Rosalind Laker
Zlatna lala
Naslov originala:
The Golden Tulip
1991
U znak sećanja na Dorli iz Švajcarske
Napomena autorke
SLIKE IZMIŠLJENE porodice Fiser i Hansa Rumera plod su mašte, ali
slike Jana Vermera i ostalih velikih majstora su verno predstavljene.
Nema dokaza da je Jan Vermer ikada imao nekog učenika, ali
uvođenjem svoje junakinje u njegov atelje, želela sam da iskažem
lično poštovanje prema lepoti i spokojstvu njegovih dela.
R. L.
Prvo poglavlje
O
FRANČESKA FISER bila je
duboko svesna boja koje su krasile njen svet. Zlatasti odsjaj
majčine uredno začešljane kose. Azurno svetlucanje mnoštva
amsterdamskih kanala pod letnjim suncem i njihov ledeni
sivkastozelenkasti sjaj kad su zamrznuti. Visoki crvenkastosmeđi
krovovi ubledeli od izmaglice i kao krv crvene lale u cvetnim lejama
u zadnjem dvorištu njene kuće. Iznad svega bilo je blago čuvano u
ateljeu njenog oca, gde je samo nekoliko kapljica lanenog ulja
stvaralo praškaste pigmente, tamne dok leže u svojim teglama, dok
bi na njegovoj ili njenoj paleti veličanstveno buknuli u cinober,
limunžutu, morskoplavu i baršunasto purpurnu boju.
Ipak, dok mu je tog dana pozirala odevena u svoju najbolju
haljinu, sedeći na podijumu u ateljeu, sve joj je izgledalo tamno i
prigušeno. Nad domom im se nadvijala velika senka, za koju je
trenutno samo ona znala. Teška srca čuvala je tajnu, i strepela.
U kući i u samom ateljeu sve je bilo kao i obično. Čulo se poznato
šljapkanje Fiserove četkice od pseće dlake po platnu i udaljeno
lupkanje šerpi u kuhinji, gde je sluškinja Grit pripremala ručak po
uputstvima stare Marije, koja je nekada bila dadilja Frančeskinoj
majci i tetki pre nego što je preuzela brigu i o narednom naraštaju.
Iza prozora s romboidnim ukrasima dopiralo je sporo kloparanje
kopita, dok je kanalom koji je delio ulicu konj vukao natovarenu
baržu.
„Spuštaš glavu, Frančeska. Podigni bradu.”
„Hoću, tata.”
Frančeska posluša, zabacujući bakarnu kosu, i pomisli kako nije
ni čudo što joj glava tone kad su joj misli opterećene iščekivanom
nesrećom, ali odlučno namesti bradu pod odgovarajućim uglom,
rešena da više ne kvari zauzetu pozu. Iz iskustva je znala da nikad
ne sme da se vrpolji, jer bi to naljutilo njenog oca, pa bi vikao na nju.
TKAKO ZNA ZA SEBE, DESETOGODIŠNJA
Hendriku nije smetalo da se na podijumu priča, ali pomeranje nije
trpeo. Upravo to je bio razlog što njene sestre nisu želele da mu
poziraju. Aleta, koja je bila godinu dana mlađa od Frančeske,
unervozila bi se i postala nemirna, dok je Sibila, trinaest meseci
mlađa od Alete, bila previše živahna da bi mirovala, osim kad
spava. Ma gde bio, Hendrik se nikako nije mogao suzdržati od
vikanja kad ga nešto naljuti. Guste, riđe obrve bi mu se skupile kao
oblaci pred oluju, a lice s velikim podvaljkom zacrvenelo. Aleta se
tog prizora plašila najviše od svih u kući. Frančeska je često
pokušavala da ohrabri sestru, navodeći kako se stara izreka da pas
koji laje ne ujeda odnosi na njihovog oca, ali ona za to nije marila.
Zbog svoje naravi, Hendrik je imao običaj da upada u svađe po
krčmama i kockarskim jazbinama Amsterdama, u koje je, po
mišljenju svoje žene, prečesto zalazio. Ponekad bi nevolje nastale iz
obične prepirke s nekim kolegom slikarom, naprasitim kao što je i
sam bio, nakon previše pića, i to o temi tako jednostavnoj za
razgovor kao što su slikarske tehnike. Frančeska bi gledala majku
kako koluta očima i spušta ruke na krilo kad bi čula za taj ili neki
sličan razlog sukoba.
„Muškarci!”, uzdahnula bi Ana Fiser, pritiskajući hladan oblog na
pomodrelo oko svog muža. On bi se tada nacerio, zgrabio je za ruku
da joj poljubi dlan ili bi je potapšao po stražnjici preko sukanja. Ana
je dobro znala da će on, kad se sledeći put nađe s prijateljima,
zaboraviti i zbog čega su se svađali, sve dok ponovo ne iskrsne neka
nova sporna tema među umetnicima. Frančeska, dovoljno odrasla
da opaža takve stvari, znala je da majku više brine njegovo kockanje
nego povremeno učešće u kavgama. Ponekad bi joj se roditelji
žučno posvađali. To bi ličilo na prasak vatrometa, jer Ana je, kao
većina trpeljivih ljudi, umela da uzvrati istom merom kada bi kap
prelila čašu. Međutim, te roditeljske nesuglasice nisu uznemiravale
Frančesku, jer nisu nikada dugo trajale i uvek su se završavale na
spratu, u spavaćoj sobi, odakle bi se nakon mnogo lupkanja roditelji
opet pojavili nasmejani, ljubeći se i grleći.
Frančeski takođe nikada nije smetalo kad je hrana na stolu bila
jednolična i oskudna, jer kad god je otac imao novca u novčaniku,
opet bi imali svega. Kad bi ga kocka „htela”, došao bi kući s rukama
punim darova i, dok mu se dah osećao na vino, dobacivao bi njoj i
sestrama igračke i slatkiše. Onda bi napunio Anine ruke cvećem,
odvajajući jedan da joj stavi u kosu, pre nego što klekne i obuje joj
ružičaste satenske cipelice. Zatim bi odmotao rolne prekrasnih
tkanina koje je kupio, vitlajući njima kao zastavama da pokaže kako
će sva ženska čeljad u kući dobiti nove haljine, pre nego što bi
naslagao šareni somot, svilu i brokat protkan zlatom na Anino krilo.
Ona bi se uvek smeškala, a ponekad i smejala, ali često bi joj iz očiju
kanule suze, ma koliko se on trudio da ih poljupcima obriše.
Takva vesela predstava odigrala se i juče. Janetje Feldhajs, Anina
mlađa sestra koja je živela sama u kući u kojoj su odrasle, dobila je
poklon samo zato što im je tog trenutka bila u poseti. Lepuškasto
lice joj je poprimilo boju bogatog brokata, koji joj je Hendrik raširio
preko ramena.
„Nije mi rođendan”, pobunila se.
„Nije ničiji”, smejao se Hendrik.
Frančeska je nagonski osetila da su tetkini obrazi porumeneli od
stida. Tetka Janetje je bez sumnje pomislila kako bi novac dat za njen
poklon bio korisnije utrošen za podmirivanje nekoliko neplaćenih
računa u domaćinstvu Fiserovih. Ana se nikad nije žalila, ali Janetje
je znala da joj sestra jedva sastavlja kraj s krajem i često mora da
odbija ljutite trgovce na vratima. Ali događaj s brokatom se zbio
juče, a danas je tetka Janetje crvenela iz sasvim drugog razloga. Na
tu pomisao Frančeska se tako rastužila da joj se iz grla ote glasan
jecaj pre nego što je uspela da ga zaustavi i suze joj konačno
pokuljaše.
„Šta je sad bilo?” Uprkos gojaznom stasu, Hendrik žurno odbaci
četkicu i paletu i pohita prema njoj. „Jesi li umorna? Nije ni trebalo
da očekujem od tebe da mi ovog jutra poziraš!”
Odmahnula je glavom, grleći ga oko vrata dok ju je privijao uz
sebe. „Ne radi se o tome”, jecala je. „Mislim da će se tetka Janetje
udati i onda je više nikad neću videti.”
Seo je na ivicu podijuma i posadio je u krilo. Verovao je da
njegova svastika Frančesku doživljava kao kćer koju nikad nije
imala, i zato su njih dve bile tako bliske. „Kako ti je pala na pamet
takva besmislica, dete?”, upita, iznenađeno podižući obrve. „Tvoja
tetka je lepa žena i svaki muškarac bi bio srećan da se njome oženi,
ali nije uspela da pronađe nikoga ko bi joj odgovarao nakon
mladalačkog razočaranja, pa ispunjava život na druge načine.”
„Sad je našla nekoga. Kod Korverovih. Otišla sam tamo za vreme
odmora, jer mi je Marija rekla da su mama i tetka Janetje odvele
Aletu i Sibilu kod njih da se igraju.”
Hendrik klimnu glavom. Gospodin Korver je bio imućni jevrejski
trgovac dijamantima koji je živeo na samom kraju ulice, a njihove
dve porodice je povezivalo dugogodišnje prijateljstvo. „Dakle, šta se
dogodilo?”
Reči su same pokuljale. Mladi Jakob Korver, najstariji sin, odveo
je Frančesku na sprat do dnevnog boravka iznad poslovnih
prostorija, da joj pokaže novo mače koje je tamo spavalo u korpi.
Zatekla je majku kako razgovara s gospodinom Korverom i
njegovom ženom, dok je tetka Janetje sedela kraj prozora s jednim
firentinskim gospodinom, sinjor Đovanijem de Leoneom, koji je
došao u Amsterdam radi kupovine dijamanata. Svi su pijuckali vino,
jer je gospodin Korver imao običaj da dobar posao gostoljubivo
zaključi malom proslavom. Frančesku je uznemirilo to što je prvi put
u životu tetka nije pozdravila s naročitim izlivom ljubavi koji je
čuvala samo za svoju omiljenu sestričinu.
„Tetka Janetje me gotovo nije ni primetila! Taj firentinski
gospodin joj je zaokupio svu pažnju.”
„Pretpostavljam da su vodili zanimljiv razgovor”, tešio ju je
Hendrik. „Znaš koliko tvoja tetka uživa u zanimljivom razgovoru?”
„Ovo je bilo više od toga”, plakala je Frančeska.
„Kako znaš?”
„Gledali su se kao što ti i mama nekad činite. O čemu god da
pričate, vaše oči govore nešto posebno.”
Spustio joj je glavu na rame i pomazio je po kosi. Ponekad se
čudio pameti i pronicljivosti svog najstarijeg deteta. „Kako to tebi
izgleda kad mama i ja razmenjujemo misli?”
„Znam da to znači da je voliš i da ona voli tebe, i da oboje volite
Aletu, Sibilu i mene.”
„Tako je. Dakle, hajde da razmislimo šta bi se dogodilo kad bi se
tvoja tetka i taj firentinski gospodin zavoleli. Nekoliko nedelja bi se
družili pre nego što on ponovo ode, verovatno da se više nikad ne
vrati, ili ako se venčaju, on bi je sasvim sigurno poveo kući u
Firencu, koja je veliki centar italijanske umetnosti. Grad
Mikelanđela! Zamisli samo!” Mnogo puta bi propustio da deci
ispriča priču, da nije umeo tako dobro da opisuje živote čuvenih
slikara i vajara, začinjavajući ih izmišljenim bajkovitim
pojedinostima. Imena Mikelanđela i Ticijana, Rafaela i Botičelija bila
su poznata Frančeski i njenim sestrama baš kao i sveti Nikola, koji je
svake godine, 6. decembra, donosio deci poklone.
Ali suze ponovo potekoše. „Tetka Janetje će biti tako daleko.”
„Delić njenog srca će uvek biti u Holandiji s nama. Niko ne
zaboravlja svoju domovinu, dete, kao ni ljude koje ostavlja iza sebe.
Kad odrasteš, mogla bi da je posetiš i vidiš sva čuda Firence.”
„Mogla bih?”
Osetio je prizvuk nade u njenom glasu i postavio ju je ispred sebe
da joj se zagleda u uplakano lice. „Naravno da bi mogla!” Izvukao je
čistu slikarsku krpicu iz džepa lanene košulje i obrisao joj oči. „ A
sada, ti mala provodadžiko, hoćeš li ponovo zauzeti položaj, ili ti je
dosta poziranja za danas?”
„Nastaviću, tata.”
Poziranje se nastavilo. Frančeska se zanela razmišljanjem o tome
šta bi njenoj tetki značio brak. Ana i Janetje su rođene u
Amsterdamu, u porodičnoj kući. Kad je deda Feldhajs, do tada već
udovac, preminuo, ubrzo posle Hendrikovog i Aninog venčanja,
Janetje je ostala u kući. Nikad nije pokazivala znake usamljenosti,
iako je rado prisustvovala porodičnim proslavama u kući Fiserovih i
isto tako ih rado pozivala kod sebe. Imala je širok krug prijatelja i
obavljala je dužnost upraviteljice u upravnom odboru sirotišta,
sastavljenom od samih žena. Bilo je to počasno zvanje, jer na takvim
položajima su se nalazili samo oni koji su bih poštovani zbog svoje
besprekorne ličnosti i dobrih dela. Ana je često posećivala sirotište
sa sestrom i nakon toga nikada ne bi propustila da izjavi kako je
šteta što Janetje nije udata i što nema sopstvenu decu kad već toliko
voli mališane. Znači, brak bi joj doneo tu decu. Frančeska se trudila
da usmeri misli ka tom blagoslovu za tetku, ali u sebi se gušila u
suzama.
Hendrik, primetivši da se s kćerkinog lica još nije izgubio
žalostan izraz, zastao je sa slikanjem, dok je smišljao najbolji način
da joj odvrati pažnju.
„Da li bi volela da prošetaš sa mnom danas posle podne?”, upitao
je. Nije mogao da žuri sa slikom na kojoj je radio. Boji je trebalo
dugo da se osuši, jer ju je nanosio u više slojeva.
Ona čežnjivo klimnu, previše poslušna da bi kvarila pozu
okretanjem glave. Šetnje s ocem nisu nikad bile dosadne. „Kada
idemo?”
„Da posetimo slikara Rembranta. Imam onu novu knjigu o
Karavađu koju želi da pročita.”
Čula je za italijanskog umetnika Karavađa. Bio je začetnik tehnike
kjaroskuro, dramatične upotrebe svetla i senke radi postizanja
odgovarajućeg raspoloženja na slici. Hendrik ju je primenjivao, baš
kao i slikar koga su nameravali da posete, mada je otac često
govorio kako niko ne može da nadmaši majstora Rembranta u
stvaranju čistog duhovnog osećanja. Isto tako, Hendrik i Rembrant
su takozvano istorijsko slikarstvo smatrali najvišim oblikom
umetnosti, što je jedno vreme bila veoma rasprostranjena teorija, sve
dok se opšti ukus nije promenio.
Frančeska se opustila čim je zveckanje ručnog zvonca u drugom
delu kuće objavilo da je ručak na stolu, i požurila iz ateljea ka
trpezariji. Želela je ponovo da vidi tetku i proveri da li joj oči i dalje
sijaju. Na svoje razočaranje, zatekla je samo majku kako nadgleda
sestre dok zauzimaju svoja mesta. Nije bilo postavljeno za tetku.
„Gde je tetka Janetje?”, izletelo joj je pitanje. „Mislila sam da će
danas jesti s nama.”
Anine usne se izviše u tajanstveni osmejak. „I ja sam to mislila, ali
onaj zgodni sinjor Đovani de Leone pozvao ju je da izađe s njim, pa
će mu pokazati Vesterkerk[1] i Gradsku kuću o ostale lepe
znamenitosti Amsterdama.”
„Ne može to sve postići za jedan dan!”
„I ne verujem da njih dvoje očekuju da postignu sve za tako
kratko vreme. Pretpostavljam da će tih nedelju dana, koliko on
namerava da ostane, provesti zajedno. Sada sedi na svoje mesto.
Hrana je na stolu i otac čeka da izgovori molitvu.”
Zapanjena tom neočekivanom vešću o ljubavi koja se tako brzo
razvijala, Frančeska je stala iza stolice. Do nje je bila Marija,
zborana, ukočena od bolova u zglobovima i krupna, s vragolastom
Sibilom na levoj ruci. Preko puta njih, na suprotnoj strani stola,
sedele su Aleta, uvek tiha i povučena, kose svetle poput mesečine, i
dobrodušna Grit, jer bio je običaj da služavka obeduje s porodicom
ako se dobro uklopila u domaćinstvo, osim u svečanim prilikama.
Ana, vitka i bujnih grudi, stajala je na kraju stola i posmatrala
Hendrika na čelu. Pognuo je svoju gustu grivu riđe kose i zagrmeo
dubokim glasom preko stola:
„Blagoslovi, Gospode, ovu hranu koju jedemo i nas koji Ti
služimo.”
Začulo se povlačenje stolica preko crno-belih podnih pločica i svi
posedaše da se dohvate prženih haringi, salate i povrća, i hrskavog
belog hleba. Frančeska, iako je dobro jela, u mislima je bila daleko
od stola, prateći tetku i Firentinca na obilasku kroz grad. Neće on
primetiti ništa od amsterdamskih znamenitosti, ako ne prestane da
zuri u Janetje, kao što je činio tog jutra, pomislila je.
Kad su završili s jelom, Hendrik upita Aletu da li bi se pridružila
njemu i Frančeski u šetnji do kuće slikara Rembranta. Ona odmahnu
glavom i pogleda ga ogromnim, ozbiljnim sivozelenim očima koje su
toliko ličile na njegove.
„Ne, tata. Zahvaljujem, ali danas posle podne ću se ponovo igrati
sa Ester Korver. Obećala sam joj.” Nije volela da izlazi s njim kad
nije išla i majka. On je uvek privlačio pažnju na sebe i, samim tim,
činilo joj se, i na nju. Isto tako, iako je poput Frančeske volela da crta
i slika, plašila se njegovog podučavanja u ateljeu.
„Onda, naravno, moraš ići tamo”, rekao je veselo. Zatim,
potpuno zanemarujući sopstveno neodgovorno ponašanje, dodade:
„Obećanja moraju da se drže.”
Sibila iznenada uzviknu i požuri preko sobe, dok su joj zlatni
uvojci poskakivali, i obgrli ocu noge. „Povedi mene sa sobom! I ja
hoću da idem!”
Sagnuvši se, Hendrik joj skloni ruke i podiže je u naručje. „Ne,
Sibila. Ne danas.” Nije voleo bilo šta da joj odbija, uvek je bio
spreman da joj udovolji, ali trenutno nije želeo da opterećuje
Rembranta njenom preteranom živahnošću. „Ako budeš dobra
devojčica i ne budeš dizala galamu, doneću ti slatkiša u svom
džepu.”
Istog časa je počela ponovo da se osmehuje, i Marija je odvuče,
nezadovoljna takvim podmićivanjem. „Nemoj više da dosađuješ
ocu. Možeš mi pomoći da složimo rublje posle podne.”
Sibila se natmuri i lupi nogom o pod, protestujući protiv tog
dosadnog posla, ali suzdrža se od izliva besa zbog obećanih slatkiša.
Hendrik i Frančeska napustiše kuću kroz glavna vrata, izlazeći
pravo iz predvorja na ulicu, što je bilo tipično za sve gradske kuće,
čak i one bogate. Ona je nosila knjigu ispod ruke, jer je njemu to bilo
ispod časti. Nije patio od lažne gordosti prema drugim ljudima,
kakve god da su im životne prilike, ali imao je izuzetno visoko
mišljenje o sebi i, između ostalog, nikako nije trpeo da se opterećuje
nošenjem bilo kakvih predmeta dok šeta, mašući štapom, koji mu je
po poslednjoj modi bio do ramena, sa crvenom kićankom na vrhu.
Čak i u velikim nevoljama, našao bi novčić negde sakriven u
novčaniku ili džepovima, često kopajući i po dnu, da bi ga dao
nekom dečačiću koji bi mu nosio omot s crtežima ili rolnu platna.
Bilo je prelepo poslepodne, toplo i sunčano. Nebo boje plavog
irisa presijavalo se oko raznobojnih krovova sa zabatima, kao da je
sa gradskih kanala povuklo prelivanje duginih boja. Blistava stabla
lipe, sa bujnim zelenim lišćem, pružala su prijatnu senku. Kako su
se porezi plaćali na širinu fasade, sve kuće su bile visoke i uske,
izdizale su se četiri-pet, a ponekad i šest spratova do tavana, ali su
se pružale prilično duboko prema ozidanom dvorištu i ponekad
bašti. Popločani prolazi, naslonjeni uz mnoge kuće, vodili su do tih
zadnjih dvorišta. Kuće su obično bile sazidane od crvene cigle, koju
bi vreme brzo nagrizlo, i s peščarskim ukrasima, a svaka je iznad
gornjeg prozora imala dizalicu koja je štrčala nalik na kandžu, jer sa
nezgodnim uglovima i uskim stepenicama unutra, nije postojao
drugi način da se nameštaj podigne na spratove osim konopcem
izvana.
Dok su Hendrik i Frančeska prelazili most, veliki ormar su
podizali do četvrtog sprata neke kuće. Ona nakratko zastade da
pogleda kako se ormar njiše u vazduhu, pre nego što pojuri da
ponovo sustigne oca. Kao što je i očekivala, kretali su se na neobičan
način. On nije mogao proći pored poznanika, a da ne popriča. Ako
su se pak te osobe nalazile s druge strane kanala, glasno bi im
dovikivao pozdrave, na šta su se prolaznici okretali i zurih u njih.
Ubrzo su stigli do ugla gde je stari mornar sa štakom i drvenom
nogom svirao flautu, naslonjen na zid. Kapu je spustio na zemlju i
Hendrik u nju ubaci novčić.
„Sviraj najveseliju melodiju koju znaš!”
Mornar posluša, a Hendrik se okrenu Frančeski i uhvati je za
ruku, pa je povede u živahno cupkanje uz muziku flaute. Ona ga je
pratila u prilično zamršenim koracima, kojima ju je lično naučio
prošle godine uoči Svetog Nikole. Plesali su po kaldrmi okolonaokolo. Okupila se mala gomila. Pridružilo im se još nekoliko ljudi i
u mornarevoj kapi zablistaše novčiči. Kad Hendrik povede
Frančesku dalje, svi zapljeskaše. Ona mu se razdragano nasmeši.
Niko drugi nije imao oca koji je umeo da najobičniji izlazak pretvori
u predstavu i zabavu.
Prešli su most preko još jednog kanala i ušli u Ulicu Bredstrat.
Rembrantova kuća je bila upečatljiva građevina pokrivena strmim
zabatom, gde su nekada dupli prozori tavana osvetljavali atelje
učenika, a njegov lični je bio na spratu ispod. Dok je kucao na vrata,
Hendrik je pretpostavljao da poslednji put posećuje tu kuću, jer se
Rembrant spremao da je uskoro napusti, pritisnut nesrećnim
okolnostima. Pre četiri godine, u očajnim novčanim neprilikama,
ponudio je svoju imovinu za izmirenje dugova, spasavajući se od
bankrota. Pravni postupak mu je omogućio da i dalje živi u kući, čak
i nakon što je prodata na licitaciji zajedno sa svim stvarima, ali sada
je vreme isteklo i ubrzo će morati da se preseli u manji i skromniji
dom.
Hendrik je znao da je do Rembrantove zle sreće, osim kobnih
događaja u porodici, najviše dovela njegova neumerenost i
nesposobnost da prati promene ukusa u slikarstvu. Hendrik je bio
svestan da je i sam takav, ali sopstvenu prirodu ne možeš izmeniti.
Iako mu je to što se dogodilo kolegi umetniku bilo upozorenje,
Hendrik se nije previše brinuo. Verovao je u darežljivost sudbine,
koja mu je čitavog života pomagala da se oporavi kad god su mu
novčane prilike bile naročito sumorne. Urođena vedrina ga dosad
još nikad nije napustila.
Vrata se otvoriše, ali Frančeska se zaustavi na najnižem stepeniku
na ulazu i prikova pogled za porodičnu kuću Feldhajsovih dalje niz
ulicu, gde su joj se rodile majka i tetka. One su se sećale
Rembrantove pokojne žene Saskije, jer je u vreme njene smrti majka
imala dvanaest a tetka deset godina. Ali Frančeska tog trena nije
razmišljala o tome. Videla je, iako otac ništa nije primetio, da su
tetka Janetje i firentinski gospodin upravo izašli iz kočije i ulazili
zajedno u kuću.
„Ko je ova sanjalica na stepeništu?”
Frančeska se trgnu i pogleda na vrata, gde se gospođica Stofels,
koja je Rembrantu održavala kuću i živela s njim kao njegova žena,
smešila u znak dobrodošlice, sklopivši sposobne seljačke ruke.
„To sam samo ja”, odgovori Frančeska smušeno. U nekom
drugom trenutku odgovorila bi brže na tu malu šalu, ali shvatila je
da se tetkina romansa za korak primakla braku. Janetje nikada ne bi
pozvala običnog stranca u kuću na čaj i one ukusne kolačiće koje je
pravila.
„Uđi, drago dete. Zašto još stojiš napolju kad je tvoj tata već
ušao?” Okruglog lica s lepim tamnim očima, srdačna i ljubazna,
Hendrikje Stofels majčinski ispruži ruke ka detetu. Frančeska potrča
uz stepenice pravo u njen zagrljaj.
„Kako ste danas, gospođo?” raspitivala se Frančeska, vodeći
računa o lepom ponašanju, dok su se iza nje zatvarala vrata. Majka
joj je objasnila da bi se Rembrant i Hendrikje odavno venčali, kad on
time ne bi prekršio uslov postavljen u Saskijinoj oporuci i tako
izgubio malu novčanu naknadu koja im je povremeno donosila
hranu na sto kad je drugačije ne bi bilo.
„Dobro sam, Frančeska, mada selidba odavde znači da me čeka
mnogo posla.”
Frančeska odmah primeti da je kuća još praznija nego kad ih je
prošli put posetila. Predvorje je bilo potpuno golo, iako su crno-bele
mermerne pločice bile besprekorno čiste, kao i uvek. Kroz otvorena
vrata dnevnog boravka videla je da je i odande sve odneto, a
verovatno je tako bilo i u ostalim delovima kuće. Ipak, pričali su joj
da je Rembrant u svojim najboljim danima na zidovima imao preko
stotinu slika, polovina je bila njegova, a mnoge su naslikali njegovi,
sada već čuveni učenici.
Glasovi Rembranta i njenog oca šuplje su odzvanjali iz ateljea na
spratu, jer zvuci su uvek jači kad kuća prestane da bude dom.
Hendrikje uhvati Frančesku za ruku i povede je gore.
„Pogledaj ko je došao da te vidi, Rembrante.”
U ateljeu, lišen svega osim velikog štafelaja i stola sa uobičajenim
slikarskim materijalom, Rembrant se okrenuo sa mesta gde je stajao
s njenim ocem. Odeven u staru plavu slikarsku košulju, s tkaninom
zamotanom oko glave u ravan turban, sedom kosom jednako
kovrdžavom sada u njegovim pedesetim kao i u mladosti, nasmešio
se na ljupku lepotu deteta koje mu je pružalo knjigu.
„Zahvaljujem ti, Frančeska”, reče prihvatajući je.
Ona pomisli kako mu je, uprkos razvlačenju usana u osmeh koji
mu je podigao i krajeve tankih brčića, čitavo životom izmučeno lice
bilo shrvano tugom. Možda se prisećao svih srećnih trenutaka koje
je proveo u ovoj kući, a koji se više nikada neće vratiti.
„Možete da zadržite knjigu koliko god želite”, rekla je brzo u želji
da ga razveseli. „Tata nema ništa protiv.”
„To je zaista velikodušno”, zahvalno je odgovorio dubokim
glasom. „Možda će mi trebati više vremena, pošto ću početi rad na
jednoj porudžbini.”
„Hoćete li ovde slikati?”
„Ne.” Raščistio je sto i na njega spustio knjigu. „Nova slika je
prevelika da radim u ovom ateljeu ili u novoj kući. Uvek su mi
dopuštali da velika platna postavljam u crkvi Zojder, pa ću ponovo
slikati tamo.”
Hendrikje spusti ruku na Frančeskino rame. „Pođi sad sa mnom
u kuhinju, neka muškarci nastave svoj razgovor.”
Frančeska joj se pridružila. „Je li Kornelija ovde?”, upita puna
nade. Hendrikjina i Rembrantova kći bila je samo godinu dana
mlađa od nje i uvek su uživale u susretima.
„Ne, otišla je s Titusom do druge kuće u Rozenhrahtu, u kojoj
ćemo od sada živeti. On postavlja police i priprema neke stvari. Nas
dvoje smo sad poslovni partneri, znaš.”
Titus, kome je tada bilo devetnaest, bio je četvrti i jedini preživeli
sin Rembrantove pokojne žene, pošto drugi dečak i dve devojčice
nisu živeli duže od nekoliko nedelja nakon rođenja. Frančeska ga je
volela gotovo kao brata, zato što mu je otac izradio portret još dok je
bio dečak i ta slika je visila u gostinskoj sobi njihovog doma, pa ga je
gledala svaki dan.
„Hoćete li tamo otvoriti prodavnicu?” raspitivala se radoznalo.
Hendrikje se nasmeja. „O, ne! Nas dvoje zapošljavamo
Rembranta i dajemo mu platu. Tako neće morati da preda svoje
slike Stečajnom sudu. Hajde da probaš palačinke koje pravim, a
sigurna sam i da bi tvom ocu prijala čaša mog jabukovog vina.”
Frančesku ovo podseti na par koji se takođe zajedno osvežava
jelom i pićem. Na putu svom domu ponovo je ugledala kočiju koja je
čekala ispred kuće Feldhajsovih.
DESET DANA nisu videli Janetje. A onda, kada su se Frančeska i
Aleta vratile iz škole u uobičajeno vreme, tačno u podne, otkrile su
da u kući vlada uzbuđenje. Ana ih je, široko nasmešena, sačekala s
vestima.
„Dolazio je Đovani de Leone! Iako vaš otac nije Janetjein krvni
srodnik, najstariji je muškarac u porodici, pa je Firentinac od njega
zvanično zatražio njenu ruku. Venčanje je već dogovoreno za
sledeću sedmicu.” Primetila je pitanje u dubokim zelenim očima
svoje najstarije kćeri. „Znam da se sve odigralo veoma brzo, ali on
za nekoliko dana mora da se vrati kući.”
Aleta progovori: „Gde je sad tetka Janetje?”
„Na spratu u sobi za šivenje s krojačicom. Verenik joj je poklonio
prelepu lionsku svilu, koju je kupio u Parizu, i ne sluteći da će
poslužiti za venčanicu njegove neveste.” Ana primeti da se
Frančeska nije ni pomerila ni progovorila. Spustila je dlan na
detetovo bledo lice. „Verujem da si ti saznala za tu vezu pre svih
nas. Tata mi je rekao da si pričala o tome istog dana kad su se
upoznali. Tetki neće biti ništa lakše da nas napusti nego što će biti
nama da je ispratimo. Moramo joj olakšati.”
Njih dve nisu ni primetile da je Marija, pomislivši kako bi Ana i
Frančeska tog trenutka trebalo da budu same, izvela Aletu sa
sobom. Frančeska s mukom proguta pljuvačku.
„Hoće li biti srećna s gospodinom Leoneom do kraja života?”
Ana povede svoju kćer do tapacirane klupe kraj zida. „Ljubav ne
znači samo biti srećan, Frančeska. Ona je više od toga. Ona je kad
čitavo srce dobrovoljno predaš samo jednoj osobi. To donosi
neizmernu radost i ushićenje kakvo još ne možeš da pojmiš, ali
može da donese i bol i jad i patnju rastanka, ne samo zbog uticaja sa
strane, već i samim delovanjem dvoje ljudi koji se najviše vole.
Janetje će se suočiti s dodatnim teškoćama zato što odlazi u drugu
zemlju, gde se govori drugačijim jezikom i gde će se naći među
strancima, daleko od kuće.” S ljubavlju je sklonila jogunastu loknu s
kćerkinog čela. „Ali istinska ljubav može da se održi uprkos svim
preprekama. Verujem da su Janetje i Đovani pronašli upravo takvu
ljubav, inače bih učinila sve što je u mojoj moći da sprečim to
venčanje.”
Frančeska je osetila, a da toga gotovo nije bila ni svesna, da se
veći deo ovih reči odnosio na odnos između njenih roditelja isto
onoliko koliko i na Janetjeinu budućnost. „Mogu li otići gore da je
vidim?”
Ana klimnu. „Tražila je da dođeš do nje čim stigneš kući.”
Dok je Frančeska žurila na sprat, Ana prođe kroz zasvođeni
hodnik u kojem se nalazilo stepenište. Čim je ušla u atelje, zapahnuo
ju je snažan miris smole i tutkala, koje je Hendrik mešao s okerom,
pripremajući platno. Veselo je zviždukao, jer otkako je dozvolio da
se Janetje uda za firentinskog gospodina, očekivao je najizdašniju
ponudu.
„Moju buduću suprugu jedino muči odlazak iz domovine”, rekao
je Đovani na ograničenom holandskom, „jer se brine za sestru i
sestričine zbog vaših trenutnih novčanih poteškoća. Želim da bude
srećna i radi nje sam spreman da vam omogućim novi početak i
isplatim sve vaše dugove, bez obzira odakle potiču, samo ako me
obavestite o iznosima.”
„Oduševljen sam!”, uzviknu Hendrik.
„Nemojte mi zahvaljivati. Činim to samo da umirim Janetje i pod
uslovom da ubuduće nikada više ni od nje ni od mene ne zatražite
novčanu pomoć.”
„Imate moju reč!” izjavi Hendrik.
Ana, koja se uputila prema njemu kroz atelje, bila je zahvalna na
Đovanijevoj velikodušnosti, ali nije verovala da će se Hendrik
zadugo kloniti duga, čak i ako mu se pruži prilika da počne iznova.
Zagrlila ga je i spustila glavu na njegovo rame. S teglom lepljive
smese i četkicom u ruci, obgrlio ju je, osećajući da joj skori rastanak
od sestre već sad stvara ogromnu bol.
„Volim te”, reče joj nežno, ljubeći je u slepoočnicu.
Ona klimnu glavom. Da nije znala da je to istina, nikada ne bi
mogla izdržati muke i iskušenja koja joj je brak s njim doneo. Polako
je podigla lice prema njemu i pružila mu usne na koje on smesta
spusti vreo i strastven poljubac.
Drugo poglavlje
A
NA JE ČUVALA SVA JANETJEINA PISMA, A I ONA JE NJOJ
pisala dva
puta godišnje. Uz mnogobrojne ratove koji su besneli oko
holandskih miroljubivih granica, prolaz pošte je bio neizvestan i
najbolji način je bio da se pismo poveri trgovcu ili putniku za koga
se znalo da će u Firencu. Gospodin Korver je tamo imao svoje veze i
uvek je javljao Ani kad bi čuo za nekoga ko je voljan da primi i
isporuči pismo. Brak između njene sestre i Đovanija pokazao se kao
dobar. Janetje, iako bi je ponekad savladala tuga za kućom, bila je
zadovoljna svojim novim životom, zaokupljena sinovima, od kojih je
prvi stigao devet meseci nakon venčanja a drugi godinu dana
kasnije.
Ana je uvek imala mnogo toga da ispriča sestri, uglavnom
novosti povezane sa domaćinstvom, ali i priče o prijateljima i
susedima za koje je znala da će je zanimati. Neizbežno su nailazili i
trenuci kad joj je morala preneti tužne vesti, i prolivala je suze koje
su kvasile mastilo na papiru dok je opisivala nesreću što je zadesila
Rembranta kad je umrla Hendrikje Stofels.
Nakon toga je vidno ostario, ali rad mu je i dalje išao od ruke, i
nedavno je dobio porudžbinu da naslika jednog zajedničkog
poznanika i njegovu verenicu nakon venčanja. To ne bi bili svadbeni
portreti, što je bilo uobičajeno i kako se očekivalo. Umesto toga,
nameravao je da ih naslika jedno pored drugog.
Kad ga je Ana jednog dana posetila, donoseći mu kolače i korpu
šljiva ubranih sa drveta u dvorištu, upitala ga je hoće li ići na
njihovo venčanje.
„Ne, neću biti tamo”, odgovorio je, zagrizavši sočnu šljivu. „Ne
odlazim više na društvena okupljanja. Rad je moj život. Moja hrana i
moj san, moji izlasci i dolasci. Sad sam samo starac, znaš.”
Sedela je pored njega na klupi kraj otvorenog prozora gostinske
sobe, gde ih je grejalo sunce, i negodujući je uzviknula, jer ga je
smatrala večnim: „Ne, Rembrante, ne! Tebe niko nikada neće
smatrati starcem!”
On se suvo osmehnu: „Ljubazno od tebe, ali ovih dana se često
osećam kao da mi je barem sto godina!”
„Mogao bi na venčanje s nama. Mi ćemo svi ići.”
„Ne, Ana. Vrlo si pažljiva, donela si mi ove kolače i voće. Ali ne
želim da vidim mladence na dan venčanja. Oboje će biti nervozni i
napeti. Želim da stvorim prvi utisak kad budu srećni i kad okuse
radost nežnosti i slatku strast ljubavi.” Pogledao je prema vratima,
skupljajući oči kao da ih zamišlja kako mu ulaze u kuću. „Zašto da
budu odvojeni na posebnim platnima kad su na početku
zajedničkog života? Previše je ljubavnih rastanaka na ovom svetu.
Ne želim da imam s tim nikakve veze, čak ni na slici.”
Znala je da misli na Saskiju i Hendrikje. Dve žene potpuno
različitih naravi i porekla, ali obe su ga volele i on je voleo njih.
Saskija je umrla u tridesetoj, a Hendrikje je poživela samo osam
godina duže. Zadrhtala je kao da je preko nje pala senka. Primetio
je.
„Osećaš li promaju? Je li ti hladno?” Krenuo je da zatvori prozor,
ali ona ga zadrža.
„Ne! Ostavi ga, molim te. Mora da mi je neko stao na grob.”
Smesta je zažalila što je upotrebila staru izreku u kući koju je smrt
nedavno ponovo posetila. Primetio je njenu nelagodu i spustio svoju
ruku na njenu, ljubazno je umirujući.
„Ko god da je, moraće još dugo da čeka tu priliku!” Glas mu je
bio namerno veseo i uspeo je da joj izmami osmejak, koji joj se ipak
nije odrazio u očima. Pokušao je da promeni temu. „Kako ti kćeri
napreduju u slikarstvu? Je li im otac zadovoljan?”
Pre nego što je odgovorila, pogledala je kroz prozor gde su se
Aleta i Sibila igrale s Kornelijom. Frančeska nije bila s njima. Ona je
na svoj dvanaesti rođendan u januaru napustila školu, jer se u tim
godinama od devojčica očekivalo da se kod kuće više obučavaju
kućnim poslovima, kako bi se pripremile za brak. Danas joj je bilo
povereno planiranje i priprema ručka i večere za porodicu, što je
već nekoliko puta do sada uspešno obavila. Ana ponovo pogleda
Rembranta s neskrivenim majčinskim ponosom u glasu.
„Hendrik ne prestaje da se divi Frančeskinim umetničkim
sposobnostima u tom dobu. Aleta je takođe daleko iznad proseka.”
Slabašno se osmehnula, dok joj se boja glasa menjala. „Dok Sibila
voli ponekad da glumi slikarku, ali bojim se da je to sve. Nažalost,
Hendrik ne voli da prizna poraz ma čega da se lati i nastavlja da je
podučava sa starijim devojčicama, nadajući se da će iz nje uspeti da
izvuče makar neki slabiji dar za umetnost. Bolje bi bilo da to ne
čini.” Prisetila se burnih svađa koje su zbog toga nastajale. Obično je
lako podnosila takvu graju, ali otkako je ponovo zatrudnela,
neprestano je bila na ivici živaca. Možda će, kada je prođu žestoki
napadi jutarnje mučnine, povratiti snagu koju je gubila na samom
početku svakog dana.
„Pretpostavljam da je Hendrik dve starije devojčice uzeo pod
svoje?”
Zbunila se. „Kako to misliš?”
„Dakle, ako procenjuje da su tako dobre kao što kaže, krajnje je
vreme da ih prihvati kao svoje učenice i pripremi ih za dobijanje
majstorskog zvanja od amsterdamskog esnafa. Niko ne dobija takvu
počast, a da nije odslužio obaveznih šest godina kod nekog
majstora. Prirodno, možda nijedna ne dostigne takav nivo, ali
trebalo bi da obe dobiju priliku.”
Obuzelaju je sumnja. „Nisam sigurna da će Hendrik učiniti to što
predlažeš. Njemu je dovoljno da devojke podučava onda kada mu to
odgovara, ali mrzi da se obaveže nečim što nije sam izabrao. Kad bi
Frančesku i Aletu zvanično proglasio za svoje učenice, možda bi ga
pritiskala obaveza redovnog podučavanja i to bi moglo biti opasno.
Kao što znaš, iz istog razloga je ranije već izgubio nekoliko učenika.
Volela bih da je bio uspešniji učitelj. Mora da ti je bilo veliko
uživanje i zadovoljstvo da vidiš svoje učenike kako i sami postaju
sjajni slikari.”
„To je istina, Ana.”
Prisetila se Hendrikovog žestokog napada ljubomore kad je
izbacio jednog nesrećnog mladića, koji je bio dovoljno sluđen da se
zaljubi u nju, a nevolja je nastala kad je trebalo vratiti troškove
školarine, s obzirom da je Hendrik u to vreme imao novčanih
poteškoća. Četiri ili pet drugih učenika ga je napustilo slobodnom
voljom u različitim vremenskim razmacima, žaleći se roditeljima
kako Hendrika ni najmanje nije zanimalo napreduju li ili ne, što je
bila opravdana pritužba koja je dopuštala prekid školovanja.
Zahvaljujući tome, pročuo se kao loš učitelj i zauvek je ostao bez
školarina koje su drugim slikarima donosile dodatne prihode.
„Bez obzira”, nastavi Rembrant, „savetujem ti da ne dozvoliš da
mladost tvojih starijih devojčica prođe bez potvrde o njihovoj
obuci.”
Uvidela je mudrost njegovih saveta, ali kada bi izašla pred
Hendrika sa tako otvorenim zahtevom za njih dve, to bi dovelo do
okolnosti koje je već spomenula.
Tada ih prekinu pomaljanje Aletinog i Sibilinog lica na prozoru,
pri čemu obe devojčice zatražiše da Kornelija pođe s njima na ručak,
kako bi kasnije mogle nastaviti s igranjem.
„Da, naravno!” odgovorila je spremno.
Kćeri su oduševljeno vrisnule i razmaknule se da puste Korneliju
na prozor. Njeno vedro lice, veoma nalik na majčino, ozareno je
gledalo Anu. „Hvala vam, gospođo Fiser.” Zatim se obratila ocu:
„Smem li, oče?”
„Da. Idi i uživaj.”
„Vratićemo je kući oko šest”, obećala je Ana, ustajući. Ulice su
danju bile sasvim bezbedne, ali u sumrak je Amsterdam bio jednako
opasan kao i druge prestonice. Gradska straža je, doduše, noću
obilazila ulice, ali nisu mogli biti svuda u isto vreme.
I Rembrant je ustao s klupe. „Nema potrebe. Titus će otprilike u
to vreme biti u vašem kraju, pa će je povesti sa sobom.”
Na putu kući, dok su devojčice čavrljale pored nje, Ana je
razmišljala o savetu koji joj je dao Rembrant. Tog poslepodneva
pljusak je naterao devojčice da uđu i to joj je pružilo neočekivanu
priliku da nešto preduzme. Okupila je decu oko kuhinjskog stola,
dovela je Frančesku da im se pridruži, i pokazala im je neke igre sa
rečima na papiru. Kad se Hendrik, koji je bio odsutan, vratio kući,
Ana je poslala Sibilu da ga dovede, kako bi napisao svoje ime svakoj
devojčici na čist list papira, koji im je upravo podelila. Hendrik je
poslušao, ali nije sačekao da Ana pokupi sva četiri lista i osmisli igru
pogađanja.
Titus je stigao u šest sati. Dočekala ga je Ana, jer kuhinju je
ponovo prepustila Frančeski, a ostale tri devojčice su se popele na
sprat. „Nadam se da ste dobro, gospođo Fiser”, rekao je veselo.
„Jesam, zaista”, odgovorila je.
„Isporučio sam jedan od očevih bakroreza kupcu”, objasnio je,
spuštajući na stolicu kožne korice u kojima se nalazio Rembrantov
rad. Titus se nije odlikovao izuzetnim umetničkim darom, ali je, za
razliku od oca, bio veoma sposoban i praktičan. Oni koji su se sećali
Rembranta iz mlađih dana, uvek su govorili kako sin liči na njega u
tim godinama, kao dva zrna graška u istom loncu, jer obojica su bili
prosečne visine i široke građe sa okruglastim, nasmešenim licem i
ćubom smeđih kovrdža. „Je li moja sestra spremna za polazak?”
Kao i sva deca kad ih prekinu u igri, Kornelija nije bila spremna.
Ana je dopustila devojčici da uživa u igri još pola sata, dok je ona
razgovarala s Titusom u gostinskoj sobi. Prema njemu je gajila
majčinsku naklonost, jer ga je gledala kako raste, i bilo joj je drago
što je odnedavno počeo da se udvara lepoj devojci, Magdaleni van
Lon, čije roditelje je dobro poznavala. Dok su razgovarali, slučajno
je na zidu ugledao sliku na kojoj je bio još dečak.
„Vidim da sam i dalje na počasnom mestu”, našalio se.
„Još malo!” odgovorila mu je uz smeh. „Frančeska je nedavno
tražila da okačimo tvoj portret na klin u ateljeu, kako bi mogla da
gleda prijateljsko lice dok sedi na podijumu i zuri u tom pravcu.
Jednom davno je tražila to isto, ali Hendrik joj je umesto tvog
portreta okačio pejzaž.”
„Polaskan sam što želi da gleda u mene! Pozira li često majstoru
Fiseru?”
„Sada ne. Prezauzeta je sopstvenim radom.”
Ponovo je pogledao sliku. „Sećam se da sam razmišljao o nekim
matematičkim problemima koje sam u školi dobio za domaći kada je
otac prvi put uzeo četkice za tu sliku. Kao što znate, za svako
njegovo delo mu treba veoma mnogo vremena i, na kraju, kada sam
probleme rešio, sedeo sam tamo i sanjario. Ali pretpostavljam da je
otac to i želeo da postigne.”
I Ana pogleda sliku. Impasto[2] je uglavnom još bio vlažan kad je
stigla u Hendrikove ruke. Desilo se da je jednog dana sreo
Rembranta na ulici kada je slikaru očajnički bio potreban novac. Svi
snabdevači slikarskim materijalom u Amsterdamu su već odbili da
ga dalje snabdevaju na veresiju. Ponudio je Hendriku Titusovu sliku
po bilo kojoj ceni. Hendrik je kod sebe imao novčanik sa svotom
koju je primio od amsterdamskog trgovca umetničkim delima,
Vilema de Hartoha, za dve sopstvene slike. Smesta je izvukao
novčanik iz džepa i spustio ga Rembrantu u ruke. Ana je kasnije
zavolela tu sliku, ali isprva ju je dugo podsećala na to kako se
onesvestila kad je otkrila da joj se muž vratio kući bez prebijene
pare u trenutku kad im je svaki novčić iz tog novčanika bio preko
potreban. U teškim sedmicama koje su usledile, Janetje im je
donosila hranu na sto, sve dok Hendrik nije prodao pet-šest
bakroreza, čime im se sreća ponovo osmehnula.
Titus se priseti koliko je sati i skoči sa stolice. „Zaista moram
odvesti Korneliju. U vašoj kući boravi gotovo isto koliko i u svojoj.”
„Sestra ti je ovde uvek dobrodošla.”
Kad su on i Kornelija otišli, Sibila je došla da zatraži papire od
igre s rečima. Ana joj je dala sve osim onih na kojima je bio
Hendrikov potpis, a koje su potpisale i devojčice. Kada je ponovo
ostala sama, Ana je bacila Kornelijin papir pre nego što je ušla u
sobu na spratu. Nakon što je okrenula ključ u bravi, u ormaru je
potražila izvesni dokument za kojeg je znala da je tu sklonjen. Čim
ga je našla, odnela ga je do pisaćeg stola na kome su se nalazili pero
i mastilo, i sela je da prekopira tekst Hendrikovog nekadašnjeg
ugovora s pokojnim Fransom Halsom iz Harlema na list papira s
njegovim i Frančeskinim potpisom, pazeći da bude na pravom
mestu. Zatim je to isto uradila i sa Aletinim i Sibilinim. Bilo je malo
verovatno da će od Sibile ikada postati slikarka, ali ne bi bilo u redu
da je izostavi.
Kad je sve bilo gotovo, mastilo osušeno i dokument vraćen u
fioku, Ana je smotala tri improvizovana ugovora, uvezala ih trakom,
odnela u svoju spavaću sobu i sklonila u istočnjačku lakovanu kutiju,
u kojoj je čuvala Janetjeina pisma i ostale stvari koje su joj bile važne.
Prvi put u životu je obmanula Hendrika, ali jednog dana će mu
objasniti da je to bilo za njegovo dobro, kao i za dobro njihovih
kćeri. Popravila je čipku na manžetama i prešla rukama preko
suknje kao da se možda neki dokaz o onome što je učinila zakačio
za nju. Onda je, potpuno staložena, sišla u prizemlje.
Približilo se vreme večernjih molitvi i porodica se okupila
zajedno sa Gritom u gostinskoj sobi. Ana je klekla na svoje mesto
pored Hendrika i pogledala po malom krugu da se uveri jesu li deca
sklopila ruke i jesu li spremna. Jedino je Marija sedela, jer više nije
bila u stanju da kleči. Tada Ana sagnu glavu. Bila je velika vernica.
Osećala se posebno blagoslovenom što je videla Hristovo lice na
Rembrantovoj slici. Holandska reformistička crkva je retko
naručivala umetnička dela i radije se opredeljivala za gole zidove, a
ona je smatrala velikom štetom što će od hiljade ljudi samo nekoliko
imati prilike da vidi tu sliku. Rembrant, i sam pobožan čovek,
naslikao je Gospodovo žarko saosećanje i ljubav onoliko verno
koliko je to jednom ljudskom biću bilo moguće. Znala je da se preko
te slike približila Gospodu.
MARIJA JE BILA veoma zabrinuta za Anino zdravlje, pošto je
primetila da ova trudnoća uzima svoj danak. Na sreću, Frančeska se
veoma trudila da olakša majci u brojnim kućnim poslovima, iako
Ana nije volela da dodatne obaveze oduzimaju devojčici vreme koje
bi mogla provesti u ateljeu. Ali kako su meseci prolazili, Marija je sa
zahvalnošću primećivala da Anini obrazi ponovo dobijaju boju, dok
joj korak postaje živahniji i snaga se vraća. Bilo je jasno da joj se
stanje popravilo i da će spremno dočekati porođaj, početkom aprila.
Upravo je ušla u sedmi mesec kada se vratila iz posete susedima.
Marija, koja je pokazivala Sibili novi bod u vezu, rekla joj je da se
Aleta igra u kući Korverovih. Ana ih ostavi i ode do ateljea. Hendrik
i Frančeska su stajali svako za svojim štafelajem, slikajući pejzaž na
osnovu skica koje su napravili. On je boje sačuvao u sećanju, dok je
ona, manje iskusna, napravila beleške na crtežima da joj pomognu.
Nijedno nije primetilo Anu i ona tiho ponovo izađe. Pomislila je, kao
i mnogo puta ranije, kako je šteta što slikanje na otvorenom, na
nekoj lokaciji, nije bilo moguće. Sama težina masivnog štafelaja i
pozamašnog platna sprečavala je ikakvo pomeranje, da se i ne
spominje prenos svih ostalih potrebnih stvari. Nije čudo što slikari
radije izlaze rasterećeni, samo sa blokovima za crtanje, a zatim
kasnije slikaju ono što su videli.
U kući Korverovih, Aleta se umorila od čekanja da neko dođe po
nju i povede je kući. Gospodin Korver je bio s kupcem a njegova
žena je nadgledala pripremu porodične gozbe, planirane za tu
večer. Jakob, koji bi je odveo, još nije stigao kući. Radio je kao šegrt
kod drugog trgovca dijamantima i zbog strogih odredbi ugovora,
koje su ga sprečavale da često posećuje roditelje, oni bi napravili
slavlje kad god bi došao. Izdaleka su dolazili i njegovi baba i deda,
kao i čitava gomila drugih rođaka. Ester i blizanci su otišli na sprat
da se presvuku, pa u blizini nije bilo nikoga ko bi na nju obratio
pažnju. Čak su i starog slugu, koji ju je obično pratio kući nakon
zalaska sunca, poslali da nešto obavi.
Ona nestrpljivo ode do prozora i pogleda napolje. Smračilo se, ali
još nije bio potpuni mrak. Ako celim putem bude trčala, mogla bi
stići kući za manje od pet minuta. Ogrtač je već obukla i nije se
trudila da ga veže ili da navuče kapuljaču, već se odmah sjurila
stepenicama i izašla na prednja vrata. Čim se našla na ulici, shvatila
je da je ipak mračnije nego što je očekivala. Samo jedna zidna
svetiljka je bila upaljena u čitavoj naizgled pustoj ulici, ali sad je bilo
kasno da se vraća. Mogla je dovoljno dobro da vidi i samo joj je to
bilo važno.
Brzo je potrčala, nesvesna kako nežno i vazdušasto izgleda, s
bledožutom suknjom koja se lagano talasala i gustom, mekom,
svetlom, gotovo srebrnastom kosom, koja joj je plesala oko glave kao
blistavi oblak u pomrčini. Otrcano odeven muškarac, neobrijan i
pripit, posmatrao ju je iz lučnog prolaza između kuća s druge strane
kanala, osećajući uzbuđenje u slabinama. Iskapivši bocu koju je
držao, tiho ju je spustio, umesto da je baci u kanal, kao što bi inače
učinio. Napeto je iščekivao da vidi hoće li preći most. Ako ne bude,
potrčaće brzo za njom. Koliko je mogao da vidi, nikoga nije bilo u
blizini i želeo je da okuša sreću. Ipak dolazi na ovu stranu! Ispružio
je ruku i isprobao vrata na prolazu da proveri je li ih vlasnik kuće
zaključao preko noći. Nacerio se kad se ona uz blagu škripu otvoriše
u mrak. Povukao se u senku, pa više nije mogao da je vidi, ali znao
je da mu se primiče po lakim koracima koji su se čuli sve bliže i
bliže. Čim je stigla do njega, bacio se na nju.
U jednom stravičnom trenu Aleti se učini kao da je čudovište iz
bajke skočilo na nju iz zemljine utrobe da je ščepa. Ipak, u isto
vreme je znala da je to čovek. Usta joj je preklopio žuljevitom rukom
da joj priguši vriske, a drugom joj je zgrabio čitav busen kose pri
korenu kao da želi da ga iščupa. Obuzeo ju je neopisiv strah kad ju
je napola ugurao u prolaz i tresnuo o zid, da bi je pritisnuo svojim
telom. Ionako zadihana zbog brzine kojom je trčala, osećala je da će
se ugušiti od odvratnog zadaha, ustajalog znoja i prljave odeće, koji
joj se uvlačio u nozdrve kao smrad kuge. Njegova brada joj je žuljala
čelo a oči joj se ispuniše užasom kad je osetila kako joj balavi iznad
glave. Pomislila je, izludela od straha i u neverici, kako pokušava da
joj pojede kosu a preko sukanja je osetila i neki čudan deo njegovog
tela. Bespomoćno se branila rukama i šutirala ga nogama, dok je on
promuklo mumlao. Iako su mu reči bile prigušene, razumela ih je.
Govorio je dijalektom druge pokrajine.
„Tvoje pletenice! Zbog te lepe boje ćeš dobiti ono što zaslužuješ!”
Njegova pljuvačka je počela da joj se sliva niz lice. Gore - oh! još
gore - čula je kako izvlači kožni kaiš iz pantalona a zatim je njegova
grozna đavolska ruka posegnula za njenim suknjama. Zakolutala je
očima i obeznanila se od zaprepašćenja, a čitavo telo joj se ukočilo,
braneći se od napastovanja.
Iznenada, bez upozorenja, prolazom gromoglasno odjeknu glas
razjarenog vlasnika kuće iz zadnjeg dvorišta: „Šta se, do đavola,
tamo dole dešava?”
Napadač opsova i ispusti je. Pala je na kamene ploče, a on se
dade u beg. Nije se nadala da će joj pomoć stići od neprijateljski
raspoloženog čoveka koji se iznenada pojavio. Podigla se i izletela iz
prolaza na ulicu kao golub pismonoša kad ga puste iz korpe, vođena
više nagonom nego razumom i vidom, nastojeći da pređe tih
nekoliko metara koji su je delili od sigurnosti.
Grit, zaokupljena poslom u kuhinji, začuđeno se okrenu kad se
stražnja vrata uz tresak otvoriše i Aleta, prebledelog lica i
razrogačenih podivljalih očiju, utrča ne gledajući ni levo ni desno.
„Aleta! Sačekaj! Šta se dogodilo?” Grit pojuri za njom, ali ona je
već pretrčala stepenište i nestala u svojoj sobi. Samo je odzvanjao
zvuk vrata koja se zalupiše. Grit se okrenu i otrča do gostinske sobe,
gde su Ana i Marija sedele, prišivajući čipku na odeću za bebu a
Frančeska i Sibila se igrale. Sve pogledaše u Grit kad je ušla.
„Šta se desilo?”, upita je Ana uznemireno, spuštajući pribor za
šivenje.
„Ne znam, gospojo. Aleta je došla u užasnom stanju. Protutnjala
je kroz kuhinju i popela se u sobu!”
„Je li neko bio s njom?” Ana je već ustala sa stolice.
„Ne, gospojo. Nije imala ogrtač i kosa joj je bila sva raščupana.”
Ana požuri ka vratima i dobaci kćerima: „Ostanite ovde s
Marijom.” Zatim je naredila Grit: „Smesta dovedi gospodara iz
ateljea!”
„Ali on nije tamo, gospojo! Izašao je!”
Ana se trčeći uputi ka stepeništu. Čula je Mariju kako joj dovikuje
da bi Aletu trebalo izgrditi što je prekršila zlatno pravilo da nikada
ne izlazi sama kad padne mrak Ali sada nije bio trenutak za
uzajamno optuživanje. Jedino je bilo važno da otkrije šta se dogodilo
i nadala se da će stvari dovesti u red.
Zaokupljena brigom za kćer, Ana je potpuno zaboravila na svoje
stanje. Otkako je zatrudnela nikada se nije tako brzo penjala uskim
stepeništem. Kad je zaokrenula za stub na vrhu donjeg dela
stepeništa, nesmotreno je stala na porub podsuknje koju nije podigla
dovoljno visoko iznad stopala. Bilo je to jako, ručno tkano platno
koje se nije dalo pokidati i ona izgubi ravnotežu. Postala je žrtva
sopstvene žurbe. Tresnuvši svom snagom o ogradu, osetila je kako
joj se priručje zariva u bok poput snažnog udarca bičem. Prvo što joj
je proletelo kroz glavu bila je zahvalnost što nije udarila stomak i
spustila je ruku na svoje nerođeno dete, ali već za nekoliko
trenutaka nije se mogla pomeriti i borila se za vazduh. Grit dotrča iz
prizemlja u hodnik i doviknu joj: „Jeste li dobro, gospojo?”
Ana se umirila i ispravila leđa, zadovoljna što služavka ne može
da je vidi, jer bi inače pored ove nevolje s Aletom, o čemu god da se
radi, još i Marija digla galamu. „Da, Grit. Umiri Mariju. Slučajno
sam se spotakla o porub suknje.”
To se toliko često dešavalo da se Grit nije popela na stepenice da
dalje ispituje. Ana duboko udahnu i pokuša da odagna bol. Imaće
vremena kasnije da razmišlja o nekoliko nagnječenih rebara.
Poslednje stepenike prešla je sporije nego što je želela i preko
odmorišta stigla je do Aletinih vrata. Bila su zaključana iznutra.
„Aleta! Mama je! Otvori i pusti me da uđem.” Odgovora nije bilo
i ona pokuša ponovo. „Molim te, poslušaj me. Znam da se nešto
dogodilo i želim da ti pomognem.”
I dalje je vladala tišina. Ana se uplaši još više. Aleta joj je bila
naročito privržena. Ovo se nikada pre nije dogodilo. Kad god je
imala nekih poteškoća, Aleta je trčala pravo k njoj. Dete se sigurno
zbog nečega stidi kad se krije. Žustro je prodrmala kvaku na
vratima i zalupala dlanom po drvenoj ploči, dozivajući je što je
smirenije mogla, ali odgovor i dalje nije stizao. Onda je spustila
pogled i ugledala kako ispod vrata curi voda. Skupila je snagu i
probala drugačije.
„Aleta! Moraš me pustiti unutra! Ako ova vrata budemo morali
na silu da otvaramo, okupiće se čitava porodica. Sigurna sam da bi
radije razgovarala sa mnom nasamo.”
Iznemoglo se naslonila na vrata i priljubila na njih čelo. Bol, koji
ju je i dalje probadao sa strane, nije bio ništa u poređenju sa
zebnjom u vezi s onim što je možda učinila svom nerođenom detetu
i očajem zbog malene devojčice koja je previše potresena da bi
potražila majčinu utehu. Naglo je podigla glavu kad je začula
okretanje ključa, ali vrata se ne otvoriše.
Okrenula je kvaku i lagano odgurnula vrata, suzbijajući želju da
utrči i zagrli kćer. U sobi je vladao mrak i ona koraknu unazad da
uzme sveću sa stočića. Osvetlila je put do spavaće sobe.
Tada se ukopala, zureći u neverici. Aleta je sedela naga nasred
sobe i sakrivala lice, spustivši čelo na privučena kolena, koja je
obuhvatila rukama. Izgledala je kao ostriženo jagnje. Makaze iz
šivaće korpe otkrivale su kako je šteta učinjena, jer su se svuda oko
nje na podu nalazili meki pramenovi i vlasi njene svetle kose. Da
prizor bude još žalosniji, glavu je polila vodom iz vrča na kredencu.
Gotovo istog trena kad je ugledala taj prizor, Ana je spustila
sveću, zatvorila i zaključala vrata. Zatim je dograbila peškire,
smotane pored porcelanskog umivaonika. Nespretno se spustila na
jedno koleno ispred deteta, dok joj je u boku i dalje sevalo, i omotala
joj je peškire oko drhtavih ramena. Nežno je podigla kćerkino lice i
suočila se sa izmučenim pogledom. Morala je da priguši krik kad je
ugledala modrice po njenim ustima i vilici. Usne su joj bile otekle i
krvarile su od pritiska zuba.
„Ustani, bebice moja”, reče Ana, nežno joj tepajući kao nekad
kad je bila dete. „Mama ne može da te podigne, a prehladićeš se ako
se brzo ne osušiš.”
Aleta se isprva ne pomače. Ana je ponovo pozva, pružajući ruke,
i skoro po drugi put izgubi ravnotežu kada joj se kći baci u zagrljaj,
dok su joj suze navirale u potocima. Čim je ugrabila pogodan
trenutak, Ana izađe da bi iz prizemlja zatražila neke potrepštine.
Zatim izbrisa sirotu ošišanu glavicu iz koje je napadač iščupao
nekoliko pramenova, ostavljajući ogoljena mesta.
Brzo su doneli sve što je Ana zatražila, pošto je Grit dobila
dozvolu da pozove i Frančesku u pomoć. Ana je otvorila vrata
spavaće sobe tek toliko da preuzme sve što je potrebno, a zatim ih je
ponovo zatvorila. Dobila je veliki bokal vruće vode, kutiju s
lekovima i zavojima, zagrejanu ciglu umotanu u flanelsku krpu i
šolju toplog mleka. Jedini put kad je otvorila vrata malo duže nego
što je to bilo neophodno, bilo je da objasni Frančeski šta se dogodilo.
„Kao što sam se i plašila, Aleta je srela nekoga na putu kući ko je
prema njoj grubo postupio, ali biće joj dobro.”
„Svi smo tako zabrinuti.” Frančeskin izobličeni izraz potvrdivao
je istinitost njenih reči. „Marija plače i preklinje te da ipak ne
prekorevaš Aletu.”
„Nisam ni nameravala. Aletu je neko surovo napao i još ne želi
da govori o onome što se desilo. Ali mogu ti reći da je nebeskom
milošću izbegla najgoru fizičku povredu koja može biti naneta
mladoj, nevinoj devojci. Prenesi to Mariji. I reci Sibili da ću večeras
spavati ovde na njenom mestu. Ona neka spava s tobom. Je li tata
stigao?”
„Nije.”
Ana zatvori vrata i vrati se da neguje Aletu. Pola sata kasnije,
Aleta je i dalje ćutala, ležeći u krevetu i zureći u baldahin. Ana je
sedela pored nje, jer je devojčica samo želela umirujuću prisutnost
svoje majke. Uplašeno se trgla kad se na vratima spavaće sobe
ponovo začulo kucanje i ispravila se u krevetu, progovorivši prvi
put.
„Nemoj da me ostavljaš, mama!”, uspaničeno je preklinjala.
„Neću”, uveravala ju je Ana, ljubeći joj čelo.
Frančeska je stajala na odmorištu, sa sestrinim plavim ogrtačem u
rukama. „Gospodin Blankert je doneo ovaj ogrtač. Našao ga je u
svom prolazu. Nije znao da je Aletin dok ga jedan sused nije
prepoznao. Veoma je zabrinut, zato što misli da je video neko
komešanje. Rekla sam mu da nije povređena.”
„Ume li da opiše napadača?” I ona i Frančeska su šaputale da
njihove reči ne bi doprle do Aletinih ušiju.
„Istrčao je na ulicu taman na vreme da vidi nitkova kako beži i
ugledao mu je delić lica na svetlu koje je dopiralo s prozora. Želi o
tome da razgovara s tatom.”
„Onda mu reci da sam pronađe tvog oca. Dovoljno često pije s
Hendrikom da zna gde bi on mogao biti.” Odgurnula je ogrtač koji
joj je Frančeska pružala. „Ne! Treba ga spaliti. I ne samo njega.”
Kliznula je nazad u sobu gde je sve što je Aleta na sebi nosila bilo
smotano u zavežljaj, uključujući i dokolenice u cipele, i predala ga je
Frančeski. „Daj ovo Grit i reci joj da sve spali. Ne želim da nas išta
podseća na ovo užasno veče.”
Kad je Aleta konačno zaspala, bila je već ponoć. Ana je budna
ležala u krevetu pokraj nje, pošto je konačno saznala kako se napad
dogodio. Obrisala je još mnogo suza, izgovorila mnoštvo utešnih
reči, i očajnički se nadala da će ubrzo, zahvaljujući svojoj mladosti,
Aleta zakopati ovo iskustvo duboko u svom sećanju. Otežavajuća
okolnost je bila njena povučena i skromna priroda, koja je tako
bezočno napastovana, ali Ana je znala da je olakšavajuća okolnost to
što je Aleta od nje nasledila odlučnost da se nikada ne slomi pod
nedaćama, koja će joj, pomešana s tvrdoglavošću koju je nasledila od
Hendrika, biti od velike koristi.
Ana zabrinuto pređe rukom preko povređenog boka. Na njeno
iznenađenje, iako je strepela da je polomila rebro, gotovo da nije
imala ni modricu kada se skinula i pogledala u ogledalu. Beba u
njenoj utrobi je bila živahna kao i pre, skoro kao da joj stavlja do
znanja da za njega ne mora da brine, kada već ima toliko drugih
briga. Od samog početka je bila sigurna da ovog puta nosi sina.
Probudila se iz dremeža u ranu zoru i čula komešanje u
prizemlju. Stigao je Hendrik! S mukom je sela na krevet i posegnula
za odećom. Proverila je da li Aleta mirno spava, a zatim sišla što je
brže mogla, oslanjajući se na ogradu i visoko držeći porube. Nije se
ljutila što ga tako dugo nije bilo kada joj je bio potreban. Nije ga
mogla promeniti. Ali sada je žudela za njegovim toplim zagrljajem i
nežnim rečima nakon svih muka i pretrpljenog fizičkog bola, koji ju
je i dalje pritiskao. Mogli bi porazgovarati o tome kako da zajednički
voljenom detetu olakšaju ovaj košmar.
Čim ga je ugledala u hodniku, shvatila je da neće biti tako.
Hendrik, ošamućen od pijanstva, ali otrežnjen od vesti koju je
primio, stajao je s ludačkim sjajem u očima, dok mu je izobličeni
izraz lica odavao mešavinu besa i nemoći.
„Kako je ona?”, viknuo je, ne hajući hoće li nekoga probuditi.
Stavila je prst na usne i načinila poslednjih nekoliko koraka.
„Spava. Moramo biti zahvalni što nije silovana.”
„Kopile je spustilo ruke na nju! To je dovoljno da završi na
konopcu! Blankert i ja i grupica drugih tražili smo ga po ulicama i
prolazima! Tražili smo pomoć od Noćne straže i prečešljali smo
dokove.” Glas mu se slomio i on odmahnu glavom kao da želi da
pročisti grlo. „Blagi bože! Ne mogu podneti pomisao šta joj se moglo
dogoditi da Blankert nije na vreme viknuo.” Tada je, mučen
kajanjem, prislonio stisnutu pesnicu na čelo. „Trebalo je da budem
kod kuće i odem po nju! Tako smo se i dogovorili, ali ja sam tražio
da se to promeni. Nisam želeo da propustim partiju karata!”
Prišla mu je. Krupnim rukama ju je privukao na svoje snažno
telo, ali glava mu je pala na njeno rame. Ponovo je ona bila ta koja je
pružala utehu.
UJUTRU se Aleta probudila u šest sati, kao i svi ostali u
domaćinstvu. Nije joj ni na pamet palo da bi zbog onoga što joj se
dogodilo mogla zatražiti neke povlastice, iako joj je misli obuzeo
najcrnji užas svega što je prošla čim se probudila. Dva puta se u
toku noći budila vrišteći, ali majka je bila pored nje i pomogla joj je
da savlada strah. U sobi ništa nije ukazivalo na to kako se oprala,
osim vlažne krpe na patosu od koje je odvraćala pogled. Želela je da
podigne čist, prazan zid u svom umu koji bi isključio sve što joj se
desilo. To je bilo sasvim izvodljivo, jer ionako se nije sećala dolaska
kući. Između vriska u prolazu i mlaza hladne vode preko glave nije
bilo ničega.
Nije bila sigurna treba li da dočeka zoru bez rešenja za svoj novi
izgled, ali majka joj je već donela kapicu. Mnoge žene i mlade
devojke su nosile kape. Bio je to stari običaj koji nikada nije izgubio
na snazi, iako je francuski način začešljavanja kose u punđu na
potiljku, pri čemu je ostavljano samo nekoliko kovrdža koje bi
plesale oko ušiju, naveo sve žene koje prate modu da odbace kapu.
Ana je uvek veoma ljupko sređivala kosu i nije uviđala potrebu da
njene kćeri nose kape.
Ovu, koju je donela Aleti, pronašla je u sanduku s priborom u
Hendrikovoj ostavi, gde je držao raznovrstan izbor odeće, predmeta
i stvarčica za slikanje, baš kao što su putujući glumci imali korpe
pune rekvizita. Aleta namesti kapu. Bila je prekrivena blistavim
perlicama, oblikovana tako da otkrije mali polukrug kose iznad čela
a zatim se spuštala preko ušiju, dok je pozadi uredno prianjala uz
glavu. Mokar češalj je zagladio parče ošišane kose koja je virila i više
ništa u njenom izgledu nije delovalo ružno.
„Eto!”, uzviknu Ana zadivljeno, dok se Aleta posmatrala u
ogledalu. „Lepo ti pristaje. Kasnije možeš uzeti sve koje ti se
dopadnu iz sanduka. Ima još nekoliko sličnih. Kosa će ti brzo
ponovo narasti a u međuvremenu se niko neće čuditi što nosiš lepu
kapu.”
Dok je silazila na doručak pod majčinim budnim okom, Aleta
pomisli kako nije ni važno koliko dugo će kosi trebati da izraste, jer
ona se ionako više nikada u javnosti neće pojaviti otkrivene glave.
Za stolom su se svi razborito suzdržali od primedbi, jer ih je Ana
pripremila, i vrlo brzo su na Aletu s kapom navikli i porodica i
ostali. Nekoliko narednih noći Ana je spavala u Aletinoj sobi. A
onda je jedne večeri Aleta zatražila da se Sibila, koja je s njom delila
krevet još otkako je prerasla kolevku, vrati. Iako joj je prijalo majčino
umirujuće društvo, svako odstupanje od uobičajene svakodnevice
podsećalo ju je na uzrok koji je do toga doveo. Ana je shvatila.
„Da, naravno, Sibila može da se vrati u tvoju sobu.”
Sibila je bila oduševljena. Kao najmlađa, morala je na spavanje
pola sata pre svih. Pošto nikada nije mogla rano da zaspi, Aletu nije
morala dugo da čeka sama u mraku kao Frančesku, koja je u krevet
odlazila čitav sat nakon nje. Na još veću Sibilinu radost, kada se
vratila u zajednički krevet okružen s četiri stuba, Aleta ju je uzela za
ruku, što nikada pre nije učinila.
„Aleta?”, prošaputa Sibila.
„Da?” Odgovor je bio prigušen jorganom od guščijeg perja koji je
bio debeo i mekan baš kao i dušek ispod njih.
„Držaćemo se za ruke dok spavamo. Kao da skakućemo po livadi
ili šetamo ulicom ili se zajedno kližemo na ledu.”
„Dobro. Sad ćuti. Umorna sam.” Aleta je potvrdila želju za snom,
spuštajući glavu na jastuk. Rešila je da prećuti kako sestru drži za
ruku radi sebe. Detinjstvo joj je oteto protiv njene volje i osećala se
ranjivom i nesigurnom u tom svetu odraslih u koji je gurnuta pre
vremena. Sibilini prsti isprepleteni s njenima povezivali su je sa
sopstvenom nevinošću iz srećnih dana koji se više nikada neće
vratiti.
ANA JE SHVATILA, sasvim neočekivano, da sa njenom trudnoćom
nije sve u redu. Probudila se ranije nego što je imala običaj i
primetila neprirodnu mirnoću u svom trbuhu. Još je bio mrak, ali
zavese oko kreveta bile su razmaknute i žeravica u kaminu je bledo
osvetljavala sobu. Hendrik je čvrsto spavao, s rukom prebačenom
preko nje. Neko vreme je ležala, ne želeći bezrazložno da diže
uzbunu i podsećajući sebe da se beba nikada nije neprestano
pomerala. Ipak, predosećala je da se dogodilo neko zlo. I protiv
volje, razmišljala je o padu na stepenicama. Misleći pre svega na
Aletu, nije li prebrzo sebe uverila kako se nije povredila? Je li
moguće da dublja povreda sada uzima danak? Blagi bože! Ne!
Pažljivo je podigla Hendrikovu ruku sa sebe i on je zagunđao, ali
se nije probudio. Zatim je nežno prešla rukom preko svog stomaka,
moleći se bogu da je pogrešila i preklinjući sina da joj da neki znak
da njegovo maleno srce i dalje kuca uz njeno. Nekoliko trenutaka
koji su joj izgledali kao sati ništa se nije događalo. Počela je da drhti
od zebnje. A onda je skoro uzviknula od sreće kad je osetila
slabašno komešanje. Potekle su joj suze olakšanja i nasmešila se
sopstvenoj gluposti što se prepustila nepotrebnom uobražavanju.
Ipak je sve bilo u redu. Čudno, taj trenutak kad ga je osetila kako se
pomera nakon gotovo paničnog straha za njegovo zdravlje,
probudio je u njenom srcu majčinsku ljubav kakva se obično javija
pri prvom pogledu na tek rođeno dete. Osećala je bliskost sa sinom
kao da joj je već u naručju. Stvorio se taj osećaj posebne povezanosti
majke i novorođenčeta koji je svojstven prvim satima i danima
nakon porođaja.
Tada joj bol preseče čitavo telo poput mača. Jačina sopstvenog
vriska gotovo ju je bacila u sedeći položaj. Hendrik, koji se probudio
veoma uplašen, video ju je kako ponovo pada. Nije prestajala da
vrišti i čitava kuća poče da odzvanja udaranjem vrata i lupkanjem
užurbanih koraka. Ubledelog lica, Frančeska je prva stigla do vrata
kad ih je Hendrik širom otvorio. Navukao je pantalone i gurao je
ruke u rukave kaputa.
„Ostani s majkom! Ne puštaj mlađe unutra. Marija će ti se
pridružiti za koji tren. Idem po doktora!”
Istrčao je iz kuće, zaustavivši se samo da zalupa zvekirom po
susedovim vratima. Otvorio se prozor na spratu i pojavilo se lice
muškarca. Hendrik mu doviknu:
„Moja Ana! Porodiće se prerano! Zamoli ženu da smesta ode do
nje!” Hendrikovi trčeći koraci odzvanjali su ulicom.
Za Anu je postojao samo bol. Lica su prilazila i odmicala se od
njenog kreveta, a pratilo ih je šaputanje i pucketanje uštirkanih
kecelja. Na prethodnim porođajima dovoljno joj je bilo prisustvo
babice i susetki, ali ovog puta je tu bio i doktor. Dok joj se obraćao,
lice mu je veoma čudno lebdelo, a kad joj je spustio hladne šake na
ruke shvatila je koliko se divlje bacakala. Nije znala šta joj je rekao,
jer nije bila u stanju ni da čuje ni da odgovori. Glava i usta su joj bili
ispunjeni kricima, dok su se ona i njen sin zajedno borili za život.
Kada je bol konačno popustio, zapala je u uspavljujuću tišinu.
Plač novorođenčeta se nije čuo i ona je znala da je njeno obožavano
detence izgubilo bitku. Premda, veza među njima još nije bila
prekinuta.
„Ljubavi moja.” Bio je to Hendrikov glas, promukao od bola.
Otvorila je oči. Sedeo je pored kreveta, držeći je za ruku, a
njegovo siroto, drago lice je bilo tako nesrećno da je žudela da ga
zagrli, ali nije imala snage da podigne ruke. Nije bilo nikoga drugog
u sobi, a ona je na sebi imala u novu spavaćicu i ležala je na
uštirkanoj, čistoj posteljini. Pogled joj je odlutao do ugla gde je
ostavila pripremljenu kolevku. Uklonili su je.
„Ana...”
„Znam”, prošaputala je. „Naš sin me čeka.”
Morao je sasvim da primakne glavu da je čuje. „Ne!” očajno je
uzviknuo. „Ne ostavljaj me, dušo. Ne mogu da živim bez tebe!”
Prestravljeno je posmatrao njeno lice, samrtno bledo od užasnog
krvarenja, i dlanom je prekrio usne. Suze su mu tekle iz očiju oko
kojih su se već stvorili crveni krugovi.
Sada joj je već bilo teško i da šapuće. „U duši te nikada neću
napustiti, ljubavi moja. Zapamti to.”
„Ti si mi oduvek bila sve. Moja ljubav, moj svet, moja duša!”
„I ja sam tebe isto tako volela i tako će biti zauvek.” Nije želela da
ga napusti, ali poslednjih nekoliko sati je dala sve od sebe u borbi za
život i sada ju je obuzeo najdivniji osećaj spokoja. Samo kad bi
mogla da mu objasni, jer joj je to bila potvrda da je smrt samo ulaz.
Ponovo je zatvorila oči, ali još nije bila spremna da ode, pa joj kapci
opet zatreperiše. „Jesu li devojčice tu?”
„Da. Dovešću ih.” Ustao je sa stolice da otvori vrata i rukom je
dozvao devojčice, koje su se šćućurile zajedno, a sa njima su stajale
Marija i Grit. Frančeska je obgrlila Aletu. Ona joj je plakala s jedne, a
Sibila s druge strane.
„A sada smešak za našu mamu!” zahtevala je. „To će je najviše
usrećiti.”
Nekako su u tome i uspele, dok su je, svaka ponaosob, ljubile u
obraz. Ana je s ljubavlju prošaputala: „Mile moje.”
Marija i Grit su stale u podnožje kreveta. Shvatile su da se
poslednji trenuci približavaju i da nema više vremena za lična
opraštanja. Sve tri devojčice su zajedno držale Aninu ruku, onu koja
im je bila bliža, dok je Hendrik napola seo na krevet i privukao ju je
s jastuka u naručje, položivši joj glavu na svoje rame. Iz grla je
ispustila dva ili tri tiha zvuka, a onda ih je, uz uzdah, napustila.
FRANČESKIN ŽIVOT JE nakon majčine smrti naglo promenjen.
Bilo joj je samo trinaest godina, našla se tek na pragu devojaštva, a
njenoj bezbrižnosti je došao kraj. To joj je stavljeno do znanja već
dan posle sahrane, kada je sišla na doručak, koji je uvek bio služen u
toploj kuhinji, tako što na mestu gde je uvek sedela nije bilo tanjira,
noža, salvete i šoljice. Umesto toga, postavljeno joj je na začelju
stola, na Aninom mestu. Nesigurno je pogledala Hendrika, čije su
ispijeno lice i zakrvavljene oči svedočili da je noćima pio da ublaži
bol. Tromo je podigao ruku i pokazao joj da zauzme majčino mesto.
Ostali su je posmatrali u tišini dok je prilazila i tamo zastala.
Pomislila je da će joj srce ponovo puči, iako je naslućivala razlog ove
promene. Hendrik nije mogao više podneti pogled na Aninu praznu
stolicu, a ovim je takođe Frančeska preuzela i glavnu žensku ulogu
u domaćinstvu. Marija i Grit su sada morale od nje da traže
uputstva kad god nešto iskrsne, a sestrama je to bila poruka da je
moraju slušati.
Hendrik je izgovorio molitvu i svi su posedali. Otkako ih je Ana
napustila, za stolom je vladala nelagodna tišina. Razdragano
čavrljanje je postalo prošlost. Povremeno bi neko zatražio da mu se
nešto doda a Marija bi napravila poneku opasku o vremenu, ali to je
bilo sve. Hendrik nikoga nije gledao, već je sedeo skrhan bolom,
mehanički gutajući šta god mu stave u tanjir. Ranije je bio veliki
gurman koji je uživao u hrani, ali ukoliko mu se sada nešto nalazilo
van domašaja, nije se trudio ni da zatraži. Tog prepodneva
Frančeska je osetila kako je njeno zauzimanje Anine stolice,
uznemirilo sve, čak i Hendrika, iako je to učinjeno upravo po
njegovoj želji. Napetost je rasla i ona se čeličila za trenutak kad će
neko briznuti u plač. Nadala se da to neće biti baš ona. Do sada je,
nastojeći da olakša sestrama I Mariji, prolila reku gorkih suza u
privatnosti svoje sobe, a pred njima se trudila da bude hrabra.
Iznenadni glasni jecaj dolete iz sasvim neočekivanog izvora. Bila
je to Grit, koja prekri lice keceljom i istrča iz kuhinje. Hendrik i ne
podiže pogled sa tanjira. Onda Sibila prasnu u histeričan plač,
podiže šolju kao beba i tresnu njome po tanjiru, prosipajući mleko.
„Neću da mama više bude mrtva!” Bio je to plač pravo iz srca,
kao što se inače dešava ožalošćenima, kada se posle početnog stanja
otupele zaprepašćenosti počne otvarati velika praznina. Kad
Frančeska skoči prema njoj, Sibila namerno podiže korpu s hlebom i
zavitla je preko kuhinje. Ali nije uspela da privuče očekivanu očevu
pažnju. Umesto da se razbesni, on jednostavno odgurnu stolicu i
napusti sto, da bi se zatvorio u gostinsku sobu, od koje je napravio
svoje utočište.
To je bio prvi od mnogobrojnih takvih ispada koje im je priredila
Sibila. Besnela je i bacala se na pod, udarajući petama, na najmanje
zadirkivanje. Marija, koja je otkrila da njene vaspitne mere više ne
pomažu, svaki put je zvala Frančesku. Aleta, koja je najviše bila
vezana za Anu, sada se duboko vezala za Frančesku i njih dve bi
sedele i razgovarale kao nikad ranije. Pre svega, razgovarale su o
Ani i uspomenama na nju, i na kraju su otkrile da se mogu smejati
smešnim stvarima koje su im se dogodile, što je sećanje činilo mnogo
življim nego razgovori o ozbiljnim stvarima. Kasnije su počele da
poveravaju jedna drugoj svoje nade i snove.
Zajedno su otišle do ateljea da pogledaju Anin portret u
prirodnoj veličini. Atelje već duže vreme nije bio korišćen, jer mu se
Hendrik nije približavao, i napola završena slika mitskog prizora na
štafelaju bila je ista kao i onog dana kad je Ana umrla. Dve sestre su
stajale jedna pored druge i posmatrale Anu, čije su blistave oči uvek
gledale pravo u oči posmatrača ma gde se nalazio. Nasmejano lice
uokvireno prekrasnom kosom, lepršavo pomeranje njene haljine i
delić stopala u ružičastoj satenskoj cipelici koja je virila ispod
poruba, donosili su im njeno toplo prisustvo.
„Hajde da postavimo štafelaje i počnemo da slikamo u ovom uglu
ateljea sa maminim portretom na zidu”, predloži Frančeska.
Aleta radosno pristade. Niko ih nije tako podsticao da se bave
slikarstvom kao Ana. Time što su preduzele prvi korak za novi
slikarski početak, osećale su kao da rade nešto za nju.
Između ostalog, Frančeska je kao novu dužnost u domaćinstvu
preuzela i brigu o računima. Bila je dobro upućena u sve kućne
poslove, pa joj vođenje domaćinstva uopšte nije zadavalo glavobolje.
U retkim prilikama kada bi zatražila savet od Hendrika, on joj je
uvek odgovarao na isti način:
„Učini isto kao što bi i tvoja majka.”
To joj je bilo dovoljno, ali kada je trebalo podmiriti račune, a u
kutiji se nalazilo svega nekoliko novčića, osećala je kako je došlo
vreme da oca ponovo privoli na rad. Šest nedelja je proveo zatvoren
u dnevnoj sobi, gde je sam pio po čitav dan, ili je odlazio u krčme i
tamo besposličio. Razgovarala je o tome s Vilemom de Hartohom,
očevim prodavcem slika, kad ga je jednog dana posetila s
Hendrikovim bakrorezima u kožnom omotu pod miškom.
Da bi stigla do De Hartohovog doma, morala je preći trg Dam, u
samom srcu tog lepezastog grada mostova koji je živeo na vodi i s
vodom. Ana je volela da kupuje povrće i ribu sa ovdašnjih pijačnih
tezgi, napominjući da su namirnice uvek sveže, a toliko toga je bilo i
da se vidi bez obzira na godišnje doba. Svakog radnog dana je bila
velika gužva, jer se trgovina ovde odvijala na nekoliko nivoa.
Gradski poslovi su se rešavali u Gradskoj kući, veličanstvenoj
građevini ulepšanoj četvrtastim potpornim stubovima i ukrasima sa
velikim statuama morskih bogova. Tovarom sa brodova usidrenih
kraj Dama bavili su se u Kući vage. Čitav trg i ulice koje su do njega
vodile bili su krcati ljudima, kolima, kočijama i ručnim kolicima.
Torbari su nudili svoju robu, psi su lajali a ona je pazila da se ne
nađe na putu pijanim mornarima koji su teturajući izlazili iz krčmi i
promuklo pevali. Zastade da pogleda grupu akrobata u kostimima
žuto-ružičaste boje, koji su izvodili svoju tačku uz zvuke flaute i
doboša, što su se neskladno mešali s piskavim tonovima trube u koju
je duvao pomoćnik jednog nadrilekara da bi privukao pažnju
prolaznika.
Bilo je daleko tiše kad je pokucala srebrnim zvekirom na vrata
Vilema de Hartoha. Služavka ju je uvela, ponudila joj da sedne a
zatim otišla da pozove trgovca slikama. Većina soba u prizemlju
služila je kao galerija, a i u predvorju, gde je sedela, na zidovima od
pozlaćene kože bilo je izloženo mnogo slika.
Vilem je odmah stigao. Bio je visok, vitak i dostojanstven čovek
prosede kose, sa mršavim licem koje su krasili brkovi. Nisu se videli
još od sahrane njene majke, pa ju je pozdravio poljupcem u ruku i
obraz.
„Tako sam zadovoljan što te vidim, Frančeska! Kako ti je otac?
Kako se snalazite?” Poveo ju je u drugu sobu gde je bilo još
umetničkih slika na zidovima i seli su na suprotne krajeve uzanog
stola na koji je spustila kožni omot sa bakrorezima. Kada ju je pitao
za Janetje, rekla mu je kako je njenu tetku duboko potresla vest o
Aninoj smrti. „Njen odgovor na moje pismo je bio tako tužan. Ona i
moja majka su uvek bile bliske.” Frančeska je lako razgovarala s
njim, jer je bio očev prijatelj i zastupnik još iz vremena pre nego što
se ona rodila. Nedavno se oženio po treći put, iako su mu deca iz
prethodna dva braka već bila odrasla i oženjena ili udata, pa im
majka nije bila potrebna. Često su iz tih razloga udovci žurno
sklapali nove brakove čim je to iz pristojnosti bilo moguće. Njoj se
činilo da njen otac neće preduzeti takav korak.
„Dakle, vidite”, rekla je na kraju, nakon što su malo popričali,
„moram naterati oca da počne ponovo da radi u ateljeu, čak i ako
treba da preduzmem očajničke mere. Ne samo zato što nam je
ponestalo novca, već i zato što mu je rad preko potreban. Niko od
nas neće nikada preboleti ovaj gubitak.” Glas joj je zadrhtao, ali se
suzdržala i dodala: „Ali mama bi želela da mi nastavimo život kao
da je ona i dalje u kući, a na neki način i jeste, na onom predivnom
portretu u ateljeu.”
„Slažem se. Hoćeš li da razgovaram s Hendrikom?”
Ona odmahnu glavom. „Veoma ste ljubazni, ali znate kako se on
lako uvredi i ne bih želela da se posvađa s vama nakon svih ovih
godina.”
Vilem se nasmeši: „Imam ja dovoljno snažna pleća da podnesem
sve što Hendriku može pasti na pamet, toliko ga dobro poznajem.
Međutim, prepustiću tebi da odlučiš šta da se učini, ali ako ne uspeš,
odmah me pozovi.”
Zahvalila mu je a zatim otvorila omot s bakrorezima, objasnivši
mu da ih je sakupila iz raznih fioka u ateljeu. Nadala se da će on
moći da ih proda. Sve ih je pregledao. Većina je prikazivala
Amsterdam, ali bilo je i nekoliko sa čamcima i baržama na kanalu
pored vetrenjača u prirodi. Pretpostavljao je da je Hendrik bio
nezadovoljan njima iz nekog razloga, i zato nijedan nikada pre nije
video, ali to sada nije bilo važno. Hendrikovoj kćeri je potreban
novac za hleb na stolu i on će joj unapred dati ceo iznos koji očekuje
za njih. Izgubiće svoju proviziju, kao što je već činio dva ili tri puta
do sada, kada joj je otac bio u velikim novčanim neprilikama, ali
Hendrik o tome nije ništa znao. Imao je ogroman ponos, osetljiv baš
kao i njegova narav.
Na putu kući Frančeska je pažljivo kupovala. Primenila je sve
mere štednje kojima su je pripremali za teška vremena. Kada je
kupljene potrepštine odložila u kuhinju, otišla je do Hendrika, koji je
sedeo s čašom komovice u ruci.
„Oče”, rekla je, skupljajući hrabrost. „Danas sam Vilemu odnela
neke tvoje bakroreze.”
Pogledao ju je mutnim očima. „Je li ih uzeo? Dobro.”
„Da. Nema više nijednog. Ako uskoro ne počneš ponovo da
slikaš, moraću odneti i nešto drugo da prodam. Mogla bih početi s
jednim od manjih maminih portreta koji vise u ovoj sobi. Kasnije ću
možda morati da prodam i onaj iz ateljea.”
Skočio je sa stolice i zavitlao u kamin punu čašu, od čije sadržine
buknu plamen, i lica pocrvenelog od jarosti zamahnu rukom da je
udari. Gledala je pravo u njega u iščekivanju udarca. Nije ustuknula.
Ruka mu zadrhta kad ju je zaustavio i klonu mu pored tela. Nikada
nije udario nijednu svoju kćer i bolno je shvatio zašto ga je tako
izazivala. Ispružio je ruke i nežno je privukao, spuštajući joj glavu
na svoje grudi. Glas mu je tutnjao oko njenog uha.
„Mislim da ću sada otići do ateljea i nastaviti da slikam
Andromedu.”
Frančeska zahvalno sklopi oči. Nije još uspela sve da reši, ali
nešto je ipak započela.
HENDRIK VIŠE NIKAD nije radio onako redovno kao kada je Ana
bila živa. Nije bio ništa manje posvećen slikanju, ali u vreme kad bi
završavao sliku, napravio bi prekid i nekoliko dana se okretao
sopstvenom zadovoljstvu. Kao da je smatrao da ima pravo na
nagradu što se posvetio radu uprkos svojoj ožalošćenosti. To bi uvek
razljutilo Vilema, koji je čekao sliku da je proda, i ozlojedilo
Frančesku, koja se i dalje borila da sastavi kraj s krajem, jer se u tom
pogledu nije promenilo ništa.
Kao i njena majka nekada, postala je stručnjak za obmanjivanje
poverilaca. Kada bi dobila novac za kućne potrepštine, isplatila bi
jednog trgovca u potpunosti, a ostalima dala tek toliko da im ublaži
bes. Niko nije imao ništa protiv nje lično, kao ni nekada protiv Ane,
jer su svi krivili Hendrika. Pošto su posećivali iste krčme, razbesneli
bi se kada bi ga zatekli kako se opija ili razbacuje novac na
kojekakve opklade, dok su mu dugovi u njihovim knjigama rasli.
Taj novi i grozničavi način rada nije jedini uticao na drastično
smanjenje obuke koju je pružao svojim kćerima. Više, jednostavno,
nije bio zainteresovan za njihovo podučavanje. Sada kada Ana nije
bila tu da se raduje njihovom napretku, časovi su mu ponovo postali
odbojni. Devojčice su shvatile da im se u prošlosti tako mnogo
posvećivao samo zato što je majka velikodušno hvalila njegov trud.
Sibila je bila presrećna što se oslobodila ateljea. Njeni napadi besa su
se s vremenom smanjili, ali je vodila neprestanu borbu s Marijom,
koja je rešila da od nje napravi podjednako dobru domaćicu kakve
su bile njene sestre. Njeno likovanje kad je na dvanaesti rođendan
napustila školu, bilo je pokvareno kad je otkrila koliko će časova
dnevno morati da posveti krpljenju, glačanju i mešenju testa. Na
dan kad je morala da oriba ulaz i pločnik ispred kuće, što je inače
bio Gritin zadatak, zaklela se samoj sebi, glasno gunđajući nad
sapunicom:
„Neću raditi nikakve kućne poslove kada se udam. Niti ću biti
siromašna! Moram brzo nekako da pronađem bogatog muža. Onda
ću pobeći od Marije i imaću sve što poželim!”
NAREDNE DVE GODINE Sibila je pažljivo osmatrala svaki put kad
bi išla u posetu Korverovima. Oni su bili jedina dobrostojeća
porodica koju je poznavala i u njihovu kuću su dolazili pravi
bogataši. Kada je napunila petnaest a ogledalo joj je pokazivalo lepo
lice s jamicama na obrazima i blistavim, nestašnim očima, kao i
grudi na koje je bila ponosna, pomislila je da je pronašla ono što je
tražila u Jakobu Korveru. On se vratio kući nakon što je završio
šegrtovanje a ona je u njegovom odsustvu odrasla. Gledali su se
drugačijim očima. Crnomanjast i lep, sa budućnošću koja je
obećavala da će nadmašiti čak i uspeh njegovog oca, bio je
ostvarenje svih njenih želja.
Od njega je dobila i prvi poljubac. Bili su sami u bašti, sakriveni
od pogleda iz kuće. Raznežio ju je i razbudio ukus prvog užitka koji
je otkrila u zagrljaju muškarca. Usne su mu bile vrele i požudne.
„Prelepa si”, prošaputao je razneženog lica prepunog
obožavanja. Potpuno ga je zaludela.
„Poljubi me ponovo”, zahtevala je bez stida. Drugi put je osetila
još snažnije ushićenje, jer joj je na grudi spustio ruku. Ostali su bez
daha od zadovoljstva, očarani jedno drugim.
„Verićemo se!”, izjavio je lakomisleno.
Ali nije im bilo suđeno. Gospodin Korver je pozvao Hendrika na
čašu vina i složili su se da veza između mladog Jevrejina i devojke
odgojene u duhu holandske reformističke crkve nije prikladna.
Dovršili su bocu i rastali se u istim dobrosusedskim odnosima.
Jakoba su poslali u inostranstvo da se uči kupovini dijamanata, a
Sibila se vratila na početak i venčani prsten joj nije bio ništa bliži
nego pre.
Treće poglavlje
F
SIBILOM zbog
Jakoba, a ni ostali u kući nisu imali mira. Hendrik se sklanjao s
puta koliko god je mogao, ili je izlazio iz kuće kada bi nastala
galama, ili bi se zaključao u atelje. A onda se, gotovo preko noći,
Sibila pomirila s okolnostima. Nikome nije tako laknulo kao
Frančeski, jer najviše je trpelo njeno slikanje, pošto nije mogla da se
usredsredi pored takve buke u kući. Kada se pogledala u ogledalo
onog dana u kojem je začula mlađu sestru da se ponovo smeje,
začudila se što ne izgleda tri puta starije od svojih sedamnaest
godina.
Nije bila svesna neobične i upadljive lepote koju joj je lice
poprimilo, jer nije primećivala simetriju crta kakvoj se divila kod
drugih, pa nije rado primala pohvale na račun svog izgleda. Ipak,
bilo je nečeg očaravajuće privlačnog u njenoj naočitoj pojavi, što je
Hendrik davno prepoznao slikajući je, a što su dodatno pojačavale
sjajne zelene oči sa gornjim kapcima otežalim od gustih trepavica.
Imala je uzan nos sa prefinjenim, blago raširenim nozdrvama i
dugačak vrat, koji joj je davao držanje labuda. Jagodice su joj bile
izražene, široke, baš kao i usne, ali su bile zaobljene a ten gladak
kao najmekša svila.
Uživala je u društvu muškaraca i, kada bi to sebi dozvolila,
mogao bi je privući poneki privlačan osmeh, kao i svaku drugu
devojku. Nije bilo uvek lako okrenuti glavu, iako su do sada momci
koje je poznavala od detinjstva već prestali da joj se udvaraju, dok
su se stariji verili ili oženili nekom drugom. Odluku da postane
slikarka, koju je davno donela, nije promenila i nije imala nameru
još mnogo godina da razmišlja o udaji, ako uopšte ikada i dođe taj
čas.
Jednog jutra im je stiglo pismo od Janetje, neposredno pre nego
što je Frančeska započela s još jednim od mnogobrojnih poziranja
RANČESKA SE MNOGO PUTA BURNO POSVAĐALA SA
Hendriku, koji ju je slikao kao Floru, boginju proleća. Pošto je imala
desetak slobodnih minuta, pojurila je uz stepenice do svoje spavaće
sobe, gde je mogla da ga pročita sama pre nego što ga podeli sa
ostatkom porodice. Kosa joj se, raspuštena za poziranje, talasala i
kovrdžala po leđima kad je sela na tapaciranu prozorsku dasku, a
zraci sunca koji su se probijali kroz staklo, stvarali su oko bakarnih
bujnih slapova crveno-zlatnu auru. Privrženost između nje i tetke je
opstajala zahvaljujući dopisivanju, jer Frančeska joj je često pisala
baš kao što bi i majci.
Kao i obično, Janetjeino pismo je obilovalo porodičnim
događajima, od napretka koji su njeni sinovi pokazivali u
obrazovanju do proslave koju su Đovani i ona priredili za sedmu
godišnjicu braka. Žarko je želela da sazna šta se dešava u Holandiji,
jer nekoliko meseci nije imala nikakvih vesti, i Frančeska se nadala
da joj je pismo poslato pre dosta vremena do sada već stiglo. Svako
tetkino pismo koje je stizalo u ovo doba godine uvek je snažno
odisalo nostalgijom. Bilo je jasno da Janetjeine misli tada uvek lete ka
nadolazećem holandskom prazniku, Svetom Nikoli, porodičnoj
svetkovini u kojoj je uživala podjednako i kao dete i kao odrasla
osoba, pa 6. decembra nikada nije zaboravljala da pošalje poklon za
sve tri sestričine. I ove, 1669. godine, stići će im tri para mirisnih
kožnih rukavica.
Frančeska spusti pismo u krilo i ponovo ga presavije,
razmišljajući o tetki. Uživala je čitajući pismo sama, ovde u svojoj
jednostavno nameštenoj sobi s krevetom okruženim sa četiri stuba i
jednobojnim plavim zastorima. Niko je nije uznemiravao u
trenucima kada su znali da želi da bude sama. Sestre su i dalje delile
sobu, iako je svaka mogla da ima svoju, ali Aletu su još uvek mučile
noćne more kad je spavala sama a Sibila je volela njeno društvo.
„Frančeska!” Hendrikov glas je zagrmeo stepeništem kao
udaljeno valjanje grmljavine.
„Dolazim!”, doviknula mu je, mada nije bila sigurna da će je čuti.
Gurnula je pismo za pojas da mu ga odnese, jer već je obukla odeću
iz sanduka u ateljeu, koja joj je bila potrebna za sliku. Uzevši i venac
od svilenog cveća, odskakutala je do ogledala u teškom zelenom
satenu, sa rukavima od meke i lepršave mrežaste svile, skrojenim
tako da se spuštaju gotovo do poruba. Manžete su bile ukrašene
vezom, a bluza duboko izrezana. Stavila je venčić na glavu. Velikim
plavim minđušama iz kutije za nakit ukrasila je uši a ogrlicom vrat.
Nakon što je popravila kosu, pokupila je suknje i žurno sišla
stepenicama.
Neko je zalupao alkom po vratima. Možda trgovac koji je došao
po svoj novac, slika koja se nikada nije menjala. Da je Hendrik nije
zvao, sama bi otvorila vrata. Ovako to mora prepustiti Griti, koja je
isto tako dobro umela da izađe nakraj s poveriocima. Kad god je
silazila stepenicama i prolazila kraj stuba na zavojitom skretanju,
neizbežno bi pomislila na majku. Nije znala zašto, ali želela je da
veruje kako je ona upozorava da se ne saplete, jer poslednji deo koji
je vodio do hodnika bio je strm i jedva toliko širok da se dve osobe
mogu mimoići. Kad je stigla do poslednjeg stepenika, kucanje na
vratima je prestalo. Pojurila je iz predvorja, preskačući po dva
stepenika od zasvođenog prolaza do hodnika, kojim se žurno
uputila prema ateljeu.
„Evo me!”, javila se kad je ušla.
Pred ulaznim vratima, visok mladić pravih leđa u svojim
dvadesetim odmakao se od doksata da osmotri kuću, mršteći se. Zar
nikoga nema? Imao je bujnu tamnosmeđu kovrdžavu kosu koja mu
je moderno padala do ramena, a privremeno ju je obuzdavao crni
šešir sa širokim obodom, nakrivljen na stranu. Crveni kaput do
kolena bio je sašiven od dobre tkanine i dobro mu je pristajao uz
široka ramena, a visoke podvrnute čizme bile su napravljene od
izvrsne kože. Pod miškom je nosio zatvorenu kutiju. Nije želeo da
ode, a da ne ispuni zadatak, pa je pogledao gore da li se neki prozor
otvara na njegovo kucanje, ali ništa se nije dogodilo.
Pošto na prednjoj strani kuće Fiserovih nije bilo znakova života,
Piter van Dorne odlučio je da pokuša sa zadnje strane, pa se uputio
ka sporednim drvenim vratima. Obojena u plavo, kao i kapci na
prozorima i ulazna vrata kuće, otvorila su se čim je podigao rezu.
Koraci su mu odzvanjali po kamenim pločama dvorišnog prolaza.
Zadnja vrata kuće nisu bila pravo mesto za predaju lukovica
prekrasnih novih lala koje je sam odgajio, jer su one zaslužile malu
svečanost, ali izgleda da nije imao drugog izbora. Obično nije lično
isporučivao svoju robu, zbog prezauzetosti, a ne zbog nadmene
gordosti, jer je svoj cvećarski posao izgradio sa mukom i nije mu bilo
ispod časti da obavi bilo koji zadatak koji bi omogućio i osigurao
uspeh. Danas je, igrom slučaja, za svojom pijačnom tezgom zatekao
manje radnika zbog bolesti, pa je odlučio da sam isporuči lale.
Iz prolaza je izašao u prilično veliko i prijatno dvorište s drvećem,
letvicama pokrivenom senicom za letnje obedovanje za stolom sa
privučenim klupama, i lejama negovanog cveća. Metla naslonjena
na sto i gomilice počišćenog lišća, nagoveštavale su da je neko
nakratko ostavio posao i ušao u kuću, i da će se brzo vratiti. Zadnja
vrata su bila odškrinuta. Krenuvši prema njima, rešio je da ovog
puta vikne, pošto na kucanje niko nije odgovarao. Vrata se lako
otvoriše na izlizanim šarkama i otkriše dugačak senovit hodnik, koji
je vodio sve do prednje prostorije kuće, sa vratima i zasvođenim
ulazima sa obe strane. Kroz jedna otvorena vrata video je podijum
zastrt persijskim tepihom, što mu je govorilo da je to atelje majstora
Fisera. Obasjan svetlom koje je dopiralo kroz prozore, izgledao je
kao pozornica nameštena za predstavu. Sve je ovo upio u jednom
trenu a već narednog se, iz drugog dela prostorije, pojavi vitka
devojka sa cvećem u bakarnocrvenoj kosi i lepršavim suknjama od
zelenog satena. Neobična akustika dugačkog hodnika donela mu je
njen zvonki glas, dok se obraćala nekome u prostoriji koga nije
mogao da vidi.
„Tetka Janetjeino pismo je stiglo pre desetak minuta. Znala sam
da ćeš uživati čitajući ga. Dokle si stigao? O, da, stigao si do
poslednjeg dela, gde opisuje prijem u palati Piti. Jednog dana ću
otići da je posetim i sama vidim svu tu raskoš Firence!”
Zabacila je glavu zanesena tom mišlju. Skrstila je ruke i izvila
leđa. Piter ostade bez daha na njenu nesvesnu čulnu pozu. Ponadao
se da će pogledati prema hodniku i ugledati ga na vratima. Umesto
toga, odgovorila je na zadirkivanje čoveka dubokog glasa,
pretpostavio je, majstora Fisera. Devojčin smeh je bio grlen i veseo.
Vrteći se oko sebe, lagano se popela na podijum i uzela štap ukrašen
lišćem i buket cveća koji se tamo nalazio, a zatim je zauzela veoma
ljupku pozu. „Spremna sam, oče”, rekla je, pogleda usmerenog ka
sasvim drugom kraju ateljea. A onda se, na njegovo razočaranje,
vrata ateljea zatvoriše, zaklanjajući prostoriju od njegovog pogleda,
kao da ih je njen otac gurnuo sa mesta gde je stajao za štafelajem.
Piter se nasmešio, odmahujući glavom na činjenicu da je ostao
ukočen u mestu kao da mu je pogled na tu prekrasnu devojku
oduzeo moć govora. Sigurno nije ona čistila dvorište i on reši da
ponovo okuša sreću.
„Hej!” povikao je, istovremeno kucajući na vrata. „Imam
nekoliko lukovica ovde koje ne nameravam da ostavim na pragu!”
Dole u podrumu, Grit, koja je tražila džak za lišće sakupljeno u
dvorištu, zastade. Ozlojeđeno uzdahnu zbog uznemiravanja, a zatim
odgovori dok se penjala stepenicama: „U redu! Čula sam vas!”
Njena odbojnost se istopila istog trena kad ga je ugledala. Nije se
dešavalo često da neko tako naočit dođe na zadnja vrata i činilo joj
se da njegova visina i širina ramena ispunjavaju ceo dovratak.
Svesna da je i sama lepa, isturila je grudi i zagladila kecelju dok je
koračala ka njemu, zadovoljna što ne vuče za sobom stari džak.
„Dobar dan vam želim, gospođice”, reče joj, široko se osmehujući
i pružajući kutiju. „Ovo su lukovice lala za majstora Fisera. Poručio
ih je na mojoj pijačnoj tezgi u proleće i zamolio da ih isporučimo
kada dođe vreme za sadnju. Dogovoreno je da se plati prilikom
isporuke.”
Preuzela je kutiju znajući iz dugogodišnjeg iskustva kako da
postupi sa optimistima koji su očekivali spremnu gotovinu za svoju
robu, iako bi u ovom slučaju volela da se račun podmiri i da od
njega dobije još širi osmeh. Dopadalo joj se njegovo kao isklesano
lice koje mu je davalo izrazito privlačan izgled, velik nos, lepo
oblikovana vilica, preplanuli ten kao posledica letošnjeg dugog
boravka na vazduhu i suncu.
„Kako se zovete, gospodine?”, upitala ga je, koliko iz sopstvene
radoznalosti, toliko i iz potrebe da prenese poruku gospodaru.
Zatim, kad joj je rekao, dodala je: „Gospodar radi u ateljeu i ne
smem da ga uznemiravam.” Tu rečenicu je mehanički izgovarala,
bez obzira da li je u datom trenutku istinita ili ne. „Reći ću mu da ste
dolazili.”
Tada bi oni koji su predugo čekali na isplatu počeli da pokazuju
nasrtljivost i nogom bi sprečili zatvaranje vrata. Ovaj mladić je samo
slegao ramenima, dok su mu živahne, jasno smeđe oči ispod ravnih
obrva blistale sjajem koji nije razumela, jer je nisu gledale
zavodnički, što bi ona svakako želela.
„Dobro”, rekao je nemarno. „Danas ne mogu da se vratim, ali
račun je unutra zajedno s lukovicama, pa ću po novac doći drugi
put.”
Bilo ju je pomalo stid što ne može da ga upozori da će verovatno
morati da dolazi nekoliko puta pre nego što vidi ijedan novčić. Kada
bi poverioci postali nemilosrdno zahtevni, umela je da im vrati milo
za drago, grabeći prvu priliku da im zalupi vrata pred nosom, ali
bila je uverena da će s Piterom van Dorneom biti teško. On će ostati
ljubazan, ali uporan, i svaki put će joj biti sve teže da ga odbije bez
pravične isplate duga. Poznavajući gospodara, bila je sigurna da se u
kutiji koju je primila nalaze najskuplje lukovice. Iako je to bio njegov
lični dug, na kraju će tu stvar verovatno morati da reši gospođica
Frančeska. Najbolje bi bilo kada bi je mogli poštedeti ovoga, zato što
bi ona ispraznila svoj novčanik koliko god novca u njemu imala, a u
njemu je uvek ionako bilo malo.
„Hvala vam što ste svratili. Želim vam prijatan dan, gospodine.”
Dok je išao kući, Piter se smeškao u sebi. Služavka nije imala
pojma koliko mu je bilo drago što nije donela novčanik da mu plati.
Ako bude imao sreće, sledeći put kada poseti kuću, upoznaće
slikarevu kćer.
Dok se vraćao istim putem, osećao je prvi dah oktobra, koji je
samo dan ranije iza sebe ostavio septembar. Pored kanala se zlatilo
drveće lipe a poneki kasni cvetovi u lejama koje su se pružale uz
vodu i dalje su opstajali. On je rođen u Harlemu i njegova polja lala
prostirala su se jugozapadno od starog dela grada, ali nedavno je
kupio kuću i u Amsterdamu. Uvek se osećao prijatno u gradskoj
vrevi i žurbi, okružen slanim vazduhom, sa brodovima u luci koji su
stvarali pravu šumu jarbola dokle god je pogled dopirao. Trgovina je
gradu donela naglo bogatstvo, a usled političke krize u Španskom
Nizozemlju u grad su se slili jevrejski trgovci dijamantima, što je od
Amsterdama načinilo svetski centar trgovine dijamantima. Hag je i
daije bio glavni grad i sedište vlade, ali potiskivao ga je bogati
Amsterdam. Odatle su holandske istočne i zapadne indijske
kompanije uspostavile bogate trgovačke maršrute do svakog i
najudaljenijeg dela sveta. Holandija, sa flotom od trista hiljada
brodova, bila je vodeća trgovačka nacija, koju su poštovali svi
konkurenti, čak i Engleska, s kojom su vodili dva kratka, ali žestoka
pomorska rata. Svi trgovački brodovi bili su teško naoružani za
slučaj bilo kakvog okršaja sa starim neprijateljima ili gusarima koji su
harali morima. Ovakva odbrana je takođe smanjivala opasnost i za
one koji su uložili novac u tovar, što je Piter i sam učinio preko
gradske berze, na svoju veliku korist. Kasnije tog istog dana on će
ponovo uložiti deo zarade u iste tokove.
Ako se na obzorju i nazirao neki oblak, onda je to bila pretnja
Francuske po holandski mir i napredak. Mnogima je bilo očigledno
da je Luj XIV bacio svoj pohlepni pogled na najbogatiji plen u Evropi
i bilo je nemoguće otarasiti se utiska da će, pre ili kasnije, napasti.
Čudno kako moćni ljudi nikada ne izvuku pouku iz istorije. Španci
su osamdeset godina pokušavali, sve do početka ovog veka, da
pokore Holandiju, iživljavajući se nad zarobljenicima na načine koji
su prevazilazili granicu zdravog razuma, ali na kraju je moćna
Španija poklekla, usled neprestanih ratova i borbi, pred malom
zemljom koja je veći deo svoje teritorije od mora branila nasipima.
Kada je Piter ponovo stigao na trg Dam, proverio je stanje na
svojoj tezgi. Odatle se uputio u kafanicu, gde je s jednim trgovcem
dogovorio poslovni sastanak pre nego što se obojica upute ka Berzi.
Bio je svestan da se ponovo smeška u sebi, a u glavi su mu plesale
misli o onoj vedroj devojci.
Na podijumu u ateljeu Frančeska je posmatrala mapu Italije
izrađenu na pergamentu. Janetje ju je jednom poslala kao poklon
Hendriku na Svetog Nikolu, uz objašnjenje kako želi da njene
sestričine znaju tačno gde ona živi. Frančeskin pogled se uvek
zadržavao na Firenci, Rimu i Veneciji, tri grada koja je najviše
priželjkivala da jednog dana vidi.
Njen nekadašnji zahtev da se Titusov portret okači u ateljeu,
nikada nije bio ispunjen, jer kakav god da je izraz lica Hendrik od
nje tražio, ona bi uvek pokazivala samo tugu kad bi ga pogledala.
Prošlog septembra Titus je preminuo od groznice, svega šest meseci
nakon venčanja i tek što je saznao da mu je žena Magdalena trudna,
što su oboje veoma želeli. Rembrant je ponovo potražio utehu u
poslu, ali tolika tuga ga je konačno slomila i on se pretvorio u
pravog starca, kosa mu je potpuno posedela i zdravlje mu se
narušilo. Srećom, Kornelija je bila odana kći, jer se on sa svoje
šezdeset tri godine nikada ne bi snašao u toj skromnoj kućici na
Rozenhrahtu, zaboravljen i zanemaren, da ona nije brinula o njemu.
„Da nismo u aprilu i maju izlazili da skiciramo prolećno cveće”,
oglasi se Hendrik iza štafelaja, „s ovim svilenim koje držiš i tim
venčićem na glavi, bila bi to baš jadna Flora.”
„Ma, nije tako, oče!” Prestala je da upotrebljava reč tata, kako ga
je u detinjstvu zvala, i to od dana kada je preuzela odgovornost za
vođenje domaćinstva.
„Ovako venčići izgledaju kao da su sveže ubrani, kao da su još
prekriveni rosom.”
„Je li ovo završno poziranje?” U glasu joj se naslućivala nada.
Uvek joj je bilo teško kada četkica i paleta nisu bile u njenim
rukama.
„Ne. Imaćemo još jedno. Neću završiti do podne.”
„Mogla bih ponovo da poziram danas posle podne.” Izjavila je
odlučno. „Onda bi završio sliku.”
„Imam neki dogovor”, odgovorio joj je, ali lažno naglašavanje
važnosti tog „dogovora” nije je zavaralo, već joj je samo potvrdilo da
se sprema u provod. Došao je trenutak kada je odlučio da nagradi
sebe predahom od posla.
„Sutra pre podne u pola dvanaest imaš još jedan sastanak s
Vilemom. Zar ne želiš da pripremiš sliku kako bi mu je pokazao?
Sigurna sam da on očekuje da bude završena.”
„Vilem može sačekati neki drugi dan.”
Ona duboko udahnu. „Oče! Iskušavaš njegovo strpljenje do
krajnjih granica. On je jedan od najboljih trgovaca umetničkim
delima u Amsterdamu, a ti se prečesto prema njemu odnosiš kao
prema nekom torbaru!”
„On me dovoljno dobro poznaje da shvati kako ne želim da ga
vređam”, veselo odgovori Hendrik. „On mi je najstariji prijatelj.”
„Tim pre bi trebalo da poštuješ i njega i njegove napore da proda
tvoje radove.” Namerno ga nije podsetila na Vilemovo stalno
dobronamerno ubeđivanje kako bi trebalo da slika teme koje je lakše
prodati, jer je to pitanje, kao i Hendrikova sklonost da prekida rad
pred sam završetak, bilo bolna tačka njihovog prijateljstva. Ipak,
njen neizrečeni prekor ostade da visi u vazduhu, baš kao da ga je
izgovorila.
Hendrik promeni četkicu, umačući vrh u bogatu žutu boju, i
upozori je namrštenim pogledom. „Ne gnjavi me, Frančeska. Tvoja
majka to nikada nije činila i neću to trpeti ni od tebe. Ako se ne
pripaziš, pretvorićeš se u pravu oštrokonđu.” Zatim joj se zlobno
nacerio, dok se njenim obrazima razlivalo ljutito rumenilo. „Ljutnja
ti kvari ten. Na svu sreću, završio sam sa slikanjem lica”, zaključio je
samozadovoljno.
Rado ju je bockao kad god bi mu se pružila prilika i tako joj je
vraćao milo za drago što ga primorava da radi duže nego što je
želeo. Ali šta joj je drugo preostajalo kad je uporno zanemarivao
neisplaćene račune i nastavljao da živi nemarno kao i uvek. Osim
što im je nedostajalo novca, bilo je to i traćenje njegovog velikog
talenta. Razuzdanost je uzimala svoj danak na njegovom vidu i
rukama. Nakon noćnog bančenja u krčmi prsti bi mu se toliko tresli
da nije bio u stanju ni crticu da povuče, čak i kad bi uspeo da
savlada glavobolju.
Da bi mu jasno pokazala svoje nezadovoljstvo, nije se više trudila
da nastavi razgovor. Svetio joj se tako što je nemelodično zviždao
sebi u bradu a to je bio zvuk koji je nju nervirao i koji nije mogla da
podnese dok je radila za svojim štafelajem u ateljeu. Po ko zna koji
put je pomislila kako je on u duši i dalje samo jedan veliki nevaljali
dečak. Nije se obazirao na svojih pedeset godina, koje kao da nisu
ostavile traga na njegovoj spoljašnosti i psihi. Mada, možda je to
doprinosilo njegovom neodoljivom šarmu, kojim se služio kada mu
je to odgovaralo. Veoma brzo mu je dosadio nestašluk sa
zviždanjem i spremao se da joj nešto obeća, ne bi li je malo
oraspoložio. Nije voleo ni sa kim da bude dugo posvađan.
„Reći ću ti šta ćemo uraditi da završimo sliku na vreme”, veselo
je izjavio deset minuta kasnije.
„Šta to?” Trebalo mu je pet minuta manje nego što je predvidela,
da mu proradi savest.
„Večeras ću se vratiti u razumno vreme i sutra ćemo rano ujutru
početi ponovo da radimo. Dok Vilem stigne, slika će biti završena.”
Delovao je tako samouvereno, grleći je širokim osmehom, da je
popustila. „Jesi li siguran?”
„Potpuno. Ostali su samo neki završni detalji.”
„Mogu li sada da pogledam sliku?” upitala je. Nikada nije
dopuštao da mu gledaju sliku pre nego što stigne do samog kraja.
„Da”, rekao je, odmičući se da je prouči. Tada je, čim se prenuo
iz radne usredsređenosti, iznenada shvatio koliko je vremena
moralo proći otkako se poslednji put odmarala. Nije mu se dopadalo
da ima sat u ateljeu, jer mu je odvlačio pažnju. „U svakom slučaju
tebi je preko potreban predah a pretpostavljam da je došlo vreme i
da se oglasi zvono za ručak.”
Spustila je buket cveća i štap da protegne ruke, savijajući i
ispravljajući prste. „Sigurna sam da jeste. Prilično sam gladna.”
Otresla je suknje i sišla s podijuma, lica ozarenog od očekivanja.
Zamalo da se uhvati za štafelaj kad se zaljuljala, dok joj je lice
potpuno izgubilo boju. Hendrik ju je izbezumljeno zgrabio. Otkako
je izgubio Anu, plašio ga je svaki znak bolesti.
„Predugo si pozirala bez odmora! Odvešću te do divana i
dovešću Mariju!”
„Ne!” Gotovo očajnički se otrgla od njega, lagano dolazeći sebi.
„Nije to ništa. Ne smeš zvati Mariju - znaš kako ona diže galamu.”
Video je da joj se u obraze ponovo vraća rumenilo. Iako je osetio
olakšanje, ipak ga je to razdražilo. „Trebalo je da me podsetiš da ti je
potreban odmor”, rekao je osorno, prebacujući krivicu na nju.
„Da, trebalo je”, odgovorila je odsutno, zbunjena neobjašnjivim
osećajem straha koji ju je preplavio kada je prišla štafelaju. Smatrala
je sebe praktičnom i razboritom osobom, koja se nije prepuštala
hirovima i maštarijama, ali u tim trenucima joj se činilo kao da se
atelje zaledio i kao da je u samoj slici ležala neka užasna pretnja
upućena lično njoj. Mada, bio je to rad čoveka koji je voleo svoju
decu. Kako bi slika mogla da predskazuje opasnost? Čak joj je i tema
bila bliska srcu, jer je volela proleće i cveće, naročito lale. Odlučno je
podigla bradu i stala ispred slike da se licem u lice suoči sa Florom.
Sve sumnje su joj se istog trena raspršile. Ispustila je kratak uzdah
olakšanja i divljenja. Pred njom se nalazio najbolji očev rad u
poslednje vreme i to ne zato što je ona bila model. Kada je Hendrik
ovako slikao, mogao je da napravi prelepu sliku čak i kad bi za temu
uzeo običan drveni stub. Njegova majstorska tehnika je ovde bila na
vrhuncu u tečnom nanošenju impasta. Anina smrt je ostavila dubok
trag na njegovom radu. Boje su mu postale tamnije i odustao je od
teatralnih i prenaglašenih pokreta svojih likova, da bi započeo sa
odmerenijim i osećajnijim pristupom koji je veoma blagotvorno
delovao na njegov rad, pomažući mu da prenese potpuno novu
paletu osećanja.
Ovde Flora gotovo stidljivo likuje među darovima koje donosi,
senke zime nestaju iza nje, a prefinjenija upotreba njegove omiljene
crvene i zlatne i jarkonarandžaste boje uhvatila je sjaj sunca u njenoj
kosi. Njegovo raznoliko i izražajno slikanje je dostiglo vrhunac,
prekrasno sveže cveće koje joj se spuštalo iz ruku kao da je oko sebe
širilo miris, a njen ogrtač od svile i satena je gotovo šuštao.
„Ovako bi trebalo stalno da slikaš, oče!”
„Zar ne slikam?” zapitao je oštro.
Prekasno je shvatila da je progovorila o preokretu. Nije smela čak
ni neodređeno da spominje slike koje su slabo ocenjene ili su ostale
neprodate. Susrela se s njegovim plamtećim pogledom i iskreno mu
je odgovorila:
„Samo sam mislila da će nam ova slika doneti hranu na sto, a
može se i uporediti sa maminim portretom.” Pokazala je na sliku
koja je visila na zidu ateljea ljupkim i žustrim pokretom. „Uvek
kažeš kako ti je to najbolje delo. Sada si to ponovo postigao. Ovo je
kao novi početak, oče.”
Njen iskreni odgovor mu je pokazao da nije imala nameru ni da
ga prekoreva niti da mu prebacuje. Klimnuuo je glavom. Sa njom je
uvek znao na čemu je. Čak i dok je bila dete, imala je taj otvoren i
iskren pristup životu, tu snagu ličnosti koja se nije lomila pod
pritiskom nedaća, već ju je jačalo sve sa čime je morala da se suoči.
Prisetio se kako su joj se zenice morsko-zelenih očiju širile od
njegove vike kad god je bio nezadovoljan njenim radom ili radom
njenih sestara. Lice bi joj postalo napeto, ali bi zauzela čvrst stav,
dok bi druge dve otrčale iz ateljea plačući.
„Tražiću visoku cenu za nju.” Zatim je izgovorio nešto što je znao
da će joj prijati: „Trebalo bi da pokrije većinu naših dugova.”
Ponovo je pogledala sliku i zamišljeno progovorila: „Možda nam
nešto novca i preostane.”
„Šta bi moglo biti bolje od toga?” Bilo mu je drago što ona ništa
ne zna o njegovim trenutnim kartaroškim dugovima, jer bi to
pokvarilo ovaj trenutak. Stajali su jedno pored drugog i bilo bi
sasvim prirodno da joj spusti ruku na rame, ali prsti su ga jako boleli
i nije želeo da ga uhvati nehotični grč, koji bi ga odao. Zabolelo ga je
kad ju je zgrabio u strahu da će pasti, ali u toj zbrci ona nije
primetila ništa neobično. Ova nevolja, šta god da je do nje dovelo,
počela je prethodne zime oticanjem zglavaka, ali u leto je ponovo
nestala i on nije očekivao da će se vratiti. A onda, nakon što je
započeo slikanje Flore, neželjena bol se opet pojavila, zajedno s
hladnijim vremenom. Usporavala mu je rad, ali bio je uveren da će
ponovo nestati. U napadu dobrog raspoloženja, vragolasto se
zacerekao: „Kladim se u bilo šta da će Vilemu iskočiti oči kad je
vidi!”
Smejala se zajedno s njim, provlačeći svoje ruke ispod njegovih i
gledajući ga pravo u veselo lice. „Kako će to biti zabavno! Mogu li
da budem ovde kad mu je budeš pokazivao?”
„Naravno da možeš.”
Tog trenutka se začu zvuk zvonca kojim ih je Marija sve pozivala
na ručak. Frančeska se uputi ka vratima. „Presvući ću se pre nego
što sednem za sto.”
Kada je ponovo sišla u trpezariju, svi su je čekali, ali niko još nije
seo, jer se to nije radilo pre izricanja molitve. Aletin oštar pogled
ispod gustih trepavica otkrio joj je da se zadržala duže nego što je
trebalo. Sestra joj je danas nosila kapu od uštirkanog platna,
savijenu od čela unazad i sličnu onoj kakvu je obično nosila njihova
služavka Grit. Uokvirivala je Aletino ovalno, lepo oblikovano lice s
malom tvrdoglavom vilicom, krupnim očima koje su umele da se
razneže od ljubavi prema porodici, ali bi postajale poput sevajučeg
čelika kada bi se naljutila na njih ili na nekog drugog. Usta su joj bila
obla i ružičasta.
Još od jutra nakon napada, nikada se nije pojavljivala bez kape,
osim u samoći svoje spavaće sobe. Imala je fioku i policu punu kapa,
od kojih je mnoge sama izvezla, i svaka je bila pravo malo
umetničko delo, a imala je i široki izbor drugih kapa različitih
stilova, uključujuči i nekoliko u celosti napravljenih od Marijine
domaće čipke, pri čemu je svaka bila opšivena drugačijom bojom.
Na svaki rođendan i Dan svetog Nikole dobijala je kape na poklon, a
jedna, koja joj je stigla od Janetje, bila je optočena biserima na
firentinskom vezu. Sve su joj prekrivale čitavu glavu; čak je i
pramenove kose koji bi joj sa potiljka pali na vrat ponovo
zašuškavala da se ne vide. Sve više se zatvarala u sebe, i u svakom
pogledu je postala veoma povučena. Sibila joj je jednom okrutno
prebacila da se ponaša kao matora služavka, a bilo je i drugih koji su
delili njeno mišljenje.
„Izvinite što ste morali da me čekate”, rekla je Frančeska,
uputivši se ka svom mestu na kraju dugačkog hrastovog stola. Čula
je nestašno lupkanje stopala u ritmu svojih užurbanih koraka i
odmah je znala da to može biti samo Sibila. Lupa je naglo prestala i
začulo se jedno „jao” u znak negodovanja kad je Marija udarila
krivca.
Tog dana obed im je bio mršav, a sastojao se od retke supe od
povrča i najcrnjeg pekarskog hleba, što je bio siguran znak
Hendrikovih loših novčanih prilika. U sveopštem razgovoru, Sibila
je uspela da Frančeski uputi jedno lično pitanje.
„Je li slika Flore blizu kraja?”
Nikada nije bilo pametno ispitivati Hendrika u vezi s njegovim
radom, jer ako mu nije dobro išlo, bio je veoma neraspoložen. Kad
Frančeska klimnu glavom u znak odgovora, Sibila odahnu od
olakšanja i ponovo se usredsredi na supu. Za sliku je bila
zainteresovana samo kao za izvor očevih prihoda. Nijednom nije
zažalila što nije razvijala sopstveni umetnički dar, i jedino slikanje
koje ju je sada oduševljavalo, bilo je nanošenje šminke na lice kada
bi joj to dozvolili. Barem je mogla da čini šta joj je volja sa sjajnom,
kao žito zlatnom kosom i uvek se odevala na različite načine, što je
ponekad ozlojeđivalo Hendrika. A kad se iznervira, nije umeo da
bude odmeren.
„Održava li se to neko takmičenje za najsmešniju žensku pojavu
u Amsterdamu?” pitao bi, sevajući očima na trakom uvezanu šiljastu
punđu na temenu, ili kovrdžave kike koje su joj poigravale preko
ušiju kao slapovi iz fontane. Ona bi tada briznula u plač i otrčala u
svoju sobu, vrišteći kako su Holanđanke poslednje u Evropi u
poznavanja francuske mode i da ona ne namerava da toliko zaostaje
za svojim vremenom.
To što je rekla u vezi s modom, bilo je u prošlosti tačno. Nije u
prirodi prosečne Holanđanke bilo da rasipa novac na prolazne
lakomislenosti, koliko god udobno živela, ali tokom poslednjih deset
godina sve se promenilo i žene su počele da prate najnoviju
francusku modu.
Sibila je primećivala otmeno obučene žene kad god je odlazila u
grad, žudeči kao nikad da i na njoj šuškaju bogate haljine, da nosi
skupoceni nakit i vozi se u kočiji. Da nije prezirala poziranje na
podijumu, delom i zato što bi se ona i otac uvek posvađali, jer nije
mogla da miruje, donekle bi zadovoljila svoju želju oblačeći
egzotičnu odeću iz sanduka u ateljeu, bez obzira što je bila stara i
popravljana. Ali stopala joj nikako nisu dopuštala da sedi mirno.
Činilo joj se da su stvorena za ples i kretanje u nove pustolovine. U
retkim prilikama kada je Hendrik slikao njen portret, nije joj se
dopadao ishod, jer on nikada nije laskao svojim modelima i smatrala
je da nije na pravi način predstavljao njenu lepotu. Kada se požalila,
on je to shvatio kao kritiku svog rada i to je samo pogoršalo stvari.
Bila je ubeđena da je niko u kući ne razume. Najmanje od svih
njen otac, jer bi u suprotnom privukao bogate pokrovitelje, slikajući
slike kakve su se tražile i tako zarađivao dovoljno novca da njoj i
sestrama omogući bogat miraz koji bi im obezbedio dobru udaju.
Štaviše, njoj bi posvetio posebnu brigu nakon razočaranja zbog
neuspele veridbe. Gorko je tada plakala i tugovala, ali nije duboko
žalila za Jakobom. Sve se odigralo i završilo brzo, ali ljutilo ju je što
je izgubila takvu nagradu. Korverovi su joj i dalje bili dobri prijatelji
i mogla je da dolazi i odlazi iz njihove kuće kao i pre, što je za nju
bila srećna okolnost, jer joj se dopadalo da ima gde da pobegne kada
je predosećala da će joj Marija zadati neki naporan kućni posao.
Pogledala je oca dok mu je dodavala korpicu s hlebom. Ovih
dana je razgovarao za stolom i imao je dobar apetit. U svakom
pogledu je ponovo bio onaj stari, osim što je u kosi imao više sedih
nego pre majčine smrti. Sećanje na taj dan ju je previše bolelo.
Kada se ručak završio, Sibila je prva izašla iz trpezarije, jer ju je
radoznalost vukla da vidi sliku Flore. Oprezno je ušla u atelje, ne
želeći da suknjom zakači uramljene slike naslagane kraj zida ili da
uprlja odeću praškastom kredom ili grumenjem vlažne boje. Kad je
stigla do očevog štafelaja i videla sliku svoje sestre kao Boginje
proleća, divljenje njenoj lepoti gotovo je nadvladalo prvobitnu želju
da joj proceni vrednost. Kad bi sva Hendrikova dela imala takvu
draž, svim njegovim novčanim neprilikama bi došao kraj i nikada
više ne bi morali jesti seljački obrok kao što je supa od povrća i crni
hleb.
Sibila se pitala da li bi možda trebalo da stisne zube i ponudi
Hendriku da mu i ona pozira. Kada bi joj obećao da će dobiti novi
ogrtač od novca koji bi zaradio na njenoj slici, učinila bi to. Inače ne
bi imalo smisla trpeti njegovo gunđanje što ne sedi mirno, kao i
čitavo to mučenje. Trebalo bi da ima i neku ličnu korist.
Zvuk otvaranja vrata je navede da se okrene puna nade, ali bila
je to Aleta koja je takođe došla da vidi sliku. „Je li otac još u kući?”,
odmah upita Sibila.
„Mislim da je upravo izašao.”
Sibila ode da se lično uveri i otkrije da li je sestra u pravu.
Prekasno je spazila Mariju, široku kao barža, kako se odlučno gega
u njenom pravcu. „Tu si, dete. Zašto još nisi stavila kecelju? Na tebe
je red da opereš sve zavese u spavaćim sobama.”
Sibila nezadovoljno uzdahnu. Ponekad bi pomislila kako se žene
širom Holandije bore pomoću metle i ribaće četke da održe kuće
besprekorno čistim podjednako odlučno kao što su se nekad
muškarci, mačevima i topovima, suprotstavili španskoj sili. Ta
sloboda je barem osvojena, ali prljavština i prašina se nikad ne
predaju.
Tokom mirnih popodnevnih časova Frančeska i Aleta su radile u
ateljeu na slikama mrtve prirode koje su započele prethodne
nedelje. Sedele su na stoličicama za svojim štafelajima, a ispred njih
se nalazio nizak sto prekriven plavom tkaninom po kojoj su bih
pažljivo poređani razni predmeti. Aranžmanu na stolu otmenost je
davao najvredniji predmet koji je Ana posedovala, školjka sedefasta
poput daleke strane obale sa koje su je pokupili da je izliju u srebru
na otmenom modernom postolju. Pored nje su se nalazili i satno
staklo, grozd crnog grožda koji je ležao pokraj čaše vina i lepeza čije
perje boje topaza je svetlucavo treperilo. Okalajisani tanjir je bio
namešten tako da štrči sa ivice stola i na njemu se nalazio limun iz
kojeg je virila oštrica noža, dok je dugačka traka oguljene kore, već
odsečena, uvijeno visila. Tri kasna ružina pupoljka, koje je
Frančeska donela iz male leje u dvorištu, ležala su na zgužvanoj
salveti od damasta. Bila je to izvrsna vežba za prikaz svetla i senke
na različitim površinama i tkaninama.
Frančeska je u svoje slike uključivala cveće kad god je to bilo
moguće. Po njenom mišljenju, bilo je malo slika koje su delovale
dovršeno bez cveća, kao što bi i Holandija izgledala jadno bez cveća
koje je cvetalo na sve strane od proleća do jeseni. Izdašno je cvetalo
u uličnim lejama i kraj kanala, mirisalo je po baštama, ispunjavalo
bačvice i saksije i, najupečatljivije od svega, širilo se u vidu
veličanstvenih raznobojnih tepiha u priobalnim oblastima severnog i
južnog Harlema, gde se uzgajaju lukovice.
Aleta i ona nisu razgovarale dok su slikale. Među njima je vladao
potpuni sklad. Nije bilo tako kada je bio prisutan i Hendrik, jer
njegova osobenost je prosto treperila kroz vazduh. Ponekad ne bi ni
pogledao njihov rad, dok bi im neki drugi put, naročito kada je bio
uznemiren, prilazio prečesto i nalazio zamerke, i to ne
dobronamerno kao nekada, već neumesno i okrutno. Aleta je
odavno prevazišla tugu i suze, ali ponekad je još umela da ubledi.
Frančeska je verovala da je razlog takvog ponašanja bila griža
savesti što se više nije trudio da ih podučava onoliko koliko bi
trebalo.
Obema devojkama je postalo jasno da se njihov slikarski rad
našao na prekretnici. Obe su bile potpuno svesne kakve su se
mogućnosti krile u njihovoj veštini, ali sputavao ih je Hendrik, kome
je njihova obuka sve teže padala. Da su mogle postati učenice u
ateljeu nekog uglednog nezavisnog majstora, to bi im pružilo priliku
da se razviju i napreduju dalje od svojih trenutnih dostignuća.
Prepreka njihovom zajedničkom cilju bila je školarina, a ne
činjenica da su bile žene, jer u ateljeu je jedino nadarenost bila
važna. Frančeska je bila veliki obožavalac Džudit Lejster, koja je
učila od Fransa Halsa, baš kao i Hendrik, i Marije van Ostervik,
izvrsne slikarke cveća, koja je bila učenica Jana Davidsa de Hema.
Jedini zvuci koji su se čuli u ateljeu dopirali su sa sprata, gde je
Grit čistila, i sa ulice gde se čulo kloparanje točkova u prolazu ili
lupanje drvenih klompi. Tada Aleta prekinu tišinu.
„Postoji samo jedno rešenje.”
Frančeska je umela da prati sestrin tok misli. Osmehnula se, ali
nije prestala sa slikanjem. „Koje? Javno obaveštenje da će dve
buduće članice Esnafa pevati i igrati po ulicama da skupe
dobrovoljne priloge i plate svoje školarine?”
„Maštala sam o nečemu boljem od toga”, priznade Aleta uz
osmeh. „Zar ne bi bilo divno kada bismo obe našle bogate
pokrovitelje koji bi umeli da prepoznaju naš dar i koji bi bili voljni
da plate sve troškove dok ne steknemo majstorsko zvanje. Tako je
bilo sa mnogim italijanskim umetnicima.”
„Ali Holandija nije Italija. Odnos prema umetnosti u toj zemlji je
potpuno drugačiji. Tako mnogo italijanskih slikara i vajara dobijaju
porudžbine od crkve i političkih moćnika. Ovde nema takve
darežljivosti.”
„Živa istina!”
„Bilo bi savršeno kad bismo završile obuku kod nezavisnog
majstora. Nismo li o tome mnogo puta raspravljale? Ali neću
dozvoliti trenutnim okolnostima da me pobede, a nećeš ni ti.
Suđeno nam je da naporno radimo. Nema prečica. Onog dana kad
se Vilem ponudi da proda naše slike, znaćemo da smo na pragu
istinskog dostignuća i uspeha.”
„Kao otac?” Aletin glas iznenada poprimi odsečan ton.
Frančeska je pogleda. „Takav je kakav je, i čak ni mama nije
uspela da ga promeni. Ali nas dve smo obe posvećene radu i
nećemo se ni na šta obazirati.”
„Dakle, moramo nastaviti da se borimo, je li tako?”
„Zato će nam priznanje biti još slađe kada dođe.”
„Pretpostavljam da si u pravu.” Aleta uzdahnu i nastavi da slika.
Pitala se koju bi cenu postigla ova slika kada bi mogla da je proda.
Nekoliko novčića? Ili još bolje, nekoliko florina. Kad bi samo našla
način da prodaje svoje slike, a da za to niko iz kuće ne sazna.
Čuvala bi sve što zaradi i, iako bi joj trebalo prilično vremena, na
kraju bi sakupila dovoljno da pohađa časove koje su neki slikari na
smenu držali, gde su se njihovi učenici okupljali sa učenicima iz
drugih ateljea i zajedno učili o slikanju iz života. Slikarimaamaterima, koji su bili voljni da plate, bilo je dozvoljeno da u malim
grupama sede pozadi, ali zauzvrat bi dobili savete majstora. Kada bi
redovno pohađala te časove, imala bi prilično koristi od njih, ali
prvo je valjalo nabaviti novac. Tu prepreku je morala nekako da
savlada.
HENDRIK SE NIJE vratio do večere. Pošto su jeli, Aleta je u salonu
svirala na virginalu, dok ju je Sibila pratila na violi. Milozvučna
muzika dopirala je do gostinske sobe, gde je Frančeska čitala pored
kamina. Marija je sedela na stolici nasuprot nje, praveći čipku na
jastučetu koje joj je ležalo na širokom krilu, a kuckanje njenih
drvenih igala kao da je pratilo muziku odgovarajućim ritmom. Kada
su im Aleta i Sibila konačno poželele laku noć i otišle na spavanje,
Frančeska odloži knjigu i odšeta do prozora, uznemirena. Naslonila
je šake na prozorsko okno ukrašeno romboidnim oblicima i
pogledala kroz njega.
„Otac je obećao da neće doći kasno”, izustila je oštro, glasom koji
se kolebao između ljutnje i zabrinutosti. „Kada pije, kao što sam
sigurna da čini večeras, uvek se bojim da će se izvrnuti u kanal.”
Marija podiže pogled sa čipke. „I tvoja majka se zbog toga
brinula”, ravnodušno je primetila, prisećajući se kako je viđala Anu
da čeka kraj tog istog prozora, „ali jedini put kad se to dogodilo,
hladna voda ga je otreznila i kad je isplivao na površinu, prva stvar
koju je ugledao bio je stari kožni novčanik pun zlatnih novčića koji
je upao u pukotinu. Svako drugi na njegovom mestu bi se udavio,
ali takvi ljudi kao što je on imaju sreće.” Umalo da kaže „lupeži”
umesto „ljudi”, ali on joj je bio poslodavac i nije smela tako govoriti
o njemu njegovoj kćeri, čak ni nakon svih ovih godina.
Frančeska se iznenađeno okrenu od prozora. „Nikada to pre
nisam čula. Nije ni čudo što je takav optimista kad god zapadne u
neku nevolju. Koliko je meni tada bilo?”
„Oko šest meseci, ako se dobro sećam. To zlato je trebalo biti
njegova i Anina ušteđevina za budućnost, ali on je sve potrošio na
haljine od žutog pliša i zlatnog brokata za nju, a sebi je kupio sliku
jednog venecijanskog slikara čijeg se imena ne sećam.” Odmahnula
je glavom beznadežno. „Novac bi mu uvek progoreo rupu u
džepu.”
„U ovoj kući nema venecijanske slike, Marija. Šta se s njom
dogodilo?”
„Zar moraš da pitaš?” odgovori suvo Marija. „Morali su da je
prodaju posle godinu ili dve kad nikako drugačije nije mogao doći
do novca. Nije bila ništa posebno. Tvoje i Aletine slike mi se mnogo
više dopadaju. Uz sliku sa lalama koju si mi poklonila prošle godine
na Svetog Nikolu osećam se kao da čitave godine u spavaćoj sobi
imam vazu svežeg cveća.”
Frančesku je dirnula tako iskreno izrečena pohvala, pa priđe
stolici na kojoj je starica sedela i nežno je zagrli. „Tako si draga,
Marija. Silno želim da postanem zaista dobra slikarka, a toliko sam
još daleko od cilja.”
„Uspećeš ti, znam to.” Marija poljubi Frančesku u obraz i zadrži
je da ne ode ponovo do prozora. „Sedi sada. Nema svrhe da gledaš
ide li gospodar. Ta jedna lampa na ulici ne daje dovoljno svetla da se
može videti u daljinu, a tvoj otac će verovatno krenuti kući gde god
da je, a da se ne seti da pozajmi fenjer. Neće mu biti prvi put da ga
Noćna straža kazni što ne nosi lampu po mraku.” Ona nastavi da
pravi čipku, vešto baratajući drvenim iglama. „Ovu mustru odavno
nisam pravila.”
„Lepa je.” Frančeska sede preko puta Marije. „Je li to za
okovratnik?”
Marija je pogleda pravo u oči. „Za venčanu bluzu, nadam se.”
„Uzalud ti je ako misliš na mene, a nemoj se nadati ni za Aletu,
jer i ona je ambiciozna kao i ja!” Odlučno odgovori Frančeska.
„Najverovatnije će je nositi Sibila.”
Marija ozlojeđeno uzdahnu. „Ne razumem te. Šta ako ti jednog
dana neko ukrade srce?”
„Neću to dozvoliti.” Frančeska je govorila samouvereno,
naslanjajući se na jastučiće na stolici i držeći ruke na zaobljenim
ivicama naslona. „Sama pomisao na brak mi je dovoljno odbojna da
sačuvam hladnu glavu. Brak bi mi doneo čekanje na muža i
majčinstvo, kao i bezbrojne društvene obaveze koje sada mogu da
izbegnem. Kad bi se na mojoj ruci našao prsten, ne bih više imala
vremena za slikanje.”
„Koješta! Naravno da bi.”
„Samo kada bih se udala za slikara.”
„Zašto?”
„Zato što bi on razumeo i sarađivao sa mnom.”
„Onda potraži jednog.”
„Nisam dovoljno zainteresovana.”
Marija isproba drugačiji pristup. „Ali šta je sa decom? Ti ih voliš i
umeš tako majčinski da se postaviš prema svima u kući kad se ukaže
potreba.”
Frančeska okrenu glavu i zagleda se u vatru. Odsjaji plamena su
joj treperili na licu, ali trepavice su joj sakrile oči i izraz u njima.
„Volela bih da imam dete. Možda kada se dokažem kao slikarka,
pre nego što budem suviše stara da imam sopstvenu porodicu. Ali u
doglednoj budućnosti posvetiću se svom cilju i neću se smiriti dok
ga ne dostignem.” Zasukala je manžetu na rukavu uz blag osmeh i
osmotrila svoj zglavak. „Kroz ove vene sigurno teče mešavina ulja i
boje.”
„Nažalost” promrmlja Marija za sebe. Kada bi trebalo da bira
između slika i beba, u svako doba bi se odlučila da čuva i treći
naraštaj.
Frančeska ju je čula, ali ništa nije rekla. Marija ne bi nikada mogla
razumeti njenu stvaralačku snagu koja joj nije dozvoljavala da krene
drugim putem. Tako je bilo s njenim ocem, a sada se isto dešava
Aleti i njoj. Svetionik koji ih zauvek mami.
Na zvuk koraka koji su prelazili predvorjem skočila je s
olakšanjem. „Stigao je otac!” Ali kada je izašla da se uveri, videla je
Grit kako izlazi iz kuhinje. Provela je veče s drugaricom i sada se
uputila ka svojoj sobi. Frančeska joj poželi laku noć i vrati se do
kamina. Nedugo zatim i Marija ode na spavanje.
Frančeska je još čekala, ljuta i razočarana što otac ponovo nije
održao reč. Zašto je uvek dozvoljavala da je zavara svojim
obećanjima? I sada je, kao i mnogo puta ranije, želela da lupi nogom
o pod zbog njegove nemarnosti, ali kada konačno uđe, posrćući,
pokazujući joj onaj posramljeni izraz lica koji je nameštao u takvim
prilikama, znala je da će sažaljenje nadvladati ozlojeđenost.
Kada je kazaljka na satu dobrano prešla ponoć, ostavila mu je
upaljenu lampu i uzela sveću da osvetli sebi put uz stepenice.
Penjući se stepeništem, razmišljala je kako da ujutru najpažljivije
saopšti Vilemu da slika Flore nije spremna. Mnogo puta je već bio
na ivici da Hendriku odbije dalju saradnju, a upozorio ga je na nešto
slično i prilikom poslednje posete. Plašila se da će se sutra, kada
dođe i sazna da mu dugo obećavana slika nije završena, okrenuti na
petama i zauvek otići iz kuće. Nijedan drugi ugledni trgovac slikama
ne bi podnosio Hendrikovo nastrano ponašanje. Ako otac padne u
ruke prevaranata, nikada više neće dobijati pristojne cene za svoje
slike.
Dok je tako grozničavo razmišljala, ponovo su je obuzele zle
slutnje, koje su je već bile svladale ranije tog dana. Preplavio ju je isti
strah i ona se čvrsto uhvati za priručje. Pod sjajem sveće, u očima joj
se ogledao silan strah.
Četvrto poglavlje
T
GRIT OTVORI VRATA Vilemu de
Hartohu. On je učtivo pozdravi i zakorači unutra na dugi
persijski ćilim koji su uvek širili da dočekaju očekivane posetioce.
Predao joj je ogrtač i rukavice, ali ne i veliki šešir, jer su muškarci
podjednako nosili šešire unutra kao i napolju. Uputio se ka
Frančeski koja mu se približavala hodnikom, prolazeći ispod lučnog
prolaza pre nego što je izašla na svetlost predvorja. Primetio je njen
odraz u venecijanskom ogledalu u srebrnom ramu. Ponovo ga je
zadivila njena neobična lepota sa vatrenom kosom, zlatnim
minđušama i jednostavnom haljinom od crvenkastosmeđeg pamuka.
„Dobar dan, gospodine. Dobro došli ponovo u naš dom”,
pozdravi ga ona.
Primetio je njen ozbiljan osmeh i to ga je opomenulo da stvari
nisu onakve kakve bi trebalo da budu. To je moglo da bude samo
ono čega se plašio. „Zahvaljujem ti, Frančeska. Lepo izgledaš.
Nadam se da su Hendrik i tvoje sestre dobro.”
„Svi su zdravi. Molim vas, sedite. Grit je otišla po osveženje.”
Ostao je da stoji a obrve su mu se zlokobno skupljale. „Zar slika
nije završena?”
„ Ako sednete samo na nekoliko trenutaka, sve ću vam ispričati.”
Sama je sela pored velikog kamina s malim krovom koji je iznutra
bio popločan plavim delftskim pločicama s naslikanim plesačima i u
kome je treset goreo veselim treperavim plamenom. Izjalovila joj se
nada da će sesti na stolicu preko puta nje, jer se on nije ni pomerio
sa mesta na kojem je stajao.
„Znači li to da Hendrik čak nije tu ni da me primi?” Osetila je
kako u njegovom glasu raste gnev.
„Očekujem da se vrati svakog trena.”
„Kada je izašao?”
Ona duboko udahnu. „Juče posle podne.”
AČNO U POLA DVANAEST SUTRADAN,
„Pih!” Ogorčeno je podigao ruke, a lice mu je pocrvenelo od jeda.
U glavi je pokušao da zamisli kako je zabludeli slikar proveo te
časove izbivanja iz kuće. Verovatno se kartao, ali bilo je tu i nečeg
drugog. Nije sebe smatrao moralistom, ali verovao je da je brak za
takve stvari ipak prikladniji. Međutim, Hendrik se nikada neće
ponovo oženiti a razlog je bio očigledan. Nijedna druga žena nije
smela zakoračiti u Anin dom i imanje. U Hendrikovim očima, sve to
će zauvek ostati njeno dok je on živ.
„Aleta i Sibila su izašle i već čitav sat ga traže.” Frančesku je
uznemirio način na koji je Vilem hodao gore-dole po persijskom
ćilimu, dok su mu se prsti grčili kao da želi da ih savije oko
Hendrikovog vrata. Činilo joj se da je nije čuo.
„Uputio sam tom besposličaru poslednje upozorenje kada je
pristao da te slika kao Floru! Rekao sam mu da ću, ako me samo još
jednom razočara, dići ruke od njega. Neka padne u šake lopova i
šarlatana u svetu umetnosti, ako tako želi!” Tako se naglo zaustavio
ispred Frančeske da je zgužvao ćilim ispod peta. „Dajte mi moj
ogrtač i rukavice. Nisi ti kriva, ali otac ti je nemoguć!”
Ona ponovo skoči na noge. „Molim vas, nemojte otići! Slici treba
samo još jedno prepodne rada. Ona je nešto najbolje što je uradio
otkako je mama umrla. Nazvao ju je Boginja proleća. Pokazaću vam
je.”
To ga je smirilo, ali još je oklevao. „Mislio sam da u ovoj kući
vlada pravilo kako samo Hendrik sme da pokaže svoje delo prvi
put.”
„Moram ga prekršiti u trenutnim okolnostima!”
Polako joj se nasmešio. „Zaista? Dakle, vreme je da Hendrik
shvati da ne može bezobzirno postupati prema svima nama.”
Krajičkom oka je primetio služavku kako donosi poslužavnik sa
domaćim vinom i kolačima. „Popiću u to ime čim vidim sliku.”
Frančeska ga povede ka ateljeu i Vilem pođe za njom. Hendrika
je smatrao veoma dobrim slikarom, u klasi nekoliko poznatijih
imena, ali rad mu još nije dostigao vrhunac. Na Aninoj slici koja je
visila u ateljeu i u koju je uneo celo svoje srce, približio se
genijalnosti, ali draž svoje žene zadržao je za sebe, previše
posesivan da podeli ono što je sakrio u toj slici koja ga je proganjala.
Zato joj je izmakla veličanstvenost i ostala je na nivou manje
vrednog dela. Rembrant je uvek zadržavao ponešto od svake osobe
čiji portret je slikao, budeći zanimanje kod posmatrača, kao i
potrebu da se otkrije to neuhvatljivo, neodređeno svojstvo sakriveno
iza naslikanih lica, ali takođe je i velikodušno davao, i u tome je bila
razlika. Hendrikov rad nije bio ni blizu Rembrantovog izvanrednog
majstorstva. Po Vilemovom mišljenju, ničiji nije, ali u poslovanju sa
ćudljivim umetnicima s jedne strane i bogatim kupcima, s druge,
nije mu bilo mudro da iznosi sopstveno mišljenje.
Stigli su pred atelje i Vilem se naže ispred Frančeske da joj otvori
vrata. Ona žurno zakorači prema slici na Hendrikovom štafelaju.
„Evo je!”
Da bi joj se približio, morao je da prođe pored dve mrtve prirode
koje su ona i Aleta prethodnog dana ostavile na štafelajima. Vilem je
zastao da ih osmotri. Namah je prepoznao rad svake devojke i uočio
da su napredovale otkako su bile deca. Obe su i dalje pravile greške
i pokazivale slabosti, što bi se moglo ispraviti stručnim
podučavanjem, ali neobična finoća njihovog rada stavljala ih je
daleko ispred ostalih dolazećih mladih umetnika njihovih godina.
Aleta je kao mlada pokazivala i manju zrelost u upotrebi boje i
kompoziciji, ali Frančeskina mrtva priroda je podsećala na dragulj sa
sićušnim odrazima predmeta, pa čak i prozora na srebrnom postolju
školjke.
Podigao je sliku sa štafelaja i odneo je do prozora, gde ju je
pažljivo proučavao. „Rad ti izvanredno napreduje.”
Pocrvenela je od te pohvale, jer je znala da ih on ne deli olako.
„Ne dovoljno brzo za moj ukus.”
„Koliko časova nedeljno vas otac podučava?” Pošto nije odmah
odgovorila, oštro ju je pogledao. „Ništa?”
„Objašnjava nam i savetuje nas ponekad kad mu je potrebna
pomoć”, čvrsto je odgovorila.
„Ništa”, ponovio je jetko, i ponovo se okrenuo slici. Nije ga
zavarala. „Voleo bih da pratim vaš napredak. Imaš li još nešto što si
nedavno naslikala?”
„Da, imam, a ima i Aleta. Ali ne želite li prvo da vidite očevu
sliku?”
„Ne. Sad sam usredsređen na tvoju.” Uputio joj je nasmešen,
pomalo zadirkujući pogled. „Nikada ne ometaj trgovca slikama koji
se zanima za tvoj rad. Bolje bi ti bilo da naučiš tu lekciju.”
Nasmejala se i otišla do slika naslonjenih na zid. Zbog neophodne
štednje slikarskog platna, sve su bile male, a i ona i sestra su često
slikale preko ranijih radova. Prvo mu je pokazala četiri Aletine slike,
i ne sluteći da ovog puta želi da vidi isključivo njene. Sve ih je
pogledao, ponovo ga je iznenadio njihovkvalitet i dao joj je nekoliko
korisnih saveta da prenese sestri. Zatim mu je pokazala tri svoje
slike.
Polako je proučio svaku od njih. Prva je pokazivala Grit u
dvorištu, kako širi sveže opranu posteljinu. Sličica je podrhtavala od
života i pokreta, da posmatrač gotovo poveruje kako čuje zvuk
lepršanja vlažnog, lelujavog platna. Na sledećem se nalazio pejzaž
sa vodenicama, koji je prikazivao topao dan u kojem je izmaglica,
kroz koju su se probijali sunčevi zraci, nežno prekrivala vodu i
polja. Treća slika je prikazivala Mariju koja izrađuje čipku, a njene
čvornovate ruke bile su neobično lepe dok su obavljale taj osetljivi
posao. Bavljenje trgovinom u umetničkom svetu načinilo je Vilema
ciničnim i prezasićenim tokom godina, ali bilo mu je drago kad je
shvatio da još može osetiti uzbuđenje pred nagoveštajem novog i
blistavog talenta, kao što je naslutio u radovima ove devojke.
„Vidim da na svakoj imaš cveća”, primetio je, ne menjajući izraz
lica. „Vetar je razvejao lale po dvorištu, na pejzažu se vidi usamljeni
divlji iris na obali kanala a čak i Marijina čipka ima šaru ljiljana.”
„Veoma dobro zapažate”, rekla mu je uz osmeh. „Priznajem da
volim da ubacim cveće u svakoj prilici. Kad dođe dan da potpisujem
svoje radove tako da ih vidi čitav svet, uključiću jedan cvet i u svoj
potpis.”
„Ah! Kao što su to činili i ilustratori rukopisa u proteklim
vekovima. Drži se te zamisli. Dopada mi se.” Znao je da
pojavljivanje cvetića neće prodati sliku samo po sebi, ali privući će
pažnju i ljudi će ga se setiti kad ga ponovo ugledaju. Mogao bi se
čak naročito dopasti mogućem kupcu a u njegovom poslu to je
moglo da prevagne u korist prodaje. Ni najmanje nije sumnjao da bi
Frančeska ostvarila uspeh i izdigla se do neslućenih visina kada bi
negovala svoj talenat. „Želiš li da se usredsrediš na slikanje cveća?”
„Ne. Rekla bih da mi se pogled pruža mnogo dalje od toga.”
„I to je dobro.” Nije skidao pogled sa slike mrtve prirode koju je
držao u rukama. Sada ju je pogledao uz šaljiv osmeh. „Da si
nastavila da slikaš ruže, posumnjao bih da ti je ljubav na pameti.”
Oči su joj plesale. Čista ljubav između muškarca i žene na slici je
simbolično predstavljana ružom koju ili neko drži u ruci ili je ljupki
ukras, dok ruža bačena na zemlju označava ili ljubavnu bol ili
razvratnu ljubav, u skladu sa temom slike. Ružini pupoljci na njenoj
mrtvoj prirodi mogli bi se protumačiti kao rađanje romantične
ljubavi, ali to joj nije bila namera, iako je na slici bilo mnogo
simbolike. Školjka je predstavljala bogatstvo, pošto su sve vrste
egzotičnih školjki bile skupe, dok je lepeza bila obeležje rasipništva.
Satno staklo je upozoravalo na proticanje vremena i besmislenost
zgrtanja bogatstva na zemlji, dok je kalajisani tanjir, postavljen da
jednim delom nesigurno lebdi nad ivicom stola, govorio kako se
život lako može prekinuti. Grožđe i vino su predstavljali Svetu
pričest i Hrista s nadom u uskrsnuće. Umetnički izbor vanitasa, kako
su se simbolične slike mrtve prirode nazivale, bio je širok, sa mnogo
drugih komponenata koje je svako prepoznavao. Slika često nije bila
ono što se činilo na prvi pogled, već je prikazivala poslovicu ili neku
rasprostranjenu temu koju su Frančeska i Aleta koristile da navedu
posmatrača da razmišlja o svojoj moralnoj slabosti, brzom
prolaženju godina i bezvrednosti pukog traganja za zadovoljstvom.
„Uveravam vas”, reče Frančeska, pažljivo vraćajući slike na
mesto gde su bile složene uza zid, „da mi je ljubav trenutno
poslednja na pameti.”
Oboje su uživali u toj maloj šali. Vilem je vratio mrtvu prirodu na
štafelaj, ponovo zapažajući kako je pažljivo odabrala svaki predmet
na vanitasu. „Sada ću pogledati kako te je otac naslikao kao Floru.”
Uputio se ka slici. Ona mu se približila i zabrinuto ga posmatrala
dok je bezizražajno stajao i gledao sliku, kako se njoj činilo,
beskrajno dugo. Konačno više nije mogla podneti tišinu.
„Šta mislite?”
„Reći ću ti iskreno”, odgovorio je zamišljeno, i dalje proučavajući
portret. „Nisam ni pomislio da ću danas videti ovako prekrasnu
sliku naslikanu Hendrikovom četkicom. Ova mu je jedna od
najboljih! Imam samo reči hvale. Treba mu još jedno pre podne, tako
si rekla?”
„Tako je on meni rekao.”
„Onda pokušaj da ga nateraš da tako i učini.” Neki slikari bi
beskonačno ponešto dodavali kad bi mogli, i nikada ne bi bili
potpuno zadovoljni. Njegovo ogromno oduševljenje umanjilo je
razočaranje što, kao i u slučaju Anine slike, ni ova nije postigla
veličanstvenost koju je mogla imati. Ipak, i dalje se nadao da će je
dostići. Neki umetnici su u starosti slikali bolje nego ikad, ali trebalo
je imati na umu Hendrikovu večitu nepredvidljivost. Bar će ova slika
privući zainteresovane kupce. Sama lepota devojčinog izražajnog
lica izazvaće veliku potražnju a njene ruke prepune cveća, koje je
držala kao da želi da se zaštiti od pogleda posmatrača, davale su joj
čulnu tajnovitost i draž.
„Ova slika će postići dobru cenu.”
Frančeska željno sklopi ruke. „Četiri stotine florina?”, pitala je
puna nade, usudivši se da doda još stotinu na svotu koju je Hendrik
zamišljao.
Vilem nije delovao iznenađeno kao što se plašila. „Kad bih našao
pravog kupca, očekivao bih i dvostruko veću svotu, pa i više.”
Nijedno od njih nije čulo kada je Hendrik, u mekim kućnim
papučama, prošao kroz vrata ateljea, koja su ostala otvorena. Glas
mu zagrmi, odbijajući se od zidove. „A šta ako odlučim da je ne
prodam?”
Okrenuše se prema njemu. Frančeska ispravi ramena. Nije želela
da se povuče pred njegovim razjarenim izrazom. „Usmeri svoj bes
na mene, oče. Ja sam pozvala gosta ovamo.”
„Ništa mi od njega ne treba!” Pompeznim pokretom Hendrik
izvuče kesu s novcem iz džepa, izvuče iz nje uzicu i baci je na pod.
Ispade mnoštvo guldena koji se zakotrljaše na sve strane. U tišini
koja je usledila, Vilem podiže stopalo i zaustavi novčić koji se
okretao.
„Dakle, sreća ti se osmehnula na dve strane, Hendriče”, smireno
je primetio. „Naslikao si sjajnu Floru a i karte i kocka su ti išle na
ruku. Čestitam ti i na jednom i na drugom. Mora da si veoma srećan
čovek.”
Hendrika smekšaše ove pohvale i on zataknu palčeve za pojas i
poče da se kočoperi, prezadovoljan sobom, ali i dalje nezadovoljan
što je osujećen u pokazivanju slike. Bio je trezan, ali lice mu je imalo
neobičnu ljubičastu boju a oči su mu bile zakrvavljene i umorne od
nespavanja. „Sinoćnji ulozi su bili najveći do sada a ja nisam
prestajao da dobijam. Otplatio sam svoje kockarske dugove i celim
putem kući sam delio novac pohlepnim trgovcima da podmirim
račune. Sada nikome ne dugujem ni novčića. Štaviše”, hvalisao se,
„preostalo mi je dovoljno da sebi i porodici obezbedim meso dva
puta dnevno narednih nekoliko meseci.” Neopisivo je uživao što se
izdigao iznad Vilema. „Dakle, vidiš, u mogućnosti sam da zadržim
sliku.”
„Zaista jesi”, složi se Vilem blago, a zatim prekinu dalji razgovor
naginjući glavu prema Frančeski. „Pošto je moj posao ovde završen
za danas, voleo bih da se poslužim onom čašom vina koju si mi
ponudila.”
„Da, naravno.” Upitno je pogledala Hendrika. „Pridružićeš nam
se, oče, zar ne?”
„Šta? Da.” Hendrik je nelagodno osećao da su ga nekako
napravili ludim, pa je tražio način da se odbrani. „Nisam ja od onih
što ne umeju da oproste pogrešnu procenu. Oboje ste pogrešili, ali
ovaj put ću vam progledati kroz prste.”
„To je veoma velikodušno od tebe.” U Vilemovom glasu osetila
se oporost koja je Hendriku promakla, ali ne i Frančeski. Pohitala je
ispred njih dvojice da naspe vino.
Nakon što je Vilem otišao, vratila se u atelje i pokupila sav novac,
sklanjajući ga u jednu od očevih preostalih kožnih torbica. Kad mu
je to predala, on joj je veselo zahvalio kao da se ništa neobično nije
dogodilo, i sva njegova zlovolja bila je potpuno zaboravljena.
Sliku je završio to isto poslepodne. Možda je shvatio da će pasti u
večitu nemilost kod Vilema ako ovog puta ne izvrši ono što se od
njega traži. Znao je da njegov stari prijatelj jedva čeka da se dočepa
slike. Umeli su dobro da procene jedan drugog u tom pogledu, baš
kao što je Vilem znao da će on sliku svakako prodati, bez obzira šta
je rekao u ljutnji. Kada je tačno u četiri sata konačno odložio četkice,
Frančeska je skočila sa podijuma i veselo ga zagrlila.
„Odlično si radio, oče! Večeras ćemo napraviti posebnu večeru
da proslavimo završetak Boginje proleća.”
Nacerio se. „Šta ćemo imati?”
„Tvoje omiljeno jelo! Ništa manje!”
„Kakva gozba!” Nije želeo da joj pokvari zadovoljstvo i da joj
kaže kako je prethodno veče već večerao istu ukusnu sočnu
mešavinu petla i kobasice, skuvanu sa nekoliko vrsta ukusnog mesa
i povrća u vinu, s prilogom od kuvanog kestenja. I sve to posluženo
je za njenim stolom. Svojim velikim mekim telom i toplim
zagrljajem, bila je jedina koja je mogla da ublaži usamljenost koja ga
je grizla u mračnim trenucima. U toj kući, kući žene po imenu
Margareta, nasmešila mu se sreća u kartama, iako se ona veoma
zabrinula kada je pristao na onako visoke uloge.
„Sibila se potrudila i napravila poseban puding sa jajima i
kremom”, rekla mu je Frančeska radosno, dok mu je pomagala da
skine platnenu slikarsku košulju. Tada, umesto da je okači na
drvenu vešalicu, savladalo ju je ono što je imala da mu saopšti, i
nesvesno je stisnula košulju uz sebe. Njen molećivi izraz lica ga je
pripremio na ono što se spremala da traži.
„Nemoj se ponovo upuštati u takve opasne poduhvate s
kartama”, preklinjala ga je. „Jer da su se karte juče okrenule protiv
tebe, to bi ti donelo propast. Znam koliko ti nedostaje mama i da ti
je potrebno da se družiš i sa drugim ljudima, a ne samo s
porodicom. Ali imaš krčme gde se okupljaju slikari, kuglane,
prijatelje koji te zovu kod sebe na večeru, umetničke aukcije na koje
voliš da odlaziš i sijaset drugih načina za razonodu, od posmatranja
jedriličarskih trka leti do zimskih sportova zimi.”
Odbacila je košulju i uhvatila ga za ruku da je prisloni sebi uz
obraz u gotovo dečjem preklinjanju. „Ne tražim da se potpuno
odrekneš kartanja, ali molim te da igraš samo sa onima koji ne mogu
sebi da priušte da izgube više od tebe.”
Tog trenutka je u očima imala gotovo isti izraz kao i njena majka,
kao da je Ana odlučila da potvrdi kćerine molbe i nagovori ga da
okrene drugi list. Bio je duboko dirnut. Kad god je slušao svoju
uspavanu savest, zaista je izbegavao stolove sa ogromnim ulozima,
ali bilo je trenutaka kada je zov sirene koju kockari čuju u
unutrašnjem uhu obećavao dobitak i on mu se nije mogao odupreti,
iako se ponekad pokazivao kao pogrešan. „Biću pažljiviji ubuduće”,
obećao je, ponesen trenutkom. To je njegovom glasu dalo iskren
prizvuk.
Frančeska se povukla lica ozarenog nadom. „Verujem ti!”
On opet ugleda Anu u devojčinim očima i nelagodno se
promeškolji. Takva očekivanja su ga opterećivala, ali trebalo je nešto
da preduzme u vezi s njima. Nije znao šta tačno, jer bio je svestan
sopstvenih slabosti i dobre namere su mu se prečesto topile, ali sada
bi bio dobar trenutak da nešto učini, dok ga još drži ovakvo
raspoloženje. Znao je da bi Ana to želela.
Odjednom je izvukao torbicu sa srebrom iz pojasa i stavio je
Frančeski u ruke. „Preuzmi ovo. Čuvaj ga na sigurnom mestu i
potroši na kućne potrepštine. Ne želim ništa za sebe.”
Trebalo joj je minut-dva da progovori. „Mudro ću ga upotrebiti”,
izjavila je dirnuta, i zahvalno pomislila kako joj se više neće gomilati
računi, kako će mesecima moći u kupovinu, a da je ne proganja
pravedni gnev trgovaca kojima nije plaćeno.
„Znam da hoćeš.” Smeškao joj se.
Zauzvrat, i njoj se uglovi usana izviše u osmeh i oči zasijaše. „Ali
ne očekuj meso dva puta dnevno.”
Grohotom se nasmejao. To je bila šala, u svakom smislu, jer je
malo ljudi u Holandiji jelo meso češće od jednom nedeljno, zato što
se, osim u ovo doba godine kada se životinje kolju pre zime, retko
moglo naći sveže meso. Riba, koju su jutrom lovili u moru, bila je
jeftina i bilo je u izobilju, kao i povrća, koje se radije jelo od
usoljenog mesa, a ni u jednoj drugoj zemlji nije postojao bolji izbor
dobrih sireva.
„Daj mi samo tanjir prženih haringi jednom nedeljno i neću se
žaliti”, zadirkivao ju je.
„Dobićeš ih”, veselo mu je obećala. „Idem sada da ostavim ovaj
novac. Kad se presvučem i stavim kecelju, vratiću se i opraću ti
četkice.”
Čim je napustila atelje, pogledao je svoje šake i ispružio bolne
prste. Zglavci su ga tako boleli čitavo poslepodne da je jednom čak
ispustio četkicu. Srećom, Frančeska nije ništa posumnjala, inače ga
ne bi onako zgrabila za ruku kao što je to učinila. Gotovo se trgnuo.
Odjednom se osetio tako umorno. Sustigla ga je neprospavana
noć. Sipao je vodu iz kalajisanog bokala u činiju i pažljivo je oprao
ruke. Nije bio siguran da li mu hladna voda ublažava ili pogoršava
bol. Nakon što ih je obrisao o platneni peškir, sagnuo se da dohvati
košulju i obesi je na vešalicu. Zatim je izašao iz ateljea.
Sibila mora da ga je čekala, jer kad je prošao kroz predvorje u
salon, ona pojuri za njim.
„Oče! Moram da razgovaram s tobom.”
„Moraš li sada?”, upitao ju je pomirljivo, ne terajući je, kao što bi
nekog drugog da mu je u tom trenu prišao. Nameravao je da mirno,
neometano, odrema pre večere, da utone u kožnu naslonjaču pored
kamina, protegne duge noge i sklopi oči. „Radio sam čitavo
poslepodne.”
Nije prihvatila nagoveštaj i otišla. Umesto toga, zatvorila je vrata
iza sebe i kleknula kraj njegove stoLice. „Znam, ali veoma je važno.”
Dirnula ga je pravo u srce. Mezimica čitave porodice, zenica
njegovog oka, dolazi mu sa nekom zgodnom zamisli u svojoj glavici
i on mora da je sasluša. Samo se nada da nije reč o nekoj ludoj
veridbi. Svojim krupnim telom je zauzeo manje opušten položaj i
usredsredio se na nju. „O čemu se radi, malena?”
Njegovo tepanje je ohrabri. Od Alete je čula, gotovo ne verujući,
da je stigao kući sa gomilom novca u torbici, ali bez poklona koji su
bili uobičajeni u takvim prilikama, mada znatno ređi tih dana. Prešla
je pravo na stvar, jer je smatrala kako ipak nema potrebe da mu
ponudi poziranje.
„Oče, stvarno mi treba nov ogrtač za predstojeću zimu. Volela
bih jedan s krznenom kapuljačom, kakav nikada nisam imala.”
Mogao je tačno da zamisli šta ona to traži, jer da tog jutra nije
očekivao Vilemovu posetu, kupio bi joj takav ogrtač a natovario bi
se poklonima i za ostale. Ali odgovaralo mu je da se s Vilemom
suoči dok se još osećao nezavisnim i zato je, prvi put u životu,
prednost dao potpunom raščišćavanju dugova. Rešio je da narednog
dana s preostalim novcem bude darežljiv kao nekada, ali onih
nekoliko neverovatnih trenutaka, kada mu se učinilo da ga Ana
gleda kroz oči najstarije kćeri, promenilo mu je planove. U prošlosti
nikada nije slušao kad ga je Ana preklinjala da bude praktičniji i
manje rastrošan, i godilo mu je saznanje da će joj konačno udovoljiti.
„Imaš bar dva topla ogrtača, Sibila”, odgovorio joj je
nepokolebivo, koliko zbog nje toliko i zbog sebe. Čak ni najdraže
dete nije se moglo nadmetati sa željama voljene supruge, koju je
izgubio.
„Ali nijedan nema krzno i mnogo mi je hladno u njima”,
ulagivala mu se, pogled joj je bio očaravajući, očekivanja velika.
„Takođe mi treba svila da mi se sašije nova haljina za Dan svetog
Nikole. Videla sam prekrasan materijal u boji ružičastog šeboja...”
„Ogrtač i svila će morati da sačekaju neku drugu priliku.”
„Zašto?” Ljupko je pućila usne, i dalje ga ne shvatajući ozbiljno.
„Sada ponovo možeš za svaku od nas da priuštiš nekoliko
skupocenih stvarčica.”
Nasmešio se i odmahnuo glavom. „Daleko od toga. U stvari,
nemam više ni novčića u džepu. Sav novac koji sam doneo kući sada
je zaključan u kasu za troškove domaćinstva, a ključ je u nadležnosti
tvoje starije sestre.”
Sibila je bila zaprepašćena, ali nije još sve bilo izgubljeno. „Ali tu
je još slika. Prodaćeš je, je li tako, oče?”
„Da, ali to neće biti sutra. Poznajem Vilema. Suzdržavaće se
nedelju ili dve, u uverenju da će me navesti da se zabrinem za
prodaju. Pokušavaće da mi vrati milo za drago što ovog jutra nisam
ispunio obećanje i predao mu sliku da je ponudi kad on to poželi.”
„A šta ako se ne vrati?” Bila je nespokojna, razmišljajući o tome
kako sredstva za njenu novu odeću leže neiskorišćena u toj slici na
štafelaju u ateljeu.
„Vratiće se on, ne boj se.” Hendrik ponovo sklopi oči, jer ga je
hvatao san. Sibila skoči i odjuri brzo kao što je i došla. Ogrtač i svila
su bili gotovo njeni! Bila je ogorčena što mora da čeka, ali ako su se
otac i Vilem upustili u borbu volje, moraće nekako da se strpi.
SLEDEĆEG JUTRA, FRANČESKA proveri je li Hendrik poneo
dovoljno novca kad je napustio kuću da kupi nove zalihe boje. Nije
želela da im troškovi ponovo narastu tako da ih je teško podmiriti;
ubuduće će za sve kupovine davati gotovinu, bez obzira kupuje li se
za domaćinstvo ili atelje. Hendrik joj se nije mešao u upravljanje.
Prečesto se svađao sa svim slikarskim dobavljačima, jer su mu u
raznim prilikama odbijali veresiju, da ne bi uživao u ovom retkom
iskustvu kada je mogao da im tresne novčiće na njihove pultove,
kao da baca bisere pred svinje.
Kad ga je čula da ponovo ulazi u kuću samo nekoliko minuta
nakon što je izašao, pretpostavila je da je nešto zaboravio, pa je
očekivala da uđe u atelje i pokupi ma šta to bilo pre nego što opet
izađe. No, kad se ulazna vrata nisu otvorila i ponovo zatvorila, otišla
je da proveri o čemu se radi. Zatekla ga je kako sedi na stolici u
predvorju i tupo zuri ispred sebe.
„Nije ti dobro?”, upita ga zabrinuto.
Polako je podigao glavu da je pogleda, a usta su mu se trzala od
žalosti. „Čuo sam tužnu vest na ulici. Juče je umro Rembrant.”
Ona nehotice kriknu od očaja. „Jao! Je li to istina?”
Odgovorio joj je glasom promuklim od bola: „Sahraniće ga u
Vesterkerku. Nije samo naša zemlja ožalošćena. Svet je izgubio
najvećeg slikara koji je ikada živeo.”
Uzela ga je za ruku i naslonila je na svoj obraz, saučestvujući u
njegovoj tuzi. Jedno od njenih najranijih sećanja bilo je kada ju je
otac poveo da vidi Rembrantovu Gradsku stražu kapetana Fransa
Baninga Koka, koja je visila u sedištu iste te straže. Slikar je uhvatio
upravo onaj užurbani trenutak kada su se svi pripremali za noćnu
smenu. Stajala je i sa strahopoštovanjem zurila u ogromnu sliku na
kojoj su se rasuta sunčeva svetlost i senke poigravali preko prizora
koji je treperio od pokreta, a Hendrik, koji se nikada nije obazirao
na njenu mladost, obraćao joj se kao odrasloj osobi. Objasnio joj je da
se ova grupna slika potpuno razlikuje od statičnih prizora,
uobičajenih u ovakvoj vrsti poručenih dela, na kojima su sva lica bila
okrenuta posmatraču. To objašnjenje joj je tada malo značilo. Jedino
je bila svesna bujnog života na tom platnu, gde je svaki stražar bio
zaokupljen svojim poslom, a u prvom planu se isticao kapetan u
crnoj i oficir u žutoj uniformi. Kao da je čula pljeskanje ruku,
udaranje bubnjeva, lavež pasa i čitavu tu larmu muških glasova. U
to vreme joj se najviše dopalo prisustvo male devojčice na slici, čija
haljina je ličila na onu koju je ona sama nosila tog dana. Nagađala je
da je devojčica tamo sa svojim ocem, baš kao što je ona bila sa
svojim, samo što je Hendrik bio slikar, a ne vojnik u oklopu sa
opasačem. Nešto u vezi s devojčicom ju je zbunjivalo.
„Zašto joj sa pojasa visi pile sa zlatnim kandžama, tata? Je li im to
donela za večeru?”
„Možda jeste, možda nije. Njegovo značenje leži u činjenici da se
na grbu Straže nalaze zlatne kandže i tako je slikar Rembrant
predstavio to znamenje. Vidiš kako je naneo debeli sloj belog
impasta na žutu boju, nasuprot tamnom tlu, da bi postigao
svetlucavost perja, kao i bogate tkanine devojčicine suknje. Vidiš li
nekog poznatog na slici?”
„Koga?”
„Slikara Rembranta.”
Znala je da je to tradicija koja potiče još od velikih italijanskih
slikara, da umetnik često uvrsti i sopstveni lik u grupnu sliku.
Pogled joj je lagano preletao preko lica ljudi u pozadini. Svaki
pojedinac je platio svotu koja je odgovarala veličini prostora koji je
na slici zauzimao.
„Evo ga slikar Rembrant!” Smejala se i oduševljeno pljeskala
rukama. „Odmah iza čoveka u oklopu! Jednog dana ću i ja tako
uraditi! Naslikaću sebe otkrivajući samo deo lica kao što je i on
učinio.”
Kada se sada osvrne na prošlost i sagleda taj trenutak, Frančeska
je bila sigurna da je upravo tada u njoj zaiskrila varnica da odabere
put slikarke ne obazirući se ni na šta drugo.
„Ponudila bih Korneliji da se preseli kod nas, oče.”
Hendrik s odobravanjem klimnu. „To treba učiniti bez
odlaganja.”
„Smesta ću otići u Rozenhraht!” Zakoračila je prema hodniku.
Promeškoljio se u naslonjači. „Neću poći s tobom. Ne izlazi mi se
danas ponovo.” Umorno je ustao. „Voleo bih da ostatak dana mirno
provedem u svom ateljeu.”
Razumela je. Nije bilo boljeg mesta za oplakivanje kolege slikara
od sopstvenog ateljea. Kada je stigla u Rozenhraht, saznala je da su
Korneliju već prihvatili ljubazni rođaci i tako joj osigurali topao
dom.
Četiri dana kasnije Hendrik je prisustvovao sahrani u
Vesterkerku i ispratio Rembranta na počinak pored Titusa i
Hendrikje Stofels. Narednih nekoliko nedelja Hendrik je bio tako
utučen kao da je čuo sopstvena pogrebna zvona. Titusova slika mu
je privlačila pažnju kao da ju je nedavno kupio i kao da mu ne krasi
dom već dugo vremena. Dubina i značenje dela, združeni sa
lepotom i skladom, dirnuli su ga do te mere da je osetio bol u grlu,
tako je veliko bilo divljenje koje mu je ispunjavalo srce. Takođe je
zastajao da pogleda Halsovu sliku koju je posedovao: okorela
pijanica crvenih obraza, s veseljem u očima i vrčem u ruci. Hendrik
se iznova divio blistavim potezima četkice, bilu života dočaranom
brazdastim nanosima boje. Bilo je očigledno da je na njegovu
tehniku uticao takav učitelj, čija narav je toliko bila slična njegovoj i
kome su smeh, alkohol i dobro društvo takođe bili najvažniji. Hals je
umro pre tri godine kao starac u osamdesetim, a sada je za njim
otišao i Rembrant sa samo šezdeset tri. Obojica su skončali u velikoj
bedi, gotovo zaboravljeni. Hoće li to biti i njegova sudbina?
Jednog jutra, dok je stajao ispred slike pijanca, prišla mu je
Frančeska. Na sebi je imala baštensku kecelju iz čijeg džepa su virile
rukavice. Shvatila je šta ga tišti i uhvatila ga je pod ruku.
„Znaš”, obratio joj se glasom isprekidanim od kajanja, „trebalo je
da odem i posetim starog Halsa pre nego što je umro. Stalno sam
nameravao da odem do Harlema, ali nekako ipak nisam. Čuo sam
da i dalje slika, pa sam verovatno mislio kako će tako doveka, ali,
naravno, niko nije večan.”
„Zašto ne odeš jedan dan do Harlema i odaš mu poštovanje na
grobu?” predloži Frančeska. „Kada bi se ukrcao na putnički brod na
kanalu, mogao bi tamo prenoćiti ili se vratiti do ponoći.”
Klimnuo je glavom, ali nije se obavezao. „Razmisliću o tome.”
Produžila je svojim putem u dvorište. Bilo je prelepo jutro, pa je
rešila da posadi lukovice lala, koje su stigle sa polja negde blizu
Harlema. Grit ju je obavestila o isporuci, porudžbini koju je Hendrik
zaboravio da spomene, i rekla da će uzgajivač doći po naplatu neki
drugi dan. Prošlo je samo nedelju dana kako je ponovo zasadila
lukovice koje je izvadila u junu, ali uživala je u baštovanstvu, uvek
joj je pružalo zadovoljstvo, čak i kada se bavila dosadnijim
poslovima, kao što je kopanje ili čupanje korova. I Aleta je volela
time da se bavi, i sada bi joj pomagala oko lukovica da nije izašla da
skicira pogled na reku Amstel kraj jednog od starih mostova.
Klečeći na presavijenom ćilimu, Frančeska je kopala rupe u
peskovitoj zemlji u pravilnim razmacima i u njih spuštala nove
lukovice, koje su bile odličnog kvaliteta, sa tvrdom korom lepe
bakarne boje. Kad procvetaju, mogla bi ih nabrati i uneti u kuću da
započne cvetni aranžman za novu sliku, dok će ostalo cveće slikati
redom kako cveta, sve dok ogromni buket raznovrsnog sezonskog
cveća ne bude gotov, što nije bio neuobičajen postupak.
Lala će joj uvek biti najomiljeniji cvet. Sa svojom čarobno
otmenom dugom peteljkom u njenim očima prevazilazila je čak i
lepotu ruže centiflore koja je predstavljala takvo izobilje osenčenih
latica da je ličila na zbrku ženskih sukanja. Možda se njena
romantična duša neraskidivo vezala za lalu kada je jednom davno
saznala kako je nastao prvi takav cvet. Prema persijskoj legendi,
kada je Fernad plakao za svojom ljubavi, predivnom Širin, na mestu
u pesku gde su se osušile njegove suze iznikla je divlja lala, latica
crvenih kao krv. Nikada nije pogledala lalu, a da se nije prisetila
njene povezanosti s nežnom ljubavi i najdubljom strasti.
Bilo joj je čudno što su, iako uzgajane u egzotičnim baštama
Persije i Turske, tek nešto više od sto godina pre njenog rođenja
stigle u Evropu. Ambasadora u Turskoj sa dvora svetog rimskog
cara toliko je zadivila lala, da je, kad se vratio u Beč, poneo sa sobom
seme i lukovice, koje je pokazao Ferdinadu I. Narasle su i
procvetale, a ubrzo su i druge zemlje presadile ovaj novi cvet u
obliku istočnjačkog turbana. Postojale su razne priče o tome kako je
konačno dospela i do Holandije, ali najverovatnija je ona po kojoj je
tovar lukovica brodom stigao u Amsterdam. Kojim god prevoznim
sredstvom da je doputovala, lala se primila na holandskoj zemlji kao
da joj je to prirodno stanište i kao da je oduvek baš tu pripadala.
Crvene, žute i bele lale, kao i neke prugaste, rasle su u bašti
Fiserovih otkako je Frančeska znala za sebe. Nije imala omiljenu
boju, u svakoj je nalazila nešto čemu se divila, ali jedva je čekala da
ove nedavno isporučene procvetaju. Trebalo je da budu
tamnocrvene boje s paperjastim laticama, a bile su mnogo skuplje od
onih koje bi sama izabrala. Bar nisu spadale u kategoriju retkih boja
koje su podrazumevale i vrhunske cene i zahvaljujući čemu su se
mnogi vrtlari izuzetno obogatili. Premda, lukovice više nikada neće
dostići prekomerne cene kao pre nekoliko godina, kada je zemlju
zahvatila takozvana lalomanija. Ljudi iz svih društvenih slojeva
počeli su da trguju lukovicama od kojih se očekivalo da daju neki
novi oblik ili izuzetnu boju, što bi im kasnije moglo doneti zlata
koliko su teški. Kuće sa celokupnim pokućstvom razmenjivane su za
jednu jedinu lukovicu; stoka sa farmi, zanatski alat i radionice i
porodično nasledstvo otišli bi u sveopštem ludilu kad se do
bogatstva dolazilo preko noći. Često je lukovica, u prenesenom
smislu, menjala ruke i po nekoliko puta, a da kupci i prodavci nisu
ni videli proizvod, baš kao što se obavljaju poslovi na
amsterdamskoj berzi, ili onoj u Londonu, Parizu i bilo kojoj drugoj.
Ovo vrtlarsko ludilo nastalo je zbog jedinstvenog načina na koji je
uzgajana lala odstupala od uobičajenog cveta, kada bi se prirodnim
otvaranjem lukovice dobili novi oblici, dok bi boje izdanaka ostale
gotovo postojane. Oni koji se nikada nisu kockali u životu, zaboravili
su na oprez i pomamna trgovina se odvijala svakog meseca tokom
tri godine, koliko je groznica trajala, pružajući razne mogućnosti
lupežima i varalicama u vrtlogu prevara. Kada je tržište propalo,
mnogi su ostali bez krova nad glavom. Hendrik je bio na početku
svog školovanja, ali stavio je na kocku malo nasledstvo i, uz dobru
sreću koja ga je u određenim trenucima poslužila, isplivao je iz
čitave zbrke bogatiji za hiljadu florina.
Frančeska ustade, očisti prljavštinu sa kecelje i pokupi ćilim.
Obavila je posao. U rano proleće će izlaziti svaki dan da posmatra
kako niču prvi izdanci. Ušla je u kuću lakog srca.
Kad se Aleta vratila, donela je nekoliko detaljnih skica. Frančeska
ih je zainteresovano razgledala. „Zaista si se potrudila, Aleta.”
Nije primetila da sestrine oči blistaju od uzbuđenja. „Od sada ću
se posvetiti samo poslu”, reče Aleta kad je preuzela skice od
Frančeske i odnela ih na sprat.
Na Frančeskino iznenađenje, Hendrik je obratio više pažnje na
njen predlog da otputuje u Harlem nego što je pretpostavljala. Kada
mu se raspoloženje ponovo popravilo, objavio je jedno jutro za
doručkom da će napraviti porodični izlet do starog grada u kome se
školovao.
„Ići ćemo sutra na grob moga starog učitelja da mu odamo
poštovanje, a onda ćemo malo razgledati. Sutra je subota, pa će biti
dosta toga da se vidi. Pozajmiću konja i kola da se odvezemo.
Vlasnik mi duguje uslugu.” Nije to bilo najudobnije prevozno
sredstvo, više je ličilo na drveno korito na točkovima, i putnici bi se
dobro prodrmali, ali bilo je mnogo brže nego da plove brodićem po
kanalu, a bilo je i besplatno.
Sibila uzbuđeno pljesnu rukama. „Izlet! Kakvo uživanje!”
Aleta je izgledala zabrinuto. „Svakim danom je sve hladnije. Šta
ako padne sneg, pa ne budemo mogli da se vratimo?”
Frančeska pomisli kako je neobično što Aleta stavlja takve
primedbe. Gotovo kao da traži neki izgovor da spreči putovanje.
„Mislim da zbog toga ne moramo da se brinemo”, odgovorila je
čvrsto.
„Zaista ne moramo!” odobravao je Hendrik. Uostalom, kad on
jednom odluči da preduzme nešto što mu lično odgovara, teško bi
ga mogli ubediti u suprotno. Upitno je podigao obrvu i pogledao
Frančesku. „Možemo to priuštiti, zar ne?”
„O, da!” odgovorila je kroz smeh, i sama uzbuđena na pomisao o
putovanju. Porodice su leti imale običaj da krajem nedelje pohrle iz
varošica i gradova na izlete, ili na zabave u seoske krčme kada je
vreme bilo hladnije. U prošlosti su i oni kao porodica kretali u
mnogobrojne takve pohode, ali nijednom otkako je Ana umrla.
Hendrik nije mogao podneti nijednu priliku u kojoj se naglašeno
osećalo Anino odsustvo, samo ako je mogao da ih izbegne.
Frančeska je bila uverena da će mu ovaj izlet prijati, kao i svima
njima. Ni ona, a ni njene sestre, nikada nisu bile u Harlemu, iako je
bio udaljen svega dvadesetak kilometara.
„Idemo na izlet!”
„Postaraj se da pored hrane poneseš i bocu vina”, veselo je
zahtevao Hendrik.
Frančeska je imala nešto drugo na umu. Ostao im je samo još
jedan neisplaćen dug za domaćinstvo, i to za lukovice. „Znaš li
slučajno gde bih u blizini Harlema mogla naći imanje uzgajivača lala
Van Dornea, koji nam je isporučio nove lukovice?”
Hendrik odmahnu glavom, zbunjen što ga to pita. „Poručio sam
ih ovde na pijaci u Amsterdamu. Treba li ti još?”
„Ne, imamo ih dovoljno, ali volela bih da mu platim.”
Hendrik odmahnu rukom na tako nebitnu stvar. „Doći će on
uskoro po svoj novac.”
Upravo se nadala da će to izbeći. Kada bi platila izravno na Van
Dorneovom imanju, činilo joj se da bi izbrisala sva ona nesrećna
vremena kada su i ona i svi ostali ukućani, osim Hendrika, koji je
obično uspevao da se izgubi, bili uznemiravani zbog novca.
Uostalom, neće biti teško otkriti Van Dorneovo prebivalište čim
stignu u Harlem.
Marija uzdahnu. „Moje stare kosti mi neće dozvoliti da krenem
na taj izlet.”
Frančeski bi žao a onda i Aleta progovori, braneći se. „Ni ja neću
ići.”
Svi je iznenađeno pogledaše. „Zašto?” upita Hendrik.
„Hoću da završim sliku mosta na Amstelu.”
„Biće još dana.”
„Ne.” U očima joj se videla tvrdoglavost. „Ako želim da budem
ozbiljna slikarka, ne mogu ostaviti sve zbog neke lakoumnosti.”
Sibila je sažaljivo pogleda. Aleta je svojim staračkim ponašanjem
počela da liči na Mariju. Ni nju nije zanimala poseta Halsovom
grobu, ali želela je da obiđe prodavnice i vidi sve ostalo što Harlem
ima da ponudi, naročito mlade momke. Marija ju je previše brižljivo
čuvala kod kuće i bilo bi divno da je se nakratko oslobodi.
„Svaki dan postaješ sve dosadnija, Aleta”, podsmevala joj se.
„Bolje i to nego da ne mislim ni o čemu drugom osim da
očijukam sa svakim ko prođe ulicom u pantalonama!” žestoko
uzvrati Aleta.
Usled osećaja krivice, Sibilino lice buknu grimiznocrvenom
bojom. „Slušaj samo taj pogani jezik! Jesam li ja kriva što muškarci
gledaju mene, a ne tebe?”
To nije bila potpuna istina, jer je Aletine udvarače odbijala samo
njena urođena oholost. Na trenutak joj se obrazi zarumeneše od
besa. „Ne zanima me ološ, Sibila!”
Hendrik se naljutio. Nije podnosio svađe koje nije sam izazvao.
„Obe da ste ućutale! Aleta će ostati kod kuće, ako tako želi. Neću
nikoga odvraćati od posla.” Njegov blago pobožan ton mogao je
navesti stranca da pomisli kako se ni sam ne udaljava od štafelaja.
„Bar će Aleta biti ovde ako Vilem konačno reši da dođe po sliku.”
Odlučili su da krenu rano. Uprkos tome, Aleta je ujutru ustala
pre svih i već je započela rad u ateljeu kad je poslužen doručak.
„Zar nećeš doći da jedeš?” upita Sibila, provirujući kroz vrata.
Od Hendrika je nasledila osobinu da se nikada ne duri i, opet kao i
on, prilično je uživala u sukobljavanju naravi. To ju je samo bodrilo.
I tog jutra bi rado zagrlila sestru u znak pomirenja, ali Aleta je već
zaboravila na njihovu nesuglasicu.
„Već sam jela.” Aleta nije skidala pogled s platna, već je i dalje
postojano slikala. „Rekla sam ti juče da želim da završim ovu sliku.”
Sibila primeti napola pojedenu krišku hleba i sira na tanjiru, koji
je morao da se izbori za mesto na pretrpanom stolu. Kakvo god da
je piće ostalo u šolji, sada je već bilo hladno i upilo se u nemarno
odbačenu slikarsku krpicu koja je pala preko njega. „Nije važno,
doneću ti svež napitak. Jutros imamo toplu čokoladu.” Ušla je da
pokupi šolju a zatim zastala da pogleda sliku mosta i okolnih kuća.
„Zašto ti je ova slika toliko bitna? Čemu žurba? Jesi li joj našla
kupca?” Samo se šalila, ali Aleta je delovala tako preplašeno da je
Sibila zastala, i pobednički joj se nacerila. „Dakle, o tome se radi!”
Aleta požuri do vrata i zatvori ih da neko ne bi čuo njihov
razgovor, a zatim se vrati do sestre. „Mislim da jesam. Onog dana
kad sam crtala most obuhvatila sam i red kuća sa pekarom u prvom
planu. Naišla je pekarova žena, pogledala preko mog ramena, kao
što ljudi to već rade, i ponudila mi da kupi crtež. Objasnila sam joj
da je to nacrt za sliku, a ona se prilično zainteresovala i rekla kako bi
je kupila ako ispadne dobra, kao iznenađenje mužu za njegov
pedeseti rođendan. Bio bi ponosan da ima takvu sliku na zidu u
radnji.”
„Šta!” Sibila se razbesnela baš kao što bi to učinio i otac.
„Toliko smo puta bili u novčanim neprilikama da ne volim ni da
se setim, ali nikada nijedna slika, crtež ili bakrorez potpisan
prezimenom Fiser nije visio iznad pulta u prodavnici!”
„Da jeste, možda bi mami život bio lakši i ne bi morala da
sastavlja kraj s krajem, što sada Frančeska čini!” Aletine oči zasijaše
kao udar munje. „Nemam lažni ponos. Treba mi novac iz nekih
ličnih razloga i ni najmanje me nije briga hoće li mi slika biti
prekrivena brašnom i suvim grožđem, sve dok ne počne da liči na
zemičku.”
Sibila se zakikoče. „Mislim da bi te ipak bilo briga!”
Aletine usne se nevoljno izviše u osmeh i ona nakrivi glavu u
znak slaganja. „U pravu si”, rekla je smirenije, „ali svejedno želim
da je prodam. Tražila sam dobru cenu i morala sam da sakrijem
iznenađenje kad je žena bez oklevanja pristala da plati.” Odjednom
je zgrabila Sibilu za ruku. „Nemoj reći ocu ili Frančeski za ovo,
dobro?”
Sibila se prvi put u životu suzdržala od zadirkivanja, što je inače
činila kad god bi joj se ukazala prilika. Iz ličnog iskustva je znala
koliko je novac važan onima koji ga nikada nisu imali, jer je i sebe
ubrajala među takve. „Neču ništa reči”, obećala je, „ali zar nije
pravilo Esnafa da sve što učenici u studiju naslikaju pripada
njihovom učitelju?”
„Da, jeste, ali ja sebe više ne smatram očevom učenicom!”
plahovito izjavi Aleta. „Poslednje zapažanje o mom radu izrekao je
još pre mnogo nedelja, a ni to mi nije bilo od neke pomoći. Zato ću
rizikovati. On ne mora nikada da sazna.”
„Ali zašto to radiš? Želiš li da kupiš neku lepu odeću?”
Aleta se ponovo osmehnu. „Ništa slično! Želim nešto daleko
skuplje od haljine. Kad uštedim dovoljno, reći ću ti za šta mi treba.”
„Već dugo nismo imale zajedničku tajnu. Poslednji put je to bilo
kad sam ti rekla da Jakob želi da se oženi mnome.”
„A ja sam ti odgovorila da se ne nadaš previše.”
Sibila napravi bolnu grimasu. „Naravno, bila si u pravu. Ali ja
tebi neću odgovoriti na isti način, jer sam sigurna da će pekareva
žena biti zadovoljna tvojim radom. Doneću ti sad toplu čokoladu.”
„Ne, sačekaj!” Aleta skinu slikarsku košulju. „Poći ću s tobom.
Ako otac zaviri ovamo pre nego što krene za Harlem, videće da sam
skoro gotova i zahtevaće da i ja pođem.”
„Da, hoće.”
Dve devojke razdragano napustiše atelje. Pola sata kasnije, Aleta
je zajedno s Marijom mahala ocu i sestrama koji su kolima krenuli
na put. Ustala je i Grit, koja je klečeći ribala ulaz, i mahala im
takođe, u oblaku sapunice bele kao sneg.
Od nedavnog hladnog, suvog vremena izbrazdani put je
otvrdnuo i točkovi kola jurnuše po njemu. Frančeska i Sibila
vrisnuše i zagrliše se uz smeh. Povremeno su gotovo odskakivale od
sedišta. Oktobarsko sunce je bilo bledo na nebu prepunom oblaka, i
duvao je jak vetar, pa su se sva velika krila na vetrenjačama
okretala. Nije bilo važno što je zemlja bila potpuno ravna dokle god
je pogled dosezao, jer je priroda bila bujna i zelena, a povremeno bi
zasvetlucala voda kao da su na sve strane bili razbacani veliki opali.
S toliko zemlje ispod nivoa mora, vodila se neprekidna bitka da se
sačuva od poplava, a ogromne nasipe, sagrađene od zemlje i
kamenja, ponekad bi savladale izuzetno velike plime, što je dovodilo
do gubitka ljudskih života i stoke.
Ovde-onde mali mostovi su omogućavali prelaz preko kanala i
vodenih puteva, i svaki je imao drveni deo koji je mogao da se
podigne kako bi propustio natovarene dereglije i male čamce.
Bilo je toliko toga da se vidi i na samom putu. Ljudi su prolazili
pešice, a zaobilazili su i seoska kola natovarena proizvodima sa
farmi. S vremena na vreme, Hendrik bi skrenuo u stranu da
propusti blistave kočije bogataša koje su kloparale putem. Takođe je
morao da se sklanja kad god bi sreli putničke kočije, jer su se kočijaši
trudili da svaki put skrate vreme potrebno da pređu od jednog do
drugog odredišta, i nisu marili što se putnici unutra bacakaju kao
kocke u kutiji. Ova vozila bi razvila malo jedro čim izađu iz grada, i
ako je vetar duvao u odgovarajućem pravcu, to je pomagalo konjima
da jure punim galopom kao da je tovar koji vuku lagan kao pero. Na
grbavim putevima nisu bile retke ni nesreće. Vrhunac putovanja za
Sibilu je bio kad su njoj i Frančeski mahnula dvojica mladih oficira
Straže na konjima. Bili su zgodni, sa ogromnim crnim šeširima, u
somotu i čipki, a beli zubi blistali su im ispod brkova i brada oštrih
poput strela. Čežnjivo je gledala za njima dok su nestajali u daljini.
U Harlemu, Hendrik je provezao kola kroz kapiju iz četrnaestog
veka sa krovovima na četiri vode i osmougaonim kulama,
smeškajući se što ponovo ulazi na područje svoje mladosti.
Razgledao je oko sebe kad god mu je ulični promet dozvoljavao, dok
su mu navirala sećanja o jurnjavama za suknjama i pijančenjima.
Frans Hals je bio prilično strog u ateljeu, ali u mladosti je i sam patio
od takvih slabosti, pa je žmurio na vragolije svojih učenika sve dok
su jutrom dolazili na vreme i trezni u atelje i vredno radili pod
njegovim nadzorom.
Harlem je ličio na većinu holandskih varošica. Imao je veliki
središnji trg sa crkvom nasuprot Gradskoj kući. Na dve preostale
strane nalazile su se srednjovekovne građevine, a jarko obojeni
znakovi bili su obešeni na vrata onih koje su se koristile u trgovačke
svrhe. Užurbana pijaca je bila u jeku i Sibila je žudno posmatrala
gužvu, dok ih je Hendrik vozio prema staroj pijaci s povrćem pokraj
crkve svetog Bava, gde su male prodavnice bile smeštene uz njene
zidine. Kapci na radnjicama bih su spušteni da posluže kao tezge i
na njima su bile složene tkanine, čipka i druge lepe stvari koje su
privlačile poglede. Hendrik je privezao konja i pomogao kćerima da
siđu s kola. Sibila bi pojurila ka radnjicama da je Frančeska nije
zadržala, jer ih je Hendrik čekao da pođu za njim u crkvu. Skinuo je
šešir dok je ulazio.
Unutrašnjost je bila svetla sa duplim redovima neizmerno visokih
prozora s prozirnim staklom i gotovo svaka ploča velikog poda bila
je postavljena u spomen nekoga ko je ispod sahranjen.
Hendrik je pronašao počivalište Fransa Halsa u pevnici kraj
visokog pozlaćenog paravana. Dok je stajao s kćerima i posmatrao
običan crni kamen sa uklesanim imenom svog pokojnog učitelja,
sagnuo je glavu ispunjen poštovanjem, i preplavila su ga sećanja.
Sećao se tog veselog lica, crvenog od pića, srdačnog smeha od kojeg
mu se treslo čitavo glomazno telo i velikodušnih pohvala koje je
rado upućivao učeniku kad dobro odradi posao.
Najbogatiji i najugledniji građani Harlema poručivali su svoje
portrete od Halsa, čija dela su plamtela od života, oštroumnosti i,
ponekad, podsmeha. Za njega nisu bili mirni pejzaži ili istorijske
slike. Voleo je da slika ljude iz svih društvenih slojeva: pijance sa
kojima je pijančio, konobarice po krčmama koje su mu odgurivale
ruku sa svojih sukanja, šaljivdžije koji su pričali zabavne priče i sve
ostale koji su ga podsećali na to da život treba živeti punim plućima.
I ona veličanstvena i često samozadovoljna lica bogataša, od kojih
neki nisu ni sumnjali da ih je naslikao s porugom!
Hendrik obriše suzu iz oka i izvadi maramicu da snažno izduva
nos. Na kraju je taj genije od čoveka morao da moli za gradsku
milostinju, da u starosti spase sebe i svoju ženu da ne umru od gladi.
Konačno, troškovi njegove sahrane pali su na teret grada - jer
Harlemu je za svog života dao više od bilo kog drugog čoveka koji
se tamo rodio. Frančeska, koja je ponela mali buket zelenila i nešto
kasnog cveća od kuće, položila ga je na grob.
Čim su izašli iz crkve, Sibila se uputi pravo ka tezgama sa
đinđuvama. Hendrik je dobroćudno pratio kćeri, mada mu je lice
odražavalo dosadu, kao i većini muškaraca koji prate svoju žensku
čeljad u kupovini. Kupile su nekoliko stvari, uključujući i plavi šal za
Mariju i ogrlicu od šarenih perlica za Grit, kao poklone za Svetog
Nikolu. Jeli su na klupi kraj kanala i nakon toga Hendrik je kćerima
pokazao nekadašnju Halsovu kuću, gde je odslužio svoje školovanje,
i za dlaku je izbegao da ga ne pregaze konji i kola kad je zakoračio
na put, da pokaže prozore iza kojih se nekad nalazio atelje.
U blizini se nalazila kuća u kojoj je stanovao i sa izrazom punim
očekivanja je pokucao na njena vrata, dok su Frančeska i Sibila
stajale pokraj njega. Služavka je otvorila i uvela ih u gostinsku sobu.
Posle nekoliko trenutaka, pred njih je izašla sedokosa žena u
tamnocrvenoj svilenoj haljini. Bila je to najstarija kći bračnog para
kod kojeg je stanovao, a bila je njegovih godina.
„Džoun!”, uzviknu oduševljeno Hendrik.
Uprkos tolikim godinama koje su prošle, smesta ga je prepoznala.
„Blagi bože! Pa to je Hendrik Fiser!” Pozvala ih je da se raskomote i
poslužila im osveženje. Njen lepi sin je bio kod kuće i on i Sibila su
se odmah dopali jedno drugom. Jedini tužan trenutak je bio kad je
Hendrik saznao da su Džounini roditelji umrli. Primili su ga u svoj
dom kada su, nakon što se jednog dana upoznao s Halsom, čuli da
mu treba smeštaj.
Zatim je došao trenutak da pođu, ako su želeli da pri povratku
nakratko posete Van Dorneovo imanje pre mraka. Džoun im je
objasnila kojim putem da idu. Sibila i mladić su prisno razgovarali
sve do poslednjeg trenutka, i on ih je otpratio do mesta gde je
Hendrik ostavio konja i kola. Frančeska je primetila da se Sibila
zadovoljno osmehuje kad je zauzela svoje mesto na kolima. Nije bilo
teško pogoditi da je primila pregršt zavodljivih komplimenata. Putić
je vodio na jugozapad do Van Dorneovih polja lukovica, koja su
sada, u novembru, bila gola i nisu čak ni nagoveštavala divotu što ih
je prekrivala svakog proleća. Stigli su do neke građevine koja je
nekada sigurno bila seoska kuća, s kamenim zidovima i
tamnosmeđim slamnatim krovom, tako uredno podrezanim kao
kosa na glavi. Znak je obaveštavao da se radi o Van Dorneovoj
kancelariji. Hendrik i Sibila su ostali na kolima, dok je Frančeska
sišla da pokuca na vrata i uđe. Od stola je ustao sredovečan
muškarac sa guščijim perom zataknutim za uho i naklonio se.
„Dobar dan, gospođice.”
„Govorim li s gospodinom Van Dorneom?”
„Ne, ja sam njegov službenik. Ovde je, ako želite da razgovarate
s njim, bilo kod njega kući - odmah je tu iza ovog drveća, iako se ne
vidi ni iz kancelarije niti sa puta - ili negde drugde u blizini, kako
vam odgovara.”
„Ne, nema potrebe da razgovaram s njim. Samo sam došla da
platim račun.”
„Svakako. Takve namere su uvek dobrodošle.” Njegova
razdraganost joj je pokazala da mu nije prvi put da se ovako šali.
Frančeska je isplatila dug i odmah krenula, jer je Hendrik već
okrenuo zapregu i spremio se za polazak. Još jednom se osvrnula na
staru kuću pokrivenu slamom. Njen vekovima stari oblik i okruženje
predstavljali bi lep pejzaž. Zadržala je taj prizor u sećanju, pošto se
u tome toliko izveštila da je postala pravi stručnjak.
A onda joj drveće zakloni vidik i dok se okrenula na sedištu, već
su prolazili pored narandžišta. Istovremeno, visok mlad muškarac
se pojavi na vratima i on i Frančeska se pogledaše pravo u oči. U
jednom neverovatnom trenu, učinilo joj se da uzbuđenje koje je
naslutila u njemu protiče pravo kroz nju. U pogledu mu je spazila
iznenađenje i prepoznavanje, koje nije razumela, a bila je sigurna da
se u njenim očima mogla pročitati zbunjenost, jer koliko je ona
znala, nikada ga pre nije videla. Da jeste, setila bi ga se. Licem mu je
preleteo osmeh, koji je otkrio zube bele kao dirke na virginalu. Na
njeno još veće čuđenje, pojurio je prema njima, preskočio nisku
ogradu i sustigao ih u nekoliko trčećih koraka da bi zgrabio konja za
uzde i naterao Hendrika da stane.
„Oprostite!” doviknuo je Hendriku. „Ja sam Piter van Dorne.
Nisam želeo da odete bez reči. Vi ste gospodin Fiser iz
Amsterdama?”
„Jesam.”
„Nadam se da su lukovice koje sam vam isporučio
zadovoljavajuće.”
Hendrik ga podsmešljivo pogleda. „Ne bih umeo da vam kažem
dok ne procvetaju.”
Piter se nasmeja. „Nisam mislio da će pitanje zazvučati tako
glupo. Hteo sam da pitam da li je stanje samih lukovica ispunilo
vaša očekivanja?”
„Nema svrhe da to pitate mene. Nisam ja baštovan.” Hendrik
preko ramena pogleda na kola. „Frančeska, to ti treba da prosudiš.”
Ona se umirujuće osmehnu Piteru, koji ju je netremice
posmatrao. „Nemam nijednu zamerku. Jedva čekam da procvetaju.”
Oglasila se i Sibila, koja nije želela da je izostave iz ovog
razgovora. „Ja takođe. Svratili smo ovamo samo da vam platimo
nakon što smo proveli dan u Harlemu.”
Piter se ponovo okrenu Hendriku. „Pre nego što krenete kući,
dozvolite mi da vas pozovem u svoj dom i ponudim vam
osveženje.”
Hendrik odmahnu glavom. „Zahvaljujem vam, ali voleo bih da
pređem veći deo puta pre nego što se smrači. U ovo doba godine
mrak rano pada. Želim vam prijatan dan.”
Hendrik zamahnu bičem kroz vazduh i konj se pokrenu. Piter je
uporno gledao Frančesku pravo u oči. „Onda, drugi put”, govorio je
ocu, ali očima se obraćao njoj.
Konj je otkasao putem. Pre nego što su zamakli za krivinu,
Frančeska oseti kako je nešto primorava da se osvrne i ugleda Pitera
kako ih prati pogledom. Podigao je ruku i mahnuo joj. Ona mu
odgovori i tada ga izgubi iz vida.
Peto poglavlje
P
HARLEM KAD JE Hendrik primio
Vilema u atelje. Bio je zadovoljan što ga je trgovac slikama
zatekao u poslu. Na podijumu se nalazio suvonjavi prosjak u ritama,
koga je ugledao kako traži milostinju kraj stepenica Berze. Slikao ga
je u trenutku kad pruža ruku nalik na kandžu da dohvati veliki
dragulj koji je trebalo da naslika u žlebu ispunjenom vodom. Kao i
plave minđuše koje je Frančeska nosila na slici Flore, dragulj je bio
samo bezvredna đinđuva kupljena na vašaru, uzeta iz kutije u
skladištu.
Vilem zakorači unazad da osmotri sliku. Kao i Hals, Hendrik je
retko pravio pripremni crtež, već je odmah radio bojom na platnu, a
neodređeni potezi četkicom davali su njegovom radu dozu
spontanosti. Ova slika bi mogla biti dostojna naslednica Flore, iako
tema neće odgovarati svačijem ukusu.
„Srebrni florin bi bio uverljiviji od tako velikog dragulja”, primeti
Vilem. „Pola Amsterdama bi na kilometar primetilo tako gizdavu
dranguliju.”
„Zašto pretpostavljaš da će prizor sa moje slike biti smešten u
ovaj grad?” Hendrik ratoborno zareži. „Prosjaka ima svuda. Možda
se ovo nalazi u nekom londonskom sirotinjskom kraju.”
„Je li onda lopov ispustio dragulj? Osobe koje nose takve
dragulje, kakvo bi ovo parče stakla trebalo da predstavlja, obično ne
šetaju po sumnjivim četvrtima.”
Hendrik prekinu slikanje i sevnu očima. „Ne šali se sa mnom!
Vrlo dobro znaš da dragulj u ovakvom okruženju predstavlja
bogatstvo koje je svim siromasima ovog sveta van domašaja. A to se
odnosi i na slikare čije slike zastupnici nikada ne prodaju po dobrim
cenama!”
Vilem duboko uzdahnu i sačeka da se strasti smire. Niko nije bio
tvrdoglaviji od Hendrika kad se razljuti. Alegorijske slike i
ROŠLO JE TRI NEDELJE OD IZLETA U
simbolička značenja su bili veoma omiljeni, ali simboli su morali biti
prirodni deo slike, da bi dodatno pojačali priču ili temu. Dragulj na
Hendrikovoj slici je upadao u oko, kao i mnogobrojne pojedinosti
koje je godinama uporno dodavao svojim slikama, a on bi se uvek
iznenadio kad bi poneka slika postigla nepodnošljivo nisku cenu.
„Došao sam zbog Boginje proleća.”
Hendrik nastavi sa slikanjem. „Imaš li kupca?”
„I bolje od toga. Imam nekoliko mogućih kupaca, ali želim da o
tome porazgovaramo u četiri oka.”
Hendrik odloži paletu i četkice, dajući priliku prosjaku da se malo
odmori. Onda su Vilem i on izašli iz ateljea. U salonu mu je
prodavac umetnina objasnio kako je raširio vest da poseduje jednu
izuzetnu sliku, koju najradije ne bi prodao, delimično zato što je
smatra dobrim ulaganjem, ali više zbog lepote devojke koja je
pozirala za Floru. Već su se mnogi žarko raspitivali, ali on se
ponašao tajanstveno i neodređeno, ne izjašnjavajući se hoće li je
prikazati ili ne.
„Ne moram ni da kažem da su izvesni postali toliko radoznali da
to gotovo više ne mogu da podnesu. Već sam primio ponude na
neviđeno, a kada sam to objavio, pristiglo je još zahteva za
prvenstvo pri kupovini.”
„I, šta sad sledi?” Ovo lukavstvo se dopalo Hendriku.
„Prekriću je velom u sobi kod kuće i to će izazvati još veće
zanimanje. Kad budem imao pravog kupca i kada dođe pravi
trenutak, otkriću Frančeskinu sliku i ugovoriti posao.”
Hendrik se grohotom nasmeja. „Svaka čast, prijatelju stari!”
Vilem je zadržao smiren izraz lica. „Koliko ovo činim zbog tebe,
toliko i zbog Frančeske.”
Hendrik se namršti. „Kakve veze ima moja kći s tim?”
„Želim da se svota koju ćeš dobiti za ovu sliku iskoristi na najbolji
mogući način. Plati joj školarinu u studiju nekog umetnika koji će je
dobro podučiti i osloboditi njen dar koji samo što nije eksplodirao.”
Hendrikov pogled odluta i on se napola okrenu. „Misliš da ja
nisam razmišljao o tome? Mene je izdalo strpljenje, pa iako sam
pokušavao da nastavim s podučavanjem svojih kćeri, između nas
kao da se stvorio zid. Podučavanje mi nikada nije bilo jača strana, a
sad mi se čini da sam izgubio svaku sposobnost za tako nešto.”
„Onda učini onako kako ti kažem!”, navaljivao je Vilem. „Na tebi
je da Frančeski pružiš obuku kakvu zaslužuje.”
„Ali ma koliko da dobijem od prodaje portreta, neće biti dovoljno
da podmirim školarinu tako da potraje obaveznih šest godina.”
„Ne treba joj šest! Najviše dve godine zajedno s obukom koju je
već prošla kod tebe.”
Hendrik se ponovo okrenu prema njemu. „Nisam siguran da
shvataš kakve to teškoće podrazumeva. Ne znam ni jednog jedinog
slikara među svojim poznanicima koji bi uzeo ženu za učenicu. Ne
zbog predrasuda prema slabijem polu, već zbog čiste potrebe da za
sebe nađu neki drugi prostor da crtaju i slikaju gipsane skulpture
klasičnog porekla kada je na postolju nagi model. Moje kćeri su
vaspitane tako da prihvataju golotinju u studiju i imale su prve
lekcije crtanja aktova gotovo od samog početka, iako su moji muški
modeli na moje naređenje uvek pokrivali genitalije kada su
devojčice bile prisutne. Ne, neće biti lako naći majstora koji će rado
primiti Frančesku za učenicu.”
Vilemov samouvereni izraz se nije promenio. „Poznajem ja
jednog”, izjavio je odlučno. „On je iz delftske škole.”
Hendrik razmisli i zamišljeno protrlja bradu. Svaka od sedam
holandskih pokrajina imala je sopstvenu slikarsku školu povezanu
sa glavnim gradovima, i on bi za kćer najradije izabrao
amsterdamski esnaf. Morao je priznati da je i Delft bio dobar izbor,
jer je Rembrantov učenik Karel Fabricijus tamo stekao slavu pre
svoje prerane smrti, a mogao se pohvaliti i Janom Stenom, kao i
drugim slikarima.
„Kako se zove taj slikar na koga misliš?”
„Johanes Vermer.”
Hendrik bezizražajno pogleda Vilema. „Nikad nisam čuo za
njega.”
„Neka te to ne iznenadi. Malo je poznat van Delfta. Sve u svemu,
veoma malo slika a omiljeni model mu je njegova žena, kojoj je
veoma odan. Imaju i decu.”
„Kako ih onda izdržava?”
„Kratko vreme je vodio krčmu pokojnog oca, ali sada ju je dao u
zakup. Danas trguje slikama, i tako sam ga i upoznao.”
„Krčmar!” Hendrik je zvučao tako razjareno da bi stranac
pomislio kako nikada nije prekoračio prag mesta gde se prodaje
alkohol.
„Veoma ugledan umetnik”, ispravi ga Vilem. Nije bilo potrebe da
doda kako još nije upoznao nikoga izvan Delfta ko je delio njegovo
mišljenje. To je, jednostavno, bilo njegovo lično uverenje da je
Vermer veliki slikar. „Bio bi savršen izbor za Frančeskinog učitelja”,
nastavio je. „Blage je naravi, pošten čovek od trideset osam godina
koji nema druge učenike i posvetio bi joj sve svoje vreme. Ne moraš
da se plašiš da će biti nepristojan, zato što, kako sam ti već rekao,
ima oči samo za svoju ženu.”
„Hmm. U to niko ne može biti siguran.” Hendrik pomisli kako
nijedan muškarac ne može voleti ženu više nego što je on voleo
Anu, ali to ne znači da s vremena na vreme nije umeo da zastrani.
„Onda umesto njemu, možeš verovati Frančeski. Njoj nije lako
zavrteti glavu.”
„Dogovoreno.” Hendrik je govorio ponosno, a onda mu je glas
poprimio zajedljiv prizvuk. „Kakve kvalifikacije ima taj Vermer osim
što ume da puni krčage pivom?”
„Nemoj da gnjaviš zbog tog kratkog perioda njegovog života.
Majstor je Esnafa svetog Luke otkako je završio šestogodišnje
školovanje u Delftu, svom rodnom gradu.”
„Mogao sam pretpostaviti.”
Vilem ne obrati pažnju na podsmeh. „Tu su još dva važna
razloga zašto bi trebalo da razmisliš o Vermeru kao Frančeskinom
učitelju”, nastavljao je. „I ona i Aleta su razvile sopstvene stilove, i
to sve zahvaljujući tome što si ih podučavao od malih nogu, a ima
nešto u Frančeskinom radu što me svaki put podseti na Vermerov.
Uveren sam da bi se njih dvoje savršeno složili.”
„Kako znaš da bi on primio Frančesku za učenicu?”
Vilem se osmehnu stisnutih usana. „Već sam pripremio teren.
Ona bi mu bila jedina učenica. Pomisli kakva je to samo prednost za
nju.”
„Da, tako je.”
„Postoje još samo dve stvari. Trebaće mi nekoliko njenih novijih
crteža i barem jedna slika da ih pokažem odboru Esnafa. Takođe mi
treba potvrda o njenom prethodnom školovanju.”
„Ona to nema.”
Vilem je nekoliko trenutaka zurio u njega. „Ne mogu da verujem.
Hoćeš da kažeš kako nikada nisi s kćerima napravio ugovor o
školovanju?”
Hendrik nehajno odgovori: „Pretpostavljam da nikada nisam
razmišljao o tome. Tako su bile male kad su počele da rade u
ateljeu.”
Vilem gotovo zaškrguće zubima. „Je li ti jasno da to znači kako će
Frančeska morati da počne od nule? Moraće da se obučava punih
šest godina.”
„Ne mogu to da priuštim.”
Vilem lupi šakama o naslone za ruke na fotelji. „Razmišljaj onda!
Lupaj glavu! Imaš li ikakav dokaz da ona slika gotovo čitavog
života? Pismo? Neki zapis? Šta je s Aninim papirima? Da nije ona
nešto sačuvala? Ma šta da pronađeš, možda neće biti dovoljno, ali
moram da prikažem neku dokumentaciju.”
Hendrik se duboko zamisli, spustivši glavu. „Ne mogu ničeg da
se setim, osim ako moja svastika, Janetje, nije u svojim pismima
spominjala nešto što joj je Ana ispričala o napredovanju naših kćeri.
Ana je čuvala sva pisma, kao i Frančeska kasnije.”
„Onda pregledaj ta pisma! Sada! Danas! Daćeš mi šta god da
nađeš. To znači da Frančeska nipošto ne sme da nasluti šta mi to
pokušavamo da uradimo. Ne smemo dozvoliti da se ponada, pa da
joj se snovi ponovo rasprše. U svakom slučaju, Boginju proleća ćemo
prodati najranije oko Nove godine, a proći će i neko vreme pre nego
što se ponovo zaputim u Delft i pred članove Esnafa iznesem molbu
u njeno ime. Sada ću te ostaviti, a ti započni potragu.”
Kad je Vilem otišao, Hendrik se popeo do spavaće sobe, gde mu
Anin duh i dalje nije davao mira, i otvorio je lakovanu kutiju u kojoj
su bili samo njeni papiri. Morao je da ih pregleda nakon njene smrti
da pronađe tapiju koju je njen pokojni otac sastavio kad su sklopih
brak, starajući se da kuća i stvari u njoj ostanu njeni do kraja života,
što ih je više puta spaslo od rasprodaje svega što imaju, u trenucima
kad su poverioci postajali nasilni zbog neplaćenih dugova. Ana mu
je sve ostavila u nasledstvo, čemu se njen otac verovatno nikada nije
nadao, očekujući da imanje naslede njegove unuke. Kad je saznao
sadržaj njene oporuke, Hendrik je odmah odlučio da se nikada više
ne upušta u velike kockarske rizike kao što je to činio ranije, kad je
bio siguran da bi im, šta god se desilo, uvek ostao krov nad glavom.
Tast Moris Feldhajs nije bio bogataš, ali je izvršio mala poslovna
ulaganja za obe kćeri, obezbedivši i Ani i Janetje kamatu za čitav
život, a nakon njihove smrti, glavnica je trebaio da pripadne
njihovim potomcima. Hendrik s uzdahom pomisli koliko često je
Ana, umesto da troši taj novac, morala da podmiruje nagomilane
račune koje je napravio on zbog svoje sebičnosti.
Kad je prošli put morao da pregleda kutiju, bol ga je zaslepio, ali
sada je mogao jasno da vidi šta je to Ana čuvala i zaključavala. Tu su
bila pisma uvezana vrpcom koja joj je pisao dok joj se udvarao.
Pored njih, bila je tu i rana prepiska Morisa Feldhajsa i njegove žene
s kćerima, kad su Ana i Janetje bile poslate na selo kod tetke, jer je
kuga pomela čitav Amsterdam. Veliki deo prostora zauzeli su dečji
prvi crteži, zajedno s kasnijim pesmicama i rođendanskim
čestitkama. Onda je usledio deblji svežanj Janetjeinih pisama,
Frančeska je dodavala nova kako su pristizala, i on pomisli kako bi
to bio dug i dosadan posao kada bi baš svako pregledao. Čim ih je
podigao, primetio je da se među nekoliko manjih predmeta koji su
još ostali u kutiji, nalazi tanak svitak papira uvezan trakom. Izvadio
ga je, skinuo traku i odmotao ga, da bi otkrio kako se sastoji iz tri
lista hartije, tri ugovora o školovanju sve tri njihove kćeri kod njega,
ispisana Aninim urednim rukopisom i s njegovim svojeručnim
potpisom, kao i potpisima sve tri devojke. Ana je na svaki ugovor
potpisala sebe kao svedoka s jasno ispisanim datumom.
Nije imao pojma kako je to izvedeno, pošto se nije sećao da su tu
temu ikad spominjali, osim u retkim prilikama, a i tada samo u
prolazu. Koliko je on znao, Ana, baš kao i on, nikada nije ni
pomišljala da devojke i zvanično postanu njegove učenice. Ipak,
izuzetno smotreno se pobrinula za svoje kćeri.
Prineo je njen potpis usnama i poljubio ga. Zatim je prekrio oči
rukom i tako sedeo neko vreme, dozvoljavajući sećanjima na Anu
da ga preplave. Kad se ponovo pokrenuo, vratio je Aletin i Sibilin
ugovor u kutiju sa ostalim stvarima, i sa sobom je poneo samo
Frančeskin.
Zapečaćenu kovertu, zajedno s pismom objašnjenja, predao je
Griti da je smesta odnese do Vilemove kuće. Čim ona odjuri, pade
mu na pamet neprijatna misao: Kako da jednu kćer pošalje na
školovanje, a drugu ne? Možda bi trebalo da naslika Aletu kao
Arijadnu, kćer kritskog kralja Minosa, ali odmah je odbacio tu
zamisao. Aleta je bila skromna, povučena devojka i nikada ne bi
pristala da skine kapu i otkrije svoju prelepu kosu, koja je imala
izuzetnu boju, tako svetlu a ipak punu sjaja. Ona toga uopšte nije
bila svesna ako bi se noću ili jutrom sreli na stepeništu, kada joj je
slobodno padala niz leđa, ali bilo je očigledno da nije zaboravila
užasan događaj na ulici, pa se u javnosti i dalje osećala sigurnije s
kapom na glavi.
„Pustićemo je”, rekla mu je Ana. „S vremenom će shvatiti da joj
je samo zla sreća donela tu patnju i da ne mora čitavog života da
strahuje kako će se to ponoviti.”
S obzirom da Aleta nije nameravala da pogazi zavet da će
pokrivati kosu, koji je očigledno dala samoj sebi, istorijska slika s
njom kao modelom nije dolazila u obzir. U svakom slučaju, ovih
dana je bila retko u ateljeu, uvek je izlazila negde sama, kad je
trebalo da bude pri ruci, kao što je to činila Frančeska, u takvim
trenucima kad on odlučuje kome da pokloni školarinu. Aletina
prilika za školovanje će morati da sačeka. Nisu morali da žure, jer je
bila godinu dana mlađa. Jednog dana, u budućnosti, ako opet budu
imali sredstava, proceniće i njen rad i još jednom razmisliti o svemu.
Kad je tako umirio savest, Hendrik se vrati u atelje, gde ga
zapahnu smrad prosjakovih rita. Primetio je da je čova uzeo
narandžu iz Frančeskinog nedavnog aranžmana za sliku mrtve
prirode, da je sok iz nje kapao po podu, a kora bila razbacana okolo.
Hendrik ode do prozora i širom ga otvori da pluća napuni svežim
vazduhom.
„Promaja je”, progunđa prosjak.
„Trebalo bi da si navikao na to”, odgovori bezdušno Hendrik,
mada je prozor malčice pritvorio. „Zauzmi svoju pozu.”
Ponovo je uzeo paletu i četkicu, kao i štap sa zaobljenim vrhom,
na kojem slikar odmara svoju ruku. Bilo je trenutaka kad ga je bol u
zglavcima sprečavao da slika bez štapa.
ALETA JE svakog dana, osim nedeljom, izlazila u grad da crta.
Premda je često pokazivala crteže Frančeski, više je volela da slika
na spratu u sobičku iz kojeg su vrata vodila do spavaće sobe koju je
delila sa Sibilom. Ranije je to bio salon gde su njih dve čitale ili se
zabavljale s prijateljima. Aleta je prenela sav materijal iz ateljea koji
je mogla, a Sibila i Grit su joj pomogle da unese i rezervni štafelaj.
Nije bilo ničeg neobičnog u želji da radi sama, zato što su svi znali
da Aleta voli samoću i nikada nije mogla da se usredsredi u ateljeu
kad je bio prisutan i Hendrik. Drugačije je bilo kada je radila u
Frančeskinom prisustvu.
„Zašto nikada nikome, osim Sibile, ne pokazuješ završene slike?”
upita je jednom Frančeska. „Imaš tako dobro oko za perspektivu.
Volela bih da ih vidim.”
„Nisu dorasle tvojoj umešnosti i otac bi ih raskomadao svojim
primedbama. Kad naslikam jednu kojom ću biti zadovoljna,
pokazaću ti je.”
„Obećavaš?”
„Obećavam.”
Frančeska se umirila. Znala je kako izgleda sumnjati u ono što
radiš i ponekad je bilo potrebno da sam razrešiš poteškoće.
Na Dan svetog Martina u novembru, Hendrik povede sve tri
kćeri da gledaju velike godišnje jedriličarske trke na reci Ij u
Amsterdamu. Aleta se, kao i obično, ponovo izgovarala poslom, ali
Hendrik izgovore nije prihvatio.
„Ovo je dan kad članovi porodice treba da budu zajedno i
uživaju”, zahtevao je. „U ovo doba godine, ništa ne sme biti važnije
od trka.”
Nije imala izbora već da posluša a onda se rado prepustila
uživanju u događaju, shvatajući koliko dugo nije dopustila sebi da se
opusti. Ogromne gomile ljudi skupile su se na obalama, ali pošto su
Fiserovi stigli rano, obezbedili su dobra mesta u prednjim redovima
u blizini pobedničkih stubova, čija udaljenost se razlikovala, zavisno
od vrste trke. Dan je bio hladan, ali devojke su bile umotane u tople
ogrtače i zaštitile su se kapuljačama. Široki obod Hendrikovog šešira
lepršao je na vetru, ali dobro ga je pričvrstio pre nego što je izašao iz
kuće. Prizor je bio prekrasan. Stotine malih jedrilica i čamaca
okupljenih na takmičenju. Svi su bili razdragani i trgovci su dobro
zarađivali prodajom slatkiša, drangulija i zastavica za mahanje.
Vladalo je snažno sportsko suparništvo među takmičarima i to je
dodatno začinilo sveopšte raspoloženje. Svi su bili uzbuđeni a
mnogi gledaoci su se kladili.
Pucanj iz pištolja je označio početak prve trke. Prolomili su se
radosni povici kad se mnoštvo smeđih, žutih i mlečnožutih jedara
zatalasalo na snažnom vetru i lagana plovila počela da klize po vodi,
sa pramcima prekrivenim grančicama.
Među takmičarima je bio i Piter van Dorne, ali nije primetio
Fiserove sve dok, nekoliko časova kasnije, on i prijatelj nisu započeli
veslačku trku i prvi prošli kroz cilj. Dok su se naslanjali na vesla,
pokušavajući da dođu do daha, slučajno je podigao pogled i kroz
zamršenu kosu ugledao porodicu kako mu tapše i bodri ga.
Frančeskino vedro lice, uokvireno kapuljačom, bilo je nasmejano,
obrazi su joj se zarumeneli od štipanja hladnog vazduha, i on oseti
istu privlačnost kao kad ju je prvi put ugledao u njenom domu, a
zatim i onog dana kada mu je platila račun. Jasno mu je stavila do
znanja da se ona i njena porodica raduju zbog njegove pobede.
Plješćući podignutim rukama, čestitala mu je. Bio je predaleko da
čuje šta mu govori, a to bi ionako bilo nemoguće u toj galami, ali
razabrao je da viče: „Svaka čast!”
Frančeska je objasnila Aleti ko je on, a zatim ga zaboravila, jer je
već počela sledeća trka, i probijala se sa ostalima da vidi ko je na
čelu. Mada, mora da joj se u sećanje urezao njegov lik, jer se
narednog jutra probudila, prisećajući se kako je krajnje vreme da
raširi uobičajene slamnate prostirke preko leja sa lukovicama lala, da
ih zaštiti od jakih mrazeva koji su sada svako jutro počeli da se sjaje
po tlu. Dok je obavljala taj zadatak, ponovo je pomislila na njega.
Činilo joj se kao da pogledom prodire kroz nju.
Dva dana pre proslave Svetog Nikole pao je prvi sneg i prekrio je
sve nedostatke u gradu. U kući Fiserovih sve je bilo veselo dok su
privodili kraju pečenje kolača i kupovali posiednje poklone, ili ih
pakovali u platnene vreće, ako su ih sami šili. Aleta i Sibila su vršile
poslednje probe za koncert koji su spremale za taj sveti dan.
Sviranje virginala uz svetlost sveća, nakon zalaska sunca, kada je
bilo nemoguće slikati, postalo je Aletina jedina razbibriga. Dok su
bile deca, ona i sestre su verovale da im sveti Nikola puni klompe
slatkišima i novim stvarima. Sada, kad su odrasle, same su
pripremile par velikih drvenih klompi, na kojima je bio oslikan znak
sveca, i stavile u njih ušećereno voće i druge poslastice na uživanje
svih ukućana.
Očekivani dan je osvanuo s novim slojem rastresitog snega.
Nakon razmene poklona, čitava porodica Fiser, zajedno s Marijom i
Gritom, otišla je da vidi uličnu lutkarsku predstavu, šatore gde su se
na tezgama prodavale lutke i sveće raznih oblika a žongleri i
akrobate i ulični svirači su zabavljali masu, uz veselu buku lutnji,
doboša, flauta i raspevanih glasova. Zatim su se Frančeska i Grit
vratile kući pre svih, da pripreme posebnu večeru za porodicu.
Posle toga su usledile poslednje pripreme za večernju zabavu.
Kad je došlo vreme za oblačenje, Frančeska je izabrala somotsku
haljinu boje crvene ribizle. Raskošna boja joj je isticala kosu, koju je
uredila po poslednjoj modi. Bila je glatko začešljana sa čela u punđu
na potiljku, ostavljajući vrat ljupko otkriven, sa uvojcima koji su joj
padali preko ušiju. Te večeri je u punđu uplela niz sitnih, sjajnih
perlica, što joj je davalo blistav izgled.
U sedam sati, Hendrik je bio spreman da dočeka goste uz
Marijino domaće vino i bure piva. Počeli su da stižu u bujicama, ali
su srećom pripremili mnoštvo slatkih kolača i drugih poslastica.
Najbolja od svega je bila dugačka kifla punjena paštetom od badema
u obliku slova „S” za svetog Nikolu, sa lagano zapečenom koricom,
koja je poslužena isečena na tanke kolutiće.
Predvorje i salon, u koji se iz njega ulazilo, pružali su veseo
prizor. Svi su sedeli obučeni u najbolji somot ili svilu i ćaskali ili
stajali u grupicama, a razdragano zujanje je potkrepljivalo zveckanje
čaša i bokala. Svaki svećnjak je bio upaljen a na bronzanom lusteru
u sredini, obešenom o belu gipsanu tavanicu ispresecanu gredama,
bleštalo je trideset sveća.
Kada su posle sat ili nešto malo više svi koje su očekivali bili u
kući, ponovo se oglasilo kucanje na ulaznim vratima. Grit, kikoćući
se od vina, ode da otvori. Na njeno zaprepašćenje, bio je to neko za
koga je mislila da ga više nikada neće videti. Zaboravivši na
izvežbano ponašanje, viknula je preko ramena, tako da je čuju
uprkos sveopštem razgovoru: „Došao je uzgajivač lala iz Harlema!
Gospodin Van Dorne!”
Hendrik, uvek gostoljubiv, doviknuo je dobrodošlicu mladiću
ispred vrata u snegu: „Uđite, gospodine! Grit, jače otvori vrata.
Niko ne stoji na pragu na Svetog Nikolu!”
Svi pogledaše prema vratima. Frančeska se začuđeno osmehnu
na ovako neočekivano iznenađenje. Tada Piter uđe, nenamerno
dramatično u vihoru pahulja, zakoračivši na persijski tepih koji je za
to veče prostrt na ulazu. Pojavio se u sobi, a njegov visoki crni šešir,
prekriven snegom, samo je pridodao njegovoj već znatnoj visini.
Pahuljice su se zadržale i na ogrtaču boje šljive, koji mu je dopirao
do članaka u belim dokolenicama, dok je na nogama imao cipele sa
srebrnom kopčom. Čim Grit brzo zatvori vrata iza njega, da spreči
ulazak hladnoće, skinuo je šešir i prvo se poklonio Hendriku, a
zatim i ostatku društva, dok je prodornim pogledom tražio mesto
gde je sedela Frančeska.
„Moje poštovanje, gospodine Fiser”, obratio se Hendriku, „i
svima ostalima.”
Hendrik, koji je ustajao sa stolice da dočeka svakog gosta, sada
učini isto i priđe mu. „Pozdravljam vas u ime svih prisutnih i želim
vam dobrodošlicu u moj dom.”
Zatim Piter ispod ogrtača, koji je Grit čekala da prihvati, izvadi
delftsku saksiju napunjenu crnom zemljom iz koje je izbijao visoki i
snažni blistavo zeleni izdanak. „Pošto ste mi nova mušterija”, rekao
je Hendriku, „koristim priliku na praznik svetog Nikole da vam u
kuću donesem zumbul. Trebalo bi da procveta na Božić.”
Na sve strane se začuše uzvici, gosti iz salona pohrliše da vide
biljku, zaprepašćeni ovom greškom prirode. Niko nije pomišljao na
vradžbine niti se uplašio. Samo, zumbul je pripadao proleću i sada
mu tu nije bilo mesto. U svakom slučaju, šta očekivati od ovog
izdanka, ma kako zdravo izgledao, u vreme kada su lukovice još
uspavane?
Ali Hendrik se uvek radovao dobrom iznenađenju. Visoko je
podigao biljku u saksiji da je svi vide.
„Pogledajte ovo čudo, prijatelji! Godišnja doba su se izmešala!”
Aleta zahvalno klimnu glavom a Sibila požuri ka njemu, plješćući
rukama oduševljena poklonom. Frančeska, koja je ostala na klupi,
osećala je da je Piter svestan njenog prisustva koliko i ona njegovog.
Neverovatno, ali kao da je neko zapalio fitilj čiji plamen je strujao
među njima tiho i nevidljivo.
Osmehivao se i očima i usnama dok je razgledao prostoriju. Duga
zelena jakna mu je dobro pristajala na širokim ramenima, dok mu se
kosa, čije kovrdže su bile previše razbarušene da bi ih ukrotio bilo
kakav češalj, svetlucala od kapljica otopljenog snega.
„Sada se moraš sa svima upoznati, prijatelju moj”, izjavi Hendrik,
okrećući se ponovo prema njemu. I dalje razmetljivo pokazujući
biljku, poveo je Pitera po dugačkoj sobi i predstavio ga ostalima. A
onda stigoše do Frančeske, i Piter i ona se odjednom nađoše licem u
lice, dok joj je prihvatao ruku i klanjao se nad njom.
„Čast mi je što vas ponovo vidim, gospođice Fiser”, obratio joj se
zvanično, iako ni u njegovom zadovoljnom osmehu, ni u pogledu
koji joj je uputio, nije bilo ničeg izveštačenog.
„Neka vam vreme provedeno u ovoj kući bude blagosloveno”,
odgovorila mu je istim uštogljenim tonom, „i najiskrenije vam
zahvaljujem na poklonu koji ste nam doneli.” Obrazi su joj se
zarumeneli, jer se istog trena uznemirila zbog snažne veze koja je
izgleda među njima postojala, ali nadala se da on neće ništa
primetiti. Tolikim ljudima su se crveneli obrazi od vina i vrućine
usled velike gužve. Hendrik ga je već odvlačio dalje i ona krajičkom
oka isprati čitav njegov obilazak prostorije. Jedan bračni par već ga
je od ranije poznavao i, nakon što je upoznao i druge, upustio se s
njima u razgovor. Zašto onda, zapita se Frančeska, ona i dalje oseća
kako joj iz svojih misli i tela šalje nevidljive zrake?
Neko ju je potapšao po ramenu da privuče pažnju i Sibila se
nagnu prema njoj da joj šapne nešto u uho. „Što je ovo zabavno!
Uverena sam da je Piter van Dorne došao pre svega da vidi tebe.”
„Kakva glupost!” pobunila se Frančeska.
„Ni najmanje. Videla sam kako te gleda na kolima i ponovo na
reci.” Sibila se uz smeh udalji, njišući kukovima, da njemu i
njegovim poznanicima ponudi poslastice od badema. Sve troje se
poslužiše i Pitera je izgleda zabavilo ono što mu je rekla, a njegov
brzi odgovor ju je očigledno oduševio. Za njihovo upoznavanje,
činilo se, nije bilo prepreka. Frančeska se okrenula i uključila u
razgovor o vezenju čipke sa dve žene na svojoj levoj strani. Bio je
dovoljno dosadan da joj odvrati misli od Sibilinih smešnih
pretpostavki.
Zato nije ni videla kad joj je Piter prišao, sve dok nije progovorio,
nateravši je da ga žustro pogleda. Držao je biljku. „Vaš otac mi je
ovo upravo dao da vam predam. Kao i za lukovice, kaže da ste vi
zaduženi za baštu i treba da se pobrinete za ovakvu retkost.”
„Daću sve od sebe”, odgovorila je, prihvatajući delftsku saksiju.
Kao što je i očekivala, seo joj je s desne strane, na upražnjeno mesto.
„Uvek mi je zadovoljstvo da razgovaram s nekim ko se bavi
baštovanstvom”, reče, mada je, po načinu na koji se smeškao,
izgledalo je da mu je baštovanstvo trenutno poslednje na pameti.
„Ne bih se svrstala u vašu kategoriju. U našoj bašti ima svega
nekoliko cvetnih leja.”
„Znam. Video sam ih kad sam početkom oktobra isporučio
lukovice. Ali nedostatak prostora ne znači da te cvetne leje ne
mogu, u manjim količinama, dati cvetove podjednako lepe kao što
su oni koje ja uzgajam.”
„Volela bih da poverujem u to. Baštovanstvo mi je hobi”, priznala
je, „i volim da uzgajam cveće da bih ga potom slikala.”
„I vi ste slikarka?”
„I moja sestra Aleta. Pod ovim krovom živi troje slikara, ali samo
jedan majstor.”
On joj klimnu glavom, ohrabrujući je: „Možda će ih jednog dana
biti troje.”
„Tome se Aleta i ja nadamo najviše od svega.”
„Iskreno vam obema želim sve najbolje.”
„Zahvaljujem.” Verovala je da zaista tako i misli. „Naslikaću
zumbul kad procveta.”
Delovao je zadovoljno. „Kakva bi mi to bila čast!”
Začuše Aletin glas kad im se približila, u jednoj ruci držeći bokal
za vino sa srebrnim poklopcem i čašu za njega u drugoj. „Ima i piva,
ako želite.”
„Hvala vam, ali uzeću vino.”
Ustao je da pridrži čašu, dok mu je ona sipala. „Veoma je jako”,
ozbiljno ga je upozorila.
„Zapamtiću to, gospođice Aleta.”
Gledala ga je pravo u oči dok joj se obraćao i uzvratila mu je
osmehom. Sibila je na svoju ruku pretpostavila razlog njegove
posete, i već ga je saopštila Aleti. Je li to bila istina ili ne, Aleti je bilo
svejedno, pošto ona nije bila predmet njegovog zanimanja. Uvek su
Frančeska i Sibila privlačile muške poglede, a njoj je to odgovaralo.
Ipak, ovaj mladić joj se dopadao zbog svoje ljubaznosti. Naročito je
bio učtiv kad ga je Hendrik predstavljao, i bilo joj je prirodno da mu
se i ona zahvali za poklon koji im je doneo.
„Vratiću se kasnije da vam dopunim čašu”, obećala je.
„Veoma ljubazno od vas.”
Aleta upitno podiže bokal ka Frančeski, a ona joj pokaza da već
ima punu čašu na polici iza sebe. Kad je Aleta otišla, Frančeska
htede da se okrene i podigne čašu, ali Piter je preduhitri, dok je
ponovo sedao pored nje. Podigao je svoje vino koje se crvenelo kao
rubin u blistavoj čaši.
„U vaše ime, gospođice.”
Za vreme njene posete Harlemu, sa zadovoljstvom je primetio da
su joj izbliza oči bile zelene i sjajne. Sa haljine boje ribizle koju je
nosila večeras, prelivalo se uzbudljivo svetlucanje na njenu bakarnu
kosu. U ušima je imala zlatne minđuše koje su se presijavale na
njenoj mlečno beloj koži. Bacila je u senku obe svoje lepe sestre,
mada je najmlađa bila tako zrela za branje da bi na prvi dodir otpala
s grane.
„Za vaše dobro zdravlje”, odgovori Frančeska na njegovu
zdravicu.
„Vaš otac je bio veoma ljubazan što me je pozvao da večeras
ostanem.” Pogledao je preko ramena i nasmešio se na glasan izliv
smeha koji je propratio šalu izgovorenu na drugom kraju prostorije.
„Jeste li ranije u toku dana proslavili sa svojom porodicom?”,
upitala je.
On se namršti. „Žao mi je što moram da kažem da više nemam
blisku porodicu. Imao sam dva mlađa brata, ali umrli su zajedno s
roditeljima u roku od četiri dana, jedno za drugim.”
„Kakva užasna tragedija!” Glas joj je ispunilo duboko saosećanje.
Vilica mu se iskrivila. „Sve ih je odnela kuga pre sedam godina.
U to vreme sam bio na univerzitetu.”
„Jeste li nastavili sa studijama?”
Odmahnuo je glavom. „Nije bilo moguće. Nasledio sam
porodičnu kuću i farmu, koju sam vodio nekoliko nedelja pre nego
što sam skovao sopstvene planove i razmislio o svojoj budućnosti.
Na univerzitetu sam studirao botaniku, a baštovanstvo me je
zanimalo od detinjstva. Otac mi je uvek dozvoljavao da imam
narandžište. Postepeno sam promenio izgled zemljišta i pretvorio
seoske zgrade u staklenike, a podigao sam i nekoliko novih. Takođe
sam podigao i novo narandžište, videli ste ga onog dana kad ste me
posetili.”
„Mora da ste uložili mnogo truda da sve dovedete u red.”
Slegao je ramenima uz osmeh. „Sav trud mi se isplatio. Zemlja je
dobra i svakog proleća se pretvara u beskrajne pruge lala i zumbula.
Uzgajam i drugo cveće, ali manje.”
Videla je takve cvetne ćilime, čije boje gotovo oduzimaju dah.
„Uvek mi je nekako tužno kad vidim kako barže prevoze ogromne
planine prekrasnih cvetova lala da ih bace.”
„Prve godine moraju biti odsečene sa stabljika ako će se trgovati
lukovicama. Jeste li ikad nizali te cvetove kad ste bili dete?”
„Da, jesam”, odgovorila je oduševljeno. „Prijateljica moje pokojne
majke nam je donosila lale u ogromnoj korpi. Sestre i ja bismo
sedele u dvorištu i uzimale od svake boje da napravimo vence i
nosimo ih na glavi, ili smo ih vešale oko vrata. I sad volim da vidim
te venčiće od lala kako vise na vratima i ukrašavaju kola i
jedrenjake.” Nasmejala se. „Sećam se da sam uvek želela da ležim
na krevetu od tih cvetova!”
Njene nevine reči mu pred očima stvoriše tako zavodljivu sliku
da je morao promeniti temu. „Još čuvate taj zumbul u krilu. Dajte da
ga sklonim.”
„Ne želim da ga ispustim iz vida sad kad mi je poveren na
čuvanje”, izjavila je vedro, ali ozbiljno. „Mora da ste svim novim
mušterijama uveličali praznik svetog Nikole, donoseći im ovakav
dar.”
Pre nego što joj je odgovorio, oklevao je možda samo nekoliko
sekundi, ali za to vreme pogledi su im se sreli i ona odjednom shvati
da nijedna druga mušterija nije dobila poklon. Njegov neodređeni
odgovor posredno je potvrdio ono što joj je Sibila već bila
došapnula.
„Većina mojih mušterija već duže vreme posluje sa mnom.”
Ponovo se okrenula biljci, da sakrije uzburkane misli, spuštajući
trepavice. „Koliko često treba zalivati zemlju u ovoj saksiji?” brzo je
upitala. „I koje mesto u kući bi joj najviše odgovaralo?”
Za nju je bilo nešto potpuno novo da ima biljku u kući, a to je bilo
i opšte pravilo. Cvetne leje, javne i privatne, mogu bujati i cvetati
svuda u sezoni, na zadovoljstvo oka, ali cvetovi su se retko unosili
unutra. Prefinjene holandske domaćice nisu trpele pokrivač od
prašnjavog polena ili opale latice na besprekornim površinama. Zato
su slike sa cvećem bile tako omiljene, jer su pružale lepotu bez
stvaranja nereda, a uz to birano cveće je bilo neizmerno skupo.
Kada joj je dao sve potrebne savete, Frančeska ugrabi priliku koju
joj je omogućio zumbul da prekine razgovor. „Idem da stavim ovo
cveće na odgovarajuće mesto.”
On ustade zajedno s njom sa klupe. „Mogu li da pođem s vama:
Pre nego što je uspela da mu odgovori, prišli su im Hendrik i još
dva muškarca i započeli s njim razgovor o uređenju bašte. Čula je
kako govori da se u tome posebno usavršavao, pre nego što je
saksiju s biljkom odnela daleko od razgovora i smeha, u tišinu druge
sobe. Sveća je širila blago svetlo a vatra je svetlucala iza rešetke
kamina.
Frančeska je pažljivo spustila delftsku saksiju na stočić kraj zida
ispod prozora, gde će dobiti dovoljno svetla a neće biti na promaji.
Jedva je čekala da procveta. Kakav motiv za slikanje za ovo doba
godine! A onda se zamislila dok je stajala kraj stola, vrhovima prstiju
dodirujući stranice delftske saksije sa plavo-belom šarom. Sibila je
bila u pravu. Frančeska je sada pouzdano znala, baš kao da joj je
Piter lično rekao, da je ova biljka samo lukavstvo da bude pozvan u
njen dom i upozna se s njom malo bliže. U sebi ga je hvalila zbog
preduzimljivosti, mada, uprkos tome što ju je privlačio, bio je u
zabludi. Je li ga njeno oduševljenje njegovom pobedom u trci na reci
navelo da poveruje kako će se ona obradovati ovakvom potezu?
Okrenula je glavu prema venecijanskom ogledalu koje je visilo na
bočnom zidu i sopstveni odraz u pozlaćenom ramu izgledao joj je
kao slika obasjana svetlošću sveće. Lice devojke koju je tamo videla
nije bilo naročito zabrinuto, ali pokazivalo je nespokoj. Po
Marijinom mišljenju, već odavno je sazrela za udvaranje i poljupce,
ali ona je donela odluku. Rad i samo rad je odličan lek za telesne
žudnje.
Nedavno se, iz njoj nepoznatih razloga, Hendrik ponovo
zainteresovao za njeno slikanje, iako je znala da mu to predstavlja
napor, i održao joj je nekoliko veoma korisnih časova. Držao ih je
sporadično i to samo kad je bio dobro raspoložen, ali bila mu je
zahvalna i osećala je da je napredovala. Nije želela da je Piter van
Dorne ometa u njenom sređenom bitisanju, s njegovom odlučnom
bradom i prodornim očima. Još večeras mora raspršiti sve namere
koje bi mogao imati u vezi s njom i njenim vremenom, jer ga nije
imala na bacanje. Biće ljubazna, ali suzdržanija. Na isti način je već
obeshrabrila jednog prosca prošle godine i taj mladić se večeras
nalazio među gostima u salonu, sa novom verenicom. Okrenula se
uz šuštanje crvenog somota i čipkom opšivenih sukanja da se vrati
veselju, ali Piter je stajao na vratima.
„Sibila mi je rekla gde vas mogu naći.”
Frančeska pomisli kako tako nešto i liči na njenu nestašnu sestru.
Pokazala je na biljku na komodi. „Našla sam dobro mesto za
zumbul, kao što vidite.”
Otišao je do njega i njoj se učini kako to nije učinio da proveri
odgovara li zumbulu mesto, već da je što duže zadrži u sobi. Kao što
je i očekivala, okrenuo se i oslonio leđima o ivicu komode, više nego
spreman da produži vreme provedeno s njom.
„Moram nešto da vam priznam”, rekao je sasvim ozbiljno.
Dakle, spremao se da potvrdi ono što je već znala. „O? Šta bi to
moglo biti?”
„Iskoristio sam ovaj zumbul kao izgovor da se ponovo sretnemo.
Nisam imao prilike da razgovaram s vama prošli put, a još manje
tokom prethodna dva susreta.”
„Jednog prethodnog susreta, rekla bih.”
On odmahnu glavom, smeškajući se. „Ne. Prvi put sam vas video
kad sam doneo lukovice. Ugledao sam vas pravo kroz otvorena
vrata ateljea. Bili ste u kostimu sa venčićem cveća na kosi. Uspeo
sam samo da bacim pogled i tada je vaš otac zatvorio vrata.”
Ona se kratko nasmejala, podigavši obrve. „Puni ste iznenađenja,
gospodine Van Dorne!”
„Zovite me Piter, molim vas. Smem li ja vas zvati Frančeska?”
Ona blago slegnu ramenima. „Ako želiš.”
„Reci mi nešto više o svom slikanju, Frančeska.” Razgledao je
prostoriju. „Siguran sam da nijedna od ovih slika nije tvoja. Znam
da je ona tamo Sehersova[3].”
„Tako je.” Setila se koliko je majka bila nesrećna zbog
Hendrikove rasipnosti kad je tu sliku doneo s neke aukcije. Ranije
mu njegova posesivna priroda nije dozvoljavala da okrene leđa
onome što želi i kuća je bila prepuna slika, savremenih, ali i drugih,
kojima nije mogao da odoli. Ta Sehersova slika je dovela do oštre
svađe između njenih roditelja, koja se završila kao i obično, na
spratu. Sada, kao odrasla, potpuno je razumela koliko je njena
majka volela oca, pa njeno plemenito, velikodušno srce nije moglo
da se odupre njegovim ujdurmama. „Jedina moja slika u ovoj kući
visi u Marijinoj spavaćoj sobi. Ni u snu ne bih dozvolila da se neka
od mojih slika nađe pored dela koja vise na ovim zidovima, čak i
kad bi moj otac to dozvolio.”
„Ali doći će i taj dan.”
Posmatrala ga je sa zanimanjem. „Kako bi ti to mogao da znaš?”
Odvojio se od komode i prišao joj. „Ne znam, ali uveren sam u
to. Hoćeš li mi pokazati sliku zumbula kad bude gotova?”
Takav zahtev nije mogla da odbije. „Hoću, naravno”, spremno je
odgovorila.
Primakao se za korak bliže. „Voleo bih često da te viđam,
Frančeska.”
Sad je imala priliku da prekine ovo poznanstvo pre nego što se
dalje razvije. „Nemam mnogo slobodnog vremena. Kad ne slikam,
zauzeta sam kućnim poslovima.”
„Ali uvek postoji slobodno vreme. Svakome je potreban odmor.
Mogli bismo u pozorište - u Amsterdamu je veliki izbor - i na
koncerte. Mogli bismo da razgovaramo i šetamo, i da se bolje
upoznamo.”
Nikada nije bila u većem iskušenju. Njegova visina, osmeh i
istinski privlačna spoljašnost pretila je da joj pomuti sve što je
zamislila. „Mislim da ne”, uspela je da izgovori a od dalje rasprave
su je spasle note virginala koje su melodično zasvirale iz salona.
„Počeo je koncert mojih sestara. Hajdemo, brzo!”
Ona pođe napred i, gledajući kroz lučni ulaz u salon iz predvorja,
videla je da svi već sede i pažljivo slušaju. Nije želela nikoga da
uznemirava kašnjenjem, pa mu je pokazala na stepenice.
„Hajde da sednemo ovde”, šapnula je Piteru.
Očekivala je da će sesti na stepenik iznad nje, ali on je odabrao da
se stisne uz nju, priljubivši se uz njen kuk i butinu. Dvoje gostiju je
već pogledalo u njihovom pravcu i ona odluči da ostane gde je, da
ne bi dalje privlačili pažnju. Rešila je da se usredsredi na Aletinu
solističku deonicu i skrene misli sa ovog snažnog mladića.
Aleta je završila svoju tačku i začuo se oduševljeni pljesak. Zatim
su ona i Sibila počele da sviraju zajedno. Sibilina viola je stvarala
nežnu melodiju a takav instrument je više odgovarao Aletinoj naravi
nego njenoj, jer čak i kad je muzika bila brza, zvučala je blaženo.
Možda se zato i sviđao Sibili, koja nije umela da smiri svoja osećanja,
ali u duši je bila pravi muzičar. Svirala je zatvorenih očiju,
izgubljena u muzici, gudalo je držala u ruci, odozdo, prstima
dodirujući dršku, a svaka nota je počinjala i završavala blagošću.
Frančeskino umetničko oko je opčinio prizor koji su pružale
njene sestre i prsti su joj žudeli za papirom i olovkom. Večeras će,
bez obzira u koje vreme se gosti raziđu, napraviti skicu dok joj je
ova slika još sveža u sećanju. Zatim će ih, u narednih nekoliko dana,
preneti na platno. Aleta će sedeti za virginalom, obojenim u zeleno i
ukrašenim holandskim prizorima na podignutom poklopcu. Čipka
na leđima njene ustručene svilene haljine bila je ravna kao i njena
kičma, a ovalno lice joj se odražavalo u ogledalu koje se spuštalo sa
eksera na zidu iznad instrumenta. Sibila, iako nije dobila ništa novo,
kako se nadala, pojavila se sa čipkastim okovratnikom jarke boje koji
joj je poklonila Marija, i koji je dodala na svoju ružičastu svilenu
haljinu, neposredno pre nego što su stigli gosti. Prianjao joj je uz
ramena, nežan kao inje.
A onda, da joj privuče pažnju, Piter je uze za ruku. Mora da je
osetio kako joj se čitavo telo trglo od iznenađenja, jer kad je
pokušala da je izvuče, njegov miran, snažan stisak se pojačao i ruka
joj beše zarobljena u njegovoj, dlan uz dlan, isprepletenih prstiju.
Osetila je kako je posmatra, ali ona je nepokolebljivo gledala u
sestre, ne želeći da pokaže kako je na nju delovao dodir njihovih
ruku. Nije imala pojma koliko držanje za ruke može biti čulno i tako
neobično prisno, naročito zbog senke u kojoj su sedeli i male
udaljenosti koja ih je razdvajala od ostatka skupa. Čak je i muzika
davala svoj doprinos, jer kao da je svirana posebno za njih dvoje.
Srce joj je ubrzano kucalo i kad je malo pomerio ruku, pretvarajući
stisak u milovanje, postala je svesna više nego ikad neke neopipljive
veze kojom je on želeo da je u potpunosti privuče sebi.
Pustio joj je ruku tek toliko da joj omogući da zapljeska, a zatim ju
je ponovo prihvatio, iako je pokušala da je drži van njegovog
domašaja. Kad ju je uzeo iz njenog krila, odustala je od borbe.
Čim se koncert završio, skočila je na noge. „Sada se moram
pobrinuti da svi dobiju piće.”
Nasmešio se dok se udaljavala da se pozabavi gostima. Sibila je
ustala sa stolice na kojoj je svirala i on se spusti na nju da razgovara
s Aletom, koja je sedela pored virginala i zahvaljivala ljudima na
čestitkama. Kad se oni udaljiše, i on je pohvali.
„Tako lepo svirate. Divim se takvim muzičkim talentima.”
„Zahvaljujem”, odgovorila je stidljivo. „Večeras putujete nazad u
Harlem?”
„Ne. Imam kuću ovde u Amsterdamu”, odvratio je, „kupio sam
je pre dve godine. Prespavaću tamo.”
„Znači, u tom slučaju imate dva doma. Provirila sam kroz prozor
pre nego što smo Sibila i ja sele da sviramo i nameravala sam da vas
upozorim da jako pada sneg. Još uvek sam zadivljena zumbulom
koji ste nam doneli.”
„Bio je to ogled u uzgajanju i ukrštanju koji neću više iznositi u
javnost. Nekoliko ljudi ovde se svesrdno trudilo da mi objasni kako
kuća nije mesto za biljke - ni za ogledne, niti za neke druge.”
„I pored toga, moja porodica će brinuti o zumbulu. Slikaću ga pre
nego što uvene.”
„I Frančeska namerava to isto.”
„Tako sam i mislila, zato što obožava cveće.”
„Obećala je da ću videti sliku kad je završi. Mogu li videti i
vašu?”
„Da, naravno da možete. Molim vas, pričajte mi o vašim
biljkama, lukovicama i cveću. Imate li i na nekim drugim mestima
tezge osim ove u Amsterdamu na kojoj je moj otac poručio
lukovice?”
„Da, imam još jednu u Harlemu i u još nekoliko gradova u blizini.
Koristim sva prodajna mesta koja mogu.” Polako se nasmešio,
skupljajući oči. „I ja sam isto tako ambiciozan kao vi i Frančeska.
Činim sve što mogu da mi se ime pročuje.”
Sibila se vratila, privukla drugu stolicu i sela mu s druge strane.
„Želite da se obogatite, zar ne?” pitala ga je, kikoćući se, uhvativši
samo kraj rečenice koju je prethodno izrekao.
Vragolasto ju je pogledao. „Nameravam da budem uspešan, a
ako s uspehom dođe i bogatstvo, biću veoma zadovoljan.”
Izazivački je zabacila glavu. „Meni je to predugo da čekam. Biljke
i cveće ne možeš požurivati da izniknu iz zemlje.”
„Znači, vi ne biste uložili novac u moj posao, Sibila?” našalio se.
„Ne!” vrisnula je oduševljeno. „Ne bih se ni udala za vas. Koja
god devojka se uda za vas moraće da vam pomaže, da plevi i seje i
kida glavice lala. Ja želim dokon život u kojem će me držati kao
malo vode na dlanu.”
Nasmejao se, zabavljen. Aleta bi inače sestru strogo prekorela
zbog njenog ponašanja, ali nešto što je Piter rekao moglo je biti
rešenje za jednu poteškoću koju je morala da reši. Učinilo joj se kao
zračak svetlosti, ali nije o tome mogla da razgovara ovde.
„Koliko često držite tezgu u Amsterdamu?”, raspitivala se.
„Neće raditi sve do proleća.” Licem joj prelete razočaranje i on se
zapita zašto ju je to zanimalo, ali nije mu ništa nagovestila i
dozvolila je sestri da vodi razgovor.
Gosti su počeli da ustaju i odlaze, i Piter učini isto. Donosili su se
i oblačili kaputi. Aleta ugrabi priliku da nasamo porazgovara s
Piterom.
„Postoji li neko mesto u Amsterdamu gde bih mogla uskoro da
vas pronađem? Ne mogu vam reći ništa više od ovoga. Volela bih da
mi kažete vaše mišljenje u vezi s jednim poslovnim poduhvatom.”
Znatiželjno ju je pogledao. Pošto je očigledno nameravala da
dođe sama, nije je mogao pozvati u svoj dom, već je sastanak morao
zakazati na nekom javnom mestu. „Odlazim na Berzu u podne
svake poslednje srede u mesecu.”
Ona zahvalno klimnu. „Zapamtiću to.”
Frančeska je stajala pored Hendrika da svakom gostu poželi laku
noć. Svi su se brzo pozdravljali i niko se nije zadržavao ispred kuće,
jer svaki put kad bi se vrata otvorila, unutra je uletao sneg. Piter je
stajao spreman da pođe.
„Neka ovo veče bude samo prvo od mnogih koje ćemo provesti
zajedno u razgovoru, Frančeska.”
Ona blago odmahnu glavom. „Iako će mi uvek biti drago da te
vidim u svom domu, moram ti ponovo reći da uopšte nemam
slobodnog vremena.”
„Ipak, i dalje ću se nadati. Želim ti laku noć.” Zahvalio je
Hendriku na gostoprimstvu i uputio još jedan dug pogled u
Frančeskinom pravcu pre nego što je lako udario po šeširu i izašao u
snežni kovitlac.
Kad su se vrata konačno zatvorila za poslednjim gostom,
Frančeska poče da razmišlja o raspremanju kuće, ali za to veče su u
kuhinji zaposlili Gritinu udatu sestru i čim su čaše pokupljene sa
stolova i polica, nije ostalo mnogo posla. Mariju su ubedili da ode
pravo na spavanje a nedugo zatim to je učinio i Hendrik, malčice
posrćući i s mukom se penjući stepeništem. Kad je Gritin zet došao
da otprati svoju suprugu kući, gotovo da se nije ni primećivalo da je
tu održana zabava. Frančeska je zaključavala vrata, dok su joj sestre
i Grit odlazile na spavanje, zevajući.
Sama u toploj kuhinji, s blokom za crtanje i olovkama koje je
donela iz ateljea, Frančeska se namestila da crta kraj ružičastog
svetla sa ognjišta. Nije osećala umor, previše uzbuđena svim onim
što joj se večeras dogodilo. Piterov lik se uporno umetao između nje
i crteža, kao da je i mentalno i fizički ovladao njome. Na kraju,
prestade s onim što je pokušavala da uradi i poče da crta njega.
Olovka kao da se oslobodila, gotovo kao da sopstvenom voljom sledi
poznate joj linije, a ishod je bila zapanjujuća sličnost. Brzo je prekrila
crtež, jer je znala da nikada neće moći da ga završi onako kako bi
želela. Na crtežu je izgledao čak i življe nego u njenim mislima.
Tada je zadovoljno shvatila, nakon što je tu sliku koja ju je
proganjala izbacila iz glave, da je ponovo u stanju da dovrši crtež
svojih sestara.
Odjednom se osetila umorno. Ugasila je sveću u kuhinji i uzela
drugi svećnjak koji su joj ostavili da osvetli put do sobe. U podnožju
stepeništa je malčice oklevala, osećajući kako je nešto vuče da
ponovo pogleda biljku čiji rast je ubrzan samo zbog nje. Vratila se
do sobe u uglu. Ovaj put je obratila pažnju na šaru delftske saksije.
Videla je jedrenjake i čamce na reci.
Šesto poglavlje
D
FRANČESKA JE NEGOVALA BILJKU i pozivala je
sve u kuću, da vide svaku fazu njenog napredovanja kad je
pupoljak počeo snažno da se probija kroz meko lišće. Marija je od
početka bila nepoverljiva.
„To je pagansko delo”, mrmljala je, ali svaki dan ga je i dalje
radoznalo posmatrala. Ni Grit nikada ništa nije propuštala, jer ju je
posao ionako svakodnevno dovodio u tu sobu. Kad je bila sama,
čežnjivo je posmatrala biljku, žaleći što nije poklonjena lično njoj, a
ne čitavoj porodici. Imala je dovoljno mladića, ali jedini za koga je
marila bio je na moru i nije se znalo kada će se vratiti.
Nije bilo nekih posebnih priprema za Božić, osim temeljnog
čišćenja kuće od podruma do tavana, pri čemu je sveže oprana
svaka zavesa, kao i svi krevetski zastori. Uz sve veselje i razmenu
poklona na Svetog Nikolu, Božić se proslavljao tiho, u krugu
porodice, uz odlazak u crkvu i čitanje Biblije kod kuće.
Zumbul je potpuno procvetao na Božić. Bio je nizak i slabo
rascvetan, ali predivnog mirisa i plavlji nego što je to iko očekivao.
Mariju je osvojio uprkos svemu.
„Moram priznati da ga je lepo videti”, rekla je, udišući miris.
Odlučila je da se prikazivanjem svoje lepote na Sveti dan,
oslobodio svake neprirodnosti. Na njen predlog premešten je u
predvorje, da bi tu, na počasnom mestu, svi mogli da mu se dive.
Frančeska je započela sliku svojih sestara ujutro nakon što je
napravila crtež, ali odložila ju je i dala prednost slikanju zumbula
čim prođe Božić. Trebalo ga je naslikati dok je u punom cvatu.
Stavila ga je na postolje u ateljeu, dok je Aleta iza njega postavila
zeleno-sivu draperiju. Snežnobelo svetlo koje je dopiralo kroz
prozor, pojačavalo je njegov safirni sjaj. Obe devojke, počele su da
slikaju u tišini.
Sada je već vladala ciča zima. Led je još pre Božića okovao reku.
ANI SU PROLAZILI A
Mali čamci su se pod čudnim uglovima odmarali na obalama,
ušuškani u sneg, i jedrima i opremom ukrašavali obzorje. Zvončići
na sankama su zvonili na sve strane, a ljudi svih doba su se klizali
na dugim drvenim klizaljkama, dvostruko dužim od njihovih
stopala, s metalnim postoljem koje se napred uvrtalo kao brodski
pramci. Klizaljke su pretvorile mnoge kanale u brze drumove, dok
su mirnije oblasti birali oni željni hokeja na ledu i drugih sličnih
sportova.
Sibila je grabila svaku priliku za klizanje. Veselilo ju je da
pobegne od Marijinog oštrog oka, iako je i tada morala biti sa
odabranim prijateljima. Ponekad bi im se pridružila i Frančeska, pa
bi napravili zmiju, jedni iza drugih, i lepo bi se zabavili. Aleta
nikada nije išla s njima. Često je bila satima odsutna, noseći platnenu
vreću punu materijala za crtanje, ali kada bi joj se ruke u
rukavicama bez prstiju tako smrzle da je jedva mogla držati olovku,
brzo i naglo bi prekinula crtanje napolju i vratila se kući, da slika u
toploti svog studija. Pošto Hendrik nikada nije ulazio u privatne
odaje svojih kćeri i zahtevao je da ga ne uznemiravaju domaćim
pojedinostima, ništa nije znao o Aletinom načinu rada.
Frančeska se jednog dana klizala sama, na povratku s riblje
pijace, i odjednom je ugledala Aletu kako izlazi iz prodavnice
umetničkog pribora s rolnom platna ispod miške. Kada je nešto
kasnije Aleta stigla kući, zatekla je Frančesku kako je čeka, spremna
da joj prigovara.
„Zašto kupuješ sopstveno platno? Ovih dana ja nabavljam sve što
nam je potrebno za rad i uvek si mogla uzeti sve što poželiš za svoj
studio na spratu.”
„Želim da budem nezavisna”, prkosno je odgovorila Aleta. „Ako
je platno lično moje, mogu ga koristiti po sopstvenoj želji i moje slike
mogu biti velike koliko želim.”
„Volela bih da mi pokažeš tvoje novije radove. Zaključaš se u svoj
studio u koji niko drugi nikada ne ulazi, čak ni Grit otkako si
čišćenje preuzela na sebe. Poštujem tvoju želju da imaš utočište, ali
zašto si toliko tajanstvena? Slikala si zumbul pored mene u ateljeu, i
šta god da tamo slikaš, otvoreno govoriš o tome. Jednostavno ne
razumem.”
Aleta nežno zagrli Frančesku, a zatim se ponovo odmače.
„Molim te, budi strpljiva sa mnom. Krenula sam sopstvenim putem
koji mi trenutno odgovara. Podeliću to s tobom čim budem mogla.”
„Drago mi je što to čujem. Ne bih želela da tvoje odvajanje
dovede do nekog jaza među nama.”
„Neće nikada”, obeća vatreno Aleta. „Imaš moju reč.”
„Tako mi je drago što to čujem.”
Dok se penjala na sprat, Aleta je osećala olakšanje što je tako
dobro prošla sestrino ispitivanje. Nije želela da svoju dragocenu
uštedevinu troši na platna, ali pošto je već imala poručenih slika,
bilo bi samo pitanje vremena kad bi neko primetio kako se brzo
smanjuju rolne u ateljeu. Smatrala se srećnom što nije probudila
Frančeskinu sumnju, i što je uspela da se sakrije iza istinski
napornog rada.
Potražnja za njenim slikama se za kratko vreme proširila više
nego što je mislila da je to moguće. Domaćice su jedna drugoj
govorile za nju i vest se pronela. Naslikala je mnoge kuće i radnjice,
i sada se, iscrpljena od crtanja napolju po ovako hladnom vremenu,
uglavnom usredsredila na unutrašnjost domova. Otkrila je da su
ljudi koji su naručivali njene radove oduševljeno tražili slike svojih
soba. Vrlo često bi se porodica ili par skupio u kuhinji ili salonu, da
bi ih unela na sliku. Takve slike su joj donosile najveću zaradu, jer je
naplaćivala po glavi pored osnovne cene slike, što je bio običaj za
grupne portrete.
Kako je poslovala samo sa strancima, u delovima grada gde
nikoga nije poznavala, koristila je majčino devojačko prezime
Feldhajs, kao dodatnu meru opreza da je ne otkriju i ne dovedu u
vezu s ocem.
Njeni pokrovitelji, sve marljivi ljudi nižeg staleža, ali s
novčanicima punim teško zarađenog novca, gledali su je gotovo kao
prosjakinju s umetničkim darom. Osećala se poniženom, jer to je i
bio njen stvaran položaj, a znala je i da slikama koje je prodavala
nedostaje istinska vrednost, kakvu bi imale samo da zbog isporuke
nije morala toliko da žuri. Kada bi je zamolili da sliku potpiše,
koristila je monogram „AF” u krivudavom obliku, što bi zadivilo
njene pokrovitelje, koji nikada nisu prigovarali. Mrzela je obmanu i
što ne može da se predstavi pod svojim imenom, ali tešila se da će
jednom doći dan kada će, kao majstor Esnafa, moći da stavi puni
potpis na svoje delo.
VILEM DE HARTOH je svratio sredinom februara, dva dana posle
Sibilinog rođendana, da preuzme sliku Prosjak i dragulj. U ateljeu je
slučajno primetio sliku na kojoj Frančeskine sestre sviraju virginal i
violu. Bila je naslonjena na zid, gde ju je Frančeska smestila kada je
dovršena. Pošto ju je proučio, izašao je iz ateljea da potraži
Frančesku i, kad ju je pronašao u kuhinji, raspitao se za njen rad.
„Napravila sam skicu nakon što sam gledala sestre kako sviraju
pod svetlom sveća, na Dan svetog Nikole”, rekla mu je. „Kasnije
sam odlučila da ih naslikam na dnevnom svetlu. Pozirale su mi za
sliku.”
„Kako si je nazvala?”
Osmehnula se. „Nisam razmišljala o tome. To je bila samo
vežba.”
„Što se ne bi zvala Sestrinski koncert?”
Ona klimnu glavom. „Sviđa mi se.”
Pohvalio je sliku, što joj je godilo, dok je u sebi opet pomislio kako
je čudno što joj rad povremeno toliko podseća na Vermerov, koji
nikada nije videla i o kome ništa nije znala. Upotrebljavala je isto
prelivanje jasnog svetla i ženske prilike u mirnom domaćem
okruženju, nedostajala joj je njegova izbrušena veština, ali ishod je
svejedno bio očaravajući i izvanredan.
Hendrik, koji je merio dužinu platna, osvrnuo se kad je Vilem
ponovo ušao u atelje, hvaleći Frančeskin rad.
„Mogao bih lako da prodam ovu sliku!”, izjavi Vilem
oduševljeno, potpuno nespreman za Hendrikov napad ljutite
zajedljivosti.
„Prodao bi ti svakakvu brljotinu!”
Vilem ga ozbiljno osmotri. „Budi pravedan prema slikanju svoje
kćeri. Prirodno, sve njene slike i dalje pripadaju tebi, ali ne vidim
ništa loše u tome da ih i u ovoj fazi pogleda neko ko ume da
prepozna buduća dostignuća, naročito neko ko prati rad mladih i
nadarenih slikara.”
„Je li čuveni Vilem de Hartoh spao na to da se sa
drugorazrednim umetničkim delima grebe za florin-dva gde god
može?”
Vilem se razbesneo. „Frančeskin rad je izuzetan i ti to znaš! Zašto
bi inače pristao da je šalješ na školovanje kad si priznao da joj nisi
pružio nikakvu poduku?”
„Proklet da si!” Hendrik mu ote sliku. „Da! Potrebno joj je
podučavanje! Zato joj nikada nisam dozvolio ni četkicu da spusti na
moje slike, čak ni pozadinu ili zastore da popunjava!”
„Pih! I ona i Aleta su odavno mogle da obave tako jednostavne
zadatke, ali sve što ti radiš mora biti u potpunosti tvoje. Takav si bio
i kada si ovde imao redovne učenike. Niko na tvoj rad ne sme ni
četkicu da spusti, čak ni u najmanjoj meri. Rembrant je to dopuštao
svojim učenicima, kao i drugi ugledni slikari, ali ti ne! Ne dozvoljava
ti tvoja uobraženost! Ili se plašiš da će doći dan kad će slikati bolje
od tebe? Nemoj meni kuditi rad svoje kćeri!”
Hendrik užasno potamni u licu i razjareno prasnu: „Nijedna slika
sa imenom Fiser neće izaći iz ovog ateljea, a da ne dostigne moja
merila vrednosti! Tvoja mogu da idu do davola!” Onda zavitla sliku
u ugao sobe.
Vilem ode da je podigne i proveri je li oštećena. Na sreću, nije
bila. Bio je uzrujan, ali je pokušavao da se smiri. „Poneću ovu sliku
da je pokažem Esnafu svetog Luke u Delftu. Jesu li Frančeski
nedostajali oni crteži koje sam već odneo?”
„Ne. Ali ovaj hoće”, mrštio se i dalje Hendrik.
„Možeš joj reći da sam ga odneo da čujem još jedno mišljenje o
napretku njenog rada, što i jeste istina.” Zatim, bez ijedne reči više,
Vilem uze sliku prosjaka, koja je već bila spremna, i odnese oba rada
do svojih saonica. Bio je besan, ali i začuđen zbog pomisli kako
tolike godine poznaje Hendrika, a nikada nije shvatio koliko je u
dubini duše ljubomoran. Hendrik je bio ljubomoran i na Anu, ali to
je bilo razumljivo, jer ju je ludo voleo, no, ovaj ispad je bio u sasvim
drugačijem raspoloženju. Vilem očajno odmahnu glavom. Zašto su
slikari tako naporni?
FRANČESKA NIŠTA NIJE ZNALA O sukobu između oca i Vilema,
jer u to vreme nije bila kod kuće. Bilo joj je drago što je trgovac
slikama uzeo njenu sliku i odneo je nekome koga poznaje da je
pogleda. Hendrik ju je upozorio da bi moglo proći prilično vremena
pre nego što sazna nešto o tome, ali zbunilo ju je što joj Vilem nije
saopštio svoje mišljenje. Mada, zvučalo je obećavajuće. Je li moguće
da će je uskoro i prodati? Najiskrenije se nadala da bi se to moglo
dogoditi, jer je to poslepodne morala da se suoči s mesarom sa svega
nekoliko novčića u novčaniku i dok ne prodaju Boginju proleća i
Prosjaka i dragulj, nikakav drugi novac im neće pristići. „Oče, kutija
sa novcem za domaćinstvo je prazna. Koliko mi možeš dati?”
Ispostavilo se da je prethodne noći ostvario mali dobitak na
kartama i nešto kasnije ona izađe s dovoljno novca da isplati dug
mesaru i da kupi parče usoljene govedine. Upravo se spremala da
napusti radnju sa korpom preko ruke, kada se stvori metež na
drugom kraju ulice i mesar priđe vratima da pogleda šta se događa,
zajedno s njom. Ugledali su neke ljude kako trče i viču, neki su
zamahivali štapovima, pre nego što su zamakli za ugao u drugu
ulicu.
„Još jedan izlivbesa zbog Francuza”, reče mesar ravnodušno.
„Otkako je Luj XIV umarširao u Špansko Nizozemlje i pokorio ga,
imamo nevolja. Običan svet stavlja građanima i trgovcima na znanje
kako nećemo dozvoliti Francuzima da nam ovde gospodare.”
„To se nikada neće dogoditi!” pobunila se. „Setite se kako je
Španija osamdeset godina uzalud pokušavala da nas pokori!”
Odmahnuo je glavom. „Onda su vremena bila drugačija. Nismo
želeli špansku inkviziciju na našem blagorodnom protestantskom
tlu, niti da nam oduzmu našu nezavisnost, kada smo se tako
mukotrpno borili protiv mora za našu niziju. Svaki čovek ili žena,
protestantske, katoličke ili jevrejske veroispovesti, može bez straha
da se kreće po čitavoj Holandiji. Treba li Luj da dođe, to je druga
stvar.”
„To mišljenje sam čula i u sopstvenom domu.”
„Tako je pravedno. Ipak, idite kući zaobilaznim putem, što dalje
od protesta. U svakoj gomili ima usijanih glava i nevini posmatrači
mogu biti uvučeni u takve događaje.”
Prihvatila je njegov savet i pošla sporednom ulicom kojom obično
nije išla. Razmišljala je o onom što je čula. Ona, njen otac i sestre,
kao i mnogi prijatelji bili su na strani onih koji su želeli da zemlju
sačuvaju od strane vladavine. Nekada su malobrojni imali primedbe
na račun upravljanja državom Holandijom od strane penzionera,
Johana de Vita, koji je preuzeo taj teret kad je Vilem II umro mesec
dana pre nego što mu se rodio naslednik. Ali s vremenom je postalo
očigledno da se De Vit ne suprotstavlja pokušajima Luja XIV od
Francuske onako čvrsto kao što je to želeo čitav narod, osim važnih
građana i moćnih trgovaca, koji su se piašili za svoje bogatstvo u
slučaju rata. Nade da će dvadesetogodišnji princ, Vilem III, možda
progovoriti u ime naroda, nisu se ostvarile, mada su govorili da
nema poverenja u Luja, koga je video kao najopasnijeg neprijatelja
Holandije.
Frančesku je put vodio kroz neku usku uličicu. Našla se negde na
sredini kad je začula trčeći bat koraka i galamu uzbuđenih glasova,
što je značilo da je gomila sigurno promenila pravac i bila joj negde
u blizini. Oklevala je, u nedoumici da li da produži ili da se okrene,
jer je usled neke čudne zvučnosti uličice izgledalo kako buka dolazi
sa obe strane prolaza. A onda je videla da i jeste tako. Ispred nje,
urlajuća gomila jurila je za prestravljenim mladićem u iscepanom
kaputu, raščupane kose, koji je trčao ka njoj, dok je preko ramena
ugledala pripadnike Gradske straže u sivim uniformama, sa šeširima
širokih oboda i širokim opasačima, koji su se brzo približavali.
Uprkos metežu, čula je povike iz gomile, pa joj postade jasno šta je
uzrok begunčevog straha.
„Uhvatite francuskog špijuna! Bacite ga u kanal! Hvataj ga!”
Kad je mladić prošao pored nje, ona se ponovo okrenu i shvati da
on traži zaštitu Straže. Našla se u klopci, usred nečega što će se
pretvoriti u silovit i krvav okršaj! Preplašena gotovo isto koliko i
begunac, pojurila je prema ulazu u skladište. Vrata su bila
zaključana i ona se pribi uz njih, stiskajući korpu. Videla je kako su
se stražari razmaknuli da propuste mladića i onda su ponovo zbili
redove. Kapetan je iz pištolja ispalio metak u vazduh, vičući na
gomilu da stane. Nekolicina iz prednjih redova je nakratko zastala,
ali oni iz pozadine su ih gurali i navala se nastavljala, jer gomila je
želela da se dočepa svog plena. U uskoj uličici se stvorio tako veliki
pritisak da je Frančeski izbijena korpa iz ruke, kad je razjarena rulja
prošla pored nje, a sama je bila uhvaćena kao olupina na moru,
prisiljena da trči s njima ili da je izgaze. Čula je kako odzvanjaju
pucnji iz pištolja, ali izgleda da se i dalje pucalo u vazduh, jer niko
se iz gomile nije srušio. Zatim se našla u vrtlogu borbe između
građana i stražara, u metežu povika i psovki, i sopstvenih vrisaka.
Odjednom se čovek, oboren batinom, zatetura na nju. Ona ponovo
vrisnu kad oseti kako pada zajedno s njim. Tada je snažna ruka
zgrabi za zglavak, gotovo joj istrgnuvši ruku iz ramena, i gradski
stražar je privuče uz svoju debelu kožnu jaknu. Podiže je sa zemlje i
pronese kroz redove stražara na sigurno, van uličice. Samo trenutak
kasnije, ona shvati da je čovek koji ju je spasao Piter.
„Jesi li dobro?”, upitao ju je gotovo ljutito.
Ona klimnu glavom, nesposobna da progovori. Nečiji lakat ju je
udario u grudi dok ju je vukao kroz opštu tučnjavu i gotovo joj je
pozlilo od bola. Piter joj nežno skloni razbarušenu kosu s lica i
primeti krv na čelu. „Slušaj me. Moja kuća je u ulici naporedo s
ovom. Ima crvene kapke na prozorima i hrastova vrata s bronzanim
zvekirom. Idi tamo! Moja domaćica će se pobrinuti za tebe.”
Tada je otrčao nazad u okršaj, a ona primeti kako u nju zure ljudi
koji su se ubrzo okupili da sa bezbedne udaljenosti posmatraju šta se
događa. Žena majčinskog izgleda joj priđe i zagrli je: „Ja ću te
otpratiti.”
Nešto kasnije zalupa zvekirom po vratima kuće i preda je u
sigurne ruke i na brigu domaćice, koja se ni najmanje nije
uznemirila. Kao da joj se svaki dan na pragu pojavljuju devojke s
pokidanim rukavima, krvavim čelom i raspletenim pletenicama.
„Ja sam gospođa De Haut”, rekla je dok je Frančeski skidala
ogrtač i smeštala je na stolicu pored kamina u udobnom salonu, koji
je bio veoma svetao i blistav, sa crvenim zavesama na prozoru i
crno-belim pločicama na podu. „Doneću vode da ti operem ranu a
onda ćemo videti treba li je previti.”
Krv je zaustavljena čistom krpom, jer se radilo samo o dubokoj
ogrebotini od nečijeg dugmeta na rukavu. Bol u grudima joj se
smanjio, mada je pretpostavljala da će joj ostati modrica. Dobila je
četku i češalj da uredi kosu. A šolja tople čokolade je dopunila
ugodaj. Za sve to vreme, gospođa De Haut, sredovečna žena
veselog izgleda, ćaskala je, objašnjavajući joj da je udovica i kako joj
ovaj položaj domaćice veoma odgovara, jer joj obe udate kćeri žive u
Amsterdamu, pa tako može često da viđa unuke. Kad ju je
Frančeska pitala za Piterovu službu u Gradskoj straži, gospođa De
Haut je objasnila da on pripada rezervnom sastavu i da mnogo
časova godišnje provodi na toj dužnosti.
„Pridružio im se na tri godine, kada je kupio ovu kuću. To je
društvena služba a on uživa u druženju. Pravilo je da oficiri bilo kog
stražarskog odreda ne prave u svom sedištu više od jedne gozbe
mesečno, ali tada se jede i pije dva ili tri dana. A ne bi ni mogao da
praznuje više od jedanput u dva meseca, jer često boravi u Harlemu,
ili - da budem preciznija - u svojoj kući i na polju lukovica, nedaleko
od tog grada.”
„Znam. Bila sam tamo u poseti prošle jeseni.”
„Ja nisam išla. Kako se sad osećaš?”
„Mnogo bolje i odmorno.” U sebi je žalila što je izgubila
dragoceno parče usoljene govedine, koje bi porodici obezbedilo dve
večere a još bi se za dva ili tri obroka mogla napraviti dobra supa.
„Mislim da bi trebalo da sačekaš da se vrati gospodin Van
Dorne”, reče joj gospođa De Haut prilično odlučno. „Pogledaću ide
li.”
Frančeska nije žurila. Nadala se da Piter nije povređen, ali je
želela da se u to i lično uveri, a i da mu zahvali što ju je spasao u
pravi čas. Gospođa De Haut se vratila u salon. „Možemo još malo
razgovarati”, izjavila je i privukla stolicu bliže vatri. „Moj salon je na
spratu, imam gotovo čitav mali stan samo za sebe. Volela bih da ti
ga pokažem jednom kad se budeš bolje osećala.”
„Ni najmanje se ne osećam slabo, uveravam vas. Našla sam se u
zastrašujućim okolnostima, ali sada sam se oporavila.”
„Zaista si se srećno izvukla.”
„Nadam se da niko nije ozbiljno povređen.”
Gospođa De Haut pogleda prema prozoru kad preko njega pređe
senka. „Ubrzo ćemo saznati. Čini mi se da stiže gospodin Van
Dorne.”
Požurila je prema ulaznim vratima i Frančeska začu Piterov glas.
Ustala je sa stolice i okrenula se prema vratima. Ušao je u sobu i
nasmešio se kad ju je ugledao na nogama. Izgubio je šešir, ali je
delovao nepovređeno.
„Drago mi je što si se oporavila, Frančeska!”
„A meni što te vidim bezbednog. Šta je bio razlog napada na tog
mladića?”
„Francuz je, pio je u krčmi i hvalio se veličinom vojske svoga
kralja. Nekoliko Holanđana se uvredilo i jedan ga je optužio da je
Lujev špijun. Smešan nagoveštaj, naravno, jer nijedan pravi špijun
ne bi otvoreno izjavljivao kome služi, ali zbog trenutnog
raspoloženja u narodu bilo je to kao dolivanje ulja na vatru, i nakon
koškanja, Francuz je pobegao. Neko je povikao: „Francuski špijun!”
pa su se poteri pridružili i drugi. On se sad oporavlja u sigurnoj kući
i predosećam da će u sumrak napustiti Amsterdam.”
Ponovo je sela, a on je zauzeo mesto koje je domaćica napustila.
Nije se vratila u prostoriju nakon što ga je dočekala da uđe u kuću.
„Ne mogu ti dovoljno zahvaliti što si me spasao.”
„Moram priznati da nisam mogao očima da poverujem kad sam
te video usred te ratoborne gomile.”
„Je li mnogo ljudi ozbiljno povređeno?”
„Nekoliko razbijenih glava i polomljenih ruku ili nogu, ali niko
nije smrtno stradao.”
„Koliko sati provodiš na dužnosti?”
„Raspored je prilično povoljan za nekoga kao što sam ja ko ima
poslovne obaveze u drugom gradu. Ovakvi odredi Straže su
stvoreni iz ozbiljnih razloga, u danima kad su naši preci ratovali
protiv Španaca, ali sada smo čuvari mira u okruženju i ima malo
posla za našu vojsku. Molim se bogu da tako i ostane.”
„Shvataš li francuske pretnje ozbiljno?”
„Bojim se da je tako. Po mom mišljenju, Luj je previše rešen da
proširi svoje granice da bi slušao pomirljive reči De Vita. Ipak,
nijednog Francuza ne sme linčovati gomila na ulicama naših
gradova i ovo danas je bio prvi takav slučaj sa kojim smo morali da
se pozabavimo.”
„Nadam se da je i poslednji.”
„I ja.” Široko joj se osmehnuo. „Naročito ako postoji opasnost da
ti opet budeš uvučena u tako nešto. Drugi put ti se možda neću naći
pri ruci.”
Ponovo je ustao. „Odvešću te. Sačekaj me samo trenutak da
donesem šešir.”
Kad su stigli do njene kuće, odmah ga je odvela do oca, pošto je
znala da će i on želeti da mu zahvali. Hendrik se užasnuo kad je čuo
kakvoj je opasnosti bila izložena njegova kći i bio je zahvalan Piteru
što ju je spasao. Poslao bi po vino, ali Piter je morao smesta da
podnese izveštaj u sedište Straže. Hendrik ga je ispratio do vrata, i
dalje se zahvaljujući, dok se Piter klanjao u znak pozdrava, uputivši
Frančeski jedan dubok pogled na odlasku.
Pošto je saopštila Mariji da te večeri neće biti usoljene govedine
za večeru i videla Grit, koja je takođe bila u kuhinji, kako bez reči
odlazi da umesto toga donese iz podruma povrće za supu,
Frančeska je otišla do spavaće sobe da presvuče pokidanu odeću.
Uzdrmalo ju je saznanje da ne razmišlja o tome kako se spasla od
gaženja gomile, već o pogledu koji joj je Piter uputio dok se spremao
da izađe na ulicu.
Kao što je Vilem i predvideo, bilo je teško naći kupca za sliku
Prosjak i dragulj. Bilo je to jedno od najboljih Hendrikovih dela,
ravno Boginji proleća, jedan od onih mučeničkih susreta s genijem
koji je potaknuo Hendrikovu karijeru. Ali slika nije ni najmanje bila
po ukusu javnosti. Prosjakova patnja bila je previše upadljiva,
veličina njegove bede budila je nelagodu čak i kod najneosetljivijih
posmatrača. I sam Vilem je bio svestan koliko je slika uznemirujuća.
Bila je previše neprijatna da bi neko s njom živeo, i mada je nekoliko
ozbiljnih kolekcionara razmišljalo o njoj, ipak su odustali, ne
iznoseći ponudu. Drugi su prikrivali svoje unutrašnje reakcije,
iznoseći primedbe na račun veličine dragulja, kao što je i
pretpostavljao, ali Vilem je morao priznati da je ovog puta Hendrik
bio u pravu. Razmetljivost dragog kamena naglašavala je muke
izgladnelog čoveka, nemoćnog da ga dohvati. Konačno je prodao
sliku za tričavih šezdeset florina, svestan da je grdno potcenjena, ali
u sebi je bio zahvalan što ju je izbacio iz svoje kuće.
Boginja proleća se i dalje nalazila prekrivena u njegovoj galeriji.
Premestio je sve prethodno izložene slike u drugu prostoriju, gde su
ih podjednako dobro mogli razgledati. Izdvajanjem Hendrikove
slike od ostalih, povećala se tajanstvenost i naglašen joj je značaj.
Ipak, nije smeo dozvoliti da mu ova smicalica predugo traje i
procenio je tačno vreme kada će šestoro najboljih ponuđača, jednog
po jednog, pustiti u galeriju. Ako bude imao sreće, pokazaće je samo
prvom. Poslao je pozivnicu prvome na spisku, gospodinu koji je
živeo u najvećoj stambenoj oblasti u Amsterdamu, na Herenhrahtu,
Gospodskom kanalu, koji je takođe bio poznat i kao Zlatna okuka, i
simbol bogatstva onih koji su tamo živeli.
U SENCI Vilemove galerije lepo odeven čovek sa šeširom širokog
oboda, širokim plavim ogrtačem i modernim dugačkim štapom,
nestrpljivo je čekao da prvi put pogleda sliku koja je bila prekrivena
zastorom na drugoj strani prostorije, kao što je obično bio slučaj s
vrednim delima kad bi se ukazala potreba da se zaštite u osunčanoj
sobi. Danas su u galeriji kapci na prozorima bili zatvoreni, i prostor
su osvetljavale samo sveće, jer je trgovac slikama nameravao da
otkrije sliku pod punom svetlošću dana, uz svu moguću dramu.
„Molim vas, sedite, gospodine”, pozva ga Vilem, koji je dobro
znao kako da produži neizvesnost.
Ludolf van Deventer je seo na veliku stolicu postavljenu pravo
ispred prekrivenog umetničkog dela, posmatrao je trgovca slikama
kako lagano odlazi do prvog kapka i u sebi se pušio zbog tog
namernog odugovlačenja. Nedeljama ga već kopkaju priče o ovom
delu koje će se možda prodavati, a možda i neće. Poželeo je da bude
njegovo, čim je čuo prva govorkanja. Pohlepa mu je bila u prirodi a
posedovanje najvažnije od svega, što je često slučaj sa onima koji su
u životu krenuli ni od čega. Njegove ponude da sliku kupi na
neviđeno su svaki put odbijene, što je samo povećavalo njegovu
odlučnost da je poseduje. Pošto su svi učeni ljudi u Amsterdamu
mudrovali o toj novoj Flori, ugled bi mu porastao kad bi postao njen
vlasnik, uz važnu činjenicu da ju je naslikao umetnik iz istog grada a
trebalo je pokazati i zanimanje za sve što je holandsko. Nije bilo
vreme da on, rođeni Holanđanin, na bilo koji način otkrije svoju
prikrivenu odanost Francuskoj. Bez obzira što je sve francusko bilo
izuzetno moderno, a on je to pratio više od ostalih, previše bi se
izložio opasnosti kad bi se otkrilo da nije odani patriota. U tajnosti je
čak pokušavao da pronađe zbirku starih holandskih slika koje je vrlo
nepromišljeno prodao pre deset godina.
Istovremeno je nastavljao da održava veze sa bogatim građanima
i trgovcima koji su radije birali prijateljstvo s Lujem XIV. Oni su se,
prirodno, plašili rata, u želji da po svaku cenu sačuvaju svoje
bogatstvo. Mada, bili su budale! Zar su zamišljali kako ih katolički
kralj, tako moćan i vlastodrživ kao Luj, neće opteretiti porezima ili
da će im dozvoliti da slobodno zadrže svoj protestantski način
života? Obični Holanđani, ljubomorni na svoju slobodu i spremni da
se za nju bore, otvoreno su govorili o opasnosti od Francuza, ali nisu
imali nikoga na vlasti ko bi ih zastupao, pa je i njihova pretnja Luju
bila neznatna.
On je bio na pravom putu. Radeći tajno za Francuze, neće
izgubiti ništa, a dobiće sve kad Luj zagospodari Holandijom. Dobiće
blistavo ministarsko mesto i neizmerne nagrade. Moć je sve! Nadao
se da će ga Luj na kraju izabrati za potkralja, koji će vladati iz palate
u Hagu. Ali sve je to još budućnost. Trenutno mora da se pozabavi
kupovinom ove slike koju će mu upravo pokazati.
„Hajde, hajde, gospodine De Hartoh!” nestrpljivo je prasnuo.
„Dovoljno sam dugo čekao.”
Vilem je otvorio i kapke na drugom prozoru i zlatni kožni zidovi
galerije počeše da sijaju i svetlucaju na dodir svetla, stvarajući
savršeno okruženje za tako važnu sliku.
„Vi ste prvi koji će videti sliku otkako je dospela u moje ruke”,
reče Vilem laskavo i uputi se do naređnog prozora.
„Veoma ljubazno od vas”, odgovori hladno Ludolf. Nakon svote
koju je već ponudio za delo, nije ni čudo što je dobio prednost.
Poslednji prozor je upotpunio naviranje svetla u galeriju. Vilem
priđe maloj svilenoj zavesi koja je prekrivala sliku i svuče je uz
poslednje šepurenje. „Predstavljam vam Floru, Boginju proleća.”
Dugogodišnja navika pomagala je Ludolfu da mu izraz lica uvek
ostane pribran, ali rukom grčevito stegnu štap. U sebi je bio
zapanjen, ne samo velelepnim izgledom slike, već i izuzetnom
lepotom same Flore. Nije se tu radilo o klasičoj simetriji crta lica
uobičajenih za ideal ženske lepote, već o neverovatnoj mešavini
putenog i anđeoskog koja mu je zapalila čula.
„Ko je ona?” pitao je grleno.
„To ću otkriti samo kupcu”, uzvrati ravnodušno Vilem.
„Prokleti bili! Znate da ću uzeti sliku!” skoči Ludolf i približi se
da prouči Floru.
„Dobio sam višu ponudu od poslednje koju ste izneli.”
Ludolf mu uputi tvrd svetlucavi pogled. „Recite cenu.”
Vilem se osmehnu za sebe. Ovo je najbolji posao koji je sklopio za
mnogo godina.
KAD JE VILEM sledećeg dana otišao da poseti Hendrika, na umu
su mu prvenstveno bile ljutite reči koje su razmenili pri poslednjem
susretu. Ali slikar je ovog puta bio priseban i pozdravio ga je bez i
najmanjeg neprijateljstva, mada se ogorčeno žalio na bednu svotu
koju je dobio za sliku prosjaka.
„Ova prodaja će ti to više nego nadoknaditi”, odgovori Vilem.
Nalazili su se u porodičnom salonu, gde je zatekao Hendrika
ispruženog na naslonjači kraj kamina. Previše poznat prizor koji je
govorio da je rad zamenio bujicom kartanja i kockanja.
„Boginja proleća?” Hendrikove oči živnuše od radoznalosti.
„Da. Biće ti drago kad čuješ da sam nakon tolikog napornog rada
upecao kupca koji bi se mogao pokazati kao zaista krupna riba.”
Hendrik se nagnu napred u naslonjači. „Koliko?”
Vilem odluči da ga podseti na školovanje njegove kćeri.
„Dovoljno za Frančeskinu dvogodišnju školarinu u Delftu, s
prenoćištem i hranom, kao i sandukom nove odeće. Pored toga,
ostaje ti svota, sama po sebi dvaput veća od ijedne koju sam uspeo
da dobijem za bilo koju tvoju sliku ranije.”
Hendrik zabaci glavu i ispusti glasan urlik pobedničkog smeha,
pljeskajući dlanovima po širokim kolenima. Gospođa Sudbina mu se
ponovo osmehnula. U poslednje vreme imao je sreće u kartama a
sada će mu se i ova nagrada sliti u kasu. „Sjajno si obavio posao,
Vileme! Možda smo nekad imali razmirica, ali skidam ti kapu. Kad
upotrebiš svoju domišljatost, umeš da prodaš dela velikih majstora!”
Vilemove usne se suvo zgrčiše na Hendrikov preterani izliv
samozadovoljstva, ali takođe je u sebi veoma žalio što ovaj odličan
slikar ne može da se svrsta u tu izuzetnu kategoriju. „Imam još
dobrih vesti za tebe.”
„Zaista?”
„Da, kupac je bogati posrednik u kupovini brodova. Ime mu je
Ludolf van Deventer. Naručio je da mu naslikaš portret.”
Hendrikovo preterivanje malo splasnu. Spustio je glavu i
nelagodno se promeškoljio u naslonjači, podsećajuci svog prijatelja
na bika iza pregrade u štali. „Nisam siguran. Znaš da nikada nisam
voleo da slikam naručene portrete.”
Vilem je to suviše dobro znao. Koliko je samo porudžbina
propalo, jer je Hendrik vređao modele, vičući na njih - ili zbog
vrpoljenja ili zato što bi mu njihova lica toliko dosadila da posao ne
bi ni završio. „Ako se ovaj put posebno potrudiš, mislim da ćeš dugo
moći da računaš na pokroviteljstvo ovog čoveka. Kupio je i onu
tvoju malu sliku glave trojanskog ratnika koju sam imao izloženu.
Zanima ga tvoj rad.”
„Hmm.” Hendrik spusti lakat na ručku naslonjače i protrlja
bradu. „Kakav je to čovek?”
„Čovek koji je morao sam sebi da krči put kroz život i sad je u
godinama kad želi da uživa u teško zarađenom novcu. Zašto ga ne
bi pozvao na večeru? Žena mu se ne bi pridružila, jer je veoma
slabog zdravlja i nikada ne izlazi. Ako provedeš s njim jedno veče,
moći ćeš sam da prosudiš jesi li u stanju da prihvatiš porudžbinu ili
ne.”
„Čini mi se da je to dobra zamisao.” Hendrik je i dalje delovao
nesigurno. „Bogat je, kažeš?”
„Veoma bogat.”
Hendrik ispusti uzdah. „Pa, pomislio sam nekoliko puta da bi
trebalo i Aleti da pružim priliku za školovanje - u stvari, ako to njen
rad zaslužuje. Trenutno se ponaša kao usamljenica sa svojim
slikanjem, ali sad je u takvim, budalastim godinama.”
„Meni je Aleta uvek delovala razumno. Oduvek mi se dopadao
njen rad. Kada ti novčane prilike to dozvole, i nju bi trebalo poslati
u atelje.”
„Onda ću pozvati Van Deventera ovamo.”
„Samo još nešto. Uskoro ću započeti obilazak ateljea po
pokrajinama, pa ću se zadržati u Delftu da dogovorim Frančeskino
šegrtovanje sa Vermerom i esnafskim odborom. I dalje nemoj nikom
ništa da govoriš o tome. Ne smem dozvoliti da se pojave nikakve
nepredviđene smetnje.”
„Veoma mudro.” Hendrik je prstom tapkao po nosu. „Ni reč dok
se ne vratiš iz Delfta s dobrim vestima.”
Kad je Vilem napustio kuću, bio je uveren da su sve dogovorili
najbolje što su umeli.
Sedmo poglavlje
A
PITERA. Ostala je bez
daha, pošto je pola puta pretrčala da stigne do zgrade pre
zatvaranja. Iz kuće je izašla u povoljan čas, ali nije daleko odmakla
kad je ugledala trudnu susetku kako se okliznula i pala na ulici, koja
je zbog otapanja snega bila prekrivena varljivim blatom. Požurila je
da joj pomogne da ustane, ali kad je videla da se gospođa Zegers
veoma potresla, lagano ju je otpratila kući. Pošto su im kuće bile
jedna uz drugu, Aleta krenu ponovo, ali sad je imala upola manje
vremena. Međutim, uspela je da stigne čak petnaest minuta ranije.
Pogledala je porube suknje. Kao što je i strahovala, bilo je blata na
njima, tamo gde su se vukle po vlažnom putu. Uprkos svemu,
otapanje koje je dovelo do ovakvog stanja, bilo je dobrodošlo. Stiglo
je rano, puštajući šafran da niče u vidu ljubičastih jastučića pre kraja
februara i vodeni saobraćaj je ponovo krenuo putevima koji nisu bili
prohodni za vreme surove zime. Ipak, zime danas nisu bile tako
oštre kao tokom proteklih stotinu godina, kad su kanali ponekad
ostajali zamrznuti sve do kraja marta. Vreme je još bilo daleko od
toplog, ali sunce je svakog dana postajalo sve jače, kao da je rešilo
da spremno dočeka prvi dan proleća.
Aleta je bila jedina u čekaonici, ali gromoglasan žamor muških
glasova dopirao je negde iz unutrašnjosti Berze. Poslala je slugu da
dovede Pitera. Pogled joj je odlutao do visokog unutrašnjeg prozora
i zapitala se šta se dešava u tom muškom svetilištu. Nadvladala ju je
radoznalost. Ozbiljno prekorevajući sebe da se ponaša kao Sibila,
popela se na klupu ispod prozora.
Pre nego što je uspela da se podigne na prste i proviri, vrata
čekaonice se naglo otvoriše i snažan, lepo obučen, zgodan crnokosi
mladić s crvenim šeširom ukrašenim perjem zakorači unutra. Lice
joj buknu rumenilom što je zatečena u tako neprijatnom položaju i
požele da se sklupča od sramote, ali on se ljubazno nasmeši, dok su
LETA JE U PREDVORJU BERZE ČEKALA DA VIDI
mu se zelenkaste oči sjajile.
„Kakva odlična zamisao!” uzviknu oduševljeno i skoči pored nje
na klupu. „Video sam vas kroz staklo na vratima i odlučio da sledim
vaš primer.” Pošto je bio visok, mogao je s lakoćom da pogleda kroz
prozor. „Ovako čovek ima prednost, zar ne? Želim da se uverim je li
neko danas ovde, a ne bih da ulazim u tu gužvu da ga tražim. Da!
Došao je. Tu je moj bankar, stari Van Jans, obavlja za mene sav taj
naporan posao!”
Činilo se da i ne primečuje kako ništa nije dodala bujici reči koje
je izgovorio, a na njeno olakšanje, više i nije imala prilike za to, kad
grupa od pet-šest mladića i devojaka, u svili i somotu i perju
raskošnih boja, uđe u čekaonicu kroz vrata koja je ostavio otvorena.
Kad su ga ugledali kako stoji na klupi, glasno povikaše, u znak
negodovanja:
„Šta radiš tamo gore? Zar nema kraja tvojim nestašlucima,
Konstantejne? Rekao si da ćeš se pridružiti grupi, a ne da ćeš se
ovde zabavljati! Gubiš vreme! Hoćemo da krenemo!”
Nasmejao im se s mesta na kojem je stajao i podsmešljivo se
naklonio. „Smirite se! Obavio sam šta sam imao. Spreman sam da
krenem.”
Skočio je s klupe, obgrlio rukom struk najlepše devojke u grupi i
poveo ih napolje. Nestali su kao jato papagaja, zalupivši vrata za
sobom.
Sve vreme Aleta je stajala kao zaleđena. Sada se malo opustila i,
uz opasnost da je ponovo otkriju, nije mogla odoleti, a da ne
pogleda kroz prozor nakon što je čula kako Konstantejn opisuje
skup unutra kao gomilu i gužvu. Pitala se kako bi mu moglo biti
prezime.
Na vrhovima prstiju, pridržavajući se za prozorsku dasku,
gledala je pravo u srce Berze. Bilo je to ogromno četvrtasto dvorište,
otvoreno prema nebu, po kojem se kreće gomila bučnih muškaraca,
pri čemu neki viču ili se svađaju, ili jednostavno stoje, spuštenih
glava, udubljeni u privatne razgovore sa drugim ulagačima.
Nekolicina je izvodila izvanredne glumačke predstave. Skidali su
šešire i perike i pobednički mahali njima, ili ih bacali na zemlju i
gazili, zavisno od toga jesu li primili dobru ili lošu vest. Bila je
naviknuta na Hendrikove i Sibiline ćudljive ispade u sopstvenom
domu, što bi obično uznemirilo čitavo domaćinstvo, ali ovako, s
potpuno nepristrasnog stanovišta, bilo je veoma zabavno gledati
takve predstave. Trebalo bi strancima, koji njene zemljake smatraju
dosadnima i mirnima, dopustiti da zavire kroz ovaj prozor baš kao
što je ona to učinila. Vrlo brzo bi promenili mišljenje!
Ugledala je Pitera kako se probija kroz gužvu. Skočila je s klupe,
petom zakačila porub podsuknje i pala na pod koliko je dugačka.
Tek što je uspela da se uspravi, kad se vrata otvoriše i Piter uđe u
čekaonicu, široko se osmehujući.
„Konačno ste došli”, pozdravio ju je. „Već sam pomislio kako ste
zaključili da vam ipak ne mogu biti ni od kakve pomoći.” Pogledom
je preleteo preko oskudnog nameštaja u čekaonici. „Ovde nije
naročito udobno. Predlažem da razgovaramo na nekom drugom
mestu.”
Oklevala je. „Jesam li vas omela u nekom važnom poslu?”
„Ne, uopšte. Moj posao ovde za danas je završen.” Rame uz
rame napustiše Berzu i siđoše stepenicama na ulicu. Raspitivao se za
zdravlje njenog oca i sestara.
„Dobro su. Nisam nikome rekla da se danas nalazim s vama,
inače bi vas sigurno pozdravili.”
Ubrzo su stigli do krčme u kojoj je preduzimljivi vlasnik pretvorio
jednu od prostorija u kafanu za oba pola, za razliku od zasebnih
klubova za ispijanje kafe, što je bila najnovija pomod-kineskom čaju.
Ovde, kao i u svakoj kafani u koju je zalazilo mešano društvo, radile
su samo žene. Mesto je bilo krcato, ali konobarica pokaza Piteru i
Aleti na separe sa sedištima visokih naslona. Odatle su imali odličan
pogled na velike bakarne džezve iz kojih je kroz male slavine sipana
kafa, začinjena karanfilićem, cimetom ili đumbirom. Aleta nikada
pre nije bila u kafani, jer je bilo jeftinije piti kafu kod kuće.
Spustila je kapuljaču ogrtača. Uobičajena kapa koja joj je prianjala
uz glavu i strogo pokrivala kosu, danas je bila od bež platna
opšivena skromnom čipkom. Piter pomisli kako bi više odgovarala
nekoj starijoj ženi. Bila je premlada da naružuje lepe crte svog lica
tako ozbiljnom kapom. Da je kapa bila od somota ili svile, s
perlicama ili vezom koji bi je ulepšali, to bi bila druga stvar.
„Želela bih kafu s ukusom cimeta”, odgovorila je Aleta kada ju je
upitao šta je njen izbor.
„Zaslađenu šećerom ili medom?”
Ona je izabrala med, a sebi je poručio običnu crnu nezaslađenu.
Takođe je zamolio konobaricu da donese kolačiće od đumbira i
kekse koje su tu pravili. Dok su čekali da im se donese poručeno,
osmelila se da zapita:
„Kako ste odlučili da kupite kuću u Amsterdamu?”
„Zbog posla sam želeo da budem blizu Berze, i možda ćete se
iznenaditi kad vam kažem da zimi imam veoma mnogo posla. To je
vreme kad se upoznajem s ljudima koji žele da preurede svoje bašte
i pripreme ih za proleće, a pošto mnogo posla pronalazim upravo u
Amsterdamu, činilo mi se razumnim da mi tu bude drugi dom.”
Nasmešila mu se. „Na neki svoj način i vi ste umetnik, ali sa
zemljom i drvećem i cvećem umesto s pigmentima i bojama. Sviđa li
vam se ta strana baštovanstva?”
„Neizmerno. Ljudima ponekad treba vremena da se odluče, i
traže da im se na papiru napravi više različitih nacrta nego što im je
potrebno, ali sve je to deo posla.”
Dok su čavrljali, trudio se da ne otkrije kako na njoj primećuje
sličnost s Frančeskom. Pojavljivala se i nestajala u izrazima lica, tako
brzo da ju je bilo teško uočiti i u načinu na koji su joj se usne blago
izvijale pre nego što se razvuku u osmeh. Ali u Aletinim
sivozelenim očima nije bilo ni traga privlačnosti koju je spazio u
Frančeskinim. Devojka koja je sedela nasuprot njemu bila je
zatvorena u sebe, sitna i naoružana nekom unutrašnjom odbranom
koja ju je čuvala od uzburkanih osećanja kakva su obično mučila
mlade žene. Zbog ukočenog držanja delovala je neosvojivo. Kako je
moguće da su isti roditelji stvorili i nju i Sibilu? Razlikovale su se kao
nebo i zemlja. Frančeska je pomalo ličila na obe sestre, jer je
posedovala smirenost jedne i strast druge. Kako bilo da bilo, sada je
bio siguran da je ona žena njegovog života.
Kafa je stigla s keksom i kolačićima od đumbira, još toplim od
rerne. „Dobro”, reče Piter, kad otpiše prve gutljaje kafe i pojedoše
po kolač, „a sad mi recite zašto ste me danas potražili.”
Počela je da mu priča o svojoj nameri da postane slikarka i članica
Esnafa. Kako i kada će to postići nije znala, ali nekako će ostvariti
svoj san. U međuvremenu, želela je da pohađa časove. Dok je
govorila, pomislio je da je neoprostivo što se Hendrik Fiser nije
potrudio da pomogne svojim kćerima tako što bi ih zvanično
proglasio svojim učenicama i nadgledao ih tokom čitave obuke. To
mu je otkrilo potpunu sebičnost tog čoveka koja se krila iza njegove
veselosti.
„Primam porudžbine bez očevog znanja”, nastavi Aleta, „i služim
se majčinim devojačkim prezimenom Feldhajs, da sakrijem svoj
identitet. Sumnjam da je iko od mojih pokrovitelja čuo za Hendrika
Fisera, jer nisu u mogućnosti da kupuju od njegovog zastupnika, ali
htela sam da se osiguram da me ne oda neki slučajan susret. Otac
razgovara sa svim i svakim gde god da je.” Ispričala mu je i o
slikama kuća, radionica, prostorija, čak i o tezgi s ribom koju je
izradila.
Izgledao je začuđeno. „Imate li uopšte slobodnog vremena?”
„Gotovo nimalo, zato što koristim svaki slobodan trenutak da
stvorim zalihu slika koje prodajem kad god mi se pruži prilika. S tim
novcem ću moći da pohađam one časove crtanja i slikanja koje sam
vam već spomenula.”
„Gde se prodaju takvi radovi? U prodavnicama slika?”
„Ne. Zaista sam obišla nekoliko takvih mesta, ali svuda je bilo
isto. Zatrpani su zalihama i moje radove niko nije ni pogledao.”
„Gde onda? U mnogim krčmama su izložene slike na prodaju.”
„To bi bilo previše opasno. Moj otac ima poznanike s kojima pije
u svakoj krčmi u Amsterdamu. Neki nam dolaze i u kuću, i kad bih
odlazila na takva mesta, prepoznali bi me.”
„Shvatam u kakvoj ste nevolji. Šta vam Frančeska savetuje?”
„Ona ne zna i ne sme da posumnja, zato što bi mi rekla da nikada
neću postati slikarka, ako se ne posvetim ozbiljnom radu.”
„Je li u pravu, Aleta?” Počeli su da se oslovljavaju imenima, a da
to nisu ni primetili.
„Ovo što radim je meni dovoljno ozbiljno, ali rad na kakav ona
misli očekuje me u izobilju na tim časovima. U međuvremenu učim i
napredujem makar i na ovako težak način kakav sam izabrala. Kad
god slikam u ateljeu, vidim da sam veštija nego pre. Čak je i otac
pohvalio moju sliku zumbula. Ali Frančeska sve više napreduje iz
dana u dan. U poslednje vreme predivno slika. Izgleda da je
preskočila nedostatak koji ju je kočio.”
„Šta bi moglo biti uzrok tome?”
„Otac pripisuje zasluge sebi zato što je ponovo podučava, ali ja
sam uverena da se radi o prirodnom napretku. Kao kad ptiče dobije
krila.”
„Ceni li on njen rad?”
„Da, ali veoma je osetljiv na svoj sopstveni. Frančeska mu nikada
ne sme postati takmac, bar ne u njegovom ateljeu.”
„Da li bi se to moglo dogoditi, šta misliš?”
„Verujem da je predodređena da postane sjajna slikarka. Tako je
izvrsno naslikala mene i Sibilu, da je očev zastupnik, Vilem de
Hartoh, odneo sliku na nezavisnu procenu.” Ponovo je otpila gutljaj
kafe, uživajući u posluženim poslasticama.
„Ako je tvoj otac nastavio da podučava Frančesku, kako to da i ti
nemaš koristi od toga?” čudio se.
„Nisam često u njegovom ateljeu, jer imam sopstveni na spratu,
već se dovoljno ljuti što mora da podučava Frančesku i kad bi morao
da radi sa obe, to bi bilo previše za njegovu narav. Nakon što nam je
umrla majka, shrvan bolom, počeo je da radi samo ono što želi, i
tako je i ostalo. Ja to razumem. Nema to nikakve veze s njegovom
ljubavlju prema Frančeski ili meni.”
„Veoma ste popustljive.” Posmatrao ju je prijateljski i
ohrabrujuće. „Možda bi sada trebalo da mi objasniš pravu svrhu
ovog sastanka. Još nismo stigli do toga a pretpostavljam da si mi
dodelila neku ulogu u tvom naumu da pohađaš te časove.” Vedro
joj se smeškao. „Treba li umesto tebe da prodajem tvoje slike?”
Rekao je to u šali, jer je bio ubeđen da će zatražiti zajam koji bi joj
omogućio da pohađa časove, i u sebi je već odlučio da joj izađe u
susret. Na njegovo zaprepašćenje, ona se željno uhvati za tu
primedbu i njen uobičajen smireni izraz se promeni u oduševljeno i
ogromno olakšanje.
„O, da! Nisam uopšte očekivala da mi to ponudiš. Plašila sam se
da te pitam. Samo po nekoliko odjednom, zajedno s lukovicama i
cvećem na tvojim tezgama u Amsterdamu ili na drugim mestima.”
Reči su joj razdragano letele. Gotovo da je ostala bez daha.
„Uzimaćeš proviziju za svaku prodaju kao pravi trgovac slikama.
Neće biti mnogo, ali s vremenom će rasti, baš kao i moj deo.” Glas
joj se utiša i pogled ukoči kad on podiže ruke i žalosno zavrti
glavom.
„Mnogo mi je žao, Aleta. Plašim se da sam te obmanuo
nepromišljenom šalom. Pojma nisam imao da si to želela da me
zamoliš.”
„Šta si očekivao?”, upita tiho.
„Da ćeš tražiti zajam. Dao bih ti ga.”
Odmahnula je glavom. „To ne dolazi u obzir. Kad počnem s
obukom, neću imati vremena da slikam za prodaju, tako da ga ne
bih mogla vratiti. Prvo moram zaraditi novac.”
Uzdahnuo je i spustio obe ruke na sto. „Nemam vremena da
prodajem slike, a nemaju ga ni moji radnici. Znaš kakva je gužva na
tezgama na pijačni dan. Zašto ne iznajmiš sama tezgu na jedan dan?
Verovatno bi sve rasprodala. Viđao sam da tezge sa slikama dobro
posluju.”
„Ne mogu to da uradim.” Tuga zbog razočaranja joj je stegla grlo.
„Bila bih izložena oku javnosti. Moj otac retko odlazi na cvetnu
pijacu, ali dolaze ljudi koji me poznaju i vrlo brzo bih upala u velike
neprilike. Najgore od svega, morala bih da se oprostim s časovima.”
On saosećajno klimnu glavom. „Shvatam u čemu je nevolja.
Poznaješ li nekog drugog ko bi se prihvatio prodaje za proviziju?”
„Pretpostavljam da bi služavkina sestra pristala. Znam da bi joj
dobro došla dodatna zarada. Ali, kao što rekoh, tezga ne dolazi u
obzir.”
„A šta ako ti neko ustupi malo prostora na kraju svoje tezge ovde
u Amsterdamu? Da li bi ti to bilo dovoljno?”
Čitavo lice joj ponovo preplavi nada. „Poznaješ li nekoga ko bi na
to pristao?” Kad joj njegov osmeh pruži nagoveštaj, ona pljesnu
rukama i položi ih na grudi. „Ti, Pitere! Kako da ti zahvalim?”
„Čekaj malo”, zahtevao je ozbiljnim tonom. „Ako zaista odlučiš
da zaposliš služavkinu sestru, napominjem da tvoje slike ne smeju
zauzeti više mesta nego što ti dodelim.”
„Neće!”
„Dobro, ali još nisam završio. Moraćeš pristati na jedan poseban
uslov.”
Izraz lica mu je bio tako neumoljiv da ona ponovo spusti ruke u
krilo. „Koji?”
„Reći ćeš Frančeski za naš dogovor. Neću ništa da joj radim iza
leđa.”
Dugo ga je gledala, tražeći mu u očima razlog. „Ne ponosim se
time što joj bilo šta tajim, ali bojim se da se ona nikada neće s tim
složiti. Ne bi me odala ocu, ali zahtevala bi da se vratim u atelje,
iako zna da mi je uvek bilo teško da radim pored njega.” Zatim se
snažno ugrize za donju usnu, koja joj odjednom zadrhta. „Čak i da
je ubedim da prihvati moj naum, sad shvatam da ne mogu prihvatiti
tvoju ponudu. Baš sam glupa što sam te uopšte uznemiravala.”
Nagnuo se prema njoj. „Misliš da nećeš moći platiti zakup za deo
tezge i da nećeš moći obezbediti proviziju za nekog drugog, zato što
nećeš ništa zaraditi. Ali ako želiš, uzeću sliku zumbula u zamenu za
najam.”
Ponovo je podigla glavu u neverici. „Nisi još ni video sliku.”
„Rizikovaću.”
Prvi put joj u očima zablistaše suze. Buđenje i gubljenje nade nije
je rasplakalo, ali sada ju je njegova velikodušnost dirnula.
„Ti si najljubaznija osoba koju sam upoznala u životu.”
Nasmešio se i podigao činiju s kolačima. „Uzmi još jedan i ne
preteruj. Poručiću nam još kafe.”
Uzela je kolač da bi sebi dala vremena da se pribere.
„Razgovaraću s Frančeskom čim mi se ukaže prva povoljna prilika.”
„Možda ćeš otkriti da nije tako tvrdoglava kao što se plašiš.”
Žalosno je stisnula usne. „Ne znaš kakva je kad se nečemu
protivi. Ništa je neće pokolebati.”
„Da li bi pomoglo kad bih ja popričao s njom?”
„Ne.” Aleta je bila odlučna. „Ovo moram da obavim sama.”
„Hajde onda da se opet nađemo ovde sledećeg petka. Do tada
ćeš imati vremena da popričaš s Frančeskom.”
„Pođi danas sa mnom kući da vidiš slike s cvećem. Ako sve dobro
prođe, ne želim da pomisliš kako si sklopio loš posao.”
„Toga se ne plašim, a i ne mogu danas s tobom.”
„Onda, sledeće nedelje?”
„To bi mi baš odgovaralo.” Nadao se da će videti i Frančesku, ali
nije pitao.
Tog dana Aleta nije imala prilike da razgovara sa sestrom. Čim se
vratila kući, presrela ju je Grit s vešću da je trudna susetka, kojoj je
tog jutra pomogla da ustane s leda, počela da se porađa. Marija se
odgegala do prvih suseda da bude kraj nje, dok je Frančeska odjurila
po babicu a zatim i da dovede njenog muža s posla. Tu su takođe
bila i mala deca, koju je trebalo nahraniti i pričuvati.
Bilo je kasno kad su se Frančeska i Marija konačno vratile. Aleta
u spavaćici pogleda preko ograde stepeništa.
„Šta se dogodilo?”
Frančeska podiže uniorno lice. „Devojčica je. Veoma je sićušna i
molimo se da preživi.”
„O, da! Ko je sad sa gospođom Zegers?”
„Njena majka i udata sestra su stigle sa sela.”
Marija potapša Frančesku po ramenu. „Idi sad na spavanje, dete.
Od jutros je prošlo mnogo vremena.”
Pet dana se nije znalo hoće li dete preživeti. Za to vreme
Frančeska je odlazila i dolazila iz susedne kuće, i pomagala koliko je
mogla. A onda je, nekim čudom, beba počela pravilno da se hrani i
sve se dobro završilo.
Tek što je ta opasnost prošla, u dvodnevnu posetu im je stigla
Hendrikova rođaka zbog neke svadbe. Hendrik je nije voleo, a ni
ona nije imala strpljenja za njega, pa je raspoloženje bilo napeto.
Aleta je sve vreme čekala priliku da nasamo porazgovara s
Frančeskom, ali nikako da se ukaže pravi trenutak.
Za vreme posete te rođake, Sibila se opasno približila
prevremenom razotkrivanju Aletine tajne. Rođaka, čija odeća je bila
sašivena od najboljih tkanina, sa ukusom i stilom, imala je vredan
nakit koji je oprezno redom nosila. Pošto je sačekala da ode na
venčanje iznajmljenim saonicama, Sibila je prezrivo progovorila:
„Zašto je stavila samo one minđuše s topazom i običan broš? Da sam
ja na njenom mestu, stavila bih danas sav nakit na sebe da svi vide.
Kakva je svrha imati lepe stvari, ako ih ne pokazuješ i ne praviš
druge ljubomornim! To ću ja raditi kad se obogatim.”
Aleta se, napetih živaca, okrenu prema njoj: „Zar ne možeš da
razmišljaš ni o čemu drugom osim o bogatstvu i kako da se
razmećeš?”
Sibila se razljuti. „Kako možeš to da kažeš? Niko nije pohlepniji
od tebe!” Tada je iznenadni iscrpljeni izraz Aletinog lica spreči da
izusti ono ostalo što je još želela da kaže.
„Ne pričaj gluposti, Sibila”, javi se Frančeska od stola za kojim je
popunjavala knjigu s računima domaćinstva. Pogled nije dizala, jer
bi inače primetila napetost između svojih sestara. „Aleta je poslednja
koju treba za to da optužuješ.”
Kasnije, kad su se popele u spavaću sobu, Sibila se izvinila Aleti,
koja joj strpljivo odgovori:
„I ja sam pogrešila. Zahvalna sam ti što nikome ne pričaš o
ovome što imam ovde.” Otvorila je vrata svog studija. Štafelaj joj je
stajao pored prozora, a na preostala tri zida su bile naslagane njene
slike. Stvarala je zalihu. Većina je bila rađena na drvetu, koje su
mnogi umetnici više voleli, jer je bilo čvršće od platna, naročito ako
je slike trebalo grubo prenositi po pijacama i aukcijama pre prodaje.
Neočekivano je došla do drveta kada je slikala kuću jednog stolara a
on je imao zalihe običnih panel ploča koje je poskidao s neke stare
kuće. Bile su previše tanke da bi se ponovo upotrebile za istu svrhu,
pa joj je sve prodao za gulden, a uz to ih isekao na delove kao deo
pogodbe. U podrumu mu je ostalo još ploča, da ih pokupi kad joj
bude odgovaralo, pošto nije imala ostavu i svaki put je mogla poneti
samo po nekoliko. On je želeo da joj isporuči sve, ali ona je žustro
odbila tu ljubaznu ponudu. Nije se usuđivala da bilo kome otkriva
svoju adresu.
„Samo je pitanje vremena kada će te otkriti”, nabusito ju je
upozorila Sibila. „Zamisli da Frančeska jednog dana uđe u ovu sobu
kad zaboraviš da zaključaš ta vrata. Na prvi pogled će videti da
ovde ne slikaš na uobičajenom nivou, kao što to činiš u ateljeu.
Zatim, pomisli samo, kakvim će te pitanjima zasuti!”
„Već sam o svemu tome razmišljala. Prošle nedelje sam odlučila
da joj kažem, ali toliko je zauzeta da mi se nije pružila prilika. Sada
sastavlja jelovnik za večeru gospodina Van Deventera. Znam da se
neće složiti s ovim što radim.”
„Istina je. Ne bih joj ništa govorila dok rođaka Lajsbet ne ode
danas posle podne.”
Aleta je bila očajna. Sa Van Deventerom koji im dolazi na večeru,
ostao joj je još samo jedan dan pre nego što se narednog jutra
sastane s Piterom. Ko bi pomislio da će biti tako teško obaviti
jednostavan iskren razgovor s rođenom sestrom?
Nakon doručka tog jutra kad su pripremali večeru za gosta,
Frančeska je otišla do velikog hrastovog ormara u predvorju. Imali
su tri takva u kući, jer sve holandske žene su se dičile velikom
zalihom platnenog rublja, pa ni Ana nije bila izuzetak. U ovom
ormaru, koji je bio i najveći, držali su najbolje rublje, dok je drugi u
susednoj prostoriji čuvao platna srednje kakvoće, a ono što se
najviše koristilo nalazilo se na spratu i na njemu je Sibila vežbala
krpljenje i popravljanje. Frančeska uze sa srednje police najbolji
damastni stolnjak i salvete. Aleta joj priđe i žurno joj se obrati:
„Mogu li danas da razgovaram s tobom?”
Frančeska je nežno pogleda. „Nešto se dogodilo?”
„Ne. Samo sam želela nešto da te pitam.”
„Danas ću biti prilično zauzeta. Što ne bismo sačekale večeras
pred spavanje?”
To im je bilo uobičajeno vreme za razgovor nakon Anine smrti,
kad bi se sklupčale jedna pored druge na jastucima.
„Da”, odgovori Aleta, zadovoljna. „Tako će biti najbolje.”
U sedam sati te iste večeri Frančeska je otišla do trpezarije da se
uveri da li je trpezarijski sto u savršenom redu. Na vratima se pojavi
Hendrik. Izgleda da ga je pismo koje je tog jutra primio, izuzetno
oraspoložilo, iako nikome nije otkrio njegov sadržaj.
„Kako izgledam?” Ani je postavljao to pitanje pre svakog
društvenog događaja, jer ona bi brzo uočila trag boje na njegovoj
kosi i proverila je li mu okovratnik na ramenima gladak. Nakon
njene smrti, iz navike, prepustio je Frančeski da po potrebi
proverava njegov izgled.
„Izgledaš sjajno”, izjavi Frančeska. Ispeglala mu je i očetkala
odeću od ljubičastog somota, koja je, u paru sa dubokim
pantalonama, laskala njegovom gojaznom stasu, a nosio je i
tamnocrvene čarape koje mu je Aleta isplela za Svetog Nikolu.
„I ti lepo izgledaš”, dodao je, ne prepoznavši svilenu haljinu boje
kajsije, koju je ponovo prepravila, dodavši joj nove trake. „Mogao
bih te jednom naslikati u toj odeći.” Tada se ponovo setio svrhe
predstojeće večere i izraz lica mu se promeni, postajući odjednom
izuzetno napet. „Prokletstvo! Ovo će biti čisto gubljenje vremena!
Ne želim da slikam tog bednog brodskog posrednika!”
„Sačekaj da ga upoznaš”, smireno ga je savetovala Frančeska.
„Možda u toku večeri otkriješ da ti se gospodin Van Deventer
ipak dopada.”
„Dopadanje nema s tim nikakve veze! Slikao bih i najgoreg
neprijatelja kada bi pristao da mi pozira svaki put kad osetim
potrebu da slikam. Ne želim da se vežem za određene sate.”
„Ne, oče.” Provukla je ruku kroz njegovu, a uglovi usana su joj
podrhtavali od želje da se nasmeje, i ona mu zagnjuri lice u rame da
prikrije osmeh. Osetio je u kakvom je raspoloženju, pa ju je uhvatio
za bradu i pogledao u lice. Razdraganost u njenim očima mu, i
protiv volje, izmami smeh.
„Ja sam jedan stari medved, zar ne? Kako to da me se ne bojiš?”
„Mene nije lako uplašiti.” Nasmejala se zajedno s njim. „Ali
možda ćeš uspeti da zaplašiš novog pokrovitelja, pa da igra kako ti
sviraš.”
Uzdahnuo je. „Sumnjam.”
Otišla je do stola da poravna viljušku. „Zašto nisi pozvao i Vilema
na večeru? Ipak je on zaslužan za ovaj susret i možda bi ti bilo lakše
da je tu.”
„Pozvao bih ga da trenutno nije odsutan.”
Začu se lupanje zvekira na ulaznim vratima. Ona mu hitro dade
znak glavom. „Ovo je sada naš gost.”
Hendrik uzdahnu još jače i pompezno podiže oči prema tavanici.
„Neka mi Gospod podari strpljenje.” Zatim izađe iz trpezarije i
ozlojeđeno zastade dok je Grit žurila da dočeka gosta. U isto vreme,
Aleta i Sibila siđoše niz stepenice.
Frančeska na brzinu odjuri do kuhinje da proveri je li sve
spremno. Kada se vratila u predvorje, videla je ulazna vrata širom
otvorena i sestre kako čekaju pored Hendrika. Livrejisani sluga, u
ogrtaču i s naherenim šeširom, pokucao je da najavi svog gospodara
i sada se vratio do velelepne kočije. Ludolf van Deventer zakoračio
je iz kočije na blatnjavu kaldrmu. Bio je to krupan, snažan, debeo
čovek, malo iznad prosečne visine, odeven u lisičje crvenu i sivu
odeću, sa izobiljem belog nojevog perja na šeširu. Grit se nespretno
pokloni kad je ušao i žurno zatvori vrata. Frančeska proceni da je
očevih godina.
Ljubazno je pozdravio Hendrika. „Jedva sam čekao da vas
upoznam, gospodine Fiser. Postao sam obožavalac vašeg rada.
Zaista mi je zadovoljstvo.”
„Čast mi je! Želim vam iskrenu dobrodošlicu, gospodine.
Dozvolite da vam predstavim svoje kćeri.” S iznenađenjem primeti
da Frančeska još nije stigla, pa predstavi njene sestre.
Frančeska zadrhta, neprijatno svesna užasa koji joj se primiče, ali
pripisujući to hladnom vazduhu koji se uvukao u kuću. Istog trena
shvati da je isti osećaj imala nekoliko trenutaka pre nego što je
ugledala sebe kao Floru. Zatim odlučno ispravi ramena da otera tu
mračnu obmanu. Ali i dalje je stajala kao prikovana za pod
predvorja.
Grit prođe pored Frančeske, s namerom da na putu do kuhinje
odloži posetiočev ogrtač. Gorela je od gneva. Ne samo da ga je
nemarno bacio, gotovo je ugušivši njime, već ni cipele nije obrisao!
Kad bi samo bila snažna kao sluškinja iz susedstva, koja je jednog
Engleza odigla od tla da bi mu skinula blatnjave cipele kad je počeo
da ostavlja tragove svuda po njenom čistom podu! Nema sumnje da
je gospodin Van Deventer mnogo putovao i prihvatio drsko
ponašanje koje je viđao u drugim zemljama.
Aleta i Sibila su pošle za Gritom i napustile predvorje. Krenule su
da joj pomognu oko predjela. Marija je mogla da nadgleda poslove u
kuhinji, ali sama više nije imala snage da radi. Frančeska nije
obraćala pažnju na upitne poglede svojih sestara dok su prolazile,
ali načula je Sibilino šaputanje.
„Frančeska želi da ostavi utisak veličanstvenim ulaskom. Što se ja
nisam toga setila!”
Kako je samo Sibila bila daleko od istine! Njeno šaputanje mora
da je doprlo i do Ludolfovih ušiju, jer je brzo okrenuo glavu i
pogledao prema predvorju. Kad ju je spazio, Frančeska nehotično
nasloni ruku na staru hrastovinu lučnog prolaza. Usne su mu se
polako razvlačile u osmeh, otkrivajući široke, četvrtaste zube, koji su
odlično odgovarali obliku njegovog lica. Nije bio neprivlačan čovek,
ali crte njegovog lica su odavale neku surovost. Obrve su mu bile
boje peska, kao i tanki brčiči i mala šiljasta brada, i slagale su se sa
gustom kovrdžavom perikom koja mu je padala preko ramena i niz
leđa. Kapci na oštrim, opreznim očima bili su duboki, nos širok, baš
kao i nozdrve i usta, a brada isturena i ratoborna. Tog čoveka nije
trebalo ljutiti.
„Ah! Boginja proleća lično!”, uzviknuo je. „Gospodine Fiser,
moliću vas da me predstavite ovoj prekrasnoj Flori.”
Frančeska duboko udahnu pre nego što je krenula da se upozna i
nakloni najbolje što ume. Ludolf joj prihvati ruku i zadržao bi stisak
oko njenih prstiju i duže, da ih ona nije izvukla dok je odgovarala na
njegov pozdrav na uobičajen način. „Pridružujem se ocu i želim
strancu dobrodošlicu u naš dom.”
„Ali više vam neću biti stranac, nadam se.” Zadržao je pogled na
njoj dok se obraćao Hendriku. „Imate lepe kćeri, gospodine Fiseru.
Biće mi zadovoljstvo da vašu najstariju kćer zovem po imenu, bez
formalnosti, ne iz loših namera, uveravam vas, već zato što
Frančeska kao Flora ukrašava moju blagovaonicu kao da oduvek
tamo pripada. Toj slici nalazim samo jednu manu. Ne prikazuje je u
najboljem svetlu. Ona je još mnogo lepša.”
Dve crvene mrlje pojaviše se na Frančeskinim obrazima, ne zbog
licemernog laskanja, već zato što priča o njoj kao da je izložena roba
bez jezika u glavi. U njihovoj kući žene su uvek iznosile svoje
mišljenje, i veoma se naljutila. Primetila je da je i Hendrika ozlojedilo
prikriveno prigovaranje njegovoj slici. Bilo je vreme da se umeša.
Načinila je dražestan pokret.
„Uđite da večeramo, moliću. Sve je spremno.”
Raspoloženje za stolom bilo je vedrije nego što je Frančeska
očekivala. Ludolf je bio veoma rečit a na svojim putovanjima po
inostranstvu stekao je široko znanje o svetu. Oprezno je potisnula
odbojnost koju je prema njemu osetila na prvi pogled, u želji da
bude pravična prema gostu. Bio je krajnje učtiv, podstičući nju i
sestre da izraze mišljenje, jer takođe je bio i dobar slušalac, a to je
odgovaralo Hendrikovoj brbljivoj prirodi. Bilo je očigledno da je oca
potpuno osvojio. Hendrik je zaboravio svoju raniju bojazan i bio je
opušten i veseo. Pretpostavljala je da je razlog tome Ludolfov
odlučan zahtev da uskoro pogleda sve Hendrikove slike, ukoliko je
Vilem neku prevideo. Znala je da Hendrika ne bi ništa više
oduševilo od činjenice da ovom pokrovitelju proda slike koje je
njegov zastupnik odbio da preuzme.
Izvrsna večera se završila činijama ušećerenog voća i đumbira.
Ludolf salvetom obriše lepljive tragove s usana. „Mislim da bismo
sada mogli da porazgovaramo o slikanju mog portreta, gospodine
Fiser.”
Došao je trenutak da se devojke povuku. „Ostavićemo vas,
gospodu, da razgovarate o poslu”, reče Frančeska.
„Nećemo dugo”, odvrati Ludolf, ustajući sa stolice dok su se ona i
sestre udaljavale od stola.
Kad su izašle, Sibila nestašno bocnu Frančeskinu ruku. „On
izgleda misli da će ti možda nedostajati”, zadirkivala ju je.
„Baš naprotiv”, odgovori Frančeska pomalo oštro.
„Jesi li primetila njegovo prstenje?” Sibila prevrnu očima.
„Zaslepilo me je!”
Aleta, sedajući u fotelju u salonu, zamišljeno pogleda stariju
sestru. „Ne sviđa ti se, je li tako?”
Frančeska sede preko puta nje. „Osećanja prema njemu su mi
prilično izmešana, iz razloga koji je u osnovi potpuno budalast.
Najvažnije je da ga otac smatra prijatnim. Na kraju krajeva, njih
dvojica će sarađivati.”
„Slažem se.” Aleta pomisli kako Frančeska verovatno ima isto
mišljenje o tom čoveku kao i ona sama. Ženski osećaj joj je govorio
da nešto u vezi s njim ne zvuči istinito. Kao da su večerali s
glumcem koji nastavlja da glumi odabranu ulogu čak i nakon što
siđe s pozornice.
U trpezariji je došao trenutak da Hendrik odbije porudžbinu.
Gotovo od samog početka je video da je Ludolf pametan čovek,
dovoljno razuman da shvati tuđa osećanja, što mu je potvrdio i
razgovor za večerom. U suprotnom, Hendrik je znao da bi se
dvoumio, jer, kad je već stekao naklonost ovog pokrovitelja, bilo bi
glupo odbaciti je, a da se ne potrudi da mu udovolji. Obojicu je
smekšalo vino i ukusna hrana, što je takođe pogodovalo razvijanju
već stvorenog odnosa.
„Veoma sam vam zahvalan na ponudi da slikam vaš portret,
gospodine Van Deventer. Nažalost, nisam spreman da je
prihvatim.”
Ludolf pogleda salvetu koju je još držao i spusti je na sto pored
tanjira pažljivije nego što je to bilo potrebno. „Niste spremni?” tiho
izgovori, iznenađen. Zatim se promeškolji na stolici i prodorno se
zagleda u Hendrika. „Dobri moj prijatelju, objasnite mi to, moliću.”
„Možda je laiku teško razumeti, ali ja spadam u slikare koji se ne
obaziru na sat.”
„Zavidim vam”, odgovori Ludolf uz uzdah. „Većina mojih dana
je isplanirana iz sata u sat.”
Hendrika ohrabriše sopstvene reči, jer sve je išlo tako dobro.
„Ugovoreni sastanci me samo sputavaju.” Sećanje mu kratko
odluta u ranije godine kada je bacao četkice uvis i vikao na nekog
razmetljivog građanina i njegovu neuglednu ženu kako ne može da
slika po tuđem rasporedu. Cena koja mu je plaćena za Frančeskinu
sliku Flore podstakla ga je da razmisli o ovoj porudžbini, ali ipak bi
bio zahvalan da je se reši. „Moram da slikam u ponoć, ako me
obuzme to raspoloženje, ali u vreme kad bi vama odgovaralo da mi
pozirate, možda ne bih imao volje ni četkicu da držim. Važna mi je
potpuna sloboda i tako stvaram najbolja dela, koja ću ubuduće prvo
nuditi vama.”
Ludolf klimnu glavom najljubaznije što je mogao. „Sviđaju mi se
ljudi koji govore otvoreno i, zar nije sloboda prirodno pravo svakog
Holanđanina? Pokazaćete mi sve vaše buduće radove. Konačno
imam vremena da stvaram zbirku slika. Sve donedavno posao mi
nije ostavljao vremena za traženje razonode, ali počeo sam da
raspoređujem obaveze koje sam do sada imao na druge, i nije ispalo
loše.” Ispružio je ruku i potapšao Hendrika po ramenu. „Bar umem
da prepoznam genija kad ga vidim, a to je slučaj sa vašom slikom
Frančeske. Takve ljude kao što ste vi ne treba vezati.”
Pohvala je nahranila Hendrikovu sujetu i njegovo skromno,
kratko odmahivanje rukom obezvredio je zadovoljan osmeh.
„Ukazujete mi veliku čast, gospodine. Sad kad smo se dogovorili,
mislim da je vreme da se pridružimo mojim kćerima u salonu.”
Poslužen je čaj. Razgovor je lako tekao i sve tri devojke primetiše
očevo izuzetno dobro raspoloženje. Kad su popili čaj, Hendrik gostu
ponudi da bira između partije šaha ili karata, i on izabra karte. Tako
su devojke dobile priliku da se povuku, jer je bio običaj da žene
ostave muškarce da igraju sami, osim ako se igrala mešovita partija.
Poželeli su jedni drugima laku noć i Frančeska prva pođe gore, a
sestre su je, jedna za drugom, pratile.
Nisu bile ni na pola puta kad Ludolfu pade na pamet važna
zamisao i on se kucnu prstom po čelu. „Imam tako dobru zamisao,
gospodine Fiser! Da li biste bili ljubazni da na nekoliko trenutaka
pozovete nazad Frančesku?”
„Da, naravno.” Hendrik ostavi napola otvorenu fioku iz koje je
vadio karte i ode do podnožja stepeništa. „Čekaj, Frančeska! Dođi
začas ponovo dole.”
Ona podiže obrve na sestre, čudeći se ovom neočekivanom
pozivu, a one se priljubiše uz ogradu stepeništa, kako bi je
propustile da prođe. Kad je Frančeska sišla do podnožja, Sibila
stegnu Aleti ruku. „Hajde da slušamo!”, prošaputa.
Aleta joj oštro odgovori: „Ne! Svako prisluškivanje je gnusno, a
svakako si se dovoljno naslušala glasa tog čoveka za jedno veče. Ja
sigurno jesam.” Ona nastavi da se penje, ali kad Sibila ne pođe za
njom, vrati se da je ljutito pozove. Pošto Sibila i dalje nije obraćala
pažnju, ona joj srdito pripreti prstom a zatim produži do trećeg
sprata.
U prizemlju Ludolf pozva Frančesku da sedne pored njega, kao
da je to njegov dom, a ne njen. Zatim se sa svog mesta obrati
Hendriku:
„Razmišljao sam kako da ublažim svoje razočaranje što ste odbili
da naslikate moj portret.”
„Kako?” Hendrik privuče svoju stolicu stolu, tamo gde je ostavio
špil karata, nestrpljiv da počnu s igrom.
„Veoma jednostavno. Umesto vas, slikaće me Frančeska.”
Bila je zaprepašćena. „To je nemoguće!”
Ludolf joj se smešio i odmahivao glavom. „Ne slažem se. To je
najbolje moguće rešenje.”
„Ali moj rad nikako ne može da se poredi s očevim!”
„Meni je to jasno, zato ne brini. De Hartoh mi je rekao da veruje
u tvoju umetničku budućnost i hvalio te kako svakodnevno od jutra
do večeri radiš u ateljeu. Stoga, pošto redovno radiš, neće nam biti
teško da dogovorimo poziranje tako da nam oboma odgovara.”
Hendrik poskoči na stolici kao da ga je neko ošamario. Jedva je
uspevao da shvati kako je lako potisnut u stranu. Treptao je očima
dok ga je preplavljivala oluja besa. Kao davljenik koji se hvata za
jarbol, uhvatio se za jedini izgovor protiv njenog prihvatanja
porudžbine, koji bi prikrio njegov povređeni ponos.
„Ne može biti! Frančeska će vrlo brzo otići na školovanje u Delft
kod slikara po imenu Vermer!”
Oboje ga pogledaše, Ludolf očigledno besan, a Frančeska
potpuno zapanjena. Lagano je ustala i zauzela mesto za stolom
preko puta Hendrika. „Ne razumem, oče!”
Uzrujano je odmahnuo rukom, dok se u sebi borio s naviranjem
srdžbe i ozlojeđenosti. „Tek što sam jutros primio vest. Vilem je
želeo da te iznenadimo kad se vrati s puta. Međutim, s obzirom na
ovo šta ti je naš gost ponudio, morao sam da progovorim ranije
nego što sam nameravao.”
„Hoće li i Aleta poći sa mnom?”, brzo upita Frančeska.
„Ne. Ona će dobiti priliku kasnije.”
Po glavi joj se vrtelo hiljadu pitanja koja je želela da mu postavi,
ali sprečavalo ju je prisustvo stranca. „Ovo je sjajna vest”, uzviknula
je bez daha. Obećanje da će je Aleta slediti bilo je sve što joj je bilo
potrebno da se potpuno raduje prilici koja joj se ukazala. „Jesam li
možda čula za gospodina Vermera?”
„Ne, nemoguće. On se izdržava na drugi način i ne ograničava se
samo na slikanje, ali Vilem veoma ceni njegov rad. Dakle”, dodao je
Ludolfu, „imate moje najdublje izvinjenje što moja kći neće moći da
preuzme vašu narudžbu.”
„Je li tako?” Ludolfovo držanje beše hladno. „To je baš velika
šteta. Raspršila su mi se sva očekivanja.”
Značenje njegovih reči je promaklo Frančeski, koja je poželela da
se baci ocu u zagrljaj zato što je, tako predivnim otkrićem, s
prezrenjem odbio Ludolfovu nadmenu pretpostavku da će ona
oberučke prihvatiti ovu ponudu. Pored ostalog, nikada ne bi
namerno zakoračila na isključivo očevu teritoriju. Niko nije bio
oprezniji s Hendrikovim ponosom od njegovih ukućana.
Nije ni slutila koliko je Ludolfova pretnja snažno pogodila
Hendrika. Da su se on i njegova kći povinovali ćudi tog čoveka sve
bi bilo dobro, ali drugo odbijanje za jedno veče on neće otrpeti. Znoj
poče da izbija po Hendrikovom čelu. Tražio je načina da se smiri i
zadobovao je prstima po stolu, dok su mu misli letele u potrazi za
načinom da reši ovu nepriliku, ali bol mu se iz zglavaka proširi u
prste i on ih drugom rukom brzo prekrije. Nije shvatio da je
Frančeska primetila nehotično podrhtavanje njegovih prstiju i
postala svesna toga da ga je u poslednje vreme često viđala kako
skriva ruke. Hendrik pročisti grlo. „Žao mi je što to čujem. Nismo
imali nameru da vas uvredimo.”
„Nisam ni mislio da jeste.” Uprkos Ludolfovoj pomirljivoj izjavi,
glas mu je zadržao ledeni prizvuk. Pogledao je na sat kao da se
predomišlja hoće li posle svega ostati na kartanju. Bio je to jasan
znak da će, ako ode, sa sobom odneti i svoje pokroviteljstvo.
U Hendriku je rastao strah. Iznenada je u Ludolfu video bedem
između sebe i siromašne starosti. Priviđenja Fransa Halsa kako pred
kraj života preživljava od milostinje i tužnog kraja sirotog
Rembranta proganjala su ga u trenucima potištenosti, kao i
razmišljanja o drugim slikarima koji su spali na sramnu bedu. Stare
strepnje ga ponovo obuzeše. Voleo je da živi pomalo raskalašno, a
bilo je jasno da bi pod Ludolfovim pokroviteljstvom živeo u izobilju.
Cena je bila njegov ponos, ali bar jednom u životu morao bi da ga
žrtvuje. Nije smeo dopustiti da mu sve što ga je te večeri mamilo
isklizne kroz prste, jer će se njihovo bolno stanje narednih godina
verovatno samo pogoršavati. Popustljivi pokrovitelj, kakav bi
Ludolf, po nešto ranijem nagoveštaju, mogao biti, ne bi nikada
požurivao njegov rad ako je krajnji ishod sve što priželjkuje.
„Ne doživljavam ove okolnosti kao beznadežne”, izjavio je
konačno, pokušavajući da zvuči popustljivo. „Ne moramo žuriti s
Frančeskinim odlaskom u Delft.” Namerno je zanemario usplahireni
izraz koji je preleteo licem njegove kćeri. „Još nismo odredili datum
kad napušta Amsterdam. Imaće vremena da vas prvo naslika.”
Frančeska se pobuni: „Takav portret ne sme da se radi na
brzinu.”
„Jednostavno ćemo sve odložiti dok ga ne završiš.” Hendrik je
ozareno posmatrao gosta. „Onda smo se dogovorili. Obećavam da
nećete biti razočarani slikom, gospodine. Lično ću dodati sve
neophodne poteze. Naravno, to neće biti remek-delo koje biste
dobili da sam ja u mogućnosti da preuzmem porudžbinu, ali
Frančeska ima dar da pogodi sličnost vrednu hvale.” Zatim je
posegnuo za njenom rukom, glumeći oduševljenje, i stegao je jače
nego što je nameravao. Bolno probadanje u prstima mu gotovo
izobliči lice. „Zahvali našem novom pokrovitelju, Frančeska.”
Osetila je njegovo drhtanje i, ispod trepavica, primetila da su mu
zglavci blago otekli, ništa upadljivo u uobičajenim okolnostima, ali
nakon onog nehotičnog podrhtavanja bio je to znak nečeg ozbiljnog.
Slomljena sažaljenjem, osetila je kako joj se želja da odbije
porudžbinu rastapa od samilosti i ljubavi prema ocu. Koliko dugo
već sakriva ovu pobunu svojih zglobova, koje se plašio svaki slikar,
a koja je dolazila zbog hladnoće u ateljeu i promaje i crtanja pod
hladnim vetrovima s mora. Nije ni čudo što je odbio ovu
porudžbinu, bez obzira kakvu bi cenu zbog toga platio. Najmanje
što je mogla učiniti za njega, bilo je to da slika najbolje što može i
završi na vreme. Progutala je knedlu, nasmešila mu se a onda se
okrenula da se suoči s Ludolfovim upitnim pogledom.
„Zahvaljujem vam, gospodine Van Deventer”, rekla je, osećajući
se kao poslušno dete, a ne kao odrasla žena sa sopstvenim stavom.
Dobroćudno se smeškao i oči su mu sijale. „Pretpostavljam da
treba da se dogovorimo o pojedinostima.”
Znala je da govori o pozi koju bi trebalo da zauzme, boji odeće i
ostalim stvarima. Njih dvoje neće razgovarati o novcu, jer sve što
zaradi ići će Hendriku. „Odredićemo dan koji vam odgovara.”
„Zašto ne bismo to obavili kad dođem da pogledam slike tvog
oca po dnevnom svetlu? To bi moglo biti sutra. Nestrpljiv sam da ih
vidim.”
Čim je stigao u kuću, Ludolf je stvorio mišljenje o Hendriku i
odredio ga kao naduvenog, samozadovoljnog čoveka kojim je lako
upravljati. Kod kuće je imao iscrpan izveštaj, sastavljen na osnovu
istraživanja slikareve prošlosti, koji je otkrio da mu je kockanje
slabost. Ludolfovo pravilo je bilo da nikada ne posluje ni sa kim, a to
se odnosilo čak i na obične porudžbine slika, pre nego što sazna sve
o osobi s kojom sarađuje. Imao je dobre razloge. Nikako nije želeo
da neko slučajno uznemiri duhove iz njegove prošlosti. Saznanje
koje je stekao dalo mu je ogromnu prednost, otprilike kao kad
protivniku vidiš karte pre nego što partija uopšte započne.
Frančeska mu je u ovoj kući bila nepoznanica. Opčinila ga je.
Njena privlačnost je bila gotovo fizički neizdrživa. Bilo mu je teško
da skloni pogled s nje, a krv mu je tekla tako brzo da je bilo pravo
čudo što nije tutnjala kroz vene kao nabujala reka. Osećao se kao
muškarac koji decenijama nije video ženu. Želeo je da je pojede i
popije, utopi se u njenim usnama i okrene je na sve strane, sve dok
ne ostane nijedan delić na njoj koji nije upoznao. Nebrojene žene su
ga snažno privlačile svih ovih godina, ali nikada pre nije bio ovako
opčinjen i očaran, budalast kao mladić zaljubljen prvi put u svom
životu. Da nije bio vešt u prikrivanju osećanja, odao bi se čim ju je
ugledao u predvorju, dok joj je svetlost sveće obasjavala bledo,
ovalno lice i plamene crveno-zlatne iskre u kosi. Iako mu je njen lik
već bio dobro poznat sa slike Flore, njena čulna i neobična lepota
uživo, gotovo mu je izbila vazduh iz pluća. U tih nekoliko sekundi
došao je do uznemirujućeg saznanja da je postao potpuno opsednut
njome.
Ponovo je morao da zadrži bezizražajan izraz lica u trpezariji,
kad je Hendrik odbio da prihvati porudžbinu. Istog trena je shvatio
kako bi mogao biti sam s Frančeskom, ne jednom ili dva puta, već
onoliko sati koliko bi joj bilo potrebno da naslika njegov portret.
Lukavstvo mu je uspelo i sada će ostvariti sve što priželjkuje. Prošlo
je mnogo godina otkako je rešio da zavede čednu devicu. Moglo bi
se pomisliti da u svojoj pedesetoj ima previše seksualnog iskustva da
bi igrao te igre za mladiće, ali svako pravilo ima izuzetke a nju bi
bilo pravo zadovoljstvo podučavati. I brzo bi naučila.
„Još jednom vam želim laku noć”, izgovorila je.
„Laku noć i tebi, Frančeska. Ponovo ćemo se sresti sutra ujutru.”
Želeo je da je otprati do stepeništa, zgrabi je u mraku i divlje
uzme prislonjenu na zid, prodirući u tople, vlažne dubine, dok joj
steže grudi a njegova gladna usta gutaju njena. Dok je išla kroz lučni
prolaz, proždirao ju je skrivenim pogledom, sve dok se nije izgubila
iz vida. Iz džepa je izvukao čipkom opšivenu maramicu i, da ne vidi
Hendrik, obrisao znojave dlanove.
Na trećem odmorištu stepeništa Frančeska zateče Sibilu kako je
čeka. Nije joj pružila priliku ni da progovori. „Čula sam! Zar ta vest
o tvom školovanju nije predivna?”
„Da, jeste.” Frančeska se radosno smejala dok ju je sestra vukla
za ruku u svoju i Aletinu spavaću sobu. Aleta, već u spavaćici i
kućnom ogrtaču, požurila joj je u zagrljaj.
„Zaslužuješ tu izvanrednu priliku više od svih! Čestitam ti!”
„I na tebe će ubrzo doći red!”
Aleta odstupi i uhvati je za ruke. „Imaš težak zadatak da prvo
naslikaš tog čoveka”, reče saosećajno, „ali neće to trajati dugo, a
onda ćeš otići. Misli na to sve vreme dok ti on sedi na podijumu.”
„Hoću!” Frančeska provuče ruku kroz Aletinu i tako su sedele na
ivici velikog kreveta. „Otac je osećao obavezu da ispuni želju svom
novom pokrovitelju.”
Sibila, koja je skinula haljinu, skočila je na krevet samo u
podsuknjama i kleknula pored sestara. „Odakle dolazi novac za
školovanje? Je li otac osvojio veliki dobitak na kartanju?”
„Mislim da već dugo ima neke manje dobitke, jer redovno
snabdeva moju kutiju za vođenje domaćinstva. Uverena sam da ću
se školovati zahvaljujući svoti koju je dobio za Boginju proleća.”
„Hoće li to biti dovoljno?”
„Ima takođe i nešto malo maminog novca koji je ostavila za nas,
kad se ukaže potreba. Očekujem da će iskoristiti moj deo za
školarinu.”
Sibilino lice se ozari. „Nisam ni znala da imam miraz. Kako će se
platiti Aletino školovanje?”
„To je očigledno. Kad umetnik ima bogatog pokrovitelja, rad mu
je daleko više tražen. Od sada će otac moći da računa na veće
prihode.”
„I dalje se nadam da je gospodinu Vermeru plaćeno unapred”,
tupila je Sibila, „jer znate kakav je otac! Verovatno ćemo opet imati
poverioce i na ulaznim i na zadnjim vratima za manje od mesec
dana nakon što odeš, Frančeska.”
Aleta gurnu Sibilu dovoljno jako da je odbaci na drugi kraj
kreveta. „Prestani s tim! Ne želimo da Frančeska ode u Delft
zabrinuta.”
Frančeskin izraz lica zaista postade uznemiren i zabrinut.
„Zar mislite da nisam o tome razmišljala? Sve ću srediti i
pokušaću da pokrijem sve hitne dugove pre nego što odem, prvo za
tebe, Aleta, a onda i za slučaj kada te Marija zameni. Postaraću se da
otac pristane na ovo ili neću prihvatiti školovanje. Od novog
početka prošle jeseni kad smo isplatili sve poverioce, s novcem iz
kutije za vođenje domaćinstva uspevala sam da držim korak s
troškovima. Iako se otac i dalje kocka, ipak izgleda da se trudi, kao
što je i obećao, i drži se skromnih uloga. Sad bar, kad izgubi, nije
propast sveta.”
Sibila se ponovo podiže na kolena. „Nijedna od vas ne spominje
kako ću ja preuzeti domaćinstvo kad obe odete”, durila se. „Zašto bi
to bila Marija?”
Aleta joj oštro odgovori: „Zato što biste ti i otac spiskali sav novac
dok trepneš. I tebe i njega treba nadzirati.”
„To je nepravedno!”
„Ne, nije. To je istina i ti to dobro znaš. Uvek pokušavaš od njega
da izmamiš neke drangulije do kojih ti je stalo.”
Sibilino lice buknu. „Nisam dobila taj novi ogrtač, zar ne? Eto,
koliko me sluša!”
Frančeska shvati da će joj se sestre oštro posvađati. „Tišina,
Sibila! Svi će te čuti u kući i Marija će ustati da vidi šta se dešava.”
Kad je ućutkala Sibilu, obratila se Aleti: „Sutra ćemo ponovo
popričati o ovome, ali htela si nešto da me pitaš, zar ne? Hajde sa
mnom do moje sobe.”
Aleta odmahnu glavom. „Nije ništa važno.” Krajičkom oka je
videla kako joj Sibila iza Frančeskinih leđa šalje uzbuđene znake,
pokazujući joj da pođe. „Manje-više sam već dobila odgovor na
svoje pitanje.”
Frančeska je delovala sumnjičavo. „Jesi li sigurna?”
„Sasvim. Idi sad u krevet i lepo spavaj.”
Čim je Frančeska izašla iz sobe, Sibila je skočila s kreveta.
„Mislila sam da ćeš joj reći za svoje namere.”
„Ovo što se večeras dogodilo, upropastilo je svaku priliku da se
složi s njima.”
„Kako možeš biti sigurna?”
Aleta svuče kućnu haljinu i pope se na krevet. „Rekla bi da nema
potrebe da prodajem slike, kad i mene uskoro čeka obuka.”
„Pretpostavljam da bi bila u pravu.”
„Da, bila bi”, uzdahnu Aleta. „Hajde, sada se raspremi i dođi u
krevet. Ne mogu da spavam dok se ne ugasi sveća.”
Sibila se primače krevetu i prodorno se zagleda u sestru,
ispruženu na jastucima. „Nisi sigurna da će ti školovanje biti
obezbeđeno, je li tako?”
Aleta je oklevala. „Ne postoji dogovor s određenim ateljeom kao
u Frančeskinom slučaju. Dok se to ne desi, moram nastaviti s ovim
što radim.”
„Ti si pesimista.”
„Smatram da sam realna.”
„Uvek želiš da sve bude kristalno jasno. Zato u tebi nema ni
trunke romantike. Nikad ne veruješ da će ti se desiti nešto
neočekivano, čak ni ljubav.”
Aleta zakoluta očima. „Poštedi me mudrovanja u ovaj kasni sat.
Sibiline misli su letele dalje i nije obraćala pažnju. „Čak je
moguće i to da je otac dao tu izjavu o tvom školovanju samo zato da
bi Frančeska prihvatila svoje. Ona se inače nikada ne bi složila s tim
da ima povlašćeni položaj u odnosu na tebe.”
„Nemoj tako klevetati oca. On uvek misli ono što kaže, bar u
datom trenutku. Ne mislim da ne želi da mi pruži priliku, već
možda prosto neće biti u mogućnosti da to učini kada dođe vreme.”
Aleta se naglo ispravi. „Moraš ovo što sam ti rekla zadržati za sebe!
Frančeska ne sme da primeti moju nesigurnost. Zaista si u pravu
kad misliš da će, ako počne da ispituje oca, možda i odbiti da ode u
Delft.”
„Neću izustiti ni reč. Nikome nisam rekla ni da primaš
porudžbine, pa ću i ovo o čemu smo sada pričale zadržati za sebe.”
Aleta je ležala budna dugo nakon što je Sibilino ujednačeno
disanje pokazalo da spava. Znala je da je sestrino školovanje
sigurno, čim je u vezi s njim pomenuto Vilemovo ime. On je bio
veoma pouzdan čovek i ne bi davao lažna obećanja o tome šta se
može učiniti, ali sa njom je bila druga priča. Njeno školovanje je
zavisilo od toga hoće li rad njenog oca i dalje oduševljavati Ludolfa
van Deventera, a u to niko nije mogao biti siguran. Još juče je
Hendrik započeo sa slikanjem poreznika. Kome treba takva slika?
Porez je svima bolna tačka, a najviše upravo najbogatijima. Koliko je
samo mogućih pokrovitelja oterao u prošlosti izlivima besa i svojom
nadmenošću. Koliko god da je imao dobre namere, ili voleo ljude o
kojima se radilo, okolnosti koje je sam stvarao prečesto bi ga
porazile.
Nije se radovala sutrašnjem danu. Biće joj teško da se suoči s
Piterom kad nije razgovarala s Frančeskom. Samo se nadala da će
on razumeti kako su je u tome sprečili neočekivani događaji i da će
prihvatiti njeno obećanje da će joj sve ispričati čim Frančeskino
školovanje bude potvrđeno.
Aleti još nešto pade na pamet. Sibila je pogrešila kad je izjavila da
u njoj nema romantike. Bila je potpuno svesna Pitera kao muškarca
koga bi mogla voleti, jer se divila svemu u vezi s njim, od njegovog
izgleda do ljubaznosti i poštenja, ali tim osećanjima mora zatvoriti
vrata i u bravi okrenuti ključ. Samo budala bi se zaljubila u čoveka
čije srce gotovo sigurno pripada njenoj sestri.
Osmo poglavlje
P
ALETE PRIMIO VEST O FRANČESKINOM školovanju u Delftu
s iznenađenjem i pomešanim osećanjima.
„Shvatam da je to za nju izvanredna prilika”, rekao je zamišljeno,
„iako duboko žalim što to znači da će otići iz Amsterdama. Ipak, i
dalje ne mogu da prihvatim da joj radim bilo šta iza leđa. Ona to
mora znati.”
Aleta je očajnički preklinjala: „Moguće je da ću morati samo
kratko da je držim u neznanju, a možda i ne. Ne mogu ništa da
obećam. Koliko ja znam, moje školovanje se možda nikada neće
ostvariti, a onda ću, bez tih časova, izgubiti svaku priliku da
dostignem željeni cilj.” Spustila je svoju ruku na njegovu, dok su
ponovo sedeli u kafani, sa uznemirenim izrazom lica. „Molim te,
Pitere! Ograniči sve na dvanaest meseci, ako moraš, ali za milost
božju, ne oduzimaj mi jedinu mogućnost koju imam da postignem
svoj cilj.”
Umeo je da bude nesalomiv i uporan kad je trebalo, ali u ovom
slučaju mu je dala takav razlog da je zbog urođenog osećaja za
pravednost preispitivao savest treba li da je odbije. Znao je šta to
znači kad ti se pruži prilika da ostvariš svoje težnje. Da je njemu bila
uskraćena mogućnost da se bavi poslom koji je odabrao, nikada ne
bi bio zadovoljan svojim životom. Iako je ćutao svega malo više od
minute dok je razmatrao njenu molbu, njoj se činilo kao da tišina
traje čitav sat. On konačno lagano klimnu glavom.
„Dobićeš taj deo moje tezge. Neću odrediti rok, jer je nevažno da
li se radi o jednoj nedelji ili godini kad oboje skrivamo od Frančeske
nešto što je njeno moralno pravo da zna.” Snuždeno se namrštio,
iako nije prigovarao već samo izneo činjenicu. „Ovaj pogodba će me
pred njom dovesti u nepriliku. Misliću na ovu zaveru između mene
i tebe svaki put kad je sretnem.”
Bilo joj je drago što je u tom trenutku nije gledao, jer bi možda
ITER JE OD
primetio kako joj se lice krivi od bola što on toliko brine zbog
Frančeskine neobaveštenosti. „Znam to.”
„Divim joj se”, izustio je, kao da joj njegova osećanja možda nisu
sasvim jasna.
Uspela je da se veselo osmehne. „To se i očekivalo. Ona je dobra
osoba. Učinio si mi uslugu pre svega zato što sam joj slučajno sestra,
zar ne?”
„Da. Ne poričem.”
„Nameravaš li da joj se udvaraš?”
„Da.”
„I drugi su želeli”, upozorila ga je, „ali otac im je svima, po njenoj
želji, pokazao vrata.”
Tiho se nasmejao. „Mene nije lako obeshrabriti.”
„Bilo bi ti pametnije da potražiš neku drugu. Sigurno ima mnogo
lepih devojaka u Harlemu i na drugim mestima u koja odlaziš.”
„Mnogo”, složio se, a u uglovima nasmejanih očiju mu se
pojaviše borice koje su je navele da pomisli kako je tu istragu
temeljno obavio.
„Znači li to da postoji samo jedna Frančeska?”
„Tako je.” Ponovo se tiho nasmejao. „Iskušaću svoju sreću s
njom, baš kao i ti svoju s mojom tezgom.”
„Želim ti sve najbolje”, rekla je iskreno, suzbijajući u sebi sva
osećanja koja su se tog trena mogla probuditi.
„Kao i ja tebi, Aleta.”
Uzela je rukavice, jer je došlo vreme da pođe. „Možeš li danas sa
mnom da vidiš sliku zumbula?”
„Jedva čekam.”
Usput mu je ispričala o porudžbini koju je Frančeska primila od
Ludolfa van Deventera prethodne večeri i kako se sve to dogodilo.
„Uopšte joj ne zavidim što će joj taj čovek pozirati”, reče zamišljeno,
„ali možda se na kraju sve dobro završi.”
„Ima li razloga da ne bude tako?” Ni sam nije naročito verovao
Ludolfu van Deventeru. Izgleda da niko u Amsterdamu nije znao
odakle se stvorio i na Berzi se pričalo da mu nisu svi poslovni
poduhvati sasvim zakoniti.
Aleta je razmišljala nekoliko trenutaka. „Ima zanimljivo lice, ali
nalik na masku, nikada ne pokazuje osećanja. S takvim ljudima
slikaru je često veoma teško da licu da osobenost. Kao da ispod
imaju štit koji njihovu pravu ličnost sakriva od sveta.” Slegnula je
ramenima, malčice postiđena. „Ne pokušavam da zvučim
dubokoumno. Slikar jednostavno nauči da na taj način posmatra
ljude.”
„Zadivljen sam. Poznajem Van Deventera iz viđenja. Kažeš da je
kupio sliku sa Frančeskom kao Florom?” Zabolela ga je pomisao da
takav čovek poseduje njenu sliku. „Znaš li išta o njegovom poreklu
ili prošlosti?”
„Ne. Dosta je pričao za večerom, ali kad sad razmislim o tome,
retko je govorio o sebi u bilo kom smislu. Sve što mi znamo jeste da
je bogat, da posreduje u prodaji brodova i da je mnogo putovao.”
„Izgleda da i svi ostali samo to znaju. Zanima me odakle potiče,
gde je zaradio novac i slično. Koliko sam čuo, živi u Amsterdamu
tek deset godina, iako odaje utisak da je trenutni posao vodio i
ranije, na nekom drugom mestu.”
„Verovatno se preselio u Amsterdam kad se oženio. Sad je počeo
da stvara zbirku slika kod kuće.”
„Zar ti se to ne čini čudnim? Zašto bi bogataš tek sad počeo da
sakuplja slike?”
„Objasnio je ocu da ranije nikada nije imao vremena. Posao ga je
potpuno zaokupljao.”
„Pretpostavljam da to ima smisla”, priznade Piter.
„Možda ga još zateknemo u kući. Otac je nameravao da mu ovog
jutra pokaže sve svoje slike u ateljeu.”
Kad stigoše njenoj kući, crveno-zlatna kočija je čekala ispred.
„Vidim da je još tu”, primeti Aleta. Čim je ušla, upitala je Gritu za
gosta.
„Još je u ateljeu s gospodarom i gospođicom Frančeskom”,
odgovori Grit. „Tamo su već čitavu večnost. Kad sam malopre
prošla pored vrata, videla sam da su slike poređane svud po ateljeu
da ih gospodin Van Deventer pogleda.”
„To verovatno znači da će se zadržati još neko vreme.” Aleta se
okrenu Piteru. „Sedi pored kamina. Otići ću gore da donesem svoju
sliku.”
Odjurila je. Kad je ostao sam, Piter nije seo. Radije je ostao da
stoji. Pitao se hoće li videti Frančesku pre nego što dođe vreme da
krene.
U ateljeu su Hendrik i Frančeska proživeli nekoliko napetih
trenutaka, čim je Ludolf ušao zajedno s njima i ugledao Aninu sliku
na zidu. Smesta se uputio tamo, pokazujući na nju otmenim dugim
štapom.
„Uzeću ovu! Veličanstvena je! U predvorju imate još jednu s istim
modelom. Uzeću i nju.”
„Oprostite”, odgovori Hendrik ukočeno. „Nijedna nije na
prodaju.”
Ludolf se oštro okrenu prema njemu, nezadovoljno se mršteći.
„Doveli ste me ovamo da mi pokažete svoje radove, zar nije
tako?”
„Da, ali to je moja pokojna supruga.”
„Hoćete da kažete da tako sjajnu sliku svoje žene držite na ovom
neurednom mestu?” U Ludolfovom tonu osetila se zajedljiva oštrica
a prezrivim pokretom ruke obuhvatio je čitav atelje. Bilo je
očigledno da ne veruje u istinitost Hendrikovih reči, gotovo kao da
sumnja da Aninu sliku čuva za nekog drugog pokrovitelja.
Frančeska mu objasni: „Majka je tako često boravila u ovoj
prostoriji s ocem da svi u porodici želimo da i dalje bude tu.”
Mrštenja nestade. „Primite moje izvinjenje.”
Nakon toga je sve teklo dobro. Frančeska je pomogla Hendriku
da pokaže mnoge istorijske slike koje su ostale neprodate. Ludolf je
odabrao prizor koji je usledio nakon osvajanja Troje, s grčkim
zapovednikom nagnutim nad trojanskom ženom bujnog poprsja,
koja je klečala pred njim. Preklinjala je za život svojih odraslih
ukućana i dece, što su se skupila iza nje, nudeći mu hranu i vino da
ga odobrovolji. Na posudi u njenim rukama nalazile su se ostrige,
jedan od brojnih erotskih simbola koji su se trenutno mogli
prepoznati.
Drugi izbor mu je bila gola Venera, mokra od mora, što je takođe
imalo svoje značenje. Treća slika je bila izmišljeni pejzaž, surov zbog
kamenja i stena, za koji je rekao da ga podseća na stranu zemlju
koju je jednom posetio.
Hendrik je u sebi bio ushićen zbog ove prodaje, od koje Vilem
nije mogao očekivati procenat. Kad su obavili posao, Frančeska
započe razgovor s Ludolfom o predstojećoj slici. Trebalo je da
odluče kakvu pozu da zauzme, jer modeli za portrete uvek imaju
određene zamisli kako žele da budu prikazani. Smatrala je
prigodnim da se na portretu nađe i brod, pa Hendrik odmah donese
jedan sa police s raznoraznim predmetima. Bila je to pažljivo
izrađena kopija trgovačkog broda s jedrima od pergamenta,
savijenim kao pod punim naletom vetra, i ostalim brodskim
priborom precizno i proporcionalno umanjenim. Kad je Ludolf
odobrio, Hendrik je podigao mali sto odgovarajuće visine na
podijum pored stolice. Frančeska je preko njega prebacila tkaninu, a
zatim namestila brod. Nakon toga, sela je na stolicu pored njega i
prikazala položaj, s laktom oslonjenim na ručku stolice i prstima
podupirući bradu.
„Ne dopada mi se položaj ruke”, reče Ludolf nesigurno,
zabacujući glavu dok ju je posmatrao. „Možda bi trebalo da držim
brod.”
Ona ga poslušno podiže. Kad on ponovo odmahnu rukom, ona
spusti maketu na sto i promeni položaj. „Da li vam ovako
odgovara?”
Sve u vezi s njom mu je odgovaralo. Tražio je da se pomera samo
zato što je uživao da je posmatra. Kako se okretala, tako su joj se
blago pomerale i grudi ispod bluze, suknje su joj prianjale uz kuk ili
koleno, a mlečna belina njene puti u odnosu na raskošnu boju kose
izazivački je nagoveštavala lepotu koju je sakrivala njena odeća.
„Ipak mi se čini da je prva poza bila najbolja”, reče on, ponovo
neodlučno.
Ali Frančeska je shvatila šta njega zanima i brzo je ustala sa
stolice. „Slažem se”, reče, oduzimajući mu priliku da i dalje zuri u
nju. „Jeste li odlučili šta čete obuči? To moram znati, zbog zastora u
pozadini.”
Oko toga se nije dvoumio. Obući će crno i zlatno. Tada je bila
slobodna da ga ostavi s ocem i bila je zahvalna što može da
pobegne. Gnušala se načina na koji ju je Ludolf gledao, svlačeći je
očima. Bar će za vreme poziranja biti obučena u slikarsku košulju,
koja veoma dobro prikriva telo, a sa pozom koju mu je odredila
pogled će mu biti uperen na drugu stranu.
Čim je ušla u predvorje, iznenadila se kada je ugledala Pitera
kako stoji u onoj večitoj muškoj pozi: leđima okrenut vatri, s rukama
spojenim iza leđa i razmaknutim stopalima, ponosno zabačenom
glavom na snažnom vratu i širokim ramenima.
„Nadao sam se da ću te videti”, uzviknuo je.
„Piter!” Prišla mu je lakog koraka, srećna što ga ponovo vidi u
svom domu. „Nisam znala da si ovde.”
„Upravo sam stigao na poziv tvoje sestre.”
„Negde si sreo Sibilu?”
„Ne. Aleta me pozvala. Došao sam da vidim njenu sliku
zumbula.”
„Veoma je dobra. Je li otišla da ti donese neko piće?”
„Ne treba mi. Nas dvoje smo popili kafu u novoj kafani nedaleko
od Berze.”
Pitala se zašto je Aleta bila u tom delu grada i pretpostavila da su
razlog ulični prizori za koje njena sestra tvrdi da su izuzetno
zanimljivi. „Čula sam za nju, ali nisam bila tamo.”
„Dozvoli mi da te povedem jednom narednih dana. Trebalo bi da
proslavimo vest o tvom skorom školovanju.”
„Ne znam kad bismo to mogli da izvedemo”, rekla je iskreno.
„Primila sam prvu porudžbinu i to mi je sad najvažnije, jer moram
da je završim pre nego što pođem za Delft.”
„Aleta mi je ispričala o tome, ali gospodin Van Deventer neće
dolaziti svaki dan. Zašto ne bi...” Glas mu se prekinuo kad se vratila
Aleta, noseći sliku okrenutu prema sebi. Pretpostavio je da se
ponovo brine da on ne pomisli da je sklopio loš posao kad vidi njen
rad. Osmehnuo joj se, ohrabrujući je. „Već sam čuo od Frančeske da
je slika dobra.”
Aleta uputi sestri zahvalan pogled a zatim mu, pomalo nervozno,
okrenu sliku. Istog trena, pred njim je procvetao zumbul. Bio je
naslikan veoma precizno i na svili omotanoj oko saksije puzao je
mrav kao da je bio privučen mirisom cveta i možda rešen da ga
napadne, što je bio uobičajen simbol slabosti i ranjivosti svih živih
bića. Znao je dovoljno o slikarstvu da vidi kako iz slike isijava
Aletina nadarenost. Sve sumnje koje je možda imao da ga ona uvlači
u svoje ambiciozne planove, sada su se raspršile. Devojka zaslužuje
da joj se pruži prilika.
„Dopada mi se tvoja slika. Baš je onakva kakvom sam je
zamišljao.” Njegova iskrena izjava rekla je Aleti sve što je želela da
zna.
Frančeska primeti poglede koje su razmenili. Učinilo joj se kao da
kriju neku tajnu. Ali nije više imala vremena da o tome razmišlja, jer
su otac i Ludolf izlazili iz ateljea. Videla je da je Hendrik odlično
raspoložen i odmah joj je bilo jasno da je njegov novi pokrovitelj na
kraju kupio još jednu sliku, pošto se pre toga pomalo dvoumio. Kad
Hendrik ugleda Pitera, doviknu mu srdačan pozdrav i smesta ga
predstavi Ludolfu.
„Ovo je uzgajivač lala i projektant bašta, Piter van Dorne. Setićete
se da sam vam govorio o njemu juče za večerom.”
„Sećam se svake reči.” Ludolf je bio zainteresovan. Spomenuo je
kako nije zadovoljan izgledom svoje bašte i slikar mu je ispričao za
ovog mladića sa izvanrednim darom za baštovanstvo. Možda bi
neko tako oštrouman mogao stvoriti neobičnije delo od onih koje je
dobijao od drugih baštovana, koji su samo crtali različite varijante
onoga što je već imao. Pokazujući na Aletinu sliku, Hendrik objasni
da su devojke naslikale čuveni zumbul koji je procvetao za Božić.
„Treba da vidite i Frančeskinu sliku zumbula”, reče Hendrik
Piteru i Ludolfu. Potapšao je kćer po ramenu. „Donesi je, dušo.”
„Ne sada, oče”, reče Frančeska, čvrsto odlučna da ne pokvari
Aletin trenutak. Piter je, samom čvrstinom svog glasa, pokazao
takvo oduševljenje sestrinim radom da joj je bilo drago što vidi Aletu
tako ohrabrenu. Njegova jednostavna opaska značila je daleko više
od bilo kog ushičenog laskanja. „Pokazaću je drugi put.”
Hendrik je, kao i uvek, bio nezadrživ kad nešto smisli. „Ovo nije
trenutak za skromnost. Aleta, donesi je ti!”
Aleta rado ode do ateljea, gde je slika bila odložena sa ostalim
Frančeskinim radovima u ormar. Otac nije želeo da se Ludolf
slučajno zainteresuje za nečije tuđe delo sve dok ne proda sopstvene
radove. Nikada se nije ni zapitao zašto je njegova srednja kći pre
nekog vremena uklonila sve svoje ranije slike iz ateljea. Aleta je
pretpostavljala da je prosto zadovoljan što ima više prostora za
vlastita platna.
Morala je da pregleda dosta slika pre nego što je naišla na
zumbul. Ranije nikada nije osetila ni najmanju ljubomoru prema
sestrinom radu, čak ni zbog toga što je, kao što je prethodne nedelje
rekla Piteru, nedavno naglo napredovala. Možda je baš zumbul bio
prelomna tačka? Možda je samo iznenađenje, što je stigao baš u to
vreme u ruke prave zaljubljenice u sveće, stvorilo iskru iz koje je
buknuo plamen. Piter je imao pravo da vidi ishod a kao vanredno
razuman čovek sigurno je očekivao da Frančeskin rad bude bolji od
njenog.
Ludolf je u predvorju iskoristio priliku od nekoliko minuta, dok
su čekali Aletin povratak, da razgovara s Piterom o uzgajanju
zumbula. „Veoma sam radoznao. Kako vam je to uspelo?”
„Već neko vreme vršim oglede. Nekoliko puta sam pogrešno
procenio pre nego što sam uspeo da dobijem korenje, držeći
lukovice na hladnom i vlažnom ispod nekoliko centimetara treseta.
A onda sam, pre godinu dana, bio dovoljno srećan da dobijem i cvet
nedelju dana pošto su se probili vrhovi izdanaka. Čitav ogled sam
izveo samo da povećam znanje na još jednom polju, ali veoma sam
zadovoljan što je zumbul poslužio kao nadahnuće dvema
slikarkama.” Piter pogleda Frančesku.
„Naravno, i treba da budete.” Ludolf nastavi s ispitivanjem.
„Molim vas, navedite mi imena uglednih osoba kojima ste uredili
bašte.”
Piter hladno podiže obrvu. „Ne otkrivam imena onih koji zatraže
moje usluge. Ako oni izaberu da me preporuče, to je njihova stvar, a
meni je od velike koristi.”
Ludolfu se to dopalo. Pred njim se nalazio mladić koji je znao da
sačuva za sebe sve što vidi ili čuje. Brbljivce nikada ne treba puštati
blizu svog doma. Sluge su davno naučile u Van Deventerovoj kući
da ne razgovaraju o svom gospodaru niti o bilo čemu što se
dogodilo pod njegovim krovom. Onima koji se toga nisu pridržavali,
desile su se neprijatne stvari, uvek naoko nesrećnim slučajem, ali
poruka je bila shvaćena i starije sluge su upozoravale nove da
poštuju to naročito pravilo.
„Podite sada sa mnom, Van Dorne. Voleo bih da pogledate moju
baštu i predložite mi kako da je preuredim.”
Piter je znao šta će se tražiti. Simetrične osnove, nekoliko
klasičnih kipova, jednu ili dve fontane i, ako prostor dozvoli, nešto
što bi ličilo na drvored. S obzirom da je sve francusko postalo veoma
moderno, svi koji su to sebi mogli priuštiti, želeli su da im bašte liče
na park Versajske palate. Boju, miris i sklad je određivao sam, tako
da se kuća i bašta nadopunjuju u svakoj kreaciji. Hoće li prihvatiti
porudžbinu kojom ga je mamio kao šargarepom na štapu, e to je bila
druga stvar.
„Danas ne mogu u još jednu posetu, gospodine Van Deventer”,
reče, „jer odavde idem za Harlem, gde imam kuću s narandžištem i
poljima lukovica.”
„Hajde onda da ugovorimo sastanak za dve nedelje u ovo isto
vreme.” Ludolfu ni na pamet nije palo da bi mogao biti odbijen i
drugi put, pa mu je i ne sačekavši odgovor dao svoju adresu u
Herenhrahtu, ulici sa izuzetno otmenim kućama okrenutim prema
kanalu, dodajući da njegova kuća ima duplo stepenište na ulazu i da
mu se ime nalazi iznad broda izvajanog na zabatu.
Čak i da nije spomenuo da živi u oblasti poznatoj kao Zlatna
okuka, sam opis kuće bi bio dovoljna potvrda njegovog bogatstva.
Imućni ljudi su ispred ulaza u kuće imali stepenište, ali bogati su
imali duplo. Piter, koji je obavio već mnogo baštenskih radova za
vlasnike takvih imanja, u drugim okolnostima bi oberučke dočekao
priliku da stekne novu mušteriju, ali sumnje u poštenje Ludolfa van
Deventera su ovu narudžbinu stavile pod sasvim drugačije svetlo.
Dok je još bio početnik u poslu, jedan takav čovek ga je prevario
nakon uređenja bašte, ali to mu je bila dragocena lekcija i postao je
mnogo mudriji. Već se spremao da mu kaže kako je prezauzet da bi
prihvatio dodatni posao sad kad je došlo proleće, što je i bila istina,
kad se setio da Frančeska posluje s tim brodskim zastupnikom. Ako
prihvati da radi s Van Deventerom, istovremeno bi vodio računa i o
njenom dobru.
„Posetiću vas, gospodine”, rekao je, uputivši Ludolfu uobičajeni
naklon. Ako je i bio manje dubok nego što je to bio običaj, niko nije
primetio, jer se Aleta vratila s Frančeskinom slikom. Ludolf uzviknu
kad je ugleda.
„Kakva sjajna slika za mladu slikarku na putu uspeha!” Sada je
već dovoljno poznavao Hendrika da bi bio siguran kako pred njim
ne treba preterano hvaliti tuđe radove, a to se naročito odnosilo na
radove njegovih kćeri. Ludolf nije želeo da ga nešto spreči u nameri
da zavlada tim čovekom, pa mu je zato i dopustio da osvoji veliku
svotu novca u partiji karata prethodne večeri. Nije mu to bilo prvi
put da ulovi budalu u mrežu, a Hendrik je bio izuzetno lak plen.
„Toliko nadarenosti u jednom domu. Iz moćnog hrasta izrasle su
dve mladice.” Naklonio se Hendriku, a zatim i devojkama. „Ako mi
je trebao dokaz da će mi portret dobro ispasti”, dodao je Frančeski,
„našao sam ga u ovom izvanrednom primerku tvog slikarstva.”
Razlika u kvalitetu između dve slike zumbula Piteru je odmah
upala u oči. Na Frančeskinoj slici cvet je savršeno blistao u svojoj
lepoti. Štaviše, nije bilo simbola, poput mrava, da upozori kako ništa
nije savršeno. Cela slika je bila pohvala samom cvetu.
„Moje čestitke”, obratio joj se.
Lice joj se ukočilo na Ludolfove preterane pohvale, ali od
Piterovih reči se ponovo razvedrilo. To nije promaklo Ludolfu, koji
se naljutio na sebe što nije tačnije procenio kako će prihvatiti
laskanje. Većini žena ga nikada nije dosta. Sakrio je svoju pogrešku,
izustivši nekoliko reči o svom odlasku.
Svi su se pozdravili, a Sibila se pojavila na ulazu u trenutku kada
je Ludolf izašao. Lako se naklonila, upućujući mu blistav pogled iz
čistog likovanja što se vratio, kao što je bilo i dogovoreno, jer ta
poseta je nagoveštavala blagostanje koje će im doneti u kuću.
Frančeska iskoristi taj trenutak odvraćanja pažnje da nasamo
porazgovara s Piterom.
„Molim te, ostani i ručaj s nama. Čeka te dug put do Harlema.”
„Prihvatam rado.”
Za stolom su mu dali mesto pored Sibile. „Jeste li videli napolju
prekrasnu kočiju gospodina Van Deventera?” pitala ga je kad im je
poslužena hrana.
„Jesam. Da mi Aleta nije rekla kome pripada, pomislio bih da je
princ od Orana došao u posetu vašem ocu.”
To joj se dopalo. „Ko zna! Možda se to i dogodi uskoro sad kad
otac ima tako bogatog pokrovitelja.”
Hendrik, izvrsno raspoložen, pljesnu po stolu odobravajući.
„Dobro kažeš, Sibila!”
„Kočijaš mi je dozvolio da sedim u tim lepim kolima”, objavi
opušteno svima za stolom.
Marija je popreko pogleda. „Nisi smela uzeti sebi takvu slobodu!”
Sibila ne obrati pažnju na prekor. „Presvučena su najmekšim
somotom sa pozlaćenim kićankama.” Izazivački je zabacila glavu,
gledajući Pitera. „Kada ćete vi imati takvu kočiju?”
Odgovorio joj je pola ozbiljno, pola u šali: „Kad stvorim lalu nove
boje koju će svi želeti da imaju.”
Frančeska ga pogleda sa svog mesta na kraju stola. „Da li tome
težiš?”
„Verujem da je to želja svakog uzgajivača lala.”
Hendrik zamahnu viljuškom: „Ne oživljavajte lalomaniju. To je
sve što tražim!” Grohotom se nasmejao sopstvenoj dosetki. „Sve se
završilo pre nego što ste se vi i rodili, mladiću, ali sigurno znate
dosta o tome.”
„Znam. Moj otac je tada uspešno uložio novac, ali imao je
prijatelje koji su sve izgubili.”
„I ja sam imao sreću da iz toga izađem neoštećen. Bilo je pravo
zadovoljstvo kockati se, dok je trajalo.” Hendrik poče da se priseća,
prepričavajući priče koje je njegova porodica čula već bezbroj puta.
Piter je slušao uprkos onome što se dešavalo ispod stola. Da niko
ne vidi, Sibila je zbacila cipelu i prstima u čarapama pokušavala da
mu izvrne dokolenice. Podvezice na listovima su mu bile čvrste, ali
kako je ručak napredovao, uspela je jednu da odveže i on je morao
da se sagne i ponovo je čvrsto zaveže. Bacio je pogled na nju
postrance i video da krotko jede potpuno nedužnog izgleda, ali u
očima joj je igrao takav nestašluk i takva seksualnost ispod spuštenih
trepavica, da je bio siguran kako je samo pitanje vremena kada će
neko za stolom posumnjati. Bio je ubeđen da će, ako joj neko iz
porodice prigovori, ona začas proglasiti njega za krivca. Hrana mu
više nije prijala.
Kad se ručak završio, nakratko je ostao sam s Frančeskom u
predvorju. „Čula si kad smo Van Deventer i ja ugovorili sastanak za
dve nedelje, što znači da tog dana neće biti ovde. Reci da ćeš se
sastati sa mnom ranije to poslepodne?”
Pristala je i dogovorili su se gde da se nađu. Ako vreme bude
lepo, prošetaće nakon izlaska iz kafane, a ako bude kišno, sedeće
duže uz kafu.
„Zvuči kao sjajan dogovor.” Oči su joj se smešile.
„Jedva čekam.”
Kada je otišao, zamišljeno je prstom tapkala po obrazu. Je li ispala
budalasta što je pristala na taj sastanak? Onda se setila da će uskoro
otići u Delft i da će se tada ta kratka i slatka čarolija njihovog
poznanstva završiti.
KAO I UVEK kada bi Amalija van Deventer čula muža kako se
vraća kući, nadala se da neće doći u njene odaje, gde je ležala na
krevetu, podbočena jastucima. Sve te sate koje je preležala tako,
razmišljajući o prošlosti, nebrojeno puta se pitala kako je uopšte
ikada verovala da je zaljubljena u njega. Sada, kad je čula da je bio u
ateljeu slikara po imenu Fiser da kupi slike, bila je sigurna da će doći
da je o tome obavesti, jer na površini ništa nije smelo da ocrni
njegovo ponašanje kao muža u očima drugih.
Njene odaje su bile veoma raskošno nameštene, u francuskom
stilu, sa pozlaćenim zidnim pločama i skupocenim nameštajem, kao
i ostatak kuće, a sve je proisteklo iz bračnog putovanja po
Francuskoj pre deset godina. Zahvaljujući njenim vezama, nju i
Ludolfa su pozvali da odsednu u nekoliko velikih zamkova, i, po
povratku u Holandiju, ništa ga nije moglo zadovoljiti osim da kuća
koju je gradio oslikava velelepnost onih koje je video. Imao je svoje
bogatstvo, ali iskoristio je njen novac. Uprkos protestima, ništa od
onog što je pažljivo čuvala, bilo zato što je to nasledila ili iz
poštovanja prema zanatskoj umešnosti prošlog veka, nije smela
uneti u novu kuću. Plakala je dok je gledala kako se prekrasno
izrezbareni hrastovi ormari, komode i stolovi, koje su nekada
koristile njena baka i majka, odvoze zaprežnim kolima. Njen prvi
muž, koji joj je ostavio svoje bogatstvo, bio je kolekcionar rane
holandske umetnosti, ali u Ludolfovoj kući nije bilo mesta za
njegova dela. Sve je brzo rasprodato bez razmišljanja o njihovoj
istinskoj vrednosti, koja je za nju bila neprocenjiva. Ta dela zamenile
su neke francuske slike, po njenom mišljenju, osrednje vrednosti.
Pošto je bio zaljubljen u sve što je francusko, zbunjivalo ju je što
sada, kada su mnogi počeli da u Francuskoj traže nadahnuće za
uređenje prostora i modu, on postaje razmetljivo okrenut svemu što
je holandsko, a pre godinu dana je objavio da započinje stvaranje
posebne zbirke savremene holandske umetnosti. Bio je tako
podmukao čovek, bez stvarnog poimanja istine, osim ako je to
njemu odgovaralo, da nije mogla a da ne posumnja kako ima neke
skrivene namere. Uvek je pričao o poslovnim putovanjima u
Francusku, ali nekako u vreme kad je započeo da stvara novu
zbirku, prestao je da spominje posete toj zemlji. Verovatno je ona
jedina primetila sve te čudne deliće slagalice, ali imala je mnogo
vremena da razmišlja o svakoj sitnici koja bi joj probudila znatiželju.
Kad malo bolje razmisli, bila je gotovo sigurna da i njena služavka,
koja radi za nju još od pre udaje za Ludolfa, primećuje sve pažljivo
kao i ona, iako nikada ništa između sebe nisu spominjale. Neltje je
bila savršena za svoj posao, jer nikada nije tračarila a držala se
podalje od ostalog osoblja, kao što i dolikuje gospodaričinoj ličnoj
služavci.
Amalija pomisli kako je divno ponovo imati holandske slike oko
sebe. Neposredno pre Božića, Ludolf je počeo da priča o
tajanstvenoj slici koju će De Hartoh možda prodati, i pošto ga je tako
dobro poznavala, nije je iznenadilo kad je na kraju nadmašio
ponudom sve ostale kupce, samo da je dobije. Za nju je to bilo još
jedno parčence u slagalici njegovog novootkrivenog patriotizma, jer
je čitav Amsterdam govorio o nepoznatoj slici i svi su spominjali
njegovo ime otkako ju je kupio.
Kad je ugledala Boginju proleća, pomislila je kako je slika
prekrasna i predstavlja izuzetan dobitak, i nije je iznenadilo kad je
zamenila njegovu omiljenu francusku sliku u trpezariji. Nije bilo
sumnje da je Hendrik Fiser bio darovit slikar, ali čak ni njegova
Flora nije mogla potisnuti njenu ljubav prema delu Pitera de Hoha,
koje je visilo u njenom salonu, gde je mogla da ga posmatra. Slika je
prikazivala tako spokojna osećanja, koja su je toliko podsećala na
detinjstvo, da je, kad ju je Ludolf doneo, tražila da bude okačena u
njene odaje, sa čime se i on složio. Nevolja je bila u tome što je
dovodio goste da je vide, zbog čega je morala da izigrava domaćicu,
pažljivo odevena i očešljana, ili iz kreveta, ako joj je tog dana bilo
naročito loše, ili sa stolice, jer joj je iscrpljujuća bolest izvlačila svu
snagu, zbog čega joj je bilo teško da hoda ili stoji, makar i nakratko.
Ispunjavala je dužnost domaćice kad god je mogla; kad nije, ostajala
je u svojoj sobi, što je odgovaralo i noj i njenom mužu koji ju je
mrzeo.
Dolazi! Odlično mu je poznavala korake. S mukom se pridigla i
posegnula za ručnim ogledalcem koje je ležalo na niskom stočiću,
prigodno stavljenim uz krevet. Na njemu su stajale knjige, boca
voćnog soka, emajlirana kutija u kojoj je čuvala bočice lekova izvan
pogleda, i druga, prekrivena vezom, u kojoj je pohranila šminku. Ta
kutija joj je sad bila potrebna. Ogledalce joj pokaza lice koje je
nekada bilo izražajno, ako ne baš lepo, sa gustim i tamnim obrvama
i trepavicama, očima boje lešnika sa zlatnožutim odsjajem i
istaknutom bradom. Bolest joj je iscrtala modre senke ispod očiju i
kožu joj obojila u žućkasto, mada je nekada bila poput alabastera, i
zategnula je preko kostiju lica, što joj je davalo izgled kostura. Ipak,
uvek je bila uredno našminkana i napuderisana iz pukog
samopoštovanja, a ne iz želje da udovolji Ludolfu. Kad je bila
preslaba da nanese šminku, Neltje, koja joj je bila i bolničarka,
učinila bi to za nju.
Sloj karmina na usnama! Dodir pudera! Nanela je i jedno i drugo,
i zatvorila kutiju kad je ušao u sobu. Pozdravio ju je na uobičajeni
način. „Kako si danas, Amalija?”
„Mnogo bolje, čini mi se.” Očekivao je da ga slaže.
„Dobro.” Razmetljivo je protrljao šake s debelim prstima, ne zato
što ga je obradovao njen odgovor, već zbog događaja za koji je znala
da će joj uskoro obelodaniti.
„Jesi li video nešto što ti se dopalo u Fiserovom ateljeu?”
Samo da prestane da trlja ruke. Uvek je izbegavala da ih gleda.
Te ruke su joj činile tako neizrecivo užasne stvari tokom noći, dok je
još s njim delila bračnu postelju. Ako joj je bolest donela išta dobro,
onda je to bio spas od Ludolfove beskrajne požude.
„Kupio sam četiri slike. Slikar je zaista prijatan čovek. Pozvao
sam ga da dođe jedno veče na kartanje. Uskoro će moj službenik
poslati pozivnice za gozbu. Fiser, koji je udovac, i njegove tri kćeri
biće nam počasni gosti.”
Užasavala se tih gozbi. Kako god da se loše osećala, morala je da
prisustvuje, makar samo malo, i do sada je uvek nekako uspevala da
izdrži. Iznenadilo ju je iznenadno dobročinstvo prema tom slikaru.
Ludolf nikada ništa nije radio, ako u tome nije imao i neki lični
interes. „Koliko gostiju nameravaš da pozoveš?”
„Dvadeset pet do trideset. Možeš da dodaš koje god ime želiš na
spisak koji će ti moj službenik doneti.”
Bio je to uobičajeni postupak. Prijateljstva koja je sklopila za
vreme prvog braka raspala su se i bila je bliska samo sa nekolicinom
vernih prijatelja iz detinjstva. Iako su oni više voleli da je posećuju
kad je sama, radi nje bi došli i na balove i gozbe koje je on
priređivao.
„Moraš obući novu haljinu, Amalija.” Šetao je unaokolo tako
razgaljen, koračajući do prozora i nazad. Niko nije mogao poreći da
ima dobro držanje.
„Imam tako mnogo haljina.” Pretpostavljala je da bi neko za
njega rekao da je darežljiv, jer joj je plaćao sve haljine, a nema
mnogo muževa koji bi pristali na još jedan skupoceni odevni
predmet za ženu kad su joj ormari već prepuni. Nije vredelo
objašnjavati da je on njeno bogatstvo potrošio na kuću, svoje
dragulje i odeću, kočije i saonice, i štalu sa rasnim konjima.
Odbacio je njeno slabašno odbijanje. „Mom društvenom položaju
u usponu ne odgovara da te dva puta vide u istoj haljini u važnim
prilikama. Odabraću tkaninu da te poštedim napora i sutra će ti doći
krojačica.”
Znala je da se ne vredi dalje raspravljati. „Kako god ti kažeš.”
Bar je imao ukusa za boje i odabraće nijansu koja odgovara
njenom požutelom tenu i prosedoj kosi. Što se njegovih društvenih
težnji tiče, pomislila je, kao što je to činila i mnogo puta ranije, da se
on po svojim osobinama trebao roditi kao Francuz, jer u Holandiji
nije bilo tih povezanih aristokratskih krugova kakvi su postojali u
Francuskoj, pa bi uživao u raskoši i razmetanju kome nije bilo mesta
u holandskom načinu života. Da stvari budu još čudnije, postao je
veoma tajanstven u vezi s poslovima zbog kojih je morao da putuje
u Pariz. Nikada nije govorio o pozivima koje je tamo primao.
„Za kada si planirao partiju karata?”
„Sledeće nedelje. Igraćemo samo nas četvorica. Fiser i ja smo
sinoć odigrali nekoliko partija posle večere. Mogu ti reći da voli
ozbiljnu igru i pobrinuću se da je dobije.”
To je značilo da će ulozi biti veliki. „Jesi li siguran da on to sebi
može priuštiti? Slikari obično skromno žive.”
„Ovaj čova može. Ima solidnu kuću i izgleda da im je i trpeza
bogata, mada pretpostavljam da su za mene izneli najbolje,
uključujući i vino, koje je bilo odlično. Fiser je takođe u mogućnosti
da pošalje najstariju kćer na školovanje u jedan delftski studio, a i
drugu će uskoro. Štaviše, u De Hartohu ima pravog jastreba od
zastupnika, koji zna kako da naplati njegove slike.”
Bio je zadovoljan što joj je tako uverljivo predstavio slikarove
prilike. Da nije znao za Hendrikovu sklonost da se lako zaduži, što
je trenutno do određene mere zauzdavala Frančeska, i da ga plaćeni
doušnik nije obavestio kako često mora da preživljava od malih
dobitaka za kafanskim stolovima, pomislio bi da Fiserovo
domaćinstvo živi u sasvim pristojnim novčanim prilikama.
Frančeska verovatno mora da pazi na svaki novčić i da ga rastegne
što više može. Sve će se to za nju ubuduće promeniti. Neće joj ništa
nedostajati. U početku mu se školovanje u Delftu učinilo kao
smetnja, ali dok ne završi njegov portret, čak i ta prepreka u lovu na
nju će biti uklonjena.
Ludolfovo razuveravanje je umirilo Amaliju. Ono što ju je
zabrinulo, bilo je pominjanje umetnikovih kćeri. Bankrotstvo,
zajedno s bedom koja bi se svalila na porodicu, prečesto je bila
sudbina slikara i ona nije želela da se Hendrik Fiser zaleti u tako
nešto dok je pod ovim krovom.
Čim je Ludolf izašao iz njene sobe, Neltje joj je donela čaj na
poslužavniku, pošto joj je uvek bilo potrebno neko okrepljenje
nakon muževljeve posete. Ponekad bi poželela da pronađe zaborav
u alkoholu, ali on joj nikada nije prijao i u prisustvu gostiju njoj bi
uvek u čašu sipali sok koji liči na vino.
„Kako si brza, Neltje”, reče joj zahvalno Amalija, dok joj je
dodavala šoljicu mirisnog kineskog čaja, proceđenog od lišća.
„Trudim se da uvek budem spremna, gospojo.”
To je bio njihov dobro poznati mali ritual koji su razvile tokom
godina.
Neltje je imala četrdesetak godina, neupadljivo lice i svetlu kosu
koja je gubila boju, uvek uredna i besprekorno čista, sa uštirkanom
kapom i keceljom, i krupnim seljačkim rukama, koje mogu biti
nežne kad neguju i snažne kada treba pridržati bespomoćnu
bolesnicu da sporim koracima pređe iz jedne prostorije u drugu. Bila
je predivna družbenica u svemu i Amalija joj je često pričala o
prošlosti i prvom mužu, Stefanusu, iako ga Neltje nikada nije
upoznala. Prijatelji su ga povremeno spominjali kad bi ostali nasamo
s njom, ali ona je ostala udovica pet godina pre udaje za Ludolfa, a
prošla je već i čitava decenija.
Brak sa Stefanusom je bio ugovoren, jer je on bio udovac tri puta
stariji od nje, a ona je imala samo petnaest godina na dan venčanja,
ali bio je dobar i pažljiv muž. Zavolela ga je, međutim, to nije bila
opojna, romantična ljubav. Ona ju je potpuno mimoišla. Možda je
zato i izgubila glavu i dozvolila sebi da je iz usamljenog udovanja
izvuče Ludolf, koji joj je laskao, udvarao joj se i zaveo je da se uda za
njega. Odani prijatelji su je upozoravali kako se ništa ne zna o tom
strancu koji je bio tihi partner u priznatoj uglednoj kompaniji za
trgovinu brodovima, i koji tek što se pojavio. Odgovarala im je kako
ga je partnerova smrt dovela kući u Amsterdam s njegovih
putovanja, gde je u inostranstvu vodio posao. Zašto ga onda niko,
uzvraćali bi oni. nijedan njihov poznanik iz tih krugova, nije
poznavao? Bezbrižno je naglasila kako je svet velik a Ludolf joj se
poverio kako je najbolje poslove sklopio putem tihih pregovora.
Osećala se pobednički kad je upoznala, i bila u mogućnosti da
predstavi, dva trgovca koji su s poštovanjem govorili o Ludolfu, a
koje je upoznao u Novom svetu. Jedan je od njega dobio životno
važne zalihe baruta, kada se nikako nije mogao nabaviti, a drugi
zamenu za brod koji se bespovratno oštetio. Kasnije, kada se
osvestila i opametila, posumnjala je kako je tu dvojicu Ludolf
podmitio da daju onakve izjave, jer posle ih više nikada nije srela.
„Uskoro ćemo ponovo imati gozbu, Neltje”, reče s uzdahom.
„Onda se pre toga morate dobro odmoriti, gospojo”, brižno
odgovori Neltje.
Amalija se gorko nasmeši sama sebi. Iz dana u dan i nije radila
ništa drugo već pokušavala da preživi. Iznemoglost koju je trpela
bila je zastrašujuća, ali svaki njen oporavak zapanjio bi lekara. On je
to objašnjavao snagom njene volje. Nije mogao ni pretpostaviti da joj
je životni eliksir bila mržnja prema mužu koja je bila ravna njegovoj
mržnji prema njoj. Čak ni Neltje nije shvatala kako je to održava i
daje joj snagu. Znala je da joj je životni vek već istekao, ali osvetila bi
se ako bi Ludolfu uskratila slobodu tako što bi ga nadživela!
SUTRADAN u salonu, Vilem je u neverici zurio u Hendrika dok je
bes u njemu rastao. „Šta si učinio?”
Hendrik se nije dao zbuniti. „To što sam dozvolio Frančeski da
preuzme Van Deventerovu porudžbinu, bio je jedini način da se ja
izvučem iz toga. Pružam joj priliku da zaradi nešto novca pre nego
što ode, zato što ću podeliti s njom koju god cenu ti odrediš. To je
velikodušno od mene, zar ne misliš tako?”
Vilem razjareno zamahnu potvrdom za školovanje koju je držao.
„Ovo je potpisana i overena izjava da će sledećeg meseca početi
obuku u Vermerovom studiju. Ona mora biti tamo!”
„Nemoguće”, odgovori nehajno Hendrik.
„Proklete bile tvoje ludorije. Koliko sam samo vremena potrošio
da sve dogovorim! Misliš li da je bilo lako navesti Esnaf svetog Luke
da joj dodeli tri godine da bi postala majstor umesto šest? Štaviše,
odbor je spreman da joj prizna i samo dve, ako ispuni njihova
očekivanja.”
„Ali imao si onaj naš ugovor o obuci.”
„Koji je pokazao da je obučavana u tvom ateljeu od dvanaeste
godine, ali nijedan rad nije prikazan amsterdamskom Esnafu čime bi
se na njen osamnaesti rođendan obuka i završila. Dokument je
takođe doveden u pitanje zato što nije ispisan na pergamentu, ali
odlučeno je da se smatra zakonitim, što je na kraju i navelo odbor da
milostivo odluči u njenu korist. Snaga njenih crteža i slika njenih
sestara odigrali su ključnu ulogu da ih pridobije na svoju stranu.”
„Koji razlog si naveo za promenu ateljea?”
„Okolnosti!” sevao je Vilem očima.
Hendrik nije dalje ispitivao. Pretpostavljao je da je tu ubrojao i
nedostatak podučavanja. „Onda je to sve.”
„Šta to govoriš?” Vilem je izgledao kao da će prasnuti. „Nisam ti
ranije rekao, ali Vermer nije bio oduševljen predlogom da ima
učenicu. Morao sam dugo s njim da razgovaram o Frančeski pre
nego što je rešio da je primi. Sad kad je pristao i pružio joj zlatnu
priliku pod skromnim uslovima, kakve ni na jednom drugom mestu
nećeš dobiti, ti sve moraš da upropastiš! Zar ne shvataš da bi mogao
da te tuži, ako se ona ne pojavi ili - još gore po nju - iskoristi priliku,
i to s punim pravom, da proglasi njen ugovor s njim ništavnim i
bezvrednim! Gde je ona sada?”
„Gore je, uzimaju joj mere za novu odeću.”
„Pošalji po nju.”
Hendrik, kao i uvek kad je znao da nije u pravu, postade
ratoboran. „Neću da je uznemiravaš tim tvojim lošim
raspoloženjem.”
„Onda ću je sam potražiti.”
Vilem krupnim koracima izađe iz sobe i pojuri stepenicama,
preskačući po dve odjednom. Prostorije na spratu mu nisu bile
poznate, ali dozvaće je. Odmorište na stepeništu se čudno granalo,
kao što je bio slučaj sa mnogim holandskim kućama, uključujući i
njegovu, i na sprat je vodilo još jedno krivudavo zavojito stepenište,
dok mu se na desnoj strani nalazio dugačak hodnik sa zatvorenim
vratima. Jedino su ona na samom kraju stajala napola otvorena i
odatle je dopiralo brujanje ženskog čavrljanja.
„Frančeska!”
Nastupio je trenutak začuđene tišine a zatim se Frančeska lično
pojavi na vratima, obučena u haljinu od žutosmeđeg somota koji je
delimično bio pričvršćen belim sklepanim šavovima. Kad ga je
ugledala, na licu joj se izmešalo čuđenje i razdraganost. „Jeste li se
izgubili, gospodine?” upitala je dok joj je glas podrhtavao od smeha.
„Moram da razgovaram s tobom. Veoma je važno.”
Osmeh joj je izbledeo pred ozbiljnošću njegovog zahteva.
Obratila se krojačici u šivaćoj sobi a zatim se uputila u svoju.
„Možemo ovde razgovarati.”
U njenoj spavaćoj sobi, na tapaciranoj klupi, objasnio joj je
okolnosti. „Ne mogu da kažem koje korake će - ako uopšte bude Vermer preduzeti. On je jedan dobroćudan čovek i mogao bih ga
ubediti da pređe preko odlaganja, mada to ne mogu da jemčim.”
Sedela je veoma uspravno, povremeno odsutno podižući levi
rukav, jer se odvajao od šava i klizio s ramena. „Nije stvar u tome
hoće li ili neće. Sklopljen je dogovor u najboljoj nameri s obe strane i
ako ga se ne budemo pridržavali, pogazićemo svoju reč. Na sličan
način sam se obavezala i kad sam prihvatila Van Deventerovu
porudžbinu.”
„Možeš li da završiš taj portret za šest nedelja?”
„Mogla bih kad bih imala atelje na raspolaganju samo za sebe, ali
otac radi na slici poreznika. Kad je raspoložen za rad, mora da slika.
Njemu je to kao disanje. Usuđujem se da kažem da bih mogla s
Aletom podeliti njen studio, ali nisam sigurna da bi mi dopustila. U
svakom slučaju, teško da bi za obe bilo dovoljno mesta.” Podigla je
bradu. „Ali ima i drugih prostorija u kući i nekako ću ispuniti svoje
obaveze.”
„Moraš uzeti u obzir i mogućnost da će Van Deventera njegove
obaveze možda sprečavati da dođe i pozira onoliko često koliko bi ti
želela. Ali imam predlog. Mogao bih da ga pitam može li da ti
ustupi jednu sobu u svojoj kući za atelje. Tako bi mogao da ti pozira
u svako doba makar pet minuta.”
Lice joj se razvedri. „To bi bilo rešenje za sve!”
„Idem njegovoj kući pravo odavde. Kad mu sve objasnim,
siguran sam da će pristati.”
Ona se zahvalno osmehnu. „Vi ste tako dobar prijatelj.”
On joj uzvrati osmeh. „Predugo poznajem tvog oca da vam ne
bih pomogao kad god mogu, a voleo sam i vašu divnu majku.”
„Nemam reči da vam zahvalim.”
U šivaćoj sobi, dok je stajala a krojačica na njoj mestimično
prepravljala haljinu, Frančeska je ponovo pomislila na sastanak koji
je dogovorila s Piterom. Ako bude svakodnevno odlazila u Van
Deventerovu kuću, možda neće uspeti da se nađe s njim kao što je
nameravala, ali bar je znala da će u petak ujutru i on biti u istoj kući,
pa će mu tada reći, ako im sastanak bude neizvodljiv.
Rano te iste večeri, Ludolfov sluga je Hendriku doneo pismo.
Ludolf je u njemu napisao da je jedna soba već pretvorena u
atelje za Frančesku i u potpunosti opremljena štafelajem i platnom,
uljanim bojama i četkicama, kao i svim ostalim stvarima koje bi joj
mogle zatrebati. To je značilo da ona može smatrati kako je već sve
sređeno za sutrašnje prvo poziranje. Poslaće svoju kočiju po nju. Sve
ove vesti su je pomalo zatekle, jer je planirala da sve stvari preveze
ručnim kolicima.
„To je previše”, reče nelagodno Hendriku. „Samo sam očekivala
dobro osvetljen prostor, stolicu za Van Deventera i sto za maketu
broda.”
„Ovo samo pokazuje kako je pažljiv”, odgovori on. „Uostalom,
sinoć je poslao po mene kočiju zbog partije karata u njegovoj kući.
Prirodno je onda što to čini i za tebe.”
Za Hendrika je to bilo najugodnije veče. Tri njegove slike su visile
na istaknutom mestu u sobi za kartanje a četvrta u trpezariji te
velelepne kuće. Posle početnog neuspeha, osvojio je lepu svotu od
Ludolfa i njegova dva prijatelja. Nikada pre nije pio bolje vino niti
video da su gospoda tako ljubazna kad gube. Na kraju večeri su mu
čestitali i izrazili zadovoljstvo kad ih je pozvao u svoju kuću da
igraju ponovo, i tako im pružio priliku da povrate svoj novac. Ali, u
sebi se smejao. Znao je iz dugog iskustva: kad mu sreća krene u
punom zamahu, nosiće ga na svojim krilima kroz mnogo takvih
partija. Još nekoliko takvih dobitaka, i moći će i Aletu da pošalje u
Delft.
Kad je Sibila čula da će se Frančeska voziti u Van Deventerovoj
kočiji, zahtevala je da pođe s njom. „Povedi me! Biću veoma mirna i
neću ti smetati dok slikaš.”
„Kad si ti uopšte bila mirna?” zadirkivala ju je Frančeska.
Sibila poče da očajava. „Nemoj mi uskratiti priliku da zavirim u
tu kuću!”
Frančeska popusti. „Možeš poći, ali na najmanju glupost ideš
kući.” Zapretila joj je prstom.
„Biću stvarno dobra! Obećavam.”
Kočija je došla po njih u osam ujutro. Frančeska ponese slikarsku
košulju i smotuljak draperije za pozadinu portreta, dok je Sibila
držala maketu broda. Tokom čitave vožnje Sibila je osmatrala hoće li
ugledati nekog poznatog. Tada bi mahala ili dražesno klimala
glavom kao da oponaša princa Vilema od Orana kad na konju izlazi
iz palate u Hagu. Jednom je oduševljeno lupnula nogama, kad je
devojka koju nikako nije podnosila zinula od zavisti i čudenja,
videvši kako se Sibila provezla.
Kuća sa dvostrukim stepeništem bila je okrenuta prema kanalu.
Ludolf je spomenuo da je sagrađena na mestu gde je nekada srušena
jedna drevna građevina. Imala je šire pročelje od starih kuća, iako je,
kao i kod njih, bila udaljena samo oko tri centimetra od susednih s
obe strane. Izrezbareni stubovi ukrašavali su pročelje, a na
prozorskim daskama i oknima bili su urezani vijugavi listoliki
ukrasi. Iznad vrata pored zabata nalazio se brod s punim jedrima na
koji je Piter bio upućen.
Sibila se nije popela istim stepeništem kao Frančeska, već je
poput razigranog deteta krenula onim drugim, da bi istovremeno
stigle pred otvorena vrata. Ludolf ih je lično dočekao u predvorju,
sav raskošan u crnom somotu sa zlatnim pojasom, koji mu je
ukrašavao otmeni poduži kaput, sa uvezanim trakama na ramenima
i podvezicama na dokolenicama koje su se spajale s nabranim
pantalonama do pola listova. Iznad svega, perika, koja mu je
dopirala do ramena, bila je ukovrdžana pažljivije nego pre.
Frančeska je pretpostavljala da je zbog poziranja za portret stavio
novu. Ako se iznenadio kad je ugledao i Sibilu, nije to pokazao.
„Želim vam obema dobar dan i dobro došle u moj dom. Ovo je
odlična zamisao da ovde imaš privremeni studio, Frančeska.
Gospodin De Hartoh mi je rekao da imamo samo pet nedelja pre
nego što kreneš za Delft. Budi sigurna”, naglasio je, „da ću
sarađivati što bolje mogu.”
„Mislim da ste to već pokazali svojom ljubaznošću.” Morala mu
je odati priznanje za takvu predusretljivost.
Sibila je razrogačila oči na veličinu i sjaj predvorja. Tu je moglo
plesati stotinu ljudi i da još ostane slobodnog mesta. Na sve strane je
blistalo zlato, zidovi su bili presvučeni svilom, a ogromni kristalni
lusteri su visili s tavanice, ukrašene kitovima, brodovima i olujnim
talasima od gipsa. Na plavom mermernom podu nalazio se okrugli
crtež delfina s brodom u sredini, potpuno istim kao onaj napolju
iznad vrata. Njeno strahopoštovanje je postalo još veće kada su im
prišla dvojica livrejisanih slugu da preuzmu ogrtače, noseći ih na
jednu stranu, dok su sestrinu slikarsku košulju i maketu broda
poneli na sprat u studio. Mislila je da sluge sa kočije rade
istovremeno i u kući, jer država je od poslodavaca naplaćivala porez
na poslugu, ali nije bilo tako. Izgleda da ovaj brodski zastupnik ima
novca na bacanje! Pogledala ga je sva očarana. Nekako se mora
potruditi da od ovog Gospodina Parajlije izvuče korist za svog oca i,
trenutno, svoju sestru!
„Ne morate se bojati da će Frančeska zbrzati vaš portret samo
zato što krajem aprila odlazi u Delft”, oglasila se.
„Tako nešto mi nikada nije ni palo na pamet”, odgovorio je s
namerom da pokaže dobru volju. „Pre nego što se popnemo do
studija, voleo bih da obe upoznate moju ženu.”
„Tome sam se i nadala”, odgovori Frančeska. Pošto je znala da je
Amalija van Deventer bolesna, donela joj je kutiju ušećerenih
slatkiša koji su bili njen kulinarski specijalitet.
Kad su skrenuli u hodnik ukrašen tapiserijama, Ludolf im je
objasnio da se ženine odaje nalaze u prizemlju, kako bi ponekad
mogla malo da prošeta, a da se ne muči na stepenicama. Premda,
kada su ušle u Amalijin dnevni boravak i ugledale je kako leži
naslonjena na jastuke, i Frančeski i Sibili se činilo nemogućim da ta
žena ima snage da ustane. Izgledala je tako slaba, da je čak i vezeni
svileni prekrivač prebačen preko njenih nogu delovao kao prevelik
teret. Našminkana, očešljana i potpuno obučena, uprkos tome što je
još bilo rano jutro za bolesnika, pružila je ruku, mršavu kao ptičja
kandža, da pozdravi dve devojke kraj svog uzglavlja.
„Veoma ljubazno od vas što ste došle da me vidite. Vas znam,
Frančeska, kao Floru ovde u kući. A ovo mora da je Sibila. O, šta ste
mi to donele? Kako je lepo ukrašena ta kutija. Da zavirim unutra?
Ovo izgleda ukusno!”
Frančeska je videla da je ova žena, koja je u materijalnom smislu
imala sve što želi, bila iskreno dirnuta i oduševljena ovim
neočekivanim poklonom. Ludolf je sačekao da malo porazgovaraju,
a zatim je izveo sestre, nakon što su obe obećale da će je ponovo
obići pre nego što krenu kući.
Frančesku je oduševila veličina sobe koja joj je dodeljena za
studio. Krevet sa četiri stuba i vezenim zavesama bio je odguran sve
do zida da ostavi što više prostora i bio je delimično zaklonjen
orijentalnim paravanom. Četiri velika prozora pružala su joj severno
svetlo i pogled na dugačku baštu koju je Piter trebalo da preuredi.
Velika izrezbarena stolica i sto namešteni su u pravi položaj da
dobiju svetlo kroz severne prozore, a tu je bio i štafelaj sa već
pripremljenim platnom, zajedno sa stoličicom. Odmah je otišla do
stola na koji je bilo poređano i više stvari nego što joj je trebalo.
„Ko je izmešao ulja i pigmente?”, pitala je Ludolfa.
„Dobavljač. Je li dobro obavio posao?”
„Zaista jeste.” Sluga je čekao da vidi hoće li ona poželeti da nešto
izmeni i ona zatraži da se iza izrezbarene stolice postavi još jedan
paravan, na koji bi mogla da raširi draperiju. Kad je to učinjeno, ona
klimnu Ludolfu u znak odobravanja. „Hajde sada da počnemo!”
Pomogao joj je da navuče slikarsku košulju, dok je Sibila
nameštala maketu broda na stolu pod uglom koji je Frančeska
zahtevala. On zatim uze šešir sa stolice i stavi ga na glavu. Bio je po
poslednjoj francuskoj modi za muškarce, sa krutim i uskim obodom i
nojevim perom koje je stajalo uspravno, i listovima paprati koji su se
savijali preko visokog vrha. Onda je seo i zauzeo udobnu opuštenu
pozu. Sibila je takođe sela na stolicu i smestila se tako da može da
prati stvaranje njegovog lika na platnu.
Frančesku je retko šta mučilo kad slika. Obično je zaboravljala na
brige i samo povremeno, kao kada su je opsedale misli o Piteru, nije
bila u stanju da punu pažnju posveti poslu. Danas je bila potpuno
usredsređena. Nije postojalo ništa drugo osim nje i njenog modela.
Počela je da upoznaje njegove crte, da primećuje zaobljenost
njegovih nozdrva, način na koji su mu se obrve raštrkano spajale u
obliku slova V iznad nosa, i kako na punoj donjoj usni ima blago
udubljenje kao da ga je na tom mestu nekada posekla pesnica.
Ožiljak je imao i pored levog oka. Što se tiče njegove perike, to će
tek biti izazov, sa svim tim blistavim pramenovima i senkama koje
su stvarale kovrdže.
Ludolf je pričao, kao što modeli i inače rade. Samo su
profesionalni modeli ćutali. Razgovor se uglavnom vodio između
Ludolfa i Sibile, koja je bila brbljiva kao i Hendrik, ali i Frančeska je
odgovarala po potrebi, jednim delom mozga spremna za pitanja.
Nakon dvadeset minuta dala je Ludolfu priliku da predahne, jer
toliko je većina modela, osim profesionalnih, mogla izdržati
odjednom. Ona je nastavila s radom, sedeći na stoličici, dok je on
otišao do prozora da njenoj sestri izloži svoje zamisli u vezi s novom
baštom.
Prošlo je tek pet minuta od novog poziranja kad Sibila više ne
uspe da zadrži oduševljenje. „Ovo je predivno mesto!” Skočila je sa
stolice i gotovo zaplesala po sobi, dok je posmatrala slike i porcelan,
srebrni nakit na francuskom toaletnom stočiću, i nije se postidela
čak ni kada je otvorila ormar i u njemu ugledala srebrnu noćnu
posudu.
Kad se ponovo našla u Ludolfovom vidnom polju, zagledao se u
njeno ushićeno lice dok je prelazila rukom preko rezbarija i gladila
brokatnu zavesu.
„Zašto ne pogledaš i ostatak kuće”, ponudio joj je predusretljivo.
„Mogu li?” Sibila spoji dlanove od oduševljenja.
„ Ako se izgubiš, u svakoj sobi postoji zvonce. Sluga će te
pronaći.” Čim je zatvorila vrata iza sebe, odmah je ustao sa stolice.
„Odmoriću se sada.” Sledećeg trenutka je već posmatrao početke
portreta. Još je bio samo gruba skica u boji, ali potezi četkice su bih
odlučni i već se nazirala majstorska sličnost. „Čak i da mi portret
ostane u ovakvom stanju, svi bi znali da sam to ja!”
Spustila je četkice i četvrtastu paletu i ustala sa stoličice. „Moj
otac nikome ne dozvoljava da vidi njegov rad sve dok nije gotovo
završen. Ja nisam tako stroga, ali radije ne bih da gledate platno dok
vam ja to ne ponudim.” Nije želela da joj viri preko ramena pod bilo
kakvim izgovorom, a i ovaj odmor je bio preuranjen.
„Biće kako ti želiš.”
„Hvala vam.”
„Samo želim da te zadovoljim.” Glas mu je bio malčice prigušen,
obojen skrivenim značenjem, i on joj se približi. „Razumeš li me,
Frančeska?”
Učinilo joj se da je u ustima osetila ukus žuči. Kako mu je samo
palo na pamet, makar i na tren, da će biti polaskana udvaranjem
bogatog starca? Namerno je pogrešno protumačila njegove reči.
„Onda, kad se vratite na stolicu, trudite se da pogled usmerite u
pravcu koji smo odredili. Najviše ćete mi pomoći, ako ne okrećete
glavu u ovoj prvoj etapi.”
Zamahnuo je rukom tako da ju je gotovo dodirnuo, dok su mu se
oči smešile. „Onda ti pokušaj da me ne privlačiš toliko.”
Nestrpljivo ga je osmotrila. „Molim vas da shvatite da sam ovde u
studiju slikarka koja samo želi da vas prikaže kao bogatog i
uglednog čoveka, kakav i jeste. Nemojte mi otkrivati stranu svoje
ličnosti koju ne želite da drugi vide, jer, htela ja to ili ne, to će se
pokazati na završenom portretu.”
Iznenadio se. „Jesi li tako sigurna u svoj dar?”
„Nije to pitanje veštine. Za mene je to mana, jer kad radim
portrete, slikam podjednako unutrašnjim kao i spoljašnjim okom.
Bilo bi mnogo bolje da ne otkrivam suštinu, već da ostavim
posmatraču da poželi, dok posmatra sliku, da sazna više o prirodi i
mislima osobe na platnu. Da mnogo pružim, ali mnogo i zadržim.
Takvi su i stvarni ljudi jedni prema drugima. Niko nikome ne može
u potpunosti prodreti u dušu.”
„Veoma duboko razmišljaš, je li tako?”
„Nisam naivna kad je u pitanju ljudska priroda.”
Pomislio je kako nikada nije bio veštije odbijen. I to dva puta!
Stavila ga je na njegovo mesto, vešto ga upozoravajući zbog
njegovog udvaranja, i istovremeno mu je naglasila da njoj nije lako
zavrteti mozak. „Znači, ako je neko potajno zaljubljen, ti bi to
naslikala?”
Shvatila je kuda to ponovo vodi. „Verovatno bi isplivalo na
površinu, isto kao i mržnja ili pohlepa, ili nešto drugo što bi se
pokazalo kada dovoljno dugo proučavam lice svog modela. Kad bi
me neko pitao, šta mi je najvažnije od onoga čemu me je otac
naučio, rekla bih da je to razvijanje tog unutrašnjeg oka, ali još
moram da ga unapredim i naučim da ga zauzdavam.”
„Očekuješ li da se to dogodi u Vermerovom ateljeu?”
Opustila se, i od želje da bude tamo lice joj poprimi zamišljen, ali
radostan izraz. „Svemu se nadam u Delftu!”
I ponovo ga je odbila, svesno ili ne. Shvatio je da je neće lako
osvojiti, ali to je samo podstaklo njegovu odlučnost da je učini
svojom. Uz ljubaznu primedbu i dobro raspoloženje koje je bilo
daleko od njegovih pravih osećanja, vratio se na stolicu i ona nastavi
s radom.
Deveto poglavlje
T
LUDOLFOVOJ KUĆI PRVOG dana, više se
nije ponovio. To je ostalo između njega i Frančeske, kao da se
nikada nije ni dogodilo; razgovarao je s njom lako i ljubazno i
izbegavao bilo kakve skrivene nagoveštaje za vreme poziranja, kao i
kad bi ona i Sibila ručale s njim. Podsetila je sebe da mnogo
muškaraca ne može da se suzdrži kad im se ukaže prilika za
zavođenje, i smatrala je da on nije ni bolji ni gori od većine. Ali
služilo mu je na čast što je prihvatio njen jasan znak da ona to ni
najmanje ne želi.
Kako su dani prolazili, rad im je ušao u kolotečinu. Pošto je Sibila
nastavila da dolazi s Frančeskom svakog dana, i nije ni bilo naznaka
da će ta neobičnost prestati, došlo je vreme da o tome popriča s
Ludolfom.
„Nadam se da nemate ništa protiv što je Sibila ovde tako često”,
obratila mu se.
On ju je brzo razuverio. „Zaista nemam. Izuzetno mi je drago što
je ovde, zato što vidim da moja žena uživa u njenom veselom
društvu. A ko i ne bi?”
I Frančeska je bila zadovoljna što se između njegove žene i njene
sestre razvilo prijateljstvo bez obzira na razliku u godinama.
Amaliju je zanimala moda baš kao i Sibilu i dugo bi o tome
razgovarale, kao i o drugim temama, uključujući i dobrobit porodice
Fiser.
„Sjajno je što će se Frančeska školovati u Delftu”, primetila je
Amalija jednog dana. „Sigurno je veoma nadarena slikarka.”
„O, jeste”, uveravala ju je Sibila. „Kad biste samo videli kako je
naslikala sestru i mene dok smo svirale, Aleta na virginalu a ja na
violi.”
Amalijino lice se razvedri. „Viola? Kažeš da sviraš violu? To je
bio omiljeni instrument moje majke i kao dete sam provela mnoge
AJ DOGAĐAJ, KOJI SE ZBIO U
srećne sate slušajući je kako svira.” Oklevala je. „Pretpostavljam...
da li bi bilo previše da tražim... mislim, da li bi htela da mi ponekad
sviraš?”
„Naravno!” Sibila je bila iskreno oduševljena. „To bi bilo
izvanredno, jer ja obožavam da sviram. Poneću sutra ujutru moju
violu u kočiju.”
„Tvoja sestra je tako veselo društvo”, rekla je Amalija Frančeski
nekoliko dana kasnije, „prija mi više od bilo kog leka koji mi lekar
donese. Kad uđe u moju sobu, ona je kao zrak sunca, a zajednička
nam je i ljubav prema muzici. Ne mogu da ti opišem kakvo mi
zadovoljstvo pričinjava njeno sviranje na violi.”
Kada je Amaliji bio potreban odmor, Sibila bi posetila Ludolfovu
biblioteku ili šetala po kući ili bašti, samo nije smela da ulazi u
njegovu radnu sobu i privatne odaje. Jednom je slučajno videla
Neltje kako izlazi iz radne sobe i zaključava vrata iza sebe. Sibila,
koja je sedela sklupčana, sa podvijenim stopalima, na prozorskoj
dasci, ne bi ni obratila na to pažnju, da se žena nije brzo osvrnula
oko sebe pre nego što je odjurila, stavljajući ključ u džep. Nije
primetila Sibilu, koja se dvoumila da li da spomene taj događaj
Amaliji, jer je bilo očigledno da je Neltje tamo ulazila krišom, ali
pošto je malo razmislila, nešto je shvatila. Neltje je možda tamo i išla
upravo po Amalijinoj naredbi da pronađe nešto što ju je zanimalo, a
Ludolf nije želeo da otkrije. Možda Amalija sumnja da on ima
ljubavnicu, što je bilo više nego verovatno. Primetila je kako
podmuklo posmatra Frančesku, a nije propuštao priliku ni nju da
obgrli oko struka i zuri joj u grudi kao da je u stanju da joj vidi kroz
bluzu. Često je osećala kako njegove oči prate prirodno lelujanje
njenih kukova dok se udaljava.
Deo dana koji je Sibila najviše volela u Van Deventerovoj kući,
osim vremena provedenog s Amalijom, bio je ručak, jer su im uvek
posluživali ukusna jela na srebrnim poslužavnicima. Uglavnom su
ona i Frančeska obedovale same, jer su Amaliji hranu nosili u njenu
sobu a Ludolf je često izbivao iz kuće. Njeno uživanje što svakog
dana boravi u ovako prekrasnom domu bilo je još veće, što nije bilo
Marije da je gnjavi zbog svih onih dosadnih kućnih poslova.
Frančeski je posao dobro išao, sve do jutra kad je trebalo da se
sretne s Piterom. Tog dana pogled joj je neprestano bežao ka satu.
Bila je sama u studiju, pošto je Ludolf nekud otišao a Sibila je pravila
Amaliji društvo, što je značilo da nema ničega što bi je ometalo, osim
buđenja neopravdanog iščekivanja, kako se njegov dolazak u kuću
približavao. Pošto je dobro napredovala s poslom, skinula je
slikarsku košulju, proverila svoj izgled u ogledalu i požurila niz
stepenice do predvorja da ga sačeka. Stigla je tačno kad se začuo
zvekir. Sluga je otišao da otvori vrata.
Na ulazu je stajao Piter, obasjan jutarnjim suncem. Još je nije
ugledao, već je razgovarao sa slugom, dok ga je uvodio u kuću, i
predstavljao se.
„Gospodin Van Deventer me očekuje.” Tada ju je spazio i
zablesnuo je pogledom iznenađenja i zadovoljstva. Sa žaljenjem je
pomislila da bi se među njima mogla razviti zaista duboka osećanja,
samo kad bi ona to želela. Kad sluga ode da najavi njegov dolazak,
ona objasni razlog svog prisustva.
„Oprosti, Pitere, ali ne mogu ostaviti posao da se danas kasnije
nađem s tobom. Moj boravak ovde podrazumeva da ću portret
završiti za pet nedelja, što znači da moram iskoristiti svaki minut.”
Pre nego što je Piter uspeo da odgovori, Ludolfov glas se zaorio
sa drugog kraja predvorja. „Ne bih želeo da budem uzrok tvog
razočaranja, Frančeska. Bilo bi mi zaista drago da nam se gospodin
Van Dorne pridruži za ručkom. Tako ćete imati priliku da ispunite
bar deo vašeg dogovora.”
To nije bilo ono što su njih dvoje želeli, ali Piter je prihvatio taj
očigledno dobronamerni poziv. Frančeska se zatim vratila radu u
studiju, a on je izašao drugim putem s Ludolfom u baštu. Na spratu
je ponovo navukla slikarsku košulju i otišla do prozora. Dvojica
muškaraca stajala su udubljena u razgovor na vrhu stepenica koje su
vodile od kamenom popločane terase, a Ludolfovi pokreti su
otkrivali da nije zadovoljan rasporedom cvetnih leja. Piter je
povremeno klimao glavom i zapisivao u beležnicu koju je izvadio iz
džepa, a i sam je ovde-onde pokazivao u raznim pravcima.
Do tada mu je široki obod šešira napola sakrivao lice, ali sada se
zagledao pravo i nepogrešivo u njen prozor. Kao da mu je neka
neobična povezanost između njih od prvog trenutka rekla da ga ona
posmatra, jer on nije znao gde joj se studio nalazi, niti ju je video da
odlazi na sprat. Mahnuo joj je i ona mu je uzvratila pre nego što se
udaljila od prozora, pošto su oboje imali posla.
Nešto kasnije ponovo je ukrala trenutak da ga potraži pogledom.
Oslonio se na koleno pored udaljenog ružičnjaka i ispitivao je
zemlju. Ludolf slučajno uđe u studio dok je stajala pored prozora.
Nije izneo nikakvu primedbu što ne radi za štafelajem, već je samo
zauzeo svoje mesto na izrezbarenoj stolici. Dolazio je u studio da
pozira kad god je imao slobodnog vremena.
„Ima još pola sata do ručka”, rekao je i udobno se smestio.
„Mislio sam da bi mogla dobro iskoristiti moje prisustvo.”
„Pomaže mi čak i pet minuta”, odgovorila je i promenila četkice i
boje, pošto je prethodno nanela neke pojedinosti u pozadini. Crnu
odeću sa zlatnim pojasom oblačio je samo kada je imao vremena za
duže poziranje, ali šešir je držao u studiju i stavljao ga svaki put.
Kad je izbilo podne, izašli su iz studija i zajedno krenuli dole.
Sibila je došla iz Amalijine sobe i prva zatekla Pitera kako čeka u
predvorju i razgleda slike na zidovima od zelene svile, da mu prođe
vreme.
„Dobar dan, Pitere! Znači tu si, zar ne?”
„Pozvan sam da ostanem na ručku.”
„Baš zabavno!” Nestašno se zakikotala. „Hoćemo li sedeti
zajedno za stolom?”
Ali, nije bilo tako. Ludolf je seo na čelo stola, Frančeska s njegove
desne strane a Piter do nje. Sibila je upućena ka stolici preko puta
Pitera, koji joj je bezobrazno namignuo. Time joj je bez reči stavio do
znanja da je sto preširok i da su previše udaljeni jedno od drugog da
bi ovog puta mogla biti nestašna. Usta joj se iskriviše od jedva
suzdržanog smeha. Nije mogla da se smiri sve dok nije otpila gutljaj
vina. Uvek brbljiva, tog dana se nije zaustavljala, jer se osećala
mnogo opuštenije u Piterovom prisustvu nego kad je njoj i Frančeski
za stolom pravio društvo samo Ludolf.
Frančeska je primetila da Ludolfu nikada ni najmanje nije smetalo
brbljanje njene sestre. Smejao se njenim šaljivim primedbama i čak
se prijateljski raspravljao s njom o nekim sitnicama. Sibila je uvek
bila u svom najzabavnijem izdanju kad je imala mušku pažnju.
Piter nije imao prilike da nasamo popriča s Frančeskom, jer kad
su ustali od stola, Sibila ga je povela da se upozna s Amalijom, koja
je želela da razgovara o uređenju bašte.
„Volela bih da napravite i jedan zaklonjeni ugao za mene”, reče
mu Amalija. Tog dana se osećala bolje i sedela je na stolici pored
prozora, što je bilo retko zadovoljstvo. „Nisam izlazila još od prošlog
leta, jer ne mogu da sedim napolju ako duva vetar.”
„Već sam razmišljao o tome, gospođo.” Pokazao joj je kroz
prozor na mesto gde je nameravao da postavi malu senicu. Veoma
je živnula dok joj je pričao o blago nagnutoj terasi da bi se izbegle
kamene stepenice, zaštiti u vidu zida i grmlja, senci drveća. Sibila,
koja je pažljivo slušala, pomisli kako je brižno razmotrio potrebe
bolesnice, i čak senici odredio mesto blizu kuće radi lakšeg prilaza, a
opet joj dao potrebnu privatnost. I tada, Amalija naglas ponovi njene
misli.
„Zvuči savršeno”, rekla je, sklapajući mršave ruke. „Kada će sve
biti spremno?”
Piter blago nakrivi glavu. „Zavisi od toga poklapaju li se moje
zamisli sa željama vašeg muža. Ako je tako, budite uvereni da ću
prvo završiti vašu senicu.”
Raspoloženje joj splasnu na pomen Ludolfovog imena i ona
dostojanstveno klimnu. „Bila bih vam veoma zahvalna.” Onda je
promenila temu, pitajući ga živi li u Amsterdamu, pa je prilično
dugo razgovarao s njom.
Kad je napustio njenu sobu, Sibila izađe s njim da ga povede kroz
hodnike i on prekinu njeno čavrljanje da je upita gde se nalazi
Frančeskin studio.
„Na spratu”, odgovori Sibila, „ali ne mogu te sad tamo odvesti.
Gospodin Van Deventer joj opet pozira i ne bi mu bilo drago da joj
oduzimaš dragoceno vreme. On je zauzet čovek.”
Namrštio se. „Zar vašem ocu ne smeta što je Frančeska satima
sama sa Van Deventerom u tom studiju?”
Zatresla se od smeha. „Zašto bi mu smetalo? Gospođa Van
Deventer je uvek kod kuće. I ja sam tu, većinu vremena. Sluge ulaze
i izlaze s kafom i osveženjem i održavaju vatru. U svakom slučaju,
kad Frančeska ode u Delft, vodiće nezavisan život koji će zavisiti
samo od pravila školovanja. Otac zna da je ona razumna i da ume
da brine o sebi, inače je nikada ne bi pustio.”
„Koliko joj je još ostalo do odlaska?”
Sibila izračuna. „Deset dana, ako ne računam dan polaska.
Neposredno pre toga Ludolf pravi veliku gozbu. Svi smo pozvani:
otac, moje sestre i ja.” Pogledom ga je zadirkivala. „Zar ne bi voleo
da i ti budeš tamo?”
Uzvratio joj je lako, na isti način: „Samo s Frančeskom na desnoj i
Aletom na levoj strani.”
Zabacila je glavu i ponovo se zasmejala. „Nikada nećeš zaboraviti
onu večeru u našoj kući, zar ne? Pravo uživanje je tebe mučiti,
Pitere. Smatraj se srećnim što ne želim da se udam za tebe!”
Nastavili su da se razdragano šale, sve dok nije izašao na
stepenice ispred kuće. Kad je izašao na ulicu, skrenuo je prema kući
Fiserovih. Sibila je bila previše brbljiva da bi joj rekao zašto tamo
ide, a, u svakom slučaju, to je trenutno bilo nešto između Hendrika i
njega.
Grit se široko osmehnula kad ga je ugledala na vratima. Zatim je
odmahnula glavom kad je zatražio da razgovara s njenim
gospodarom. „Slika i model mu je na podijumu, pa neće primiti
nikoga koga ne očekuje. Istina je”, dodala je, kao da bi se on mogao
setiti izgovora koji mu je dala kada je prvi put došao u kuću i doneo
lukovice, očekujući da mu se odmah plati. „Hoćete li sačekati? Sve
tri mlade dame su izašle, ali skuvala bih vam čaj.” Nadala se da će
prihvatiti.
„Hvala ti, Grit, ali doći ću drugi put. Hoće li model biti tu i
sutra?”
Pažljivo je razmislila, računajući koliko dugo gospodar već slika
poreznika. „Teško je reći. Model nije dolazio nekoliko dana i ovo
mu je možda poslednje poziranje.”
„Probaću onda sutra.” Da već nije dogovorio drugi sastanak tog
dana, sačekao bi, bez obzira koliko dugo bi morao piti čaj, jer je
osećao da hitno mora da razgovara s Frančeskinim ocem. Ostalo je
još malo vremena pre nego što će otići od kuće. Iznad svega je želeo
da dobije dozvolu da je posećuje u Delftu.
LUDOLF JE PODJEDNAKO BIO svestan kako dani brzo prolaze.
Čestitao je sebi na tome što je zadobio Frančeskino poverenje nakon
onog prvog nepromišljenog poteza. Sada je bila opuštena u
njegovom društvu i odgovarala je na njegovo prijateljstvo. Video je
da je zadovoljna što je popustljiv prema njenoj vragolastoj sestri, a
bila mu je zahvalna i što joj tako često pozira. Da bi smirio sumnje
koje bi još mogla imati u vezi s njim, stalno ju je ohrabrivao kako će
uživati u svom boravku u Delftu, a njoj bi oči sijale dok je slikala i
slušala ga. Sve je to bio deo njegovog nauma da joj razočaranje bude
što bolnije kad otkrije da njenog školovanja u Delftu neće biti. To će
lako srediti, a odbacio je i nevažno zanimanje Pitera van Dornea za
nju. Sigurno je bar nekoliko mladića bacilo oko na nju. Hendrik je
spominjao kako je oterao neke udvarače na njen zahtev, a kasniji
razgovori nasamo sa Sibilom samo su pojačali njegovo ubeđenje da
je Frančeska posvećena slikarstvu iznad svega. Verovao je da je
pronašao način da sebi raščisti put do nje.
Nameravao je da se potpuno uveri u to kad je Piteru ponudio
gostoprimstvo, želeći da izbliza osmotri situaciju. Na površini se nije
primećivalo ništa što bi ukazivalo na to da se među njima dešava
nešto ozbiljno, ali zatekao ju je kako zuri kroz prozor. Mada, to je
mogla biti i obična ženska radoznalost, možda je samo želela da vidi
šta se događa.
Bar je zamka za Hendrika sad bila valjano postavljena i kad se
sklopi, u nju će, podjednako sigurno, biti uhvaćena i Frančeska.
Pošto je unapred znao za Hendrikovu kockarsku slabost, prvi put
mu je dozvolio da pobedi u kući Fiserovih. Zatim je sve ponovo
dogovorio u sopstvenoj kući, kada su dvojica kartaroških varalica i
plaćenika glumila gospodu a Hendrik otišao s velikim dobitkom.
Večeras se očekivao rasplet.
U RANIM SATIMA narednog jutra, Hendrik je sedeo posivelog
lica, osvetljen vatrom iz kamina gostinske sobe. Nagnuo se napred, s
podlakticama naslonjenim na kolena i opuštenim šakama. Ostali
ukućani su spavali i on je bio sam sa svojom mukom. Ranije nikada
nije bio u ovako očajnim novčanim neprilikama pošto se mogao
osloniti na pomoć Ane, koja bi, bez ijednog prigovora, smireno
odlučila šta da se proda tom prilikom. Još jedan komad njenog
dragocenog nakita bi se uvek našao na vrhu spiska, dok nije prodala
sve. Svađali su se zbog mnogih stvari, uključujući kockanje i jurenje
za ženama, ali u vreme krize usmerila bi sve svoje misli na to kako
da mu pomogne i sačuva ga od propasti. Barem im, zahvaljujući
predostrožnosti njenog oca, krov nad glavom nikad nije bio
ugrožen. Nažalost, zbog neke pravne pojedinosti koju su prevideli,
ta zaštita neće kasnije važiti i za njenu decu. Zato je ulagao ogroman
napor otkako je postao udovac da ne bude nesmotren za
kockarskim stolovima kao ranije, jer manje dugove je uvek vraćao,
pre ili kasnije.
Sve do večeras! Glasno je zaječao. Veče je počelo divno. Ludolf i
dva druga igrača, Klaudijus i Oto, s kojima je Hendrik prošli put
igrao, stigli su dobro raspoloženi u očekivanju uzvratne partije.
Pridošlice su se divile Aninoj slici u predvorju, kao što su to često
činili i drugi ljudi sa smislom za umetnost. Nakon što su videli
njegove slike u Ludolfovom domu, očigledno će i oni poželeti da
kupe neki njegov rad. Frančeska je postavila posluženje na sto do
zida i nekoliko vrčeva vina, a zatim ih ostavila da započnu igru u
gostinskoj sobi.
U početku je od veličine predloženih uloga gotovo iskolačio oči,
ali osećao je sreću u prstima i bio je siguran da ne može izgubiti.
Nije još bilo vreme da ga napusti taj pobednički niz i osećao je svoju
moć.
„Što ne bismo još povisili uloge, gospodo?” predložio je. Primetio
je da se samo Ludolf nije iznenadio, već klimnuo glavom u znak
odobravanja, pa su se i druga dvojica pribrala i pristala.
Kako je igra dobro tekla! Karte su ga obožavale. Prosto su prele
dok ih je izbacivao i da su počele da menjaju boju samo da mu
udovolje, ne bi se iznenadio. Dobici su mu se gomilali od prvog
deljenja. Do trenutka kad su napravili prvi prekid radi obedovanja, i
svi ponovo napunili čaše na njegov zahtev, još za vreme igre, imao
je već dva brdašca blistavih florina uz sebe i znao je da će imati i
više pre nego što se veče završi.
Posle večere sve je pošlo po zlu. Gubio je, zatim opet dobijao i
moć bi mu se vratila, ali tek toliko da ponovo neočekivano splasne u
sledećem krugu zbog lupeških karata koje bi sve upropastile.
Osvojena suma je počela da se smanjuje, međutim, bio je ulovljen u
zamku time što je kao domaćin morao biti gostoljubiv. To mu je
onemogućilo da se povuče iz igre pod izgovorom da mora otići, a
još više zbog sopstvenog ubeđenja da ga sreća nije napustila. Uvek
je osećao kad se to dogodi, čak i kad bi sam izabrao da ne obraća
pažnju, što večeras nije bio slučaj. Trojica drugih igrača nisu varali,
jer je podjednako gubio čak i kad je sam delio.
Na kraju je izgubio sav dobitak a nastavio je, tonući sve dublje i
dublje u glib, i Ludolf zajedno s njim, jer njegov pokrovitelj je čitave
večeri imao najgore karte. Hendriku se znoj slivao s čela u oči i
košulja mu se lepila za telo. Neprekidni bol iz zglavaka mu je počeo
pulsirati i u grudima. Nikada pre nije iskusio tako nešto, pa je
olabavio okovratnik. A onda, kad je u rukama ponovo imao dobitne
karte, zbog kojih je gotovo zajecao od radosti i ponadao se da mu se
sreća vratila i da će mu doneti glavni zgoditak večeri, ispale su mu
iz obamrlih prstiju, pluća su mu se zgrčila a on pomahnitalo počeo
da se bori za vazduh, padajući unazad na naslon stolice.
Ostali skočiše uz povike. Ludolf širom rastrgnu Hendrikovu
košulju oko vrata, uz pomoć Ota, dok Klaudijus otrča da otvori
prozor. Hvala bogu, bol poče da jenjava brzo kao što se i pojavio, i
kad se Hendrik uspravio i obrisao čelo, njegovi saigrači se opustiše,
izražavajući olakšanje što mu je bolje.
„Previše vina”, ljubazno se našalio Ludolf. „Pomešano s
vrućinom prostorije, savladalo vas je.”
Hendrik nije mogao da odgovori, jer se trudio da povrati
pravilno disanje. Nažalost, karte koje je imao, ležale su bačene na
podu među onima koje su odbacili njegovi saigrači kad su skočili da
mu pomognu. Nije bilo načina da povrati tu zlatnu podelu i nastavi
s igrom.
„Mislim da bismo mogli završiti za večeras”, nastavio je Ludolf,
računajući da se Hendrik slaže i gledajući drugu dvojicu, koji su to
ljubazno prihvatili. „Igraćemo ponovo prvom prilikom. Neka se
konačni rezultat zbroji i onda ćemo Hendrik i ja ispisati naše
priznanice.”
Oto smesta posluša, a zatim i Klaudijus proveri svoje rezultate
pre nego što ih je predao Ludolfu, koji je ponovo seo za sto. Dok je
pisao priznanicu, Hendriku su pokazali svotu koju je dugovao. S
mukom je shvatio da se brojka koju je ugledao odnosi na njega.
Ludolf je predao svoje beleške dvojici srećnih pobednika, a Hendrik
je, drhtavom rukom, zagrebao guščijim perom i potpisom se
zadužio za svotu koja je prevazilazila vrednost svega što poseduje,
pa i više od toga.
Samo se bledo sećao da je ispratio goste iz kuće. Posle toga je
klonuo na naslonjaču pored kamina i više se nije pomerao. Novac za
Frančeskino školovanje u Delftu je nestao, ali to je bio samo delić
njegovog gubitka. Zbog njegove loše reputacije, nijedna banka niti
pojedinac neće mu dati na zajam toliku svotu kakvu je sebi večeras
natovario na vrat. Nema načina da to plati, a da ne proda kuću.
Aninu kuću! Kuću u kojoj je još na mahove mogao videti lepršanje
njene zlatne kose kroz šare rozeta na prozorima i u kojoj ju je noću
strasno sanjao u njihovom krevetu. Njeno ljupko prisustvo se
osećalo svuda u kući i, ako je izgubi, izgubiće zauvek i Anu. Snažan
krik pomešane teške tuge, nemoći i beznađa podigao mu se u grlu i
naterao ga da skoči sa naslonjače, lica iskrivljenog od krajnjeg očaja i
visoko stisnutih pesnica. Urliknuo je i lupio pesnicama o kamin tako
snažno da je zbog žestokog bola u zglavcima, jačeg nego što je
osetio ikad pre, izgubio ravnotežu i batrgajući se pao na pod. Tamo
se okrenuo na bok, obraz je spustio na hladne mermerne pločice i
ispružio raskrvavljene ruke. Nije plakao zbog fizičkog bola, već
zbog bola u duši.
„Ana!” zajecao je njeno ime. Akustikom kuće upravljale su
zavojite stepenice, čudno oblikovani hodnici i debela vrata. Nikakav
zvuk nije dopro do spavaćih soba i oni koji bi mu sigurno pritrčali,
nastavili su da spavaju.
KAD JE GRIT OPRALA pod gostinske sobe, što joj je bio prvi
zadatak nakon loženja svakog jutra, primetila je mrlje od krvi.
Odmah je pomislila kako je neko razbio čašu tokom sinoćne partije
karata i posekao ruku. Pogledom je oprezno potražila svetlucave
krhotine, ali nije ih našla. Nije ličilo na gospodara da čisti iza sebe ili
svojih gostiju, ali ovog puta je izgleda bio pažljiv sa staklom.
Nešto kasnije za doručkom primetila je da su mu obe šake bile
zamotane čistom tkaninom a vrhovi prstiju, koji su bili sve što se
dalo videti, bili su mu otekli i kašasti. Frančeska je morala da mu
reže sir i maže puter. Bio je potpuno klonuo i tih, ni nalik na sebe, a
zabrinutim kćerima je objasnio da je šake povredio tako što je
nezgodno pao.
„Opet se napio”, promrmljala je Marija sebi u bradu. Postajala je
sve gluvlja i nije shvatala kako su njene jetke primedbe bivale sve
glasnije.
Ali rekla je samo ono što svu svi mislili, mada je samo Grit otkrila
dokaze u prozoru koji su zaboravili da zatvore i kartama
razbacanim svuda po podu. Brzo je sve počistila da se ne vidi,
zahvalna što neki lopov nije iskoristio priliku i lako se ušunjao, a nije
želela ni da Marija ili devojke vide dokaze pijane terevenke. Zašto je
prikrivala gospodara nije znala, ali bila je zadovoljna što je to
učinila.
Kad su završili s doručkom, Frančeska, spremna da krene do
Ludolfove kuće, stavi ruku na očevo rame. „Zašto ne bi pošao sa
mnom danas? Ne možeš slikati s takvim rukama a Ludolf će te rado
primiti. Veoma je gostoljubiv. Rekla sam ti da je juče pozvao Pitera
da ostane na ručku.”
„Ne!” Progovorio je oštrije nego što je nameravao, ali njegov
pokrovitelj je bio poslednja osoba koju je želeo da vidi. Pokušao je
da potisne sećanje na tu kobnu partiju karata, koja ga je dovela do
tako sramotnih i ponižavajućih okolnosti. Dovoljno mu je što je
suočen s groznim dugom koji ga je progutao. Nije imao vremena za
gubljenje i kukanje što se to dogodilo. Tokom neprospavane noći,
odlučio je da taj dan provede u potrazi za zajmom po celom gradu.
Bilo je ipak mnogo ljudi od kojih nikada pre nije tražio novac. Bledi
trzaji njegovog nekadašnjeg poleta probudili su mu nadu da će ga,
tu i tamo, velikodušno saslušati. Nije znao hoće li prihvatiti njegove
slike kao jemstvo. Trgovci su ponekad uzimali slike umesto plaćanja
neizmirenih računa, ali nije bio siguran kako će proći s poslovnim
ljudima koje će danas posetiti, ponizno preklinjući za novac. Nikada
pre nije morao da prosjači, do čega je sada sebe doveo, i razbijeni
ponos ga je izjedao.
„Imaću prilično posla.” Nije bio u stanju da unese ni najslabiji
prizvuk veselosti u svoj glas. „Danas se održava aukcija stranih
umetničkih dela. Otići ću da pogledam.”
Grit je provirila u prostoriju. „Stigla je kočija.”
„Idem”, odgovori Frančeska. Kad je Grit ponovo izašla, zagrlila je
oca i poljubila ga u obraz. „Nemoj biti utučen. Ruke će ti brzo
ozdraviti. Ali ako poslušaš moj savet, pokazaćeš ih danas lekaru.
Možda će ti preporučiti kako da lečiš te otekle zglavke, jer to nije
samo posledica posekotina koje si zadobio.”
Pogledao ju je u oči. „Znači, primetila si?”
Nežno mu se osmehnula. „Naravno da jesam, ali to je moja i
tvoja tajna. Niko drugi ne sumnja. Dakle, hoćeš li učiniti to što te
molim?”
U sebi je pomislio kako ona i ne sluti da sada više nemaju novca
za lečenje ili - što je još gore - školovanje. Ako danas ne uspe,
moraće da joj kaže, ali kako će joj saopštiti tu vest nije znao. Bila je
tako srećna i uzbuđena što odlazi u Delft, koferi su joj napola već
bih spakovani a nova odeća skoro gotova. Mora pronaći negde
novac! „Mogao bih svratiti do doktorove kuće na putu do aukcije.”
„Da. Učini tako, molim te.”
Dok je odlazila, nadala se da će održati reč. Muškarci su tako
teški pacijenti; misle da umiru ako su jače prehlađeni, ali ako je
nešto zaista ozbiljno, onda su odlučni i blesavo odvažni, i po svaku
cenu žele da izbegnu lečenje. Zatekla je mlađu sestru kako već sedi
u kočiji.
„Nedostajaće mi sva ova raskoš kad završiš portret, Frančeska”,
rekla je mrzovoljno Sibila dok su se točkovi kočije kotrljali napred.
„Zar nisi rekla da ćeš i dalje posećivati Amaliju?”
„Hoću. Tako se lepo slažemo. Nekako uvek uspem da zabavim
ljude.”
Frančeska se nasmeši. „To ti je veliki dar.”
„Je li? Nikada na to nisam tako gledala. Ali te posete i odlasci
pravo u Amalijinu sobu neće mi biti isti kao sada. Volim da
zamišljam da je to moja kuća i da zaista tamo živim.”
„Nisam sigurna da je takvo maštanje mudro. Mogla bi da
zaboraviš na prave vrednosti.”
Sibila se okrenu prema njoj na somotom presvučenom sedištu.
„Ne potcenjujem naš dom! Znam da kod nas ima više ljubavi nego
što će njihova kuća ikada videti, ali s novcem je mnogo lakše živeti.”
Povremeno je zastajkivala kao da nije sigurna da li da nastavi, a
onda odluči da učini tako. „Imam još jedan san. Ali ne smeš mi se
smejati ako ti ga ispričam.”
„Neću.”
„Pa, od prvog dana se nadam da ću tamo upoznati mladog,
bogatog i zgodnog muškarca, kakvog nikada ne bih našla u našim
krugovima, i koji će se zaljubiti u mene i ponuditi mi brak.”
„Tamo nisam videla nikog ko odgovara tom opisu!”
„Nisam ni ja”, Sibila teško uzdahnu, krajnje nezadovoljna. „Ljudi
neprestano dolaze i odlaze. Službenici i trgovci i prijatelji gospođe
Van Deventer, ali nijedan samac koji bi mi odgovarao.”
Frančeska spusti ruku na sestrinu. „Nemoj gubiti nadu”, rekla je,
napola ozbiljno, „još uvek nas čeka velika gozba.”
„Tako je!” razvedrila se Sibila.
„Trebalo bi tog jutra da dodam poslednje pojedinosti portretu”,
doda Frančeska. „Onda bi Ludolf mogao da ga okači za tu priliku,
što i želi.”
Iskreno je želela da mu udovolji, jer nije imala nijednu zamerku
na njegovo ponašanje otkako mu je jasno iznela svoj stav. Njen
osećaj za pravdu joj je govorio da niko ne bi bio pažljiviji od njega.
Svakog dana je odvajao vreme za poziranje, često je dolazio dva ili
čak tri puta, povremeno spreman da sedi i pola sata bez odmora, što
je bilo odlično za nekoga ko nije bio profesionalni model. Stoga je
neprestano napredovala s radom i nije videla razloga zašto se tako
ne bi nastavilo. On još nije video kako ga je naslikala, i, koliko juče,
odbio je kad ga je pozvala da priđe štafelaju.
„Ne, sačekaću dok ne bude gotova. Ja sam strpljiv čovek.”
To je verovatno istina, pomislila je. Dok je slikala svojim
unutrašnjim okom usmerenim na svoj objekat, nije primetila znake
nestrpljive prirode, više je u njemu videla čoveka koji ceni svoje
vreme, zbog čega verovatno i jeste tako uspešan u poslu. Pohlepa je
bila prisutna, nesmotreno ju je izražavao očima, ali spušteni kapci i
guste trepavice su je dovoljno prikrivali da se ne pokaže na njenom
portretu, mada, kada bi gledao pravo u nju umesto na drugu stranu,
njene četkice bi je zabeležile. Ništa nije moglo sakriti mesnatu
punoću usana, koje su odavale pohotnu prirodu, pa tako ni njena
slika, jer i nije bila zamišljena da se dodvorava njegovoj
uobraženosti. Jedna od prvih Hendrikovih lekcija bila je da ono što
vidi verno prikaže.
„Hoće li ti biti drago kad završiš portret?”, upita Sibila.
„Kakvo pitanje!” veselo se nasmeja Frančeska. „Veoma sam
zainteresovana zato što je to moja prva porudžbina, ali znam da ću
kad nanesem poslednji potez četkice, biti jedan dan bliže odlasku na
školovanje.”
Sibila se blago namršti, jer nije mogla da zamisli ništa sumornije
od odlaska na trogodišnji naporan rad.
Kad su stigli do kuće, Frančeska je zatekla Ludolfa, blistavog u
crno-zlatnoj odeći, kako je čeka. „Ovog jutra nemam nikakvih
obaveza”, rekao je, „pa ti se stavljam na raspolaganje.”
„Odlično! Danas sam baš želela da vam nacrtam šake i prstenje.”
Pričao je i više nego obično s podijuma. Za užinu su im doneli
toplu čokoladu. Pošla je s njim da uzme jednu stolicu, od kojih je
svaka imala svileno somotsko jastuče prekrasne boje, a bile su
postavljene sa obe strane kamina koji je sobi davao postojanu
toplotu. U ovoj kući se nije ložio ugalj. Plamen je neprestano
održavan skupocenim cepanicama, s brodskog tovara drva
uvezenih iz Norveške, zemlje s kojom je Holandija najviše trgovala.
Mladi sluga je bio naročito zadužen da vodi računa o vatri, a ova u
studiju je podešena tako da najlepše gori kad im donesu osveženje.
Pošto je prethodnih sati neprestano pričao, Ludolf je sada ćutao
dok je držao porcelansku šolju i gledao u plamen. Čulo se samo
cvrčanje i pucketanje brezovih cepanica. Onda ju je pogledao.
„Nadam se da si za vreme koje smo ovde zajedno proveli uspela
da me dobro upoznaš.”
„Istina je da se stvori veza između slikara i modela”, priznala je.
„To je neizbežno.”
„Jesi li mi oprostila zbog moje nepromišljenosti?”
„Naravno da jesam”, odgovorila je velikodušno.
Ponovo je pogledao u plamen. „I sama si videla da sam usamljen.
Amalija mi je već četiri godine samo zvanično žena. Iz sažaljenja
sam joj uvek bio veran i posvećen. Činim sve što je u mojoj moći da
joj obezbedim sve što je potrebno da joj olakšam teret bolesti, ali
moram da priznam da mi je život prazan. Ne treba da te čudi što se
potpuno zaboravim kad sam nasamo s tobom.” Oči je ponovo
molećivo uperio u nju.
Zdrav razum joj je govorio da bude oprezna i da se ne zavarava.
Predugo mu je gledala u oči i izbliza mu proučavala lice, a da u
njemu ne prepozna pohotnog čoveka koji se ne miri lako s
celibatom, ali ko zna, možda je ipak govorio istinu; muškarci koji
iskreno vole, mogu ostati verni i u najtežim okolnostima. U
Amalijinim odajama bilo je mnogo prelepih stvari koje joj je
poklonio Ludolf, ne samo za rođendane i posebne prilike, već i kad
god bi video nešto za šta je mislio da će joj se dopasti. Čak i slika
Pitera de Hoha je trebalo da visi na nekom istaknutom mestu u kući,
ali sama Amalija je rekla da ju je Ludolf smestio u njenu dnevnu
sobu samo da bi joj udovoljio. Svakog dana su joj po njegovoj
naredbi donosili prolećno cveće, odaje su joj uvek bile ispunjene
bledim nijansama prekrasnih cvetova, a bilo je i lala svih boja. Sibila
joj je više puta rekla da ga je videla kako dolazi kući s novim
buketom. Sporadični pokloni bi mogli biti znak smirivanja nečiste
savesti oženjenog muškarca, ali toliko mnogo poklona izraz su
nežne brige. U svakom slučaju, Frančeska nije verovala da ga muče
sumnje u vezi s bilo kakvom nepromišljenošću.
„Rekla sam vam”, reče blago Frančeska, odlučna da bude
pravedna prema njemu, „da taj događaj nije između nas stvorio
nikakvu prepreku.”
„Zaljubljen sam u tebe. Ali”, brzo je dodao, ugledavši njenu
zaprepašćenost, „od tebe ne tražim ništa zauzvrat.”
Ubrzano je disala, strahujući da će skočiti sa stolice u pokušaju da
je zagrli, ali nije se ni pomakao, osim da spusti šolju i raširi ruke kao
čovek koji želi da pokaže da je nenaoružan.
„Hajde da o tome više nikada ne razgovaramo”, izjavila je, i dalje
na oprezu.
„Ipak, kao pokrovitelj tvog oca i zbog osećanja koja gajim prema
tebi, želim da preuzmem određeni teret odgovornosti za njegovo
blagostanje kao i dobrobit njegove porodice.”
„To nije potrebno!” Bila je nepokolebljiva. „To što kupujete očeve
slike vas ne obavezuje ni na šta drugo.”
„Ali želim da zna, ako se ikada nađe u nekoj nevolji ili neprilici,
neka se prvo obrati meni. Hoćeš li mu preneti to?” Kad nije
odgovorila i odlučno se okrenula od njega, nastavio je: „Mislim da bi
trebalo. Ko zna u šta se može uvaliti kad ti odeš u Delft i ne bude
nikoga da vodi računa o domaćinstvu?”
To ju je prestrašilo. „To sam sve sredila.”
„Ne sumnjam, ali dobro sam upoznao tvog oca i uvideo sam da
ima svoje slabosti.”
Obuze je osećaj kćerinske odanosti. „Kako se usuđujete da ga
kudite preda mnom?” ljutito je uzvratila.
„Nisam imao takvu nameru. Govorim o njemu kao prijatelj.
Koliko ga ti poznaješ, drži li on uvek svoju reč?”
Stegnula je vilicu. „Ne želim da nastavim ovaj razgovor. Otac mi
je obećao da će sve biti u redu u mom odsustvu i ja mu verujem.”
„Ako ne bude tako, budi sigurna da ću mu pomoći. Tako ćeš biti
mirnija u Delftu.”
„Znam da imate dobre namere...”
„Tako je,i molim te da to zapamtiš, Frančeska. Ma šta da se
dogodi, i ukoliko vas zadesi neka nesreća, uložiću svu snagu i moć
da vas ponovo rešim brige.”
Vatrenost njegove izjave ju je uznemirila. Bio je skoro mahnit.
Odlučila je da istog časa smiri strasti. „Zapamtiću šta ste mi rekli.
Da biste bili zadovoljni, preneću poruku ocu. Mislim da bi sada
trebalo da se vratim poslu.”
Njene uverljive reči su imale željeno dejstvo. Poljubio joj je ruku u
znak zahvalnosti pre nego što je ponovo zauzeo pozu. Kasnije, kad
je ostao sam, pokušao je da proceni koliko će trebati Hendriku da
dođe i zatraži novac na zajam. Znao je od ranije da nema nikoga u
gradu ko bi bio spreman da pozajmi Hendriku - ili bilo kom drugom
slikaru - potrebnu svotu. Od početka je bio siguran da će mu se
Hendrik obratiti, ali nije prošlo mnogo vremena i nije želeo da se
uzrujava zbog toga.
Kratak razgovor s Frančeskom je, bez sumnje, protekao i bolje
nego što se nadao. Bio je siguran da ju je sada pridobio. Čitav
Amsterdam je znao za pažnju kojom je obasipao Amaliju, brigu za
njenu udobnost, kao i za lekare koje je dovodio izdaleka da vide
može li se nešto novo učiniti za nju. Kada umre - što i hoće, čim
konačno ostane bez snage koju postepeno gubi, prema svim
medicinskim mišljenjima - želeo je da svi vide i znaju da su mu ruke
čiste. Njena smrt mora biti prirodna i u svoje vreme.
Zato je i želeo da Amalija ima ličnu služavku koja bi je pazila
danju i bila blizu noću, na pomoćnom krevetu u dnu njene velike
postelje sa četiri stuba. Kad je potrošio veći deo Amalijinog
bogatstva i nije mu više bila ni od kakve koristi u krevetu, ne bi mu
bilo teško da unajmi nekog da je se otarasi, ali nije želeo da iko
ponovo posumnja na njega, kao što mu se već dogodilo. Uostalom,
nije mu bilo važno koliko će Amalija živeti. Radio je šta je hteo i ona
u to nije mogla da se meša. Pošto je bila dama u pravom smislu te
reči, nikada nije govorila o njihovoj otuđenosti, čak ni najbližim
prijateljima.
Samo je Neltje, brinući o njoj i danju i noću, znala koliko je
prazan njihov odnos, ali čak ni ona nije mogla poreći njegovu
brižnost. Nadao se da će od Frančeske načiniti poslušnu ljubavnicu.
Želeo je da mu priđe željno raširenih ruku i dopusti mu da joj radi
sve što poželi. Nije mu bilo lako da bude pokraj nje iz dana u dan
dok je radila za štafelajem a samo ih je kineski paravan delio od
bračnog kreveta. Da ga je onog prvog dana ohrabrila, bacio bi je na
krevet i uzeo je tada i još mnogo puta svakog dana nakon toga.
HENDRIK JE PONOVO sedeo sa glavom oslonjenom na ruke.
Pored njega na salonskom stolu nalazila se boca rakije od grožda i
čaša, koju je punio i praznio nekoliko puta. Imao je užasan dan i
svuda su ga loše primili. Razgovori koji su počinjali prijatno, brzo bi
se promenili čim bi izneo svrhu svoje posete. Nekoliko puta su mu
bučno pokazali vrata, a na drugim mestima tanušan privid učtivosti
nije mogao ublažiti još jedno razočaranje. Obećanje od nekoliko
stotina florina od jednog starog prijatelja i kolege slikara koji je to
najmanje sebi mogao priuštiti, bilo je sve čime se mogao pohvaliti
tog dana.
„Gospodaru”, ponovila je Grit kad joj nije odgovorio na prvo
dozivanje, „imate posetioca.”
Pogledao ju je tupo. „Šta?”
„Gospodin Van Dorne je došao da vas vidi. Dolazio je juče posle
podne, ali bih ste u ateljeu.” Učinilo joj se da ne razume šta mu
govori. „Model vam je pozirao. Čovek koji pozira za poreznika, pa
vas nisam htela uznemiravati.”
Hendrik pređe zavijenom rukom preko čela. Juče? Zar je tako
malo vremena prošlo otkako je tamo bezbrižno slikao? Izgledalo mu
je kao da je prošao čitav vek. Nije želeo nikoga da vidi. „Zar
Frančeska nije kod kuće?”
„Ne još, gospodaru. Mada, čak i da su vam sve tri kćeri kod kuće,
on ipak želi da vidi vas.”
Hendrik prigušeno zareži. „Uvedi ga, onda.”
Kad je Piter ušao u salon, zaprepastio se pri pogledu na sivkasto
bledilo Hendrikovog lica. „Nije vam dobro, gospodine?”
„Dobro mi je.” Hendrik pokaza Piteru rukom da sedne. „Ako si
došao radi razgovora, bojim se da danas nisam dobro društvo.”
„Zamoliću vas samo jednu stvar i onda idem.”
„O čemu se radi?”
„Da li biste mi dozvolili da se udvaram Frančeski i da je ponekad
posetim u Delftu?”
Hendrik je zurio u njega zakrvavljenih očiju. Delft? Frančeska?
Ali, s tim je gotovo. Nameravao je da joj to kasnije saopšti i moraće
da se napije gotovo do obamrlosti pre nego što smogne snage da to
učini. „Zar nisi znao da po njenoj želji ne dopuštam prosiocima da je
posećuju?”
Piter se nije obeshrabrio. „To važi za druge. Ne za mene.”
„Zašto bi o tebi imala drugačije mišljenje?”
„Ne mogu vam navesti razlog, ali siguran sam da ima.”
Hendriku je bilo dosta ovog upornog mladića. Želeo je da bude
sam da bi u svom iznurenom mozgu smislio najbolji način kako da
kćeri slomi srce, jer na to su se stvari svodile. Trenutno su ga
opsedala tužna sećanja na vreme kad je Anu dovodio do suza.
Nikada nije ni pomislio da će i svom prvorođenom detetu zadati jad,
i to ga je kidalo. Nestrpljivo je odmahnuo, dok mu je kajanje
nakazno krivilo usta.
„Ako Frančeska pristaje, nemam ništa protiv. Brak bi joj dobro
došao, jer od školovanja neće biti ništa.”
„Ne razumem. Mislio sam da je sve dogovoreno.”
Hendrik odmahnu glavom, klateći se kao da je smrtno ranjen.
„Nemamo više novca. Bio sam budala, Pitere. Zaneo sam se u partiji
karata koja me je uništila.”
„Ne može biti baš tako loše. Banka...”
„Bio sam tamo. U stvari, danas sam bio na svim mestima kojih
sam se mogao setiti. Ova kuća će morati da se proda. Moraću
iznajmiti neki mali stan.” Hendriku se glas potpuno slomi.
Drhtavom rukom je poklopio oči i rukom pokazao Piteru da ode, jer
se tako zagrcnuo da nije mogao dalje da govori.
Piter privuče stolicu bliže Hendriku. „Pozajmiću vam novac za
Frančeskino školovanje. Bez kamate. Vratićete mi kad budete mogli.
Ako ne bude nikada, i to je u redu. Njoj se mora pružiti prilika.”
Hendrik lagano ponovo podiže glavu. Delovao je preneraženo,
kao da ne shvata šta mu je rečeno. „Jesi li ti rekao...?”
„Da. Recite mi koliko vam je potrebno.”
Hendrik s mukom razbistri glavu. Nešto važno se dešavalo i on
to mora da reši bez ikakve zabune. „Prvi deo je uplatio Vilem de
Hartoh kad je sklopio ugovor. To smo dobili od prodaje
Frančeskinog portreta, ali tu nije kraj. Ostatak novca za školarinu i
materijal mora da se uplaćuje na svakih pola godine, a tu je i njen
smeštaj.”
„Kao što sam već rekao, recite mi koliko vam je potrebno za nju.”
Hendrik ga je podozrivo posmatrao, i dalje neodlučan. „Ne mogu
tvrditi da će te hteti kad se sve završi.”
Piterovo Lice se zacrveni od besa. „I ne nameravam da je osvojim
tako što ću je obavezati dugom. Daleko od toga! Nećete joj ništa reći
o ovom našem dogovoru!” U glavi mu je odzvanjalo sve što se
dogovorio s Aletom, a što je isto tako trebalo da se izvrši bez
Frančeskinog znanja. Osećao je da ponovo kvari odnos koji je želeo
da ima s njom, ali opet su se nametnule vanredne okolnosti.
„U tom slučaju ću prihvatiti tvoju ljubaznu pozajmicu.”
Hendrik ugleda prvi zračak nade. Možda se na kraju ipak sve
dobro završi. Ne samo da je mogao iščeprkati još neki izvor, već su
mu sredstva za rešenje najhitnijeg problema došla sama, pravo u
njegov dom, a da ih nije ni tražio. Užasna zebnja da će morati da
razbije Frančeskine snove, sada je bila raspršena. To je značilo da
neće morati da joj kaže za trenutne strašne neprilike i ona će otići u
Delft u blaženom neznanju. Ako činjenice izađu na svetlost dana,
pokušaće da ih sakrije od nje što je duže moguće. Ali sme li se
usuditi da poveruje kako će mu se sreća ponovo osmehnuti?
„Kad bi Frančeska trebalo da se vrati?”, želeo je da zna Piter.
Hendrik zaškilji na sat. „Oko šest sati. Sa slikanjem završava oko
pet, ali uvek poseti i gospođu Van Deventer nakratko pre nego što
pođe.”
„Onda ću otići pre nego što stigne. Hajde sada da se
usredsredimo na činjenice i brojke.” Piter iz džepa izvadi beležnicu i
olovku. „Srediću da se novac uloži u banku i da ga podiže neko
drugi - predlažem mog advokata - kad god dospe vreme plaćanja.”
Hendrik ratoborno isturi bradu. „Zar nemaš poverenja u mene?
Misliš da bih ponovo ugrozio kćerkinu budućnost?”
Odgovor na to pitanje bio je očigledan, ali Piter oćuta.
„Pretpostavimo da niste u stanju, u ovako nesrećnim okolnostima,
da držite poverioce na odstojanju. Ne želim da zatraže ono što je
namenjeno Frančeski.”
„To ima smisla, rekao bih”, morao je da se složi Hendrik.
Tokom narednih četvrt sata on i Piter su izračunah cifru.Tada je
Piter prihvatio piće i ubrzo nakon toga otišao. Kad je izašao,
Hendrik je shvatio da nije pitao sve što bi čovek trebalo da pita
mogućeg zeta, ali bar je znao da mladić vodi dobar posao i ima
dovoljno sredstava da podmiri neočekivani izdatak.
Frančeska i Sibila su zajedno stigle kočijom, neposredno posle
Alete. Sve tri su primetile da je otac malo vedriji nego što je bio tog
jutra. Kad je Frančeska kasnije te večeri ostala nasamo s njim, dok
mu je menjala platnene zavoje na šakama, pitala ga je za posetu koju
je obećao.
„Šta je rekao lekar?”
Na trenutak, glava mu se činila praznom. Dobra večera je
oslabila dejstvo rakije od grožđa, ali pominjanje lekara ga je zbunilo,
sve dok se nije setio da ga je tog jutra, pre čitave večnosti, zamolila
da potraži lekarski savet. „Rekao je da nije ništa ozbiljno ako
povedem računa”, glatko je slagao. Zatim ga je ponela moć mašte.
„Na primer, da nosim rukavice kad slikam zimi.”
„Svejedno to radiš kad je vreme izuzetno hladno. Kakvo lečenje
ti je predložio?”
Zbunio se i nije znao kako da joj odgovori. Tada se setio kako je
kao dete video majku da leči bakine čvornovate stare prste.
„Potapanje šaka u toplo ulje, da mi se opuste žile.”
Klimnula je glavom, i dalje ga previjajući. „Čula sam za to i lako
se radi. Počećemo s lečenjem kad ti zacele ove posekotine.”
Razdražljivo je pomislio na neugodnost koju će mu to doneti, i na
gubljenje vremena dok bude potapao prste u činije.
„Lekar je rekao da će biti dovoljno i jednom nedeljno.”
Namrgodila se, zbunjena. „To ne može biti dovoljno. Sigurno ga
nisi dobro razumeo.”
„Nisam gluv”, grubo je uzvratio, ponosan na svoj oštar sluh.
„Rekao je da mogu malo držati ruke i u vrućoj vodi svaki put kad ih
perem.” Pošto je video da će ga i dalje ispitivati, presekao ju je s
nečim za šta je znao da će je ućutkati. „Danas me je posetio Piter
van Dorne da zatraži moje dopuštenje da ti se udvara.”
Prsti joj na tren zastadoše s vezivanjem čvora na zavoju, ali to
beše jedini znak da je ova vest imala neki uticaj na nju. „Šta si
rekao?” pitala je ravnim glasom.
„Odgovorio sam na uobičajeni način, ali nije želeo to da
prihvati.”
„Pa?”
„Izgledalo je da je ubeđen da se nećeš protiviti njegovom
udvaranju. Ni slučajno ne želi da te požuruje na udaju. Važno mu je
da završiš školovanje.”
„Tri godine je dugačak period i možda ću želeti i nešto drugo da
radim kad se sve završi. Znaš da želim jednom da odem u Italiju.
Renesansa je izvor veličanstvene umetnosti i moram svojim očima
da vidim sva ta izuzetna dela i budem slobodna tamo da slikam.”
„Piter ne želi da te obavezuje. Sve što traži jeste da te povremeno
posećuje za vreme tvog školovanja.”
Nije ponovo progovorila sve dok nije smotala višak platna i
uredno ga spustila zajedno s makazama u malu korpu na krilu.
Onda je polako klimnula. „Volela bih da me posećuje tamo, ali ne i
da mi se udvara. Ako to prihvati, nemam ništa protiv.”
„Hoću li mu ja reći ili ti?”
„Ja ću. Imam i ja tebi nešto da prenesem.” Zastala je. „Danas smo
Ludolf i ja vodili veoma neobičan razgovor. Time što ti je postao
pokrovitelj, oseća se kao zaštitnik čitave porodice.”
„Za to nikada pre nisam čuo.”
„Nisam ni ja, ali oseća naklonost prema tebi, oče.”
„Veoma ljubazno od njega. Veoma je obziran.” Hendrikove oči se
zamutiše iako su mu misli divlje bežale, gotovo užasnuto, od
traženja pozajmice na toj strani. Bilo bi to krajnje, najniže poniženje
s kojim nije mogao da se suoči. Predstavio se kao čovek pristojnih
novčanih prilika, uspešan slikar, naviknut da za svoja dela dobija
cenu kakvu je postigao Frančeskin portret. Ludolf je, na osnovu
onoga koliko je platio prvi put, kupio dodatne slike iz ateljea po
cenama znatno višim od onih koje bi tražio čak i ugledniji umetnik.
Hendrik je znao da će, ako ponizno priđe svom pokrovitelju i prizna
mu da ga je zanela bedna ludost, ne samo uništiti svoj ugled u
Ludolfovim očima, već će istovremeno umanjiti vrednost svojih dela
i u umetničkom i u novčanom pogledu. Možda više nikada neće
kupovati od njega.
Naredno veče, dok je lagano i bezvoljno koračao kući, Hendrik
zastade na mostu preko reke Amstel i pogleda u svetlucavu vodu.
Snažno je razmišljao o samoubistvu i naslonio je ruke na ogradu
obuzet najcrnjom nesrećom. Niko osim Pitera mu nije ponudio ni
jedan jedini novčić tokom čitavog dana. Kada bi mogao zatražiti
pozajmicu od Janetje, ali kratko poznanstvo s njenim mužem mu je
reklo da on nije čovek koji bi zaboravio na obećanje koje je izvukao
Hendriku, i Janetje se tu ne bi ništa pitala. Isto tako nije se mogao
obratiti ni gospodinu Korveru, pošto su mu susedovi strogi stavovi u
vezi s kockanjem bili dobro poznati. Hendrik je čvrsto stegao
ogradu u najdubljem očajanju. Kako bi bilo dobro osetiti reku kako
mu se sklapa iznad glave i odnosi sve njegove nevolje. Setio se kad
je pijan upao u kanal u gluvo doba noći i spasao se, a usput još
pronašao i vreću s novcem. To se neće ponoviti iako su njegove
potrebe, kao i potrebe njegovih kćeri, sada veće nego... Njegove
kćeri! Stravično saznanje mu proleti kroz glavu. Blagi bože, ako se
ubije, dugovi će se svaliti na njih! To je bilo nepodnošljivo! Stresao se
i odmakao od ograde.
„Usoljene haringe! Najbolje u Amsterdamu!” Ulični prodavac s
buretom srebrnih ribica nudio je svoju robu u blizini mosta. Hendrik
odveže vreću i kupi šest fileta. Držeći svaku za rep, zabacio je glavu
i spustio jeftinu uličnu poslasticu u usta. Začinjene i slane, raspalile
su mu žed i korak mu je postao lakši kad je skrenuo u najbližu
krčmu i počeo da je gasi sve dok nije zaboravio na svoju nesreću baš
kao da se udavio u Amstelu.
Frančeska je očekivala da će Piter ponovo navratiti u njihov dom
da čuje kakvu odluku je donela, ali nije se pojavio. Nije došao ni u
Ludolfovu kuću, gde ga još nisu ni očekivali. Kada preda svoje
nacrte, oni neće prikazivati samo nov izgled bašte; u njima će se
takođe nalaziti i skice važnih područja, i spiskovi sveg cveća, grmlja
i novog drveća.
I Ludolf je očekivao posetioca. Svakog dana je čekao da ugleda
Hendrika kako stoji pred njim sa šeširom u ruci. Čuo je od doušnika
da se slikar nalazi u stalnom stanju polupijanstva dok obilazi sve
kod kojih je postojala i najslabija mogućnost da dobije pozajmicu.
Jednog dana je išao u Roterdam, gde je imao neke poznanike, ali to
je očigledno prošlo neuspešno, jer se već sledećeg dana ponovo
upustio u istu misiju u Amsterdamu. Ludolf je procenio da je slučaj
dostigao tačku kada je Hendriku ostala još samo mogućnost da se
obrati nekom ozloglašenom zelenašu, čije kamate su prevazilazile
sve druge u gradu, ili da dođe do čoveka od koga je najmanje želeo
išta da traži. Nije sa sigurnošću mogao tvrditi na koju će stranu
tegovi prevagnuti, ali bilo je teško poverovati da slikar, ma koliko
razmetijiv i sujetan bio, neće na kraju ipak shvatiti da u izboru
između dva zla treba prvo da se obrati pokrovitelju, bez obzira na
posledice.
Hendrikove ruke bi zacelile mnogo brže da ih ponovo nije udario
dok je posrtao od vrata do vrata i jednom se okliznuo niz stepenice
na pristaništu. Ova bujica pijanstava uznemirila je sve tri njegove
kćeri i među sobom su došle do zaključka da je to posledica nemoći,
jer nije mogao da slika dok god su mu posekotine sveže. Jednog
jutra, kad ga je Frančeska ponovo pozvala da provede dan u
Ludolfovoj kući, pristao je da pođe s njom, ali tako oporim i
nesrećnim glasom da su mu se zacrvenele oči svetlucale od suza.
Sibila je odmah briznula u plač, dirnuta njegovom nesrećom koju
nije razumela, i zagnjurila mu je lice na grudi.
„Nemoj da plačeš, malena”, rekao je, mehanički joj spuštajući
ruku na glavu da je utešno pomiluje. „Samo sam još pomalo pijan od
sinoć.”
I Frančeska joj se obratila. „Što ne doneseš očeve omiljene četke i
paletu. Možda će hteti da doda neke ispravke na moj portret
Ludolfa dok bude posmatrao današnje poziranje.”
Sibila oberučke prihvati ovu priliku da učini nešto što će oterati
očevu neobičnu potištenost. Čim se vratila sa stvarima po koje su je
poslah, pošla je sama kočijom dok su Hendrik i Frančeska prošetali
do Van Deventerove kuće.
„Potreban mi je svež vazduh”, objasnio je.
I ona je uživala dok su šetali ruku podruku. Da Sibili vožnja nije
pričinjavala toliko zadovoljstvo, šetala bi svakog jutra. Samo uveče,
kad je bila umorna od celodnevnog rada, bilo joj je drago što ih
kočija čeka, naročito kad je pljuštala kiša.
Kad je Ludolf ušao u studio i ugledao Hendrika kako s
Frančeskom raspravlja o slici, znao je da je slikar konačno popustio
pred jedinim stvarnim izlazom iz svojih novčanih poteškoća. Teška
napetost proteklih dana ostavila je traga na tom ispijenom licu i
izgledalo je kao da se umetnikovo telo nekako skupilo. Alkohol i
očajanje su svakako uzeli svoj danak.
„Izuzetno mi je drago što te vidim, Hendriče!” Prešli su na ti od
prve večeri koju su proveli igrajući karte. „Ostaćeš da jedeš s nama,
naravno. Šta misliš o radu tvoje kćeri? Ja ga još nisam video.”
„Dobro radi”, odgovori Hendrik. „Što ne pogledaš sada? U
završnoj je fazi kad dozvoljavam modelu da pogleda sliku.”
“O, ne!” Ludolf se dobroćudno nasmejao i odmahnuo rukom na
tu ponudu, a zatim je seo. „Čekam dok mi Frančeska ne kaže da je
potpuno završena.”
Hendrik je dodao nekoliko poteza na sliku, premda je jedva
držao četkicu pomoću slikarskog štapa. U njemu se probudila čežnja
da se vrati svom radu na slici poreznika, ali trenutak kada će morati
da se ponizi pred svojim pokroviteljom pritiskao ga je kao teg na
mozgu. Odlučio je da mu se obrati posle jela.
Došao je čas kad su ustali od stola. Čim se Frančeska vratila u
studio, a Sibila zajedno s njom izašla iz prostorije, Hendrik pročisti
grlo: „Da li bih mogao da razgovaram nasamo s tobom?”
„Ne sada, bojim se, dragi moj prijatelju.” Ludolf baci pogled na
sat, a zatim izvadi džepni sat iz svog vezenog omota da proveri
vreme. „Moram da budem u svom skladištu za dvadeset minuta.”
„Stvar je krajnje hitna.”
Ludolf se iznenadi. „Nameravaš li da me pripremiš na
mogućnost da mi se moj portret neće dopasti?”
„Ne. Ništa takvo.”
Ludolf ponovo napadno pogleda na sat. „Stvarno moram da
idem. Sutra sam zauzet, ali kad prođe gozba, sledećeg dana u
podne...”
„To je skoro tri dana!” Pribojavao se susreta s Otom ili Klaudijem
na gozbi, pošto dug po potpisanoj priznanici još nije isplatio. A nije
smeo ni da uvredi Ludolfa svojim nedolaskom. „Ne mogu tako dugo
da čekam!”
Činilo se kao da je Ludolf tada prvi put primetio Hendrikov očaj.
„Hmm. Vidim da te nešto muči. Provozaj se sa mnom kočijom i
porazgovaraćemo usput.”
U kočiji Hendrik pomisli kako, taman da se i neko naročito trudio
da okolnosti napravi što je moguće neprijatnijim za njega, ne bi
uspeo da nadmaši ove u kojima se našao. Kako da čoveka kome se
žuri moli za ogromnu pozajmicu, uz sve ovo ometanje sa prometne
ulice kroz koju su prolazili? Da stvari budu još gore, Ludolf je držao
i svežanj naizgled važnih papira, na koje je neprestano bacao pogled
i za koje se očigledno veoma zanimao.
„Ludolfe”, počeo je, pa zastao.
Ludolf ga pogleda sa sedišta preko puta. „Da? Govori, prijatelju
moj. O čemu se radi?”
Prijateljska učtivost nije mogla sakriti blago nestrpljenje.
Hendrik nekako dođe do glasa. „Prvo želim da ti zahvalim što
danas za ručkom nisi spominjao moju nesreću, kao ni za vreme
poziranja pred Frančeskom.” Smatrao je to dobrim početkom, ali
sada više ni u šta nije bio siguran.
„Znam da većina žena ima odbojan stav prema kockarskim
dugovima”, odgovori Ludolf, sležući ramenima. „Najbolje je ništa
im ne govoriti o povremenim napadima loše sreće.” Nastavio je da
čavrlja o tome kako se trudi da od svoje bolesne žene sakrije sve što
bi je moglo uznemiriti. Hendrik je očajno čekao novu priliku da
progovori. Da nije znao svog pokrovitelja kao veoma ljubaznog
čoveka, pomislio bi da je ovo odlaganje daljeg razgovora namerno.
Možda i jeste! Neko bogat kao Ludolf godinama se verovatno
izveštio u odbijanju molbi za novac. Tada, kad se već Hendriku
učinilo nemogućim da iskaže ono što je nameravao, Ludolf mu da
ohrabrujući znak rukom.
„Previše pričam. Molim te da mi oprostiš. Rekao bih da si već
primetio”, dodao je pomalo šaljivo, „da je jedino vreme kad ćutim
onda kad pratim igru za kartaroškim stolom. Zaista se ubrzo
moramo ponovo okupiti na partiji karata - ne samo to veče kad bude
gozba, kada će se u sobi za kartanje naći odabrano društvo, već nas
četvorica vatrenih igrača ponovo sami. To će ti dati priliku da
povratiš svoje gubitke.”
„Ne mogu ja imati takvu priliku.” Hendrik sklopi drhtave ruke.
Njegov umetnički um stvori sliku sebe kako tog trenutka izgleda i
uz nju je odmah išao i odgovarajući naziv. Bedni uzajmljivač. „Ja sam
u najstrašnijim neprilikama. Još nisam izmirio dugove prema našim
saigračima i plašim se da to neću ni moći u bliskoj budućnosti!”
Ludolf je izgledao krajnje ozbiljan i spustio je svežanj papira na
sedište pokraj sebe dok se naginjao napred. „Strašno mi je da slušam
takvo priznanje. Nisam ni pretpostavljao da o tome želiš da
razgovaramo. Mislio sam... dobro, to sad nije važno. Kako se to
dogodilo?”
Iako mu je Hendrik objasnio najbolje što je mogao kako ga je
zanelo uzbuđenje zbog igre, zvučao je slabašno i neubedljivo čak i
samom sebi. Šta god da kaže, ništa nije moglo ublažiti činjenicu da je
njegovo igranje za uloge koji su prevazilazili njegove mogućnosti
bilo ravno krađi. Štaviše, brzo podmirivanje kockarskih dugova bilo
je pitanje časti, a ko tako ne učini, postaje ozloglašen i osramoćen u
kartaroškim krugovima. I dalje se batrgao, i kad je konačno uspeo
da izusti zahtev za pozajmicu, zapao je u ošamućeno stanje
ožalošćenosti, pošto je video koliko je duboko zapanjio svog
pokrovitelja, koji mu to, verovatno, više neće biti.
Ludolf se naslonio na naslon sedišta, lagano vrteći glavom kao da
mu nedostaju reči za ovo kukavno otkriće. Kad je konačno
progovorio, glas mu je bio spor i ozbiljan.
„Potpuno je protiv mojih principa da pozajmljujem novac za
kockarske dugove. Niko ko je porodičan čovek kao ti ne bi trebalo
da dovodi u opasnost svoje imovinsko stanje na tako nepromišljen rekao bih zlikovački - način. I za tako ogromnu svotu! Bogatstvo,
gospodine moj”, naglasio je, kao da Hendrik možda toga nije
svestan.
U Hendriku se probudila buntovnička crta i on požele da kaže
kako to za Ludolfa, koji je plivao u novcu, nije bilo bogatstvo, mada
za njega samog jeste. „Znam”, graknuo je, i zažmurio da odagna
crnu provaliju koja se otvarala da ga uvuče u sebe. U svakoj
Ludolfovoj reči odzvanjalo je odbijanje. „Izgubljen sam ako mi ne
pomogneš.”
Činilo mu se da je tišina trajala beskrajno dugo pre nego što je
Ludolf ponovo progovorio, ovaj put malo popustljivije. „Postupio si
glupo, ali izneo si mi svoju nevolju i kao tvoj zaštitnik moram da
smislim najbolji način da ti pomognem.” Gladio je svoju šiljastu
bradu dok je neodređeno gledao kroz prozor, kao da je duboko
zamišljen, potpuno svestan napetog iščekivanja izbezumljenog
slikara. „Prvo moram da otkupim tvoje priznanice. To će te
osloboditi hitne potrebe da prodaš kuću i daće ti vremena da
predahneš.”
Hendrik gotovo zaplače od zahvalnosti. „Šta da kažem? Ovo...”
„Čekaj!” Ludolf se ozbiljno namrštio na njega. „Ne možemo biti
sigurni da će ih Klaudijus ili Oto prodati. Možda će poželeti da tvoj
slučaj posluži kao primer i odvuku te pred dužnički sud. Ako uspem
da preuzmem tvoje dugove”, dodao je nakon kraćeg razmišljanja,
„postaviću ti svoje uslove i očekivaću zalog.”
„Sve što imam je tvoje.”
„Sve?”
„Da, zaklinjem se! Sve što tražim jeste da zadržim Anine slike.”
Ludolf klimnu glavom. „Dajem ti reč da ću i poslednji kamen
prevrnuti da pomognem tebi i tvojoj porodici. Naročito mislim na
Frančesku, koja pre svih treba da ti je na pameti usred svih tvojih
nevolja. Kad nameravaš da joj kažeš da neće biti njenog
školovanja?”
Hendrik je bio zadovoljan što može da saopšti i nešto dobro.
„Toga sam pošteđen. Za njen boravak u Delftu novac je već
obezbeđen. Šta god da mi se dogodi, to neće uticati na nju.”
Ludolf zaprepašćeno shvati kako njegov zamišljeni stisak oko
Frančeske popušta. „Kako se to dogodilo?”, oštro je zarežao.
Hendrik skrušeno pomisli kako mu se ponos već dovoljno srozao.
Nije bilo potrebe da Ludolf sazna za pravi izvor, a u svakom slučaju
i Piter je želeo da to ostane između njih dvojice.
„Ana je za sve tri naše kćeri ostavila nešto novca koji je bio lično
njen”, odgovorio je, što je bila istina. „Tako Frančeska ne mora ništa
saznati o mojim trenutnim neprilikama, a trudiću se da tako i ostane
što duže mogu. Kad jednom započne obuku u Vermerovom ateljeu,
zakon o školovanju će je primorati da svoje obaveze ispuni do kraja,
ma koliko želela da dođe kući i bude uz mene u teškim danima.”
U neko drugo doba Hendrik bi primetio kako je ovo što je
izrekao delovalo na Ludolfa, po oštrom širenju nozdrva i ružnom
krivljenju usta, ali u ovako napetom i nespokojnom stanju u kakvom
je bio nije sasvim vladao ni svojim vidom ni razumom. Trzajem ruke
nalik na pokret drvenog lutka, Ludolf zgrabi svežanj papira i kratko
reče: „Stigli smo do skladišta. Najbolje da siđeš ovde kod kapije.”
Snažno je pokucao štapom da zaustavi kočiju.
„Kada ću saznati jesi li uspeo?” upita Hendrik, koji nije bio
spreman da odmah siđe, iako je video da njegov pokrovitelj to
nestrpljivo čeka.
„Poslaću glasnika do tvoje kuće kad budem spreman da te
primim.”
„A dug, ako sve prođe kako treba? Kako ću ti se ikada odužiti?”
„Sve moramo rešavati korak po korak.” Ludolfovo lice beše tvrdo
i bezizražajno. „Razgovaraćemo o našem sledećem koraku - bez
obzira na ishod - nakon što pokušam da te izvučem iz ove propasti.
A sada ti želim prijatan dan.”
Hendrik siđe s kočije. Kad su se vrata zatvorila i Ludolf odvezao
u popločano dvorište skladišta, zavitlao je papire iz ruke. Dok su
lepršali oko njega, pesnicom je udario o dlan druge šake i opako
opsovao. Sve je smislio do poslednje pojedinosti, ali nije predvideo
da postoje neočekivana sredstva koja će ga onemogućiti da stvari u
potpunosti drži u šaci.
ZA VREME ČESTIH POZIRANJA Ludolf je imao dovoljno vremena
da razradi strategiju prema Frančeski u svetlu ovog neočekivanog
pomaka. Pošto nije mogao učiniti ništa da spreči njen odlazak u
Delft, morao je da se postara da bude smeštena negde gde će mu
biti dostupna kad dođe vreme. U stvari, ovakav obrt događaja bi mu
na kraju mogao ići i u prilog, jer će ona u početku neizbežno osećati
nostalgiju, a on će je posećivati kao prijatelj koji želi da je uteši, sve
dok je ne privoli da mu bude ljubavnica. Na sreću, imao je
poznanike u Delftu, koje je s vremena na vreme posećivao poslom, i
zato niko neće posumnjati što posećuje kćer slikara čiji je pokrovitelj,
a ponajmanje Amalija. Poznavajući svoju ženu, bio je siguran da će
ona želeti da čuje vesti o Frančeski, i biće bezazleno zadovoljna što
on odvaja svoje vreme da poseti tu devojku.
Pogled mu kliznu ispod kapaka u Frančeskinom pravcu. Kao i
uvek, čudio se sam sebi s kakvim je strpljenjem lovi, ali želeo ju je
više od bilo koje druge žene. Jednom kad mu postane ljubavnica,
sumnjao je da će njegova opsesija nestati. Gotovo da ju je mrzeo što
mu je tako divlje razbudila čula i krv otrovala ludilom, i podjednako
je uživao razmišljajući o tome kako će je kazniti, kao i kako će je
zadovoljiti.
Ponovo je usmerio svoj prodorni pogled u dogovorenom pravcu.
Nije mu prigovorila što ga je na tren skrenuo i pretpostavljao je da je
zaokupljena slikanjem perike, skupocene lanene mašne oko vrata ili
nekog drugog komada odeće. Znak na koji je računao da mu ide u
prilog u tom tvrdoglavom lovu na nju, bio je što ga, na njegov
zahtev, odnedavno zove imenom.
„Možeš se sada odmoriti ako želiš, Ludolfe.”
Nasmešio joj se, razmišljajući kako će mu možda te iste reči
šaputati uskoro i noću
Deseto poglavlje
V
FRANČESKA SE ODMAKNU OD LUDOLFOVOG
portreta i podrobno ga pogleda. Uočila je greške, koje će se
truditi da ispravi tokom školovanja, ali biće zadovoljan sveukupnom
sličnošću koju je pogodila. Tokom časova koje su zajedno proveli
upoznala ga je dovoljno dobro da shvati kako mu neće smetati što je
prikazala njegovu okrutnost, jer joj je kroz razgovor jasno stavio do
znanja da uživa u moći i poslovnim spletkama. Na slici je takođe
otkrila i njegovu hladnu visprenost, dok je podmuklo treperenje u
gnevnim očima odavalo sklonost poroku. Čitav portret joj je na više
načina bio izazov i osećala je olakšanje što ga je završila. Poželela je
da pozove Ludolfa da ga vidi sada, što bi je poštedelo sutrašnjeg
dolaska, ali pošto je bio odsutan to poslepodne, rekao joj je da će ga
pogledati sutra ujutru.
Kad je oprala četkice i skinula košulju, dovela je odeću u red i
napustila studio. Obično bi provela prijatnih pola sata s Amalijom
pre odlaska kući, pijući čaj s njom, ali danas ju je Neltje čekala u
podnožju stepenica.
„Moja gospodarica vas moli da joj oprostite, ali danas neće moći
da vas primi.”
„Je li joj mnogo loše?”
„Ne”, odgovori Neltje. „Skuplja snagu da se sutra uveče pojavi za
stolom.”
„Pametno. Prenesi joj moje najbolje želje.”
Kad je Frančeska izašla iz kuće, pomislila je kako je dobro što
Sibila danas nije tu, već je kod kuće zauzeta pripremanjem odeće za
gozbu. Tako je Amalija dobila čitav dan da čuva snagu. Lila je kiša i
ona strča niz mokre stepenice do kočije koja ju je čekala i hitro
uskoči u nju. Vrata se za njom još nisu dobro ni zatvorila kad se
napolju stvorio neki metež. Nagnula se i ugledala kočijaša kako
pridržava vrata i pokušava da odgura Pitera.
EČE UOČI GOZBE
„U redu je”, brzo je uzviknula. „Poznajem gospodina. Ali izaći ću
da prošetam s njim.”
Kočijaš je delovao zabrinuto. „Oprostite mi, gospođice. Vaši
poznanici imaju pravo da se voze s vama.”
„Znam.” Silazila je dok joj je Piter pružao ruku. „Samo ste
obavljali svoju dužnost, i ovo nema veze s tim.” Bilo je očigledno
zbog čega je Piter došao i nije želela da razgovara s njim u
Ludolfovoj kočiji, kao da bi im to na neki način zaprljalo razgovor.
Taj osećaj je podseti na njen prvi utisak o Ludolfu. Propali su joj
svi napori koje je uložila proteklih nedelja da prevaziđe početnu
odbojnost prema njemu i shvatila je da se nije oslobodila straha od
njega. Primakla se Piteru bliže nego što je nameravala i on ju je
ogrnuo svojim ogrtačem kako bi je dodatno zaštitio. Kiša mu se
slivala sa širokog oboda šešira, ali bila mu je dovoljno blizu da
izbegne kapi.
„Imao sam sreće da te pronađem sada”, rekao je, „jer tvoj otac mi
je rekao da obično izlaziš malo kasnije.” Kočija zaklopara pored njih.
„Tako je. Danas je došlo do male izmene rasporeda.”
„Bio sam daleko dole niz ulicu kad sam te ugledao kako izlaziš iz
kuće, pa sam pretrčao čitav put. Morao sam s tobom nasamo da
razgovaram. Pre pola sata sam svratio do tvoje kuće i gospodin Fiser
mi je rekao da ćeš mi lično saopštiti svoju odluku u vezi s mojim
posetama Delftu. Odvešću te u gostionicu da se sklonimo s kiše.”
„Ne, ne možemo razgovarati u prisustvu drugih ljudi. Hajde da
prošetamo.”
„Ne želim da pokisneš. Pođi sa mnom kući.”
Pristala je. Požurili su, spuštenih glava pred sve jačim pljuskom, a
preostali deo ulice su pretrčali i tako konačno stigli do njegove kuće.
Gospođa De Haut im je žurno prišla da preuzme mokre ogrtače,
srećna što ponovo vidi Frančesku, i pružila je Piteru par cipela s
kopčama da se preobuje. Odjurila je i nekoliko trenutaka kasnije
vratila se s parom kućnih papuča za Frančesku iz ormara u kakvom
se gotovo u svakoj kući držala takva obuća za goste.
Piter je odveo Frančesku do istog salona u kome je sedela nakon
što ju je spasao od gomile. Zavese su navučene s prvim sumrakom i
gorela je lepa vatrica. Ovog puta nije sela, jer ju je Piter, nakon što je
iza njih zatvorio vrata, blago držao uz sebe, na domašaj ruku. Njeno
lice, okrenuto prema njemu, imalo je veoma ozbiljan izraz.
„Kako da počnem?” rekla je, više za sebe.
„Budi potpuno iskrena sa mnom.”
„Želim da tako bude i sada i uvek.” Poželela je da joj se nije tako
duboko zagledao u oči i da nije toliko svesna njegovog tela blizu
svog. „Veoma cenim tvoje prijateljstvo, čak ću reći da mi je
dragoceno, ali trenutno nemam vremena za udvaranje i u mom
životu nema mesta za bilo kakve obaveze, osim one koje su
povezane sa slikanjem. Imam cilj pred sobom, koji me prati još
otkako sam bila dete i ne mogu od toga da odustanem.”
„Ja to razumem a takođe mi je poznata i tvoja želja da neko
vreme živiš u Italiji.”
„Ne sećam se da sam ti to spominjala.”
„I nisi. Ali onog dana kad sam vam doneo lukovice i video te prvi
put u ateljeu tvog oca, pričala si mu o svojim snovima da jednog
dana posetiš Firencu. Nisam zaboravio s kakvim si oduševljenjem
govorila o tome.”
Blago je raširila ruke a zatim sklopila dlanove. „Ali ako mi se
ikada pruži takva prilika, mogla bih odlučiti da tamo ostanem
zauvek.”
„Koliko te ja poznajem, ne verujem da bi ikada mogla da se
odvojiš od svojih holandskih korena. Ali ne tražim obećanja, ni sada
ni sutra niti bilo kog određenog datuma u budućnosti. Nikada ne
bih zatvorio pticu u kavez. Zar misliš da bih za ženu koju volim
učinio manje od toga?”
Ostala je bez daha na te nežne reči i odmakla se od njega.
„Ne spominji ljubav!”
Prodorno ju je gledao. „Zašto bi te to plašilo?”
„Zato što je prijateljstvo jedino o čemu želim da razgovaram i o
čemu razmišljam. Ništa više.”
„Nisam protiv toga, ali zašto ne bih pokušao da te uverim kako
nikada ne bih dozvolio sebi da budem prepreka tvom slikanju?”
„Ne razumeš kako stvari stoje!” Bila je ogorčena. „Zar ne
shvataš? Moj rad bi nas razdvojio, ne ti! Moja potreba za slikanjem
bi nam oduzela sate i sate od zajedničkog života! Atelje bi uvek imao
prednost u odnosu na kuhinju. Drobljenje pigmenata bi mi bilo
važnije od izigravanja domaćice na društvenim okupljanjima. Kako
da stvaram na platnu kad jedino stvaranje koje ti očekuješ od žene,
kao uostalom i svi hrišćanski muškarci, jeste začeće dece!”
Nije ga iznenadila njena iskrenost, jer je to od nje i tražio, ali izvio
je obrvu i čudno iskrivio usta. „Kakav razlog! Mora da si mnogo
razmišljala o ovoj temi.”
„I jesam poslednje tri ili četiri godine - mnogo pre nego što smo
se upoznali. Odlučila sam da ne bi bilo pošteno prema nekom
muškarcu da se udam za njega. To bi samo donelo nevolju i nesreću.
Ako možeš da prihvatiš moju odluku - i samo ako si siguran u vezi s
tim - možemo se ponekad sastati u Delftu i tada bi mi bilo drago da
te vidim.”
Skrušeno je slegao ramenima. „Onda ću prihvatiti tvoje uslove.
Bićemo prijatelji. Vreme će pokazati svoje. Nijedno od nas ne zna šta
će nam ono doneti, ali smatraj da smo se dogovorili.”
Jednom rukom ju je obgrlio oko struka i na usne joj spustio brz,
nežan poljubac. Osetila je olakšanje što je sve tako dobro prošlo i
htela je nešto da kaže, kad ju je zagrlio i drugom rukom i gotovo
podigao od zemlje privijajući je uz sebe i svojim usnama razdvajajući
njene. Osetila je kako joj se u dnu stomaka naglo i neočekivano
razgoreo plamen žudnje i priljubila se uz njega, dok su se njegove
tople usne stapale s njenim u dubokom strasnom poljupcu kakav
nikad pre nije doživela. Za nju je to bilo buđenje, oslobađanje
čuvstvenih i fizičkih želja koje je dugo potiskivala. Opijena
trenutkom, predala se neobuzdanom zadovoljstvu njegovih usana
na svojima.
Kad se poljubac završio, u zanosu je otvorila oči i odmah shvatila
da se i dalje nalazi u njegovom zagrljaju. Promuklo je izustila:
„Nisam znala da će to biti tako posebna vrsta prijateljstva.”
Osmeh mu je bio ozbiljan. „Ne plaši se. Nećemo tako postati
ljubavnici.”
Klimnula je glavom, svesna da nema razloga za zabrinutost.
„Moram sad krenuti kući ili će svi početi da se brinu za mene.”
Kao i prethodnog puta kad je bila kod njega, otpratio ju je kući.
Kiša je prestala i nebo se razvedrilo. Pred njenim vratima se
povukao, naglašavajući razdvojenost koju je postavila između njih.
Kad ga je pozdravila i ušla u kuću, imala je osećaj gubitka, gotovo
kao da je sa sobom odneo i deo nje. Odlučno je odbacila takvu
pomisao. Niko je nije ispitivao zašto nije došla kući Van
Deventerovom kočijom, jer nisu videli Pitera.
Kasnije te večeri kad je ostala sama s Hendrikom, ispričala mu je
za dogovor koji su sklopili. Odsutno joj je klimnuo glavom i
potapšao je po ruci. Njegova neprekidna utučenost tištila je čitavo
domaćinstvo i zabrinjavala je Aletu i Sibilu podjednako kao i
Frančesku. Nadale su se da će mu se raspoloženje popraviti kad
ponovo počne da slika, ali to se nije dogodilo. Frančesku je sve to
previše podsećalo na njegovo stanje nakon majčine smrti. Pokušala
je da razgovara s njim o toj strašnoj potištenosti.
„Trgni se, oče”, molila ga je. „Znam da su ti povrede šaka i bolno
oticanje prstiju bih zastrašujuće iskustvo, ali rane su ti zacelile i
svakog dana ruke su ti sve pokretnije. Verujem da će ti posebna
mešavina lekovitog bilja, koju je Marija napravila da piješ svakog
jutra, više koristiti od lečenja toplim uljem.”
On tromo klimnu glavom. „Znam.”
„Pomisli samo na to da trenutno nemamo nikakvih briga. Svi su
dobro, što je najvažnije, i nismo nikome dužni. U Ludolfu si našao
srdačnog pokrovitelja a i sam si mi rekao da su i dva gospodina s
kojima si se kartao pokazali zanimanje za tvoj rad. Sve liči na
početak nove etape u tvom životu.”
Nije ni slutila da ga je ranila svaka reč koju je izgovorila. Uspeo
je, činilo mu se, pomalo jezivo da se osmehne, ali ona nije ništa
primetila. „Ne dozvoli da ti moje loše raspoloženje pokvari
uzbuđenje zbog odlaska u Dellt”, zahtevao je, i dalje se osmehujući.
„Radujem se što ćeš dobiti tako divnu priliku. Trenutno sam malo
snužden, ali uskoro će sve ponovo biti u redu.”
„Naravno da hoće!” Učinilo joj se da mu je u glasu prepoznala
iskru nekadašnjeg poleta i shvatila je to kao dobar znak. Još jednom
se potrudio da se nasmeši, pa makar i lažno.
Laknulo mu je kad ga je, nakon kračeg razgovora, ostavila
samog. Bilo je toliko stvari o kojima je morao da razmisli. Ludolf mu
još ništa nije javljao. Iz časa u čas je očekivao da mu stignu vesti, ali
ništa se nije dešavalo. Čitav dan je radio na slici poreznika, ali svaki
potez četkicom nanosio je gotovo mehanički, jer je neprestano
osluškivao kucanje na vratima, iako je Griti naredio da mu prenese
sve poruke istog časa kad stignu.
Krišom je pogledao na sat. Sutra u ovo doba naći će se usred
gozbe u Ludolfovoj kući i bio je uveren da će i Oto i Klaudijus
iskoristiti priliku da ga upitaju za novac koji im duguje. Čitava
budućnost mu je visila u vazduhu. Zagledao se u vatru u kaminu.
Zašto mu se Ludolf ne javlja?
LUDOLF SE ODUŠEVLJAVAO svojim portretom pred Frančeskom
i živo je pljeskao kao da mu je otkriven negde na javnom mestu.
„Tvoj rad treba da bude izložen u najboljoj javnoj galeriji u
Amsterdamu!”
“O, ne!” pobunila se, odmahujući glavom.
„Ali tako si me verno prikazala. Tu su i moje loše, baš kao i dobre
strane, i ne bih ni želeo da je drugačije.” Iskoračio je napred i sa
štafelaja podigao portret u novom rezbarenom i pozlaćenom ramu.
„Sad ćeš videti gde nameravam da ga okačim.”
Zajedno su sišli do predvorja, gde su se pored mermerom
natkrivenog kamina nalazile male sobne stepenice. Francuski
pejzaž, koji je prethodno visio na tom mestu, već je bio skinut i
naslonjen na zid. Ludolf se uspe na stepenice i okači portret.
„Je li ravan?”, upitao ju je.
„Ne sasvim. Podesi gornji desni ugao. Da! Tako je!”
Ponovo je sišao i stao pored nje, pa su se zajedno zagledali. „Šta
misliš?”
Nije bilo sumnje da je ostavljao snažan utisak. Jednostavna
kompozicija i Ludolfova poza u obliku široko postavljenog trougla,
dali su portretu dramatičan izgled. To lice nesavršene lepote bilo je
tim privlačnije što je naslikano bez povlađivanja, a dodatno je
naglašeno crnim perjanim šeširom i bujnom vlasuljom, belim
čipkanim okovratnikom, presijavanjem somota, svetlucanjem pojasa,
prstenja s dragulja, u odnosu na grimiznu draperiju. Čitava slika se
isticala na zidu predvorja presvučenom tamnozelenom svilom, s
belim mermernim krovom nad kaminom ispod nje i snežnobelim
gipsom na tavanici iznad.
Hendrik joj je dopustio da se potpiše pod uslovom da potpis bude
neupadljiv. U donjem desnom uglu bio je jedva primetan. Samo ako
bi se pogledalo izbliza, bilo je moguće videti da se slovo „r” u
prezimenu Fiser spuštalo i na kraju uvijalo u sićušnu bež lalu.
„Činiš mi veliku čast time što si moj rad izložio na tako važnom
mestu. Videće ga svi koji uđu u tvoju kuću”, izjavila je.
„To i želim. Naročito mi je drago što će ga tako mnogo ljudi
videti večeras.”
Prišla je francuskom pejzažu. „Gde ćeš okačiti ovu sliku?”
„Pomozi mi da se odlučim.” Podigao ju je. „Hajdemo od sobe do
sobe dok joj ne pronađemo pravo mesto.”
Iako je kuća bila novija, u mnogim stvarima je sledila stil starijih
kuća, s velikim brojem malih soba u koje se ulazilo iz hodnika, često
na različitim nivoima na istom spratu, i povezanih stepenicama.
Nalazili su zamerke svakom mestu na koje su pokušali da okače
sliku. On ju je držao naslonjenu na zid, sve dok nisu počeli zajedno
da se šale. Poneta sopstvenom srećom zbog toga što je završila
posao, što ju je od početka školovanja delilo svega nekoliko sati i,
njoj podjednako važno, što će ona i Piter nastaviti da se viđaju i
sačuvati svoje prijateljstvo, smejala se iskreno i rado, zaboravljajući
tog jutra da joj se taj čovek, čije lice je tako dobro upoznala, nimalo
ne dopada. Prisetila se kako se u detinjstvu igrala žmurke dok su
trčali gore-dole stepenicama i po sobama u krug. Konačno su rešili
da okače pejzaž u biblioteci, isprobavajući drugo mesto koje su
ranije prevideli.
„Da! Sad je dobro”, izjavila je, proučavajući položaj slike, i
odmakla se da je pogleda sa udaljenosti. Nije znala da Ludolf stoji
blizu iza nje i petom mu je stala na stopalo. Za njega je to bilo više
nego što je mogao podneti nakon toliko nedelja suzdržavanja. Miris
njene kose i kože uvukao mu se u nozdrve i u glavi kao da mu je
nešto puklo. Pre nego što je, i dalje se smejući, uspela da se okrene i
izvini, zgrabio ju je za ruke kao da želi da je pridrži i povukao je
prema sebi. Kičma joj se ukočila, veselje joj se ugasilo od ogromnog
straha pred ovim čovekom čije lice nije mogla da vidi, ali je bila
svesna njegovog ubrzanog daha.
„Nadam se da ti nisam povredila prst”, izustila je naglašeno
smireno u pokušaju da se izvuče iz neugodnog položaja. „Možeš me
sada pustiti.”
Ali njegove ruke nisu popustile stisak. „Frančeska”, disao joj je u
kosu, „neću te nikada pustiti.”
Uznemirila se. Ovo je zvučalo kao zavet. Biblioteka joj je
odjednom izgledala kao klopka, jer je tu bila zatvorena s njim,
daleko od ostalih ukućana. Pomisao da će je poljubiti bila joj je
gnusna, ali u njoj je rastao još veći užas, bojazan da će upotrebiti
snagu da joj spusti ruke na telo, pomešan s drugim strahovima,
neizrecivim i nezamislivim, od kojih joj se ledilo čitavo biće.
„Gužvaš mi rukave”, pobunila se, iznova pokušavajući da ga
smiri, uverena da će je, ako pokuša da se oslobodi, naglo okrenuti u
svoj zagrljaj. Ako zadrži razboritost, to bi se nioglo izbeći. „I ostaće
mi modrice na rukama od tvog stiska. Hajde da završimo ovu igru.”
Na njeno olakšanje, poslušao ju je, ali iako se brzo odmakla od
njega, uhvatio ju je za grudi i spustio joj strastan poljubac na vrat.
„Ne!” viknula je izbezumljeno, očajnički mu odgurujući ruke.
Nijedno nije čulo kad su se vrata biblioteke otvorila i nisu znali da je
tu Neltje, sve do trenutka kad je progovorila: „Gospodarica želi da
vas vidi, gospodaru.”
Frančeska oseti da mu je telo zadrhtalo kao da mu je, čak i u
trenutku kad je otkriven u nedoličnom položaju, teško da popusti
svoj snažni stisak. Oslobođena, žurno se odmakla i videla ga kako se
naglo okreće ka Neltje kao visoki džin pomahnitalog izgleda od
kojeg bi se i najodvažniji prepali, dok mu se čitavo telo treslo.
„Ovo nije soba tvoje gospodarice”, preteći je zaurlao. „Kako se
usuđuješ da se uvlačiš ovamo?”
Frančeska brzo iskorači napred, jer nije bila potpuno sigurna da
neće sirotu ženu tresnuti o pod. „Hoćeš li mi doneti ogrtač, molim
te, Neltje? Idem sada.”
„Da, gospođice. Hoćete li poći sa mnom?” Ponašala se kao da
ništa neprilično nije ni videla niti prekinula.
Ludolf oštro viknu: „Frančeska! Čekaj!”
Zastala je na vratima i hladno ga pogledala. „Zar nisi čuo šta je
Neltje rekla? Amalija te čeka. Nikada i ni u kom slučaju ne bih stala
između muža i žene!”
Neltje pođe napred, u mekim kućnim cipelama koje nisu stvarale
nikakav zvuk na mermernom podu. Frančeski se učini čudnim što
se žena pojavila u biblioteci baš u pravi čas, gotovo kao da je do
poslednje sekunde sve isplanirala. Nisu razmenile nijednu reč sve
dok Neltje nije spustila ogrtač na Frančeskina ramena.
„Vratićete se večeras na gozbu, je li tako, gospođice?”
„Ne znam.” Frančeska je vezala vrpce na ogrtaču. Ogroman
strah od Ludolfa je nije prošao i jedva je čekala da što pre izađe iz
ove kuće. Još je na sebi osećala njegove ruke kako je stiskaju.
„Morate, gospođice. To jest, ako vam je bar malo stalo do moje
gospodarice.”
Frančeska je zurila u ženu. „Kako to misliš?”
„Ako večeras ne dođete na gozbu, vi koji ste naslikali portret
izložen da ga vide gospodarevi najugledniji prijatelji, šta će gospođa
Van Deventer pomisliti? Zar mislite da ne zna koliko njenog muža
privlače druge žene? Ona misli da sve dobro prikriva i ja inače ne
bih s vama razgovarala na ovakav način, ali ne želim da se u njoj
probudi i najmanja sumnja u vezi s onim što se danas desilo između
vas i gospodara.”
„Zahvalna sam ti što si naišla.”
„Nisam slučajno stigla baš tada. Poznajem njegovu prirodu. U
ovoj kući je bilo mladih sluškinja koje su morale da odu, a razlog se
uvek krio od moje gospodarice. Dugujem vam izvinjenje što nisam
došla ranije, ali morala sam da podsetim gospođu Van Deventer na
nešto o čemu je želela da razgovara s mužem, što mi je dalo uverljiv
izgovor da se umešam.”
„Uvek ću ti biti zahvalna za brigu.”
„Učinila sam to i za svoju gospodaricu isto koliko i za vas.”
„Shvatam, ali to ništa ne menja. S obzirom na ovo što si mi rekla,
doći ću večeras na gozbu, ali preklinjem te da mi odrediš mesto za
stolom što dalje od čela.”
„Potrudiću se, gospođice.”
S ogrtačem oko ramena, Frančeska prođe kroz predvorje i
zakorači prema ulaznim vratima, koja su joj proteklih nedelja
mnogo puta otvarana. Kad je gotovo stigla do njih, a sluga spremno
čekao da joj ih širom otvori, za njom se zaorio Ludolfov glas.
„Frančeska! Molim te nemoj da kasniš večeras. Ti si mi počasna
gošća.”
Nije se okrenula, već je podigla bradu, suzdržavajući se da mu
išta kaže. „Doći ću na vreme”, obećala je odsečno. Zatim je izjurila
iz kuće.
Nasmešio se sam za sebe. Znači, ponovo je bila spremna da mu
oprosti više nego što je očekivao. Sav obzir i ljubaznost koju joj je
pokazivao za vreme boravka u kući, po previsokoj ceni za njegova
osećanja, sve se isplatilo. Kao kći slikara, pokazala se savremenijom
od većine devojaka svojih godina, jer je očigledno bila u stanju da
shvati kako u određenim trenucima muškarac nije u stanju da vlada
sobom, izazvan blizinom prelepe žene. Žudnja za njom mu je i dalje
gorela u venama.
Krenuo je ka stepenicama i usput se tiho obratio sluzi na
dužnosti, pružajući mu poziv za osobu od koje je zahtevao da se
odazove. Dok je čovek kretao na zadatak, Ludolf produži ka
stepeništu a zatim uđe u studio. Frančeskin štafelaj je i dalje stajao
na svom mestu, spreman da bude vraćen dobavljaču, kako je bilo
dogovoreno. Prethodne večeri je spakovala sav materijal i uredno ga
složila, prethodno očistivši četkice. Osećao ju je svuda oko sebe,
video njeno lice, vitak stas i lepršanje njenih sukanja gde god bi se
okrenuo. Opsednutost njome mu je pulsirala u glavi i stezala mu
slabine. Koračao je tamo-amo sve dok odabrana služavka, jedra i
zgodnija od ostalih, nije ušla u sobu. Iz navike je iza sebe zaključala
vrata, iako se to nikada pre nije dešavalo u ovoj prostoriji. Zadigla je
suknje i pogledala ga upitno, nadajući se da nije zle volje, jer
modrice nije uvek bilo lako sakriti. Odgurnuo je paravan u stranu i
pokazao joj na krevet. Zatim joj se pridružio. Razgovoru tu nije bilo
mesta. Umesto toga, služio se skarednim pokretima.
AMALIJA POČE te večeri rano da se oblači. Neltje je morala da radi
sve umesto nje, od toga da joj stavi dijamantske minđuše u uši do
toga da joj klečeći obuje satenske cipele, jer sama nije imala snage ni
za šta. Kako će izdržati da dočeka sve goste nije znala, mada joj je
Ludolf dopustio da sedi umesto da stoji pokraj njega u predvorju.
Kad dođe vreme da ustane i pođe, čvrsto će je pridržati snažnom
rukom i odvesti do njenog mesta na pročelju stola. Za vreme večere,
pretvaraće se da je nežno gleda, povremeno dižući čašu i
nazdravljajući tiho samo njoj, i sve to vreme ona će istrpeti
maskaradu, jer će je njen odgoj i vaspitanje, kao i urođena
pristojnost, sprečiti da uznemirava druge naznakama da nije sve
tako kako izgleda.
„Kako se osećate sada, gospojo?”, brižno upita Neltje.
„Jesam li spremna?” Amalija je sedela ispred ogledala zatvorenih
očiju, kao da će joj biti bolje samo ako se usredsredi na to.
„Da, gospojo. Da vam sad pomognem da ustanete?”
„Sačekaj trenutak. Koliko još imam vremena?”
„Samo još malo i onda morate izaći iz sobe. Mislila sam da vas
prvo ispratim do divana u vašoj dnevnoj sobi.”
„Tako ćemo smanjiti razdaljinu koju moram da pređem do vrata
kad dođe vreme”, rekla je, šaleći se pomalo.
Neltje joj je pomogla da ustane i ona osmotri celu svoju figuru u
velikom ogledalu. Njena krojačica je nedavno dobila model ispleten
od pruća po kome joj je šila odeću, tako da je bila pošteđena mučnog
stajanja. Sada je prvi put videla sebe u novoj haljini. Ludolf je ovaj
put pri izboru prevazišao samog sebe. Haljina je bila od
narandžasto-ružičastog tafta, čija se toplina prelivala i na njenu
kožu, i razdvajala se od struka do poruba, izrezana tako da otkrije
podsuknju boje slonovače, ukrašena širokim trakama pozlaćenih
pletenica koje su se spuštale sredinom i oko poruba. Čarobno je
šuškala. Samo kad bi ta haljina bila poklon ljubavi, umesto lažne
predstave za druge o njegovoj velikodušnosti prema bolesnoj ženi.
Koliko je samo puta čula šapatom izgovorene epitete „odan” i
„obožavana”, kojima su ljudi opisivali njegovo ponašanje prema
njoj.
„Korak po korak, gospojo”, brižno joj je govorila Neltje.
Koračala je sporo i činilo joj se kao da je divan, koji se nalazio iza
otvorenih dvostrukih vrata spavaće sobe, bio hiljadu kilometara
daleko. Kako uopšte da stigne do njega? Znala je da prolazi kroz
težak period kad joj je i najmanji napor bio zaista prevelik, ali Ludolf
je zahtevao da bude prisutna a njen osećaj dužnosti ju je navodio da
ga posluša.
Konačno su stigli do divana. Utonula je u jastučiće dok joj je
Neltje nameštala rukave i suknje da izbegne nepotrebno gužvanje.
„Hvala ti, Neltje. Šta bih ja bez tebe?”
„Da vas ostavim sad, dok ne dođe vreme, gospojo?”
„Da, ali dođi ipak četvrt sata ranije da me odvedeš do predvorja.
Tvoj gospodar voli da sedim u svojoj stolici uveliko pre nego što
gosti počnu da pristižu, a ne želim da žurim.”
Dok je Neltje otišla da pospremi spavaću sobu, da vrati poklopce
na kozmetičke teglice i skloni na mesto odbačene delove odeće,
Amalija je ležala zureći u sliku Pitera de Hoha koja ju je uvek
vraćala u rodni dom. To joj je svakog dana bio sve veći izvor utehe,
dok je zamišljala kako je majka vodi hodnikom za ruku ka sunčanoj
ulici koja je sijala na njegovom kraju.
Ali to je sve bila prošlost i sad se mora vratiti sadašnjosti i
napornoj gozbi koja ju je čekala. Kad bi samo mogla ležati tu do
jutra, imala bi ponovo više snage. Poboljšanje i pogoršanje njenog
stanja odvijalo se po nekom neobičnom obrascu. Da je htela, mogli
su je nositi po kući u zatvorenoj nosiljci. Ludolf je naručio da joj se
napravi jedna kad se prvi put razbolela, ali lekar joj je savetovao da
šeta kad god može, da ne bi izgubila sposobnost hodanja. Možda bi
večeras trebalo da popije dozu napitka koji joj je prepisao za ovakve
hitne slučajeve. Nije volela da ga pije, a ni lekar je nije podsticao, jer
je od njega dobijala neku čudnovatu vrtoglavicu, ali je u njoj budio
unutrašnju snagu, navodeći je da veruje kako bi mogla preći svaku
razdaljinu, čak i trčati, mada je to bilo puko zavaravanje.
Posegnula je za kutijom s lekovima, ali pazeći da ne pokvari
rukave, nije je dobro uhvatila, što joj se već desilo nekoliko puta.
Kriknula je kad je kutija pala a sadržaj joj se rasuo po podu. Dok je
Nelije žurila iz spavaće sobe, Amalija primeti da se bočica s
napitkom razbila a tečnost izlila u tamnu mrlju.
Ludolf je na spratu završio s pripremama uz pomoć sluge, veoma
zadovoljan svojim izgledom. Novo odelo, naručeno posebno za ovu
priliku, savršeno mu je odgovaralo. Dugačak kaput od teške žute
svile bio je blago zasečen u struku, punije se šireći u visini kolena, a
zakopčavao se sa dvadeset zlatnih dugmadi. Zlatna dugmad su se
nalazila i na dubokim, zavrnutim manžetama, a slapovi flamanske
čipke na vratu bili su moderniji od širokih okovratnika koje su
mnogi muškarci i dalje nosili. Pantalone su mu bile od somota i u
istoj boji kao i kaput, a na cipelama je imao velike zlatne kopče s
dragim kamenjem. Bio je ponosan na svoj očuvan stas, pa iako mu je
stomak bio čvršći u mladosti, barem nije imao trbušinu. Vlasuljar mu
je saopštio da je nova vlasulja, koja mu je sad prekrivala ramena,
napravljena od kose jedne device, što mu je bilo zabavno, pa je
izrekao masnu šalu i prenerazio čoveka, koga nije privlačio
suprotan pol.
U prizemlju je obišao sve radi provere. Sluge su se užurbale u
poslednji čas, ali sve je izgledalo spremno. Na stolu za gozbu,
postavljenom za četrdesetoro, nalazilo se deset srebrnih svećnjaka
koji su oko sebe širili svetlost, dopunjujući kristalne lustere obešene
na oslikanoj tavanici. Zastao je ispred slike Frančeske kao Flore, i na
trenutak je gotovo osetio mržnju prema njoj što ga je dovela do
ludila u njegovoj opsednutosti. Gde god da boravi i šta god da radi,
neprestano je mislio na nju. Pa, večeras će se sve rešiti. Nameravao
je da od Hendrika zatraži otkup, a cena koju će platiti bila je
Frančeska.
Odšetao je do prijemne dvorane, očekujući da ugleda Amaliju na
brokatnoj stolici koju su za nju pripremili, ali tamo je nije bilo. To ga
je iznenadilo, jer je obično volela da se dobro odmori nakon što je
iscrpi izlazak iz njenih odaja i pre nego što se napolju zaustavi prva
kočija. Svoju kočiju je poslao po Fiserove, ali kad smesti Frančesku u
kuću po njenom izboru - gde može da slika do mile volje kad njega
nema - trebalo bi da dobije sopstvenu. Za vreme njenog boravka u
Delftu, lako bi se mogao rešiti po mračnoj noći svakog ozbiljnog
suparnika koji bi joj se udvarao. Neće joj se pružiti prilika ni za tajno
venčanje, jer se nijedan sin niti kći mlađi od trideset godina nisu
mogli venčati bez pristanka roditelja, a Hendriku će biti zabranjeno
da takav pristanak da.
Ludolfove misli se ponovo okrenuše Amaliji. Gde li je ona?
Nestrpljivo je pogledao niz hodnik kojim je trebalo da stigne, ali
nigde je nije bilo. Ostalo je još dvadeset minuta do dolaska prvih
gostiju a ipak su samo sluge stajale na svojim mestima u predvorju
koje je vodilo do trpezarije. Obično, kad ju je u nosiljci trebalo
preneti iz njenih odaja do predvorja, Neltje bi došla da ga obavesti,
ali to dosadno stvorenje, koje se tako nezvano pojavilo u biblioteci,
sigurno je još sa svojom gospodaricom. Inače, nikada nije odlazio u
Amalijine odaje u ovakvim prilikama, pošto je znao da je i običan
napor oko oblačenja bio dovoljan da je natera da se ponovo odmara.
Do sada nikada nije propustila svoje dužnosti domaćice, osim kada
je bila potpuno vezana za krevet pod lekarskom negom.
Koračao je gore-dole. Bilo je važno da ga Frančeska, kad stigne
na ovaj veličanstveni događaj, vidi kao dobro građenog, još krepkog
muškarca, kome ni najmanje ne pristaje ta mršava, slabašna žena
pored njega, koja će uprkos skupocenoj odeći izgledati kao siroče.
Frančeski neće preostati ništa drugo već da mu oprosti ponašanje
toga jutra i žaliće ga što je vezan za tu jadnicu koja mu nije mogla
podariti ni seksualno zadovoljstvo niti decu. Jedno je bilo videti
Amaliju kao bolesnicu, a drugo kao ženu nesposobnu da parira
mužu i domaćinu njegovog položaja.
Toliko se naljutio da je osetio potrebu da se rastereti, pa se uputio
od predvorja do hodnika, paralelnog s onim koji je vodio ka
Amalijinim odajama. Usput je sreo četiri služavke koje su žurile da
zauzmu mesta gde će gostima pridržavati kapute.
„Požurite!”, osorno se obrecnuo pre nego što je ušao u toalet.
Kad je izašao, bacio je kratak pogled na predvorje i ugledao
služavke kako se tiho zajedno kikoću, njemu okrenute leđima, i
praznu Amalijinu stolicu. Kipteći od besa, rešio je da je dovede, ili
bar da otkrije razlog njenog kašnjenja. Krenuo je prečicom kroz
biblioteku, što ga je dovelo pred ženine odaje. Čim je širom otvorio
vrata, začudio se što je vidi kako još leži ispružena na divanu i čak i
ne pokušava da ustane. Pošto je bila sama, dozvolio je sebi da izlije
sav svoj bes.
„Do vraga, zašto nisi u predvorju umesto što ovde ležiš?”
Strah joj navali u napeto, belo lice na njegov razjareni ton.
„Nemam snage da se pomerim, Ludolfe. Noge me trenutno ne
slušaju.”
Prišao je i nagnuo se nad divan na kom je ležala. „Gde je Neltje?”
zahtevao je da zna. „Zašto nije poslala po tvoju zatvorenu nosiljku?”
„Zabrinula se za mene i otišla je do kuće doktora Mateusa.”
Video je da zaista izgleda veoma loše, što se dešavalo kad bi joj se
zdravstveno stanje pogoršalo. Bio je van sebe od besa što se to
moralo dogoditi baš večeras od svih večeri. „Šta je s onim posebnim
napitkom? Uvek ti pomogne da izdržiš polovinu večeri, a druge
polovine te oslobodim.”
„Bila sam nespretna, pa sam ga prosula. Zato sam poslala Neltje
da mi donese još.”
„Kad je Neltje otišla?”
„Pre samo desetak minuta.”
Ni slutila nije da će mu njeno jednostavno objašnjenje doći kao
otkrovenje. Užasno se razveselio kad je shvatio kako mu je, bez
upozorenja ili bilo kakvog predumišljaja, sudbina pružila
jedinstvenu i potpuno neočekivanu priliku da se otarasi glavne
prepreke koja je stajala između njega i Frančeske. Svi ostali
podmukli načini koje je smišljao da to ostvari mogli su biti odbačeni.
Sluge su bile zauzete. Niko ga nije video da ulazi ovamo. Niti se
Neltje mogla vratiti pre nego što prođe još četvrt sata.
„Nema veze, Amalija”, izustio je brzo i opasno nežno. „Dobro si
učinila što si je poslala po napitak. Veoma mi je drago što si to
učinila.”
To su bile poslednje reči koje je čula. Istog trena kad ju je
preplavio strah od iznenadnog ubilačkog bleska u njegovim očima,
zgrabio je satensko jastuče ispod njene glave i sekund kasnije već ga
je pritisnuo preko njenog lica. Bespomoćno je zamlatarala rukama i
prigušeno zavikala.
Borila se duže nego što je očekivao. Onda je naglo klonula, dok
joj se mršava ruka oklembesila. Lagano je podigao jastuk. Izgledala
je kao da spava. Osim blage razbarušenosti kose i razmazanog traga
karmina sa njenih usana na jastuku nije bilo drugih znakova nasilja.
Podigao joj je glavu i namestio jastuk na mesto. Zatim joj je lice
okrenuo na stranu, tako da mrlju od karmina podesi tačno u nivou
njenih usana. Zagladio joj je nekoliko pramenova kose, poravnao
suknju na mestima gde se uvrnula usled borbe i onda se odmakao
od divana. Bio je uzbuđen i rasterećen, opijen slobodom, ali morao
je još da se vrati u predvorje, a da ga niko ne primeti.
Žurno je otišao do vrata i odškrinuo ih da proviri. Hodnik je bio
pust. Odmah se išunjao iz sobe i tiho zatvorio vrata iza sebe. Za
samo nekoliko trenutaka našao se u biblioteci, gde je duboko
udahnuo i dlanom prešao preko čela. I pre je ubijao i mačem je
usmrtio više ljudi nego što je mogao da se seti, tokom godina kad je
boravio van Holandije, ali nesumnjivo nijednu smrt nije manje
planirao od smrti sopstvene žene. Učinio je jednu stvar za koju se
zakleo da nikada neće, ali nikada nije ni pretpostavio da će mu je
tako savršene okolnosti isporučiti pravo u šake.
Po izlasku iz biblioteke, požurio je nazad u toalet. Kad je ušao,
osluškivao je sve dok nije čuo lupkanje nečijih peta. Tada je izašao,
nameštajući kaput. Svedoci su ga videli kad je ušao tamo, a ovaj
svedok koji ga je video kako izlazi, bila je upravo služavka koja ga je
na poseban način opsluživala. Imala je svežu posekotinu na usni gde
ju je verovatno ugrizao a jedno oko joj je bilo oteklo i zatvoreno,
modro poput šljive, i kuhinjska odeća joj je nalagala da se skloni
daleko od očiju gostiju. Zastala je da ga propusti, ali pogled joj je bio
pun prekora. Skinuo je biserni prsten s malog prsta i spustio ga niz
njen dekolte. Zatim ju je značajno potapšao po obrazu pre nego što
se udaljio ka predvorju. Gotovo istog trenutka stigli su i prvi gosti a
on je bio tu da ih dočeka.
Polovina očekivanih gostiju je već pristigla kad se pojavio
Hendrik s kćerima. Slikarevo lice je bilo tako utučeno i puno
strepnje da se Ludolf gotovo nasmejao. Brzo je prišao da pljesne
Hendrika po ramenu i da mu šapne nešto u uho.
„Priberi se, prijatelju. Nije sve izgubljeno. Priznanice su moje.”
Hendrikovo izbavljenje bilo je poput izlaska sunca. Nakon
tromog koračanja, sad se činilo kao da skakuće na prstima.
Ludolfovi spušteni kapci prikrili su njegov začuđeni pogled na takvu
promenu. Hendrik je i dalje bio duboko zaglibljen u blato, ali
činjenica da je verovao kako je sada zadužen kod popustljivije
osobe, neverovatno mu je popravila raspoloženje. No, Ludolf nije
imao vremena da dalje razmišlja o ocu kad je trebalo da pozdravi
njegove kćeri, naročito Frančesku. Od samog ulaska njena privlačna
lepota ga je pogodila kao i uvek. Bila je odevena u plišanu haljinu
boje ribizle koju do sada nije nosila u njegovom prisustvu. Utisak
koji je ostavljala, sa sjajnom kosom, ukrašenom za tu priliku sitnim
biserima i uvijenom u punđu, bio je zaslepljujući. Iz opreznosti je
prvo pozdravio njene sestre, pre nego što se okrenuo prema njoj.
„Draga moja Frančeska, činiš mi veću čast svojim dolaskom
večeras nego što možeš zamisliti.”
U njegovim rečima je pročitala izvinjenje, ali to je nije smekšalo.
Sam događaj je bio beznačajan. Plahi mladići su je grlili i pokušavali
da je poljube već mnogo puta i taj slučaj se nije previše razlikovao
od prethodnih, ali razlike je ipak bilo, i to u samom Ludolfu. Bilo ju
je nemoguće imenovati i tačno odrediti, osim što je bila uverena da
je on suviše podmukao i nemilosrdan da bi lako odustao od onoga
što želi.
„Gde je Amalija? Nigde je ne vidim, a jedva čekam da je
upoznam s Aletom.”
Ludolf pogleda okolo i podiže obrve kao da je iznenađen što mu
žena nije tu. „Zar Amalija još nije došla? Ne, vidim da su joj stolicu
pomerili do zida. Kad se ne pojavi do određenog trenutka, to znači
da je odlučila da uopšte ne prisustvuje.”
Frančeska se uznemirila. „Znači da se ne oseća tako dobro kao
što se nadala?”
„Bojim se da ne.”
Aleta, koja je zajedno sa Sibilom i dalje stajala pored Frančeske,
odmahnula je glavom sa žaljenjem. „Toliko sam toga čula o vašoj
ženi”, rekla je Ludolfu, „i bila sam sigurna da ću je konačno
upoznati.”
Nagnuo se ka sestrama da ga drugi gosti ne bi čuli. „Verovatno bi
volela da vidi vas tri nasamo malo kasnije. Njen nedolazak obično
znači da ne želi da razgovara s toliko ljudi čitave večeri.”
Frančeska se dvoumila. „Ne želimo da je još više izmorimo.”
„Amalija mi je ispričala da je tvoje i Sibilino društvo uvek
zasigurno oraspoloži.” Pogledao je Aletu. „I uveren sam da bi tebe
prihvatila kao i tvoje sestre.” Žustro se odmakao uz teatralan
pokret. „Mnogo ljudi večeras želi da vas upozna. Dozvolite mi da
vam sad predstavim neke od njih.”
Odveo ih je do jedne grupe i zatim ih ostavio s drugom, a sam se
vratio da dočeka nove pridošlice. Baš kad su dočekani i poslednji
gosti, Ludolf primeti da se nekolicina skupila ispred upečatljivog
kamina gde su se divili portretu. „Ah, prijatelji”, obratio im se,
„vidim da ste otkrili ovaj izvanredan dodatak mojoj zbirci slika.
Dozvolite mi da vam predstavim veoma nadarenu mladu slikarku
koja je nedavno dovršila ovo izuzetno delo - Frančeska Fiser, kći
gospodina Fisera, koji vam je svakako svima poznat i čije
sposobnosti je ona nesumnjivo nasledila.”
Hteo je da uhvati Frančesku za ruku i izvede je napred, ali žustro
se izmakla da izbegne njegov dodir. Nastalo je opšte pljeskanje,
povici i čestitanja, koje je prihvatila uz ljupki naklon. Ludolf je
poželeo da povede Frančesku u trpezariju, ali razum je nadvladao
pred neočekivanim razvojem događaja te večeri. Ako sa sobom ne
povede gradonačelnikovu ženu, to će biti shvaćeno kao uvreda. Kad
su svi posedali za sto, video je da je Frančeska mnogo dalje nego što
bi on želeo, ali možda je tako i bolje u trenutnim okolnostima.
Od tada pa nadalje, počeo je da obraća pažnju na vreme, pošto je
procenio da bi Neltje do sada već trebalo da se vrati. Neprestano je
očekivao da mu sluga nenametljivo priđe ili, ako je lekar odlučio da
lično proveri stanje svoje pacijentkinje, da se iz hodnika pojavi taj
čovečuljak. Možda će čak i Neltje histerično utrčati, vrišteći sva
uplakana. Bio je prilično zadovoljan što će ga svi posmatrati kad mu
na kraju poruče da dođe u Amalijinu sobu. Namestiće ozbiljan izraz
lica zbog poziva ili će se pretvarati da je zaprepašćen, zavisno od
toga kako će mu vest saopštiti, ali bio je sasvim spreman. Mnogo je
toga učinio u životu, a to što je kao momčić učio glumu u trupi
lutajućih glumaca, veoma mu je koristilo tokom svih ovih godina.
U početku je bio ushićen. Amalijino prazno mesto na drugom
kraju stola bi za svakog drugog muškarca možda bilo kao tiha
optužba, ali Ludolfu je bilo dovoljno da podigne pogled ka Boginji
proleća koja je visila na zidu iza upražnjene stolice i od same pomisli
na to ko će je zameniti, krv bi mu zaigrala. Nakon prvog jela,
naredio je da se Amalijina stolica ukloni zajedno s priborom, čime je
okupljenima stavio do znanja da se sve do tog trena nadao da će mu
se žena pojaviti u poslednji čas.
Frančeska je sedela preko puta sestara i nisu bile dovoljno blizu
da razgovaraju, ali sve tri su se čudile promeni raspoloženja svog
oca. Bio je veseo preko svake mere, jeo je bolje nego ikad otkako je
isekao ruke, bezočno se udvarao ženama sa svoje leve i desne
strane, a obe su mu uzvraćale, dok su njegovi napadi glasnog smeha
na svaku šalu često prekidali sveopšti žamor razgovora.
Ludolf je spazio poglede koje su sestre upućivale ka ocu a zatim
jedna drugoj, uz osmehe i zbunjeno podizanje obrva. On im je
mogao sve objasniti. Njegov plaćenik Klaudijus je bio prisutan
večeras i ponašao se veoma srdačno prema Hendriku, što mu nije
teško palo, jer je već kao prepredeni lupež odslužio zatvorsku
kaznu, nakon čega je Ludolf odlučio da mu ta hulja može biti
korisna, jer je došao iz Antverpena i u Amsterdamu ga niko nije
poznavao. I Oto je bio na spisku gostiju, jer i nakon tolikih godina,
Amalija bi ga možda prepoznala kao takozvanog trgovca koji joj je
predstavljen za vreme Ludolfovog udvaranja.
Frančeska je bila srećna što otac uživa. Možda ga je ovaj
društveni događaj tako oraspoložio da će ponovo postati onaj stari.
Videla je da joj se i sestre lepo zabavljaju. Aleta je vodila živ
razgovor s gospodinom s leve strane. Večeras joj je kosa bila
pokrivena kapom sa zlatnim perlicama a iz profila joj se videlo samo
malo, sjajno V oblikovano od pletenica začešljanih s čela, i koralne
minđuše koje su joj krasile elegantan vrat. Što se tiče Sibile, koja je
sedela nešto dalje, bila je uobičajeno razmetljiva, mada nisu bili
prisutni mladići kakve se nadala da će upoznati. Stariji čovek s
tamnom vlasuljom, od nekih četrdeset pet godina, sedeo je do nje sa
onim poznatim zaluđenim pogledom koji je Sibila izazivala kod
muškaraca kad god bi se potrudila.
Frančeska je pogledala Ludolfa i primetila kako brzo, krišom,
gleda na sat. Smesta ga je ostavio i nastavio da jede i razgovara. Ne
bi dalje razmišljala o tome, da ga nedugo zatim nije videla kako se
okreće na stolici i posmatra sat pored zida. Nemoguće da mu se žuri
da završi s gozbom, jer je bio nenadmašan u svojoj ulozi domaćina i
veoma dobro raspoložen. Pretpostavila je da i dalje pomalo očekuje
Amaliju iako je naredio da se njena stolica ukloni. Kako nije želela
da im se pogledi slučajno sretnu, ponovo je usmerila pažnju na
susede za stolom, koji su bili veoma pričljivi sagovornici.
Kako su se jela smenjivala, Ludolf je postajao sve napetiji. Zašto
se niko ne pojavljuje? Možda Amalija i nije bila mrtva kad ju je
ostavio? Ali to je nemoguće, jer proverio joj je puls dva puta i ništa
nije osetio. Prošlo je gotovo dva sata otkako je izašao odande. Da li
je Neltje u samoći oplakuje i čeka da se veče završi pre nego što mu
saopšti vest? Goreo je u svom nespokoju.
Na drugom kraju grada Neltje je dolazila svesti na tapaciranoj
klupi u sobi koju nikada ranije nije videla. Čitava glava ju je bolela i
osećala je grozan bol u boku. Stavila bi ruku na čelo, ali neko ju je
blago uhvatio za ručni zglob.
„Lezi mirno. Napali su te na ulici.”
Prepoznala je glas doktora Mateusa i zajecala: „Pokušavala sam
da vas nađem. Moja gospodarica...”
„Da, rekla si mi kad sam te našao ispred vrata da joj je potreban
onaj poseban napitak da se pridruži mužu na gozbi.” Po njegovom
mišljenju, Amaliju van Deventer bi trebalo poštedeti velikih
društvenih okupljanja i bilo mu je drago što će se bez njegovog
napitka mirno odmarati, kao što i treba. U svakom slučaju, proslava
je do sada verovatno već završena. „Potrebna ti je hitna medicinska
nega i to mi je sada na prvom mestu. „Osim rane na glavi,
polomljena su ti i dva rebra, koja sam previo.”
Preplavi je talas užasa i ona zgrabi doktorovu ruku. „Jesam li...?”
„Ne, Neltje, nisi silovana. Napadač je želeo samo tvog konja i
ništa više.”
Neltje ponovo zažmuri. Taj mrski konj. Bila je nervozna jahačica i
konj je to znao, zabacivao je glavu i pokušavao da je zbaci. Koristio
je svaki izgovor, od pijanog povika do prolaznika koji pretrčava
ulicu, da je natera da ga povuče za uzde, u strahu da će joj životinja
pobeći. Da su joj konjušari odabrali konja, bila bi to blaga i mirna
životinja, ali svi su bili obučeni u najlepše livreje i dočekivali
gostinske kočije i konje, pa je izbor morala da prepusti štalskom
momku. Sada se sećala da je to bio onaj kome je jednom izvukla uši
zbog bezobrazluka, pa je pretpostavila da je ovo bio njegov način da
joj se osveti. Opet će mu uši brideti prvi put kad ga uhvati u štalama!
„Moram stići kući. Gospodarica će se brinuti za mene.”
„Ne još, čini mi se. Pretpostaviće da sam izašao negde po pozivu
i da ovde čekaš na moj povratak. Odvešću te kući kad se još malo
odmoriš. Tako ću odmah proveriti i kako je gospođa Van Deventer.”
Neltje ponovo zahvalno sklopi oči. Sada je bolje razumela zašto
se njena gospodarica plaši da ustane sa divana kad se ne oseća
dovoljno dobro. Ali izvestan nespokoj je ostao. Zašto? Tada joj je
sinulo. Pod slabim uličnim osvetljenjem pogrešno je skrenula, pa je
sa zakašnjenjem stigla do doktorove kuće. Sve pojedinosti su joj se
sada vraćale. Blizu njenog odredišta iz senke je na nju skočio neki
čovek, zgrabio uzde i ogromnom šakom je zbacio sa sedla, tako da je
tresnula na kaldrmu. Zapanjena i raskrvavljena, čula je kako
napadač odlazi na konju i, preplašena da će je u mraku zgaziti
kočija, otpuzala je sa ulice do kućnog praga. Nekako se pružila da
dohvati zvekir i srušila se od bola kad su se vrata otvorila. Nije se
mogla setiti ko je stajao na vratima niti šta je rekao pre nego što se
onesvestila. Ali mora da je sad već veoma dugo odsutna od kuće!
„Moram da se vratim!”, viknula je i pokušala da se uspravi. „U
mraku mi je trebalo duže nego što sam očekivala da stignem ovamo,
a moja gospodarica se osećala zaista loše kad sam krenula.”
Tad ju je pažljivije saslušao i uskoro su joj pomogli da siđe niz
stepenice, lekar ju je pridržavao s jedne, a sluga s druge strane.
Osećala je nesvesticu i teško je disala, za šta je krivila čvrst zavoj oko
rebara, ali uskoro će gospodarici laknuti, kad je vidi i ona će leći u
sopstveni krevet.
Kad su stigli do Van Deventerove kuće, doktor Mateus je još u
predvorju čuo da je bal u punom zamahu. Muzika je plovila noćnim
vazduhom i on pomisli da bi bilo mudrije narediti kočijašu da kočiju
odveze do zadnjeg ulaza. Spadao je među mnogobrojne građane
koji nisu odobravali ples, jer su verovali da budi strasti koje vode ka
nemoralu, ali nije želeo ni da prekida zabavu pojavljivanjem s ovom
povređenom ženom u okrvavljenoj odeći. Nije bio zlurad prema
onima koji su uživali u plesanju. Došao je u ovu kuću da se pobrine
za pacijentkinju koju je doveo i da obiđe onu što ga je čekala.
„Moram do svoje gospodarice”, bila je uporna Neltje kad su joj
pomogli da siđe s kočije, ali gotovo se onesvestila od bola i doktor joj
je zabranio.
„Idi pravo u krevet. Ja ću joj sve objasniti i druga služavka može
večeras ostati uz gospođu Van Deventer.”
Neltje je oklevala, ali morala je da posluša. Ludolf je plesao spori
kurant sa Sibilom, ruke su spojili u visini ramena a koraci su im bili
lagani i graciozni. Zbog ljubomore na Frančesku ovom prilikom nije
pozvao mlade neženje, i jedini prisutni muškarci bez partnerki bili
su udovci, dvojica u četrdesetim a ostali stariji i od njega samog. Sve
tri Fiserove kćeri su odlično plesale, i Aleta ga je obavestila prilikom
prethodnog plesa da je Sibila učila i nju i Frančesku svim novim
plesovima. Još nije igrao s Frančeskom, pazeći da ne izazove ni
najbezazlenije ogovaranje, ali plesao je s pet drugih žena pored
njenih sestara.
„Šta li ste to rekli ocu kad je tako veseo?”, pitala je Sibila kikoćući
se. „Pogledajte ga tamo.” Pokazala je na Hendrika koji je sav
nasmejan plesao.
„Što ga sama ne pitaš?” predložio je Ludolf, jer je znao da, šta
god Hendrik odgovori, neće joj reći pravi razlog.
Pogledala ga je šaljivo. „Aleta ga je pitala i rekao joj je da ćete
kupiti njegovu sliku poreznika.”
„Pa?”
„To mi ni najmanje ne zvuči uverljivo.” Pogledala je gore i
unaokolo po raskošnoj prostoriji. „Zašto biste želeli da okačite sliku
na kojoj je predstavnik zanimanja koje vam se sigurno ne dopada?”
Srdačno se nasmejao i odlučio da će podupreti Hendrikovu laž
tako što će sliku zaista i kupiti. „Možda je to baš pravi razlog.
Mogao bih da stavim sliku naspram đubrišta ili najskupljeg
predmeta koji posedujem u kući. Tako bih se dobro našalio.”
Zakikotala se. „Vi ste zaista nečuveni!”
„Priznaj da ti se zato još više sviđam!”
Oči joj zasijaše, ali nije zagrizla mamac. „Mislite da Amalija može
da spava uz ovu muziku i glasno čavrljanje?”
Pretpostavio je šta sledi. Aleta je probala da ga podseti na
njegovo poluobećanje, ali on je prešao preko toga. „Ona gotovo
nikad ne spava dobro. Zašto pitaš?”
„Rekli ste kad smo sestre i ja večeras stigle, da ćemo kasnije moći
da obiđemo Amaliju. Bilo bi tako žalosno, nakon što se toliko trudila
da prikupi snagu za večeras i u tome nije uspela, da je baš niko ne
poseti.”
Sibila je bila dovoljno poštena prema samoj sebi da prizna kako bi
verovatno potpuno zaboravila na Amaliju da je na balu bilo zgodnih
mladića. Ali iskreno je volela svoju novu prijateljicu i bilo joj je drago
što je se setila kako leži sama u sobi, odvojena od ove uzbudljive
proslave i sa Neltje kao jedinim društvom.
Ludolf je brzo razmišljao. Šta bi bilo kad bi zaista odveo ove tri
devojke u Amalijine odaje? Bio je ubeđen da smrt njegove žene ne bi
bila shvaćena kao podvala, pa zašto onda ne bi učvrstio svoju
očiglednu nevinost tako što bi tamo otišao dobrovoljno, i očigledno
ništa ne sumnjajući, da zatekne ženu kako je konačno izdahnula od
bolesti. Mogao je računati na Sibilinu histeriju, kojoj bi on dodao
sopstvenu suzdržanu predstavu hrabrog podnošenja bola.
Najvažnije od svega, mogao bi da zadovolji svoju radoznalost zašto
ga još nisu pozvali u njenu sobu.
„Onda pozovi sestre kad se završi ovaj ples i videćemo hoće li
vas Amalija primiti. Ako bude htela, ja ću morati da se vratim plesu,
a vi same procenite koliko ćete kod nje ostati.”
Čim je muzika stala, Sibila se udaljila od njega da pozove
Frančesku i Aletu. Međutim, pre nego što se Ludolf i pomerio,
Hendrik mu se isprečio na putu.
„Nadao sam se da bismo mogli malo nasamo da proćaskamo
nekoliko minuta”, reče značajno.
Ludolf se borio da uguši ljutnju što mu je slikar prišao baš u tom
trenutku. „Shvatam da si nestrpljiv da saznaš pojedinosti, ali o njima
ne možemo raspravljati na brzinu.”
„Na raspolaganju sam ti. Da te posetim?”
„Da. Ne želimo da nas čuju ili uznemiravaju. Dođi sutra u tri
sata. To mi nije baš najzgodniji trenutak, ali otkazaću drugi
sastanak.”
Hendrik veselo prihvati dogovor. Zatim mu kćeri odoše s
njegovim pokroviteljem do bolesničine sobe, a on odšeta da
posmatra partije karata za stolovima u salonu. Žudeo je za tim da
ponovo igra, ali čovek praznih džepova i s dugovima dubljim od
Amstela može biti samo čežnjivi posmatrač.
Ludolf je otvorio vrata Amalijine sobe, a sestre su bile iza njega.
Obuzela ga je stravična zebnja kad je video da je divan prazan, a
jastuče umazano karminom palo na pod.
„Kao što sam i očekivao”, izjavio je nakon neznatne pauze, „moja
žena se povukla. Prvo ću sam otići u njenu spavaću sobu.”
Devojke su čekale, dok se on krupnim koracima uputio ka
duplim vratima, koja su se otvorila i pre nego što je stigao do njih. I
Frančeska i Sibila prepoznaše niskog čoveka u crnom odelu s belom
vlasuljom koji je tamo stajao, a koga su im predstavili kao doktora
Mateusa kad je jednog dana posetio Amaliju.
„Gospodine Van Deventere”, obratio mu se lekar ozbiljnim
tonom, „stigao sam tek pre nekoliko minuta i upravo sam krenuo da
vas nađem. Žao mi je što vam moram saopštiti najtužniju vest.”
„Šta se dogodilo?”, Ludolfovo pitanje je bilo gotovo nečujno.
Doktor pogleda devojke, a zatim ponovo Ludolfa. „Želite li da
vam saopštim to što imam u prisustvu drugih?”
Ludolf klimnu glavom, a olakšanje zbog onoga što će očigledno
čuti dalo mu je neopisivi osećaj moći, jer mu je ponovo pošlo za
rukom da događaje podesi u svoju korist. „Verujem da ste nas već
pripremili. Dve od ovih mladih dama su se nedavno veoma zbližile
s mojom dragom Amalijom.”
„Onda vam s velikim žaljenjem moram saopštiti da je vaša žena
večeras ovde preminula sama, nakon što je poslala služavku da od
mene donese napitak. Nažalost, ženu su divljački napali i povredili
baš kad je stigla do moje kuće, pa se onesvestila upravo kad sam
otvorio vrata. Tek kad se osvestila, saznao sam da je vašoj ženi
veoma loše, pa sam odlučio da je posetim i u isto vreme dovedem
povređenu služavku kući.”
Ludolf zajeca kako to obično čine ljudi slomljenog srca i sagnu
glavu, a sestre mu priđoše, Frančeska i Sibila blede od
zaprepašćenja i sa suzama u očima. Jedino je Aleta progovorila:
„Sirota gospođa!”
Doktor je zakoračio napred i, pošto je bio prenizak da povede
Ludolfa za rame, spustio mu je ruku na leđa. „Dođite sad da je
vidite. Ona počiva u miru.”
Ludolf je spustio ruke i, kao čovek koji je ostao bez svega što je
voleo, krenuo je polako ka spavaćoj sobi. Doktor mu se nije
pridružio već je ostao u dnevnoj sobi, zatvarajući vrata da bi ga
ostavio samog sa pokojnicom. Tada, pošto je video da su dve sestre
duboko potresene, dok ih je treća utešno obgrlila, doktor Mateus im
priđe.
„Možda će vas utešiti kad čujete da gospođa Van Deventer nije
patila” rekao je ljubazno.
Sibila, koja se nije ponašala onako kako je Ludolf očekivao,
gledala je omalenog doktora suznih očiju. „Tako je strašno što je bila
sama! Kad samo pomislim da smo svi bili u trpezariji a zatim i
plesali, dok je ona...” Glas joj se prekinu i ona pokri lice rukama.
Aleta ju je tešila i pomislila, kao i mnogo puta ranije, kako Sibila, i
pored sve svoje površnosti, ima nežno srce. „Pošto je gospođa Van
Deventer ležala u krevetu, gotovo je sigurno da je otišla u snu.”
„To je sasvim moguće”, potvrdi doktor. Nije bilo potrebno da ove
mlade žene znaju kako je Amaliju zatekao napola na podu. Satensko
jastuče ispod nje je skliznulo, i povuklo je za sobom. S obzirom da ju
je poznavao kao ženu koja je uvek vodila računa o svom izgledu,
pretpostavio je da ne bi volela da je zateknu u neumesnom položaju,
pa ju je, iz samilosti, podigao i odneo do njenog kreveta. Lično je
žalio što zbog zadržavanja oko Neltje nije uspeo da stigne do
Amalije na vreme da pozove njenog muža do postelje da s njom
provede poslednje trenutke.
Vrata spavaće sobe ponovo se otvoriše i pojavi se Ludolf. Doktor
je primetio da izgleda vrlo tužan, ali ne i potpuno slomljen, i
pretpostavio je da je tako pošto je Amalija veoma dugo bila slaba, pa
je njen odani muž delimično bio pripremljen za njenu smrt.
„Da li biste bili tako ljubazni da vest objavite mojim gostima,
doktore Mateuse?”, zatraži Ludolf slomljeno.
„Naravno, gospodine. Odmah ću to učiniti.” Muzika je parala
doktorove uši, jer ovo je sada bila kuća žalosti. Žurno je napustio
sobu. Frančeska za njim povede i sestre, dok su sve tri tiho
izgovarale izraze saučešća. Ludolf im zahvali naklonom. Nešto dalje
u predvorju muzika prestade i nastupi tišina. Dok su išle po svoje
ogrtače, Frančeska se iznova seti svoje užasne borbe u biblioteci.
Kad samo pomisli da se to desilo gotovo pred Amalijine poslednje
sate. Ako se Ludolf bar malo kajao, to mu se nije videlo u očima kad
ju je pogledao. Od odvratnosti prema njemu, naježilo joj se čitavo
telo. Kad je sa sestrama stigla do predvorja, na svim licima su mogle
prepoznati isti žalostan izraz. Hendrik im je istog časa prišao i
saosećajno im se obratio. Frančeski, srca prepunog bola zbog
Amalijine samotne smrti, prijao je njegov utešni zagrljaj i ona
primeti kako se i Sibila skupila uz njega s druge strane, baš kao da
su ponovo male devojčice.
Dok su svi gosti odlazili, Ludolf je ostao sam u Amalijinim
odajama. I dalje ga je brinulo ko je to ušao i premestio Amalijino telo
sa divana u spavaću sobu. Laknulo mu je tek kad se doktor Mateus
vratio i objasnio šta je učinio.
„Znao sam da ćete biti zbunjeni, pošto vam je ženina služavka
rekla da je svoju gospodaricu ostavila na divanu u veoma lošem
stanju, nesposobnu da se sama premesti u spavaću sobu.”
Ludolf je bio vrlo zahvalan. „Veoma ste ljubazni, doktore.
Zahvaljujem vam svim srcem. Osim toga, kako bi se moja draga
žena osećala da je znala, bilo bi strašno da su one tri devojke ušle u
sobu i zatekle je mrtvu. Takav prizor bi ih veoma uznemirio.”
Čim je ponovo ostao sam, Ludolf, s rukama na kukovima, pređe
pogledom preko Amalijinog dnevnog boravka. Kad prođe dovoljno
vremena, potpuno će preurediti ovu sobu i ponovo ove prostorije
povezati sa glavnim delom kuće, umesto da budu odvojen stan.
Pažnju mu privuče slika Pitera de Hoha. Kakva šteta što je visila tu.
Ponovo će je okačiti u salonu, gde će biti bolje izložena. Naravno da
će dugo morati da igra ulogu ožalošćenog udovca. Ipak, znao je
tačno koliko taj period treba da traje i, pošto su već nastupili rani
sati novog dana, počeće s tom ulogom od sutra.
HENDRIK JE OSEĆAO IZVESNU NELAGODU što će se sastanak
odigrati u kući koju je tako iznenada obavila žalost, ali nije primio
poruku o otkazivanju, pa je na vreme krenuo do Van Deventera.
Sluga koji mu je otvorio imao je snopove crne trake na ramenima
livreje a dve služavke, koje su žurno prolazile kroz predvorje, nosile
su crne čipkane kecelje. Ovo mesto prigušenih glasova bilo je sušta
suprotnost njegovom domu, gde su prijatelji i susedi neprestano
navraćali da Frančeski požele sreću na školovanju i predaju joj sitne
poklone.
Ludolf ga je čekao u sobi gde su se prvi put kartali s Klaudijusom
i Otom. Hendriku se nije dopalo mesto sastanka, s obzirom na
razlog dolaska, ali možda ga je on baš zato, namerno, izabrao.
Novopečeni udovac je bio odeven u crninu, čak je i na cipelama
imao obične crne kopče.
„Zaista ljubazno od tebe što me primaš na ovako žalostan dan”,
poče Hendrik nakon što je izrekao redovne izraze saučešća
svečanim tonom uobičajenim za takve prilike. Prihvatio je
ponuđenu stolicu, iako je Ludolf odabrao da stoji, držeći ruku na
ružičastom mermernom kroviću iznad kamina s delftskim
pločicama, kao da od samog početka namerava sagovorniku da stavi
do znanja ko će u ovom razgovoru voditi glavnu reč.
„O nekim stvarima moramo razgovarati bez odlaganja”, poče bez
ikakvog uvoda. „Želim da se oženim Frančeskom.”
Hendrik se strese od zapanjenosti i gađenja. „Usuđuješ se da
stojiš tu odeven u crninu, pokojna žena ti se još nije ni ohladila...”
„Nemam vremena za preteranu osetljivost”, prasnu Ludolf,
tvrdog izraza lica. „Odlučio sam da će mi period ožalošćenosti trajati
najmanje šest meseci. Nakon toga, počinjem s udvaranjem
Frančeski.”
„Uzimaš stvari zdravo za gotovo!” frknu Hendrik razjareno.
Ludolf nastavi kao da ga niko nije ni prekinuo. „Tokom prvih
meseci neću je uopšte viđati, osim kada dođe kući u posetu, a tada
ćeš me ti svaki put pozvati i tako mi omogućiti da joj budem blizu, a
da ne izazovem javno ogovaranje.”
„To neće biti često”, uzvrati Hendrik s jetkim zadovoljstvom.
„Učenicima je dozvoljeno da posećuju porodice samo na Božić ili
u hitnim slučajevima.”
Ludolf zadovoljno pucnu prstima kao da se ti uslovi lako mogu
prevazići. „Neću ometati njeno školovanje, pošto znam koliko joj je
to važno, a moj jedini cilj je njena sreća, ali kad se to završi, postaće
moja žena.”
„Neću na to pristati!”
Ludolf ga osmotri blago iznenađen, baš kao da se sićušna buba
usudila da ga bocne. „Zašto se protiviš? Je li obećana nekom
drugom?”
„Ne.”
„Je li ona izrazila želju da se uda za nekog drugog?”
„Ne. Naprotiv.”
„Pa, onda?”
Hendrik nelagodno protrlja ruke o naslone stolice. „Želi da
napusti Holandiju čim postane član Esnafa Svetog Luke. Namerava
da ode u Italiju.”
„Ja ću je odvesti.”
Hendrik tvrdoglavo odmahnu glavom, a čitav ovaj razgovor mu
je daleko teže pao nego onaj koji je vodio s Piterom, u kome nije bilo
sebičnih zahteva. Nije došao pripremljen za ovako nenadani razvoj
događaja. Što ga pre saseče, tim bolje, jer došao je da razgovara o
svojim dugovima i želeo je da s tim brzo završi. „Frančeska se
protivi udaji. Želi pre svega da bude slikarka bez ikakvog ometanja,
ne želi da je sputavaju ni osećanja niti bilo šta drugo.”
Ludolf se odmaknu od kamina, odšeta do najbližeg prozora i
pogleda na ulicu. „Da li bi ti bilo draže da od nje napravim svoju
ljubavnicu?”
Hendrik skoči sa stolice uz glasan odzvanjajući urlik, zamahujući
pesnicom. „Usuđuješ se da mi tako nešto kažeš! Njenom rođenom
ocu!”
Ludolf se opušteno nasloni na prozorsku dasku i prekrsti ruke.
„A kome drugom da stavim do znanja svoje namere? Časne su, zar
ne? Samo sam želeo da naglasim da svejedno nameravam da je
dobijem, na ovaj ili onaj način.”
„Proklet bio! Odlazim!” Hendrik krenu ka vratima, ali ne stiže do
njih, jer Ludolf iz rukava izvuče priznanice.
„Da nisi nešto zaboravio?” začikavao ga je hladno, mašući sa
njima u vazduhu.
Hendrikovo crveno lice poprimi sivkastu nijansu. „To je sasvim
druga stvar”, frfljao je. „Moj dug je između nas dvojice. Niko drugi
nije u to umešan.”
„To nije tačno. Podsećam te da si pod zakletvom izjavio da mogu
da tražim šta hoću, i ja sam izabrao Frančesku.”
Hendrik pade u očajanje. „Nisi valjda uobrazio da sam pod tim
mislio i na sopstvenu kćer?”
„ A zašto da ne? Žene su vlasništvo muškaraca. Imaš zakonsko
pravo da odrediš svojim kćerima za koga će se udati.”
„Ali ja prema njima nikada nisam zauzimao takav stav. I sam
volim slobodu i kad je Ana prvi put ostala u drugom stanju, odlučili
smo da ćemo naše sinove i kćeri odgajati potpuno ravnopravno.
Nismo imali dečake, osim mrtvorođenčeta koje ju je stajalo života,
ali naše devojke su odrasle nezavisnog duha i uvek smo ih
ohrabrivali da imaju sopstveno mišljenje!”
„Ali Frančeska će se povinovati tvojoj odluci.”
„Nju ni na šta ne možeš naterati! Uopšte je ne poznaješ, ako to
već nisi otkrio!”
„Zašto ne bi pokušao da je ubediš? Ako joj se objasni šta preostaje
njoj i sestrama, kao i onoj staroj dadilji koju toliko voli ako se ne uda
za mene, mislim da me ne bi odbila.”
„Šta joj preostaje?” upita Hendrik oprezno, usta otvorenih od
straha.
Ludolf je lagano koračao po sobi dok mu je odgovarao. „Izvešću
te pred javni dužnički sud i dovesti do bankrotstva i oduzeću ti sve
što imaš, od krova nad glavom, pa sve do Aninih slika. Čamićeš u
tamnici, jer tamo ću te zatvoriti, a tvoja ženska čeljad će biti osuđena
na život u sirotištu.”
Hendrik klonu nazad na stolicu i poče bedno da jeca. „Blagi bože!
Šta sam učinio!”
Ludolf mu se približi i sačeka da se nesrećniku beda duboko
ureže u telo, misli i dušu. Jedini zvuci koji su se čuli u tihoj sobi bili
su Hendrikovi jecaji i prigušena buka sa ulice. Tada Ludolf ponovo
progovori:
„Hrabro, prijatelju. Biću Frančeski dobar muž kad za to dođe
vreme. Nema oca u Amsterdamu koji ne bi oberučke prihvatio
priliku da mi svoju kćer da za nevestu. Ništa joj neće nedostajati, a
ako se moja velikodušnost prelije i na tebe i njene sestre, neću se
protiviti. Štaviše, predaću joj ove priznanice kao bračni poklon i
može da ih pocepa pred tobom.”
Hendrik, lica otromboljenog kao u psa i crvenih očiju, izusti
prigušeni vapaj: „Kao što sam već rekao, ne želim da ona i njene
sestre saznaju za moje gubitke. To se nikad ne sme dogoditi!”
„Onda ću priznanice dati tebi. Razmisli samo! Od danas pa
nadalje tvoj dug će biti obustavljen i možeš nastaviti da živiš kao da
se ništa loše nije dogodilo. Na dan mog venčanja s Frančeskom,
možeš da se raduješ dok spaljuješ ove parčiće papira. Budućnost će
ti biti osigurana onoliko koliko ti to želiš. Pod tim podrazumevam da
se nikada više neću gurati da te spasavam od tvoje sopstvene
gluposti.”
„Naučio sam lekciju.” Hendrik slomljeno pognu glavu.
Ludolf ga je zajedljivo posmatrao. Kockari se uvek tako zaklinju,
ali jedno je bar bilo sigurno, a to je da slikar nikada više neće biti
tako glup da prihvati uloge koji su van njegove moći. Nekoliko
tričavih guldena biće sve što će od sada sebi moći da priušti. „Dakle,
jesmo li se dogovorili?”
„Jesmo.” Hendrikova glava klonu još dublje a glas mu je bio spor
i težak. „Kada Frančeska završi školovanje, ako do tada već ne
pristane da se uda za tebe, saopštiću joj da mora postati tvojom
ženom.”
„Do tada ću je ja već u potpunosti pridobiti i uveren sam da neće
biti potrebno da ispunjavaš taj deo pogodbe. Sada ćemo potpisati
bračne ugovore. Ovde je rano jutros bio advokat i zamolio sam ga
da ih sastavi, dok je radio na Amalijinoj oporuci i nekim drugim
papirima.”
Tupog pogleda i s gađenjem, Hendrik ugleda kako njegov
pokrovitelj iz fioke uzima dva dokumenta, jer će svaki zadržati po
jedan primerak nakon što ih potpišu. Kakav je to čovek, koji tako
neosetljivo u isto vreme plati advokata da se pozabavi imanjem
pokojne žene, to jest onim što je od njega ostalo, i pripremom
ugovora za novu ženidbu? Hendrik je bio svestan da nema naročito
razvijenu moć opažanja u svakodnevnom životu, kad mu
„unutrašnje oko” nije u upotrebi kao kad slika, ali znao je da je
ovde, u ovoj sobi u privatnom razgovoru, video stranu Ludolfove
ličnosti koju on inače ne otkriva. Tog jutra ju je video i advokat, na
čiju se poverljivost moglo računati, ali ostatak sveta nije mogao ni
naslutiti da je bezdušan preko svake mere.
Hendrik neraspoloženo uze ugovor koji mu je pružio Ludolf i
pročita ga. Dok je to trajalo, Ludolf otvori poklopac srebrne
mastionice da se pripremi i isproba vrh jednog pera o prst.
Hendrik podiže pogled, upitno se mršteći. „Ko je udovica koja se
ovde spominje?” Ponovo je izbliza pogledao ime. „Gospođa Hetrajd
Volf?”
„Raspitao sam se o porodici kod koje Frančeska treba da odsedne
i učinilo mi se da su previše popustljivi. Zato sam otkazao njen
boravak u toj kući i dogovorio s gospođom Volf da je sačeka sutra
na stanici i pobrine se za nju. Još jedan korak.” Ludolf pred
Hendrika stavi novi list papira. „Ovo je pismo za gospođu Volf s
pravilima koje Frančeska mora da poštuje. Želim da ih ti prepišeš,
tako da žena zna da si ih ti kao otac odredio. Pobrinuću se da joj ovo
isporuči poseban glasnik, koji čeka da krene na put.”
Dok je pogledom pratio Ludolfovo pisanje, Hendrik se sumorno i
razdražljivo nasmeja. „Kakav je ovo uslov da Frančeska mora imati
pratnju, osim ako je u društvu sestara, mene ili tebe, i koji joj
zabranjuje da u bilo koje vreme bude sama u muškom društvu?
Moja kći odlazi u Delft da radi. Ne da ugrozi svoju priliku
gubljenjem vremena s mladićima!”
„Mora biti zaštićena sve vreme.”
„Dakle”, gorko reče Hendrik, „ovo nisi mogao sve obaviti danas.
Već neko vreme radiš na ovom ugovoru. Da ti žena nije sinoć
umrla, ja bih sada držao dokument o prodaji umesto mnogo časnijeg
bračnog ugovora.”
„Tako je. U stvari, pripremio sam jedan, ali u njemu postoji
klauzula da bi se Frančeska, ako u roku od tri godine postanem
udovac, udala za mene kao što smo se i dogovorili.”
Hendrik se više nije mogao suzdržati. „Ti bezosećajni gade!”,
viknuo je iz sve snage, vitlajući ugovorom koji je držao. „Truni u
paklu!”
Ludolf prezrivo zaškilji na njega. „I mislio sam da ćeš pre ili
kasnije početi s uvredama, ali potrudi se da ih više ne bude, ako
želiš da ti i dalje budem pokrovitelj. Završi s čitanjem onoga što je
napisano, prepiši i potpiši, a zatim ćemo zaključiti ugovore.”
Hendriku nije ništa više preostalo da kaže. Najstarija kći mu je
uhvaćena u klopku i pre nego što je brak bio moguć. Oduvek se
nadao da će, kad ispuni svoje težnje i postane članica Esnafa, naći
sreću u braku s čovekom po svom izboru, jer je pretpostavljao da bi
inače pala u iskušenje da pronađe ljubavnika kad postane zrela
žena. Ali ovakva prinuda kakva ju je snašla još kao devojku, bila je
potpuno druga strana medalje. U ovom slučaju mora biti zahvalan
što će postati supruga, a ne nešto gore, mada će Ludolf pre pokušati
da isplati Vermera nego što će joj dozvoliti da završi školovanje.
Prepisao je pismo i zatim otišao do stola gde su se nalazili bračni
ugovori. I on i Ludolf potpisaše dokumenta i razmeniše ih. Hendrik
odmah nakon toga napusti kuću. Dok je hodao prema svom domu
kroz užurbane ulice, bio je tako obuzet razmišljanjem o onome što
se dogodilo da nije bio svestan ni prometa, ni povika trgovaca, ni
brujanja cimbala za ples medveda. Nadao se da će Frančeskino
školovanje biti radosno i bezbrižno. Uprkos svih Ludolfovih
obećanja šta će sve dobiti kao njegova žena, malo je verovatno da će
ikada imati ljubavi i sreće.
Kad je stigao kući, po čavrljanju u salonu je zaključio da se
okupilo još društva i da se hrpa poklona na stolu u predvorju
povećala dok je bio odsutan. Otišao je pravo do Aninog portreta u
ateljeu i stao ispred njega, tražeći oproštaj i razumevanje za ono što
je učinio. Dok je proučavao njeno nasmejano lice, uokvireno sjajnom
kosom, shvatio je da ga je Ludolfova pretnja kako će prisvojiti i njen
portret pogodila mnogo više od prihvatanja sudbine dodeljene
Frančeski. Poželeo je da mu srce stane.
Jedanaesto poglavlje
U
FISEROVIH BILO NA NOGAMA da
doručkuju s Frančeskom pre njenog odlaska. Sama u svojoj
spavaćoj sobi dovršavala je vezivanje bluze i nameštanje
okovratnika, dok je pokušavala da se seti ima li nešto u vezi s
vođenjem domaćinstva u njenom odsustvu što je možda previdela.
Mariji je predala nadzor nad novcem za domaćinstvo, a Aleti malu
kutiju u kojoj je uvek bilo gotovine za lične potrebe. Sve su joj
obećale da će stvari teći baš kao da se ona brine za njih. Želela je da
cvetne leje i dalje bujaju, jer su lale bile u punom i veličanstvenom
cvatu, s novim primercima koje su svojim raskošno crvenim i
paperjastim laticama doprinosile lepoti dvorišta. U sebi ih je odavno
nazvala „Piterovim lalama”. Aleta je bila zadužena da brine za
cvetne leje uz Sibilinu pomoć, a ova je obećala da će paziti na svoje
ponašanje i poštovati savete koje će joj Aleta davati za njeno
sopstveno dobro.
Frančesku je najviše zabrinjavao Hendrik. Imali su kratak predah
na gozbi kada se činilo da je ponovo onaj stari, ali mora da je
nesreća koja se desila te večeri ponovo oživela njegovu utučenost.
Ruke su mu se gotovo potpuno oporavile i nisu ga mnogo mučile,
ali pristao je da nastavi s lečenjem. Mada se žalio da je Marijina
biljna mešavina dovoljno odvratna da ga otruje, ujutru nije
propuštao da popije svoju dozu, što je samo dokazivalo da joj ipak
veruje. Bar je trenutno vredno radio, bez odmora, što je samo po
sebi bilo dobar znak.
Frančeska se osvrnula po sobi da proveri je li zaboravila nešto što
je želela da ponese sa sobom. Putni kovčeg sa odećom i ostalim
ličnim stvarima spustili su u prizemlje još prethodne večeri i samo
mali kofer, koji će držati kod sebe, stajao je otvoren na tapaciranoj
klupi. U njega je stavila stvari kojih se setila u poslednji čas, kao što
su češalj i četka za kosu. U kofer je dodala i ogledalce i, čim je to
ZORU JE CELO DOMAĆINSTVO
uradila, primetila je u odrazu svog lica koliko je izobličeno. Pored
očekivane tuge što prvi put odlazi od kuće, bila je žalosna i zbog
Amalijine smrti. Čak i juče, usred sveg uzbuđenja zbog dolazaka i
odlazaka prijatelja i suseda, ona i Sibila su pogledima pokazale jedna
drugoj da je nisu zaboravile.
Odlučno je zatvorila kofer i uhvatila ga za ručku. Zatim je
pokupila ogrtač, koji je nešto ranije pripremila, i izašla iz sobe u
kojoj je spavala od svoje prve godine života, kad ju je Aletino
rođenje premestilo iz kolevke u roditeljskoj spavaćoj sobi u krevetac
koji je nekada stajao na mestu sadašnjeg devojačkog kreveta sa četiri
stuba.
Za doručkom je vladala napetost. Svi su razgovarali kao da su
jedni drugima stranci, pokušavajući da prikriju šta im njen odlazak
znači. Nikada pre nije se odvajala od sestara, ili Hendrika, pa čak ni
od Marije, duže od jednog dana, niti je prenoćila pod tuđim
krovom.
„Moraš nam pisati sve o svom radu”, rekla je Aleta, glumeći
veselost, „i tako ću znati šta da očekujem kad na mene dođe red.”
„Hoću”, obeća Frančeska. Zabrinuto je pogledala oca. Sinoć, kad
je ostala nasamo s njim, nakon što su svi prijatelji otišli, veoma se
raznežio i oči su mu se ispunile suzama kad je progovorio o njenom
odlasku. Rekao joj je neka uvek ima na umu da mu je njena sreća
najvažnija, šta god da se desi. Bio je to čudan razgovor, gotovo kao
da od nje krije pravi povod za njega. Baš kad se spremala da ustane,
iznenada je dodao: „Oh! Još jedna sitnica. Odlučio sam da ti
promenim smeštaj u Delftu, pa sam uredio da odsedneš kod jedne
udovice, gospođe Volf, koja će te dočekati. Sačekaće putničku
kočiju.”
Frančeska je bila iznenađena i zbunjena, ali kad je videla da se
Hendrik uzrujao i glavu zagnjurio u šake, ubedila je samu sebe kako
nije vreme za postavljanje pitanja i rasprave. Nežno mu je spustila
ruku na glavu i uverila ga da zna kako joj on želi samo najbolje.
Sibila joj je uputila zahtev. „Vilem je rekao kako gospodin
Vermer uvek slika svoju ženu u prekrasnoj odeći. Postaraj se da mi
u tančine opišeš njene haljine.”
„Hoću, naravno.”
Marija se grubo pobuni: „Uvek navodiš ljude da ogovaraju,
Sibila.”
„Želim da znam sve što je zanimljivo”, otresito uzvrati Sibila,
„zato postavljam takva pitanja. Nije bilo nikakvog ogovaranja u
onome što je Vilem kazao. On je to čuo lično od Katarine Vermer,
nakon što ga je zadivila slika na kojoj ona pije iz čaše u ružičastocrvenoj somotskoj haljini.”
„Pretpostavljam da je slikana negde unutra”, primetio je
Hendrik, služeći se ukusnim belim hlebom koji je Grit nešto ranije
kupila od pekara na vratima. „Moja jedina nedoumica u vezi s onim
što sam čuo o Vermerovom radu jeste to što nije mnogo
zainteresovan za pejzaže. Dakle, Frančeska”, dodao je
naglašavajući, „potrudi se da ta strana tvoje obuke ne bude
zanemarena.”
„Sigurna sam da neće biti”, odvrati Frančeska. Zatim Aleti uputi
nežan osmeh. „Ako bude, moraću kao ti povremeno sama da
izlazim i slikam spoljašnje prizore.” Nije uspela da vidi kakvo
snažno rumenilo je ova primedba izazvala na sestrinom licu, jer se
na ulaznim vratima začulo kucanje. Grit nije stigla ni da se pomeri, a
ona je već skočila od stola. „Ja ću.”
Proletela je kroz kuću i širom otvorila vrata. Kao što se i nadala,
pred njom je stajao Piter. „Tako mi je drago što si došao”, rekla je
iskreno.
„Čemu služe stari prijatelji ako ne da isprate jedni druge na
putovanja?” pitao je s vragolastim osmehom dok je ulazio u kuću,
pružajući joj buket ljubičica uvezanih lepršavom vrpcom. „Znao sam
da si juče bila zauzeta, pa sam odlučio da dođem danas.”
„Drago mi je zbog toga. Ljubičice su prekrasne.” Njihov blagi
miris je lebdeo između njih u vazduhu i ona obema rukama prinese
rosnu kiticu cveća svojim nozdrvama. „Kakav miris.”
„Jesi li potpuno spremna za odlazak?”
„Da, jesam. Dođi u trpezariju.”
Za stolom su zatekli samo Hendrika. Svi ostali su već ustali. Kad
su čuli da je Piter jahao od Harlema, krenuvši pre zore, Hendrik mu
je mahnuo da sedne a Grit ga je poslužila hranom. Frančeska, koja je
poželela da još jednom za kraj porazgovara s Aletom i Sibilom,
izašla je da ih pronađe. Trebalo je da one pođu s njom, a činilo joj se
i Piter, do putničke kočije. I Marija je othramala zajedno s Grit, jer je
stigao nosač da preuzme Frančeskin putnički kovčeg, a bilo je i
nekih završnih poslova koje je trebalo nadgledati.
Hendriku je bilo veoma drago što mu se pružila mogućnost da
razgovara s Piterom o posetama Frančeski u Delftu mnogo ranije
nego što je to očekivao, pošto su jučerašnji događaji mnogo šta
promenili. Sad je po svaku cenu morao prekinuti vezu između svoje
kćeri i ovog mladića. Da Piter nije platio njenu školarinu, zabranio bi
mu da je ikada više vidi, ali u ovim okolnostima, kad je već sve
uplaćeno, to nije bilo moguće. Piterovo učešće u čitavoj stvari mu je
sada predstavljalo veliku neprijatnost, jer nije bilo sumnje da bi mu
tada i Ludolf dao novac da je tražio, samo da bude njen jedini
dobročinitelj. Doduše, odgovaralo mu je što je na ovaj način
oslobođen još većeg duga prema njemu.
„Moram da razgovaram s tobom u vezi s posetama Frančeski u
Delftu”, poče Hendrik zapovednički, nakon što je pročistio grlo.
„Moram da zahtevam da ne prekidaš njen rad i voleo bih da se držiš
dalje od nje.”
Piterov odgovor je bio opasno tih. Završio je s jelom i spustio
ruku na sto dok je prodorno posmatrao Hendrika. „Sve smo
dogovorili uz vaš pristanak i Frančeska se složila da je povremeno
posetim. Kako možete sada da se predomislite?”
„Imao sam vremena da bolje razmislim”, prasnuo je Hendrik.
Piter ga je proučavao. „Da se nije nešto dogodilo?”, razborito je
upitao. „Jesu li vam se novčane prilike dodatno pogoršale? Vi i vaša
porodica ne morate da budete beskućnici. Ja imam imanje u
Harlemu.”
„Ne!” Hendrik ga užurbano razuveri. „Sve je ponovo u redu. Još
imam ogromne dugove, ali dat mi je dugačak rok da ih izmirim.”
„Je li sve pravilno rešeno? Nisam stručnjak za finansije, ali dobro
se razumem u novac u svim oblicima i rado bih vas posavetovao.
Nisu zaračunali prekomernu kamatu, nadam se? To bih promenio,
za početak.”
Hendrik ogorčeno odmahnu glavom. „Sve što možeš učiniti za
mene jeste da se kloniš Frančeske. Imam dobar razlog, Pitere, i
preklinjem te da se povinuješ mom zahtevu. Želiš da postane sjajna
slikarka, baš kao i ja. Stavi nju na prvo mesto. Misli na njenu
budućnost pre nego što pomisliš na sopstvene želje. Upozoravam te
da se ne nadaš previše.”
Piter se osećao prevarenim. Koža mu se zategla preko snažnih
kostiju lica i usta su mu se iskrivila od besa. „Razmisliću o ovome što
ste mi rekli. Ništa ne obećavam i to je sve što vam sad mogu reći.”
Začulo se lupkanje peta koje su se približavale i Frančeska uđe u
ogrtaču i s rukavicama za putovanje. „Spremna sam sada”, objavila
je. Zatim, pošto je Hendrik odgurnuo stolicu i ustao, bacila mu se u
naručje, čvrsto ga grleći. „Čuvaj se, oče! Ako se ikada dogodi nešto
zbog čega bih ti bila potrebna, odmah ću doći kući.”
„Naravno da hoćeš, drago dete, ali ne očekujem nikakve
nesrećne slučajeve.” Poljubio ju je u čelo, srca slomljenog sramotom
zbog uslova pod kojima je šalje, a kojih ona nije bila svesna.
Dok se odmicala od njega, lice joj je obasjavala kćerinja ljubav.
„Nikada neću uspeti da ti dovoljno zahvalim na ovoj predivnoj
prilici koju si mi pružio. Samo ti si zaslužan za ovaj ogroman korak
ka ispunjenju mog najdražeg sna.”
Piter ostavi oca i kćer same i ode do predvorja, gde su je Aleta i
Sibila čekale kraj otvorenih vrata, ogrnute ogrtačima. Nije bio
ozlojeđen što Frančeska pretpostavlja da je njen otac zaslužan za
njeno školovanje. Bilo mu je dovoljno što je mogao da priskoči i to joj
priušti u trenutku kad je gotovo sve bilo izgubljeno. Ako će to što je
neće posećivati pomoći njenom radu, tako će i učiniti, ali kasnije,
kad se snađe u Vermerovom ateljeu, moći će bolje da proceni da li je
uljez i smetnja njenom napretku.
Frančeska se pojavi sama. „Otac i ja smo se oprostili.” Otišla je da
poljubi i zagrli Mariju, koja ju je svu iskvasila suzama i nerado je
pustila. Čak je i Grit bila sva uplakana. Kad je počela da radi kod
njih pre mnogo godina, Frančeska je uvek stajala između nje i
Marijinog gneva, i nebrojeno puta je bila izuzetno ljubazna prema
njoj.
„Neka vas prati dobra sreća, gospođice Frančeska.”
„Hvala ti, Grit.” Frančeski se grlo steglo. Tada je, kao da se fizički
cepa od svog doma, takvom brzinom izjurila iz kuće da je Piter, koji
joj je poneo ručni prtljag i već bio na vratima, jedva uspeo da je
uhvati za ruku dok je protrčavala. Stegao ju je u znak razumevanja i
ona mu se zahvalno nasmešila, usporavajući korak da bi sestre
mogle da ih sustignu.
Jutro je bilo vetrovito i ogrtači su im se vijorili kao raznobojne
latice lala kad su stigli na trg, gde ih je čekala putnička kočija.
Frančeskin kovčeg je bio već ukrcan na dugačka otvorena kola, nad
kojima se širila nadstrešnica od navoštenog platna zakačenog za
gvozdene alke. Razmenila je još nekoliko reči s Piterom, i obavestila
ga o promeni smeštaja u Delftu.
„Zašto je to izmenjeno?” upita je Piter.
Ona kratko slegnu ramenima, i sama zbunjena. „Izgleda da prvoj
porodici nije više odgovaralo da me prime, ali kad malo bolje
razmislim, sigurna sam da je otac imao neki drugi razlog za tu
promenu. Uznemirio se što ću biti daleko od kuće u novom gradu
među strancima. Veruje kako će mi biti bolje kod udovice koja se
raduje mom društvu. Ime joj je gospođa Hetrajd Volf.”
„Siguran sam da je tako. Hoćeš li imati vremena da mi pišeš?”
Šaljivo mu je odgovorila: „Večeri ću imati samo za sebe, osim ako
mi ne bude davao časove o tonalnom svetlu lampi i sveća nakon što
se smrkne.”
Posmatrao ju je izazivački. „Je li tako? Nekako mi se čini da se to
neće često dešavati.”
„Hoćemo pisma!” uporno je zahtevala Sibila.
Aleta se nasmeja. „To neće biti jednostrano dopisivanje,
obećavam ti, Frančeska.”
Piter se uozbilji. „Šta je s tvojim učenjem, Frančeska? Šalu na
stranu, ne želim da trošiš vreme na pisanje pisama meni umesto da
se baviš slikarstvom.”
Ona mu odgovori podjednako ozbiljno: „Ako ikada osetim da se
javlja smetnja između našeg prijateljstva i mog posla, reći ću ti.”
„Je li to obećanje?”
„Jeste.”
Povećana užurbanost oko putničke kočije pokazala je da je vreme
za polazak. Još nekoliko trenutaka su se netremice gledali pre nego
što ju je tako žarko poljubio da su se Aleta i Sibila zaprepastile.
Zatim je zagrlila sestre, poljubila ih u obraze i razmenile su
poslednje savete i uputstva. Piter joj je pomogao da se popne u kola
uz stepenice prislonjene uz njih. Sela je na sedište sa kog se i pored
navoštene platnene nadstrešnice dobro videlo napolje. Uz uzvik
kočijaša i pucketanje biča, visoki točkovi se zakotrljaše po kaldrmi,
odnoseći je. Aleta i Sibila potrčaše nekoliko koraka uporedo s njom,
dok je Piter ostao na mestu. Svi troje su joj mahali. „Zbogom! Čuvaj
se! Bog neka je s tobom!”
Mahala je i ona njima dok je kočija kloparala preko mosta i dok
joj red skladišta nije zaklonio pogled na njih. Prva stvar koju je tada
učinila, bila je da pronađe bezbedno mesto za svoje ljubičice i našla
ga je pored svog sedišta u pukotini u koju je mogla da ugura
peteljke uvezane trakom. Bilo je dobro što je preduzela takve mere
opreza, jer, kao što je i očekivala, bilo je to veoma truckavo
putovanje. Visoki točkovi su tutnjali, dok su na krovu podignuta
mala kožna jedra da uhvate vetar i povečaju brzinu četiri
galopirajuća konja. Putnici su uplašeno vikali, bacani jedni na druge,
kad god bi kočija opasno zapala u duboku brazdu. Sve to vreme,
ludak s bičem terao je konje i pobedonosno uzvikivao kad bi prošao
pored druge kočije iz suprotnog pravca, što je bio znak da vozi na
vreme, a možda čak i brže.
Povremeno su pravili preko potrebne predahe u gostionicama
kad su menjali konje, neki putnici su završavali putovanje, dok su se
drugi ukrcavali. Za one koji su putovali od Amsterdama do Delfta
bilo je taman dovoljno vremena da zgrabe neko osveženje u
gostionici ili se posluže toaletom, ali retko su stizali i jedno i drugo.
Kočijaš bi dunuo u rog kao znak da ponovo kreće i nije čekao one
koji zakasne. Postalo je uobičajeno videti ljude kako se gotovo dave
u pokušaju da iskape i poslednju kap iz krčaga ili u trku skaču na
kočiju dok još uvek vezuju vrpce na pantalonama.
Frančeska je ponela zamotuljak hrane uvijen u belu salvetu da se
okrepi usput, i nešto voća koje su joj prijatelji doneli na poklon za
srećan put, a veći deo je ostavila kod kuće, svojoj porodici. U toku
putovanja saputnici su joj se promenili tri puta i svi su ćaskali, pa su
im sati brže prolazili.
Sijalo je kasno popodnevno sunce kad je putnička kočija konačno
dokloparala do Delfta i Frančeska se sva ozarila. Napredak ovog
ljupkog starog grada zasnivao se na platnu, pivarama i brodarstvu,
pošto je kanalima bio povezan sa lukama na reci Mas. Tokom
proteklih stotinu godina došlo je do velikog razvoja grnčarstva i
proizvodnje delftskih pločica i svih vrsta kućnog posuđa, ukrasnog i
praktičnog, pa je sada u gradu bilo trideset takvih preduzeća.
Učinilo joj se da je Delft sa svojim nebrojenim mostovima
povezaniji kanalima nego Amsterdam, a na koju god stranu ulice da
je pogledala, videla je sive ili bakarnocrvene krovove
srednjovekovnih, gotskih i renesansnih zgrada na koje nije uticalo
promicanje vekova. Olovne ploče treperile su na suncu a stara vrata
vrebala iz senke, dok su se kapci na prozorima presijavali u lepoj
plavoj, zelenoj ili smeđoj boji, a ponekad i grimiznoj. Drveće, bujno
rascvetalo ili sveže ozelenelo, zajedno s biljkama u cvetu i blistavim
lalama, doprinosilo je lepoti starog grada. Svakako nije bilo boljeg
trenutka za dolazak u Delft od sunčanog majskog dana!
Bilo je živo na ulici ispred gostionice kod koje je sišla, s buketićem
ljubičica u jednoj ruci i ručnim prtljagom u drugoj. Pobrinula se da
joj istovare putni kovčeg i spuste ga pokraj nje, pre nego što je u
užurbanoj gomili ugledala sredovečnu ženu za koju je pretpostavila
da je gospođa Volf. Udovica ju je primetila gotovo istog trena i prišla
joj. Iako neupadljivo odevena u kratak ogrtač s kapuljačom preko
crne haljine s belim okovratnikom i sa običnim šeširom bez perja ili
traka, odisala je izvesnim stilom koji je bio u suprotnosti s njenom
uštogljenom odećom. U ranim četrdesetim, vitkog stasa, nije bila
ružna; imala je trouglasto lice, široko čelo i oštru bradu. Smeškala se
u znak dobrodošlice, ali njene sive oči, oštre i sjajne kao staklo,
ocenjivački su ispitivale pridošlicu.
„Verujem da se obraćam gospođici Fiser”, rekla je, upitno
podigavši svoje crne svilenkaste obrve.
„Pozdravljam vas, gospođo Volf. Molim vas, zovite me
Frančeska.”
„Pošto ću se brinuti o tebi kao da si mi rođeno dete, to bi bilo
prikladno. Je li ovo sav tvoj prtljag?” Spustila je pomalo
omalovažavajući pogled na stari i izudarani putni kovčeg na zemlji,
ručnu torbu koju je Frančeska držala u jednoj ruci i buketić ukrašen
trakama u drugoj.
„Da. Pozvaću nosača.”
„Nema potrebe. Već imam jednog ovde.” Gospođa Volf se
napola okrenula i podigla ruku da dozove mladića koji je čekao s
ručnim kolicima. Kad je prtljag utovaren, naredila mu je da ide
ispred njih, sumnjajući da bi možda pokušao da čeprka po njemu
kad bi im ostao iza leđa. Frančeski nije palo na pamet da sumnja u
njegovo poštenje, ali kasnije je otkrila da Hetrajd Volf retko kome
veruje.
Mala krivudava ulica po imenu Kromstrat, u kojoj je živela, nije
bila daleko. Kuća joj je imala pet spratova i nekad je bila namazana
katranom da se cigle zaštite od nagrizanja usled vlažne klime, tako
da su se ukrasi od peščara privlačno isticali. Na prozorskim
okvirima sa ulice mrkožuti kapci bili su dopola zatvoreni da
obezbede privatnost, a opet omoguće dovoljnoj količini svetlosti da
se probije kroz gornje polovine. Hetrajd je otvorila ulazna vrata sa
gvozdenim zvekirom, masivna poput crkvenih. Unutra je bilo
mračno, delimično zato što je priliv svetla bio ograničen kapcima, ali
i zbog tamnih zidnih ploča, mada se tu nalazilo nekoliko komada
izuzetno lepog nameštaja i prekrasnog delftskog posuđa.
Služavka po imenu Vejntje povela je nosača s putnim kovčegom
na leđima uz strme stepenice koje su se dizale iz unutrašnjeg
predsoblja, kao i u Frančeskinom domu, mada su ove imale oblik
slova L, što je stepenište sakrivalo od pogleda iz predvorja. Hetrajd
se penjala ispred Frančeske uz prelepo izrezbareno stepenište, a obe
su sledile služavku i nosača.
„Ove stare kuće”, reče Hetrajd preko ramena, „imaju mnogo
soba, pa sam pre nekoliko godina, kako bih poboljšala svoje
skromne prilike, počela da izdajem smeštaj putnicima kad su
gostionice pune. Od tada sam već stekla mušterije trgovce, koji
redovno putuju i uvek dolaze ovamo, jer znaju da ih ovde čeka
mirna noć u pristojnom kraju s udobnim krevetom i obilnim
doručkom ujutru.” Stigla je do prvog sprata i hitro se uputila ka
sledećem nizu stepenica.
„Odseda li mnogo gostiju odjednom?”
„Ne. Obično samo dvoje ili troje, najviše četvoro. Primam samo
gospodu koju poznajem, mada ponekad učinim uslugu vlasniku
gostionice Mehelen, zato što znam da mi nikada ne bi poslao neku
neprikladnu osobu, što mi je veoma važno. Gotovo da nećeš ni
primetiti kad budem imala goste u kući, jer imam četiri velike
spavaće sobe u prizemlju sa ograđenim krevetima koji potiču iz
vremena kad su ljudi često živeli i spavali u istoj prostoriji, kao što i
danas rade u nekim seoskim krajevima. Doručak se uvek poslužuje
u sobama, tako da niko ne dolazi u moju trpezariju, koja je
povezana s kuhinjom u prizemlju.”
„Primetila sam kroz otvorena vrata pored kojih smo prošli na
prvom spratu da tamo imate salone.”
„Da, imam ih tri, kao i kancelariju gde držim knjige i sređujem
dokumentaciju u vezi sa dobrotvornim radom. Članica sam
upravnih odbora nekoliko sirotišta za starce i nekih drugih
dobrotvornih ustanova.”
Bila je to objava velikog poštovanja koje je uživala u gradu. Kad
su stigli do drugog sprata, žurno je pošla hodnikom ka vratima iz
kojih je izašao nosač nakon što je ostavio putnički kovčeg. Frančeska
mu priđe, odvezujući platnenu torbicu da bi mu platila, ali Hetrajd
je zadrža i učini to umesto nje.
„Dobila sam novac za plaćanje raznih troškova”, objasnila je.
Zatim se obratila Vejntje, koja je požurila iz sobe da pusti
gospodaricu i pridošlicu da uđu: „Donesi vazu za ljubičice gospođici
Fiser.”
Frančeska je razmišljala o kakvom se novcu radi i mogla je samo
pretpostaviti da je Vilem predložio ocu da obezbedi nešto dodatne
gotovine, jer nije verovala da bi se Hendrik tako nečeg sam setio.
On joj to svakako nije spomenuo kad joj je davao vrećicu novca za
njen novčanik, uz objašnjenje da to uključuje i njen deo, koji joj
pripada od Ludolfovog portreta. Primetila je da je vreća teška i
očekivala je da u njoj nađe mnogo novčića, ali kad ju je pre nekoliko
sekundi otvorila, zapanjila ju je prilično mala količina florina. Njena
soba, obložena zidnim pločama, sa krevetom okruženim s četiri
stuba i brokatnim zavesama, nije bila naročito svetla, jer je imala
samo jedan prozor koji je gledao na ulicu. Ipak, imala je sav
potreban nameštaj, uključujući ogledalo u srebrnom ramu i
skupoceni persijski tepih na podu kraj kreveta.
Hetrajd ju je gledala ispitivački. „Rečeno mi je da si odgovorna
mlada žena posvečena slikarstvu i, ako se ne varam, mislim da ćemo
se nas dve lepo slagati.” Otišla je do vrata i tamo zastala da baci još
jedan pogled preko ramena. „Ostavljam te da se raspakuješ. Vejntje
će ti doneti šolju čaja da se osvežiš nakon puta. Kad budeš spremna,
naći ćeš me u istočnom salonu koji je odmah ispod ove spavaće
sobe. Porazgovaraćemo pre večere i ukratko ću ti opisati kakve
obaveze imam prema tebi. Obavezala sam se da ću ti biti pratilja
tokom boravka u Delftu, i obe ćemo imati koristi ako od početka
otklonimo moguće poteškoće.”
Pola sata kasnije Frančeska je krenula u potragu za istočnim
salonom. Usput je pažljivo pogledala svaku sliku. Uglavnom su to
bili bakrorezi Delfta, uključujući i jednu koja je prikazivala
veličanstveni grob Vilema I u Novoj crkvi, čiji je visoki toranj videla
na putu od stanice. Jasno naslikan u dnu slike princa od Orana bio je
njegov verni pas, koji je venuo za njim, odbijajući da jede, i koji je
uginuo ubrzo nakon svog gospodara. Ako ikada dobije zadatak da
naslika tog čoveka, to će biti slika sa psom koji veselo skakuće pored
njega.
Razgovor s gospođom Volf nije obuhvatao razmenu mišljenja, jer
je Frančeska morala da sasluša brojne uslove koje je odredio njen
otac u pismu o kome je udovica govorila. Između ostalog,
zaprepastila ju je činjenica da ne sme da se druži ni s jednim
muškarcem. Vermerov dom i atelje bili su veoma blizu, ali ujutru i
na kraju radnog dana pratiće je Hetrajdina rođaka i prijateljica,
Klara Hajs.
„Upoznaćeš Klaru za večerom”, rekla je udovica na kraju, nakon
što je Frančeski stavila do znanja de će je lično pratiti na svim
društvenim okupljanjima koje bude smatrala prikladnim. „Jesi li sve
razumela?”
„Naravno da jesam!” Frančeska je bila krajnje nezadovoljna onim
što joj je naređeno, mada, kad je malo razmislila o svemu, shvatila je
da otac poslednjih nekoliko nedelja nije bio sasvim pri sebi, jer inače
nikada ne bi postavio ovako stroga pravila. Nažalost, potpuno je
ličilo na njega da izbegne da joj lično sve to saopšti, već da taj
neprijatan zadatak prepusti nekom drugom.
„Pošto mi je otac tako sve isplanirao, moram se povinovati
njegovim željama. Međutim, sigurna sam da će se posle nekog
vremena navići na to da sam odsutna od kuće, pa će popustiti i sa
tim besmislenim pravilima.”
„Ne računaj na to.”
„Bez obzira da li će se to desiti ili ne, postoji jedna osoba s kojom
ću se sastajati nasamo. To sam jasno ocu stavila do znanja i imam
njegov pristanak. Ime mu je Piter van Dorne.”
Gospođa Volf je držala Hendrikovo pismo na krilu i sad ga je
odvila da ga ponovo pogleda. „Da, upravo je onako kako sam ti
rekla. Neće biti izuzetaka.”
„To nije moguće!”
„Evo, uveri se sama!”
Frančeska preuze pismo i pročita očevom rukom napisano sve
što joj je Hetrajd rekla. „Ovo pismo je izraz brige za mene. U
poslednje vreme nije se osećao dobro. Uskoro će poništiti sva ova
uputstva.”
Udovica ponovo uze pismo od nje. „Do tada - ako taj čas ikad
dođe - izvršavaću sve što se od mene traži što bolje budem mogla.”
„Ne možete me sprečiti da viđam Pitera!”
„Grešiš.” Hetrajd ju je smireno posmatrala. „Jasno mi je da je taj
mladić neodgovarajući udvarač od koga tvoj otac želi da te zaštiti.
Među ustanovama i sirotištima, čijih uprava sam članica, nalazi se i
poseban dom za jogunaste mlade žene. Ja dajem savete kako da se s
njima postupa kad su potrebne posebne mere. Ako me ne budeš
slušala, zatvoriću te tamo kao neposlušnu kćer, da malo ohladiš
glavu i urazumiš se.”
Frančeska razjareno skoči na noge. „Vi ste ludi! U mojoj kući
kazna gotovo nije ni postojala. Otac nikad ne bi odobrio tako strogu
i nepravednu kaznu!”
Sad se i udovica jednako rasrdila, skočivši na noge i preteći
prstom ispred Frančeskinog lica. „Da se nisi usudila da me ponovo
ovako uvrediš! Ja sam predstavnica tvog oca i kao takva učiniću sve
što je u mojoj moći da te održim na putu koji ti je on zacrtao. Seti se
šta si pročitala u njegovom pismu. Zar nije napisao da imam sva
ovlašćenja nad tobom, jer zna da će sve odluke koje donesem biti za
tvoje sopstveno dobro?”
„Pogrešno ste protumačili okolnosti. Moj odnos s Piterom je
isključivo prijateljski i tu nema ničeg drugog!”
„Slušala sam ja to i ranije! Nisi ti prva devojka koju moram da
štitim od sopstvene gluposti. Zato su te i poslali kod mene.”
Frančeska pohrli ka vratima. „Neću provesti nijednu noć pod
ovim krovom! Potražiću sklonište kod Vermerovih a sutra ću se
pobrinuti za smeštaj.”
„Nećeš učiniti tako nešto!” Hetrajd iznenađujuće brzo stiže do
vrata koja je Frančeska otvarala, i zalupi ih. „Za tili čas ću za tobom
poslati stražare iz te popravne ustanove. Ona je tu u blizini.
Propustićeš prvi dan školovanja, a možda i celu nedelju, ili mesec,
sve zavisi od toga koliko će ti biti potrebno da se pokaješ. Pokušaš li
ikada da vidiš Pitera van Dornea, nakon svih upozorenja koje sam ti
uputila, narediću da te zatvore na najmanje osam nedelja. Kako će
se to onda odraziti na tvoju obuku?”
Frančeska je pobledela, nesposobna da smisli izlaz iz ovih
potpuno nerazumnih okolnosti. „Večeras ću pisati Piteru i
obavestiću ga o ovom ugnjetavanju kojem ste me podvrgli i ujutru
ću poslati pismo.”
„Možeš mu napisati to jedno pismo kojim ćeš prekinuti vaše
susrete i svako dalje dopisivanje, a ja ću ga pročitati pre nego što se
zapečati.”
„Ovo je nepodnošljivo. Ako mislite da ću pristati na cenzuru...”
Hetrajd je preseče: „To se odnosi samo na to jedno pismo. Ne
želim da budem čudovište prema tebi. Sve može biti savršeno
skladno za vreme tvog boravka kod mene, ako jednostavno
prihvatiš pravila koja očekujem da poštuješ.”
Frančeska ljutito otvori vrata i odjuri do svoje sobe. Tamo je
hodala gore-dole, udarajući od besa pesnicom o krevetski stub i sve
ostalo što joj se našlo pod rukom, dok se borila da se pomiri s
uslovima pod kojima je bila prisiljena da živi. Osećala se kao da je
uhvaćena u zamku! Zatvorena u kavez kao životinja. Sva radost s
kojom je stigla u Delft isparila je. Sad, kad se sve oko nje raspada,
hoće li i u Vermerovom ateljeu naići na nove zapreke? Šta ako se
pokaže da je on podjednako ćudljiv kao i njen otac? Šta ako ju je
prihvatio za učenicu samo zbog novca, a ne zato što veruje da njen
rad obećava? Nema prethodnog iskustva kao učitelj i možda neće
uspeti da joj prenese svoje znanje, i to bez sopstvene krivice.
Nijednog trenutka nije razmišljala o toj strani svog školovanja.
Umesto toga, u njemu je videla ispunjenje svojih snova, nikada i ne
pomislivši da nešto može ozbiljno poći po zlu.
Ponovo je lupila pesnicom, ovog puta po naslonu stolice, a zatim
još jednom po prozorskom okviru. Retko je sebi dozvoljavala da
razmišlja o Piteru, čije posete su joj sad bile zabranjene. Dole, u
istočnom salonu, u početku je bila sigurna da Hendrik neće želeti da
je na ovakav način ograniči na neko duže vreme, ali ako mu je
njegova utučenost pomalo pomutila razum, hoće li ikada biti u
stanju da razumno razmisli o njenom slučaju?
Zastala je i duboko uzdahnula. Ako izgubi živce, neće uspeti da
reši teškoću s kojom se suočila. Uvek se trudila da bude praktična
kad se nađe pred nevoljom, a to je sad bilo naročito važno. Pisaće
Piteru kao što joj je Hetrajd naredila, ali nakon toga će poslati i
drugo pismo u kome će mu objasniti sve okolnosti. Kasnije, kad
Hendrik počne da izranja iz mračnog raspoloženja, a bila je sigurna
da će se i to s vremenom dogoditi, zatražiće pomoć svojih sestara,
kao i Vilema, da je oslobode iz ovih okova. Čak i tada, verovatno će
se na Hendrika morati neprestano vršiti pritisak da bi se nešto
postiglo. Mekog srca, iskreno će želeti da učini ono što ga zamole,
ali ako je trenutno zaokupljen slikanjem, neće biti u stanju da misli
ni na šta drugo. Kad je dobro raspoložen, uvek odbacuje sve stvari
koje mu deluju preterano - kao kad su mu govorili kako trgovci ne
žele više da čekaju na izmirenje računa - i bilo je vrlo verovatno da
će na ograničenja nametnuta njegovoj kćeri u Delftu gledati upravo
u tom svetlu. Nevolja je bila i u tome što ne voli da piše pisma.
Nadala se da će Aleta sastaviti neophodno pismo za Hetrajd i dati
njemu da ga potpiše. Iznenadila se kad je videla dužinu pisma koje
je napisao udovici. Nekoliko žurno nažvrljanih redova bilo je sve što
je ikada videla da je napisao.
Neko pokuca na vrata. Ona ih naglo otvori i ugleda veoma sitnu
ženu napetog izgleda, ne naročito mladu, žustrih, drhtavih pokreta,
kojima je uvrtala okovratnik i prstenje na rukama. Nekada je morala
biti prilično lepa, ali godine su joj ostavile tamne kolutove oko
upalih očiju i pege po licu i rukama. Slamasta seda kosa, koja joj je
virila ispod uštirkane kape, bila je prošarana tragovima bledozlatne
boje.
„Ja sam Klara Hajs.” Bila je tako stidljiva da je delovala gotovo
preplašeno, kao da očekuje neprekidno neprijateljstvo sa svih
strana. „Nadam se da ćeš biti srećna ovde s nama.”
„Hvala vam, ali bojim se da će pre toga neke stvari morati da se
promene.” Frančeska se pomeri u stranu da je propusti, ali ona
odbi.
„Došla sam da te pozovem na večeru.”
„Nisam sigurna da sam dobrodošla za stolom.”
„Ali jesi! Kad moja rođaka Hetrajd jednom kaže ono što ima,
prestaje dalje da priča o tome.”
Frančeska je znala da je Klara određena da je čuva, ali nije
primetila nikakvu zlobu u toj ženi, čak se očigledno trudila da bude
ljubazna. „Onda ću doći”, rekla je. „Stari je običaj da se zaboravi na
nesuglasice kad se seda za sto i ja ću tako i učiniti.” .
„Tako se ponaša razumna osoba. U ovoj kući se uvek trudi da
učiniš ispravnu stvar i biće sve u redu.”
Za večerom, koja je bila dobra i obilna, Hetrajd je tako prirodno
ćaskala kao da se između nje i Frančeske ništa nije dogodilo.
Očigledno, nije želela da produžava neprijatne odnose i na sve je
gledala samo kao na pojedinačni ispad. Frančeska je uzvratila na
njenu ljubaznost i pridružila se razgovoru. Samo Klara nije otvarala
usta, osim da kaže „molim” i „hvala”, kao poslušno dete kada mu
ponude jelo. Bilo je još rano da donese čvrst zaključak, ali imala je
utisak da se Klara potpuno odrekla svoje ličnosti i, kao osoba blage
naravi, dozvolila je nadmoćnoj poslodavci da od nje napravi senku u
ovoj kući.
Posle večere, Frančeska je pisala Piteru i obavestila ga o novim
pravilima u vezi s njihovim odnosom koje je morala da prihvati.
Njegov crtež, koji je načinila one noći kad je u njihov dom doneo
zumbul, naslonila je na vazu s ljubičicama, čiji miris ju je podsetio na
njegovu blizinu, iako mu je pisala s namerom da ga odbije od sebe.
Nadala se da će umeti da čita između redova i da će shvatiti kako je
pismo pisano pod nečijim nadzorom.
Na sreću, Hetrajd nije pažljivo pročitala pismo, već ga je samo
oštro i ozbiljno preletela pogledom. „Dobro si učinila.” Zatim ga je
zapečatila. „Postaraću se da sutra bude poslato. Raduj se prvom
danu školovanja i nemaš nijedan drugi zadatak. Sad laku noć i lepo
spavaj.”
Čim je Frančeska otišla u svoju sobu, Hetrajd se zavali na stolici i
kratko uzdahnu. Te prve nedelje brige o tuđim jogunastim kćerima
koje je trebalo naučiti poslušnosti uvek su joj bile teške.
Mada, ako ne greši, Frančeska je pametnija od većine devojaka
koje je do sada čuvala, od kojih je neke morala i da utamniči radi
njihovog sopstvenog dobra. Štaviše, Frančeska je imala poseban
razlog za boravak u Delftu i biće dovoljno razumna da ne pravi
gluposti koje bi joj mogle prekinuti školovanje. Trebalo bi brzo da se
pokori pravilima kuće, a onda će sve teći glatko do kraja njenog
boravka.
Nije bilo ništa neobično u tome što je Ludolfov glasnik doneo
takvo kratko obaveštenje o devojci. Obično je neka velika muka
dovodila do prepuštanja zabludele kćeri u sposobnije ruke. Pošto je
Ludolf bio slikarev pokrovitelj, sasvim je prirodno što je zamoljen da
pomogne i da joj pronađe smeštaj tamo gde će biti pod strožim
nadzorom nakon što joj se otac iznenada uznemirio zbog Pitera van
Dornea, koga Frančeska tako nestrpljivo iščekuje da vidi. I to bez
pratnje, možeš misliti!
Međutim, zapanjila ju je vest da je Amalija preminula, koju joj je
Ludolf poslao zajedno s hitnim zahtevom da primi devojku. Odmah
je pomislila kako je on konačno slobodan! Kad dostigne željenu
političku moć i položaj, njih dvoje će moći da nastave svoju vezu
tamo gde su je prekinuli i to na sasvim drugačijim osnovama.
Prošlo je mnogo vremena otkako su se prvi put sreli i previše
otkako ga je poslednji put videla, iako ih je i dalje vezivalo nešto što
bi se moglo nazvati poslom. Zahvaljujući njegovim velikodušnim
uplatama, uživala je u raskošnom životu, iako je istovremeno bila
ponosna što je sve svoje imanje zaradila sopstvenim vrednim radom.
Ništa nije lako stekla.
Njen bezdušni otac ju je udao kad joj je bilo četrnaest godina i
nije ga bilo briga kako će živeti sa starim mužem u Roterdamu. Dirk
Volf je bio štedljiv preko svake mere, cicijašio je oko svega. Bila mu
je treća žena i vrlo brzo se pretvorila u običnu domaćicu, jadno
odevenu i slabo hranjenu, a njemu je pri ruci uvek bio štap da je
njime istuče, ako na pijaci potroši i novčić više nego što joj je
dozvolio.
Imala je dvadeset pet godina i bila je udata za Dirka jedanaest
nesrećnih godina kad je upoznala Ludolfa, preplanulog i lepo
obučenog, ponovo na kopnu nakon mnogo meseci provedenih na
moru. Međusobna privlačnost je bila trenutna.
Nisu imali nikakvih poteškoća da se sastaju. Njen stari muž je
voleo da sedi kraj kamina ili da se negde zaključa i broji novac. Našli
su jednu gostionicu sa zadnjim ulazom u uličici gde je mogla da uđe
neopaženo. Tamo ju je Ludolf odveo prvi put. Nikada pre nije videla
muškarca u crvenom svilenom donjem rublju i začudila se kad je
shvatila da se takvi muški odevni predmeti mogu naći u nekoliko
prekrasnih boja. Još više se zaprepastila kad je skinuo sve sa sebe
pre nego što su vodili ljubav i od nje očekivao to isto, što je ona i
učinila bez imalo stida. Sve je to za nju bilo pravo otkriće,
uključujući i način na koji mu je odgovorila, i pre nego što je
napustila njegovo naručje, bila je zaljubljena.
Često je bio odsutan po godinu ili dve, mada se dešavalo da
njegov brod mora na opravku ili bi iskrsnuo neki drugi razlog zbog
kojeg bi se ponovo pojavio nakon tri ili četiri meseca, što je značilo
da se svakog dana budila s mišlju da će ga možda videti pre
sumraka. To ju je i održalo kroz sumoran brak, a na kraju on ju je i
oslobodio starog muža. Pustila ga je u kuću kad se smračilo, dok je
Dirk hrkao kraj kamina. Ludolf se tiho ušunjao u sobu i prerezao
mu vrat. Od užasa samo što se nije onesvestila kad je delo
počinjeno, ali sačuvala je pribranost, jer je svoj alibi dobro
pripremila. Čim se Ludolf dovoljno odmakao od kuće i čim je bila
sigurna da se dočepao bezbednosti svog broda, koji je isplovljavao u
zoru, počela je da vrišti i doziva susede.
Muž joj je oporukom ostavio samo kuću i polovinu pokućstva;
ostalo je, uz sav Dirkov novac, pripalo njegovoj odrasloj deci, koju
nikada nije videla. Pošto se prethodno dogovorila s Ludolfom gde će
je ponovo naći, napustila je Roterdam i preselila se u Delft, gde je
iznajmila kuću u Ulici Kromstrat. Tamo je naumila da postane
ugledan član zajednice.
Ovakvo stanje je za nju bilo daleko prirodnije i više je odgovaralo
njenoj naravi, jer ugled joj je davao snagu i zaštitu. U njenom
služenju zajednici nije bilo ničeg licemernog, jer u sebi je oduvek
imala usađen osećaj dužnosti, prvo preko poslušnosti prema ocu, a
zatim, pošto je bila dovoljno mlada i popustljiva, ispunjavajući
zahteve svog muža koji ju je potpuno potčinio sebi.
Nije se iznenadila kad se Ludolf oženio Amalijom, zato što je
razumela njegovu pobudu. U to vreme bila je neizdrživo
ljubomorna, ali tokom godina povremeno ju je posećivao i strast im
nije jenjavala. Zatim, kad su otpočeli zajednički posao, za njega je
bilo bolje da se drži podalje i ne šalje pisma, mada je ona njemu slala
izveštaje po ljudima u koje su oboje imali poverenja.
„Želim ti laku noć, Hetrajd.” Klara je provirila u sobu.
Hetrajd se promeškoljila na stolici. „Još nisi legla? Potreban ti je
odmor. Nemoj zaboraviti da ujutru moraš pratiti Frančesku.”
„Jedva čekam.”
Kad se Klara popela na sprat, Hetrajd je sišla u prizemlje da
proveri je li sve dobro zaključano. Prvo što je uradila kad je stigia u
Delft, bilo je da uzme Klaru za svoju družbenicu, jer nije volela da
živi sama, pošto je u to vreme prečesto sanjala stravičan događaj iz
Roterdama. Izvukla je Klaru iz jednog sirotišta u kojem je živela od
rođenja i razmetljivo joj pružila dom. Njeno milosrde nije prošlo
nezapaženo od strane namesničkog odbora i kasnije joj je donelo
veoma dobar položaj. Klarom, koja je bila pokorno stvorenje i već
zaplašeno izuzetnom strogošću u kojoj je odrasla, bilo je lako
upravljati od samog početka, jer je bila zahvalno odana što ju je
izvukla iz života u ustanovi.
Dok je odlazila na sprat na spavanje, Hetrajd zastade kraj
Frančeskinih vrata. Nije se čuo plač. Neke devojke su noćima
odlazile u krevet u suzama kad bi prvi put napustile rodni dom.
Prigušila je zevanje i otišla u sobu.
Frančeska nije čula zaustavljanje koraka ispred vrata. Očekivala
je da će ležati budna, ali nakon što je legla u krevet i utonula u
posteljinu namirisanu lavandom i meki perjani dušek, prvi put je
shvatila koliko je iscrpljena, ne samo od puta, već i od napetosti
usled svega što joj se dogodilo otkako je stigla. Činilo joj se da je
malopre sklopila oči kad je Vejntje zakloparala u sobu sa bokalom
vruće vode koji je spustila na keramičku ploču stola.
„Šest sati je, gospođice. Doručak je u pola sedam”, rekla je na
izlasku.
Frančeska skoči s kreveta, skidajući usput spavaćicu. Danas je taj
dan! Sve njene sumnje i strepnje su nestale, zahvaljujući zdravom
noćnom snu. Okupala se toplom vodom, navukla je čisto donje
rublje a zatim očešljala kosu pre nego što je obukla novu praktičnu
haljinu ljubičaste i tamnoplave boje.
Kad se spremila, sišla je do trpezarije. Kao i za večerom
prethodne večeri, Hetrajd je bila savršeno ljubazna za doručkom.
Klara ponovo nije ništa rekla, ali je čekala pored ulaznih vrata kad je
Frančeska stigla s platnenom torbom, noseći čistu slikarsku košulju,
paletu i četkice. Uz primedbe o lepom vremenu, uhvatile su korak, a
Frančeska se osvrtala oko sebe sa zanimanjem.
Krenule su u suprotnom pravcu od onog kojim je Frančeska
prethodno popodne stigla s Hetrajd u Kromstrat i ušle su u ulicu
koja je vodila preko mosta na drugu stranu kanala kod Ude
Langendijka, a zatim na veliki Pijačni trg. Na istočnoj strani pomolila
se velika Nova crkva, sa svojim nežnim bojama i kulama koje su
parale nebo, dok je okrenuta zapadu stajala veličanstvena Gradska
kuća, čiji su pozlaćeni ukrasi svetlucali na suncu, a kao krv crveni
kapci na mnogobrojnim prozorima bili su širom otvoreni. Kuće sa
zabatima, mnoge prilično raskošne, a druge s prodavnicama u
prizemlju, nizale su se na severnoj i južnoj strani. Kao i na trgu Dam
u Frančeskinom rodnom gradu, tu se nalazio i bučni prostor s
tezgama i ljudima koji su se gurali oko njih.
„Eno kuće gospodina Vermera!” Klara pokaza kuću na uglu na
severnoj strani trga u blizini crkve. „Uzani prolaz pored kuće koji
vodi od trga otvara se u malu ulicu Foldershraht, gde je rođen. Sa
svojih zadnjih prozora ima pogled na nju.”
„Velika kuća” primeti Frančeska dok su joj se približavali preko
trga. „Pročelje joj je bar dvostruko šire od susedne.”
„Zato što polovinu zauzima krčma, po imenu Mehelen, a
stambenu polovinu na uglu obično nazivaju Mehelen hajs[4].
Pokojni otac gospodina Vermera, Rejnijer, radio je sa svilom i
usput se bavio umetnošću. Porodica je preživela teška vremena, ali
Rejnijer je konačno uspeo da kupi Mehelen i pretvori je u veoma
posećenu krčmu. Verovatno je onaj ko je sagradio kuću pre toga
živeo u gradiću Mehelenu, zašto bi se inače ime tog mesta nalazilo
iznad vrata?”
Bilo je jasno da ta ženica uživa u prenošenju svih ovih podataka.
Lice joj je živnulo od sjajnog rumenila na obrazima koje ju je oblilo
zbog ovako važnog položaja koji joj je davala njena uloga vodiča.
„Sećate li se Rejnijera Vermera?” želela je da zna Frančeska.
„Naravno!” Klara lako pljesnu rukama. „Bio je tako naprasit
čovek! Pesnicama se obračunavao s kavgadžijama u svojoj točionici,
a zatim bi ih izbacio na trg. Sin je povremeno morao da mu
pomogne.”
Kuća i krčma imale su zasebne ulaze. Zbog asimetrije bilo je
očigledno da je ulaz u krčmu dodat kasnije kad je zgrada prvi put
pretvorena u poslovni prostor. Vrata su bila obojena u zeleno, kao i
kapci na prozorima, i bila su otvorena, a iznutra je dopiralo zujanje
glasova, što je značilo da je posao već otpočeo. Na stambenom delu
nalazila su se veoma lepa stara vrata od tamne hrastovine, sa sjajnim
bronzanim zvekirom. Beli doksat bio je vlažan od jutarnjeg ribanja,
kao i deo staze od sivih ploča što se protezala ispred kuće, dok onaj
deo ispred krčme već nije bio tako čist.
„Rečeno mi je pre nego što sam došla da je gospodin Vermer dao
krčmu u zakup”, reče Frančeska nakon što je Klara pokucala, dok su
čekale da im otvore.
„To je tačno. Odustao je od tog posla kad mu je umro otac, a to je
bilo neposredno pre nego što se oženio.”
Služavka koja ih je uvela bila je ljupka mlada žena, s kosom
sakrivenom ispod bele marame vezane pozadi, dok je njena plava
kecelja govorila da je zauzeta uobičajenim jutarnjim poslom, kao što
je pranje podova u čitavoj kući.
„Gospodar trenutno nije kod kuće, gospođice Hajs”, rekla je Klari
dok je sjajnim očima krišom odmeravala Frančesku od glave do
pete.„Otišao je da pošalje sliku brodom do Lajdena, ali moja
gospodarica zahteva da joj odmah dovedem gospođicu Fiser.”
„Vrlo dobro, Elizabeta.” Klara se okrenula Frančeski. „Sad ću te
ostaviti, ali vratiću se u šest kad ti se radni dan ovde završi.”
Vrata se za njom zatvoriše. Elizabeta se kratko nakloni i reče:
„Ovuda, moliću, gospođice.”
Kuća je delovala tako svetlo i sjajno posle one u kojoj se
Frančeska to jutro probudila, da je skoro zatreptala. Bila je lepo
nameštena u jednostavnom holandskom stilu, pa je, zahvaljujući
tome, svaki komad dolazio do izražaja, sa pastelnim zidovima na
kojima su visile mape i slike, sa kockastim mermernim podovima i
bronzanim lusterima koji su visili s belih gipsanih tavanica sa crnim
gredama. Tu su bile uobičajene stepenice koje su povezivale različite
nivoe prizemlja i lavirint hodnika kroz koji ju je Elizabeta vodila pre
nego što je zastala da pokuca na jedna vrata. Iznutra odgovori
ženski glas:
„Uđite!”
Elizabeta otvori vrata Frančeski, koja u sobu uđe sama. Katarina
Vermer je sedela i blaženo dojila bebu, koju je netremice
posmatrala. S razvezanom plavom bluzom koja je otkrivala belinu
njene potkošulje i bledu krivu liniju gole dojke, kao da je pozirala za
sliku Madona s detetom. Oreol svetla, koje je dopiralo s prozora, sijao
joj je iznad uredno očešljane glave, davao prekrasan sjaj njenoj
svetlosmeđoj kosi i padao po paperju na bebinoj glavici. Polako je
podigla pogled i iluzija je potrajala za trenutak, jer je imala izraz
slatkog zadovoljstva. Tada, kao da se budi iz sna, izronila je iz
zanosa usredsređenog majčinstva i ponovo postala svesna ostalih
dužnosti koje je imala kao gospodarica kuće. Lice joj je živnulo i
osmehnula se.
„Tu si! Nisam čula da si stigla. Ja sam Katarina. Nema potrebe da
budemo zvanične jedna s drugom. Dođi i sedi. Jesi li doručkovala?
Ne možeš slikati praznog stomaka i mogu poslati u kuhinju - O, jela
si. Čula sam da je hrana kod gospođe Volf dobra. Jan neće dugo. O
da, ja ga zovem Jan, iako je Johanes za većinu koji ga poznaju i duže
od mene. A to je osamnaest godina, od kojih smo sedamnaest u
braku. Stariji sin nam se takođe zove Johanes.”
Frančeska je odmah bila oduševljena, jer je zračila tako
otvorenom ljubaznošću bez ikakvog pretvaranja. Imala je okruglo
lice glatke kože, veoma sjajne smeđe oči ispod zaobljenih obrva, lep
blago prćast nos, a kad bi se široko osmehnula, usne su joj imale
oblik polumeseca okrenutog u vodoravan položaj. Sve u svemu, bilo
je to lepo oblikovano, izražajno lice koje bi svaki slikar poželeo da
naslika, i Frančeska pomisli kako nije ni čudo što je Vilem rekao da
je Katarina svom mužu omiljeni model.
„Kako se beba zove?” Frančeska zaviri na bebu koja je sisala.
„Ovo je Ignatijus - dugačko ime za ovako malo stvorenje, ali već
mi gotovo ponestaje imena koja mi se dopadaju za našu decu.
Mnoga su mi odbojna zbog ljudi koje poznajem. Izmislila bih neka
lepa imena, kad bi to bilo moguće, ali onda bi deca morala da žive s
njima kroz čitavo školovanje, a znaš kako mrze da se razlikuju jedna
od drugih.”
Frančeski je bilo izuzetno zabavno, jer sve je bilo rečeno šaljivim
tonom, ali ipak je u osnovi bilo istina. Ovo je bila draga žena koja,
uprkos neprekidnim trudnoćama i mnogobrojnim poslovima oko
velike porodice, nije izgubila ni smisao za humor niti mladalački
izgled.
„Možda ste ih mogli nazvati po lalama” našalila se Frančeska.
„Semper Augustus bi zvučalo veličanstveno, ili Laprok, što bi
odgovaralo princu iz bajke baš kao i lepom muškom detetu.”
Katarina, smejući se, odvoji bebu od sise i podigne je da se
zagleda u malo pospano lice. „Mogla sam te nazvati Katolejnov
crveni i žuti! Kako bi ti se to dopalo, ljubavi moja?” Beba podrignu
kao da daje znak neodobravanja a ona ispusti vrisak veselja, koji se
stopi s Frančeskinim smehom, i priljubi sina uz sebe pre nego što ga
spusti na rame i potapša po leđima. Razdraganim pogledom odmeri
novu učenicu svog muža. „Sigurno se baviš baštovanstvom ili
mnogo voliš cveće kad znaš sva ta imena.”
„I jedno i drugo. I ja bih to mogla reći za vas.”
Katarina odmahnu glavom. „Ne, ali toliko sam toga slušala o
cveću od majke, koja živi u Ude Langendijku, blizu kuće u kojoj si
odsela. Ona ima lepo uređenu baštu i gotovo savršeno drveće, a
ipak dopušta mojoj deci da se tamo igraju. Mi ovde nemamo baštu.
Pogledaj kroz prozor i videćeš.”
Frančeska ode do prozora i nagnu se. Ispod nje se svetlucao
uzani kanal koji je tekao uporedo sa zadnjim zidom njihove kuće,
kao i susednih kuća, dokle god se pružao pogled na obe strane Ulice
Foldershraht. Do nje se stizalo preko malih mostova i kroz prolaze
koji su vodili od trga. Usput je primetila da je sirotište od crvene
cigle na suprotnoj strani ulice prikazano na slici koju je spazila dok
je dolazila u ovu sobu i da je moglo biti naslikano upravo sa ovog
prozora.
„Videla sam ovaj prizor na zidu u hodniku”, rekla je, setivši se
odmah lepote i mirnoće kojom je slika odisala. Jedna stanarka
sirotišta sedela je na ulazu ispred otvorenih vrata sa šivenjem, tačno
kao i žena prikazana na slici.
„To mi je jedna od omiljenih Janovih slika”, izjavi veselo
Katarina. „Nazvao ju je Uličica u Delftu. Kad mi se neka njegova
slika naročito dopadne, on mi dozvoli da je zadržim. Zbog toga, kad
ljudi dođu u njegovu galeriju s namerom da kupe neku njegovu
sliku, tamo ništa ne zateknu i ne znaju šta imamo u kući.”
Frančeska se vrati do mesta na kome je sedela. „Moj otac je
naslikao nekoliko portreta moje majke koje nikada neće prodati.
Kad smo već pomenule baštu vaše majke, koliko često vaša deca
tamo odlaze?”
„Što češće mogu. Bojim se da ne postanu neobuzdani kad stignu
tamo, ali majci to nikada ne smeta. Uzgaja najdivnije lale i jedne
godine se dvoje dece saplelo i palo među najbolje. Da si samo videla
tu gomilu slomljenih stabljika!” Katarina s užasom zakoluta očima.
„Možda bi mi vaša majka dozvolila da izradim crteže njenog
cveća i kasnije bih mogla da napravim sliku.”
„Sigurna sam da bi. Zaista, ne verujem da ćeš s Janom mnogo
slikati cveće, mada će ti svakako dozvoliti da ponekad udovoljiš sebi
i izabereš temu koju želiš. Neće on biti težak ućitelj, iako ponekad
ume da bude veoma strog. Mora biti takav prema deci, baš kao i ja,
inače ne bi nikada imao mira za rad.
Mislim da su deca zato tako razuzdana kad odu u maminu baštu.
Tamo mogu da galame koliko im volja.”
„Da li je gospodin Vermer izradio mnogo njihovih portreta?”
„Ne! Previše su nestrpljivi i nemirni. Ima njihovih crteža, ali da se
ne zna da imamo potomke, ljudi bi gledajući njegove slike pomislili
kako u ovoj kući nema nijednog deteta. Osim što je”, dodade posle
kraćeg razmišljanja, „naslikao mene dva ili tri puta dok sam bila
trudna.”
„Koliko dece imate?”
„Sad osmoro.” Tada se Katarinino lice smrači i spusti pogled na
detešce u naručju. „Izgubili smo dvoje dece, drugo baš prošlog leta.”
„Tako mi je žao.”
„Ne mogu da razgovaram o tome.”
„I ne očekujem to od vas”, izjavi Frančeska saosećajno. Iz obzira
prema ženinim osećanjima, ona promeni temu. „Ima li u ovoj sobi
neka slika koju je naslikao vaš muž?”
Katarina ponovo podiže pogled i odmahnu glavom. „Ima
nekoliko u drugim prostorijama u kući i jedna nedovršena u ateljeu.
Možda bi volela da odeš tamo i vidiš gde ćeš raditi, dok ja
presvučem bebu i stavim je na spavanje?”
„Da. Kako da ga nađem?”
Frančeska bi se lako i sama snašla na osnovu jasnih uputstava
koja joj je dala Katarina, ali pre nego što je stigla do ateljea, srela je
tri male devojčice koje su čekale da je vide.
„Dobar dan, deco”, pozdravila ih je. „Ja sam Frančeska Fiser i,
kao što verujem da znate, došla sam da dovršim svoju slikarsku
obuku kod vašeg oca. Da li biste mi rekle kako se zovete?”
Najviša devojčica, kose boje meda, pomalo ukočeno i s
poštovanjem se nakloni. „Zovem se Katarina kao i majka, ali tata je
počeo da me zove Rina i tako je i ostalo. Devet mi je godina.”
„Jesi li ti najstarija devojčica?”
„O, ne, Marija je, njoj je petnaest.”
Frančeska se obrati drugoj devojčici, blistavih očiju, sa licem
posutim pegicama. „A ti?”
„Ja sam Lajsbet. Na sledeči rođendan napuniću osam.”
Najmlađe dete veselog izgleda i vragolastih očiju poskoči pošto je
na nju došao red da govori. „Ja sam Beatriks i uskoro ću napuniti
pet godina!”
Rina je gurnu. „Budi mirna sada. Probudićeš bebu tom drekom.”
Frančeski je dodala: „Naš novi brat ima tri meseca.”
„Videla sam ga. Lepa beba.” Frančeska kleknu i obgrli Beatriks,
privlačeći je sebi.
I druge dve devojčice klekoše, Rina se zavuče pod Frančeskinu
slobodnu ruku, dok je Lajsbet, vodeći računa o izgledu, pažljivo
raširila suknje oko sebe. Počele su da zapitkuju Frančesku o njenoj
kući i porodici, želeći da saznaju ima li i ona sestara ili braće.
Zauzete živahnim razgovorom, nisu čule korake koji su se
približavali hodnikom, dok Frančeska krajičkom oka nije primetila
da neko u ukrašenim čizmama stoji pokraj nje.
Podigla je pogled. Gospodin Jan Vermer, s rukama podbočenim
na kukovima i izbačenim laktovima, sa crnim šeširom zabačenim na
potiljak, smeškao se na nju. Osmotrila mu je lice pre nego što je
progovorio. Bilo je dugo i ovalno, uokvireno bujnom kovrdžavom
smeđom kosom do ramena, sa zaobljenim obrvama iznad blistavih
očiju. Tanak nos, pri kraju zakrivljen nadole i blago kukast kao da je
nekada bio polomljen, imao je raširene nozdrve. Usne su mu bile
pune i čulne, i otkrivale su male, neravne zube, a brada mu je bila
snažno zaobljena. Nagnuo se nad nju. Bilo mu je veoma zabavno što
ju je zatekao okruženu sa svoje tri kćeri.
„Jesi li ti nova dadilja ili moja učenica?”
„Trenutno i jedno i drugo!”
Pružio joj je prijateljsku ruku i pomogao da ustane. „Dobro došla
u Delft, Frančeska!”
Dvanaesto poglavlje
D
OK JE JAN VODIO
FRANČESKU DO ATELJEA, ISPITIVAO ju je o obuci
koju je dobila od oca i klimnuo je glavom u znak odobravanja,
kad je čuo da je u osnovi bila slična onoj kakvu je imao i sam
Hendrik.
„Evo nas!” Širom joj je otvorio vrata ateljea i propustio je unutra.
Prostorija, dugačka čitavih šest metara ili čak i više, bila je nekako
velika za atelje. Nalazila se u pročelju kuće i gledala je na Pijačni trg,
ali pošto je prizemlje bilo iznad nivoa ulice niko nije mogao viriti
unutra, bez obzira što je jedan prozor, s grbom urađenim na
vitražnom staklu, bio otvoren. Od bogato ukrašenog lustera odbijalo
se svetlo blistavog jutra. Zidovi su bili bež boje, a jedan je bio napola
prekriven raskošnom vunenom tapiserijom u nijansama
crvenkastosmeđe, tamnonarandžaste, žute, zelene i jarkoplave.
Tamnoplava tkanina prebačena preko smeđe prekrivala je jedan sto,
dok se na drugom nalazio sav njegov slikarski pribor. Na sredini
crno-belog popločanog poda stajala su dva štafelaja sa stoličicama
ispred njih. Pretpostavljala je da je jedan za nju, ali otišla je do
drugog, na kojem je bila postavljena nedovršena slika.
Odmah je shvatila da je Jan Vermer slikar koji nanosi boju vrhom
četkice, stvarajući utisak čistog svetla. Učinilo joj se kao da vidi
ostvarenje svojih ciljeva, jer to je bila majstorska tehnika na kojoj je
oduvek radila, mada nikada nije videla ništa slično. Sve što je nosila
u glavi i srcu nalazilo se pred njom u ovoj slici na kojoj je bila
Katarina. Čitav prizor je bio okupan najblistavijim dnevnim svetlom,
usled čega je struktura i površina prelamala, upijala i odbijala
njegovu jačinu, i to sve smišljeno, nije tu bilo slučajnosti.
Frančeskine misli zahvalno poleteše Vilemu, koji je u njenom radu
prepoznao nešto slično, mada tek u povoju i još nerazvijeno u
odnosu na ovog majstora. Grlo joj se toliko steglo da nije mogla da
govori i u tišini je upijala svaku pojedinost izložene teme.
Slika je prikazivala Katarinu u žutoj svilenoj jaknici ukrašenoj
hermelinom i suknji nešto tamnije nijanse, kako sedi s lautom u levoj
ruci kao da ju je neko prekinuo u sviranju. Desnu ruku je podigla i u
njoj držala pismo koje joj je upravo predala Elizabeta, odevena u istu
belu maramu i plavu kecelju kao kad joj je tog jutra otvorila vrata.
I Elizabeta i Katarina su prikazane kroz otvorena vrata i ne samo
da je slika bila zapanjujuće lepa, već je u prizoru bilo i mnogo
simbolike. Služavkin ohrabrujući osmeh i ženin napola uplašen,
napola obazriv pogled pokazivali su da nije sigurna sadrži li pismo
dobru ili lošu vest. Da je pismo od ljubavnika, bilo je jasno zbog
njene laute, jer se muzika povezuje s užitkom ljubavi, a i nekoliko
listova s notama nalazilo se na stolici u prvom planu. Na
popločanom podu stajao je par cipela, simbol seksualne strasti. Ipak,
Frančeska je znala, kao što bi znao i svaki drugi posmatrač, da će s
tom ljubavi biti sve u redu, jer je morski prizor koji je visio na zidu
iza žene predstavljao brod na mirnom moru. Da je prikazivao oluju
sa divljim talasima, tada bi ishod bio drugačiji. Metla, naslonjena
pokraj cipela, dodatno je potvrđivala da će žena biti dobra
domaćica. Sve u svemu, priča je bila puna ljubavi i žudnje kojoj je
bio suđen srećan kraj.
„Samo jedan naslov odgovara ovoj slici”, tiho izjavi Frančeska, „a
to je Ljubavno pismo.”
„Tačno”, odgovorio je.
Pronicljivo je pogledala po ateljeu. „Niste je naslikali ovde, zar
ne?”
„Ne u početku. Odabrao sam trpezariju. Želeo sam deo ovog
kamina s kolonadama za kompoziciju i raskoš zlatne kože na
zidovima. Katarini nije bilo drago”, dodao je uz grohotan smeh, „što
sam ta vrata izabrao da na njima privremeno postavim štafelaj i tako
zakrčim put. Svi smo morali da jedemo u kuhinji dok slika nije
dostigla fazu, kad sam je mogao ponovo vratiti ovamo.”
„Sviđa mi se tema pisma.”
„Koristio sam je već mnogo puta i pre, a usuđujem se reći da ću
je upotrebiti ponovo.” Nije joj ponudio objašnjenje, a ni ona ga nije
ispitivala. Pogled joj je ponovo privukla slika. Iznenada je tiho i
napeto progovorila, dok se okretala prema njemu s očajnički
ozbiljnim licem.
„Naučite me da slikam s tako zgusnutim kristalnim svetlom! To
poigravanje živog srebra preko svile i satena! Ništa na ovom vašem
delu nije ravnodušno pred blistavošću dana, a ipak, bez obzira da li
je to lik ili predmet, sve je u potpunom skladu. Pokažite mi šta
moram da radim!”
Nije joj odmah odgovorio već je spustio ruku na ugao
privremeno uramljene slike, zaškiljivši na nju. „Rekao bih, na
osnovu toga kako si naslikala svoje sestre, da si već na pola puta.”
Od njegove pohvale je pobledela. „Hvala vam, ali mislim da je
ispred mene još dug put.”
„Slažem se, ali ne bih te uzeo za učenicu da nisi već tako mnogo
napredovala. Kao što znaš, a možda i ne znaš, jednostavno nemam
vremena da počinjem s prvim pravilima. Uputstva i saveti koje ćeš
dobiti od mene biće usredsređeni na određene stvari a to je ono što
ti i treba.”
„Pažljivo ću saslušati sve što mi kažete.”
„Dobro. De Hartoh mi je rekao da je otac s vremenom prestao da
te obučava. Ipak, treba uvek da budeš zahvalna Hendriku Fiseru,
zato što ti je on dao čvrstu osnovu na kojoj ćeš dalje graditi svoj
rad.”
„Jasno mi je. Često mi je govorio da se mnogo toga može naučiti,
da je urođeni dar veoma važan, ali da predstavijanje vizuelnog
iskustva na platnu dolazi iz same duše umetnika.”
„Zaista je tako.”
„Mnogo pre nego što sam i razumela njegovo značenje, otac mi je
navodio savet Leonarda da Vinčija - zapažanje, eksperimentisanje i
analiza.”
„Zlatno pravilo za svakog umetnika.” Pogled mu postade
zamišljeniji. „Ti si za mene dijamant koji će pronaći svoj put do
amsterdamskih trgovaca draguljima. Tvoju slikarsku veštinu je
grubo izbrusila iskusna ruka. Moja uloga je da je izglačam. Šta će se
dogoditi u toku tog procesa, zavisi jedino od tebe.”
„Želim samo da napredujem.”
„U tom slučaju, predviđam ti uspešnu budućnost, možda i
uspešniju od onoga kako je ti trenutno zamišljaš, ali vreme će
pokazati.” Opustio se i veselo progovorio: „Pošto si već završila
dobar deo obuke pre nego što si došla u moj atelje, svi poslovi koje
obično dobijaju učenici tokom prve godine su daleko iza tebe.”
Kratko se nasmejala. „To sam sve dobro savladala. Od pravljenja
četkica do povezivanja blokova za crtanje!”
„Moje kćeri Marija i Alejdis mi rado pomažu kad mi je potrebna
takva vrsta pomoći. Stariji sin Johanes nekada je vreme uglavnom
provodio u ateljeu, ali postepeno je shvatio da ne želi da pođe
slikarskim putem. Sada je na zanatu u Harlemu, želi da postane
trgovac svilom, i uči kako da je oslikava, baš kao i moj otac u to
doba. Po svim pravilima i ja sam trebao učiniti isto, jer tome su me
učili dok sam provodio detinjstvo u Foldershrahtu. Otac je još vodio
poslove sa svilom kad se obogatio i počeo da trguje umetničkim
delima. Kad je kupio Mehelen, nastavio je da kupuje i prodaje slike,
isto kao i alkohol, vino i pivo.”
„Preuzeli ste samo trgovinu slikama pored toga što i sami
slikate?”
„Tako je.”
„Dakle, ko će poći vašim stopama?”
Odmahnuo je glavom. „Ako misliš na slikanje, koliko ja znam,
nijedno moje dete. Osim ako me Ignatijus jednog dana ne iznenadi.”
Nasmešio se čim je pomenuo najmlađeg sina.
„Mogu li da vidim vašu galeriju kad jednom budete imali
vremena da mi je pokažete?”
„A što ne bih sada?” Raširio je ruke. „Ovog jutra ne možeš da
radiš kad prvo treba sve da nas upoznaš. Ostatak porodice ćeš
upoznati za ručkom, osim Johanesa. Pošto je šegrt, često nije kod
kuće.”
Galerija je ranije bila veoma širok hodnik s drvenim podom po
kome su kotrljali burad do vrata za mehelensku točionicu. Ta vrata
su sad bila zaključana, ali Jan je zadržao hodnik kad je izdao krčmu,
jer je imao sopstveni ulaz iz sporedne uličice sa dobrim osvetljenjem
kroz dva velika prozora. Na njegovom kraju nalazio se dugačak
hrastov sto pretrpan bakrorezima i crtežima, koje su mušterije
mogle da pregledaju, a zidovi su bili prekriveni slikama svih
veličina. Hladovito mesto leti, a sposobno da zadrži umerenu
toplotu zimi, bilo je savršeno za slike, naročito one na drvetu, jer
ploče bi popucale ili se razdelile na preteranim temperaturama.
Šetala je okolo i razgledala radove. „Sigurno ponekad dobijete na
prodaju neke slike koje biste radije zadržali za sebe.”
„Prilično često. Imam ovde malo remek-delo koje je naslikao
neko ko me je naučio mnogo o slikarstvu kad sam bio mlad, ali
pošto već imam tri njegova dela, ovoga se moram odreći.” Poveo ju
je do slike na zidu do kojeg još nije stigla. „Naslikao ju je pokojni
Karel Fabricijus, bivši Rembrantov učenik. Ponudiću je De Hartohu
kad sledeći put dođe, ali neću se radovati ako je prodam. Prekrasna
je, zar ne?”
Klimnula je glavom, ali tema ju je ipak rastužila. Bio je to
češljugar na zidnoj kutiji koji je oko noge imao vezan lanac dugačak
tek toliko da mu dozvoli da poleti nekoliko centimetara u vazduh.
Mnogi ljudi su držali zatvorene ptice, ali u njihovoj kući nikada nije
bilo nijedne, jer bi se to protivilo Hendrikovim slobodarskim
načelima. Čudno da je nju sada lišio te iste slobode. Tako je sigurno
bila vezana njegovim i Hetrajdinim ograničenjima, kao i taj prelepi
naslikani češljugar na svojoj kutiji.
Mora da joj je izraz lica donekle otkrivao misli, jer se Jan
prodorno zagledao u nju. Lagano se svom težinom naslonio na ivicu
stola, i otvoreno progovorio.
„U čemu je stvar, zašto stalno moraš da imaš pratnju? Juče me je
posetila gospođa Volf, sa zahtevima da ti se nikada ne sme dopustiti
da sama izađeš iz kuće da crtaš i druge slične gluposti. Saslušao sam
je, a sad bih voleo da čujem tvoju stranu priče. Gnušam se tiranije, a
sve što mi je Hetrajd Volf rekla snažno miriše na to.”
Frančeska sve objasni. Pošto je mnogo meseci trebalo da provede
kod njega na obuci, bilo joj je drago što može da raščisti stvari od
samog početka. Jan je saslušao sve što je imala da kaže, i snažno se
namrštio kad je čuo kako joj je Hetrajd ružno pretila zatvaranjem u
ustanovu.
„Jesi li sigurna da ne postoji nijedan drugi razlog za postavljanje
takvih uslova?” upita je kad je sve čuo. „Ima li tvoj otac neki lični
razlog što mu se Piter van Dorne ne dopada?”
„Nijedan. Znala bih da ima. Otac ne ume da sakrije osećanja.
Juče, kad sam odlazila od kuće, pozvao je Pitera za sto da doručkuje
s njim. Mada, u to vreme već je napisao pismo Hetrajd Volf.
Jednostavno ne razumem i, kao što sam vam rekla, smatram da je za
sve kriva samo njegova utučenost. Čak i pre nekog vremena, kad je
Piter zatražio dozvolu da mi se udvara, otac ga nije oterao, u skladu
s našim dogovorom povodom udvarača. Umesto toga, pružio mi je
priliku da još jednom razmislim o Piteru. To se može protumačiti
kao očevo podsticanje da prihvatim to udvaranje, što se nikada pre
nije dogodilo, ali sam ja umesto toga od Pitera zahtevala da budemo
samo prijatelji.”
„Dakle, šta ćeš učiniti?”
„Ruke su mi trenutno vezane. Dok otac ne popusti, a nadam se
da će to biti uskoro, zarobljenica sam Hetrajd Volf i njene
nepotrebno stroge stege.”
Turobno se nasmešio. „Najozbiljnije te savetujem da se čuvaš
njene moći. Plahovita je žena, bič božji mnogih odbora, i ne
dozvoljava da joj se neko suprotstavlja. Mogao sam te poštedeti
svega ovoga da sam odmah od početka zahtevao da živiš pod mojim
krovom, kao što je običaj za učenike, ali mislio sam. pošto si starija,
da bi ti bolje odgovarao smeštaj s malo više slobode, dalje od ateljea.
Takođe - da budem iskren - želeo sam da poštedim svoju ženu
prisustva još jedne odrasle žene u kući. To nije uspelo kad je tokom
prve godine našeg braka moja majka živela s nama pod istim
krovom, pa iako bi sad okolnosti bile sasvim drugačije, zakleo sam
se da se to više nikada neće dogoditi.”
„Potpuno vas razumem.”
„Iskreno saosećam s tobom zbog takvih neprilika i ako te ikada
zadesi neka posebna nevolja, molim te, zapamti da smo Katarina i ja
tu da ti pomognemo.”
„Zahvaljujem.”
Frančesku je razgovor s njim razveselio. Neposredno pre ručka
upoznala je i tri preostale njegove kćeri: Mariju i Alejdis, koje su pre
podne provele s prijateljima, i Trajd kad se vratila iz škole. Devojčice
su bile veoma razgovorljive, nisu se ni najmanje stidele, a sve su bile
lepe, vitke i živahne.
„Ako želiš da ti mešamo pigmente”, rado ponudi Marija, „Alejdis
i ja znamo tačno kako se to radi, a čak i Trajd uči.”
Alejdis klimnu, i smeđe kovrdže joj zaplesaše a na nasmejanom
licu joj se pojavi mnoštvo jamica. „Pravi smo stručnjaci, naročito ako
volite žute i plave, i sive i bele nijanse kao otac.”
Katarina se pojavi iz pravca trpezarije i Frančeska, pošto se setila
da te boje preovlađuju na slici u ateljeu, znatiželjno je pogleda. „Zar
vaš muž ne voli da koristi čitavu paletu?”
„Voleo je ranije, i dva puta me je slikao u crvenim haljinama, ali
priznajem da sada radije upotrebljava umerenije boje i uvek njegovu
obožavanu žutu.”
Čim su stigli do trpezarije, Frančeska ju je odmah prepoznala po
okruženju na slici u ateljeu. Bio je tu kamin sa kolonadama,
zidovima prekrivenim prekrasnom zlatnom kožom i morski pejzaž
iznad stolice na kojoj je sedela Katarina. Za ručkom, Katarina joj je
ispričala da je prvobitni dogovor sklopljen s Vilemom de Hartohom
glasio da bi Frančeska za vreme obuke trebalo da stanuje u kući do
njihove, kod njihovih dobrih suseda.
„To bi ti odgovaralo, Frančeska”, nastavila je, „bila bi tako blizu.
Veoma smo se iznenadili i razočarali juče kad je gospođa Volf došla
da nas obavesti kako je određena za osobu jedino odgovornu za
tebe.”
Jan potvrdi njene reči s mesta na čelu stola. „Ako ništa drugo,
moramo biti zahvalni što nisi još dalje.”
Katarina ohrabrujuče klimnu glavom Frančeski. „Nadamo se da
ćeš nakon radnog vremena provoditi vreme s nama kad god to bude
moguće.”
Frančeska se zahvalno nasmeši. „Veoma bih to volela. Drago mi
je što znam da u ovoj kući imam prijatelje.”
To poslepodne Frančeska poče s radom, odlučivši da slika pogled
na Pijačni trg kroz prozorski okvir. Jan joj je nabavio malo drveno
postolje da se popne na njega i poboljša pogled, i ostao je da
porazgovaraju o njenom radu. Došlo je vreme da se vrati u
Hetrajdinu kuću gotovo pre nego što je toga postala svesna.
Jan ju je ispratio kroz salon, koji joj je zatvorenim dvostrukim
vratima bio skriven od pogleda, kad je tog jutra stigla u kuću. Sada,
kad je kroz druga vrata ušla u njega, učinilo joj se da bi to mogla biti
i muzička soba. Na jednom kraju dugačke prostorije nalazio se
klavikord, izuzetno velik i elegantan instrument sa oblikovanim
poklopcem koji se podizao kad se sviralo po dirkama. Pored njega
bila je tu i viola da gamba a na zidu je visila lauta. Na suprotnom
kraju prostorije stajala su dva razdvojena virginala a na jednom od
njih ležala je gitara. Oduševljeno je pogledala Jana.
„Vidim da je ovo i muzička, a ne samo slikarska kuća!”
„Jeste. Sviraš li ti?”
„Virginal.”
„Onda nam se moraš pridružiti na porodičnim koncertima.”
„Zaista bih uživala u tome.” Zastala je da pogleda još jednu
Katarininu sliku. Tema je ponovo bila pismo, ali prilike su bile
sasvim drugačije. Prikazao ju je u poodmakloj trudnoći,
dostojanstvenu i prelepu, u plavoj svilenoj jaknici vezanoj vrpcama,
koja je obuhvatala njen rašireni stas. Stajala je ispred stola u ateljeu,
okupana svetlom, a spokojstvo i nežnost kojima je prizor odisao bili
su gotovo opipljivi.
„Vidiš”, obrati se Jan Frančeski, „moja dobra ženica mi pozira
čak i kad je trudna.”
„Rekla mi je za to.”
„Naziv je jednostavno: Žena u plavom čita pismo”
Frančeska ju je pažljivo proučavala. „Znam tačno šta je ovde
prikazano. Ovo je žena koja je upravo primila pismo od muža, koji
je daleko. Možda je na moru i poslao ga je iz neke strane luke. Ili je
poslom u nekom dalekom holandskom gradu. U svakom slučaju,
zabrinut je za nju, jer nosi njihovo prvo dete. Sama je i veoma
svesna toga. Čak i ta stolica u prednjem planu stvara prepreku
između nje i nas. Ipak, puna je ljubavi, jer pismo koje joj je poslao
jeste pismo bračne ljubavi.”
Malo je sačekao pre nego što je progovorio. „Šta da kažem?
Tome sam težio i ti si to sve izrazila naglas. Kad sam objasnio
Katarini šta želim da iznesem na ovoj slici, izvadila je sva ljubavna
pisma koja sam joj napisao za vreme naše veridbe i svakog dana je
ponovo pročitala po jedno.”
Osetila je kako joj se srce zgrčilo od neke praznine. Tiho je
izustila: „Izgleda da ste vi i Katarina razmenili mnogo pisama.”
„Jesmo. Bila su nam neobično važna kad nam se činilo da nam
nikada neće dozvoliti da se venčamo. Naše porodice su se snažno
protivile venčanju. Imao sam dvadeset jednu godinu, upravo sam
bio završio školovanje, tek što sam postao član Esnafa i nisam imao
novca, a bilo je malo verovatno da ću ga ikada i imati. Pošto je
Katarina bila katolkinja i poticala iz imućne porodice, dok sam ja bio
sin kalvinističkog krčmara, koji nije želeo da tako rano preuzmem
odgovornost i oženim se, pretpostavljam da nije ni čudo što smo se
našli u tako bezizlaznom položaju.”
„Kako ste se izborili?”
„Moji roditelji su konačno odustali, kad su shvatili koliko sam
odlučan da dobijem Katarinu, a njena majka je popustila kad joj se u
moje ime obratio moj bivši učitelj.”
„Nije ni čudo što ste pokazali toliko razumevanja za moju malu
poteškoću s prijateljstvom.”
„Ništa novo pod kapom nebeskom, je li tako?”
Uzvratila mu je osmehom. „Pretpostavljam da jeste.”
S druge strane dvostrukih vrata, koja su se otvarala za društvena
događanja, Frančeska je zatekla Klaru kako je strpljivo čeka, na
safirno plavoj stolici ukrašenoj lavljim glavama. Bila je željna
razgovora i čitavim putem kući je ispitivala Frančesku.
To veče, posle večere, Frančeska je u svojoj sobi sela da napiše još
jedno pismo Piteru. Ovog puta mu je objasnila sve okolnosti.
Napisala je posebno pismo Hendriku i sestrama. Nakon što im je
ispričala sve o Vermerovima i prvom danu s njima, dodala je i opis
Fabricijusove slike vezane ptice. Znala je da će to biti jasna poruka
ocu, svesna da koristi simboliku u pismu isto kao što bi je upotrebila
i u umetničkom delu. Hendrik će je povezati sa zarobljenom pticom
i prepoznaće se kao osoba koja joj je nametnula lanac. To će dirnuti
njegovu osećajnost daleko više nego što bi to učinila bilo kakva
pismena molba.
Katarina je takođe pisala pisma da pozove porodicu i prijatelje na
proslavu Beatriksinog petog rođendana u julu. Kad je napisala i
poslednju pozivnicu, ustala je od stola za kojim je sedela u sobi na
spratu, u kojoj je Jan obavljao poslove. Podigla je račvasti svećnjak
koji joj je osvetljavao rad, izašla iz sobe, prešla preko odmorišta na
stepeništu i ušla u svaku sobu gde su ležala njena usnula deca. Sve
je bilo u redu.
Ovaj deo danajoj je bio važan, jer je bila slobodna da provede
malo vremena nasamo s Janom. Svećnjak joj je osvetljavao put dok
je silazila u prizemlje. Znala je gde će naći muža, jer su treperavi
zvuci viole da gambe dopirali iz salona, nalik na zujanje izvanredno
muzikalne pčele.
Dok je žurila hodnikom, nova svilena podsuknja, poklon njene
darežljive majke, šuštala joj je oko članaka. Katarina je smatrala da je
najbolji pokazatelj Janove trpeljivosti što se nikada nije ljutio zbog
taštine velikodušnosti prema njoj ili poklona koje je delila deci, i to
često u nevreme. Počesto su stizali u vreme kad je imao novčanih
poteškoća i slabo mu išla prodaja umetničkih dela a dugovi ponovo
počeli da se gomilaju. Mada, znao je da se ništa što njegova žena
dobije od bilo koga ne može porediti s velikim bisernim minđušama
koje joj je poklonio prvog bračnog jutra, nakon prve noći koju su
proveli zajedno.
Brak im je bio ispunjen u svakom pogledu. Jan joj je, sa svojim
dobrim srcem, bio i ljubavnik i prijatelj, što su najbitnije osobine koje
čine dobrog muža. Dobrota muškarca pokriva sve, od obostranog
zadovoljstva u postelji do brige za sve ono što je važno za porodicu i
svakodnevni život. Ako ništa drugo, sad ga je volela i više nego onih
prvih mirnih dana njihovog strasnog sjedinjavanja. Bila je takođe
ponosna na njega što je u Delftu uživao takav ugled. Predstavnici
mesnih vlasti su mu se obraćali za savet o umetničkim delima, i on
je bio taj koji je odobravao slike za javne aukcije u gradu.
Katarina je prošla pored bogato izrezbarenog ormara dok je
žurila da pronađe Jana u muzičkoj sobi. Taj komad nameštaja je
donela sa sobom kao deo miraza, zajedno s još nekim raskošnim
pokućstvom, uključujući i skupoceni turski ćilim koji je prekrivao sto
u salonu.
Ali i sama kuća je bila veličanstvena, jer su novčane prilike
Janovog oca bile prilično povoljne u vreme njegove smrti i kuća je
bila u skladu s tim i opremljena. Njegova udovica nije bila u stanju
da ponese sve što je želela kad se iseljavala iz Mehelena nakon jedne
godine provedene pod istim krovom sa sinovljevom ženom - godine
ispunjene porodičnim sukobima. Digma Vermer je ostavila komade
nameštaja za koje je znala da se Janu dopadaju, jer on je bio zenica
njenog oka, iako se nikada nije složila s njegovim izborom supruge.
Katarina je ušla u salon. Jan je sedeo u udaljenom uglu na jednoj
od stolica s lavljim glavama koje mu je ostavila majka. Držao je
veliku violu da gambu pod odgovarajućim uglom i raširenim
kolenima ju je pridržavao s obe strane, prsti leve ruke su mu bili
visoko na žicama, a desnom je povlačio gudalo. Pomislila je kako tog
trenutka predstavlja oličenje bliske povezanosti slikarstva i muzike.
Podigao je pogled i osmehnuo se dok mu se približavala, ali nije
prekinuo sa sviranjem. Spustila je svećnjak i sela da mirno sluša, sve
dok i poslednja nota nije zamrla u tišini.
„Sviđa mi se taj komad”, rekla je zadovoljno. „Hoćeš li ga svirati
na zabavi?”
„Mislim da bih mogao.” Ustao je sa stolice i odneo instrument
preko sobe da ga nasloni pored klavikorda. „Je li gore sve mirno?”
„Da, konačno mir! Kako si se danas slagao sa svojom učenicom?”
Potapšala je plišano jastuče na divanu, pozivajući ga da joj se
pridruži pored vrata, jer je to veče ispalo neobično hladno za to
doba godine i Elizabeta mu je potpalila vatru dok je svirao.
„Mislim da će Frančeska veoma napredovati, ako joj se da
dovoljno vremena i pruži prilika da poboljša izvesne načine svog
rada. Jedino strepim da je već sputavaju uslovi koje joj postavlja
gospođa Volf.” Preneo je ženi do detalja sve što mu je ispričala
Fančeska. „Nadam se da je neće uznemiravati do te mere da to utiče
na njenu usredsređenost na učenje.”
„Ako dođe do toga, moraćeš strogo zahtevati od gospođe Volf da
prestane s tim.” Katarina se blago namršti. „Meni je i pet minuta s
tom samoživom ženom bilo više nego dovoljno.” Zagrlio ju je a ona
se udobno naslonila na njega.
„Pored svega, ispostavilo se da je Frančeski zabranjeno da viđa ili
piše mladiću koga je njen otac prethodno odobrio i to do te mere da
ju je čak ohrabrivao da prihvati njegovo udvaranje.”
„Ko je taj mladić?” upitala je.
„Zove se Piter van Dorne, uzgajivač cveća iz Harlema. Da li ga je
gospođa Volf spominjala?”
„Ne. Sve što ti je ispričala je čista glupost. Izgleda da je uzela
zdravo za gotovo da ćeš ti neprestano biti uz tu devojku i ja je nisam
razuveravala.”
„Pod pretnjom da će je zatvoriti u popravnu ustanovu, Frančeska
je morala da napiše i dozvoli gospođi Volf da pročita i odobri pismo
u kome je saopštila Van Dorneu da ne dolazi u Delft.”
„To je tako podlo!” razljutila se Katarina.
„Slažem se.” Nagnuo se napred, ne skidajući ruku s nje, da gurne
komad zapaljenog uglja, koji samo što nije pao, dublje u središte
vatre. Kad je ponovo seo, prisno i nežno joj je spustio ruku na grudi.
„Ne razumem čemu sva ta galama. Frančeska je objasnila gospođi
Volf, kao što je rekla i meni, da će ona i Van Dorne moći da se
viđaju koliko budu želeli, pošto ih veže samo prijateljstvo. Devojka
se zaista uzrujala zbog toga.”
Katarina se malo pridiže da mu se zagleda u lice s podsmešljivim
iznenađenjem. „Ti stvarno veruješ da je to samo prijateljstvo, zar
ne?”
„Frančeska je bila vrlo određena u vezi s tim.”
„Zvuči mi kao da je više pokušavala u to da ubedi sebe nego
tebe.” Kucnula mu je kažiprstom po grudima. „Žene se ne uzbuđuju
toliko zbog prijateljstva. Tu mora da postoji nešto više.”
„Ne shvataš suštinu. Radi se o principu i ja se slažem s njom. Ako
je dovoljno sposobna da se školuje kao muškarac, onda bi trebalo da
je podjednako sposobna da sama vodi računa o svom društvenom
životu bez tuđeg uplitanja.”
„Slažem se, ali ipak ću se držati svoje romantične teorije.”
Katarina se izdiže i poljubi ga u usta. Zagrlio ju je obema rukama i
privukao je sebi, produžavajući i produbljujući poljubac.
„Hajde da zaključamo vrata”, rekao je tiho.
Zabacila je glavu da ga vragolasto osmotri. „Gore imamo
savršeno dobar krevet.”
„Učini kako sam ti rekao, dušo.”
Zamagljeni pogled u njegovim očima obećavao joj je svakojake
slatke užitke. Iskliznula mu je iz zagrljaja i otišla do dvostrukih vrata
a zatim i do drugih kroz koja je i ušla u sobu, zaključavajući i jedna i
druga. Za vođenje ljubavi mu je bila potrebna prostranost kreveta i
uzani kauč nije dolazio u obzir, iako je s njega poskidao jastučiće i
razbacao ih ispred kamina. Za njima je poleteo i turski ćilim, čije se
raskošne boje za nju pretvoriše u egzotičnu prostirku. On skinu
sako, a ona razveza vrpce. Nekoliko trenutaka nakon što je odbacila
podsuknje rukama je obgrlio njeno toplo golo telo i povukao je sa
sobom na ćilim. Prepustili su se obostranoj strasti, osvetljeni sjajem
sveća i vatre iz kamina.
UJUTRU je Frančeska spustila pismo za oca i sestre u srebrnu činiju
u hodniku. Hetrajd joj je objasnila da se tu ostavlja i pristigla pošta, i
ona za slanje. Znala je da će brzo stići do oca, jer je Holandija imala
odličnu poštansku službu s kancelarijama za razvrstavanje u svim
većim gradovima, koja nije imala premca u Evropi, ali je bila i
skupa. Premda su njene sestre govorile o dopisivanju s njom, bila je
sigurna da će morati da čekaju i šalju pisma samo kad neko njima
poznat bude u mogućnosti da ih ponese. Gospođa Volf joj je
spomenula prethodno veče kolike su poštanske cene, pa je
neophodan novac stavila povrh pisma za Hendrika.
Čim ju je Klara ostavila u Vermerovoj kući, Frančeska ode do
Katarine da je upita može li Elizabeta da odnese pismo za Pitera do
pošte. „Morala sam da mu protumačim ove čudne okolnosti”,
objasnila je kad se uverila da je Jan sve ispričao Katarini, kao što je i
obećao.
„Naravno da će Elizabeta poslati pismo za tebe”, spremno reče
Katarina. „Daj joj ga sada i biće poslato bez odlaganja. Posle toga, idi
u atelje i zaboravi na brige. Sve se uvek nekako reši i sigurna sam da
će na kraju tako biti i s tobom.”
Frančeska je provela miran dan u ateljeu. Jan je takođe bio tamo
pre podne i nije se iznenadila kad je saznala da on na svakoj slici
radi po devet ili deset meseci, jer su mu potezi četkicom bili
izuzetno pedantni i duboko promišljeni. Posle podne je nekim
poslom morao da izađe iz kuće, ali već je na platno prenela dobar
deo Pijačnog trga, pa su joj njegove reči bile zaista korisne. Počela je
da nanosi kratke pokrete pod uglom, kao što joj je pokazao, i
prihvatila je njegovo upozorenje da treba da zapamti, kako će, ako
slika lišće na drveću nanošenjem plave boje preko žute, što je on
voleo, s vremenom plava preovladati, pa to mora uzeti u obzir.
Kao i prethodne večeri, Klara ju je čekala, i ta sitna ženica joj je
postavila isto pitanje: „Šta si danas postigla, Frančeska?”
Bilo je očigledno da joj je određen šablon, ali Frančeska joj
strpljivo odgovori, svesna da se oseća mnogo opuštenije nego posle
sličnog radnog dana u očevom ateljeu. Shvatila je šta je razlog tome.
Kod kuće su je neprestano prekidali. Marija i Grit su često tražile
savet u vezi s kućnim poslovima, ili je sama morala prekinuti rad
zbog odlaska na pijacu, dočekivanja nekog posetioca ili obavezne
posete komšiluku. Ovde je bila potpuno slobodna da se usredsredi
na rad i ni o čemu nije morala da brine. Tako je donekle moglo biti i
u Ludolfovoj kući, osim što su joj tamo druge stvari odvlačile pažnju.
Pre svega, napetost koju joj je stvaralo njegovo prisustvo, gotovo kao
da je slikala tigra, a ne čoveka, jer nikada nije bila sigurna kada bi je
opasnost mogla zaskočiti. Takođe su je zbunjivala i osećanja prema
Piteru, koja su je mučila pre nego što su se dogovorili da će biti
prijatelji. Sada kad nema Amalije, više nikada ne bi poželela da ode
u Ludolfovu kuću. Ove nedelje trebalo bi da Piter počne s
uređenjem bašte, ali, kao što joj je rekao na putu do poštanske kočije
tog poslednjeg jutra, više nije nameravao da pravi onu prekrasnu
malu senicu koju je bio osmislio za dragu pokojnicu. No, jedno je
bilo gotovo sigurno, Sibilino veselo društvo i sviranje viole doneli su
Amaliji mnogo zadovoljstva i utehe tih poslednjih dana.
Klara je prva ušla u kuću Volfove. Frančeska, koja ju je sledila,
ugleda Hetrajd kako stoji u hodniku i čeka ih - s jednom rukom iza
leđa kao da nešto skriva od pogleda.
„Dobro veče ti želim, Frančeska”, pozdravi je udovica. „Moramo
nešto da raspravimo.”
Krajičkom oka Frančeska primeti kako se Klara žurno udaljila. To
je moglo da znači samo novu nevolju. „Šta bi to moglo da bude?”,
pribrano je upitala.
„Ovo!” Hetrajd teatralno ispruži ruku i zamahnu pismom
napisanim Frančeskinim rukopisom. Istim onim koje je tog jutra
predala Elizabeti da pošalje Piteru.
„Odakle vam to?” ljutito je pitala Frančeska.
„Poslao mi ga je poštanski službenik. Rekla sam ti da sam veoma
uticajna u ovom gradu. I pre sam zahtevala od njega da presreće
zabranjenu poštu, i upozorila sam ga na to da ćeš verovatno
podmititi Vermerovu služavku ili nekoga od njegove dece da
umesto tebe tajno pošalje pismo.”
„Kako se usuđujete da se mešate u moju privatnu prepisku!”
Frančeska je drhtala od besa i ispružila je ruku zahtevajući svoje
pismo.
„Nisam ga pročitala.” Hetrajd podiže pismo i okrenu ga poput
nekog mađioničara da pokaže kako pečat nije polomljen. Zatim ga
namerno pocepa na nekoliko parčića. „Pobrinuću se da se ovaj
dokaz tvoje neposlušnosti spali. Shvati ovo kao poslednju opomenu,
jer znaš šta će se dogoditi ako ponovo pokušaš da me prevariš.”
Frančeska dostojanstveno ode do stepeništa, visoko uzdignute
glave, iskidana unutrašnjim gnevom i nemoći. Kako će izdržati ovaj
neprestani nadzor? Ovo je zatočeništvo. Osećala je da ne može da
diše. Bar da ova kuća ima cvetnu baštu u koju bi mogla da pobegne
iz ova četiri zida! Tada se setila Katarinine majke, gospođe Tin, koja
je imala baštu i živela je u blizini. Možda će joj, kad se upozna s
gospođom Tin, biti dozvoljeno da ponekad tamo sedi i crta cveće i
drveće. Taj zračak nade, koji joj je obećavao priliku za malo slobode,
pomogao joj je da istrpi Hetrajdin novi izliv samovolje.
Sutradan, čim joj se ukazala zgoda, Frančeska ispriča Katarini šta
se dogodilo s pismom. Katarina je posavetova da piše ponovo ovde
u njihovoj kući a Jan će pismo poslati kad ode u neki drugi grad, ali
Frančeska je tu ljubaznu ponudu odbila.
„Ne želim da stvaram razdor između vas i Hetrajd. Kao što
znate, ona je opasna žena. Moram biti strpljiva i čekati povoljnu
priliku da sama pošaljem Piteru pismo. Nadam se da će Vilem de
Hartoh uskoro ponovo svratiti u Delft, pa će on poneti moja pisma.”
Zatim poče da se raspituje hoće li joj gospođa Tin dopustiti da je
povremeno posećuje, objašnjavajući svoje razloge.
Katarina se odmah složi s njenom zamisli. „Moja majka bi bila
prezadovoljna da se upozna s nekim ko voli cveće i ko bi se divio
njenoj bašti. Nije pravedno da letnje večeri provodiš kao zatočenica
gospođe Volf. Prepusti sve meni.”
Kad je Klara svratila po Frančesku u uobičajeno vreme, uhvatio
ju je silan strah čim je čula da joj je štićenica završila posao ranije i
otišla s gospođom Tin do kuće u Ude Langendijku. Požurila je na tu
adresu, gotovo trčeći, ali pre nego što je stigla tamo, srela je
Katarinu, koja ju je uhvatila pod ruku i okrenula da se zajedno vrate
istim putem.
„Upoznala sam Frančesku s mojom majkom”, objasni Katarina.
„Kad završe s razgledanjem i razgovorom o svakom cvetu u bašti,
Frančeska će tamo ostati na večeri.”
„Tako kasno! Kad da dođem po nju?”
„Nema potrebe. Doći će kući u nosiljci moje majke, koju će nositi
dva najpouzdanija nosača u Delftu. Ni vi ni gospođa Volf nemate
razlog za brigu.”
U kući gospođe Tin, Frančeska je provela još jedan sat s novom
poznanicom u njenoj prelepo uređenoj bašti s urednim lejama i
ravnim stazama, sunčanim satom i senovitim razgranatim drvećem.
Ona i Katarinina majka su sada birale cveće za početak cvetne slike,
koju je rešila da stvara postepeno, onako kako ostalo cveće bude
cvetalo, kao što je pomišljala da učini još kod kuće u Amsterdamu,
pre nego što je saznala da će otići u Delft. Tu sliku bi radila pored
Pijačnog trga koji je započela, a možda će kasnije uslediti i druge.
Složile su se da je najvažnije jutrom ubrano cveće i da će Frančeska
doći da ga ponese jednog jutra na putu za posao kad pripremi
platno i bude spremna da započne s tim novim poduhvatom.
„Šteta što je završena sezona lala”, sa žaljenjem reče gospođa Tin.
Bila je to sićušna žena bujnih grudi, ljubaznog lica i ponašanja, lepo
odevena u tamnozeleni saten. Imala je okrugle plave oči s tankim
malim obrvama, čiji oblik je njenom licu davao izraz večitog
čuđenja, što nije odgovaralo istini, jer bila je svetska žena. „Dala bih
ti da ubereš najlepšu od svih.”
„Ali, setite se, ova cvetna slika će predstaviti čitavu godinu na
platnu”, reče Frančeska uz osmeh. „Lale ću dodati kad ponovo dođe
proleće.”
„Sjajno! Naravno da hoćeš!”
Kad je Frančeska u nosiljci stigla u kuću gospođe Volf, Hetrajd je
bila iznenađujuće zadovoljna njenim neočekivanim izletom. Možda i
nesvesno, uskoro joj je otkrila i razlog.
„Gospođa Tin daje izuzetno velikodušne priloge održavanju
sirotišta u čijim sam upravnim odborima”, izveštačeno izjavi
Hetrajd. „Ja i ostali članovi odbora pozivamo je da se jednom
godišnje sretne s našim štićenicima. Imaš moju dozvolu da je
posećuješ kad god bude ljubazna da te pozove u svoj dom.”
Frančeska u sebi odahnu od olakšanja što njene posete nisu naišle
na protivljenje. Gospođa Tin joj je uputila otvoreni poziv da dođe u
njenu baštu kad god to poželi.
KAKO SU NEDELJE prolazile, delftski bokal, koji je zauzeo stalno
mesto na stolu u Janovom ateljeu, bio je namenjen biranom, jutrom
branom cveću iz bašte gospođe Tin. Kad su božure smenili paviti, a
zatim ruže i šeboji, Frančeskin prvi utisak da joj je Jan najbolji
mogući učitelj, bio je više nego potvrđen. Bio je učitelj koji je umeo
širom da otvori vrata novim vidicima i razumevanju, i dragoceno
unutrašnje oko učini još prodornijim. U nekoliko reči, ili poteza
četkicom, pružao joj je znanje koje joj je bilo potrebno.
Za razliku od njenog oca, koji nikada nije bio tako tačan i
dosledan, Jan je unapred smišljao svaku pojedinost na slici. Od
pamtiveka su slikari koristili naprave koje su im pomagale u
njihovom zanatu, nisu svi slikali slobodnim okom kao Frans Hals i
Hendrik, a kamera opskura je bila u upotrebi više od stotinu godina.
Jan je pokazao Frančeski kako se koristi, što Hendrik nikada nije
učinio. Pravilo upotrebe te naprave bilo je da sočivo, ubačeno u
kutiju, u zatamnjeni prostor prenosi obrnuto sve što umetnik odluči
da slika na svetlu. Platno ili parče papira se zakači na zid da drži
sliku dok umetnik crta oko oblika koji su se odbijali. Kad bi se slika
ponovo ispravila, umetnikova tema je bila spremna za slikanje.
Jan je tu zamisao dodatno razradio. Pomoću paravana i poklopca
postavljao je uza zid veliku kutiju u koju je mogao da zakorači u
potpunu tamu. Fino sočivo, izrađeno u Delftu, gde je pravljenje
visokokvalitetnih sočiva brzo prerastalo u industriju, davalo je
savršen odraz u boji prizora koji je nameravao da slika, što je bio
veliki napredak u odnosu na male kutije, i ona se divila njegovoj
pronicljivosti. Nije se radilo o tome da Jan ili neki drugi slikar ne
ume da nacrta predmet slike slobodnom rukom, već o tome da im je
kamera opskura štedela vreme, jer je savršeno precizno hvatala
senke, oblike i arhitektonske pojedinosti. Frančeski je Janova verzija
bila često veoma korisna, mada je - kao ni njen učitelj - nije je
koristila za svaki rad.
Jan je odsustvovao od kuće češće nego što je Frančeska očekivala,
ali pošto mu je prodaja umetničkih dela bila glavni izvor prihoda,
imala je prednost nad slikanjem. Jednom ga je zapitala zašto ne slika
više sam, a da mu prodaja tuđih dela bude sporedno zanimanje.
„Kao što si i sama videla”, odgovorio joj je, „slikam sporo. Čak i
da nije tako, moj rad nije tražen van Delfta. Ne znam zašto je tako,
ali ne žalim se, zato što sve što naslikam odmah prodam u gradu.
Moj sused, gospodin Van Bajten, pekar, kupio je nekoliko mojih
dela. Izdavač knjiga, Jakob Abrahans Disijus, takođe je strastveni
kolekcionar mojih slika i ima ih dvadeset. Ima još meštana koji bi
neku kupili čim je ponudim. Cene koje dobijam mnogo su više nego
što bih mogao očekivati u mestima gde me ne poznaju, mada imam
dobrog pokrovitelja u Antverpenu. Nikada ne prodajem sopstvene
slike De Hartohu, zato što bi u Amsterdamu za neko moje delo
jedva izvukao nekoliko guldena.”
Znala je da je istog dana kad je Jan objavio da je Ljubavno pismo
završeno, sliku zgrabio gospodin Disijus. Pitala se da li je možda
upravo ta činjenica, što je Jan slikao tako malo i uvek imao spremne
kupce, bila dvostruka smetnja što njegov rad nije bio šire
predstavljen i dobio opšte priznanje koje je i zasluživao. Bilo bi
zanimljivo o tome popričati s Vilemom kad dođe.
Jan je tog trenutka pravio početne crteže Katarine u raznim
pozama za još jednu sliku s temom pisma. Kada ga je videla kako
gužva i baca sve koje mu se nisu dopadale, zamolila ga je da joj da
sledeću koju je nameravao da odbaci. Pristao je, ponudivši joj da
izabere koju želi. Odabrala je tri izvrsne slike i on je, na njenu
molbu, stavio potpis „Mer” sa uspravnom crticom iznad, što je bila
jedna od nekoliko varijanti koje je viđala na njegovim delima.
Te tri slike bili su prvi umetnički radovi koje je okačila na zidove
svoje spavaće sobe. Daleko su nadmašivale njen crtež Pitera, koji je
držala na stolu i sklanjala u fioku kad je izlazila iz kuće. Nikako nije
bila sigurna da ga Hetrajd ne bi uništila kad bi ga videla, jer bi se
dosetila koga prikazuje.
Danima je čeznula za pismom od kuće. Znala je da joj se Piter
sigurno neće javiti posle grube poruke koju je bila primorana da mu
napiše. Da je tada znala da drugo pismo neće stići do njega, pisala bi
mu opširnije prvi put. Mada, lako je tako razmišljati sada iz ove
perspektive, a podsetila se i da je one prve užasne večeri bila
previše uznemirena da bi ispravno razmišljala.
Svakodnevica joj se pretvorila u svetlo i senku, pri čemu su joj
svetli časovi bili oni provedeni u Mehelenu, a oblačni pod
Hetrajdinim krovom. Često je nakon radnog dana u ateljeu ostajala
da večera s Vermerovima, što je bio ustupak koji je za nju od
Hetrajd izmolila Katarina. Tada bi pomogla da se mlađa deca stave
na spavanje, uživala u kartanju sa starijim devojčicama i ponekad
svirala virginal posle večere. Nije bila iznenađena što se u toj kući
muzika cenila podjednako kao i slikarstvo, jer bilo je malo porodica
koje nisu podsticale pevanje i sviranje. Jan bi je uvek otpratio kući, a
često bi s njima pošla i Katarina, kad je veče bilo lepo a ona osećala
potrebu za šetnjom. U to vreme, često su pravili duge obilaske da bi
Frančeski pokazali zanimljiva i istorijska obeležja grada. Odlazila je
u šetnje i sa Hetrajd i Klarom, i svake nedelje s njima posećivala
crkvu, ali njihovo društvo joj je teško padalo i nije joj bilo prijatno
kao s Vermerovima.
Jedne večeri Frančeska je bila presrećna kad je ugledala pismo
namenjeno njoj u srebrnoj činiji. Bilo je od Alete i neko ga je lično
isporučio. Obuzela ju je tuga za kućom i čim je ostala sama, rukom
je brisala oči sve dok se reka suza nije zaustavila dovoljno da može
da čita. Kao što se i nadala, pismo joj je donosilo mnogo vesti o
porodici. Hendrikovi zglavci su se prilično oporavili i potpuno mu
se povratila pokretljivost prstiju. Marija se hvalila da je za to
zaslužan njen lek, ali tako da on ne čuje, jer bi joj protivrečio i
možda sledeći put, kad se ukaže potreba, odbio da popije biljnu
mešavinu. On je tvrdio da je toj čaroliji doprineo dodatni posao.
Stigle su mu dve porudžbine za istorijske slike i Ludolf je preko
Vilema kupio sliku poreznika, mada po skromnoj ceni. Najbolja vest
je bila da se Hendrik više ne kocka. Većinu večeri je provodio u
krčmama sa svojim društvom za pijančenje, ali kući je često dolazio
trezan. To je dovelo do toga da im trgovci više nisu lupali na vrata,
tražeći novac, i život je postao prilično miran.
Nekoliko puta sam videla Pitera, nastavljala je Aleta. Šta te je navelo
da promeniš mišljenje u vezi s njegovim posetama Delftu? Nemam pojma
šta si mu napisala, ali ma šta to bilo, veoma je nezadovoljan zbog toga.
Mnogo smo se obradovali tvom pismu, mada moram da te podsetim da
zbog Sibile sledeći put ne zaboraviš da opišeš odeću gospođe Vermer. Naš
sused, gospodin Zegers, uručiće ti ovo pismo kad bude prolazio kroz Delft,
ali neće imati vremena da se zadržava. Nadam se da ćemo sledeći put naći
donosioca koji će moći da sačeka tvoj odgovor. Svima nam nedostaješ,
naročito ocu, koji je bio zlovoljan i razdražljiv danima nakon što smo
primili tvoje pismo, što je siguran znak da mu je tvoje dobro i te kako
napameti.
Frančeska je zamišljeno sedela kad je završila s čitanjem pisma.
Dakle, njen opis zarobljenog češljugara je ostavio utisak na
Hendrika i poruka je postigla svoj cilj. Koliko dugo će mu biti
potrebno da se predomisli i promeni okolnosti u kojima se ona
nalazi? Zarila je glavu u ruke, nesrećna što je razočarala Pitera.
Mora nekako stupiti u vezu s njim. Možda je rešenje da sve ispriča
Aleti i zamoli je da ga obavesti. Ali nije bila sigurna hoće li Aleta
uspeti da se suzdrži od svađe s Hendrikom zbog nje, a ni najmanje
nije želela da kod kuće dolazi do prepirki u njenom odsustvu. Mada,
činilo joj se da je to jedini način. Iako je bilo kasno, smesta je pisala
Aleti, zahtevajući da ni na koji način ne ljuti oca i da se u krajnjoj
nuždi obrati Sibili za pomoć.
Upravo se spremala da legne kad je začula kucanje na ulaznim
vratima kuće. Prozor joj je bio otvoren i ona pogleda napolje na
vreme da ugleda pristiglog putnika. U tih nekoliko nedelja otkako se
uselila nekoliko gostiju je stiglo i nekoliko otišlo, ali samo jednom se
susrela licem u lice s gostom na prenoćištu. Čovek je bio iz Utrehta i
kratko su porazgovarali u hodniku, dok su istovremeno izlazili iz
kuće, ona na putu za Mehelen u Klarinoj pratnji, a on da stigne na
putničku kočiju i nastavi putovanje. Iako je Hetrajd volela da
naglašava svoje, skromne novčane prilike, način života joj nije bio u
skladu s izjavama, i Frančeski se činilo da se udovici dopada da
glumi otmeno siromaštvo, dok u stvari ima dobre prihode, ili su joj
posetioci izuzetno dobro plaćali za smeštaj. Najverovatnije se radilo
o onom prvom. To bi objasnilo Hetrajdine prekrasne haljine, dobra
vina i obilnu hranu. Samo kad je odlazila na dobrotvorne sastanke
oblačila se u jednobojne sive ili crne haljine, ali čak i tada samo od
najboljih tkanina.
Frančeska bi otišla na spavanje i ne razmišljajući o putniku, da do
nje nisu doprli prigušeni zvuci svađe iz sobe u prizemlju. Pošto se
nalazila dva sprata iznad, nikakva buka ne bi mogla stići do nje, ali
ovo je bila stara kuća i pretpostavljala je da neka šupljina u zidu, ili
možda duboka pukotina negde u malteru, prenosi galamu do nje.
Više puta ju je lupanje vratima na toj sobi u prizemlju nateralo da se
ispravi u krevetu ili pogleda svoja vrata, kad bi joj se u trenu
pričinilo da se sve dešava tu, njoj nadohvat ruke. Nije mogla da
razazna reči prepirke, a nije to ni želela, ali nepogrešivo je čula
pištav Hetrajdin glas i ljutitu grmljavinu muškog odgovora. Možda
je prošli put otišao, a da nije platio račun, i sada ga je trebalo isterati.
Tada Hetrajd prodorno povisi glas i delić onoga što je rekla probije
se do Frančeske: „...setiće se tvog lica, budalo!” Nakon toga je
usledilo šest ili sedam minuta neprekidne rasprave prigušenog tona,
pre nego što je Hetrajd ostavila putnika i popela se na spavanje, a po
oštrom lupkanju njenih potpetica moglo se zaključiti da je bes nije
prošao.
Frančeska inače ne bi pogledala kroz prozor kad bi čula gosta
kako odlazi rano ujutru, ali ovog puta jeste. Dok je prelazio ulicu i
žurno se udaljavao, iznenađeno je primetila da je to čovek iz
Utrehta s kojim je razgovarala prilikom njegove prethodne posete.
Ili je žurio da stigne na raniju kočiju nego pre, ili nije mogao da
dočeka da što pre ode iz kuće. I to ne zato da bi ponovo izbegao
susret s Hetrajd, jer ona je uvek bila obučena i u prizemlju spremno
primala uplate od putnika pre njihovog odlaska.
Frančeska se zamisli nad onim što je čula. Zašto se Hetrajd toliko
razljutila što bi neko mogao da se seti njegovog lica? Udovica
svakako nije mislila na nju? U svakom slučaju, zašto bi to bilo
važno? Ako Hetrajd, iz nekih samo njoj poznatih razloga, želi da
njeni gosti sve vreme imaju potpunu privatnost, nije trebalo da
prima učenicu u kuću, jer uvek je postojala mogućnost da se sretnu.
Jedno je bilo jasno. Ako je ovakav ispad bio uobičajen, onda je ona
bila znatno prisnija sa svojim gostima nego što je to priznavala.
Frančeska se namršti. Pošto Hetrajd nije bila prisutna kad je ona
razgovarala s čovekom iz Utrehta, mora da joj je to prijavila Klara.
Nažalost, Klaru je sada videla u drugom svetlu, kao Hetrajdinu
uhodu, što Frančeski ranije nije palo na pamet, i pretpostavila je da
je sve što je toj ženici ispričala o svom radu i kući preneto u svrhu
stvaranja neke vrste zapisnika o njoj. Kakva sreća što je kod
Vermerovih mogla da zaboravi sve što je povezano sa ovom kućom!
Pre nego što je krenula do ateljea, Frančeska priđe kaminu, kroz
koji su do nje i stigli ti glasovi i zvuci. Pažljivim ispitivanjem otkrila
je da je kamin blago pomeren, pa je između njega i zida ostala
pukotina, što nije bilo neobično za tako stare kuće. Čim je na nju
stavila ruku, osetila je strujanje vazduha, što joj je potvrdilo da
sigurno postoji neka cev koja vodi od sobe dva sprata niže. Imala je
neke nepotrebne slikarske krpe i nagurala ih je u otvor, jer nije
želela više da sluša razgovore koji nisu bili namenjeni njenim ušima.
ALETA JE KRENULA da poseti Pitera. Žurila je, nestrpljiva da mu
ispriča kakva ograničenja su nametnuta Frančeskinoj slobodi
kretanja i dopisivanja, što je pročitala sa zaprepašćenjem i
nevericom u pismu koje joj je stiglo pre samo jedan sat. Znala je gde
će ga naći, jer joj je juče rekao da će ovog jutra biti isporučene i
postavljene kamene ploče za Ludolfove staze i da će tamo
nadgledati radove. Nije ni pomislila da tek tako prođe do bašte, a da
se ne javi i kako valja predstavi na ulazu u kuću.
„Da li je gospodin Van Deventer kod kuće?”, upitala je kad su se
vrata otvorila.
Sluga ju je prepoznao sa gozbe na kojoj je bila s ocem i sestrama.
„Ne, gospođice, gospodin Van Deventer je odsutan na nekoliko
nedelja.”
„O, žao mi je što ga nisam zatekla. Želela bih takođe da
razgovaram s gospodinom Van Dorneom, koji je, koliko sam
shvatila, jutros ovde da nadgleda radove u bašti.”
Sluga se ljubazno osmehnu. „Gospodin Van Dorne je već neko
vreme ovde. Ako pođete za mnom, odvešću vas do bašte.”
Proveo ju je kroz salon, gde su se vrata otvarala prema terasi.
Aleta tamo zastade da oduševljeno pogleda prekrasnu baštu. Nije
pojma imala kako je izgledala pre nego što ju je Piter preuredio, jer
je bilo mračno one večeri na gozbi kad je poslednji put boravila tu,
ali sada se pružao pogled na leje i travnjake sa malim drvoredom
novoposađenog, napola izraslog drveća, i dalje, na proplanak sa
fontanom iza koje su se nalazila skrovitija mirna i dražesna
mestašca. Tužno je pomislila kako bi Ludolfova pokojna žena bila
očarana. Nije videla Pitera, ali njegovi baštovani su bili posvuda. U
trenutku kad se spremala da siđe stepenicama i potraži ga, obrati joj
se ženski glas:
„Gospođice Fiser.”
Aleta se okrenu i ugleda plavokosu ženu sa belom kapom u crnoj
haljini, što je pokazivalo da je služavka u Van Deventerovom
domaćinstvu. „Da?”
„Čula sam šta ste rekli na vratima.” Žena doskakuta do nje.
„Nismo se upoznale, ali ja sam Neltje. Bila sam lična služavka
pokojne gospođe Van Deventer do njene tragične smrti. Da li biste
hteli da odemo do zaklonjenog letnjikovca, sakrivenog od pogleda iz
kuće? Gospodar mi je odsutan, ali ne želim da me vide kako
dangubim, a moram da vas upozorim na nešto u vezi s vašom
sestrom, gospođicom Frančeskom.”
U Aleti se probudila radoznalost, pa je pošla s njom kamenim
stepenicama do letnjikovca. Tamo su sele i blago se okrenule jedna
prema drugoj. „Šta je to što si želela da mi kažeš?” brzo je upita
Aleta.
Ali Neltje se nije dala požurivati, i poče da priča Aleti o sebi. „U
dvanaestoj godini sam ostala siroče i morala sam da radim gde god
sam stigla. Jedina prednost mi je bila umešnost u šivenju i konačno
sam dobila redovno zaposlenje kod krojačice koja je šila odeću za
bogate žene. Dogodilo se da sam dobila zadatak da sašijem
venčanicu od plavog satena za drugi brak moje pokojne
gospodarice, koja se tada udavala za Ludolfa van Deventera. Kad
sam čula da njena lična služavka ne želi da se preseli s njom u
Amsterdam nakon venčanja, otišla sam do nje s naročitom molbom
da me uzme kao zamenu kod sebe u službu. To isto veče iselila sam
se iz udžerice u kojoj sam živela u kuću koja je pripadala njoj i
njenom prvom mužu. Tu sam završila i venčanicu.”
„Sigurna sam da je to za tebe bio početak mnogo srećnijeg
razdoblja.”
Neltjin pogled otvrdnu i oči joj se zacakliše. „Bilo bi tako da se
nije udala za to čudovište!”
Aleta ustuknu zaprepašćena. „Šta to govoriš?”
„Van Deventer je lažov i licemer! Čim pronađem bolji posao od
služavke zadužene za rublje, što sam sad postala, otići ću. Kažem
vam da je gospođica Frančeska u opasnosti od njega!”
„Mora da si pogrešila”, uzviknu Aleta. „Ona radi u Delftu i
ostaće tamo još dugo.”
„Van Deventerova ruka doseže svuda!” Neltje rukom napravi
pokret grabljenja u vazduhu. „Je li vam sestra ispričala da bi
nedostojno postupio prema njoj da ja nisam ušla u sobu u pravi
čas?”
Aleta se sledi. Pretpostavljala je zašto Frančeska nije ništa rekla.
Nije želela da u njoj probudi sećanje na događaj koji joj se
povremeno i dalje vraćao u vidu noćne more. „Kad se to dogodilo?”
„Na dan gozbe. Samo nekoliko sati pre nego što mu je žena umrla.” Neltje je gotovo izrekla „ubijena”, jer je bila ubeđena da se
nije radilo o prirodnoj smrti. Žalosno jecajući, presvukla je i
pripremila Amaliju, uprkos bolu koji su joj tada zadavala polomljena
rebra, jer je odlučila da ne dozvoli nekom drugom da obavi tu
poslednju uslugu ženi koja je uvek bila tako dobra prema njoj. Tada
je i primetila bledu modricu duž njene vilice, koja se protezala
gotovo do ispod uha. Osim toga, bila su joj polomljena tri nokta.
Obuzela ju je užasna sumnja. Prvom prilikom je potajno pregledala
divan i pronašla je noktima razderana mesta na svili. Na jastuku je
takođe otkrila trag karmina kakav bi nastao samo ako je Amalija
potpuno zagnjurila lice u njega. U svojoj sobi ispred ogledala stavila
je jastuk preko donje polovine lica i videla gde zglavci šake koji ga
silom pritiskaju mogu ostaviti onakvu modricu kakvu je primetila na
svojoj gospodarici. Od zaključka koji je donela, zadrhtala je kao da ju
je uhvatila groznica. Bilo joj je jasno ko je ubica baš kao da je lično
priznao zločin. Kad je doktor ponovo došao da je vidi, da bi se
uverio da li joj stanje rebara ometa disanje, sve što je naumila da mu
kaže u vezi sa zaključcima koje je donela, ućutkale su njegove prve
reči.
„Ti si poslednja videla gospođu Van Deventer živu, Neltje. Kako
se tačno osećala tada?”
Odmah je shvatila da će, ako zločin izađe na svetlo dana, upravo
ona biti prva optužena. Niko ne bi posumnjao na Ludolfa uz sve
njegove izlive odanosti za koje je znala da su bili potpuno lažni.
Zato je držala jezik za zubima, dok je gorela od besa i mržnje prema
njemu. Dva puta joj je uneo pustoš u život, mada se prvog puta
verovatno nije ni sećao, ali ona je to dugo držala u sebi i nije želela
da obelodani ni ovoj devojci nežnog lica. „Van Deventera ne bih
poželela za muža ni najgoroj neprijateljici, a uverena sam da je
namerio da vašu sestru uzme za svoju sledeću ženu.”
„Ona se nikada ne bi udala za njega! Niti bi to moj otac dozvolio!
Strahuješ bez osnova!”
„Tako je kao što kažem. Uveravam vas da je Van Deventer čovek
koga lako obuzmu strasne težnje a trenutno želi vašu sestru iznad
svega. Opijen je slikom na kojoj je ona predstavljena kao Flora.
Privlači mu pogled kao da je hipnotisan, a tako se ponašao i kad je
ona bila u kući. Suzdržavao se u prisustvu drugih, čak i u trenucima
kad je ona gledala pravo u njega - sve do tog poslednjeg puta kad su
ostali nasamo. Dugo sam ga iz senke i drugih skrovitih mesta u kući
posmatrala s njom, i videla sam mu takvu požudu na licu da sam
drhtala nad njenom sigurnošću, i još je tako.”
Aleta je uvidela da žena veruje u svaku reč koju je izrekla. „Zašto
bi ti sebe dovodila u opasnost time što mi sve ovo govoriš? Kako
znaš da neću progovoriti o ovome i da nećeš biti oterana iz ove kuće
pre nego što očekuješ?”
Neltje nije pogodilo ovakvo ispitivanje. „Zato što sam čula vašu
sestru kako govori o vašoj ljubavi prema porodici i poštenju. Njih
dve su, naročito vaša mlađa sestra, donele toliko sreće mojoj
pokojnoj gospodarici tih poslednjih nedelja njenog života da ću uvek
osećati kako sam im dužna. Iz tog razloga vas molim da obavestite
gospođicu Frančesku da joj je čitava budućnost možda neizvesna.”
Aleti gotovo pozli od straha. Ovaj dobronameran, a ipak užasan
savet, koji je došao nakon saznanja da je Frančeski ograničena
sloboda, mada je njena sestra naglasila šta sve Vermerovi čine za
nju, lako ju je uverio kako se sprema neka nevolja. „Moram ti reći
da postoji jedna osoba kojoj obavezno moram da poverim sve što si
mi sada ispričala.”
Neltje smesta postade oprezna. „Ko je to?”
„Gospodin Van Dorne, koji je preuredio čitavu baštu. Znam da je
zaljubljen u Frančesku i ako nad njom visi neka pretnja, on će se
najbolje s tim izboriti. On me neće izneveriti i u njega imam potpuno
poverenje.”
Neltje klimnu glavom. Ako mu porodica Fiser veruje, njoj je to
dovoljno. „Obavestite Van Dornea po svaku cenu. Učinila sam sve
što sam mogla za vašu sestru time što sam joj iznela svoja uverenja.
Sad je na vama, i onima koje pridobijete da vam pomognu, da se
pobrinete da se ovo od čega strahujem nikada ne ostvari.” Ustala je i
pošla nazad u kuću.
Sama i zbunjena zlim slutnjama, Aleta pođe do baštovana da se
raspita gde može naći Pitera. Gotovo je potrčala da ga potraži.
Kad je ušla u kuću, Neltje se vratila u vešernicu, čiji je prozor
gledao na baštu. Stavila je stolicu kraj njega, delom zato što joj je
preko levog ramena od njega dopiralo dobro svetlo, ali uglavnom
zato što je volela da prati napredak radova. Sela je i uzela damastni
stolnjak, koji je popravljala. Bašta će izgledati veoma lepo kad bude
završena, ali nikada neće imati ono što je nekada cvetalo u maloj leji
s lalama ispred skromne kolibice koja joj je u detinjstvu bila dom.
Spustila je ruke s iglom i naprstkom, dok su joj misli odlutale u
ono doba. Vremena su bila teška i novca nikad dosta, ali roditelji su
joj bili dobri i prijatni ljudi, a detinjstvo srećno. Imali su kravu i
Neltje je pomagala majci u pravljenju sira i putera koji su nosile na
pijacu, zajedno s povrćem koje je uzgajao otac. Mnogo pre nego što
je zemljom zavladala lalomanija, umesto da mu plate za proizvode
dobio je pet-šest lukovica lala, za koje se verovatno verovalo da su
slabijeg kvaliteta, i on je počeo da uzgaja lale za prodaju.
Jednog jutra, nedugo nakon što joj je umrla majka a lalomanija
bila u punom zamahu, dojurio je u kolibu u kojoj je pekla hleb.
Drhtao je od uzbuđenja.
„Dođi da vidiš!”
Zgrabio ju je za brašnjavu ruku i izvukao napolje da pogledaju
lalu koja samo što nije procvetala. Bila je najređe i najtraženije boje
koju su svi uzgajivači težili da postignu - crna lala!
Oboje su klekli na zemlju i zurili u nju. Morala je da ga upozori
na razočaranje ukoliko se pokaže da je lala ipak samo
tamnoljubičasta. „Drago moje dete”, rekao joj je, „biće crna,
videćeš.”
Bio je u pravu. Kad je dostigla svoju ponoćnu nijansu delovala je
gotovo kao da je od pliša. Mesni sveštenik, kome se moglo verovati
da će čuvati tajnu, došao je da posvedoči boju i napiše potvrdu i
oboje ih je upozorio da budu oprezni i ne izlanu se pre nego što
dođe vreme za prodaju. Ali otac je bio tako ushićen da nije mogao
odoleti, a da u poverenju tajnu ne otkrije prvo jednom susedu, a
zatim i drugom.
A onda su, veče pre nego što je trebalo da odnesu lukovicu u
grad, dva lepo obučena stranca svratila u kolibicu, krupan čovek i
mladić od sedamnaestak godina, koga je prvi predstavio kao svog
sina. Došli su da iznesu ponudu za lukovicu pre nego što bude
izneta na pijacu i spomenuli su svotu od više stotina guldena, tako
da je otac ostao bez reči, jer to je bilo daleko više nego što je
očekivao. Mada joj je tada bilo dvanaest godina još je bila stidljiva u
prisustvu stranaca i držala se po strani, odakle je sve posmatrala.
Dok su otac i onaj krupni muškarac razgovarali, proučavala je lice
mladića, i pokušavala da se seti odakle joj je poznat.
Otac je ponosno izneo dragocenu lukovicu i potvrdu, i stavio ih je
na drveni sto. Kad je čovek upitao može li uzeti lukovicu u ruke,
otac je rado pristao a mladić je podigao potvrdu da je pročita.
Odjednom, čovek namerno ispusti lukovicu na pod i zgnječi je
petom, a mladić zavitla potvrdu u vatru.
„Šta ste to učinIli?” povika očajno otac. „To je bila jedina crna lala
u čitavoj Holandiji!”
Na to mu čovek neočekivano odgovori: „Naprotiv! Baš juče sam
kupio jednu, koja je sada jedina. Da si prodao tvoju na pijaci, to bi
prepolovilo vrednost moje! Sad nemaš dokaz da je tvoja lala ikad
postojala!”
Otac joj nikada nije bio nasilan čovek, ali toliko se razljutio da je
zgrabio čoveka ne bi li ga sprečio da ode, i doviknuo joj je da
pozove susede u pomoć. Ali mladić izvuče tešku tojagu ispod
ogrtača i tako ga snažno udari po glavi da je pao razbijene lobanje,
dok mu je krv šiktala. Obojica zatim potrčaše prema konjima i
odgalopiraše. Sused ju je čuo kako vrišti i kad je dotrčao, zatekao ju
je izbezumljenu od straha.
Nakon nekog vremena setila se gde je mladića već videla. To je
bilo na Pijačnom trgu kada se grupa lutajućih glumaca klanjala na
kraju predstave i on je bio među njima. Sprovedena je istraga, ali on
je na dan ubistva napustio trupu. Kad se lukovica crne lale konačno
pojavila na pijaci, previše puta je promenila ruke, često i u
krčmama, gde se odvijalo mnogo takvih poslova, i dvojici zločinaca
se nije moglo ući u trag.
Ipak, Neltje nikada nije zaboravila mladićevo lice. Kad ga je
mnogo godina kasnije ponovo ugledala, odmah ga je prepoznala,
mada on nju, zrelu ženu tridesetih godina, nikako nije povezao s
detetom koje je jedva primetio u senci kolibe osvetljene svećom.
Ponovo se prihvatila šivenja i pomislila kako će biti zadovoljna ako
Ludolfu van Deventeru pomrsi račune s Frančeskom Fiser, ali to nije
dovoljno. Potrebna joj je prava osveta. Ne samo za jedno, već za dva
ubistva.
Trinaesto poglavlje
H
ALETA PRIMILA od
Frančeske. Činjenica da ga nije pokazala njemu, kao ni
ostalima u kući, koliko on zna, potvrdila mu je njegov sadržaj.
Tokom dana primetio je optužujući pogled u njenim izražajnim
očima pre nego što je spustila blede kapke i odjurila na sprat. Njena
hitrost nagoveštavala je da se pribojava šta bi mu mogla reći kada bi
duže ostala u njegovom društvu.
To veče, Aleta je za večerom progovorila o pismu od sestre, i
prenela im da je Frančeska dobro i da vredno radi. „Piše kako
gospodin Vermer gotovo nebeski upravlja svojom četkicom, i kako
je sposoban da stvara upečatljivo, osećajno i tačno. Samo jednim
dodirom boje, može da prenese odsjaj bisera onako kako Frančeska
nikada pre nije videla da neko radi.”
„To je lepo” izjavila je Sibila prizemno, dok su joj misli bile
zaokupljene sopstvenim poslovima. Trenutno je imala dva prosca, a
nije nameravala da se uda ni za jednog od njih, pošto su obojica bili
zanatlije skromnih prilika, bez mogućnosti da se ikada značajnije
obogate, mada su obojica bili zgodni. Ako je Frančeska pisala samo
o slici, nije je ni zanimalo da vidi pismo, premda joj je bilo čudno što
joj Aleta ne nudi da ga pročita.
„Dakle?” navaljivao je Hendrik, čekajući da čuje još nešto o
Vermerovoj tehnici.
Aleta ga je tako hladno pogledala kao da ga je polila kanalskom
vodom. Govorila je izražajno, pošto je znala da će on jedini za
stolom shvatiti šta se iza njenih reči krije. „U Frančeskinom pismu
nema ništa drugo ni o njenom radu niti o radu njenog učitelja.”
Zurio je u nju razmetljivom hrabrošću kakvu je povremeno
uspevao da skupi. „Onda me ostatak pismo sigumo ne zanima!”
Kad je Aleta spustila pogled, znao je da je shvatila kako ne treba
da se u sestrino ime zauzima za promenu nametnutih joj okolnosti u
ENDRIK JE RAZMIŠLJAO O PISMU KOJE JE
Deiftu.
Marija, koja se oduvek brinula za dobrobit sve tri devojke, nije
primetila napetost između Hendrika i njegove srednje kćeri, baš kao
ni Sibila. „Kad budeš ponovo pisala, dete, reci Frančeski da na
suncu uvek nosi slamnati šešir.”
„Hoću”, procedi Aleta.
Grit, koja je imala dobru moć opažanja, zainteresovala se u čemu
je stvar. Pitala se shvata li gospodar da Aleta, uprkos svom pitomom
izgledu, ume da bude podjednako tvrdoglava kao i on kad se za tim
ukaže potreba.
VILEM JE STIGAO u Delft da preuzme Fabricijusovu sliku
češljugara koju mu je Jan Vermer sačuvao. Obavili su posao, a Vilem
je uzeo i nekoliko drugih slika manje značajnih slikara, pre nego što
je otišao do ateljea da vidi Frančesku.
„Što je lepo videti prijateljsko lice iz svog kraja!” uzviknula je.
„Nadam se da ste dobro. Imate li vesti o mom ocu i sestrama?”
Sve vreme dok joj je odgovarao, krajičkom oka je posmatrao njen
rad. Za motiv je odabrala jedno Vermerovo mlađe dete, devojčicu
po imenu Beatriks, koju je prikazala kako sedi na podu, obasjana
svetlom od prozora, i igra se sa lutkom. Ne samo da je bila
očaravajuća, već se Vermerov uticaj ogledao u utisku da je uhvaćen
jedan jedini trenutak. Od živahnog zaigranog deteta mogao se
očekivati naslikani pokret, ali zabačenim položajem male glave i
rukom koja lebdi iznad lutkine haljine Frančeska je uverila
posmatrača da u tom kratkom trenutku razmišljanja sve treba da
bude mirno. Kakav učitelj, takva i učenica. Frančeska je učila brzo i
na platno je prenosila sopstvena tumačenja.
„Dobro je što si došla u Delft, Frančeska”, rekao je s pohvalom u
glasu.
„Zahvalna sam za svaki dan u ovom ateljeu”, izjavila je
oduševljeno, „Ali volela bih da promenim smeštaj i preselim se na
neko drugo mesto.” Brzo je sve objasnila, a spomenula je i šta je
morala da napiše Piteru. „Vi dobro poznajete oca i vaša podrška bi
Aleti mnogo značila kad odluči da je došlo vreme da se obrati ocu.”
„ Ja sam staromodan čovek”, rekao je staloženo. „Verujem da
mlade žene nikuda ne treba da idu bez pratnje. Tako su i moje kćeri
bile čuvane i mislim da je to dobro i za tebe ovde u nepoznatom
gradu. Da budem iskren, uvek sam mislio da ti i tvoje sestre imate
previše slobode kod kuće. Često ste sve išle svuda bez pratnje, a
Aleta i Sibila to i dalje čine. Marija je već dugo previše stara da na
pravi način pazi na tri lepe devojke. Nije mi žao što si pod
starateljstvom namesnice. Meni je to dokaz da si potpuno bezbedna.
Po mom mišljenju, tvoj otac je bar jednom u životu napravio
pametan potez.”
„ A šta je sa užasnom pretnjom gospođe Volf da će me zatvoriti
ako je ne slušam?”
„Ako budeš poslušna, nemaš čega da se plašiš. Što se mene tiče,
zapretila ti je da bi te odvratila od jogunastog ponašanja, baš kao što
brezov prut u učiteljevoj čvrstoj ruci može da umiri galamu u
učionici bez preduzimanja odgovarajućih koraka.”
Gorko se razočarala što nije stekla njegovu podršku. „Hoćete li
bar poneti pismo za Pitera i isporučiti mu ga kad stignete u
Amsterdam? Imam jedno koje sam ranije napisala i čuvala ovde u
ateljeu dok mi se ne ukaže prilika da nekoga zamolim da mi učini tu
uslugu.”
„Draga moja devojko”, reče joj nežno i pomalo sažaljivo, „ne
mogu se protiviti Hendrikovim željama. Ako se on jednom
predomisli, odneću tom mladiću pisama koliko god želiš, ali do tada
moram da te odbijem.”
Frančeskino razočarano lice i žalosno klonule ruke rastužiše
Vilema. Otišao je do prozora, uznemiren zbog bola koji joj je naneo.
Setio se kako je tegoban bio Frančeskin život otkako joj je pre pet
godina umrla majka. Ne samo da su joj se na leđa svalile narasle
kućne obaveze, već je morala da se nosi i s potpuno nepouzdanim
ocem, zbog čijeg pića i kockanja se borila s dugovima na sve strane.
Što se tiče Pitera van Dornea, moguće je da je Hendrikovo trenutno
neobjašnjivo stanje potištenosti i utučenosti dovelo do nerazumne
odbojnosti prema mladiću, čije udvaranje je prethodno ohrabrivao.
Potpuno drugačiji život od onog u kakvom su mu nekada uživale
kćeri!
Vilem se ponovo okrenu Frančeski. „Nemoj biti tako tužna,
drago dete. Nisam siguran da činim pravu stvar, ali poneću tvoje
pismo Piteru. Pošto se možda neću odmah vraćati za Amsterdam,
poslaću ga iz sledećeg grada u koji stignem. Ali samo ovo pismo nijedno više dok se Hendrik s tim ne složi!”
Frančeska mu je bila neizmerno zahvalna. Istina, i dalje je bila
vezana za Hetrajd Volf, ali tešila je sebe da je to samo nebitna
prepreka i ponovo se pribrala pre nego što je Klara došla da je
otprati do Kromstrata.
TOG JUTRA, na peti rođendan Beatriks Vermer, Frančeska je sama
radila u ateljeu. Nešto ranije, kad je stigla, predala joj je na poklon
malu drvenu lutku u zelenoj haljini, kojom se dete oduševilo. Bilo je
gotovo podne kad su Trajd i Rina bučno upale u atelje sa
slavljenicom, koja je skakutala od uzbuđenja.
„Dosta s radom za danas, gospođice Frančeska!”, veselo su uglas
vikale Trajd i Rina. „Čim se završi ručak, svi će se pripremati za
zabavu!”
Frančeska je tog jutra ponela najbolju haljinu da se u nju
presvuče, kao i uvek kad bi je Vermerovi pozvali na neki društveni
događaj. Dva puta su gospodin i gospođa Disijus, koji su imali
zavidnu zbirku Janovih slika, pozvali i nju na muzičke večeri s
njenim učiteljem i Katarinom. Drugom prilikom je pozvana kod
prvih suseda u krčmu Mehelen, gde je živeo pekar, gospodin Van
Bajten, sa ženom i porodicom. Među Vermerovim slikama na
zidovima bila je i jedna lepa, s Katarinom u žutoj haljini, kako svira
klavikord a društvo su joj pravili gospodin s gitarom i žena koja je
pevala. Upravo tako je videla Vermerove okružene prijateljima za
vreme muzičkih večeri.
Frančeska se presvukla u sobi na spratu. U ogledalu je proverila
svoj izgled u svilenoj haljini boje zelenog grožđa s bogatim naborima
čipke oko četvrtastog izreza. Na uši je stavila zlatne minđuše koje su
pripadale njenoj majci i misli joj odlutaše u vreme kad se ona
pripremala za zabave kod kuće. S bolnom čežnjom setila se večeri
kad je Piter doneo zumbul u njihovu kuću. Želja da ga ponovo vidi
prerasla je u neprekidnu bol koju je mogla da ublaži samo
usredsređenost na rad.
Kad je sišla u prizemlje, gosti su počeli da pristižu. Došlo je
mnoštvo dečice. Svi odrasli su, po starom običaju davanja poklona,
doneli kolače i druge poslastice da doprinesu gozbi. Sve te ukusne
špecije postavili su na dugačak sto u trpezariji, prekriven damastnim
stolnjakom. Katarinino lice je bilo ozareno dok je sve pozdravljala
poljupcem i zagrljajem, i svakom detetu upućivala lepu reč.
Izgledala je lepo i otmeno u haljini od teškog bež satena s kratkim
žutim svilenim kaputićem opšivenim hermelinom koji je nosila za
sliku Ljubavno pismo i u kome ju je Jan i pre toga nekoliko puta
slikao. Bila je prisutna i njena majka, gospođa Tin, takođe prelepo
obučena, i s ljubavlju je posmatrala unučiće kako se igraju.
Na vrhuncu zabave, Jana su pozvali da dočeka nekoga ko je
pristigao u kuću. Kad se ubrzo vratio, šapnuo je nešto Frančeski.
„Elizabeta je uvela posetioca u galeriju, jer je mislila da je kupac,
ali ispostavilo se da nije. Sad čeka u nešto udobnijem predsoblju i
voleo bi da porazgovara s tobom.”
Oči joj se raširiše, ali Jan se okrenu bez ikakvog nagoveštaja ko bi
to mogao biti. Ipak, znala je - ali nije se usuđivala da zna! Žurno je
izašla iz sobe i, kako se približavala galeriji, gotovo je potrčala.
Širom je otvorila vrata salona i u njemu ugledala Pitera. Istovremeno
je obuze radost i panika.
„Pitere!” izustila je.
Požurio joj je u susret i ona mu polete bez ikakvog razmišljanja u
zagrljaj. Poljupcem joj je ugušio reči, dah, samu njenu volju. Shvatila
je koliko joj je nedostajao i izgubila se u njegovom poljupcu, gotovo
kao u nekom ludilu, i čvrsto ga je obgrlila oko vrata, dok ju je on
snažno privijao uz sebe. Osećali su kao da više nikada neće moći da
se razdvoje, ali konačno su se pribrali i ona se otrgnula iz njegovog
zagrljaja. Sva je drhtala i rukom je potražila oslonac na lavljoj glavi
na naslonu stolice. Progovorila je promuklo, jedva nešto glasnije od
šapata.
„Znam da si ovde s dobrom namerom, ali nije trebalo da
dolaziš.”
„Nakon što mi je Aleta ispričala sve što si joj napisala i kad mi je
juče posle podne stiglo tvoje pismo poslato iz Lajdena, zar misliš da
sam mogao da ne dođem?”
„Barem sad znaš zašto sam ti prvi put onako pisala.” Nije joj bilo
jasno šta se s njom događa, jer čak su joj i usne podrhtavale.
„Kad sam primio to prvo pismo, tako brzo nakon što si izjavila da
ćeš me obavestiti ako naše prijateljstvo počne da ometa tvoj rad,
poverovao sam da si donela takvu odluku na putu za Delft.”
„To sam i pretpostavila.”
„To se takođe nadovezalo na ono što mi je rekao tvoj otac onog
jutra kad si odlazila. Tražio je da te uopšte ne viđam.”
U glavi joj je buknulo. „To ti je rekao?”
On se zbunjeno namrštio. „Zar nisi znala?”
Umorno je odmahnula glavom. „Ne razumem šta ga je spopalo.
Je li ti dao neko objašnjenje?”
„Samo to kako želi da se usredsrediš na rad i da te ništa u tome
ne ometa.”
Prazno se nasmejala. „Izjavio je tako nešto, a ipak sam prinuđena
da danonoćno živim pod nadzorom i stalnom pretnjom da će me
zatvoriti u popravni dom, ako ne poštujem pravila! Pokušavam da
to izbacim iz glave kad ujutru počnem da radim. ali ponekad, kad se
Hetrajd Volf za doručkom sitničavo požali na nešto, zaista mi je
teško da je istisnem iz misli.”
Uhvatio ju je za ruke. „Moramo veoma ozbiljno da
porazgovaramo o Ludolfu van Deventeru.”
Lice je s gađenjem okrenula u stranu. „Ne želim da razgovaram o
njemu! Zahvalna sam što mu do sada nijednom nisam morala
izgovoriti ime niti sam čula da ga neko spominje otkako sam otišla
od kuće. Aleta mi je pisala kako je kupio još jednu očevu sliku, ali to
je bilo samo neprijatno podsećanje na nekoga koga želim da
zaboravim.”
„To neće biti moguće ako mu je tvoj otac obećao da ćeš se udati
za njega!”
Zurila je u njega u neverici. „Kako ti je na pamet pala tako
nečuvena mogućnost? To se nikada neće dogoditi. Otac zna šta ja
mislim o braku.”
„Takođe mu je poznata i tvoja ljubav prema slobodi i
nezavisnosti, i je li to ispoštovao?”
Umirila se i upitno mu se zagledala u lice. „Šta si čuo?”
Poveo ju je do tapacirane klupe, gde su seli. Nije ispuštao njene
ruke iz svojih. Ponovio joj je sve što mu je Aleta ispričala o
upozorenju Neltje. Pošto je Hendriku dao reč da joj nikada neće
otkriti ništa o njegovim novčanim neprilikama, niti o svojoj tajnoj
uplati njene školarine, nije joj mogao izneti ni ubeđenje da Hendrik
Ludolfu duguje ogromnu svotu. Prilikom raznih razgovora s
Aletom, nesvesno mu je otkrila da se prijateljstvo između njenog oca
i njegovog pokrovitelja, koje je počelo kartanjem i posetama,
primetno ohladilo. Nije bilo teško zaključiti nakon primedbi Neltje
da je taj dug omogućio Ludolfu da Hendrika drži u šaci i traži od
njega šta god poželi. Primetio je kako su se Frančeskini obrazi
zarumeneli kad joj je spomenuo Neltjin pravovremeni ulazak u
biblioteku.
„To je bilo tako mrsko iskustvo”, ljutito je uzviknula. „Bila sam
glupa što sam mu dozvolila da me uhvati nespremnu, zato što sam
odavno posumnjala da je onakav kakvim se na kraju i pokazao.
Nikome to nisam ispričala, jer je bilo besmisleno da stvaram razdor
između oca i njegovog pokrovitelja, kad je svejedno trebalo da
putujem, i nikada više - nadala sam se - ne vidim Ludolfa. Ali moj
otac nikada ne bi stavio nečije pokroviteljstvo iznad dobrobiti i sreće
svojih kćeri. Mislim da Neltjinim rečima pridaješ previše značaja.”
„Ja joj ipak verujem. Želeo sam da te upozorim. Ako je sklopljen
takav dogovor, ukrcaću te na prvi brod za Italiju. Odvešću te tetki u
Firencu, daleko od nepravde.”
„Sve bi to učinio za mene?”, začuđeno ga je upitala.
„Sve bih učinio za tebe!” vatreno je izjavio.
„Ali Ludolf bi mogao da dođe za mnom u Italiju.”
„Putovanje bi mu bilo uzaludno, jer dok on ne stigne, ja bih te
uzeo za ženu uz dozvolu tvoje tetke. Holandski zakoni ne važe u
Italiji.”
Uputila mu je dug, postojan pogled. „Dogovorili smo se da
budemo prijatelji.”
Osmeh mu je bio ozbiljan, kao i oči. „Ljubavnici su srećni kad
mogu da budu i prijatelji. Ostavio bih te da učiš u Italiji, sve dok ne
odlučiš da pođeš sa mnom kući.”
Jasno je videla šta mu se mota po glavi. Bio je ubeđen, kad
jednom podele bračnu postelju, da neće moći da se odvoji od njega,
koliko god se trudila. Njeno srce mu se otvaralo kao što ruža širi
latice na suncu, i sva ljubav koju je do tada potiskivala, konačno je
do kraja procvetala. Prošaputala je: „Šta bi se zatim dogodilo?”
„Živeli bismo zajedno u skladnom braku, ti s tvojim radom a ja s
mojim. Možda bismo mogli nagovoriti Neltje da dođe kod nas i
preuzme brigu o domaćinstvu i tako te oslobodi svih kućnih
poslova. Ako ne pristane, našli bismo nekog drugog.”
Tiho se nasmejala načinu na koji je uklanjao sve prepreke.
Osmehnuo se i pustio joj ruke, da bi je zagrlio i privukao sebi na
grudi. Nežno joj je spustio ruku na obraz.
„Jesi li zaboravio koji sam još razlog navela protiv braka?”
„Ne”, rekao je, ponovo se uozbiljivši, „Ali ako zasnujemo
porodicu dok smo još mladi i pazimo da je ne širimo neograničeno,
moći ćeš godinama da slikaš kad nam se deca otisnu iz gnezda i
ponovo ostanemo sami.”
„A u međuvremenu?”
„Svakako ćeš ih prepustiti dadilji na nekoliko sati svakog dana.”
Uputio joj je pogled ispunjen takvom očajničkom molbom da se
nasmešila, gladeći mu namršteno čelo. „Uspevaš da pobiješ sve moje
razloge. Nisi bio tako nepokolebljiv kad smo prvi put o ovome
razgovarali.”
„Tada nisam znao hoćeš li me ikada voleti. Kad se dvoje vole, sve
poteškoće se mogu prevazići.”
„I ja u to verujem, i volim te, Pitere.”
Poljubio ju je tako strasno da je postala nesvesna svega oko sebe
osim njegovih usana na svojim, njegovog snažnog zagrljaja i
sopstvene želje koja ju je preplavila. Uvukao joj se u disanje i krv.
Kad joj je pomilovao grudi, priljubila se uz njega i poželela da
pokida tkaninu koja se isprečila između njenog tela i njegovog
dodira. Naslonila se na njega kad se poljubac završio, glavu mu je
spustila na rame, a srce joj je tako tuklo da je bila sigurna kako ga on
čuje. Nežno ju je pomilovao po kosi i ona se izvila kao mačka željna
maženja. Vrhovima prstiju ju je uhvatio za bradu i lice joj podigao
prema sebi.
„Dolaziću ti u posetu što češće mogu”, obećao je. „Sve dok
gospođa Volf ne zna ko sam, mogu prilično lako da dolazim i
odlazim iz Delfta.”
„Ali niko ne sme da te vidi sa mnom!”
„Ne boj se. Postupaću mudro. Ako nam gospodin Vermer
dozvoli da se sastajemo ovde, to će sve rešiti.”
Ispravila se i malčice odmakla od njega, mada joj je ruka i dalje
počivala na njegovoj. „Kad bi on ili Katarina to predložili, bilo bi
divno, ali ne mogu to tražiti. Ne bi bilo u redu da se viđamo za
vreme rada u ateljeu, a kasnije, kad dođe vreme za povratak kući u
Kromstrat, bilo bi opasno. Ako gospođa Volf posumnja, mogla bi
nekako da sazna istinu ispitivanjem dece ili služavki, i stvorila bi
Vermerovima poteškoće po čitavom Delftu. Znam, Pitere, baš kao i
Jan i Katarina, da je ona opasna žena.
„Shvatam. Izlaziš li ikada sama da crtaš?”
„Sutra idem u prirodu, ali Katarina i deca će biti sa mnom kao i
pre, napravićemo izlet.” Nagnula se k njemu. „Možda bih sledeći
put mogla da sredim da budem sama.”
Rukama joj je obuhvatio lice i nežno joj poljubio usne. „Moraću
nekako da pronađem način kako da ti javim kad sledeći put budem
dolazio u Delft.”
„Ne možeš mi pisati ovde u Mehelen. Svako pismo s mojim
imenom, išlo bi pravo Hetrajd Volf, koja god da je adresa na
njemu.”
„Možda bih mogao pronaći glasnika koji bi ga doneo tebi u
vreme kad radiš u ateljeu.”
„To bi bio jedini način.”
Frančeska shvati kako je vreme da se vrati na zabavu, jer je bila
odsutna već pola sata ili čak i više, a ipak je ona tu gost. U galeriji je
podsetila Pitera na njihov prvobitni dogovor, dok ju je još jednom
privlačio u zagrljaj.
„Nakon svega što smo rekli jedno drugom, potrebna nam je
jedna dopuna”, izjavila je.
„Kakva dopuna?”
„Ovo je postalo ljubavno prijateljstvo.”
Široko joj se osmehnuo. „Nemam primedbi na to.” Onda ju je
strasno poljubio pre nego što je izašao iz galerije u sporednu ulicu.
Prošlo je mnogo vremena pre nego što je uspeo da pronađe
nekoga u koga je imao poverenja da će Frančeski odneti pismo u
Mehelen i zauzvrat mu doneti njeno. A onda je stari prijatelj iz
detinjstva, Herard Meverden, slučajno svratio na njegovu farmu dok
je bio u kancelariji.
„Posao se neprestano širi”, rekao je Herard Piteru nakon
uvodnog razgovora. Bavio se potašom, koji se koristio u izbeljivanju
platna, i nedavno je kupio veliku kuću u Harlemu, a pre toga je
živeo pored njegovog skladišta. „Sad sam otvorio i neka prodajna
mesta u Delftu.”
„Hoćeš li često putovati tamo?”
„Jednom u šest nedelja, verovatno. Zašto?”
„Prava si osoba da te zamolim za jednu uslugu.”
„Pitaj! O čemu se radi?” Čim je Herard čuo šta se od njega traži,
osmeh mu je preleteo preko dobroćudnog lica sa širokim nosem i
snažnom bradom. „Dakle, treba da izigravam Kupidona, je li tako?
Ta uloga mi je nova. Daj mi svoja pisma, prijatelju stari. Sa
zadovoljstvom ću ih uručiti.”
Kad se vratio iz prve posete Delftu, izvestio ga je kako ga je
ljubazno dočekala Katarina Vermer, koja mu je otvorila vrata.
„Jesi li video Frančesku?” nestrpljivo se raspitivao Piter.
„Jesam. Imala je pripremljeno pismo za slučaj da se ukaže prilika,
i dao sam joj malo vremena da dopiše koji redak pre nego što
pođem.” Izvadio ga je iz džepa i predao ga, a vesele oči su mu se
naborale od smeha. „Prava je lepotica. Ti si srećan čovek. Da me je
neki drugi posao odveo u tu kuću, i sam bih joj se udvarao!”
GRIT INAČE NIKADA NE BI UZNEMIRAVALA Hendrika dok
radi u ateljeu, ali smatrala je da ga o ovom posetiocu na vratima
mora obavestiti.
„Oprostite što vas prekidam, gospodaru, ali neko traži gospođicu
Anu Feldhajs.”
Hendrik naglo okrenu glavu ka njoj. Spominjanje ženinog
devojačkog prezimena probolo ga je poput strele. „Jesi li pozvala tu
osobu da uđe?”
„Ne, gospodaru, jer nije došla da vidi pokojnu gospodaricu, već
slikarku koja se isto tako zove.”
Zbunjen, Hendrik i sam ode do vrata. Pitao se je li možda neka
davnašnja Anina poznanica svratila s nekim smušenim sećanjima na
nju. Zatekao je sredovečnu ženu, u skromnoj crnoj odeći zanatlijske
supruge, sa čvrsto uštirkanom platnenom kapom i okovratnikom.
„Došla sam da vidim mladu ženu”, objasnila je. „Gospođica
Feldhajs je zimus naslikala divan porodični portret u kući mog sina i
snahe. Sad kad im novorođeni sin ima četiri meseca i pomalo je
slabog zdravlja, voleli bi da ne čekaju već da ga odmah dodaju na
sliku.”
Nije bilo ništa neobično da se novopridošla deca dodaju
porodičnom portretu tokom godina, zbog čega se često činilo da
roditelji imaju desetak ili više potomaka približnih godina, često u
istoj odeći, jer su se očuvani odevni predmeti prenosili sa starije na
mlađu decu. Hendrik je razumeo potrebu za žurbom u ovom
slučaju, ali nije se mogao setiti nijednog drugog slikara osim sebe u
njihovoj okolini. Mora da je osoba koju žena traži neka šarlatanka.
„Zašto ste pomislili da ta mlada žena živi ovde?” upitao ju je, i
dalje zbunjen slučajnošću što se imena podudaraju.
„Rekli su mi da su je videli kako ulazi u kuću u ovoj ulici. Kad
sam upitala prolaznika gde bih mogla naći slikara, pokazao mi je na
vaša vrata.”
„Bojim se da ste ovde na pogrešnom tragu, gospojo.”
Učtivo se naklonila. „Iskreno mi je žao što sam vam dosađivala.”
Hendrik zatvori vrata i vrati se slikanju. Feldhajs nije bilo
naročito neobično prezime, ali zaista je bila čudna slučajnost da ga
neko ponovo izgovori na pragu njegovog doma.
Nije bio siguran zašto mu se taj događaj sa ženom na vratima
urezao u pamćenje, ali narednih dana je često pomišljao na to.
Pretpostavljao je da je to bila posledica tračka nade koja se u njemu
probudila, kad je pomislio da će ugledati nekoga ko je nekad
poznavao Anu. Oni koji nikada nisu iskusili gorku ožalošćenost ne
shvataju kakvu utehu pruža razgovor o onima kojih više nema.
Prečesto su se ljudi suzdržavali od razgovora iz pogrešno ukazanih
dobrih namera, a nisu ni znali da bi za njega Ana ponovo oživela na
nekoliko trenutaka svaki put kad bi čuo njeno ime.
Radio je na autoportretu. Postavio je ogledalo na odgovarajuću
visinu kraj štafelaja i bacao je pogled na njega dok je slikao. Bio je
odeven u bogati kostim iz sanduka u ateljeu, sa šeširom od somota
na kome je dugačko pero bilo pričvršćeno kopčom ukrašenom
draguljima po modi od pre stotinak godina. Takva veličanstvena
odeća trebalo je da naglasi njegov položaj uspešnog slikara, što je
učinio i Rembrant na vrhuncu svog rada. Za Hendrika je to bio čin
prkosa omraženom pokrovitelju, kao da pokazuje da ne zavisi ni od
čije darežljivosti. Trebalo bi da je Aleta ovde, u ateljeu, i da ga slika
u ovoj odeći dok joj se pruža prilika, umesto da crta gradske prizore
koje će kasnije slikati u onoj sobi na spratu.
Četkica mu odjednom zastade u vazduhu između palete i platna,
kad se u njemu probudi sumnja. Tu su bila imena - Ana Feldhajs i
Aleta Fiser - povezali su ih isti inicijali. Takođe je postojao i svedok
koji je mladu slikarku video kako ulazi u kuću koja bi mogla biti
njegova. Želeo je da izbaci iz glave sve veću ubeđenost da postoji
veza između njegove kćeri i pomenutog porodičnog portreta, ali nije
uspevao. Konačno, kad mu je usredsređenost bila potpuno
narušena, izašao je iz ateljea i žurno se popeo stepenicama do
spavaće sobe koju su delile njegove kćeri. Vrata koja su vodila do
ateljea-salona bila su zaključana, ali pod snažnim pritiskom njegovih
širokih ramena ona uz tresak popustiše.
Nekoliko trenutaka je stajao i buljio u slike naslonjene na zidove.
Podigao je prvu, koja je bila naslikana na hrastu i to ne iz njegovih
zaliha. Oči samo što mu nisu iskočile iz glave kad je ugledao potpis
„A.F.” Kako se Aleta usuđuje da potpisuje svoje radove bez njegove
dozvole! Sve njegove sumnje počeše da se potvrđuju i vrelo
rumenilo mu se pope uz vrat i preplavi lice, a ruke mu zadrhtaše od
besa. Bacio je sliku i zgrabio sledeću koja mu se našla nadohvat
ruke. Zatim je išao od jedne do druge, sada potpuno siguran da su
njegova kći i mlada slikarka koju su tražili jedna te ista osoba. Ova
grubo izrađena dela, na kojima se raspoznavao talenat čiju vrednost
je umanjivala brzina, nemarna perspektiva i previše ishitrena
upotreba boja, bila su sva naslikana u istočnom i južnom delu grada,
gde su živele zanatlije i obični trgovci, a nijedno na zapadnoj strani,
gde su se nalazile velelepne kuće imućnih građana i trgovaca.
Napola završena slika na štafelaju, koja je predstavljala porodicu na
okupu u jednostavno nameštenoj prostoriji, bila mu je poslednji i
ključni dokaz. Sve strepnje i nesreće koje je pretrpeo, i sve njegove
duševne muke poslednjih meseci od one porazne partije karata,
konačno su uzele svoj danak. Nešto je u njemu puklo. Nestala je sva
njegova samokontrola.
Uz gromoglasan urlik besa odjurio je do prozora i širom ga
otvorio. Zatim je skupio slike, lomeći neke preko kolena i bacajući ih
dole u dvorište. Marija, koja je sedela napolju na suncu i čistila
grašak, uplašeno je uzviknula dok su slike padale, razbijale se i
lomile o kaldrmu. Bila je izvan opasnosti, ali od straha je poskočila
sa stolice, tako da joj je činija iskliznula s krila i sav zeleni grašak se
prosuo, poskakujući oko nje.
„Šta se dešava?” uzviknula je drhtavim glasom. „Je li Aleta
poludela?”
Grit je istrčala da vidi šta se događa i spustila je Mariji ruku na
rame, umirujući je. „To može biti samo gospodar! Gospođica Aleta
je izašla pre nekog vremena.”
Pala je i poslednja slika. Grit je oprezno iskoračila da pogleda
gore ka prozoru na trećem spratu, ali Hendrik je već krenuo dole.
Pojavio se na stražnjim vratima. Obučen za atelje predstavljao je
neobičnu priliku u otmenoj garderobi i šeširu s perjem.
„Gde je Aleta?”, glasno je zahtevao odgovor.
Grit, koja se naginjala nad gomilom islikanog drveta da vidi je li
neka slika preživela, brzo se ispravi. „Izašla je da crta, gospodaru!”
Marija, ljuta zbog onog što se desilo, ustade sa stolice. „Ne možeš
očekivati da Aleta slika podjednako dobro kao ti!” siktala je,
potpuno pogrešno tumačeći uništavanje slika. „Kad si joj poslednji
put održao čas? Zar te ne grize savest što si ovo učinio s njenim
slikama?”
Gnevno ju je posmatrao, skupljenih očiju koje su opasno sevale.
„Stavio sam ih tamo gde pripadaju, stara! Spremne su za potpalu.”
Zatim je zapovednički uperio prst u Grit. „Spalićeš i poslednji
komadič ovog smeća razbacanog po dvorištu! Hoću da zateknem
samo pepeo kad se vratim kući. Gde mogu da nađem Aletu?”
„Ne znam. Ne govori mi kuda ide.”
Okrenuo se prema Mariji i strogo je pogledao, ali njeno lice
poprimi tvrdoglav izraz. „I da znam ne bih ti rekla kad si ovako
raspoložen!”
„Onda ću je sam pronaći!” Uleteo je u kuću, skidajući somotski
šešir s glave i svlačeći sjajnu odeću, ostavljajući je kao trag iza sebe.
Odeven samo u košulju i pantalone, požurio je nazad do ateljea,
uzeo je šešir s vešalice i zgrabio žaket u koji je uvukao ruke dok je
izlazio iz kuće, žurno koračajući.
Prvo se uputio ka onim ulicama i uglovima koje je prepoznao na
Aletinim slikama. Nije bilo teško zaključiti da je slikala s namerom
da prodaje, ne samo pojedincima koji su od nje naručivali radove,
već, bar kad je reč o slikama na kojima su se nalazili trg Dam,
Gradska kuća, razne crkve i luka, i šire. Zavirio je u svaku
prodavnicu slika pored koje je prošao, ali nije primetio ništa njeno,
mada to nije ni očekivao, jer devojka koja nudi svoj rad, morala bi
da bude izuzetna slikarka da bi neko na nju ozbiljno obratio pažnju.
Ostala mu je samo pijaca i vašar.
Stigao je na trg Dam iz ulice na suprotnoj strani od mesta na
kome su bile nanizane pijačne tezge. Probijao se kroz gomilu ikad je
stigao do tezgi, počeo je da ih obilazi, izbegavajući one na kojima se
prodavalo voće i povrće, grnčarija, naslagani sirevi, klompe i
iznošena odeća. Kod svake tezge sa slikama, tako je temeljno
pregledao izložene radove da su u njemu videli mogućeg kupca i
prisiljavao se da postavi mrsko mu pitanje:
„Imate li nešto što je naslikala - Ana Feldhajs? Potpisuje se
inicijalima.”
Odgovor je uvek bio odrečan, i svaki put bi mu neizmerno
laknulo. Pitanje je da li bi primetio slike na kraju tezge sa cvećem, da
nije spazio poznato lice. Bila je to Gritina udata sestra, Helena, koja
im je često dolazila u kuću da pomogne u kućnim poslovima kad
god je to bilo potrebno. Palo mu je na pamet da je možda videla
Aletu tog jutra i nije mu moglo naškoditi da pita. Kad je prišao bliže,
primetio je da pomaže za tezgom gde je kupio lukovice lala, davno
pre nego što je upoznao vlasnika. Pošto je cveće bilo skupo,
prodavalo se samo na toj i još jednoj tezgi, ali prizor je bio divan i tu
su kupovali lepo odeveni ljudi.
Na njegovo zaprepašćenje, Helena je stajala na kraju proširene
tezge, gde je bilo poređano mnoštvo slika. Čak i s razdaljine na kojoj
se nalazio, prepoznao je rad. Znači, Pitere van Dorne, Helena i
Aleta su zajedno skovali zaveru! Učinilo mu se da će se rasprsnuti
od besa. Odlučno je jurnuo ka kraju tezge. Kad ga je Helena
ugledala kako stoji ispred slika, pocrvenela je od osećaja krivice.
„Gospodine Fiser”, zamucala je. „Lep dan, zar ne?”
Od njegovog urlika ljudi su se okrenuli nekoliko tezgi unaokolo,
snažnim zamahom ruke srušio je kćerine slike na kaldrmu. Ljudi su
zapanjeno posmatrali kako grabi one koje su preostale i baca ih za
ostalima. Zatim se nagnuo preko tezge, ščepao Helenu za ramena i
u besu je prodrmao.
„Ko te je na ovo nagovorio? Je li Aleta? Ili Van Dorne? Želim
istinu!”
Dve prodavačice cveća dotrčaše u pomoć Heleni. „Pustite je!”
ljutito viknu jedna. „Šta vi umišljate?”
„Pogledajte kakvu ste štetu napravili!” vrisnu druga, pokazujući
na razbacane slike.
Nije obraćao pažnju na njih. „Odgovori mi na pitanje, Helena!”
Bila je užasno uplašena, jer mu je pocrvenelo lice bilo samo
nekoliko centimetara udaljeno od njenog, i tako joj je snažno stiskao
ramena da ju je bolelo. „Pitajte vašu kćer! Ne mene! Ja samo radim
ovde. U tome nema ništa loše!”
„Ima ako prodaješ slike s neovlašćenim potpisom!”
„Boli me!” U borbi da se oslobodi njegovih šaka, zatresla je tezgu.
Deo na kome su se nalazile slike udari u glavnu tezgu i od potresa
se zaljulja vaza s ružama. Obe prodavačice užasnuto vrisnuše:
„Upomoć! Ovde je ludak!” vikale su, pokušavajući da spasu
ostale vaze od razbijanja.
Posmatrači, privućeni zbivanjima, povukoše se kad tri krupna
muškarca napustiše sopstvene tezge da ščepaju Hendrika za ruke.
„Ostavi tu ženu na miru!”
Odgurnuše Hendrika i razdvojiše ga od Helene. Zamahnuo je,
zaslepljen besom i udario jednog od njih pravo u lice, dok je drugi
dobio udarac u grudi koji ga je odbacio na posmatrače, što je samo
doprinelo opštoj zabuni. Pre nego što je treći čovek uspeo da ga
uhvati, Hendrik je dohvatio deo tezge sa slikama i prevrnuo je na
stranu, sklanjajući je s puta. Helena poče histerićno da vrišti, kad se
bacio na nju, ali oni koje je prethodno oborio povratiše ravnotežu i
uz pomoć trećeg čoveka skočiše na njega. Ponovo je zavitlao
pesnicama i u opštoj tuči koja je usledila glavna tezga se nakrivi i
pade, i kaldrma pod nogama postade klizava od vode i izlomljenog
cveća, dok se borio da se oslobodi onih koji su pokušavali da ga
obuzdaju. Neko je uzviknuo da se dovede Gradska straža.
ALETA, koja je čitav dan radila, stigla je kući u pet sati i zatekla
ozbiljna lica koja je ispuniše zebnjom. Tu je bio i Vilem, koji joj
saopšti vest.
„Pripremi se, Aleta. Otac ti je uhapšen i optužen za ometanje
javnog reda.”
„O, ne! Šta se dogodilo?”
Pre nego što Vilem stiže da odgovori, Sibila, očiju crvenih od
suza, optužujuće uzviknu: „Još pitaš! Sve zbog tvojih bednih slika!
Porazbijao ih je ovde i na pijačnoj tezgi!”
Aleta nije čula kad je Sibila briznula u plač, jer se od
prestravljenosti onesvestila. Pala bi na mermerni pod, da je Vilem
nije na vreme uhvatio.
HENDRIK JE ČAMIO šest nedelja u zatvorskoj čeliji u najstarijoj
gradskoj tamnici. Činilo mu se, njemu koji je voleo slobodu duše,
tela i uma, da će uskoro poludeti i umreti. Oslabio je. Delio je
sumornu tamnicu, gde je jedino svetlo dopiralo kroz mali prozor s
rešetkom, s dvadeset drugih muškaraca koji su čekali suđenje za
razne prestupe. Nije imao nikakvu udobnost osim tanke slamnate
prostirke. Hrana se kupovala od stražara. Bila je loša i, pošto nije
imao apetita, davao ju je, nakon nekoliko zalogaja, siromašnijim
zatvorenicima, koji bi je halapljivo progutali. Kad mu se novčanik
ispraznio, hrana mu je i dalje pristizala, što je značilo da mu je plaća
porodica, ili možda Vilem. Nadao se da to ne čini Ludolf, jer to bi
mu zgadilo i ono malo što je uzimao. Neprestano je mislio na
vezanog češljugara na Fabricijusovoj slici koju mu je opisala
Frančeska, ali više je nije video kao zatvorenicu, jer je sam shvatio
pravo značenje te reči. I dalje je svakodnevno mogla da slika, dok je
on sedeo na slamnatom podu, s lancem vezanim za članak na nozi i
rukama koje su mu visile sa privučenih kolena. Nikoga više nije
žalio osim sebe.
Nije mu bila nikakva uteha što Piter nije podneo prijavu zbog
nanete štete, jer mu je bilo dovoljno što su ga tri druga vlasnika tezgi
tužili za napad i tuču, i moglo bi se dogoditi da zbog novog strogog
zakona protiv bundžija zaradi užasnu kaznu. Mogli bi da ga vežu za
sramni stub ispred Gradske kuće, da ga čitav Amsterdam gleda s
glavom proturenom kroz drveno zvono, a njegov prekršaj da
prikažu na plakatu. Ili bi mogli da ga provedu kroz ulice s
polomljenom slikom oko vrata ili sa smešnim cvetnim šeširom kao
znakom njegovog nedela. Nisu mu rekli kakvo će poniženje i
sramotu morati da otrpi. Takođe bi mogao biti osuđen i na dugu
zatvorsku kaznu. Ako se to dogodi, zacelo će poludeti. Toliko je bio
preplašen, da je gotovo neprestano osećao mučninu.
Bio je vreo septembarski dan i nebo nad Amsterdamom je bilo
delftski plavo kad su Hendrika izveli iz podruma i poveli na sud.
Sedeo je na kolima lica sakrivenog rukama, jer nije želeo da ga neko
prepozna. Prethodno jutro Vilem je dobio dozvolu da ga poseti i
dovede mu advokata i, što mu je bilo podjednako važno, donese
brijač i čistu odeću, inače bi se sakrio iza brade i raščupane kose.
Na sreću, suđenje je bilo brzo gotovo. Advokat je izneo čvrstu
odbranu i naveo da je slikar bio izazvan time što je ugledao
neovlašćeno potpisane slike sopstvene učenice. I Vilem je govorio u
Hendrikovu korist. Na kraju je i Aleta svedočila da je slikala za
prodaju bez očevog znanja. Sudija ju je javno osudio kao neposlušnu
kćer, što ju je veoma postidelo. Hendrikova kazna je ograničena na
veliku globu, koju je za njega platio Vilem. Hendrik je pazio da ne
pokaže likovanje što se tako lako izvukao. Još jednom mu je sreća
probila put kroz patnju. Ali čim je iz sudnice izašao kao slobodan
čovek, otreznio se i shvatio da su ga dugovi, sada uvećani za šesto
florina, držali u ropstvu podjednako čvrsto kao i zatvorske rešetke
koje je ostavio iza sebe. Neće biti potpuno slobodan sve dok se
Frančeska ne uda za Ludolfa.
Dok je silazio stepenicama na ulicu, sa Vilemom i Sibilom,
ugledao je Aletu kako stoji tamo, ali je okrenuo glavu. Nije joj uputio
nijedan pogled već je seo u Vilemovu kočiju, koja ga je čekala. Ponos
mu je pretrpeo još jedan, gotovo nepodnošljiv udarac i nije joj
mogao oprostiti. Da je koristila sopstveno ime umesto što se na
slikama skrivala iza majčinog, možda bi našao u srcu načina da joj
oprosti, ali ovako je, po njegovom mišljenju, ukaljala uspomenu na
Anu. Kad je video da Sibila okleva kao da želi da priđe Aleti,
žestoko je podviknuo:
„Ulazi u kočiju!”
Nevoljno je poslušala. Sestri je uputila pogled pun saosećanja.
Vilem, koji je želeo da pomiri Hendrika i Aletu, ubeđivao ga je:
„Svakako bi voleo da se na ovaj dan odvezeš kući s obe kćeri?”
„Ne!” Hendrik sede napred, gotovo režeći. „Aleta nikada više
neće slikati pod mojim krovom! Niti će biti dobrodošla! To će biti
kazna za kćer koja je uvredila oca!”
Vilem uzdahnu i sede pored njega. Dok je kočija polazila, Vilem
primeti da Aleta stoji tužno pognute glave. Ostalo mu je da se nada
kako će Hendrikova dobrota ubrzo isplivati na površinu, pa će se
njih dvoje pomiriti. Vilem je, čuvši obe strane priče, smatrao da je
Aleta pogrešila, mada je shvatao i saosećao s njenim razlozima.
Kao što je i očekivao, Hendrik je bio gladan vesti o svemu što se
dešavalo u Amsterdamu i šire, jer je malo toga stizalo do vlažne
ćelije u zatvorskoj kuli. Zatim je, čim se razgovor u kočiji dotakao
suđenja, Vilem spomenuo Ludolfa.
„Da nije bio van Amsterdama na poslovnom putovanju, i njega
bih zamolio da govori u tvoju korist. Pisao sam mu o tvojim
neprilikama i zamolio njegovog službenika da mu dostavi pismo.
Koliko se zanima za tvoj rad i tvoje dobro, siguran sam da bi po
povratku prevrnuo nebo i zemlju da te oslobode, da je došlo do
najgoreg.”
Hendrik frknu. „Siguran sam da si u pravu. Prirodno je što ne bi
želeo da me zatvore. To bi mu pokvarilo planove.”
„Kako to misliš?”
Hendrik shvati da je previše rekao i brzo zabašuri. „Samo to da
želi da prekrije zidove mojim slikama bez mnogo odlaganja. Jeste li
moje nevolje prećutali Frančeski?”
„Jesmo. To si me juče pitao.”
„Jesam li? Izlazak na slobodu me je ošamutio.”
Sibila se nagnu prema njemu sa suprotnog sedišta. „Sve će
ponovo biti dobro kad stigneš kući, oče. Molim te, pokušaj da
oprostiš Aleti što ti je zadala tolike nevolje.”
Lice mu se ponovo zastrašujuće izobliči i ona se povuče na svoje
mesto, a on preteći zamahnu. „Ne spominji mi sestrino ime! Zatvor
mi je iscedio svu sposobnost praštanja. Ne znam hoću li ikada više
biti sposoban da praštam.”
Kad su stigli do Hendrikove kuće, Vilem ostade u kočiji i pusti ga
da uđe sam sa Sibilom. Marija i Grit su ih sigurno iščekivale,
nestrpljive da saznaju ishod suđenja, jer se ulazna vrata širom
otvoriše pre nego što su stigli do njih.
Marija je plakala od olakšanja i sreće što vidi Hendrika ponovo
kod kuće i on otrpi njen poljubac u obraz, bodljikav od tek izrasle
bradice. Zatim je otišao pravo u atelje. Poznati miris krede, ulja, boje
i mastila delovao je okrepljujuće, gotovo kao da mu je krv spavala, a
sada ponovo potekla venama. Autoportret mu je stajao tačno tamo
gde ga je i ostavio i on ga je ocenjivački posmatrao. Odmah je uočio
na čemu je trebalo još raditi. Zatim je pogledao u ogledalo koje je
bilo na svom mestu pored štafelaja i zaprepastio se koliko se
promenio. Lice mu je bilo ispijeno, obrazi visili a oči upale. Kosa mu
je prilično posedela i gotovo da nije ostalo ni traga od njene bakarne
boje. Bio je svestan gubitka težine, ali nije primetio da ga je zatvor
postarao.
Zadrhtao je i skinuo napola završeni portret sa štafelaja da ga
odloži u ostavu, daleko od očiju. Sada ga nije imalo smisla ni
završavati. Kasnije će slikati preko njega i naslikaće drugi
autoportret kad povrati samopoštovanje i izbledi mu sećanje na
zatvor. U skladištu je Aletin štafelaj bio naslonjen na zid, a paleta i
četkice su se nalazile na polici iznad. Nije znao je li to učinjeno po
naredbi koju je poslao preko Vilema ili je to učinila Aletina savest
nakon njegovog hapšenja. Podigao je paletu i dodirnuo ostatke boje
na površini. Bila je tvrda i suva. Još mu je bilo živo sećanje na njen
nemaran rad, i više nije verovao u to da Aleta ima budućnost kao
slikarka. Na njeno školovanje više nije ni pomišljao. Sada bi trebalo
da se usredsredi na udaju. Pružiće joj slobodu izbora, mada je to
Frančeski uskratio. Ništa nije moglo promeniti njegovu odluku o
Frančeskinoj udaji za Ludolfa. Ne bi više mogao podneti zatvor čak
ni za ljubav svog prvorođenog deteta.
HENDRIK NIJE bio svestan da je od Alete napravio žrtveno jagnje
zbog svih svojih nevolja. Kao što je kući došao ne govoreći s njom,
tako je i ostalo. Mogla je biti i nevidljiva koliko je na nju obraćao
pažnju. Sa svoje strane, ona je postala izuzetno tiha i izgubila je onaj
otvoreniji stav koji je stekla nakon svojih slikarskih izleta i susreta s
ljudima raznih društvenih položaja. Tada se osećala samostalnom,
sama je donosila odluke i birala način života, i konačno je izašla iz
senke Frančeskine lepote i Sibiline bujnosti. Sada je to sve nestalo.
Povukla se u sebe i po čitav dan tiho obavljala kućne poslove, što je
Mariju i Grit oslobodilo brojnih obaveza.
Ipak, više nije bila ista. Ljutnja, koju je ranije ispoljavala samo kad
bi je krajnje izazvali, sad bi planula mnogo lakše, poput vatrometa,
pre nego što se povuče ponovo u svoju tihu ljušturu. Niko nije bio
pošteđen, ni u kući niti izvan nje.
„Siroto moje dete”, dobronamerno joj se obratila Marija jednog
dana. „Sad kad otac s tobom ne priča, u ovoj kući za tebe trenutno
nema života.”
Aleta, koja je u tom trenutku svlačila posteljinu s kreveta za
pranje, zavitla zgužvanu plahtu preko sobe, dok su joj obrazi goreli
a oči plamtele. „Nisam ja dete. Ja sam žena sa sopstvenom pameću i
voljom. Da otac ima imalo samilosti, nikada me ne bi lišio slikanja
koje za mene znači život, baš kao i za njega!”
Dodatno ju je mučilo i to što nije mogla da razgovara s
Hendrikom o Frančeski, i tako je izneverila sestru. Možda bi je i
poslušao da se nije dogodila sva ta nesreća. To isto veče je u svom
jadu, Sibili ispričala za Frančeskine muke, ali ona nije pokazala
naročito saosećanje.
„Nisam iznenađena što otac zahteva da ima pratnju sad kad je
daleko od kuće. Isto bi bilo i s nama dvema. Ne zaboravi da sigurno
žali za kućom, pa joj sve izgleda mnogo gore nego što u stvari jeste.”
„Ali hoćeš li razgovarati s ocem o njoj?”
Sibila uzdahnu. „Dobro. Idem sad do njega.”
Otišla je do porodičnog salona, gde je sedeo Hendrik, ali gotovo
se odmah vratila.
„Šta se dogodilo?”, upita Aleta uznemireno.
„Pitala sam ga možemo li da razgovaramo o Frančeskinom
smeštaju u Delftu, a on je odgovorio: ‘Ne.’”
„Ništa više nije rekao?”
„Da. Rekao mi je da mu ni o tebi ne govorim.” Sibila zatim iznese
razuman predlog. „Zašto ne odeš i ne ostaneš nedelju-dve s
Frančeskom u Delftu? Sigurno imaš dovoljno novca od slika koje si
prodala. Marija, Grit i ja možemo sasvim lepo ovde da se snađemo.”
Aletino lice se razvedri. „O, da! Idem sutra.”
Ako otac bude želeo da je opet vidi nakon što se ujutru s njim
pozdravi, moraće da pošalje po nju.
Četrnaesto poglavlje
K
ALETA OTIŠLA DO ATELJEA I REKLA HENDRIKU KAKO namerava
da otputuje u Delft, nije je ni pogledao, već je nastavio da
vezuje platno za postolje. A onda, kad se okrenula da pođe, oborio
je postolje na sto, naglo se okrenuo i zaurlao na nju.
„Idi! Ostani tamo zauvek što se mene tiče!”
Zastala je i ispravila se. „Zar mi nikada nećeš oprostiti?”,
uzvratila mu je istom žestinom.
„Nikada, dok sam živ! Izlazi iz mog ateljea.”
Lice joj je bilo bledo, ali ne i uplašeno, i visoko je držala glavu s
čipkastom kapom. „Ne moraš više nikada da me vidiš. Živeću sama
daleko od Amsterdama.”
„Ali ne od slikanja”, okrutno joj je uzvratio.
Ta poruga ju je tako duboko pogodila da je izletela iz sobe.
Sledećeg jutra za doručkom jedini on nije razgovarao s njom i
zatvorio se u atelje dok se pozdravljala. Kad je čuo da je izašla iz
kuće sa Sibilom, nastavio je s pripremanjem platna koje je
prethodnog dana zatezao, i nije ni pogledao prema prozoru u
slučaju da se ona napolju propne na prste da ga kroz staklo
poslednji put pogleda.
Aleta je ćutke sedela u kočiji i nije razgovarala sa saputnicima.
Kao da su joj sva osećanja presušila. Osećala se obamrlo, kao
odsečena od ostatka sveta. Višenedeljno mučenje grižom savesti i
očevim grubim ponašanjem otkako se vratio kući, konačno je uzelo
danak. Ponela je dve ručne torbe sa soboni, a kad nađe posao u
Delftu, Sibila će joj poslati kovčeg sa ostatkom stvari. Sibila, koja je
često progovarala bez prethodnog razmišljanja, prethodnog dana je
nesmotreno ozlojedila Hendrika primedbom da bi Aleta mogla da
daje časove crtanja i slikanja, i tako zarađuje.
„To je poslednje što bih radila!”, prosiktala je Aleta. „Koristiću
četku za ribanje i kofu, ali nikada više četku od pseće dlake i
AD JE
paletu.”
Putovanje putničkom kočijom nije bilo samo krajnje neudobno,
već i bučno, jer je vreme bilo olujno i burno. Kiša je dobovala po
voskiranom platnu iznad glava, dok ga je snažan vetar cimao i
talasao kao da će ga svakog trena otkinuti sa gvozdenih alki. Ovdeonde točkovi bi skliznuli u meku blatnjavu površinu, dok je zemlja
ispod još bila tvrda od dugotrajne suše. Kad su zastajali kraj
gostionica, svi su spuštali glave pod jakom kišom, a neki putnici nisu
želeli ni da silaze, da ne bi ostatak putovanja presedeli u vlažnoj
odeći.
Kraj putovanja se već približavao kad je Aleta čula putnike
kojima je ta oblast bila poznata, kako prave opaske na račun brzine
kočije koja im se približavala. Bilo im je jasno da kočijaš namerava
da pretekne putničku kočiju pre nego što stignu do mosta koji se
nalazio ispred njih, jer bi kočija koja ga prva pređe, imala prednost
čitavim ostatkom uzanog puta ka Delftu. Naravno, kočijaš nije želeo
da sledi sporiji tempo putničke kočije, pošto ona nije mogla da izbaci
svoja mala jedra uz tako snažan čeoni vetar koji je duvao prema
njima.
S mesta na kojem je sedela, Aleta nije mogla da vidi kako ih
kočija ubrzano sustiže, ali sve je saznala iz razgovora ostalih i
prepoznala tačan trenutak kad je na površinu izmileo đavo, koji čuči
u svakom kočijašu putničke kočije. Začuo se pucanj biča i tako su
ubrzali, da se zalepila za sedište. Nekoliko putnica poče preplašeno
da gunđa, njihovi muževi i najpribraniji među muškarcima zavrteše
glavama na takvo ludovanje po klizavom putu, a nekolicina pozva
vozača na oprez. Ali, nadvikala su ih tri bučna mladića, koji su se
radovali što se razdaljina između poštanske kočije i one koja ju je
pratila povećavala. No, to je bila samo privremena prednost, jer su
konji koji su vukli poštansku kočiju imali znatno lakši tovar i, pod
udarcima biča, počeli su nezaustavljivo da napreduju, dok su
točkovi odbacivali fontane blatnjave vode s puta. Ubrzo se kočije
izravnaše.
Nesreća se dogodila kod prilaza mostu. Došlo je do ogromnog,
razornog sudara kad su oba vozila proklizala i udarila jedno o
drugo. Svi putnici u putničkoj kočiji zbačeni su sa sedišta, žene su
vrištale, dok se čitavo vozilo divlje zanelo, povlačeći pomahnitale
konje. Mukama tu ne beše kraj, i ponovo se začu vrištanje, kad
poštanska kočija poče da klizi s puta unazad i prema obali, sve dok
se nije bučno zaustavila pod okomitim uglom, sa zadnjim točkovima
koji su se zadržali na pojasu trave iznad kanala.
Aleti se činilo da sve žene osim nje plaču ili viču. Bila je
potresena, ali ne i ozleđena, osim nekoliko udaraca od kojih će joj se
pojaviti modrice i brazgotine na članku, gde ju je neko ogrebao
klompom, dok je pokušavao da ustane s mesta na koje je pao.
Odjednom se uplašila da joj se možda pomerila kapa i uhvatila se za
nju, ali ona je i dalje bila na svom mestu. Ljudi su silazili i ona sačeka
svoj red da se primakne mestu gde joj je neko pomogao da siđe. Dve
starije žene su bile duboko uznemirene, ali uz njih su bili članovi
njihovih porodica. Aleta podiže rubove haljine, dok je koračala
obalom preko mokre trave da se popne do puta. Tada je s užasom
ugledala šta se dogodilo s drugom kočijom. Mora da se u sudaru
zaljuljala, pa jednom stranom udarila o zid i delimično ga srušila.
Muškarci iz putničke kočije su vukli zaglavljena vrata okrenuta
naviše u pokušaju da se probiju do putnika u njoj. Kočijaš je poleteo
s klupe i udario o ogradu mosta. Neko mu je već prekrio mrtvo lice
maramicom. Drugi su smirivali prestrašene konje, frktanje i rzanje
ispregnutih životinja mešalo se s povicima muškaraca i jecanjem
žena.
Vrata konačno popustiše, kad su jednom spasiocu dodali sekiru
da ih razvali, a drugi se spustio u kočiju. Jasno se začuo njegov
zabrinuti glas.
„Blagi bože! Noge su mu priklještene. Dodajte mi tu sekiru da ga
oslobodim, trebaće mi pomoć ovde!”
Dva čoveka odmah uđoše u kočiju da pomognu, za ostale nije
bilo mesta. Čitava kola su se tresla dok su pokušavali da izvuku
žrtvu. I ljudi sa obližnje farme su došli na mesto nesreće. Farmer je
sina poslao nazad po konja i kola da povređenog čoveka prevezu u
Delft do najbližeg lekara. Konačno su ga izvadili, umotali u šalove i
ćebe, i mnogo revnosnih ruku se udružilo da ga prenesu na kola
koja su ga spremno čekala. Glava mu je visila, jer je bio u nesvesti
od trenutka udara, i crna kosa mu je bila natopljena krvlju.
Aleta, koja je stajala u blizini kola, odmah ga je prepoznala dok
su ga nosili pored nje, iako se u trenutku nije mogla setiti gde je već
videla to široko čelo i oholi, istureni nos, snažnu vilicu i lepo
oblikovane usne, koje su sada bile bezbojne u tako jadnom stanju.
Onda joj sinu. Bio je to mladić koji je lako skočio na klupu kraj nje u
čekaonici Berze kad je prvi put išla na sastanak s Piterom. Setila mu
se i imena. Konstantejn. Preplavilo ju je sažaljenje i nadala se da mu
rane nisu preteške. Poginulog kočijaša su spustili pored njega u
kola.
Ljudi su prikupljali svoj prtljag s mesta gde je popadao u sudaru i
Aleta pronađe svoj. Farmerova žena, uz pomoć svojih sinova,
preuze brigu o svim konjima. Začuše se osvetnički glasovi u potrazi
za vozačem putničke kočije, ali nigde ga nije bilo. Pomislili su da je
pobegao, sve dok mladić na kolima, koji je već vozio preko mosta,
ne pokaza na vodu. Onda je morao da sačeka da utopljenika izvuku
iz kanala i polože ga pokraj kočijaša.
Do sada je već počelo da se smrkava. Aletu i ostale putnice je,
zajedno s prtljagom, farmer prevezao do Delfta na svojim kolima za
seno, dok su muškarci hodali pored njih. Vožnja se završila kraj
Stare crkve. Kad je Aleta zamolila da je upute do kuće gospođe Volf
u Kromstratu, bračni par koji je putovao s njom, odvede je do njenih
vrata.
Frančeska, silazeći na večeru, uzviknu od radosti kad ugleda
sestru s Hetrajd u predvorju. „Da li ja to sanjam? Aleta, jesi li
stvarno ovde?”
Poletele su jedna drugoj u susret, zagrlile se i poljubile, i ponovo
zagrlile. „Ostaću ovde neko vreme”, objasni Aleta. „Gospođa Volf
se složila da podelim s tobom sobu i tako uštedim, i dogovorile smo
se oko uslova mog smeštaja.”
„To je divno!”
Na spratu, dok je umivala lice i prala ruke od puta, Aleta je
ispričala Frančeski za sudar i slučajnost što je prepoznala žrtvu iz
kratkog susreta u Amsterdamu. Podrhtavanje u glasu je otkrivalo
zakasneli šok zbog nesreće. „Zato sam tako kasno stigla.”
„Jesi li povređena?” usplahireno ju je ispitivala Frančeska.
„Ništa strašno.” Aleta zastade s brisanjem ruku. „Ali ne izlazi mi
iz glave to što se dogodilo onom mladiću. I kad samo pomislim da je
dvoje ljudi tako tragično nastradalo.” Stresla se i odmahnula
glavom.
Frančeska je utešno obgrli oko ramena. „Bolje da budemo
zahvalne što ih nije bilo i više, što se moglo lako dogoditi.”
Za večerom, Aleta nije bila naročito gladna. Kad je čula za
nesreću, Hetrajd se zapitala ko bi mogao biti povređeni mladić, jer je
upoznala mnoge imućne porodice u gradu zahvaljujući svom
dobrotvornom radu. „Pretpostavljam da ću uskoro čuti više o tome
na sastancima, a i na drugim mestima, kako se vest o nesreći bude
širila.”
„Odmah ću obavestiti oca”, reče Frančeska, „da zna da Aleta nije
ozleđena.”
Kasnije, kad su sestre ostale same, Aleta je ispričala Frančeski o
očevom hapšenju, ne izostavljajući svoju ulogu u tome i prihvatajući
krivicu. Frančeska se zaprepastila kad je čula šta su sve krili od nje i
to tako dugo.
„Trebalo je da me obavestiš. Došla bih kući!”
„Baš to nismo želeli. Svejedno ne bi mogla ništa da učiniš. Nisu
mu bile dozvoljene posete sve do suđenja, a i tada su pustili samo
Vilema i advokata. Nismo želeli da tvoj rad trpi.”
„Ali tvoj jeste. Nisam ni slutila zašto si večito izlazila u grad da
crtaš, niti sam bila svesna tvog krajnjeg cilja. Sad mi je jasno zašto
nisi htela da mi pokazuješ svoje završene slike. Po samim temama
bih pogodila da nije sve kako treba.”
„Nadam se da moj rad nije bio tako loš kao što je otac tvrdio da
jeste”, bolno izusti Aleta, „ali nikada neću biti sigurna. Tako sam se
uzrujala i mučila me je savest kad je uhapšen, da mi se činilo da bi
me slikarska četkica opržila samo da sam je uzela u ruku.
Neprestano sam strepela zato što je zbog mene završio u zatvoru i
čvrsto sam se nadala da će mi oprostiti kad se ta noćna mora
završi.”
„Kažeš da su ga pustili sredinom septembra, sad je već
novembar, a on još nije smekšao prema tebi? Šta ga je spopalo?
Nikada nije bio zlopamtilo. Možda će mu ovaj tvoj odlazak od kuće
dati vremena da ponovo o svemu razmisli.”
„Da bar mogu u to da poverujem”, reče Aleta gotovo bezglasno.
„Strog je i prema tebi i prema meni. Kakav je sa Sibilom?”
„Ona još ume da ga zasmeje i uvek igra na kartu porodične
mezimice. Mada, ni nju nije hteo da sasluša kad je pokušala da ga
moli za tebe.”
„Na Sibilu sam ionako računala samo u krajnjoj nuždi. Ti si ta
koja je odmerena. Kad Sibila nešto želi, često se ušeprtlji oko toga.”
Frančeska je razmišljala, zabacivši ruku ispod glave. „Sad shvatam
da je otac sigurno iščekivao suđenje kad je krajem avgusta Piter bio
ovde.”
„Rekao mi je da će te posetiti, kad je jednog dana svratio do kuće
da se raspita jesmo li obavešteni o datumu suđenja. Takođe nam je
preneo da se vas dvoje dopisujete preko njegovog prijatelja koji živi
u Harlemu i poslom putuje u Delft.”
„Tako je. Zove se Herard Meverden i donosi Piterova pisma u
Mehelen a ja uvek imam jedno spremno za njega kad god dođe.”
Potapšala je sestru po ruci. „Nisi mi objasnila zašto mi Piter nije
ništa rekao o svemu što se dogodilo s ocem.”
„Zamolila sam ga da ti ne kaže. Zato ti Sibila i ja nismo preko
njega slale pisma. Plašile smo se da ćeš pročitati nešto između
redova i naslutiti da kod kuće baš i nije sve u redu.”
Frančeska krajičkom oka pogleda Aletu. „Nije li sad trenutak da
mi objasniš kakvu ulogu je imao Piter u prodavanju tvojih slika na
svojoj tezgi?”
„Ne smeš nipošto da ga kriviš!” Aleta se ispravi na jastucima.
„Od početka je tražio od mene da ti kažem, ali preklinjala sam ga da
to ne zahteva od mene. Znala sam da ćeš se protiviti onome što sam
želela da uradim, a ja sam rešila da mi se niko ne meša u planove.”
Odjednom je šakama prekrila lice. „Ali on je bio u pravu, a ja nisam!
Da si saznala i na vreme me zaustavila, ne bih sebi upropastila
život!”
„Aleta”, reče nežno Frančeska, hvatajući sestru za ruke i blago ih
sklanjajući s njenog izmučenog lica, „tek ti je sedamnaest. Još ništa
nije gotovo. Upala si u nevolje, ali to je prolazno. Možda si usvojila
neke loše navike u novijem radu, jer si slikala prebrzo, ali to se
može popraviti.”
Aleta odmahnu glavom. „Još ti nisam rekla za ono najgore što me
je snašlo. Pre nego što se otac vratio kući, poslao je Vilemu poruku
da, bez obzira na ishod suđenja narednog dana, ja pod njegovim
krovom više nikad ne smem slikati. Želeo je da me se otarasi, ništa
drugo. Bojim se da je to zato što se svaki put kad me pogleda,
podseti da je zbog mene u onoj tamnici bio zavezan kao pas.”
„Sirota moja, draga sestro!”
„Zato se nikada više neću vratiti kući, i to sam rekla Sibili i Mariji
pre nego što sam otišla.” Aleta odlučno isturi bradu. „Pitala sam
gospođu Volf mogu li ostati ovde dok ne pronađem posao gde ću
imati i smeštaj.”
„Ali tvoje slikanje!”
Aleta je ukočeno zurila ispred sebe. „To je bio san koji se srušio.
Trenutno mi nije naročito ni važno. Više ništa ne osećam. Već je
nedeljama tako, osim što sam se ljutila na svakoga i na najmanji
izazov. Kad se dogodila nesreća, nisam se uplašiJa. Nije mi bilo
važno hoću li preživeti ilki poginuti.”
„Ipak ti je kasnije bilo žao povređenog i poginulih putnika.”
„To je sigurno bio poslednji plamičak u meni koji se još nije
ugasio.”
„Pođi sutra sa mnom do ateljea. Biću sama, jer Jan ponovo negde
odlazi. Samo sedi i upijaj ozračje. Nakon svega što si proživela
moraš da se odmoriš i daš sebi vremena da zalečiš rane. Sam pogled
na Janove prekrasne i spokojne slike pomoći će ti da bar donekle
povratiš raspoloženje.”
Aleta joj odlučno odgovori: „Nikada više neću kročiti u atelje!”
Frančeska nije mogla da poveruje da se Aleta toliko promenila.
Kao da je sva blagost u njoj uništena, a ona postala hladna kao čelik.
„Bar pođi sa mnom do Mehelena i upoznaj se s Katarinom. Mogla bi
da je zamoliš da ti nađe posao. Sigurna sam da bi ti Hetrajd pronašla
posao, da ribaš podove u njenim sirotištima i ustanovama, ili kuvaš
u kuhinjama, ali...”
„Ne patim od očevog preteranog ponosa”, oštro se ubaci Aleta.
„Radila bih bilo šta.”
„Znam da bi, a i ja bih tako ako se ukaže potreba, ali ti si tako
darovita, i to bi trebalo iskoristiti. Šiješ i vezeš, vešto uređuješ kosu,
mada sa svojom ne radiš ništa drugo osim da je očešljaš i zaviješ pod
raznorazne kape, i umeš da sviraš virginal tako što u muziku unosiš
dušu, baš kao Sibila sa violom. Mogla bi da podučavaš sve te veštine
i možda konačno pokreneš i sopstvenu školu.”
Aleta se nasmešila prvi put od njihovog susreta, ma koliko taj
osmeh bio slabašan. „Uvek si umela da pronađeš prave reči
ohrabrenja i utehe za mene.”
„Nadam se da sam ti rekla ono što bi i mama odabrala da kaže.”
„Sigurna sam da jesi.”
„Mislim da bi sad trebalo da ugasimo sveću i spavamo.”
Kao da su ponovo bile deca. Frančeska je navukla zavese na
krevetu nakon što je ugasila plamen sveće, i ušuškale su se ispod
jorgana napunjenog guščijim perjem. Pre nego što je usnula, Aleta
ponovo pomisli na povređenog mladića. Izustila je tihu molitvu za
njegov život.
Ujutru, kad je došlo vreme da Frančeska pođe u atelje, Klara ju je
kao i obično čekala da je prati, iako je znala da će Aleta praviti sestri
društvo. Frančeska se već toliko navikla, da joj nije ni na pamet palo
da je došlo do izmene okolnosti, ali Aleti jeste.
„Nema potrebe da idete danas, gospođice Hajs”, obratila joj se s
takvom gvozdenom čvrstinom da je Klara odmah ustuknula, pošto
ju je taj ton podsetio na Hetrajdin kad nije dopuštala da joj
protivreči.
„Ali uvek idem”, pobunila se čim se pribrala.
„U očevim uputstvima za gospođu Volf”, objašnjavala je Aleta,
nakon što joj je sestra ispričala sve pojedinosti, „zahtevao je, sigurna
sam da vam je rečeno, da Frančeski nije potrebna dodatna pratnja
kad se nalazi u društvu člana porodice, a to uključuje i mene, njenu
sestru.”
„Mislim da je pisalo u množini - sestre.”
„Jednu sestru”, nastojala je da je zbuni Aleta, jer nije u to bila
potpuno sigurna. „Takođe ću se vraćati s Frančeskom kad završi s
radom.”
„Zar se nećete vratiti na ručak?”
„Danas ne. Nakon što odvedem sestru, želim da istražim Delft.”
Aleta uhvati Frančesku za ruku i hitro zakorača, pre nego što
Hetrajd stigne da se umeša.
„Ne u tom pravcu, u drugom”, nasmejano objavi Frančeska,
zaustavi Aletu i okrenu je da izadu iz krivudave uske ulice na
istočnom kraju.
„Sinoć sam došla sa zapadne strane Kromstrata.”
„I ja sam, kad sam prvi put stigla, ali ovo je najkraći put.”
Dok su hodale, Frančeska joj je pokazala kuću gospođe Tin, koja
se sa mosta na kanalu kod Ude Langendijka mogla videti među
nizom kuća sa zabatom. Na trgu, Aletu je zanimalo kada je
sagrađena Nova crkva u odnosu na Staru, ispred koje su je dovezla
kola sa senom.
„Dakle, stara potiče iz trinaestog veka a nova iz četrnaestog.
Vermerovi odlaze u Staru crkvu, što znači da ih retko viđam
nedeljom, jer ja sa Hetrajd i Klarom odlazim u Novu.”
„Zar nikada nisi sama bez te dve žene?”
„Nikada toliko dugo koliko bih želela.”
Kad su stigle do Mehelena, Frančeska je bila razočarana što je
sestra odbila da uđe s njom.
„Ne danas”, reče Aleta. „Možda ne bi bilo prikladno. U svakom
slučaju, kao što sam rekla Klari, danas želim malo da obiđem grad i
razgledam znamenitosti.”
„Ako si sigurna”, reče nesigurno Frančeska. „Ovde završavam u
pet sati u ove mračne zimske večeri i čak i tih poslednjih pola sata
obavljam razne poslove u ateljeu čim se svetlo pogorša.”
Kad je Frančeska ušla u kuću, Aleta oseti ogromno olakšanje što
je sasvim sama i što je niko ne poznaje. Strankinja u stranom gradu.
Niko je nije dozivao, niko pozdravljao niti ćaskao s njom i, najbolje
od svega, nije više bilo potrebe da glumi učtivost, dok joj se srce
cepalo, kad bi je neki dobronamerni poznanik upitao za oca, u želji
da sazna da li se oporavio posle teškog iskušenja kroz koje je prošao.
U svakom paru očiju je tada prepoznavala istu osudu koju joj je kao
kćerki uputio i sudija. Nisu bili ni svesni na kakvu je kaznu osudila
samu sebe. Odustajanje od slikanja, sa ili bez Hendrikove dozvole,
bilo je jedini način da se iskupi za sve što je učinila.
Bio je vlažan, sumoran dan i kaldrma je još bila mokra od
jučerašnje kiše, ali više nije padala. Dugo se zadržala u Novoj crkvi,
gde je videla raskošni grob Vilema Ćutljivog i spomenike ostalim
članovima Oranske dinastije. Odatle je otišla do stare palate, koja je
pre toga bila manastir, a u kojoj je nekada živeo Vilem Ćutljivi. Nije
očekivala da će u zidu stepeništa videti duboke rupe gde su se zabili
meci njegovih ubica. Pošto je prethodnog dana bila u bliskom
dodiru sa smrću, osetila je kako je ponovo obuzima ista stravična
jeza i ona žurno napusti zgradu, pređe most preko uzanog kanala i
uđe u Staru crkvu. Tamo je sela u skroviti ugao i ostala sve dok je
nova navala ledenog straha nije ponovo napustila. Razmišljala je o
mnogo čemu dok je tako sedela, uključujući i ono što joj je Frančeska
rekla o radu Jana Vermera. Možda je, s obzirom da je dolazio ovde
da se moli, bio nadahnut da na svojim slikama uhvati to isto čisto
svetlo koje je kupalo čitavu crkvu kroz prelepe visoke prozore od
prozirnog stakla. Utisak koji su ostavljali bledi zidovi i stubovi lišeni
bilo kakvih ukrasa, kao i sjajno izrezbarena propovedaonica
izvanredno lepe izrade, bio je veličanstven.
Kad je izašla iz crkve, kupila je zemičku u pekari i pojela je na
licu mesta. To joj je bilo dovoljno da zadovolji svoj skromni apetit i,
dobro umotana u ogrtač s kapuljačom, šetala je uskim uličicama i
pored kanala, upoznavajući okolinu. Ali u četiri sata je kiša, koja se
suzdržavala čitav dan, konačno pljusnula i ona potrča kroz krupne
kapi do Mehelena. Katarina, koja je od Frančeske čula za njen
neočekivani dolazak, pozvala ju je unutra na vrući čaj pored toplog
ognjišta.
Aleta, plašeći se šta će čuti od bezosećajne Hetrajd o žrtvi sudara
kad se vrati u Kromstrat, upita Katarinu je li čula nešto o onom
mladiću.
„Jesam”, odgovori Katarina. „Danas svi u Delftu pričaju o onome
što se dogodilo, jer je taj mladić sin jedinac jednog od najbogatijih
trgovaca vunom u gradu. Pre samo tri meseca bilo je veliko veselje u
porodici De Fere, kad se Konstantejn - to mu je ime - verio sa
Isabelom van Alevejns, najstarijom kćeri uspešnog trgovca gauda
sirom.”
„Kako je? Znate li?”
„Živ je. To je sve što se može reći. Čula sam da je njegov otac
poslao u Amsterdam po najboljeg gradskog lekara.” Katarina
zastade. „Vest je strašna. Morali su da mu odseku obe noge i
Konstantejn se bori za život. Sve je tako tužno, jer je bio izvanredan
u jedrenju i svim ostalim sportskim aktivnostima.”
Aleta je nepomično sedela i zurila u vatru. „To se nikada nije
trebalo dogoditi”, izustila je ogorčeno.
„Isto se može reći za svaku nesreću”, odvrati tiho Katarina.
„Zbog trenutka brzine i ludosti, mogu da se unište životi.”
„Gde živi gospodin De Fere?”
„Misliš li na oca ili na sina?”
Aleta podiže obrve. „Zar imaju zasebne stanove?”
„Rekla sam ti da su bogata porodica. Tačno preko puta ove kuće,
na drugoj strani trga, nalazi se De Fereova kancelarija a iznad nje je
stan u kojem mladić živi. Tamo su nekada živeli njegovi roditelji, pre
nego što su sagradili kuću van grada, ali Konstantejna su sinoć
odneli u njegov stan, jer su smatrali da je previše opasno da ga voze
čak do roditeljskog doma.”
Sedeli su pod svetlom vatre iz kamina i Aleta je ustala da odšeta
do prozora i pogleda preko trga na kuću preko puta. Svi prozori bili
su osvetljeni svetlošću sveća, od kancelarije do tavana. Dakle, bio je
blizu. Odjednom je obuze sujeverno osećanje da će, ako on umre,
umreti i ona. Možda ne u fizičkom smislu, već će izgubiti istinsku
vezu sa životom i postati mrzovoljna i usamljena kao što joj je Sibila
odavno predskazala. Bila je svesna da je, na osnovu svog ponašanja
u poslednje vreme, na dobrom putu ka takvom stanju.
„Tvoja sestra mi je ispričala kakve si nevolje imala kod kuće i da
se nadaš kako ćeš pronaći posao u Delftu”, reče Katarina sa mesta
na kojem je sedela.
„Da, tako je.” Aleta se vrati do stolice. „Danas sam razmišljala o
nekoliko mogućnosti. Učinilo mi se da pekarovoj ženi treba pomoć a
naišla sam i na malu prodavnicu u kojoj se nude vezene stvari,
uključujući i kape, za čiju izradu sam, moram reći, pravi stručnjak.
Volela bih da uskoro počnem s poslom, dok još imam dovoljno
novca da negde iznajmim malu sobu.”
„Zar nećeš ostati kod gospođe Volf?”
„Ne mogu to da priuštim, ma koliko želela da i dalje živim u istoj
kući sa sestrom.”
„Imam predlog. Znam iz svega što mi je Frančeska ispričala da si
pametna devojka. Pitam se da li bi, samo privremeno, dok ne
pronađeš nešto što više odgovara tvojim sposobnostima, razmislila o
tome da meni pomažeš oko dece. Tako bi dobila na vremenu i ne bi
morala da se zalećeš u nešto samo zato što ti je brzo potreban posao.
Ne bih mogla mnogo da ti platim i morala bi da deliš sobu s
Ignatijusom, kome je devet meseci, ali bi svake nedelje imala
nekoliko slobodnih sati, i u ovoj kući niko nije gladan!”
Aleta je bila veoma zahvalna na ponudi, ali se dvoumila. „Koliko
sam razumela Frančesku, vaš muž nikada nije želeo da neka druga
žena boravi u ovoj kući.”
„To je istina, ali trenutno je odsutan i sve je u mojoj nadležnosti.”
„Nemam iskustva u čuvanju dece.”
„Ali voliš ih, zar ne?”
„Naravno, no, želim da budem savršeno iskrena u svemu. Volela
bih da radim ovde, međutim, izgleda da u poslednje vreme imam
veoma malo strpljenja ako me neko naljuti.”
„Tim bolje. Mojoj deci je potrebna čvrsta ruka.” Katarina
poverljivo snizi glas. „Skoro sam ubeđena da sam ponovo trudna.
Nisam još sigurna, no, osećam mučninu u najčudnije vreme.
Elizabeta je dobra služavka, ali već ima dovoljno posla i bar jednom,
za dobro mog muža kad se vrati, bilo bi bolje da moja majka ne
bude ovde i diže galamu zbog mene.”
„Kada želite da počnem?”
„Sutra?”
„Useliću se sutra ujutru kad dođem s Frančeskom.”
Kasnije te večeri Aleta je pisala Sibili i zamolila je da joj pošalje
kovčeg s njenim stvarima koje je ostavila spakovane. Frančeska je
prećutala svoje sumnje u vezi s tim kako će se Sibila i Marija snaći,
ali Aleta je prva spomenula tu temu.
„Marija neće ispustiti iz ruku kućni novčanik, koliko god se Sibila
trudila da ga se dočepa, a Grit će smatrati da je glavna, i samo će se
pretvarati da im služi. Mislim da ponekad zaboravljamo koliko je
dugo s nama, koliko je naučila i kako je postala sposobna domaćica.
Uprkos onome što mi je otac rekao, ne bih ih ostavila da se muče
kod kuće da nisam bila sigurna kako će se snaći i bez mene.”
Kad se Aleta uselila u Mehelen, shvatila je da joj je njena soba,
koja se nalazila na trećem spratu i u pročelju kuće, pružala
neometan pogled na kuće De Fereovih preko puta. Upravo kad je
pogledala napolje, ispred njenog ulaza se zaustavila blatom
isprskana kočija s premorenim konjima, za koju je pretpostavljala da
je dovezla lekara iz Amsterdama, što se i potvrdilo kad je čovek
odeven u uobičajeno crno lekarsko odelo žurno ušao u kuću.
Pokušala je da pogodi koja je Konstantejnova spavaća soba.
Stambeni prostor je najverovatnije bio na spratu iznad kancelarija,
što je značilo da leži iza prozora koji su u istom nivou s njenim, a
najveće sobe su se obično nalazile u prednjem delu kuće.
Aleta se dopala svoj Vermerovoj deci, mada su uskoro otkrili da
ima gvozdenu volju i zahteva poslušnost. Poštovali su je zbog toga,
jer im je tako bilo jasno na čemu su i bili su zadovoljni što postoje
pravila protiv kojih mogu da se bore kad se uzjogune. Imali su
sličnu narav kao i ona, mada je naučila iz sopstvenog detinjstva, da
roditelji koji se vole rađaju nežnu decu. Bili su srdačna gomilica,
povremeno neverovatno nestašna, ali u kući Vermerovih je uvek
bilo mnogo smeha, u čemu je Aleta naoko uživala, dok je iznutra
ostajala hladna i ucveljena. Dopadao joj se Jan Vermer, baš kao i
njegova žena, jer je bio veoma ljubazan prema njoj a ona se zauzvrat
trudila da mu se sklanja s puta što je više mogla, mada je
pretpostavljala da on nema ništa protiv njenog boravka u kući, pošto
je znao da je to samo privremena mera.
Ispostavilo se da Katarina nije bila trudna, već je imala neku
čudnu bolest od koje joj je bilo muka i bolela ju je glava, zbog čega je
bila prinuđena da leži. Bilo je dana kad nije mogla da ustane iz
kreveta, ali onda joj se stanje popravilo i ponadala se da će joj biti
dovoljno dobro da peče kolače i pripremi sve za Svetog Nikolu.
„Već sam počela da pečem”, reče joj Aleta jednog jutra, „a tu su i
devojčice da mi pomognu, u isto vreme ih i učim. Čak i Beatriks
skida ljusku sa badema nakon što smo ih poparili vrelom vodom.”
Na kraju je Aleta odradila sve za proslavu, uključujući i kupovinu
poklona za decu, pošto Katarini još nije bilo dovoljno dobro da sama
izlazi. Aleta i Frančeska su takođe napravile ili kupile poklone za
čitavu porodicu, a brodićem su poslale kući paketić u kojem su se
nalazili pokloni od obe za sve.
„Bolje nemoj da napišeš moje ime na onim divnim dugmadima za
očev kaput, ili ih nikada neće upotrebiti”, rekla je Aleta.
„Ipak ću to učiniti”, odvrati Frančeska, „i kad odem kući za
Božić, lično ću ih našiti na njegov najbolji kaput ako do tada to već
ne učine.”
Aleta je imala toliko posla u domaćinstvu Vermerovih da nije
imala vremena da traži drugo zaposlenje, a u svakom slučaju,
Katarini je i dalje trebala njena pomoć. Nijednom još nije ušla u
atelje, ali je mnogo puta zastajala ispred slika u kući, i dopadale su
joj se i one drugih slikara kao i Vermerove. Potpuno nepristrasno,
posmatrala je ova umetnička dela kao da nikada nije i sama slikala,
nesposobna da oseti gubitak za koji je bila sigurna da je mrvi
iznutra.
Skoro svakodnevno se pričalo o pacijentu s druge strane trga.
Majka mu je neprestano bila uz postelju. Pošto je izgubio toliko krvi,
nije dozvoljavala nikome da mu dalje pušta krv i dvojica lekara su ih
ljutito napustila. Prepisivali su mu svakakve napitke da mu
pomognu da povrati snagu, a mnogi su, kako se pričalo, imali
odvratan ukus.
„Sećaš li se sastojaka one posebno lekovite čorbe koju nam je
mama spremala kad smo bile bolesne?” upita Aleta Frančesku
nakon što je čula za jedan takav uzaludan pokušaj da se bolesniku
povrati zdravlje.
„Da, često sam je pravila kad sam preuzela domaćinstvo.
Potrebna je koštana srž i jaja pored svega ostalog, zajedno s
dovoljno pravih začina da probudi najslabiji apetit. Mislim da
pogađam šta ti se mota po glavi.”
„I mislila sam da hoćeš. Ako napravimo čorbu i odnesemo je u
kuću De Fereovih uoči Svetog Nikole, niko se neće uvrediti i
smatrati da smo drske.”
„Slažem se. To je sjajna zamisao. Kupiću sve što nam je
potrebno.”
„A ja ću pitati Katarinu možemo li je skuvati u njenoj kuhinji.
Sigurna sam da ne želiš nikakve usluge od Hetrajd!”
Katarina je bila oduševljena i zahtevala je da upotrebe njene
začine, što im je uštedelo troškove. Kad je došao taj dan, Frančeska
je morala da radi u ateljeu, ali je napisala recept da ga odnesu
zajedno s čorbom ukoliko gospođa De Fere poželi da je napravi
ponovo za svog bolesnog sina.
To veče Jan je otpratio Aletu preko trga s bokalom čorbe,
ponudivši se da je predstavi, jer je poznavao Konstantejnove
roditelje, koji su nekoliko puta kupili slike iz njegove galerije.
Frančeska se već vratila u Kromstrat s Klarom.
„Odnesi je kao tvoj poklon”, rekla je sestri. „Na kraju krajeva, ti si
to prva i predložila.”
Ulaz u kuću De Fereovih bio je odmah do ulaza u kancelariju.
Jana i Aletu su pozvali unutra i na prvom spratu su ih roditelji, par
otprilike očevih godina, dostojanstveni i otmeni, primili u prekrasno
nameštenoj sobi.
„Baš ste ljubazni”, izjavi srdačno gospodin De Fere kad mu je
Aleta objasnila razlog svoje posete. Prethodno ga je videla samo iz
daljine dok je ulazio i izlazio iz zgrade i sada, izbliza, primetila je
koliko je nesrećan zbog tragedije koja je zadesila njegovog sina.
„Vaša pažnja nas je obradovala više nego što možete da
shvatite”, reče joj njegova žena. „Svi prijatelji i susedi su divni i
podržavaju nas i sad kad pomislim da ste i vi, koji ste bili u putničkoj
kočiji za vreme sudara, došli sa svojim darom za našeg sina, duboko
sam dirnuta. Viđala sam vas i vašu sestru kako dolazite i odlazite iz
Mehelena tokom mnogih sati koje sam presedela kraj prozora dok mi
je sin spavao.” Spustila je pogled na recept za čorbu koji joj je Aleta
predala zajedno s bokalom, što su ga odneli u kuhinju. „Zaista
verujem da je ovaj recept veoma sličan onom koji nam je pravila
moja baka, i koji nisam mogla da pronađem. Znam da je dobar.”
„Kako vam je sada sin?”
Žena i muž se pogledaše kao da im je sve teže da odgovaraju na
takva pitanja. „Još je užasno bolestan i uglavnom samo spava.” Glas
joj zadrhta. „Najviše se bojim da će kad ojača izgubiti razum.”
Gospodin De Fere je brzo prekinu. „Draga moja, već sam ti rekao
da i ne pomišljaš na tako užasnu mogućnost.”
„Ali kako?” uzviknu ona žalosno, i njemu i posetiocima.
„Konstantejn se toliko borio da preživi, ali čim otkrije da su mu
noge odsečene, pretrpeće najstrašnije duševne muke. Bio je tako
dobar sportista, znate.”
Jan saosećajno klimnu glavom. „Niko mu nije bio ravan na ledu
ili u kaatsen[5] timu dok je udarao onu tvrdu kožnu loptu.”
Žena maramicom obrisa oči. „Ali to se više nikada neće
dogoditi.”
I Jan i Aleta shvatiše da je vreme da pođu. Gospođa De Fere im je
ponovo zahvalila na poseti. „Idem gore da dam sinu malo vaše
čorbe. Trebalo bi da je do sada već ugrejana i spremna.”
Gospodin De Fere je ispratio goste do vrata. Ponovio je ženine
izraze zahvalnosti, ali nije ih pozvao da ponovo dođu, što oni nisu
ni očekivali. Nakon što su otišli, laganim korakom se popeo na
sprat. Bilo mu je drago što im je ova poseta malo skrenula misli zbog
žene, jer su oboje bili skrhani novim lošim vestima, vestima koje su
primili pre samo jedan sat, ali će morati da ih zadrže za sebe još
neko vreme.
Pre nego što je te večeri Aleta otišla u krevet, nekoliko trenutaka
je stajala kraj prozora, kao i uvek, i gledala u drugi u istoj ravni s
njenim. Gospođa De Fere se tako zainteresovala za čorbu, da je bila
sigurna da će mu je ponovo i redovno praviti ako Konstantejnu, kao
i drugim bolesnicima, bude prijao njen blagotvorni ukus.
„Moraš živeti, Konstantejne de Fere”, glasno je prošaptala. Tada
je ponovo navukla zavese i otišla do kolevke da proveri usnulog
Ignatijusa. Bio je dobra beba i retko se budio noću. Nagnula se nad
njim da ga bolje ušuška, i mala koralna ogrlica, koja je visila sa
kolevke, blago zazveči. Bio je to nasleđeni predmet, kakav su imale
mnoge porodice i koji se prenosio na novorođenu decu, jer koral je
bio poznat po lekovitim svojstvima i čuvao je od bolesti. Danju ju je
Ignatijus nosio ispod košuljice, ali kad dovoljno odraste da je ne
hvata, kao što to bebe čine, nosiće je spolja na odelcu do petog
rođendana, kad bude dorastao za pantalone, ili kad Katarina rodi
drugu bebu, šta god da se pre desi.
Da koralna ogrlica Fiserovih nije predata Sibili, koja ju je čuvala u
fioci dok ne bude imala svoju decu, ona bi i dalje pripadala Aleti, i
ona bi je odnela preko puta trga i zamolila da je stave pod
Konstantejnov jastuk, kao što je ponekad običaj kad je odrasla osoba
bolesna. Ali pošto je nije imala, morala je verovati u mudrost lekara i
u recept za čorbu. Takođe se i dalje nesmanjenom snagom molila za
njega svake nedelje u Staroj crkvi, u koju je odlazila s Vermerovima,
kao što je to činila i ranije, i tako je svake noći odlazila na spavanje.
PITER JE BIO NA putu za Delft. Nakon lanjskog Svetog Nikole, kad
je odneo zumbul u Frančeskin dom, nije imao nameru da propusti
da je i ove godine vidi. Odabrao je da putuje na konju, jer je nakon
mnogo kiše nedavni nalet hladnoće otvrdnuo drumove i barice su se
pretvorile u svetlucavi led.
Video je Frančesku samo jednom otkako ju je posetio u kući
Vermerovih za vreme rođendanske zabave. Bilo je to u vreme kad je
Hendrik još bio u zatvoru i Aleta ga je preklinjala da ne obavesti
njenu sestru o očevim neprilikama. Sastanak su dogovorili preko
Herarda. Frančeska ga je tog avgustovskog jutra čekala kraj šiljastih
kula istočne kapije. Kad joj je dojahao u vidokrug, potrčala mu je
preko mosta u susret, tanušna prilika u zelenoj haljini i slamnatom
šeširu. Nosila je pribor za crtanje, što joj je obezbedilo i zvaničan
razlog da čitav dan provede napolju, mada je Katarini poverila svoju
tajnu.
Podigao ju je na konja i odjahali su u prirodu da budu sami. Bio je
to savršen dan uz izletničku korpu koju je poneo sa sobom, a u kojoj
se našla i boca vina. Posmatrao ju je kako crta blistavi kanal i
kukuruzna polja, udaljene žeteoce i crvenu vetrenjaču koja je
naizgled vladala čitavim spokojnim prizorom. Uživao je
posmatrajući njeno smireno ljupko lice usredsređeno na crtež, dok
su joj se sunčevi zraci prelivali po predivnoj kosi a deo vrata iznad
belog lanenog okovratnika otkrivao ranjivu lepotu.
Proveli su još nežnih trenutaka dok su ležali jedno pored drugog,
razmenjujući ljubavna šaputanja u visokoj travi prepunoj divljeg
cveća i treperavih leptira, s krilima koja su blistala kao dragulji i
providela se na suncu poput obojenog stakla. Ljubio joj je usta, lice,
vrat i bradavice na svetlim grudima, očajnički želeći da je poseduje.
Zagnjurio je lice u njeno krilo s takvom žudnjom, rukama joj
obgrlivši kukove, da je osetio kako i ona drhti i uzdiše od želje za
njim. Ipak, ustala je i rukama mu privukla glavu da mu s puno
ljubavi poljubi usne, dok su mu njene širom otvorene oči govorile da
još nije došlo vreme, ma koliko i ona želela isto što i on.
Kad je došao trenutak da ponovo svako pođe svojim putem,
poklonila mu je crtež koji je na njenu molbu izradio Jan u roku od
nekoliko minuta. Prikazivao je njenu glavu i ramena, bio je prilično
mali, ali je sličnost bila velika. Sačuvala ga je od gužvanja tako što ga
je čuvala u kožnom omotaču iste veličine. Stavio ga je u sako odmah
do srca.
„Molim te, prenesi moje pozdrave gospodinu Vermeru”, rekao
je, grleći je. „Kad će slikati tebe?”
„Katarina bi to volela zato što njoj nije uvek zgodno da sve ostavi
i pozira mu kad on nađe malo vremena da slika.”
„Dakle, onda?”
„Nikada mi ne bi oduzimao vreme od slikanja.”
„Onda naslikaj autoportret.”
Zadirkivala ga je osmehom, ali ne i pogledom. „Ne još”,
odgovorila mu je istim toplim obećanjem s kojim je nešto ranije
obuzdala njegovu strast. Nedugo zatim započeli su redovnu mada
povremenu prepisku, jer ga je njegov predusretljivi prijatelj, Herard,
uvek obaveštavao kad se spremao na put za Delft.
Bila je to razmena ljubavnih pisama. Nikada pre nije stavio na
papir svoja najdublja osećanja kao što je to činio za nju i oboje su
shvatili da je istinita stara izreka koja kaže da razdvojenost čini da
naklonost u srcu raste, samo što je duboka i ogromna ljubav koju su
već osećali jedno prema drugom daleko prevazilazila običnu
naklonost.
Sada je, u to kasno zimsko veče, ujahao u Delft u sumrak. Zvuci
veselja i dečjeg smeha dopirali su iz većine kuća dok je jahao kroz
uske ulice. Nameravao je da odsedne u krčmi Mehelen. To bi mu bilo
prvi put da prenoći u Delftu, pošto je oba prethodna puta napustio
grad pre mraka, zaustavljajući se u gostionicama na putu kući. Sada
je postao sigurniji da neće naneti Frančeski štetu ukoliko uspe da ga
niko ne otkrije i prepozna u Delftoi.
Krčma je bila krcata i morao je da sačeka da gazdina žena za
šankom obrati na njega pažnju. „Oprostite, gospodine”, odgovorila
mu je na njegovo raspitivanje za sobu, „ali večeras je Sveti Nikola i
sve sobe su nam zauzeli oni koji su došli kući na porodične proslave.
Videćete da je isti slučaj sa svim gostionicama u gradu.”
„Možete li mi preporučiti privatnu kuću gde bih mogao naći
smeštaj?”
„Ponovo vam moram odgovoriti sa ne večeras. ali sačekajte
trenutak.” Nagnula se od stola dok nije ugledala muža i doviknula
mu: „Ima li gospođa Volf praznih soba?” Kad je odmahnuo glavom,
pomirljivo je slegnula ramenima. „Tako je sa svakom kućom koja
nam inače izlazi u susret kad smo krcati.”
„Mogu li bar ostaviti konja u vašoj štali?”
„Svakako. Nije daleko a napolju ćete naći konjušara koji će vam
odvesti konja.”
Pošto je skinuo bisage, prepustio je konja konjušaru na brigu i
popeo se uz nekoliko stepenika koji su vodili ka lepo osvetljenoj kući
Mehelen. Njegova namera da iznenadi Frančesku je očigledno pošla
naopako. Rekla mu je kako joj je Katarina obećala da će kad on
ponovo svrati, dobiti priliku da neko vreme provedu sami zajedno.
Sad je morao dodatno sve da oteža tako što će moliti Katarinu da
mu dopusti da prespava pod njenim krovom, pa makar i na stolici.
Nije voleo da se nameće, ali ni on sam ne bi voleo da mu poznanik
provede ledenu noć pred vratima, i bio je uveren da će i ona tako
razmišljati.
Upitao je za Katarinu čim je ušao u predsoblje i Elizabeta mu se
naklonila, sva rumena od sreće zbog poklona koje je primila, jer su
se prema njoj odnosili velikodušno, kao i prema sopstvenoj deci.
„Reći ću gospodarici da ste ovde.”
On i Katarina se nisu pre videli, jer se prilikom prve posete ovoj
kući susreo samo s njenim mužem, ali pozdravila ga je kao da se
dobro poznaju.
„Toliko sam slušala o tebi, Pitere. Kakvo prijatno iznenađenje za
Frančesku! Slobodno se možeš priključiti našoj zabavi, jer večeras je
tu samo porodica. Tu je i moja majka, ali njoj je sve poznato i neće
nikome odati da si tu, u Delftu. Gde si odseo?”
Tada joj je objasnio svoju nevolju. Inače bi ga bez oklevanja
pozvala da prenoći, ali večeras je od Hetrajd dobila posebnu
dozvolu da Frančeska prenoći kod njih i nije bila sigurna je li mudro
da dvoje strasno zaljubljenih u isto vreme provedu noć pod njenim
krovom. Znala je da se desilo da su ona i Jan imali priliku da
provedu noć u istoj kući u danima zabavljanja, ništa im ne bi stalo
na put. Tada joj sinu rešenje.
„Nešto mi je palo na pamet.” Ostavila ga je nakratko samog a
zatim se vratila, široko se osmehujući. „Razgovarala sam s majkom
da ne čuje Frančeska i ona će te rado primiti u svoju kuću, gde ima
dovoljno soba.”
„Veoma sam zahvalan.”
„Reći ću sada Elizabeti da ti pokaže gde možeš da se opereš i
središ posle puta. U međuvremenu ću sve pripremiti tako da čitava
porodica učestvuje u tvom iznenađenju, baš kao prošle godine u
Amsterdamu. Frančeska mi je ispričala za zumbul!” Iako su bili
sami, šapnula mu je kako da uđe i on se rado složio.
Kad se oprao, presvukao se u čistu košulju iz bisaga i stavio je
čistu kravatu od jednobojne tkanine. Pošto je skinuo jahaće čizme,
obukao je cipele s kopčom. Otresao je trag prašine s rukava i
spremio se da odigra ulogu iznenadnog dolaska na proslavu Svetog
Nikole, koju mu je pripremila Katarina. Elizabeta je trebalo da svojoj
gospodarici da unapred dogovoreni znak.
Aleta i Frančeska su na zabavi sedele na podu i sa decom igrale
igru u kojoj je prsten tajno prenošen iz ruke u ruku, dok dete u
sredini, a to je slučajno bila Beatriks, pokušava da pogodi kod koga
se nalazi. Bila je vrlo uzbuđena. Gledajući po krugu na podu,
Beatriks se baci na Frančeskinu ruku kao žustro kuče.
„Kod tebe je!”
Bila je u pravu i Katarina je upravo čekala taj trenutak „To znači
da Frančeska mora biti kažnjena!” veselo je objavila, pljeskajući
rukama da bi je čuli od smeha. „Njoj ćemo prvoj vezati oči za
žmurke.”
Frančeska rado posluša i dozvoli da joj Jan veže oči čistom
maramicom. Tada se sva deca udružiše i počeše da je okreću sve
dok nije izgubila osećaj za orijentaciju. Bili su brzi i vešto su joj
izmicali. Bila je gotovo sigurna da je nekoga uhvatila kad joj čipka
preleti preko vrhova prstiju i ruke joj ostadoše ispružene u prazno.
Prekasno je shvatila prevaru koju su joj namestili, kad je na licu
osetila hladniji vazduh susedne sobe i vrata kako se zatvaraju iza
nje, kao i sve tiše glasove društva. Smejući se, petljala je oko čvora
na potiljku.
„Dopusti meni”, reče Piterov glas, odvezujući maramicu.
Povez pade i ona je nekoliko sekundi oduševljeno upijala njegovu
pojavu pre nego što mu se bacila u zagrljaj. Dečje lupanje s druge
strane vrata, koje ju je pozivalo da se vrati, konačno je prekinulo
njihove poljupce.
„Ovaj put mogu da se pridružim zabavi”, rekao je, dok ju je
vodio ka vratima.
Katarina ih je posmatrala kako zajedno ulaze. Primetila je kako su
se nakratko zaljubljeno pogledali pre nego što su se istovremeno
okrenuli i nasmešili prisutnima u sobi, i shvatila je da su
blagosloveni verovatno više nego što su toga svesni. Samo oni koji
su iskusili neprestanu pretnju da zauvek budu razdvojeni, bilo zbog
protivljenja roditelja ili neke druge nesreće, u potpunosti umeju da
cene ljubav i zajednički život, kad ga konačno ostvare. Jan je takođe
već pozdravio pridošlicu. Kako je ovo veče ispalo savršeno!
Aleta radosno priđe da pozdravi Pitera, koji ju je poljubio u ruku
i obraz. Katarina, koja je i dalje posmatrala, primeti nešto na
Aletinom licu što je takođe mogla biti ljubav, ali se zadržalo samo na
trenutak i nestalo gotovo isto tako brzo kao što se i pojavilo.
Kad je zabava završena, Piter i Frančeska su imali malo vremena
za sebe, da razmene poklone i ljubavne nežnosti pre rastanka.
Poklonio joj je ogrlicu od bisera moderne dužine, koja se nosila
visoko oko vrata, s jednim izdvojenim biserom koji je visio, i
pomogao joj je da je stavi.
„Prelepa je”, ostala je bez daha dok je posmatrala svoj odraz u
ogledalu. „Uvek ću je pažljivo čuvati.”
I ona je imala poklon za njega. Bila je to mala slika predela koji je
skicirala onog avgustovskog dana koji su proveli zajedno. U okviru
malog rama, ponovo je video kanal koji se pod suncem presijavao
kao posut dijamantima, kukuruzno polje i u pozadini vetrenjaču.
„Sjajna je, i potpisala si je!” Izbliza je pogledao njen potpis.
„Ubacila si lalu u potpis. Kako si se dobro dosetila!”
„Jan mi je dozvolio da se potpišem. Pošto mi je on učitelj, sve što
naslikam pripada njemu i prodao je većinu mojih dela, ali ovu mi je
dopustio da zadržim po simboličnoj ceni, tako da ovaj poklon koji si
primio nije naročito dragocen.”
„Grešiš.” Nežno ju je pogledao. „Ovo je prva tvoja slika koju sam
dobio i za mene je od neprocenjive vrednosti.”
Katarina im je iz predsoblja strpljivo doviknula kroz
poluotvorena vrata: „Pitere, moja majka je spremna da krene.”
U kući gospođe Tin dobio je udoban krevet u toploj sobi. Ujutru,
iako je rano ustao, sluge su već bile na nogama i poslužen mu je
obilan doručak.
„Biće snega”, upozori ga sluga dok mu je sipao vruću kafu.
„Rođen sam na farmi i prepoznajem sve znake lošeg vremena.
Uveren sam da se mećava približava.”
Prve pahulje su počele da padaju kad je Piter otišao do štale po
konja, ali nije bilo vetra i bilo je manje hladno nego prethodnog
dana. Bez ikakvog zadržavanja je prevalio mnogo kilometara do
Harlema, srećan što se vremenska prognoza pokazala pogrešnom.
Njegovo imanje u Harlemu je uvek bilo u središtu posla, čak i
zimi. Posao koji nije prestajao bila je briga za stabla narandže, što je
podrazumevalo pažljivu proveru lampi tri puta dnevno, kako bi se
osigurala stabilna temperatura, ma koliko jak mraz bio oko
narandžišta. Piter je nameravao da uskoro napravi još jedno takvo,
jer je vladala velika potražnja za tom skupom voćkom.
Kad god je morao zbog posla da odsustvuje sa svojih polja
lukovica duže nego što je to želeo, bar je mogao biti siguran da će
posao biti dobro vođen dok ga nema, jer je imao odličnog
upravnika, koji je živeo u staroj kući, tu na farmi. To je bila
porodična kuća Van Dorneovih dok nije sagrađen Harlem hajs od
zarade ostvarene u kratkom, unosnom periodu lalomanije, na kojoj
se Piterov pokojni otac i obogatio.
Piter je, veoma zadovoljan sopstvenim ulaganjima u brodske
tovare, mogao da prati najnovije pomorske izveštaje čak i iz kuće u
Harlemu, jer je u Holandiji izlazilo više novina nego u čitavoj Evropi
zajedno. Upravo je čitao jedne od nekoliko koje je redovno uzimao,
kad je u Harlem hajs svratio Herard da proveri treba li sa sobom da
ponese pismo u Delft.
„Ovaj put ne”, reče mu Piter nakon što su se smestili kraj kamina,
svaki sa čašom vina u rukama. Bili su prijatelji još iz školskih dana i
stoga potpuno opušteni zajedno. „Ni Frančeska ni ja nismo očekivali
da ćeš ponovo ići tamo pre Božića i ono što bismo napisali, umesto
toga ćemo reći jedno drugom kad se uskoro budemo videli u
Amsterdamu. Zabranjeno mi je da je posećujem kod kuće, ali naći
ćemo se kod mene.”
„Kako je prošlo tvoje putovanje za Delft?”
„Izuzetno dobro.”
„Mora da ti se smeši sreća.”
„Pijem u to ime”, čvrsto odvrati Piter i podiže čašu baš kao i
Herard svoju.
Ali zdravica je bila uzalud. Ni Piter ni Frančeska nisu mogli stići
do Amsterdama za Božić. Velika mećava je zahvatila Evropu,
zavejala puteve i mnogi koje je uhvatila na pola puta, umrli su od
smrzavanja.
Dok je kroz prozor gledao kako veju guste pahulje, od kojih se
nisu mogle videti ni kuće sa druge strane kanala, Hendrik je bio
sebično zahvalan za oluju. Plašio se suočavanja s Frančeskom.
Povremeno je imala neobjašnjivu sposobnost da ga prozre, i u tom
pogledu je mnogo ličila na Anu. Ne samo da bi tražila objašnjenje za
ograničenja i neprekidnu pratnju gospođe Volf, već bi se
raspravljala i zbog njegovog ponašanja prema Aleti.
Istina je da se stideo zbog svoje grubosti prema srednjoj kćeri,
naroćito kad je čuo da je za dlaku izbegla da bude povređena u
sudaru, ali nije želeo da se vrati kući. Nakon što je otišla, Sibila je
neko vreme bila zlovoljna i prebacivala mu što joj je oterao sestru,
ali brzo se oporavila i ponovo je bila puna života, i veselo se
zabavljala svojom omiljenom igrom poigravanja sa udvaračima koji
su se međusobno nadmetali. Znao je da je koketa, ali kao najmlađe
dete bila je razmažena od rođenja i sada je bilo kasno da se to
promeni. Kuća će biti dosadna kad se ona konačno skrasi uz muža i
preseli u sopstveni dom, pa zato nije ni žurio da je uda. Kad se to
desi, ostaće sam s Marijinim sumornim licem za stolom u vreme
obroka, jer su starici silno nedostajale i Frančeska i Aleta i glavna
razonoda su joj bile neprestane i uvek iste prepirke sa Sibilom.
Trenutno je slikao Mariju. Kao i Rembrant, smatrao je da su
staračka lica zanimljiv motiv. Svakog dana je dolazila u atelje da mu
pozira, udobno smeštena na stolici, i nameravao je da uhvati tu tugu
u očima koju je nosila od Aletinog odlaska, ali to nije bilo moguće.
Umesto toga, zurila je u njega oštrim prezirnim pogledom koji mu je
više odgovarao, jer će oni koji budu posmatrali portret, taj pogled
tumačiti kao mladu dušu zarobljenu u starom telu, umesto
prigušene ljutnje što je zbog njega kuća sve praznija.
Hendrik nije znao hoće li Ludolf želeti to delo kad ga završi, ali
sloboda u ateljeu je bila sve što mu je preostalo, jer mu pokrovitelj
nije mogao određivati šta da slika, iako se pod njegovim nadzorom
nalazilo sve ostalo što ima u životu. Na sreću, Ludolf je već dugo bio
odsutan iz Amsterdama, pošto je u Antverpenu obavljao neke svoje
pomorske poslove. Pre nego što je otišao, Hendrik je bio pozvan u
ponižavajuću posetu Herenhrahtu.
„Verovatno ću ostatak svog perioda ožalošćenosti biti odsutan”,
rekao je Ludolf, sedeći dostojanstveno na pozlaćenoj stolici, dok je
Hendrik stajao kao osramoćeni školarac kome nije dopušteno da
sedne. „Naravno, postaraću se da se na vreme vratim za Božić, kad
Frančeska dođe kući. Kao što sam ti već rekao, nameravam tada da
počnem da joj se udvaram.”
Prisećajući se te ohole izjave, Hendrik je posmatrao kako vetar
silovito nanosi snežne pahulje na prozorska stakla i tmurno se
osmehnuo. Nema sumnje da je Ludolf očekivao da doplovi kući u
Amsterdam iz Antverpena, ali nijedan brod neće isploviti iz luke po
ovako olujnom moru, a i putevi su neprohodni. Istinita je bila izreka
da loš vetar nikome ne donosi ništa dobro.
U NOVOJ GODINI, Velika mećava, kako su je svuda nazivali, nije
se vratila, ali zbog gustog snega koji je i dalje vejao, putovanje je još
bilo veoma opasno. Saobraćaj je bio mnogo lakši na zaleđenim
kanalima čim su raščišćeni od snega, i vazduhom je odzvanjala
zvonjava praporaca na saonicama. U kući De Fereovih Konstantejn
se lagano oporavljao. Pričalo se kako je, kad se dovoljno oporavio da
shvati da više nema noge, mislio da su mu ih nedavno odsekli, jer je
u maglovitom buđenju noge i dalje osećao, čak i prste na njima. Nije
plakao niti kukao kad se suočio s užasnom istinom da više nikada
neće hodati, već ga je obuzeo strahovit bes koji nikako nije
pokazivao znake jenjavanja.
Aleta je razumela taj bes.To je bilo ono isto što se i njoj dogodilo.
On je izgubio noge, a ona slikanje.
Konstantejn, poduprt jastucima i zavaljen među njima na krevetu
okruženom s četiri stuba i bogatim brokatnim zavesama, nije otvorio
oči kad je čuo majku kako ulazi u sobu. Opet neki bućkuriš, pomislio
je. Još malo, pa će poverovati kako svi u kuhinji, uključujući i
njegovu majku, žele da ga dokrajče ribom kuvanom na pari, ili
rovitim jajima, ili ovsenom kašom. Mogli bi da mu stave zanimljiv
natpis na nadgrobnu ploču ispod koje bi ležao u Novoj crkvi kraj
svojih predaka: Konstantejn de Fere, koji je preminuo od previše
usirenog mleka i surutke.
Tada do njega dopre primamljiv miris. Nije mu bio poznat, ali ga
je podsetio na trenutke ispunjenog života, prisnu večeru s prelepom
ženom, bančenja s raskalašnim prijateljima na proslavama posle
dobijenih utakmica i porodične gozbe u posebnim prilikama.
„Šta si mi to donela danas za ručak?”, upitao je, i dalje žmureći.
„Miriše kao prava hrana.”
„To je čorba napravljena po receptu koji sam dobila veče uoči
Svetog Nikole. Donet ti je pun bokal, ali samo jednom sam ti je
dala.”
Otvorio je oči i posmatrao je sa umornim čuđenjem. „Imala si je u
kući, a nisi me time hranila?”
„Upravo je tada svratio lekar i smatrao je da je prejaka.”
„Ah, mogao sam pogoditi. Zašto si mi je sada ponovo napravila?”
„Treba da ti pojačamo ishranu. Od sada ti je dozvoljeno crveno
meso i crveno vino.”
„Hvala nebesima”, izjavio je suvo.
Spustila je srebrni poslužavnik s činijom čorbe na njemu.
„Čorbu ti je prvi put napravila jedna mlada žena. Trenutno je
dadilja Vermerovoj deci, a inače je sestra učenice slikara Vermera.”
Sve mu je to ispričala još dok ga je to veče uoči Svetog Nikole
hranila čorbom, zahvalna za svaku kap koju je progutao, ali je on
zaboravio mnogo toga iz vremena kad se nije znalo hoće li živeti ili
umreti.
„Video sam je.”
„Kada?” Pitala se je li upamtio neku sliku koju su mu njene reči
tada prizvale.
„Bar mislim da je to ona. Jedna devojka svake noći razmiče
zavese na prozoru u nivou s mojim s druge strane trga. Samo na
minut-dva. Zatim ih ponovo navuče.”
„Kao što bi i ti trebalo da navučeš svoje”, oštro mu je rekla, jer
nije bila sigurna kako da shvati njegovu primedbu.
Pretpostavljao je šta majci prolazi kroz glavu. „Potpuno je
obučena.”
„Nadam se da je tako!”
U sebi je pomislio kako bi mu, da devojka nije bila odevena, to
olakšalo mučnu vezanost za krevet! Ipak, bio joj je zahvalan što je
mislila na njega i donela mu supu. Primio je bezbrojne poklone i
poruke od dobronamernika, većina pošiljalaca mu je bila dobro
poznata, a drugi su bili poznanici njegovih roditelja. Jedino pismo
koje mu je privuklo bolom izmučenu pažnju bilo je od njegove
verenice Isabele. Uglavnom bi zaspao dok bi mu majka čitala dobre
želje i lakše mu je bilo da zadrema nego da bude budan. Možda je
želeo da prespava život kao što to čine starci, i u snu potraži utešni
beg od budućnosti bogalja na koju ga je sudbina osudila.
„Izvoli čorbu, najdraži dečače. Jesi li siguran da možeš sam?”
Pogledao je njeno drago, ljubazno lice dok se sva užurbala da mu
raširi salvetu i doda kašiku. Svesno ili nesvesno, bila je u svom
elementu sad kad je on ponovo bio bespomoćan kao beba, jer su svi
njeni majčinski instinkti još jednom isplivali na površinu.
Istovremeno ju je voleo i sažaljevao. Sve što se dogodilo bilo je
veliko iskušenje za oboje, ali nije znao koliko će još dugo moći da
podnese to ozračje dečje sobe kojim ga je okružila.
„Naravno da mogu, majko.”
I dalje mu je bilo teško da se sam hrani, jer je u rukama imao tako
malo snage. U početku je nekoliko puta ispuštao kašiku i prosipao
hranu, osećajući se još više ponižen. Na sreću, lekar je doveo
bolničarku, neosetljivu sredovečnu ženu sa zadnjicom velikom kao
barža, da obavlja sve one prljave intimne poslove koji su spadali u
negu bolesnika. Od samog početka je takođe držala na odstojanju
sve, uključujući i njegovu majku, dok mu je previjala patrljke. Uvek
će joj biti zahvalan što mu je davala smotuljak platna da ga zagrize i
priguši ječanje, koje bi mu se ponekad otelo kad bi se zavoji zalepili.
Nije imao predstavu kakve je vriske ispuštao kada su mu spržili
rane nakon amputacije, jer se te noći nije ni sećao.
Majka je čavrljala dok je on uživao u čorbi. Nije spominjala ono
što ga je najviše zanimalo i on je prekinu: „Zar još nemaš vesti o
tome kad će Isabela doći da me vidi?”
„Putevi su još u lošem stanju. Doći će čim to bude moguće.
Tokom noći je palo još snega.”
Opsovao je sneg. Još nije primao posetioce, mada su bliski
prijatelji svraćali mnogo puta. Bili bi previše veseli i srdačni,
postiđeni što ne znaju šta da kažu, i on nije mogao da podnese da
vidi svoje drugove sportiste kako loše prikrivaju sažaljenje što je on,
koji ih je uvek u svakom sportu nadmašivao, sada bio tako užasno
osakaćen. Kad dođe Isabela i njih dvoje porazgovaraju o
novonastalim prilikama, možda će promeniti mišljenje o primanju
posetilaca, ali trenutno se osećao čudnovato, kao u čistilištu.
Petnaesto poglavlje
L
AMSTERDAM IZ PARIZA PREKO ANTVERPENA.
Trudio se tih dana da veoma pažljivo prikriva svoje tragove.
Bilo je razumljivo što su građani i trgovci pokazivali naklonost
prema Francuskoj, ali kad Luj XIV preduzme korake da prisvoji
Holandiju i raspoloženje među njima će se možda promeniti i
usprotiviće se mogućnosti francuske vladavine, baš kao i narod.
Prilikom ove posete bio je primljen u samom Versaju, i njegov
kitnjasti naklon Kralju Sunca nije bio ništa manje razmetljiv nego da
se radilo o nekom Francuzu.
Prvo što je učinio kad se vratio kući nakon odsustva, bilo je da
pregleda svežanj pisama koja su ga čekala. Kad je pronašao pisamce
Vilema de Hartoha, žurno ga je otvorio, strepeći šta će pročitati.
Laknulo mu je, jer je to bilo saopštenje o Hendrikovom oslobađanju.
Nije čuo ništa o hapšenju slikara sve do trenutka kad se spremao da
krene iz Antverpena kući, a tada ga je tamo uhvatila Velika mećava
i odložila mu povratak za još tri nedelje. Da je Hendrik bio osuđen
na tešku kaznu, Ludolfov uticaj na njega bi se znatno smanjio.
Uglovi Ludolfovih punih usana se izviše u osmeh. Srećom, sve mu
je išlo u prilog. Sad kad je Hendrik okusio zatvor, svakako neće
želeti da ponovo zakorači u njega.
Bilo je tu i Hetrajdino pismo, napisano pre Božića, u kojem mu,
pored drugih važnih stvari, javlja da je Aleta, sestra devojke koju je
držala pod nadzorom, došla da živi u Delft i trenutno radi kao
dadilja Vermerove dece. Zamišljeno je tapkao prstom po pismu koje
je držao u ruci. Dadilje obično nemaju mnogo slobodnog vremena,
pa je bilo malo verovatno da će Aletina prisutnost značajnije ugroziti
Frančeskin nadzor. Kad je uneo tu porodičnu odredbu u pismo koje
je Hendrik morao da prepiše, nije ni pretpostavio da bi neka od
Frančeskinih sestara mogla otići u Delft, osim možda u posetu
zajedno s ocem.
UDOLF SE VRATIO U
Ludolf ode do prozora i pogleda svoju belu baštu. Bilo je
nemoguće odrediti jesu li kamene ploče zamenjene u njegovom
odsustvu pre nego što je pao sneg. Prošlo je nekoliko meseci otkako
je Van Dorne izjavio kako nije zadovoljan njihovim kvalitetom kad
su ih istovarili iz kola, pa su ih vratili. Postavljena je podloga od
peska i šljunka, ali Ludolf je s nestrpljenjem iščekivao da projekat
bude završen.
„Važno je za potpuno skladan izgled bašte da ploče budu baš
odgovarajuće boje, zahvaljujući čemu će i kuća doći do izražaja”,
rekao je Van Dorne, pokazujući mu parče kamena da dokaže
njegove nedostatke.
Ludolf lično nije video ništa loše na njemu, ali s godinama je
naučio da sluša stručnjake i pamti objašnjenja koja su mu davali, jer
se na taj način izdigao iznad svojih skromnih početaka do položaja
koji je danas zauzimao, sa izgledima da i dalje napreduje. Na isti
način, pažljivim posmatranjem je stekao uglađeno i prefinjeno
ponašanje. Ponosio se time što nikada nije ispustio iz vida svoj cilj da
stekne bogatstvo i uticaj koji je dolazio s njim. U sebi se izuzetno
zabavio kad mu se Sibila, dok je posećivala Amaliju, poverila da
priželjkuje bogatog mladog muža. Palo mu je na pamet da bi mogao
da dogovori nekoliko susreta, ali nikada nije radio ništa što nije išlo
u njegovu korist, iako je u njoj prepoznao istu lakomu žudnju za
bogatstvom, koje je on već stekao kad je bio njenih godina.
Dok je nedavno boravio u Versaju, grofica mu je, naga i mirisna u
mekom krevetu, mazila grudi i raspitivala se za brojne ožiljke na
njegovom telu. Dao joj je isti odgovor koji je uvek izmišljao u takvim
prilikama.
„Zaradio sam ih služeći svojoj zemlji.”
Od te korisne laži ženama su uvek navirale suze na oči. Jedino je
Hetrajd, od svih pripadnica ženskog pola, znala da su mu rane
naneli mornari koji su branili sebe i svoje bogato natovarene
brodove od zarobljavanja. Gusari su bili čuveni po okrutnosti prema
zarobljenicima. Jedini koje je ostavljao u životu, bili su oni koje je
mogao da proda arapskim trgovcima robljem duž severnoafričke
obale. Nasuprot nekadašnjem divljem načinu života, čim mu se
ukazala prilika novac je uložio u zakonitu pomorsku trgovinu u
Antverpenu i kasnije Amsterdamu, uvek preko posrednika, i
ostvario je bogatu zaradu, jer su mu cene bile konkurentne a niko
nije voleo više da se cenka od Holanđana. Imao je i drugih
poslovnih poduhvata, u koje je ulagao s podjednakim uspehom.
Zbog tih poslova je i prisvojio zvučno ime Van Deventer. Pošto je
bio napušten kao beba i odrastao u sirotištu, gde su ga vlasti krstile
kao Ludolfa, nije ni znao koje mu je pravo prezime, a tokom godina
koje je proveo na moru služio se raznim uobičajenim imenima,
menjajući ih kad god su mu to okolnosti nalagale.
U četrdesetoj se povukao s mora, stekavši bogatstvo iz nekoliko
različitih izvora, dok su se drugi pripadnici njegovog zanata opijali,
kockali i rasipali novac, osuđujući time sebe da čitav život provedu
na moru. Za njega je to bio samo način da stigne do cilja. Štaviše, bio
je siguran da nema preživelih iz njegovih surovih poduhvata koji bi
mogli da se pojave i optuže ga za zločine, dok je, s druge strane, bilo
malo verovatno da će ikada naići na nekog svog bivšeg saučesnika.
Novac je značio moć i on ga je konačno imao, i ne sluteći tada da
mu to neće biti dovoljno, a nova težnja mu je bila da se bavi
politikom i postane predstavnik viasti.
Nedugo nakon povlačenja oženio se Amalijom. Uživao je trošeći
njen novac, ali nije se njome oženio samo zbog njenog imanja, niti
zbog činjenice da ju je smatrao privlačnom. Iznad svega, bila je
dobrog porekla i njena loza je u mnogim prethodnim generacijama
bila povezana s kućom Orana. Brak s njom ga je izdigao do sigurnog
položaja koji mu je bio potreban i doneo mu je pristup najboljim
porodicama u Amsterdamu, kao i u Francuskoj, na bračnom
putovanju. Tada su mu se oči otvorile i uvideo je kako može da se
živi u najvećoj raskoši. Postao je opsednut svime što je francusko, što
je konačno i dovelo do toga da postane francuski špijun. Vojni
podaci koje je ovog puta odneo doneli su mu pohvale od samog
Luja.
Po izlasku iz radne sobe, Ludolf je prošao kroz trpezariju. Tamo
je iza sebe zatvorio vrata i zagledao se, umirući od gladi, u
Frančeskinu sliku. Period ožalošćenosti mu je potpuno istekao. Ni
najmanja sumnja nije pala na njega. Bio je slobodan da zatraži tu
prelepu devojku čim uspe sve da dogovori.
U drugom delu kuće Neltje se penjala stražnjim stepenicama sa
složenom posteljinom na rukama. Dakle, Ludolf je ponovo tu! S
prozora ga je, očima punih mržnje, posmatrala kako ulazi u kuću.
Ubica! Večeras će uzeti svoj tajni ključ i pregledaće mu poštu i sve
papire koje je doneo. Često je nailazila na ljubavna pisma od žena,
ali njena gospodarica je bila previše povučena i dostojanstvena da bi
zatražila razvod, imajući u vidu čitav skandal koji bi ga pratio. U
svakom slučaju, pošto Ludolf nikada nije bio fizički grub prema njoj,
nekoliko pisama joj ne bi bilo dovoljno da se dočepa slobode.
Preljube mu nikada nisu dugo trajale i jedinu redovnu prepisku je
održavao sa ženom koja mu je pisala na sasvim drugačiji način.
Zvala se Hetrajd Volf, živela je u Delftu i pisala je uvijeno o nečemu
što je moglo biti povezano samo s brodovima i isporukama i ljudima
koje je spominjala jedino pod inicijalima. Ipak, Neltje je ženska
intuicija govorila da ova žena gaji neka osećanja prema Ludolfu. U
tim pismima je samo jednom spomenula Frančesku, kada je navela
da je devojka sada pod njenim nadzorom i kako namerava da se
strogo pridržava želja njenog oca. Neltje to nije prenela Aleti, jer
nije smatrala da je neophodno, a nije htela ni da otkriva kako je
došla do tih podataka. Nadala se da će naići na nešto zanimljivo kad
večeras bude prelistavala pisma, koja je Ludolf verovatno do sada
već otvorio. Odolela je iskušenju da se time pozabavi pre njegovog
povratka. Provlačenje vrelog noža ispod pečata od voska bilo bi vrlo
delotvorno, ali nije se usudila, u slučaju da joj usled nervoze ruka
nespretno sklizne i razmaže omekšali vosak. Ludolf je imao oštro
oko. Bilo je sigurnije i lakše pročitati ta pisma posle njega. Grizla se
zbog činjenice da je, uprkos tome što je naišla na dragoceni dokaz
da je on ubica, zbog čega bi bio nemilosrdno pogubljen, bila
nemoćna da ga iskoristi.
Zastala je na stepenicama i udahnula. Penjanje je inače nije
zamaralo, jer je bila snažna žena sa zdravim plućima, ali povremeno
je pri naporu i dalje patila od probadanja u grudima i tada je najbolje
bilo da se minut-dva odmori. Pogledala je kroz prozor u baštu.
Njeno upozorenje Aleti o Ludolfu kao mogućoj pretnji za Frančesku
bilo je preneto Piteru van Dorneu, i odmah je dalo rezultat. Mladić
je pod nekim izgovorom zaustavio istovar kamenih ploča, i sebi na
taj način ostavio otvorena vrata da dođe u kuću kad god mu je to
odgovaralo. Dok su postavljali podlogu na staze, pružila mu je
priliku da razgovaraju, i on ju je iskoristio.
„Ako budeš imala još vesti koje bi mi pomogle da zaštitim
Frančesku”, rekao je, „molim te da mi ostaviš poruku na mojoj
amsterdamskoj adresi.”
Dao joj je adresu i ona ju je gurnula u džep uz klimanje glavom, i
ponovo je ušla u kuću. Za nju bi bio veliki uspeh kada bi joj pošlo za
rukom da Ludolfu pomrsi račune u vezi s devojkom koju je želeo.
Mačka može da se ubije na više načina.
HETRAJD JE POŠLA kući sa sastanka namesničkog odbora za
sirotišta. Morala je da prođe pored bučnog uličnog protesta na trgu.
Oranžisti, koji su podržavali princa, pristalice državne partije, koji
su bili za De Vita, i treće partije, koji su glasno vikali i izgledali kao
da ni sami ne znaju šta hoće, samo što se nisu upustili u opštu tuču,
jer bilo je tu mnogo ljutitih lica i podignutih pesnica.
Sneg je bio lapav i topio se ispod nogu u ove kasne februarske
dane, ali njene duboke cipele bile su napravljene od najkvalitetnije
kože, mekane i gipke, i čuvale su joj noge da se ne pokvase. Mogla
bi sebi da priušti sopstvenu nosiljku sa nosačima, da nije morala da
glumi udovicu skromnih prilika. Poznavala je Ludolfa dovoljno
dobro da zna kako je velikodušno plaća samo zato što ne pravi
nesmotrene greške u tajnim poslovima koje je za njega obavljala.
Napravila je samo jedan propust, kad se Frančeski pružila prilika da
razgovora s agentom iz Utrehta dovoljno dugo da mu zapamti lice i
glas. To, samo po sebi, nije bilo ništa ozbiljno, ali morala je da mu
skrene pažnju i uguši njegovo zanimanje za devojku, jer je to bilo
poslednje što je smelo da se dogodi.
Stigla je kući i, nakon što je otresla mokri sneg s cipela, ušla je.
Vejntje joj je prišla da prihvati ogrtač i doda joj par kućnih papuča s
kopčama.
„Imate gosta, gospođo. Gospodin Van Deventer je u salonu.”
Grlo joj se skupilo od očekivanja. Tako je mnogo vremena prošlo
otkako ga je poslednji put videla! „Hvala ti, Vejntje”, uspela je da
izusti. „On i ja imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Pobrini se da
nas ni ti, ni gospođica Klara ne uznemiravate. Predlažem vam da
obe ostanete u kuhinji u slučaju da mi nešto zatreba.”
„Da, gospođo.”
Kad se Vejntje udaljila iz predsoblja, Hetrajd skinu ozbiljnu
platnenu kapu koju je nosila na sastancima i ubaci je u fioku. Zatim
zagladi kosu i ode do salona.
Posle nekog vremena smeškala se Ludolfu dok se budio iz
dremeža u krevetu kraj nje. Ležali su u njenoj spavaćoj sobi, u koju
su došli ubrzo nakon prvog pozdravnog zagrljaja.
„Lud si što si došao u Delft, znaš”, rekla mu je. „Dogovorili smo
se da se ne viđamo i da razmenjujemo samo osnovnu prepisku.”
Lenjo se nacerio. „Nekada sam te posećivao.”
„Ali to je bilo pre nego što si počeo da radiš za Francuze.” Prešla
mu je kažiprstom preko ramena. „Kao u dobra stara vremena. Ništa
se nije promenilo, zar ne?” Želela je da joj i on to potvrdi. Sada kad
su se sredili i prošlost ostavili iza sebe, i pošto je Amalija umrla,
ponovo se otvorila mogućnost za zajedničku budućnost. Prirodno je
da ga sada nije više slepo volela kao kad joj je prvi put ušao u život.
Svakako, neki njegovi postupci, koje je nekada podnosila u odanoj i
pokornoj zaluđenosti, s jedinom željom da mu udovolji, sad bi joj bili
neprihvatljivi. Možda ga u suštini više uopšte nije ni volela, ali želela
ga je onda, i još ga želi, a oduvek je bila rešena da ga dobije kad za
to dođe vreme. To vreme još nije došlo, ali kad Francuska preuzme
vlast nad Holandijom i Ludolf se izdigne do visokog ministarskog
položaja, učiniće mu čast time što će mu postati žena. Sve
izvrdavanje i turobnost postaće deo prošlosti. Moći će da proširi
svoju ne tako beznačajnu obaveštenost i neguje književni ukus,
držeći salone u francuskom stilu.
Odsutno joj je stezao struk, i misli su mu se brzo udaljavale od
nje, dok je razmišljao o važnom poslu koji ga je doveo u Delft, pa je
njeno pitanje jedva doprlo do njega. „Predugo se već poznajemo da
bi se išta promenilo.”
Zbacio je prekrivač i ustao iz kreveta da se obuče. Piljila je u
njega. Još je nosio donje rublje od crvene svile. Nakon toliko
vremena, očekivala je da će možda izgledati pomalo smešno u tome,
ali i dalje je bio snažan muškarac i ništa na njemu nije izazivalo ni
najmanji podsmeh. Kosa, koju je šišao nakratko jer mu je tako
odgovaralo zbog vlasulje, blago se proredila i mestimično posedela,
ali ćelavost je još bila daleko od njega.
„Nisi mi rekao zašto si došao u Delft”, započela je, nadajući se da
je tu samo zbog nje, mada nije očekivala da je to pravi razlog. U
njemu nije bilo ni zrnca osećajnosti. Njegov odgovor joj je to i
potvrdio.
„Vreme je da ti i ja porazgovaramo o pronalaženju novih načina
kako da saznamo sve o odbrani kod Mejdena i drugih mesta gde
brane zauzdavaju more. Za vreme rata sa Španijom poplave su
namerno izazivane, da bi se odbio neprijatelj i takav način odbrane
će se verovatno ponovo primeniti. Međutim, imam opravdan razlog
da budem ovde u tvojoj kući, ako već ne u tvom krevetu! Pošto sam
pokrovitelj slikara čija kći boravi kod tebe, očekuje se da se raspitam
za njeno blagostanje da bih njenom ocu mogao preneti vesti.”
Uspravila se u sedeći položaj i privukla prekrivač. „Ja verujem u
oprez i još veći oprez. Naravno da sad treba da razgovaramo i ne
možeš često da dolaziš kod mene, ali pre smo bili veoma mudri i
moramo tako i nastaviti. Iako je vreme ožalošćenosti za Amalijom
sad iza tebe, ne dolazi u obzir da se venčamo dok špijuniraš za
Francusku i dok moja umešanost u to ne postigne svoj cilj.”
Nameštao je okovratnik ispred ogledala, okrenut joj leđima, i bio
je zahvalan što nije mogla da vidi promenu na njegovom licu.
Oženiti se njome! Zar je to i dalje očekivala nakon toliko vremena?
Oduvek je više ona govorila o tome. Da je nasledila bogatstvo svog
starog bogatog muža, kao što su oboje očekivali i zato se starca i
otarasili, oženio bi se njome, a ne Amalijom. To mu je bila iskrena
namera, jer je znao na koji bi način izgradili zajedničku budućnost,
ali kad se vratio s mora i otkrio da gotovo ništa nije nasledila,
nevestu je potražio na drugom mestu. Hetrajd mu je i dalje prijala u
krevetu, a bila mu je krajnje korisna kao ključna osoba koja je za
njega prikupljala informacije i slala ih dalje savršeno prikrivene, ali
to je bilo sve. Moraće da se pomiri s tim da će se on oženiti nekom
drugom, kao što je to učinila i pre. Njome nikada nije bilo teško
manipulisati, pa ni sada nije očekivao nikakve poteškoće. Okrenuo
se i osmehnuo joj se s odobravanjem.
„Pričaj mi o Frančeski”, zatražio je nakon što je seo da navuče
dokolenice. „Kao što sam već rekao, njen otac će želeti da čuje kako
se ponaša i viđa li se često sa sestrom.”
„Nisam imala nikakvih neprilika s njom nakon prvih dan-dva.
Prijatna je i dopada mi se njeno društvo, ali ne znam dopisuje li se s
nekim protiv očeve volje. Postoji granica koliko mogu da je
nadzirem. Bar znam da u Delft nisu stizala pisma za nju i, iskreno,
ne verujem da ih prima na neki drugi način. Prihvata moja pravila
radi mira u kući, za razliku od tolikih drugih devojaka koje sam
imala ovde, ali zato ima svoje slikanje koje je ispunjava. Čula sam i
od samog slikara Vermera kako vredno radi. Kad god izlazi s
Aletom, uvek zahtevam da i Klara ide s njima. Sve u svemu, nemam
ozbiljnih razloga da prekorevam Frančesku. Uvek traži moju
dozvolu pre nego što s Vermerovima odlazi u neku posetu ili boravi
kod gospođe Tin.”
Ludolf se obukao, stavio vlasulju i namestio manžete. „Sigurno si
morala neke mladiće da držiš na rastojanju?” neobavezno se
raspitivao.
„Nema sumnje da bi ih bilo mnogo kad bi ih Frančeska
ohrabrivala, ali to se nije dogodilo. Čim je stigla, naterala sam je da
napiše pismo tom mladiću, Van Dorneu, da osujetim svaku
mogućnost njegove posete. Napisala mu je da među njima postoji
samo prijateljstvo i sad sam sigurna da jeste tako.”
„Dobro.” Zatim je dodao, gotovo kao da se naknadno toga setio:
„Otac će joj biti zadovoljan.”
„Kuda sada ideš?”
„Da posetim slikara Vermera. U ime Hendrika Fisera. Kad
završim posetu, dopratiću Frančesku. Danas nema potrebe da šalješ
Klaru. A onda bi večeras mogli svi zajedno da izađemo i malo se
zabavimo - na neku muziku ili koncert, možda predstavu. Šta se
prikazuje u gradu?”
„U gostionici Mehelen obično ima muzike, ali tamo me ne smeju
videti.”
„Ali takve večeri s muzikom i plesom se uvek odvijaju u prostoriji
koja je odvojena od točionice.”
„Bez obzira, kada bi me videli u blizini gostionice, to bi mi
narušilo ugled kod mojih saradnika, namesnika i namesnica. Ne
možeš ni zamisliti koliko su zatucani!”
Prihvatio je njene razloge, jer iako je u svakoj kući bilo vina i
piva, ljudi su osuđivali opijanje koje se dešavalo u gostionicama i
upravo to je mnoge odbijalo, a ne samo točenje alkohola.
„Kuda bismo onda mogli?”, upitao je.
„Daje se koncert u Gradskoj kući.”
„Odlično. Onda ćemo tako i uraditi. Frančeska će možda želeti da
pođe i Aleta.”
„Sigurna sam da hoće.”
Kad je Ludolf otvorio ulazna vrata na galeriji u Mehelenu,
iznenadila ga je dužina prostorije i dobro osvetljenje od prozora s
obe strane vrata, koji su dosezali sve do visoke tavanice.
Pretpostavio je da je čovek koji je postavljao sliku u ram bio upravo
onaj koga je došao da vidi.
„Gospodine Vermer?”
Jan spusti sliku i priđe, zainteresovan što vidi mogućeg kupca
koji mu je bio nepoznat. „Ja sam.”
„Dozvolite mi da se predstavim, Ludolf van Deventer.”
Janu to ime nije ništa značilo, jer Frančeska nijednom nije
spomenula Ludolfa ni njemu niti njegovoj ženi. „Kako vam mogu
pomoći, gospodine? Želite li da pogledate šta imam ovde na
zidovima ili na umu imate neku posebnu sliku?”
„Nisam došao zbog umetničkih dela”, poče Ludolf, mada je s
blagim zanimanjem pogledao slike na zidu koje su mu bile najbliže.
„Imam nekog drugog posla s vama.”
Janu smesta pade na pamet mračna misao da je ovaj lepo odeveni
stranac advokat koga je poslao neko kome duguje novac. „Šta bi to
moglo da bude?”
„Imate učenicu. Frančesku Fiser.”
„Tako je.”
„Preći ću odmah na stvar. Ovde sam da bih otkupio njeno
školovanje. Premestićemo je u drugi atelje u Amsterdamu.”
Jan se osloni na kraj dugačkog stola i prekrsti ruke. „Frančeska
mi ništa nije rekla o tome”, odvratio je smireno, duboko uvređen.
„Ona to još ne zna. To treba da bude iznenađenje za nju.”
„Je li tako? A u čije ime vi govorite?”
„U ime njenog oca. Video sam se s njim juče pre nego što sam
krenuo iz grada.” Ludolf je nastavio da razgleda slike dok je
opušteno šetao galerijom. Zatim je zastao da izvadi presavijeni papir
koji je bacio preko stola da ga Jan pročita. „Pročitajte šta je napisao.”
Nekoliko koraka dalje Ludolf se zaustavio ispred slike. Bio je to
raskalašni prizor iz gostionice i nasmejani čovek crvenog lica koji je
dizao vrč, ličio je na Hendrika. Mada, umetnik ni najmanje nije bio
veseo kad ga je Ludolf prethodnog dana pozvao u Herenhraht.
„Frančeski se neće dopasti tvoje mešanje”, rekao je Hendrik,
sevajući očima, „i uplaćena količina novca će morati da se vrati
onome ko ju je uplatio.”
„To nije nikakva smetnja. Samo potpiši ovaj dokument i ovlasti
me da sve preuzmem u svoje ruke. Moj beležnik ga je sastavio.”
„Šta ako odbijem da potpišem?”
Ludolf se nije ni potrudio da odgovori i nakon nekoliko trenutaka
Hendrik je podigao pero. Slikar je ponovo bio upozoren.
Jan progovori: „Koga gospodin Fiser ima na umu za novog
Frančeskinog učitelja?”
Ludolf se okrenu i podiže papir koji je vraćen na sto. „Pitera de
Hoha.”
„Ah. Dobro sam ga poznavao dok je živeo u Delftu. Rad mu je
tada bio poznat po skladnim raskošnim bojama i smirenosti domaćih
prizora.”
„Rečeno mi je da ste vi uticali na njega.”
„Možda je i tako. Je li on pristao da je primi?”
„Samo uz vaš pristanak.”
„To sam i očekivao. Ni on, kao stari prijatelj i kolega umetnik, niti
bilo koji drugi ugledni slikar ne bi preoteo učenika iz drugog ateljea,
bez obzira je li taj učenik gotovo pri kraju obuke, kao Frančeska, ili
samo početnik. Jeste li se raspitali želi li i ona takvu promenu?”
Ludolf se podsmehnu: „Ko još pita žene za mišljenje? Prihvatiće
sve što joj se odredi.”
„Mislite? Kako se njen otac opredelio za Hoha?”
„Iz razloga koji sam vam upravo izneo. Vaši stilovi se ne
razlikuju mnogo, što će Frančeski olakšati prelazak više nego da je
smesti kod nekog drugog.”
„Ne razumem šta je majstora Fisera navelo na ovo. Sigurno
shvata da se De Hohov rad promenio u novoj sredini? Postao je
mehanički i izveštačen u želji da se dodvori opštem oduševljenju
veličanstvenim prizorima s muškarcima i ženama u francuskoj svili i
satenu.”
„Ipak je i dalje najbolji izbor.”
„Ne!” U naletu besa, Jan udari pesnicom o dlan. „Čak i da sam
spreman da pustim Frančesku, a nisam, neću dopustiti da se njen
tečni stil i posebna kontrola nad svetlom pokvari i izgubi!”
Ludolf se namršti i kucnu prstom po stolu. „Ne sviđaju mi se
takvi ljutiti ispadi. Možda vam nisam naglasio da će vam ta
izgubljena godina ili dve, koju biste joj inače posvetili, biti bogato
plaćena.”
„Ona nije na prodaju!”
„Izvrćete moju ponudu. Nije vam izneta u tom smislu. I meni je
njeno dobro na srcu. ali neće proći mnogo pre nego što se uda i
postane majka. Slikanje će joj uvek biti samo razonoda. Dakle, kako
promena stila može imati bilo kakav značaj?”
Jan pretpostavi da je ovaj čovek saznao nešto o Frančeskinim i
Piterovim mogućim planovima za venčanje, pa odluči da je zbog
njih mudrije da se pravi nevešt. „Nećemo sad razgovarati o njenom
privatnom životu. Meni je važno” - Jan mu upre palcem u grudi „to što ona može da dostigne nivo naših najboljih savremenih
slikara i neću dozvoliti da joj takva prilika propadne.”
Ludolf je bio razjaren. „Dosta rasprave. Platiću vam dvostruko u
odnosu na ono što biste primili za tri godine! I još dve hiljade
guldena umesto onoga što ste mogli zaraditi prodajom njenih slika!
Nemojte mi reći da vam novac nije potreban, jer nikada ne poslujem
s nekim, a da ne otkrijem sve što mogu o onome s kim imam posla.
Toliko dugujete pekaru da vas je pozajmica vaše tašte jedva spasla
toga da mu predate sliku u zamenu za dug, koji još nije potpuno
izmiren. Neću ni da spominjem ostale neisplaćene dugove koje
imate u ovom gradu. Povrh svih ostalih novčanih poteškoća još je i
Velika mećava sprečila moguće kupce iz drugih gradova da dolaze.”
Ludolf udahnu i ispravi se, jer se preteći nagnuo napred dok je
govorio, što je bio stari trik koji je davno naučio kad je nameravao
nekoga da zaplaši. Smireno je progovorio: „Sad smo već dovoljno
pregovarali. Ja sam velikodušan čovek. Koliko tražite?”
„Već sam vam odgovorio”, odgovori mu Jan s ledenim besom, ne
podižući glas. Njegova suzdržanost razljuti Ludolfa.
„Nemojte biti budala!”
„Napustite moju kuću!”
„Ne pre nego što vidim Frančesku! Ona se neće protiviti očevim
željama.” Ludolfu sinu da bi upravo Frančeska mogla postati njegov
adut.
„O? Dakle, ipak ćemo i nju uključiti u ovo, je li tako? Mislite li da
ćete je zaplašiti i naterati da promeni mišljenje?”
„Vi je svakako ne biste zadržali protiv njene volje?”
„U ovom slučaju to bi bilo za njeno dobro, ali ako ona pokaže
nepokolebljivu odlučnost da prihvati ovu novu priliku, moraću
ponovo o svemu da razmislim.”
„Sad govorite razumno.” Ludolf oseti kako ponovo vlada
okolnostima. „Pošaljite po nju.”
„Ne, imam bolji predlog. Želim da ona odluči potpuno
samostalno, bez mog ubeđivanja ili vašeg primoravanja.”
„Pogrešno ste procenili moju ulogu u svemu”, primeti jetko
Ludolf, „pošto ja zastupam njenog oca.”
Jan slegnu ramenima. „Ne očekujete valjda da ću povući reč!
Dobro, pored ateljea se nalazi prostorija koja se prostire kroz dva
sprata, kao i ova galerija, i postoji otvor sa drvenom ogradom odakle
je moguće gledati u nju iz salona na međuspratu. Odvešću vas tamo
i možete gledati i slušati dok Frančeski prenosim očeve želje. Ne
smete se mešati dok ona ne donese odluku. Jesmo li se dogovorili?”
„Ako ne budete pokušavali na bilo koji način na nju da utičete.”
„Dajem vam svoju reč.”
Jan odvede Ludolfa do prostorije s otvorom, uobičajenim
prizorom u holandskim kućama, pri čemu je jedina razlika bila na
kom spratu se nalazi. Nije mu se dopadalo to što je morao da učini,
ali pošto je dobro razmislio, doneo je najpravedniju odluku. Kako
mu se činilo, Frančeska će se zaista naći u nevolji ako ne posluša
očevu zapovest. Ako zatraži da je oslobodi obaveze školovanja da bi
mogla da se vrati u Amsterdam, Jan je znao da će se složiti, ali neće
prihvatiti nadoknadu. Ona mu nije ponuđena kao uobičajeni
dogovor, već kao uvredljivo podmićivanje.
Frančeska se iznenadila kada je Jan otvorio vrata ateljea i zamolio
je da pređe u susednu prostoriju na nekoliko trenutaka. Ostavila je
rad na štafelaju i pošla za njim. Primetila je da je vrlo ozbiljan.
„Upravo sam primio uznemirujući zahtev od tvog oca,
Frančeska.”
Kad joj je rekao šta mu je predloženo, podigla je i spustila ruke u
neverici. „Ovo je nečuveno! Moj otac je oduvek bio nedosledan, ali
sad je prešao sve granice. Samo mogu da pretpostavim da je prodao
sliku za izuzetno veliku svotu i novac mu gori u džepu. Zašto bi
inače razmišljao o tome da me odvede odavde i prebaci u atelje
Pitera de Hoha? Neću da idem! Ništa me ne može naterati!”
„Moraš veoma pažljivo razmisliti o ovome”, savetovao joj je Jan.
„Razmislila sam. Nećete me valjda naterati da se povinujem tako
bezobzirnom i ćudljivom prohtevu?”
„Ne, neću, Frančeska. Niko te neće odvesti iz mog ateljea.
Postaćeš članica Esnafa pre nego što se to desi.” Tada, kad je
zatvorila oči od ogromnog olakšanja, on dodade: „Hoćeš li da
obavestiš oca o svojoj odluci i objasniš mu zašto želiš da ostaneš, po
glasniku koji mi je doneo njegovo pismo?”
„Ko je došao?”
Jan pokaza na otvor visoko na zidu i ugleda zapanjenost na
njenom licu. Ludolf se obema rukama naslonio na ogradu mračnog
izraza lica. Nije bio ljut na nju, samo ozlojeđen što je sve učinila
težim i složenijim nego što je trebalo da bude. Napravila je nekoliko
koraka napred dok ga je posmatrala zabačene glave.
„Šta za ime boga radiš tamo gore?” zapitala je oštro.
„Objašnjenje je dugačko”, odlučno je izjavio. „Več sam jednom
objasnio razlog zašto sam ovde. Više bih voleo da porazgovaram s
tobom na nekom drugom mestu.”
Jan je gledao čas Frančesku, čas Ludolfa. „Poznaješ li dobro ovog
čoveka?”
„On je očev pokrovitelj”, nestrpljivo je odvratila. „Siđi odatle,
Ludolfe. Ako želiš, možeš odšetati do Kromstrata sa mnom i
Klarom. Moj radni dan samo što nije završio.” Tada, čim joj je nestao
iz vida, okrenula se Janu. „Zašto je on morao da bude tamo? Vi ne
biste na to pristali bez opravdanog razloga.”
Ukratko joj je ispričao sve šta se dogodilo.
Kad je izašla iz kuće, nije bilo ni traga od Klare, ali Aleta ju je
čekala s Ludolfom. Objasnila je zašto je tu. „Gospođa Volf je pozvala
večeras gospodina Van Deventera i mene u svoju kuću na večeru i
posle toga ćemo na koncert.”
„Hoćemo li?” oštro progovori Frančeska. Dozlogrdilo joj je da svi
vrše na nju pritisak sa svih strana. Ovaj poslednji očev hir da joj
zameni mesto školovanja istrošio joj je strpljenje. „Dakle, Ludolfe, da
čujem tvoje objašnjenje zašto si podržao Hendrikovu ludačku
nameru da me vrati u Amsterdam. Čula sam od majstora Vermera
da si vršio snažan i žestok pritisak na njega da me oslobodi.”
Krenula je žurno ka Kromstratu, pa i on i Aleta požuriše da uhvate
korak s njom.
On joj odgovori podjednako grubo: „Obećao sam tvom ocu da ću
učiniti sve što je u mojoj moći da njegove želje budu ispunjene.
Zašto da ne? Odavno sam ti objasnio da gajim zaštitnička osećanja
prema Hendriku, a to uključuje i njegovu porodicu.”
„Možda si i ti lično želeo da se vratim u Amsterdam!” besno ga je
izazivala.
„Ne poričem. Ne budi tako ohola prema meni, Frančeska, jer
nisam za to raspoložen. Izgubio sam strpljenje u galeriji s
Vermerom. To je poslednje što sam želeo da se dogodi, ali me je
razljutio, kao i ja njega. Razumljivo je što nedostaješ Hendriku i što
želi da se školuješ bliže kući.”
Naglo se zaustavila. „Nisam ničija svojina! Kada ćete ti i moj otac
to shvatiti? Nećete me pomerati kao šahovsku figuru!”
On umirujuće podiže ruke. „Smiri se! Ovo izmiče kontroli. Želiš
da ostaneš u Delftu i slikar Vermer ima zakonsko pravo da te
zadrži. Tu je kraj. Moram da posetim i druga mesta posle Delfta i,
dok se ne vratim u Amsterdam, tvoj otac će možda i zaboraviti na tu
svoju zamisao da te tamo prebaci.”
Aleta pomisli kako je Ludolf dobro proučio Hendrikovu narav.
„Najverovatnije će biti tako”, složila se.
Frančeska iscrpljeno odmahnu. „Sigurna sam da si u pravu.”
Aleta zagrli sestru oko ramena i njih troje nastaviše zajedno ka
Hetrajdinoj kući.
Za večerom, koja je bila poslužena na srebrnim poslužavnicima
čuvanim za posebne prilike, razgovor je tekao uobičajeno. Aleta je
pitala Ludolfa je li video Sibilu pre nego što je krenuo iz
Amsterdama.
„Ne. Nisam odlazio do vaše kuće otkako sam se vratio iz
Antverpena. Tvoj otac je svratio do mene u vezi s odlaskom u Delft i
zamolio me da posetim slikara Vermera u njegovo ime.” Sve ovo je
već ispričao Hetrajd, dok su za predjelo jeli ostrige.
Aleta nije želela da se ta tema ponovo pokreće, jer se njena sestra
ućutala i ukočila, kao i ona pre. Brzo je pogledala Hetrajd, koja je
sedela na čelu stola u privlačnoj haljini od modroljubičaste svile.
„Jeste li se vi i gospodin Van Deventer ikada ranije sreli?”
Hetrajd otpi gutljaj iz čaše. „Da. Preko zajedničkog poznanika
pre nekoliko godina. Je li tako, Ludolfe?”
„Jeste, zaista”, odgovorio je učtivo pre nego što se okrenuo Aleti.
„Kako ti se dopada život u Delftu?”
„Lepo sam se snašla. Vermerovi su izuzetno ljubazni prema
meni, ali krajnje je vreme da pronađem drugi posao. Kod njih sam
samo privremeno.”
Frančeska se značajno nasmeši sestri. „Tako mi je drago što si
večeras pošteđena poslova oko dece, pa možeš ovo veče da
provedeš s nama.”
„Katarina me je rado pustila. Dve starije devojčice tako vešto
pomažu u uspavljivanju mlađih, da im ja gotovo i nisam potrebna,
mada umem da savladam Beatriks mnogo bolje od svih kad je
nevaljala.” Aleta se razdragano nasmeja pri pomisli na to dete. „ Ali
uskoro moram da pronađem novi posao.”
Da nije u kući već imala Frančesku, Hetrajd bi ponudila Aleti
hranu i smeštaj i zaposlila je da pomaže Vejntje oko kućnih poslova,
ali ako slikar Vermer ne želi da obrati pažnju na najnoviji hir
Hendrika Fisera, ona će se povinovati njegovim zapovestima do
poslednjeg slova. Sestra u kući bi Frančeski bila izgovor za više
slobode, a to se ne sme dozvoliti.
Hetrajd je primetila da se Ludolf ponovo obraća Frančeski. Nije
se čudila, jer je devojka ovih dana procvetala, što je samo uvećalo
njenu inače izuzetnu lepotu, a Ludolf je oduvek bio ženskaroš.
Međutim, nije ostavljao naročiti utisak, jer mu Frančeska nije
odgovarala i razgovarala je više s njom, Aletom i Klarom nego s
njim. Ipak, nešto se osećalo u vazduhu između njih dvoje, neka
gotovo opipljiva napetost. Hetrajd pomisli kako se muškarci lako
predaju kad ih neka žena snažno privlači. Učestali pogledi, prijatan
smeh i namerno opušteno ponašanje bili su očigledni drugim
ženama koje su ih posmatrale, naročito suprugama, a ona je Ludolfu
bila i više od supruge nakon svega što su zajedno prošli, zato ju je i
vređala pomisao da mu bude samo ljubavnica. Nije bilo teško
poverovati da je Ludolfa opčinila Frančeskina neobična lepota. Do
trenutka kad su završili s večerom, Hetrajd je bila ubeđena da je u
pravu.
Koncert je bio izuzetno prijatan. Frančeska i Aleta su sedele jedna
pored druge, dok su Klara i Hetrajd zauzimale sedišta između njih i
Ludolfa. Ostao je u Mehelenu skoro nedelju dana i danju je ostajao
nasamo s Hetrajd, pa je na miru mogao da joj sastavlja spisak
agenata koje je trebalo da uputi u određene krajeve, i uz njenu
pomoć je gasio želju koju je u njemu probudio susret s Frančeskom.
Svako veče je, nakon večere u kući, vodio Hetrajd i Frančesku na
razne koncerte i dva puta na predstave. Aleta više nije išla s njima,
jer nije želela da moli Katarinu za slobodno vreme u doba dana kad
su imale najviše posla. Frančeska je takođe priželjkivala da ostane
kod kuće, ali njeni izgovori su svaki put odbijani, jer Hetrajd je rešila
da ne pruži Ludolfu nijednu mogućnost da sam napusti mesto
izlaska i vrati se kući, gde bi Frančeska bila sama.
„Ti si budala”, rekla mu je Hetrajd jednog dana. „Frančeska neće
sebi dozvoliti da je zavede muškarac tvojih godina.”
„Draga moja ženo”, uzvratio joj je smehom i podsmešljivim
čudenjem, „kako možeš da sumnjaš u moje namere?”
Znao je da Hetrajd neće biti tako prijatna i zaljubljena, ako
posumnja da prema Frančeski ima znatno ozbiljnije namere od
običnog zavođenja. Palo mu je napamet kako postepeno određenim
putem vodi dve žene, između kojih je postojala razlika od dvadeset
četiri godine. Hetrajd ka prihvatanju činjenice da je neće uzeti za
drugu ženu, a Frančesku do tačke kada će ga prihvatiti za muža.
Osećao je da napreduje sa obe.
FRANČESKA JE osetila ponovni spokoj kad više nije morala svako
veče da gleda Ludolfa. Čak i bez Neltjinog upozorenja, došla bi do
zaključka da je više on nego njen otac bio zaslužan za pokušaje da se
ona vrati u Amsterdam. Nije ni pomišljala da će joj biti drago zbog
Hetrajdinog društva, ali za vreme njegove posete, sasvim joj je
prijalo. Ta žena ih nijednom nije ostavila same.
Aleta nije otišla daleko kada je konačno napustila posao kod
Vermerovih, jer je novo nameštenje pronašla kod njihovih prvih
suseda, Van Bajtenovih. Zadatak joj je bio da podučava dvoje
najmlađe dece pre nego što na proleće pođu u školu. Šta će se tada
dogoditi nije znala, ali u međuvremenu je imala udobnu malu
sobicu na tavanu. Iako je sada bila dva sprata iznad spavaće sobe
gde je, s druge strane trga, spavao Konstantejn de Fere, i dalje je
svake noći pre spavanja gledala u njegov osvetljeni prozor. Svi su
pričali da je izvan opasnosti i da će živeti, ali još nijednom nije
izašao iz sobe.
Verovala je da zna zašto. Baš kao što ni ona nije mogla da
podnese da uđe u atelje, nesposobna da se navikne na život bez
slikanja, tako je bilo i s njim. Praznina s kojom je on morao da se
suoči bila je daleko veća od njene, jer je ostao bez udova kojima je
nekada skakutao po ledu poput ptice.
Šesnaesto poglavlje
S
KONSTANTEJN POGLEDA KA VRATIMA spavaće sobe
dok su se otvarala i spusti knjigu koju je čitao. Ušao je otac s
presavijenim pisamcetom u ruci.
„Došla je Isabela”, reče gospodin De Fere. „Ona i njeni roditelji
su stigli pre pola sata. Majka i ja smo vodili ozbiljan razgovor s
njima.”
„Znači, Isabela je konačno stigla”, suvo izjavi Konstantejn. Pisala
mu je prilično redovno, nežno ga je hrabrila da se oporavi i slala mu
vesti o zajedničkim prijateljima. Navodila je razne izgovore što ne
dolazi da ga poseti, od opasnosti za putovanje po lošem vremenu do
nedavne smrti njene prabake.
„Želi da prvo pročitaš ono što je napisala.” Gospodin De Fere mu
doda pismo. Kad se Konstantejn i ne pomeri da ga uzme, otac ga
spusti na jorgan ispred njega, a on ga jednim zamahom ruke sruši
na pod.
„Svakako bi trebalo da ga pročitaš, sine.”
Konstantejn pogleda očevo ozbiljno lice uokvireno sedom
vlasuljom. „Zašto? Znam šta piše. Više ne želi da se uda za mene.”
Gospodin De Fere tužno sede na stolicu kraj kreveta i spusti ruke
na kolena prekrivena somotom. „Isabela je vezana bračnim
ugovorom. Zakon je na tvojoj strani.”
„Neću se oženiti nijednom ženom protiv njene volje.”
„Dobrovoljno su spomenuli svotu dvostruko veću od
dogovorenog miraza kao nadoknadu.”
„Ne želim nijedan novčić od toga. Oslobađam Isabelu. Više nije
vezana za mene.”
„Koliko dugo već znaš da se predomislila?”
„Kad posle nesreće nije došla da me vidi što je pre mogla. Nadao
sam se da moj gubitak nogu neće izmeniti naš odnos, ali u podsvesti
sam znao da se zavaravam. Velika mećava je Isabeli dala odličan
A SVOJIH JASTUKA
izgovor da još neko vreme izbegava da me poseti i sad, kad joj je
konačno ponestalo razloga, morala je da dođe. I ti si sigurno
naslutio istinu, oče, uprkos tome što majka nije prihvatala pomisao
da neko može da odbaci njenog sina, bez obzira na okolnosti.”
Gospodin De Fere uzdahnu i pređe vrhovima prstiju prepunih
prstenja preko čela. „Saznali smo veče pre Svetog Nikole. Isabelin
otac nam je pisao da nikako neće dozvoliti svojoj kćeri da se sada
uda za tebe. Tada si bio previše bolestan da bismo ti to saopštili, a
kasnije smo se nadali da će povući svoju odluku.”
Konstantejn se gorko osmehnuo. „Siroti starac je pokrivao
Isabelu. To je sigurno bila njena odluka i odluka njene majke, a ne
njegova. On je blag čovek, previše ljubazan u odnosu na takvu ženu,
i siguran sam da bi on rado došao da me vidi da mu ona i Isabela
nisu zabranile. Mora da je bio nepopustljiv u svom zahtevu da mi
Isabela lično vrati prsten, jer sumnjam da bi inače uopšte došla.”
„I ja to isto mislim.”
Konstantejn odgurnu prekrivače. „Pomozi mi da sednem na
stolicu, oče. Neću da budem u krevetu kad Isabela dođe. Pronađi mi
košulju i sve ostalo što mi treba. Obući ću kaput i pantalone od
tamnocrvenog somota.”
Dok je otac uzimao odeću iz fioka, Konstantejn je svukao noćnu
košulju preko glave i gurnuo je ispod jastuka da se ne vidi. Obično
mu je bolničarka donosila sve što mu je trebalo pre nego što sedne
na stolicu, ali sad mu se otac našao pri ruci. Postao je stručnjak za
oblačenje u krevetu i navlačenje pantalona. Kad je bio spreman, otac
ga je preneo na leđima do obližnje stabilne stolice sa širokim
ručkama i presvučenim kožnim sedištem na kojem je njegova majka
presedela mnoge sate. Sklonio je široki pojas kojim se obično vezao,
jer je nekoliko puta zaboravio na svoj nedostatak nakon čitanja ili
dremanja i pao, pošto je mehanički hteo da ustane.
„Skloni negde ovaj pojas”, rekao je ocu. Nije mogao podneti
pomisao da ga Isabela vidi privezanog za stolicu. Oko njega je bio
omotan vuneni pokrivač kao jedini znak njegovoj gošći da više nije
u potpunosti onakav kakav je bio prilikom njihovog poslednjeg
susreta.
„Reci Isabeli da se popne sama, oče.”
„Hoću.”
Gospodin De Fere se pitao, dok je silazio sprat niže, nada li se
Konstantejn da će ponovo osvojiti Isabelu ako budu razgovarali
nasamo. Ovo će mu biti prva poseta, mada se već neko vreme
osećao dovoljno dobro i mnogo puta je mogao da primi posetioce.
Kao da je čekao nju pre nego što počne da dovodi svoj život u red.
Konstantejna je izjedalo nestrpljenje dok je čekao. Dugo je bio
zatvoren u ovu spavaću sobu, prvo zbog fizičke slabosti, a zatim
zbog tvrdoglavog odbijanja da ga odnesu u prizemlje, da se ne bi
osećao kako novorođenče koje guraju u kolicima.
Period oporavka je podneo stoički, ali sad, dok je čekao da se
Isabela nevoljno, nogu pred nogu, popne stepeništem, činilo mu se
da joj je potrebna čitava večnost.
Otac je ostavio vrata odškrinuta i u deliću sekunde, pre nego što
ga je ugledala, primetio je strah u njenim očima dok je gledala
prema krevetu, očekujući da ga tamo vidi. Je li očekivala da će ga
možda ugledati bez prekrivača prebačenog preko odsečenih udova?
Tada ga spazi i olakšanje joj preplavi lepo lice čiste blede puti, sa
očima nalik na gloginje, i usnama ružičastim i vlažnim kao ostrige
spremne za posluženje.
„Kako dobro izgledaš, Konstantejne! Mršaviji si, ali ti pristaje.”
Ispružio je ruke prema njoj, ali ona se pretvarala da ih ne
primećuje i sela je na stolicu koju je njegov otac pripremio u blizini,
čupkajući nervozno široki čipkani okovratnik na svojoj azurno
plavoj haljini. Držala je nešto sitno u levoj ruci i on je pretpostavljao
šta bi to moglo biti.
„Ne nosiš verenički prsten koji sam ti dao.” Naljutio se što je
odlučila da uđe bez prstena na ruci, stežući ga u šaci kao komad
vašarske bižuterije. Ako je odlučila da mu ga vrati, trebalo je da ga
dostojanstveno svuče s prsta kad ostanu posve sami, kao kad joj ga
je poklonio, bez obzira što je među njima sad vladalo potpuno
drugačije raspoloženje.
„Kao što sam rekla u pismu...”
„Nisam ga pročitao. Želim da čujem sa tvojih usana zašto više ne
želiš da se udaš za mene.” Nemilosrdno ju je posmatrao, odlučan da
je ne poštedi.
Pocrvenela je od neprijatnosti. „Otkrila sam da moja osećanja
nisu tako snažna kao što sam mislila. Ljudi ponekad greše u
ljubavi.”
„To nema nikakve veze s tim što sam izgubio noge?”
U očima joj se pojavio tračak krivice pre nego što je žurno
odmahnula glavom. „Naravno da ne!”
„Jesi li upoznala nekog drugog?”
„Ne.”
„Onda ipak nema nikakvih prepreka na našem putu. Bili smo
predugo razdvojeni, Isabela. To je jedini razlog.” Obratio joj se
smišljeno nežnim glasom koji je ranije uvek delovao na nju. Kad bi
mu samo bila bliže, da može da je dodirne, jer bili su intimni i znao
je kako da u njoj probudi vatrenu želju svojim milovanjem. „Sećaš li
se kako smo poslednji put vodili ljubav kad smo pobegli na sprat za
vreme dosadne zabave tvojih roditelja!”
„Za ime božje, stišaj glas!” Napola je ustala sa stolice prestrašena
dok je gledala ka vratima koja je ostavila otvorena. „Možda se majka
penje ovamo! Dozvolila mi je da ostanem nasamo s tobom samo
nekoliko minuta!”
„Ili kad smo to uradili u ružičnjaku?” navaljivao je, više se ne
rugajući, jer mu se nada ponovo probudila kad je video da ipak
dopire do nje.
U očima joj se video bol. „Ti dani su prošli. Volela sam te,
Konstantejne. Pretpostavljam da te i dalje volim.”
„Onda mi daj prsten koji držiš u ruci i dopusti mi da ti ga ponovo
stavim na prst.”
Otvorila je ruku i pogledala prsten na svom dlanu, veliki smaragd
optočen biserima koji je treperio svim bojama mora.
„Ne”, rekla je glasom punim žaljenja.
„Zašto ne? Ništa se nije u suštini promenilo.”
„ Ali jeste.” Podigla je svoje crne oči okupane suzama, a usne su
joj se nesvesno krivile od gnušanja. „Nikada se ne bih mogla udati
za pola čoveka.”
U deliću sekunde je pomislio kako je lako skliznuti iz slepog besa
u ubistvo. Bez reči je ispružio ruku zahtevajući prsten. Ustala je sa
stolice da mu ga preda i konačno mu se našla nadohvat ruke.
Ščepao ju je za zglob, od čega je prsten odleteo, a ona se takvom
silinom srušila na njega da se stolica zaljuljala kao da će se izvrnuti
zajedno s njima. Pre nego što je uspela da se izvuče zavukao joj je
prste u kosu da joj privuče glavu i divlje ju je poljubio. Izgubljeni u
toj strasnoj borbi nijedno nije čulo kad je njena majka ušla u sobu i
ljutito vrisnula.
Žena polete napred i udari ga po glavi. U trenutku kad je otrgla
kćer iz njegovog stiska, naglo ga je povukla napred i on se
prevrnuo, nemoćan da se zadrži. Pao je licem na pod, uz snažan
tresak, nespretno raširenih ruku. Isabela prodorno vrisnu i nagonski
pođe ka njemu, ali se zaustavi, shvativši da mu je vuneni pokrivač
sad ležao na podu, zapetljan ispod njega. Kad ga je videla bez nogu,
koje su mu nekada davale tako lepu visinu da se propinjala na
vrhove prstiju dok ga je ljubila, ponovo je počela histerično da vrišti.
Njena majka, snažno je držeći za ruku, izvuče je iz sobe. Čuo je
kako prodorni zvuci postaju sve glasniji dok su je vukli niz
stepenice. Tada je prvi put otkako je doživeo nesreću, i otkako je
uopšte znao za sebe, zaplakao na mestu gde je ostao da leži.
Te noći, kad je Aleta pogledala kroz prozor na kuću s druge
strane trga pre nego što je navukla zavese, srce joj je gotovo stalo.
Na Konstantejnovom prozoru nije bilo svetla. Cela kuća je utonula u
tamu. Njena bojazan je ujutru potvrđena. Napustio je Delft i niko
nije znao gde je otišao.
SIBILA JE I DALJE verovala da će bogatog muža pronaći jedino u
kući Korverovih, ali nije ih posećivala tako često kao ranije, jer su se
devojke sve poudavale i odselile. Ipak nije zaboravila da je njena
tetka Janetje tamo upoznala muža, i to joj je održavalo nadu. Nije
očekivala da će joj Ludolf ponovo slati pozivnice kad mu istekne
period ožalošćenosti i za to je krivila oca. Hendrik se ni najmanje
nije trudio da bude uljudan kad je Ludolf svratio i rekao da je video
Frančesku u Delftu. A dobijao je napade besa kad je morao sa svojim
pokroviteljem da razgovara o poslu.
„Zašto moraš baš uvek da se mrgodiš kad imaš posla s
Ludolfom?”, jednom ga je upitala. „Kupuje tvoje slike a ti mu tako
očigledno stavljaš do znanja da ga ne podnosiš.”
„Voleo bih da moje slike vise u bilo čijoj kući, samo ne u
njegovoj”, zarežao je Hendrik.
„Ali zašto? Trebalo bi da si posebno pažljiv prema njemu, pošto
je u žalosti.”
„Ha!” Hendrik se šuplje, podsmešljivo nasmeja, pre nego što je
odjurio u atelje i za sobom zalupio vratima.
Za prošlog Svetog Nikolu, tetka Janetje je svakoj sestričini poslala
drugačiju zlatnu narukvicu. U Amsterdam su stigie sa zakašnjenjem,
kad je nova godina već dobrano odmakla, a Frančeskinu i Aletinu
nisu poslali dalje, već su ih čuvali dok Frančeska ne dođe kući, što je
planirano za Božić, ali je odloženo. Sibila je naročito bila ponosna na
svoju narukvicu, jer je bila lepša od svega što je dotad posedovala, i
svaki dan ju je nosila. Dopadao joj se osećaj da je ima na ruci i njeno
skupoceno svetlucanje kad bi na nešto spustila ruku. Marija je
negodovala.
„Takve đinduve se nose uz najbolju odeću, Sibila. Ako je ne
budeš čuvala za posebne prilike, izgubićeš je jednog dana, zapamti
šta ti kažem!”
Sibila nije obraćala pažnju na to. Volela je da bude doterana i
razvila je osećaj za ono što joj dobro stoji. Sećala se kako se kao dete
čudila što rođaka koja im je došla u posetu nije na sebe stavila sve
svoje dragulje; sada je znala da jedan jedini komad nakita može lep
vrat, ruku ili šaku dovesti do savršenstva. Kad god je svirala na
violi, bila je svesna da joj odsjaj zlata oko ručnog zgloba samo
povećava ljupkost pokreta, gotovo kao da karike na narukvici plešu
uz muziku.
Na kraju se Marijino upozorenje obistinilo. Sibila je izgubila
narukvicu negde između Vilemove i njihove kuće. Otac ju je poslao
da nešto obavi za njega i sećala se kako ju je ponosno gledala dok je
navlačila rukavice a Vilem je ispraćao. Nije morala ništa da kupuje
na putu kući, što joj je bilo drago, jer je, kao i njen otac, mrzela da
išta nosi ulicom, pogotovo nije volela korpu s kupusom ili karfiolom,
ili da iz nje viri riblji rep. Srećom, Grit je sve više preuzimala brigu o
kući, što je čak i Marija odobravala, kako je postajala sve nemoćnija.
Sibila je samoj sebi čestitala što je tog dana Grit otišla do mesara i
oslobodila je tog posla, kad je osetila prazninu oko zglavka.
Zavrnula je manžetu na rukavici i ispustila oštar krik. Dragocena
narukvica je nestala.
Usplahirila se, strgla rukavicu i zavrnula rukav. Mahnito je
protresla ogrtač i suknju, da vidi je li pala i zakačila se za tkaninu, ali
nije čula željeni zvon pri padu na kaldrmu. U očajanju poče da se
vraća istim putem, tražeći je. Tako lagan predmet je neko nesvesno
mogao da šutne u prolazu i ona je krivudala levo-desno, idući
onuda kuda je malopre prošla. Bilo je teško kad je morala da pređe
prometni put, jer su kočijaši na nju vikali da se skloni a neke kočije
su i prilično jurile. Na trenutak se našla usred stada ovaca koje su
terali kući s pijace. Skoro je stigla do Vilemovog doma, kad joj se
neko obratio:
„Gospođice Fiser! Šta ste izgubili? Mogu li vam pomoći?”
Podigla je pogled i ugledala muškarca četrdesetih godina čije lice
joj je bilo poznato, mada se nije mogla setiti gde su se sreli. Tada joj
sinu. „Gospodine Kents! Sedeli smo jedno pored drugog na gozbi
kod gospodina Deventera prošlog maja! Jao, u takvoj sam nevolji.
Izgubila sam zlatnu narukvicu i nigde ne mogu da je nađem.”
„Da li se to maločas dogodilo?”
„Ne, ali pretražila sam dobar deo puta bez uspeha. Ostaje mi
samo da pogledam iza ugla kuće u kojoj sam bila.”
„Pomoći ću vam da potražite narukvicu. Ionako idem u tom
pravcu. Treba da se nađem sa sestrićem u umetničkoj galeriji.”
„Galeriji Vilema de Hartoha?”
„Da. Naravno da ga znate! Sećam se sada da vam je otac slikar i
vaša sestra je naslikala onaj divan portret Van Deventera.”
„Tako je. Poslednji put sam videla narukvicu kad sam odlazila iz
Vilemove kuće.”
„Onda ćemo možda imati sreće i pronaći je tamo negde u
blizini.”
Tražio je pažljivo isto kao i ona, ali stigli su do dvostrukih
stepenica ispred Vilemovih ulaznih vrata bez uspeha. Složili su se
da postoji mogućnost da joj je narukvica spala u hodniku i kad su se
vrata otvorila, ušla je ispred njega u kuću. Služavka koja ih je uvela
nije čula da je nešto nađeno, ali gospodin Kents predloži da pitaju
njenog gospodara. Bilo mu je drago što može da obnovi poznanstvo
sa Sibilom, jer je uživao gledajući njeno ljupko lice i veselo društvo
za Van Deventerovim stolom i da nije bilo nje, to veče bi mu bilo
veoma dugačko, jer se nije ni kockao niti je plesao. A onda se sve
pretvorilo u tragediju zbog smrti Amalije van Deventer. Da nije bio
okoreli neženja, možda bi se postarao da ponovo vidi Sibilu.
Vrata na galeriji su bila otvorena i prvo što je Sibila ugledala kad
je ušla, bila je njena narukvica na stolu do zida. „Našli ste je!”
uzviknula je i potrčala da je uzme i stisne u ruku.
Vilem joj je klimao glavom. „Znači, tvoja je? I mislio sam da je
tako. Da se nisi vratila, poslao bih ti je kući.”
„Jeste li je vi pronašli?”
„Ne, ja sam”, reče neko drugi.
Okrenula se i ugledala čoveka za kojim je neumorno tragala,
podjednako kao i za narukvicom. Visok i svetlokos, mršavog lica i
zgodan, čitavom pojavom je odavao utisak bogatstva, od šešira s
belim perjem sa širokim obodom zavrnutim nalik na ogromnu
činiju, do cipela s dijamantskom kopčom i velikog rubina na prstu.
„Dozvolite mi da vam predstavim svog sestrića, gospođice Fiser”,
obratio joj se gospodin Kents. „Ovo je sin moje sestre, Adrijan van
Jans.”
Članovi domaćinstva Fiserovih koji su dobro poznavali Sibilu,
primetili bi da se ozarila svom svojom ljupkošću koju je uspela da
sakupi. Prezime Van Jans je bilo veoma poštovano u Amsterdamu,
jer se radilo o porodici bankara i uticajnih trgovaca, zbog čega je bila
dvostruko opčinjena što se mladić tako bogatog porekla našao ovde
u istoj sobi s njom. Naklonila mu se i pošto ju je pridržao da se
uspravi, uz uobičajenu ljubaznu izjavu kako mu je čast što ju je
upoznao, uputila mu je najtopliji pogled svojim okruglim plavim
očima, blistavim od suzdržanih suza zahvalnosti.
„Divno je što ste našli moju dragocenu narukvicu! Ona za mene
ima najdublju sentimentalnu vrednost, jer mi ju je čak iz Firence
poslala tetka, koju mnogo volim još od najranijeg detinjstva.”
„Prepoznao sam firentinski rad.”
„Gde ste nabasali na nju?”
„Na donjem stepeniku uličnog stepeništa. Mislim da ćete
primetiti da vam se kopča otkačila.” Primakao je svoju glavu njenoj i
zajedno su pregledali narukvicu.
„Da, jeste”, složila se, i pomislila da se sigurno obrijao
neposredno pre nego što je izašao iz kuće, jer mu je koža mirisala
sveže i čisto, s blagim nagoveštajem vrbene. Bilo joj je teško da
obuzda pogled da ne sklizne u njegovom pravcu umesto da se
usredsredi na narukvicu, ali dovoljno je naučila o zavođenju
muškaraca otkako je Jakob bio zaljubljen u nju, da je znala kako je
velika zainteresovanost uvek pogrešna. „Otići ću pravo odavde do
juvelira da je popravim.”
„Dopustite mi da vas odvezem. Kočija me čeka.”
Dražesno je uzviknula: „Vrlo ste ljubazni!”
„Hoćete li me sačekati da se dogovorim s gospodinom De
Hartohom o nekim umetničkim delima koja sam upravo birao u
trenutku kad ste stigli?”
„Da, naravno.”
Gospodin Kents je ćaskao s njom dok su čekali da njegov sestrić i
Vilem dovrše posao. Videla je da je Adrijan kupio Rafaela i šest
Mikelanđelovih crteža. Očigledno je voleo italijanske radove. Vilem
mu je obećao isporuku i bilo je jasno da je Adrijan dragocen kupac.
Činilo joj se da joj stopala jedva dodiruju zemlju dok je s ujakom i
sestrićem izlazila iz kuće. Kočija je bila daleko više ukrašena i
pozlaćena od Ludolfove a u nju su bila upregnuta četiri sivca. Da
nije bila toliko potresena kad je stigla u Vilemovu kuću, primetila bi
tako sjajnu kočiju. Kao u snu, spustila se na sedište presvučeno
safirnim somotom i zapanjeno primetila da je krov iznad njene glave
bio oslikan mitiloškim prizorima. Gospodin Kents je seo preko puta,
a Adrijan do nje.
„Idemo pravo do najboljeg juvelira u gradu”, saopštio je,
umirujući je.
Uhvatio ju je strah. U novčaniku je imala svega nekoliko novčića i
nikako nije mogla platiti skupu popravku. Računala je da će joj
gospodin Korver to odraditi besplatno. „Više bih volela da odemo
do juvelira koga znam”, brzo je izustila. „On je trgovac dijamantima
a živi u istoj ulici u kojoj i ja.”
„Kako se zove?”
„Gospodin Korver.”
„Čuo sam za njega. Vrlo je ugledan. Ne smeta mi da odemo
tamo. Zanima me šta bi mi mogao pokazati.” Pogledao je gospodina
Kentsa. „A ti, ujače? Smeta li ti što ćemo se zadržati da pogledamo
to imanje?”
„Ni najmanje. Moje vreme je samo moje.”
Čim je Adrijan kroz mali otvor dao drugu adresu kočijašu, Sibila
se gotovo uzvrpoljila od oduševljenja. Ne samo da će gospodinu
Korveru dovesti novu i veoma bogatu mušteriju, već će i sama
provesti više vremena s Adrijanom i moći će da se s divljenjem
raspituje za izloženi dijamantski nakit, što će ovaj mladić zapamtiti
za odgovarajući trenutak u budućnosti. Videla je da mu se veoma
dopala. Znaci su joj bili dobro poznati. Nikada joj nije bilo draže što
je, otkako se razvila u ženu, obuzdavala svoje čulne nagone. Ona bi
u brak donela svoju nevinost a on svoje bogatstvo. To bi bila najbolja
moguća pogodba.
Sve te misli su joj letele kroz glavu dok je bacala razdragane
poglede na oba muškarca, trepereći na njihove male dosetke i ljupko
mašući glavom i rukama na način za koji je znala da je očaravajući.
Nikada u životu nije bila tako odlučna da dobije ono što želi. Da su
joj iznenada iz vrhova prstiju izrasle kandže, verovatno se ne bi
iznenadila.
Sve je teklo glatko. Dok je pomoćnik gospodina Korvera
popravljao kopču na njenoj narukvici, Adrijanu su pokazali
komplete dijamanata za dugmad na kaputu. Iznenadilo ga je njeno
znanje o raznim načinima sečenja i boji dijamanata, ali nije morao
znati kako je odavno smatrala da o njima treba da nauči sve što
može, kako bi se pripremila za vreme kada će to prelepo kamenje i
sama nositi.
„Kako ste naučili tako mnogo o dijamantima?” pitao je sa
zanimanjem.
Sa smeškom je zamolila gospodina Korvera da odgovori umesto
nje, što je on i učinio. „Sibila nam je dolazila u kuću otako je
prohodala i slušala je o trgovini dijamantima koliko i moja deca.
Kasnije sam joj”, dodao je, uputivši joj iskričav pogled, „dozvolio da
povremeno dolazi u moju radionicu.”
Okrenula se prema Adrijanu, nestašno se smejući. „Nisam bila
naročito poslušno dete, zato mi je to ranije bilo zabranjeno.”
„Znači da ste se promenili”, zavodnički ju je izazivao.
„Bar na površini”, uzvratila je.
„Zainteresovao sam se.”
Kad je gospodin Korver video da neće ništa prodati ukoliko Sibila
nastavi da zavodi Van Jansa i navodi ga da zaboravlja na sve drugo
osim na nju, izneo je još dva kompleta dijamanata.
„Ovi su iz Indije”, rekao je, ponovo usmeravajući mladićevu
pažnju na svetlucavi niz, „i ovalnog su oblika.”
Razgledanje ove poslednje garniture je trajalo prilično dugo,
pošto su i Adrijan i Sibila želeli da što više vremena provedu
zajedno. Nekoliko puta je gospodin Kents, koji je strpljivo sedeo na
stolici, vadio sat. Konačno je Sibila, kad joj je Adrijan saopštio da će
dijamanti postati dugmad na večernjem kaputu od krijumčarene
svile, predložila komplet simetričnih kupasto sečenih boje breskve,
uz primedbu da će imati topliji odsjaj.
Doneta je uobičajena boca vina da se zaokruži pogodba, što je
Sibili pružilo dodatno vreme da učvrsti ovo novo poznanstvo s
Adrijanom. Taktično se povukla kad su razgovarali o cenama i nije
imala predstavu koliko su dijamanti koštali, mada je gospodin
Korver nagovestio njihovu vrednost kad je izneo venecijanske
krčage za vino iz petnaestog veka, jer njih je koristio samo za
posebne mušterije i najunosnije poslove. Takođe, to je verovatno
bilo prvi put da mu je neki član porodice Van Jans došao u kuću.
Na ulici je, s narukvicom sigurno pričvršćenom na ruci, odbila
novu vožnju kočijom, odlučivši da tu kratku razdaljinu preko mosta
do kuće pređe peške. Adrijan je pošao da je otprati, što je i
očekivala, i veselo su koračali dok se gospodin Kents vozio kočijom
koja je lagano kloparala iza njih. Pred njenim vratima, Adrijan je
spomenuo da će sutra po podne voditi sestru na neki muzički
događaj u dobrotvorne svrhe. Imao je viška karata. Da li bi Sibila
volela da pođe sa svojim ocem i da budu njegovi gosti? Namerno je
oklevala sve dok nije bila sigurna da se u strahu od odbijanja u
njemu nije probudilo razočaranje. Tada je prihvatila i u očevo i u
svoje ime. U takvom veselom raspoloženju su se i rastali.
Čim je ušla u kuću, Sibila poče divlje da poskakuje, plješće
rukama i neobuzdano se smeje, dok su joj se suknje vrtele oko nje.
Uplesala je u atelje i tada se setila da je Hendrik tog dana odsutan.
Istog časa je odjurila do kuhinje, gde je Marija dremala na svom
omiljenom mestu kraj ognjišta, dok je noge u papučama držala na
grejaču za stopala. Starica se trgnu iz sna kad Sibila za sobom zalupi
kuhinjska vrata.
„Našla sam ga!” likovala je Sibila, zagrlila staru dadilju obema
rukama i poljubila je u oba obraza.
„Koga, dete?” uzviknu Marija začuđeno, blago zbunjena tako
grubim buđenjem.
„Čoveka za koga ću se udati!” Sibila zakorači unazad da se
duboko pokloni: „Pred tobom stoji buduća gospođa Van Jans!”
„O, bože!” Marija pritisnu rukom široke grudi kao da želi da
umiri srce. „Nemoj tako da se šališ sa mnom!”
„Nije šala. Upoznala sam ga i istina je.” Sibila se baci na pod da
položi glavu na njeno široko krilo i zagleda se u Marijino naborano
lice. „Već se zaljubljuje u mene.”
„Drago moje dete”, reče tužno Marija, gladeći devojčine zlatne
uvojke. „Ako je on iz one porodice Van Jans, takav brak nikada neće
biti moguć. Novac se ženi novcem. Ti nemaš miraz.”
„Ima nešto novca što je mama ostavila za Frančesku i Aletu i
mene.”
„To je veoma malo. Ni blizu svote koju bi očekivali da tvoj otac
ponudi. Samo mogu da nagađam da se očekuje nekoliko hiljada
guldena i još zemlja i imanje priđe.”
„Ako me Adrijan voli, miraz neće biti važan.”
„Možda njemu neće, ali hoće njegovim roditeljima. Zaboravi na
taj san. Nikada ti se neće ispuniti.”
Sibila polako podiže glavu. „Mora. Nikada mi se neće ponovo
ukazati ovakva prilika da sebi obezbedim život kakav želim. Znam
kako ću mu zavrteti mozak i navesti ga da me toliko želi da odbaci
svako protivljenje.”
„Psst! Tako govore bludnice. Neću to slušam.” Marija podiže
ruke kao da želi da se odbrani.
„Ne, nije tako, Marija. Obećavam ti da Adrijan van Jans neće
nikada zažaliti dan kad se oženio mnome.”
Iako je smatrala da ih samo očekuju nevolje, Marija smekša i
obuhvati devojčino usrdno lice svojim mekim dlanovima. „Oduvek
si bila luckasta i tvrdoglava”, izjavila je nežno je koreći, dok su joj
usne podrhtavale.
Sibila se ozari. „Biće sve u redu. Videćeš.”
Hendrik je primio vest o Sibilinom novom poznanstvu s daleko
više oduševljenja nego što je ona to očekivala. Za razliku od Marije,
koja je na sve gledala mračno i zloslutno, njemu je bilo drago i
probudilo je u njemu nadu. Bogati zet bi ga spasao iz neprilika. U
pravom trenutku, nakon što se Sibila propisno i istinski uda za
Adrijana van Jansa, prosto bi mu poverio svoju nesreću s kartama,
zbog koje su on i Frančeska upali u strašnu Ludolfovu zamku. Svota
neophodna da se podmire ti dugovi ne bi bila ništa za jednog Van
Jansa, a ukoliko bi unajmili pomoć najboljeg i najskupljeg advokata u
gradu, on bi onaj bračni ugovor, potpisan pod pretnjom, proglasio
bezvrednim i nevažećim. On lično bi bio ponovo slobodan a
Frančeska ne mora nikada ni saznati kako joj je zamalo upropastio
život.
„Poći ću danas po podne s tobom na taj dobrotvorni događaj”,
rekao je razdragano Sibili, a lice mu već mnogo nedelja nije bilo tako
ozareno.
Provukla je svoju ruku kroz njegovu i čvrsto je stegla. „Tako sam
srećna! Plašila sam se da ćeš biti zauzet ili da nećeš želeti da ideš.”
Nacerio se. „Ako ti se stvarno dopada taj Adrijan van Jans, neću
ti stajati na putu. Dugo ti je trebalo da se odlučiš.”
Marija se obrecnu na oboje: „Čitava dva ili tri sata, možeš
misliti!” Sve njene strepnje se vratiše i osetila je da je pogrešila kad
je u trenutku slabosti pokazala privrženost devojci, koja je još bila
toliko detinjasta. Trebalo je da skupi sav svoj nekadašnji autoritet i
lupi nogom o pod, i jednom za svagda zgnječi tu Sibilinu zamisao. U
sebi je potisnula mogućnost da time ne bi ništa postigla. Hendrik joj
priđe.
„Nemoj biti tako mrzovoljna, Marija”, gunđao je dobroćudno.
„Čim sam ugledao Anu, znao sam da je ona prava za mene. Ljubav
na prvi pogled se dešava mnogo češće nego što misliš. Verujem da
se između ovo dvoje mladih ljudi danas po podne desilo nešto
veoma posebno i uskoro ćemo čuti svadbena zvona.”
Marija podsmešljivo frknu i zazvecka tanjirima. Nikada pre nije
videla toliku sličnost između Hendrika i njegove najmlađe kćeri kao
tog trenutka. Sa istim živahnim oduševljenjem, koje nije ni
pomišljalo na moguća razočaranja, već su videli burmu na Sibilinom
prstu.
„Prvo skoči, pa reci hop”, ljutito ih je upozorila.
Oboje se nasmejaše na njenu žestoku ljutnju.
U VAN DEVENTEROVOJ KUĆI Piter je nadgledao postavljanje
kamenih ploča za stazu. Imao je dobrog predradnika i nije bilo
potrebe da bude lično prisutan, ali želeo je da vidi Neltje. Frančeska
mu je pisala sve o Ludolfovoj poseti i pokušaju da prekine njeno
školovanje. Sad kad je znala da se Ludolf i Hetrajd dobro poznaju,
bila je ubeđena da je promena njenog smeštaja u poslednji čas bila
njegovo delo, a otac je jednostavno popustio pred željama svog
pokrovitelja.
Piter, koji je bio mnogo bolje upoznat sa svim okolnostima, nije ni
najmanje sumnjao da je upravo tako, jer je bio siguran da Ludolf
koristi Hendrikove kockarske dugove da ucenjuje slikara i sprovodi
svoju volju nad Frančeskom.
Ludolf se šetao baštom, posmatrao kako napreduju radovi, a to je
značilo da se Neltje neće pojaviti. Piter je nestrpljivo čekao da on
ode, ali izgledalo je da tog jutra nema drugih obaveza. Piter se nije
usuđivao da pošalje Neltje poruku, u strahu da Ludolf proverava
svu poštu koja pristiže u kuću pre nego što je dalje prosledi.
Nekoliko puta je Piter pogledao na kuću, ali od žene nije bilo ni
traga. Mogao je da pretpostavi da ju je već i otpustio. Razočaran,
ostavio je predradnika da završi posao i napustio kuću. Na prvom
uglu, zatekao je Neltje kako ga čeka.
„Nadao sam se da ću te videti!”, uzviknuo je.
„Tako sam i mislila. Videla sam da ste nekoliko puta pogledali
prema kući.”
„Možeš li mi išta reći o odnosu tvog gospodara sa ženom u
Delftu po imenu Hetrajd Volf?”
„Znam samo da mu povremeno piše o poslu. Samo dva puta je
spomenula gospodicu Frančesku - jednom kad je prvi put stigla u
Delft i drugi put kad joj se tamo pridružila i gospođica Aleta.” Neltje
primeti da je Piter oštro posmatra i shvati da se odala. Prkosno je
ispravila ramena. „Da, čitam njegovu poštu. Imam svoje razloge.”
„Kad bi mi poverila te razloge, možda bismo zajedno mogli da
poradimo na njima.”
Prodorno ga je posmatrala nekoliko trenutaka dok je razmišljala o
njegovim rečima. Onda je naglo progovorila: „Da dođem večeras do
vaše kuće?”
„Biću tamo”, odgovorio je i dao joj svoju adresu.
Požurila je ulicom, bez pozdrava. Nije bilo svrhe gubiti vreme
sada kad će ga kasnije ponovo videti. Prvi put otkako je Ludolf bacio
senku na njen život, osetila je tračak nade. Ako večeras sve prođe
dobro, dobiće snažnog saveznika u Piteru van Dorneu.
Stigla je u njegovu kuću kad se smračilo. Njegova domaćica im je
poslužila čaj i keks kraj kamina, a zatim se povukla. Neltje je bila
zahvalna Piteru zbog opuštenog i prijatnog ponašanja. Nije vršio
pritisak na nju da mu se poveri ako se predomišljala. To joj je
neizmerno pomoglo i pretpostavljala je da je toga svestan. Iskapila je
i poslednju kap čaja iz male šolje od kineskog porcelana pre nego
što ju je vratila na tanjirić i sklonila u stranu.
„Bila sam dete u onim ludim godinama lalomanije”, počela je.
Mirno i pažljivo je slušao dok je prepričavala užasan događaj
uništavanja lukovice crne lale i svirepog očevog ubistva. Prenerazio
se kad je čuo ko je, po njenom verovanju, ubica. Zurila je u vatru
sve vreme dok je pričala. Iako nije plakala, primetio je kako se
svetlost vatre odslikava poput sićušnih iskri u suzama koje su joj se
nakupile u očima, ali ih je treptajima potisnula. Osećao je ogromno
sažaljenje prema njoj i kad je konačno ućutala, saosećajno je zatresao
glavom.
„Nikad nisam čuo goru priču o prevari i groznom ubistvu”,
rekao je. „Kažeš kako si se setila Ludolfa kao mlađeg od te dvojice
muškaraca kad si ga ponovo videla. Jesi li potpuno sigurna da je to
bio on?”
Polako je okrenula glavu i pogledala pravo u njega. „Potpuno
sam sigurna. Kao što sam rekla, kad sam ga videla u svojoj kući,
njegovo lice mi je već bilo poznato i to me je i navelo da mu
proučavam crte. Zato sam, od prvog dana kad sam se zaposlila kod
pokojne gospodarice, počela da ga proveravam, u nadi da ću
pronaći neke dokaze protiv njega. Besramno sam čitala njegovu
poštu od trenutka kad sam prvi put uspela da napravim duplikat
ključa od radne sobe, prvi od nekoliko koje sam sakupila strpljivim
čekanjem i posmatranjem, sve dok nisam dobila pristup svim
privatnim pismima i papirima gde god da ih je držao. Ubeđena sam
da mu je novac koji je dobio kao pomoćnik u uništavanju crne lale
omogućio da kupi udeo u brodu. Na kraju, mora da mu je dovoljno
dobro išlo da kupi i sopstveni brod pre nego što postane posrednik
u kupoprodaji brodova. U vreme kad se vodila istraga, verovalo se
da je otišao pravo na more. Nikad nisam ni pretpostavljala da će
doći dan kad ću poželeti da ga nateram da ispašta i za drugo
ubistvo.”
„Drugo?” zbunjeno upita Piter.
Sklopila je ruke u krilu. „Da mi je ovo poslednji dah na ovom
svetu, zaklela bih se da je Ludolf van Deventer prouzrokovao smrt
svoje žene. Ugušio ju je jastukom! Morao je da je se otarasi, kako bi
mogao da se oženi gospođicom Frančeskom!”
„Šta to govoriš?” pitao je.
Sve mu je ispričala. Bio je ubeđen u istinitost njenih reči, i
pažljivo ju je ispitivao o prepisci koju je godinama pratila.
„Kakav je to posao koji povezuje njega i Hetrajd Volf?”
„Ne znam. Ranije mu nije uopšte pisala, osim jednog pisma koje
je pre nekoliko godina stiglo iz Delfta i koje je odmah spalio. Našla
sam pepeo u kaminu i sačuvala sam sićušno parče papira koje nije
zahvatio plamen. Uporedila sam ga sa drugim rukopisima, ali
nikako nisam mogla da pronađem sličnost, sve dok ona nije počela
da mu šalje ta poslovna pisma pre tri ili četiri godine. To je bez
sumnje bio njen rukopis i mislim da je pismo koje je bacio u vatru
bilo ljubavno. Mora da joj je rekao kako je previše opasno da mu
ponovo piše na taj način.”
„To je samo pretpostavka”, izneo je praktično.
„To je moje mišljenje. Ali da se vratimo onome o čemu sada piše.
Ponekad mu govori o nekoj isporuci o kojoj ima dobre vesti, koje će
mu biti drago da čuje i tako dalje. Ljude spominje samo pod
inicijalima.”
„Možda on ima udeo u njenoj kući, baš kao što je možda imao u
brodu, pa ga ona obaveštava o broju gostiju koje prima. Kad sam
potražio smeštaj prilikom poslednje posete Delftu, gostioničarka je
upitala muža, ima li gospođa Volf slobodnih soba.”
„Možda se o tome radi”, složila se. „Pomislila sam da povremeno
spominjanje broda možda znači da on upravlja njenim novčanim
ulaganjima.”
Zapamtio je sve što mu je ispričala. Popričali su još malo pre nego
što ju je otpratio kući. Zamolila ga je da ne ide dalje od ugla
najbližeg Van Deventerovoj kući, ali ispratio ju je pogledom sve dok
njena lampa, koju je video da poskakuje duž kanala, nije nestala
kroz ulaz za poslugu ispod dvostrukog stepeništa pred ulaznim
vratima. Zadovoljan što je sigurno stigla, vratio se kući.
IZVESNE OBAVEZE u rezervnom sastavu Straže zadržale su Pitera
u Amsterdamu još nedelju dana. Barjaktar se ženio, što je značilo da
će im uskoro trebati zamena i Piter je čuo da se spominje njegovo
ime. Takva čast se ukazivala samo neženji, jer se od barjaktara
očekivalo da nosi najraskošniju odeću i najfinije opasače sa zlatnim
ili srebrnim ivicima, a sve je to zahtevalo znatan novčani izdatak, pa
su se odavno dogovorili da se od oženjenog čoveka, koji ima drugih
obaveza, ne traži da preuzme takve troškove. U toku razgovora za
vreme jedne od večera u kojima je Piter uživao u kući Fiserovih, pre
nego što mu je zabranjen pristup, Hendrik je pričao o jedinoj poseti
Fransa Halsa Amsterdamu, kad je dobio porudžbinu da naslika
oficire Gradske straže.
„Halsa je tako mučila nostalgija za Harlemom”, pričao je
Hendrik, „i tako mu je bio mrzak Amsterdam, da je naslikao samo
levu stranu slike, a onda je otišao kući i ostavio nekom drugom da je
završi. Ali možete biti sigurni da je barjaktar sa čipkom i srebrom,
belim čizmama, zlatnim mamuzama i narandžastim pojasom
napravljenim od toliko tkanine da bi se od njega mogla sašiti ženska
suknja, Halsovo delo. Barjaktar uvek privlači pažnju i Hals nije želeo
da njegova zamena uništi takav sjaj.”
Piter se, nakon što su mu se i zvanično obratili, složio da
odgovori pred čitavim korpusom i odabrao je da to bude te večeri
oko jedan sat posle početka trodnevnog banketa. Na tim
okupljanjima, ograničenim isključivo na oficire višeg i nižeg ranga,
uz muziku i pevanje su se odmarali od jela i pića, govora i zdravica.
„Činite mi veliku čast, gospodo”, obratio im se Piter, stojeći na
svom mestu i gledajući okupljeno društvo za stolovima, „ali moram
da odbijem uvaženi položaj barjaktara koji mi je ponuđen.”
„Jesi li i ti pronašao nevestu?” neko veselo doviknu.
Piter uz osmeh odmahnu glavom. „Ne još. Razlog je taj što ću
tokom narednih meseci sve manje boraviti u Amsterdamu i ne bih
voleo da ne budem tu tokom važnih prilika kad je barjaktar
neophodan.”
Čuo se žamor razočaranja, ali razlog je prihvaćen. Piter je
ponovo seo da uživa u dva-tri sata ugodnog razgovora i jela pre
nego što pođe. Stigao je do predvorja kad ga je sustigao jedan
kolega oficir koji je primetio da je ustao od stola.
„Van Dorne! Sačekaj trenutak. Već ideš?”
„Sutra se vraćam za Harlem. Treba malo da odspavam.”
„Neću te dugo zadržati, ali verujem da poznaješ slikara Hendrika
Fisera.”
Piter blago stisnu usne. „Poznajemo se na neki način.”
„Dobro. Izglasali smo na prošlom sastanku, kojem nisi mogao da
prisustvuješ, da je krajnje vreme da poručimo novu grupnu sliku.
Prošlo je nekoliko godina od poslednje, a među nama sada ima
mnogo novih lica, uključujući i kapetana. Predloženo je da posetiš
slikara i dogovoriš uslove i sve ostalo.”
Piter klimnu glavom, oberučke prihvatajući opravdani razlog da
prekrši zabranu posećivanja kuće Fiserovih, koja mu je nametnuta.
„Biće mi zadovoljstvo da to učinim. Pitam iz radoznalosti, zašto ste
izabrali slikara Fisera?”
„Jedno ili dvoje ljudi su videli njegova dela u Van Deventerovoj
kući, kao i na nekim drugim mestima.”
„Posetiću ga pre nego što sutra krenem iz Amsterdama i posle ću
vam poslati pismeni izveštaj iz Harlema.”
Sledećeg jutra u kući Fiserovih, Grit je pokazala koliko je
zadovoljna što ponovo vidi Pitera. „Prošlo je tako mnogo vremena,
gospodine! Uđite.”
„Kako si, Grit?” pitao je.
„Veoma sam srećna, zaista. Moj dragi se vratio s mora i verili
smo se.” Bila je tako uzbuđena, pa je pretpostavio da se veridba
desila nedavno.
„To je odlična vest. Čestitam!”
„Ali neću otići odavde, jer kad se venčamo, on će se ubrzo
ponovo vratiti na more.”
Posmatrao ju je s razumevanjem. „Neće vam biti lako da se opet
rastanete, ali siguran sam da će ovim ukućanima biti veoma drago
što te neće izgubiti.”
„Ne znam kako bi se uopšte snašli bez mene.” Odmah je prekrila
rukom usta. Opijena radošću zbog najnovijeg preokreta u njenom
životu, tog jutra nije bila povučena kao inače. „Ne obraćajte pažnju
na mene, gospodine. Zaboravljam se. Preneću gospodaru da ste
došli.”
„Bolje mu navedi i kojim sam poslom tu.” Piter uopšte nije bio
siguran da će Hendrik inače želeti da ga vidi. „Reci mu da sam
došao da poručim grupni portret u ime Gradske straže.”
Nedugo zatim, Piter je uveden u atelje. Hendrik je bio sam, ali
usred posla. Na njegovom platnu ljudi su sedeli za stolom i bogato
odeven muškarac je ustao sa izrazom takvog straha i uzbune na licu,
da je Piter pretpostavio da je tema Baltasarova gozba[6]. Boja je gusto
naneta na brokatnom ogrtaču ukrašenom draguljima i Hendrik ju je
rezbario nožem da prikaže njenu bogatu strukturu.
„Šta se dešava u vezi s tom grupnom slikom?” osorno ga upita
Hendrik bez pozdrava, ne skidajući pogled s rada. Kad mu je
objašnjeno sve što je trebalo da zna, frknuo je. „Ne slikam portrete
na zahtev. Biram lica po svom ukusu.”
„Sećam se da mi je Frančeska to ispričala.” Piter namerno
zastade. „Pre nego što nam je zabranjeno da se viđamo.”
„Zašto si onda došao ovamo?” namrgođeno mu doviknu
Hendrik.
„Došao sam radi porudžbine. Mislio sam da će vam odgovarati
da slikate pojedince u slobodno vreme i kad ste raspoloženi. Sredio
bih da dobijete velikodušan rok.”
Hendrik je razmišljao, prisećajući se da je Rembrantu trebalo
četiri godine da naslika lica i važne pojedinosti pripadnika Straže
koji se pripremaju za noćnu smenu, iako je dopustio učenicima da
odrade veći deo pripremnog rada i odeću, jer je u međuvremenu
prihvatao i druge porudžbine.
„Oficiri bi dolazili kad meni odgovara?”, upita Hendrik.
„Postaviću taj zahtev u vaše ime.”
„Hmm.” Hendrik se premišljao. Platno bi bilo preveliko da ga
postavi u svom ateljeu, ali nije bio daleko od crkve Zojder, gde je
Rembrantu bilo dozvoljeno da slika, a pošto su on i njegova
porodica odlazili tamo na molitvu, bio je skoro siguran da će i sam
dobiti takvu povlasticu. To je značilo da bi mogao unajmiti slikara da
uradi sve osim lica i ostalih delova koje je naročito želeo da naslika
sam. Momak mu se ne bi motao oko nogu, što nikad nije mogao da
trpi u sopstvenom ateljeu.
I dalje mu se takva porudžbina nije sviđala, ali bio je umoran od
slikanja samo za Ludolfa, koji je uzimao sve što bi on uradio.
Istorijsku sliku, koju je trenutno završavao, prvobitno je poručio
neko drugi, ali Ludolfu se dopala. Tako je morao da smisli izgovor
za zakašnjenje, dok ne naslika drugu za trgovca koji je zahtevao tu
određenu temu, i Hendrika nije iznenadilo kad mu je porudžbina
oduzeta i data nekom drugom. Da je Ludolf plaćao kao u početku,
pilula koju je morao da proguta ne bi bila toliko gorka, ali pokazao
je škrtost koja se pre nije primećivala. Grupna slika Gradske straže
bila bi poslednja stvar koju bi Ludolf poželeo na svom zidu.
„Prihvatam porudžbinu”, odlućno je izjavio Hendrik. Zatim je,
pošto je prošlo dovoljno vremena da pređe preko Piterove uloge u
Aletinoj prevari sa slikama, prestao da radi i pristojnije mu se
obratio. „Hvala ti što si došao. Sigurno ti nije bilo lako. Da sam ja bio
na tvom mestu, nikada više ne bih ušao u ovu kuću.”
„Imao sam dvostrukih razlog da dođem.”
Hendrik žurno podiže ruku. „Nemoj tražiti od mene da ti
ponovo dozvolim da se udvaraš Frančeski, zato što me ništa što
kažeš ne može navesti na to.”
„Nisam ni očekivao pošto je Ludolf van Deventer to zabranio.”
Hendrik ga zaprepašćeno pogleda. „Zašto misliš da on ima
ikakve veze s mojom odlukom?” prasnuo je.
„Dok se ne oslobodite duga prema njemu, nastaviće da vam
postavlja uslove u vezi s Frančeskom.”
„Znači, shvatio si.” Hendrik ravnodušno slegnu ramenima i
umorno progovori: „I mislio sam da hoćeš.”
„Taj čovek je zao!”
„Misliš da ja to ne znam?” Hendrik sede na stolicu, utučenog
izraza. „Nikada ne bih stao između tebe i Frančeske. Daleko od
toga. Dokazao si mi se kad si preuzeo troškove njenog školovanja i
zahtevao da ona za to ne sazna. To mi je bio dokaz da je nesebično
voliš. Za razliku od onog đavola!” Uzviknuo je u naletu dugo
zadržavane gorčine. „Meni prikazuje kako se u svemu brine za nju,
ali već je uzaludno pokušao da joj promeni mesto školovanja.
Pogađaš li zašto?” Nije čekao odgovor. „Mislio je da će se, ako joj
prekine jedno školovanje, sa svim pravilima i odredbama o zabrani
venčavanja za učenike i slično, oženiti njome pre nego što započne
drugo! Samo što on nije ni nameravao da joj pruži odgovarajuće
zamensko školovanje. Imala bi privatne časove kao udata žena!”
„Frančeska se nikada ne bi udala za njega!”
Hendrik spusti bradu na grudi. „Ne svojom slobodnom voljom.”
Pitera obuze užasna sumnja. „Šta pod tim mislite?” Kad slikar ne
odgovori, on mu priđe i snažno ga protrese za ramena.
„Jeste li mu je obećali ugovorom? Je li tako?”
Hendrik prekri oči rukama. „Nisam imao izbora”, priznao je
očajno. „Da nisam pristao, strpao bi me u zatvor zbog duga na
mnogo godina.” Saopštio je Piteru svotu koju je dugovao.
Piter duboko udahnu. „Kad nameravate da budete iskreni prema
Frančeski i kažete joj šta ste učinili?”
Hendrik naglo podiže glavu. „Ne još! Do smrti ću biti zahvalan
Vermeru što je odbio da je pusti. Bar ima još nekoliko bezbrižnih
meseci ispred sebe. Žarko se nadam da će joj trebati tri umesto dve
godine pre nego što je prime u Esnaf. Možda se do tada okolnosti
promene.”
„Na koji način?”
Hendrikov glas živnu na pomisao šta je njegova najmlađa kći
nenamerno učinila za njega. „Sibila svuda ide sa Van Jansom, a prati
ih njegova udata sestra. Sve je još na početku, ali znaci obećavaju.
Nadam se da ću s vremenom nagovoriti bogatog zeta na
velikodušnost.”
Piter pomisli kako Hendrik gaji budalaste nade. Porodica Van
Jans nije bila poznata po velikodušnosti prema drugima.
„S kojim Van Jansom se Sibila viđa?”
„Adrijanom van Jansom. Poznaješ li ga?”
„Ne lično. Jednom sam na Zlatnoj okuci napravio baštu za
njegovog poznanika.” Piter nije bio spreman da o tome dalje
razgovara. Mušterija mu je bila udata žena s kojom je Adrijan van
Jans bio u vezi od svoje sedamnaeste. Bila je dvostruko starija od
njega a muž joj je bio star i popustljiv, i ta veza je dugo posmatrana
kao skandalozna u određenim krugovima. Davala je povoda
njegovim kolegama oficirima da prave skaredne šale, ali on nikada
nije obraćao mnogo pažnje na ime Van Jansovih, a imao je još toliko
tema za razgovor i bez razmišljanja o Sibilinim trenutnim prilikama.
„Šta ako Ludolf kaže Frančeski za bračni ugovor?”
Hendrik samouvereno odgovori: „Neće. Ne sad kad mora da
čeka duže nego što je predvideo. Rekao mi je kako želi da Frančeska
sama pristane na udaju. Teško je poverovati da je takav čovek
sposoban za ljubav, ali ne može se poreći da je zaljubJjen u nju.”
Piter lagano odšeta do prozora, duboko udubljen u razmišljanje.
Trenutno je imao previše obaveza da bi mogao da sakupi traženu
svotu i izmiri Hendrikove dugove zajedno s kamatom, koja bi bila
dodata. Da nije nedavno imao veliko kolonijalno ulaganje, možda bi
nekako uspeo da je sakupi, ali na tome se ne bi završilo, jer bi
neizbežno usledila duga i skupa bitka na sudovima da se poništi
bračni ugovor, bez ikakvog jemstva na uspeh, naročito kad bi Ludolf
prikazao da je Hendrika spasao propasti i sprečio da on i njegova
porodica završe na ulici. Piteru se činilo da je njegova prva zamisao
da Frančesku odvede u Italiju i dalje jedini način da je spase.
„Otići ću u Delft čim budem u mogućnosti”, izjavi Piter, vraćajući
se na sredinu sobe. „Nema potrebe za zabrinutošću. Ludolf neće
saznati da ima suparnika. Očekuje me puno posla kad dođe sezona
lala i još ne mogu da pravim konačne planove. Moraću da snabdem
sve svoje tezge.”
„I sa amaterskim slikama?” upita zajedljivo Hendrik, ponovo
otvarajući bolnu ranu.
„Ne ovaj put. Ako je potrebno razgovaraću s Aletom, ali kao što
vam je Frančeska sigurno rekla, njena sestra nije ništa ni nacrtala
niti naslikala otkako je otišla. Ali da ima slika na prodaju, rado bih
joj ponovo pružio priliku.”
Hendrik se ljutito namršti i ustade. Ali bes ga prođe gotovo istom
brzinom kao što je i došao. Nije oprostio Aleti, smatrajući je sada
bezdušnom kćerkom koja je napustila oca, a uostalom Ludolf mu je
bio neprekidni trn u oku i nije mu mnogo besa preostalo za druge.
„Ta tema je u ovoj kući zatvorena knjiga. Želim ti sreću s novom
tezgom, ali imaj milosti i drži se dalje od Frančeske. Samim tim što ti
je stalo do nje, predstavljaš najveću pretnju za njenu trenutnu
bezbednost. Nemoj da je dovedeš u opasnost, Pitere.”
„Samo preko mene mrtvog.”
Rastali su se u dobrim odnosima. Dva sata kasnije Piter je stigao u
svoju kuću u Harlemu. Čim proleće grane, neće proći dugo pre
nego što se njegovim poljem lukovica razliju boje.
Sedamnaesto poglavlje
J
KONSTANTEJN DE FERE?” Upita Hetrajd
Frančesku, nagoveštavajući da je na sastanku namesnica čula
novo ogovaranje.
„Nadam se da je nešto što će mu koristiti.” Frančeska je znala,
kao i svi stanovnici Delfta, da je Konstantejn naredio da ga iznesu iz
kuće na trg i unesu u iznajmljenu kočiju kojom se odvezao u noć, i
nikom nije dozvolio da pođe s njim.
„Ispostavilo se da je te noći otišao na svoje seosko imanje u blizini
grada. Još iz kočije je pozvao domaćicu i otpustio je, kao i svu ostalu
poslugu, osim jedne stare služavke koja je bila tu još za vreme
njegove babe i dede, od kojih je imanje i nasledio. Većina soba je
zatvorena i on tamo živi sam, dok mu ta starica kuva i čisti. Ne viđa
nikoga. Kapije su zaključane i stražar s psima ne dozvoljava nikome
da uđe, čak ni njegovim roditeljima. Nakon svih nesebičnih časova
koje mu je majka provela kraj uzglavlja! Očigledno je u toj nesreći
izgubio i razum, a ne samo noge.”
Frančeska je imala drugačije mišljenje o tim okolnostima i
saosećajno je progovorila: „Samo se nadam da nije legao u krevet da
umre.”
„Možda i jeste.” U Hetrajdinom glasu nije bilo sažaljenja.
„Mojoj sestri će biti žao da čuje sve ovo o njemu. Aletu veoma
zanima njegov oporavak.”
„Pomalo sam i sama upućena u to. Staroj služavci je potreban
neko da donosi i odnosi stvari, riba podove i slično. Jutros smo na
sastanku u sirotištu moje koleginice namesnice i ja razmatrale njen
zahtev da joj dodelimo jedno siroče, i odbile smo ga. Kuća u kojoj
živi ludak nije pravo mesto za decu o kojoj brinemo.”
Frančeska ne reče ništa, jer se zamislila nad nečim što joj je
upravo palo na pamet.
Ujutru je potražila Aletu pre odlaska u atelje, i nije ni obraćala
ESI LI ČULA ŠTA JE SAD URADIO
pažnju na Klaru, koja se trudila da je prati makar na domet glasa.
Kao što je očekivala, i njena sestra je čula istu vest o tome kako se
Konstantejn zatvorio od sveta. Aleta je imala još nešto da doda.
„Priča se da je tek nakon što su sve sluge otišle, dozvolio kočijašu
da ga spusti na stepenište ispred kuće pre nego što se i on odvezao.
Stara služavka ga nikako nije mogla podići, što znači da se sam
odvukao po stepeništu u kuću. Sledećeg dana je poslao po čoveka
koji ga je trenirao za trke na ledu i druge sportove, i koji ga sada
čuva.” Aletino lice je bilo nesrećno. „Kad je Konstantejn de Fere
pokazao onakvu hrabrost te prve noći, zašto nije takav i ostao
umesto što se pretvorio u usamljenika?”
„Imaš priliku da ga pitaš.”
„Kako to misliš?”
Frančeska joj je objasnila i Aletine oči se raširiše kad je čula da bi
tamo mogla dobiti posao. „Otići ću već danas. Neću da neko drugi
zatraži posao pre mene.”
„Šta će biti s dečjim časovima?”
„Razgovaraću s njihovom majkom. Baš juče me je pitala jesam li
pronašla neki drugi posao, jer oni sledeće nedelje kreću u školu.”
Kasnije tog jutra Aleta se spremila. Spakovala je sve svoje stvari i
pripremila ih za prevoz, odlučna da nekako dobije to novo
zaposlenje. Izašla je iz grada kroz Istočnu kapiju i znala je da je čeka
više od dva kilometra pešačenja. Kad je konačno sišla s puta trebalo
je da sledi šljunkovitu stazu oivičenu brestovim drvoredom i ostalo
joj je nešto manje od kilometra do zaključane kapije ispred stare
kuće od svilene cigle i s mnoštvom prozora. Široko stepenište je
vodilo do ulaza. Čim je posegla za gvozdenim zvonom na kapiji,
začuo se glasan lavež i dva opasna psa dotrčaše pošljunčanim
dvorištem i baciše se na gvozdena vrata. Ona hitro odstupi. Nečiji
grub glas ih pozva k nozi i krupan, snažan čovek, dobro ali
nemarno odeven, sa iskrivljenim okovratnikom i ukrivo zakopčanim
kaputom, upita je zašto je došla.
„Ja sam nova služavka”, hrabro je izjavila.
„Nisam čuo ništa o tome. Sigurno ste pogrešili kuću.” Okrenuo
se i počeo da se udaljava.
Uhvatila se za ogradu i viknula za njim: „Domaćica gospodina De
Ferea je u sirotištu tražila nekoga da joj pomogne u poslu! Pitajte je!
Potvrdiće vam!”
Zaustavio se i vratio do kapije, vadeći ključeve: „Što nisi odmah
tako rekla? Znao sam da očekujemo siroče, ali mislio sam da će dete
stići u kočiji s namesnicom. Gde ti je prtljag?”
„Stići će za mnom.”
Primetio je kako se sklanja od pasa dok je prolazila kroz kapiju.
„Neće te povrediti. To su lovački psi i naučio sam ih da čuvaju
stražu. Pomazi ih po glavama. Pokaži da si dobronamerna. Bili bi
opasni samo ako počneš da bežiš od njih, jer bi te tada posmatrali
kao plen.”
Nije bila naviknuta na pse, osim na onog malog u pekarevoj kući.
Nosio je ogrlicu od zvončića, da ga ne bi zgazio stari otac, koji je
živeo s porodicom i bio slep. Prikupila je hrabrost i pogladila oba
psa čuvara i kad su joj odgovorili oduševljenim mahanjem repova,
osetila je olakšanje. „Kako se zovu?”
„Joakim i Johanes. Ja sam Josefus. Kako ti zvučimo kao trio?”
Srdačno se nasmejao i ponovo zaključao kapiju. „A ti?”
„Aleta Fiser.”
„Pođi sa mnom, Aleta, i usput ću ti dati nekoliko saveta o
pravilima ponašanja izvan kuće. Gospodar nikad ne silazi ispred
kuće, ali to ne znači da možeš da se šepuriš ovuda kad god ti se
prohte. Zatim, on takođe ne izlazi u baštu iza kuće, ali pošto njegovi
prozori gledaju na nju, neće mu biti drago da te vidi kako tu
prolaziš do voćnjaka ili kuhinjske bašte. Držaćeš se staza
namenjenih kućnoj posluzi, koje su visokom živicom sakrivene od
pogleda s glavnih prozora. Tu smo trenutno samo Sara, ti, ja i
baštovani, koji ne žive u kući i odu u tri sata zimi i u pet u ovo doba
godine.”
„Izlazi li gospodin De Fere ikada napolje?”
„Ne, ne izlazi i zovi ga gospodarem kad govoriš o njemu. Sve
vreme je u svojim odajama. Stara Sara će ti objasniti zašto.”
„Već znam.”
„Onda nemoj da postavljaš glupa pitanja. Ne izlazi iz dva
razloga. Prvi je što ne može da hoda, a drugi što ne želi da ga nose.
To si mogla zaključiti na osnovu zdravog razuma.” Doveo ju je do
stepenica koje su vodile do podrumskih vrata. „Uđi tamo. Ako stara
Sara nije tu, zovi je.”
Aleta se našla u najzapuštenijoj kuhinji koju je ikada videla.
Ugledala je planinu neopranih tanjira i sudova i pribora za jelo,
naslaganu iza činije s hladnom i masnom vodom na stolu za pranje
pored pumpe. Bakarni tiganji, koji bi trebalo da odbijaju svetlost kao
ogledala, duže vreme nisu videli krpu za glačanje. Gvozdeni lonac s
ključalom vodom se uzalud pušio na peći, od čega se para slivala niz
delftske pločice, koje su prikazivale žuto, crvenkasto, zeleno i plavo
voće i biljke i povrće. Podne pločice takođe dugo nisu videle vodu i
one bele se gotovo nisu mogle razlikovati od crnih. Tada se vrata
otvoriše i žena uznemirenog izgleda u svojim šezdesetim žurno
priđe ključalom loncu da ga povuče na hladniju ivicu peći. Bila je
uredna i čista, ali dugi pramen sede kose joj je ispao ispod
presavijene kape. Spremala se da ga vrati na mesto kad je ugledala
Aletu. Naglo je podigla ruke uvis u neverici.
„O, bože! Starija si nego što sam očekivala!”
Aleta shvati da bitka za posao u ovoj kući nije još gotova.
„Nisam siroče, Saro. Otac mi je živ. Svakako je bolje što imam
osamnaest godina. Sposobnija sam za teške poslove od bilo kog
deteta.” Skinula je kaput, odlučna da ostane.
„Ali gospodaru se to neće dopasti!” bunila se Sara.
„Zašto?”
„Zato što si mlada žena, naravno. Pre nego što se verio, u salone
ove kuće su dolazile i iz njih odlazile mnoge žene, ali sada ne želi da
ga nijedna vidi ovakvog.”
„Ti ga vidiš.”
„To je drugo. Mene poznaje od detinjstva. Krišom sam mu
odnosila omiljenu hranu kad god bi ga poslali u sobu bez večere
zbog nekog nestašluka. Baba i deda su bili stroži prema njemu od
njegovih roditelja, ali ja imam meko srce kad se radi o deci i nisam
mogla podneti pomisao da je gladan.” Sara odlučno ispravi ramena.
„Moraćeš da odeš. Sada. Pre nego što sazna da si prošla kroz
kapiju.”
Aleta se nije dala. „Sirotište ti neće nikoga poslati. Pouzdano
znam. I”, dodade, potcenjivački gledajući oko sebe, „čini mi se da
sam ovde preko potrebna. Ovo je kuhinja Jana Stena[7]!”
Upotrebila je izraz koji se uvukao u holandski jezik kroz omiljene
slike Jana Stena, koji je izvlačio pouku iz neurednih prizora u
domaćinstvu. Sara se, svesna da je prigovor opravdan, sruči na
najbližu stolicu, zboranog lica. „Znam da jeste, ali ne mogu sve da
postignem. Ovde je nekada radilo potpuno obučeno osoblje, dok ih
on nije oterao. Mogla bih da skuvam i počistim za njega, Josefusa i
mene, kad on ne bi sto puta na dan povlačio to zvono. Stalno se
penjem i silazim stepenicama. Povremeno u nastupu besa polomi
sve u sobi. Ponekad razjareno pokida čaršave i onda moram da
menjam svu posteljinu.” Odmahnula je glavom u očajanju. „Dakle,
shvataš zašto moraš da odeš. Dao mi je dozvolu da uzmem dete da
mi pomaže, ali tebe neće moći da podnese u kući. Ne usuđujem se
da ga ne poslušam. Kažem ti, lako ga je naljutiti.” Pucnula je
umornim prstima iznad očiju.
Aleta potraži kutiju s čajem, ugleda je i stavi punu kašiku
dragocenog lišća u čajnik. Pošto ga je prelila kutlačom vrele vode,
ostavila je čaj da odstoji dok ne pronađe dve šolje. Upravo se
spremala da Sari doda jednu, kad ispred kuhinje zazvoni zvonce.
Žena razdražljivo poskoči na stolici.
„Evo ga opet. Moram da idem.”
Aleta joj spusti ruku na rame da je zadrži, i dalje joj pružajući
šolju. „Pusti ga neka sačeka koji tren. Popij ovo, a ja ću odgovoriti na
poziv.”
„Ali rekla sam ti...”
„Ili će mi reći da se gubim ili će mi dozvoliti da ostanem. Pruži mi
priliku!”
Čaj je mamio Saru, a i leđa su je bolela. Barem će, ako mu se
devojka odazove na poziv, bez obzira na ishod, biti pošteđena
jednog penjanja uz te stepenice. „Dobro, ali budi oprezna. Nikada
ništa nije bacio na mene, ali ne znam šta će učiniti kad vidi tebe.”
„Ne bojim se. Reci mi, kako da nađem njegovu sobu?”
Aleta je izašla iz kuhinje i stigla do hodnika. Kuća je bila prilično
velika, ali ne preterano. Mnogo dobre rezbarije, nekoliko slika na
kojima su bez sumnje bili preci, uključujući i jednog vojnika u lepom
ramu na kome su bili izrezbareni barjaci, bubnjevi i trube, i
skupoceni kineski porcelan. Na spratu je lako pronašla
Konstantejnova vrata. Pokucala je i ušla u predsoblje u kome su se
nalazili pisaći sto, oslikani ormar i komoda iz oblasti Zojderze, kao i
pozlaćeni klavikord. Druga vrata su vodila u spavaću sobu. Ponovo
je pokucala pre nego što je ušla.
Istog časa ju je zapahnuo miris vina koji joj je oživeo neprijatno
sećanje na očeve napade pijanstva. Na trenutak joj je Konstantejn
bio sakriven od pogleda visokom stranicom divana na kojem je
ležao potpuno obučen sa stolom pri ruci, na kome je stajala
elegantna čaša na visokoj, uvijenoj dršci i bokal za vino sa srebrnim
poklopcem. Vatra je gorela u kaminu i mada se plamen dovoljno
razgoreo, u sobi je bilo zadimljeno kao da je prethodno nalet vetra u
odžak poslao talas dima u sobu. Krevet s četiri stuba, uredno
namešten i okružen žutim svilenim zavesama, bio je postavljen
između dva prozora, oba zatvorena. Konstantejn nije okrenuo
glavu, već je samo pokazao kažiprstom na bokal.
„Napuni ga ponovo, Saro”, rekao je nerazgovetno. Pogledala ga
je dok je uzimao bokal, ali oči su mu bile zatvorene i bio je previše
pijan da bi shvatio kako se u sobi nalazi stranac. Kad se vratila u
kuhinju, Sara usplahireno skoči sa stoLice. „Šta je rekao?”
„Samo je zatražio da mu se ponovo napuni bokal.” Aleta ga
podiže. „Nije ni primetio da ja nisam ti. Koliko često se ovako
opija?”
„Kad god je iscrpljen od čitanja ili umoran od pobeđivanja
Josefusa u šahu ili kartama. Tada ga savlada dosada i pije dok ne
zaboravi. Nakon što je te prve noći stigao, napio se do obamrlosti
koja je trajala danima.”
„Znači, nije stalno pijan?”
„Ne još, ali takvi trenuci postaju sve češći. Bolje odnesi to vino.
Ne voli da čeka. Pronaći ćeš vrata od podruma u letnjoj kuhinji.
Uzmi bilo koju bocu sa stalaka za vino. Samo kad je trezan, zahteva
određenu sortu. Inače ga nije briga.”
„Kad je započeo ovo trenutno opijanje?”
„Kad se jutros probudio. Ili je loše spavao ili je imao noćnu moru
u kojoj sanja kako ponovo trči ili kliže. Dva puta je u snu pao s
kreveta i zatekla sam ga na podu.” Tada Sara zapanjeno uzviknu,
jer je Aleta isprala bokal vodom iz kofe i sada je u njega sipala svežu
vodu. „Šta to radiš?”
„Ubuduće će dobijati vino samo uz obroke i gospodski čašu ili
dve konjaka posle večere. Ako bude žedan u drugim prilikama,
može da pije vodu.”
Sara klonu ponovo na stolicu. Nije znala da li da se smeje ili da
plače. „Ti si luda”, vrisnula je gotovo histerično. „On to neće trpeti!”
Aleta slegnu ramenima. „Šta može da učini? Ti i ja nadziremo sve
što ulazi u njegovu sobu.”
Sara ostade bez daha na tako drsku zamisao. Bez reči je
posmatrala kako Aleta odlazi iz kuhinje s bokalom vode. Zatim je
naslonila laktove na kolena i spustila glavu na od rada propale ruke,
u strahu iščekujući ishod.
Konstantejn je čuo korake kako se vraćaju i slabašan zveket
poklopca na bokalu o staklo, nakon čega je usledio zvuk sipanja. I
dalje žmureći, ispružio je ruku u očekivanju da dobije čašu. Zatim je
otpio gutljaj tečnosti. Od zaprepašćenosti je progutao vodu i kad se
ispravio, oslonivši se na ruku, ugledao je mladu ženu kako prilazi
najbližem prozoru i otvara ga prema balkonu.
„Ovde vam je potreban svež vazduh”, rekla je okrenuta mu
leđima dok je sklanjala zavesu da vazduhu ispunjenom mirisom
proleća omogući da nesmetano uđe.
Na sekund mu se učinilo da je poznaje, ali taj utisak ga je
napustio istog trena kad je dreknuo na nju. „Ko si ti, do davola?
Nemaš pravo da budeš ovde!”
Okrenula se smireno ga posmatrajući, i odgovorila mu je dok je
išla prema vratima: „Zovem se Aleta Fiser i imam puno pravo da
budem ovde. Ja sam nova služavka. Uopšte mi nije važno imate li
noge ili ne. Moj otac slikar, pored svih svojih mana, prosvetljen je
čovek na mnogo načina. Sestre i ja smo vaspitane tako da
prihvatamo izgled nagog ljudskog tela u svim oblicima. Kad sam
imala deset godina, dobila sam zadatak da nacrtam skoro golog
muškarca rođenog bez nogu, što me nije ni preplašilo niti mi se
gadilo. U detinjstvu sam se jedino plašila očevog besa. Zato nemojte
misliti da ste, time što ste izgubili noge, na bilo koji način
jedinstveni. Štaviše, model o kome sam vam pričala, morao je da
prosi na ulicama Amsterdama da bi preživeo. Nije mogao da leži na
plišanom krevetu i loče vino.”
Izašla je iz sobe. Usana pobelelih od srdžbe, Konstantejn shvati
da još drži čašu s vodom u ruci i zavitla je na zatvorena vrata, gde se
razbila u srebrnast pljusak svetlucavih parčića. Zatim je posegao za
gajtanom za zvono i snažno ga povukao.
Pošto je napustila njegove odaje Aleta se naslonila na zid
odmorišta, zadrhtavši na zvuk udarca čaše o unutrašnju stranu
vrata. Dlanove je pritisnula na zid u potrazi za osloncem. Je li
preterala kad mu se tako obratila? Nije imala nameru da mu
spominje prosjaka koji se kreće ulicama na dasci s točkićima, ali
poređenje između njegovih bednih prilika i Konstantejna izletelo joj
je pre nego što je uspela to da spreči. Odmakla se od zida,
podrhtavajući. Na polovini stepeništa susrela se sa Sarom koja se
svečano penjala sporim i iznurenim korakom, s bokalom vina u ruci.
Žena joj se obrati optužujućim glasom:
„Rekla sam ti da neće prihvatiti vodu umesto vina! Mora da se
ljulja na gajtanu za zvono sudeći po zvonjavi u kuhinji.”
Aleta oseti kako joj se snaga vraća. Morala je da učini sve što je u
njenoj moći za Konstantejna dok je ovde. Sara mu povlađuje kao što
je to činila i onda kad je bio dete, što je verovatno bilo loše tada, baš
kao i sada. Odlučno je preprečila ženi put.
„Nemoj mu odneti vino! Zar ne vidiš kako će skončati, ako ga sad
ne zaustavimo? Moj otac bi pošao istim putem posle majčine smrti
da sestra i ja nismo našle načina da ga nateramo da ponovo počne
sa slikanjem.”
„Ali tvoj otac ima noge! U tome je razlika. Za ovog sirotana u
sobi nema budućnosti. Izgubio je devojku kojom je želeo da se
oženi, a to mu je bilo najvažnije u životu. Ima pravo na sve što mu
pruža utehu.”
„Neću ti dozvoliti da od njega napraviš nerazumnu pijanicu!”
Aleta nasrnu na Saru i ote joj bokal. „Sad idi unutra i reci mu da
sam uzela vino! I obavestićeš ga da ostajem!” Sjurila se niz
stepenice.
Sara je stajala, premišljajući se da li da pođe za njom ili da se
uputi na sprat praznih ruku. A onda je prevagnuo Aletin
zapovednički ton. Otkako je prvi put započela da služi u
domaćinstvu s dvanaest godina, uvek je imala nekoga iznad sebe ko
joj je izdavao naredbe. Uprkos tome što je morala da se suoči s
gospodarevim besom, nije bila kivna na Aletu što je očigledno rešila
da joj se nametne kao gospodarica i, u stvari, to je već i učinila. Sara
je vrlo dobro znala da sama nije sposobna da odlučuje. Prijao joj je
osećaj sigurnosti kad je shvatila da više neće morati na sopstvenim
leđima da nosi teret čitave kuće - ako gospodar dozvoli Aleti da
ostane.
Moleći se u srcu da je prihvati, prekoračila je preko parčića stakla
i prolivene vode, ušla u sobu i stala pred njega. Na njeno
iznenađenje nije je pitao zašto mu nije donela vino, i mada mu
govor nije bio potpuno razgovetan, izgleda da ga je susret s Aletom
otreznio. Smrknuto ju je posmatrao.
„Kako objašnjavaš to što si mi u kuću uvela devojku umesto
deteta?”
„Jedino sam nju mogla dobiti”, branila se, „a ona bi vrlo rado da
ostane.” Nije bilo u njenoj krotkoj prirodi da spominje Aletine
zapovedničke izjave.
„Znaš li da je napunila srebrni bokal vodom?”
Sara bojažljivo klimnu. „Kaže da će vam biti dopušteno da pijete
vino uz obroke i lozovaču posle večere.”
Vilica mu je zadrhtala. „Neka ide do đavola!” Ljutito je skupio
oči. „Ubuduće će me ona služiti. Kad god pozvonim, neka ona
dođe, bez obzira koliko puta na dan. Jesi li razumela?”
Sara je klonula od olakšanja što je Aleti dopušteno da ostane.
Jedva je bila u stanju da mu odgovori, ali konačno je uspela da
izusti: „Da, naravno.” A onda se zabrinula. „Neće se valjda
odazivati i na dvostruke pozive?”
„Ne. I dalje će mi Josefus pomagati da se kupam, i pošto mi je
napravio nisku stolicu u nužniku, nastaviće da me tamo odnosi.”
Sara priđe razbijenom staklu i vodi. „Počistiću ovo pre nego što
ponovo siđem dole.”
„Neka Aleta to učini.”
„Nisam joj još pokazala gde na spratu držim krpe za ovakve
nezgode.”
„To nije bila nezgoda, Saro”, rugao se, „i ti to znaš. Namerno
sam bacio čašu.”
„Ako vi tako kažete, gospodaru.”
Kad je obavila zadatak, naredio joj je da odnese bokal s vodom.
„Reci Aleti da ga napuni lozovačom i donese ga. Sumnjam da je
ikada videla nekoga da se napio u sirotištu i nameravam da joj malo
proširim obrazovanje.”
Aleta je, zavrnutih rukava i rukama prekrivenih sapunicom,
prala prljave sudove i odmahnula je glavom kad joj je Sara prenela
naredbu. „Dobiće čašu ili dve posle večere, kao što sam rekla, ne
pre.”
Pošto je oprala sudove, poslagala ih je na čisto mesto dok nije
oprala sve ormare i police. Zatim je započela s čišćenjem delftskih
pločica na zidovima, nameštajem i vratima, završavajući posao
ribanjem crno-belog poda, dok nije zasijao. Sve vreme zvonjava iz
Konstantejnove sobe nije prestajala dok se nije popela na stolicu i
ukočila jezičak zvona platnenom krpom. Sara je pripremila ručak.
Bila je izvanredna kuvarica i najsrećnija kad može da se bavi samo
hranom. Videla je da će biti lako složiti se s Aletom. Kad je cela
kuhinja bila besprekorno čista i ručak spreman, Aleta zameni
pozajmljenu kecelju čistom, koju joj je dala Sara. Tada podiže srebrni
poslužavnik na koji je Sara poređala Konstantejnov ručak, supu od
špargle izvrsnog ukusa, hrskavi hleb, sir, salatu, voće i mali bokal
vina.
Konstantejn ju je ljutito dočekao. „Znači, konačno si rešila da
dođeš!” Zarežao je kad je video da spušta ivicu poslužavnika na
komodu, kako bi skinula bokal vina, pre nego što mu prinese ručak.
„Počela sam da dovodim kuću u red”, odgovorila je, pazeći da
mu poslužavnik, koji je spustila na stočić, bude nadohvat ruke.
„Zaista ne znam kako je Sara uspevala da se ovde snađe u njenim
godinama. Prevelik je to teret za jednu stariju ženu. Danas posle
podne ću doneti svoje lične stvari, a nadam se da ću pronaći i
nosača koji će mi preneti putnički kovčeg što je pre moguće.”
„Sačekaj trenutak! Očekujem od posluge da brzo odgovara na
moju zvonjavu, a ti si izgleda gluva za nju i za moje naredbe. Ako
nisi spremna da promeniš stav u vezi s tim, narediću Josefusu da za
tobom zaključa kapiju i da te više ne primi.”
Razmotala je uštirkanu platnenu salvetu i spretno je raširila
ispred njega. „To će biti vaš gubitak”, jetko je izustila.
Krišom ju je radoznalo posmatrao dok mu je sipala vino u čašu
tek malo dalje od njega, ali dovoljno daleko da on ne može da zgrabi
bokal. Pošto ga se nije plašila i nije joj bila odbojna činjenica da je
bogalj, u njenim rečima je moglo biti i seksualnih nagoveštaja, ali
video je da joj to nije bila namera. Imala je hladno „ne-diraj-me”
držanje kao nevidljivi štit, i sa tom belom kapom, priljubljenom uz
glavu, izgledala je čedno kao kaluđerica. Kad mu je dodala čašu
vina, jetko joj je nazdravio.
„Tvom goropadnom jeziku.”
„Gospodar kuće ne diže čašu služavki, osim ako je prisutan na
njenom venčanju.”
„Previše si uobražena za služavku. Otkud ti ovde?”
„Ako mislite zašto sam došla u Delft, odgovor je jednostavan.
Moj otac u Amsterdamu je želeo da me se otarasi. Drugo, ovde sam
u vašoj kući zbog posla i krova nad glavom. Već sam bila dadilja u
porodici Vermer i učiteljica deci njihovih suseda.”
„Mislio sam da si iz sirotišta.”
„I Sara, takođe. Ali namesnica nije želela nikoga da pošalje u
kuću usamljenika.”
„Ah!” ogorčeno je uzviknuo. „Dakle, umeš da budeš obzirna kad
hoćeš. Zašto ne kažeš da je to zato što sam, ovako bez nogu,
zastrašujući prizor za decu?”
Izraz lica joj je i dalje bio pribran. „Uživajte u supi pre nego što se
ohladi i prestanite da se samosažaljevate.”
„Prelaziš sve granice!” preteći je viknuo na nju. Tada je video
kako je uzela bokal da ga iznese sa sobom iz sobe. „Daj mi to
ovamo!
Odgovorila je ne okrećući glavu. „Nećete se ubijati od pića dok
sam ja u kući. Vratiću se da vam naspem još jednu čašu.”
Ispred vrata je zadržala dah, uplašena da bi ovog puta mogao
baciti činiju sa supom. Učinio je nešto još gore. Gromoglasan prasak
joj je rekao da je zavitlao čitav poslužavnik i sve na njemu prema
vratima. Odjeci su doprli do svakog ugla kuće.
Josefus je došao na ručak u kuhinju i on i Sara su zurili u Aletu
dok je spuštala bokal na sto. Bila je veoma bleda. Nisu ni morali da
pitaju šta se dogodilo.
„Obećala sam mu još jednu čašu”, čvrsto reče Aleta, „pa ću
morati uskoro tamo da se vratim. Bojim se da će me ovog puta
oterati iz kuće. Bolje da pripremim drugi poslužavnik.”
„Sedi i pojedi malo supe”, zahtevala je Sara i ustala je od stola.
„Ja ću se ovog puta pobrinuti za poslužavnik i sama ću ga odneti.
Biće u strašnom raspoloženju.”
„Ne.” Aleta je bila nepokolebljiva. „Ja ću otići. Neću mu dozvoliti
da me zaplaši!”
Konstantejn ju je dočekao neprijateljskom tišinom. Aleta je bila
svesna njegovog hladnog tvrdog pogleda na sebi, dok je ponovo
spuštala poslužavnik kraj njega. Nasula mu je čašu vina i, kad nije
pokušao da je uzme, spustila ju je na poslužavnik. Ni reč nisu
progovorili dok je čistila krhotine. Na kraju je obrisala prosutu supu
i vino. U trenutku kad je izlazila iz sobe, progovorio je ledenim
glasom:
„Pošalji mi Josefusa. Moram da mu dam izvesna naređenja u vezi
s kapijom.”
Gotovo je posrnula, ali nasleđeni ponos joj nije dozvoljavao da
mu pokaže kakav joj je udarac zadao. Nije uspela. Oterao ju je.
Životi su im osuđeni na propast, i njen i njegov. Bar je bila zahvalna
što nikada nije spomenula njihove predašnje susrete.
Sara briznu u plač kad je Aleta saopštila Josefusu da gospodar
želi da ga vidi u vezi s kapijom. „Znam šta to znači! Dao ti je otkaz!”
Josefus uzdahnu dok se udaljavao od stola i zastade da se
ljubazno obrati Aleti: „Sara mi je ispričala šta si probala da uradiš i
bilo je krajnje vreme da neko uzme gospodara u svoje ruke, ali Rim
nije sagrađen za jedan dan, znaš. Trebalo je svoj zadatak da
sprovodiš korak po korak.”
Sara, i dalje jecajući, povede Aletu do klupe kraj stola i povuče je
da sedne. „Probaj da pojedeš nešto pre nego što pođeš”, nudila ju je
skrhano, sipajući joj supu u činiju. „Mislila sam da je gotovo s mojim
nevoljama, ali od sada sve samo može da bude gore. Nikada ne bih
mogla da se suprotstavim gospodaru kao što si ti učinila.”
Aleta je uzela kašiku u ruku, ali nije bila svesna je li jela supu ili
ne, shrvana bolom što je tako budalasto pogrešila. Čula je Josefusa
kako se vraća, ali nije podigla pogled dok nije progovorio. Tada ga
vide kako se široko osmehuje.
„Treba da ti dam ključ od kapije, Aleta. Štaviše, gospodar mi je
rekao da te odvezem u grad da pokupiš svoj putnički kovčeg i da te
ponovo vratim ovamo.”
Radost joj je oblila lice. Sara ju je zagrlila, a Josefus joj je protresao
ruku. Osećali su se kao da su dobili bitku, mada se rat i dalje vodio.
Josefus ju je odvezao u grad teretnim kolima i upravo su se
zaustavljali ispred kuće Van Bajtenovih, kad je ugledala Vilema de
Hartoha kako izlazi iz Vermerove galerije. Mahnula mu je a on se
nasmešio u znak prepoznavanja i prišao je da joj pomogne pri
silasku s kola. Kao što je očekivala, znao je sve o razlazu s ocem, jer
mu je to Hendrik lično ispričao, ali nije znao do dolaska u Delft i
razgovora s Frančeskom u ateljeu, da je okrenula leđa slikarstvu.
„Ne volim ni da pomislim da su prošli toliki meseci, a da nisi ni
crtala ni slikala”, obratio joj se. „Ali sve će ti se vratiti čim ponovo
počneš.”
„To je bilo u drugom životu koji sam ostavila iza sebe.”
„Ništa ne može da uništi dar kad je on samo uspavan. Doći će
dan kad nećeš više moći da se suzdržavaš od slikanja. Šta god da ti
je otac rekao za tvoj rad, rekao je to u besu, u žaru trenutka, a ne iz
srca.”
„Je li vam on to rekao?” pitala je suzdržano.
„Ne”, priznade Vilem, „ali mogla bi ponovo da se dokažeš.”
„Ne verujem. Previše je ogorčeno osudio moju oskudnu
nadarenost.” Suviše ju je bolelo podsećanje na to razdoblje života
koje je želela da zaboravi.
„Žalosti me takav jaz između oca i kćeri.”
„Zašto? Da nije bolestan?”
„Nije, dobro je, i Sibila takođe. Što se Marije tiče, izgledala je
uobičajeno kad sam je video u vašem domu pre nekoliko dana. Šta
da mu kažem o tebi?”
„Otac neće želeti da čuje kako spominjete moje ime, ali Sibili i
Mariji recite da sam zdrava i da sam pronašla novi posao.” Objasnila
mu je šta radi, i on uoči nalet oduševljenja u njenom glasu.
„Frančeska mi je rekla da će posle dugog odlaganja uskoro otići u
posetu kući. Hoćeš li i ti s njom?”
„Ne.” Odlučno je odvratila. „Proći će mnogo vremena - ako se to
ikad desi - pre nego što ponovo odem u Amsterdam.”
„Onda se nadam da ćemo se sresti kad god dođem u Delft. U
međuvremenu ti želim mnogo sreće. Samo jedno zapamti - jednom
umetnik, uvek umetnik. Imao sam posla sa dovoljno slikara, pa
znam.”
Stara izreka koju je naveo odzvanjala joj je u glavi dok su se
pozdravljali. On je krenuo u još jednu galeriju u Delftu, a ona s
Josefusom do pekarove kuće. Ali, pomislila je, svako pravilo ima
svoje izuzetke.
Kad se Aleta vratila na svoj novi posao, otkrila je da joj je Sara
pripremila spavaću i susednu gostinsku sobu u kojoj je boravila
prethodna domaćica. To su bile dve najudobnije prostorije u delu
kuće za poslugu, i njen položaj je time potvrđen. Na stolu se nalazio
veliki svežanj ključeva na alci.
„Sad su tvoji”, rekla joj je Sara i rado joj predala sva ovlašćenja.
„Josefus i ja ćemo ti se ubuduće obraćati sa ‘gospojo’, kao što i
odgovara tvom položaju.”
Aleta zamišljeno podiže ključeve. „Uvešću promene.”
„Kako ti kažeš.”
„Obroci se više neće služiti gospodaru na poslužavnicima. Nije
bolestan. Njegovom izležavanju na divanu mora doći kraj. Od sada
će jesti pričvršćen za stolicu bez ručki za stolom koji ćemo mu
privući do grudi. Svaki put ćemo mu raširiti čisti damastni stolnjak i
staviti salvetu kao i najbolju srebrninu i porcelan. Josefus će nositi
poslužavnik s tim teškim srebrnim posudama s vrelom hranom pod
poklopcima do one duge komode u predsoblju, a ja ću odatle
poslužiti gospodara.”
„Da, gospojo.” Sara se smeškala. Ovakvo izdavanje naređenja ju
je podsećalo na stara vremena.
„Pre nego što se raspakujem, želim da obiđem celu kuću i
podrume.”
„Otvoren je samo vinski podrum. Ostatak je, što predstavlja oko
dve trećine prostora ispod kuće, zaključan već mnogo godina.”
Kad je Aleta započela obilazak sa Sarom, pomislila je kako bi
njena porodica dočekala ovakav zapovednički ton. To bi nagnalo
Sibilu da joj se opet podsmeva kako je osuđena da do kraja života
ostane usedelica oštrog jezika. Prolazeći kroz sobe, Aleti su
prašnjava posteljina i zamračeni prozori izgledali sumorno.
„Koliko dugo su ove sobe ovakve?”
„Od poslednjeg puta kad je kuća otvarana za zabavu održanu pre
oko tri godine. Pre toga je gospodar uvek više voleo da boravi u
Delftu ili Amsterdamu. Zato je ovde držano samo najnužnije
osoblje.”
„Trebaće nam vremena, Saro, ali postepeno ćemo srediti sve
sobe, svaku ćemo očistiti i izglancati tako da u njoj može da se živi.
Gospodar nikada neće pasti u iskušenje da izađe iz svojih udobnih
odaja ako ostatak kuće ostane zatvoren.”
„On je naredio da te sobe ostanu zatvorene.”
Aleta nije odgovorila, samo je još odlučnije isturila bradu, i Sara
shvati da će doći do okršaja između nove domaćice i gospodara.
Kad je pošla da pregleda vinski podrum, Aleta je poštedela Saru
novih stepenica i sišla sama. Bio je to veliki četvrtasti prostor s
policama u brojnim udubljenjima u zidu, a dvoje zaključanih vrata je
vodilo do zatvorenog dela ispod kuće. Isprobala je najveće ključeve
na alci, ali nijedan nije otvarao brave. Kao i kod većine podruma,
uključujući i njenu sopstvenu kuću, i ovaj je zvučno bio odsečen od
ostatka kuće i nije čula Saru kako je doziva, sve dok je nije viknula s
vrha stepeništa.
„Najstariji francuski konjaci su u najudaljenijem udubljenju.
Gospodar voli da dobije njih kad traži konjak.”
„Hvala ti na obaveštenju. Gde su ključevi za ova podrumska
vrata?”
„Ne znam. Nikada nisu otvarana otkako sam ja tu. Nećeš valjda i
tamo da čistiš?”
Sara je pitanje postavila s takvom nevericom da se Aleta
nasmejala. „Ne! Ali ovaj popločani pod mora redovno da se pere,
bez obzira što boce ne smeju da se pomeraju iz njihove prašine i
paučine.”
„Neka od tih vina su ostavljena pre mnogo, mnogo godina.”
Aleta je pažljivo zapamtila gde su smeštena sva retka vina. Na
kraju je sa sobom ponela bocu starog francuskog konjaka u kuhinju.
Čaša vina će biti prikladan završetak večere koju će Konstantejnu sa
stilom prirediti te večeri.
SLEDEĆEG NEDELJNOG PODNEVA, kad je Frančeska izrazila
želju da poseti Aletu, Hetrajd je odmah pokazala spremnost da je
prati.
„To će biti izuzetno prijatna šetnja, Frančeska. Prirodno je što
želiš da obavestiš sestru kako odlaziš kući na nedelju dana.”
Hetrajd je naročito želela da zaviri u unutrašnjost De Fereove
seoske kuće i ovo joj je izgledalo kao sjajna prilika, mada je sumnjala
u to da će ih uvesti u glavni deo kuće. Takođe je čula za slugu i dva
besna psa koja su čuvala stražu. Nikako nije očekivala da ih, nakon
što je stražar doveo Aletu do kapije, neće ni uvesti unutra na imanje.
Aleta je izašla ispred kapije da s njima razgovara.
„Žao mi je što vas ne mogu pozvati da uđete, ali nikome osim
Sari, Josefusu i meni nije dozvoljeno da uđe u kuću. Čak ni
baštovani nemaju dozvolu da uđu u kuhinju.”
„Je li istina da je većina soba zatvorena?”, znatiželjno se
raspitivala Hetrajd, dok joj je pogled lutao po pročelju kuće.
„Da, jesu, ali ja ih provetravam i čistim.” Aleta uze sestru za
ruku. „Lepo od tebe što si došla čak ovamo da me vidiš.”
Pre nego što je Frančeska stigla da odgovori, Hetrajd se ponovo
oglasi: „Gde su sobe koje koristi Konstantejn de Fere?”
Aletin izraz lica otvrdnu. „Mislim da mu se ne bi dopalo da se o
njemu raspravlja pred njegovim sopstvenim vratima.”
Hetrajdine oči zasijaše od srdžbe. „Svakako nije ni najmanje
učtivo to što ne dopušta služavkinoj sestri i njenoj pratilji da uđu i
malo se okrepe.” Zatim je zlobno dodala: „Ponaša li se kao gonič
robova? Nikad nisi izgledala tako iscrpljeno. Šteta što me nisi pitala
za savet pre nego što si prihvatila ovo zaposlenje.”
„Ne spavam dobro”, odgovori iskreno Aleta. Svakodnevno se
sukobljavala s Konstantejnom, i noću to nije mogla da izbaci iz
glave.
„Dragi bože!” Hetrajd ravnodušno slegnu ramenima, i poče da
šeta kraj ograde, zureći kroz nju kao da će možda ugledati nešto što
bi je zanimalo. Sestrama bi drago što se dovoljno udaljila da ih ne
čuje. Frančeska obgrli Aletu oko ramena.
„Jesi li sigurna da želiš ovde da ostaneš?”
„Želim!” Aleta vatreno potvrdi. „Nemoj da brineš za mene.
Drago mi je što te vidim.”
„Došla sam da ti kažem da ću konačno otputovati kući. Ne samo
zato što su me obavestili o datumu Gritinog venčanja, već i zbog
nečeg drugog. Sibila je pisala kako je konačno upoznala čoveka koji
joj se dopada i veriće se.” Frančeska izvuče pismo iz torbice.
„Pročitaj sama.”
Aleta je pročitala, uzdahnula i vratila ga sestri. „Sve što ume da
kaže jeste koliko je bogat i zgodan i kako ima otmenu kočiju i slične
gluposti. Kao da je išta od toga važno! Nijednom nije napisala da ga
voli.”
„I ja sam to primetila.”
„Dakle, ideš kući da lično upoznaš našeg budućeg zeta?”
„Hoću da se uverim da neće pogrešiti.”
„Poznavajući Sibilu, ako se odlučila, nećeš moći učiniti ništa, čak i
da je rešila da se uda za Ludolfa van Deventera.”
„Daleko bilo!”
Frančeska je izgledala tako preneraženo da se Aleta nasmejala.
„Ako ništa drugo, taj Adrijan van Jans mora biti bolji od njega.”
Frančeska se nasmeši u znak odobravanja. „Sibila želi da obe
prisustvujemo njenoj veridbi.”
„Pročitala sam. Sestra nam je još dete. Ista je kao što je bio i otac
pre nego što je učinio tu neoprostivu grešku. Sibila uvek misli da se
na nevolju lako može zaboraviti samo ako se pretvaraš kako se
nikada nije ni dogodila, makar iza nje ostale ozbiljne posledice. Nije
mi dala ni najmanji nagoveštaj je li otac omekšao prema meni, a i da
jeste, ne bih uopšte tome pridavala značaj. Pretpostavljam da taj
njen mladić ima složnu porodicu i ona želi da nas predstavi na isti
način, bez obzira kakvi su odnosi između oca i mene.”
„Nekad smo bili bliski.”
„Tome je došao kraj nakon mamine smrti. Ništa više nije isto.
Moraćeš sama kući. Kad polaziš?”
„Sledeće nedelje.”
Provele su zajedno još nekoliko minuta pre nego što se Hetrajd
vratila, nestrpljiva da krene. Aleta uđe u dvorište, mahnu im i
lagano odšeta u kuću. Nije ni čudo što je izgledala umorno. Postala
je Konstantejnov lek za dosadu i morala je da podnosi, osim
njegovog podbadanja i podsmevanja, i sva njegova potisnuta
nezadovoljstva. Osmeh mu je uvek bio zajedljiv, smeh neobuzdan, a
najgore se ponašao kad bi zapao u duboku potištenost. Neobično, ali
nikada se više nije bunio protiv toga što mu je ograničavala piće i
ponekad čak ne bi uzeo ili dovršio drugu čašu vina, mada joj se
svetio tako što bi se povremeno divljački napio iz izvora kome nije
mogla ući u trag. Ključ od podruma je bio kod nje, a pošto su i Sara i
Josefus pod zakletvom izjavili kako ga nisu oni snabdevali pićem,
jedini zaključak je bio da negde ima skrivenu zalihu iza tajne
pregrade u sobi, jer nikada nije iz nje izlazio. Neizmerno je uživao
dok bi je posmatrao kako je traži, lupkajući po pločama na zidovima
i uzaludno pokušava da pomeri delove poda ili rezbarije.
„Zašto ne izvadiš daske iz poda?” rugao joj se. „Ili ne proveriš
baldahin iznad kreveta?”
Jednom prilikom, kad ga je zatekla onesvešćenog s praznim
bocama holandske klekovače i lozovače kraj divana, donela je male
lestve i popela se da pogleda u udubljenje izrezbarenog krovića nad
krevetom, ali nije ništa našla. Znala je da je prilično pokretan, i iako
ga nikada nije videla da se premešta s mesta na mesto, mnogo toga
je radio sam i imao je konopac privezan za krevet uz čiju pomoć se
podizao na njega. Ipak, i dalje nikako nije izlazio iz sobe, mada je s
lepim vremenom tražio da mu se iznese stolica na balkon.
Kad je ušla u kuhinju, njegovo zvono je zvonilo, po običaju, ko
zna koji put tog dana. Dok se penjala stepenicama, pitala se šta li mu
je sad potrebno. Zlobno je uživao u tome da je poziva na sprat samo
da zatraži knjigu iz biblioteke u prizemlju ili da mu obavi neki sličan
zadatak, a onda bi je, kad donese sve što je zahtevao, poslao ponovo
po drugu knjigu, ili po još jedan, potpuno isti predmet. Zamenila je
Josefusa i postala mu partnerka u šahu i kartama, zato što je
povremeno uspevala da ga pobedi, i to je bio deo njihove
neprestane međusobne bitke. Njena pobeda će osvanuti onog dana
kad ga bude videla kako ponovo živi razumnim životom, izlazi,
zabavlja se i dočekuje prijatelje. Možda će tada i njen upropašćeni
život opet dobiti neki smisao. Otvorila je vrata i ušla u njegovu sobu.
HETRAJD I KLARA SU, kao i Vermerova deca, došle da isprate
Frančesku do kočije za Amsterdam. Mahala im je dok joj se nisu
izgubili iz vida. Tada se prepustila putovanju. Putuje kući! Da vidi
porodicu i prijatelje! Ide Piteru i slobodi! Bila je opijena od
uzbuđenja.
Jan joj je dozvolio da kući ponese svoju najnoviju sliku da je
pokaže ocu, što je bio ljubazan ustupak s njegove strane, jer ju je
mogao prodati dan nakon što je završena. Sve njene slike su odmah
pronalazile kupce a slika cveća, koju je završila s prvim lalama
gospođe Tin, postigla je prilično dobru cenu. Bilo joj je drago zbog
toga, jer je znala da je Jan, s tako mnogo dece na grbači, prečesto bio
u dugovima. Konačno je završio i prodao izvanrednu sliku Katarine
za stolom, s perom i papirom, brošem koji je blistao na
zelenkastožutoj bluzi, omiljenim bisernim minđušama u ušima i
lepom kapom obrubljenom čipkom koja joj je pokrivala kosu. Žena
piše pismo sa služavkom bio je jasan izbor za naziv, jer je Elizabeta
stajala iza nje s prekrštenim rukama i očigledno čekala da odnese
pismo kad bude završeno. Trenutno je bio na pola puta da završi
sliku meštanke koja stoji za virginalom u gostinskoj sobi, s rukama
na dirkama.
„Zameniću sliku na zidu gostinske sobe ovom”, rekao je Jan
Frančeski ranije. Znala je kako je uvek pažljivo birao pravu
pozadinu, jer je svaka pojedinost doprinosila poruci koju je
prenosila završena slika.
Pomogla mu je da spusti veliku sliku Teodora van Baburena, pod
nazivom Svodnica, koja uopšte nije bila prikladna za to mesto.
Zajedno su je zamenili drugom sa suprotnog zida, koja se već
pojavljivala na dve ili tri ranije slike. Prikazivala je Kupidona kako
drži kartu, što je značilo da ljubav treba ograničiti samo na jednu
osobu. Pošto je meštanka bila srećno i verno udata, ta slika je bila
prikladna da visi na zidu kao pozadina Janovoj slici.
Već je osmislio i prateću sliku - mada nije imao nameru da ih
prodaje kao par. Pošto je jedna predstavljala čistu ljubav, smatrao je
da bi bilo zanimljivo da naslika i poročnu ljubav na isti istančan
način.
„Model koji će svirati virginal na pratećoj slici biće podjednako
veličanstveno odeven”, rekao je Frančeski, baš kao i Katarini, koja
se u to vreme zatekla u ateljeu. „Vidim je u tamnoplavoj svili, sa
jarkožutom suknjom.”
Katarina neprimetno namignu Frančeski. Obe su znale da ona
ima takvu haljinu u ormaru i da će Jan želeti da je pozajmi za svoj
model. Pošto je model verovatno trebalo da bude njihova kći Marija,
koja mu je sada povremeno pozirala, to nije predstavljalo problem.
„Na zidu iza modela”, nastavio je Jan, „okačiću Van Baburenovu
Svodnicu i kao suprotnost jasnom dnevnom svetlu koje se razliva po
prvoj slici, prigušiću svetlo i uneću mnogo senki.” Na površini, to će
biti samo još jedna slika, predivno urađena, sa lepom ženom kako
svira, ali sa potpuno drugačijom pričom.
Frančeska je iz putničke kočije zadovoljno posmatrala pejzaž u
prolazu, sa urednim farmama i livadama gde su ovce, krave i konji
pravili jedni drugima društvo. Živice nisu bile potrebne, jer su uski
kanali, u kojima je svetlucala voda, delili jednu njivu od druge.
Ovde-onde put je prolazio dovoljno blizu neke vetrenjače, pa je
mogla da čuje neponovljivi zvuk velikih jedara dok su se
dostojanstveno okretala, meljući brašno ili isušujući tlo. Osećala je
kako joj se srce širi od ljubavi prema Holandiji, baš kao i pri pomisli
na Pitera kad bi je zablesnuo pogled na polja veličanstvenih lala. U
mnogim područjima cvetovi su već izbili sa stabljika i barže su
kanalima neprestano odvozile na prodaju raznobojno cveće, koje se
presijavalo na suncu poput dragulja. Prekrasan prizor predstavljala
su takođe vrata i prozori, kočije i kola, pa čak i same barže,
ukrašene vencima lala, gde god su deca ili strpljivi ljudi našli
vremena da ih nanižu.
Frančeski je bilo savršeno jasno da je Piter u ovo doba godine bio
mahnito zauzet i nije mogla očekivati da će je posećivati u
Amsterdamu. Srce joj je poskočilo kad se setila rešenja. Neće ga
obavestiti da je stigla kući, ali će provesti čitav dan s njim na
povratku u Delft, nakon što prvo proveri s njegovom domaćicom,
gospodom De Haut, je li kod kuće u Harlemu. Tada neće biti važno
hoće li možda biti zaokupljen poslom, jer ona će biti srećna samo da
mu bude blizu, pa čak i da mu pomogne ako nekako može. Jednom
mu je obećala da će posetiti kuću u Harlemu u sezoni lala i ovo je
bio način da ispuni obećanje.
Pošto je nisu očekivali kod kuće, niko je nije sačekao kad je stigla
na trg Dam. Umesto dobrodošlice, dovoljna joj je bila već bučna,
pomorska atmosfera Amsterdama da shvati koliko joj je njen rodni
grad nedostajao. Sa sobom je ponela samo jednu ručnu torbu, jer je
znala da kod kuće ima sve što joj je potrebno, i sa njom u jednoj ruci
i svojom slikom, zamotanom u platno, ispod druge, požurila je kući.
Poslednjih nekoliko metara je pretrčala i projurila je kroz prolaz do
zadnjeg dvorišta. Bučno je otvorila zadnja vrata, zaletela se na plave
pločice u hodniku i banula u kuhinju. Tamo je bila samo Grit, koja je
umalo ispustila bakarni tiganj od čiste zaprepašćenosti.
„Gospođice Frančeska!” kriknula je. „Došli ste kući na moje
venčanje!”
„Ne bih to nizašta propustila!”
Smejući se, zagrlile su se kao sestre. Grit je bila presrećna što
može prva da joj saopšti porodične vesti. Svi ukućani su bili dobro,
Hendrik i Sibila su te noći večerali sa Adrijanom i njegovim
roditeljima, a Marija je spavala u porodičnom salonu. Što se tiče
same Grit, ujutru će otići kući da se pripremi za venčanje. Zatim će
imati tri dana da ih provede nasamo sa novopečenim mužem pre
nego što se vrati na posao.
„Sejmonu će biti dopušteno da ostane ovde sa mnom pre nego
što ponovo isplovi”, dovršila je. Zatim je, u slučaju da Frančeska
pomisli kako će to biti još jedna usta za hranjenje, dodala: „On je
brodski stolar i popraviće rupu na krovu i napraviće novi sto i
stolice za baštu i još mnogo poslova koje sam mu odredila.”
„Znam da ti nikada ne bi izabrala dokoličara za muža! Sigurna
sam da govorim u ime cele porodice kad kažem da se nadam kako
će dugo ostati s tobom pre nego što se vrati na more.”
Grit nije verovala u mogućnost da budu dugo zajedno, ali je
veselo izjavila kako će raspoloživo vreme iskoristiti najbolje što
umeju. Frančeska tada ode da probudi Mariju, ali na zvuk njenih
koraka starica otvori oči i istog časa shvati ko je došao.
„Stigla si, dete!”, radosno uzviknu.
Grit postavi za još jednu osobu za kuhinjskim stolom, gde su ona
i Marija uvek skromno večerale kad su dvoje zahtevnih članova
porodice bili odsutni.
Frančeski nije smetalo da prve noći kod kuće provede nekoliko
mirnih časova. Posle večere Marija je rano otišla na spavanje a
Gritin verenik, mladić rumenog lica, svetloplave kose s karikom u
uhu, došao je da provede jedan sat s njom u kuhinji. Frančeska je
obnovila vezu sa svojim domom i primetila sve nastale promene. U
trpezariji su okačene nove bež zavese a delftska saksija u kojoj je
Piter doneo zumbul dodata je delftskom posuđu izloženom iza
stakla u gostinskoj sobi. U predvorju je podigla poklopac na
virginalu, čija je unutrašnjost bila ukrašena holandskim prizorom s
vetrenjačama i decom koja plešu, koji ju je kao devojčicu tako
oduševljavao od prvog trenutka kad joj ga je Ana pokazala. Uvek joj
se činilo da male prilike plešu na zvonke zvuke muzike. Ponovo je
spustila poklopac nakon što je odsvirala nekoliko taktova komada
kojeg se sećala.
U spavaćoj sobi je pronašla zlatnu narukvicu koju joj je tetka
Janetje poslala za poslednju proslavu Svetog Nikole i stavila ju je na
ruku, diveći se prefinjenoj firentinskoj umešnosti, rešena da je čuva
kao najveću dragocenost zbog osobe koja joj je poklon darovala.
Zatim je otpakovala dve haljine koje je ponela sa sobom, jednu za
Gritino venčanje a drugu za Sibilinu veridbu. Kad je odmotala sliku
iz omota, odnela ju je u atelje, gde se još jednom zagledala u majčin
portret pre nego što je otišla da pogleda Hendrikov najnoviji rad na
štafelaju. Bio je prekriven platnom, koje je ona sklonila da otkrije
napola završeni pejzaž s veličanstvenim drvećem. Sumnjala je da ga
je našao da tako zajedno raste. Verovatno je nacrtao pojedinačna
stabla na raznim mestima, što je bila uobičajena praksa među
pejzažistima, koji bi izostavili zid ako im je ometao pogled i
zanemarili bi zgradu ili nešto drugo što nije poboljšavalo njihovo
delo. Nebo verovatno nije bilo onakvo kakvo je video iznad
odabranog pejzaža. Jednom, kad je izašla da se prošeta s
Hendrikom, divila se naročito predivnom nebu koje je bilo jasno
plave boje s pravom količinom oblaka da privuče slikarsko oko.
Prezrivo je pucnuo prstima na njega. „Moji nebeski svodovi su
mnogo bolji”, izjavio je oholo. Ali on se uvek hvalio kako na platnu
može ulepšati prirodu. Međutim, iznenadila se što je boja bila tvrda
i suva. Mora da je prošlo nekoliko dana otkako je poslednji put
spustio četkicu na sliku.
Hendrik i Sibila su stigli kući u Van Jansovoj kočiji, u pratnji
Adrijana, nešto pre jedanaest sati. Frančeska pređe u predvorje da
ih sačeka i odmah uoči da je Adrijan po izgledu upravo onakav
kakvog je njena sestra oduvek priželjkivala. Hendrik uzviknu od
zadovoljstva čim je ugleda, a Sibila oduševljeno zaplaka. Razmenili
su tople porodične pozdrave i zatim su joj predstavili budućeg zeta.
Naklonio se na pomalo kitnjast francucki način, dok ga je Sibila
zaneseno posmatrala.
„Čast mi je što sam te konačno upoznao, Frančeska”, obratio joj
se. „Sibila je veoma ponosna na tebe kao umetnicu i sestru. Je li i
Aleta ovde?”
„Ne. Nije mogla da dođe. Sama sam.”
Sibila se nadurila, ali ne previše, da ne pokvari oblik usana.
„Baš sam razočarana. Tako sam želela da dođe na zabavu.”
Tužno je pogledala Adrijana, koji ju je prikladno tešio. Da su bili
sami, naterala bi se i na suze, i on bi ih obrisao poljupcima. Znala je
kako da odabere trenutak.
Frančeska je nagađala da se Sibila, uprkos predstavi koju je
izvela, nije iskreno nadala da će joj sestra doći. Što se Hendrika tiče,
po ukočenom izrazu njegovog lica zaključila je da mu je drago što
nema Alete. Došlo je vreme da prenese Sibili poruku izrečenu na
kapiji kuće De Fere. „Aleta ti poručuje da te voli i želi ti sve
najbolje.”
Nedugo zatim su se pozdravili za laku noć i Adrijan je otišao.
Istog trenutka, Sibila je, oduševljena i ozarena, ispružila ruke ka
Frančeski.
„Dakle? Šta misliš? Zar nije najzgodniji čovek koga si ikad
videla?”
Frančeska se nasmešila. „Verujem da jeste.”
„Eto! Znala sam da će ti se dopasti! Svim ženama se dopada, ali
on je moj! Moj! Tako sam srećna, zar ne, oče?” Poletela je ka
Hendriku i priljubila mu se uz ruku.
„Da, i ja sam srećan zbog tebe, malena.” Pogladio ju je po glavi
kao da ima sedam, a ne sedamnaest godina. „Idi sad na spavanje.
Kasno je i želim malo da popričam s Frančeskom, mada je i ona
sigurno umorna.”
Kad su ostali sami u porodičnom salonu, Frančeska ga je prvo
upitala za ruke. Savio je prste da pokaže kako je sve u redu. „Zimus
su me ponovo mučili, ali ni blizu kao pre.”
Veoma ga je zanimao njen i Vermerov rad, žudno se raspitivao i
zaboravio na vreme. Kad ga je pitala za pejzaž u ateljeu, objasnio je
da je prekinuo zbog rada na velikoj poručenoj slici Gradske straže,
koja je postavljena u uglu crkve Zojder. „Neće mi oduzimati mnogo
od vremena namenjenog radu u ateljeu, jer sam zaposlio mladog
slikara, Hansa Rumera, da odradi skoro sve osim lica i izvesnih
pojedinosti. Tek što je završio sa školovanjem i izdanak je harlemske
škole, ali došao je u Amsterdam da se obogati!” Zacerekao se na
tako lakomislen san za jednog slikara.
„Jesi li se za njega odlučio zato što pripadate istom esnafu?”
„Rekao bih da je to imalo nekog uticaja a i dopali su mi se radovi
koje mi je pokazao.”
„Sutra ću pogledati sliku.”
Hendrik pročisti grlo. „Tu porudžbinu mi je nabavio Piter.”
Nije uspela da priguši nadu u glasu. „Jeste li vas dvojica izgladili
nesporazume zbog onoga što je učinio za Aletu?”
„Jesmo.”
„Tako mi je drago. Znači li to da ćeš ponovo primiti Aletu u
kuću?”
„Ne! To je nešto drugo.”
Nije nastavila da ispituje. Bar je napravljen korak napred
njegovim pomirenjem s Piterom. Bila je sigurna da će s vremenom
Hendrik omekšati prema njenoj sestri. „Piter mi nije spomenuo u
poslednjem pismu da ste se ponovo sreli. Da budem otvorena, oče,
ti imaš tako promenljivu narav da pretpostavljam kako nije hteo da
se razočaram, ako među vama ponovo sevnu varnice pre nego što
uspe sa mnom o tome da razgovara.”
Posmatrao ju je ispod obrva. „Znači, vi se dopisujete?”
„I viđamo se.”
„To vam je bilo zabranjeno.”
„Je li tebe nešto moglo da spreči da viđaš mamu kad si se u nju
zaljubio?”
„To je bilo potpuno drugačije. Između nas niko nije stajao.”
„Gospođa Volf je dala sve od sebe da ispoštuje tvoja neobična
uputstva. Ne smeš je kriviti. Shvatam da si bio potišten kad sam
otišla od kuće i obuzela te je prekomerna briga za moje blagostanje,
ali sve mere koje si preduzeo bile su potpuno nepotrebne. Piter nije
ometao moje slikanje.” Glas joj je podrhtavao. „Nadahnjuje me. Rad
mi se promenio nabolje od dana kad sam počela da se zaljubljujem u
njega. Bilo je to na praznik Svetog Nikole. Svakako si primetio
poboljšanje moje tehnike kad sam naslikala onaj zumbul?”
Stezao je i širio šake na kolenima, a onda je pesnicama lupio po
ručkama stolice, od čega je poskočila. „Dosta! Nećemo više o Piteru!
Barem ne još! Hajde da prvo udamo Sibilu.”
Nasmešila se. „Nemoj da se uzrujavaš. Nema ni govora još o
mom i Piterovom venčanju. Prvo moram da završim školovanje, u
svakom slučaju. Donela sam sa sobom jednu svoju sliku i sutra ću ti
je pokazati.”
„Dobro. Sada se moraš naspavati posle ovako dugog dana.”
„Htela bih još nešto da te pitam pre nego što odem u krevet.
Kako ćeš dati Sibili odgovarajući miraz za venčanje s Van Jansom?”
„Adrijanov otac je bio veoma obziran i pun razumevanja. Obavili
smo uobičajeni susret i iskreno sam rekao da mogu da ponudim
veoma mali miraz, što bi, kao što znaš, bila ona mala svota koju je
majka ostavila za sve vas. Velikodušno je prihvatio kao simboličan
miraz i sve je rešeno.”
„Kakvo olakšanje što je gospodinu i gospođi Van Jans sreća sina
važnija od novca!”
NEŠTO DALJE, U velikoj kući na Herenhrahtu, taj isti par je
raspravljao o predstojećoj veridbi svoga sina. Gospodina Van Jansa,
umornog i željnog sna nakon što je zabavljao buduću snaju i njenog
oca za večerom, gotovo je razbesnela supruga koja je ponovo
briznula u plač.
„Zašto je morao da izabere nju?” jadikovala je, ponavljajući
roditeljski vapaj koji je odzvanjao vekovima.
„Pa, jeste, i kraj.”
„Ali Adrijan je mogao da bira između tako mnogo lepih devojaka
iz našeg kruga.”
„Slušaj me, draga moja. Toliko smo puta prošli kroz ovo. Nikome
nije teže padala bruka zbog njegove dugogodišnje afere nego tebi.
Jesi li želela da zauvek ostane nesposobni ljubavnik one udate
kučke?”
„Ne!” Zaprepastile su je njegove iskrene reči. „Ali zašto kći
zanatlije? Šta vidi u njoj?”
Gospodin Van Jans je znao tačno šta njegov sin vidi u Sibili, ali
takvo objašnjenje nije mogao dati supruzi. „Ne vredi preispitivati
naklonosti jednog mladića. Sibila je jedina uspela da ga odvoji od
neprilične veze koju smo oboje dugo osuđivali, zbog čega sam se i
odrekao miraza. Budi zahvalna što ćeš jednog dana dobiti unuke,
nadajmo se i unuka, da nastavi lozu i posao Van Jansovih, što se
inače nikako ne bi dogodilo. Sad idem na spavanje.”
Kad je ostavio ženu i pošao u sopstvenu spavaću sobu, pomislio
je kako, iskreno, Sibila ne bi bila žena koju bi izabrao za svog sina,
ali stara izreka kako je svaka luka u oluji dobra, bila je u ovom
slučaju istinita. Njemu nije bila najvažnija sreća mladog para, već što
će užasna sramota zbog Adrijanove razmetljive afere konačno biti
pokopana. Sa Sibilom su bar mogli biti sigurni da se takva sramota
neće ponoviti u vezi s uglednim prezimenom Van Jans. Pred ocem
se, ako ne pred sinom, nesvesno razotkrila i pokazala previše
plitkom i pohlepnom da dozvoli da nešto što joj po zakonu pripada
dospe u tuđe ruke, bez obzira radi li se o samom Adrijanu ili o
bogatstvu i raskoši od koje su joj prelepe oči sijale kao kod mačke
koja je ugledala kajmak.
Osamnaesto poglavlje
K
GRIT UJUTRU IZAŠLA IZ KUĆE FISEROVIH, U KORPI je ponela
nekoliko venčanih poklona koje je dobila od članova porodice,
kao i od Marije i suseda koji su je dobro poznavali. Takođe je morala
da odnese usmenu poruku do Van Deventerove kuće, koju joj je
Hendrik dao u poslednjem trenutku. Bila je previše uzbuđena da
razmišlja o njoj i veselo ju je prenela slugi koji joj je otvorio vrata.
„Molim vas da prenesete vašem gospodaru da je gospođica Fiser
kod kuće.”
Pošto je obavila posao, skakućući je sišla niz stepenice i bezbrižno
nastavila put.
U svom ateljeu Hendrik je odlučno klimao glavom u znak
odobravanja Frančeskine slike. Bila je mala, u obliku kvadrata
manjeg od trideset centimetara u prečniku, i bila je poznata kao
„troni”, što predstavlja lice naslikano radi vežbe ili iz želje samog
slikara, dok identitet modela nije bio važan. Recimo, ova
Frančeskina slika prodavala bi se pod nazivom Glava devojke s
bisernom ogrlicom.
„Prilično je dobra.” U sebi, Hendrik je bio zapanjen izuzetnim
kvalitetom slike, ali iako je u svemu preterivao, uključujući i
hvaljenje sopstvenog rada, smatrao je kako mladim slikarima ne
treba puniti glavu suviše pohvalnim izrazima. Nije postojala
opasnost da će se Frančeska uobraziti, ali to nije bilo ni važno. Mada
je morao obavestiti Ludolfa da je stigla kući, sad je bio opušteniji u
njenom društvu nego da nije u izgledu imao bogatog zeta. Svaki dan
je bio sve sigurniji da će njegovim nevoljama doći kraj čim Van Jans
stavi burmu na Sibilin prst. Moći će da pucne prstima Ludolfu
ispred nosa i da svoj blagoslov Piteru i Frančeski. Sreća mu se uvek
vraćala.
„Pozirala mi je najstarija Vermerova kći”, izjavila je Frančeska.
Naginjao se napred da prouči precizne poteze četkicom i sad se
AD JE
odmakao da osmotri sliku sa male udaljenosti. Kćerin rad nije
pokazivao tragove njegove odvažne tehnike u kojoj se mogla
prepoznati poduka Fransa Halsa, već se razvio u gotovo vazdušasti
stil, prefinjen kao muzika eolske harfe, ali sa snagom koja je
privlačila pogled. Devojka-model je gledala preko levog ramena, sa
svetlom koje se igralo po mlečno beloj koži njenog lica i vrata, a
tamne oči su joj sijale podjednakim sjajem kao i biseri, ovaploćujući
moć života i lepote. Sve to je bilo uhvaćeno u jednoj jedinoj sekundi,
kao da je čitava slika započeta i završena u istom trenu, jer već u
sledećem kapci bi nam trepnuli, povratili bismo dah i trenutak bi bio
zauvek izgubljen.
„Tvoj učitelj te dobro podučava”, priznao je, svestan kako sam
nikada ne bi probudio njen talenat kao što je to učinio Vermer.
„Uvek ću biti zahvalna na školovanju kod njega”, izjavila je, a
nije ni znala da je time dotakla bolnu tačku očeve savesti.
„Pa, da, sve je ispalo dobro. Zar nisi nameravala da ovog jutra
odeš do crkve Zojder?”
„Da, idem sada. Zamolila sam Sibilu da pođe sa mnom. Rekla mi
je da je bila odsutna oba puta kad je tvoj pomoćnik, Hans Rumer,
bio ovde i još nije videla tvoj rad.”
„Nema vremena radnim danima a nedeljom sada odlazi u crkvu
s porodicom Van Jans u Vesterkerk.”
„Je li ti ikada rekla da je zaljubljena u Adrijana?”
„Ne, ali ne znači da nije.” Zatim, pošto je primetio Frančeskin
upitni pogled, pomirljivo je odmahnuo rukom. „U redu. Ti i ja
znamo da je zaslepljena onim što on predstavlja, ali i on joj se
dopada. Vidim to. Za ime božje, nemoj da joj u glavu usadiš crva
sumnje! Što se pre uda, tim bolje. Nisam mogao da se rešim
neodgovarajućih prosaca koji su tražili njenu ruku otkako si otišla.”
„Zašto su bili neodgovarajući? Misliš da nisu bili dovoljno bogati
da joj udovolje?”
„To je bio glavni činilac, ali izgleda da su sve neženje ili udovci
kojima se nasmešila mislili da imaju šansu kod nje. Kad su počeli da
dolaze s namerom da mi se predstave, prekidajući moj rad, terao
sam ih po kratkom postupku.”
Oči joj zaigraše. „Sigurna sam da jesi.”
Nacerio joj se, deleći njeno dobro raspoloženje. „Lepo je što si
ponovo kod kuće, Frančeska.”
„Drago mi je što sam ovde. Ostaviću te sada s tvojim pejzažem.
Sviđa mi se to drveće.”
„Najviša stabla rastu ovde u Amsterdamu a druga dva sam uzeo
sa crteža koji sam pre nekoliko godina nacrtao u Harlemu.”
Čitavim putem do crkve Zojder, Sibila je pričala o haljini koju će
nositi na veridbi i o srebrnom brokatu koji joj je poslat iz Firence za
venčanicu. „Tetka Janetje je pisala da ima šaru firentinskih ljiljana.
Možeš li zamisliti nešto lepše?”
„Poznajući njen odličan ukus, sigurna sam da će tkanina biti
čudesna. Misliš li da će doći na tvoje venčanje?”
„Ne. Muž joj je dobio neko visoko građansko imenovanje i
narednih meseci će morati da bude uz njega na važnim društvenim
događanjima i zabavama.”
Stigle su do crkve Zojder i tiho su ušle. Po svojoj konstrukciji bila
je to bazilika, visoka, s jednostavnim prozorima. Zajedno su se
uputile ka sporednom krilu gde im je Hendrik rekao da će zateći
Hansa Rumera kako radi.
Kako su se približavale, ugledale su poleđinu masivnog štafelaja
koji je dugačkim stegama pridržavao ogromno platno. Bio je
postavljen na velikom četvrtastom parčetu grubog lanenog platna
raširenog preko kamenih ploča da ih zaštiti od kapanja boje. Od
slikara nije bilo ni traga ni glasa, mada su mu odbačena radna
košulja, paleta i četkice, kao i ostatak materijala, bili na stolu. Sestre
priđoše prednjoj strani platna. Pripadnici Gradske straže bili su
prikazani gotovo u prirodnoj veličini a svi su ili sedeli ili stajali za
stolom. Slika za sada nije bila ništa više od obične uljane skice,
onakve kakvu slikar u mnogo manjoj veličini daje mušteriji na
odobrenje pre nego što započne poručeni rad. Hendrik je završio tri
lica, uključujući i barjaktara, čija je, gotovo završena, zlatom
obrubljena odeća od bež svile, zajedno sa sivim šeširom ukrašenim
žutim perjem, blistala u odnosu na jednolično tamnožuto tlo na
kome se gradila boja.
„Čudim se gde je slikar”, sumnjičavo će Sibila.
Odgovor im je stigao iza ograde bočne kapelice. „Ovde sam.”
Zid je sakrivao govornika. Krenula je u potragu u pratnji
Frančeske. Kroz ogradu je ugledala razbarušenog mladića uskog lica
sa bezbrižnim crnim očima i šaljivo razvučenim ustima kao
stvorenim za smeh. Sedeo je na molitvenoj stolici, leđa naslonjenih
na zid i s ispruženim dugim nogama, dok je jeo parče hleba i
komadešku sira. Ostatak vekne se nalazio na raširenoj slikarskoj
krpi. Do njega je bila čaša vode. S druge strane mu je stajao šešir,
nalik na ofucani crni tanjir sa svetlim šareno obojenim perjem. Bio je
obučen u jednostavno odelo koje je videlo i bolje dane, a nosio je i
par drvenih klompi.
„Nemojte da mrvite tamo”, rekla je Sibila mehanički.
Napravio je šaljivu predstavu kad je sa mesta gde je sedeo počeo
usplahireno da razgleda okolo, a zatim joj se drsko nacerio. „Ne
vidim nijednu mrvu. Jeste li poneli vašu metlu da počistite?”
„Ne, nisam!” oholo mu je odvratila.
„E, dobro, jer tu ima jedan mali miš kome uvek ostavljam slatke
zalogajčiće. Izlazi kad slikam sam i nema nikoga u blizini. Ne bih
želeo da ga razočaram. Već sam mu obećao da će biti i na slici.”
„Ne možete to uraditi!” razljutila se Sibila. „Miš! U ozbiljnoj grupi
stražara!”
“O, neće sedeti za stolom naslonjen na parče gaude. Biće ga teško
uočiti, ali biće tu.”
Frančeska se smejala. Dobrodušno se šalio na račun svečanih
poza koje su mnogi modeli zauzimali za ovakve slike. „Ima li taj vaš
prijatelj ime?”
„Zovem ga Rembrant, po velikom majstoru koji je nekada slikao
na istom ovom mestu.”
Sibila ga pogleda s visine. „Mislim da ste neuljudni.”
Frančeska joj se uz osmeh usprotivi. „Iz detinjstva se sećam
Rembranta kao vrlo ozbiljnog čoveka, ali uvek sam slušala da su,
dok je Saskija bila živa, vodili veseo život i niko nije više od njega
uživao u šali.”
Mladić je ustao, žustrih pokreta, i došao je do otvorenih vrata na
ogradi. „Uveren sam da bi ovu šalu odobrio. Ja sam Hans Rumer i
slikam za majstora Fisera.”
„Znamo”, uzvrati Frančeska. „Mi smo njegove kćeri. Ovo je moja
sestra Sibila a ja sam Frančeska.”
„Pozdravljam vas! Vaš otac mi je rekao da ima dve kćeri.”
Frančeska i Sibila razmeniše poglede. Znači, Hendrik više nije
smatrao Aletu članom porodice. „Ima nas tri”, ispravi ga Frančeska,
odlučna da iznese istinu. „Moja druga sestra, Aleta, sad živi u
Delftu. I ja sam došla odande na nekoliko dana.”
„Dakle, ti si na školovanju, a ovo je sestra koja će se uskoro veriti.
Kakav je Vermerov rad? Nikada nisam video nijedno njegovo delo.”
Sibila se dosađivala dok su oni razgovarali. Uvek je volela da
bude u središtu pažnje u prisustvu muškaraca. Iskreno, ovaj nije bio
ništa naročito u toj seljačkoj odeći i s lavljom grivom od kose, ali
razljutilo ju je što je u njemu bilo nečeg magnetski privlačnog. No,
on nije obraćao pažnju na nju, potpuno udubljen u ono što mu je
govorila njena sestra i pun pitanja u vezi s Vermerom, za koga niko
nije čuo. Prilično se postidela kad je morala da prizna Adrijanovim
roditeljima da joj se sestra školuje kod nepoznatog slikara.
„Trebalo bi da krenemo”, rekla je oholo. Ipak, nije joj se išlo.
Želela je da ostane tu i upija prizor ovog vitkog mladića, koji
verovatno nije imao ni novčića u novčaniku. On i Frančeska su se
neverovatno lepo slagali. A onda, dok su se smejali nečemu u vezi
sa slikom, ne uključujući je, osetila je napad divlje ljubomore. „Zar
me nisi čula, Frančeska? S obzirom da mi je do veridbe ostalo samo
dva dana, nemam više vremena za gubljenje, ako želiš da idem s
tobom do De Hartohove kuće!”
Tada je oboje pogledaše, Frančeska iznenađena njenim
zlovoljnim tonom, a on sa radošću koja mu je i dalje blistala u očima.
Sibila je bila svesna da je duboko pocrvenela i znala je da ne izgleda
najbolje kad se ljuti.
„Od kada to”, upitao je bezobrazno, „neko mora užurbano da
trčkara unaokolo uoči veridbe, tako da nema vremena za malo
neobaveznog čavrljanja? Možda morate da vežbate prst, da ga
ojačate, kako bi mogao da izdrži težinu Van Jansovog prstena?”
Pretvorila se u pravu mačku. „Kako ste drski prema
gospodarevoj kćeri!”
Nije se ni najmanje zbunio. „Dozvolite mi da vas ispravim. U
ovom slučaju, vaš otac je moj poslodavac, a ne moj gospodar.”
„Razlog više da radite, a ne da traćite vreme!”
„Istina”, ljubazno se složio. „Zato sam i došao ovde s prvim
zracima sunca i sve do sada nisam prekidao posao radi doručka.
Možda biste sutra voleli da svoj jedini dnevni obrok sačuvam za
vreme kada će vam odgovarati da ga podelite sa mnom, ma koliko
skroman bio?”
„Prestanite da mi se podsmevate!” Nije joj bilo jasno zašto se ne
okrene na petama i ne udalji.
Frančeska se ubaci, uznemirena zbog Sibilinog gneva. „Mislim da
sad treba da pođemo.” Preko ramena je pogledala Hansa. „Svratiću
da vidim jeste li završili barjaktara pre nego što se vratim u Delft.”
„Biće mi drago da vas vidim, gospođice Fiser. Obema želim
prijatan dan.”
Kad su se ponovo našle napolju, Frančeska se radoznalo zagleda
u Sibilu dok su koračale ulicom. „Zašto si, pobogu, postala tako
neprijatna prema tom mladiću? Nije imao loše namere.”
Sibila tvrdoglavo zabaci glavu. „To je tvoje mišljenje. Mogu da
kažem šta želim i, pošto on svakako nije obraćao pažnju na ono što
sam govorila, nemoj tražiti od mene da se vratim i izvinim kao da
mi je pet godina.”
„Priznajem da mu je izjava u vezi s prstenom bila pomalo
neprilična, ali moraš se složiti da si grubo viknula. To je bilo sasvim
nepotrebno, jer smo se ranije dogovorile da nećemo dugo ostati.”
Sibila frknu. „Delovala si mi tako zaneta, da sam mislila kako
nećeš biti u stanju da se odvojiš od njega.”
„Ne budi detinjasta. Dosad je već trebalo da naučiš kako ne
možeš uvek biti u središtu pažnje.”
Za Sibilu je to bila poslednja kap. Zastala je i planula na sestru.
„Znala sam da ćeš čim stigneš kući početi da mi naređuješ baš kao i
svima ostalima! Odlično smo se snalazili i bez tebe. Uskoro ću biti
udata žena i živeću u najotmenijoj kući u čitavom Amsterdamu,
daleko od Marijinog jadikovanja i očeve ćudljivosti i - najbolje od
svega - možeš dolaziti kući koliko god često želiš, ali ja ću ti biti van
domašaja!”
Takvo praskanje je Frančesku podsetilo na očevo ponašanje kad
god je bio nesiguran u sebe i želeo nešto da prikrije. „Zaista hoćeš.
Zato se smiri i hajde da uživamo u šetnji do Vilemove kuće.
Zapamti, prošlo je prilično mnogo vremena otkako sam bila ovde i
neću se vratiti do tvog venčanja, kad god to bilo.”
Sibila se ugrize za usnu dok su nastavljale svojim putem. Žalila je
što je sve to rekla Frančeski, zato što uopšte nije tako mislila. Bilo je
utešno što je ponovo s njima kod kuće. „Ne znam šta mi je. Na ivici
sam živaca.”
„Uznemirena si pred veridbu. Ništa neobično.”
Sibila pomisli da je to istina. Čak ni sada ni u šta nije mogla biti
sigurna dok joj Adrijanov prsten ne bude na ruci. Neprestano se
plašila da će Hendrik napraviti neki od njegovih bučnih ispada i sve
pokvariti. Nije mu se sviđala svesrdna podrška porodice Van Jans
Velikom penzioneru, Johanu de Vitu, koji je vladao zemljom od
smrti Vilema II pre više od dvadeset godina. Morala je da preklinje
Hendrika da drži jezik za zubima i ne iznosi svoje čvrsto uverenje
da se zahtevima Luja XIV, kad god došli, treba suprotstaviti na svim
poljima. Košmari su se ponavljali kad bi čula oca kako, posle previše
dobrog vina, uprkos tome što joj je obećavao suprotno, pušta sebi na
volju da gromoglasno proklinje pomirljive stavove i kad bi ugledala
kako lica Van Jansovih postaju ledena zbog njegovih izjava da je
Holandiji i drugim holandskim zemljama potrebna vojna odbrana.
Za četiri dana, kad se veridba zvanično obavi i objavi, može da
galami koliko god hoće, jer Adrijan je previše častan čovek da
poništi tako svečano dato obećanje samo zbog nekakve sramne graje
koju diže njen otac. Za razliku od Frančeske i Alete, nikada je nije
zanimala politika i nije shvatala zašto se muškarci toliko uzbuđuju
zbog toga. Njena sestra je čak smatrala da bi žene trebalo da
učestvuju u vladi, navodeći dostignuća engleske kraljice Elizabete u
njeno doba i Kristine od Švedske i drugih snažnih žena iz
kraljevskih loza, ističući da im je samo slučajnošću porekla pružena
prilika koju bi i mnoge druge obične žene podjednako dobro
iskoristile.
Na putu do Vilemove kuće nakratko su svratile do Piterovog
amsterdamskog doma da Frančeska upita gospođu De Haut očekuje
li Pitera za dan ili dva.
Gospođa De Haut odmahnu glavom. „Trenutno je prezauzet na
poljima lukovica i nigde ne može da ide.”
„Onda ne postoji mogućnost da ga ne zateknem u kući u
Harlemu, ako svratim kao što sam nameravala?”
„Ni najmanja.”
Kad su krenule, Sibila pohvali Frančeskinu odluku da ga vidi.
U De Hartohovoj kući Vilem je oduševljeno dočekao Frančesku.
Zainteresovano se raspitivao za njen rad dok je Sibila čavrljala s
njegovom ženom. Kad je čuo da je Frančeska donela kući jednu
svoju sliku, izjavio je da će poći s njom i sestrom da je lično vidi. Na
povratku, dok su njih troje zajedno prolazili kraj crkve Zojder, Sibila
kradomice pogleda prema ulazu, u slučaju da se tamo pojavi Hans
Rumer. Nameravala je da mu uputi prezriv pogled, ali nije se
pojavio i ostala je uskraćena za to malo preimućstvo.
Frančeski bi drago što je Vilem s njima kad je kod kuće zatekla
Ludolfa kako ih čeka. Ukočila se na njegov gotovo posednički
pozdrav, izbegavajući pokušaj da je zagrli.
„Sve vas pozivam večeras kod mene na večeru”, izjavio je,
pozivom obuhvatajući i Vilema. „Molim vas dođite s gospođom De
Hartoh. Moramo proslaviti Frančeskin dolazak kući.”
Sibila oduševljeno prihvati, jer se uvek radovala prilici da se lepo
obuče. „O, da! Hoće li i Adrijan biti tamo?” Znala je da se on i
njegova porodica dobro poznaju s Ludolfom.
„Još na putu ovamo sam pozvao njegove roditelje i mladića lično,
i prihvatili su.”
Kad je Ludolf pošao s Frančeskom i Vilemom do ateljea, gde je
Hendrik radio, bilo mu je dosta njenog izvrdavanja kao da nema
nikakvog prava na nju. Došlo je vreme da progovori. Kao njen
verenik želeo je da ostvari pravo na njene poljupce, što je bila jadna
nadoknada za ono što mu je čitavo telo osećalo svaki put kad bi se
našao u njenoj blizini. Takođe će morati da se objasni s Hetrajd, čim
je sledeći put poseti. Bila je razumna žena i dodatnih hiljadu ili više
guldena s narednom isplatom ublažiće svako razočaranje koje bi
mogla da oseti. Možda bi bio na mestu i poklon u vidu dijamantskog
broša kao uspomena na ono što je nekada među njima bilo. Žene
uvek rado prihvataju takve poslastice. Naglasiće da njegov brak s
Frančeskom ne mora prekinuti zajedničke užitke kojima su se
prepuštali tokom njegovih povremenih poseta Delftu. Po njegovom
mišljenju, Luj XIV će već vladati Holandijom kad Frančeska završi
svoje školovanje za godinu dana, u proleće 1672. Čak i ako bude
morala da ga produži na treću godinu, to više neće biti važno, jer će
on do tada steći tako važan položaj u Hagu, sa dovoljno ovlašćenja,
da ostvari svoj brak s njom. Pošto je Hag veoma blizu Delfta i dalje
bi mogla da odlazi u Vermerov atelje dva-tri puta nedeljno. Već je
potražio imanje u Hagu i video je veličanstvenu kuću koju je rešio
da kupi. Svoju amsterdamsku kuću bi do sada već prodao, ali nije
želeo da privlači pažnju. Ovih dana je morao biti izuzetno strpljiv u
svemu i to ga je iscrpljivalo.
Veče je počelo dobro. Frančeska je, kivna što sedi s Ludolfove
desne strane, s druge strane imala gospodina Van Jansa i on joj je
bio zanimljiv sagovornik. Sibila je bila ushićena i sva je blistala na
pomisao kako će doći trenutak kad će i ona priređivati ovakva, ali
još mnogo veličanstvenija okupljanja. Neprestano je razmenjivala
duboke poglede s Adrijanom preko stola i kratke prikrivene
osmehe. Odjednom se sasvim neočekivano u sebi zapita kako bi
Hans Rumer izgledao da je odeven u otmenu odeću kao što je
Adrijanova i da sedi preko puta nje, s kosom začešljanom poput
svile i s prstenjem na rukama. Zatim brzo otera tu misao i odgovori
na pitanje Vilema koji je sedeo na mestu do njenog. Ako je gospođa
Van Jans jednom ili dva puta potišteno pogledala u njenom pravcu,
ona to nije primetila.
Na suprotnoj strani stola, gospođu De Hartoh je, iako je sedela do
Adrijana, uglavnom zabavljao Hendrik, koga je dobro poznavala i
koji je bio odlično raspoložen. Pokazalo se da mu je ovo bio
najprijatniji događaj pod Ludolfovim krovom, jer su mu svi ostali bili
upropašćeni. Večeras je bio na putu da se oslobodi svog mrskog
pokrovitelja, pa je bio ispunjen vragolastim zadovoljstvom. Svaki
put kad bi primetio da se Adrijan smeška Sibili preko stola, iznova
bi čestitao sebi što je iz mora njenih prosaca ulovio tako bogatu ribu.
Na kraju večere se zavalio na stolici, da sasluša Ludolfa koji je ustao
na čelu stola, s čašom u ruci.
„Trenutak ne može biti bolji za jednu posebnu zdravicu”, poče
Ludolf, smeškajući se na sve prisutne u sjaju kristala i svetlucanju
sveća. „Večeras se za mojim stolom nalazi dvoje mladih ljudi koji će
se uskoro veriti. Prezime Van Jans će se radosno povezati s
prezimenom Fiser. Sad, kad se moj period ožalošćenosti privodi
kraju, mogu i ja da objavim svoju veridbu. Molim vas da podignete
čaše mojoj budućoj supruzi, Frančeski!”
Gospodin i gospođa Van Jans, ne primećujući da nešto nije u
redu, ustaše da nazdrave a De Hartohovi prikriše nekako svoju
zapanjenost i sekund-dva kasnije se odazvaše pozivu. Sibila je
zinula, dok je Frančeska sedela smrtno bleda i ukočena od
zaprepašćenja. Hendrik, koji je zaboravio da je još daleko od toga da
se oslobodi svog budućeg zeta, napola ustade sa stolice zgrčenog
lica i snažno lupi pesnicom o sto, od čega desertno posuđe i
svećnjak zazvečaše, dok sa sveća poleteše komadići voska.
„Ne!”
Gospođa Van Jans, koja nikada u životu nije prisustvovala
ovakvom prizoru za večerom, nemoćno klonu na stolicu i zamahnu
svojom kružnom lepezom. „Šta se dešava?”, obrati se mužu preko
stola. „Mislim da smesta treba da pođemo kući!”
Frančeska skoči. „Došlo je do nesporazuma. Ništa više ne treba
da se kaže, dok o svemu ne raspravim s Ludolfom u prisustvu oca.”
Sibila briznu u plač. Bez obzira na to kakva je greška počinjena,
zašto je Hendrik morao da napravi takvu predstavu? Od njegovog
urlika prisutnima samo što nisu popucale bubne opne. Veče je
upropašćeno i Adrijanovi roditelji su već pošli kući, a samo joj je
njegov otac poželeo laku noć. Krenuli su i De Hartohovi, ali oboje su
joj se obratili i potapšali je po ramenu. Adrijan je prešao na njenu
stranu stola i stao pored stolice. Na tren je u užasnom strahu
pomislila da će i on otići, ali to mu nije bila namera.
„Hajdemo u gostinsku sobu, Sibila, da tamo sačekamo. Gospodin
Van Deventer prati goste a tvoj otac i sestra ga čekaju u biblioteci.”
Tek tada je primetila da su sami u trpezariji, osim posluge koja je
čekala kraj stola a sada se odmakla do zida bezizražajnih lica. Bila je
uverena da Adrijanova majka, kao ni ostale žene u porodici Van
Jans, nikada ne plače pred slugama. Žurno je obrisala oči i sa svim
dostojanstvom koje je uspela da sakupi pošla s njim do gostinske
sobe. Tamo mu je smišljeno pala u naručje i njegovi poljupci su joj
pokazali da njegova strast nije iščezla. Ovo je bilo prvi put da je
ostao nasamo s njom i nameravao je da što bolje iskoristi priliku.
Hendrik je stajao u biblioteci i pretvarao se da gleda kroz prozor,
mada se u mraku ništa nije videlo. Nije se usuđivao da se suoči s
Frančeskinim pogledom. Obratila se njegovom odrazu u
prozorskom oknu.
„Šta znaš o ovoj Ludolfovoj nečuvenoj izjavi? Molim te, reci mi
pre nego što dođe. Videla sam kad si viknuo, da poričeš nešto što si
unapred znao.”
Prisilio se da joj odgovori. „Nisam želeo da još saznaš. Ništa se ne
može dogoditi pre završetka tvog školovanja, ali pre godinu dana
sam potpisao bračni ugovor kojim sam te njemu obećao.”
Nije mogla da poveruje u to što je čula. Setila se svih Piterovih
upozorenja. Pomislila je na holandsku legendu o devojci koju je
kupio zli prosac, za kojeg se nakon venčanja ispostavilo da je samo
gomila truleži i sama smrt. Nikako nije mogla da zamisli Ludolfa kao
svog muža u drugačijem svetlu. „Zašto si učinio nešto tako užasno?”
„Mora da sam bio pijan.”
Objašnjenje je bilo toliko verovatno da nije posumnjaia u njega.
„Zna li Piter?”
„Rekao sam mu kad je svratio u vezi s porudžbinom, ali ni on ni
ja nismo očekivali da će to biti tako brzo objavljeno.”
„Mislim da se on oduvek ovoga plašio.” Ispunila ju je neizmerna
tuga što joj je jedini spas od Ludolfa ležao u begu, što bi značilo
napuštanje porodice i doma na mnogo godina. Nešto ju je
zbunjivalo. „Kažeš da si me obećao Ludolfu pre dvanaest meseci, ali
tada je Amalija još bila živa.”
„Ne. Bio je tako lud za tobom da mi je dao ugovor na potpis dan
posle njene smrti.”
Sagnula je glavu i prekrila oči rukom, zgrožena ovim saznanjem.
Mnogo je mislila na Amaliju kad je stigla u Van Deventerovu kuću
prvi put nakon te tragične večeri. Bilo joj je nepodnošljivo da čuje za
takvu okorelu ravnodušnost.
Čim je Ludolf ušao u biblioteku, spazio je njeno žalosno držanje,
pre nego što je odmahnula rukom i ustuknula, neprijateljskog izraza
lica. Nije mu išlo sasvim onako kako je očekivao. Ni na trenutak nije
mogao da zamisli da bi se Hendrik, nakon šestonedeljnog boravka u
zatvoru, usudio da se protivi, a kamoli da sebi dozvoli onako
razjareni ispad. Što se Frančeske tiče, predosećao je da će je njegova
izjava prilično zapanjiti, ali oslanjajući se na njenu dokazanu
samokontrolu i lepo vaspitanje, bio je ubeđen da se neće pobuniti
pred drugim gostima.
Namestio je na lice izraz saosećajnog razumevanja. „Moja
najdraža Frančeska, nemoj se uzrujavati što ti je vest o ovoj veridbi
tako neočekivano saopštena. Verujem da ti je otac objasnio, taj
dogovor je sklopljen odavno, ali običaji su me sprečili da ranije o
tome progovorim. Ništa se neće isprečiti pred tvojim slikanjem.
Želim da ostvariš svoje ciljeve. Imaćeš sve što si ikad želela. Nećemo
ostati ovde kad se venčamo. Dobićeš drugu kuću koju ćeš moći da
namestiš i urediš kako ti odgovara. Posetićeš Italiju. Pronaći ću atelje
i za Aletu, ako bi te to usrećilo. Tvoj otac i ostali ukućani imaće sve
što im je potrebno. Novčane neprilike će zauvek biti iza njega.”
Progovorila je polako i razgovetno, čvrstog i sjajnog pogleda. „Ne
pokušavaj da me podmitiš. Znam da ima roditelja koji bičuju i
izgladnjuju svoje kćeri, da bi ih naterali na brak sa partnerima koje
nisu same odabrale, ali i ne pomišljaj da će se moj otac tako poneti
prema meni! Nikada nije podigao ruku na sestre i mene, i sigurna
sam da sada neće početi. Nikada se neću udati za tebe!”
„Vidim da ne shvataš dubinu mojih osećanja prema tebi. Oduvek
sam želeo da dobrovoljno postaneš moja i nastaviću da se tome
nadam. Imaš dovoljno vremena do kraja školovanja da se odlučiš.”
„Zaista?” Bila je oprezna i nije mu verovala. Hendrik se okrenuo
ka sobi, podjednako sumnjičav. Ludolf joj se smeškao.
„Zaista. Možeš da odlučiš onako kako ti odgovara i ja ću se
povinovati tvojim željama.”
„Pocepao bi ugovor?”
„Naravno. Nažalost, siguran sam da bi to tvom ocu
prouzrokovalo dugotrajnu tugu. Što ne tražiš da ti objasni? Vreme je
da saznaš sve činjenice.”
Frančeska upitno pogleda Hendrika, ali on je izmučeno zurio u
Ludolfa, dok mu se lice grčilo. „Nemoj to da činiš!” promuklo ga je
molio. Zatim je izjurio iz sobe. Frančeska bi pošla za njim, ali Ludolf
je zgrabi za ruku i zadrži.
„Pusti ga neka ide. Previše je uplašen da ti prizna ono što moraš
da znaš.”
Otrgla se od njega. „Onda mi ti reci!”
„Vrlo dobro. Bolje sedi dok ti saopštim sve što se dogodilo.”
Hendrik se žurno uputio ka trpezariji, nadajući se da će tamo
zateći Sibilu i Adrijana, jer je znao da će Sibila čekati na njega i
Frančesku. Sluga koji je raščišćavao sto obavesti ga da je mladi par
otišao u gostinsku sobu. Naglo je otvorio vrata i zatekao ih u
ljubavnom zagrljaju ispružene na divanu. Oboje skočiše, i Sibila,
rumena i pomalo razbarušena, žurno popravi svoj dekolte.
„Izlazi, Sibila!” zaurla Hendrik.
„Ali, oče, nije bilo ništa! Samo smo...”
Skočio je napred, zgrabio je i gotovo izbacio iz sobe. Zatim je
zaključao vrata da ne može da uđe. Adrijan se, ni najmanje
iznenađen ovim izlivom roditeljskog besa, nadao da neće morati
silom da se suprotstavi slikaru da ga ne izudara. Ne pada mu na
pamet da se na sopstvenoj veridbi pojavi s modricom na oku. Bio
mu je dužan izvinjenje.
„Bojim se da sam dozvolio svojoj ljubavi prema Sibili da me
savlada, gospodine Fiser. Jesam je poljubio nekoliko puta...”
„Zaveži! Nemam sad za to vremena! U očajnim sam neprilikama.
Da li bi mi dao znatniju pozajmicu? Nisam hteo da te pitam dok se
ne oženiš Sibilom, ali događaji su me preduhitrili.”
Adrijan oseti olakšanje što je Hendrik tako lako prešao preko
njegovog ljubakanja sa Sibilom. „Ne nosim novac na društvena
događanja kao što je ovo veče, ali mogao bih da sredim zajam.
Koliko vam je potrebno? Nekoliko stotina?”
„To nije dovoljno! Ne govorim o stotinama, već o hiljadama!”
U Adrijanu se probudi bankar. „U tom slučaju, hajde da se
nađemo sutra u mojoj kancelariji i popričamo o tome. Pomoći ću
vam koliko god budem mogao.”
„Potrebno mi je tvoje obećanje sada! Za ime boga, biću tvoj tast.
Nećeš me valjda odbiti?”
„Bar mi recite razlog zašto vam je potreban zajam.” Adrijan je bio
više nego spreman da se umeša u hitnom slučaju, ali želeo je da zna
o čemu se radi.
„Da Van Deventeru isplatim kockarski dug. Ako ne budem
mogao da se vratim u biblioteku oslobođen svega što mu dugujem,
Frančeska će snositi grozne posledice.”
U Adrijanu se smesta probudi sumnja, je li mudro da se u to
meša. Kockari su bili opasni i pribojavao se da će se možda, ako sad
pozajmi Hendriku, ubuduće suočavati s neprekidnim vraćanjem
tastovih dugova. Sigurno je san svakog kockara da ima bankara u
porodici, ali ne sme ništa da obeća dok o svemu ne porazgovara s
ocem.
„Žao mi je, gospodine Fiser”, odlučno je rekao, „ali ne vidim
razlog da se meni obraćate. Van Deventer je za stolom izrazio
zadovoljstvo što će postati verenik vaše kćeri i ne verujem da će
odustati od ženidbe samo zato što mu dugujete novac.”
„Budalo!” Hendrik se raspomamio od straha i ozlojeđenosti.
„Nisi razumeo! Moraće da se uda za njega protiv svoje volje, ako
mu ne platim. Želim da je oslobodim tog ugovora.”
Ali bilo je prekasno. Neko je pritiskao kvaku na zaključanim
vratima i začuo se Frančeskin glas. „Oče, molim te, pusti me
unutra.”
Hendrik se uz jauk uhvati za glavu i okrenu, i ne pokušavajući da
odgovori na kćerin zahtev. Sibila, koja je postala histerična čim je
počeo jače da viče, požurila je da dovede Frančesku i zatekla ju je
kako natmurena izlazi iz biblioteke sa Ludolfom. Frančeska ponovo
pokuca na vrata, ali Sibila povika:
„Jesi li dobro, Adrijane? Odgovori mi!”
U sobi je Adrijan hladno posmatrao Hendrika. Mučilo ga je to što
ga je budalom nazvao lakoumni kockar nesposoban da se brine za
sebe. Odlučno je zakoračao prema vratima i otključao ih. Kad ih je
otvorio, Sibila potrča prema njemu i on poče da je uverava da nije
povređen.
Frančeska priđe ocu, a Ludolf ju je pratio. „Pogledaj me, oče”,
tiho je izustila sva potresena. Razmišljala je o Piterovom upozorenju
i kako se ono pokazalo tačnim.
Hendrik se lagano okrenuo prema njoj. Umorno je progovorio:
„Ludolf ti je rekao?”
„Jeste. Samo mi je žao što mi to odavno nisi lično saopštio.”
„Stalno sam se nadao da ću pronaći neki izlaz.”
„Shvatam. Hajdemo sada kući.”
Hendrik se sa kćerima smestio u Van Jansovu kočiju, dok je
Adrijan svom domaćinu učtivo zaželeo laku noć. Silazeći
stepenicama, čuo je Sibilu kako vrišti na oca, ali prestala je čim je
ušao u kočiju. Nema sumnje da će s njom povremeno biti teško
posle venčanja, ali nakon što je video njene prelepe grudi u onim
trenucima kad su ostali sami, činilo mu se da je spreman da joj
oprosti sve ljutite ispade.
Kad je Adrijan odvezao Fiserove do kuće i ponovo otišao, Sibili i
dalje nije bio jasan uzrok Hendrikove galame. Mislila je da će
izudarati Adrijana pesnicama i laknulo joj je što povod za to nije bila
njena verenička nesmotrenost, pa ju je preplavilo saosećanje prema
Frančeski kad su joj sve objasnili. Ispustila je dug jauk. Frančeska je
obgrli oko ramena i ponovo se obrati Hendriku:
„Da li te je Ludolf podstakao da mi nametneš sva ona ograničenja
u Delftu?”
„Da”, iscrpljeno je priznao, „i ne mogu ništa da učinim da ih
povučem.”
„O, jadna moja sestro!” uzviknula je Sibila.
„Hoćeš li biti mnogo razočarana ako ne ostanem na tvojoj
veridbi?”, upita je Frančeska. „Moram što pre da se vidim s Piterom
i o svemu porazgovaram s njim.”
Sibili laknu. Otac će morati da prisustvuje zabavi, ali bio je
previše slomljen da ponovo diže galamu, dok bi Frančeska samo
podsećala Adrijana na graju u Van Deventerovoj kući, a želela je da
se to što pre zaboravi. „Ne, dozvoliću ti da ideš, ako obećaš da ćeš
mi doći na venčanje.”
„Pitala sam majstora Vermera hoće li me pustiti još pre nego što
sam pošla i pristao je.”
„Šta ćeš učiniti sutra u vezi s Gritinim venčanjem?”
„Ići ću s tobom, ocem i Marijom u crkvu a posle toga ću se kratko
zadržati na proslavi, da joj poželim sreću. Zatim ću uhvatiti
putničku kočiju, kojom ću stići do Harlema rano uveče. Ima nešto
što bih volela da mi učiniš.”
„Sve, samo kaži!”
„Da li bi mogla da se suzdržiš i učtivo preneseš moje izvinjenje
Hansu Rumeru što se nisam vratila da još jednom pogledam grupni
portret kao što sam obećala, jer više zaista nemam vremena za
gubljenje?”
Sibila nije bila sigurna želi li da uradi to što je sestra od nje
zatražila. Uznemirila se na samu pomisao, dok je istovremeno
osetila čudno oduševljenje što će ponovo videti tu bestidnu hulju.
„Dobro. Otići ću jednom.”
„Nemoj da zaboraviš.”
Sibila pomisli da se to teško može desiti. Zatim je poljubila
Hendrika za laku noć, osećajući talas ljubavi prema njemu što joj
natera suze na oči. Poneo se glupo, ali i sama je bila takva mnogo
puta. Suze su joj grunule kad je zagrlila Frančesku, koja se našla u
tako užasnim neprilikama usled događaja u kojima nije učestvovala.
„Nije sve izgubljeno, Frančeska.” Poželela je da joj ponudi utehu i
osećaj nade koji je njoj sestra toliko puta davala u prošlosti.
„Svakako će se nešto dogoditi u narednih nekoliko meseci što će te
osloboditi. Možda se Piter nečega doseti.”
„Možda.” Frančeska se nežno nasmeši sestri u pokušaju da je
razveseli. „Idi sad na spavanje. Otac i ja ćemo još malo popričati. Ne
brini. Ne nameravam da ga prekorevam.”
Dok se Sibila penjala ka svojoj spavaćoj sobi, čudila se što
Frančeska može razumno da razgovara i da ne optužuje oca. Da je
nju doveo u takvu situaciju i sprečio je da se uda za Adrijana,
sigurno bi vrištala sve dok ne bi zaglušila sva amsterdamska zvona,
čak i zvonik crkve Zojder.
GRITINO VENČANJE sa Sejmonom bilo je veseo događaj. Bila mu
je verna otkako su se prvi put sreli, uprkos njegovom dugom
odsustvovanju na moru. Nosila je haljinu od plavog somota,
sačuvanog još iz vremena kad je Hendrik zasipao tkaninama sve
žene u kući nakon dobitaka na kartama. Marija joj je napravila
otmene čipkaste karneriće, čija mustra je bila simbolički osmišljena u
vidu ljubavničkih pupoljaka i ruža. Posle svečanosti upriličeno je
veselje za porodicu i prijatelje, s izobiljem hrane i buradima piva,
iznetim da utole svačiju žed. Igrali su na zvuke flaute, lutnje i
doboša, a od težine koraka tresle su se daske na podu kuće Gritinog
brata i snaje, gde se slavlje održavalo. Frančeski nije bilo teško da se
neopaženo iskrade nakon što se pozdravila s mladoženjom i izljubila
s mladom.
Kad se vratila kući da se presvuče za putovanje i pokupi ručni
prtljag i sliku, sused, koji ju je iščekivao, dođe mašući zapečaćenim
pisamcetom.
„Tražila te gospođa De Haut. Rekla je kako si spominjala da ćeš
ići za Harlem i zamolila te da poneseš ovo pismo koje joj je lično
uručeno, kad god da kreneš.”
Frančeska primeti da je namenjeno Piteru i unese ga u kuću da
ga skloni u torbicu, gde je već stavila Aletinu narukvicu, poklon od
tetke Janetje. Skupila je prtljag i uputila se ka trgu Dam, gde se
ukrcala na putničku kočiju za Harlem.
Tokom dvočasovnog putovanja razmišljala je o događajima od
prethodne večeri. U glavi su joj odzvanjale Ludolfove reči. Nestala
je sva njena i Piterova nada da će pobeći u Italiju kao poslednje
sredstvo spasa.
„Ako se bračni ugovor ne ispuni”, rekao je Ludolf, „zbog tvog
odbijanja da postaneš moja žena, ili ako se sakriješ ili negde
pobegneš, odvući ću tvog oca na sud i učiniću sve da dobije
najmanje trideset godina za neisplaćeni dug prema meni!”
Gotovo joj se zavrtelo u glavi kad se setila tih reči. U venama je
još osećala drhtavicu, ali ništa joj neće pokvariti vreme s Piterom.
Sad će mu pokloniti svih pet dana koji su joj ostali do povratka u
Delft, umesto dvadeset četiri časa, koliko je u početku mislila da
može oduzeti od posete porodici.
Kočija se zaustavila u blizini Mesarske kuće u Harlemu i ona
odmah pođe peške do tri kilometra udaljenog Piterovog doma. Bilo
je vedro veče, ali sumrak je već pao, a njen prtljag, u koji je
spakovala sve dodatne stvari koje će joj biti potrebne u Delftu, i u
platno zamotana slika, bili su joj teški. Ušla je u poslednju krčmu u
gradu da uzme fenjer, i to joj je samo povečalo teret. Kad je došla do
staze koja je vodila do njegove kuće, pao je već mrak, zvezde su se
ugasile i bilo joj je drago što je konačno stigla na odredište.
Prošla je pored kancelarije, koja je bila zatvorena, i produžila
pored skupine drveća, dok nije prvi put ugledala Harlem hajs.
Primetila je da je mnogo veća od obične farme, sa dva sprata,
tavanom i krovom koji se nisko spuštao iznad gornjih prozora, od
kojih je jedan bio osvetljen svetlošću sveće. U drugom prozoru u
prizemlju goreo je još svetliji plamen. Pošla je stazom do ulaznih
vrata i zalupala zvekirom. Zakoraknula je unazad i primetila da je
svetlo na spratu nestalo dok ga je neko nosio sa sobom da otvori
vrata. Kad se vrata otvoriše, na njima je stajao Piter, sa svećnjakom
u ruci i vlažnom kosom kao da se sveže okupao posle napornog
radnog dana. Uvek će se sećati radosnog iznenađenja na njegovom
licu kad ju je ugledao.
„Frančeska, ljubavi! Uđi!”
„Ostaću neko vreme ovde!”
Ušla je i spustila ručni prtljag, sliku i fenjer dok je on ostavljao
sveću na kredenac. Sledećeg trenutka bacili su se jedno drugom u
zagrljaj i usne su im se spojile u poljubac strasnog sjedinjavanja. Kad
su se razdvojili, počeli su da se smeju i pričaju, istovremeno
postavljajući pitanja i odgovarajući na njih. Dok je on zatvarao i
ponovo zaključavao vrata, ona je skinula ogrtač i prešla preko
hodnika da zastane na pragu osvetljene sobe. Njeno slikarsko oko je
upijalo boje i razmere. Zidovi su bili okrečeni bež, a unutra su se
nalazili veliki ormar, bogato izrezbarena stara komoda i sto
prekriven orijentalnim ćilimom u bojama njene palete koja je
obuhvatala otvoreno crvenu i indigo plavu, limun žutu, ljubičastu i
veronski zelenu. Nekoliko starih slika na drvetu savršeno se
uklapalo u opšti sklad.
„Ovo je prelepa soba!”, uzviknula je, i dalje razgledajući oko
sebe.
„Kad je moj otac sagradio ovu kuću od zarade na lalomaniji,
usredsredio se na prostor. Da bi udovoljio mojoj majci, tada nevesti,
kupio je pomodan nameštaj, ali nije želeo da se rastane od onoga što
je imao u staroj kući, i sve je to sklonio u ambar. Kad je ovo mesto
postalo moje, odlučio sam da većinu stvari obnovim. Tokom godina
sam povremeno ponešto dodavao.”
Otišla je da ugreje ruke nad vatrom, ne zato što joj je bilo hladno,
već je jednostavno želela da uživa u svemu što se u sobi nalazilo.
„Sigurno si mnogo srećan ovde! Kuća je tako prijatna.”
„Mislim da je ova kuća čekala tebe.”
„Volela bih da verujem da je to istina.”
Prišao joj je i uhvatio je oko struka, nežno je okrećući prema sebi.
„Ovde pripadaš, ljubavi. Ovde sa mnom pod ovim krovom gde te
odavno priželjkujem. U severnom krilu kuće nalazi se sjajna soba
koju bismo mogli pretvoriti u odličan atelje. Ima tri velika prozora,
jedan s pogledom na istok i polje lukovica.” Primetio je kako joj u
očima treperi pogled koji nije mogao da odredi. „Šta je bilo?”
Zagnjurila je glavu i spustila mu čelo na rame. „Saznala sam da je
otac za mene potpisao bračni ugovor.”
Privio ju je uz sebe, mazeći je po kosi. „Kako si otkrila?”
Ispričala mu je šta se dogodilo. „Ludolf mi je jasno stavio do
znanja da će, ukoliko nestanem, istog časa odvesti Hendrika na sud.
Ne bih nikada mogla, po cenu sopstvene slobode, dozvoliti da mi
otac poludi vezan u tamnici. Čak je i bekstvo nemoguće.”
Podigao joj je bradu da je ponovo pogleda. „Neće, ako i on ode u
Firencu.”
„Zar bi to bilo moguće?” Želela je u to da veruje, terajući od sebe
mučno osećanje da se to nikada neće dogoditi. „Uvek se zaklinjao
da neće živeti ni na jednom drugom mestu osim u Amsterdamu i da
namerava tu i da umre, ali u ovim očajnim okolnostima sigurno će
prihvatiti da pođe!” Uhvatila se za tu zamisao. „Marija bi mogla da
se skući kod Sibile, a Grit će lako naći novo zaposlenje. Hendrik je
uvek govorio o Firenci kao o Mikelanđelovom gradu. Tamo bi
mogao da slika!”
„Rekao bih da nema sumnje što se toga tiče.”
Već je pravila planove, čvrsto se držeći za nadu. „Mogao bi
poneti sve što mu je najdragocenije iz kuće - slike moje majke,
Fransa Halsa i Rembrantovog Titusa. Mogli bismo sve da ih
izvadimo iz ramova i jednostavno spakujemo. Nikada ne bi iza sebe
ostavio omiljenu paletu i četkice, ali to ne bi zauzelo puno mesta i
lako bi putovao.”
„Mogla bi o tome s njim da porazgovaraš kad sledeći put odeš
kući.”
„To će biti za Sibilino venčanje, znači uskoro.” Blago se namrštila,
skupljajući usne. „Naravno, moram uzeti u obzir njegovu
nepredvidljivost.”
„Na koji način?”
„Možda će mi dugo trebati da ga ubedim da pokida svoje
korene.” Niko od nje nije bolje znao kako otac može biti tvrdoglav.
„Odugovlačiće, neprestano se nadajući da će iskrsnuti neko
jednostavnije rešenje. Sad ne bih mogla da uzmem dodatnu godinu
školovanja. Moram da steknem članstvo Esnafa kad mi isteknu dve
godine.”
„Zašto?”
Začudila se što je to pita. „Pomisli samo na očeve dugove. Ne bih
mu mogla nametnuti nove!”
„Dodatno vreme ti je već uplaćeno za svaki slučaj.”
Zbunila se. „Kako to misliš?”
Osmehnuo joj se. „Zar ne možeš da pogodiš?”
„Ti, Pitere?”
„Sad mogu da ti ispričam kako se sve odigralo, jer ranije nisam
smeo.”
Kad je čula sve pojedinosti, uzela ga je za ruku i pritisnula je na
usne. „Znači, sve što sam postigla, i nadam se da ću postići,
dogodilo se zahvaljujući tebi. Nisam mogla poželeti bolji način, jer
tako si postao sastavni deo mog posla i života. Mada, skoro da me
nisi ni poznavao kada si se tako obavezao.”
„Ali već sam te voleo.”
Nasmešila se i opet mu poljubila ruku pre nego što se odvojila od
njega da prošeta po sobi, razgledajući. Nagonski je osećala da ne
treba da izgubi ni trenutak od ovih dragocenih časova. Zato je došla.
Ludolf je predstavljao tako snažnu i zlu snagu u njenom životu da
joj se možda više nikada neće pružiti prilika da ovako bude sama s
Piterom, ma kakve god planove kovali.
„Sad ću moći da te zamislim ovde kad dobijem pismo iz ove
kuće. To me je podsetilo.” Otišla je do mesta gde je ostavila torbicu
na zelenoj tapaciranoj stolici postavljenoj uza zid. „Imam pismo za
tebe. Gospođa De Haut me je zamolila da ti ga donesem. Ne oklevaj
da ga pročitaš.”
Prepoznao je Nelijin rukopis i polomio pečat. Kad je pogledom
preleteo sadržaj, ponovo je presavio pisamce i spustio ga na policu
iznad kamina. „Na sreću, nije ništa hitno”, izjavio je.
„Gde sediš kad mi pišeš?” zanimalo ju je.
„Za stolom u susednoj prostoriji.”
„Mogu li da vidim?”
„Pođi sa mnom.”
Uzeo ju je za ruku. Sobe su se na uobičajeni način nadovezivale
jedna na drugu. U trpezariji, spojenoj s kuhinjom, bila mu je
postavljena hladna večera. To je učinila meštanka koja mu je
svakodnevno kuvala, čistila i pripremala obroke kad god je bio tu.
Frančeska je poželela da se osveži nakon puta pre jela i on ju je
odveo na sprat do spavaće sobe gde se nalazilo sve što joj je bilo
potrebno. Tu je takođe bio i lep stari zidni krevet, zatvoren s tri
strane, a on joj je objasnio da se u svim sobama na spratu nalazi po
jedan takav. Kako su Frančeski pričali, i u njenom domu je nekada
bilo zidnih kreveta, ali nedugo posle venčanja njenih roditelja,
Hendrik je, uživajući u prvim kockarskim dobicima, dao da se svi
iznesu i zamene krevetima sa stubovima, uključujući i onaj s
neobičnim pozlaćenim ukrasima koji je delio s majkom. Pitala se,
jesu li ti zidni kreveti imali iste izrezbarene kroviće kao ovaj u ovoj
sobi.
Piter je ponovo sišao u prizemlje, gde je za stolom postavio još
jedan pribor za nju i pripremio stolicu. Pre nego što se pojavila u
trpezariji, presvukla se u žućkastosmeđu somotsku haljinu koju je
nosila ranije tog dana na Gritinom venčanju, dok su joj trakice
zadržavale razigrane kovrdže iznad ušiju. Svečano joj je pridržao
stolicu.
„Da sam znao da ćeš večeras doći, pripremio bih gozbu”, rekao
joj je smešeći se.
„Ovo mi je dovoljna gozba”, izjavila je. Uklonili su uštirkane bele
salvete sa posuda i otkrili pripremljene jastoge, dimljeno meso,
salate, voće, hleb i pitu od badema sa lončićem pavlake. Piter im je
nasuo belo vino koje je doneo rashlađeno iz podruma.
„Inače, dobra žena koja mi je pripremila ovu večeru kuva jaku
hranu, ali ovih dana, dok radim sve do mraka, zamolim je da mi
ostavi nešto hladno na stolu ili toplo jelo kraj kuhinjske peći.”
„Ne bih želela nikoga drugog ovde, Pitere.” Susrela je njegov
pogled iznad salate koju joj je pridržavao a zatim ga je opet spustila
čim je izvadila malu količinu na svoj porcelanski tanjir.
„Ni ja”, rekao je nežno, prodorno je posmatrajući kad ga je
ponovo pogledala. „Nikada pre nismo bili sami. Uvek je neko bio u
blizini.”
Razgovarali su dok su obedovali, želeći da čuju jedno od drugog
sve što se događalo otkako su razmenili poslednja pisma. Obavestila
ga je o Aletinom teškom zadatku dvorenja Konstantejna, pričala mu
je o Gritinom venčanju i opisala Sibilino uzbuđenje zbog predstojeće
veridbe, koju je rešila da propusti, da bi došla pravo k njemu. On je
njoj pričao o knjigama koje je pročitao, predstavama koje je gledao,
partijama golfa i igri kaatsen s prijateljima, čime se bavio sve dok ga
poslovni zamah nije odvojio od takvih razonoda. Takođe ju je
obavestio o razgovoru s Neltje, s tim što joj je prećutao priču o
ubistvu i sumnji na ubistvo, jer nije želeo da na Frančeskino prvo
veče u njegovom domu padne senka.
„Slučajno je pismo koje si mi donela upravo od nje. Napisala mi
je da je među Ludolfovim papirima pronašla bračni ugovor između
njega i tvog oca.”
Frančeska se kiselo osmehnu. „Malo je zakasnila s tom vešću.”
Ponovo je skrenuo razgovor na lakše teme i ona mu je ispričala o
slici Gradske straže, zadirkujući ga što je videla njen napredak pre
njega, jer iako je bio član rezervnog sastava on neće biti na slici.
„Znači, dobro napreduje?”
„O, da”, veselo je odgovorila, „a na slici će biti i mali miš.”
Cerekao se zajedno s njom zbog smelosti Hansa Rumera i
pokušavali su da pogode gde će se mišić pojaviti. „Možda ispod
nečijeg čipkastog okovratnika!”
„Ili će viriti kroz kapetanovo perje!”
Sve vreme dok su razgovarali i smejali se, oboje su bili svesni
ogromne nežnosti koja između njih postoji i da vreme brzo klizi ka
trenutku koji je bio neizbežan još od njihovog prvog susreta.
Kad su ustali od stola i on vratio njenu stolicu na mesto, oči su im
bile ispunjene ljubavlju i ona zatraži:
„Pokaži mi atelje. Želim ovde da pustim korene koje nikada više
ništa neće iščupati.” Osećala je potrebu da učini nešto prkosno
protiv velike pretnje koja se nad njom nadvila.
Rukama joj je obuhvatio lice i nežno je poljubio. „Odvešću te
tamo. Delimično ćeš moći da vidiš i pogled.”
„Zar neće biti previše mračno?” upitala je dok je on uzimao veliki
svećnjak sa stola da im osvetli put.
Pružio joj je slobodnu ruku i ona je prihvati. „Prozorski kapci će
ostati otvoreni i mesec bi trebalo sad da izađe.”
Kad su stigli do sobe na severnom kraju dugačke kuće, on je ušao
prvi i visoko je podigao svećnjak. Soba je bila potpuno prazna, osim
velikog štafelaja postavljenog na sredini.
„Odakle se ovo tu stvorilo?” uzviknula je.
„Kupio sam ga za nekoliko guldena na harlemskoj pijaci. Je li
dobar?”
„Jao, jeste”, odgovorila je, razgledajući ga. „Veoma je star, ali to
nema veze, jer je čvrst i stabilan. Nije ni najmanje klimav kao što
neki umeju da budu posle dugogodišnjeg korišćenja. Na pijaci,
kažeš?”
„Pre oko dva meseca. Našao sam ga među gomilom odbačenog
nameštaja.”
S rukom spuštenom na srednju prečku štafelaja, posmatrala ga je
kroz konstrukciju, ozarenog lica. „Zamisli - o, samo zamisli - da je
na njemu Frans Hals slikao svoja platna!”
Osetio je čežnju u njenim rečima. „Možda i jeste”, odgovorio je,
udovoljavajući njenoj želji. „Ima li na njemu nekih inicijala?”
„Ne. Majstor to ne bi učinio, mada učenik možda i bi, ako ih je u
istom ateljeu bilo više a svaki je želeo da se zna koji je njegov
štafelaj.”
„Jesi li razočarana što nema nikakvih tragova?”
Ostavila je štafelaj i prišla najbližem prozoru. „U ovoj kući me
ništa ne može razočarati. Ugasi sveće da zajedno gledamo napolje.”
Soba je utonula u tamu čim je ugasio fitilj i spustio svećnjak na
pod. Stao je pored nje i čuo kako je tiho uzdahnula zadivljena
pogledom, koji mu je bio vrlo dobro poznat. Bio je to prizor
izvanredne lepote. S druge strane kanala na kraju bašte lale su se
srebrile nebeskim sjajem.
„Sutra ćeš na dnevnom svetlu videti kako su živopisne.”
„Hoće li se zlatiti kad izađe sunce kao što se sada srebre?”,
izustila je.
„Samo nekoliko trenutaka u zoru pre nego što latice zablistaju
sopstvenim bojama.”
„Volela bih da uhvatim taj prizor na platnu.” Zagledala mu se u
lice, osvetljeno mesečinom kao i njeno, a oči su im bile tamna
blistava jezera. Odjednom je postala svesna da daje svečano
obećanje. „Jednog dana ću slikati u ovom ateljeu čak i ako me od tog
trena deli mnogo teških godina i ako više ne budemo ovako mladi.”
„Daj bože da više vremena provedemo zajedno nego
razdvojeno.” Obgrlio ju je rukama.
„To bih i ja volela, ali ne znamo šta nam budućnost nosi.” Podigla
je ruku i zaljubljeno mu dodirnula lice. „Zato sam i došla pravo k
tebi, što sam brže mogla, nakon što sam saznala za ugovor. Šta god
da nam budućnost sprema, hajde da na najbolji mogući način
iskoristimo vreme koje imamo.”
Lagano su se poljubili. Zatim ju je podigao u naručje i proneo
kroz kuću okupanu mesečinom do spavaće sobe na spratu.
Skinuo joj je trake iz kose i razvezao odeću, koja je blistala kao i
lale malopre, jer nije bilo svetlosti sveće . Zadrhtala je, ne od straha
već od sreće dok joj je svlačio belu lanenu košulju s ramena i otkrio
joj grudi da ih miluje i prekrije poljupcima. Poljubio joj je struk. Tu
joj se zadržala košulja na odvezanoj traci donje podsuknje i on
kleknu i spusti joj ruke na kukove i povuče svu odeću koja joj je
spala do stopala. Izvila je leđa kad je zabacila glavu zatvorenih očiju,
i zagnjurila je prste u njegove guste kovrdže, dok su se njegovi
poljupci zarivali u nju budeći tako slatke osećaje da je jedva
uspevala da diše.
„Ljubavi moja. Draga moja Frančeska!” Lako ju je podigao i
položio na veliki zidni krevet. Nekoliko trenutka kasnije nadneo se
nad nju, bled i nag kao Bog meseca, s mišićavim telom po kojem se
čisto svetlo razlilo kao inje. Ali muškarac kojeg je prihvatila u
naručje bio je topao, ustreptao i snažan, tako ispunjen ljubavlju
prema njoj, da ju je milovalo čak i njegovo šaputanje. Uzdisala je od
zadovoljstva dok je on zaljubljeno istraživao njeno telo, sve dok ih
strast konačno nije oboje savladala. Kad je prodro u nju, osetila je
bol oštru kao ubod nožem, ali sve je istog časa zaboravila, jer joj
odjednom ništa više na svetu nije bilo važno osim činjenice da su
postali jedno. Pomerali su se u potpuno skladnom ritmu, srce joj je
mahnito lupalo uz njegovo kada su se zajedno vinuli u eksploziju
zadovoljstva iz koje joj se činilo da nikada neće izroniti.
Uskoro je ponovo postala svesna okoline. Ponovo je iznad glave
ugledala izrezbareni krović zidnog kreveta, tamni nameštaj u sobi je
opet dobio oblik nasuprot svetlih zidova a napolju je i dalje sijao
mesec.
Legao je preko nje, ali podigao je glavu i prebacio težinu na
laktove, da joj se zagleda u ozareno lice.
„Uvek ću te voleti”, izjavio je tiho, ali ispunjen dubokim
osećanjima.
Osmehnula se, zatvorila oči i ponovo ih otvorila kao da joj je bio
potreban trenutak da upije njegove nežne reči u svoj um i telo. „Kao
što ću i ja voleti tebe”, prošaputala je.
„Sad se niko ne može isprečiti između nas.”
„Niko”, složila se sanjivo, blaženo zaboravljajući na sve drugo
osim na blizinu svog voljenog.
I dalje oslonjen na laktove, provukao joj je podlaktice ispod leđa i
pridigao je. „Došla si u moj dom, Frančeska. Sada ćeš zauvek
pripadati ovde.”
To je želela čitavim srcem. Stavila mu je ruke iza glave i blago se
pridigla u susret njegovom poljupcu. Strast ih je ponovo spustila
duboko u meke perjane jastuke.
Devetnaesto poglavlje
N
FRANČESKA JE OSETILA DA JU JE PITER poljubio i
ustao iz kreveta, a zatim otišao u susednu sobu da se opere i
obuče za predstojeći radni dan.
Upravo se spremala da ponovo utone u san, kad se setila lala.
Nebom se širila prva svetlost. Zbacivši sa sebe perjani prekrivač,
skočila je iz kreveta i protrčala kroz gostinsku sobu, gde je
prethodne večeri raspakovala lanenu spavaćicu. Prevukla ju je
preko glave i ugurala ruke, dok je bosonoga istrčavala iz sobe, a
zatim se sjurila stepenicama. Širio se miris kafe i titrava svetlost
sveće videla se kroz otvorena kuhinjska vrata. Piter, koji je za stolom
bio usred doručka, ugledao ju je kako je proletela, dok je bela odeća
lepršala oko nje a kosa, koja joj je plesala po leđima, crvenkasto se
presijavala na svetlosti sveće.
„Nadam se da nisam zakasnila”, uzviknula je.
Progutao je zalogaj hleba i sira i odgurnuo stolicu da pođe za
njom. Stigla je do ateljea i on je ušao da joj se pridruži kraj prozora
okrenutog ka istoku.
„Stigla si na vreme”, uveravao ju je. Obgrlio ju je oko struka i ona
se naslonila na njega dok su zajedno posmatrali kako zora širi svoju
lepezu preko nebeskog svoda. Poznavao je taj trenutak. „Sad će.”
Zadržala je dah dok su se sunčevi zraci širili i odjednom se čitavo
more lala zazlatilo na svojim elegantnim peteljkama. Čvrsto mu je
stisnula ruku zahvalna zbog prizora koji je posmatrala. Tada je, kako
je sunce jačalo, zlatna boja bledela i puštala cvetove da blesnu
veličanstvenim nijansama žute, narandžaste, grimizne, skerletne,
bele i bež boje.
Osmehnula mu se uz zadovoljan uzdah. „Kakva bi šteta bila da
sam propustila ovo samo zbog spavanja!”
„Odlično si učinila”, složio se. „Kasnije u toku dana sve će te
čašice, kako ih u zanatu nazivamo, biti skinute sa peteljki. Ali
EŠTO PRE ZORE
dovoljno će ih ostati za prodaju i možeš nabrati čitave naramke ako
želiš.”
„Možda ću tako i učiniti, ali želim i da nacrtam svaki oblik,
paperjast ili gladak, koji uzgajaš ovde.”
Kad je izašao iz kuće, pošto su radnici počeli da pristižu,
napunila je bakarni krčag vrućom vodom i odnela ga na sprat do
gostinske spavaće sobe, gde je onako žurno na sebe navukla
spavaćicu. Tamo se okupala u kadi koju je spustila na pod, puštajući
da joj se iz sunđera potočići slivaju niz telo.
Bila je obučena i završila je s pričvršćivanjem kose, kad je začula
kloparanje kolskih točkova. Prišla je prozoru, koji je otvorila da
uživa u blagom jutru, i pogledala napolje. Kroz drveće je na izvesnoj
udaljenosti ugledala jedna, a zatim i druga kola koja su se kotrljala
na putu za pijacu natovarena sveže ubranim lalama. Pretpostavljala
je da je cveće za prodaju u Amsterdamu ubrano pod svetlošću lampi
i već odavno odneto.
Kad je sišla u prizemlje, zatekla je meštanku, gospođu Graf, kako
rasprema. Pozdravile su se.
„Znala sam da je neko tu”, rekla je žena i dalje iznenađena,
„zbog sudova koji su ostali posle doručka, ali do sada nijedna dama
nije boravila ovde sama.”
„Ja ću ostati još pet dana.”
„Onda možete očekivati lepo vreme. Ovo je potpuna promena u
odnosu na hladnoću kakvu smo imali i napolju miriše na pravo
letnje jutro.” Žena je bacila pogled na sat. „Ustali ste veoma rano za
nekoga ko nema obaveza.”
„Ne želim da proćerdam ni trenutak svog boravka ovde. Sada ću
krenuti u istraživanje, sve dok ne upoznam i poslednji komadić Van
Dorneovog imanja.”
„Onda ćete se prilično našetati. Najbolje bi bilo da odete do stare
farme i počnete odande.”
Frančeska je sledila dobijena uputstva i pošla stazom kojom su
prošla i kola, sve dok nije stigla do farme i grupe starih zgrada sa
sličnim krovovima, koje su nekada bile staje, ambari i skladišta.
Primetila je da postoji još jedno narandžište pored onog iz kojeg se
Piter pojavio prilikom njene prve posete. Prozori su bili otvoreni ka
unutrašnjosti, da propuste sunce i izbegnu senke, jer su stabla
narandži još bila unutra. Čula je da ih ne treba iznositi sve do kraja
aprila ili početka maja, što je značilo da će njihovom zimovanju
uskoro doći kraj. Otvorila je vrata i ušla.
Unutra je bilo toplo i užareno i osećao se miris voska od grejnih
lampi, koje su sada bile ugašene pošto se vreme promenilo i
temperatura porasla. Stabla narandži u četvrtastim hrastovim
sanducima bila su uredno poređana u redove, a visina im se kretala
od šezdesetak centimetara do jednog i po metra. Dugačko
narandžište je bilo ulepšano postoljima na kojima su se nalazile
saksije mirte, lovora i jasmina. Stari baštovan je rezao neželjene
izdanke sa stabala narandži, što je bio dugotrajan i zamoran posao i
bilo mu je drago što može sa njom da porazgovara. Ispričao joj je
kako je Piter odgajio svoje prvo narandžino drvo iz semena zrele
narandže, kao što se i dalje radi, jer jedino u toplijim oblastima
izdanci puštaju koren.
„Tada nije imao više od devet-deset godina, i potrebne podatke je
pronalazio u jednoj staroj knjizi. Još onda sam znao da mu nije
suđeno da se bavi prostom zemljoradnjom.”
Ponovo je izašla i nastavila obilazak ulazeći u drugu zgradu,
privučena žamorom ženskih glasova. Ovde su se lale slagale u
slojevima, kraj peteljke uz kraj peteljke, u plitke kutije napunjene
vlažnom mahovinom, i nijedan cvet nije ležao na drugom. Poželela
je ženama dobro jutro, i one su joj uzvratile, odmeravajući je
znatiželjno. Zatim su nastavile sa svojim razgovorom, dok ih je ona
posmatrala, zadivljena veštinom njihovih ruku. Zalihe su im
povremeno dopunjavane, jer su druge žene donosile nove lale u
dugim, plitkim korpama. Kad su se ispred zaustavila kola, kočijaš je
ušao da iznese kutije i natovari ih. Jedna žena je pripremala
poslednje narcise.
Kad je Frančeska izašla odatle, prošla je pored staja, gde su sve
pregrade bile prazne osim one sa Piterovim jahaćim konjima. Malo
dalje je zavirila u skladište ispunjeno kutijama, dok su u susednom
bile odložene sve vrste baštovanskih alatki. Zatim je krenula u
šetnju po stazama između polja. Veći deo branja je već bio završen
za taj dan, ali u toku je bilo plevljenje i otkidanje cvetova lala koje je
posmatrala u zoru. Ostalo je još mnogo polja na kojima je trebalo
poskidati cvetove a na udaljenom kraju jednog takvog polja stajao je
Piter koji ju je ugledao i mahnuo joj. Dok mu je prilazila, bila je
sigurna da će ovaj prizor jednog dana naslikati.
Radosno su se zagrlili. Uzeo ju je za ruku i prošetao s njom,
oduševljeno pričajući o svemu što se nalazilo oko njih od kakvoće
zemlje do važnosti boje.
„Prirodno, danas nijedan uzgajivač lala ne teži za tim da uzgoji
crnu, kao što su pokušavali tokom tri godine, koliko je trajala
lalomanija.”
„Sigurna sam da niko ne bi ni poželeo tako zlokobnu boju.”
„Slažem se, i baš si upotrebila dobar pridev. U tim ludim danima
su činjena mnoga zla dela da bi se dobile takve lukovice. Cilj mi je
da odgajim posebnu boju sasvim suprotnu toj zloslutnoj nijansi.”
„Mogu li da pitam kakvu?”
„Mogu samo da ti kažem jeste da ćeš kao slikarka biti
oduševljena. Ti ćeš je prva videti.”
Potisnula je neveselu misao da će u vreme kad ta lala konačno
procveta možda biti udata za čoveka koga prezire, odlučna da
ničemu ne dozvoli da joj pokvari ovih nekoliko dragocenih dana.
POSLE PODNE nakon one užasne večere Adrijan je svratio u
kratku posetu Ludolfu. Bio je to prijateljski susret, jer je Ludolf
dobroćudno pripisao Hendrikov ispad naletu umetničkog
temperamenta. Takođe mu je jasno stavio do znanja da potvrde o
dugu nisu na prodaju. Adrijan nije nastavio tu temu i razgovor je
skrenuo na druga pitanja od zajedničkog interesa. Ispili su drugu
čašu crvenog vina, a zatim je Adrijan proveden kroz baštu pre nego
što je konačno pošao kući.
Sad kad se upoznao sa svim okolnostima, otišao je pravo do svog
oca da s njim porazgovara o svemu. Gospodin Van Jans je odmah
istakao da je Van Deventer izuzetno važan klijent koji je kod njih
uložio čitavo bogatstvo, pored značajnih ulaganja u nekoliko
njihovih raznih poduhvata, pa bi bilo glupo uvrediti ga na bilo koji
način.
„Moraš shvatiti, Adrijane”, rekao mu je odlučno, „da time što ćeš
se veriti sa Sibilom, nećeš ni na koji način postati odgovoran za
njenu porodicu. Van Deventer ti je i sam rekao da nije
zainteresovan za prodaju Fiserovih dugova, i kad bismo slikaru
pozajmili tako veliku svotu da ih izmiri, to bi nam se osvetilo. Ne
samo da bi se Van Deventer razbesneo, već bi razglasio među
drugim bogatašima da bankari Van Jans ne oklevaju da potkopaju
klijenta kad god im to odgovara.”
Adrijan klimnu glavom. „Izgleda da je nevolja u tome, po onome
što sam rano jutros čuo od Sibile, što je Frančeska poklonila srce
nekom drugom.” Nije dao nikakvo čvrsto obećanje kad ga je Sibila
zamolila za uslugu u sestrino ime, govoreći da će sagledati okolnosti
i videti šta se može učiniti. Njegov otac pucnu prstima da naglasi
koliko je beznačajno to kad kćeri usmere svoja osećanja u
neželjenom pravcu.
„Mlade žene misle da su zaljubljene bar pet-šest puta. Pogledaj
svoju sestru, na primer. Da sam se povodio za njenim hirovima,
nikada se ne bi udala za sadašnjeg muža, i mi bismo tako izgubili
vezu koja nam je donela napredak u nekoliko poduhvata i konačno i
njoj samoj veliku korist. To liči na jednog slikara da ne razmišlja
razumno i da stavlja kćerine naklonosti ispred braka koji bi joj
najviše odgovarao. Zapamti ovaj moj savet kad budeš i sam imao
odrasle kćeri.”
„Hoću.”
Gospodin Van Jans se udobno zavalio na stolici. „Što se
Frančeska ne bi udala za Van Deventera? Pretpostavljam da misli
kako je prestar za nju, ali niko ne može očekivati od sredovečnog
udovca da izabere matoru koku kad može da dobije piletinu. Dakle,
ako on vrši blagi pritisak da bi se sve odvijalo po njegovim željama,
ko bi mogao da ga krivi? Čitav Amsterdam zna da je Van Deventer
bio ljubazan i pažljiv prema svojoj prvoj ženi, i Frančeska treba da
bude srećna što će dobiti tako dobrog i bogatog muža.” Sinu se
obraćao na poverljiv način kao muškarac muškarcu. „I tebi bi
koristilo da imaš razumnu svastiku u našem društvenom krugu da
pazi na Sibilu. Tvoja verenica je očaravajuća mlada žena, ali i dalje je
lakomislena. Frančesku sam sreo samo jednom za Van
Deventerovim stolom, ali na mene je ostavila utisak veoma razumne
osobe. Niko ne može da porekne s kakvim dostojanstvom i
suzdržanošću je primila neočekivanu Van Deventerovu objavu kako
polaže pravo na nju.”
„Siguran sam da si u pravu, oče. Ostaviću sve tako kako jeste.”
„Dobro kažeš.” Gospodin Van Jans s odobravanjem klimnu
glavom. „Frančeska će na kraju prihvatiti svoj položaj i tada će se
sve samo po sebi rešiti.”
SIBILU ZAHTEV FRANČESKE da prenese usmenu poruku Hansu
Rumeru nije oduševio. Ali, iako je mogla zamoliti Hendrika da on to
učini umesto nje, ipak je tu obavezu zadržala za sebe. Prethodnog
dana je jednom ili dvaput prošla pokraj crkve Zojder i nijednom nije
propustila priliku da pogleda u tom pravcu. A on, kao da je bio
svestan njene blizine, pa joj je slao zrake privlačnosti da je uznemiri
i uzruja. Već se dovoljno brinula zbog Frančeskine budućnosti, ako
ništa ne budu mogli da učine. Još nije mogla da vrši pravi pritisak na
Adrijana, ali nakon sutrašnje veridbe, zauzeće čvrst stav. Po očevim
rečima, Adrijan nije bio raspoložen da sarađuje, ali sve se odigralo
tako brzo. U međuvremenu, mora da čeka i nada se da će sve biti
drugačije kad budu imali vremena za razuman razgovor. Bolje da se
što pre vidi s Hansom i završi s tim poslom.
Slikao je kad je ušla u crkvu. Gotovo kao da joj je prepoznao
korake, jer je progovorio pre nego što je stigla do njega. „Znao sam
da ćete danas doći, gospođice Sibila.”
Osetila je kako se naježila. Kako je mogao znati? Zatim je rekla
samoj sebi da se on samo razmeće. „Zašto biste to pomislili?” upitala
ga je podrugljivo, zaobilazeći štafelaj tako da može da ga vidi.
Odgovorio je i ne gledajući je: „Zato što ćete sutra slaviti veridbu.
Jednom kad to ozvaničite, moraćete dva puta da razmislite pre nego
što svratite da me vidite. Vašem vereniku se to možda ne bi
dopalo.”
„Šta vi to pričate? Od sutra više neću svraćati ovamo. Došla sam
samo da vam prenesem Frančeskino izvinjenje, jer je morala da ode
i nije uspela još jednom da vidi sliku.”
„Ljubazno od nje. Obećao sam da ću joj nagovestiti gde ću sakriti
miša.”
„Možete reći meni umesto njoj.”
Pogledao ju je blistavih očiju. „Mislim da bi trebalo da ga
potražite.”
„Ali zašto Frančeska, a ne ja?” Bila je svesna da zvuči drsko, ali
osećala se uvređenom. Bio je tako opčinjen njenom sestrom, zašto
ne i njome?
„Zato što niste morali da odete.” Nastavio je sa slikanjem.
Razmišljala je kako da mu se osveti. „Moji i Adrijanovi venčani
portreti su naručeni kod Pitera de Hoha.”
Nije bio zadivljen. „Pogrešili ste. Ja bih to mnogo bolje uradio. De
Hoh nije trebalo da napušta Delft. Tamo je dostigao svoj vrhunac i
to ne u izradi portreta.”
„Pretpostavljam da biste voleli da porudžbinu prebacim vama?”,
rugala mu se.
„Ne. Nikad nikome nisam ukrao posao niti to hoću.”
Bila je svesna da ju je ponovo vešto postavio na njeno mesto.
„Zar ne biste voleli da me naslikate?” izazivala ga je.
Zastao je da okrene i uspravi četkicu a onda je ispružio ruku
prema njoj, zatvorivši jedno oko dok je merio oblik njenog lica u
vazduhu, prvo na jedan način a zatim na drugi. Tada je klimnuo
glavom. „Možete mi pozirati kad god poželite.”
Oči su joj zlurado zasvetlucale. „Mogla bih da podbočim rukom
obraz da pokažem Van Jansov verenički prsten koji ću sutra dobiti.”
„Mogli biste”, ljubazno se složio, ne hvatajući se za mamac.
Bilo joj je dosta. „Idem sad. Neću više dolaziti.”
Kad je gordo napustila crkvu, Hans se nasmešio dok je nastavljao
rad na barjaktarevoj ruci. Sibila će se uskoro vratiti. U
međuvremenu, on mora da obavi kupovinu.
DOK SE SPREMALA ZA VERIDBU, Sibila je shvatila da joj
Frančeska i Aleta nedostaju više nego ikad. Trebalo je da budu s
njom i pokajala se što ipak nije zamolila Frančesku da ostane, ali sad
je bilo kasno. Haljina je bila nova utoliko što je Marija izvadila kotur
široke čipke, napravljene pre mnogo godina i čuvane za posebne
prilike. Iskoristile su je da ukrase ružičastu svilenu haljinu sašivenu
pre više od godinu dana. Talasasta čipka je ležala u tananim
slojevima preko suknje i bila je našivena preko gornjeg dela, a u
vidu karnerića je padala i sa dekoltea koji je bio malo dublje izrezan,
kao i sa rukava. S ružičastom svilom koja se nazirala ispod nje bila je
prilično lepa i niko je ne bi mogao prepoznati. Ružičaste trake visile
su sa skupljenih Sibilinih kovrdža koje su joj padale preko ušiju i
sićušna srebrna mreža, nekada Anina, prekrivala je uvijenu punđicu
skupljenu visoko na potiljku.
Podigla je ručno ogledalo da se osmotri iz svakog ugla u zidnom
ogledalu i srećno se šepurila, jer je znala da izgleda najbolje što
može. Večeras svojom lepotom neće osvojiti samo Adrijana, već
svakog muškarca u prostoriji. Ponovo je pomislila na Hansa i iznova
ju je uvredilo što u njegovim očima još nije primetila želju, koju je
navikla da viđa u očima drugih muškaraca. Ali odakle joj to „još”,
kad ga neće ponovo videti? Nije razumela zašto ju je toliko mučilo
to što je očijukao s Frančeskom, a ne s njom.
Ali nije imala vremena da razmišlja o njemu. Upravo je trebalo da
se veri za najbogatijeg i najzgodnijeg muškarca u čitavom
Amsterdamu. Već sad ga je držala u šaci. Ništa joj ne bi odbio.
Ponosno je izašla iz sobe i sišla u hodnik. Marija je stajala s Grit i
Sejmonom, čekajući da je vidi i svi su joj uputili mnoštvo laskavih
reči i pohvala.
Hendrik, koji je nestrpljivo čekao kraj vrata da krenu, klimnuo je
glavom kad se zavrtela da je pogledaju od glave do pete. „Dođi,
oče”, rekla je važno, kao da je on nju zadržavao, i požurila je ispred
njega do Van Jansove kočije.
Usput je veselo čavrljala s njim. On je takođe bio odlično
raspoložen, pošto je, ma šta Adrijan juče rekao, bila uverena da će
se s vremenom povinovati njenoj želji i da će joj predati te potvrde. I
poslednji crvenkasti pramenovi kose su mu nedavno izgubili boju i
ona je postala snežno bela, što je ublažilo njegov rumeni ten i
doprinelo otmenom držanju koje je imao kad god se pristojno
ponašao. Sibila se nadala da će se večeras prikazati u najboljem
svetlu i da će mu Adrijanovi roditelji oprostiti graju koju je napravio
za Ludolfovim stolom.
Stigli su do Herenhrahta. Nekoliko posmatrača se okupilo ispred
Van Jansove kuće da vidi lepo odevene goste kako pristižu. Sišla je
obasjana svetlošću sveća sa ulaznih vrata. Dok se spremala da se
popne stepenicama, Hans se izdvojio iz grupe posmatrača i skinuo
šešir sa predivnim perjem, pa joj se duboko naklonio.
„Nisam mogao do dopustim da ovaj događaj prođe, a da vam ne
donesem poklon”, obratio joj se, pružajući joj mali paket.
Iako je to primila zapanjeno, bilo joj je drago što ju je video u ovoj
prekrasnoj odeći. „Najiskrenije vam zahvaljujem.”
Produžila je prema kući, dok je otac razmenio nekoliko veselih
reči s Hansom pre nego što je pošao za njom. U predvorju, još dok je
skidala čipkani šal s ramena, nije mogla odoleti a da ne pogleda šta
joj je Hans doneo. Odmotala je papir i ugledala malenog ružičastog
miša od šećera. To ju je neobjašnjivo duboko dirnulo, jer je poklon
bio od srca i to je bilo sve što je mogao da priušti. Brzo ga je ubacila
u malu svilenu torbicu koja joj je na vrpci visila sa ručnog zgloba i
pridružila se ocu na putu do balske dvorane osvetljene lusterima,
gde su gospodin i gospođa Van Jans dočekivali goste. Adrijan ju je
čekao.
Veče je prevazišlo njene najluđe snove. Ugađali su joj i divili joj se
i - kao što je dobro znala - sve prisutne mlade žene su joj zavidele.
Adrijan, u kaputu i pantalonama od zlatnog brokata, sa sjajnom
plavom kosom do ramena, plesao je sa njom češće nego što je
trebalo, ali to mu niko nije mogao zameriti u ovoj, za njih dvoje
posebnoj prilici.
Ponoć se brzo približila i Sibila i njen otac su, zajedno s
Adrijanom i njegovim roditeljima, prešli u susedni salon da
zvanično obave obred stavljanja vereničkog prstena. Pružila je
Adrijanu ruku, s nalakiranim noktima koji su sijali kao biseri, i on joj
se zaljubljeno smeškao dok je prste svoje leve ruke postavljao ispod
njene. Zatim je desnom rukom izvadio prsten iz male kutije koju mu
je majka pridržavala i rubin je zablistao kao hiljadu svetala, dok joj je
navlačio taj prelepi dragulj, optočen zlatom i dijamantima, na prst.
To je trebalo da bude najsrećniji događaj u njenom životu.
Zaprepašćena, uhvatila je samu sebe kako se priseća ružičastog
šećernog mišića, prvog poklona koji je dobila te večeri i, u uverenju
da joj je uzbuđenje sigurno pomutilo razum, nekoliko ludih
trenutaka nije bila sigurna šta joj je vrednije.
„Moja draga verenica i buduća supruga.” Adrijan joj je ljubio
ruku i ona zaneseno podiže usne na koje on spusti poljubac.
„Najdraži Adrijane!” Ponovo se pribrala. Kakav veličanstveni
prsten! Mahala je prstima u vazduhu. Sjaj prstena ju je zaslepio.
Kako je srećna! Čak je i gospođa Van Jans bila ljubazna prema njoj,
poljubila ju je u obraz i poželela joj dobrodošlicu u porodicu.
Adrijanov otac, koji nije bio ravnodušan na njene čari, što je gotovo
bila njihova zajednička tajna, posmatrao ju je sa uobičajenim iskrama
u očima i izjavio kako je zadovoljan što mu je sin izabrao tako ljupku
mladu ženu. Hendriku, koji je bio ganut kao i uvek, bilo je teško i da
progovori.
„Kada bi samo tvoja majka mogla da bude ovde”, izustio je
slomljenim glasom.
Klimnula je glavom, ali nekako je imala neprijatan osećaj da Ana
ovo ne bi odobravala. Kao da je majka ponovo mogla da vidi kroz
nju, kao u detinjstvu kada joj sva lukavstva nisu bila dovoljna da
Anu zavaraju. Oterala je tu misao, jer su se otvarala dupla vrata u
očekivanju da se mala povorka vrati u balsku dvoranu. Gospodin
Van Jans je pošao prvi, nakašljavajući se da bi obavio zvaničnu
objavu, a ona i Adrijan su ga sledili, njena ruka je počivala na
njegovom izdignutom zglobu. Iza njih je išao Hendrik koji je pratio
gospođu Van Jans. Ostatak večeri je bio ogroman uspeh.
Kad je Sibila došla kući, opijena svojim trijumfom, neprekidno je
čavrljala s Grit, koja je čekala da joj pomogne da se razodene. Ali
kad je obukla spavaćicu i ponovo ostala sama, izvadila je ružičastog
šećernog miša iz srebrne torbice i spustila ga je kraj svoje kutije s
nakitom. Bilo je nečeg smešnog u vezi s tim. Osmehivala se i nežno
ga mazila po glavi vrhom prsta pre nego što se setila kako joj je
upropastio sam trenutak veridbe. Ljutito ga je zgrabila i prišla
otvorenom prozoru da ga zavitla što dalje od kuće, ali nekako nije
mogla. Tako je dugo oklevala kraj prozora, da je zadrhtala od
hladnog noćnog vazduha. Nevoljno ga je vratila na njegovo mesto
kraj kutije s đinđuvama. Zatim mu je odlučno okrenula leđa i
uskočila u krevet.
FRANČESKIN BORAVAK U kući u Harlemu stigao je do poslednje
večeri. Imala je mnoštvo crteža koje je već spakovala i, kad se večera
završlia, Piter i ona su razgovarali sedeći na prozorskoj dasci.
Primetio je da je postala prilično zamišljena tokom poslednjih
nekoliko dana i sad je delovala skoro zabrinuto.
„Šta imaš da mi kažeš?”, navaljivao je.
Podigla je oči ispunjena osećanjima. „Tako smo lako pričali o
zajedničkom životu u Italiji, ali postoji velika prepreka koju još
nismo pomenuli.”
„Kakva?”
„Činjenica da ti pripadaš ovde i nigde drugde.” Vrhovima prstiju
mu je dodirnula usne kad je pokušao da se pobuni. „Saslušaj me.
Oboje znamo da bi iz materijalnih razloga morao da nastaviš s ovim
poslom, verujući u poštenje i sposobnost svog upravnika. Štaviše,
holandski zakon ti neće moći ništa zbog kršenja bračnog ugovora ili
bekstva mog oca od dugova, pa bi povremeno mogao slobodno da
dolaziš u Holandiju, ali ti se nikada time ne bi zadovoljio.”
„Kako možeš biti tako sigurna?”
„Zato što sam sad videla šta sve imaš ovde, tvoje baštovanske
oglede, narandžišta, polja lukovica i sve ostalo što te veže za ovu
zemlju, i znam da ćeš postati nespokojan kad budeš daleko od
toga.”
„Kao što si rekla, mogao bih povremeno da dolazim”, podsetio ju
je.
„Ali putovanje je tako naporno i opasno, uz ratove koji sve
dodatno otežavaju, lopove i ubice koji vrebaju iz zaseda, gusare na
moru i sijaset drugih opasnosti, da i ne spominjem koliko bi put
trajao. Okolnosti bi mogle da nas razdvoje na dve ili čak tri godine.
Tebi su žena i deca potrebni ovde - sin da nastavi tvoj posao.”
„Imaćemo sina.”
„Rođenog u stranoj zemlji, koji će Firencu smatrati svojim
domom a italijanski za maternji jezik?”
„Mogli bismo da ga naučimo da voli sve holandsko i da
Holandiju smatra pravim domom.”
„Ali zar ne shvataš šta bi to značilo? Došao bi dan kad bi
zahtevao da pođe u Holandiju s tobom. Tada se ni on ni ti ne biste
više nikada vratili!”
„Nemoj tako da govoriš!” Snažno ju je privukao sebi. „Obučio bih
ga da ovde preuzme posao, a ja bih se zatim vratio tebi. Nikad se
više ne bismo rastali.”
Otrgla se od njega. „Ali pomisli na sve rastrzane godine pre nego
što se to dogodi. Ne bismo imali nikakav brak. Samo čitav niz
prekida. Tvoj predlog da sa mnom u Firencu pođe i otac, razrešio te
obaveze da me oženiš. Čak i ako mi Ludolf uđe u trag, Hendrikovo
prisustvo će mi biti dovoljna zaštita. Holandski zakon tamo ne važi i
Ludolf ne bi mogao da ga izvede pred sud zbog duga. Hendrik bi,
oslobođen te pretnje, mogao u nedogled da okleva s odredivanjem
datuma venčanja. U međuvremenu, sigurna sam da bi tetka
Janetjein muž, koji je moćan čovek u Firenci, pronašao način da
jednom za svagda protera Ludolfa.”
Lice mu poprimi ljutiti izraz. „Znači, vraćaš se prvobitnoj odluci
da se nikada ne udaš!”
„Nije tako!” Skočila je i udaljila se od njega. „Mada, nije trebalo
da dopustim sebi da se pokolebam.”
Ustao je s prozorske klupice i progovorio sa ljutitom i plahovitom
gorčinom. „Znači, osudila bi me na život bez tebe! Zar ti nije palo na
pamet da bih radije prihvatio vreme s tobom, ma kako isprekidano
bilo, umesto da čitav život provedem s nekom drugom ženom?”
„Zar ne misliš da i ja isto osećam kad se radi o drugim
muškarcima, ali brinem se za tebe! Ne mogu ti dozvoliti da čitav
svoj život vežeš za mene!”
Zgrabio ju je za ruke i snažno je privukao. „Obavezao sam se još
kad sam te prvi put ugledao. Sad je prekasno da to menjam.
Pripadamo jedno drugom, Frančeska.”
Oborila je glavu i na trepavicama su joj zablistale suze. „Zar ne
razmišljaš o sopstvenom dobru?”, bespomoćno ga je upitala.
„Naravno da mislim. Zato i nemam nameru da te izgubim. Uvek
ćemo se voleti.”
Zatim je privukao njene usne na svoje i ona se privila uz njega.
Sutrašnji rastanak će im biti prvo razdvajanje od mnogih koji će
uslediti narednih godina, ali kad god budu zajedno, svaki trenutak
će im biti dragocen kao ovaj sada.
Kasnije, u krevetu, sanjiva nakon vođenja ljubavi, razumela je
roditelje koji su se posle svake svađe mirili radosno deleći postelju.
Sve je nekako dobilo novi smisao. Sklupčana u Piterovom
uspavanom zagrljaju, pomislila je na decu koju će možda nositi kad
više ne bude bilo potrebe da se čuva od začeća. Puštanje sina da
dođe u Holandiju neće smeti da smatra svojom žrtvom. Nikada
svom detetu ne bi uskratila pravo da sa Van Dorneove zemlje ubire
najdivnije plodove na svetu.
Ujutru, kad je Frančeska bila spremna da krene, Piter se dovezao
na pijačnim kolima. Umesto da je odveze do Harlema, da se tamo
ukrca u putničku kočiju, kao što je očekivala, saopštio joj je da će je
odvesti sve do Delfta.
Oboje su uživali u produženom zajedničkom vremenu a ona je
sedela pored njega na kočijaškom sedištu. Oko podne je počela da
pada kiša i potražili su sklonište u napuštenoj vodenici, gde su
obedovali ono što im je gospođa Graf pripremila. Posle toga su se
popeli drvenim stepenicama na sprat, odakle su posmatrali pejzaž.
Da je Vermer bio slikar netaknute prirode, ovaj prizor bi bio njegov,
jer kiša je prestala i pod sivoplavim svodom po mokroj travi i
drveću, živicama i kanalima, udaljenim vodenicama i jednoj sporoj
barži, ukrašenoj žutim i belim lalama, poigravalo se veličanstveno
svetlo. Prenela je svoje zapažanje Piteru.
„Majstor Vermer koristi toliko mnogo ovih hladnih boja, a ipak
na njegovim platnima ne deluju ledeno. Na njegovim slikama one
zaista greju srca.”
Kad je osetila da Piter više posmatra nju nego pejzaž, okrenula se
i susrela njegov pogled sa zenicama razneženim i raširenim od
ljubavi. Rado se spustila s njim na stari, zrnevljem posut daščani pod
i on je glasno zaječao od ogromne želje za njom.
Kad su napustili vodenicu, koja im je na neko vreme pružila
utočište, nastavili su s putovanjem, sve dok Piter, pošto je već
postajalo kasno, nije skrenuo do seoske gostionice gde su večerali.
Putovanje im se primicalo kraju. U daljini se video Delft kad su stigli
do mosta na kome je Konstantejn preživeo užasnu nesreću i
Frančeskine misli odlutaše njemu i Aleti. Verovala je da je Aleta,
mada toga još nije bila svesna, zaljubljena u Konstantejna. Možda je
njihov prvi susret na Berzi, ma koliko kratak i neobavezan bio, u
Aleti podstakao osećaj sudbinske povezanosti kad ga je ponovo
videla u onako tragičnim okolnostima i ona se nikada toga neće
osloboditi.
Kad su stigli u Delft, bio je mrak. Piter je ostavio konja i kola na
kraju ulice Kromstrat i pošto nije bilo nijedne lampe, iskoristio je
priliku da Frančesku otprati do vrata.
„Ne želim da te ostavim u ovoj kući”, rekao je zabrinuto.
„Misliš, ne želiš uopšte da me ostaviš”, šapnula mu je vragolasto.
„Istina je, ali čuvaj se.”
„Hoću. Sad stvarno moraš da kreneš.” Preuzela je od njega svoj
ručni prtljag. „Tako smo se savršeno proveli zajedno.”
„Biće još takvih trenutaka, draga.”
Razmenili su gorko-slatki poljubac u znak rastanka. On se zatim
povukao u tamu, dok je ona otvarala ulazna vrata i ulazila u
svećama osvetljeno predsoblje. Niko nije izašao da je dočeka.
Odnela je ručni prtljag u sobu, ali nije se odmah raspakovala. U
salonu na spratu je zatekla Klaru s nogom podignutom na stoličicu,
kako gladi iskrenuti članak.
„Imala sam tako glupu nezgodu”, uzviknula je Klara, trgnuvši se
dok je blago nameštala stopalo. „Zapela sam za pomerenu kamenu
ploču na kaldrmi i prosto sam poletela. Pogledaj!” dodala je i
zavrnula rukav da joj pokaže oderanu i poplavelu ruku. „Sva sam se
izudarala. Hetrajd se naljutila na mene što ne gledam kuda idem.”
„Gde je ona?”
„Otišla je na muzičko veče, pa smo zbog toga ranije večerale, ali
ostavile smo nešto i za tebe.”
„Nisam gladna, ali volela bih da popijem čaj. Hoćeš da donesem i
tebi jednu šolju?”
„To bi bilo baš ljubazno od tebe. Donesi i svoju, pa ćemo piti
zajedno.”
„Ima li ovde trenutno nekih gostiju?”
„Jedan. Ne volim kad dođu.”
„Zašto?” upita Frančeska.
Klara je imala spreman odgovor, važno mašući prstom da naglasi
svoje reči. „Hetrajd tada nikada nije pri sebi, uvek je napeta, i
praska na mene.”
Ponovo u prizemlju, Frančeska se uputila hodnikom ka kuhinji,
gde je zatekla Vejntje naslonjenu na dvorišna vrata, kako se kikoće
na nešto što joj je govorio mladić na odlasku. Čuvši njen korak,
služavka se preplašeno trgla, jer joj za vreme radnog vremena nije
bilo dopušteno nikakvo dangubljenje, ali Frančeska se nije na nju ni
osvrnula i pravila se da ne vidi na stolu ostatke hrane od njihove
večere. Mladić ode svojim putem i Vejntje odmah uđe da vidi šta
Frančeski treba.
„Da li bi skuvala lonče čaja za gospodicu Klaru i mene?” zamoli
je Frančeska. „Pripremiću poslužavnik.”
Vejntje se žurno baci na posao kao da svakog trenutka očekuje
strogi prekor, ali kad je čaj bio spreman, Frančeska joj se samo
zahvali i odnese poslužavnik.
Već je stigla skoro do stepeništa, kad se ulazna vrata otvoriše i u
kuću uđe putnik. Bio je u svojim tridesetim, mršav i prosečne visine.
Frančeska pomisli kako bi lako bilo nacrtati njegovo lice serijom
vodoravnih i uspravnih linija - ravna usta, obrve i oči, nos oštar kao
strela i četvrtasta brada. Oprezno ju je osmotrio, blago se klanjajući
u znak pozdrava, ali bez osmeha.
„Dobro veče”, obratila mu se. „Čaj je sveže skuvan. Da li biste
popili šoljicu?”
„Zahvaljujem vam, gospođice, ali ne.” Otključao je vrata svoje
sobe i ušao.
Frančeska i Klara su popile po dve šolje čaja. Kao i uvek, kad u
blizini nije bilo Hetrajd, Klara je čavrljala gotovo bez prestanka.
Zasipala je Frančesku pitanjima o boravku u Amsterdamu i
raspitivala se za veridbu. Frančeska, koja je to i očekivala, odmah se
upustila u opširno opisivanje Sibiline haljine i frizure. dok Klarino
zanimanje nije izbledelo, pa je počela da prepričava sve uobičajene
sitnice koje su se dogodile za vreme Frančeskinog odsustva. Skakala
je s jedne teme na drugu i ponovo se vratila na Hetrajdino
ponašanje prema njoj kad nešto ne bi išlo kako treba.
„Kad je pre dva dana stigao putnik koji sad ovde odseda, Hetrajd
je prema meni postala oštrija nego ikad, jer trenutno ne mogu ništa
da joj pomognem. Nije mi jasno zašto uopšte prima goste, osim tebe,
naravno, Frančeska, jer joj novac ne treba. Ima prihode iz nekih
drugih izvora, ali ne znam kojih i ne usuđujem se da je pitam.”
„Svakako voli najbolje od svega”, izjavi Frančeska, misleći na
dobra vina, hranu i Hetrajdinu odeću i obuću.
Klara je uživala. Obično nije imala prilike za poverljivo ćaskanje,
jer je zbog dugogodišnje pretnje njene dobrotvorke da će je poslati u
sirotište, ako bude torokala, neprestano ćutala i plašila se da sklapa
prijateljstva da se ne bi slučajno izrekla. Ali zbog činjenice da i
Frančeska živi pod sličnom senkom mogućeg utamničenja usled
najmanje nesmotrenosti, Klari se učinilo da među njima postoji neka
povezanost i da s njom može otvoreno da razgovara.
„Nisam glupa”, izjavila je buntovno, „mada Hetrajd tako misli.
Kad sam došla da živim ovde, punila je kuću sa svima koji su mogli
sebi da priušte udoban krevet i ukusnu hranu, ali svejedno je jedva
sastavljala kraj s krajem. Morale smo da štedimo na bezbroj načina.
Čak je uzgajivaču svinja prodavala otpatke iz kuhinje i mene bi
snašla teška nevolja da sam bacila samo običnu semenku jabuke.
Nismo dobro živele tih dana, ali nisam se žalila ni tada kao ni sada.
Učinila je za mene šta je mogla.” Klara saučesnički utiša glas, iako u
blizini nije bilo nikoga osim Frančeske. „Ako je Hetrajd samo
skromno preživljavala od kuće pune gostiju, kako je moguće da sad
živi lepo - čak razmetljivo - tako što povremeno izdaje sobe?”
„Mislim da to dokazuje tvoju izjavu kako ima neki drugi prihod.”
Klara je likujući pogleda. „Tačno tako! Verujem da je gospodin
Van Deventer ulagao za nju novac kad su se ponovo sreli nakon
nekoliko godina i sad joj se to naveliko isplaćuje.”
„Zašto se onda i dalje muči s primanjem stanara u kuću? Želi li
da zadrži masku otmenog siromaštva?”
„Pretpostavljam da je tako, ali ima tu još nešto. Voli da razgovara
s njima o njihovim putovanjima, ma koliko često dolazili. Verovatno
zato što sama nikada nije putovala.”
„Kako znaš?”
„Rekla mi je. Jednom sam se usudila da joj kažem kako je
nepristojno što se zadržava nasamo u razgovoru s muškarcima kad
im odnosi jelo. Naglasila mi je da vrata ostavlja uvek blago otvorena
i da svi mogu da čuju kako je reč o zanimljivom i pristojnom
predahu.”
Frančeska, koja se setila kako je jednom takvom prilikom Hetrajd
povisila glas, pomisli kako su u to vreme Klara i Vejntje bile u
krevetima i predaleko da to čuju. „Jesi li ikad upoznala nekoga od
tih putnika?”
„Nazvala bih im dobar dan ili poželela laku noć, i ništa više.”
Klara je nastojala da završi taj razgovor, zato što ju je odavno
pritiskalo pitanje za Frančesku. Nikada nije bila zaljubljena, mada joj
se to zamalo dogodilo s jednim tihim stolarom koji je na kući
popravljao prozore i zamenjivao propale kapke. Razgovarali su, ona
iz kuće, a on sa merdevina napolju. Tada je, međutim, napravio
grešku kad joj je jednog dana doneo buketić cveća iz svoje bašte i
pozvao je da izađu. Hetrajd ga je otpustila, uz objašnjenje da nije
dobro radio i uzela je drugog stolara da završi posao. Kao da to nije
bilo dovoljno, Hetrajd je Klaru zasula pogrdama, što se u svojoj
četrdesetoj ponaša kao zaljubljena devojka. Bacila je njeno cveće, ali
nije primetila da je jedna ljubičica pala na pod. Klara ju je uzela i
smestila je u svoju bibliju, između dva lista papira, gde ju je i dalje
čuvala. Stolar je preminuo od upale pluća osamnaest meseci kasnije
i ona je iskreno žalila što se nije udala za njega da ga brižno neguje
do kraja. Osetila je kako je to ljubavno razočaranje još jače povezuje
s Frančeskom. „Jesi li blla veoma tužna, Frančeska, kad su ti
zabranili da viđaš Pitera van Dornea?”
Frančeska spusti pogled, smešeči se u sebi. „To je bilo pre mnogo
meseci. Toliko se toga dogodllo od tada.” Postojao je samo jedan
načln da odvratl Klaru od postavljanja takvih pitanja. Opet je
podigla pogled. „Zar ti Hetrajd nije rekla ono što je sigurno čula od
Ludolfa van Deventera? Moj otac mu je obećao da ću se udati za
njega.”
„To ne može biti istina!” Klarino lice poprimi izraz preplašene
neverice.
„Jeste, ja blh volela najviše od svih da nije tako.”
„Ali Hetrajd će pobesneti ako sazna! Ne smeš joj to nikako reći
dok god boraviš ovde.” Klara je bila veoma potresena. „Ona očekuje
da će se udati za njega!”
Frančeska je s nevericom zurila u nju, ne zato što se pitala zašto
bi Hetrajd želela ponovo da se uda, već što je shvatila da je odnos
između Ludolfa i Hetrajd bio dovoljno prisan da žena razmatra tu
mogućnost. „Ona mu mnogo više odgovara od mene, ali odakle su ti
poznata njena osećanja?”
„Vrlo dobro je poznajem te su mi svi znaci jasni. Sećam se kako je
bila uzbuđena kad su se ponovo sreli nakon mnogo godina, koje je
on proveo putujući po svetu. Posle toga, ništa više nije bilo isto,
možda zato što se oženio nekom drugom, ali ona voli novac a on ga
ima u izobilju. Novac joj je veoma važan i nedavno, otkako je on
postao udovac, nesvesno su joj se omakle dve-tri reči o tome kako
uskoro očekuje da će živeti daleko odavde i to u raskoši.” Klara se
ponovo silno uznemiri. „Dakle, preklinjem te, nemoj joj reći za taj
ugovoreni brak. Zagorčaće ti ostatak boravka ovde raznoraznim
sitničarenjem. Tako se i prema meni ponaša kad god je napeta ili joj
se neko usprotivi.”
„Šta će biti s tobom kad odem odavde?”
Klara pomirljivo podiže i spusti ruke. „Potrebna sam joj u kući,
jer nikada ne voli da bude potpuno sama.” Trgla se kad je spustila
nogu sa stoličice na pod. „Hoćeš li mi pomoći sada do kreveta,
Frančeska? Toliko me boli da sam sasvim malaksala.”
Frančeska joj je pomogla da othrama do manjeg i slabije
korišćenog salona, gde joj je na divanu bila pripremljena privremena
postelja da bi bila pošteđena penjanja uz stepenice. Poželele su
jedna drugoj laku noć i Frančeska je otišla u svoju sobu. Klarin
sumoran život ju je ponovo rastužio. Kako krotki ljudi često dospeju
u šake nasilnika, u braku ili poslu, kao i u drugim oblastima. Oni su
im zauzvrat odani i žrtvuju se.
Pre nego što se skinula, Frančeska je nacrtala putnikovo lice. Uz
minimalan broj linija je postigla veliku sličnost pre nego što je crtež
sklonila sa ostalim radovima za atelje. Već je legla kad je čula Vejntje
kako se penje u svoju tavansku sobicu. Nedugo zatim, kući je stigla i
Hetrajd. Kao što je Frančeska i očekivala, otvorila je vrata da proveri
je li se vratila na dan kad su se dogovorile.
„Znači, bezbedno si se vratila iz Amsterdama, Frančeska. Jesi li
mi donela pismo od oca kojim povlači zahtev da te svuda pratimo?”
„Ne.”
„Eto! Šta sam ti rekla? Iskreno se brine za tvoje dobro i zna, baš
kao i ja, da je čvrsta ruka najvažnija dok se kći ne uda, bez obzira je
li neki mladić na vidiku ili ne. Sada ti želim laku noć.”
Ujutru je Vejntje otpratila Frančesku do Mehelena. Služavka je bila
veoma srdačna i činilo se da smatra kako treba na lep način da
uzvrati Frančeski što je prećutala njeno očijukanje prethodne večeri.
„Ako poželite da pošaljete neko pismo, ili ako želite s nekim da
se sastanete na putu do ateljea ili kada se budete vraćali, možete biti
sigurni da neću ništa reći.”
„To je veoma ljubazno od tebe, Vejntje, ali - ne.”
„Dobro, zapamtite šta sam vam rekla. Zauvek bih izgubila pravo
na slobodno vreme da ste ispričali gospođi Volf za mog ljubavnika.”
„Hoćeš li se udati za njega?”
„Nije me još zaprosio, ali nadam se.”
Jan i Katarina Vermer su Frančesku toplo dočekali a mlađa deca
su bila tako uzbuđena što je ponovo vide kao da je bila odsutna
mesecima. Jan je s njom pregledao sve njene crteže i zajedno su
odlučili koji će prerasti u slike. Vratila mu je portret neimenovanog
modela, i on je odneo „troni” u svoju galeriju. Pre nego što je
ponovo započela s poslom, proučila je njegovu sliku meštanke kraj
virginala i primetila je da je za vreme njenog odsustva završio samo
jedan mali deo teške čipke na ženinom rukavu, ali svaki potez je bio
veoma pažljivo i pedantno povučen da naglasi svilenkasto tkanje.
Tada je sa rolne platna odsekla parče za sebe i počela da ga širi na
drveni okvir.
Pošto Klara i dalje nije mogla da hoda, Vejntje je pratila
Frančesku kad je iskoristila prvu priliku da poseti Aletu nekoliko
dana nakon povratka u Delft. Sestra je otključala kapiju da je pusti
unutra, ali je odmahnula glavom na služavku.
„Oprosti, Vejntje”, obratila joj se Aleta, „ali dobila sam dozvolu
samo da uvedem sestru i nikoga više.”
„U redu je”, veselo je odvratila Vejntje. „Imam prijateije na farmi
samo pola kilometra dalje. Vratiću se kad god gospođica Frančeska
zatraži.”
Dogovorile su se da se vrati za tri sata i ona se udalji žustrim
korakom. Frančeska i Aleta se uhvatiše za ruke dok su zajedno
prelazile preko prednjeg dvorišta.
„Ovo je veliki ustupak, Aleta. Je li Konstantejn postao ljubazniji
prema tebi?”
„I dalje je izuzetno težak”, priznala je Aleta, „ali zapamtio je kad
sam rekla da ću jednom nedeljno odlaziti u Delft na čitav dan da
budem s tobom, ako mi ne dopusti da te uvedem kad sledeći put
svratiš. Ne može da podnese pomisao da odem iz kuće, jer se plaši
da se neću vratiti. Konačno je pristao da vidi svoje roditelje prvi put
otkako se ovde zatvorio.”
„Mislim da dobro napreduješ.”
„Na neke načine da, dok na druge ne. I dalje se napija koliko da
bi mene izazivao, toliko i da ublaži dosadu. Nekoliko puta sam mu
već pretražila celu sobu u potrazi za tajnim skladištem pića, ali
bezuspešno.”
„Možda je u susednoj sobi.”
Aleta odmahnu glavom. „Ništa ga ne bi nateralo da izađe iz tog
utočišta koje je za sebe stvorio. Neki njegovi prijatelji - oni s kojima
je nekada lovio i trkao se i plovio - dolaze redovno po dvojicatrojica, nadajući se da će ga videti. Penju se na kapiju, ljute Josefusa i
pse, kad sklope ruke oko usta i dovikuju Konstantejnu da prestane
da glumi pustinjaka i slično. On ih ne čuje, jer mu se soba nalazi na
drugoj strani kuće, ali ništa se ne bi promenilo ni da ih čuje. Ima
nerazumne strahove. Plaši se da će se jednog dana njegovi
najodaniji i najuporniji prijatelji udružiti i izvršiti napad na kuću da
se probiju do njega.”
„Je li to moguće?”
„Ne. Već bi to uradili da su imali takve namere. Mislim da dolaze
samo da ga oraspolože i da mu pokažu da se ništa nije promenilo,
bar što se njih tiče, i nadaju se da će na kraju prevazići nepotrebni
stid zbog svoje obogaljenosti.”
„Dopada mi se njihov stav.”
„I meni, mada je uvek uznemiren kad zna da su na kapiji. Sedi s
durbinom na oku kao mornar, i pažljivo nadgleda park s prozora.
Jedne noći je uzbunio čitavu kuću vikom i povlačenjem zvona. Kad
smo stigli u njegovu sobu, rekao nam je kako se njegovi prijatelji
približavaju s lampama kroz udaljeno drveće, ali se, naravno, ništa
nije videlo. Od tada je to već dva puta uradio. Posle sam rekla Sari
da ostane u krevetu i samo Josefus i ja odlazimo do njega.”
„Je li se to desilo kad je pio?”
„Prvi put ne, ali drugi i treći put verovatno jeste.”
Stigle su do kuhinje. Sara je otišla u kupovinu u Delft i mogle su
nasamo da razgovaraju. Aleta je nasula mleko u dve čaše i obe su
pojele po parče sveže ispečene pite sa suvim kajsijama, grožđicama i
jabukama, prelivenu ušećerenim bademima. Frančeska joj je predala
zlatnu narukvicu od tetke Janetje, i Aleta ju je istog časa oduševljeno
isprobala.
„Prelepa je!”, Ispružila je ruku da joj se divi. „Je li tvoja ista
takva?”
„Ne.” Frančeska joj pokaza svoju. „Sve tri su različite.”
Aleta zadovoljno uzdahnu. „Tetka Janetje nam uvek šalje prelepe
poklone.” Pažljivo je skinula narukvicu sa ruke i odložila je u malu
kutiju. „Ne mogu da je nosim dok radim.”
„Desi li se ikad u ovoj kući da ti ne radiš?”
Aleta se nasmeja. „Samo kad spavam. Ispričaj mi sad o svemu što
se dešava kod kuće.”
Frančeska nije bila sigurna da li da ispriča Aleti čitavu tužnu
priču kad već i sama ima toliko teškoća s kojima mora da se bori, ali
mora saznati pre ili kasnije a sad je bio trenutak kad su sigurne da
su same. Počela je s dobrim vestima o tome kako se stanje
Hendrikovih ruku nije pogoršalo i s opisom Gritinog venčanja, a
zatim je nastavila s opisivanjem propale večere u Ludolfovoj kući,
otkrićem kako taj zli čovek drži njihovog oca u šaci bračnim
ugovorom koji je Hendrik bio prisiljen da potpiše i konačno
razlozima zbog kojih nije prisustvovala veridbi.
Aleta se zaprepastila i užasno potresla. Uzviknula je kad je čula
za očevu i sestrinu nesreću. „Ali... Piter”, konačno je izustila, „ti...
i... Piter. Zar ne može on nešto da učini?”
„Provela sam s njim pet predivnih dana u Harlem hajsu”, ispričala
joj je Frančeska, „i on je smislio način kako da nas izvuče iz ove
užasne neprilike.” Nije spominjala Italiju. Aleta je bila toliko
potresena da bi bilo okrutno da na svu njenu uznemirenost i tugu
doda još i mogućnost da se rastanu na mnogo godina.
Kad je zazvonilo Konstantejnovo zvono, Aleta je mehanički
ustala sa svog mesta. „Vratiću se za trenutak”, obećala je dok je
izlazila iz kuhinje.
Na putu do Konstantejnove sobe čula ga je kako svira lutnju.
Nedavno su počeli zajedno da improvizuju koncerte, tako što je ona
svirala klavikord u predsoblju a Konstantejn violu ili lutnju. Oba
instrumenta je svirao prilično dobro. Takođe je imao vrlo lep glas,
ali do sada je u njenom prisustvu pevao samo kad je bio pijan.
„Sedi i slušaj”, veselo joj se obratio čim je ušla u sobu.
„Komponovao sam novu melodiju i zabeležio sam je na papir.
Kasnije je možeš uredno prepisati.”
„Ovde mi je sestra i ne mogu da je ostavim, ali ako vrata sobe
ostanu otvorena, mogla bi da sluša sa stepeništa dok sam ovde.” Sve
je izgovorila u jednom dahu da je ne bi prekinuo.
Nezadovoljno se namrštio. „Koliko dugo će ostati?”
„Otprilike još dva sata.”
Kratko se dvoumio pre nego što je progovorio. „Mora ostati u
podnožju stepeništa.”
„Reći ću joj.”
Frančeska je u predsoblju stajala kraj priručnog stuba, i ponadala
se da muzika njenoj sestri pruža razonodu, kad su do nje doplovile
prijatne note melodije. Nakon što su odsvirali i poslednju notu,
Aleta nastavi melodiju na klavikordu i zatim se još jednom oglasi i
lutnja i isprati je do kraja.
U sobi na spratu Aleta je ustala sa svog mesta za klavikordom i
oduševljeno je zapljeskala Konstantejnovoj kompoziciji.
„Zašto ne napišete i stihove?” srdačno mu je predložila. „Ova
melodija je savršena za ljubavnu pesmu.”
„Je li tako?” gorko je uzvratio. Pre nego što je uspela da ga
zaustavi, pocepao je hartiju s muzikom koju je napisao i zgužvao je
parčiće u lopticu, koju je snažno zavitlao kroz prozor.
„Idem dole kod sestre”, tiho je prozborila.
Frančeska je odmah po njenom izrazu prepoznala da se nešto
dogodilo. „Jesam li ja bila uzrok?” zabrinuto je upitala.
Aleta odmahnu glavom. „Ne. Postoji hiljadu načina da bude
povređen a ja nabasam na većinu. Bacio je napisanu kompoziciju u
baštu i idem napolje da je pronađem.”
„Poći ću s tobom.”
„Ne, sačekaj ovde. Znam otprilike gde treba da tražim.”
Pronašla je parčiće razbacane po ružičnjaku i klečala je na zemlji
dok nije sakupila sve do poslednjeg. Vratila se u kuhinju i tiho
razgovarala s Frančeskom dok se Vejntje nije vratila. Kasnije je, u
svojoj sobi pre odlaska na spavanje, mukotrpno sastavila komadiće i
prepisala melodiju na čist list hartije. Kad se mastilo osušilo, sklonila
je papir u fioku s tetka Janetjeinom narukvicom i nekoliko drugih
dragih predmeta.
Uprkos šoku i bolu koji je nedavno pretrpela, brzo je zaspala, a
njena poslednja misao je bila da će Piter van Dorne sa svojom
ljubavlju i odlučnošću sigurno spasti njenu sestru od bednog života
na koji je bila osuđena.
Dvadeseto poglavlje
K
AD JE DOSAO DAN POSETE GOSPODINA I GOSPOĐE DE
Fere, Konstantejn je zahtevao da Aleta ostane u sobi nakon što
ih uvede. Bio je mrzovoljan još otkako je bacio svoju muziku kroz
prozor, nepredvidljiv u hirovima i zahtevima.
„Ali želeće da nasamo razgovaraju s vama”, pobunila se.
„Želim da budeš prisutna. Jesmo li se razumeli?”
Nadala se da će njegovim roditeljima uspeti da da taktičan savet
kad stignu, ali nije joj se ukazala prilika. Majka je uletela u kuću, a
zatim pravo u njegovu sobu. Tamo je odmah briznula u plač čim ga
je ugledala, vičući kako je on njen siroti bespomoćni dečak. Kao da
to nije bilo dovoljno, njen muž je, jer ga je ona očigledno na to
nagovorila, pokušao da ga ubedi da dođe i živi u njihovoj seoskoj
kući, gde bi dobio potpunu negu kakvu i zaslužuje.
„Dali smo da ti se napravi paravan u visini struka i u obliku
propovedaonice”, ponosno mu je saopštila majka, „pa ćeš moći da
prisustvuješ društvenim događanjima u kući i da se ni najmanje ne
stidiš... ničega.”
„Gubitka nogu, majko?” upitao je ukočeno Konstantejn. „Jesi li to
mislila?”
„Pa, da. Zar ne misliš da je to sjajna zamisao?”
Aleta je tiho očajavala što su mu napravili tako obeshrabrujući
predmet i u sebi ga je upoređivala s poklonom koji je naručila od
Josefusa da mu napravi. Primetila je da Konstantejn postaje sve bleđi
i da mu oči sve jače sijaju kako se poseta otezala. Izraz mu je postao
očajan kad ga je otac obavestio da će se svakog časa dvojica slugu
popeti na sprat da ga odnesu dole do pripremljene kočije.
„Odabrao sam gde ću da živim i tačka!” Konstantejn se plašio da
će ga odvesti dobronamernom silom. Tada je primetio da se Aleta
premestila ispred vrata kao da želi da pokaže kako ona to nikada
neće dozvoliti i to ga je malo umirilo. Ubrzo nakon toga, roditelji su
napustili sobu, razočarani i pobeđeni. Aleta je pošla za njima da ih
isprati. Duboko ju je rastužilo što dvoje Konstantejnu najbližih ljudi
imaju najmanje razumevanja za njegove duševne muke. Kad su se
spremali da izađu iz kuće, iznela je svoj predlog.
„Ima nešto što biste mogli da učinite za svog sina.”
„Šta je to?”, preklinjala je gospođa De Fere suznih očiju, jer je
ponovo zaplakala kad ju je sin poljubio na odlasku.
„Sve ćemo učiniti”, potvrđivao je njen muž.
„Prošle nedelje sam zamolila Josefusa da u svojoj radionici
napravi dve drvene noge sa kaiševima za vašeg sina i on se rado
prihvatio posla. Namestiće na njih i dva drvena stopala i dala sam
mu par Konstantejnovih cipela tako da budu prave veličine i oblika,
pa da ih prekriju čarape i obuća. Šijem mekane umetke za ulegnuća
za butine, ali možda biste vi želeli da nabavite i par štaka?”
Gospođa De Fere je delovala uplašeno. „Videla sam da ljudi
hodaju na jednoj veštačkoj nozi, ali nikad na obe.” Rukom je
pritisnula grudi u mahnitoj uznemirenosti, odmahujući glavom.
„Smesta morate zaustaviti Josefusa u obavljanju tog zadatka! Moj sin
će pasti! Možda će i poginuti ako padne na nešto oštro! O, ne!”
Ali gospodin De Fere je prodorno posmatrao Aletu. „Dobiće te
štake. Kada će drvene noge biti završene?”
„Prilično brzo.” Aleta je znala da je Josefus već pripremio drvo i
za štake, ali bilo je bolje za Konstantejna, kao i za njegove roditelje,
da oni doprinesu poklonu. „Ali to ne važi i za vašeg sina. Njemu
treba još vremena. Neću mu predati noge dok ne dođe pravi
trenutak.”
Još dok je govorila, čudila se što gospodin De Fere prihvata njeno
preuzimanje glavne uloge, ali on nije dovodio u pitanje njen
zapovednički ton. „Prepustićemo sve tvom nahođenju, a u
međuvremenu ću se pobrinuti da vam se isporuče najbolje štake
koje se mogu napraviti. Koje su potrebne mere?”
„Imam ih ovde.” Iz džepa je izvadila parče papira i predala mu.
Zahvalio je a zatim utešno zagrlio ženu, dok ju je vodio, i dalje
uplakanu, ka kočiji.
Te noći Konstantejn se obeznanio od pića i bio je bolestan dva
dana. Razdražljiv i mrzovoljan, jer ga je poseta roditelja vratila u
stanje tuposti, nije imao strpljenja ni za karte ni za bekgemon[8].
Srušio je na pod šahovsku tablu i figure sa stola kad mu je predložila
da dovrše započetu partiju. Videla je da se opet povukao u sebe i
gotovo se vratio do tačke s koje je i krenuo, bar kad se to odnosilo
na zanimanje za ono što ga okružuje. Ovog puta će biti dvaput teže
ponovo ga vratiti u život, makar do tačke koju je ranije dosegao, ali
nije imala nameru da odustane.
Kada se mirisno proleće produžilo u leto, njene nade da će ga
izvući u baštu su se izjalovile. Sedeo je na balkonu, ali to je bilo sve,
jer je toliko bio obuzet stidom zbog svoje bespomoćnosti, da nije
želeo da ga vidi čak ni baštovan izdaleka. Pažnju su mu držale
jedino novine, i Josefus mu je svake nedelje kupovao pregršt raznih
izdanja. Aleta, koja ih je čitala nakon Konstantejna, razgovarala je i
raspravljala s njim o političkim temama.
To leto je bilo ispunjeno nemirima i širom Holandije su se
održavale brojne demonstracije u znak podrške princu od Orana da
preuzme vodstvo, što je podržavao i Konstantejn. Pošto je i sam bio
mlad, želeo je da zemlju predvodi mlad čovek, i Aleta se slagala s
njim. Činjenica da su oboje bili oranžisti ih je povezala. Ali u
drevnim zgradama Parlamenta u Hagu, De Vit i ostali političari
opirali su se pritisku javnosti i više su se brinuli kako da na miran
način udovolje preteranim zahtevima Luja XIV nego što su slušali
glas naroda.
Pošto Aleta nikada nije odlazila u grad, zatražila je od Josefusa da
joj kupi slikarski pribor. Zatim je rešila da sama napravi blok za
crtanje kao što je naučila još u detinjstvu u očevom ateljeu. Kad je
završila, sledećeg jutra ga je odnela u Konstantejnovu sobu, zajedno
s kompletom olovaka od trske i nekoliko bočica mastila u boji. Uvek
se kupao i oblačio pre doručka i još je bio za stolom kad je ušla,
ostavljajući sve što je ponela u predsoblju. Razgovarali su dok je
pospremala sto i bio je prilično ljubazan.
„Napravila sam nešto što bi vas moglo zanimati”, počela je,
iznoseći poslužavnik u predsoblje. Zatim se vratila s crtaćim
priborom i spustila ga ispred njega. „Znam da cenite umetnost i
imate oko za perspektivu, pa sam pomislila da biste možda voleli i
sami nešto da nacrtate.”
Nakrivio je glavu i pogledao je pomalo vragolasto. „Veoma
ljubazno. Neprestano se trudiš da mi oteraš dosadu. Prihvatam tvoj
poklon. Učićeš me da crtam.”
Uznemirila se, jer joj to uopšte nije bila namera. „Jednom ste mi
ispričali kako ste crtali u školi, znači da ste prošli određenu obuku.
Ne trebaju vam moji časovi.”
„Ali trebaju. Ti si stručnjak.”
„Kako to mislite?” usplahirila se.
„Tvog prvog dana ovde hvalila si mi se kako si jednom prilikom
u očevom ateljeu dobila zadatak da nacrtaš prosjaka bez nogu. Zar
treba da poverujem kako to nije bio uobičajeni deo obuke iz tehnike
crtanja i slikanja koju si imala? To svakako nije bila slučajno
odabrana tema, zar ne?”
„Pa, nije”, nerado je priznala. Mnogo puta tokom njihovih
razgovora ispitivao ju je o njenom domu i prošlosti, ali nikada mu
nije otkrila svoj nekadašnji san da i sama postane slikarka. Često je
nakon takvih razgovora provodila nemirne noći, sanjajući kako
ponovo slika, da bi se probudila okružena golim zidovima sobe i
životom sluškinje, i stare rane bi se opet otvorile. „Ali zaboravljate
da nemam vremena za podučavanje. To se ne može požurivati, a ja
ne mogu na Saru da prebacim teže poslove.”
Shvatio je da se uhvatila jedinog raspoloživog izgovora.
„Hoćeš li me bar posavetovati i oceniti moj rad?”
„To hoću. Što ne biste počeli s pogledom sa balkona?” Širom je
otvorila staklena vrata.
„Da, hoću.” Stolica mu je već bila okrenuta prema tom prizoru,
jer je voleo da obeduje gledajući park. Odabrao je olovku, otvorio
bočicu mastila a zatim se zagledao u otvoreni blok ispred sebe.
„Prazna stranica obeshrabruje.”
„Zato slikari na školovanju žure da što brže nanesu podlogu na
platno. Počnite s vidikom. Odlučite se hoće li biti visok ili nizak, ali
ne ravan preko sredine.”
Ostavila ga je novoj razonodi. Do podneva je napravio prihvatljiv
crtež, koji je pokazivao da je veštiji nego što se predstavljao. Od
tada, osim kad je bio zle volje i nije mu se ništa radilo, crtao je
prilično redovno, a ona mu je udešavala motive mrtve prirode. Kad
su Sara i Josefus imali vremena, smenjivali su se u poziranju. U
početku joj je bilo bolno da ispravlja i ukazuje mu na greške, jer je to
podrazumevalo uzimanje olovke u ruku, ali to je postepeno uminulo
i uspela je da ostane nepristrasna u odnosu na njegov rad, jer
nikada, ni jedan jedini put, nije zatražio da i sama nešto nacrta.
Zapitala se nije li mu, i pored svih prepirki i podsmevanja, ipak više
stalo do njenih osećanja nego što to stvarno pokazuje.
FRANČESKA NIJE VIDELA Pitera otkako su se rastali pred
Hetrajdinim vratima nakon što se s njim vratila iz Harlema. Avgust
je već odmakao i Ludolf je trenutno bio u Delftu, u trećoj poseti od
juna, i znala je da će čekati da je otprati do Kromstrata kad završi s
poslom. Otpratiće je umesto Vejntje, jer se Klarin članak nije nikako
oporavio, što je pokazalo da njena prvobitna povreda nije bila
obično uganuće, pa je sad hramala dok je hodala i mogla je da pređe
samo kraće razdaljine bez bola.
Jan je to poslepodne slikao pored Frančeske, i morao je da je
podseti kako slika duže nego što joj je određeno. „Jutros si počela u
pola osam i deset sati je više nego dovoljno za jedan dan.”
„Pravila sam predah u podne da ručam”, odvratila je, „i dva puta
sam pila čaj.”
„Čovek bi pomislio da ne želiš da se vratiš u Kromstrat”, našalio
se, jer je znao koliko joj nije prijalo društvo nadmene osobe koja je
pokušala da otkupi njeno školovanje.
Šaljivo se iskreveljila. „Ludolf se ujutru vraća u Amsterdam.”
„Znači, doći ćeš sutra na naše muzičko veče?”
„Hoću! Ponovo ću biti slobodna kao ptica!”
Napolju je zatekla Ludolfa kako šeta tamo-amo, jer nije želeo da
ulazi u kuću u kojoj ga je, po njegovom mišljenju, uvredio neuki
slikar. „Danas kasniš, Frančeska.”
„Zaboravim na sve kad radim.”
„Prirodno”, brzo se ispravio. „To zaslužuje pohvalu. U svakom
slučaju, zadovoljstvo je čekati te.”
Ljutila se u sebi. Zašto mora da joj se dodvorava? To joj je bilo
neprirodno i mučno. Prigušujući ogorčenje, podsetila ga je da još
mnogo toga ima da nauči tokom narednih devet meseci. „Moraću
da predam svoje radove Esnafu na zasedanju odbora, koje će se
verovatno održati u aprilu. Očekujem da ću primiti članstvo
sledećeg maja kad završim dvogodišnje školovanje kod Jana
Vermera.”
Izrazio je uverenje kako će lako steći članstvo, iako nije video
nijednu njenu sliku otkako mu je izradila portret. Tokom tih šetnji
bilo je nemoguće s njim razumno razgovarati. Bio je kao opijen
njenim prisustvom. Nikada mu nije lagala niti davala lažna obećanja
da sebi olakša beg, i nije htela to ni sada da čini, ali čudila ju je
njegova zaluđenost, jer u njenom društvu ničega drugog nije bio
svestan osim sopstvenih želja. Jednom ju je upitao zašto nije ništa
rekla Hetrajd o bračnom ugovoru.
„Ne mogu tako lako da pričam o nečemu što se toliko gnusno
kosi s čitavim mojim shvatanjem slobode.” Nije ga oduševio ovako
iskren odgovor, dok mu njena povučenost, izgleda, uopšte nije
smetala.
Tiho je uzdahnula kad je počeo da zahteva da odredi datum
venčanja. „Ne, Ludolfe. Nekoliko puta sam ti rekla da ne želim da
razgovaram ni o čemu drugom osim o onome što bi trebalo da
postignem u Delftu. Čak i kad steknem članstvo Esnafa, treba da
provedem neko vreme u Amsterdamu s ocem, pre nego što se
pozabavim promenama koje će mi se dogoditi u budućnosti.”
„Dobro. Učiš me strpljenju kakvo nikada pre nisam poznavao.”
Pogledala ga je krajičkom oka. Ranije joj nikada ne bi dao tako
pomirljiv odgovor, ali postao je izuzetno slab u svojoj opsednutosti.
Međutim, kad bi znao da će je izgubiti, ta ista opsesija bi ga
pretvorila u zaista opasnog čoveka. Ponekad kad bi je pogledao,
podsećao ju je na preplašenog psa koji puzi da bi dobio neki
zalogajčić sa stola, gladan ljubavi koju mu ona nikada neće dati.
Pošto je bio uveren da će ona zasigurno postati njegova supruga,
više mu to nije bilo dovoljno kao što verovatno nikada i nije bilo, i
tokom njegovih letnjih poseta je primetila postepene promene.
Umeo je da pokaže i nezadovoljstvo kad bi se ražestio. Da je mogla
da bira njegovo raspoloženje, uvek bi radije izabrala njegovo
uobičajeno nadmeno lice.
Kad su stigli do Hetrajdine kuće, znala je da će sad biti
podjednako pažljiv prema toj ženi baš kao i prema njoj. Nakon što je
čula Klarinu priču kako se Hetrajd nada da će se udati za njega,
Frančeska je videla da, iz nekih njegovih mračnih razloga, on
zavarava tu ženu komplimentima i poverljivim razgovorima kao da
je ona jedina koja ga zanima. Osim Hetrajdinog upornog praćenja,
Frančeska je osećala da je dodatno zaštićena od Ludolfa upravo
njegovim bezočnim ponašanjem prema toj ženi. Bila je sigurna da on
ipak ne bi želeo da Hetrajd sazna za bračni ugovor sve dok se ne
obavi venčanje koje je toliko iščekivao.
To veče su dva namesnika i namesnica neočekivano svratili da
vide Hetrajd nekim hitnim povodom. Pošto ih je povela u drugi
salon, očekivala je da će se Klara, koja je hramala hodnikom,
pridružiti Frančeski i Ludolfu u prostoriji iz koje je upravo izašla.
Umesto toga, pošto je Ludolf brzo zatvorio vrata, Klara je odšepala
dalje do malog salona koji joj je i dalje zamenjivao spavaću sobu, da
malo odmori članak.
Frančeska hitro skoči, jer se Ludolf uputio ka njoj. „Mislim da bi
Klara trebalo da bude ovde. Pozvaću je.”
„Ostavi je. Već sam pomislio da ni na trenutak nećemo ostati
sami!” Njegov izraz ju je uznemirio, jer je izgledao gotovo bolestan
od želje.
Kretala se brzo, ali on je bio brži, i ispružio je ruku da je ščepa
oko struka i zavrti u svoj zagrljaj. Spustio je usta na njena, na silu joj
razmaknuvši usne, i gotovo ju je ugušio jezikom. Osećala se kao da
će je živu pojesti i bila je bespomoćna kao lutka u njegovom stisku.
Preplavila ju je odvratnost kad joj je gurnuo ruku u košulju i počeo
da joj stiska grudi, sve dok nije pomislila da će se onesvestiti od bola.
Izgledao je kao da je potpuno izgubio razum, i svi oni meseci
suzdržavanja prelili su se u ovaj užasan napad. Divlje je zamahala
rukama, u nadi da će dohvatiti neki predmet kojim bi ga udarila.
Rukom je naletela na neku glatku površinu. Idućeg trena začula se
zvonka lomljava kad se delftski ćup razbio u paramparčad.
Pustio ju je kao pogođen. Nekoliko metara dalje odmah su se
otvorila vrata i Hetrajd se žurnim koracima uputila ka salonu.
Odmakao se od Frančeske sa oduševijenim izrazom na licu.
Opsednuti pogled u njegovim očima ju je preplašio. Nije izgledao
pri sebi.
„Ne mogu više da te čekam! Vrati se sa mnom u Amsterdam!”
Hetrajd je stigla do vrata i naglo ih je otvorila. Nije čula šta je
rekao, ali je samo jednim pogledom shvatila okolnosti. „Šta se
dogodilo mom najboljem ćupu?” uzviknula je gotovo van sebe.
Njen glas kao da ga je otreznio. „Isključivo moja greška”, nehajno
je odvratio. „Kupiću ti drugi.”
„Ali to je bio antikvitet i veoma sam ga volela.” Hetrajd je
odlučila da iskoristi priliku na najbolji mogući način. Treba da joj
plati daleko više nego što je bedni ćup vredeo, da bi izgladio odnose
s njom. Mirno je posmatrala Frančeskino napeto lice kao da nije
primetila razdrljeni izrez haljine i zgužvani okovratnik. „Idi i
proćaskaj s mojim gostima, hoćeš li? Moram smesta da počistim ovaj
nered, jer sam nameravala da ovde poslužim čaj.”
„Da, naravno.” Frančeska zahvalno napusti sobu, zatvarajući iza
sebe vrata.
Hetrajd se okrenula ka Ludolfu, podbočivši se. „Ponovo izvodiš
svoje budalaštine, razvratniče!”
Nacerio se, pribravši se i vragolasto ju je uštinuo za bradu.
„Treba da ti je drago što imaš tako muževnog ljubavnika. Kad bih
izgubio zanimanje za zavođenje lepih devojaka, to bi bio loš znak.”
Odgurnula mu je ruku. „Ono što radiš u Amsterdamu ili na
drugim mestima ne tiče me se, ali kao što sam ti i pre govorila, neću
ti dozvoliti da uznemiravaš nijednu devojku o kojoj ja vodim brigu.
Osim toga, taj ćup je bio veoma skup.”
Nije uspela da ga zavara, jer je odlično poznavao njenu pohlepnu
prirodu. „Rekao sam da ću ga platiti, ali pošto si se potresla zbog
gubitka, želim da ti poklonim bisernu ogrlicu ili možda dijamantski
privezak da to nadoknadim. Šta bi volela?”
Pogledala ga je pravo u oči. „I jedno i drugo”, izjavila je nabusito.
Kupio ih je od draguljara pre nego što je napustio Delft. U svojoj
spavaćoj sobi, Hetrajd je proučavala poklone s ogromnim
zadovoljstvom. Biseri su svetlucali a sjajni dijamantski privezak je
prelepo blistao, svaki iz sopstvene kutijice obložene somotom. Ako
izbije rat - a sve češće narodne pobune protiv Francuske su
nagoveštavale da bi se to moglo desiti - dragulji neće izgubiti
vrednost kao što bi se moglo dogoditi s novcem. Nije joj bilo važno
što ne može čak ni s vremena na vreme javno da nosi dragulje koje
joj je Ludolf poklonio, zato što je svaki komad bio vredniji od bilo
kakve obveznice.
Kad ih je sklonila na sigurno mesto, razmišljala je o događaju koji
joj je na kraju doneo ovaj poklon. Videla je već prilikom prve
Ludolfove posete za vreme Frančeskinog boravka kod nje da mu se
ta devojka veoma dopada. U tome nije bilo ničeg neobičnog i to je
mogla biti dugotrajna privlačnost, ali tokom kasnijih poseta
postepeno se razotkrivao i na kraju je otkrio da je potpuno zaluđen
njome. Ovog poslednjeg puta se ponašao kao da je bolestan. Gladno
je posmatrao otvaranje vrata svaki put kad su očekivali da Frančeska
uđe u prostoriju. Snuždio bi se kad bi ranije otišla na spavanje, i nije
uopšte primećivao da ona jedva podnosi njegovo prisustvo. Iza
hladne maske učtivosti, u stvari je vrištala od gađenja zbog njegovih
požudnih pogleda, nesposobnosti da se suzdrži od toga da je u
svakoj prilici dodirne po ruci, ili šaci, ili struku. Dok žena uvek
može da oseti stav druge žene, muškarci u svojoj razmetljivoj
uobraženosti ne umeju da prepoznaju signale. Osim toga, Ludolf je
bio muškarac koga je žensko odbijanje podsticalo na strast. Hetrajd
je iz ličnog iskustva znala da bi u krevetu bio najgrublji i
najushićeniji kad bi se suprotstavila nekom njegovom neprijatnom
prohtevu.
Odmeravala je svoj lik u ogledalu i vrhovima prstiju je nežno
prešla preko slepoočnica, pažljivo proveravajući da li joj je kosa
uredno očešljana. Sve donedavno, nijednom joj nije palo na pamet
da iza uputstava koje je dobila za čuvanje Frančeske stoji Ludolf.
Sad je shvatala da se Hendrik Fiser, u želji da udovolji bogatom
pokrovitelju, potpuno povinovao Ludolfovom predlogu kako da
sačuva Frančesku od opasnosti u novom gradu i okolini, daleko od
prijatelja i porodice. Možda je - ali to je samo pretpostavka - Ludolf
odavno odlučio da se oženi Frančeskom čim ona završi školovanje.
Ali devojka neće nikad pristati! Mada, kćerino neslaganje s odlukom
nije uopšte važno ukoliko se roditelji tako opredele. I sama je to
dobro znala iz sudbine devojaka koje je nadzirala, baš kao i iz
sopstvenog mladalačkog iskustva. Onda je ispravila ramena.
Dopustila je da je ta budalasta misao potpuno zaokupi. Ludolf se ni
najmanje nije promenio prema njoj i kad mu je iznela svoje
mišljenje, kako bi trebalo da se venčaju čim Francuska osvoji
Holandiju, nije je obeshrabrio. Naprotiv. Jednom ili dva puta su se
osećali kao kad su bili mladi i sve nade polagali u nasledstvo nakon
smrti njenog muža, jer su sada isto tako očekivali dobit od pobede
LujaXIV.
FRANČESKA JE PONOVO mogla da se posveti poslu bez senke
Ludolfove prisutnosti u Delftu koja se nadvijala nad njom. Piter se
spremao da joj dođe u posetu za vreme delftskog godišnjeg vašara u
septembru, kada se nedelju dana slavilo i ljudi iz svih društvenih
slojeva se mešali u opštem veselju. Prošle godine je dobila slobodan
dan u ateljeu da uživa u delftskom vašaru s Vermerovom decom, ali
ove godine će biti s voljenim čovekom. Jan joj je dozvolio da pozajmi
masku i crveni ogrtač iz sanduka u ateljeu, pa će uz kapuljaču preko
kose moći da šeta s Piterom bez straha da će je neko prepoznati.
Počela je da broji dane čim su otpočele pripreme za vašar. Na
pijačnom trgu i u ulicama postavljani su kiosci, šatori i tezge.
Održavaće se predstave i koncerti, nadmetanja u streljaštvu i
drugim sportovima, igre na sreću, povorke, plesovi i vatromet kao
posebna zabava za decu.
Na dan otvaranja ljudi su rano pohrlili u grad sa svih strana, sa
udaljenosti i od po nekoliko kilometara, i okupila se velika gomila da
isprati povorku Gradske straže do trga. Vermerovi su zauzeli
položaj pred svojom kućom, deca su se poređala ispred njih.
Frančeska je budno pazila na najmlađe a Rina ju je uhvatila za ruku
i stala pokraj nje. Katarina im je svima napravila zastavice za
mahanje, uključujući i Frančesku, a Beatriks je skakutala od
uzbuđenja čekajući da se povorka pojavi.
Frule i doboši, udruženi s jekom dugačkih truba, najavljivali su
približavanje Straže. Onda se pojavio barjaktar u narandžasto-žutom
brokatu, izvezenom zlatnim koncem, i opasan narandžastom
svilom, s belim perjem na neodoljivom šeširu. Barjak je nosio tako
da se uzbudljivo vijorio, iako je vazduh bio blag i još nije bilo
povetarca. Iza njega su koračali oficiri i vojnici u punoj opremi.
Razdragani uzvici su odzvanjali trgom i Beatriks potrča da se
pridruži deci koja su trčkarala pokraj povorke, a Frančeska i Rina
pojuriše da je stignu da se kasnije ne bi izgubila u naletu ljudi.
Nakon što su devojčice vratili pod majčino okrilje, Frančeska i Jan
uđoše u kuću. Proteklih nedelja je zatrpao galeriju slikama i
bakrorezima, pa je očekivao mnogo posla za vreme vašara, jer su
ljudi tada bili raspoloženi da troše. Ona će, kao učenica, slobodan
dan dobiti sutra.
Sledećeg jutra je vrhunac dana bila povorka Esnafa, u kojoj je
učestvovao i Jan. Izašao je u najboljem kaputu i pantalonama od
tamnoplavog somota da se pridruži ostalima u blizini Stare crkve.
Frančeska je u svom kostimu posmatrala sa prozora ateljea sve dok
nije ugledala Pitera kako se zaustavio kod Mehelen hajsa pored
drvoreda koji je razdvajao trg od okoline Nove crkve. Požurila je iz
kuće kroz galeriju i radosno potrčala u njegov zagrljaj. Niko u
razdraganoj, užurbanoj gomili nije na njih obratio pažnju. Bilo je
toliko toga da se vidi i uradi. Prodavci su glasno i u stihovima nudili
svoju robu ili najavljivali predstave, koje su često bile smešne i
izazivale grohotan smeh. Piter nije bio maskiran, ali mnogi su nosili
karnevalske kostime i Frančesku pod maskom niko nije dva puta
pogledao. Mogli su zajedno da se uključe u seoske plesove,
posmatraju predstave, jedu i piju, te isprobavaju sreću u raznim
nadmetanjima. Jednog trenutka su ugledali Klaru, usamljenu sitnu
priliku, koja je bolno hramala od Kromstrata da bi posmatrala
proslavu na trgu.
„Kad bismo samo mogli da je pozovemo da nam se pridruži,
makar nakratko”, izjavi Frančeska nakon što ju je pokazala Piteru.
„Vodi tako nesrećan život s Hetrajd, ali ne smem dozvoliti da me
prepozna.”
„Zaista izgleda tužno onako sama. Sačekaj me malo tu.”
Odjurio je do trgovca cvećem i kupio jedan buketić. Kada se
probio kroz gomilu do mesta na kome je stajala KJara, skinuo je
šešir, naklonio se i poljubio joj ruku. A onda, dok je ženica zurila u
njega sva rumena od zaprepašćenosti, poklonio joj je buketić, što je
bilo sasvim prirodno ponašanje na vašaru, kad je bilo prihvatljivo
ženama iskazati poštovanje. Dok se udaljavao, Klara ga je
ošamućeno posmatrala, i na licu joj se pojavio osmeh. Zagrlio je
Frančesku i povukao je dublje u gomilu.
„Drago mi je što si to uradio”, rekla je srećno. „Ulepšao si Klari
dan. Sad će biti srećna baš kao što smo i mi.”
Posle podne su se udaljih od proslave i odšetali u prirodu, gde je
nakratko mogla da skine masku i spusti kapuljaču. Legli su u visoku
travu i obnovili svoju ljubav.
„Kada ćemo se ponovo sresti?” pitao ju je dok su se vraćali
prema gradu.
„U Amsterdamu za Božić. Tada je zakazano Sibilino i Adrijanovo
venčanje.”
„To je dugo za čekanje.”
„Nedelje će brzo proći. Sad moram biti opreznija nego ikad da
Hetrajd ne posumnja da se viđamo.”
„Da, bilo bi užasno da te zatvori i u ovako odmakloj etapi spreči
da se učlaniš u Esnaf.”
„Nije samo to razlog!” Zastala je i priljubila se uz njega, obgrlivši
ga oko vrata. „Za nas bi čuo i Ludoif i veoma se plašim da bi te
mogao ubiti!”
Spustio joj je ruke na bokove i pažljivo joj se zagledao u lice. „Šta
te navodi na pomisao da bi mogao da preduzme tako preterane
mere?”
„Toliko je lud za mnom da bi ga ljubomora mogla navesti na
očajničko delo. Nijedan normalan čovek se ne bi poslužio takvim
sredstvima kao on, da me uhvati u klopku i natera da se udam za
njega. Neprestano ga odbijam, jasno sam mu stavila do znanja da se
protivim tom ugovoru i želim jedino da ga se oslobodim, ali on i
dalje ne želi da me pusti. To je bolesno. Tako je opsednut da se
ponekad pitam, vidi li me on uopšte kao osobu, ili pak kao neku
nagradu za koju bi nekoga i mučio i ubio, ako se ukaže potreba!”
Glava joj pade na njegove grudi i vrhovima prstiju joj je mazio
vrat, razmišljajući kako je, sasvim nesvesno, tačno opisala ličnost
čoveka koji je jednom već ubio, a najverovatnije i dva puta. „Ne
smeš se nikada plašiti za mene. Zapamti, ja sam član rezervnog
sastava Straže i obučen sam i da napadnem i da se branim mačem i
pištoljem. Ne brini za mene.”
Ponovo ga je usplahireno pogledala. „Bez obzira, ne smemo se
više izlagati opasnosti. Ne bih se usudila da se danas sastanem s
tobom da nisam bila maskirana.”
„Onda je ovo oproštaj do decembra”, rekao je snuždeno.
„Jeste, ljubavi moja najdraža.”
Kad su stigli do grada, rastali su se na mestu gde su se i sreli,
pokraj drvoreda. Vratila je masku i ogrtač u sanduk u ateljeu pre
nego što je ponovo otišla u Kromstrat s Vejntje kroz vesele vašarske
ukrase, gde su raznobojne lampe i blistave baklje doprinosile opštoj
čarolij prizora. Misli su joj odlutale Piteru koji je jahao kući kroz noć,
jer je prodajna sezona lukovica bila u punom zamahu i njegovo
prisustvu o Harlem hajsu je bilo neophodno, a njegova zemlja će ga
uvek vući sebi.
Klara joj je pokazala buket, pričajući kako ga je dobila na poklon
od naočitog stranca. „Da si samo mogla da ga vidiš, Frančeska.”
„Tako mi je drago što te je primetio.”
Hetrajd, koja je bila dovoljno blizu da čuje, prezrivo je frknula.
„Pretpostavljam da su sve ostale žene na vašaru odbile taj buket.”
Klarine oči se ispuniše suzama na tako zlobno podsmevanje.
„Nije istina! Bio je ljubazan prema meni zato što sam bila sama, to
je bio jedini razlog. Mogao je pokloniti buketić bilo kojoj lepoj
devojci i ona ga ne bi odbila. U stvari, bio je sa svojom dragom.
Videla sam ih zajedno i mogao je buket dati njoj da je želeo, ali njoj
je kupio nešto drugo. Videla sam ih pre toga za nekom tezgom.”
„Kako si ih zapazila?” nežno je upita Frančeska.
„Zbog načina na koji su se ljubili, kao da su sami na ostrvu, a ne
usred stotine ljudi.” U Klarinom glasu se osećala čežnja.
Hetrajd joj je prišla. „Nisi imala ništa pametnije da radiš nego da
posmatraš takvo raskalašno ponašanje u javnosti!”
„Bilo je mnogo zaljubljenih parova koji su se ljubili i grlili”,
neobično žustro je uzvratila Klara. „To se uvek dešava na vašaru.”
„Zato i ne odobravam takve terevenke. Vašar je tradicija koju
treba ukinuti.” Sevanjem očima je ućutkala Klarino dalje iznošenje
sopstvenog mišljenja, i ona poslušno ode u svoju sobu, da vrati
buketić u vazu s vodom.
Frančeska je takođe otišla u sobu. Tamo se ponovo zagledala u
prsten koji joj je Piter kupio na tezgi. Bila je to obična lepa tričarija,
ali za nju je imala duboko značenje.
KONSTANTEJN JE POGLEDAO Aletu ispod obrva dok je delila
karte za igru. „Zašto nisi bila na vašaru?”
„Nisam želela da idem bez vas”, jetko je odgovorila.
Zapanjio se. „Kako to misliš?”
„Uživala bih samo da ste vi imali hrabrosti da me pratite.” Sad je
promenila pristup i probala je da ga podbada, u nadi da će to dati
dobre rezultate. Sve te nedelje nakon posete njegovih roditelja bile
su krajnje bolne.
„Ha!” podsmešljivo je uzviknuo, slažući svoje karte. „Kakva bi to
predstava bila! Mogla si da me staviš u šator za nakaze i odeš da
uživaš u plesu i igrama.”
Spustila je karte složene u lepezu da ga ljutito pogleda preko
stola. „Ko bi želeo vas da gleda? Vi ste samo čovek bez nogu. Zašto
stalno uobražavate da ste nešto posebno?”
„Prokleto si bezobrazna za jednu služavku!”
„A vi ste užasno neuljudni za gospodara!”
Otvorio je igru izbacujući na sto žandara. Sviđalo mu se to što je
uvek imala šta da kaže, čak i kad bi je naveo na ovakvu svadljivu
prepirku. „A kako si mislila da bih ja mogao da posmatram vašarske
predstave? Tako što bih virio kroz spuštene zastore na zatvorenoj
nosiljci?” S gorčinom se sećao mnogih vašara kad je uživao u
neobuzdanim nestašlucima, sportovima i jurenju za devojkama.
„Mogli biste da idete na drvenim nogama.” Pažljivo je proučavala
karte u rukama. Tada mu je prvi put nagovestila mogućnost
upotrebe drvenih nogu, koje su već odavno bile spremne, zajedno
sa štakama, isporučenm kao što je bilo i obećano.
„Što ne na štulama?”, rugao se. „To bi bilo još bolje.”
„Savladali biste vi i to uz dovoljno dugačke štake.”
Po njenom ozbiljnom držanju shvatio je da je zaista mislila to što
je rekla o drvenim nogama, ali poslednja dva dana je bio očajan, jer
su ga udaljeni zvuci muzike i vašarska buka, koji su dopirali do
njega kroz otvoren prozor, samo podsećali da više nikada neće
učestvovati u opasnim nadmetanjima u bilo kojoj sportskoj veštini.
„Znam da si dobronamerna, Aleta”, počeo je tiho, „ali nije
problem samo hodanje. Nekada mi je život bio toliko ispunjen, a sad
je to sve za mene nepovratno izgubljeno.”
„Ali...”
„Nećemo više o tome. Hajde da nastavimo s igrom.”
Kad su produžili s kartanjem, znala je da se nimalo nije približio
onome što mu je najviše želela. Još nije zaboravio ženu koju je voleo.
Možda je Isabela, prekidajući veridbu u trenutku kad mu je najviše
bila potrebna, zauvek prekinula i njegovu želju za životom.
U HARLEM HAJSU, Piter je s čuđenjem čitao poruku od Herarda
koju je te večeri primio. Molio ga je da se nađu na određenom
mestu u harlemskoj Crkvi svetog Bava sutra rano posle podne, ali
mu nije naveo razlog. U trenutku se ponadao da bi tamo mogao
videti Frančesku, ali je odmah shvatio da je tako nešto malo
verovatno.
Naredno popodne je odjahao do Harlema. Na raspolaganju je
imao desetak minuta. Privezao je konja za stub kraj Mesarske kuće i
skinuo šešir kad je ušao u ogromnu crkvu, čija tišina ga je prekrila
kao ogrtač. Jedna starica u crnom je sedela u pobožnom razmišljanju
na udaljenoj klupi a druga se nalazila u maloj kapeli Goniča pasa,
nazvanoj po pripadnicima tog zanata, koji su je u prošlosti prisvojili
kad ih je crkva zaposlila da iz nje teraju dosadne pse. Ni te dve
žene, a ni stranac koji je stajao i posmatrao nadgrobnu ploču Fransa
Halsa, nisu obratili pažnju na njega kad je ušao. Trudio se da bude
što tiši, ali pete na njegovim jahaćim čizmama su neizbežno stvarale
zvuk.
Na drugom kraju crkve je došao do Pekarske klupe, kod koje mu
je rečeno da čeka. Nekada davno tu su sedeli pripadnici tog esnafa i
odatle su posle službe siromašnima delili hleb. Prekraćivao je vreme
proučavajući rezbariju, koja je bila remek-delo srednjovekovne
umešnosti. Kad je čuo kako mu se lagano približavaju nečiji koraci,
očekivao je da ugleda Herarda, ali umesto njega prišao mu je
stranac, koga je ranije primetio, da pogleda istorijsku klupu.
Klimnuli su jedan drugom glavom, kao što je zahtevalo pristojno
ponašanje.
„Kakvo blago ima ova crkva”, rekao je stranac, spuštajući ruku
na staro drvo. Bio je Piterove visine, podjednako snažne građe,
riđokos, s tankim brčićima i imao je malu isturenu bradu. „Slažete li
se, gospodine Van Dorne?”
Piter iznenađeno izvi obrve. „Poznajete me?”
„Na moj zahtev vas je Herard Meverden pozvao da dođete
ovamo.” Čovek mu je dao znak da pričaju tiho, što su do izvesne
mere već i činili, pošto su se nalazili na svetom mestu. „Hajde da
zajedno prošetamo po crkvi dok razgovaramo. Neka izgleda kao da
razgledamo zanimljivosti. Zovem se Paulus van Ros.”
„Šta želite od mene?”
„Ne ja. Ja sam samo glasnik. Poverena mi je dužnost da vam
postavim dva pitanja. Prvo, da li biste rizikovali svoj život za našeg
princa i slobodu naše zemlje?”
„Već sam se posvetio tom cilju kad sam položio zakletvu kao
rezervista Gradske straže. Pre nego što mi postavite sledeće pitanje,
imam pravo da znam ko vas šalje i iz kog razloga.”
Van Ros je zastao kao da proučava izloženo špansko topovsko
đule, ostatak iz opsade Harlema za vreme rata sa Španijom.
„Ah! Ne daj bože da nam se vrate ti dani.”
„Ne moramo više da se plašimo Španije, već Francuske!”,
odlučno je izjavio Piter.
„Tačno!” Van Ros se prodorno zagledao u njega. „Čuo sam zvuk
roga koji poziva na delanje u glasu koga su predugo ućutkivali.”
Piter lagano ispusti vazduh. Znači, dvadesetdvogodišnji princ
Vilem od Orana se spremao da se konačno suprotstavi onima koji su
dugo vladali holandskom politikom. „Postavite mi drugo pitanje.”
„Možete li sutra uveče biti u Amsterdamu?”
„Mogu.”
„Onda u sumrak otiđite do mosta Marhere. Tamo će vas čekati
čamac.”
„Kako ću znati koji je pravi?”
„Ja ću se pobrinuti za vas. Sad vam želim prijatan dan.”
Van Ros se udalji i kad je Piter procenio da je izašao iz crkve,
pošao je i on. Nije odjahao pravo kući, već se prvo uputio do
Herarda, gde je saznao da mu je prijatelj tog jutra otišao na poslovni
put i niko nije znao kad će se vratiti, pošto je mnogo putovao.
Dok je jahao kući, Piter je razmišljao o princu, koji je poslušao
želje svog naroda i mudro sačekao da dođe pravi trenutak. Rođen
mesec dana nakon smrti svog oca, bio je poznat po mudrosti i
pameti koja je prevazilazila njegove godine, ali držali su ga u
pozadini dok je Johan de Vit, koji je i sam bio izvanredan čovek,
godinama upravljao zemljom na dobrobit naroda. Međutim,
poverenje ljudi je izgubio svojim odnosom prema Francuskoj.
Uskoro će kucnuti prinčev čas.
Piter je morao da završi mnoge poslove pre nego što krene za
Amsterdam, jer nije znao koliko dugo će morati tamo da se zadrži,
pa je radio do kasno u noć i ponovo ujutru, pre nego što je posao
prepustio upravniku. Kad je stigao u svoju kuću u gradu, gospođa
De Haut se iznenadila što ga vidi, jer ga nije očekivala bar još dve
nedelje. Ustumarala se, paleći vatru u salonu i izvinjavajući se što to
ranije nije uradila.
„Kad ste odsutni, nikada ne ulazim ovde, osim da čistim”,
objasnila je, „a nema baš mnogo ni hrane u kući za večeru.”
„Ne brinite za to”, odgovorio je i seo, pružajući duge noge ispred
sebe. Prijalo mu je da se odmori i ugreje kraj prvih treperavih
plamenova. „Dajte šta imate, ali želeo bih da jedem što pre. Moram
ponovo da izađem u sumrak.”
Tada se još više užurbala. Čuo je kako u kuhinji lupkaju bakarne
posude. Ubrzo mu je poslužila savršeno prikladan obrok, koji se
sastojao od supe od praziluka i ribe, a bio je zaokružen ušećerenim
voćem i raznovrsnim sirevima. Ponudila ga je i kafom, ali je odbio.
„Nemam vremena. Već se spušta mrak.” Ustao je od stola.
„Nisam siguran u svoje planove. Možda se vratim večeras, a možda
i ne.”
Noć je bila tamna, bez zvezda. Piter je poneo lampu i od
bledožutih zraka mokra kaldrma mu je svetlucala pod nogama.
Kretao se ulicama koje su ga vodile ka mostu. Na ovaj pohod nije
krenuo nenaoružan, nosio je pištolj za pojasom i mač na boku. Bila
je to mala predostrožnost, u slučaju da ga usput presretnu pljačkaši
ili da na tom čudnovatom sastanku upadne u neku neočekivanu
nevolju. Na kanalima se zlatasto presijavalo svetlo koje se odbijalo
od prozora i lampi što su ih nosili prolaznici. Kad se približio mostu,
iz jednog prolaza je izašao Van Ros.
„Ovamo”, pozvao ga je bez pozdrava i poveo ka nekim starim
kamenim stepenicama nedaleko od mosta koje su išle do kanala.
Čekao ih je čamac i čovek za veslima. Piter se spustio i seo, a za njim
i Van Ros. Nisu razgovarali. Vesla su se spuštala i dizala iz vode sve
dok nisu pristali uz ulaz uobičajen za kuće zadnjom stranom
okrenute kanalu, gde su pristup imali čamci ili sanke, zavisno od
doba godine.
Ulaz je bio otvoren. Van Ros rukom dade znak Piteru da prvi ude
u kuću, a on ga je sledio. Sluga sa srebrnim svećnjakom je išao
ispred njih hodnikom popločanim sivo-belim pločicama. Čak i da
svetlo nije lelujalo po tapiserijama i slikama u zlatnim ramovima,
Piter bi pogodio da se nalazi u kući nekog velikaša. Bogatstvo je
imalo sopstveni osoben miris.
Kad su stigli do para dvostrukih vrata, njega i Van Rosa su uveli
u bogato nameštenu prostoriju, koja je bila osvetljena svećnjacima u
obliku ruku koje pridržavaju sveće sa drvetom obloženih zidova.
Dvojica muškaraca su razgovarali i okrenuli su se čim su Piter i
njegov saputnik ušli. Jedan Piteru nije bio poznat, ali drugog,
mladog i visokog, sa smeđim očima i duguljastim licem, odmah je
prepoznao sa bakroreza i novčića. Piter skinu šešir i duboko se
nakloni princu od Orana.
„Vaš sluga, uvek, vaša visosti!”
„Dobro došli, gospodine Van Dorne.” Princ priđe izrezbarenoj
stolici i sede. „Ovo je nezvanična prilika i mi cenimo vašu spremnost
da se uključite u težak i opasan zadatak za našu stvar. Vi ste jedan
od nekoliko odanih Holanđana posebno odabranih da nam
pomognu u razbijanju špijunskog kruga koji je francuski kralj
uspostavio širom države Holandije. Naša mornarica je jaka ali, kao
što i on zna, naša vojska je u rasulu i odbrana nam je slaba, tako da
će nas napasti kopnom. Dok još imamo vremena da popravimo sve
što možemo i pridobijemo stranu pomoć, moramo da iskorenimo
njegove izdajničke doušnike pre nego što vest stigne do Versaja o
onome šta se sprema. Bitno je da ni Luj niti iko iz De Vitove partije
ništa ne nasluti o poduhvatima koje pripremam protiv njega.”
„Kako mogu da pomognem?”
„Tako što ćete se usredsrediti na delftsku oblast. Verujemo da
francuski špijuni tamo imaju sedište koje ćete vi otkriti. Verujemo u
vašu obazrivost i vašu procenu. Dobićete čoveka za vezu, nekoga ko
vam je poznat, i ko je već obavio pripremni posao. On će preneti
našoj obaveštajnoj službi sve što otkrijete.”
Piter ni najmanje nije sumnjao da će osoba s kojom će raditi biti
Herard i da ga je upravo on preporučio. „Već imam naročit razlog
zbog kojeg odlazim u Delft.”
Princ se blago nasmeši. „To nam je dobro poznato. Mlada dama
je kći slikara Hendrika Fisera. Prilikom prethodnih poseta gradu već
ste održavali određeni nivo tajnosti, ali to mora da se promeni. Sada
ćete morati pokrenuti tezgu na pijačnom trgu i zaposliti nekoga da
radi za vas i prodaje lukovice lala čim za njih dođe vreme. U
međuvremenu se možete reklamirati kao projektant lepih parkova i
bašti. Neka se niko ne pita ko ste. Često navraćajte u gostionice i
krčme, stecite pristup u bogatije domove i stalno osluškujte sve što
vas može odvesti na pravi trag. Po sopstvenom nahođenju odlučite
koliko ćete gospođici Fiser ispričati o vašem radu. U početku smo
bili protiv toga da joj se išta kaže, ali isti odani patriota koji nam je
govorio o vama, takođe je preporučio i nju kao poverljivu mladu
ženu, koja potiče iz porodice poznate po svojoj odlučnoj podršci
nezavisnosti.”
„Doveo bih je u najveću opasnost”, izusti zabrinuto Piter. „Već joj
preti opasnost od zatvaranja, ako je ikad vide sa mnom.”
„Preduzećete sve mere da se vaši strahovi ne obistine. Do sada
ste bili uspešni. Uvereni smo da ćete se dobro pokazati na dužnosti
koju smo vam dodelili.”
„Čast mi je da služim kući Orana i svojoj zemlji.”
„Lepo rečeno.” Princ ustade i pričeka da mu dvoranin donese
ogrtač i prebaci mu ga preko širokih ramena. „Gospodin Van Ros će
vam reći sve ostalo što želite da znate. Nek vam bog pomogne na
vašem zadatku.”
Piter se ponovo nakloni. Okrenuo se Van Rosu čim su ostali sami.
„Budite sigurni da ima mnogo stvari koje želim da znam.”
„Da, naravno. Sedite.” Van Ros ode do vrča s vinom, pored kojeg
su stajale četiri čaše, od kojih su dve već koristili princ i njegov
dvoranin. „Ovo nam je ostavljeno da se osvežimo i siguran sam da
bi vam prijalo.”
„Znači, ovo nije vaša kuća?”
„Ne. Ali ne pripada ni princu. Ovo je gradski dom jednog našeg
pristalice.” Van Ros dodade Piteru čašu vina i sede takođe s čašom u
ruci. „Za vas bi trebalo da bude olakšanje što ćete moći otvoreno da
putujete u Delft.”
„Zavisi kako na to gledate.”
„Slažem se.”
„Pretpostavljam da vam je izveštaj o meni predao Herard
Meverden.”
Van Ros se pretvarao da proučava vino. „Zar mislite da bi vas
uveli u našu obaveštajnu organizaciju na osnovu preporuke samo
jednog čoveka? Izvršili smo dvostruku proveru preko još jedne
osobe.”
Piter se čudio ko bi to mogao biti, ali nije pitao. U igri koju se
spremao da igra niko se nije razbacivao imenima i identitetima. „Šta
bi trebalo prvo da preduzmem?”
„Kad se vratite kući, tamo će vas sačekati Herard Meverden. Iako
više neće raditi u Delftu, često će tamo odlaziti i obavestiće vas kako
da stupite u vezu s njim. Nemamo vremena za gubljenje.”
„Je li napad tako blizu?”
„Bojim se da jeste. Imamo zimu za predah, jer se nijedna vojska
ne kreće po ledu i snegu, ali s proleća možemo očekivati najgore.
Naši nekadašnji uspesi protiv Španije su nas naveli da pomislimo
kako smo nepobedivi, ali to više nije slučaj. Očigledno su naši oficiri
više brinuli o perju na svojim šeširima, lepoj odeći i raskošnim
gozbama nego o tome da održavaju spremnost svojih vojnika za
bitku. Dozvolili su da propadnu sve tvrđave koje su bez predaje
odolevale dugim opsadama Španaca. Topovi koje su izvukli iz
skladišta, padaju sa drvenih kola koja su istrulila od vlage i nebrige.
Holandija se nikada nije nalazila u većoj opasnosti.”
„Objasnite mi kako da igram svoju ulogu dok borbe ne otpočnu.
Imam prinčeva uputstva, ali dobro bi mi došle i ostale pojedinosti.”
„Pre svega, uvek budite naoružani.”
Piter pokaza na svoj mač i potapša mesto gde je kaput prekrivao
pištolj za pojasom. „I večeras sam došao pripremljen, jer nisam znao
šta me čeka.”
„Veoma mudro.” Van Ros zatim nastavi s nabrajanjem svega na
šta bi Piter trebalo da obrati pažnju u zadatku koji je dobio.
„Odsednite u gostionici Mehelen. Najveća je u Delftu i pored toga što
je omiljena među meštanima, u njoj odsedaju svakakvi putnici.
Redovno rezervišite i tako nikada nećete biti bez sobe. Slušajte i
posmatrajte i nikada nemojte nepotrebno da skrećete pažnju na
sebe, naročito kad su ljudi pijani i razvežu jezike. Predstoji vam
težak zadatak, ali prosudili smo da ste hrabar i odlučan čovek i
princ vam veruje. Sad kad je sudbina naše zemlje neizvesna, čak i
najmanje otkriće nam može doneti prednost, zato ne odbacujte ništa
kao beznačajno da bi se zabeležilo.”
Piter je postavio još nekoliko pitanja, na koja je Van Ros iscrpno
odgovorio, a zatim su otišli istim putem kojim su i došli. Piter se
iskrcao kraj stepenica u blizini mosta Marhere a Van Rosa je čamac
odvezao dalje. Kad se Piter vratio kući, Herard ga je čekao.
Nasmešili su se čim su se ugledali.
„Dakle, prijatelju, imaš novu dužnost”, obrati se Herard Piteru,
tapšući ga po ramenu čim se gospođa De Haut udaljila dovoljno
daleko da ne može da ih čuje.
„Da, i hvala ti što si me preporučio. Prvo sam mislio da ćemo
raditi kao tim, ali sad uviđam da nije baš tako.”
„Ne. Moja briga će biti priobalna oblast. Znamo da morem stiže
oružje za izdajnike koji su radi sopstvene dobiti spremni da prodaju
svoju zemlju Luju XIV. Ipak, često ćemo se sretati u Delftu.”
Razgovarali su do kasno u noć i sledećeg jutra su se sastali za
doručkom. Veći deo puta su prejahali zajedno, jer su išli u istom
pravcu, a ispod kopita njihovih konja podizali su se mrki oblačići
jesenjeg lišća. Kad su se rastali, Herard se uputio ka obali, a Piter je
prevalio poslednje kilometre do Delfta. Ostavio je konja u
mehelenskim štalama, iznajmio je sobu u gostionici a zatim otišao do
Vermerove galerije. Jan je upravo prodavao sliku, ali kad je ugledao
Pitera, klimnuo mu je glavom u znak pozdrava i pokazao na vrata
kbja su vodila do dela kuće u kome se živelo. Tamo je sreo Janovu
kćer Lajsbet, koja ga je odvela u kuhinju do Katarine, gde je ona
mesila i pekla.
„Piter! Kakvo iznenađenje! Dolaziš li iz Harlema?”
„Ne, iz Amsterdama.”
„Mora da ti je put bio neprijatno hladan. Idi i ugrej se kraj vatre u
ateljeu, znam koga si došao da vidiš. Lajsbet će ti pokazati put.”
Zatekao je Frančesku u poslu, i kad je ostala bez reči, ugledavši
ga tako neočekivano, zagrlio ju je dok je još držala četkicu i paletu u
rukama. Seli su na slikarske stoličice pored vatre, potpuno sami.
Ispričao joj je o proširenju posla u Delftu. „Ali”, rekao je, „koliko
god želeo da ti budem blizu, više bih voleo neki drugi grad. Kad su
me uputili da dođem ovamo, prva misao mi je bila kako se to kosi s
našim namerama da se zbog sigurnosti ne viđamo do Božića.”
„Kažeš da te je neko uputio?”
„Ovo što ću ti sada reći je samo za tvoje uši. Možda ćeš moći da
mi pomogneš tako što ćeš ti biti moje oči i uši, naročito kad ne mogu
da budem u Delftu.”
Kad joj je sve ispričao, progovorila je bez oklevanja: „Na šta bi
trebalo da obratim pažnju?”
Naveo je sve što mu je izneto i pošto je odlučio da otvori malu
kancelariju u Delftu, neće joj biti teško da mu prenosi korisne
podatke.
„Treba rešiti još jedan problem”, rekao je. „Moram obavestiti
gospođu Volf da ću prilično često boraviti u gradu i istovremeno je
ubediti da sam tu poslom, a ne radi tebe.”
„Da, moraćeš to da učiniš. Vesti se tako brzo šire Delftom, da će,
pre ili kasnije, čuti nekoga kako spominje tvoje ime.” Nakratko je
podigla ruke u nedoumici. „U njenoj kući se odigrao događaj koji mi
je tada izgledao čudno, ali desio se pre mnogo meseci i nije mogao
imati veze s ovim tvojim novim poduhvatom.”
„O čemu se radilo?”
Pogled mu se zainteresovano izoštrio dok mu je pričala kako je
razgovarala s putnikom iz Utrehta, jednom koji tamo odseda, i kako
je posle toga slučajno čula izliv Hetrajdinog besa. „Sad više ništa ne
čujem iz prostorija ispod”, zaključila je, „jer sam, nakon što sam
pronašla olabavljenu ciglu, taj prostor napunila starim slikarskim
krpama.”
„Znaš li iz koje sobe su dopirali glasovi?”
„Da. To može biti samo spavaća soba u prednjem delu kuće dva
sprata ispod moga.”
„Kad bi uklonila te slikarske krpe, možda bi ponovo mogla da
čuješ nešto što nas zanima, a u međuvremenu bi pomoglo kad bi
vodila beleške o putnicima koji dolaze u kuću, i svemu što izgleda
neobično u svetlu ovoga što sam ti poverio. Događaj koji si opisala je
možda bio samo izliv ljubomore gospođe Volf, ali je čudna njena
izjava o mogućnosti da ga ti prepoznaš.”
„Izvadiču krpe svaki put kad znam da neko odseda u kući.
Obično čujem samo lupanje vratima ili vrlo glasno hrkanje i samo
sam nekim akustičkim trikom uspela tako jasno da čujem Hetrajdin
glas. Ako mi se ukaže prilika, pretražiću tu sobu.”
„Nemoj nepotrebno da se izlažeš opasnosti.”
„Biću pažljiva.” Tada se setila da je nacrtala putnika i pronašla ga
je u fascikli. „Skiciram lica koja imaju neku osobenost i sad već
imam veliku zbirku. Veoma mi je bila zanimljiva struktura kostiju
putnikovog lica.”
Piter je proučio crtež pre nego što ga je spustio u džep. „Ovo bi
moglo biti korisno.”
Pre nego što je pošao, poželeo je da vidi sliku na kojoj je tada
radila. Prikazivala je Katarinu kako peče u kuhinji, upravo onako
kako ju je i on zatekao nešto ranije, s toplom nijansom kože, jasnom
i svetlom plavom bojom košulje i crvenom suknjom u kontrastu sa
tamnom kuhinjom. U pozadini je Elizabeta sipala mleko u činiju.
Korpa sa sveže ispečenim hlebom se nalazila na stolu. Tema je bila
ambiciozna, majstorski izvedena.
„Tvoj rad napreduje ka vrhu, kao što sam i očekivao”, izjavio je.
Stajali su s rukom u ruci ispred slike i ona mu je naslonila glavu
na rame. Pohvale su mu uvek bile jednostavno izrečene, ali duboko
doživljene.
HETRAJD JE DOČEKALA PITERA hladno. „Veoma se dobro
sećam vašeg imena. Frančeski je zabranjeno da se viđa s vama i
mislila sam da smo to pitanje odavno rešili.”
„Došao sam u ovu kuću naročito da bih video vas, gospođo, ne
Frančesku.”
„Objasnite svoje namere.”
Ispričao je kako širi svoj posao na Delft i nagovestio joj je ponešto
o svom projektantskom radu. Pažljivo ga je saslušala, ne skidajući s
njega svoj oštar pogled. „Dakle”, zaključio je, „pošto ne želim
Frančeski da stvaram neprilike, molim vas da prihvatite razloge za
moj boravak u ovom gradu.”
Hetrajd ga je sumnjičavo odmeravala. Je li ovo smicalica da joj
odvrate pažnju ili iskreni zahtev da Frančeska ne bude kažnjena u
slučaju nenadanog susreta? Trenutno joj se činilo da je najbolje da
prihvati njegovu igru.
„Veoma ste razboriti što ste prvo došli kod mene. Daću Frančeski
dozvolu da vas pozdravi klimanjem glave u prolazu, ali i ne
pomišljajte da ćete nastaviti s onim što je nekad postojalo među
vama.”
Ravnodušno je slegnuo ramenima. „Frančeska i ja smo bili samo
prijatelji kad je došla ovamo. Od tada je prošlo mnogo meseci. Ona
vam neće zadavati brige.”
„Onda smo se sve dogovorili.”
Hetrajd ga je ispratila do vrata i bila je izuzetno ljubazna.
„Nažalost, nemam baštu za lukovice, ali mogla bih da se počastim s
nekoliko lala sa vaše tezge sledeće godine kad procvetaju.”
Čim je otišao, požurila je po ogrtač i uputila se krišom za njim,
rešena da proveri je li se uputio ka Mehelen hajsu. Prešao je trg u
tom pravcu, ali otišao je pravo u gostionicu. Neupadljivo je čekala
sve dok Vejntje nije prošla da sačeka Frančesku, a da je nije ni
primetila. Kad je Hetrajd videla da njih dve zajedno prelaze trg i da
mladića nema nigde u blizini, požurila je kući da stigne pre njih i
kad su ušle, već je sedela na stolici kraj kamina.
Frančeska nije bila ni najmanje iznenađena kad je Hetrajd odmah
zatražila da izvrne džepove i torbicu. Ranije ju je mnogo češće
nasumice proveravala, da vidi ima li kod sebe nekih tajnih ljubavnih
pisama od Pitera ili nekog drugog. Bilo je to samo još jedno
poniženje koje je morala da istrpi pod njenim nadzorom.
Hetrajd ju je za večerom obavestila o Piterovoj poseti. „Privlačan
mladić, ali sve u svemu previše opušten i zreo u odnosu na tebe.
Sasvim razumem, sad kad sam ga upoznala, zašto si želela da se
viđaš s njim tokom tvojih prvih dana ovde. Sigurno si tada mislila da
sam veoma stroga prema tebi, ali sve je to bilo za tvoje dobro. Jasno
mi je stavio do znanja da ne želi da mu prilaziš i obraćaš mu se dok
je zauzet pokretanjem posla.”
Klara se oglasila, povređena zbog Frančeske, što ju je mladić na
takav način odbacio. „Frančeska nikada ne bi trčala za nekim ko je
ne želi! U svakom slučaju, nema potrebe za tim, pošto je verena za
gospodina Van Deventera.”
Hetrajd uz zveket ispusti viljušku na tanjir. Klara je tek tada
shvatila šta je rekla. Hetrajdino lice postade sivo. „Šta si to rekla,
Klara?”
Klara nije bila u stanju da odgovori. Kao da joj je jezik otekao u
ustima a vilica se stegla. Mnogo puta se uplašila Hetrajd, ali nikad
kao sada. Nesvesno je zurila u nju staklastim pogledom poput
hipnotisanog zeca. Frančeska je odgovorila umesto nje.
„Istina je. Ja sam to ispričala Klari.”
Hetrajd je preseče sevajućim pogledom. „Zašto mi nisi rekla?”
„Da ste pitali, rekla bih vam. Moj otac i Ludolf su potpisali bračni
ugovor bez mog znanja. Saznala sam tek kad sam otišla kući prošlog
proleća. Ja to uopšte ne želim. Sve bih dala samo da mogu da ga se
oslobodim.”
Hetrajd se borila da se savlada. „Nezahvalna devojko!” mahnito
je uzviknula. „On je predodređen za velike uspehe jednog dana! I
sve će to biti protraćeno na tebe!” Bacila je salvetu na sto, odgurnula
stolicu i burno izletela iz sobe. Na spratu se zalupiše vrata njene
spavaće sobe.
Klara okrenu prema Frančeski preplašeno lice. „Učinila sam
nešto užasno.”
„Ne, nisi. Hetrajd bi pre ili kasnije morala da sazna.”
Uskoro je postalo očigledno da Hetrajd neće te večeri ponovo
izlaziti iz spavaće sobe. Klara i Vejntje su otišle na spavanje.
Frančeska, još u salonu, odluči da zgrabi priliku koja joj se tako
neočekivano ukazala. Uzela je sveću i odšunjala se dole u hodnik. U
kući nije bilo putnika i nije bilo opasnosti da će nekoga sresti. Kad se
jednom našla u hodniku, otišla je sve do spavaće sobe u prednjem
delu kuće i, pošto je otkrila da vrata nisu zaključana, brzo je ušla i
zatvorila ih iza sebe.
Zidni krevet je bio uzan, ali je imao bogate draperije i brokatni
prekrivač. Tu se nalazio i sto sa priborom za pisanje i uobičajeno
pokućstvo. Prišla je kaminu s delftskim pločicama i zakoračila je
ispod ozidanog krovića pored praznog ognjišta, dok je tražila uzrok
neobičnog prenošenja zvuka do njene sobe. Tada joj je sveća
osvetlila napuklu pločicu, čija polovina je već odavno nestala i
izgleda da je sa sobom odnela i smrvljene parčiće cigle. Procenila je
da su se glasovi pojačavali kad su ljudi stajali blizu krovića, koji je
bio poput širokih usta na levku stvorenom od šupljine odžaka što je
vodio do njene sobe. Sad joj je bilo jasno zašto je uhvatila samo delić
Hetrajdinog razgovora, pošto se ona približila kaminu, a zatim se
ponovo od njega odmakla.
Frančeska je pažljivo uklonila preostali delić pločice, i time je
izbila i drugu koja je bila odlepljena. Smatrala je to dobrim potezom,
jer nije želela da pločica sama padne i nekome skrene pažnju na
rupu koja se trenutno nije videla, osim sa nepovoljnog mesta na
kome je stajala. Vejntje je jednom nedeljno prala taj kamin, kao i
ostale u kući, bez obzira je li soba bila zauzeta ili ne, ali Frančeska je
videla da je ona samo zavlačila ruku pod krov a nikada nije
pažljivije gledala same pločice. Nešto prašine od opeke je palo na
ognjište i Frančeska ju je brižljivo obrisala maramicom, u koju je
sakrila i pločicu. Bio je to pozamašan paketić, ali uspela je da se
bezbedno popne na sprat do svoje spavaće sobe. Tamo je povadila
slikarske krpe iz otvora u kaminu i u njega ugurala pločice, gde ih
niko više neće pronaći, osim ako se nadstrešnica i unutrašnjost
odžaka jednom ne razruše. Pošto je kroz prozor otresla prašinu s
maramice, bila je sigurna da je uklonila sve dokaze onoga što je
učinila.
Dvadeset prvo poglavlje
K
PITER NAKON DVE NEDELJE NAPUSTIO DELFT, osećao je da je
položio dobre temelje a takođe je obezbedio malu kancelariju u
Kerkstratu, gde je mogao da radi na mesnim nacrtima koji su mu
pružali čvrsto uporište u gradu. Za sada nije skupio ništa vredno u
vezi sa svojim zadatkom, ali to nije ni očekivao na samom početku
potrage. Za vreme svog boravka svako veče je provodio u
mehelinskoj točionici i nije imao poteškoća da se predstavi kao
čovek iz Harlema koji se spremao da u okolini otvori poslovno
predstavništvo. Posetio je gospođu Tin, pošto se ona kretala u
bogatim krugovima i mogla je da ga uvede u druge društvene
slojeve. Neočekivano je, na njenu preporuku, dobio dve porudžbine
za nove nacrte velikih bašti. Obe mušterije su bili imućni ljudi, ali još
nije znao koju politiku su podržavali. Ostajalo mu je samo da se
nada da će, pre ili kasnije, nešto otkriti, ma kako beznačajno, što će
ga dovesti na trag.
Vratio se u Amsterdam s namerom da ponovo razgovara s Neltje.
Ranije je pažljivo tražila nešto što bi mu moglo pomoći da zaštiti
Frančesku, ali sad kad je saznao za čudni događaj koji mu je
Frančeska opisala, osećao je da bi mu sve što je Hetrajd Volf
napisala Ludolfu moglo biti od neke pomoći. Nije bilo mnogo
izgleda na uspeh, ali vredelo je pokušati, zato što je Ludolf bio
nemoralan, samonikli čovek koji bi mnogo izgubio ako rat izbije. Ali,
morao je biti oprezan da ne bi napravio neki ishitren potez, koji bi
mogao dovesti do hapšenja jednog čoveka, ali do bekstva mnogih
drugih, podjednako opasnih za slobodu Holandije.
Na svoje razočaranje, od svoje domaćice je saznao da je Neltje
dobila otkaz u Van Deventerovoj kući i da je trenutno zaposlena kao
družbenica jedne starije žene. Pošto je nabavio adresu, posetio je
Neltje, koja je bila zadovoljna što se ponovo brine o dobroj osobi, ali
ona se nije mogla setiti ničega u pismima što bi mu moglo pomoći.
AD JE
„Uvek mi se činilo da je gospođa Volf pisala o poslu i ni o čemu
drugom”, izjavila je Neltje, zbunjena ovim novim ispitivanjem, za
koje joj nije naveo razlog. „Ponekad je zaista i spominjala ulaganja
na Berzi.”
Iako je obećala da će pokušati da pročeprka po sećanju, Piter se
nije baš mnogo nadao da će se prisetiti nečega što bi mu koristilo.
Zahvalio joj je na svemu što je učinila i prihvatio da prenese njene
pozdrave Frančeski i njenim sestrama.
Kad je Piter stigao u kuću Fiserovih, Grit ga je povela do ateljea,
pošto je Hendrik tog dana radio bez modela. Pokazalo se da je
Hendrik dobro raspoložen. Bilo je dana kad su ga prsti boleli tako
da nije mogao da drži četkicu, ali tada bi predahnuo od posla i
uživao u veselom društvu u krčmama, uz partiju-dve karata sa
malim ulozima. Naučio je lekciju i nikada nije zaboravljao da je
ishod još neizvestan, iako je prilično naginjao u njegovu korist sad
kad je do Sibilinog braka s bogatim mladoženjom ostalo samo još
nekoliko nedelja.
„Je li slika Gradske straže završena?” upitao ga je Piter nakon što
mu je preneo vesti o Frančeski.
Hendrik se razdražljivo namrštio. „Ne, nije. Ne mogu da radim
samo na toj slici. Bio sam zauzet drugim poslovima. Nadam se da
nisi došao da mi pridikuješ. Tvoji prijatelji oficiri ne razumeju koliko
mi je teško da zapamtim dogovoreno vreme za poziranje ili, ako se i
setim, možda mi se baš tog određenog dana ne slika nečije lice.”
Do Pitera je već stigao izveštaj da se ne odvija sve onako kako se
očekivalo. Nestrpljenje da slika bude završena je raslo. „Kad izađem
odavde, otiči ću do crkve da je pogledam. Je li Sibila kod kuće?”
„Da, jeste, i poći će s tobom. Nikada pre se nije toliko zanimala za
neko umetničko delo. Ne samo da odlazi da gleda tu sliku najmanje
jednom nedeljno, već me neprestano gnjavi da je završim pre
njenog venčanja.”
„Nadam se da hoćete”, odlučno je izjavio Piter.
„U redu!” Hendrik nestrpljivo odmahnu rukom. „Daću sve od
sebe. Mislim da je Sibila još na spratu s krojačicom. Pođi večeras sa
mnom da večeramo u gostionici. Uželeo sam se pametnog
razgovora. U ovoj se kući ne razgovara ni o čemu drugom osim o
venčanju.”
Dogovorili su se da se nađu u određenoj gostionici. Krojačica je
upravo izlazila iz kuće kad je Piter ušao u predvorje i Sibila,
oduševljena što ga vidi, pozdravi ga poljupcem u usta.
„Kako su Frančeska i Aleta? Jesi li ih video? Reci da jesi!”,
uzviknula je.
Predložio joj je da razgovaraju na putu do crkve i požurila je da
uzme ogrtač. Onda ga je uhvatila pod ruku, koračajući brzo, dok joj
je on pričao sve što je znao o njenim sestrama. I ona je imala njemu
da ispriča nešto što je na posredan način imalo veze s Frančeskom.
„Gritin muž, koji je moreplovac, kao što znaš, ispričao joj je nešto
pre nego što je isplovio. Ona je to u poverenju prenela meni kao
upozorenje za Frančesku, ali pošto si joj ti toliko blizak, želim da i ti
znaš. Ludolf je dva ili tri puta svraćao u kuću, dok je Sejmon bio
ovde, i tako je sve izašlo na videlo. Sejmon ga je prepoznao kao
gusara pod kojim je služio kraće vreme kao brodski momak, i jedno
putovanje pod Ludolfovim zapovedništvom mu je bilo dovoljno,
mada tada nije koristio prezime Van Deventer.”
„Je li Sejmon siguran da nije pogrešio?”
„Priznao je da u početku nije bio siguran. Izmenjeni glas,
kovrdžava vlasulja, glatko obrijano lice i skupocena odeća, kao i
činjenica da je prošlo sedamnaest godina, prevarili bi ga da nije
Ludolfovog držanja. Sigurno si primetio kako se šepuri kad hoda.
Upravo taj hod, koji je Sejmon toliko puta video na brodskoj palubi,
otkrio mu je ko je u stvari Ludolf”
„Dakle, sad znamo kako je Ludolf stekao početno bogatstvo.”
Piter se pitao potiče li Hetrajdino prijateljstvo s njim još iz tih dana.
„Bila bih očajna što Frančeska mora da se uda za njega, da ne
znam da je Adrijan spreman da isplati očeve dugove i oslobodi je.”
„Je li to dogovoreno?”
„Nije još, ali biće. Adrijan je toliko puta ponovio kako želi da me
usreći na svaki način.” Koketno se priljubila uz njega. „O, Pitere,
samo da vidiš kako je velikodušan prema meni. Kao verenički
poklon dobila sam veličanstvenu dijamantsku ogrlicu i minđuše.
Treba samo da bacim pogled na nešto u izlogu i to je moje. Tetka
Janetje mi je poslala firentinski srebrni brokat za venčanicu, ali
Adrijan mi je dozvolio da izaberem na desetine prelepih tkanina za
mnogo nove odeće, koja će mi biti potrebna, pa i krojačica njegove
majke i čitava vojska pomoćnika šiju za mene. Bogate žene ne
odlaze u prodavnice da biraju ono što žele, znaš. Trgovci im sve
donose u kuću.”
„Znači, srećna si, Sibila?”
„Srećnija nego ikad u životu!”, izjavila je, dok ga je očima
izazivala da joj protivreči. Stigli su do crkve i ona uleti pre njega.
Kad je ušao za njom, čuo je njen razočarani uzvik i video kako se
snuždila. „Hans nije tu!”
„Dolazi li i dalje da slika svaki dan?”
„Samo nakratko svakog jutra. Ima negde sobu koja mu je i dom i
atelje, i tamo radi na svojim slikama. Očevo odugovlačenje sa
slikanjem preostalih modela sprečava ga da završi grupnu sliku.”
Sporim korakom ga je povela do velikog platna, jer je njena želja
da stigne do njega potpuno iščezla. Kad je Piter pogledao sliku, pred
njim se ukazala živahna uzbudljiva grupa, gde modeli nisu samo
zurili s platna, već su bili uključeni u žustru raspravu o obrani
Amsterdama u slučaju nužde i na stolu oko kojeg su sedeli ili stajali
bila je raširena mapa grada. Ostalo je da se uradi još pet lica, mada
su svi okovratnici i odeća i kosa bili dovršeni. Šake, koje su za
slikara podjednako karakteristične kao i lica, takođe još nisu bile
naslikane. Piter primeti da Sibila namršteno proučava ugao slike.
„Tražiš li miša?”
Osmeh joj se vratio na lice a oči zaigrale. „Za to si mogao čuti
samo od Frančeske, jer niko drugi ne zna. Nećeš nikom reći, zar
ne?”
„Dajem ti reč.”
„Mislim da miš još nije na slici, mada stalno tražim. Verujem da
Hans čeka oca da završi ona lica pre nego što ga doda poslednjim
potezima četkice.”
„Slika je veoma lepa, i svaki miš bi bio ponosan da se nađe na
njoj.”
Veselo je zatreperila. „Kako si ti zabavan, Pitere! I Hans je isti
takav, mada me ponekad veoma naljuti. Obećao je da će mi pokazati
miša veče uoči mog venčanja, ako ga pre toga ne otkrijem.”
„Zašto tada?”
„Zato što kad jednom postanem gospođa Van Jans, neću više
moći ovde da provodim vreme. Biću zauzeta društvenim
obavezama od ujutru do uveče.”
Kad je Piter otišao, ona je još ostala, uverena da će Hans naići.
Nijednom je nije dodirnuo niti joj pokazao i najmanji znak
zaljubljenosti, ali privlačio ju je nekom magnetnom silom koju nije
mogla ni da razume ni da preispita. Kad god bi ga videla nakon
dužeg vremena, obuzela bi je velika radost. On bi započeo priču,
retko je pozdravljajući, i razgovarao je kao da nemaju mnogo
vremena na raspolaganju, pa se jednostavno nadovezivao na ono o
čemu su prethodno raspravljali. Bolelo ju je što ga danas nije videla.
Kako se usudio da ne bude tu?! Gnev u njoj je sve više rastao kako je
vreme prolazilo i približavalo se podne, kad je morala da pođe, ako
je želela da se na vreme spremi za izlazak sa Adrijanovom majkom i
sestrom to popodne. Gospođa Van Jans je bila žena koja nije volela
da čeka i imala je veoma oštar jezik kad je bila nezadovoljna.
Sibilin izraz lica mogao se uporediti s Hendrikovim u trenucima
besa, kad je konačno skočila sa stolice na kojoj je sedela, previše ljuta
da bi se i dalje obuzdavala. Pokupila je suknje i izletela iz crkve da
pusti besu na volju. Tada je briznula u plač i sklonila se iza drveta da
je niko ne vidi, mada u tom trenutku niko nije ni prolazio. Zašto
ništa nije išlo tačno onako kako je želela? Mislila je da neće imati
više nikakvih briga kad bude sigurno verena za Adrijana, ali ništa
nije bilo savršeno. Majka mu je bila odvratna i potajno su je mučile
užasne sumnje hoće li Adrijan isplatiti očeve dugove, jer je uvek
menjao temu kad bi to spomenula. Nije to bilo naročito važno, jer
ona će dobijati veliki džeparac i moći će redovnim putem da isplati
Ludolfa. Bila je dovoljno realna da zna kako će joj teško pasti da
plaća iz sopstvenog džepa, ali previše je volela Frančesku da dopusti
da se uda za tog mrskog čoveka. Zašto je život tako nemoguć? I gde
je Hans? Kako se usudio da ne dođe na posao u crkvu?!
„Misliš li, Sibila”, upita je Hans, teško dišući kao da je pretrčao
veliku razdaljinu, i zaustavljajući se na samo metar od nje, „da bih
mogao ubediti majstora Fisera da mi dozvoli da dovršim sliku i
naslikam preostale modele?”
Brzo je podigla pogled kroz iskrice suza. „Nešto mi je upalo u
oko”, prkosno je objasnila, brišući oči maramicom.
„Da pogledam?”
„Nema ga više. Jutros nisi slikao.” Podrhtavanje njene donje usne
ga je optuživalo.
„Čekao sam duže nego što sam očekivao kad sam otišao da
razgovaram u vezi s porudžbinom.”
„Jesi li je dobio?”
„Da. Zato i želim da završim ono što treba na grupi.”
„Pođi sad do nas, pa možeš da pitaš oca.”
Zajedno su odšetali do njene kuće i zatekli su Hendrika u ateljeu,
gde mu je Hans postavio pitanje. Hendrik je odglumio veliku
neodlučnost, ali u sebi je bio zahvalan što može da se oslobodi tog
zamornog posla. Uostalom, Frans Hals je polovinu takvih grupnih
slika prepuštao drugim slikarima da ih završe, i ako je to odgovaralo
takvom majstoru, zašto ne bi i njemu?
To popodne, Sibila je shvatila da se gnuša Adrijanove sestre isto
koliko mu prezire majku. Obe žene su prolazile pored najjadnijih
prosjaka, a da im ne spuste ni novčić u šolju, kao što je to ona činila.
Otkrila je iznenađujuću činjenicu da bogati mogu biti užasno škrti
kad im to odgovara. Kakvo je zadovoljstvo imati novac, ako ga
slobodno ne trošiš? Pokazaće im kako se to radi čim postane
Adrijanova žena! Iza njihovih leđa se upustila u kratko zamišljanje.
U međuvremenu, Hans će ponovo biti duže zauzet slikanjem u
crkvi, što će joj omogućiti da svrati svakog dana da vidi kako
napreduje. Samo da traži miša, govorila je sebi. Iz nekog razloga joj
se činilo da sve zavisi od toga hoće li ga uočiti sama ili će on morati
da joj ga pokaže. Piter se redovno sastajao s Herardom, mada do
sada nijedan nije imao mnogo novosti. Jednog čoveka su posmatrali
zbog sumnje da špijunira na Herardovom području, ali ispostavilo
se da se radilo o lažnom tragu. Sedeli su u salonu Harlem hajsa.
„Jesi li video negde ovog momka?” upita Piter, pokazujući mu
crtež putnika koji mu je dala Frančeska. Herard odmahnu glavom,
ali veoma ga je zanimalo to što je Piter usmerio svoju pažnju na
kuću gospođe Volf i ljude koji tamo dolaze i odlaze Za vreme
vašara, kad je svaka krčma i soba u gradu bila puna i mnogi
posetioci čak spavali na tavanima štala, Piter je saznao da je vlasnik
Mehelena bio uveren kako su sve sobe u kući Hetrajd Volf zauzete,
iako mu je Frančeska rekla da tamo uopšte nema gostiju. „Prima li
gospođa Volf sada samo one koji su na nekom tajnom zadatku i
otklanja svaku opasnost tako što obezbeđuje smeštaj?”, predloži
Piter objašnjenje.
„Vrlo verovatna pretpostavka”, složio se Herard. „Imamo sreću
što Frančeska živi pod tim krovom. Koliko često sad odlaziš u Delft?
“
„Jednom nedeljno. Porudžbine za projektovanje bašti koje nisam
očekivao dale su mi opravdani razlog da tako često boravim tamo u
ovo doba godine, i upoznao sam se sa mnogim ljudima u gradu, a i
drugima koji žive na lepim seoskim imanjima.”
„Kad ideš sledeći put?”
„Sutra.”
Padale su prve pahulje snega te zime, ali su nestajale čim bi
dotakle zemlju, kad je Piter ušao u svoju kancelariju u Delftu.
Službenik mu je bio stariji čovek, mada još ne za penziju, koji se
javio na Piterov oglas za nekoliko sati kancelarijskog posla, šest
prepodneva u nedelji, što je za početak bilo dovoljno. Piter ga
pozdravi.
„Dobar dan vam želim, gospodine”, odvrati službenik. „Jeste li
upravo stigli?”
„Ne, sinoć sam prespavao u Mehelenu. Kakvog posla imamo
danas?”
Piter je seo za svoj sto i službenik je prišao da ispred njega spusti
pisma i razna dokumenta. Sve je već pregledao kad se ulazna vrata
otvoriše i uđe Aleta s prepunom korpom na ruci, dok su joj se
pahulje topile u male šljokice na kapi i ogrtaču.
„Nadala sam se da ćeš biti ovde”, rekla je smešeći se kad ju je
Piter poljubio u obraz i odveo je do kamina. Razgledala je oko sebe,
dok je skidala rukavice. „Kakva uredna kancelarija! Nisam mogla
ranije da dođem. Sviđaju mi se oni bakrorezi lala i slika kandilice[9]
na zidu. Veoma prikladno.”
„Nisi često u gradu, je li tako?”
„Ne, ali htela sam da kupim poklone za proslavu Svetog Nikole.
Konstantejn i dalje ne voli da budem dugo odsutna od kuće, tako da
se kratko zadržavam.” Mogli su da razgovaraju bez straha, jer je
službenik bio nagluv.
„Kako je De Fere? Je li već dobio one drvene noge o kojima mi je
pričala Frančeska - to ti je bila tako dobra zamisao.”
„Ne, ne još, mada je sasvim dobro. Vidiš, prvo sam mislila da je
dovoljno ako ga nagovorim da ih koristi, ali onda sam shvatila da to
nije dovoljno. Potrebna mu je i fizička snaga. Ruke i ramena su mu
snažni, jer se njima podiže, ali trebalo bi ponovo da ojača butine i
karlicu ili nikada neće uspeti da upravlja tim teškim nogama. Josefus
se složio sa mnom i prepustila sam mu da ubedi Konstantejna da
počne redovno vežbanje. Josefus je sad u svom elementu, i opet vidi
sebe kao trenera, mada trenira Konstantejna za nešto sasvim drugo
nego pre.”
„Razumna odluka. Može izaći samo na dobro.”
„Nadam se.”
„Jesi li videla jutros Frančesku?”
„Ne, ne posećujem je u toku radnog vremena. Na sreću,
dozvoljeno joj je da ona često posećuje mene u kući De Fere. Čujem
da se vas dvoje nećete sresti sve do Božića.”
„Tako je. Samo je ponekad ugledam dok ulazi ili izlazi iz
Vermerove kuće, obično u društvu s Vejntje. Mada, dopisujemo se.”
To im nije bilo teško, jer su koristili Vermerovu decu ili konobara iz
gostionice kao posrednike. Frančeska još nije imala nikakvih
novosti. Dva putnika su prenoćila, ali ne u sobi s dimnjakom, i nije
uspela nijednog da vidi.
Aleta pogleda na sat. „Moram da idem. Josefus će me čekati
pokraj Gradske kuće i ne želim da se prehladi na hladnom vetru koji
danas duva.”
„Otpratiću te donde.” Piter je uzeo zimski kaput s vešalice i
uvukao ruke u rukave. Zatim je stavio šešir i preuzeo korpu dok su
zajedno izlazili iz kancelarije. Bio je prometan pijačni dan s gustim
saobraćajem. Podigao je obrve kad je ugledao staromodnu, ali lepo
uglancanu kočiju kako čeka Aletu, s Josefusom na vozačkom
sedištu.
„Nisi mi rekla da se ovih dana voziš sa stilom.”
„Tom kočijom su se nekada vozili Konstantejnovi baba i deda.
Mogla bih lako da pešačim do grada i nazad, ali ovih dana on uvek
zahteva da me Josefus vozi.”
Piter joj je podigao korpu na sedište i pomogao joj je da se popne
u kočiju. Prozori nisu bili zastakljeni, već su kožni zastori sprečavali
promaju. Poželeo joj je sreću za Svetog Nikolu i Božić. I ona je
njemu zauzvrat poželela sve najbolje.
Kad su mahnuli jedno drugom, spustila je kožni zastor i kočija se
zakotrljala po kaldrmi. Piter je zastao da porazgovara s nekim
poznanikom, pa se uputio nazad ka kancelariji, kad je ispred njega
došlo do iznenadnog meteža. Primetio je da je pijani vozar, koji je
napuštao pijacu nakon što je isporučio robu, nesmotreno ošinuo
svoje konje i preplašio ih ubodom vrha biča, pa su poleteli napred,
sudarajući se s drugim kolima. Nije učinjena nikakva šteta, ali
točkovi su se zakočili.
Piter je odmah potrčao s još nekoliko ljudi da udruženom snagom
razdvoje dva vozila. Sve je veoma brzo završeno. Točkovi su
razdvojeni a konji umireni. Vozar se, svima se glasno zahvahvši,
odvezao prema Foldersgrahtu, dok su dvojica muškaraca na
teretnim kolima, sedeći jedan pored drugog, tiho produžila svojim
putem, udaljavajući se od trga i nestajući iz vida iza Stare crkve.
Piter se zamišljeno uputio ka svojoj kancelariji, pitajući se šta mu je u
vezi s ovim uobičajenim događajem bilo tako neobično. Unutra, u
kancelariji, službenik je podigao pogled i ugledao iskrivljeni lik svog
poslodavca kroz mala vitražna okna na gornjoj polovini vrata. Zatim
je iznenada ponovo nestao.
Piter je, naime, potrčao prema štalama da uzme svog konja.
Sinulo mu je šta je to bilo tako neobično u vezi s tim događajem.
Kočijaši i vozari su bili ozloglašeni zbog nepristojnog izražavanja
kad bi ih nešto naljutilo, naročito kad bi im konji ili kola pretrpeli
neku štetu, često bi izbila i tuča, na radost gomile koja bi se odmah
okupila. Takva tuča se mogla očekivati od pijanog vozara, koji je već
spremno zamahivao pesnicama, kao da je on bio nedužna strana.
Ali muškarci na teretnim kolima nisu izgovorili ni reč prekora i
samo su brinuli da se teret na njihovim kolima nije od udarca
odvezao ispod prekivača. Na njihovim konjima su se videli tragovi
znoja kao posledica napornog galopiranja, ali na trg su stigli laganim
korakom i na isti način su ga napustili. U tome nije bilo ničeg
neobičnog, no, ako se poveže s neočekivanim ponašanjem kočijaša,
događaj je ipak trebalo istražiti.
Kao i uvek na pijačni dan, mnošt