuju
bezuslovno, ali samo za revolucionarne
naučne ideje, projekte koji otvaraju nešto
sasvim novo i rešavaju stari problem na
novi način. Uz veliko naučno priznanje,
erc istraživačima nudi i izdašno i stabilno finansiranje da svoje ideje ostvare – od
enormnih 80 milijardi evra koje će evropskim naučnicima, uključujući i naučnike iz Srbije, biti podeljene kroz Horizont,
oko 13 milijardi se odnosi samo na erc.
Srbija dosad nije imala predstavnika u
ovom klubu, a slično je i sa zemljama regiona – samo je Hrvatska uspela da osvoji erc grant. Zato se o erc-u sve do pre deset dana među naučnicima u Srbiji razgovaralo kao o nedostižnom snu, o području Horizonta 2020. kojim kruže naučne ajkule i u kome nemamo šta da tražimo. Ali, sada je – prvi put u istoriji srpske nauke – Evropski istraživački savet
dodelio sredstva i za jedan naučni projekat iz Beograda, uvrstivši ga među najizvrsnije istraživačke poduhvate u Evropi.
Nakon vesti iz Brisela da je birth Sofije
Stefanović osvojio ovakav grant, otvorila
VREME
REME 18. XII 2014.
ŠTA SE
ZAPRAVO
DOGODILO
U NEOLITU:
Lepenski vir,
ilustracija
se nova epoha ne samo u proučavanju
neolita, nego se i Republika Srbija pridružila grupi država koje imaju naučnika sa
erc grantom. Nesvesna da je nakon ovih
vesti postala nova naučna zvezda, dr Stefanović se raduje jer je projekat kojim rukovodi sada dobio priliku da odgonetne
biološke dokaze o evoluciji fertiliteta tj.
plodnosti u praistoriji.
pitanje plodnosti
Ovim grantom Sofija Stefanović i saradnici osvojili su 1,7 miliona za istraživanje novog pristupa u razumevanju pomenutog neolitskog rasta populacije u periodu od 10.000 do 5000 godine pre nove
ere na Balkanu. “To je pitanje koje me
muči od studentskih dana. Dobro je poznato da je čovek čitavu evoluciju proveo
na demografskom minimumu i da je tek
u neolitu doživeo demografski porast”,
objašnjava dr Stefanović, dodajući kako
je to možda najvažniji događaj u ljudskoj
evoluciji jer “bez demografske ekspanzije
u neolitu ne bi bilo civilizacije”.
“Kako mi znamo da se evolucija fertiliteta odigrala na ovaj način?”, pita se Sofija Stefanović, objašnjavajući kako za rast
fertiliteta postoje samo indirektni dokazi
– sve što znamo počiva na tome da su arheolozi uočili kako se u neolitu povećava broj lokaliteta i fragmenata keramike.
Projekat birth će ponuditi prve biološke
dokaze o evoluciji fertiliteta upotrebom
metoda koji je naučnicima bio praktično pred nosom.
Nova ideja, koju su dr Stefanović i njen
tim dugo razvijali i odbranili pred erc komitetom za prošlost, jeste da se ispitivanjem nalaza ljudskih zuba iz praistorijskog perioda i proučavanjem takozvanih inkrementnih linija u zubnom cementu (od kojih svaka odgovara jednoj
godini života), prema kliničkim studijama, može utvrditi trudnoća – ukoliko se
ispostavi da su one tamne, zadebljane i
mineralizovane. Stefanović ukazuje da se
ova tehnika već dugo koristi u forenzici,
a deo njenog tima iz Laboratrorije za biotehnologiju se i obučio za primenu ove
metode. “Gotovo je neverovatno da ovu
metodu niko nije do sada primenio da ispita plodnost u neolitu”, skromno kaže
naša naučnica.
Naime, tim iz beogradske Laboratorije
za bioarheologiju namerava da pregleda
ženske skelete iz perioda od pre 10.000 do
pre 5000 godina, da im pogleda u zube
i da analizom ovih inkrementnih linija
koje ukazuju na porođaje ustanovi koliko su se učestalo porađale. Nakon toga,
a sve proučavanjem nalaza na terenu Zapadnog Balkana, dobiće statistiku porođaja kod neolitskih žena i tako utvrditi
zašto se ljudska populacija u ovom dobu
umnogostručila.
Mada su je predstavili na konferencijama i dobili oduševljenu podršku od brojnih kolega iz sveta, Stefanovićeva priča
kako su poslednjih godina i ona i njeni saradnici imali nedoumice da li da se okušaju sa svojom idejom pred Evropskim
istraživačkim savetom. Zamisao jednostavno nije bila u duhu, možda bolje
reći u modi projekata koji dobijaju ovakve grantove, a balast je bila činjenica da
niko iz Srbije nije dobio erc. No, rešeni
da predoče baš onu temu koja ih pokreće već godinama, pokušali su, prošli kroz
intenzivan proces, gde je najteži bio intervju pred erc komitetom za prošlost. I na
kraju, nagrađeni su za upornost. “Nadam
se da ovo može da ohrabri i brojne druge
kolege iz Srbije da se okušaju. Da istraju
u svojoj ideji”, kaže Sofija Stefanović, dodajući da su ona i njene kolege najsrećniji jer sada imaju priliku da usred Beograda, ostvarujući svoju ideju, rade na istraživanju na samom frontu nauke.
¶
SLOBODAN BUBNJEVIĆ
NAVIGATOR
ZORAN STANOJEVIĆ
77
Dislajkovac
Svakome ko koristi društvene medije dogodilo se da ne
novih opcija to bi se zakomplikovalo što bi bilo od koristi
može da izrazi svoj stav o važnoj temi pomoću ponuđenih
za korisnika ali bi zagorčalo život ostalima u procesu, naj-
opcija. Lajkovanje posta koji s gorčinom govori o porodičnom nasilju moglo bi se razumeti i kao podrška nasilju. Još
gore je kada javnost preko Fejsbuka obavestite o smrtnom
više marketingu. Od kojeg Fejsbuk živi. Zato se ne treba čuditi što tu odluku o negativnom dugmetu ne donose lako.
slučaju u porodici, a prijatelji požele da vam saučešće izja-
Ali su najavili novu opciju to jest uključili su se u bitku
protiv pijanih slika i opanjkavanja. Fejsbuk radi na sove-
ve lajkovanjem posta. Na Tviteru imate mogućnost da re-
ru koji bi trebalo da razlikuje slike koje napravite kada ste
tvitujete ili da favorizujete nečiji post, što je u najboljem
slučaju “statusno neutralno”, ali se obično tretira kao izraz
slaganja. Čak i kada želite da istaknete odnosno ukažete
u veselijem raspoloženju i onda poželite da ih stavite na
svoj profil. Sover će, navodno, prepoznavati slike koje nam
trenutno dodatno otežavaju mamurluk i sprečavati nas da
na nešto s čim se duboko ne slažete.
ih postavimo. Takođe će nas sprečavati da postavimo slike
Društveni mediji povezuju (direktno) više ljudi u svetu nego bilo koji drugi oblik komunikacije u istoriji te format tog sporazumevanja nije trivijalan. Zato je s pažnjom
drugih bez njihovog znanja i pristanka. Radi na principu
prepoznavanja lica na fotografiji da bi potom analizirao
međusobne odnose korisnika i ostalih na slici i utvrdio da
praćena najava da će Fejsbuk uvesti opciju “dislajk” za one
koji se sa postom ne slažu. Vest je bila netačna ili se mreža predomislila, tek Mark Zakerberg objavio je da dislajkovanja za sada neće biti, ali da su svesni da je korisnici-
li je objava prikladna. Onda vam mreža postavlja pitanje
da li ste sigurni da bi vaše kolege sa posla ili majka trebali
da vide ovu sliku. Lično mislim da je pitanje pretenciozno
ma potrebna paleta opcija za izražavanje stavova. Naravno, postoji mogućnost pisanja komentara, ali nije svako
vičan, raspoložen ili naprosto nema šta pametno da kaže
sem da podigne palac nadole ili nagore. Tako pokazuje dosadašnje iskustvo.
osam sati, najmanje, pa ako korisnik ostane pri svojoj odluci, onda neka se prepusti novom dijapazonu ocena ostalih
prijatelja i njihovih prijatelja i tako unedogled.
Ako se uprkos svemu na netu pojavi nešto što vam ne
prija, probajte taktiku koju primenjuje kompanija Soni,
Lajkovanje je postalo ozbiljna industrija, da se mrdnemo
malo od prostih osećanja. Broj lajkova utiče na medijske
kampanje, koliko će se novca opredeliti za nešto. Takođe,
lajkovi utiču na trendove. Pesma, cipela ili film sa mnogo
čiji su najpoverljiviji podaci ukradeni i pušteni na internet (tema prethodnog Navigatora). Oni su se obratili me-
lajkova postaju moda, a sve to se u nekom trenutku pretvara u realnu vrednost, to jest novac. Zato postoje botovi
(internet roboti) koji generišu lajkove za pare. A tamo gde
postoji zaštita od soverskih lajkova koriste se “botovi”, odnosno živi ljudi koji lajkuju za male pare. Posao je lak (like!)
budući da treba kliknuti samo na jedno dugme. Stvaranjem
PRODAJA&PRETPLATA
ŠTAMPANO IZDANJE
6 meseci
12 meseci
Beograd
[kurirom]
Srbija
[poštom]
kontinentalna Evropa
[površinskom poštom]
4650 din
9300 din
4400 din
8800 din
75 EUR/99 USD
150 EUR/199 USD
ceo svet
[avionom]
115 EUR/149 USD
230 EUR/299 USD
INTERNET IZDANJE
6 meseci
Srbija
svet
bez PDF-a
950 din
16 USD
sa PDF-om
1500 din
24 USD
Opcija PDF podrazumeva i mogućnost preuzimanja fajla u obliku identičnom štampanom
izdanju. Zabranjeno je da više lica upotrebljava isti nalog. PDF fajl se daje na ličnu upotrebu
registrovanom pretplatniku, fizičkom licu, i zabranjeno je distribuirati ceo ili delove
fajla bez prethodne pisane saglasnosti NP Vreme doo, Beograd. U sve dinarske cene je
uračunat PDV. U sve cene pretplate na štampana izdanja uračunata je poštarina.
za pijanog čoveka, preporučio bih im da objavu odlože za
dijima apelujući da ne objavljuju, to jest dalje šire ili koriste
kidnapovane informacije. Nadaju se solidarnosti i svesti
ostalih kojima se isto može dogoditi, što je ispravna logika. S druge strane je prava istina o Andželini i Bredu, plati Džordža Klunija, visinama i dužinama i to iz tastatura
onih koji to najbolje znaju.
Budu li ih kolege poslušale, imaju lajk od mene. U suprotnom, neka Fejsbuk požuri sa ostalim opcijama.
¶
Potvrdu o uplati zajedno sa svojim podacima pošaljite na adresu vreme,
Trg Republike 5, Beograd, ili faksom na broj 011/3238-662, sa naznakom za
šta je uplata izvršena (pretplata za štampano/internet izdanje ili knjiga).
Za internet pretplatu obavezno navesti e-mail za kontakt. Vašu e-mail adresu
ne ustupamo trećim licima. Sve dinarske uplate treba izvršiti u korist np vreme
isključivo na račun 160-302538-91. Za dostavu u inostranstvu, uplata u zemlji
se naplaćuje u dinarskoj protivvrednosti prema srednjem kursu nbs.
Iz inostranstva možete izvršiti uplate za sva naša izdanja na internet adresi
hp://www.vreme.com/pretplata pomoću kreditne kartice, (cena u USD),
kojom prilikom će se stanovnicima zemalja članica EU zaračunati i dodati
odgovarajući PDV ili direktno na naš devizni račun – podatke možete naći na
internetu na www.vreme.com/pretplata. Šestomesečna pretplata na štampano
izdanje podrazumeva 26, a godišnja 52 broja. Trajanje pretplate na internet
izdanje određuje se datumski od dana otvaranja naloga.
Dodatne informacije u vezi s prodajom i pretplatom: telefonom, radnim danom od 9 do 15h: 011/3234-774 ili e-mailom na [email protected]
18. XII 2014. VREME
REME
VREMEUŽIVANJA
78
Singl
Singl, to je ono kad odeš na svadbu, i sedneš da se upoznaš
i ispričaš sa rodbinom, pa rodbini zazvoni telefon, i ti čuješ
kako kaže: “Evo sedimo kuma i ja...”, a onda, upola glasa: “... pa
kuma je došla sama... pa eto tako, došla je sama.”
Kad je cura singl, onda svako malo odluči da izađe na sastanak i dâ šansu nekom finom dečku. A onda sedi, pije kafu,
i broji u sebi na koliko sastanaka treba da ode da
je ne bi grizla savest kako
nije dala šansu tom baš finom dečku.
Mame singl devojaka
pitaju s vremena na vreme – a ko ti je taj drug što
se tako lepo družite, i zašto ti nije dečko, kad ti je
već drug, može da bude i
nešto više. Onda devojka
kaže mami, e, mama ne
ide to tako, ali mama sledeći put kad zove pita to
isto.
Drugarice singl cura
kažu im s vremena na
vreme: “Jedva čekam da
nađeš nekog da se zaljubiš, videćeš kako će
sve biti drugačije.” Ili im
kažu nešto kao: “Znaš,
kad bi mene neko pitao
da mu pokažem jednu
svoju drugaricu koja priča da želi da ima dečka,
a sve čini da ga ne nađe,
ja bih pokazala tebe.” Ili
razmišljaju naglas zajedno sa svojim momcima:
“Kog slobodnog dečka imamo za nju?” Singl curi onda bude
krivo što ne može da im kaže da odjebu jer imaju najbolju
nameru.
Kad si singl, oženjeni muškarci ti kažu: “Imaš li dečka? Nemaš? Kako to?”, pa onda sami odgovore: “Pa jeste, nema normalnih momaka.” Ti prvo misliš kako je fino što još neko primećuje nedostatak normalnih muškaraca, a posle nekoliko
godina iskustva misliš – o, ne, evo ga opet, što ne smisli nešto
kreativnije kad već hoće da se upucava.
(Inače, muškarca koji kaže “nema normalnih muškaraca”, treba izbegavati kao Korinćanina koji kaže “svi Korinćani lažu”.)
Kad si singl, muškarci ispipavaju teren i kažu: “Pa kako to
da nemaš dečka? Pa ti si tako divna i nežna osoba. Ti moraš da imaš nekog.” Ili ti pričaju kako je brak komplikovana stvar. Ti saosećajno klimaš glavom, a misliš se u sebi – idi
VREME
REME 18. XII 2014.
malo svojoj ženi objasni kako vam je brak komplikovan.
Kad si singl, to postaje najvažniji deo tvog identiteta. Niko
nikad nikog nije pitao: “Što si se venčala”, ali zato singl curu
svi pitaju: “Jesi se udala?” i “Što se ne udaješ”, eventualno:
“Planiraš li ti da se udaješ” i “Šta čekaš, što se ne udaješ?” Nije
važno što imaš sto i jednu zanimljivu temu o kojoj možeš
da pričaš – sagovornici nekako uvek žele da znaju –
jesi li se, i zašto nisi, udala.
Tebi to kao bude čudno,
a onda čuješ u glavi glas
svoje majke koja komentariše dok gleda “Seks i
grad”: “Slušaj, ćero, lepo je
ovo što oni ovde prikazuju, ali mi ne živimo u Njujorku. Ovde žensko treba
da se uda.”
Singl, to je kad ti davno
bivši dečko, a skoriji prijatelj napiše kako ne može
više da se viđa s tobom, jer
sada ima ženu i dete kojima treba da se posveti. Ili
kad se bivši dečko odtaguje sa zajedničkih fotografija na Fejsbuku, jer ima
novu curu. Ili kad se drugari ponašaju na jedan način kad se družite nasamo,
a na drugi kad su im tu devojke. I sve je to okej, sve
razumeš, ali mišljenje o
njima ti se svejedno malo
pokvari. Malčice. Dobro,
malo više.
U najzabavnije trenutke singl cura ubraja ono kad se napila na žurci pa je bivšem
dečku pričala kako, od kad su raskinuli, nije imala sreće u
ljubavi, mada to nije baš tačno. I kad je sa prijateljicom sedela u subotu veče kući, u gaćama, dok su naizmenično štrikale i naglas čitale Pedeset nijansi sive, dok je u isto vreme na
televiziji išla “Vojna akademija”. I kad je menjala gumicu na
tušu, dok je voda prskala po celom kupatilu. I kad se selila
pa sama nosila stvari na peti sprat. I ono kad su se dešavala
stvari koje baš i nisu za u novine.
Singl, to je stanje u kom slušaš parove kako razgovaraju i
dosadno ti je. Ili kad se raznežiš jer vidiš dedu i babu kako se
drže za ruke. Ili katkad kažeš nekom: “Ne zanima me tvoje
mišljenje i niko te nije ništa pitao” zato što te ubeđuje da ne
treba da držiš mačku, već muža. Singl, to je jedno stanje, kao
i bilo koje drugo.
¶
TATJANA RISTIĆ
Copyright © NP Vreme, Beograd
Upotreba materijala iz ovog fajla u bilo koje svrhe osim za
ličnu arhivu dozvoljena je samo uz pisano odobrenje NP Vreme
PDF izdanje razvili: Saša Marković i Ivan Hrašovec
Obrada: Marjana Hrašovec
Download

Vreme 1250, 18. decembar 1024.