Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja Srbije
SEMINARSKI RAD:
"Ljubav kao univerzalni lek
(u Poretku ljubavi, ali i drugim holističkim metodama i praksama)"
MENTOR:
Vlado Ilić
AUTOR:
Goran Kojić
novembar/decembar 2012.
Sadržaj:
Uvod
Ljubav u terapijama
Da li se od Ljubavi možemo razboleti
3+1 nivoa višeljublja
Porodično višeljublje
Poredak Ljubavi kao lek
Zaključak
Dodaci (pesme)
3
4
7
9
10
15
18
19-20
Uvod
O ljubavi je napisano na milione stranica, pa se opet piše. I pisaće se. I
pevati. I slikati. I snimati filmovi. Igrati predstave. Ljubav je kao tema valjda
i najčešća među onima kojima je do umetničkog stvaranja uopšte. A i kad ne
pišemo, ne komponujemo... o ljubavi, mi ipak na neki način govorimo o
Ljubavi, jer smo njome prožeti.
I možda i nije tako nebitno pitanje da li se o ljubavi piše sa malim ili velikim
slovom lj. Kao što nije nebitno da li se Bog piše malim ili velikim početnim
slovom. Kada ljubav pišemo malim početnim slovom, mi joj tada pridajemo
manji značaj. Dovodimo je u istu ravan sa pojmovima koji je nisu dostojni.
Tada naprosto želimo reći da je ona samo jedna od tema, samo jedna od
mnogih tema u našem životu.
Nasuprot tome, ako o Ljubavi pišemo velikim slovom, mi joj dajemo mnogo
veći značaj, podižemo je na nivo božanskog, a neretko i izjednačavamo sa
Njim. Ljubav je tada nešto više od običnog poimanja ljubavi kao odnosa
između ljudi, između čoveka i životinja, između čoveka i bilo čega, pa i
odnosa između bilo koja dva subjekta, ili subjekta i objekta ljubavi. Ljubav
tada dobija dimenziju ontološkog, a i teofilskog.
O ljubavi, ali i o Ljubavi, napisane su brojne pesme, ode, pa čak i himne a ja
ovde izdvajam baš onu sa takvim imenom:
Himna ljubavi
Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam
onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči.
I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje
i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam...
...A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje;
Ali od njih najveća je LJUBAV.
(deo Prve poslanice Sv.ap.Pavla Korinćanima).
Ljubav u terapijama...
Odavno je poznata stvar da je uspešniji u lečenju onaj terapeut koji voli svog
pacijenta. I da su u pogledu krajnjeg rezultata mnogo moćnije one metode
koje uvažavaju ovakav princip.
U poslednje vreme sve je više metoda koje se bave ljubavlju kao lekom.
Neke čak i u imenu to otkrivaju, kao što je npr. ljubavologija.
Jedna od njih je i manje poznata, ali vrlo zanimljiva – hagioterapija.
Hagioterapija potiče od grčkih reči hagios – svet, svetost i therapeuo –
lečim. “Hagioterapija želi pomoći čoveku da se oslobodi straha, teskobe,
besmisla i boli”, napisao je prof. dr Tomislav Ivančić koji je razvio ovu
metodu.
Prema prof.dr Ivančiću, čovek je prvenstveno duhovno biće, a tek onda
psihosomatsko. On smatra da je naš duh - naša sudibna.
Inače, savremena nauka smatra da 70% psihosomatskih bolesti imaju
uzrok u čovekovoj duhovnoj ili emotivnoj strukturi. Tj. da kod bolesti
nisu odlučujući ni virusi, ni bakterije, ni paraziti, ni kancerogene tvari, pa
čak ni manjak imuniteta, nego - nešto drugo.
Prof. Ivančić kaže: “Kod agresivnih osoba iza zlobe se krije duša koja
zapravo vapi za poverenjem i ljubavlju. Njoj je potrebna samilost. Zato
čoveka treba zaštititi ljubavlju, nežnošću, poverenjem u ideju da je Bog
jači. Pacijenta, u skladu s tim, ne bi trebalo sažaljevati niti ga
opominjati jer će ga to još više razbesneti. Potrebno je izdržati i
pacijentovu agresivnost. Ljudi mogu biti agresivni zato što traže nežnost
ili se osvećuju jer prema njima neko nije bio dobar i nežan. Agresivnost
je - vapaj za Ljubavlju.”
“Medicina sa Zapada, ali i sa Istoka sve više se okreće prirodnom lečenju
bolesti”, napisala je dr med. Tatjana Đorđević u svojoj knjizi “Povratak
Bogu i prirodi”. A koja bi slobodno mogla da se preimenuje i u ”Povratak
Ljubavi”.
Poznato je da drevne medicine sveta stavljaju ogroman akcenat na
emocije. I kineska i ajurvedska medicina tumače bolesti najvećim delom
upravo sa te ravni: emocionalne disharmonije. Pa se tako ugroženost
pojedinih organa smatra kauzalnom vezom sa određenim emocijama.
Te je strah zaslužan za stradavanje bubrega, tuga za nevolje sa plućima,
bes za probleme sa jetrom, nervoza napada želudac, itd.itd.
Ruski psihoterapeut Nikolaj Gurjev, opet, kaže da je uzrok čira na želucu –
kukavičluk; čira na dvanaestopalačnom crevu – bojažljivost, želja da se sa
svima bude u dobrim odnosima; artritisa – strašljivost; zamuckivanje -
plašljivost; bronhijalna astma, bronhitis – upornost, čovek koji se nečemu
opire samovoljno zadržava izdisanje vazduha kao i tokom prepirke, dizanja
tereta itd.
Prirodni lekari, dakle praktičari tradicionalne i alternativne medicine,
smatraju da se današnja zapadna medicina bazira na simptomatskom lečenju
bolesti, tj. uklanjanju njenih simptoma. Pritom, stvarni uzroci bolesti ostaju
gotovo netaknuti. Izuzev kod urgentnih stanja.
Baveći se problemom porasta alergijskih bolesti, pomenuta dr Tatjana
Đorđević ističe da medicina, nažalost, nema prave lekove za bolesti
autoimunog sistema. Prema mišljenju dr Đorđević, reč je o zanemarivanju
onoga što je suštinsko u svakom čoveku, a to je naša duša. Duša trpi naše
frustracije, a to se, posledično, prenosi i na telesni plan i dovodi do pojave
raznih oboljenja.
“Kod dece pojava alergijskih bolesti, najčešće, predstavlja protest zbog
nesređenih odnosa sa roditeljima, koji nemaju puno vremena za svoju
decu ili jednostavno ne žele da se posvete deci, uz razna opravdanja”,
smatra dr Đorđević.
Lekari i duhovnici koji se lečenjem duše, povratkom Bogu i prirodi, pre
svega, konstatuju da je jedan od temeljnih puteva do duhovnog zdravlja
- put Ljubavi. Ljubav je, po njima, presudna za čovekov život. Tek kada
imamo iskustvo da smo voljeni, mi možemo pronaći svoj smisao.
Dakle, videli smo šta po nekim prirodnim lekarma Ljubav može da učini za
naše zdravlje. Da može da leči i izleči. Ali, ona može i da klonule preporodi,
da postarale podmladi, da poružnele prolepša.
U prognoziranju mogućeg ishoda lečenja, jedni prirodni lekari kažu da
su neizlečive bolesti samo one koje nastaju kada ne volimo sebe, tj. kada
uporno ne prihvatamo sebe takve kakvi jesmo, nego hoćemo da budemo
nešto drugo, ili neko drugi. Drugi opet vele da ne postoje neizlečive
bolesti, nego neizlečivi ljudi. Ova druga je zapravo mnogo korektnija, mada
se radi o istom. O otporu obolelog prema promenama.
Naučna istraživanja su odavno pokazala i dokazala da Ljubav štiti naše
zdravlje. Dokazana je veza između ljubavnih vibracija i imuniteta, što će reći
i niza bolesti koje iz lošeg imuno-statusa proizilaze. Međutim, postoje i
bolesti koje nisu direktno povezane sa imuno-statusom, ali jeste dokazana
njihova veza sa nedostatkom Ljubavi. Jedna od njih je i – autizam.
Autizam na prvi pogled ne bira cilj. jer autistično dete može da se rodi u
svakoj porodici, bez obzira na rasnu, nacionalnu i etničku pripadnost,
socijalni i ekonomski status,.
Autizam nije, kako neki misle, mentalno oboljenje. Ono je više
emocionalno, a lek za ovu bolest jeste više Ljubavi i pažnje.
Američki naučnici otkrili su sličnost dejstva jakih lekova protiv bolova i
ljubavnih vibracija. Po tim istraživanjima, strastvena osećanja prema
partneru ublažavaju bolove na način sličan dejstvu analgetika. I jedni i
drugi deluju na mozak u regijama koje utiču na stepen zadovoljstva.
Dakle, to se dešava zbog toga što impulsi koji nas uzbude deluju na mozak,
u onim njegovim delovima koji reprodukuju zadovoljstvo, tvrde američki
naučnici.
U eksperimentima američkih naučnika korištena je magnetna rezonanca. Oni
su analizirali aktivnosti mozga učesnika dok gledaju fotografije svojih
voljenih, ali i važnih prijatelja, odnosno prijateljica.
Ispitanici su, uz to, držali i specijalni kompjuterom kontrolisan termički
uređaj koji izaziva blaži bol.
„Kod bola slabijeg inteziteta, jačina je bila smanjena oko 45 odsto, što je
bolje nego što biste postigli uzimanjem analgetika koji se može kupiti
bez recepta. U stvari, to se može uporediti sa dejstvom nekih jačih
analgetika, onih koji se izdaju samo na recept", dodao je vođa ovog
eksperimenta dr Janger.
Da li se od Ljubavi možemo razboleti
Da li je ljubomora dokaz ljubavi, ili pak njenog odsustva, put u bolest?
Da li postoji lek za ljubomoru?
Da li se od Ljubavi može razboleti? Većina će reći - Da! Od Ljubavi se može
i umreti. Da li baš? Da li je to onda Ljubav? Ili je to izvitoperena forma
patnje koja nastaje kroz privid Ljubavi, uglavnom poznat kao neosvešćena
vezanost.
Jedna izreka kaže: Ako nekog voliš, pusti ga slobodno! Ako se vrati, tvoj
je. Ako se ne vrati, nikad nije ni bio tvoj.
Jedan od mojih omiljenih autora o Ljubavi, Adrijan Kezele, o tome piše
ovako: "Voli mnogo, jer u tome leži snaga. Ko god voli mnogo, deluje više i
postiže više. Ono što je učinjeno s Ljubavlju, dobro je učinjeno!"
Ljubav koju istovremeno gajimo prema više osoba, prihvatljiva je za sve ako
se pod njom podrazumevaju familijarna ili prijateljska Ljubav. Međutim,
čim se pokrene tema paralelnih ljubavnih veza, ideja o takvom odnosu počne
da izaziva nelagodu, odbojnost, pa čak i osudu. To naročito važi za
hrišćanski milje.
Ideja jednoljublja, pak, nekakve ekskluzivne super-ljubavi, koju smo u
određenom (ograničenom) trenutku spremni da gajimo samo prema jednom
partneru, osnovni je postulat savremenog hrišćanskog (i ne samo
hrišćanskog) društva, od strane crkve i društvene zajednice propagira se kao
jedna od temeljnih jedinica, ponajpre kroz instituciju monogamnog braka.
Ovde nećemo detaljnije apsolvirati poligamna društva, u kojima svakako
nema manje Ljubavi. Neretko je, čak, ima i više, u punom smislu te reči.
Od malih nogu oko nas kruže jednoljubne priče o "onom pravim" / "onoj
pravoj", čoveku ili ženi našeg života, onoj osobi koja je stvorena za nas, s
kojom treba da živimo sretno "sve dok nas smrt ne rastavi".
Ovakvu Ljubav oslikavaju brojne (naučne) studije, koje hrane našu veru u to
da nas negde uvek čeka nekakva srodna duša, druga polovina jabuke, tj. naša
druga (”bolja”) polovina, s kojom ćemo se sjediniti, postati jedno. Toj drugoj
zamišljenoj polovini, i nikom drugom, treba da darujemo svu svoju Ljubav,
a ona će nam uzvratiti istom merom. Divna paradigma. Ali, samo na prvi
pogled? Jer je u svojoj suštini vrlo ograničavajuća, na ljubavnoj ravni.
Hajde da izađemo načas iz ove paradigme. Ne vređajući nikoga, a posebno
one koji je žive, i koji nikada neće prestati da veruju u njenu snagu.
Naime, iako je u praksi ovo moguće i primeri takvih ljubavnih partnerstava
postoje, veoma je česta situacija da se u ljubavnim partnerstvima pojavljuje
neko treći, zatim četvrti, pa i peti...
Zašto je to tako? Neki će reći, iz čisto animalnih pobuda, iz žudnje za
seksom, promenom partnera... Drugi će reći, međutim, da je to veća potreba
za ljubavlju, pardon Ljubavlju, kao univerzalnom leku. Da li je ovaj izbor
dobar u tom traganju? Pre nego ga apsolviramo, hajde da vidimo šta bi
višeljublje (pa zašto da ne i sveljublje) u principu moglo da nam dobrog
donese.
U praksi, dakle, većina nas traga za – više ljubavi, tj. Ljubavi. I nalazi je, na
različite načine, ne nužno sa drugim partnerom/partnerkom. Šta se tada
dešava sa našom (zvaničnom) jednoljubnom vezom? Ona neretko zapada u
nepopravljivu krizu, jer nismo spremni da iskreno razgovaramo o toj temi,
nismo spremni da razmenimo mišljenja, nego se, kloneći se nerazumevanja
”voljene osobe”, radije opredeljujemo za tajnost paralelne veze, uživajući u
čarima njene uzbudljivosti. Osim kada ta uzbudljivost ne preraste u
preljubnu dramu sa tragičnim epilozima.
Da li ste se ikad zapitali da li je ljudsko biće po svojim ljubavnim
kapacitetima stvoreno da voli samo jednog ili više partnera? Ako je
stvoreno da voli jednog, čemu onda to tako često ”varanje?
I kao posebno pitanje, da li bi višeljublje možda moglo da doprinese našem
duhovnom razvoju, širenju svesnosti?
Da li se, naime, ograničavanjem Ljubavi na samo jednu osobu, odričemo
emocionalnog bogatstva, a samim tim i duhovnog razvoja?
Višeljublje je na
in života gde neprestano širimo Ljubav oko sebe. Višeljublje nisu oni
poznati odnosi gde jedan ili oba partnera u tajnosti "šaraju" sa strane, ili
nekakav svingeraj, a nisu ni (pijane) avanture za jednu noć i sl. Višeljublje
ne čine (a ako se i dese, to onda jeste nešto drugo) odnosi koji su bazirani na
licemerju, prikrivanju, laži i prevari, a nisu ni odnosi u kojima je bilo ko, na
bilo koji na
in, zakinut.
3+1 nivoa višeljublja
I nivo (porodični): Ja volim svoju k
erku, suprugu, majku, baku... i sve ih volim
isto, bez kalkulisanja, i svaka od njih treba da uživa u jednakom kvalitetu te
Ljubavi;
II nivo (prijateljsko-partnerski): Ja volim i svoju partnerku i svoju
prijateljicu ili prijateljice, i sve ih volim čisto, bez kalkulisanja, i svaka od
njih treba da uživa u jednakom kvalitetu te Ljubavi;
III nivo: Ja volim Draganu, Milenu, Suzanu..., i sve ih volim čisto, bez
kalkulisanja, i svaka od njih treba da uživa u jednakom kvalitetu te Ljubavi;
Plus jedan: Ja sam višeljubna osoba, i volim Gospoda Boga, i u njemu sva bi
a koja je stvorio i stvara, i sve ih volim čisto, bez kalkulisanja, i svako od
njih treba da uživa u jednakom kvalitetu te Ljubavi;
Porodično višeljublje
Vratimo se sada na po
etak pri
e, i na prihvatljiviji deo koncepta višeljublja, koji je naveden kao prvi
nivo. Onaj koji je sasvim dovoljno hrišćanski i po najdogmatičnijima,
ali koji, gle, ipak nije prihvatljiv za većinu ljudi.
A on bi se mogao nazvati - porodično višeljublje. O čemu je ovde reč?
Naime, većina ljudi danas teško prihvata opciju jednakog kvaliteta ljubavi
prema svim članovima primarne, pa i sekundarne porodice. Dosta visok
procenat nas u zrelim godinama govori ovako: Više volim mamu, nego
tatu! Ili obratno. Ponekad, doduše, u ublaženoj verziji: ”Sa tatom sam
super, ali sa mamom mi nikako ne ide”. I obratno.
O čemu se tu radi? Da li je to dobro? I zašto je tako?
U Poretku učimo da je ljubav koja ima budućnost ona koja
pretpostavlja, pojednostaviću, da se svi volimo međusobno. Onakvima
kakvi jesmo. I to ne samo na rečima, kako to obično biva. Nego i na
delima.
Od malih nogu su nas maltretirali poprilično glupim pitanjem: “Koga
više voliš, mamu ili tatu?” Doduše, neki će u tome videti najobičniji test za
snalaženje deteta. Međutim, ovakvo pitanje, koje razdire suštinu ljubavnog
porodičnog miljea, nije nimalo naivno.
Na podsvesnom nivou, prema Poretku, postoji rivalstvo na relaciji
majka-kćerka, odnosno otac-sin. Ako se tom podsvesnom rivalstvu,
preventivno ne daju adekvatni ljubavni inputi, tj. ako se tom odnosu ne
da ljubavni sadržaj i smisao, ono nekad kulminira dotle da se stvaraju
sukobi, sa nesagledivim posledicama.
A tu je jednostavno reč o neartikulisanoj ljubavi. Ili, pak, o zapuštenom
ljubavnom odnosu. Baš kao što se između ljubavnih partnera, iz strastvene
ljubavi pređe u strastvenu mržnju, koja sa sobom nosi nesagledive posledice,
tako se i među očevima i sinovima, ali i majkama i kćerkama, data prirodna
bezuslovna ljubav pretvara u stalni sukob, koji sa sobom nosi sve elemente
pravog kontinuiranog ratovanja.
Teško je to samo objašnjavati sukobom dvaju ega. Mada ni to objašnjenje
nije pogrešno. Savladavanjem ega (makar i samo jednostranim, mada je
idealno istovremenim, obostranim) svakako se može štošta popraviti.
Međutim, u Poretku ljubavi savladavanje ega je samo jedan segment u
kontekstu rešavanja koflikta. Pa kada kćerka majci sa kojom je u
konfliktu treba da kaže “Mama, ja sam samo tvoja mala kćerka”, ili sin
ocu “Tata, ja sam samo tvoj mali sin” taj čin, savladavanja ega, zaista i
jeste vrhunski čin. Baš kao što to jeste i poklon u istom smeru.
Ali to nije i jedini, a možda čak nije i najveći faktor pomirenja. Najveći
faktor jeste – Ljubav. Odnosno protok Ljubavi između onih koji su u
konfliktu. A kojem prethodi razumevanje. Ukoliko nema razumevanja
druge strane, nijedan konflikt ne može biti rešen do kraja. Ukoliko nema
iskrenog i bezuslovnog žaljenja zato što se nešto desilo, naročito su se desile
najružnije forme konflikta, kao što su teške uvrede, nasilje, i slično, šanse da
se u razumevanju druge strane dobije mogućnost pomirenja su gotovo
ništavne. Reč je o ”ljubavi” – koja nema budućnost.
Među običnim ljudima manje je poznata lekovita priroda Ljubavi. Na
primer, malo se zna, a pogotovu se u praksi malo koristi, o Ljubavi kao leku
od društvenih nepravdi. Jer, čovek neprestano posmatra svet oko sebe i kudi
ga, primećuje svašta, nervira se...
U stanju zaljubljenosti, međutim, ničeg takvog nema. Zaljubljeni ne samo da
drugačije gleda na stvari, nego svojim pozitivnim zračenjem utiče i na sve
oko sebe. Još bolje stoje stvari kod onih koji iz zaljubljenosti pređu u
stanje osvešćene Ljubavi: prema partneru, članovima porodice,
otadžbini, životu uopšte. Ali, pre svega – prema sebi.
Na taj način Ljubav se koristi kao lek, koji je besplatan, poželjan i lep.
Ljubav je, dakle, univerzalni lek, koji leči sve bolesti, lek koji čini
čoveka srećnim. O tome postoje nepobitni dokazi, u dramama kada je
ljudima život visio o koncu, i kada su, Ljubavlju prema životu, prema Bogu,
prema voljenim osobama, uspevali da se spasu već viđene smrti.
Ljubav kao univerzalni lek deluje u svim pravcima, na svim nivoima,
jer je reč o leku za koji ne postoji prepreka, osim u slučaju kada je
obolela osoba na svesnom ili nesvesnom nivou rešena da ode sa ove
planete, tj. iz ovog tela.
Naravno, tu se javlja i pitanje smisla i besmisla postojanja. I opet logičan
odgovor, povezan sa Ljubavlju. Život u Ljubavi, jeste život verujućih, koji
smrt kao nekakvu patnju i ne priznaju, koji se samo životu raduju, a
smrt prihvataju kao neku vrstu završetka jednog, a početka drugog
života.
Ljubav je Bog
I uvek nada. I uvek vera. I uvek Ljubav.
Ne da nas tera. Nego nam treba. Sve do neba.
Da bismo bili. Radosni.
Da ne bismo i od sebe krili, da smo se srećni rodili.
Da budemo srećni... Pa, budimo!!!
Život je kreacija naše volje. Naše vere. Naše ljubavi.
I sve što je volja veća, i sve što je vera veća, i sve što ljubav više jača, i život
se svojoj osnovnoj ideji vraća: da budemo srećni. Pa, budimo!!!
Život je Ljubav. A Ljubav je Bog. Život je Bog.
Dakle, živimo li, dostojni smo. Ali samo u ljubavi. Tj. u Ljubavi.
S ljubavlju prema Bogu. U Bogu. U Ljubavi. S verom u Život. Život jesmo.
Pa, budimo!
Ne preskači doručak...
... rekoše mi mnogo puta oni koji bolje znaju od mene. I ne samo roditelji,
stručnjaci...
Ponavljaše mi to i vrapci, koji, znamo, kad samo krenu sa istom pesmom, ne
staju. Cvrkutaše mi i laste, koje su se, činilo mi se, nekako poprilično zbog
toga, svakog proleća vraćale i svraćale kod mene, kljucale na prozor, želeći
da vide da li sam konačno naučio. A tek cvrčci, koji su nastavljali istu tu
pesmu da ponavljaju cele letnje noći...
A svi oni, valjda, bolje znadoše od mene zašto to.
Nije da se nisam pitao o čemu oni tačno cvrkuću, zriču, pevaju. Jer, svako od
njih, bilo mi je jasno, pod doručkom je mislio na drugu stvar. Jedni jedu
jedno, drugi drugo. Pa tako i među ljudima. Jednima je doručak musli,
drugima miso supa, trećima salata, četvrtima šaka pirinča, petima...
Nije lako zaključiti zašto je našim dedama, koji su radili vrlo teške fizičke
poslove na selu, za doručak bilo dovoljno da jedu (lakto)vegetarijansku
hranu, a da današnjem seljaku, koji ne radi ništa više (često i mnogo manje,
jer ima brojne mašine), to nije dovoljno, nego se neprestano kljuka ne samo
mesnim obrocima, nego i onim koje zovu tako, a zapravo su teška prevara,
po zdravlje veoma negativnog sadržaja.
Osim ako to ne objasnimo uticajem medija...
I tako se setim i one nekad bezbroj puta ponavljane, vrlo upečatljive, TVreklame: „Svako jutro jedno jaje, organizmu snagu daje, i-ja-i-ja-i-ja-je, jajejaje-i-ja-je...“ Kako se to samo uvuklo u podsvest?! Pa zvoni do dana
današnjeg. Tako su nam, preko TV-a, podvalili štošta još. Trebalo je to
umiriti, taj podsvesni haos koji kreiraju reklame.
Tako istražujući o doručku, došao sam, eto, i do nekih tradicija koje
preporučuju da se ujutro ne jede ništa, nego da se pruži prilika organizmu da
se čisti. Nekako mi to zazvučalo čudno. Otkud ta tradicija ako već svi ovi
savremeni nutricionisti na sav glas viču da doručak nipošto ne preskačemo?
Nije valjda da stručnjaci manje znaju od nekih tamo zanesenjaka sa Istoka?
I mnogo sam se premišljao šta da radim. Kako da zadovoljim sve te
raznovrsne pristupe. Naravno da nisam hteo da se svađam sa celim svetom.
Pa sam i prihvatio tu najčešću preporuku, da doručak ne preskačem...
I tako, evo, ja ga jedem. I dobro mi je.
I svako jutro za doručak bih, zamislite, da jedem isto. Samo menjam začine,
i druge dodatke...
Dakle, moj prvi jutarnji obrok, koji nikada ne preskačem, zove se – Ljubav.
Da, baš tako. I duboko verujem da je on i dovoljno sadržajan, i dovoljno
kaloričan, i dovoljno detoksikacijski, pa čak i stimulativan, u svakom
smislu...
A od čega je on, od kakvih „namirnica“, sigurno se pitate? Pa evo:
Glavni sastojci: zahvalnost Bogu, roditeljima, svima koje volim, onima koji
me vole, duboko disanje, molitve, tihovanje.
Začini: afirmacije, motivacije, kreativne vizuelizacije.
Neobavezni dodaci: slanje pozitivnih poruka, e-mailova, pisanje ljubavnih
pesama...
Kada sve to, ili većinu toga „pojedem“, gladi nema, i ne može je biti. Pa još
ako je tu, pored mene, i fizički, voljena osoba, onda tek mogu bez „čvrste“
hrane.
Uz toplu vodu s limunom, đumbir vodu, zelene čajeve vrhunskog kvaliteta.
I tako danima...
Šta vi mislite o ovakvom doručku? Mislite da nije deo naše tradicije? Nije iz
naše kulture? Hm. Mislite da je Ljubav loša hrana?
E pa, ja mislim baš suprotno! Da je Ljubav najbolja hrana, a samim tim i
najbolji lek...
U to ime, živeli!
Poredak Ljubavi kao lek
Jako je važno s kojom životnom filozofijom tj. religijom pristupamo
posmatranju Ljubavi, a posebno ljubavnih partnerstava i problema koje oni
rađaju..
Evo šta o toj temi kaže Desimir Ivanović, učitelj kliringa (psihoterapijska
metoda, autora Čarlsa Bernera, koji je inače tvorac i Intenziva prosvetljenja)
“Čitav naš unutrašnji sistem, naša mentalna i emocionalna osnova, satkan je
od različitih doživljaja i iskustava iz naše prošlosti. To je jedan ćilim sa
stotinama hiljada čvorova. Kada se između dvoje ljudi desi ljubav i
uspostavi emocionalni i seksualni odnos, mnogo toga će zavisiti i unapred
biti determinisano tom međusobnom kompatibilnošću tih različitih oblika
tkanja i čvorova. Situacija postaje još teža i složenija kada se radi o
različitim kulturama i partnerima iz drugačijih društvenih slojeva, iz
različitih porodica... Hteli mi to da priznamo sebi ili ne, svi mi smo
proizvodi sopstvenih porodica. U tom nasleđenom ‘kapitalu’ svakako se
nalaze vrednosti koje i sami treba da prepoznamo i nastavimo da dalje
kultivišemo, ali svakako i patološki materijal svake vrste...”
Neretko, uzrok naših problema dolazi u nemogućnosti da drugu svog
partnera prihvatimo onakvog kakav on jeste, bez želje da je menjamo.
Dozvoliti drugom da bude to što jeste, odustati od prepravljanja,
uslovljavanja.... voleti svog partnera onakvog kakav jeste, predstavlja
vrhunski zadatak.
Poznata je stvar da je čovek, kada je na planu ljubavnih odnosa ostvaren i
zadovoljan, istovremeno sa većima šansama za uspeh i ostvarenost i u svim
drugim bitnim životnim domenima, pa i kad je reč o zdravlju.
Porodični život je pun sukoba. I to sve više i više. On je izvor raznovrsnih
trauma, stresova, nerazumevanja, izvor bolesti. Ne treba biti mnogo
obavešten da bi se razumela veza između stanja u porodici i
zdravstvenog stanja njenih članova. Gotovo da se može povući znak
jednakosti između disharmoničnih porodica i brojnih bolesti koje prate
njihove članove. Naravno, tu su i dobro poznate prateće pojave porodičnog
disbalansa, kao što su zavisnost o porocima, otuđenost, paralalelni virtuelni
životi njenih članova itd.itd.
Porodični konflikti, koji se odigraju u jednoj generaciji, neretko se
zataškavaju, guraju pod tepih, te se tako nerešeni, prenose s kolena na
koleno. Pa se pojavljuju u nekom od potomaka, u vidu psihičke ili čak i
fizičke bolesti. Naravno, većina ni ne sluti o čemu je reč, već počinje npr. da
sumnja u Boga, govoreći da je bezgrešno dete kažnjeno ni zbog čega, huleći
na, ili čak i proklinjući, Boga - zbog surovosti i nepravednosti.
Pa čak i kada znaju, kada im je rečeno da je tad i tad postojala porodična
tragedija, poput skrivenog ubistva koje je zataškano, retko će se desiti da
neko u ovdašnjim porodicama to poveže sa bolešću ”nevinog deteta”.
Poredak ljubavi, kako glasi njegovo originalno ime, za svoj slogan je
izabrao misao: Ljubav koja ima budućnost.
Ako to prenesemo na ravan zdravlja, tada dobijamo vrlo zanimljivo
tumačenje da je Poredak ljubavi direktni tvorac zdravlja, jer kreira
budućnost Ljubavi, jer i sam jeste Ljubav.
A Ljubav koja ima budućnost je Ljubav koja vidi. I čim smo u stanju da
vidimo, čim uspemo da progledamo, i da pogledamo onoga koga nismo
mogli da gledamo, na pomolu je pomirenje, tj. osvešćenje.
„Kada postanemo svesni i vidimo uzrok problema i mogući pravac
njegovog rešavanja, i mi se menjamo, naša unutrašnja slika problema se
menja. A kada se vratimo kući, ta slika deluje na celu našu porodicu“,
objasnila je Maja Mandić-Marković, u intervjuu koji nosi naslov „Ljubav
kao lek“.
Uzmimo sada primer porodičnog disbalansa, kada deca odbacuju oca ili
majku. Da majci ili ocu nešto zameraju, da su ljuta na njih. Na koga su tada
zapravo ljuta?
Vlado Ilić kaže: „Ljuti smo sami na sebe. Hteli mi to ili ne, i ono što nam
se u ocu ili majci najmanje sviđa – boravi u nama. I što se više trudili da
te nemile osobine i obrasce ponašanja potisnemo i odbacimo, oni sve
više i snažnije izbijaju na površinu u nama samima. Dakle, ljuti smo na
onaj deo oca ili majke koji nam se ne sviđa u nama samima. Odbacujući
njih – odbacujemo sebe. I tako se u našoj duši s vremenom stvaraju
„slepe mrlje“ koje ne volimo, koje odbacujemo, s kojima ni slučajno ne
želimo da se suočimo i iz dana u dan sebe sve manje volimo, tragajući za
idealnim partnerom u nadi da će nas on zavoleti bezuslovno – a sami
sebe ne volimo. Apsurdno, zar ne? U stvari, ponašamo se kao malo dete
i od partnera zapravo očekujemo da nas voli na isti način kako nas je
volela mama – bezuslovno.“
I koji je to prvi korak koji moramo da napravimo da bismo bili spremni
za ljubav, za ljubav koja ima budućnost? Reći majci i ocu: „Volim te.
Volim te upravo takvu kakva jesi, upravo takvog kakav jesi“, u stvari,
reći samome sebi: „VOLIM TE (VOLIM SEBE)!“
I onda se osećamo potpuno. Osećamo se spremnim za sledeći korak.
Zar treba tražiti bolji primer samoisceljujućeg dejstva Ljubavi u
porodici?
U mnogim doktrinama se kaže da ne možemo voleti druge ako ne volimo
sebe. Da li smo to osvestili? Da li radimo u tom smeru?
Vežba: Zagrli sebe kojeg najviše voliš
Ova vežba se izvodi pojedinačno, žmurke, ili u potpunom mraku, da bismo
odgledali film kao u biskopu.
Umirimo se i prizovemo sebe kakvog sebe najviše volimo. Kada nam dođe
ta slika u glavu, tada zagrlimo sebe. Ostanemo neko vreme u tom zagrljaju.
Pazimo da ne preteramo... ali ako smo u prilici da zaspimo, to i učinimo.
Kako se sada osećamo?
Zaključak
Ljubav uvek može da nam stvori osećaj sreće pružanja, ali i prihvatanja od
strane drugih ljudi. Ako želimo da učinite nešto krupno za sebe, za svog
partnera, pa samim tim i za svoje zdravlje, reči vam neće biti potrebne,
dodir će govoriti umesto vas.
Da li ćemo Ljubav staviti u funkciju lečenje tj. izlečenja, zavisi isključivo od
naše odluke. Sigurno je, i naučno dokazano, da nas svesna pozitivna odluka
vodi ka zdravlju.
Odlučite šta želite u životu, a šta ne. Razmislite dobro o svojim
tegobama. Da li su one stvar fizičkog stanja, ili su posledica nesređenih
najdubljih misli, tj. emocija? Radite na sebi iznutra, u srcu. Prvi znaci
ozdravljenja možda neće doći već sutra, ali će kada dođu biti
istovremeno znaci da ne idete ka zalečenju, nego ka potpunom izlečenju.
U Poretku ljubavi pruža nam se obilje mogućnosti da osvestimo Ljubav,
i da osetimo njeno isceljujuće dejstvo. I to bez obzira da li smo
postavljali svoj rad na temu blisku ovoj.
Razumevajući značaj protoka energije i uzduž i popreko, i dijagonalno,
kroz porodicu, gajeći iskrenu Ljubav prema svim ostalim njenim
članovima, mi ostvarujemo cilj našeg bitisanja.
Kakav predivan svet – Luj Amstrong
Vidim to (C)obilje (Em)zeleno,
(F)cveće u hiljadu (C)boja
Koje (Dm)cveta za tebe i (C)mene,
(E7)za sve (Am)nas,
(G#)I kažem tad sebi:
(Dm7)Kakav (G)predivan (C)svet! (F, G7)
Vidim nebo čisto, plavo, vidim oblake bele
Pun svetlosti, blagosloven dan, i divnu zvezdanu noć
I kažem tad sebi: Kakav predivan svet!
I te (G)sve boje na dugi, kako (C)blistaju na nebu
I ta sva (G)lica ljudi, koji osm(C)ehuju se toplo
Gledam (Am)kako mi (G)mašu,
(Am)Pitaju me: (G)"Kako si?"
(Am)Oni mi iskreno (G)kažu: (F)"Vo-(C)lim (G)te"
Čujem bebe kako plaču, ali znam da tako i rastu
I naučiće mnogo, mnogo više od tebe i mene
I kažem tad sebi: Kakav predivan svet!
Da, kažem sad sebi: Kakav predivan svet!
O, da!
Dve reči - GoKo
Dve reči
Dva stara znanca
Dva bela labuda u poljupcu
Dva srca u jednom snu
Dva plamička u jednom plamenu
Dva kamička u mozaiku...
Jel da da ti to nikad nisam rekao?
Na ovaj čas oduvek ja sam čekao
I ovu snagu s Neba sam dozivao
Za reči dve: Volim te.
Dve reči
Dve slike istoga
Dva bela goluba u jednom letu.
Četiri oka u duetu
Dva snevača u istoj sreći.
Za jedan krug - onaj najveći.
Download

LJUBAV KAO UNIVERZALNI LEK – Goran Kojić