DA LI SE TIP 1 DIJABETESA MOŽE PREVENIRATI?
dr Saša Živić, dr Sandra Stanković, dr Jelena Vučić
Klinika za dečje interne bolesti Kliničkog centra u Nišu
Prevencija dečjeg i dijabetesa mladih moţe se sprovoditi na tri nivoa: primarnom,
sekundarnom i tercijarnom.
Primarna prevencija podrazumeva izbegavanje izlaganja štetnim faktorima okoline,
posebno rano u ţivotu, čime se potencira značaj pedijatrije i pedijatrijske dijabetologije.
Sekundarna prevencija podrazumeva postupke koji se sprovode kada je već konstituisana
autoimuna reakcija, a koji mogu da smanje magnitudu autoimune destrukcije beta ćelije ili je čak
u potpunosti prekinu, te na taj način odloţe ili ublaţe pojavu dijabetesa tipa 1.
Tercijarna prevencija podrazumeva sve postupke sprovedene nakon kliničke prezentacije
dijabetesa koji mogu da smanje gubitak beta insularnih ćelija ili čak učine reverziju gubitka.
PRIMARNA PREVENCIJA
Izbegavanje izlaganja štetnim faktorima okoline predstavlja najraniji, najvaţniji i
najuspešniji način prevencije dijabetesa dece i mladih. Na vaţnost faktora okoline u nastanku
dijabetesa svedoče brojne činjenice: rizik od razvoja dijabetesa u drugog identičnog blizanaca od
samo 20-50%, različita incidenca oboljevanja najbliţih srodnika koji ţive u drugačijim
socioekonomskim uslovima ili u različitim zemljama, i brojne druge. Pre svega moţe se
organizovati u onih koji su u riziku za nastanak dijabetess. Najšire, danas se to moţe tumačiti
postojanjenm dijabetesa tipa 1 u najbliţoj familiji, a najkonkretnije odreĎivanjem u takve
populacije onih sa najrizičnijim HLA haplotipovima. Genetski markeri (DRB1, DQA1 i DQB1)
koji u kombinaciji sa serološkim markerima ukazuju na visoki rizik za razvoj tipa 1 dijabetesa su
HLA DR3 - DQA1*0501 - DQB1* 0201 i HLA DR4 - DQA1*0301 - DQB1* 0302, a oni koji
ga isključuju - HLA DR2 - DQA1*0102 - DQB1* 0602. U TEDDY studiji 8686 dece sa visokim
rizikom za dijabetes (rizični DQ haplotipovi), prate se od roĎenja do 15.godine ţivota. Analizira
se uticaj različitih faktora okoline (virusi) i progresija javljanja autoimunih autoantitela u
zavisnosti od prisutnosti HLA ili nekih drugih rizičnih gena. Ova studija pokazuje da različiti
faktori okoline aktiviraju autoimuni odgovor već u prve tri godine ţivota. U uzrastu do 8 godina
više od 400 njih imaju autoimuna autoantitela, ali samo 150 njih do sada razvija dijabetes (1).
PRIRODNA ISHRANA
Dojenje deluje protektivno u smislu razvoja dijabetesa dece: ne samo zbog toga što je
idealna preventivna mera protiv gojaznosti, već i zbog toga što je dobra prevencija autoimunosti,
obzirom da onemogućava rani unos proteina kravljeg mleka stranih organizmu (2).
Kako terapija gojaznosti ima ograničene domete, sve veća paţnja se poklanja prevenciji već
u prvim mesecima ţivota. Stepen protektivnosti dojenja je u direktnoj korelaciji sa njegovom
duţinom - svaki mesec dojenja u prvih 9 meseci smanjuje rizik od pojave gojaznosti za 4%.
NovoroĎenčad i odojčad na prirodnoj ishrani u prvih 6 meseci ţivota unesu samo polovinu
proteina u odnosu na onu koja se hrane adaptiranim formulama. Adaptirane formule svojim
1
visokim proteinskim sadrţajem promovišu rani ubrzani razvoj kostiju, muskulature i veziva.
Ovakva rana inicijacija rasta je značajan podsticaj za kasnije konstituisanje gojaznosti.
NovoroĎenčad koja se hrane adaptiranim formulama imaju 10-18% veći energetski unos
nego dojena deca, te su od njih svakog meseca u proseku 85gr teţa. Ovo znači da su na kraju
šestog meseca 600-650gr teţa od dece na prirodnoj ishrani. Kako u šestom mesecu postoji
fiziološki povećana aktivnost PPAR-γ, svako dalje prehranjivanje uslovljava još veću njegovu
aktivnost i dovodi do trajne hiperplastične gojaznosti. Zbog toga je za konstitusanje kasnije
gojaznosti kritičan period od 4. do 6.meseca (3).
Razlika u masno kiselinskom sastavu majčinog i adaptiranog mleka takoĎe objašnjava
preventivni uticaj dojenja na nastanak gojaznosti. Majčino mleko ima visoki procenat omega 3
masnih kiselina koje deluju antiobezigeno i antiinflamatorno (inhibiraju produkciju TNF-α u
adipocitima). Adaptirane formule sa većim procentom omega 6 masnih kiselina aktiviraju
transkripcioni faktor PPAR-ϒ i time omogućavaju terminalnu diferencijaciju adipocita. Stoga
veći odnos omega 6/omega 3 masnih kiselina u adaptiranim formulama promoviše rast adipocita
i inflamaciju, odnosno favorizuju gojaznost. TrialNet studijska grupa dokazuje da se ranom
suplemenatcijom omega 3 masnih kiselina prevenira autoimunost unutar insula u osoba sa
rizikom za razvoj dijabetesa tipa 1.
Leptin je hormon adipocita koji se vezuje za melanokortinske receptore u CNS-u i smanjuje
apetit, a ujedno aktivira lipolizu i povećava potrošnju energije na periferiji. Na ovaj način leptin
postaje principalni hormon sitosti - leptina nema u adaptiranim formulama, dok mu je
koncentracija u majčinom mleku značajna. Stoga, majčino mleko bogato leptinom deluje
protektivno na nastanak gojaznosti.
Proteini kravljeg mleka mogu biti vaţna karika patogenetskog lanca jer dele neke
antigenske epitope sa površinskim -ćelijskim proteinima. Kravlje mleko ima veći procenat
ukupnih belančevina (3.4% prema 0.9%) te veću količina proteinskog nitrogena (uglavnom na
račun kazeina), a pre svega neke specifične belančevine koje se u humanom mleku ne otkrivaju,
kakve su -laktoglobulin (BLG) i bovini serumski albumin (BSA). Antitela na bovini serumski
albumin otkrivaju se gotovo u svih sa novodijagnostikovanim juvenilnim dijabetesom.
TRIGR - primarna preventivna studija upravo ispituje da li uklanjanje visoko
hidrolizovanih formula smanjuje incidencu tipa 1 dijabetesa i biće završena 2017.godine.
FINDIA studija dokazuje da izbegavanje formula i mleka sa bovinim insulinom kumulativno za
tri godine smanjuje prisutnost autoimunih autoantitela za 60% (2).
NUTRITIVNI AGENTI
Veliki broj dokaza ubedljivo govore u prilog krucijalne uloge nutritivnih faktora u
razvoju dijabetesa dece, pre svega tipa 1.
Rano uvoĎenje cerealija, preko aktivacije autoagresivnog T ćelijskog mehanizma
okrivljavljuje se za nastanak dijabetesa dece. Studije pokazuju da rano uvodjenje cerealija ili
glutena - ne samo pre trećeg meseca ţivota (što je ionako protiv svih pedijatrijskih preporuka)
već i kasnije - posle sedmog meseca ţivota, moţe biti rizik faktor za razvoj dijabetesa tipa 1.
2
Činjenica visoke pridruţenosti dijabetesa tipa 1 i celijačne bolesti opravdava sumnju da gluten
moţe biti vaţan autoantigen za razvoj dijabetesa i kasnije u ţivotu. Visoka pridruţenost ove dve
bolesti posledica je idenetičnog genetskog opterećenja - HLADQB1*0302 alela. Mada je u 60%
slučajeva dijagnoza celijakije postavljena pre trenutka postavljanja dijagnoze dijabetesa, u
preostalih 40% dijagnoza celijakije kasni godinama za dijabetesom. Pokazano je da u pacijenata
sa celijakijom bezglutenska dijeta redukuje i titar autoantitela na insulin (IAA) i incidencu
dijabetesa. BABYDIET studija pokazuje da odlaganje uvoĎenja glutena u roĎaka obolelih od
dijabetsa tipa 1 sa visoko rizičnim HLA haplotipom moţe biti protektivno na razvoj insularne
autoimunosti (4).
Slično dokazuje i finska studija, kada je u pitanju rano uvoĎenje voća, posebno bobičastog
i korenastog.
NEDOSTATAK VITAMINA D
Brojni su dokazi da nedovoljna bioraspoloţivost aktivne forme vitamina D moţe uvećati
rizik za nastanak tipa 1 dijabetesa. Sa ovim u vezi je i činjenica da je bolest češća u krajevima sa
malo sunčanih dana na severu. Dobro je poznato da je defekt supresorske potencije T ćelijskog
sistema česti permisivni faktor nastanka brojnih autoimunih bolesti, pa i tipa 1 dijabetesa.
Obzirom da regulatorni supresorni limfociti na površini imaju receptore za aktivnu formu
vitamina D jasna je hipotetička povezanost karence u ovom vitaminu i povećanog rizika za
nastanak bolesti. Takodje, evidentno je da ovaj vitamin preusmerava citokinski odgovor od Th1
ka protektivnom Th2 putu. Stimulišući aktivnost TGFβ-1 (transforming growth factor β-1) i IL-4
(interleukin-4) odnosno redukujući aktivnost IL-12 (interleukin-12) vitamin D aplatira magnitudu
inflamatornog Th1 odgovora, a preko indukcije stvaranja IL-10 potencira protektivni Th2 put i
tako smanjuje incidencu tipa 1 dijabetesa. U uroĎenoj imunosti vitamin D inhibira aktivnost
dendritičnih ćelija i ima značajnu antibakterijsku i antinflamatornu ulogu preko aktiviranja
katelicidina i toll-like recptora 4. I ne najmanje vaţno, danas se pozdano zna da β-insularne ćelije
na svoj membrani eksprimiraju receptore za vitamin D. Efektorni deo ovog receptora nazvan
kalbindin D28k štiti β-ćelije od Th1 citokinskog oštećenja ali i od indukovane apoptoze. Aktivna
forma vitamina D je i direktni oponent aktivnosti interferona-: obara ekspresiju MHC antigena,
molekula CD 54 (adhesioni molekul ICAM) i molekula CD86 (kostimulatorni molekul), čime
dodatno štiti endokrini pankreas. Na taj način polimorfizam vitamin D receptora postaje novi
mogući genetski marker bolesti (Motohashi Y et al, 2003). U skorašnjim dobro dokumentovanim
studijama na više stostina ispitanika pokazuje se da niţi nivoi 25-hidroksi vitamina D (ispod 75
nmol/l) uvećavaju rizik za nastanak dijabetsa mladih za 44% (5). Stoga svetsko endokrinološko
udruţenje preporučuje u rizičnoj grupi ranu i prolongiranu suplementaciju ovim vitaminom (6).
RANA EDUKACIJA MUKOZA - HIGIJENSKA HIPOTEZA
Higijenska hipoteza takoĎe ukazuje na puteve moguće prevencije ove bolesti. Faktori
okoline neosporno mogu da povećaju rizik za nastanak dijabetesa tipa 1 ali nekada mogu i da
obezbede zaštitu od ove bolesti! Sa unapredjenjem javnog zdravlja i elminacijom nekih do skoro
ubikvitarnih parazita (crevni paraziti na primer), narušila se osetljiva imunološka ravnoteţa Th1Th2 odgovora. Dolazi do značajnog smanjenja aktivnosti protektivnog Th2 odgovora i
3
dominacije inflamatornog Th1 - onog koji omogućava nastanak insulin zavisnog dijabetesa.
Tako je evidentno da dijabetes inverzno koreliše sa prisustvom enetrobiusa: visoka incidenca
dijabetesa tipa 1 u Finskoj (prokuţenost enterobiusom 5%), mala u Švedskoj (enterobius 24%) i
najmanja u Istočnoj Evropi (enterobius preko 35%). Ponovo se pokazuje da "rana edukacija
mukoznog imunog sistema" moţe biti veoma vaţna u patogenezi bolesti. U tom smislu uvoĎenje
antibiotika u najranijem uzrastu moţe ―okrenuti‖ imuni odgovor ka Th1 putu i indukciji
dijabetesa (7).
ŢIVOTNI STIL, GOJAZNOST I INSULINSKA REZISTENCIJA
Prema podacima SZO na svetu ima 43 miliona gojazne dece, od čega je 80% u zemljama u
razvoju. U SAD se u poslednjih 30 godina broj gojazne dece utrostručio, a slična je situacija i u
Evropi. Svake godine se broj gojazne dece poveća za 400.000 - smatra se da je svako četvrto
dete gojazno. U Srbiji nema toliko gojazne dece, ali je zabrinjavajuće da 15% predškolske dece
ima višak kilograma, a skoro 20% mladih je gojazno.
Obzirom na rastuću incidencu dečje gojaznosti i njenu povezanost sa dečjim dijabetesom
(posebno u tipu 2 dijabetesa te u mešanim formama - takozvanom "duplom" ili "hibridnom"
dijabetesu), raste interesovanje i za načine prevencije insulinske rezistencije.
Kako je eksces u telesnoj masi vodeći uzrok nastanka insulinske rezistencije, dakle dečjeg
dijabetesa, promene u načinu ţivota koje bi vodile u redukciju telesne mase mogu biti prncipalni
način prevencije rastuće incidencije dečjeg dijabetesa.
Dojenje predstavlja inicijalni način prevencije kasnije gojaznosti - stoga zalaganje za
prirodnu ishranu moţe predstavljati vaţnu stratešku meru prevencije dijabetesa dece. Posebno
obzirom na činjenicu da se na taj način minimalizuju i rizici aktivacije autoagresivnog T
ćelijskog sistema u patogenezi dijabetesa tipa 1.
Povećanje fizičke aktivnosti dalji je način prevencije dečjeg dijabetesa. Porast potrošnje
energije i porast mišićne mase indukovan povećanom fizičkom aktivnošću obezbeĎuje
adekvatni gubitak u telesnoj masi. Energija koja se troši u fizičkoj aktivnosti moţe biti ona za
planiranu aktivnost (veţbanje, trčanje, plivanje...) i spontanu aktivnost (cupkanje, odrţavanje
poloţaja, mišićni tonus...). Danas ne samo da je sve manje planirane fizičke aktivnosti, nego
se menja i ona spontana – sedi se kada se moţe stajati, stoji se kada se moţe lagano koračati....
Postoji razlika u trošenju energije od čak 500 kalorija na dan u spontanoj fizičkoj aktivnosti
gojaznih i normalno uhranjenih (8). Gojazni u proseku sede 2 sata duţe nego njihovi mršavi
parnjaci. Sedalni način ţivota u savremenom društvu vaţan je doprinoseći faktor razvoja
gojaznosti.
Plan ishrane mora da otkrije postojeće nepravilnosti i nauči koje su namirnice nepoţeljne u
ishrani. Osnovni princip ishrane za gojazne jeste uzimanje uravnoteţenih obroka, koji
obezbeĎuju nutritivne potrebe organizma koji se razvija i raste. Celokupni unos masti valja da
bude ograničen na najviše 30%, proteina na 15%, a ugljenih hidrata (prvenstveno sloţenih) na
55% ili više od ukupnog kalorijskog unosa. Smanjivanje ili eliminacija specifične hrane moţe da
redukuje unos kalorija bez stvaranja osećanja gladi ili depresivnog raspoloţenja. Manjak od
samo 100 kalorija dnevno moţe da dovede do gubitka od oko 5 kg za godinu dana.
4
SEKUNDARNA PREVENCIJA
Sama činjenica da sekundarna prevencija podrzumeva postupke koje valja preduzeti onda
kada se konstatuje početak autoimunog mehanizma koji će dovesti do destrukcije beta ćelija i
nastanka dijabetesa, čini ovaj vid prevencije dubioznim, mada nesumnjivo veoma značajnim.
Centralni problem ostaje precizno definisanje trenutka kada je autoimuna kaskada evoluirala do
te mere da počinje destrukcija beta ćelija.
Za sada se rizik za početak značajnije destrukcije endokrinog pankreasa procenjuje na
osnosu postojanja autominuh autoantitela. Serološki autoimuni markeri (GAD, ICA, IA-2 ili ICA
512, IAA) otkrivaju se u preko 90% slučajeva dijabetesa tipa 1 kada se javi hiperglikemija na
gladno. Merenje autoimunih antitela moţe biti od koristi, posebno u preuhranjenih starijih od 13
godina. IAA se javljaju u 90% dijabetičara mlaĎih od 10 godina, ICA kod starijih dijabetičara i
imaju najveću specifičnost, GAD se javljaju u kasnijoj fazi sa najvećom senzitivnošću, dok
detekcija IA-2 nagoveštavaju skori početak dijabetesa. Postojanje jednog autoimunog antitela
nosi 25% petogodišnjeg rizika za razvoj dijabetesa u rizičnih, postojanje 2 antitela 39%, dok
detekcija 3 ili više nosi rizik od čak 75%.
Dokazano je u stupiji DPT-1 (Diabetes Prevention Trial-Type 1) da u proseku 30 meseci pre
početka dijabetesa glikemija na gladno kao i 2 sata posle obroka počinje lagano i progresivno da
raste, a bazalni i stimulisani C-peptid da pada. Stoga je upravo ovaj vremenski period - 30
meseci pre početka bolesti idealan za sekundarnu prevenciju (9).
U pokušaju da se prepozna ovaj period vredno paţnje moţe biti i odreĎivanje nivoa
glikoziliranog hemoglobina A1. Merenje GHbA1c zaista moţe biti od koristi, mada ne postoje
dokazi koji opravdavaju rutinsko oderĎivanje GHbA1c u dijagnozi dijabetesa. GHbA1c 6.0%6.5% moţe označavati veoma visoki rizik za razvoj dijabetesa (10 puta veći od onih čiji je
GHbA1c ispod 6%) i ekvivalentna je dijagnozama povećane glikemije na gladno ili poremećene
tolerancije ugljenih hidrata. GHbA1c veći od 6.5% upućuje na postojanje dijabetesa.
Merenje C-peptida pouzdana je mera rezidualne endogene beta ćelijske sekrecije i
preporučljivo je u sve dece (posebno u one starije od 13 godina), bez obzira da li su testirana
autoantitela. C-peptid moţe biti jako koristan i u potvrĎenom dijabetesu, obzirom da je elevacija
C-peptida potpuno neuobičajena u tipu 1 dijabetesa trajanja duţeg od 12-24 meseca (10).
Sekundarna prevencija se moţe sprovoditi u dece sa perzistentnom autoimunošću na
ostrvca: bez autoantigen specifične terapije - kakve su anti CD3 monoklonska antitela ili sa
autoantigen specifičnom terapijom - kakvi su na primer insulin ili rekombinantni humani
GAD65.
Nekoliko novih studija pokušavalo je da odgovori na ključno pitanje: šta uraditi u ovom
periodu da bi se sprečila ili odloţila pojava dijabetesa? ENDIT (The European Nicotine Diabetes
Intervention Trial) studija nije uspela da dokaţe blagotvorni uticaj suplementacije nikotinamidom. DPT-1 studija koja je ispitivala efekte rane oralne ili parenteralne insulinizacije
pokazala je da ona moţe imati efekta posebno u onih sa visokim titrom autoimunih autoantitela.
U tok je Type 1 Diabetes TrialBet studija sa nazivom "Oralni insulin za prevenciju dijabetesa u
rizičnih roĎaka obolelih od dijabetesa tipa 1" sa obećavajućim prvim rezultatima. Pre-POINT
5
studija ima istu ideju sa oarlnim ili nazalnim insulinom u poplaciji dece 2-7 godina sa jednim ili
više roĎaka koji imaju dijabetes, sa rizičnom HLA konstalacijom ali bez autoimunih autoantitela.
Ono što je nediskutabilno veţno u ovom periodu sekundarne prevencije je dalje i striktnije
insistiranje na postupcima koji su nosili i primarnu prevenciju: insistiranje na promeni ţivotnog
stila i borbi protiv gojaznosti, izbegavanje visokog unosa proteina kravljeg mleka i glutena te
adekvatna suplementacije vitaminom D.
TERACIJERNA PREVENCIJA
Odavno je poznato da pacijenti sa tipom 1 dijabetesa mogu imati jako malu rezidualnu beta
ćelijsku sekreciju (C-peptid) na početku bolesti. Iako je nedvosmisleno da je "honeymoon"
remisija vremenski ograničena, dalji pad endokrine rezerve do nemerljivog C-peptida nije
obligatan u svih. Postoje prediktivni faktori koji mogu nagovestiti povoljnu evoluciju bolesti, sa
trajnim očuvanjem rezidualne beta ćelijske funkcije, odnosno sa mogućnošću bolje metaboličke
kontrole - pre svih to je odsustvo dijabetesne ketoacidoze na prijemu. Stoga sve one koji u
dijabetes uĎu samo sa hiperglikemijskim sindromom, bez ketoacidoze, posebno ako su gojazni
adolescenti valja pratiti i lečiti na poseban način, obzirom da postoji mogućnost instaliranja
"duplog" ili "hibridnog" dijabetesa.
Dva su valjana objašnjenja postojanja "honeymoon" remisije, posebno ako je ona
dugotrajna i izraţena: oporavak beta ćelija nakon popravljanja njihovog metaboličkog okruţenja
i popravljanje insulinske senzitivnosti posle uklanjanja hronične hiperglikemije. Na taj način
merenje C-peptida postaje odličan pokazatelj uspešnosti terapijskih intervencija (11). Kako
suficijentni C-peptid garantuje mnogo lakšu i uspešniju glikoregulaciju, te izbegavanje dobro
poznatih metaboličkih komplikacija, postoje pokušaji da se metodama tercijarne prevencije
maksimalno prolongira faza remisije i tako predupredi eventualni nastanak komplikacija (12).
Još od Diabetes Control and Complication Trial - DCCT studije, postalo je jasno da je
optimalna metabolička kontrola nuţan preduslov očuvanja C-peptida. Stoga se inicijalna
intenzivirana insulinska terapija analozima nameće kao neporecivi standard tercijarne prevencije.
Veliki je broj relativno neuspelih pokušaja u prošlosti da se indukuje i prolngira remisija u
tipu 1 dijabetesa i na taj način smanje insulinske potrebe ili čak postigne insulinska nezavisnost,
kao što su upotreba prednisolona, azatioprima, ciklosporina... TakoĎe testirana je efikasnost i
brojnih monoklonskih antitela, najduţe protiv T ćelijskog receptora (hOKT3γ). Pokazano je da
ovo anti CD3 monoklonsko antitelo, ukoliko se da u jednoj seansi unutar 6 nedelja od početka
bolesti, moţe da prezervira C-peptid u trajanju od 2 godine. Još jedno slično monoklonsko anti
CD3 antitelo označeno kao ChA-glyCD3 u evropskoj studiji pokazalo je slične rezultate
(DEFEND-1 i Protėgė studije). U okviru DEFEND-1 (Durable-response therapy Evaluation For
Early or New-onset type 1 Diabetes) studije testirana je i efikasnost otelixizumaba,
monoklonskog tela na epsilon lanac CD3 T limfocita sa visokim očekivanjima (13).
TrialNet studija je ispitivala dalje mogućnosti indukcije remisije u novodijagnostikovanih
sa tipom 1 dijabetesa, upotrebom mycophenolate mofetil-a (MMF, na trţištu poznat kao
CellSept) koji inhibira produkciju purina ključnog za propagaciju T ćelijskog ciklusa i
6
daclizumab-a (DZB, na trţištu poznat kao Zenapax) koji je anti CD25 (protiv interlekina-2)
monoklonsko antitelo, ali sa obeshrabrujućim rezultatima.
Novi target u tercijarnoj prevencviji postaje i CTLA4 - poznati kostimulatorni molekul sa
suprimirajućim efektom na T limfocitnu aktivnost - monoklonsko antitelo CTLA4-Ig
(Abatacept) blokira kostimulaciju neophodnu za kompletnu T ćelijsku aktivaciju. Rezultati se
očekuju.
Davanjem GAD-alum vakcine moţe se indukovati imuna toleranca i tako prevenirati dalji
razvoj bolesti (14) - ukoliko se da unutar 6 meseci od početka terapije moţe pokazati odlične
rezultate. Dobre rezultate u pilot studiji u smislu dugotrajnog očuvanja C-peptida pokazuje i
davanje anti TNF-ά leka etenercept-a (Embrel-a).
Najoptimističnija su najnovija istraţivanja Dan Ploug Christensen-a u Kopenhagenu, koji
je davanjem Lysine deacetylase inhibitors (KDACi) zaštitio β-ćelije od daljeg zapaljenja i
oštećenja, uz odličnu toleranciju. Ovim se KDACi potencijalno kandiduje za imunomodulatorni
molekul budućnosti (15).
ETABLIRANI TIP 1 DIJABETSA
Onda kada doĎe do potpunog unišetenja mase beta ćelija jedini način ostaje suspstitucija:
insulinom, transplantacijom ili matičnim ćelijama.
LITERATURA
1. The Environmental Determinants of Diabetes in the Young. https://teddy.epi.usf.edu/
2014.
2. Knip M, Virtanen SM, Becker D, Dupré J, Krischer JP and Åkerblom HK for the
TRIGR Study Group. Early feeding and risk of type 1 diabetes: experiences from the Trial to
Reduce Insulin-dependent diabetes mellitus in the Genetically at Risk (TRIGR). Am J Clin
Nutr 2011;94(6 Suppl):1814-20.
3. Horta BL and Victora CL. Evidence on the long-term effects of breast feeding:
systematic
reviews and meta analyses. WHO; 2007: http://apps.who.int/iris/bitstream/
10665/79198/1/9789241505307.
4. Hummel S, Pflüger M, Hummel M, Bonifacio E, Ziegler AG. Primary dietary
intervention study to reduce the risk of islet autoimmunity in children at increased risk for type 1
diabetes: the BABYDIET study. Diabetes Care 2011;34(6):1301-5.
5. Munger KL, Levin LI, Massa J, Horst R, OrbanT and Ascherio A. Preclinical Serum
25-Hydroxyvitamin D Levels and Risk of Type 1 Diabetes in a Cohort of US Military Personnel.
American Journal of Epidemiology 2013;177(5):411-9.
6. Evaluation, Treatment, and Prevention of Vitamin D Deficiency: An Endocrine Society
Clinical Practice Guideline (2011). http://www.endocrine.org/~/media/endosociety/Files/
Publications/Clinical%20Practice%20Guidelines/FINAL-Standalone-Vitamin-D-Guideline.pdf
7
7. Cooke A. Review series on helminths, immune modulation and the hygiene hypothesis:
how might infection modulate the onset of type 1 diabetes? Immunology 2009;126(1):12-7.
8. F. Kreuser F, Kromeyer-Hauschild K, Gollhofer A, Korsten-Reck U and Röttger
K. ‗‗Obese Equals Lazy?‘‘ Analysis of the Association between Weight Status and Physical
Activity in Children. J Obes. 2013;2013:437017. Published online 2013 February 28.
doi:10.1155/2013/437017.
9. Orban T, Sosenko JM, Cuthbertson F, Krischer JP, Skyler JS, Jackson R et al.
Pancreatic Islet Autoantibodies as Predictors of Type 1 Diabetes in the Diabetes Prevention
Trial–Type 1. Diabetes Care 2009;32(12):2269-74.
10.
American Diabetes Association. Standards of Medical Care in Diabetes—2013.
Diabetes Care 2013; 36(Suppl 1):11–66. Published online 2012 December 10. doi:10.2337/dc13S011.
11. Sherr JL, Ghazi T, Wurtz A, Rink L, Herold KC. Characterization of residual β cell
function in long-standing type 1 diabetes. Diabetes Metab Res Rev 2014;30(2):154-62.
12. Steffes MW, Sibley S, Jackson M, Thomas W. Beta-cell function and the development
of diabetes-related complications in the diabetes control and complications trial. Diabetes
Care 2003;26(3):832-6.
13. Chatenoud L, Bluestone, JA. CD3-specific antibodies: a portal to the treatment of
autoimmunity. Nature Reviews Immunology 2007;7(8):622–32.
14. Morales AE and Thraikill. GAD-alum immunotherapy in Type 1 diabetes mellitus.
Immunotherapy 2011;3(3):323-32.
15. Christensena DP, Gysemansb C, Lundha M, Salling Dahllöfa M, NoesgaardaD,
Schmidtc SE et al. Lysine deacetylase inhibition prevents diabetes by chromatin-independent
immunoregulation and β-cell protection. http://www.pnas.org/content/early/2014//1320850111.
8
Download

DA LI SE TIP 1 DIJABETESA MOŽE PREVENIRATI? dr Saša Živić