Po(t)pis
Sadržaj • • •
Otac
Piše: Mirko Sebić
03
Po(t)pis – Otac
Mirko Sebić
04
Svetionik: Ljubomir Levčev/Branislav Živanović
06
Hronotopije
10
Mašina/ostrvo: Pesmoputja, snovostazišta i preispisivanje ravnice
Mirko Sebić
12
Hronotopije
14
Probuđeni grad i strategija kulture
Nemanja Rotar
16
Pad i uspon Ajndhovena
Kejs Donkers
Lajkó Félix: Južni vetar na Dunavu/Déli szél a Dunán
24
Nesporazum: o mravcima i ljubavnicima
Mirko Sebić
Antologijska edicija „Deset vekova srpske književnosti”
76
Profit iznad svega
Manija opstanka
Tatjana Pejović
78
Kamerna muzika
Adrian Kranjčević
O Alternativnoj školi „Moj put” Darinke Zličić u Đurđevu
„NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine
Osnivač: Sekretarijat za kulturu Vlade Vojvodine
Za osnivača: Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za kulturu
Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6
izlazi dvomesečno (šest puta godišnje)
AVGUST/SEPTEMBAR 2010.
tiraž: 500 primeraka
telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972
imejl: [email protected]
glavni urednik: Mirko Sebić
direktor: Mirko Sebić
75
77
Prevođenje kao društvena praksa
Jadranka Bunuševac
Ne možeš da se ne zapitaš ko je bio u žiriju
Nadežda Radović
Čitati Dantea na srpskom u Raveni
Alpar Lošonc
54
Komentar i razgovor dva adepta o izložbi
Gordana Draganić-Nonin
„Sa nadom u dolazeću reč u srcu”
Gordana Draganić-Nonin
50
Mi smo generacija koju prećutkuju
72
Gordana Draganić-Nonin
Slikar horizonta
Boško Tomašević
46
70
74
Sava Stepanov
42
Još uvek najiskrenije uživamo u muzici
Danilo Vuksanović
Ljudi, prostor, arhitektura
Danijela Halda
38
66
Predrag Đuran
Aleksandar Milosavljević: Ovo je jedno ozbiljno pozorište
Tijana Delić
34
EXIT: ostrvo ili kontinent?
Danijela Jakobi
Balkan kao metafora – balkanizam
Tamara Đorđević
30
Kultura kao kolektivni medij
62
Danijela Jakobi
Željka Pješivac
26
58
Stevan Konstantinović
18
79
Zabranjeno slušati tiho!
Danijela Jakobi
redakcija:
Teodora Zrnić (operativni urednik)
Gordana Draganić Nonin (pomoćnik glavnog urednika)
Tijana Delić (kulturologija, teatar)
Tatjana Pejović (društvo)
Biljana Mickov (menadžer u kulturi i kulturna politika)
dr Stevan Konstantinović (kulture etničkih zajednica)
Branko Stojanović (urednik fotografije)
total dizajn: Tanja Dukić • prepress: Vladimir Vatić
fotografija na koricama: Branko Stojanović
ISSN broj: 1821-2107
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
008(497.113)
NOVA misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine /
glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad:
IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm
Dvomesečno
ISSN 1821-2107
COBISS.SR-ID 241067527
ismo ocu napisao je Franc Kafka u novembru 1919. godine u češkom
seocetu Šelesen kod Libeka i nikad ga nije poslao onome kome ga
je pisao. Maks Brod, kao i uvek pogrešno, određuje taj tekst kao važan
pokušaj Francove autobiografije i na taj način otvara vrata navali otužnih
i vulgarnih tumačenja Kafkinog dela.
Pitanje je: kakva komedija?
„Pismo ocu, na koje se oslanjaju žalosna psihoanalitička tumačenja, zapravo
je portret, fotografija koja je skliznula u jednu sasvim drugačiju mašinu“,
napisaće Delez i Gatari. Pitanje je u koju Mašinu?
Pa zašto uopšte Kafka tih zimskih dana piše pismo koje neće poslati, koje
je očigledno preterivanje, komedija, kako sam kasnije kaže? Njegov cilj je
da nešto postigne tim predimenzioniranjem fotografije (ili foto-robota)
oca. „Ta predimenzionirana fotografija oca biće projektovana na geografsku, istorijsku i političku kartu sveta i pokriće ogromno područje“. Tek
ovom projekcijom Kafka će moći da utemelji svoj rad, da ga zasnuje i postavi ka neku vrstu kontra-kulturalnog projekta a da izbegne svaku patetiku kolektivnih projekata. Da postane pisac margine, manjine, beline.
Ime Oca ispisano preko svih istorijskih, političkih, etničko religioznih imena, preko Praga, Grada/Zamka, Društva, preko Kulture kao Večnog vraćanja Istom. Preterivanje koje će nam omogućiti da preživimo komedijašeći
nad Institucijama čiji je Otac večni izvor i zamena.
P
„Stvari se u stvarnosti ne mogu tako slagati jedna za drugom kao dokazi u
mom pismu, život je nešto više od igre strpljenja; ali sa korekturom koja
može proizići iz ovog mog prigovora, korekturom za čiju realizaciju niti
imam snage niti volje, postiglo bi se, po mom mišljenju, ipak nešto što bi se
toliko približilo istini da nas obojicu može umiriti i olakšati nam život i smrt.“
Poslednja rečenica Kafkinog pisma jasno ukazuje da je čitava konstrukcija
bila jedno preterivanje, uvećanje Edipovog kompleksa do besmisla. Da pismo zapravo ne može biti poslano, jer on nema volje da izvrši korekturu.
Da je poslano ono bi značilo jedan ozbiljan kompleks – objavu rata i pobedu straha. A zapravo: „Pobuna protiv oca je komedija, a ne tragedija“, kako
Kafka reče nekoliko godina kasnije u razgovoru sa mladim Janohom.
Ozbiljnosti zapravo nema, ona je hologram straha. Jer prva rečenica pisma
kaže:“ ...ti si me jednom nedavno upitao zašto ja tvrdim da osećam strah pred
tobom.“ Ne jednostavnim pitanjem: zašto se ja bojim Oca. Posredovanje
ovde nije slučajno. Ja nisam u poziciji da pitam – drugi pitaju umesto mene.
Jedna programska komedija kao izvor fikcije i pobune, jer,... „stvari se u
stvarnosti ne mogu tako slagati jedna za drugom kao dokazi u mom pismu,
život je nešto više od igre strpljenja.“
Reči misle da sam zaspao.
Knjiga mi ispada iz ruke,
kao što pada ptica
sa začarane grane.
Аli ne pada na pod,
da ne zgnječi senke
niti na nebo,
da ne okruni zvezde.
• • • foto: Branko Lučić
Pogledalo
• • • foto: Branko Lučić
SVETIONIK
Branislav Živanović
Knjiga
SVETIONIK
4
Ljubomir Levčev
Pogledalo
Ti, s one strane tanke, srebrenkaste vertikale
Što se ceriš celim nozdrvama, ušima,
5
Lažna simetrijo, opsenarski šakale!
Sa zaključanom legijom zvukova u ustima.
Srećan, nezamagljen u kovanom okviru,
Besprekorno čisto zločin je počinjen.
I ja
više ne čitam
sve to.
Ja samo posmatram
kako knjiga ispada
iz ruke na neko
izmoreno čovečanstvo.
I ostaje da lebdi otvorena
kao kosmonaut u bestežinskom prostoru,
pevajući o nekoj Otadžbini...
A ona – čuje i zna.
Onda ti, draga, prilaziš
sa druge strane nečega
i gasiš smisao
šapatom:
Želiš li nešto drugo?
Drugi polumrak?
Drugi polusan?
Drugu...knjigu?
Predmeti u miru umiru u svom viru,
Pred metom, zaleđenim jezerom opčinjen.
Ti, s one strane pogledala što stojiš,
Ljubomir Levčev rođen je 1935. godine u gradu Trojanu. Završio je Filozofsko-istorijski fakultet na Sofijskom
univerzitetu. Bio je urednik i glavni urednik časopisa
Literarni front (1961–1971), prvi zamenik ministra kulture
(1975–1979), predsednik Saveza bugarskih pisaca
(1979–1989). Od 1991. godine je urednik i vlasnik
izdavačke kuće i međunarodnog časopisa Orfej.
Branislav Živanović (alijas Kasper), rođen je
27. 01. 1984. godine u Novom Sadu. Završio je Filozofski
fakultet u Novom Sadu, Odsek za komparativnu
književnost. Rep artist, piše poeziju i kritiku. Pored
Brankove nagrade dobitnik je i prve nagrade za poeziju
na Međunarodnom festivalu poezije i kratke priče
„Duško Trifunović“ 2008. godine. Objavljivao je u
„Letopisu matice srpske“, „Zlatnoj gredi“ i „Tragu“.
Ja sam ti, ti si ja, kažeš kraj, ali znam –
Ne bih ga nikad! – Bez mene ne postojiš!
Potraži me u sobi gde stanuje mrak.
Hladno je, taman onako kako volim,
Olovna olovka ostavlja mokar trag,
Skoreni otisak krvi okoštale boli,
Sedam razbijenih godina skupljeno u kap.
Sedam razbijenih godina skupljeno u kap,
Skoreni otisak krvi okoštale boli,
Olovna olovka ostavlja mokar trag,
Hladno je, taman onako kako volim.
Potraži me u sobi gde stanuje mrak –
Ne bih ga nikad! – Bez mene ne postojiš!
Ja sam ti, ti si ja, kažež kraj, ali znam.
Ti, s one strane pogledala što stojiš –
Želim, razume se!
Ali kakva je ovo knjiga bez ljubavi?
Ljudi žele ljubav.
I ne polovinu, već celu.
Čak, a ako je tužno.
Čak, i ako je beznadežno.
Ljudi žele ljubav.
I ja želim.
Želim da je pročitam.
Želim da je pročitam
do kraja.
Pred metom, zaleđenim jezerom opčinjen.
Predmeti u miru umiru u svom viru.
Besprekorno čisto zločin je počinjen.
Srećan, nezamagljen u kovanom okviru,
Sa zaključanom legijom zvukova u ustima,
Lažna simetrijo, opsenarski šakale!
Što se ceriš celim nozdrvama, ušima.
Ti, s one strane tanke, srebrenkaste vertikale.
Pogledalo
K njiga / N OVA MISAO
N OVA MISAO / Po gle dalo
Pokrajinski sekretar za kulturu Milorad Đurić istakao je da su očuvanje i razvoj kulturne raznolikosti koje Vojvodina ima – jedan
od glavnih zadataka kulturne politike. Šef
Odseka za rusinistiku Julijan Tamaš naglasio
je da je rusinska etnička zajednica jedino
u Vojvodini stigla do profesionalnih ustanova. O Rusinsko-srpskom rečniku
govorili su glavni urednik Julijan Ramač i Helena Međeši, deo malog tima
koji je završio posao jednog leksikografskog instituta.
Važno!
Priredila: Teodora Zrnić
Umetnost u Vojvodini 2000-2010: jedno subjektivističko sagledavanje naziv je izložbe Save Stepanova koja je tokom leta otvorena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Likovni
kritičar Sava Stepanov koji važi i za jednog od naših većih kolekcionara savremene umetnosti, ovom
izložbom nastojao je da rekapitulira relevantne
pojave u vojvođanskoj umetnosti poslednje decenije i, po njemu, svoje mesto tu je našlo četrdesetak umetnika različitih orijentacija.
Savremeno!
Rekonstruisan umetnički atelje
Terra u Kikindi
Levčevu međunarodna, a Živanoviću
Brankova nagrada
Rekonstruisani umetnički atelje Terra obišao je i otvorio predsednik Vlade AP Vojvodine dr Bojan Pajtić. Ukazujući na to da svojim
izvanrednim gabaritima obnovljeni prostor pruža izuzetne mogućnosti izrade umetničkih skulptura velikih dimenzija od terakote, Pajtić je dodao da je Terra jedinstven centar u svetu, mesto
hodočašća umetnika iz čitavog sveta, te nije čudo što su sada
ovde umetnici iz Japana, Indije i Nemačke. „Cilj ovakvog mesta
je da bude značajan turistički centar Kikinde, Vojvodine i čitave
Srbije”, naglasio je Pajtić. Pokrajinski sekretar za kulturu Milorad
Đurić je rekao da je umetnički centar Terra jedan od načina realizacije vizije da svaka vojvođanska opština i grad budu okarakterisani nekim kulturnim projektom koji bi podržala pokrajinska Vlada,
jer je ideja da se od svih umetničkih potencijala u Vojvodini sačini
jedinstven kulturološki prostor.
Kao najveći do sada, sa 70 učesnika, pisaca i teoretičara iz Evrope i sveta, od kojih je veliki broj čitao svoja dela na Trgu mladenaca, u Društvu književnika Vojvodine završen je 5. međunarodni
novosadski književni festival. Četiri dana ovog festivala, od 30. avgusta do 2. septembra, učinilo je
Novi Sad četvorodnevnom prestonicom književnosti, čije su manifestacije, osim javnog čitanja,
bile i takmičenje u slem pesništvu, razgovori o francuskoj književnosti, srpsko-bugarskoj književnoj saradnji, simpozijum posvećen temi Književnost i moć: između politike i poetike, i mnogi drugi
događaji. Kao centralni program MNKF, istakao je predsednik programskog odbora Jovan Zivlak
bilo je uručenje Međunarodne nagrade „Novi Sad“ koja je 1. septembra uručena bugarskom pesniku Ljubomiru Levčevu za doprinos savremenoj književnosti. Dan pre međunarodne bilo je uručenje Brankove nagrade. Pesnik Branislav Živanović iz Novog Sada imao je čast da bude pedeseti
dobitnik ovog priznanja.
Poetično!
Veliko!
Muzej u pokretu
Izložbe slika Petra Lubarde u Galeriji Matice srpske i Ivana Radovića u Spomen-zbirci
Pavla Beljankog zajedno su otvorene letos, kao deo projekta Muzej u pokretu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Tako su i Novosađani imali priliku da pogledaju 26 reprezentativnih dela Petra Lubarde na izložbi pod nazivom Heroika vizije, i
22 slike Ivana Radovića u postavci nazvanoj Od apstrakcije do predela čulnosti. Izložbe
su postavljene s namerom da novosadskoj publici predstave ova dva autora, kako
je napomenula na otvaranju upravnica Galerije Matice srpske Tijana Palkovljević, ali
i da ukažu na Trg galerija kao važnu kulturnu tačku u životu ovog grada. Po rečima
upravnice Spomen zbirke Pavla Beljanskog Jasne Jovanov, Muzej savremene umetnosti u Beogradu, iako je mlada institucija, ima veoma vredne kolekcije.
Antologija za jubilej
Brankove nagrade
Obeležavajući 50. dodelu Brankove nagrade, Društvo književnika Vojvodine je pored svečanosti na kojoj su učestvovali brojni pesnici, ovim
povodom priredilo i vredno književno izdanje – Antologiju dobitnika
Brankove nagrade. Priređivač ovog izdanja, Jovan Zivlak istakao je da
knjiga na preko 200 strana sadrži po dve pesme svih dobitnika, bibliografske beleške, pogovor, a kao posebnu vrednost apostrofirao je dodatak posvećen arhivskoj građi u vezi sa Brankovom nagradom.
Antologijski!
Uzbudljivo!
• • • foto: Goran Despotovski
HRONOTOPIJE
U izdanju Odseka za rusinistiku Filozofskog
fakulteta u Novom Sadu i Zavoda za kulturu vojvođanskih Rusina, nedavno je objavljen Rusinsko-srpski rečnik. Ovo kapitalno
izdanje predstavljeno je sredinom leta u
holu zgrade Vlade Vojvodine.
Umetnost u Vojvodini 2000-2010
HRONOTOPIJE
6
hrono topije
Objavljen Rusinsko-srpski rečnik
7
HRONOTOPIJE
HRONOTOPIJE
hronotopije
8
Izložba Od Paje Jovanovića do
Marine Abramović u Zrenjaninu
U Narodnom muzeju u Zrenjaninu, u okviru manifestacija Market kulture krajem avgusta otovorena je izložba Od Paje Jovanovića do Marine Abramović.
Ova izložba je organizovana u okviru manifestacije koja treba da promoviše
Zrenjanin kao kandidata za evropsku prestonicu kulture 2020. godine. Na izložbi su predstavljena dela srpskih i crnogorskih autora nastala u drugoj polovini 20. veka.
Ečka: Priroda u galeriji
Šestoro savremenih vizuelnih umetnika boravilo je tokom avgusta
u Umetničkoj koloniji Ečka u okviru projekta Slika 2010 – Still Life! Stvarali su Jelica Radovanović, Vera Stevanović, Milica Miličević, Milan
Bosnić, Tijana Luković i Branka Nedimović. Svi umetnici su učesnici
zapaženih samostalnih i grupnih izložbi, kao i različitih projekata u
zemlji i inostranstvu. U svom radu se uglavnom bave pitanjima prostora, životne sredine i prirodnog okruženja. Umetnici su imali i zadatak da na izložbi u Savremenoj galeriji Zrenjanin, koja bi trebalo
da se realizuje od 15. novembra do 2. decembra, pored dokumenata o akcijama u Ečki, stvore „novu prirodu“ u galerijskom prostoru,
da ostvare prostorni odnos, vezu između dva dela jednog institucionalnog organizma – Umetničke kolonije i zrenjaninske galerije.
Autorka i selektorka projekta je Sunčica Lambić-Fenjčev, kustos,
istoričar umetnosti Savremene galerije Umetničke kolonije Ečka.
Prostorno!
9
Stogodišnjica smrti Laze Kostića
Evropejski!
Bijenale u Pančevu: svet
pokreta, zvuka i slike
U Pančevu se od 17. septembra do 18. oktobra u
organizaciji Kulturnog centra Pančeva po četrnaesti
put održava Bijenale umetnosti pod nazivom Duh
prirode. Kroz tri segmenta
(vizuelni, pozorišni i filmski)
ovogodišnji Bijenale predstaviće Jožefa Nađa. Pančevačko bijenale ima tradiciju
dugu 30 godina. Započeo
je 1981. godine, i to kao izložba jugoslovenske skulpture, da bi se vremenom transformisao u internacionalnu izložbu vizuelnih umetnosti.
Danas obuhvata različite medije – instalacije, objekte,
fotografije, video i digitalnu umetnost, prostorne intervencije, a izložbe se realizuju u nekoliko galerijskih i alternativnih prostora. U okviru Bijenala biće promovisana i
dvojezična publikacija (na srpskom i engleskom jeziku)
koja obuhvata aktuelnu umetničku produkciju Jožefa
Nađa.
Multimedijalno!
Povodom projekta Pokrajinskog sekretarijata za kulturu kojim se obeležava 170 godina od rođenja i 100 godina od smrti Laze Kostića, pokrajinski sekretar za kulturu
Milorad Đurić održao je 15. jula 2010. godine konferenciju za medije u holu zgrade
Vlade Vojvodine. Na konferenciji za štampu učestvovali su i predstavnici ustanova
kulture koje će kroz 13 programa predviđenih za period od oktobra 2010. do februara 2011. godine u Novom Sadu, Somboru, Srbobranu, Kovilju i Budimpešti, obeležiti
jubilej Laze Kostića, jedne od najzanačajnijih kulturnih ličnosti u srpskoj vojvođanskoj kulturi 19. veka. U stvaralaštvu ovog pesnika, dramskog pisca, filosofa, esejiste,
prevodioca, pravnika i novinara spojeno je bogatstvo evropske kulturne baštine sa
nacionalnom tradicijom i nacionalnim identitetom, čime su postavljeni temelji danas aktuelnog kulturnog obrasca, istaknuto je na konferenciji.
Tradicionalno!
Deset vekova srpske
književnosti
Izdavački centar Matice srpske nedavno je objavio prvo kolo kapitalne antologije pod nazivom Deset vekova srpske književnosti, koja
će obuhvatiti sve što se smatra najvrednijim od njenih početaka,
pa sve do danas. U prvom kolu objavljene su knjige Svetog Save,
Dositeja Obradovića, Sterije, Njegoša, Bore Stankovića, Ive Andrića,
Miloša Crnjanskog, kao i tomovi pod nazivom Jednostavni oblici narodne književnosti, Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske i Antologija
srpskog pesništva u izboru Miodraga Pavlovića. „Naša namera je upravo da se u ovoj antologijskoj ediciji nađe sve najvrednije što je nastalo na srpskom jeziku u proteklih deset vekova, bez obzira na
kojem obliku tog jezika, staroslovenskom, ruskoslovenskom itd”,
istakao je u ime izdavača Miro Vuksanović.
Obeležen Dan mladih
Međunarodni Dan mladih obeležen je 12. avgusta u Limanskom parku koncertom na kojem su nastupili brojni novosadski demo bendovi i mladi di džejevi.
Od 16 časova na bini pod vedrim nebom su se predstavili Ivan Čkoljević, FuViševekovno!
sion, Josip A Lisac, Vrišti Pijaca, New Mithology, Bao Vau, TetraPank, Mamurlook,
Chuchuk Stana Hard
Core Orchestra i DJ
Bodza Selectah i DJ
Ilija Mandić. Član
Gradskog veća za
sport i omladinu
Aleksandar Kravić zvanično je otvorio ovu manifestaciju koju je grad Novi Sad podržao, a omladinska organizacija BalkanIdea realizovala, u saradnji sa velikim brojem
udruženja i organizacija mladih koje su uključene u proces izrade Lokalnog akcionog
plana politike za mlade grada Novog Sada. Generalna skupština Ujedinjenih nacija
usvojila je 1999. godine rezoluciju kojom je 12. avgust proglašen Međunarodnim Danom mladih, a od 2007. godine obeležava se i u našoj zemlji.
Mladalački!
MAŠINA/OSTRVO
Piše: Mirko Sebić
Ravnica se neprestano kreće između pisanja i pisma, između
pevanja i pesme. Postoje momenti koji stoje van vremena,
MAŠINA/OSTRVO
Pesmoputja, snovostazišta i preispisivanje ravnice
prostora i linearnog nizanja u kojima je pevanje i pesma
„Nad vodom se pojavljuje, kad zastanem, nešto ogromno plavo: vazduh, blag, natopljen maglom,
jedno te isto i kojima je pisanje isto što i stvarnje pisma.
na kojoj leži sva ova teška pruga brda i voda sa kojih sam sišao“.
Trenuci Stvaranja.
Miloš Crnjanski, Tri krsta – Sent Andreja
10
11
a bi filozofski osvetlio problem pesničke slike, Gaston Bašlar je zaronio u nepregledni okean ljudske imaginacije, započevši tako nacrt jedne fenomenologije mašte. „Pesnik govori na pragu bića. Da bismo
odredili biće jedne slike moraćemo, dakle, da osetimo njen odjek“. Jer pesnička slika se pojavljuje direktno „kao proizvod srca, duše, čovekovog bića
shvaćenog u njegovoj akteuelnosti“. Prag bića je i sam jedna pesnička slika
jedan krajolik duše koja stvara.
D
Kako razumeti, kako pročitati krajo-lik Ravnice. Kako poštovati jezik tog
bleska. Na prvi pogled on je siromašan, malo oku nudi. Ali šta je sa ostalim čulima? Sluša li se pejzaž, miriše li on, može li se liznuti, zagristi, dotaći
ispod vela svitanja? Odnosno, da li je oko povlašteno u procesu nastanka
te „slike“ koja je krojo-lik. Ono što Ravnica postavlja kao osnovu vlastitog
pejzaža oku oduzima njegovu okcidentalnu povlaštenost.
Krajolik Ravnice iskrsava iznenada bez predhodnih priprema kao sveža i
neponovljiva senzacija. Da bi se osetio pejzaž treba biti prisutan, treba
prionuti tome u trenutku njegovog rađanja. Ni pre, ni posle. Da bi se prožimalo sa nekim krajolikom treba zaboraviti na prošlost, na istorijsko kulturni kontekst, on naprosto nema nikakv značaj. Ovde se neka senzacija rađa
u potpunoj adheziji, priljubljivanju i pretapanju sa nekom izolovanom krajnje pojedinačnom incidentnom afilijacijom. Reč je pre o ekstazi i izlaženju
izvan sebe, ulaženju u sliku, nego o nekakvom mirnom zaključku koji dolazi na kraju procesa probiranja. Ekstaza je ovde rezultat neponovljivosti
same slike. Krajolik bi dakle, bio nekakav iznenadni reljef, otisak unutrašnjeg,
još nedovoljno poznatog, kretanja. Isto tako on bi zapravo bio odjek, pre
jedna sonorna slika, talasi nevidljivih vibracija, nego šarenilo sunčevog
spektra. Jer pejzaž je direktan proizvod srca, duše i duha usamljenog hodača, pejzaž je drugar moj i brat.
Intimnost sa pejzažom, bliskost koja prevazilazi kulturu i društvo deo je naših najdubljih i iskonskih vibracija, onih koje su zaboravljene i potiskivane,
onih kojima se odriče svaka utemeljenost u raciju još od kad je Dekart postavio Cogito u centar izvesnosti postojanja. Upravo zbog toga savremeni
stanovnik ravnice dok putuje zemljom koju presecaju geometrijske linije
vlasništva, čvrste granice pohlepe i sticanja, nema reči ni slike, ni zvuka
kojim može da izrazi tu intimnost Bića. On kao zanemelo dete gleda širom
otvorenih očiju i ne može ništa zapravo da vidi. Jer da bi video najpre mora
da suspenduje dekartovsku perspektivu.
Srećom, uprkos svim nedaćama, do nas su dospeli fragmenti, zapisi te intimnosti. Možda su najupečatljiviji od njih sadržani u korpusu aboridžinskih mitova koji nam otvaraju nova viđenja.
Osnovna slika koja utemeljuje veru Aboridžina je zapravo stanje poznato
kao Veliki san. To stanje je uvek i sada, ako bismo rekli da je večno ne bismo
tačno odredili ono što jeste, jer Aboridžinska svest nema zapadnjački odnos prema vremenu. Veliki san, doduše, obuhvata početak stvaralačkog
vremena kada je duh Predaka hodao zemljom, ali se on nastavlja i danas i
zapravo, nikad i ne prestaje. On je prisutan kao neki drugi, suštinski, nivo
postojanja.
dali zemljom. Čovek je delatnik koji mora kroz snove, ritaule i pevanje da
garantuje opstanak i kontinuitet ovih kreativnih činova. Razlika ovih verovanja od uobičajenih varijanti totemizma je suštinska ovde je reč o nekoj
vrsti aktivističkog anamnezisa. Dakle, odnos nije sveden na obožavanje
totemskog pretka, već na saznavanje kroz prisećanje koje iniciraju snovi,
rituali i pevanja. Saznavanje, odnosno prisećanje, se odvija kroz intimni
odnos prema okolini, koji je kako kolektivni tako i individualni čin, jer svaki
pojedinac predstavlja inkarnaciju božanskog Pretka odnosno, otelovljenje
njegove kreativne energije. Upravo zato, zbog te intimnosti i opštosti (koje
ovde nisu suprotstavljene) Pesmoputje je nešto drugo od pukog mehaničkog rituala.
Do današnjeg dana, rituali igraju važnu ulogu u životu Aboridžina. Takve
ceremonije ponekad traju nedeljama, sa noćnim pevanjem i plesom, pričanjem priča, kao i prikazivanjem ukrašenog tela i ceremonijalnih objekata.
Da bi se pripremili za svetkovine Pevanja i Puta (Pesmoputje), Aboridžini
premazuju tela bojama napravljenim od gline i žute zemlje.
Upotreba tačaka u oslikavanju tela nekada je bila rasprostranjena pojava
širom Australije. Postoje slike gde se tačkice jasno vide na telu kao dekora-
Svaki aboridžinski klan očuvao je pesme koje govore o tome kako je nastalo parče zemlje (njihov kraj) na kojoj oni žive i koje se odnose na dela/
događaje njihovih Predaka povezanih sa tim područjem. Pesme susednih
područja nastavljaju se jedna na drugu, obrazujući tako jednu celovitu
Poemu. Više takvih celovitih Poema u nizu gradi mrežu koja se prostire
preko čitave Australije. Tumačeći ove pesme, ljudi mogu da prate tragove
u prirodi, čak i u njima nepoznatim predelima i tako hodaju vođeni Pesmoputjem. Ajers Rok (Uluru) je sveto mesto za Aboridžine već hiljadama godina. To je tačka u kojoj se mnoge Poeme tj. Pesmoputja ukrštaju.
Pesmoputja, snovos t a ziš t a i preispitivanje rav nice / N OVA MISAO
Hodajući Ravnicom, prizivajući slike sa horizonta pamćenja mi možemo
prizvati sećanje na poreklo našeg vlastitog intimnog Bića. Tada se ceo prostor oko nas pojavljuje kao naseobina naših duhovnih prethodnika (kao
slika našeg kreativnog porodičnog stabla). Ali kada ovde govorimo o prostoru onda ne govorimo o novovekovnoj predrasudi o prostoru i vremenu
kao uslovima opažaja. Mi ne govorimo o matematičkom prostoru konstruktu. Dosta je teško zamisliti prostor bez matematičke određenosti. Čak i
kad ništa ne bismo znali o matematici jezik bi nas uvek iznova vraćao na
matematičko shvatanje prostora, na „centar“ i „periferiju“, na „granicu“ i
„liniju“, na ugao i četvorougao, recino, gradskog trga. Zato se moramo osloboditi jezika matematike. Možda je Pesmoputje način da to postignemo.
Ispevavši pesmu aboridžinski Preci u vreme Velikog sna stvaraju lice zemlje
i upisuju trag po kojem ćemo mi hodati.
Ali ako prostor nije geometrija i matematika da li je on onda još samo praznina? Praznina ali ne i negativitet. Prazninu može ispuniti imaginacija,
mašta pejzaža, upisivanje pre slova i na taj način zemlja će umesto da nas
okružuje postati naš rođak, rođak koga smo sami izmislili i stalno ga iznova izmišljamao. Prateći Pesmoputje Aboridžin luta od jedne svete tačke do
druge izvodeći rituale koji se nisu menjali hiljadama godina stupajući tako
u metafizički dijalog sa pejzažom koji je zapravo oduhovljena tradicija,
oduhovljeno sećanje/znanje koje se ritualnim gestama budi i počinje da
peva priču. Priču našu, samo našu. Ne moju, ne tvoju, već našu.
Zemlja je bila pusta kada su se pojavili Preci stvaraoci. Putovali su zemljom.
Oblikovali su zemlju nizom Događaja. Snovima su utabanali put, načinivši
Snovostazišta. Oni su takođe stvorili zvezde, elemente, ljude, biljke i životinje. Nakon što su obavili svoj zadatak, neki od njih su potonuli u Zemlju i
postali Sveti oblici u prirodi.
Svaki deo pejzaža, svaki kamen ili biljka, izvor, polje, brežuljak, sadrže svetu supstancu, odnosno emaniraju kreativnu energiju predaka koji su ho-
cija i to na nekim od najranijih ljudskih figura, koje su verovatno starije od
20.000 godina. Tačkasti crteži su naslikani da saopšte bitne informacije o
Velikom snu. Mnogi crteži predstavljaju priče o određenom predelu. (Mistika crteža upućuje i na odnos Mandale i pejzaža u drevnom japanskom Šugendo kultu).
• • • Bogomil Karlavaris: OKUKA, ulje, 90x138, 1959.
N OVA MISAO / Pesmoputja, snovos t a ziš t a i preispitivanje rav nice
Upravo u osnovi svakog anamnezisa, svakog, prisećanja/saznavanja je pisanje (ne Pismo) jer ono otelovljuje ono što je odsutno ali i ono što može
biti pre-poznato. Pismo pak već predstavlja Sistem koji propisuje ili kao bi
rekao Derida, već je izvršeno izvesno nasilje. Iako se Ravnica neprestano
kreće između pisanja i Pisma, između pevanja i pesme, moramo učiniti napor da je oslobodimo nasilnosti sistema. Postoje momenti koji stoje van
vremena, prostora i linearnog nizanja u kojima je pevanje i pesma jedno
te isto i kojima je pisanje isto što i stvarnje pisma (koji dakle, ukdaju Pismo
kao temelj moći). Trenuci Stvaranja. U tim momentima moguće je preispisati Ravnicu, odgovorno održati kreativnu energiju Postojanja. „
Međunarodna književna kolonija Čortanovci 2010, koju organizuje Pokrajinski sekretarijat
za kulturu u saradnji sa Srpskim književnim društvom iz Beograda, održana je od 10. do
17. septembra. Ova prestižna književna manifestacija sa evropskim predznakom, omogućava da naša kulturna javnost i ljubitelji književnog stvaralaštva, u direktnom kontaktu sa
poznatim stranim i domaćim autorima, dobiju relevantan uvid u stvaralaštvo nacionalnih
literatura. U radu kolonije učestvovalo je deset književnika: Filip Delavo (Francuska), Tatjana
Stupar (BiH/Republika Srpska), Agnješka Lasek (Poljska), Robert Šerban i Nikolae Konde
(Rumunija), Marijana Larsen (Danska), Kevin Pauer (Irska), i Jasmina Topić, Aleksandar Novaković i Mirjana Stefanović (Srbija). Kolonija Čortanovci 2010 biće svečano otvorena održavanjem književne večeri učesnika u holu zgrade Vlade AP Vojvodine, u subotu 11. septembra.
12
Radne premijere novih komada Jožefa Nađa i Deneša Debreija, predstavnici autentične crnačke bluz
tradicije, izvorni narodni melos, jedan nesvakidašnji dečji genije, muzički humor i nastupi poznatih
muzičara obeležili su 16. međunarodni festival Džez, improvizovana muzika... koji je u Kanjiži održan
od 9. do 11. septembra. Umetnički direktor festivala Zoltan Bičkei istakao je da je publika prvog dana
u Kanjiži mogla da vidi najnoviju duo minijaturu poznatog koreografa Jožefa Nađa, kome je partnerka u izvođenju bila glumica Ana Sofija Lancelin. Deneš Debrei sa svojom trupom imao je radnu premijeru ostvarenja Med tisinog cveta. Drugi dan festivala obeležio je nastup dvoje velikana savremene
muzike, pijaniste Đerđa Sabadoša i kontrabasistkinja Džoel Leandre. Velika senzacija bio je i američki
bluz kvartet Joy of Jazz, koji je predvodio Džo Li Vilson.
Kul!
• • • foto: Branko Stojanović
HRONOTOPIJE
Književna kolonija u Čortanovcima
HRONOTOPIJE
Kanjiška premijera Nađa i Debreija
Književno!
Vasa Ladački u Opatiji
Jasni Đuričić nagrada u Lokarnu
Svetska konferencija klavirskih umetnika
Trodnevni opatijski spektakl nazvan Vasa Ladački
bio je početak turneje filma Đorđa Balaševića Kao
rani mraz u zemljama eks-Jugoslavije. Balašević je
na festival doplovio brodom, baš kao pravi „panonski mornar”, a njegovu posadu činili su supruga Olivera, tamburaški orkestar Panonska mornarica i glumci Rade Šerbedžija, Mira Banjac, Zijah Sokolović... „Mi
smo ime svog grada Novog Sada svuda pronosili, a u Opatiji je
doživljaj bio neponovljiv. Bilo je onako kako sam priželjkivao. Posebno mi je drago što je najveći bioskop u Hrvatskoj bio pun do
poslednjeg mesta”, istakao je Balašević.
Od 26. do 31. avgusta Novi Sad je bio domaćin velike muzičke manifestacije, Druge svetske
konferencije klavirskih pedagoga, umetnika i pijanista, koju je organizovala Evropska asocijacija klavirskih pedagoga u saradnji sa srodnim udruženjima iz Azije, SAD, Australije i drugih delova sveta. Organizovanje ovog skupa predstavlja novu značajnu potvrdu izuzetno visokog
nivoa pijanističke umetnosti i nastave ovog instrumenta u našoj sredini. Na simpozijumu su
učestvovali brojni klavirski pedagozi i umetnici, među kojima su Majkl Baron, Dženifer Kruz,
Garik Peterson, Entoni Olson, Bari Snajder iz SAD, Tori Stodle iz Norveške, Šina Nikol iz Velike
Britanije, Gregorž Njemčik iz Poljske, Oliver Griske i Herbert Koh iz Nemačke, Veronike Gaspar
iz Rumunije, Rae de Lil sa Novog Zelanda, kao i brojni učesnici iz Srbije: Branka Parlić, Kanađanin Alan Frejzer, Milan Miladinović, Dina Šuklar, Milena Apić i mnogi drugi.
Zvučno!
Panonski!
• • • foto: NIKOLA
Kineski režiser Li Hongći dobio je
Zlatnog leoparda za film Zimski raspust na 63. međunarodnom festivalu u Lokarnu, završenom sredinom
avgusta. Srpska glumica Jasna Đuričić nagrađena je za ulogu u filmu
Beli, beli svet Olega Novkovića. Leoparda za glavnu mušku ulogu dobio je Emaniel Bilodo za ulogu u
ostvarenju Curling Kanađanina Denija Koeta koji je nagrađen za režiju.
Izuzetno!
• • • foto: BETA
hrono topije
13
Probuđeni grad i strategija kulture
Piše: Nemanja Rotar
Pančevo je prvi grad u našoj zemlji koji je smogao snage i osmislio Strategiju kulturnog razvoja.
Ovaj nadasve važan dokument predstavlja nepatvoreno svedočanstvo da se u ovoj varoši
razmišljalo na jedan posve drugačiji način od ustaljene (političke) prakse. Pre svega, pozvani su
14
stručni ljudi da daju svoj sud, potom su profesionalci u kulturi predložili svoje ideje, onda je
usledila javna debata i tek na kraju su političari dali svoj doprinos glasajući u lokalnom
parlamentu.
i smo zemlja bez gotovo ikakve tradicije u oblasti kulture. Kod nas
je postalo pravilo, s obzirom na mentalitet, da se ona ne smatra
procesom, već produktom trenutka, pa stvaraoci i dalje zavise od „milosti“ i blagonaklonosti političara koji trenutno rukovode i „brinu“ o državnoj kulturnoj sceni. Nevolja je što naš nacionalni karakterološki profil, silovit, nesistematičan, anarhoindividualistički, nije u stanju da posmatra
i osmišljava događaje u kontinuitetu, već improvizuje i krpari od slučaja
do slučaja. Takav način rada je neprihvatljiv za razvijeni deo sveta, gde
su profesionalizam i rafinirana preciznost na visokoj ceni. Sve biva podvrgnuto strateškom projektovanju i svaki postupak i mera moraju imati
svoj valjani razlog. Stoga, da bismo uhvatili korak sa Evropom, moramo
imati razvijenu nacionalnu strategiju kulture. Kada će ona nastati, veliko je
pitanje, s obzirom na našu slabo razvijenu svest o važnosti jednog takvog
dokumenta.
M
Naša intelektualna elita snosi najveću odgovornost zbog nedostatka jasnog plana kulturnog preporoda. Na žalost, većim svojim delom ogrezla
u korupciju i konformizam, ona je prepustila da se događaji stihijski odvijaju, otvorivši širom vrata za provalu kiča, primitivizma i osrednjosti na
svim planovima umetničkog stvaralaštva.
U našem društvu prenebregava se činjenica da je upravo kultura fundamentalna kategorija ljudskog života. Time se ne negira važnost ekonomije
i politike, ali se jasno ističe da bez elemenata kulture nije moguće uspostaviti normalne procese proizvodnje materijalnih dobara. Ako kulturu ne
doživljavate kao akomulaciju drevnog znanja, vi nemate osnove za formiranje zdravog društva. Samo kulturna baština i njeno dobro poznavanje i
razumevanje omogućavaju izgradnju pozitivnih vrednosnih sistema.
Ukoliko je ona utuljena, omalovažena i odbačena, ljudska zajednica gubi
kodeks moralnih normi i zapada u varvarstvo.
Kultura mobiliše volju i misao, ona oslobađa i uzbuđuje, njoj se teži, a ne
sklanja se od nje. Daleko je jednostavnije ne razmišljati, otimati sebično
sve što se nađe na dohvat ruke u cilju vlastitog bogaćenja, ne brinuti za
sutrašnji dan ili generacije koje dolaze. Možda se uspe u stvaranju prividnog utiska da sve štima i da društvo ipak ide uzlaznom putanjom, čak i
pomoću takvih šarlatanskih metoda kakve se kod nas često primenjuju,
ali jedno je sigurno: „beg od kulture“ preobražava se, pre ili kasnije, u dezintegraciju ličnosti, degeneraciju socijalnih odnosa i sveopšteg društvenog
sloma.
Sredinom osamdesetih godina brojni evropski gradovi, snažno pogođeni
procesom deindustrijalizacije, uložili su velike napore u razvoj novih ekonomskih sektora, kao što su: industrija zabave, turizam, kulturna industrija i nove tehnologije.
Naša intelektualna elita snosi najveću odgovornost zbog
Jer, šta je to što definiše atraktivnost nekog grada ako ne dobra infrastruktura, efikasan gradski transport, kvalitetan stambeni prostor, mogućnost zapošljavanja, bezbednost na ulici i – kvalitet obrazovnih i kulturnih institucija. Želja je bila jasna: učiniti da novoosmišljene urbane celine, oplemenjene najrazličitijim kulturnim sadržajima, potisnu sivilo industrijskih zona, koje su prestale da rade.
prepustila da se događaji stihijski odvijaju, otvorivši širom vrata
Takođe, intenzivno se tragalo za novim imidžom grada, koji bi u informatičkoj eri imao svoj puni smisao i zavodljivost za priliv novih investitora i kvalifikovane radne snage. U tom smeru kretalo se i mišljenje da je upravo bogatstvo kulturnog života od velikog značaja za uspeh jednoga grada i stepen
njegove razvijenosti. Stoga su dobro organizovane institucije kulture, obučen i podmlađen kadar, prestižni umetnički festivali i druge elitne kulturne
aktivnosti postali ključni element strategija internacionalizacije i ekonomskog razvoja, a sve s ciljem privlačenja mobilnog svetskog kapitala.
Naš grad je upravo u segmentu kulturnog razvoja dao svoje najbolje izdanke. Na svemu ostalom treba još svojski poraditi. Studije pokazuju da
je kultura odigrala značajnu ulogu u konstruisanju pozitivne slike grada.
Radeći na kulturnom razvoju vi, zapravo, radite na osvežavanju urbanog
prostora. Zbog toga je bitno imati strategiju kulturnog razvoja, jer ono
što ulepšava predstavu o jednom gradu jesu njegova umetnička dostignuća i dobro organizovane kulturne institucije.
za provalu kiča, primitivizma i osrednjosti na svim planovima
umetničkog stvaralaštva.
15
Ukoliko budu valjano implementirane sve ideje iznete u tom dokumentu,
slika našeg grada biće posve drugačija. Na samom početku postojala je
vizija jedne nove urbane celine, oslobođene svih loših praksa iz prošlosti.
Ovaj novi grad treba da bude prostor susreta različitih kultura koje se podjednako dobro u njemu osećaju. Grad koji se povezuje regionalno, ali i
globalno.
Grad koji širom otvara vrata za originalne ideje, uticaje, razmišljanja, delovanja. To je bila iskra iz koje se razbuktala Strategija kulturnog razvoja.
Ona je prevrednovala celokupno kulturno nasleđe u skladu s novim politikama multikulturalnosti, ali i svima jasno stavila do znanja da zbog zanemarivanja i negiranja prošlosti budućnost postaje znatno siromašnija.
Pančevo je taj prvi grad u našoj zemlji koji je smogao snage i osmislio
Strategiju kulturnog razvoja. Ovaj nadasve važan dokument predstavlja
nepatvoreno svedočanstvo da se u ovoj varoši razmišljalo na jedan posve
drugačiji način od ustaljene (političke) prakse. Pre svega, pozvani su
stručni ljudi da daju svoj sud, potom su profesionalci u kulturi predložili
svoje ideje, onda je usledila javna debata i tek na kraju su političari dali
svoj doprinos glasajući u lokalnom parlamentu.
Pančevo je daleko od koncepta „kodiranog” grada prekrivenog mrežom
znakova, signala i medija. Takav grad je ideja savremenih graditelja, po
kojima arhitektura mora da se obraća duhu, a ne oku.
Dakle, nije sve poteklo iz samo jedne „prepamentne” glave, pa potom
kao neprikosnoveni zakon klizilo ka narodu, već se stvaralo u umovima
mnogih, prevashodno onih koji su stručni za takav zadatak.
Pro b u đ e n i g r a d i s tr ate g ij a k u l t u r e / N OVA M I SAO
većim svojim delom ogrezla u korupciju i konformizam, ona je
Pančevačka Strategija jasno je definisala sve smernice razvoja kulture u
gradu.
Uprkos svemu, jedan grad u Vojvodini pravi presedan u tom smislu i čini
za mnoge još uvek nedostižnu stvar.
A šta je, zapravo, Strategija ako ne svojevrsni plan po kome treba da se
donose odluke i uređuje kultura u Pančevu? I tu više nema lutanja, nema
potrebe za novim promišljanjima i novim mukama, sve je rečeno. To je
jedan od najboljih načina depolitizacije – da se svakoj narednoj vladajućoj strukturi jasno stavi do znanja da je usvojeni dokument najbolji način
organizovanja kulture i da nisu potrebna nova istraživanja, ulaganja, lutanja. Tako se stvara sistem po kome se nešto čini i dela i u kome nema potrebe da se strepi da li će oni na vlasti umeti da se snađu i reše stručne
probleme.
nedostatka jasnog plana kulturnog preporoda. Na žalost,
Kao što vidimo, ideja da kultura može biti pogonska snaga urbanog razvoja postala je sastavni deo svih novih politika razvoja gradova u zapadnoj Evropi, a jedan od najvažnijih činilaca tog procesa jeste imidž koji jedan grad ima u svom regionu.
Imidž je od presudnog značaja za privlačenje potencijalnih investitora i
inovativnih preduzetnika, pa su stoga lokalne administracije i planeri urbanog razvoja posvetili posebnu pažnju njegovom kreiranju. Dakle, svi
programi urbane regeneracije danas podrazumevaju bogatu multikulturalnu ponudu.
N OVA M I SAO / Pro b u đ e n i g r a d i s tr ate g ij a k u l t u r e
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Kulturna politika
Simboli, znakovi, ukrasi, humor, ironija, obnova, tradicija i stil delovi su
maštovitog i hipermodernog arhitektonskog repertoara. Bez estetskih
vrednosti nema ni modernog graditeljstva. Bez razvoja kulture i obrazovanja nema ni estetskog vrednovanja. Bez svega toga nema ni valjane
budućnosti.
Stoga je od velikog značaja to što posedujemo Strategiju razvoja kulture
u gradu Pančevu, jer sada imamo orijentir i putokaz. Bez ovakvog maštovitog i rasterećenog pristupa strateškom planiranju nema zdravih osnova
za dalji razvoj grada. Ili, kako to mudro reče Bogdan Bogdanović: „Tamo
gde ljudi ne umeju da se igraju gradova, tamo ne umeju ni da misle svoje
gradove i svoje prostore. Tamo se pravi grad nikada neće dogoditi”. „
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Urbani dizajn
Pad i uspon Ajndhovena
Piše: Kejs Donkers
Priredila: Biljana Mickov
Pametno je razmišljati van okvira sopstvene generacije, biti trener moći razmišljanja mladih studenata i igrati
u timu slobodih umetnika u jednoj neformalnoj i nehijerarhijskoj mreži, koristeći današnju tehničku podršku,
kako biste komunicirali svuda po svetu. Volim da delim svoje znanje i da za uzvrat dobijem njihovu energiju
16
jndhoven je moderan grad, izrastao iz elektronske industrije Filips
(Philips). Ova industrija bila je pokretač, na početku XX veka, razvoja
starog gradića Ajndhovena u veliki grad Ajndhoven povezavši 1920. godine pet sela. Istraživanje vezano za električna svetla, kao novi projekat
tehničkog dizajna, krajem XIX veka, bilo je glavni razlog da Ajndhoven
preraste u novi ekonomski centar na jugu Holandije.
A
Tokom devedesetih „industrija proizvodnje” je nestala preselivši se u „zemlje sa jeftinijom proizvodnjom”, ali oko 2000. godine otkrili smo da smo
zadržali „industriju razmišljanja”! Zbog potrebe
za zaposlenjem i mentalne snage ljudi, došlo
je do inovacije, kao novog fenomena. Umesto
staklene lampice iz 1900. godine, znanje je postalo novo „gorivo” za regionalni razvoj. Pored
glavne luke u Roterdamu i trgovinske luke u
Amsterdamu odjednom je postojala i luka mozgova u Ajndhovenu!
Gradsko rukovodstvo: gradonačelnik Rein Velšen, generalni direktor Stefano Marzano (Philips
Design), Levij Edelkort (predsedavajuća i direktor Akademije dizajna) i Henk de Vildt (Savet Univerziteta) pokrenuli su projekat pod nazivom
„Ajndhoven 2000+“, kao kulturni impuls, zajedno sa poznatim dizajnerima, kao što su Mendini,
Branzi i Piter Ajsenman. Grad je otkrio bogatstvo ustanova znanja i 2003. godine došlo je do
realizacije „E+“ projekta, u kojem je grad služio
kao laboratorija za istraživanje i obrazovanje.
Rezultati su primenjeni na novu razvojnu politiku, urbani dizajn i društvene inovacije. Mnogi
studenti nisu više odlazili iz grada nakon diplomiranja i industrija je počela da se razvija sa novim ljudima i novom energijom. „E+“ projekat
završen je 2009. godine. Rezultate možete pogledati na sajtu www.citytv.nl, prezentacije i
događaje (E+ polje) i www.eplus.nl.
Nakon ovog perioda saradnje između gradskog saveta i ustanova znanja,
kao što je TU/e i Akademija dizajna, postojala je i ambicija za saradnjom i
sa kompanijama. Ne samo odozgo nadole u tvorevini zvanoj Organizacija
„Brainport“, već, i odozdo na gore u virtualnoj Akademiji Brabant (www.
brabantacademy.nl) sa studentskim organizacijama u odboru.
Ekonomska kriza navela nas je da potražimo nove mogućnosti i novu klimu u gradu, kako bi mladi ljudi pokrenuli sopstvene kompanije. Mnogi
honorarci već su počeli da popunjavaju novo tržište za ekonomski razvoj.
Dizajneri su analitičari, i u stanju su da razmišljaju „van okvira”, i u novim konceptima. Upravo kao i Filipsovo otkriće električne lampe 1892.
godine. Novi dizajn, inovacija i istraživanje deo
su identiteta grada i instrumenti nove ekonomije.
Do sada navedeno predstavlja kratak opis razvoja ovog modernog grada Ajndhovena. Kao
urbani dizajner otkrio sam da se ne radi više o
„ciglama” već o „ljudima” u gradu. Održavajući
DNK gradnje u životu (ne rušiti, već, nanovo koristiti) poput kompleksa „Bela dama”. Razvijanje
gradova predstavlja osluškivanje glasa ljudi, mlađe generacije, njihovih misli u pogledu budućnosti i upotreba ustanova znanja, kako biste
razmišljali zajedno, istraživali i pronašli odgovore na ova urbanistička pitanja.
Pametno je razmišljati van okvira sopstvene generacije, biti trener moći razmišljanja mladih
studenata i igrati u timu slobodih umetnika u
jednoj neformalnoj i nehijerarhijskoj mreži, koristeći današnju tehničku podršku, kako biste
komunicirali svuda po svetu. Volim da delim svoje znanje i da za uzvrat dobijem energiju od studenata. Nova ravnoteža, kao surfer u novom
(ličnom) dobu na talasima ekonomskog, mora
koristiti vetar inovacija. „
Pa d i usp o n Ajndhove na / N OVA MISAO
Južni vetar na Dunavu/ Déli szél a Dunán
Razgovarao: Mirko Sebić
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Lajkó Félix, muzičar
Za mene nema razlike, komponovana pa zapisana ili improvizovana muzika. Notacija je svakako veštačka,
ona je došla naknadno, prvo je, valjda, bila muzika. Zapravo ne postoji improvizacija, jednostavno
18
postoji muzika, ono što čuješ i ono što sviraš
eliks Lajko ili Lajkó Félix kompozitor je i harizmatični muzičar iz Panonije/Vojvodine (meni je to isto a vi birajte po volji), rođen 17. decembra 1974. godine u selu Kavilo kod Malog Iđoša opština Bačka Topola.
Harizmatično svira violinu, citru, tradicionalne žičane instrumente zastupljene u Ravnici. Komponuje čudno, kontroverzno, nešto što se neda imenovati, što oni koji osećaju zovu muzikom a, oni bez osećaja, jednostavno,
kičem. Ali, muzika dolazi, nju ne zovu. Zato Lajkó Félix nikad nije nazvao
to što radi drugačije nego jednostavno – muzika.
F
• • • foto: Branko Stojanović
Davnih, i na ovim prostorima prilično mračnih devedestih, negde polovinom, proneo se svetao glas Ravnicom o nekom čudnom violinisti, mladiću od nekih dvadesetak godina čiji bend zvuči i izgleda prilično ciganski
a muzika mu podseća na užasno ubrzanu mešavinu Ive Bitove, Bartoka,
Paganinija, dobrog mađarskog džeza, transilvanijske narodne mađarske
muzike ... Da proverim taj glas, a zarad organizovanje manifestacije nazvane Interzzone 01, nazvao sam Feliks Lajka na njegov kućni broj telefona.
Javio se prijatni ženski glas koji me je zamolio da sačekam, čuh kako na
mađarskom majka doziva sina. Čuh kako iz daljine neko svira stakato na
violini. Stakato se pojačavo, neko ko svira se približavao telefonu. Feliks
se javio. Dok smo ugovarali nastup u Novom Sadu, stakato nije prestajao.
Razgovor nije bio razlog da bi prestala da svira violina.
Lajkó Félix: Rodio sam se u jednom selu kraj Malog Iđoša, tamo sam išao
u obdanište i tamo sam krenuo u osnovnu školu. Čini mi se da sam tek
pošao u prvi ili drugi razred, kad sam otkrio mamine ploče (tada su nosači zvuka bile one vinilne crne ploče), odnosno majka mi je puštala muziku
sa tih ploča. Bila je to uglavnom klasična muzika, Mocart, Bah, Betoven,
Debisi i takve stvari. Tada mi se to jako svidelo i počeo sam da slušam muziku, naravno, tada nisam još ništa svirao samo sam često i dugo slušao
muziku. Posle nekog vremena hteo sam da učim da sviram klavir, ali, to je
skup instrument i roditelji nisu imali para da mi ga kupe, a ne bi imali para
ni da mi plaćaju časove klavira.
Na kraju, čini mi se, trećeg razreda, jedan moj drug dobio je citru na poklon, ja sam to video pa sam hteo i ja da sviram citru. I onda su mi za neke
N OVA MISAO / L ajkó Fé lix : Južni ve t ar na D unav u / D é li s zél a D unán
tri hiljade dinara kupili citru od lokalnog poštara u penziji Kalmana Kemiveša. Kod njega sam počeo da idem na časove tog instrumenta. Kako je
vreme odmicalo upoznao sam i druge svirače citre, neke ljude koji su stvarno dobro svirali taj instrument. Saznavao sam sve više o citri i doznao da
u Budimpešti postoji jedan graditelj citri i da su njegove citre u rangu Stradivarijevih violina. Tibor Gač se zvao i pravio je najbolje citre. Onda je moja
majka otputovala u Budimpeštu i kupila mi jednu njegovu citru i dan danas
je imam i na njoj sviram. Počeo sam mnogo više i redovnije da vežbam i
da idem na takmičenja. U Radio Novom Sadu su se u to vreme održavala
redovna godišnja takmičenja citraša i ja sam dve godine za redom osvajao prvo mesto. Posle toga sam počeo da učim citru kod Boši Ferenca, najboljeg citraša, odlazio sam u letnje kampove u kojima su se organizovale
muzičke radionice sa ovim instrumentom. U međuvremenu sve sam više
slušao klasičnu muziku, ali sam počeo da slušam i narodnu mađarsku muziku iz Transilvanije, ali u njoj nije bilo citre, preovladavali su gudački instrumenti. Pošto su roditelji videli da mi ide muzika, citru sam već stvarno
dobro svirao, majka me je pitala koji bih još instrument da učim. Izbor je
pao na violinu, jer violinu mogu da koristim i u narodnoj isto kao i u klasičnoj i svakoj drugoj muzici.
Posle citre deluje skoro nemoguće da ti violina odmah zazvuči dobro. Nerviralo me je što odmah ne mogu da proizvedem ton koji želim. Shvatio
sam da moram mnogo vežbati. I vežbao sam. Za par godina su me primili
u srednju muzičku školu ali ne na odsek za violinu već na teoretski odsek.
Išao sam na privatne časove violine, a počeo sam da učim klavir i teoriju
muzike i odjednom sam shvatio da nemam vremena za ono što jedino
želim a to je violina. Jednostavno sam zanemario sve drugo sem violine i
teorije muzike. Nije prošlo mnogo izbacilil su me iz škole, to je već legenda to moje izbacivanje iz Srednje muzičke škole.
• Tada si već tinejdžer imaš šesnaest-sedamnaest godina, izbacili su te iz škole, šta se onda dešava?
Feliks Lajko: Počeo sam da radim. Odnosno da sviram po kafanama. Bio
je jedan bluz gitarista Mrki su ga zvali, svirao je bluz gitaru i pevao, ja sam
19
KREATIVNI POGONI
• • • foto: Branko Stojanović
su mi dali njegov broj. Pozovem ga i kažem da sam tu u blizini i da bih želeo da me čuje kako sviram. On me pozove kod sebe, popili smo kafu i ja
sam svirao. Pošto me je poslušao rekao mi je da ako želim možemo svirati
zajedno. To je bio kraj avgusta. Probe su počinjale u oktobru. Vratio sam
se kući pokupio stvari i preselio se u Budimpeštu. Tamo sam proveo godinu i po dana.
KREATIVNI POGONI
• • • foto: Branko Stojanović
• Zajedno sa Dreš kvartetom snimio si 1993. godine naslov Zeng a lélek.
Lajkó Félix: Da, snimili smo samo jedan naslov, dosta smo svirali i mnogo sam napredovao, naročito u improvizaciji, ali sam se ipak posle godinu i po dana vratio kući, na selo. Jednostavno nisam mogao da podnosim
taj veliki grad. Ni dan danas to ne mogu, ne mogu duže da ostanem u
Budimpešti. Za vreme dok sam živeo u Budimpešti pokušao sam da idem
kod nekih klasičnih muzičara da bih usavršio sviranje violine. Nekako sam
se uvukao na master klasu kod Ruđiera Ričija. Rekao sam mu da hoću da
učim klasičnu muziku Baha, Betovena i tome slično. Pitao me je zašto bih
to želeo kad već imam svoju muziku, a tu me niko, pa ni on, ne može ništa
naučiti. Ali pošto sam navaljivao pristao je da posreduje kod nekih porfesora na budimpeštanskoj Akademiji. To su bili klasični, strogi muzičari. Kad
su me čuli rekli su da to za Akademiju nije. Jedan je čak bio otvoreno neprijatan i rekao mi da idem da sviram sa Ciganima. I otišao sam. Poslušao
sam ga, moj prvi bend je bio sastavljen isključivo od romskih muzičara. I dan
danas u Francuskoj i Nemačkoj, za tu publiku, ja sam Ciganin iako etnički
nemam sa njima veze.
20
21
• Kako si i kad si počeo da komponuješ?
Feliks Lajko: Pa, ja sam rano počeo da komponujem, još u srednjoj školi.
Čovek ima neku viziju, neki zvučni materijali mu odzvanjaju u glavi, to je
kao vajaru glina ili kamen. Jednostavno počinješ da ih obrađuješ, kombinuješ. Ideje ti se javljaju kao zvukovi, tonovi, neke su bezvredne te obično
i zaboraviš. Ako vrede ostanu i onda nešto bude od njih.
• Posle Dreša i tvog benda imaš iskustvo svirke sa Borisom Kovačem, jednim
sasvim drugačijim muzičarem. Meni je kod tebe zanimljiva ta stalna želja da
sviraš sa prilično različitim ljudima.
ga pratio na violini. Svirao sam solo deonice koje bi svirala usna harmonika, improvizovao sam. To je trajalo nekoliko meseci. U međuvremenu
sam vežbao, stalno sam vežbao.
Ja u gradu ne mogu da komponujem, grad je samo buka i u
njemu nema muzike. Imao sam obavezu da napravim muziku
za novi CD. Kako sam tada imao dosta para, rešio sam da
uložim u opremu i da učestvujem u finansiranju jednog takvog
eksperimenta. Doneli smo sve u šumu, miks pult, magnetofon
od 32 kanala, svu komplet opremu i 13 muzičara smo izveli na
To leto sam pratio lokalni folklorni ansambl iz Temerina na nekoj maloj
turneji po Mađarskoj. Imali smo koncert u Sent Andreji i posle koncerta
odlučio sam da odem u Budimpeštu kako bih pokušao da se upišem na
Muzičku akademiju. Došao sam pred vrata Akademijine zgrade i pokucao, otvorio mi je domar. Rekao sam da želim da učim violinu, spomenuo
sam imena nekih čuvenih profesora. Ja sam dete sa sela, provincijalac, ništa
zapravo ne znam o Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Domar me je saslušao i rekao da je sve to lepo ali da je sad letnji raspust i da u školi nema
nikoga.
lice mesta. Podigli smo tamo jedan mali kamp i krenuli da
radimo. Cele dane (deset dana) smo svirali i živeli zajedno.
Šta sam mogao, kad sam već tu u Budimpešti odlučim da pozovem Mihalja Dreša, džezera čiji su koreni u fri džezu i narodnoj muzici. Neki prijatelji
L ajkó Fé lix : Južni ve t ar na D unav u / D é li s zél a D unán / N OVA MISAO
Lajkó Félix: To je već legendarna priča. Borisov orkestar, Ritual Nova, je
imao koncert u Subotici u Gradskoj kući. Tu sam ga upoznao i opet sam
se ponudio da me čuje kako sviram. Kad je čuo Boris me je pozvao da sviramo zajedno jednu turneju po Italiji. Poslao mi je note, ja nisam uopšte
vežbao. Kad sam došao u Novi Sad na početak proba sa orkestrom ništa
nisam znao. Boris je otkačio. Smestio me je kod njegove majke u stan.
Tamo sam spavao, ona je kuvala a ja sam ceo dan do uveče vežbao i onda
uveče odlazio na probe sa orkestrom. Tako sam za nedelju dana navežbao
repertoar. Toliko ne volim da sviram iz nota da sam sve naučio napamet
od tona do tona. Na kraju se ispostavilo da to uopšte nije bilo loše. U prvoj
verziji Boris nije predvideo mnogo prostora za improvizaciju mog instrumenta, kasnije je shvatio da mi mora ostaviti malo više prostora za improvizaciju i odredio je neke slobodne deonice.
• U svim tim tvojim saradnjama i gostujućim svirkama mene je najviše začudila saradnja sa francuskom levičarskom rok grupom Noir Desir. Ti gostuješ
na njihovom albumu 666.667 Club (1996. godine), u kompoziciji Ernestine.
N OVA MISAO / L ajkó Fé lix : Južni ve t ar na D unav u / D é li s zél a D unán
Takva je izgleda moja muzika da odgovara scenskim događajima
iako nije za njih namenski pisana. Sad pregovaram o jednom
vrlo zanimljivom scensko-muzičkom projektu koji bi trebalo
da realizujemo Haris Pašović kao reditelj, ja i Miki Manojlović
kao glumac. To bi trebalo da bude jedan zanimljiv scenski
eksperiment gde ću i ja biti sve vreme na sceni. Pregovaramo,
ako se dogovorimo to bi se radilo u oktobru u Sarajevu.
KREATIVNI POGONI
• Za ljude iz Srbije možda je najzanimljivija tvoja saradnja sa Orkestrom Bobana Markovića, doduše po njoj si postao i popularan u nekim krugovima koji
obično ne slušaju ono što ti sviraš. Legenda kaže da si ti na jednoj žurci slučajno
čuo njihovu ploču i da si bio toliko fasciniran da si celo veče slušao tu ploču.
Lajkó Félix: Ma nije tačno, ja sam i pre slušao trubačku muziku, ne samo
njih. Naravno oni su postali popularni u Guči sredinom devedesetih, kad
Guča još nije značila ono što znači danas u smislu popularnosti. To je bilo
’98. ili ’99. Radio sam muziku za film Đorđa Milosavljeviča Točkovi producent je bio Ljubiša Samardžić, ako se sećate taj se film reklamirao pod sloganom „Oseti miris prave Srbije“, ja sam imao svoju postavu, kontrabas,
viola, violina, flauta itd, ali za srpski film takvog karaktera trebali su mi trubači. U razgovoru sa producentom dogovorili smo da to budu oni. Onda
je Smoki organizovao čitavu poteru da ih nađe i dovede iz Vladičinog Hana
na snimanje. Napravili smo tu muziku a sledeće godine sam bio pozvan
da sviram na Sumertime jazz festival-u a ja sam pozvao njih pa smo zajedno
nastupili. Bio je to uspešan koncert. Tada smo napravilli i materijal koji je
kasnije snimljen na CD-u. Odsvirali smo još nekoliko koncerata i veliki koncert u Pešti. Od tada su i oni počeli da grade samostalnu karijeru po Mađarskoj i Evropi.
22
• U tom periodu su te proglasili „za mladu nadu vorld mjuzika“?
Rano sam počeo da komponujem, još u srednjoj školi. Čovek
ima neku viziju, neki zvučni materijali mu odzvanjaju u glavi,
to je kao vajaru glina ili kamen. Jednostavno počinješ da ih
obrađuješ, kombinuješ. Ideje ti se javljaju kao zvukovi, tonovi,
neke su bezvredne te obično i zaboraviš. Ako vrede ostanu
i onda nešto bude od njih.
Oni su popularna francuska rok grupa a muzika koju sviraju nije bliska onome što si ti tada radio. Kako je do toga došlo?
Feliks Lajko: Kristina, žena pevača i kompozitora Bertrana Kantata bila je
zaposlena u Mađarskoj kući (Mađarskom kulturnom centru) u Parizu. Mi
smo tamo imali nastup u okviru Dana muzike. Kantat me je tamo čuo i dopalo mu se to što je čuo. Pozvali su me u Bordo da sviram na njihovom novom albumu. Došao sam. To mi je bilo prvi put da radim u tako velikoj produkciji, ogroman studio, inženjeri zvuka, producenti... Kasnije nastupi u
Parizu u Olimpiji, četiri koncerta... Ogromni koncerti, mnogo opreme, mnogo publike. Oni su, stvarno, veoma popularni u Francuskoj, tiraži su im tada
bili platinasti i zlatni, ali su za moj ukus previše mračni. Ko zna kud bi nas
odvela ta saradnja da sama grupa, odnosno Bertran nije doživeo veliku
tragediju. Naime, Kantat je ostavio Kristin zbog veze sa glumicom i ćerkom
Žan Luj Trentinjana, Mari. Jedne pijane noći u Litvaniji 2003. godine, u nekom hotelu, u svađi, i očito u tuči, nehotice ju je ubio. To ubistvo bilo je
Feliks Lajko: Nikad nisam verovao u vorld mjuzik. Niti sam u onom što sam
radio i danas radim ikada težio tom muzičkom pravcu. Mislim da je ta čitava zamisao sa muzičke tačke gledišta besmislica. Naravno, „ideja“ je da se
zaradi mnogo para, pre svega muzičkoj industriji. Inače muzički ne postoji
tako nešto kao „vorld mjuzik“. Ako pod tim podrazumevaš da koristiš muzičke motive iz raznih delova sveta objedinjujući ih nekom sintisajzerskom
podlogom ili sintetičkim ritmom to je jednostavno besmisleno. Ko poznaje
narodnu muziku zna da se ona mora živeti, da ona mora biti ukorenjena u
tlo iz kog nastaje. Narodna muzika je na selu.
• Sad dolazimo do jednog takođe neobičnog susreta: ti i Aleksander Balanesku.
Čuveni koncert u Gradskoj kući u Subotici posle samo nedelju dana vežbanja?
je valjda bila muzika. Zapravo ne postoji improvizacija, jednostavno postoji muzika, ono što čuješ i ono što sviraš...
• Zanimljiv je bio eksperiment sa snimanjem muzike u šumama oko Palića.
Kaži mi kako je do njega došlo, kako se rodila ta ideja?
Lajkó Félix: To je bio period kad sam mnogo vremena provodio u gradovima: Subotici, Pešti, Parizu, Amsterdamu..., mnogo smo svirali po gradovima. Jednostavno nedostajala mi je neka protivteža, nedostajala su mi
polja i šume, vazduh. Morao sam da napravim neki balans da bih mogao
da stvaram muziku. Ja u gradu ne mogu da komponujem, grad je samo
buka i u njemu nema muzike. Imao sam obavezu da napravim muziku za
novi CD. Kako sam tada imao dosta para, rešio sam da uložim u opremu i
da učestvujem u finansiranju jednog takvog eksperimenta. Doneli smo
sve u šumu, miks pult, magnetofon od 32 kanala, svu komplet opremu i
13 muzičara smo izveli na lice mesta. Podigli smo tamo jedan mali kamp i
krenuli da radimo. Deset dana smo svirali i živeli zajedno.
Tamo, na licu mesta, sam pravio i miks. Nisam dodavao nikakve efekte.
Hvatali smo i slučajne zvuke, ptice, šumove... Kad su master snimak čuli u
Londonu, rekli su mi da takav snimak ne može da se stavi na CD. Rekli su
da uho slušaoca neće takav zvuk moći da prihvati. Ja se nisam mnogo brinuo oko toga. Opet, sa druge strane, bilo je inženjera zvuka koji su rekli da
takav postupak možda otvara novi pravac u snimanju i reprodukovanju
zvuka, da bi ga trebalo razraditi. Ne znam, meni se dopalo.
• Koliko je o tebi snimljeno dokumentarnih filmova, jedan od prvih je snimio
Mikloš Jančo još 1999. godine?
Feliks Lajko: Mnogo, mislim da ih do sada ima oko deset. Pomalo mi je
to i dosadilo, to sad postaje rutina.
• Ipak film Delta je nešto drugo. To je igrani film, drama, rumunskog reditelja
Kornela Mundrucoa u kome pored komponovanja muzike igraš i glavnu
ulogu?
Lajkó Félix: Da, do tog filma igrao sam epizodne uloge uglavnom muzičara, ovo je bilo nešto drugo. Najpre nisam hteo to ni da prihvatim, to je
velik posao snimalo se na delti Dunava po dvanaest sati dnevno. Procena
mog menadžera je bila da bi ipak bilo dobro da se pojavim u glavnoj ulozi u tom filmu. To je ozbiljan glumački zadatak i naporno je bilo raditi.
Lajkó Félix: Moja tadašnja menadžerka je rodom iz Transilvanije, naginjala je više klasičnoj muzici i ona je imala tu ideju da me spoji sa Aleksanderom. Kontaktirali smo ga čuo je šta sviram i dogovorili smo se da dođe na
Palić. Probali smo tu na Paliću u Titovoj vili, tu smo i stanovali. To po mom
mišljenju i nije ispalo baš dobro. On naravno poznaje improvizaciju ali razmišlja drugačije od mene. Možda je trebalo da više vežbamo ili da drugačije osmislimo saradnju, ne znam. Ipak je on muzičar koji dolazi iz tradicije
klasične muzike. No, to je jedno dobro iskustvo, treba svirati sa različitim
muzičarima.
Nikad nisam verovao u vorld mjuzik. Niti sam u onom
• Dolazimo do improvizacije, tvog odnosa prema tom postupku.
pre svega muzičkoj industriji. Inače muzički ne postoji
Feliks Lajko: Za mene nema razlike, komponovana pa zapisana ili improvizovana muzika. Notacija je svakako veštačka, ona je došla naknadno, prvo
tako nešto kao „vorld mjuzik“.
L ajkó Fé lix : Južni ve t ar na D unav u / D é li s zél a D unán / N OVA MISAO
Diskografija
A bokorból (2009)
Remény (2007)
Lajkó Félix 7 (2005)
Félix (2002)
Lajkó Félix és bandája játszik (2001)
Boban Markovics Orkestar Feat. Lajkó Félix (2000)
Lajkó Félix and his Band: Concert ’98 (1998)
Lajkó Félix– Attila Lőrinszky: Live at the Academy (1997)
Lajkó Félix And his Band (1997)
Noir Désir: 666.667 Club CD (kao gost) (1996)
Samaba Trió: Opus Magnum CD (kao gost) (1996)
Lajkó Félix and his Band (1995)
Mihály Dresch Dudás: Zeng a lélek (1993)
Film je inače u Kanu nagrađen nagradom FIPRESCIJA. Ja nemam ni dan
danas odnos prema tom filmu. Mislim, ne mogu da kažem ni da li mi se
sviđa, naprosto toliko sam u njemu da ne mogu da ga procenjujem.
• Tvoja pozorišna muzika?
Feliks Lajko: Ja sam od samih svojih kompozitorskih početaka, još od
srednje škole, radio za pozorište. I ovde u Subotici za Narodno pozorište i
u Budimpešti. Radio sam mnogo za plesni teatar. Voleo sam da radim takvu
muziku. Sad uglavnom i ne pišem posebno za teatar, ili to činim retko.
Uzimaju mi već gotove kompozicije. Takva je izgleda moja muzika da odgovara scenskim događajima iako nije za njih namenski pisana.
Sad pregovaram o jednom vrlo zanimljivom scensko-muzičkom projektu
koji bi trebalo da realizujemo Haris Pašović kao reditelj, ja i Miki Manojlović
kao glumac. To bi trebalo da bude jedan zanimljiv scenski eksperiment
gde ću i ja biti sve vreme na sceni. Pregovaramo, ako se dogovorimo to bi
se radilo u oktobru u Sarajevu.
što sam radio i danas radim ikada težio tom muzičkom pravcu.
• Gde si sad, šta radiš, da li komponuješ?
Mislim da je ta čitava zamisao sa muzičke tačke gledišta
Lajkó Félix: Sad uglavnom mnogo sviramo: Pečuj, Pešta, Beograd, pa koncerti po Transilvaniji itd... Do kraja godine ima mnogo svirki. Kad je tako,
ne mogu da komponujem. Ne mogu između dva koncerta, na putu, da
stvaram muziku. Za muziku je potreban mir. Planiram negde početkom
sledeće godine da svedem aktivnosti na minimum i da onda krenem da
komponujem. „
besmislica. Naravno, „ideja“ je da se zaradi mnogo para,
N OVA MISAO / L ajkó Fé lix : Južni ve t ar na D unav u / D é li s zél a D unán
KREATIVNI POGONI
nesrećan slučaj. Osuđen je na osam godina zatvora. On je tek sad, pre nekog vremena, izašao iz zatvora. Grupa nije snimala sve to vreme, tek su
nedavno izdali jedan singl sa dve nove stvari. I Kristin je kasnije sebi oduzela život. Prilično mračno.
23
Piše: Željka Pješivac
Francuska feministička teoretičarka Elena Siksu (Hélène Cixous, 1937) i francuski filozof Žak Derida
(Jacques Derrida, 1930-2004) izveli su 1990. godine dvojni monolog ’o mravcima i ljubavnicima’, na
međunarodnom seminaru u Parizu, koji je bio posvećen ’iščitavanjima polnih razlika u književnom tekstu’.
Sintagma ’o mravcima i ljubavnicima’, pomalo bajkovita pomalo neobavezna, bila je tema, motiv i alegorija
24
• • • Žak Derida
oko koje su se vrtele njihove improvizacije.
ravcima’ i ’ljubavnicima’ naime zajednička je njihova simbolika. Sa
jedne strane imamo razdvojeni par, a sa druge podeljeno-nepodeljeno telo mravca/ice. Reč je o ukazivanju na dvostruku i ambivalentnu
polnost stvaralaštva, o pokazivanju veza i razdaljina, prekida bez prekidanja, kontinuiteta i predaha, tragova razlika koje povezuju kako muško i žensko u ljubavnom paru, tako stvari i reči u tekstu, koje su odvojene a opet
povezane analogno člankovitoj strukturi celokupnog tela insekta. Mravci
i ljubavnici postaju tako slikovito parabola pisma1, trajnog dijaloga razlika i pomaka/odlaganja (razluka) koji prouzrokuje beskonačno rasipanje
(diseminaciju) značenja.
’M
Razlika, razluka i rasipanje tri su tehnička pojma, uz pomoć kojih Derida
pokušao da odredi ideju dekonstrukcije. Razlika (fr. différence) je reč koja
potiče od francuskog semiologa Ferdinanda Sosira (Ferdinand de Saussure,
1857-1913). Razlika je ono što omogućava da sve dve stvari razlikuju. Na
primer slovo ’t’ u dve različite reči (na primer, torba i vrt) zadobija svoj puni
smisao tek u odnosu sa drugim slovima. Smisao u ovom slučaju proizlazi
iz lingvističke formalne razlike rasporeda slova u jednom lineranom nizu.
Kako smisao slova (pa nadalje reči, rečenice, itd.) dobija tek u odnosu sa
drugim slovima (rečima, rečenicama, itd.), njegovo značenje je odloženo.
Njegovo značenje je rezultat njegovog odnosa sa drugim slovima (rečima,
rečenicama, itd.) koja nisu prisutna. Drugim rečima, ono nosi tragove značenja svih drugih slova (reči, rečenica, itd.) u jednom jeziku. Ovo je mesto
u kome se pored razlike pojavljuje i razluka. Razluka (fr. différAnce), je reč
koju je uveo Derida, kako bi nas suočio da razlika ima svoju konsekvencu,
da formalna promena ili odnos znakova koji u sebi nemaju značenje jeste
izvesno odlaganje ili pomeranje njihovog smisla u vremenu. Pismo, kao
neprestano tkanje razlika i razluka, je upravo ono koje razlučuje i odlaže u
1
Savremeni pojam ‘pisma’ uveo je Bart još 1953 godine u svom delu Nulti stepen
pisma. Pojam pisma ili skripture nastaje transformacijom svojih osnovnih značenja: pisanja (sámog pisanja) i rukopisa (u širem značenju, stila). „Bart ga određuje
kao opšti ton, ’etos’, u kojem se pisac individualizuje i angažuje. Pismo je tako zapravo
čin, ’izbor ljudskog stava’.” (Vujanović A., 2004, str. 105). Društvena funkcija je ona
koja ga razlikuje od jezika i stila. Od kraja 60-ih godina Derida razvija pojam pisma
u nešto drugačijem pravcu, kritikujući Zapadnu privilegiju govora nad pismom.
Deridin pojam pisma biva određen zamislima razlike i razlučivanja tragova u igri
jezika.
vremenu. Na primer kada čitamo neki tekst iz prošlosti, on nam je prisutan
sada i ovde, ali takođe on odlaže nešto što pripada prošlosti, odnosno nekom drugom vremenu. I konačno, rasipanje ili diseminacija, odnosi se na
nemogućnost postojanja jednoznačnog značenja. Drugim rečima, nemamo značenje koje nam prenosi jednoznačnu, direktnu poruku, nezavisnu
od okružujućih prostora u kome se ono izriče/iskazuje/pojavljuje. Iskazi
se ne izgovaraju u nekom ’neutralnom prostoru’, već prema Eleni Siksu ’u
’rodno identifikacionom prostoru’, u kome se muški i ženski identiteti upisuju eksplicitno i određuju mogućnosti i potencijalnosti tog rasipanja’2.
Dakle prva teza koju nameće Elena Siksu, jeste da onaj koji piše tekst mora
da preuzme ulogu rodnog identiteta. Pitanje polne razlike neodvojivo je
od same misli, procesa saznavanja, svesnosti ili kreacije značenja. Polna
razlika je ta koja nije nešto napisano (biološki dato i kao takvo vidljivo) već
2
Miško Šuvaković, Beleške sa predavanja: Hibridne teorije umetnosti. Interdisciplinarne doktorske studije. Grupa za teoriju umetnosti i medija. Univerzitet umetnosti u Beogradu, šk.2009/10. (audio snimak)
N esp ora z um: o mravcima i ljub av nicima / N OVA MISAO
• • • Elena Siksu
Nesporazum: o mravcima i ljubavnicima
nešto što pripada usmenoj predaji, odnosno kulturno je konstruisano. Obrezivanje je tako (u konteksu judejsko-hrišćanske tradicije) nešto što obrezana osoba nije videla ni doživela, ono je iskonska razlika koja joj je nametnuta, nešto što je toj osobi dato a da nije bila pitana3. Svoj monolog Elena
Siksu počinje rečima usmerenim Deridi: „Moram ti nešto reći: bojim te se”.
Strah je za Elenu nešto što ima moć da pritiska i ugnjetava. Ona se boji Deridine vlastite suprotnosti, njegovog židovskog i istovremeno ne-židovskog,
njegove nevinosti i istovremeno okrivljenosti, sigurnosti i nesigurosti. Strah
o kome govori strah je upravo od drugosti, i nepoznatosti, a koje se, po
Eleni, može prevazići kreativnim pisanjem, odnosno kreativnim razmišljanjem. Elenina želja da ima telo muškarca, želja je da se spozna to drugo i
prevaziđe strah od nepoznatog. Muško i žensko pisanje za nju nije vezano
za biološku polnu razliku. Muško i žensko metafora su u njenom pisanju a
ne bukvalna referenca na biološki pol. U ovom kontekstu ona neće tvrditi
da je falocentrično mišljenje ili pisanje ograničeno na muškarca niti je žensko razmišljanje ili pisanje ograničeno na ženu. Polna razlika za nju efekat
je reprezentacije (ali ipak, koje ostaje unutar falocentričnog reprezentacionog sistema) i kao takva moguće ju je oboriti. Polna razlika je uvek iščitana
ali i ta koja čita.
Nadovezujući se na Elenu Siksu, Derida izvodi svoju prvu tezu: čim ima
reči ili tragova za čitanje odmah postoji polna razlika, koja je nevidljiva ali
čitljiva4. Šta znači, na primer ’dati nekom reč’? Davanje nije isto što i prepuštanje. Kako Derida navodi, ako postoji davanje ono se zbiva kao san,
samo u snu ili kao u snu. Drugim rečima pisanje je za Deridu određeno
svojim strukturnim (odnosnim) nesvesnim. Ako postoji svest tada nije reč
o davanju već o razmeni. Analogno sićušnosti mrava koji je figura neprimetljivog, nemislivog, polna razlika se ne primećuje u tekstu, ona je nešto što nije vidljivo (biološki dato) ali je čitljivo (podložno interpretaciji).
Dakle, kako Derida navodi, čim reči počinju učestvovati u polnoj razlici, ili
čim polna razlika kreće da se pridruži rečima počinje pismo5.
Ali pismo nije mimezis govora, a govor nije mimezis misli, kao u zapadnom
logocentrizmu (u kome misao prethodi govoru a govor prethodi pismu).
Za Deridu govor je jezik samo utoliko koliko sadrži karakteristike pisma: odlaganje, odsustvo i nesporazum. Navodim Deridin citat: „Rastanak? Oboje
su na nogama. Pristanak? Oboje. Ali govori samo on. Govori dugo, celo vreme. Ona šuti, ne kaže ni jedne riječi. Između njih govor ne daje riječ.“6
Ovde Derida iznosi svoju drugu tezu: nema sastanka bez prostora i mogućnosti nesporazuma, a nesporazuma nema bez polne razlike, jer nema
razdaljine (ili je drukčija, druge naravi). Polna razlika, po Deridi je sam nesporazum ili fikcija o nekom nesporazumu.
Pokušajmo ovu tezu da razumemo dovodeći u odnos pisanje među mravcima i pisanje među ljubavnicima. Posmatrajmo strukturu tela mrava. Mrav
3
Ovde se dakle misli na obrezivanje kao posledice određene kulturno-religiozne
tradicije.
4
U originalu teza glasi: ’Čim ima reči ili tragova za čitanje, odmah postoji spolna
razlika, ali istodobno i od svakog trenutka tu spolnu razliku valja iščitati ili interpretirati, jer pritom ona ostaje i dalje nevidljiva, ona je samo čitljiva’. (Žak Derida,
Iščitavanje polne razlike u književnom tekstu, u Treći program hrvatskog radija, br. 36,
Zagreb: Hrvatski radio, 1992, str. 174)
5
Isto. Str. 174
6
Isto. Str. 175
N OVA MISAO / N esp ora z um: o mravcima i ljub av nicima
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Pol i tekst
25
je insekt, čije se telo sastoji od većeg broja prstenova koji to telo režu i dele
ali bez cepanja. Oni ga dakle diferenciraju ali bez razdvajanja, čime mrav
postaje simbol razlika u kontaktu, ali ne i sinteze. Pisanje kod mravca jeste
’rez u živom tkivu tkanja, eliminacija i redukcija, to jest žrtvovanje. No rez nije
potpun, do odvajanja, on stišće značenjem ali propušta kolanje (žudnju)’7.
Dakle pored razlike prisutno je i odlaganje. Šta se dešava u momentima
pisanja ljubavnog para? Derida navodi:
Ona kada piše korača u snu, ona se hrani svojim snom, ali ona takođe korača kroz san i prema njemu. Kod mene je put suprotan. Ja radim, mislim,
pišem, koračam u prekidima sna. Ja prigušujem, ja davim san smislom kad
ga pišem, on se guši u meni, zgušnjava se i stišće, on se marno disciplinira,
poput insekta na delu, u korzetu svojih prstenova – dok Elena pušta san
da diše u njezinu pisanju.8
I u jednoj i u drugoj paraboli reč je o Deridinom pojmu pisma, kao trajnog
dijaloga razlika i razluka koji proizvodi beskonačnu diseminaciju značenja.
Pisanje se za Nju odvija u snu, u celosti u tu-bitku, a za Njega u prekidima
sna, u diskontinuitetu, udaljavanju i transcendenciji. Kako je pisanje određeno svojim nesvesnim ono se nikada ne potiskuje sasvim. Potpuno brisanje tragova je nemoguće isto kao i dolazak do prvobitnog izvora. Njega
nema jer je trag uvek trag traga (razlike od razlike) u pismu, a koji inicira
beskonačno odlaganje značenja u vremenu. Strukturno i striktno, telo je
mrvica kao i pismo (ljubavnog para) stešnjeno prstenovima koje ga sažimaju bez prekidanja. Upravo ovaj prekid bez prekidanja, jeste ono što Derida zove razluka. Ono je kontinuitet i predah, homogenost heterogenog,
koje usled odloženog, omogućava nesporazum ili pak nepostojanje komunikacije među ljubavnicima, mravcima, piscem i čitaocem pisma. Odnos
među mravcima, i odnos među ljubavnicima, odnos je kontinualnog
nesporazuma. „
7
8
Isto. Str. 176
Isto. Str. 175
Piše: Tamara Đorđević
Da li je balkanizam drugo ime za orijentalizam ili je reč samo o dodiru koji proizvode volje za stereotipom
i fiksiranošću značenja. Šta možemo naučiti od Todorove Homi Babe i srebreničkog grafita?
26
1
2
predgovoru za drugo izdanje knjige Imaginarni Balkan na srpskom
U jeziku,
Marija Todorova sumira prvobitne teorijske refleksije o studiji,
promenu određenih političkih okolnosti i naučnih stanovišta. Todorova se
ne slaže sa mišljenjem pojedinih teoretičara o mestu Balkana kao predmeta postkolonijalnih studija,3 i ističe dva aspekta kao argument ovakvom
stavu. Zaključke sprovodi putem distinkcije Orjent – Balkan. Prva razlika
je „ta da je Balkan geografski i istorijski konkretan, dok Orjent jeste ono
što se otkriva na putovanjima i što uglavnom ima metaforičku i simboličku prirodu.”4 Todorova preko metaforičke manifestacije Balkanu pripisuje
sličnost sa Orjentom. Ona koristi kapacitet metafore Balkana, koji je po
raspadu Otomanskog carstva „sve više postajao simbol za nešto agresivno, netolerantno, varvarsko, polurazvijeno, polucivilizovano, poluorjentalno,”5 kako bi definisala značenje balkanizama. Balkanizam opisuje kao
pežorativnu diskurzivnu konstrukciju koja igra određujuću ulogu u odnošenju prema Balkanu.6 Balkanizam i orjentalizam se dodiruju u diskurzivnoj tvorevini (preko „stabilnog sistema stereotipa”) koje su konceptualno
različite Zapadnom oku. Dok je Orjent, navodi Todorova, za Zapad predstavljao egzotično i imaginarno mesto bekstva iz urbanizovane sredine,
simbol slobode, bogatstva, senzualnosti, kao i želje „engleske gospode”,7
Balkan je zbog odsustva bogatstva i tadašnje aktuelnosti tema slobode
lišen misterije i egzotičnosti. Drugi aspekt „neuklapanja” Balkana u postkolonijalni diskurs, po ovoj autorki, je taj što ga ona ne sagledava kao
Otomansko kolonijalno carstvo. Pre svega, Todorova ističe: nepostojanje
institucionalne i pravne razlike između osvajača i osvojene teritorije, dru1
„Sažeto rečeno, pojam balkanizam odnosi se na ona tumačenja kojima se fenomeni iz Jugoistočne Evrope, to jest Balkana, smeštaju u okvir diskursa (u Fukoovom
smislu te reči) ili stabilnog sistema stereotipa (za one koji zaziru od pojma diskursa)
koji Balkan stavljaju u kongitivne mengele.“ Marija Todorova, Imaginarni Balkan,
XX vek, „Predgovor drugom izdanju na srpskom jeziku“, Beograd, 2006, 5-36, 10.
2
Marija Todorova, Imaginarni Balkan, XX vek, „Predgovor drugom izdanju na srpskom jeziku“, Beograd, 2006, 5-36.
3
Todorovu je po pitanju Balkana kao objekta naučnog istraživanja u kontekstu postkolonijalnih studija kulture pokrenuo predgovor za knjigu Kritika postkolonijalnog
uma, teoretičarke Gajatari Spivak. U njoj Spivakova ističe stav da „odnos postkolonijalne teorije prema Bakanu kao metafori predstavlja ključni zadatak našeg sveta.“
4
Todorova, Imaginarni..., 11.
5
Ibid.
6
U knjizi Imaginarni Balkan sprovedena je kritička analiza balkanizma.
7
Videti: Todorova, Imaginarni.., „Balkanizam i orjentalizam: Različite kategorije?“,
47-76.
gačiji karakter formiranja carstva koji se sprovodio širenjem prostorne
oblasti i tretiranjem Balkana kao organske celine, te i to da otomansko
osvajanje nije podrazumevalo uvođenje civilizatorske misije.
Sledeću razliku autorka uvodi preko Dejvida Spera. On postkolonijalizam
vidi i predstavlja kao istorijsku situaciju koja se odnosi na proređivanje institucija kolonijalne vlasti i potragu za drugačijim diskurzivnim modelima
koji su postojali u kolonijalizmu. Istorijska instanca je predmet empirijskog, a diskurzivna „intelektualni projekat i transnacinalno stanje koje,
zajedno sa novim mogućnostima, donosi i određene krize identiteta.”
Kako se stereotip opire empirijskom dokazivanju, upravo je diskurzivnost
tlo preko koga se on može obrađivati. Prema Babi, „za stereotip mora da
bude uvek više od onoga što se može empirijski dokazati i logički konstruisati”.
Ovo su arguimenti koji idu u prilog osnovnim tezama koje se u ovoj knjizi
uspostavljaju. Prva teza je ta da balkanizam nije podvrsta orjentalizma.
Druga je i pretpostavka i zaključak – „orjentalizam (se) bavi razlikom između (imputiranih) tipova, dok se balkanizam bavi razlikama u okviru
jednog tipa.”
Primena postkolonijalnih teorija na pitanje o Balkanu čini se legitimnom
kada se polazi od pojma naučnog istraživanja (kao što je u ovom slučaju
stereotip u Babinoj studiji), jer nije neobično da je taj analizirani predmet
prisutan u različitim problemskim sferama, niti neosporno da može biti
specifičan ukoliko je primenjen na neki drugi kontekst. Još jedan razlog
da se Balkan posmatra kroz kolonijalni diskurs jeste veza odnosa moći i
znanja – ideja razmatrana u analizama Mišela Fukoa (Michel Foucault)).
Ovi koncepti su prisutni u svim socio-političkim sferama, bez obzira na
njihov istoriografski karaktr.
Teorija kolonijalnog diskursa Homia Babe
Eksploatacija stereotipa u političke svrhe upotrebljena je kako na Orjent,
tako i na Balkan – to je zajednički kontekst oba područja – bez obzira da li
odnos značajno varirao u odnosu na interese, ili je ostajao više-manje isti.
Iz tog razloga, sprovešću analizu Babinog teksta u kome on uspostavlja
teoriju kolonijalnog diskursa preko specifikacije stereotipa. Prethodno ću
se osvrnuti na opštu pojmovnu aparaturu o stereotipu.
B alk an k a o met afora – b alk aniz am / N OVA MISAO
• • • Šejla Kamerić: Bosnian Girl, 2003
Balkan kao metafora – balkanizam
Dimenzija predstavljanja u društvu je učvoreni segment ideologije („ideologije kao ideja i vrednosti“) koja kasnije deluje u konkretnom životu,
„’naturalizuje’ naš način života i rada“ i delotvorna je zbog širenja moći
određenih društvenih grupa, a na štetu drugih.8 „Stereotipi nastaju u procesu selekcije, preuveličavanja ili redukcije: oni uzimaju jedan atribut
društvene grupe, uveličavaju taj atribut sve dok on ne zaseni druge, a zatim ga isturaju sve dok konačno ne počnu da simbolizuju tu grupu, sažimajući je u nekoj vrsti kulturne stenografije (...) Ideološke implikacije stereotipa su očigledne, pošto su grupe koje su najviše podložne stereotipima one sa manje društvene i kulturne moći. (...) Stereotipi postaju ideološki onoga momenta kada prestaju da budu prosto metod opisivanja i
postaju sredstvo za prenošenje vrednosti (...)“9 Prema Babi, glavna diskurzivna strategija kolonijalnog diskursa je stereotip. Za stereotip, koji se koleba između onoga što je poznato ali se i stalno ponavlja, od važnosti je
funkcija ambivalentnosti i odlika fiksiranosti. Ambivalentnost je u funkciji
psihičkih i diskurzivnih strategija diskriminacije preko stereotipa kao opštih, poznatih crta i u isto vreme empirijski nedokazivih. „Snaga ambivalentnosti pušta kolonijalni stereotip u opticaj: osigurava njegovu ponovljivost u primenljivim istorijskim i diskurzivnim sklopovima...“10 Fiksiranost
s jedne strane obezbeđuje stereotipu trajanje i nepromenljivost, s druge
živi na račun nereda, opirući se dokazivanju.
Na metodološkom nivou, Baba ne ispituje entitete kulturalne produkcije
sa stanovišta pozitivnih ili negativnih reprezentacija. Za njega je važan
proces subjektifikacije putem stereotipa i delotvornost učinaka koji se
proizviodi obostranom identifikacijom kolonijalnih subjekata (kolonizatora i kolonizovanih) u mreži režima istina. Intencija Babine teorije je kretanje od pitanja stereotipa kao ambivalentnog diskursa do političkog odgovora o diskriminaciji unutar kolonijalnog diskursa. Uočavaju se dve razine ambivalentnosti. Prva je na nivou strukture, fantazmične funkcije
preko koje se on iskazuje, onoga što se čini imanentnim stereotipu (pozicionalnost i opozicionalnost stereotipa), a drugi je psihološki aspekt (na
nivou funkcije) koji se uspostavlja u događajima između subjekata kada
se drugost uspostavlja kao predmet želje i poruge.11
Baba konstituiše svoju teoriju kolonijalnog diskursa pozivjući se na Fukoa,
Sigmunda Frojda (Sigmund Freud) i Žaka Lakana (Jacques Lacan). Da bi
opisao stratešku igru kolonijalne moći, on pozajmljuje od Fukoa termin
aparat (dispozitiv, dispositif) koji opisuje kao pokretača priznavanja i oporicanja rasnih, kulturnih i istorijskih razlika, čija je strateška funkcija subjektifikacija naroda, koja se vrši proizvodnjom znanja radi vršenja nadzora. Proizvodnja znanja o rasi, klasi, rodu ili naciji opravdava poteze upravljanja,
vaspitavanja, osvajanja. Učinak čitanja kolonijalne i postkolonijalne teorije
preko dispozitiva „predstavlja preku potrebu da se ospore singularnosti
razlike i da se artikulišu raznovrsni ’subjekti’ diferencijacije.“12 Sprovodeći
8
Adam Brigs, Pol Kobli, Uvod u studije medija, Clio, Beograd, 2005, 471. Ovde autori uzimaju primer iz klasičnog marksizma, po kome je ideologija buržozije
usmerena na štetu radnika.
9
Adam Brigs, Pol Kobli, Uvod u studije medija, Clio, Beograd, 2005, 480.
10
Baba, 128.
11
Ibid, 129.
12
Ibid, 140.
N OVA MISAO / B alk an k a o met afora – b alk aniz am
kritiku13 Saidovog korišćenja Fukoovog pojma znanja/moći, Baba uvodi
još jedan element u čitanje stereotipa, a to je fetiš. On poistovećuje stereotip sa fetišizmom. „Scena fetišizma funkcioniše poput, u isti mah, reaktivacije materijala prvobitne fantazije – straha od kastracije i polne razlike –
i normalizacije ove razlike poremećaja pomoću fetišističkog objekta [kurziv
13
Naime, u pitanju je kritika Saidovog korišćenja Fukoovog pojama moći/znanja.
Kritično mesto u tom smislu, po Babi je taj što Said „smatra sadržaj Orjentalizma
nesvesnim skladištem fantazija, imaginativnih spisa i esencijalistička ideja, a oblik
manifetnog Orjentalizma vidi kao istorijski i diskurzivno određen, dijahroni aspekt“. Nazivajući ovo shvatanje polarnošću intencionalnosti, Baba vidi problem
njegovog shvatanja u kontekstu moći iznanja, jer ti pojmovi ne podrazumevaju
„epistemologiju u kojoj bi suština bila suprotstavljena pojavi, a ideologija nauci.
Pouvoir/Savoir dovodi subjekte u odnos moći i priznavanja koji nije deo simetričnog
odnosa – sopstvo/drugi, gosposar/sluga – koji bi potom mogao da bude srušen time
što bi bio preokrenut. [kurziv T. Đ]“ (str. 137)
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Kolonijalni diskurs
27
TEORIJE KULTURE
koristi primere rasne diskriminacije. On navodi Fanonove reči:
„ma kud pošao, Crnac ostaje Crnac“. Ovo mesto se čini važnim
u okviru balkanskog diskursa i segmenta elaboracija Marije
Todorove o odnosu Evrope prema Balkanu. Todorova zaključuje:
rarhizacijom, diferencijacijom, klasifikacijom) i putem kompleksne psihološke mreže rada snage ambivalentnosti (privlačenja/odbijanja, želje/poruge, fobije/fetiša, zadovoljstva/nezadovoljstva, vladanja/odbrane, znanja/
poricanja...) u cilju jačanja ideološkog prostora političkih i ekonomskih pozicija trasom socijalnih struktura. Kolonijali diskurs demonstrira moć samoprozvanih superiornih koji se štite iza maske civilizatorske misije, čiji je
apologeta i saučesnik stereotip.
„Pošto je geografski neodvojiv od Evrope, ali je kulturalno
28
kontruisan kao ’unutrašnja drugost’, Balkan je zgodno poslužio
da apsorbuje mnoštvo eksternizovanih političkih, ideoloških
i kulturnih frustracija koje potiču iz tenzija i protivrečnosti
svojstvenih regionima i društvima izvan Balkana.
T. Đ.] kao zamene za majčin penis.14 Strukturalnu vezu fetiša i stereotipa
čini poricanje (polne) razlike. Priznanje (polne) razlike pokrenuto je fiksacijom na jedan objekt koji maskira razliku. Funkcionalna veza se odnosi na
dolaženje do „identiteta“ putem priznavanja i poricanja razlike, na „osnovu
vladanja i zadovoljstva koliko i na osnovu strepnje i odbrane.“15 Tim čitanjem stereotipa/fetiša Baba je razmatrao tezu o obostranoj subjektifikaciji
kolonijalnih subjekata koja nastaje u konfliktnoj želji za izvornošću ugroženom razlikama. Zato on stereotip definiše kao nemoguć objekt koji je uvek
samo konstrukcija i reprezentacija. Kako bi opisao dinamiku stereotipa/fetiša, Baba u istraživanje uvodi Lakanovo Imaginarno16. Tada se kolonijalni
subjekt nalazi u poziciji fiksacije i poricanja kako bi se vratio „narcizmu
Imaginarnog i njegovoj identifikaciji jednog idealnog ja (...)“17 Odnos onoga što subjekt u fazi Imaginarnog treba da prisvoji, jesu predstave koje su
s jedne strane prepoznate (i istovremeno poželjne za njega), a s druge otuđujuće (subjekt se stavlja u sebi stranu sliku). Ova konstrukcija, primenjena
na kolonijalni diskurs i rad stereoripa generiše narcisoidnost i agresivnost
Imaginarnog (koji je uvek ugrožen „nedostatkom“), dok se fetiš artikuliše
preko metafore kao zamene koja maskira osustvo i razliku i metonimije,
koja beleži nedostatak.18 Ako se komprimuju ove teze, onda bi interpretacija teorije kolonijalnog diskursa u Babainom ključu mogla ovako da se
postavi: kolonijalni diskurs je kompleks vladavine – uspostavljen preko
stereotipa kao indikatora želje u nemogućnosti dostizanja monolitnog
porekla, čistog, celovitog i idealnog subjekta, koji je u funkciji opravdanja
diskriminatornih radnji prema socijalno, kulturalno i politički degradiranom
Drugom (čijom se konstrukcijom i reprezentacijom uspostavlja superiorni
subjekt) – nastaje složenim procesom kroz igru odnosa moć-znanje (hije14
Op. cit, 140.
Op. cit, 141.
16
„Imaginarno je transformacija koja se u subjektu odigrava tokom formativnog
stadijuma ogledala, kada on prihvata izdvojenu sluku koja mu dozvoljava da postulira jedan niz jednakosti, istosti, identiteta, između objekata okolnog sveta.“
Op. cit, 144.
17
Op.cit. 143.
18
Op. cit. 141.
15
Bosnian girl
Uspostavljajući teoriju kolonijalnog diskursa, Baba u analizi koristi primere rasne diskriminacije. On navodi Fanonove (Franz Fanon) reči: „ma kud
pošao, Crnac ostaje Crnac“19 Ovo mesto se čini važnim u okviru balkanskog
diskursa i segmenta elaboracija Marije Todorove o odnosu Evrope prema
Balkanu. Todorova zaključuje: „Pošto je geografski neodvojiv od Evrope,
ali je kulturalno konstruisan kao ’unutrašnja drugost’, Balkan je zgodno
poslužio da apsorbuje mnoštvo eksternizovanih političkih, ideoloških i
kulturnih frustracija koje potiču iz tenzija i protivrečnosti svojstvenih regionima i društvima izvan Balkana. Balkanizam je vremenom postao zgodna zamena za emocionalno pražnjenje koje je ranije pružao orjentalizam,
pošto je oslobodio Zapad optužbi za rasizam, kolonijalizam, evrocentrizam i hrišćansku netrpeljivost prema islamu. Uostalom, Balkan se nalazi u
Evropi, Balkanci su beli, uglavnom su hrišćani, pa se zato projektovanjem
sopstvenih frustracija na njih mogu zaobići uobičajne rasno ili verski obojene insinuacije (...) Ako je Evropa stvorila ne samo rasizam, nego i anti-rasizam, ne samo mizoginiju, nego i feminizam, ne samo antisemitizam, već
i njegovu osudu, onda za takozvani balkanizam još uvek nije pronađen
komplementaran i oplemenjujuć par.“20 Teorijske analize i razotkrivanje
kolonijalnog diskursa u postkolonijalnom stanju dovelo je do promene
funkcionisanja strateških poteza.
Umetnički rad koji, po mom mišljenju, objedinjuje ove dve teorije je javni
projekat umetnice, Šejle Kamerić. U pitanju je crno-bela fotografija umetnice
(rad je realizovan u formi bilborda, čestitki i novinske fotografije) preko koje
je sistemom kolažiranja montiran grafit Holandskog vojnika UNPROFOR-a,
napisan u vreme boravka ovih trupa (između 1994 i 1995. godine) u Srebrenici, tačnije Potočarima. Vojnici su, posle masakra počinjenog od strane
srpskih vojnih formacija, imali odgovornost za zaštitu Srebrenice. Tekst napisan u javnom prostoru u Potočarima glasi: „No teeth...? A mustache...?
Smel like shit...? Bosnian girl...!“ Za prvi, vizuelni tekst, umetnica je koristila
strategiju identifikacije sa pin-up devojkama (pin-up girls). Pin-up devojke
su glumice ili mankenke čije se fotografije nalaze u časopisima, magazinima
i novinama, a koriste se i za kalendare, reklamne postere i čestitke. Šejla
Kamerić se, u tom smislu, poigrava sobom, kao subjektom želje i predmetom poruge. Poruga je sadržana u preuzetom uličnom grafitu. Takvim sadržajem (spojem dve reprezentacije – poželjnog i odbojnog subjekta)
istaknut je mehanizam ambivalentnosti na kome je Baba konstituisao teoriju kolonijalnog diskursa. Prateći funkcionalnost i delotvornost stereotipa,
Sledeći teoriju kolonijalnog diskursa Homia Babe, koja nastaje
na temeljima psihoanalitičke (Frojd – fetiš, Lakan – Imaginarno)
i sociološko-filozofske (Fuko – teorija diskursa/dispozitiva/
aparata) teorije uočila sam da specifično političko stanje
90-ih godina na području Bosne ima iste psiho-funkcionalne
mehanizme sa različitim reprezentacijama motiva vršenja
nadzora i kontrole. Kolonijalni diskurs je nastajao u duhu
civilizatorske i emancipatorsske misije, dok stanje nastalo u
Bosni ima milosrdni i zaštitnički karakter. Njega ubedljivo
opravdava činjenica velikog broja žrtava u Bosni.
a ne podelu na dobre i loše, lepe i ružne, pozitivne ili negativne „slike“/reprezentacije, takođe u Babinom ključu, rečenice variraju između vica/šale/
uvrede i iskustvene realnosti, ubeđenja u spoznaju bosanske devojke, koje
generalizuju polnu i etničku drugost. Seksizam i etnicizam u ovakvoj konstelaciji ukazuju na kompleksan događaj „mešovite ekonomije“ koja nastaje
u psihološkom (ambivalentnom) konfliktu, zavisnom na društveno-političkim kodeksima. (Po ovom pitanju Baba daje primer: strah od mešanja
rasa – želja za mešanjem rasa itd.21). Uz kategoriju ambivalentnosti kao
konstituenta diskriminatornog diskursa, uključeni su i fetišistički objekt i
Imaginarno. Umetnica sebe predstavlja kao poželjni objekat pogleda,
dok radikalan i kategorički natpis može biti interpretiran kao indikator
straha, što stereotipu daje (otkriva) funkciju fobije i fetiša. Fetiš22 se pojavljuje kao stereotip, kroz igru metafore i metonimije. Metafora maskira odsustvo i razliku, dok metonimija beleži nedostatak. Imaginarno se uključuje kroz razliku koja se uspostavlja fiksacijom subjekta, u ovom slučaju
porugom i uvredom, dolazeći do narcizma, idealnog ja. „Pozitivitet“ se
uspostavlja preko „negativiteta“ koji mu je neophodan da bi opstao i prikazao se kao takav, i zato ga konstruiše. Faza imaginarnog je karakteristična zato što generiše i agresivnost (čin vređanja), zbog neuklapanja u
sliku koja je nepoznata. Ovde je ona prisutna kako na etničkom, kulturalnom, tako na polnom i verskom nivou. Prezentovanjem ovog rada posmatrač biva uvučen u igru pogleda i konstituisanja subjekta. Jedan nivo
je unutrašnji, „lokalni“, mizoginijski pogled formiran kod vojnika koji oni
nude bosanskom stanovništvu. Drugi je javni, upućen produkciji povratnog pogleda. U njemu se dovodi u pitanje igra voajerizma. Ako onaj ko
posmatra i nazire postaje predmet pogleda njegov čin posmatranja gubi
na snazi. Voajer je pretvoren u objekt posmatranja, te je zadovoljstvo u
viđenju ukinuto. Ovaj rad je u formi uličnog plakata izlagan u Sarajevu i
Berlinu 2003. godine. Imajući u vidu političku prošlost i istoriju Nemačke,
rad se čini poželjnim kao referenca koja treba da podseti i indirektno
21
Videti Op. cit, Baba, 132.
„Reaktivacije matrijala i prvobitne fantazije – straha od kastracije i polne razlike
– i normalizacije ove razlike i poremećaja pomoću fetišističkog objekta kao zamene za majčin penis“ Op. cit, Baba, str. 140
22
19
Op. cit, 142.
20
Op.cit, Todorova, Imaginarni..., 355, 356.
B alk an k a o met afora – b alk aniz am / N OVA MISAO
N OVA MISAO / B alk an k a o met afora – b alk aniz am
uputi na nacističku ideologiju i konsekvence koje je proizvela. Isto tako,
može da ukazuje da je diskriminator sada neko drugi. Pitanje je kakvu bi
učinkovitost postigao izlaganjem u Holandiji, Americi ili Engleskoj, tamo
gde nikada nije izložen.
TEORIJE KULTURE
Uspostavljajući teoriju kolonijalnog diskursa, Baba u analizi
Postkolonijalizam ili postsocijalizam
Na nivou političkog razmatranja postoji distinkcija između kolonijalizma u
slučaju nekadašnjeg dolaženja kolonijalista na tlo Indije i Afrike i položaja
UNPROFOR snaga na područje Bosne. Prema Todorovoj, međunarodna
zajednica se na teritoriji bivše Jugoslavije angažovala preko Ujedinjenih nacija, a SAD zadržavale vodeću ulogu u Evropi preko NATO snaga.23 Za razliku
od maske emancipatorske i civilizatorske misije kolonizatora Indije i Afrike
u cilju eksploatacije zemlje, sirovina i drugih resursa Indije i Afrike (kao i
ljudske radne snage), u slučaju Bosne imperativ je milosrđe i zaštita bosanskog stanovništva radi političkih interesa i „moralnih“ razloga. Adekvatan
termin za ovu vrstu intervencije, čini se, u teorijskom kontekstu ne postoji.
Imajući u vidu rad kolonijalnog diskursa, i ovde bi trebalo uključiti „oblik
’kompleksa vladavine’ [ili u slučaju Bosne kompleksa kontrole] u kojem
’ideološki’ prostor funkcioniše otvorenije sarađujući sa političkim i ekonomskim potrebama.“24 Što se tiče preciziranja termina koji se odnosi na stanje
Balkana, Todorova navodi ukazivanje Judit Bodnar koja izlaže sličnosti između teorije postkolonijalizma i postsocijalizma.25 Međutim, reč postkolonijalizam navodi na kolonijalno stanje koje usmerava na širok opseg kolonijalnog
događaja, lokacija (zemlje koje su vršile kolonijalizaciju i kolonijalizovane
zemlje), subjekata (kolonizatori i kolonijalizovani), dok postsocijalizam navodi na unutrašnju politiku zemalja koje su bile pod socijalističkim režimom.
S jedne strane to može biti teren za analizu unutrašnjih političkih pitanja i
konsekvenci koje su izazvane u toku socijalističkog režima, diktature i ratova (što je svakako neophodno zbog žrtava i preispitivanja „da li je bilo
moguće izbeći ratove“, „da li je baš tako moralo biti“), ali ne i za analizu
učešća stranih sila u procesima na teritoriji Jugoslavije pre, za vreme i posle
sukoba.
Sledeći teoriju kolonijalnog diskursa Homia Babe, koja nastaje na temeljima
psihoanalitičke (Frojd – fetiš, Lakan – Imaginarno) i sociološko-filozofske
(Fuko – teorija diskursa/dispozitiva/aparata) teorije uočila sam da specifično
političko stanje 90-ih godina na području Bosne ima iste psiho-funkcionalne mehanizme sa različitim reprezentacijama motiva vršenja nadzora i kontrole. Kolonijalni diskurs je nastajao u duhu civilizatorske i emancipatorske
misije, dok stanje nastalo u Bosni ima milosrdni i zaštitnički karakter. Njega
ubedljivo opravdava činjenica velikog broja žrtava u Bosni.
Političko stanje degradacije nacionalnog/polnog identiteta drugog stereotipnom reprezentacijom u lokalnom kontekstu prikazano je u radu Šejle
Kamerić. U tom smislu, ovaj rad je politički indikativan. „
23
Ibid, 6.
24
U ovoj rečinici je sadržana i definicija kolonijalnog diskursa; videti op. cit, Baba,
Smeštanje..., 154.
25
Videti: Op. cit, Todorova, 35.
29
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Aleksandar Milosavljević, upravnik Srpskog narodnog pozorišta
Ovo je jedno ozbiljno pozorište
Razgovarala: Tijana Delić
Naše glavno uporište su, pre svega, Pokrajina i Grad. Pokrajina, jer je usvojila ponuđeni program restruktuiranja
SNP-a, kao i plan rada za naredne četiri godine, pri tom duplirajući novčana sredstva za programske aktivnosti.
To je konkretan izraz političke volja i potrebe da ovde postoji jaka nacionalna pozorišna institucija.
30
stanje zgrade je toliko strašno da nam je neophodno više para. U dogovoru s Pokrajinom sada smo dobili 180 miliona dinara, a sledeće godine se
nadam da ćemo dobiti još 70 miliona. Naravno, pokušavamo da u obnovu
zgrade uključimo i Republiku, te tako dopunimo cifru do iznosa od preko
130 miliona, što nam je neophodno da bismo zgradu doveli u optimalno
stanje. Već nam je krajem marta postalo jasno da će renoviranje morati
da se odvija kroz nekoliko faza. Sada čekamo otvaranje tendera da bismo
znali ko su izvođači radova i s njima se dogovrili o dinamici radova. Najvažnije je da saniramo krov. Dok krov prokišnjava nema smisla raditi ma
šta drugo. Ako budemo imali kad renoviraćemo oba foajea i toalete. Nadamo se da ćemo tokom redovne zimske pauze zbog praznika ugrabiti dvadesetak dana da bismo zamenili podove na scenama, pogotovo na sceni
„Jovan Đorđević“ gde igramo baletske predstave.
31
• Ali pre samo tri godine taj pod je zamenjen.
ranije se dešavalo da se o Srpskom Narodnom Pozorištu govori kao
o kulturnom kapitalu ali je, u onom pragmatičnom smislu novca bilo
malo, naročito onog konkretno vezanog za sistemske stvari unutar samog
pozorišnog mehanizma. Politura institucije je ono što prvo blesne kada se
približavamo pozorištu, što nažalost nije slučaj sa SNP-om. Stanje u kome
se nalazi pozorište, najčešće je odraz brige onih u čijim je rukama. Tada
društvene i profesionalne uloge vidimo u jednom novom kontekstu, u obe
relacije. Imenovan je novi upravnik, Aleksandar Milosavljević koji po mnogo čemu ima prednost jer već sedam godina radi u SNP-u, i kako sam kaže,
”ne mogu da mi rog za sveću prodaju”.
I
• Postoji li isplanirana kulturna politika za institucionalni teatar?
Aleksandar Milosavljević: Moja prednost je što već sedam godina radim
u SNP-u, i niko ne može da mi proda rog za sveću. Imam i plan rada i restrukturiranja Pozorišta, no to već zavisi od mnogih drugih stvari pa ćemo
videti šta će biti realizovano.
• Koliko to o čemu govorite zavisi od Republike, Pokrajne i Grada, kao institucija koje bi zbirno trebalo da vode računa o SNP-u. Jer, ipak, govorimo o najstarijem pozorištu u Srba, dakle prvom profesionalnom pozorištu, čak i u regionu,
jer HNK je osnovan kasnije nego što je SNP.
Aleksandar Milosavljević: Na Republiku mnogo ne računam, jer osnivačka prava preuzima Pokrajna. Očekujem da do kraja septembra u Skupštini ili na sednici Vlade Pokrajne bude usvojen Osnivački akt. Tako će biti
legalizovano stanje koje je faktički već na delu. Zakonom iz 2001. godine
osnivačka prava su bila podeljena između Pokrajne i Republike, s tim što je
sva upravljačka prava imala Pokrajna: da imenuje Upravni i Nadzorni odbor,
upravnika... Republika je isplaćivala plate zaposlenima i finansirala neke od
projekata. Dogovor s gospodinom Bradićem je dakle da Republika u 2010.
godini finansira pripreme tri predstave za jubilarnu sezonu, zatim i realizaciju
tih predstava kojima obeležavamo jubilarnu sezonu, te Enciklopediju SNP-a,
kao i međunarodne aktivnosti. Ispostavilo se, međutim, da je prvi deo dogovora prebačen za sledeću godinu jer u 2010. godini nemaju para. Pokrajina
je, međutim, duplirala iznos programskih sredstva za SNP, a tu je i udeo
Grada vezan za projekat Šekspir u Novom Sadu. Sada se napokon nazire konkretan sistem finansiranja SNP-a i važno ga je što pre u formalnom smislu
fiksirati, definisati ugovorima, protokolima, preciznim sistemskim aktima.
Eto to nam nedostaje kada je reč o odnosima s republičkim Ministarstvom.
Živimo, naime, u mutnim vremenima tranzicije kada sve postaje moguće a
stvari se munjevito menjaju. Dakle, naše glavno uporište su, pre svega, Pokrajina i Grad. Pokrajina, jer je usvojila ponuđeni program restruktuiranja
SNP-a, kao i plan rada za naredne četiri godine, pri tom duplirajući novčana
sredstva za programske aktivnosti. To je konkretan izraz političke volje i potrebe da ovde postoji jaka nacionalna pozorišna institucija.
• Sve zvuči veoma obećavajuće, ali kada govorimo i o restruktuiranju i obnovi
Pozorišta one moraju da se odvijaju u više faza. Koje su to faze i kako su planirane da se odvijaju?
Aleksandar Milosavljević: Renoviranje pozorišta će biti realizovano kroz
tri faze. Čak i da smo ovog leta završili planirano, novcem koji smo dobili,
O vo j e j e d n o oz b i ljn o p oz o r iš te / N OVA M I SAO
Aleksandar Milosavljević: To je urađeno traljavo i na brzinu, a zamena je
izvršena daskama lošeg kvaliteta, pa se ispostavilo da je stanje mesec dana
docnije postalo gore no što je bilo pre te zamene. To iskustvo nas uči da
ne treba da pristanemo na „šminkanja“, makar sad radili i duže. Rekonstrukcija sada mora da bude čestita da bi ova kuća imala koristi najmanje
deset, petnaest godina. Neka onima koji dođu na naša mesta ovo bude
nauk, da se ne ponovi da opet prođe trideset godina bez zamena instalacija, samo uz krpljenja sistema klimatizacije i grejanja. Drago mi je da su
odgovorni u Pokrajni, bez ikakvog ubeđivanja, sami shvatili da je ovo zapuštena zgrada koju treba obnoviti. Razumeli su problem i odlučili da pomognu. Ova zgrada bi se srušila kroz pet godina da sada nemamo detaljan plan obnove. Napominjem da sredstva za renoviranje dobijamo od
Fonda za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, i da ona nemaju veze s računom
SNP-a, već direktno iz Fonda idu izvođačima radova, onima koji pobede na
tenderima. Naš zadatak je bio da napravimo plan, načinimo kalkulacije,
odredimo redosled po fazama i obezbedimo adekvatan nadzor radova.
Nama je, međutim, bilo važno da radovi, ma kada počeli, ne ugroze početak jubilarne sezone.
• Prvi put se javno i glasno govori o problemima koji se tiču SNP-a i zajedničkoj težnji nadležnih da se situacija zaista reši.
Aleksandar Milosavljević: To je normalno jer je ovo ozbiljno pozorište sa
Dramom, Operom i Baletom. U sve tri umetničke jedinice smo u poslednjih
sedam godima pokazali da je SNP relevantna teatarska adresa, ne samo u
Srbiji već i Evropi. Dobili smo prestižna priznanja na važnim festivalima i
međunarodnim gostovanjima. Konkretno, predstava Jezik zidova je nagrađena na Bitefu, a gostovala je po Evropi. Pomenuću i veličanstveno gostovanje opere Rigoleta u Kanu. Sada ćemo s Operom i Baletom načiniti presudan korak ka Evropi, kao što smo to već učinili s Dramom. Znam da su za
to, i u Operi i u Baletu, potrebna mnogo veća sredstva no kada je gostovanje dramskih predstava u pitanju. Svojevremeno taj korak nismo načinili s
Operom i Baletom upravo zbog para. Zato nam je sada značajna podrška
Pokrajine i Grada, ali i Republike. No, prethodno moramo da obezbedimo
optimalne uslove za kvalitetan i kreativan rad, što ćemo dobiti i renoviranjem zgrade i restruktuiranjem SNP-a. Tada ćemo funkcionisati po modelu
ozbiljnih evropskih teatarskih institucija.
N OVA M I SAO / O vo j e j e d n o oz b i ljn o p oz o r iš te
Ne mislim da imamo višak zaposlenih već višak
neradnika i, da budem sasvim precizan: višak nedovoljno
zainteresovanih za ozbiljan rad. Treba, dakle, pronaći
adekvatan posao za svakoga koji je možda dobar radnik,
ali je tokom minulih godina, u letargičnoj atmosferi,
sistemski nesređenih odnosa u Kući, izgubio volju, motivaciju,
svest o tome zašto uopšte radi u pozorištu.
KREATIVNI POGONI
Aleksandar Milosavljević: Treba da se prebrojimo, da načinimo razliku
između onih koji su zaposleni i onih koji rade, da ljudima ponudimo adekvatna radna mesta, a ne da pojedine radne jedinice tretiramo kao kadrovske depoe za one s kojima ne znamo šta ćemo, da napokon realizujemo
socijalni program, omogućimo funkcionisanje timskog rada koji će uz manje
uložene muke davati umetnički bolje rezultate, da na pravi način motivišemo one kojima je presušio entuzijazam, obezbedimo normalne uslove
rada, da počnemo finansijski odgovorno da poslujemo, definišemo svoj status, načinimo nov Statut i Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, kao i odgovarajuća normativna akta, stabilizujemo međuljudske odnose, ali ne više
na bazi recidiva samoupravne prakse i voluntarizma već u skladu s vremenom i društvenim okolnostima u kojima živimo.
Ne mislim da imamo višak zaposlenih već višak neradnika i, da budem sasvim precizan: višak nedovoljno zainteresovanih za ozbiljan rad. Treba, dakle, pronaći adekvatan posao za svakoga koji je možda dobar radnik, ali
je tokom minulih godina, u letargičnoj atmosferi, sistemski nesređenih odnosa u Kući, izgubio volju, motivaciju, svest o tome zašto uopšte radi u pozorištu. Ako se pokaže da imamo višak zaposlenih u nekom sektoru, te ljude
valja iskoristiti u drugom, ili na drugim radnim mestima. Restrukturiranje
podrazumeva i uspostavljanje novih odnosa između umetničkih i radnih
jedinica unutar SNP-a, precizno definisanje odgovornosti, adekvatno delegiranje autoriteta, omogućavanje timskog rada na pojedinim projektima,
uz neprestano prisutnu svest da je pozorišna predstava u punom smislu
te reči – kolektivan čin.
U SNP-u funkcionišu tri umetničke jedinice sa po tri različita metodološka
pristupa radu na predstavi. Mi imamo i ozbiljan orkestar i ozbiljan hor. Neophodno je uspostaviti odgovarajuću organizacionu strukturu koja će sa
mnogo manje uložene energije i utrošak adekvatne količine novca davati
Neophodno je uspostaviti odgovarajuću organizacionu strukturu
koja će sa mnogo manje uložene energije i utrošak adekvatne
količine novca davati mnogo bolje rezultate. Da li je moguće
da je SNP nekada, u današnjoj zgradi Pozorišta mladih imalo
veći broj premijera, a mi danas u 24.000 kvadratnih metara
nemamo kapacitet za bogatiju i veću produkciju? Valja načiniti
mnogo bolju organizaciju, neophodno je mnogo bolje
planiranje, važno je uvesti mnogo bolji sistem komuniciranja
unutar Pozorišta, utvrditi adekvatnu hijerarhiju odnosa između
umetničkih jedinica i Tehnike, s jedne, te administracije,
s druge strane, ali i obezbediti mnogo bolju stimulaciju
kvalitetnog rada, kao i sistem sankcionisanja nerada.
KREATIVNI POGONI
32
• Šta to u budućoj praksi restruktuiranja SNP-a tačno znači?
mnogo bolje rezultate. Da li je moguće da je SNP nekada, u današnjoj zgradi Pozorišta mladih, imalo veći broj premijera, a mi danas u 24.000 kvadratnih metara nemamo kapacitet za bogatiju i veću produkciju? Valja načiniti
mnogo bolju organizaciju, neophodno je mnogo bolje planiranje, važno
je uvesti mnogo bolji sistem komuniciranja unutar Pozorišta, utvrditi adekvatnu hijerarhiju odnosa između umetničkih jedinica i Tehnike, s jedne,
te administracije, s druge strane, ali i obezbediti mnogo bolju stimulaciju
kvalitetnog rada, kao i sistem sankcionisanja nerada.
• Da li Vi to govorite o nekoj budućoj perspektivi ili nekoj eventualnoj mogućnosti da se takav sistem rada uspostavi u SNP-u?
33
Aleksandar Milosavljević: To nije futurizam, već konkretan plan restrukturiranja koji je usvojila Pokrajina. To je rezultat ozbiljnog i studioznog rada
tima koji je temeljno analizirao probleme u SNP-u i tražio modele, pre svega u inostranstvu, među zemljama u tranziciji. Tako je nastao plan restruktuiranja koji je moguće primeniti odmah bez mnogo novca, kroz nekoliko
faza – kratkoročno, srednjoročno, dugoročno. Sada nam je iz formalnih
razloga potreban Osnivački akt da bi bilo definisana prva rečenica budućeg Statuta SNP-a u kojoj mora da piše ko je osnivač našeg teatra. To će
biti Vlada AP Vojvodine. Kada dobijemo Osnivački akt usvojićemo Statut i
nastaviti da radimo na drugim sistemskim aktima bez kojih ne možemo da
funkcionišemo. Sve ovo deluje zamorno ljudima koji se time ne bave, ali
bez toga ne možemo da sprovedemo restruktuiranje.
• Da li je u Statutu implementiran i novi Zakon o kulturi?
Aleksandar Milosavljević: Svakako, kao i novi Zakon o prenosu nadležnosti koji reguliše odnose između Republike i Pokrajine.
• U repertoarskoj „dramaturgiji“ SNP-a možemo ponekad da poistovetimo
uspeh kao i pojedinačan ekces na polju Drame, Opere ili Baleta. Setimo se vremena kada SNP nije ni jednom predstavom učestvovao ni na Vojvođanskim
susretima ili gostovao dalje od Beograda. Da li je problem katkad bio u finansijskoj ravni? Ili je to na neki način osipanje umetnosti?
Aleksandar Milosavljević: Pozorište je skupa umetnost, ali pare ne moraju uvek da budu alibi za neuspeh ili razlog uspeha. Početak prošle sezone
je bio strašan: ne samo što nismo znali kada ćemo dobiti novac, već nismo
znali ni s kakvim budžetom raspolažemo. Nismo imali pravo da potpišemo
ni jedan ugovor, a još su nas snašle i nevolje s epidemijom gripa. Pa ipak,
već i sam nagoveštaj rešenosti Pokrajine da zauzme čvrst stav po pitanju
sudbine SNP-a, doveo je do toga da smo do kraja sezone izveli planirani
broj premijera, da smo sezonu završili hit predstavama poput Barbela ili
Karmine burane, ali i s povećanim prihodom na blagajni i očuvanjem trenda
rasta broj gledalaca. Prošle sezone smo otišli u Vizbaden, na veoma referentan festival nove evropske drame, s Brodom za lutke.
Svaki oblik krize – društvene, političke, ekonomske – je moguć podsticaj
za umetnike. Kriza je momenat kada se mnoge stvari zaoštravaju. Ali je
kriza isto tako i vreme kada mobilišete sve svoje potencijale da biste rešili
probleme. Često upravo u krizama nastaju izuzetno umetnički vredne
stvari. Pozorište jeste skupa umetnost, ali ono omogućava Državi najreprezentativniju mogućnost plasiranja sopstvenih kulturnih kapaciteta i
potencijala na najširem planu – i na „domaćem terenu“, i u inostranstvu.
O vo j e j e d n o oz b i ljn o p oz o r iš te / N OVA M I SAO
Ni kroz jednu od drugih umetnosti Država ne dobija tako moćnu šansu
da promoviše sve segmente vlasite kulture. U tom kontekstu novac koji
država ulaže u pozorište je zanemarljiv. Oni koji su videli Brod za lutke ili
Jezik zidova na inostranim festivalima to znaju.
S druge strane, nema sumnje da teatarska umetnost danas nema značaj
koji je imala u Šekspirovo ili Molijerovo vreme, da antiku i ne pominjemo.
Ovo je doba drugih, moćnijih medija, neuporedivo veće propulzivnosti i
brzine distribucije informacije. Pa ipak, pozorište je i danas baza svake kulture, i otuda je još uvek moćno. U vremenima tranzicije u kojima živimo,
kada se borimo za preživljavanja, mi međutim generalno nemamo svest
o značaju kulture, a to će itekako osetiti generacije koje dolaze.
• SNP ulazi u jubilarnu sezonu. Koji su naslovi predviđeni za premijerna izvođenja i kojim programima ćete obeležiti jubilej, 150. godina postojanja? Pažnja
javnosti će izgleda biti fokusirana na SNP u dužem periodu.
Aleksandar Milosavljević: U sve tri umetničke jedinice imaćemo po jednu predstavu kojom ćemo obeležiti jubilarne sezone. U Drami su to Seobe
Crnjanskog u režiji Vide Ognjenović. Nema, čini mi se, dele koje tačnije i
bolje govori o sudbini ovog naroda i koje tu sudbinu ne analizira na bolji
način u istorijskoj perspektivi. U Operi pripremamo premijeru Mileve Ajnštajn na muziku Aleksandre Vrebalov, zvezde koja se uveliko afirmisala na
N OVA M I SAO / O vo j e j e d n o oz b i ljn o p oz o r iš te
međunarodnoj sceni. Upravo ovih dana Kronos kvartet u Njujorku izvodi
fragmente iz ove Aleksandrine još nedovršene opere. U Baletu Staša Zurovac piše libreto za balet po motivima Mileve Ajnštajn Vide Ognjenović. No,
planiramo i niz drugih predstava koje će po mnogim elementima obeležiti sezonu, kao što je to slučaj s projektom Šekspir u Novom Sadu. Timona
Atinjanina već režira Gorčin Stojanović, a sledeće sezone ćemo raditi Hamleta. Nušićev Ujež će režirati Radoslav Milenković. Na dan SNP-a, 28. marta
sledeće godine, premijerno ćemo izvesti Pikovu Damu, operski spektakl.
U Baletu pripremamo Don Kihota u koreografiji Đule Harangoza. Značajan
događaj u narednoj godini je i povratak Dejana Mijača u SNP. Naime, 2011.
se navršava pedeset godina od kada je ovaj reditelj došao u SNP. Režiraće
tekst Marije Karaklajić Lice od stakla. Pominjem samo neke od planiranih
naslova. Sonja Vukićević će u Drami raditi Sterijine Rodoljupce. Ovo su samo
neki od planiranih naslova.
• Na koji način ćete uvažiti jubilej Laze Kostića?
Aleksandar Milosavljević: Organizovaćemo svečanu akademiju posvećenu pozorišnim aspektima Kostićevog opusa. Biće to krajem januara, a
glumci će čitati njegovu poeziju i izvesti fragmente iz drame Maksim Crnojević kao i delove iz opere Knez od Zete, nastale po Maksimu Crnojeviću.
Ozbiljan omaž Lazi Kostiću planiramo za 2012. godinu. Biće to predstava
koju će raditi Miloš Lazin, naš reditelj koji živi u Francuskoj. „
Ljudi, prostor, arhitektura
pisanih izvora da bi se pronašla izvornost arhitekture. Izložba zapravo pokazuje neka moguća tumačenja i vizuelno predstavlja „tačke oslonca“ u
analizi arhitekture sakralnih objekata, državnih institucija, poslovnih centara, privatnih kuća.
Razgovarala: Danijela Halda
Godinu i po dana od osnivanja Odeljenja za arhitekturu i urbanizam MSUV i prikazivanja nekoliko gostujućih
izložbi (Čileanska arhitektura, Hrvatska moderna i savremena arhitektura) te bavljenja programskom platformom
muzeološke obrade arhitekture kao medija u kontekstu muzeja savremene umetnosti, Odeljenje izlazi u javnost
34
sa svojim prvim proizvodom: projektom „Ideologije i ideali – Prilozi istraživanju arhitekture 20. veka u Vojvodini“.
snivanjem Odeljenja za arhitekturu i urbanizam, Muzej je najavio da
neće biti institucija koja će imati svoj izbor „dobre“ umetnosti, što je
do sad bilo prihvatano ka obavezujuća društvena norma, već će, u dobu
masovnih medija koji sada diktiraju estetske norme, imati zadatak da ukaže na fenomene koji su pokrenuli takve mehanizme. U takvoj izmenjenoj
funkciji Muzeja, Odeljenje za arhitekturu i urbanizam na svom prvom projektu proces selekcije tema koje će istraživati ne temelji na tome „šta jeste
umetnost ili arhitektura“, već projektom Ideologije i ideali razmatra pitanje
„zašto je uopšte potrebno suditi šta je umetnost ili šta je umetničko u arhitekturi?“. Dakle, razmatranjem mehanizama koji determinišu forme arhitekture, izložba pomaže da se arhitektura, pored slikarstva i skulpture, prikaže kao novi attachment u priči koja se zove istorija umetnosti.
O
Ovo, svakako, nije prvi put da se neko bavi fenomenom naselja i građene
sredine. Izložba Ideologije i ideali bavi se skupom faktora – pokazatelja sve
veće krize sposobnosti čoveka da se suprostavlja problemima koje generišu savremeni gradovi koji, umesto da budu mesta sigurnijeg i boljeg života, počinju da izazivaju bolesti tela i duha.
Struktura izložbe Ideologije i ideali zasniva se na događajima iz perioda od
1870. do 2009. godine gde se pojam savremenosti zapravo ne vezuje za
„datum rođenja“ objekta već za interpretaciju i aktuelnost arhitekture u
sadašnjem trenutku. Podređivanje svih nivoa javnog prostora (medijskog,
duhovnog, fizičkog) privatnim interesima je dostiglo kulminatornu tačku.
Budući da je svaka egzistencija prostorna, prosto je nedopustivo odsustvo
individualnog i kolektivnog promišljanja o vezi čovek – prostor – arhitektura u kontekstu novih kulturnih pejzaža. I tu je Odeljenje za arhitekturu i
urbanizam Muzeja savremene umetnosti Vojvodine našlo svoju ulogu:
kao jedan od mogućih medijatora između istorijskog iskustva i sadašnjeg
trenutka.
• Koja je osnovna ideja projekta Ideologije i ideali, misleći, pre svega na pitanja
koja donose teorije novog vremena, odnosno, teorije moderne ontologije?
Ukoliko su Moderna i Novo, pojam kroz koji Moderna prkosno „odustaje“ od
starog, hoće li se u projektu ukazati na mehanizme koji prave distinkciju iz-
među ideala, ideologije i arhitekture? Hoće li projekat ukazati na evidentnu
krizu arhitekture koja je nastala na kraju 20. veka i definisati probleme koji su
doveli do tako drastičnih razlika u procesima nastajanja gradova krajem 19.
veka i njihove „ideološke“ destrukcije do danas?
Istoričar umetnosti, Vladimir Mitrović koji je svoje dugogodišnje istraživanje o vojvođanskoj arhitekturi sistematizovao u knjizi Arhitektura 20. veka u
Vojvodini praktično je pripremio teren za projekat Ideologije i ideali kao specifičan prilog istraživanju arhitekture 20. veka u Vojvodini.
Briga o arhitektonskom nasleđu je ontološko pitanje, odnosno ta briga mora
da se postavi kao osnovni fenomen opstanka i baza za konstituisanje posebne
forme kulture kada je arhitektura u pitanju. Izložba razmatra načine susretanja sa nasleđem, ona pokušava da pojmove starog i novog postavi u kontekstu pojmova ideologije i ideala koji su uvek isprepletani i na specifičan
način determinisani vremenom u kojem arhitektura nastaje. Struktura projekta ima ontološku osnovu u smislu da je ontologija poslužila kao „lozinka“ da se krene u traganje za mehanizmima koji su odredili arhitektonski
pejzaž Vojvodine.
• U kojoj meri, konkretnim dokazima, mogu da se potkrepe teze o uslovljenosti arhitekture ideologijama? U teorijama modernizma postoji ukorenjena
tradicija napada na istoriju, muzeje, biblioteke, arhitekturu... stvorena je „ideologija mržnje“ prema nekim formama istorije. Dakle, ideali svake političke
opcije svojom ideologijom ruše prethodno stvoreno i grade svoje ideologije.
Na koji se način objekti iz prošlosti štite od novog, koji su mehanizmi zaštite
starog, kako graditi novo i da li je uopšte moguće stvoriti arhitekturu koja je
oslobođena ideologije i ideala?
U gotovo svakom gradu u Vojvodini tokom 1930-ih, pa onda ponovo
1960-ih i 1970-ih došlo je do ozbiljnih intervencija u urbanoj strukturi formiranoj tokom 19. i na početku 20. veka, dramatično su izmenjena gradska
jezgra u Pančevu, Vršcu, Novom Sadu... Analiza tih novih urbanih struktura
i novih objekata pokazuje nam da je, uz intervencije uobičajene u procesima modernizacije, tadašnja vladajuća ideologija gradila mnogo objekata
koji su zasnovani na strategiji „trenutnog stvaranja“ a ne na razvijanju postojeće arhitekture što podrazumeva formulisanje sociološkog strateškog
pristupa gradu. U sociološkom smislu, grad je relativno velika, gusta i stalna naseobina različitih pojedinaca koji kroz vremena „upisuju“ u prostor
svoju intimu, lične i političke privilegije i poznanstva. Uz pretpostavku da
arhitektura i arhitekti pristupaju prostoru ljudske egzistencije sa namerom
da ga „strukturiraju i humanizuju“, postoje ideali arhitekture; svi spoljni
pritisci, poruke političkih i privrednih elita koje je potrebno „upisati“ u arhitekturu predstavljaju ideologije.
Kada se na taj način posmatra proces urbanizacije, dolazimo do mogućeg
odgovora na pitanje uslovljenosti istorijskih slojeva gradova procesima
preraspodele političke, ekonomske moći između različitih društvenih grupa. Svaki pojedinac je ideološki određen, i stepen adaptibilnost i uticaj tih
ličnih ideologija, političkih i kulturoloških, u odnosu sa građenom sredinom
je velika nepoznanica koju moramo da istražujemo. Ova izložba je poče-
Na teritoriji današnje Vojvodine početak 20. veka bio je period intenzivne
modernizacije, pod stabilnom administrativnom upravom dok je intenzivna industrijalizacija omogućila formiranje i jačanje građanskog društva. Urbanizacija na teritoriji Vojvodine je bila sve brža, arhitektura koja je
nastajala u pluralizmu stilova pratila je evropske trendove. Kada se analizira poslednja decenija 20. veka, obeležena nasiljem, političkim krizama i
potpunom dezintegracijom društvenog sistema čije posledice još uvek
osećamo, očigledno je u kojoj se meri mehanizmi ideologija pokazuju u
arhitekturi. Stvara se građevinska masa čiji je opšti arhitektonski kvalitet,
a i kvalitet odnosa sa nasleđem, najblaže rečeno diskutabilan. Ta destrukcija istorijskog nasleđa, posledica brojnih ideoloških promena u toku samo
jednog veka, ukazuje da je tema savremene arhitektonske kulture u Vojvodini kompleksna i da zahteva pažnju i strpljivost u multidisciplinarnom
pristupu. Hermeneutički pristup, odnosno, tumačenje perioda 20. veka u
Vojvodini, podrazumeva traganje pomoću starih dokumenata, planova,
Lju b i c a M i l ov i ć : Lju d i , p r o s to r, a r h i te k tu r a / N OVA M I SAO
tak istraživanja tih složenih odnosa, a geografi, istoričari, ekonomisti, politikolozi moraju da inkorporiraju gledišta svojih disciplina u različite definicije grada i arhitekture u Vojvodini.
• Koji vremenski okvir istražujete ovim projektom?
Postavljanje vremenskog okvira ovog istraživanja na period od 1870-ih
godina (sistemska izgradnja prvih radničkih kolonija uz industrijska postrojenja u Vojvodini) do 2009. godine stavlja, na neki način, ovaj projekat
u kontekst onog što Frederik Džejmison, pa zatim i Nil Lič, nazivaju „obrnutim milenarijanizmom“. Dvadeseti vek je počeo sa sloganom Ka novoj
arhitekturi, a završava se preispitivanjem suštinskih postulata arhitekture i
njenog kulturološkog značaja. Karakteristika tradicionalnog milenarijanizma je predviđanje budućnosti: početak 20. veka ostavio nam je brojne vizije futurističkih utopija. U obrnutom milenarijanizmu, danas, mi se bavimo
analizama prošlosti, sa posebnim osvrtom na urušavanje brojnih principa
na kojima se zasniva savremeno društvo.
Deo izložbe koji hronološki prikazuje arhitekturu od 1870-ih godina podeljen je u dva segmenta. Prvi, obimniji (1870–1990), nosi naziv Kontinuiteti
i pokušava da uspostavi direktnu vezu (da izvede dokaz) između istorijskih
događanja, duha vremena i arhitekture. Istraživanje je fokusirano na tipološke grupe objekata koje reprezentuju važne društvene (ideološke)
faktore: objekti javne administracije, industrija i infrastruktura, sakralna
arhitektura, i na tri tipologije koje opisuju svakodnevni život i način na koji
se u njemu prelamaju ideologije: stanovanje, trgovina i društvena infrastruktura.
Drugi segment, koji prikazuje arhitekturu u periodu 1990–2009, nosi naziv
Frustracije i optimizam.
• Ideja progresivnog pojma duha vremena podrazumeva pravo da se sačuva
kako istorijska tako i unutrašnja individualna posebnost. S druge strane osnovna crta našeg vremena, epohe tranzicije, jeste razobličavajući stav prema
svemu postojećem. Gde vidite prostor za novi optimizam?
Arhitektura poslednje dve decenije često se naziva „tranzicionom“. Taj termin uglavnom nije dovoljno precizan. Ukupna istorija ljudskog društva je,
zapravo, neprekinuta serija tranzicija; ako posmatramo 20. vek, jasno je
da je svaka decenija dramatično menjala ljudske živote. Osim toga, kada
je arhitektura u pitanju, poslednjih dvadeset godina obeležile su zapravo
dve tranzicije: jedna (regionalna), promena društvenog uređenja iz socijalizma u kapitalizam, i druga globalna, iz (uslovno rečeno) analognog u digitalni svet. Izolovanje arhitektonske produkcije iz perioda 1990–2009 je
pokušaj da se pokrenu dve teme: da li je vreme neposrednog dijaloga sa
uslovima društvene tranzicije završeno, kuda i kako dalje; i pitanje kulturalnog značaja arhitekture u savremenom društvu.
U okviru segmenta izložbe Frustracije i optimizam biće prikazani izvedeni
projekti koji su dobili nagrade stručnih udruženja. Osim objekata sa teritorije Vojvodine biće izloženi projekti iz Slovačke, Mađarske i Hrvatske –
sve ove zemlje su u poslednje dve decenije prošle kroz proces tranzicije iz
socijalističkog uređenja u kapitalizam; sve pripadaju kulturnom krugu
centralne Evrope, sve su bile teritorije pod Austrougarskom upravom. I
kao činjenica neoliberalnog doba: iako za to još uvek postoje formalne
N OVA M I SAO / Lju b i c a M i l ov i ć : Lju d i , p r o s to r, a r h i te k tu r a
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Razgovor sa kustoskinjom i autorkom projekta Ideologije i ideali d.i.a. Ljubicom Milović
35
KREATIVNI POGONI
36
prepreke, regija obuhvaćena ovim pregledom zapravo predstavlja jedinstveno tržište za arhitektonski proizvod.
Ako i zanemarimo opšte životne okolnosti, izraz frustracija dobro opisuje
stanje u kom se, bar deo vremena, nalazi svako ko se bavi arhitekturom u
Srbiji, Vojvodini danas. Stanje teško da je bilo bolje tokom 1990-ih. Ali
ipak, uprkos frustraciji ili čak zbog nje, u ukupnom fundusu izgrađenog
postoji kontinualan trag solidne, aktuelne i elokventne arhitekture. Optimizam zapravo proističe iz saznanja da mi, sada i ovde, možemo da odlučimo da tu struju učinimo novim mainstreamom.
• Kulturalni značaj arhitekture nije nova tema, traganje za smislom je univerzalno pitanje u svakoj disciplini, u svakoj epohi. Ipak, da li je relevantnost arhitekture u lepoti, jedinstvenosti, tehničkoj superiornosti ili u nečem drugom?
Bavljenje arhitekturom, danas, ponekad zaista deluje kao prodavanje flaširane magle. U kojoj meri je arhitektura potrebna ljudima da bi živeli svoje živote? Ljudima je potrebno sklonište, i očekuju određenu udobnost i
efikasnost prostora, što daje garancije za opstanak struke. Osim toga: izražavanje ponosa? Konstituisanje javnog prostora, kao prostora u kom se
praktikuje sloboda mišljenja i govora? Ispunjavanje neke urođene, biološke
prinude da gradimo, stvaramo ili stvaranje dodatne ekonomske vrednosti?
Koliko je arhitektura ranjiva može se jednostavno ilustrovati: to je disciplina koja je najteže pogođena ekonomskom krizom. Ole Bouman, direktor
Holandskog instituta za arhitekturu (NAI), pisao je o tome povodom dodele
nagrade Mies van der Rohe 2009. godine. Ne radi se o tome da je pitanje
suštine i smisla arhitekture novo, naprosto je danas reaktuelizovano sa mnogo dubljim značenjem: iznalaženje odgovora na to pitanje postalo je egzistencionalno obavezujuće.
Preko globalnih komunikacijskih sistema, interneta, on-line društvenih mreža
izloženi smo neverovatnoj količini informacija o arhitekturi. I uprkos ekspanziji kulturalnog turizma, o najvećem delu te arhitektonske produkcije nemamo direktno iskustvo već je vidimo samo na slikama, tačnije: na ekranu. Na
taj način, razlika između izgrađenih, izvedenih projekata i onih koji su ostali
u papirnom obliku se zamagljuje, i količina arhitektonskih proizvoda se još
uvećava. Možemo da ih gledamo samo par sekundi, i da pređemo na sledeću sliku, bez ikakvog promišljanja kvaliteta arhitekture. Viktor Igo je smatrao
da će pronalazak štamparske mašine i masovno opismenjavanje „ubiti“
arhitekturu. To predviđanje nije se ostvarilo; možda ni kriza značenja o kojoj govori Bouman neće ostaviti tako veliki trag.
• Da bi optimizam po pitanju arhitektonske produkcije bio održiv, mislite li da
treba preispitivati aktuelne ideale arhitekture kroz postavljanje stalno novih
utopija?
Društvo koje ne razmišlja o svojoj budućnosti je monstruozno. U najavi
publikacije Latent Utopias Patrik Šumaher, slično kao Burio u Relacionoj estetici, navodi korisnike i posmatrače kao nužne aktivne učesnike u procesu
stvaranja utopijskih sistema. Ta knjiga je zapravo zbornik arhitektonskih
utopija, ali ne u smislu razrađenih predloga za bolji život. Autori kroz ove
utopije postavljaju pitanja, i nude neke odgovore – predstavljene utopije
su otvorene mutacije koje treba da posluže kao katalizatori za koevoluciju
novih životnih procesa.
Deo projekta Ideologije i ideali posvećen utopijskim promišljanjima arhitekture u Vojvodini je izložba Habitat. Ova izložba je nastala kao proizvod
višemesečne saradnje Odeljenja za arhitekturu i grupe studenata treće i
četvrte godine Departmana za arhitekturu Fakulteta tehničkih nauka. Podeljeni u tri tima, studenti su proučavali čuvene utopije 20. veka: unitarni
urbanizam i Novi Vavilon, i metabolizam, i radili na utopijskim planovima
Novog Sada zasnovanim na idejama i vrednosnim sistemima situacionista i
japanskih metabolista. Kao svojevrsni komentar novog Generalnog urbanističkog plana Novog Sada, treći tim je imao zadatak da kreira svoju viziju
Novog Sada za drugu polovinu ovog veka.
Verujem da su kroz ovaj intervju sabrani svi važni motivi i razlozi za postavljanje izložbe o arhitekturi 20. veka u Vojvodini na upravo ovaj način na
koji Muzej sada to čini. Nadam se da će naići na razumevanje i prihvatanje. Nadam se, takođe, da će izazvati i revolt, diskusiju i navesti nekog da
uradi sve ispočetka, sa sasvim drugačijim premisama i očekivanjima. I da
ćemo tako započeti dijalog kroz koji ćemo optimizmu dati konkretnu formu i postaviti nove standarde u arhitektonskoj kulturi Vojvodine. „
Lju b i c a M i l ov i ć : Lju d i , p r o s to r, a r h i te k tu r a / N OVA M I SAO
Slikar horizonta
Piše: Sava Stepanov
Bogomil Karlavaris je rođen 1924. godine u Perlezu (Banat) gde mu je otac bio učitelj. Slikarstvo je završio
na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu a doktorirao je pedagoške nauke na Univerzitetu u Grajfsvaldu
(Nemačka). Uporedo se bavio slikarstvom, pedagoškim i naučnim radom. Bio je profesor na beogradskoj
Akademiji likovnih umetnosti, novosadskoj Akademiji umetnosti i na riječkom Pedagoškom fakultetu. Napisao je
38
60 knjiga iz oblasti umetnosti i umetničke pedagogije. Priredio velik broj samostalnih izložbi i učestvovao na
brojnim grupnim izložbama kod nas i u inostranstvu. Umro je, nedavno, jula 2010. godine u Novom Sadu.
voj prvi izložbeni nastup Bogomil Karlavaris je ostvario još kao student – aprila 1948. godine prezentuje pet akvarela na Drugoj vojvođanskoj izložbi u Galeriji Matice srpske a, tada autoritativni Jovan Popović,
u svom prikazu u novosadskoj Slobodnoj Vojvodini ukazuje na kvalitet
njegovih ostvarenja. Tako je započet jedan osobeni slikarski opus. Od tih
akvarela pa sve do poslednjih radova Karlavarisovo slikarstvo se razvijalo
kontinuirano, skladno i logično. Večno inspirisan predelom ovaj umetnik
je umeo da svoje senzacije konstituiše kao zaseban slikarski izraz. Viđeni
pejzaži su transponovani u odista autentičan likovni jezik, u pikturalne tvorevine sazdane od autohtonih likovnih elemenata koji poseduju sopstveni integritet i dejstvo. Iako nikada nije zašao u predele apstrakcije, Karlavaris je dospeo do modernističke slike, do slike koja je posedovala čvrstu
plastičku strukturu i ontološku čistotu. Zbog toga je njegov opus izuzetno
S
značajan u tokovima razvoja našeg slikarstva druge polovine dvadesetog
veka.
Bogomil Karlavaris se na beogradsku Akademiju upisuje 1948. godine.
Učitelji su mu ugledni umetnici i pedagozi. Diplomirao je u klasi Nedeljka
Gvozdenovića, a profesori su mu bili još i Cuca Sokić, Kosta Hakman, Ivan
Tabaković i drugi... Vreme njegovih studentskih dana u Beogradu je vreme
izuzetnih događaja u našoj likovnoj umetnosti. To je doba kada se srpska
aktuelna umetnost aktivno suprotstavlja etatistički uspostavljenom socijalističkom realizmu. Tako je 1951. godine po prvi put prikazana zbirka Pavla
Beljanskog koja ukazuje na reprezentativna i do tada nepoznata vrhunska dela srpske međuratne umetnosti; iste godine u proleće se priređuju
izložbe: Ljudi Milana Konjovića koja predstavlja njegov konačni obračun
sa socijalističkim realizmom, te Lubardina postavka na kojoj su prezentovane prve apstraktne slike u nas; potom se osniva grupa Samostalni koja
se konfrontira politički kontrolisanoj upravi ULUS-a... U svim tim događanjima Karlavaris je posmatrač ali i mladi stvaralac koji uočava značaj promena: njegovo slikarstvo već na samom početku traga za autentičnim izrazom. Intenzivnu slikarsku i izlagačku delatnost Karlavaris će započeti
posle okončanja beogradskih studija. Po povratku u Novi Sad slika u ateljeu
na Petrovaradinskoj tvrđavi a njegovi rani radovi su blago ekspresionistički
definisani. U tom trenutku je evidentan uticaj Milana Konjovića, uobičajen
u ranim radovima tada mladih slikara u Vojvodini (Kupusište, 1951; Pecara
rakije, 1953). Taj uticaj se stvarao u tada pokrenutim vojvođanskim umetničkim kolonijama. Tu se slikalo u pejzažu koji je imao oreol univerzalne
teme a vrhunac ostvarene umetničke slobode se merio stepenom dostignutog ekspresionističkog usaglašavanja sadržaja slike sa njenom plastičkom
strukturom.
ooo
• • • GARAŽE, ulje, 64x80, 1972.
Ubrzo će Karlavaris napustiti ekspresivni način slikanja a 1955. godine će
naslikati nekoliko urbanih predela (Lovran, 1955; Novi Sad, 1955) kojima je
bitno izmenjeno dotadašnje shvatanje slike. U tim ostvarenjima Karlavaris
je blizak slikarstvu koje se začelo unutar beogradske Decembarske grupe
(Protić, Ćelić, Tomašević, Zoran Petrović, Vozarević, Vujaklija, Bajić, Luković,
Slik ar horizont a / N OVA MISAO
Srbinović, Cigarčić). Najvidljivija inovacija tog novog koncepta je vidljiva u
nastojanju da se „euklidovski prostor zameni topografskim prostorom te
da se uspostavi izrazita prevlast plastičke strukture” (Protić). Istini za volju,
dalja razrada ovakvih plastičkih postavki kod Karlavarisa će biti „ublažena”
jer se on nikada neće odreći vidljivog i prepoznatljivog sadžaja slike. Zavičajna ukorenjenost i autobiografski sindrom nisu zaobišli ovog umetnika te
vojvođanski predeo jeste prvotna i najznačajnija inicijativa njegovoj likovnoj misli. Slika je pejzažna – no u karakterističnim i naglašenim fragmentima plastičke celine reflektuju se promišljeni modernistički principi slike/
slikarstva. U Karlavarisovim slikama, skoro obavezno dominira široka a monohromijski koherentna, zgusnuta, slojevito slikana dominantna površina
neba dok su svi podaci o izgledu predela ostvareni u donjem pojasu slike,
rešeni sasvim minimalistički – jednostavnim crtežom, bez krivih linija, svedenim bojenim nanosima... Problematika pikturalne površine, tako značajna u određivanju stepena dosegnutog modernizma (Grindberg: Površina
je ona osobenost slike koju slikarstvo ne deli ni sa jednim sistemom slika!)
jeste centralna tema Karlavarisovog slikarstva u skoro celokupnom njegovom trajanju. No, već pominjani Protić je u pravu kada konstatuje da Karlavaris „iako slika u površinama, nije odlučio da slika i na površini: sukobom
svetlog i tamnog, velikog i malog, njegovi oblici odaju izvesnu nostalgiju
ka dubini, trećoj dimenziji, perspektivi”. Zbog odsustva modernističkog
radikalizma i Karlavarisovo slikarstvo je, poput brojnih drugih aktera našeg
slikarstva iz doba druge polovine pedesetih i tokom šezdesetih godina
prošlog veka, veoma blisko postulatima i filozofiji „socijalističkog estetizma”
(termin književnog kritičara Svete Lukića, usvojen i u likovnoj kritici). Inovacijsko dostignuće blisko duhu jednog specifičnog trenutka istorije našeg
slikarstva jeste suvereno ostvaren prelaz sa tematskog na plastičko, sa slike
kao obaveznog predmetnog motive na sliku koja je prevashodno estetski
predmet...
N OVA MISAO / Slik ar horizont a
Od tih pedesetih, od tog ustanovljenja svog specifičnog izraza, Karlavaris
je imao večiti poriv da svesno, razložno, analitički, traga za skladom unutar slike. Tek zadovoljenjem te opsesivne namere i potrebe, ovaj umetnik
ispunjava svoj pikturalni cilj. On slika sistematično, slojevito, bavi se podslikavanjem, sedimentiranjem poteza do uverljivog kolorističkog zvuka, do
kompaktne punoće monohromijskog bojenog namaza, do vidljivih i reifikovanih taktilnih pikturalnih podataka. U toj doslednosti i takvoj sistematičnosti slikarskog postupka vidljiva je priroda Karlavarisovog bića. Uporedo sa njegovom slikarskom karijerom odvija se i njegovo naučno bavljenje
vizuelnom kulturom, semiologijom, estetikom, pedagogijom, metodologijom, fenomenom likovnog izražavanja dece... Dakle, spekulativnost
jeste deo personalnosti ovog umetnika te u tom smislu treba posmatrati
njegova ostvarenja: on nastoji da bude precizan u izražavanju i saopštavanju vlastite likovne misli ali i u objavljivanju svojih ekspresija i poetskih
nadahnuća. Izuzetno su interesantni pejzaži koje je umetnik uradio u pleneru. Tu se oseća izravna fascinacija motivom ali i sposobnost disciplinovanog i koncentrisanog realizovanja vlastitog slikarskog koncepta. Takve
slike poseduju nekakvu specifičnu minimalističku pikturalnu autentičnost
(Crni put, 1958; Okuka, 1959; Seoska ulica (Ečka), 1960; Ekonomske zgrade,
1967). Početkom šezdesetih godina Bogomil Karlavaris, pored predela iz
ravnice, slika seriju slika velikog formata na kojima su akribijski islikane fasade (Dvorišne zgrade, 1961; Bela fasada, 1962; Dvorište BIGZ, 1963) a u tim
fragmentiranim urbanim motivima ovo slikarstvo se potvrđuje kao umetnost koja je potpuno usaglašena sa duhom jednog vremena, sa atmosferom u kojoj se osećaju impulsi nove osećajnosti, „nove figuracije” kojom
je naše slikarstvo najavljivalo duh i atmosferu egzistencijalizma i alijenacijske ugroženosti savremenog čoveka – pripadnika novog potrošačkog
društva.
Uostalom, Karlavaris je slikar intelektualac – to proizilazi iz njegovog racionalističkog slikarskog tretmana realnosti, iz postupne transformacije realnosti u slikarski motiv, konačno – iz same organizacije slike. U jednom nadahnutom tekstu Karlavarisov nemački prijatelj Hans Heler, pred njegovim
slikama, govori o svojevrsnoj delotvornosti „naučnog apstrahovanja percepcije struktura i slojeva predela”, o „horizontali i vertikali – koje kao komuni-
• • • RASKRSNICA, ulje, 44x90, 1970.
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Bogomil Karlavaris (1924-2010)
39
KREATIVNI POGONI
„Kao kod Karlavarisa i kod Handkea nalazimo nameru
spašavanja lepote bez izneveravanja konstruktivnih elemenata
i vizuelnog jezika moderne, sve do svesnog pokušaja da se
svet znakova kvaziameričkog velegrada integrira u doživljeni
umetnički red. Ova svesna namera ’spašavanja’ povezuje se
sa idejom više umetničke naivnosti, evokacijom sačuvanog
detinjstva koja dirljivo govori iz Karlavarisovih modernih prikaza
predela; kuću, ulicu, saobraćajni znak, deo obale, svetionik,
40
ponovo viđene kao da ponovo gledamo očima deteta. Handke
je označio ovo umetničko otkriće već poznatoga kao istraživanje
mira kroz umetnost, radost ’crtanja planova’ u kojima se
delimično vraćaju preobraženi ’znakovi prizora detinjstva’”...
kacijski znaci vladaju svetom i ujedno podsećaju na mrežu koordinata na
tehničkim crtežima” ali i o „intuiciji koja otkriva zakonitosti lepote i skladne
odnose”. Heler ukazuje i na jednu neobičnu paralelu, upoređujući slikarstvo Bogomila Karlavarisa sa književnim delom Petera Handkea: „Kao kod
Karlavarisa i kod Handkea nalazimo nameru spašavanja lepote bez izneveravanja konstruktivnih elemenata i vizuelnog jezika moderne, sve do svesnog pokušaja da se svet znakova kvaziameričkog velegrada integrira u
doživljeni umetnički red. Ova svesna namera „spašavanja” povezuje se sa
idejom više umetničke naivnosti, evokacijom sačuvanog detinjstva koja
dirljivo govori iz Karlavarisovih modernih prikaza predela; kuću, ulicu, saobraćajni znak, deo obale, svetionik, ponovo viđene kao da ponovo gledamo očima deteta. Handke je označio ovo umetničko otkriće već poznatoga kao istraživanje mira kroz umetnost, radost „crtanja planova” u kojima
se delimično vraćaju preobraženi „znakovi prizora detinjstva”...
Važno je napomenuti da je uporedno sa Karlavarisovim slikarskim stvaralaštvom tekla i njegova pedagoška kao i izuzetno bogata teorijska aktivnost.
Na teorijskom planu posebno ga interesuju problemi semiologije. Vizuelne
informacije, semiologija znaka – postaju moderne teme sedamdesetih. Osim
u svojim teorijskim raspravama Karlavaris ih „primenjuje” i u svom slikarstvu
iz tog perioda. Prvo se u njegovom prostranom pejzažu pojavljuje mnoštvo
saobraćajnih znakova koji poseduju verodostojni izgled (Raskrsnica, 1970;
Pogled iz voza, 1970; Garaža, 1972; Vežbalište, 1975), da bi se u jednom momentu pojavilo nekakvo imaginarno znakovlje u skicama i slikama posvećenim slikarskoj poetici Paula Klea (Skica za sliku U spomen Kleu, 1973; U
spomen Kleu I, 1976; U spomen Kleu II). U tim „kleovskim” slikama umetnik
se ponajviše približio apstrakcijskoj slici. No, do čiste apstrakcije nikada
neće dospeti – njegovi umetnički razlozi su večito vezani za puni doživljaj
stvarnosti i svakodnevlja. U jednom svom intervjuu Karlavaris je konstatovao: „Znakovi su se pojavili u mom slikarstvu kao posledica istraživanja
bitnog i pojednostavljenog. Možda je toga bilo nešto više u vreme bavljenja saobraćajnim znacima. Tada sam beležio i znakovlje uz željeznicu te
ostale vizuelne znakove, što je možda u vezi sa interesom za vizuelne komunikacije oko nas; ne bih zanemario ni iskustva koja čovek stiče kao vozač
automobila”, (Ljubica Dujmović-Kosovac, Vibracija tišine, 1998). Uostalom,
nekoliko slika naslikanih tokom umetnikovog putovanja po Zapadnoj
Evropi i Skandinaviji – prizori autoputa viđeni iz pozicije vozača – imali su
izuzetnu realističku ubedljivost te su bili prezentovani na autorskoj izložbi
pisca ovih redova naslovljenoj Radikalni oblici realizma u slikarstvu Vojvodine, 1978. godine u Likovnom salonu Tribine mladih.
O akvarelu Bogomila Karlavarisa
Bogomil Karlavaris je jedan od najznačajnijih akvarelista. Njegova umetnička avantura je započeta upravo akvarelističkim slikama, po njima je
bio veoma zapažen tokom poznih četrdesetih i ranih pedesetih godina
proteklog veka. Akvarel nije napuštao sve do poslednjih dana svoje slikarske aktivnosti pri kraju prve decenije dvadesetprvog stoleća. U akvarelističkom opusu Bogomila Karlavarisa reflektuju se sve osobenosti njegovog pikturalnog razvoja.
Karalavaris veoma odgovorno shvata medij akvarela, njegovu diferentia
specifica u odnosu na druge slikarske postupke. On nastoji da razvodnjenom bojom ostvari čvrstu pikturalnu strukturu, da uspostavi koherenciju
bojenih ploha bez vidljivih tragova četke, ali i da ostvari čvrst crtež u kojem će linija biti plod vibrantnih unutarnjih umetnikovih titraja. Sve je na
ovim akvarelističkim slikama svedeno, čisto, jednostavno. I ubedljivo. Kao
malo ko od naših akvarelista Karlavaris zna da stopi vodenu boju sa strukturom papira te da ostvari čudesnu materijalnost i fakturu tamo gde se
ona ponajmanje može očekivati – u prozirnosti nanesene boje. Poetski
naboj u njegovim akvarelističkim slikama izvire iz podloge koja ovde ima
status senzibilizirane površine ispunjene titrajima umetnikove duše...
Očito je, Bogomil Karlavaris je posedovao virtuoznu veštinu slikanja akavarela. No, taj njegov virtuozitet nije spektakularan: on nikada nije težio
larpurlartističkim efektima – sve je u njegovoj umetnosti dobijalo tihi i
puni suštinski smisao. Zahvaljujući tom istinskom majstorstvu i suverenom poznavanju tehnologije u njegovim se akvarelima svežina, lakoća,
prozirnost i spontanost iskaza sugestivno ispoljavaju i zanavek zadržavaju posle sušenja boje, posle kratkotrajnog procesa u kojem se razvodnjeni pigment učvršćuje u vlastitoj skrami, kada se sintetiše sa hartijom i postane deo njene diskretne reljefne strukture i materijalnosti.
ooo
Od 1980. godine Bogomil Karlavaris je živeo u Kastavu kod Rijeke. Iako je rođen u Perlezu, u Vojvodini, Karlavaris je poreklom iz Istre. U Kastavu otkupljuje staru porodičnu kuću te tu nastavlja svoje slikarstvo i teorijski pedagoški
rad na riječkom Pedagoškom fakultetu. „Slikar horizonta” ne menja koncepciju, razmere ostaju iste, jedino se ispod velikog neba, umesto vojvođanske
Slik ar horizont a / N OVA MISAO
41
stovih „pakovanja” (zgrada Rajhstaga u Berlinu) Karlavaris suprotstavlja
mnoštvo fotografija na kojima su snimljena „pakovanja” anonimnih „stvaralaca” – čime je nagovestio mogućnost ironijskog shvatanja i svojevrsne
kritike moderne umetnosti ali još više dokazujući istinsku utemeljenost
jednog velikog umetničkog projekta u stvarnosti, svakodnevlju, u običnim
ljudskim postupcima... „Ova smela mentalna igra sa mogućnostima koje
pruža fotografija, novina ili neki drugi “objet touvė”, kao detalj stvarnosti,
legitimno je prenet u fond savremene umetnosti još od vremena Pikasovog
istraživanja kolaža. Karlavaris ovim svojim aktom možda želi da otvoreno,
do samoironije iskaže superiorno vladanje i širinu svog likovnog umeća, ali
istovremeno i da ponudi jednu drugu viziju, uobičajenu, gotovo suprotno
od onoga što smo navikli decenijama da gledamo u njegovom slikarstvu
drugog i drugačijeg zvuka” – zapisuje Irina Subotić.
ooo
ravnice, prostire morska pučina. Promeniće se ponajviše kolorit – postaće
svetliji, „plavlji”, otvoreniji... No, ostaće konstantna težnja da se ostvari poetika sažete forme. U tim slikama posle 1980. godine, više nego na slikama iz
„vojvođanskog perioda” pojavljivaće se motiv arhitekture kojom se ostvaruje specifičan izgled i značenje prostora. I pored jasnog i preciznog realizma, prizori tih slika su bliski „realizmu nestvarnog”. „Gradovi i trgovi bez
ljudi, čovjekov intimni, ispražnjen svakodnevni prostor u kojem obično
redovito boravi, stvaraju čudnu atmosferu, koja doista podsjeća na De
Chiricovo metafizičko slikarstvo i na neka „ukleta” i obilježena mjesta, opustošena i napuštena” – zapaža Ervin Dubrović, riječki kritičar i teoretičar,
baveći se Karlavarisovim „riječkim” slikarstvom.
Najveću promenu u svojoj umetnosti Bogomil Karlavaris je ostvario na samom kraju devedesetih proteklog veka. Od 1998. godine on stvara svoje
postkonceptualističke radove. Na velikim kolažima on konfrontira suprotnosti zahtevajući od posmatrača da se opredeli. U radu „Što čitati” (1998) na
prostornoj novinskoj podlozi sa berzanskim izveštajima, zalepljena je reprodukcija slike žene koja čita; fotografijama jednog od najpoznatijih Kri-
N OVA MISAO / Slik ar horizont a
KREATIVNI POGONI
• • • VEŽBALIŠTE, ulje, 74x100, 1975.
• • • BELA FASADA, ulje, 200x138, 1962.
Horizont dominira slikama Bogomila Karlavarisa. Svi umetnikovi stvaralački
razlozi ponajviše su se zasnivali na dejstvu horizontale, preciznije: na horizontalnoj liniji između zemlje i neba u ravnici, ili između dva plavetnila: mora
i neba... Na mestima gde se, u Karlavarisovim slikama, ta dominantna horizontala „poremeti” vertikalnim znakom – uspostavljaju se ozbiljna pitanja
ukupnog ljudskog usuda, otvaraju se mogućnosti razmatranja dijalektičkog principa, objavljuju se (raz)mere umetnikovog osećanja sklada, filozofira se personalno shvatanje sveta i vremena... To što u Karlavarisovoj uvek
prepoznatljivoj geografiji naslikanih prizora – pored precizne i uverljive
realističke interpretacije – postoji mnoštvo univerzalnih naznaka dostatnih za brojne teorijske potvrde o slici i njenoj autentičnosti, obezbeđuje
ovoj umetnosti pun humanistički smisao i označava je kao istinski domet
kreativnog duha... „Karlavarisov veristički kredo ili ta striktna realnost njegovih radova upućuje na pravo osećanje prostora života kao prostora umetnosti” (I. Subotić). A upravo taj preplet jedne sasvim personalne ljudske
osećajnosti i jednog sasvim personalizovanog umetničkog iskaza – jeste
glavna osobenost ukupnog Karlavarisovog dela. „
„Sa nadom u dolazeću reč u srcu”
Piše: Boško Tomašević
Za proslavu Hajdegerovog sedamdesetog rođendana Paul Celan izneverava „naročitu želju“ Filosofa i odbija da
pošalje jednu svoju pesmu za svečarsku knjigu tom prilikom pripremanu. Nekoliko godina kasnije, 1967. godine,
42
u Frajburgu prilikom svoje književne večeri na kojoj je prisutan bio i Martin Hajdeger Paul Celan odbija da se sa
Hajdegerom fotografiše. Filosof mu tom prilikom poklanja svoju knjigu Šta znači misliti?
elan je, inače, pažljivi čitalac Hajdegerovih opservacija o Helderlinovom pesništvu. Njegov bremenski govor prilikom zahvalnosti žiteljima grada Bremena na dodeljenoj mu književnoj nagradi sačinjen je na temelju te lektire. Davne 1959. godine Paul Celan je Hajdegeru poslao knjigu
pesama svog prijatelja Klausa Demusa koga je Celan označio kao „jednog
Vašeg poštovaoca”. Na kraju pisma stoji: „U iskrenoj zahvalnosti“. Jula 1967.
godine Celan je posetio Hajdegera u Todnaubergu. U knjizi posetilaca ostale su zabeležene ove reči: „Sa nadom u dolazeću reč u srcu“. Potom je tog
istog leta nastala čuvena Celanova pesma „Todnauberg” („Arnika, utjeha
oku/, napitak iz zdenca sa/ zvjezdanim kockicama povrh, /u/ kolibi...”). Nakon
tog susreta leta 1967. Hajdeger će zapisati: „Celan je bolestan – neizlečivo”.
Krajem januara 1968. Mislilac iz Frajburga piše Celanu: „Prećutali smo mnogo (toga) jedno drugom”. Sledio je još jedan njihov susret u leto 1968. i još
jedan, poslednji, u proleće 1970. Dalji planirani susreti izostali su zbog Celanove dobrovoljne smrti. Između Celana i Hajdegera – recimo za sada to
tako – stajao je jedan ponor. No, imajući u vidu njihov veoma komplikovan
ljudski, ali i politički i filosofsko-poetološki odnos, ipak se ne može samo
od sebe i tek tako razumeti o kakvom je to ponoru reč. Stoga bi bilo mnogo uputnije ukoliko bi se malopre upotrebljena reč „ponor” zamenila jednim filosofskim stavom koji bi sve moguće suprotnosti koje dele Pesnika
od Filosofa pokušao da misli kroz razliku (Differenz) koja se ovde pojavljuje
kao prikladnija reč u situaciji kada se razmišlja o odnosu ove dvojice ljudi.
Tim pre što ova reč („razlika”) igra značajnu ulogu u hermeneutičkom korpusu promišljanja o biti odnosa susedovanja pesništva i mišljenja. Naime, u
jednom ekskluzivnijem studijskom propitivanju odnosa Celanove poezije
i Hajdegerovog mišljenja (odnosno Hajdegerove nenapisane poetologije)
upravo bi navedena reč razlika bila u takvoj jednoj elaboraciji korišćena
kao hermeneutički instrument, par exellence, pomoću koga bi se filosofskoontološka tematika susedovanja pesništva i mišljenja umnogome morala
da rešava. I Hajdeger je navedenu problematiku u svojim poznim analitikama odnosa pesništva i mišljenja tako i rešavao. Za nas pak kao mnogo
značajniji podatak ostaje činjenica da je i sâm Celan navedeni problem
rešavao u okviru iste tumačeće sheme, naime kao vid susedovanja. O tome
svedoči jedno neposlato Celanovo pismo Martinu Hajdegeru napisano kra-
C
jem 1969. ili početkom 1970. godine. Celovit sadržaj toga nedovršenog
(jedva i započetog) pisma glasi: „ /Hajdeger/ ... kroz Vaš stav da Vi pesničko,
a slutim, isto tako i ono mislilačko, oba u ozbiljnosti odgovorne volje odlučno razvijate...”. Celan je ovim nabačajem, pretpostavljamo, hteo da, u
duhu Hajdegerovih promišljanja navedenog odnosa, dâ onaj smisao koji je
njemu posebno ležao na srcu, naime, da se koliko unutar pesništva, toliko
i unutar mišljenja dâ pravac i ton odgovornosti. Te odgovornosti Hajdeger
se jedanput u svome životu nije držao, pa to u vidu jedne generalne opomene i upozorenja stoji u navedenom Celanovom pismu. Jedan interpret
(Robert André u: „Gespräche vom Text zu Text. Celan-Heidegger-Hölderlin”,
2001, str. 227) Celanov začetak pisma Hajdegeru ovako komentariše: „Nije
(dovoljno) samo sebe videti krivim, nego spoznati da je to šta „je” (ste), drugačije nego bitak”. Drugim rečima, prema Andreu, važnije je imati svest o
odgovornosti mišljenja (i pevanja) nego upoznavati šta je to bitak. Jedno
drugo Celanovo pismo Hajdegeru, takođe nedovršeno, pa samim tim i neposlato, napisano je u jesen 1954. godine, upravo u vreme kada je Celan
čitao Hajdegerove spise Šta znači misliti?, Uvod u metafiziku i Tumačenje
Helderlinovog pesništva. Na temelju te lektire Celan je započeo pismo u
kome kao suštinska misao-vodilja stoji odnos susedovanja pevanja i mišljenja. O tome svedoče i neke Celanove beleške na njegovom primerku Hajdegerovog spisa Šta znači misliti?. Jedna od njih glasi: „An Martin Heidegger
dieser schüchterne Gruß aus einer wunschdurchklungenen, wunschbeseelten Nachbarschaft” („Martinu Hajdegeru ovaj stidljivi pozdrav iz jednog
lepom željom ophrvanog i dušom prožetog susedstva”). Čitajući ove reči
namah nam pada u oči reč „susedstvo”. Šta bi ona trebala da znači, pitamo
se. Mogući odgovor na ovo pitanje bio bi (budući da znamo da ove reči
beleži pesnik i da ih upućuje misliocu) da reč „susedstvo” označava odnos
dvojice ljudi, Pesnika i Mislioca, koga karakteriše činjenica susedovanja.
Da je uistinu reč o susedovanju koje se kao takvo da zapaziti i u odnosu
pevanja i mišljenja posvedočuje nam sâm Hajdeger koji tri godine nakon
ove Celanove zabeleške u svom predavanju pod naslovom Bit jezika (Das
Wesen der Sprache 1957/58) takođe upotrebljava reč „susedstvo” kako bi
upravo njome ukazao na prirodu blizine boravljenja pesništva i mišljenja
koje se događa kao – susedovanje. Hajdeger kaže: „Sused je, što nam i sama
„ S a nadom u dola ze ću re č u srcu” / N OVA MISAO
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Filozofija i poezija: odnosi Paula Celana i Martina Hajdegera (1)
reč kaže, onaj ko stanuje u blizini nekoga i sa nekim drugim. Taj drugi postaje time i sam nečijim susedom. Susedstvo je, dakle, neki odnos koji nastaje iz toga što se neko smešta u blizinu drugoga. Susedstvo je rezultat,
to jest posledica i učinak toga što se neko naselio pokraj drugoga. Govoriti
o susedstvu pevanja i mišljenja znači prema tome, da oboje stanuju jedan uz
drugoga, jedan se naselio pokraj drugoga, jedan je smešten u blizini drugoga
(M. Hajdeger: Bit jezika. U: Na putu k jeziku). Ali vratimo se sada onome što
treba da bude predmetom propitivanja u ovome radu, naime pitanju odnosa Paula Celana i Martina Hajdegera. Ovaj odnos, kao što je već na samom
početku ovoga rada dato čitaocu na znanje, biće razmatran u okvirima i
na temelju biografskih činjenica dvojice ljudi. Budući da je reč o značajnim
ličnostima proteklog veka njihov se odnos, s obzirom na ono što su značili i što i danas znače u okvirima onih delatnosti kojima su se bavili, dakle
pesništva i filosofije, može šire sagledati kao jedna vrsta in vivo dogođenog odnosa pesništva i filosofije, koji nije bio toliko srećan u stvarnom odnosu dvojice ljudi, koliko u teorijskim implikacijama koje je on sobom doneo. U stvarnosti taj odnos uistinu i nije mogao biti srećan, jer su okolnosti
u kojima nastajao i koje su ga implicirale, (društveno-istorijske okolnosti
Drugog svetskog rata i kasnije) bile opterećene izuzetno smutnim događanjima, naime takvim da je nakon svega bilo pravo čudo da se Pesnik
uopšte oglasio a da je Mislilac prećutno bio ostao na pozicijama koje su i
inače taj odnos u tolikoj meri od početka opterećivale da do pravog Razgovora između njih dvojice zapravo nikada nije došlo. Taj odnos se, više no
ijedan drugi odnos Pesnika i Mislioca u istoriji književnosti i filosofije, kretao po liniji nemilosrdnih znakova vremena. Paradoks toga odnosa sastojao se najviše u tome što je u elementima biografskog ostao prilično siromašan, ali je stoga na nivou teorijsko-filosofskom, kao i na nivou pesničke
prakse dao izuzetno plodne podsticaje kako u književnosti, tako i u filosofiji. Na oštrici ovoga paradoksa potekla je zamisao za ovaj rad.
Kada je reč o odnosu Celan-Hajdeger ono što se na temelju dostupne
građe dâ zakjučiti jeste sledeće. Prvi od učesnika, Celan, – poznavajući
Hajdegera na temelju Filosofovih spisa koji su mu činili lektiru još od
1954. godine no, uprkos tome, imajući u vidu Misliočev angažman 1933.
godine na strani Nacionalsocijalističke partije – želeo je taj susret na jedan ambivalentan način. Na jednoj strani radovi Martina Hajdegera o pesnicima, pre svega o Helderlinu i Rilkeu, bili su Celanu, gledeć njegove
sopstvene poetike, veoma bliski. S druge strane, činjenica da je Celan tokom Svetskog rata u krematorijumima nacističke Nemačke izgubio oba
roditelja te da sâm Hajdeger, budući makar i zakratko pripadnikom te
partije, posle rata o tome svome angažmanu nije progovorio ni reči – ta
činjenica pesniku Celanu delovala je neprimereno upravo zbog Hajdegerove duhovne ostavštine koja je kod Pesnika budila nadu da bi Misliočeva
reč u budućnosti mogla doneti nove, ispravljene stavove u pogledu prošlosti Nemačke kao i u pogledu nekadašnjeg Filosofovog neprimerenog
angažmana. Tu neprimerenost Hajdegerovog angažovanja Celan je sažeo
u formuli:”S nadom u nadolazeću reč”. O kakvoj je nadi reč koja bodri Celana govorićemo kasnije. Što se tiče Hajdegera za njega se može reći da je
on sa velikim interesovanjem pratio Celanov rad te da je taj rad visoko
cenio, iako su mu Celanove pesme, kako veli Oto Pegeler (O. Pöggeler),
„zauvek ostale tuđe”. U jednom pismu Gerhartu Baumanu (G. Baumann)
Hajdeger kaže: „Ima već tome duže vremena kako bih želeo da upoznam
Paula Celana ... Znam sve o njemu, znam takođe o teškim krizama iz kojih
se on sam izvlačio ... Bilo bi ozdravljujuće za Celana da mu se pokaže Švar-
N OVA MISAO / „ S a nadom u dola ze ću re č u srcu”
43
cvald”. Kada je u leto 1967. godine do susreta došlo (taj prvi susret obilovao je nesporazumima, manjim neprijatnostima koje je Pesnik prouzrokovao svojom preosetljvošću) Celan je zatekao Hajdegera kao čoveka rekonvalescenta koji se oporavlja posle teške bolesti, koncentrisanog na svoj
rad. U takvim okolnostima došlo je do susreta, „koji, na kraju krajeva, to
nije ni bio” (O. Pegeler). Celan je ostao razočaran. Priroda te razočaranosti
ostaće prilikom svakog sledećeg susreta ista. Sva je prilika da je Celan Hajdegeru mnogo toga imao da zameri. Sam Celan je koliko svesno, toliko i
potsvesno želeo da kod Hajdegera uoči osećanje krivice i gestu kajanja. Tu
situaciju najbolje je sagledao Žan Bolak (Jean Bollack), čiji članak u Neue
Rundschau (sveska 1 za 1998. godinu) već samim naslovom ukazuje na ono
što bismo mogli nazvati Celanovim očekivanjima od susreta sa Hajdegerom. Naslov Bolakovog teksta glasi: Pred sudom mrtvih. P. Celanovi susreti s
Martinom Hajdegerom i njihov značaj. U ovom tekstu u kome se Bolak bavi
analizom Celanove pesme „Todtnauberg” nastale nekoliko nedelja nakon
julskog susreta 1967. godine sa Hajdegerom, francuski profesor se seća kako
TEORIJE KULTURE
je Celan pred odlazak za Frajburg gde mu je bilo organizovano književno
veče došao kod Bolaka, rekavši pri tom: „Ja ću ga (Hajdegera, prim. B. T.)
naterati da razgovara sa mnom”. (”Er wird gezwungen sein, mit mir zu
sprechen”). Iskusni profesor mu je na to odgovorio da on unapred zna da
Celan tamo u Frajburgu ništa neće postići. No, ukoliko Celan uistinu i nije
ništa postigao prilikom julskog (1967) susreta sa Hajdegerom, on je, ako ne
i više, postigao pesmom Todtnauberg. Već početkom januara 1968 u izdanju jednog privatnog izdavača iz Vaduca pesma je bila štampana i jedan
egzemplar pesme bio je poslat Gerhartu Baumanu u Frajburg sa Celanovom beleškom: „Pročitajte pesmu odmah, bićete iznenađeni”. Dvanaestog
januara iste godine Celan šalje sa posvetom jedan od pedeset štampanih
primeraka pesme Martinu Hajdegeru. Tako ono što jula 1967. godine prilikom prvog susreta nije bilo izgovoreno, bilo je zahvaljujući pesmi, magijom umetnosti reči, dovedeno do govora, onoga govora koji je, gledeć same
filosofije i same poezije, odlučujući. Tako je Celan svoj cilj postigao. Nedavno je (12. januara 1998) u uglednim Neue Züricher Zeitung prvi put ugleda-
„ S a nadom u dola ze ću re č u srcu” / N OVA MISAO
čoveku kao nekakav istorijski subjekt. O Hajdegerovom pismu od 30. januara 1968. godine tada nije bilo govora. Pokušaj suđenja (Hajdegeru) u
Švarcvaldu ipak nije uspeo. Dogodilo se ono što je tim povodom Žan Bolak
(J. Bollack) jednom bio napisa „značenja (pesme) bila su prebrođena i zaobiđena i u stvarnosti toga susreta život je nadvladao smrt. Poučna pesma
o dvojnosti pesnika i mislioca raspala se na dve strane: na život koji je išao
dalje i na smrt koja je ostala tamo gde se bila dogodila”.
Iz Celanovog govora održanog na svečanosti povodom
S proleća 1970. godine došlo je do poslednjeg susreta Celana i Hajdegera
u Frajburgu. Celan beše na putu za Štutgart gde je imao književno veče
povodom njegove najnovije knjige Prisila svetla. U svemu, Celan se ponovo osetio neshvaćenim i iza „rešetaka izolovanim”. Na Veliki Četvrtak,
pred Uskrs, Celan je iz iste zbirke čitao pred jednim manjim skupom ljudi,
među kojima je bio i Hajdeger. Kako izveštava profesor Gerhart Bauman,
posle čitanja Hajdeger je proveo ostatak dana u svome vrtu, zamišljen, da
bi na kraju poverljivo saopštio Baumanu: „Celan je bolestan – neizlečivo”
(„Celan ist krank – heillos”). Nekoliko nedelja kasnije završio se Celanov
život. „Reči”, kako je konstantovao jedan savremenik (Stephan Krass) „više
nisu (mogle) naći put k jeziku”. Celanova nada iskazana u pesmi „Todtnauberg” trabala je da važi kao za jedno ljudsko Danas, tako i za ono Sutra.
Bila je to takođe nada koju je Celan upućivao jednom misliocu („einer
Denkender”) koji, kako veli Džon Felstiner, pisac najznačajnije Celanove
biografije, „nije bio spreman da ‘izvesnu’ prošlost iznova promisli”. Iako je
za obojicu smisao i značenje sintagme „nadolazeća reč” („das kommende
Wort”) imala podjednaku važnost (obojici je bila zaveštana, doduše, u drugom obliku, naime, kao „nadolazeći Bog” /”der kommende Gott”/, i to od
samog F. Helderlina), ona obojici nije donosila isto. Prvi je (Celan) u njoj tražio smisao ljudske biti, drugi (Hajdeger) je išao još dalje (i dublje), tražeći
smisao ljudskog bitka. Upravo na taj način poruke koje su slali jedno drugom delile su ih – bezprizivno. Nauk o „dolazećoj reči” u kome je Celan video dolazeće spasenje u praksi je doveo – kako u pesništvu tako i u ostatku
metafizičkog mišljenja – do „najusamljenije usamljenosti”. Ono što je Celana i Hajdegera naizgled zbližavalo pokazalo je kako su Celan i Hajdeger
„sasvim različito mislili čak i onda kada su koristili iste reči” (O. Pegeler).
Tako se još jedanput na delu pretstavila ona stara istina da su najbolje zamisli često popločane najneplemenitijom vrstom stvarnosti.
se dešavalo; ali savlado je sva ta zbivanja. Savladao je i pojavio
Na temu susreta Celana i Hajdegera nije previše pisano. Među onim retkima koji su o tome pisali nalaze se Žan Bolak (J. Bollack), Robert Andre (R.
André), Džon Felstiner (J. Felstiner), Gerhart Bauman (G. Baumann), H.-G.
Gadamer (H.-G. Gadamer), Adrijen-Frank Lanor (A.-F. Lanord), Štefan Kras
(S. Krass), Lorenc Jeger (L. Jäger), Frederik de Tovarnicki (F. de Tovarnicki).
Takođe postoji jedno svedočanstvo o tome susretu od strane Klemensa
van Podevilsa (C. van Podewils), kao i jedan iscrpniji rad na tu temu koga je
napisao Oto Pegeler (O. Pöggeler) a objavljen je u autorovoj knjizi o Celanu Der Stein in Aug. Studien zu Celans Gedichten, W. Fink, München 2000. /
Kamen u oku. Studije o Celanovim pesmama/). Kako Pegelerov rad na tu temu
obiluje zanimljivim tumačenjima koja prevazilaze opis pukih istorijskih
podataka bilo bi korisno da u okviru ovog rada damo kraći osvrt na Pegelerov tekst.
Hajdegerovo delo Celanu je bilo poznato još od onda kada je Celan živeo
u Černovicama. Pesma Jedan ratnik živo svedoči o uticaju Hajdegerovog
N OVA MISAO / „ S a nadom u dola ze ću re č u srcu”
dodele književne nagrade grada Bremena 1958. godine
„Da, jezik je ostao, uprkos svemu. A morao je savladati svoju
TEORIJE KULTURE
44
lo svetlost dana pismo Martina Hajdegera Celanu u Pariz nakon primitka
štampanog primerka pesme Todtnauberg. Pismo je datirano: „Freiburg,
30. januar 1968”. U njemu, između ostalog stoji: „Uvaženi i dragi Paul Celan,
kako bih Vam se mogao zahvaliti na ovom velikom i neočekivanom poklonu? Na tu reč Pesnika koja kaže ‘Todtnauberg’, (koja) imenuje mesto i pejsaž
gde jedno mislilaštvo pokušava da učini jedan korak nazad u ono prvobitno najmanje – ta reč Pesnika koja je istovremeno ohrabrenje i opomena,
koliko i očuvanje spomena na jedan određeni dan u Švarcvaldu. Ali on (taj
poklon) zbio se već u večeri Vašeg nezaboravnog čitanja kao i prilikom
prvog pozdrava u hotelu. Od toga momenta mi smo jedno drugom mnogo toga prećutali. Mnim (međutim) da će još nešto jednoga dana u razgovoru iz neiskazanog poteći. – A moje želje? – Da Vi u datom času čujete
jezik u kojem Vam se ono pevajuće poverava” („Verehrter und lieber Paul
Celan, Wie soll ich Ihnen für dieses unerwartete grosse Geschenk danken?
Das Wort des Dichters, das „Todtnauberg” sagt, Ort und Landschaft nennt,
wo ein Denken den Schritt zurück ins Geringe versuchte – das Wort des
Dichters, das Ermunterung und Mahnung zugleich ist und das Andenken
an einer vielfältig gestimmten Tag im Schwarzwald aufbewahrt. Aber es
geschah schon am Abend Ihrer unvergesslichen Lesung beim ersten Grüssen im Hotel. Seitdem haben wir vieles einander zugeschwiegen. Ich denke,
dass einiges noch eines Tages im Gespräch aus dem Ungesprochenen
gelöst wird (...) Und meine Wünsche? – Dass Sie zur gegebenen Stunde die
Sprache hören, inder sich Ihnen das zu Dichtende zusagt. (...) In freundlichem Gedenken, Ihr Martin Heidegger“). Ne mogući da dođe do reči u
Todtnaubergu kako je planirao, Celan se odlučio za ulogu aktera koji je
sledio jedan plan. Prema tome planu, kako ga interpretira Lorenc Jeger
(L. Jäger, videti: „FAZ”, 25. 03 1998.), Celan je „isprogramirao” jednu dramu kojom je Filosof trebao da bude primoran na priznanje svoje krivice.
„Grobna simbolika i simbolika smrti vladaju pejsažom u pesmi gde ‘gde
poluprohodne staze / od oblica u visinskoj močvari’ (Celan: Todtnauberg)
potsećaju na logore koji su često upravo u području močvara bili izgrađeni”.
Tako pesnikovo lukavstvo (ali, zar ne, isto tako gotovo bolesna potreba slabijega, prisilna ili ne, svejedno, za proganjanjem drugoga o čemu se do sada
među germanistima i filosofima niko javno nije oglasio), spajajući simboliku sa stvarnim, nagoni Hajdegera da spozna „istinu mesta” (Wahrheit
des Ortes) koja se, sticajem okolnosti, Misliocu nudi već u naslovnoj reči
Todtnauberg (u bukvalnom prevodu ta toponimska kovanica znači: „Brdo
smrti”. Filosofu je njome preko pesme rečeno da se on kad-tad mora suočiti sa sudom mrtvih. Takođe, u pesmi je bilo zapisano ono isto što je Celan
i u knjizi gostiju Hajdegerove Hütte (kolibe) bio zapisao. Ti stihovi koji se
odnose na belešku u knjizi gostiju u pesmi glase: „U knjigu / zapisan redak
o / nekoj nadi, danas, / u nadolazeću / reč / u srcu / nekog ko misli”. (Verzija u
gostinskoj knjizi glasi: „U gostinsku knjigu, sa pogledom na zdenac sa zvezdanim kokicama povrh, sa nadom u dolazeću reč u srcu. 25. jula 1967. Paul
Celan”). Sa Celanovom pesmom pokazuje se facit onoga što je Pesnik mogao da učini i što je učinio. Na potezu je sada bio drugi akter, Martin Hajdeger. Do sledećeg susreta došlo je u Frajburgu u leto 1968. godine. Profesor
Bauman (G. Baumann) koji je bio svedokom toga susreta govori o jednom
„harmoničnom susretu” „koji je bio sav u znaku dugih razgovora o geologiji, botanici i arheologiji”. U svakom slučaju, kako ostali svedoci susreta
potvrđuju, Celanov odnos prema Hajdegeru bio je ambivalentan. U nekim
trenucima Celan se ponašao sasvim kao pesnik i tako govorio, u nekim
momentima pokušavao je da nastupi kao čovek koji stoji prema drugom
sopstvenu neodgovornost, to strašno zamiranje glasa, mrak
smrtonosnih govora. I savladao je, i nije imao reči za ono što
se na svetlo dana „obogaćen“ svim tim zbivanjima“.
dela Biće i vreme (1927) na tu pesmu. Nekoliko meseci druženja se pesnikinjom Ingeborg Bahman (I. Bachmann) tokom Celanovog boravka u Beču
1947/48 godine činjenicu Hajdegerovog uticaja samo je produbila u kritičkom smeru. Celanov život u Parizu bio je takođe proveden u znaku lektire Hajdegerovih delâ. U obrnutom smeru gledano ne dâ se zaključiti kada
je Celan privukao Hajdegerovu pažnju. U tom smislu od delimičnog uticaja
moglo je biti Hajdegerovo prijateljstvo sa insbruškim profesorom Ludvigom fon Fikerom (L. von Ficker), takođe sa Erhartom Kestnerom (E. Kästner)
koji je povodom svečanosti 1958. godine u Bremenu kada je Celan dobio
nagradu ovoga grada držao za tu priliku sročeni laudatio. Celanovo poznanstvo sa francuskim pesnikom Reneom Šarom (R. Char) kome je posvetio i jednu pesmu takođe je imalo svog značajnog uticaja, budući da
su Hajdeger i Šar bili prijatelji koji su međusobno takođe bili razmenili posvete na svojim knjigama jedno drugome. Konačno, poznati izdavač Ginter
Neske (Günther Neske), čija je specijalnost bila izdavanje filosofskih i pesničkih dela, imao je ne malog uticaja na uspostavljanje odnosa između
Pesnika i Mislioca.
Paul Celan je u pogledu njegovih lektirâ Hajdegerovih delâ najmanje dvadesetak godina bio na Hajdegerovom tragu pre nego što je jula 1967. godine došlo do njihovog prvog susreta. Oto Pegeler navodi jedan podatak
koji potiče iz njegovog boravka u Parizu 1957. godine kada je vodio prve
razgovore sa Celanom, koji ga je tom prilikom upitao koji bi putevi bili najbolji za njegovo (Celanovo) pretstavljanje u Nemačkoj. Pegeler mu je tom
prilikom odgovorio da bi za to bila najpogodnija dva čoveka: profesor fon
Fiker iz Insbruka i profesor Martin Hajdeger. Profesor fon Fiker stoga što ga
je Celan i sam upoznao prilikom svog kratkog boravka u Insbruku, jula 1948.
godine kada je posetio grob Georga Trakla u seocetu Milau nedaleko od
Insbruka. Prilikom toga susreta profesor fon Fiker je u mladom došljaku video naslednika pesnikinje Else Lasker Šiler (E.-L. Schüler) ali i samog Trakla.
Nakon toga Celan šalje u proleće 1957. godine Hajdegeru svoju pesmu
Schliere. Pesma govori o Celanovim neprebolnim ranama – o holokaustu i
Aušvicu. Ona je trebala da potseti Hajdegera na njegove kratkotrajne veze
sa naci-režimom, na njegovo jednogodišnje rektorovanje (1933. godine) na
frajburškom univerzitetu. „Godine 1959.“, piše Pegeler, „posetio sam Hajdegera, pri čemu sam bio iznenađen da je Hajdeger ne samo poznavao
Celanove pesme, nego se štaviše konkretno založio da pronađe neko radno
mesto Celanu u Saveznoj Republici”. „Ali”, nastavlja dalje Pegeler, „meni
je bilo jasno da Hajdeger shvata Celana iz jedne određene perspektive,
koja se mora nazvati jednostranom”. „
45
• • • foto: Miroslav Nonin
Čitati Dantea na srpskom u Raveni
Prevodilac hvaljen i od Krleže
Razgovarala: Gordana Draganić-Nonin
Čak je i Miroslav Krleža, koji je bio škrt na pohvalama, izdvojio Kolju Mićevića kao izvrsnog prevodioca. Ostalo je to zabeleženo u dnevniku koji je
vodio Enes Čengić i koji je objavljen pod nazivom S Krležom iz dana u dan.
Tako je ostao zapis od 2. oktobra 1977. godine kada je Krleža rekao Čengiću: „Jučer sam dobio mostarski Most. Tu je nekoliko pjesama francuskog
srednjovjekovnog pjesnika Francoisa Villona koji očekujući izvršenje smrtne
kazne vješanjem piše pjesmu Štrik i šija pa kaže:
Prevodilac, onaj u kome svakodnevno umire, - neko drugi.
Prevodilac, onaj koji svakodnevno umire u, - nekom drugom.
/Kolja Mićević, Veli Lošinj, 1985. godine/
46
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Kolja Mićević, prevodilac / „prepletač”
47
Ja sam Fransoa, Časni skupe,
pariške dobro poznam rupe,
grobom Dantea Aligijerija u Raveni, 24. septembra ove godine,
N adpesnik
i prevodilac Kolja Mićević čitaće Danteaove stihove na srpskom
znam probisvete i mangupe,
jeziku. Projekat La Divina Commedia nel mondo ustanovljen je 1995. godine
u Italiji u čast ovog slavnog pesnika. Svake godine se u Raveni u organizaciji Centra Dante, u crkvi Svetog Frančeska, pored Danteovog groba čitaju
stihovi iz njegove Komedije na različitim svetskim jezicima. Ovog septembra, kada se realizuje 16. izdanje ovog projekta u okviru kojeg su tokom
septembra svake godine zastupljena po tri svetska jezika, privilegiju da
se Danteovi stihovi čuju na njihovom jeziku imaju Litvanija (17. 09), Srbija
(24.09) i Engleska (30.09). Pored Mićevića, o najčuvenijem italijanskom pesniku će u Raveni govoriti i gospođa Mirka Zogović, veliki srpski stručnjak
za Dantea i celokupnu italijanski književnost.
nekad nosih halje skupe,
devojke voleh što tek pupe
prezirah ljude zle i tupe
a kad u omču sa mnom stupe
vrat znaće šta mi teži dupe.
Čitao sam Villona u originalu i u nekim našim prevodima, ali ovaj Kolja Mićević, za koga ne znam ni ko je ni odakle je, prepjevao je to u ekavici izvanredno, upravo sjajno, i to je svakako datum u našem prevodilaštvu.”
Za Dantea je izgnanstvo predstavljalo oblik smrti. Proteran iz rodne Firence, dugo je želeo da se, nakon amnestije vrati baš u nju, ali dostojanstveno. Nije mu to uspelo. Umro je jedne septembarske noći 1321. godine u
Raveni, gradu u kojem je proveo poslednje tri godine života. U Ravenu ga
je na svoj dvor pozvao Gvido Novelo da Polenta, prvi čovek toga grada.
Dante je upravo u Raveni završio Raj, ali je nedugo potom i umro. Sahranjen je u crkvi koja danas nosi naziv Sveti Frančesko, a na njegovom grobu
se nalazi stih njegovog prijatelja Bernarda Kanaćia: „Firenca, majka male
ljubavi”.
Upravo nad njegovim grobom će naš vrsni prevodilac, nakon više od decenije rada na prevođenju Danteovih stihova na srpski jezik, čitati slavne
jedanaesterce koje je, kako sam voli da istakne, „prepleo” na naš jezik.
A slavna dela Pakao, Čistilište i Raj, Kolja Mićević je prvo preveo na francuski, pa tek onda na srpski, i verovatno je jedini prevodilac u svetu koji je
ovo obimno delo preveo na dva jezika. U Francuskoj su ova dela, naravno, objedinjena u knjigu „Komedija” i objavljena u autorovom izdanju, a
kod nas je „Komediju” u jednom tomu objavio beogradski „Rad” pre dve
godine.
Brilijantni poligota, pesnik i esejista koji je od prevođenja napravio umetnost, Kolja Mićević je rođen 1941. godine u Banjaluci. Završio je Filološki
fakultet u Beogradu, grupu za svetsku književnost (čitaj: slušao je velikog
Raška Dimitrijevića). Tokom proteklih decenija prevodio je poeziju francuskih trubadura, Vijona, Malarmea, Valerija, Lokru, Bodlera, Igoa, celokupni
pesnički opus Edgara Alana Poa, Dantea i druge svetske pesnike; napisao
Čit ati Dantea na srpskom u Rave ni / N OVA MISAO
je i nekoliko knjiga eseja o prevođenju kao što je Prim. prev. u izdanju sarajevske kuće Veselin Masleša, a njegova knjiga Afrička legenda je svojevrsni roman prevodioca o prevodiocu i prevođenju. Radi i živi u Parizu gde
je, kako sam kaže, „na izvoru građe” za svoje muzikološke knjige. Pored
toga što je, između ostalih, napisao knjigu o Bahovim kantatama Svete,
laku noć, dvojezičnu knjigu muzikoloških pesama Mocart susreće Skarlatija, kao i Mocart – zločin Marije Terezije, Mićeviću Istorija Muzike koju trenutno piše „ne da da predahne”. Koliko je vezan upravo za Dantea govori i
činjenica da je pokrenuo ediciju knjižica (svaka po 96 strana) D.A.N.T.E.O.N,
o svome trošku. Kaže – tako može da objavljuje i one pesnike koje je nekada prevodio, koji su doskora postojali, a sada ih polako zaboravljaju:
Vijon, Bodler, Lorka, Sev, Orleanski, Po... Ovu ediciju u kojoj se našlo već
dvadesetak naslova, na našem tržištu distribiraju Stubovi kulture tako
da će posetioci na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu moći da ih
kupe upravo na ovom štandu. D.A.N.T.E.O.N je lični projekat jednog samostalnog maštara, koga je izvrstan prevod „Komedije” doveo ovih dana do
Ravene.
Kolja Mićević”, a sada, u podnaslovu Komedije u izdanju beogradskog Rad-a,
stoji – preorkestracija Kolja Mićević. Zašto preorkestracija?
• U Raveni ćete čitati Dantea na srpskom. Kada je svojevremeno objavljen
samo Pakao u Vašem prevodu, na koricama je pisalo „prepleo sa toskanskog
• Dante je velika inspiracija i za slikare. Na primer, zagrebačko izdanje iz 1937.
godine Božanstvene komedije koju je preveo i protumačio dr Izidor Kršnjavi,
N OVA MISAO / Čit ati Dantea na srpskom u Rave ni
Kolja Mićević: Dante je mislio orkestarski. U Raju je poslednji poziv upućen muzi Polihimniji, zaštitnici pesništva, ali i harmonije i orkestracije. To
me upućuje na to da je pesnik očekivao da muza od njega napravi majstora kontrapunkta. Knjiga se sastoji od sto pevanja – svaki deo ima po 33
pevanja, dok Pakao sadrži i uvodno pevanje. Pevanja su komponovana u
tercinama, a svaki stih ima 11 slogova. Knjiga je dopunjena i propratnim
komentarima. Dante me okupira od rane mladosti, a Komediju sam prevodio 13 godina. No, još uvek se bavim tumačenjem Danteovih stihova i to
će trajati bar još deceniju. I u predgovoru knjige sam napisao da prevod
Dantea posvećujem astrofizičaru Stivenu Hokingu, jer su obojica istraživala dve najvažnije misterije sveta: beskraj i večnost. Ne radi se o naučnom
ili kritičkom izdanju Danteove Komedije, ali na kraju ovog izdanja su dati
Imenici Pakla, Čistilišta i Raja sa komentarima u kojima se nalazi ključ razumevanja Danteove poezije.
KREATIVNI POGONI
Uđi bez kucanja
Ko pokuša zamisliti taj prostor mora znati: prevodilačka radionica nije nikakva Kula od slonovače u koju se duh ljubomorno zaključa u ime nekakvih suština nedostupnih običnim smrtnicima; ali isto tako, nije ni nadrealistička kocka od plastike u kojoj se nesvesno i automatski, gotovo bez
života, događa lepota. Ko odbaci te krajnje slike, Kulu od slonovače i Kocku od plastike, ustanovljava prostor na čijoj svakoj tački može da se nalazi
Prevodilačka radionica.
je opet, s druge strane, bio odličan poznavalac Danteove poezije i radio
je ilustracije, no, one su, nažalost, izgubljene.
Veličkovićev doprinos ovom izdanju je veoma značajan, iako smo mi uvrstili samo tri crteža. Oni suštinski simbolizuju, izvanredni su. Veličković je
za ovo izdanje, ne smemo to zaboraviti, nacrtao i portret Dantea koji je
jako zanimljiv – sa blagim osmehom u uglu usana. Neko je ranije označio
Dantea kao čoveka koji se nikada nije osmehnuo, i Veličkovićev crtež sada
to osporava što je potpuno ispravno jer je Dante i pun humora, čak i u
nekim vrlo teškim situacijama. Iako nije u životu imao puno razloga da se
smeje, Dante je dosegnuo osmeh.
• Mnoga izdanja nose naslov Božanstvena komedija, međutim, Vi ste se odlučili da bude samo Komedija – pretpostavljam da to nije slučajno?
Kolja Mićević: Sam pesnik je u Čistilištu priznao da je ohol i bojao se kazne
koja bi ga mogla stići upravo zbog oholosti. Međutim, ni najoholiji Dante
ne bi prihvatio da se uz naslov „Komedija” doda epitet „božanstvena”.
Dante je svoje delo naslovio samo sa jednom jednostavnom rečju – komedija, a naslov Božanstvena komedija se prvi put pojavljuje 1516. godine,
bezmalo dva veka nakon njegove smrti. Reč „komedija” je zaista sinteza
svih Danteovih stihova u ovom delu. U predgovoru sam i napisao da Dante
nije čovek koji je pisao u mermer, više bih rekao da je pisao u vosak – sve je
promenljivo, sve ima više verzija... znao je da pesnički tekst nikada nema
svoju konačnu verziju. U svakom prevodu ostaje nešto od originala, od
pesničke misterije.
To je samo obična kuća sa zidovima i krovom kao i sve druge kuće, kao i
sve druge radionice. Ili još češće samo stan, ponekad u prizemlju, ponekad na terasi – izložen severnjaku koji napada zidove sa čije spoljne strane, hranjena kišama preostalim između betonskih pločica, izrasta topola.
Podređen svojim (da li samo svojim?) potrebama, prevodilac će namestiti
svoj radni sto prema onom zidu koji mu najpotpunije omogućuje saobraćanje sa Onim Drugim iza zida. Na stolu će pored njegove leve i desne
strane, ili i leve i desne, uvek biti mesta za Tog Drugog s kojim u tom trenutku druguje, bez koga bi svi njegovi napori i želje bili nezamislivi – po
tome se prevodilac suštinski i sudbinski razlikuje od pisca. Zbog toga je
po kući, a naročito po stolu i u neposrednoj blizini stola, sve raspoređeno
kao da će taj drugi svakog trenutka zakucati na vrata, ili čak bez kucanja
ući kroz vrata, kroz prozor, ili neki nevidljivi otvor prostorije.
• Ko je, po Vama, bio Dante?
Kolja Mićević: Mislim da je Dante pesnik koji je među prvima uživao u
nadgradnji teksta, prvi je osetio draž teksta – to je magično. Mislim da je
toliko uživao u tekstu da je mogao zaboraviti sve ono što mu se dešavalo.
Užase koji su mu se dešavali ne bi drugačije ni mogao da prevaziđe. Stvorio je jedan tekst u kojem je imao sve i s kojim je pobedio sve. Čitava stvar
je bila u tome da se nadvlada haos i da se nadvladaju savremenici koji su
bili loši, a Dante je zaista imao loše savremenike. On je bio čovek koji je sa
sobom nosio jednu civilizaciju, a to nije bila ona civilizacija oko njega, već
ona u dalekoj Grčkoj i među trubadurima. Njegova ideja je zaista humanistička i možda mi nismo njegovi dostojni naslednici. Mnogi mu zameraju
strogost, ali on je bio strog prema tim lošim savremenicima. Ako mu je
tekst bio od voska, nije on bio od voska. Bio je čovek koji je dosegnuo
osećanje pobede nad samim sobom. Sve što Dante kaže, po meni je vrsta
zakona, čak i kada greši jer njegove su greške dokaz njegove nadmoći. To
su njegove „lažne greške”. Bio je pravi virtuoz.
Iz eseja Uđi bez kucanja iz zbirke tekstova Prevodiočeva darionica Kolje Mićevića, III program Radio Beograda
ali ne u stihovima, „urešeno” je sa slikama Mirka Račkog. Upravo ovih dana
su u Beogradu izložene ilustracije Salvadora Dalija, a među njima i 101 iz 1964.
godine inspirisanih „Božanstvenom komedijom”, čuvena su izdanja sa crtežima Gistava Dorea... Izdanje Rad-a sadrži i tri crteža Vladimira Veličkovića, slikara koji, kao i Vi, već dugo stvara u Parizu...
• Kako je došlo do toga da Komediju prvo prevedete na francuski jezik, pa tek
onda na srpski?
Kolja Mićević: U vreme kada sam Dantea prevodio na francuski mislio sam
da ga nikada neću prevoditi i na srpski jezik. Francuzi do tada nisu imali nijedan prevod koji je poštovao Danteov jedanaesterac, a u svojim tumačenjima su tvrdili da je to i nemoguće; neki su čak tu svoju slabost tumačili
tako što su tvrdili da to nije ni potrebno. Blago rečeno – upropaštavali su
Dantea. No, taj sam problem gledao sa strane sve do 1992. godine kada
sam se i nastanio u Francuskoj. U to vreme je objavljeno još jedno takvo
izdanje i uvideo sam da je i ono daleko od svega što bi Dante trebalo da
bude. Tada se desio taj trenutak, malo otkriće da bih jedan stih mogao na
francuskom reći drugačije nego što su ga oni do tada prevodili. Kada Dante
napiše „la vita” ta reč „život” na italijanskom kao da sve otvara, a Francuzi su
uvek to prevodili bukvalno sa „la vie”, a ta reč nema tu zvučnost, kao da je
prepolovljena. U tom trenutku sam shvatio da reč „existence” u njihovom
Kolja Mićević: Da, u pitanju su tri crteža, ali je Veličković nacrtao ukupno
22 inspirisan ovim Danteovim delom. U razgovorima koje smo vodili u Parizu, ipak smo se odlučili da stavimo u izdanje samo tri crteža jer 22 ne bi
bila dovoljna da ilustruju sve teme, a ova tri su esencijalna i predstavljaju,
svaki za sebe, uvod u tri dela: Pakao – crtež kostura, Čistilište – telo anđela
s mačem i Raj – jedno telo, udvojeno u beskrajnom usponu, Beatriče i
Dante. Po meni, Komedija treba da sadrži ili ova tri crteža ili da svako pevanje ima svoju sliku, dakle, da ih ima sto. Nema sredine. Likovno praćenje
Dantea je veoma zanimljivo. Ne radi se tu o direktnim ilustracijama. Dante
je, po meni, više bio pesnik slikar, nego pesnik muzičar. Došao sam do podatka da je drugovao sa Đotom, italijanskim slikarom koji je došao u Ravenu
gde je čitavu jednu crkvu oslikao po Danteovim uputstvima. Mikelanđelo
Čit ati Dantea na srpskom u Rave ni / N OVA MISAO
N OVA MISAO / Čit ati Dantea na srpskom u Rave ni
jeziku ima tu težinu „postojanja”, tu punoću zvuka. Da nije bilo te reči ja
ne bih ni prevodio Dantea na francuski jezik jer upravo mi je ona omogućila da i dalje Danteovu versifikaciju posmatram na složen način.
• Kako su reagovali kada su videli da Dante može da se prevede i u stihu?
Kolja Mićević: Možete samo zamisliti. Sve je to magično – tamo neki stranac preveo Dantea na francuski, pa još u stihu što nama nikada nije pošlo
za rukom, a još dolazi sa Balkana koji je u to vreme devedesetih bio pojam
za varvarstvo! I onda im je taj Balkanac rekao: „Vi ste pogrešili, to ne može
tako”. Tada sam pročitao sve prevode Komedije koji postoje na francuskom
jeziku. Mogao bih danima, ne satima da vam pričam o svakom od njih, ali
zaključak bi uvek bio da su oni omanuli kada je Dante u pitanju. Naravno
da mi je to stvaralo problem. Dodirnuo sam suštinu jer se upravo na slučaju Dante videlo koliko prevođenje odražava duh jedne nacije. Ne samo
duh već i stanje te nacije, čak i istinske spremnosti te nacije da postoji. Na
Danteu su pokazali da su površni, da nemaju u sebi asketskog. Paradoks je
u tome što je takva nacija dala pojedince, poete koji su veliki i kojima se i
treba diviti, ali ne treba zaboraviti da su i ti pojedinci kao, na primer, Vijon,
ustvari, izgnanici te nacije. Surovo su me dočekali, ali šta ja tu mogu. Njihovo je da se i institucionalizovano i pojedinačno bave svojim jezikom, a ja
sam onaj koji je prvi Dantea preveo u stihu na francuski i to oni ne mogu
promeniti. Svestan sam toga da će Francuzi teško blagosiljati moj trud jer
je upravo on dokaz njihovog poraza koji traje 600 godina. Naravno, ono
što jeste važno je što se moj prevod Dantea nalazi na svim univerzitetima
širom sveta, od Tokija do Njujorka. „
Francuzi nisu imali nijedan prevod koji je poštovao Danteov
jedanaesterac. Blago rečeno – upropaštavali su Dantea.
No, taj sam problem gledao sa strane sve do 1992. godine
kada sam se i nastanio u Francuskoj. U to vreme je objavljeno
još jedno takvo izdanje i uvideo sam da je i ono daleko od
svega što bi Dante trebalo da bude. Tada se desio taj trenutak,
malo otkriće da bih jedan stih mogao na francuskom reći
drugačije nego što su ga oni do tada prevodili. Kada Dante
napiše „la vita” ta reč „život” na italijanskom kao da sve otvara,
a Francuzi su uvek to prevodili bukvalno sa “la vie”, a ta reč
nema tu zvučnost, kao da je prepolovljena. U tom trenutku
sam shvatio da reč “existence” u njihovom jeziku ima tu
težinu „postojanja”, tu punoću zvuka. Da nije bilo te reči
ja ne bih ni prevodio Dantea na francuski jezik jer upravo
mi je ona omogućila da i dalje Danteovu versifikaciju
posmatram na složen način.
KREATIVNI POGONI
48
Kolja Mićević, o prevođenju
49
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Mišljenje Drugog (1)
Prevođenje kao društvena praksa
Piše: Alpar Lošonc
Zašto je prevođenje mnogo više od pukog tehničko-profesionalnog bavljenja drugim jezikom, i zašto istovremeno
upućuje na rizik društvene prakse? Zašto je prevođenje toliko relevantno da se njime bave i oni koji nisu akteri
scene profesionalnog prevođenja? Zašto ne možemo da se zadovoljimo naznakama da je prevođenje „samo”
50
transfer znakova, izjednačavanje, izglađivanje različitosti, već moramo priznati da ono prodire i u duboke
društvene strukture?
ašto razmišljanje o prevodu, pa čak i o mikropraksi prevođenja, povlači za sobom takoreći sva bitna pitanja? Zašto iole ozbiljno mišljenje o
prevođenju nužno podrazumeva involviranost pitanja o zajednici različitih,
o drugostima, o susretu pluralnosti, o odnosu između stranog i vlastitog?
Zašto se mora reći da iza standardnih, očigledno instrumentalno-tehničkih
dilema prevođenja tipa „biti veran ili ispoljavati slobodu u prevodu”, „da li
prevoditi smisao, kontekst ili značenje”, „da li se prevodi tekst ili kontekst”
– skrivaju neizbežna pitanja koja sežu u samo tkivo društvenosti? Zašto je
prevođenje mnogo više od pukog tehničko-profesionalnog bavljenja drugim jezikom, i zašto istovremeno upućuje na rizik društvene prakse? Zašto
je prevođenje toliko relevantno da se njime bave i oni koji nisu akteri scene
profesionalnog prevođenja? Zašto ne možemo da se zadovoljimo naznakama da je prevođenje „samo” transfer znakova, izjednačavanje, izglađivanje
različitosti, već moramo priznati da ono prodire i u duboke društvene
strukture? Zašto se mora reći da prevođenje reguliše ne samo lingvističku
razmenu, nego i zajedničnost u društvenim organizacijama?
Z
Sva ova pitanja nas neumitno upućuju na romantizam, naročito na nemački
romantizam. Romantizam je u ovom slučaju neizbežan, te ga moramo makar u kratkim crtama tematizovati. Jedva da je neophodno pomenuti da
razmišljanje o prevođenju ne počinje u naznačenoj epohi, jer je znanje o
tome da se prevođenje ne može suziti na tehničke operacije međujezičke
komunikacije postojalo i ranije. Da prevođenje nije puki lingvistički mehanizam prenošenja u smislu neke fizičke radnje, slutilo se i pre romantizma.
Primera radi, ukoliko se želi udubiti u istoriju upečatljivih prevodilačkih
praksi, ni u kojem slučaju se ne mogu zaobići Arapi (koji inače nisu prevodili samo Grke). No, bez obzira na tu činjenicu, moramo potvrditi da se
refleksivna problematizacija prevođenja na reprezentativan način uobličava u kontekstu romantizma. Nas romantizam mora da interesuje, najzad,
i zbog toga što on seže u Modernu, te nas sučeljava s pitanjima koja ni mi
ne možemo izbeći. Jer, u širem sklopu romantizma se izoštrava pitanje susreta između vlastitog i stranog, uticaj stranog na vlastito.
U romantizmu vidimo sklonost da se potencira, i na planu individualnosti,
i na planu kolektivnosti, vernost prema „gravitacijskom središtu”. Naime,
nenadoknadiva diferencijalnost kultura otvara puteve drugačijem viđenju
odnosa između bogova, sveta i smrtnih ljudi. Sveprisutna je svojevrsna dinamika svih postojećih i bivših kultura, nema istorijskog opravdanja za nestanak neke kulture sa pozornice. Tako se govori u epohi romantizma. Misao
da je neprevodivost konstitutivnog karaktera za prevođenje, za mogućnost
da se nešto uopšte prevede – dugujemo romantizmu, tačnije Šlegelu.1
Upravo povodom romantizma se mogu izreći i najbitnije dileme prevođenja, one će nam poslužiti kao odskočna daska. Kad Humbolt tretira pitanje
„onog stranog” u izvornom tekstu i jeziku, tada bez sumnje ide stopama razumevanja ovog susreta. Ili, kada Šlajermaher naglašava da se lepota razvijena u okvirima nemačkog jezika može zahvaliti uticaju stranih kultura, to
jest, prevođenju, da se okamenjenost nacionalnog jezika može prevazići
tek prevodilačkim angažmanom, tada on očigledno postaje akter mišljenja o konstitutivnoj ulozi prevođenja. Humbolt ispisuje pohvalu „vernosti”
stranom, a nešto slično tvrdi i Šlajermaher.
I ovde se vredi zadržati na paradoksu koji, barem na određeni način, obeležava i današnjicu. Uprkos kultu originalnosti, na horizontu romantizma se
već pojavljuje mogućnost razumevanja prevođenja kao nečeg ne-izvedenog, ne-pasivnog, ne-inertnog, nečega čija osnovna dimenzija više nije u
tome da uvek kasni za originalom. Istovremeno, romantičarska strategija
prevođenja nosi u sebi primese nacionalne instrumentalizacije: prevode se
strane kulture, naročito Grci, ali u cilju nacionalnog konstituisanja, nacional1
F. Schlegel, Kritische Fragmente, in Werke in zwei Bänden, I, 176.
M iš lj e nj e D r u g o g (1): Prevo đe nj e k a o d r u š t ve n a p r a k s a / N OVA M I SAO
nog uzdignuća, u cilju Bildunga što je nemački izraz za grčki paideia. Prevođenje jeste u službi izgradnje nacije, to je pre-vođenje Grka na domaće kulturno tlo izgrađeno od strane nacionalno osvešćene buržoazije koja, dakako, igra glavnu ulogu u konstrukciji nacionalne organizacije stvarnosti. Ono
strano jeste nenadoknadivo, neizostavno, jer spasava domaći jezik od učmalosti, umrtvljenosti, ali je u službi kontrolisano-strateškog zahvatanja stranog.
Postoji nešto nepredvidivo, neproračunljivo u životu prevoda, jer, prevod
može pokazivati dvostruku vernost – vernost i prema stranoj i prema domaćoj kulturi. Prevodilac može da bude dvostruki agent, te se prevod mora
kanalisati, pripitomiti, privesti na odgovarajuće staze nacionalnog obrazovanja. A prevođenje kao repozitorijum nacionalne kulture zapravo „služi”,
ono je služavka, doduše ne uma, ili boga, nego oposebljene nacionalne
kulture. Prevod je iskra heterogenosti, ali u službi homogenosti. Zato, prevođenje nikad ne može biti neutralno, u njemu su već unapred upisane
politički konstituisane razlike šta se može, a šta se ne može prevesti.
51
*
Intrigantni odnos između originala i prevoda, autorstva i prevoda kao pretpostavljene derivacije može nam predočiti provokativni gest belgijsko-francuskog pesnika Pjera Luisa (Pierre Louÿs). Ovaj osvedočeni prijatelj Malarmea i Žida je knjigu Les chansons de Bilitis (1895) objavio kao francuski
prevod Bilitise, inače nepostojeće grčke pesnikinje. On je otišao mnogo
dalje od poznatog gesta prevodioca koji je koautor, naročito ako je motivisan ubeđenjem da postoji verovatnoća da kultura koja bi trebala da prihvati delo neće razumeti sve aspekte dela koje se prevodi. Mnogobrojne
igre upletene u pomenutu knjigu – sa izmišljenim imenima, konstrukcijom
ženske seksualnosti, pseudo-prevod koji se ruga akademskim običajima
prevođenja (inače višestruko kritikovanog od strane ominoznog a znamenitog filologa Ulriha Vilamovica-Melendorfa), i to u epohi koja je prevođenje Grka podigla na tron, fikcija autora kao juridističke ličnosti – izvele su
dekonstrukciju relacije između autorstva i prevođenja, originala i kopije.
Malarme, koji je itekako znao za čin fikcije, pisao je o knjizi kao o prevodu
koji definitivno i nepovratno zamenjuje original. Tačnije, pseudo-prevod
u pogledu učinka, uspešnosti, zauzima mesto originala, mesto na kojem
se vezuje za formalnopravnu subjektivnost autora. Nije li ovde ulog još
veći, još relevantniji? Ne moramo li ovde izvesti zaključak da se u ovakvim
igrama dekonstruiše bilo kakvo izvedeno značenje prevoda koji u svom
naknadnom položaju u odnosu na autora i samo opslužuje naknadni život
originala? Nismo li ovde prinuđeni da kažemo: prevod ne može biti manjkav
u odnosu na original, ne može postojati dualno izoštrena veza između
originala i prevoda?
Nije li prevod već unapred konstitutivni momenat svakog jezika ili kulture,
bez čega nijedan jezik, nijedna kultura ne mogu da zažive?
N OVA M I SAO / M iš lj e nj e D r u g o g (1): Prevo đe nj e k a o d r u š t ve n a p r a k s a
Svaki jezik, svaka kultura je na izvestan način prevod, prevođenje, bez obzira da li se radi o kulturi koja može da mobiliše veći ili manji volumen resursa. Nema „čistog”, očišćenog, „nevinog” originala, autentičnog, zatvorenog
dela koji ne nosi u sebi elemente prevoda. Možemo navesti i druge upečatljive primere. Ezra Paund je, recimo, primetio: kad je Milton pokušao da
afirmiše engleski jezik kao latinski, on je engleski, jezik koji ne poznaje deklinacije, upotrebio na način kao da mu je svojstvena praksa deklinacije.2
A to je moguće samo u slučaju ako i sam original sadrži prevod, ako je momenat prevođenja utisnut u samu nutrinu originala.
Ne-neutralnost prevođenja se ogleda i u tome što nas upozorava na nesupstancijalnost svakog identiteta, odnosno, identitetskog obrasca. Danas
se možemo pozivati na mnoga dragocena teorijska ostvarenja koja su dekonstruisala kult orginalnosti identiteta, ili datog jezika, lingvističkih entiteta. Jasno je da je originalnost, njena pravno-politička sazdanost uvek istorijski određena, i da svako društvo (a koje je ionako istorijski determinisano)
definiše principe i norme originalnosti. Težišna tačka u vezi sa prevođenjem, međutim, jeste u sledećem: ukoliko se ozbiljno shvata, može se reći
da prevođenje unapred ukazuje na istoričnost svake originalnosti i autentičnosti, na njihovu uronjenost u istoriju. Jer, ako jezik ne može da zaživi
bez prevoda, ukoliko kultura ne može da dođe do daha bez prevoda, tada
otpada svaka pomisao na činjenicu da je prevođenje naknadno, da je ono
2
E. Pound, Notes on Elizabethean Classicists, in: Literary Essays of Ezra Pound, London, 1960, 238.
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
52
večno zavisno od originala. Ne, prevodivost je unapred upisana u svaki jezik, kao što je upisana u svaki oblik delanja koji je, makar do određene
mere, strukturisan kulturom. Izvršeni prevod, tekstualna realizacija nekog
prevoda, mikroprevod je odgovor na oslovljenost koja nam dolazi od strane drugog jezika. Tačnije rečeno, svaki konkretni prevod se može sagledavati kao responzivnost na izvornu prevodivost jezika.
Osim toga, prevod ukazuje i na jedan drugi neizostavni aspekt: ne-zgotovljenost, ne-celovitost svakog jezika. Naime, jezici su (kao i kulture) iznutra heterogeni, posredovani mnogostrukostima, i tek imperijalne fantazije
ili projekcije mogu da ih homogenizuju. A prevod u ovom naznačenom
smislu se ne može pretvoriti u partikularnu tvorevinu, čak ni u tom smislu
kako su to predviđali romantičari. Ne možemo reći da je prevod svojina
ovog ili onog etniciteta, prevođenje, mogućnost prevođenja se ne može
prisvojiti. Ne možemo etnifikovati prevod, pretvoriti ga u etničku prisvojenost – domesticiranost neke kulture.
*
Shodno savremenoj evropskoj dinamici, neminovno se menjaju odnosi između blizine i daljine, između domaćeg i stranog, odnosno, vlastitog i stranog. A to znači da se transformišu i uslovi iskustva Drugog i različitosti.
Odmah da naznačim da se time transformiše i status manjinskog iskustva,
jer se otvara mogućnost da ono postane kvazi-paradigmatično iskustvo.
Barem, in potentia svako se može naći u manjinskoj poziciji. Svaka kultura
može dospeti u takvu situaciju. Nepobitno je da neće nestati tradicionalno
određenje manjina koje znači neku vrstu protektivnog autoriteta u odnosu na manjine. Ali, ne možemo prenebregnuti promene koje se odvijaju
pred nama, a koje generišu ekspanziju manjinskih statusa. Drugačije rečeno, manjinsko iskustvo koje se konfrontira s univerzalnim kriterijumima
ne ostaje partikularnog karaktera, a koji su inače toliko bitni za evropsko
samorazumevanje, za poimanje evropske univerzalnosti.
Urbani nomadi, migranti koji lutaju za zaposlenjem suočavaju se sa omekšavanjem oštrih rubova kulturnih podela. Manjinski status prestaje da bude
izuzetak. Socio-ekonomski gledano, ono što se ranije odvijalo u perifernim
područjima, u lokalitetima predgrađa, sada postaje svakodnevno iskustvo
i u centrima velegradova. Ono što je ranije bilo efemerno, sada dobija drugi predznak. Naime, „post-modernizacija” u Zapadnoj Evropi, globalna migracija radne snage menja životni prostor i ubrzava preplitanje različitih
kultura u megapolisima; to je hibridizacija koja utkiva procese dijasporizacije u samo središte velikih gradova. Hibridne identifikacije neumoljivo
ulaze u središte i sučeljavaju stanovnike istih gradova sa manjinskim iskustvima, kao i sa transformacijom značenja zavičajnog sveta. Time se neizo-
stavno menjaju uslovi doživljaja, kako je to formulisao jedan savremeni
komentator: uslovi susedstva i lokaliteta. Raščlanjenost doživljenog prostora se preinačuje, zapravo, granice između mesta boravka, življenja i mesta porekla postaju varijabilnije no ikad, usidrenost se uzdrmava, a linije
razdvajanja izmedu domaćeg i stranog postaju sve bleđe. Stare suprotnosti između otvorenosti i zatvorenosti postaju labave, ako se imaju u vidu
prelazi, to jest, različiti putevi i načini kako se granice mogu prekoračiti.
Blizina i daljina su upućene na prelaze, a pri tom nastaju forme kompleksnih identiteteta.
Iz perspektive klasične države-nacije koja je crpla legitimnost iz dobro
uokvirenih teritorija na kojima nastaju lojalni građani, ovakva hibridizacija predstavlja dubok izazov. Ne želim da tvrdim da ona znači da više nema
domaćina i gosta kao što nalažu neki proponenti transkulturalizma. Ipak,
mogućnost da različite interferencije postanu u državi-naciji središnji fenomen nosi sa sobom pretnju entropijom jer ugrožava ustaljene strukture
lojalnosti građana. U mnogim situacijama je teško upisivati nekog pojedinca u okvire samo jednog kulturnog, jezičkog ili religijskog identitetskog
okvira. Slabi snaga jednoznačnog etničko-kulturnog imenovanja povodom
jednog datog identiteta. Nastaju transverzalne i lateralne mreže, i u svakom
slučaju neplanirane i iznenađujuće veze i kombinacije. Stvaraju se novi
oblici života, simbolizacije, a raspršene forme imaginarne identifikacije
traže neprestani prevod. Globalizacijske tendencije se prenose na nacionalni nivo i obrnuto, stvarajući tako prelazne identitete. Ovde se mora govoriti o tome da se izmedu određenih oblika subjektivnosti (manjinskih i većinskih) i teritorije produbljuju razlike, jer mnogi Evropljani doživljavaju da
blede razlike izmedu većine i manjine. Moramo primetiti, registrovati ovo
kretanje na relacionoj osi manjina/većina, na osi dinamike različitih kultura
sa različitim mogućnostima mobilizacije resursa, a da ne upadnemo u klopku
totalne hibridizacije. Jer, prevođenje se nikad ne odvija pod kišobranom
apstraktne jednakosti, ili izglađenih simetrija, naprotiv, prevođenje se može
i mora zamisliti tek u režimu zajedništva gde se pomaljaju različite strukturalno osnažene nejednakosti, kao i različite mogućnosti reprezentacije
„malih” i „velikih” kultura.
I nije cilj ovde da bezrezervno slavim naznačene tendencije, one su često
višesmislene, jer transnacionalna kretanja podrazumevaju i problematičnu
privatizaciju države, nastanak polulegalnih aparata nasilja, razasutost različitih oblika crnog tržišta itd. Ni jednog trenutka ne zaboravljam neefikasnost mnogih ne-nacionalnih struktura. Osim toga, trebalo bi da budemo
više nego naivni da bismo se uljuljkivali u veri da globalizacija znači neku
volšebnu tendenciju sveopšte glatke komunikacije i bezuslovnog zagrljaja
među kulturama. Naprotiv. Ne suočavamo li se sa tendencijama medijskog
širenja deformisanih slika drugih, različitih, stranih itd., a povodom različitih
M iš lj e nj e D r u g o g (1): Prevo đe nj e k a o d r u š t ve n a p r a k s a / N OVA M I SAO
globalizacijskih procesa? Ne susrećemo li se s pojavama različitih konfliktnih sadržaja u kulturalnim terminima? Ipak, valja uvažiti da se perspektiva
sagledavanje manjinskog života menja, a to znači da se menja kognitivna
perspektiva povodom manjine, manjinskih kultura i pozicija koje očigledno nisu samo etničke.
Upustimo li se u razgranate rasprave odmah ćemo dobiti uvid u to da ne
postoji konsenzus u pogledu razumevanja značenja Drugog. Kao što nas
druge naznake upozoravaju na još jednu činjenicu: diskurs o drugosti
ostaje krajnje apstraktan ukoliko se ne uzimaju u obzir kontekstualne socio-ekonomske tendencije koje predstavljaju okvir u kojima se razlike, različitosti, uopšte i percipiraju. U skladu sa prepoznavanjem kretanja na relaciji nacionalno/postnacionalno uočavamo umnožavanje različitosti, one su
kulturne, nacionalne, i postnacionalne itd. To podrazumeva i mnogo puta
pominjanu renesansu starih kulturnih identiteta, kao i nastajanje novih
identitetskih obrazaca. Pri tome, govor o različitosti je odavno izgubio nevinost, kao i polemičku oštrinu.
Navodim još jedan primer koji takođe nalaže oprez u pogledu baratanja
razlikama i itekako pogađa iskustvo različitosti u regionima Centralne i
Istočne Evrope. Naime, predstavnici različitih oblika nacionalizma mogu
da se pozivaju na svojevrsni kosmopolitizam, da iskazuju ljubav prema čovečanstvu, da uče engleski jezik kao lingua franca, da se zanimaju za raznolikost sveta; oni rado uranjaju u svetlucavo mondijalizovano tržište roba
koje prispevaju iz različitih krajeva sveta. Oni su možda oduševljeni i samozaboravni turisti u stranim zemljama, ali uopšte nisu zainteresovani za svog
bližnjeg, indiferentni su prema kulturama i jezicima koji su u njihovoj blizini. Kao Kafkini junaci, kojima čitav život nije dovoljan da stignu do najbližeg sela, tako ljubiteljima dalekog stranca čitav jedan život nije dovoljan
da se susretnu sa bliskim, a konkretnim strancem koji se mora prevoditi.
To je fenomen bliskog i dalekog stranca. Odnosno, ovde se može govoriti
o strancu na distanci, o „distanciranom strancu”: mnogi se rado pozivaju
na kosmopolitizam u vezi sa dalekim strancima, dakle onima koji nisu tu,
u blizini, i sa kojima se ne beleže nikakvi istorijski konflikti, te se u vezi sa
njima i ne pomalja mogućnost konkurencije itd. Pri tome su različite manjine uvek deo neke date blizine, one, bez sumnje, mogu da budu predmet ove pomenute nezainteresovanosti. Naravno, ono što stavlja na kušnju svakog čoveka jeste mogućnost usmerenja pažnje na bliskog stranca:
to je bližnji u njegovoj „prljavoj-kontingentnoj” egzistenciji, sa često mučnim tragovima istorije, sedimentacijom istorijskih značenja i muka. Jer, taj
bliski stranac izaziva moj, ili „naš” identitet, on je nosilac nečega što me,
ili „nas”, može oslovljavati, adresirati u mojoj, ili „našoj” sopstvenosti. A
praktikovanje ne-indiferentnosti nije ništa drugo do isticanje sopstvene
ne-odgovornosti. „
N OVA M I SAO / M iš lj e nj e D r u g o g (1): Prevo đe nj e k a o d r u š t ve n a p r a k s a
53
O Alternativnoj školi Moj put Darinke Zličić u Đurđevu
Piše: Jadranka Bunuševac
Ozbiljnost ideja ove škole, ukazala se njenim polaznicima, tek, kasnije, kada su se rasturili po celom svetu i videli
54
da nečeg sličnog – nema! Alternativne ideje nenasilja i kreativnosti zapravo su najređe u svetu. Zato još jednom
i ovom prilikom, posthumno, zahvaljujemo se Darinki za njen doprinos nama.
lternativna škola Moj Put radila je u periodu od 1988–1990. godine,
u selu Đurđevu kod Novog Sada, u rodnoj kući Darinke Zličić, i po
svom kraćem imenu je poznata kao Đurđevačka škola. Ova škola je po
svom opredeljenju bila fenomenološka, a to je bio aktuelni trend tog
doba u bivšoj Jugoslaviji, među avangardnim umetnicima kojima su pripadali i neki od umetnika ove škole, koji su joj dali pečat, kao što su to bili
Miroslav Mandić, Miodrag Lazarov Pashu i Zoran Belić Weisse. Drugo važno
opredeljenje ove škole bilo je alterativno. Ona se karakterisala nezvaničnim i alternativnim metodama rada i finansiranja. Škola je bila otvorenog
tipa i njoj je mogao da prisustvuje svako, dok je o predavačima odlučivala
Darinka Zličić. Učesnici su bili većinom umetnici i intelektualci iz Đurđeva
i okoline, Novog Sada i Beograda, a koji su dolazili po nečijoj preporuci i
pozivu.
A
Posle godinu dana rada ova škola je planirala da izda godišnji zbornik radova sa predavanja koja su održana te godine. Zbornik je trebala da finansira, uredi za štampu i izda Darinka Zličić, sa tim da se autori odreknu honorara. Zbornik je i pripremljen, ali zbog iznenadne smrti gospođe Zličić
1992. godine, nije odštampan. Zajedno sa ostalom pisanom Darinkinom
zaostavštinom njega je preuzela, koliko je autorki ovog teksta poznato,
Svetlana Slapšak, koja sada živi u Ljubljani. Kako se niko do sad nije oglasio o ovoj školi, a prošlo je evo, već, dvadeset godina od početka njenog
rada, autorka ovog teksta je rešila da to uradi, svesna da za to možda ona
i nije najkompetentnija. O ovoj školi Radio Televizija Beograd je 1989. godine u Đurđevu snimila jednu emisiju u trajanju od trideset minuta pod
nazivom: Mesec nad našim sokakom čiji je urednik bio Kamenko Katić. U
toj emisiji o školi govorila je i sama Darinka Zličić. Pri tom, ona posebno
naglašava svoju želju da ovom školom dinamizuje kulturni život samog
sela, kao i da uspostavi pokidane veze između stanovnika sela i grada, a
na obostranu korist, kako meštana tako i gostiju iz grada. Ove veze zaista
su se vremenom i bile razvile i proširile. Bilo je poseta i ostalim selima u
okolini, lepih druženja i poznanstva. Autorka ovog teksta poseduje video
Škola je nosila naziv Moj Put, zbog toga što je svaki put jedan umetnik ili
teoretičar predstavljao svoj rad u vidu izložbe, predavanja ili performansa. Taj rad je bio neka vrsta našeg puta, što je Darinka, verovatno, i želela
da naglasi. Bilo je predviđeno da se predstave razni profili učesnika, to
jest da gostuju stručnjaci iz raznih oblasti, profesori i umetnici. Na žalost,
održano je samo petnaestak predavanja tokom 1989. godine, kada je škola
u stvari jedino i radila, a teme su bile, uglavnom, o poeziji, muzici i likovnoj umetnosti.
stavnom životu na selo, bez nasilja, sa više duhovnosti i pravde, a koje je
on pokušao da realizuje u svojoj komuni u Jasnoj Poljani. Njegovi članci iz
tog doba bili su odmah preštampavani širom sveta, a alternativni pokret
tog doba, mada tek na pomolu, bio je globalan. U to vreme u Rusiji i svetu
bio je moderan i dobrotvoran prosvetiteljsko-pedagoški rad. Te ideje je u
Evropi širio i novi radnički pokret, socijaldemokratski, organizujući radnike u razne grupe za samopomoć i pomažući emancipaciju žena, dece i starih, svih siromašnih uopšte, pa i umetnika.
Kad je osnovala ovu školu Darinka je imala pedeset dve godine, bila je neudata i bez dece. Duže vreme pre toga družila se sa konceptualnim umetnicima iz Novog Sada, iz koje je većina bila i među osnivačima prve konceptualne umetničke grupe Kod iz Novog Sada, posebno sa Miroslavom
Mandićem i njegovim prijateljima. Miroslav, koji je kasnije postao i plodan
pisac i pesnik, u to doba je bio strastveni alternativac, šireći ideje koje bi
se, čak, mogle nazvati i mesijanskim kao na primer: život bez novca i ličnih
stvari, neprestano pomaganje drugima u ličnom razvoju i rastu, širenje
ideje ljubavi i opšte kreativnosti svih, i slično. Ovakvi stavovi, na kojima je
Mandić često insistirao do fanatizma, doprineli su da ovaj umetnik ostane
slabo podržan, čak i zaboravljen, u sredinama u kojima je, svakako, mnogo doprineo kao što su Novi Sad i Beograd. Njegov stav se nije uklapao u
opštu tendenciju ka slobodi, tog doba, a zbog obostranih isključivosti često je dolazilo i do raskida dugogodišnjih prijateljstava koje je, inače, ovaj
umetnik uspešno gajio sa mnogim ljudima i umetnicima.
Umetnici, osnivači Art-Nuvo pokreta živeli su u to vreme u Finskoj, takođe,
u komunama, a u Nemačkoj, Švajcarskoj i Švedskoj komune su osnivali
antropozofi Rudolfa Štajnera zasnivajući odmah čitava nova sela. Začetnici
tog pokreta bili su engleski rani socijalisti, sa umetnikom Vilijamom Morisom, na čelu, osnivačem pokreta pod nazivom Art and Kraft, čovekom koji
je svoje goste primao bos u zagrljaju nevenčane žene, i propagirao: život
na selu u komuni, slobodno od mašine, i emancipaciju žena. Nažalost, sve
to su prekinuli nadolazeći svetski ratovi.
Iz tog perioda, ostali su nam, međutim, veliki donatorski doprinosi umetnosti. Tako je na primer od donacija jedne bogate ruskinje, nastao čitav
opus jednog od najvećih svetskih kompozitora danas, Petra Iliča Čajkovskog. Time je ona zaista zadužila čitav svet.
Rad škole
Darinka Zličić, a i autorka ovog teksta, uskratile su tako svoju podršku ovom
umetniku za njegov projekat: Ruža Lutanja, koji je trajao deset godina, 90-ih
godina, a koji je bio predviđen da se odvija u celoj Evropi, što je naravno bilo
teško realizovati. Uticaj ideja Miroslava Mandića u ovoj školi je nesporan.
Na izvestan način on je bio njen „tata“, bar kod mlađeg dela publike. Njegov
intelektualni odnos sa Darinkom Zličić, nije međutim poznat ovoj autorki.
Od kada su bili prijatelji, ko je, kada i koliko uticao jedan na drugoga, čije
su izvorno bile pojedine ideje i slično, to nam nije poznato.
kasetu sa emisijom Kamenka Katića, više fotografija o radu ove škole, kao i
tekst sa dva predavanja održana u njoj, svoj i tekst Dolores Čaće. Deo materijala o radu ove škole autorka je poklonila privatnom muzeju avangardne umetnosti u Novim Banovcima, Muzeju Macura.
Ideja o osnivanju
Đurđevačku školu je osnovala i vodila, u kući nasleđenoj od svojih roditelja,
Darinka Zličić, filološkinja, profesor klasične filologije na Novosadskom
univerzitetu, arheolog (učestvovala je na iskopavanjima više neolitskih nalazišta u Vojvodini), bila je urednik knjige pod nazivom Sabrana dela Anice
Savić Rebac koja je štampana 80-ih u izdanju Književne Zajednice Novog
Sada. U ovo izdanje, koje je u potpunosti priredila i donirala, Darinka je
uložila skoro deset godina svog besplatnog rada.
O Alte rnativ noj školi M o j p ut Darinke Zlićić u Đurđev u / N OVA MISAO
Sa obzirom na to da je Darinka negovala donatorstvo, i da je u trenutku
osnivanja svoje škole, već, najmanje deset godina intenzivno radila na propagiranju ideja „otvorenog kruga“ Anice Savić Rebac, koje su podrazumevale neprestanu razmenu sebe, i svojih ideja sa svetom i drugima, skloni
smo da pretpostavimo da je ideja o Đurđevačkoj školi izvorno Darinkina
ideja, posebno sa obzirom na to da je ona u svom uvodnom predavanju na
otvaranju škole navela da su joj ideje ruskog plemstva o doniranju sa početka dvadesetog veka bile inspiracija za osnivanje ove škole. Pošto nije
imala dece, Darinka je želela da jedan deo svoga vremena i novca posveti
drugima. Tako je rešila da kuću na selu, koju je dobila od roditelja, renovira
u prvobitno, autentično stanje, i da u njoj jednom mesečno organizuje alternativnu školu otvorenog tipa koju bi mogli da posećuju svi. Za učesnike
ove škole, ona je svaki put lično pripremala i ručak, vegetarijanski, pošto je
bila vegeterijanac, a predavači su po potrebi mogli kod nje i da prespavaju.
Sve to je bilo besplatno. Poseban ugođaj Darinoj kući davao je stari, autentični nameštaj, originalni ćilimi i zavese, kao i veliki, lepo negovan vrt.
Nastanak intelektualnih salona i alternativnih komuna u Rusije pre Oktobarske revoluciju, posebno su podstakle Tolstojeve ideje o povratku jedno-
N OVA MISAO / O Alte rnativ noj školi M o j p ut Darinke Zlićić u Đurđev u
Rad Đurđevačke škole odvijao se po sledećoj shemi: svake prve nedelje u
mesecu rad se odvijao od 11-13 časova pre podne, i 14-16 časova po podne, sa pauzom za ručak. Obično bi jedan umetnik ili predavač pre podne
predstavio svoj rad, a popodne bi bila diskusija.
Prvo predavanje održano je u jesen 1988. godine i održala ga je Darinka. U
zajedničkoj raspravi kasnije svoj stav o školi obrazložio je i Mandić, koji je
tom prilikom doveo i veću grupu ljudi iz Beograda: Zorana Belića Waiss-a,
Dolores Čaće, Ružicu Petrović, Jadranku Bunuševac, bračni par Petronijević, Vesnu i Anu Milović, i mnoge druge. Od ljudi iz Novog Sada bili su Aleksandar Carić, Rada Čupić, i još mnogi drugi, kojih se nažalost ova autorka
više ne seća.
Predavanja su se održavala jednom mesečno, nedeljom, da bi mogli doći
i gosti sa strane. Ostajalo se čitav dan. Diskusije, koje su se održavale posle ručka, trajale su ponekad i duže, i često su bile interesantnije od predavanja, jer je profil okupljenih bio dobar.
U svhu poziva Darinka je slala pozivnice na poštanskoj karti sa odštampanim logom škole koji je uradila Rada Čupić. Na pozivnici je bio naznačen
datum, predavač i tema.
Član grupe postajalo se neformalno. Grupa se vremenom postepeno uvećavala, ali nikad nije postala prevelika. Leti je dolazilo više ljudi, ali tada su
se predavanja održavala napolju, u bašti, i bilo je više mesta. Par poslednjih sastanaka, kada je i bilo najviše ljudi, održano je na drugim mestima,
ali tada je Dara već bila bolesna, kao kad je Viktorija Vučićević sa katedre
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Prevratnički temelji
55
Nažalost, zime 1990. godine Darinka se razbolela. Pošto je bila u odličnoj fizičkoj kondiciji, dugogodišnji vegeterijanac i nepušač, ona do poslednjeg
trenutka nije verovala da će njena borba sa opakom bolešću trajati tako
kratko. Nažalost, već, 1991. godine ista grupa ljudi se okupila ponovo u Đurđevu, ali tužnim povodom, na Darinkinoj sahrani. Pošto nije mogao biti pronađen ključ od crkve, opelo je održano ispred ulaznih vrata, ispod jednog
ogromnog drveta, što je delovalo velelepno u tom tužnom trenutku. Bilo je
TEORIJE KULTURE
prisutno mnogo meštana koji su bili veoma ponosni na rad ove škole. Vreme
je bilo i oblačno i vedro, a kad je dugačka povorka krenula pešice ka groblju,
iznenada je zaduvao jak vetar i podigao u vazduh mnogo lišća i prašine.
Razmišljajući kasnije o ovome, konstatovali smo da je priroda, takođe, dala
svoj pozdrav Dari, u znak zahvalnosti za njen rad.
Jedna od karakeristika rada u ovoj školi bila je i – puno humora! Puno diskusija i razgovora vodilo se kroz smeh. Delom je to bilo zbog toga što smo
se dobro poznavali i bili opušteni, a delom i zbog prisustva duhovitih ljudi,
a poznato je da su pametni i najduhovitiji. Ovu školu krasilo je i prisustvo
četiri veoma pametna i obrazovana muškarca, erudite. To su bili: Miodrag
Lazarov Pashu, kompozitor, Zoran Belić Waiss, slikar, Nenad Burgić, zen
umetnik, kaligraf i diplomata i Miroslav Mandić, slikar i pisac. Svi, osim Mandića, su bili članovi i Estetičkog društva Srbije. Mada sličnih opredeljenja,
svaki od njih je bio „svet za sebe“. Miroslav, Zoran i Pashu bili su stari prijatelji, članovi alternativne grupe, iz Beograda sa početka osamdesetih,
Zajednice za istraživanje prostora koju je vodio Miško Šuvaković, dok su Nenad i Pashu godinama sarađivali sa galerijom Out-Aut iz Grožnjana. Zoran
i Nenad bavili su se zenom, Istokom i kaligrafijom, pa je tako jednom prilikom u Mislođinu, u sklopu proslave Zoranovog rođendana bilo organizovano kaligrafsko takmičenje u crtanju kruga. Burgić je, kao diplomata, proveo četiri godine u Tokiju, a Zoran je posedovao crni pojas u aikidou. Pashu
je, već, tada bio poznati avangardni kompozitor, član grupe Opus 4 koja je
jedina u Beogradu propagirala novu muziku i performans, po uzoru na
Džona Kejdža. Miroslav Mandić je bio, već, poznati performer koji radio
velike projekate kao što je Hodanje za poeziju, kada je peške obišao četiri
groba velikih pesnika: Branka Radičevića, Njegoša, Haderlina i Blejka. Sva
četvorica su pisala i objavljivala.
Radilo se o jednoj uigranoj ekipi koja je lako mogla sve da okrene na smeh
i šalu, a u kojoj je postojao i izvestan takmičarski duh. Ujedno, oni su, zaista, imali šta da razmenjuju međusobno i jedni su druge inspirisali. Od
ova četri umetnika dvoje je bilo zaposleno: Pashu, u muzičkoj školi, i Burgić, u SIP-u, a dvoje, Miroslav i Zoran, su bili slobodni umetnici. Ostali članovi muške ekipe bili su: Aleksandar Carić, muzičar iz Novog Sada, Radomir
Miljojković, filolog i pesnik iz okoline Đurđeva, Dragan ilić Šeks, inženjer, i
Nebojša Petronijević, fotograf, obojica iz Beograda i mnogi drugi, o kojima, nažalost, autorka ovog teksta nema mnogo podataka, a mnogima ne
zna, čak, ni imena.
Nekako, baš, u vreme prestanka rada škole iz ove „muške ekipe“ svako je
krenuo svojim putem. Zoran je otišao u Ameriku, Pashu u Kanadu (gde su
se obojica afirmisala), Burgić je preminuo 90-te, a Miroslav je iste godine
započeo svoj desetogodišnji projekat Ruža lutanja.
„Ženska ekipa“ u školi bila je, takođe, jaka. Pre svega, tu su bile Darinka Zličić, osnivač i veliki erudita, poznavalac antičke književnosti i filozofije, ali i
književnosti, filozofije i poezije, uopšte, i Rada Čupić, slikarka iz Novog
Sada, njena dugogodišnja prijateljica koja je sa njom delila i većinu njenih
ideja. Iz Beograda, tu su bile Dolores Čaće, psiholog i pesnik, Ružica Petrović, harfista i teoretičar muzike, Nada Petronijević, urednik rubrike o poeziji na radiju Studio B, Slobodanka Stupar Boba, grafičarka, Vesna Milovič,
Miroslavljeva životna saputnica tih godina, alternativka, koja se bavila i
O Alte rnativ noj školi M o j p ut Darinke Zlićić u Đurđev u / N OVA MISAO
tkanjem i njena sestra Ana Milović, koja je meditirala, Jadranka Bunuševac,
autor ovog teksta i Doloresina rođaka, arhitekta i umetnik, Viktorija Vukićević, filolog stručnjak za kineski jezik, sve iz Beograda, i mnoge druge, čija
imena, nažalost, nemamo zabeležena. Dolores Čaće je bila supruga člana
Medijale, Ilije Savića, psihologa i slikara, koji je nažalost mlad preminuo, te
se u radu ove grupe ne spominje dovoljno, i zajedno sa njim ili sama pratila je rad ove grupe decenijama. Ona je bila i pesnik, a kao starija udala
se po drugi put za Slobodana Šijana, filmskog režisera sa kojim ima ćerku
Ivu, koja je sada filmski režiser i živi u Americi, a koja je, takođe, prisustvovala radu ove škole. Ružica Petrović učestvovala je kao muzičar i performer u radu grupe Opus 4, a Jadranka Bunuševac u radu alternativne škole
Zajednica za istraživanje prostora i galerije Out-Aut. Dolores, Ruža, Jadranka i Boba bile su dugogodišnje prijateljice koje su se godina međusobno
ispomagale i družile kao razvedene žene i samohrane majke. Većina žena
je u to vreme radila: Dara i Viktorija su radile kao profesori na fakultetu,
Dolores je bila i član Srpskog psihoanalitičkog društva i klinički psiholog,
Nada je bila novinar, a Jadranka arhitekta, dok je Ruža radila kao profesor
solfeđa u muzičkoj školi. Samo je Boba u to doba bila slobodni umetnik.
Sve ostale žene neka izvine što ih ne spominjemo. Autorka slabo pamti
imena, a sva njena najvažnija dokumentacija je nestala prilikom njenog
povratka u Srbiju 2000. godine, od strane izvesnog taksiste iz Štokholma,
pod nadimkom Bijafra, inače, poreklom iz Beograda, koji ju je preseljavao,
izabran za taj posao, inače, po kumovskoj preporuci, kao „pouzdan“. Ovaj
tekst napisan je zahvaljujući dotičnom Bijafri samo na bazi par preostalih
dokumenata iz Beograda.
I ovo žensko društvo je uskoro prestalo da postoji. Darinka je preminula
1991., Dolores 1993. a Ružica Petrović 2001. godine, sve tri od raka. Jadranka se 1993. godine iselila za Švedsku, da bi se 2000. godine vratila nazad,
a Vesna i Boba su se početkom 90-ih, takođe, iselile za Grčku, to jest Englesku.
U ovoj grupi umetnika bilo je i više međusobnih emotivnih veza. Radilo se
i o vršnjacima. Većinsko godište je bilo od 52–55., ljudi koji su 1988. godine, kad je škola počela sa radom imali 36–39 godina. Parovi, koji su duže
vremena živeli zajedno, bili su jedino Miroslav i Vesna, Radomir Miljojković i
njegova supruga i Nada i Nebojša Petronijević. Većina drugih je bila razvedena ili živela sama, kao i Darinka.
Rad u školi je bio uveliko inspirativan, možda najviše zbog toga što se radilo
o plodnom spoju teorije i prakse. Dela su izvođena na licu mesta, a zatim
je sledio teorijski diskurs o njima, kolektivni, koji se odvijao „uživo“ bez pripreme, pri čemu je razgovor znao da krene u potpuno nepredviđenom
pravcu. Nikad nije bilo dosadno. Visprenost i motivacija bili su uvek na visini. Budnost i spremnost na kritiku i reakciju. Zbog događanja „uživo“ sve to
je bilo i spontano, zen, čan, „uhvaćeno u trenutku i za možda samo jedan
ćošak (od više njih)“. Zato se o diskusiji moglo i kod kuće dosta razmišljati,
te je uticaj škole na sve u njoj, po mišljenju ove autorke, bio veliki.
Rad ove grupe karakterisala je i multidisciplinarnost. Za većinu polaznika
škole multidisciplinarni pristup umetnosti je bio interesantan, pošto ih je
interesovala i teorija umetnosti. Ne samo da nismo imali problema sa prihvatanjem tuđih istraživanja, nego su nam ona bila i dobrodošla. Na kraju,
N OVA MISAO / O Alte rnativ noj školi M o j p ut Darinke Zlićić u Đurđev u
Sledi spisak predavanja za koje postoje sačuvani podaci – pozivnice, ili su
zapisani po sećanju.
TEORIJE KULTURE
56
za kineski jezik sa Filološkog fakulteta iz Beograda održala predavanje (uz
muzičku pratnju na originalnim kineskim instrumentima) o kineskoj poeziji, sa dva gosta, gostujuća kineska lektora na fakultetu, koji su govorili o
istoriji kineske umetnosti i kulture. Ovo predavanje održano je u jednom
od susednih sela, u galeriji jednog od učesnika škole, inače galeriste, i bilo
je među najposećenijim u školi.
28.12.88. Aleksandar Carić, muzičar Novi Sad – „Trščana flauta – pravljenje
muzike“
29.01.89. Zoran Belić Waiss, slikar, Beograd – „Nastup, izlaganje i obračun“
26.02.89. Dolores Čaće, psiholog Beograd – „Napor“ /o geštalt-psihologiji/
26.03.89. Radomir Miljojković, filolog, okolina Đurđeva -„Tišina u delu Ive
Andrića“
23.04.89. Nenad Burgić, kaligraf i teoretičar, Beograd – „Kosa, nokti, zubi“
28.05.89. Miodrag Lazarov Pashu, kompozitor, Beograd – „Fenomenalizam beogradskog kruga“
24.09.89. Jadranka Mihić Bunuševac, arhitekta, Beograd – „Zaboravljena
iskustva, u krugu prirode“
(verovatno 25.09.89.) Slobodanka Stupar, grafičar, Beograd – „Dodir“
(kraj 89. ili proleće 90.) Viktorija Vučićević, filolog, Beograd – „O kineskoj
poeziji i muzici“
Termin i naziv dati su po sećanju.
većina likovnih umetnika je počela da u svojim radovima upotrebljava i
zvuk, a muzičari su počeli da prave objekte. Posebno su nas zanimale teme
iz oblasti percepcije, njenog telesnog kao i osećajnog dela, ili psihičkog
doživljaja, kao i prirode stvari – samih po sebi, ali i prirode sociologije, kulture, istorije, društva i slično. Kako bi to bilo vrlo povoljno što detaljnije
proučiti, bila su poželjna i precizna, egzatna naučna predavanja iz matematike, fizike, ekonomije, čega nažalost nije bilo. Miodrag Lazarov Pashu,
kompozitor, tako je godinama išao na predavanja iz matematičke logike
na Prirodnomatematičkom fakultetu u Beogradu, da bi se usavršio iz kompozicije, a autorka ovog teksta, arhitekta po struci, radi proučavanja prostora bavila se i srpskim ritualnim transom. Ono što nas je, ipak, najviše
interesovalo bila je sama priroda umetnosti.
Naše multidisciplinarne studije odnosile su zato najviše na fenomenološka
istraživanja u umetnosti. Tim bi se i rad cele ove škole mogao najpre svrstati u fenomenološka istraživanja u umetnosti.
Svi autori predstavljeni u školi bili su dužni da svoje predavanje dostave i
u pismenoj formi sa fotografijama i slično, što je većina i uradila, radi štampanja zbornika.
Ozbiljnost ideja ove škole, ukazala se njenim polaznicima, tek, kasnije, kada
su se rasturili po celom svetu i videli da nečeg sličnog – nema! Alternativne ideje nenasilja i kreativnosti zapravo su najređe u svetu. Zato još jednom
i ovom prilikom, posthumno, zahvaljujemo se Darinki za njen doprinos
nama. „
57
TEORIJE KULTURE
TEORIJE KULTURE
Mediji i kultura manjinskih nacionalnih zajednica
Kultura kao kolektivni medij
koju se informiše, dok ostale informacije najčešće su posvećene aktivnostima osnivača ili su preuzete informacije koje se odnose na globalne
društvene teme, najčešće iz političkog života.
Piše: dr Stevan Konstantinović
Kako je uz javno informisanje, javnu i službenu upotrebu jezika i pisma, uz obrazovanje, kultura ta koja
ukazuje kako na stepen društvene, kreativne razvijenosti zajednice koja ju stvara, tako i na integrisanost
manjinske zajednice u šire društvene okvire, onda je logično postaviti pitanje mesta i uloge u tome
58
upravo informativnog sektora koji informiše kako na jezicima manjiskih nacionalnih zajednica tako
i na srpskom jeziku.
edno od merila u ostvarivanju kolektivnih nacionalnih prava a time i
standarda u određivanju demokratičnosti društvene zajedice je pravo na informisanje pripadnika manjinskih nacionalnih zajednica na svom
jeziku. Dostignuti društveni standard u toj oblasti, kada je reč o Republici
Srbiji a u okviru nje i Autonomnoj Pokrajini Vojvodini, slobodno se može
reći da je na zavidnom nivou. Kada je reč o manjinskim nacionalnim zajednicama koje u ukupnom broju stanovnika Srbije, bez Kosova i Metohije, čine 14,38% stanovništva, u sferi javnog informisanja to pravo ostvaruju sledeće: mađarska, slovačka, rumunska, rusinska, romska, hrvatska,
češka, nemačka, makedonska, bugarska, albanska, ukrajinska, vlaška i bunjevačka zajednica. Na jezicima manjinskih nacionalnih zajednica javnim
informisanjem se bave ukupno 164 medijske kuće u celosti ili delimično,
dok se informisanjem isključivo na jezicima manjinskih nacionalnih zajednica bavi 34 javna glasila. U okviru pobrojanog, najveća koncentracija
medija, koji informišu na nekom od jezika manjinskih nacionalnih zajednica, nalazi se se u AP Vojvodini.
J
Kako je uz javno informisanje, javnu i službenu upotrebu jezika i pisma,
uz obrazovanje, kultura ta koja ukazuje kako na stepen društvene, kreativne razvijenosti zajednice koja ju stvara, tako i na integrisanost manjinske zajednice u šire društvene okvire, onda je logično postaviti pitanje
mesta i uloge u tome upravo informativnog sektora koji informiše kako
na jezicima manjiskih nacionalnih zajednica tako i na srpskom jeziku.
Nekoliko aspekata interakcije medija i kulturnog stvaralaštva su vrlo indikativni. Mediji koji informišu na jezicima manjinskih nacionalnih zajednica svrhu svoga postojanja pa i koncepciju svojih glasila tako profilišu da
bi zadovoljili informativne potrebe svoje nacionalne zajednice. Prostor i
vreme, uslovljeni finansijskim mogućnostima, često su ili nedovoljni da
kvaliteno zadovolje potrebe zajednice, što ne ostavlja prostor za kulturnu
interakciju sa okruženjem, sa drugim zajednicama, koje su u istovetnom
ili sličnom statusu ili sa većinskom zajednicom, ali i sa zemljom porekla.
Čak do 80% sadržaja informativnog programa je posvećeno zajednici
Kada je reč o medijima pokrajinskog ili nacionalnog značaja oni su u još
specifičnijem položaju, jer u konkurenciji sa lokalnim medijima i medijima matičnih zemalja, gube trku u odnosu na plasman informacija od neposrednog životnog značaja i u odnosu na informacije koje kao globalno
nacionalne plasiraju mediji matičnih država. Ako se tome dodaju i informacije koje su značajne u smislu ostvarivanja građanskih prava a koje
plasiraju mediji na srpskom jeziku, onda je pitanje položaja pokrajinskih i
nacionalnih glasila manjinskih nacionalnih zajednica usložnjeno do te
mere da se o njima mogu čuti mišljenja kao nesnađenim, konzervativnim
pa čak i kao o medijima koji su u stanju „informativne kome“, koja se održava uz značajnu pomoć „političke infuzije“.
Značajno je postaviti pitanje kako mediji manjiskih zajednica vide zajednicu o kojoj i za koju pišu, zašto vide samo sebe i zašto ih najčešće srpska
zajednica ne vidi, a kada ih gleda, kako to čini? Od formiranja manjinskih
nacionalnih samouprava, stiče se utisak, da je osećaj samodovoljnosti i
samozagledanosti, dobio institucionalne oblik, zid preko koga se retko
gleda, a kada se to čini, onda za to postoje ovlašćene osobe, koje to rade
po službenoj dužnosti. Dobra namera da svaka zajednica bez direktnog
mešanja državnih vlasti kreira svoju unutrašnju politiku, određuje nacionalne prioritete, počinje uveliko pokazivati i neke neželjene efekte, kojima se malo ko iskreno nadao. Samoviđenje sve više gubi elemente kritičkog pristupa, a sve je manje elemenata poređanja da bi kritički pristup
mogao biti valjano utemeljen. Do ovakvog institucionalnog rešenja, informativni mediji ne samo da su negovali nego su i hrabro branili svoje
profesionalno pravo na istraživanje i kritičko mišljenje. Sada su sve uočljiviji letargični tonovi, a komentari i kritički napisi zamenjuju se izveštajima
i vestima. Izgleda kao da su svi problemi, izuzev finansijskih, ovim i ova-
kvim uređenjem odnosa između države i nacionalnih zajednica rešeni.
Da li je moguće da su za tako kratko vreme nacionalne većinsko-manjinske elite postigle tako visok stepen saglasnosti? Da li je samo to bilo potrebno pa da Vojvodina postane prostor u kome, kao u vreme socijalizma,
ponovo teče med i mleko? Na dobro stanje malo ko može i ima pravo da
se žali, ali kada je reč o uvek prisutnim, manje ili više, problemima sa kojima se sreću pripadnici manjinskih nacionalnih zajednica, adresanta za
njihovo rešavanje dobili su u predstavničkom telu, koje je dobro uklopljeno u globalni politički milje, a koji više nije samo omeđen državnim granicama Srbije, a oni pozivaju na strpljenje, razumevanje, tumačenje opštih
problema, na finansijsku krizu itd. Nezavisni, kritički raspoloženi glasovi
unutar zajednice, u prostoru i vremenu kojim raspolažu mediji sve se ređe
čiju i sve su bolje i efikasnije kontrolisani. Ako pokušaju da se obrate srpskim medijima, izazivaju podozrenje. Srpska medijska scena osim pozitivno-afirmativnog odnosa koji u medijima plasiraju predstavnici srpske političke i kulturne elite, što je dobro i pozitivno, živi po tržišnim principima,
Pred sobom imamo situaciju stvaranja novog vojvođanskog
kulturnog miljea, koga čine s jedne strane saglasje
političko-nacionalnih elita, što je dobro, ali i zatvaranja,
ili nedovoljne interakcije između nacionalno omeđenih
kulturnih prostora, s druge strane. Kakva će biti perspektiva
tako uređenog prostora i ljudi, nije samo stvar vremena,
kako to često kažu novinari, već i onih koji su svojim
kreativnim sposobnostima spremni da menjaju i utiču
kako na prostor, tako i na vreme u kome živimo
Kul t u r a k a o ko l e k ti v n i m e d ij / N OVA M I SAO
59
N OVA M I SAO / Kul t u r a k a o ko l e k ti v n i m e d ij
TEORIJE KULTURE
Kada je reć o informativnim glasilima manjinskih nacionalnih zajednica,
bilo štampanim ili elektronskim, značajno mesto u njihovom prostoru i
vremenu, zauzimaju događanja iz oblasti kulturnog stvaralaštva. Kulturno stvaralaštvo je jedna od najznačajnijih manefestacionih karakteristika
nacionalnog identiteta, ali i taj domen informisanja podlegao je diktatu
činjeničnog stanja. Način izbora predstavničkog tela manjinskih nacionalnih zajednica, doprineo je pojavi da masovni manifestacioni oblici kulturnog stvaralaštva budu stavljeni u žižu interesovanja. Brojnost učesnika i
publike koje takve manifestacije okupljaju, potisnuli su sve ostale oblike
kulturnog stvaralašta u drugi plan. Mogućnost promovisanja manjinske a
uz nju i većinske političke elite, kroz iole masovnije učešće i prisustvo pripadnika nacionalnih manjinskih zajednica, borba za glasove, koji omogućuju sve što im zakon pruža, doveli su do toga da se i novac kao i medijska pažnja, medija pod njihovom kontrolom, usmere u tom pravcu. Sindrom Guče i Exita nije zaobišao ni manjinske nacionalne zajednice. Posvećenost kulturnom amaterizmu u oblasti folklora, kulturno umetničkim
društvima, proizvela je apsurdnu situaciju u kojoj je folklorno, kao i drugo
amatersko stvaralaštvo, najzastupljenije u programima elektronskih medija, pa prosečni gledalac, ili slušalac, lako dolazi do zaključka da su manjinci pronašli raj na zemlji i sada samo pevaju i igraju. Udvaranje masovnosti u okvirima sistema „jedan čovek – jedan glas“, plod je političkog
pragmatizma, makijavelizma i stoga je to razumljivo, ali u tom i takvom
sistemu strada – kreativnost, a ona nije masovna pojava.
60
pa ako obraćanje srpskoj javnosti ne sadrži senzaciju, to onda ne zavređuje pažnju. A, složićemo se, senzacija u medijima, po svojoj prirodi retko
nosi u sebi pozitivnu informaciju.
Sadašnje, spolja gledano, stanje u medijima manjinskih nacionalnih zajednica, je stanje koje bi se moglo odrediti kao paralelno življenje života,
koji sve manje imaju dodirnih tačaka, a ti isti životi se odvijaju pod istim
krovom i to za sada malo kome smeta. Spreman sam prihvatiti takvo stanje stvari kao stanje koje ne proizvodi konflikte kakve smo poznavali svega pre deceniju-dve. Lepo je živeti u državi gde se ne oseća mirirs baruta
i krvi, ali podvojenost, život za sebe, mimo i pored drugih, na koje se gleda nezainteresovano, osim artikulacije vlastitosti, dovodi do akumulisanja
provincijalnog dremeža, intelektualne inferiornosti, pada vrednosnih kriterijuma pa, forma, ma kako bila dobronamerno zamišljena, ne može zadovoljiti osnovnu ljudsku potrebu za poređenjem i razmenom onoga što
je dobro. Ako je ovaj način uređenja javno iskazane reči, slike i zvuka, prvi
ali ne i jedini korak u drugačijem osmišljavanju odnosa na relaciji manjine
– manjine, manjine – većina, u tom slučaju je on prihvatljiv. No, nije teško
zapaziti zadovoljstvo nacionalnih političkih elita, i kod manjina i kod većine, ovakvim stanjem, pa se teško može očekivati naredni korak ka uspostavljanju međusobnih interakcija, kakve su bile ne tako davno poznate
na ovim prostorima. Da li će kreiranje svesti putem medija dovesti do zaključka i kod onih koji se sa tim stanjem ne mogu lako pomiriti, da je odvojeni, separatni i samozadovoljni status ujedno postao model dobrog,
dremljivog života sa kojim treba biti zadovoljan?
Da je to tako, prvi su se uverili stvaraoci koji se izražavaju putem knjige,
medija koji ima vrlo dugu tradiciju i koji je u mnogo čemu zaslužan za
očuvanje svekolikih nacionalnih identiteta. Time što knjiga nastaje i što
se čita u tišini, što zahteva pismenost kako autora tako i čitalaca, što zahteva intelektualni napor pri njenom nastanku i njenom razumevanju, što
dovodi do uvećanja broja moždanih vijuga, kao u nekoj naučno-fantastičnoj priči, postaje sve manje poželjan činilac naših života. Publikovanje
knjiga u okvirima izdavaštva manjinskih nacionalnih zajednica svedeno
je na neophodni minimum. To je u ovom trenutku realativno zadovoljavajuće stanje, jer sve ispod toga bi bilo tragično. No, i u ovom slučaju imamo potvrdu nedostatka interakcije i mogućnosti poređenja. Na relaciji
pojedinačne manjinske književnosti – srpska književnost, situacija nije do
kraja loša. Može se čak reći da je u dobroj meri prihvatljiva, ali ni blizu
onome stanju stvari kakvo je bilo samo pre dvadesetak godina. Pravo je
autora da pamte ono što je bilo dobro a još veća je obaveza da se sadašnje stanje dovede do stanja koje mora biti bolje. Usamljenih glasova koji
opominju da bi trebalo uspostavaljati interakciju između manjinskih nacionalnih književnosti za sada nema mnogo, što je uzrokovano borbom da
se na svom jeziku objavi knjiga i tako upiše u vreme.
Sažeto gledano, pred sobom imamo situaciju stvaranja novog vojvođanskog kulturnog miljea, koga čine s jedne strane saglasje političko-nacionalnih
elita, što je dobro, ali i zatvaranja, ili nedovoljne interakcije između nacionalno omeđenih kulturnih prostora, s druge strane. Kakva će biti perspektiva tako uređenog prostora i ljudi, nije samo stvar vremena, kako to često
kažu novinari, već i onih koji su svojim kreativnim sposobnostima spremni
da menjaju i utiču kako na prostor, tako i na vreme u kome živimo. „
Kul t u r a k a o ko l e k ti v n i m e d ij / N OVA M I SAO
EXIT: ostrvo ili kontinent?
Razgovarala: Danijela Jakobi
Foto: Branko Stojanović
Naša ambicija je bila da napravimo jedan veliki, svetski projekat, a izazov je bio u tome da li je to moguće u
postmiloševićevskoj Srbiji, pogotovo u Novom Sadu, s obzirom da je zemlja bila poprilično centralizovana.
Festival je doprineo otvaranju naše zemlje prema svetu i drugačijem načinu razmišljanja.
62
ada u Novom Sadu kažemo: godišnje imamo četiri dana ludog provoda i 361 dan dosade, svi znamo da se to odnosi na četiri dana prvog
vikenda u julu, u vreme kada Petrovaradinska tvrđava postaje srce grada
čija magnetska privlačnost čini da se mladi, ali i svi oni koji se tako osećaju,
upute ka tom izvoru pulsirajućeg ritma zvanom Exit festival. Sve je počelo
sa stodnevnom zabavom 2000. godine, kada je festival osmislila i organizovala grupa studenata Univreziteta u Novom Sadu, kao pokušaj da pokrene kulturu i zabavu Novog Sada sa mrtve tačke i da mladima Srbije pruži
neku vrstu izlaza (exit = izlaz) iz loše situacije koja je tada vladala u zemlji.
I pored finansijskih i drugih problema koji su ga pratili, Exit je istrajao i do
danas se razvio u jedan od najpoznatijih muzičkih festivala u regionu.
K
O rođenju, jedanaestogodišnjem životnom putu i tragu koji je festival ostavio na Novi Sad, ali i celu zemlju, razgovarali smo sa jednim od osnivača i
generalnim menadžerom Exita Bojanom Boškovićem.
• Leto 2000. godine je obeležio takozvani nulti Exit koji je pokrenulo nekoliko
entuzijasta, a do danas je to preraslo u jedan od najvećih muzičkih festivala u
Evropi. Da li je taj entuzijazam i dalje prisutan i koliko su se stvari izmenile do
sada?
Bojan Bošković: Entuzijazam je naravno prisutan, a stvari su se izmenile
u tom smislu što se vremenom sve menja, pa smo se i mi promenili, ali
mislim da smo, što je jako bitno, uspeli da zadržimo dobru atmosferu koja
je vezana za sam Exit i rad na organizaciji festivala. Uz to, imamo velike ambicije za dalji rad i ne mislimo da se zaustavimo samo zato što je Exit postao poznat i prepoznat u globalnim razmerama. Naprotiv, to posmatramo kao neku vrstu novog početka. Mislim da je posle 11 godina zaokružena jedna faza u razvoju festivala, a sada je vreme da se ide dalje,
što predstavlja veliki izazov. Od 2000. godine pa nadalje, kako se menjala
situacija u društvu, tako se menjao i koncept. Nakon prvog, odnosno nultog Exita koji je trajao sto dana, naredne godine smo prešli na koncept devetodnevnog festivala, što je bilo veoma teško i zahtevno za organizaciju.
Zbog toga smo formu sveli na četiri dana, što se tokom ovih godina pokazalo kao dobro rešenje, jer je velika količina kvalitetnog programa koncentrisana, zna se da se festival održava prve nedelje jula, pa mnogi posetioci,
iz zemlje i inostranstva, planiraju svoje godišnje odmore tako da budu slobodni u to vreme. Istina je da ima puno sadržaja i da je pri tom neminovno
da se neki od njih preklapaju, ali mislim da onaj ko se dobro organizuje
može da vidi najveći deo onoga što ga interesuje. To se pogotovo odnosi
na one koji prate muziku, jer mi u terminima kada nastupaju najveće zvezde i hedlajneri obično ubacimo i nešto što je više za ljude koji su muzički
sladokusci i koji žele da vide nešto novo i drugačije. Koncept zapravo i jeste takav da kada posetilac dođe gore na Tvrđavu, prosto ga zapljusne ta
masa i velika količina programa.
• Šta je bila prvobitna ideja i motiv prilikom osmišljavanja festivala i kako je
dobio ime Exit?
organizaciju prvog festivala bio je da što veći broj ljudi izađe na izbore.
Tokom tih sto dana smo videli šta sve može da se uradi 2000. godine u
Srbiji, u vreme kada smo svi bili suočeni sa gomilom problema, jer dešavalo nam se da nas u jednom danu traže i policija i DB i razne inspekcije.
To je organizacijski bio veoma naporan projekat i ja često kažem da većina nas to ne bi ponovo radila, sada kada znamo šta bi sve morali da prođemo. Ali bez obzira na to, ideja je bila odlična za to vreme kada je većina
stvari delovala crno-belo. Što se tiče naziva, tražili smo ime koje bi bilo na
neki način dvosmisleno, da sa jedne strane ima neku društvenu konotaciju a sa druge strane ime sa kojim bi mogli da se izvučemo od vlasti, pošto
je represija u to vreme bila velika. Mi smo u tom smislu zapravo testirali
režim, da vidimo koliko daleko se može otići a da i dalje stvari nastave da
funkcionišu. Pri tom nismo imali nijednu dozvolu, počevši od zauzeća površine i postavljanja bina i šankova, preko točenja alkohola, pa do dovođenja električne energije, tako da su u svakom trenutku mogli da nas zatvore. Međutim, interesantno je da po tom pitanju nisu svi bili zlonamerni,
moglo se u vladajućim strukturama naići na ljude koji su bili u fazonu: ma
dobro, neka se dešava nešto i u Novom Sadu. Tokom prvih mesec dana
nije bila namera da se otvoreno kritikuje režim, nego je to više bila jedna
dosta benigna kulturna manifestacija. Ali, izborom izvođača i uz sve veći
broj ljudi koji su imali i želeli nešto da kažu, sve se postepeno menjalo i
ceo projekat je postajao sve oštriji, da bi na kraju prešao upravo u kritiku
režima.
• Koliko je Exit kao fenomen tokom ovih 11 godina uticao na kulturnu i turističku sliku grada Novog Sada?
Bojan Bošković: Naša ambicija je bila da napravimo jedan veliki, svetski
projekat, a izazov je bio u tome da li je to moguće u postmiloševićevskoj
Srbiji, pogotovo u Novom Sadu, s obzirom da je zemlja bila poprilično centralizovana. Jedna od najtežih odluka u tom periodu bila je da se naplati
karta. Jako mi je bilo teško da premostim u svojoj glavi to da treba da izmenimo koncept za 180 stepeni i da ljudima ponudimo nešto što će oni
morati da plate, u Srbiji u kojoj je tokom 50 godina tekovina socijalizma sve
bilo besplatno. Ali, tek onog trenutka kada je postavljen taj novi koncept
u stvari su došli prvi turisti. Prvi turisti su zapravo bili bendovi iz zemalja
bivše Jugoslavije koji su nastupali na Exitu. To mi je dosta osvetlilo dalji
put i razvoj cele priče. U tom trenutku se osećao veliki polet i entuzijazam,
atmosfera je bila mnogo optimističnija nego sada. Mislim da smo dosta
dobro upakovali sa jedne strane taj entuzijazam i optimizam, a sa druge
strane malo nekih naših nacionalnih karakteristika, od prepotencije do
Mislim da smo dosta dobro upakovali sa jedne strane taj
entuzijazam i optimizam, a sa druge strane malo nekih naših
nacionalnih karakteristika, od prepotencije do sujete, sa
izjavama tipa: najveći muzički festival u jugoistočnoj Evropi.
Bojan Bošković: To je dosta interesantna priča. Većinu ljudi koja je učestvovala u organizaciji prvog Exita činili su studenti Novosadskog univerziteta, mahom na elektrotehnici i Prirodno-matematičkom fakultetu. Mi
smo i pre toga bili okupljeni na nekim drugim projektima, koji su bili vezani za Studentsku uniju Univerziteta u Novom Sadu, a osnovni motiv za
E XI T: os tr vo ili ko ntinent? / N OVA MISAO
Ta formula se od samog početka pokazala kao dosta dobra,
jer su se stvari tako odvijale da je festival ostavio pečat i na
kulturnu i na ekonomsku i na političku i na društvenu sferu
N OVA MISAO / E XI T: os tr vo ili ko ntinent?
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Bojan Bošković, jedan od osnivača i generalni menadžer Exita
63
sujete, sa izjavama tipa: najveći muzički festival u jugoistočnoj Evropi. Ta
formula se od samog početka pokazala kao dosta dobra, jer su se stvari
tako odvijale da je festival ostavio pečat i na kulturnu i na ekonomsku i na
političku i na društvenu sferu. Tokom prethodnih pet-šest godina, između 150 i 200 hiljada ljudi iz zapadne Evrope je došlo u Srbiju zbog Exita,
što jeste ozbiljna cifra. U tom smislu festival je doprineo otvaranju naše
zemlje prema svetu i drugačijem načinu razmišljanja. Činjenica je da je sve
to imalo veliki uticaj, a vreme će pokazati koliki.
• Exit je poznat i po tome što tokom godina potencira različite društvene teme
i probleme. Šta je po tom pitanju urađeno i da li će se nastaviti sa tom dobrom
praksom?
Bojan Bošković: Svake godine pokušavamo da skrenemo pažnju na neke
od društvenih problema. Exit je na neki način uspeo i zahvaljujući političarima i sa druge strane uprkos njima, stvoren je balans u tom smislu da smo
shvatili da nije loše da neko ide ispred političara i da prosto napada teška
pitanja, jer neke odluke treba da se donesu ma koliko to teško bilo. Zato
smo se trudili da uočimo probleme u našem društvu i da vidimo kako mi
možemo da utičemo na to. Bili smo usmereni na razne probleme, od trgovine ljudima, kada Srbija nije ni imala ni primenjivala zakone po tom pitanju, pa do ukidanja viza, aktivnog lobiranja da naši građani, pogotovo
mladi, mogu slobodno da putuju. Prethodnih godina smo bili usmereni i
na ekologiju i zaštitu životne sredine. Ekologija je u svetu trend, skoro kao
neka nova religija, i mi pokušavamo to na neki način da pratimo. Naravno,
tu priču ćemo nastaviti i proširiti i u budućnosti. Osim toga, stvorili smo i
jedan entitet nezavisan od festivala, koji se zove State of Exit fondacija, u
kojoj radi ozbiljan tim ljudi, sa ciljem da pošalje što više mladih na studije
u inostranstvo i da se na taj način, njihovim povratkom, omogući transfer
znanja od Evrope ka Srbiji. Mislim da će upravo kroz tu priču suština našeg
društvenog delovanja i uticaja biti najbolje vidljiva, jer će kroz nekoliko
godina na hiljade ljudi proći kroz to, što predstavlja dobar kapital za celu
zemlju.
• Neizbežno je pomenuti sveprisutnu ekonomsku krizu – da li je ove godine
uticala na organizaciju i posećenost festivala?
KREATIVNI POGONI
Bojan Bošković: To sa kampom je jedan od najvećih problema. Mislim da
bi mnogo više ljudi kupilo kartu kada bi na vreme znali gde će biti smešteni, a ne da se desi da u poslednjem trenutku moramo da promenimo lokaciju. Prošle i ove godine nam je Vojska izašla u susret i to nije loše mesto.
Kamp smo, nažalost, morali da pomerimo sa mesta na kojem je godinama
bio pre svega iz bezbednosnih razloga. Topole na tom mestu su jako stare i
trebalo bi ih poseći, kako zbog alergija koje izazivaju, tako i zbog toga što
stalno postoji opasnost da se odlomi i padne neka natrula grana. Za kamp bi
bilo dobro mesto u Petrovaradinu kod Oficirca, ali i to je neizvesno, jer nikad
ne znamo unapred koliki će biti nivo Dunava. Nadam se da ćemo uspeti da
nađemo neko dobro i trajno rešenje. Što se tiče koncepta, promena će sigurno biti, ali ne nekih velikih, jer bitno je da model koji se pravi bude održiv,
pre svega u finansijskom smislu, a četiri dana se pokazalo kao dobra formula. U svakom slučaju, kakve god te konceptualne promene bile, trudićemo se
da ne narušimo osnovnu ideju i da održavamo jednu progresivnu liniju. „
• Pokrenuli ste Exit izdavačku etiketu zahvaljujući kojoj se sa vašeg sajta mogu
besplatno skinuti albumi nekih bendova. Odakle je potekla ta ideja i kako će
se dalje razvijati?
Bilo jednom neko Petrovaradinsko pleme ili pet pitanja koja su nekad bila stavovi
Upiranje pogleda, u onom fenomenološkom smislu, dakle, analizatorskog uvida
u društvenu „strukturu osećaja“ i kompleks značenja koje Exit kao fenomen proizvodi, počelo je mnogo pre upiranja prsta sumnje u smisao projekta kao celine i
osporavanja njegove važnosti koje je u poslednje dve godine popularno u izvesnim kulturalno purističkim kružocima. Nakon prestanka onih prvih euforičnih
ushićenja, još pre pet godina, kad je Exit bio duplo mlađi, u organizaciji ljubljanske
nevladine organizacije KUD Pozitiv, a u saradnji sa brojnim NVO iz Srbije, sproveden je vrlo zanimljiv projekat/istraživanje koji se bavio Exitom kao regionalnim fenomen a nosio je naziv/tezu: Petrovaradin tribe (Petrovaradinsko pleme).
Projekat je pored istraživanja i anketa sadržao i video materijale, zapise brojnih
razgovora, kompilaciju rasprava sa jednog velikog okruglog stola, knjigu i brojne
druge video i štampane materijale. Nažalost nije se nastavilo tim putem analize,
potonulo se u ćutanje, a iz njega izronilo sa prilično paušalnim optužbama bez
ozbiljnog utemeljenja. Upravo mi se zbog toga i čini potrebnim da podsetim na
ovu veoma podsticajnu raspravu od pre pet godina. Možda bi neke njene teze
mogle i danas podstaći nova razmišljanja i nove analize. Samo što su nekadašnji
stavovi danas postali pitanja na koja još niko argumentima ne odgovara. Iz široke
i duge rasprave koja se tom prilikom vodila izdvojićemo samo nekoliko teza koje
su u međuvremenu postale pitanja:
Da li je Exit subverzivan?
Motivacija za ovaj projekat, čiji sam ja jedan od inicijatora, u sebi neminovno nosi
i tu želju i nadu, pa i oprost za nešto, što se može nazvati „kolektivna odgovornost
za mlade generacije“, koje stupaju u, grehovima svojih očeva, opterećen prostor.“
Javna tribina: Petrovaradinsko pleme: 10.07.2005. Art klinika, Novi Sad, 18-20 časova
Da li (je) Exit ima(o) emancipatorsku ulogu?
Želimir Žilnik, filmski stvaralac, Vojvodina
65
„Exit je, u svom životu, u duhu, u atmosferi, u komunikacijama koje se tu dese,
uspeo da sačuva i osnaži retke i povremene eksplozije normalnosti i slobode. On
je u dobroj meri probudio nadu da će veze ljudi, razmena kulture, umetnosti i
ideja, među južnoslovenskim narodima ponovo početi prirodno da teku. Zato
„Petrovaradinsko pleme“ svojom otvorenošću, opuštenošću, pozitivnom energijom, humorom, samoironijom i muzikom jeste novo, drugačije pleme od onih
plemena koje su od naših naroda stvorili političari, ideolozi, ratnici, od naših naroda, čitavu prethodnu deceniju i po. Obeležje ovog „plemena“ je da ih ne okupljaju zapenušani govornici „branitelji vekovnih težnji i nacionalnih interesa“. Oni se
obaveštavaju i kontaktiraju preko Intereneta i pokazuju natprosečnu kompetentnost pri izboru internacionalnog muzičkog repertoara ili kad pišu komentare na
sajtovima.“
Javna tribina: Petrovaradinsko pleme: 10.07.2005. Art klinika, Novi Sad
Teofil Pančić, novinar i publicista, Srbija.
Bojan Bošković: Tu priču smo pokrenuli negde u aprilu prošle godine. Exit
kao takav pokriva puno tema, a muzika je u Srbiji i kulturna i društvena
tema. Mislim da kulturu moramo da razvijamo. Idealno bi bilo da se i država
bavi time, a ne samo tržište, mora da postoji neko ko je prepoznao važnost
postojanja scene, ko će pomoći tu srpsku scenu i bendove koji su kvalitetni.
Pošto to kod nas praktično ne postoji, onda smo mi uzeli na sebe da pokušamo da pokrenemo stvari. Naš lejbel je dosta specifičan, ne izdajemo bilo
šta, već samo odabrane bendove i mislim da smo za sada uspeli da održimo
kriterijume. Njihova muzika u toj formi, kao digitalni sadržaj, je besplatna,
može slobodno da se skine sa sajta, a pri tom naravno nemamo ništa protiv
da bendovi pored toga zvanično izdaju i prodaju svoj album. Do sada smo
objavili desetak albuma, a ima već preko 200.000 zabeleženih daunloda i
sigurno će ih biti još mnogo više. Ideja je da se u budućnosti sve što je novo
i dobro u regionu pojavi na sajtu što pre i ponudi besplatno ljudima, s tim
što mi bendovima plaćamo za autorska prava. Osim toga, svakog meseca
se tu može pronaći dosta novih stvari, jer pored albuma objavljujemo i neka
reizdanja, remikse, stare i nove izvođače. Mislim da je to super ideja, jer
praktično pruža nove sadržaje 365 dana godišnje, znači da se ne radi samo
o četiri festivalska dana, a osim toga pruža mogućnost da bendovi ostanu
u kontaktu sa nama i međusobno. S tim su povezani i blogovi koje postavljamo na exitmusic delu našeg sajta. Praveći te blogove pokušali smo da
ljudima koji su vezani za određenu subkulturu damo mnogo više uvida u
ono što se dešava na tom polju, kao i da napravimo direktnu vezu između
ljudi koji bukiraju stejdž i onih koji prate muziku, jer želimo da naši posetioci mnogo više utiču na to što se dešava. Mislim da će nam trebati oko dve
godine da od toga napravimo najbolji kulturni portal u regionu.
„Naime, posle promene režima u jednom momentu se činilo, da će nova demokratska vlast taj festival da postavi kao neku svoju značku, kao neki ukras na reveru, čime
će se ona dičiti po svetu, ali to se manje-više sa obe strane završilo na nekoj koketeriji i nije dalje otišlo, što je dobro. Pokazalo se, da je društveni kontekst, a to je u 2005.
godini onima koji žive u Srbiji potpuno jasno, još uvek manje-više isti, da je Exit zapravo, bez obzira na inicijalne namere onih koji su ga zamislili, još uvek u ovoj i
ovakvoj Srbiji, teški andergraund. I to ne samo u muzičkom smislu, nego u svetonazornom smislu, u smislu da ne mora ništa posebno da se kaže ili da se organizuje nekakva radikalna propaganda od strane njegovih organizatora – da je sama
činjenica što tako nešto poput njega postoji, što tako nešto zrači, što dolaze ljudi
koji dolaze iz celog regiona, sa takvim ubeđenjima i motivima iz svih krajeva sadašnjih i bivših država, već sama ta činjenica ima jaku subverzivnu notu.“
Javna tribina: Petrovaradinsko pleme: 10.07.2005. Art klinika, Novi Sad
Da li je Exit ex-jugoslovenska komunikacijska tribina mladih?
Drago Pintarič, sociolog, Slovenija
„Za nas „ex-jugoslovene“ moje generacije nužna je obnova komunikacije, pošto
su rat i ostali krvavi događaji radikalno prekinuli mnoge dugogodišnje saradnje,
čak i lična prijateljstva, i prouzrokovali mnoge frustracije. Na sreću, ovde smo kao
pojedinci koji te veze nisu prekidali, čak suprotno, neka poznanstva i prijateljstva
su se razvila za to vreme, no ipak, neku grižnju savesti i bol, kao recimo intelektualci i humanisti, za tu veliku nesreću koja je zadesla taj naš prostor, osećamo.
Zato je, recimo, meni činjenica da se mlade generacije - koje potiču sa tog danas
duboko podeljenog prostora, za koje je evidentno da su rasle u vreme raspada te
zajednice i kojima su bile sve informacije u vezi tog zajedništva prezentovane kao
negativne – samoinicijativno druže na festivalu koji je, usput budi rečeno, nastao iz
otpora jednom režimu, koji je u velikoj meri bio uzrok tog raspada, fenomen koji
u najmanju ruku treba ispitati.
• Da li su narednih godina u planu neke promene kada je u pitanju programska koncepcija, trajanje festivala i mesto za Exit kamp?
E XI T: os tr vo ili ko ntinent? / N OVA MISAO
N OVA MISAO / E XI T: os tr vo ili ko ntinent?
KREATIVNI POGONI
64
Bojan Bošković: Kriza naravno jeste velika, mi smo je najviše osetili kroz
pad kursa dinara. To na neki način dosta obesmišljava organizaciju ovakvih
događaja koji se planiraju i rade praktično celu jednu godinu, a naravno
utiče i na smanjenje kupovne moći, pogotovo kada su u pitanju ljudi u
Srbiji i regionu. Međutim, posećenost nije mnogo opala, naša procena je
da je svega pet do deset odsto manja zarada, da smo mogli da imamo
možda par hiljada ljudi više po danu. Na to utiče i nova konkurencija koja
se pojavila, pre svega u mediteranskim zemljama, Španiji i Italiji, gde istog
vikenda kada je Exit sada ima još pet-šest novih festivala koji imaju jako
dobar lajn ap. To je ozbiljna konkurencija pre svega za bendove, ali i za turiste koji posećuju te festivale, tako da s te strane postoji velika borba, što
je doprinelo i znatnom povećanju cena bendova. Na primer, ispostavilo se
da su neki bendovi ove godine tražili duplo veću sumu novca nego prošle,
a sve dok traje tako velika potražnja za bendovima, cene će ići gore. S
druge strane, ime Exit se vezuje za kvalitetnu muziku i mislim da će ljudi
svakako doći na festival, bez obzira da li su u pitanju zvezde ili neki bendovi za koje nisu ni čuli. Ljudi jednostavno vole Exit, jer se vidi da je ceo
projekat rađen nesebično i od srca, tako da mislim da će dolaziti i u buduće. Na kraju krajeva, ne živimo u Diznilendu nego u Srbiji, ima mnogo
problema sa kojima moramo da se suočimo da bi išli dalje.
Da li je Exit jedan korporacijski mehanizam?
Mirko Sebić, novinar, Vojvodina
„Usuđujem se da pretpostavim da će Festival, krećući se iz godine u godinu od
jednog do drugog problema koji su uvek problemi kapitala i novca, odnosno njihovog nedostatka, nužno težiti da postavi jedan korporacijski mehanizam i da
taj mehanizam funkcioniše sam po sebi. Primećuje se iz godine u godinu, a to je
deo istog korporacijskog impulsa, da Exit hoće da se bavi recimo produkcijom filmova, video materijala, muzičkih CDa, da zahvati što više područja ne samo produkcije zabave već i kulture, što je tipična logika krupne industrije. Pretpostavljam
da će on neminovno zaploviti u taj korporacijski identitet i da će time možda postati i još bolji festival, ali da će tako mnogi ostati uskraćeni za iluziju da je Exit stožer neke alternativne kulture. Time će njegov eskapizam biti dvostruk.“
Javna tribina: Petrovaradinsko pleme: 10.07.2005. Art klinika, Novi Sad
Da li je Exit fenomen mase?
Tina Lajš (Tina Leisch) dramaturginja, Austrija
„Mislim da ovaj festival nije fenomen mase. Ako opisujemo fenomen masa pomoću
te ideje o zaboravljenom identitetu, zbližavanju, međusobnom dodirivanju, onda
se radi samo o par ideja koje spojimo i povežemo. Ne radi se o nekom oduševljenju ili nekom radosnom pokretu, radi se o ideji, konstruktu, i situaciji gde se svi
pretvaraju, svi zamišljaju da su na orgiji i zato svi govore o seksu, seksu, seksu...
Ali ako dođeš sam, onda si jedino došao na komercijalni događaj. Time dolazimo
do toga da fenomen masa zapravo ne postoji već se radi o simulaciji fenomena
mase. Zato se pojedinci, koji se tamo nađu, pretvaraju da su masa, deo te mase,
idu zajedno, zajedno se provode ali u stvari se radi o simulaciji.“
Javna tribina: Petrovaradinsko pleme: 10.07.2005. Art klinika, Novi Sad
Mirko Sebić
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Branislav Babić Kebra, 30 godina Obojenog programa
• • • foto: Stanislav Milojković
Još uvek najiskrenije uživamo u muzici
Razgovarala: Danijela Jakobi
Kada je u pitanju 30 godina Obojenog programa, to je jedno veliko iskustvo, mnogo koncerata,
to je uvek dobar osećaj, zapravo sve te godine živiš u nekoj buci, u nečemu što je stalno na nekoj granici
nemogućeg i što je prilično neizvesno.
66
67
ako tvrdi da ga prošlost ne zanima jer je istorija za istoričare, a on se
bavi stvaralaštvom, sa Branislavom Babićem Kebrom, frontmenom
Obojenog programa, razgovarali smo povodom obeležavanja 30. godišnjice benda, što, mora se priznati, nije zanemarljiv jubilej. Od kako je osnovan 1980, godine za koju se vezuju počeci novog talasa u našoj zemlji, ovaj
autentični novosadski bend i dalje nastavlja da osvaja svojim zaraznim
melodijama refrena i lako pamtljivim, slikovitim tekstovima. Obojeni program je prvi srpski bend koji se pojavio na evropskom MTV-u, 1993. godine, kada je njihov spot za pesmu 981 emitovan u emisiji 120 minuta, a 2002.
ih je legendarni Džon Pil (John Peel) stavio na BBC track listu. I zaista, da se
ne bavimo dalje istorijom, spomenućemo samo još da je Obojeni program
svirao na nedavno završenom Beogradskom letnjem festivalu, koji se ove
godine održavao pod sloganom „Na novom talasu”, u znaku obeležavanja
30 godina novog talasa, a da, kako Kebra kaže, ni sami nisu znali da je taj
nastup proglašen njihovom rođendanskom svirkom.
I
• Ove godine Obojeni program slavi 30. rođendan i obeležava se 30. godišnjica Novog talasa. Da li možeš da napraviš neku paralelu između osamdesetih
i današnjeg vremena?
Kebra: Trideset godina je jako dug period i naravno, bilo bi neverovatno da
se stvari za to vreme nisu promenile. Pogotovo nešto kao što je muzika,
koju proizvode živi ljudi, pa je samim tim i ona u nekom smislu živa, a žive
stvari se najviše menjaju. Nemoguće je to uopšte porediti, počevši od instrumenata koji su pre 30 godina bili užasno skupi, jedna gitara u to vreme
je koštala kao deset prosečnih plata, pa nadalje. Znači, sve se promenilo, od
tih banalnih stvari pa do tehnoloških. Tada je u državi postojalo dva studija
i pet izdavačkih kuća, dve radio stanice, a danas imamo hiljade televizijskih
programa, radio stanica, svako može samostalno da snimi i izda album. A da
ne govorimo o ozvučenju i marketingu i ostalim stvarima. U svakom slučaju, mislim da niti je onda bilo teže a sada lakše, ni obrnuto, jer svako vreme
nosi neki balans, tako da se u tom smislu u samoj muzici nije nešto mnogo
promenilo, osim što je tehnologija napredovala. Osim toga, pre 30 godina
nismo bili Srbija nego Jugoslavija, a veća država znači veće tržište i drugačiji sistem vrednosti, koji se od onda veoma promenio. Rok kultura se vezuje za stabilna i razvijena društva u svetu i podrazumeva jedan stabilan
kulturni sistem. Nisu zabeleženi rok bendovi u Avganistanu, Iraku i Zimbabveu. Ali mislim da mladi ljudi koji se bave muzikom ne treba da se opterećuju time šta je bilo pre 30 godina, znam da mene to nije interesovalo
kad sam bio klinac. Istorija je za istoričare, a ja se bavim stvaralaštvom i mene
interesuje pre svega ono sutra. Kada je u pitanju 30 godina Obojenog programa, to je jedno veliko iskustvo, mnogo koncerata, to je uvek dobar osećaj, zapravo sve te godine živiš u nekoj buci, u nečemu što je stalno na
nekoj granici nemogućeg i što je prilično neizvesno.
• Šta te je motivisalo da radiš sa bendom tokom svih tih godina?
Kebra: Prosto sebe vidim u tome, jer u pitanju je jedna vrsta estetike koja
meni odgovara i sociološki je prihvatljiva. Ja sam gradsko dete, odrastao
sam na ulicama ovog grada kada je sve to počelo. Mislim da je to proizvod urbanizovanosti grada Novog Sada, a tada je postojala jedna generacija koja se prepoznala u tome, što je jako važno za ovaj grad i zemlju,
jer moraju da postoje neke „off” kulture i ljudi koji su vansistemski i bave
se muzikom ne zbog neke koristi, već iz ljubavi prema tome i iz verovanja
da je to ispravno. Time se bavim, to je posao koji radim i nema potrebe
da idem na godišnji odmor nikada u životu, jer u tome uživam. Naravno,
nijedan posao nije samo lak i ugodan, nije lako 30 godina održati to osećanje, pogotovo što je tu uvek prisutna neka vrsta neshvaćenosti, ali jako je
važno to što mi kao bend posle toliko godina još uvek stvarno najiskrenije
uživamo u tome.
• Ti si jedini ostao iz prvobitne postave, dosta ljudi se izmenjalo. Kako je to
uticalo na bend?
Kebra: Promene su često bolne, ali bez toga se ne ide dalje. Sadašnja postava najduže traje, već smo ranije svirali zajedno, pa se razišli i evo opet
smo tu. Naravno, i sve ostale su bile dobre, ali ova postava je ipak nekako
obeležila ceo bend za sve ove godine.
• Gde najčešće pronalaziš inspiraciju za pisanje pesama i koliko su za tebe ti
tekstovi vezani za muziku?
inspiracija. Kroz naše tekstove i muziku na svakom albumu se može videti
kako smo u to vreme živeli. Svaki album je obeležen situacijom u kojoj
smo živeli i mislim da je to jedan od boljih prikaza stvarnosti kroz koju
smo mi ovde prolazili. U tome i jeste smisao, mislim da muzika i tekst treba da budu u toj relaciji sa vremenom – da se vezuju za sadašnje vreme ili
eventualno za neku viziju budućeg vremena. To je jedna poruka kroz tu
vrstu energije.
Sadašnju postavu čine:
Branislav Babić Kebra (glavni vokal)
Dragan Knežević (gitara)
Ljubomir Pejić (bas gitara)
Kebra: Fiktivno oni jesu odvojivi, samim tim što je jedno tekst a drugo
muzika. Ali, u stvari su neodvojivi, jer da nije muzike, jako bi teško jedan
tekst imao tu težinu i to shvatanje koje ima sa njom. Kad praviš tekst, prilagođavaš ga harmoniji i ritmici pesme. A inspiracija, pa sam život jeste
• • • foto: Nemanja Đorđević
• • • foto: Nemanja Đorđević
J oš uvek najisk renije uživamo u muzici / N OVA MISAO
N OVA MISAO / J oš uvek najisk renije uživamo u muzici
Miloš Romić (elektronika)
Vladimir Cinkocki Cina (bubanj)
KREATIVNI POGONI
• • • foto: Stanislav Milojković
Diskografija benda:
Najvažnije je biti zdrav (1990, Search & Enjoy)
Ovaj zid stoji krivo (1991, Tom Tom Music)
Prijatelju kočnice ti ne rade baš sve (1992, live, Sorabia)
Verujem ti jer smo isti (1994, Metropolis)
Ili 5 minuta ispred tebe (1996, Tarcus)
Sva sreća general voli decu (1999, B92)
Ako nisam dobra, šta ćemo onda? (2002, UrbaNS)
68
Da li je to čovek ili je mašina? (2005, UrbaNS)
Kosmos u tvom srcu / Igračke se voze levom rukom (2009, Exitmusic, Hello
bing LP)
• Bendovi obično objavljuju „best of“ kompilacije, a vi ste prošle godine izbacili album sa starim pesmama ponovo odsviranim u novom izdanju. Zbog
čega ste se odlučili za tu varijantu?
Kebra: To je malo duža priča. Prvo, mi nikada nismo pravili neki best of
do tada, ako se i ovo može nazvati nekim best ofom. Drugo, pokušavali
smo više puta da snimimo živi album, ali nas je bio neki maler, razne stvari su se dešavale i nikako nismo uspeli to da uradimo, a želeli smo. S druge
strane, ustalili su se ljudi koji već dugo sviraju zajedno, a samim tim je ta
postava zaslužila tako nešto. Razne pesme već godinama sviramo, tako
da je došlo do selekcije, jer su neke od njih dobro korespondirale sa ovim
vremenom, tako da je to bio jedan logičan potez i mislim da je mnogo
bolji nego prosto sakupiti stare pesme i objaviti ih kao best of. Kada smo
odlučili da tako uradimo, otišli smo u studio i konačno uživo odsvirali ceo
album, bez ikakvog nasnimavanja. Tako smo zapravo snimili album uživo,
samo bez publike. Tim pesmama je falilo upravo tako nešto, jer ih sada
sviramo na drugačiji način, a falilo je i samom bendu koji, kao što rekoh,
već dugo svira u ovoj postavi. Osim toga, dugo smo radili produkciju sa
Bebecom, a sada smo je radili sa Bolmom, tako da je taj album jedno jako
dobro iskustvo za bend. Sve je to rađeno u dogovoru sa Exitom, da bi se
pokrenula njihova download edicija. Zbog toga smo radili postprodukciju
namenjenu baš za download, da bi na kraju za ceo album uradili još jednu
postprodukciju za vinilno izdanje za izdavačku kuću iz Holandije. Dakle,
cela priča je veoma kompleksna, razne stvari su tu isprepletene, ali pokazalo se da je to što smo uradili bilo najispravnije u tom trenutku. Super se
osećamo zbog tih pesama koje smo nekako vratili u život i jako je važno
što smo sve to baš na taj način realizovali – kao besplatan download i kao
vinilno izdanje.
• Da li možemo očekivati neki novi novi album?
Kebra: Novi album je sasvim moguć, ali ne znam ništa unapred. Počeli
smo da radimo neke nove pesme, ali to nije sve što je potrebno. Jako je
bitno da svi to žele i da se sklope dobre vibracije unutar benda. One za
sada jesu dobre, ali nikad se ne zna koliko će to trajati, jer bend je jedna
živa stvar, videćemo šta će biti. Nemamo neku posebnu koncepciju, radi-
mo nove pesme i dobro se osećamo zbog toga, uživamo, zanimljivo nam
je na probama. U stvari, najbolji je taj stvaralački osećaj, ti trenuci kad se
prave pesme i sama ta proba, a tu je jako važna i komunikacija između
članova benda. Na primer, danas nismo imali probu, ali smo se Dragan
(gitarista) i ja čuli pa smo pričali o novoj pesmi koju smo juče radili.
• Diskovi sa muzikom, knjige u elektronskoj formi i digitalni studio vs. ploče,
papirne knjige i analogni studio? Ili oba?
Kebra: Mislim da u svemu tome ima nečeg dobrog. Volim i knjige i muziku u oba oblika. Ne mogu da kažem šta je bolje, u određenim trenucima
je bolje analogno, a u nekim situacijama digitalno se pokazalo kao fenomenalno. Ne bežim od digitalnog, a prema analogiji imam dužno poštovanje. Volim analogni zvuk, ali danas se digitalno toliko usavršilo da može
u potpunosti da zvuči kao analogija.
• Šta ti je u poslednje vreme najčešće u plejeru i da li bi izdvojio neki od novijih
bendova?
Kebra: Ne ubacujem ništa u plejer, već duže vreme slušam samo radio.
Poslednje što sam ubacio je Trans Balkan Desorganisation, nedavno kada
je Bebec bio kod mene pa smo hteli da preslušamo novi album. Inače slušam najčešće radio BBC, oni puštaju muziku tačno onako kako bih ja puštao. Ne slušam posebno neke bendove i ne pokušavam da pošto-poto
pratim novu scenu, sve to se vrti na radiju i to mi je dovoljno.
• Najbolji koncert u poslednjih godinu dana – vaš i na kojem si bio?
Kebra: Ne mogu da izdvojim neki posebno, jer se ja oduševim svakim našim koncertom. To je neverovatno, ali svaki je potpuno različit. Uvek sviramo u nekom drugom prostoru, razmena energije među članovima benda
je uvek drugačija, a ja sam čovek koji balansira te njihove energije. Što se
tiče koncerata na kojima sam bio, imamo sreću što nam je tu Exit festival,
tako da možemo čuti i videti mnogo dobrih stvari i kada su u pitanju strani
bendovi, meni je to sasvim dovoljno. Sa ovogodišnjeg festivala bih izdvojio LCD Soundsystem i Crystal Castles, a osim toga sam gledao dosta dobrih
mladih domaćih bendova. „
J oš uvek najisk renije uživamo u muzici / N OVA MISAO
Mi smo generacija koju prećutkuju
Keckec: Često se u gradu vidim sa Onkom, on je svirao flašofon u Huči kuči
bandi, i baš se dogovaramo da nešto snimimo zajedno. Naravno, mnogo
bi se osećao i prirodnije i komotnije u društvu Huči kuči bande. Možda i zato
što sam na neki apstraktan način povezan s ljudima iz Sombora. A Ljiljana
Batler je bila jugoslovenska Bili Holidej!
Razgovarao: Predrag Đuran
• Što se tiče kolega iz najbližeg komšiluka, da li bi radije sarađivao s Tuzlakom
Damirom Avdićem ili sa Sarajlijom Damirom Imamovićem?
Mislim da smo kao društvo i dalje u stanju teške hibernacije... Kad je domaći rokenrol u pitanju, ne zna se ko
danas više beži od koga – da li autori od publike ili publika od autora.
Keckec: Obojica su sjajni! Sa Avdićem sam svirao u Zrenjaninu, a Damir
Imamović divno peva... Ne znam kako bih se snašao sa Avdićem. I kod Avdića
i kod mene se oseti u tekstovima da smo umetnički sazrevali u vremenu
nekakvog postvijetnamskog sindroma, ali, onoliko različito koliko je različito bilo sazrevati u Bosni ili u Srbiji. Kad Avdić snimi neku lepu, veselu ljubavnu
pesmu, možda na ovim prostorima stvari počnu da se menjaju nabolje.
On mi je referenca.
70
tara pesma odavno je otpevana, ali neki novi k... nikako da dođu. Autor
stare pesme više se i ne bavi muzikom, mislim, ne preterano aktivno,
ipak, naslednici nikako da pogode vrata vaših srca i dočepaju se vaše pažnje.
A provetravanje scene – i muzičke i svake druge – više je nego neophodno.
S
Recimo, mladi novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec, po mišljenju ne
samo potpisnika ovih redova, ima šta da (vam) kaže. Plus, sada ima i zvanično
diskografsko izdanje – album pod nazivom Pesme iz godina uspavanog razuma, objavljen pod etiketom Studentskog kulturnog centra Novog Sada.
Album ima 11 uzbudljivih, naizgled šaljivih pesama, kroz koje protrčavaju
razočarani ljubavnici, sveži mrtvaci, nervozni slabići, fatalne žene, bekrije,
odmetnici... i ostali rashodovani tipovi. Trubadur Keckec (29), nekada ulični
svirač a danas lider sastava Keckec & Acid Folk Orchestra, svoj iščašeni bluz
i kabare-na-brodu-koji-tone stvara, kako sam kaže, inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih godina, kao i paklenim životom novosadske periferije.
Osim pitanja koja slede posle ovog uvoda, pitao sam ga i: Tom Vejts ili Nik
Kejv? Arsen Dedić ili Zvonko Bogdan? Bez mnogo razmišljanja, odgovorio
mi je: Volim ih sve! Izabraću ipak Toma Vejtsa i Zvonka Bogdana. Zbog sezibiliteta. Ime kultnog sarajevskog sevdalije Himze Polovine nisam mu ponudio kao mogućnost izbora. Mada, vrlo dobro znam da bi se po pitanju
senzibiliteta i u njegovom slučaju paralela mogla povući...
Keckec: Sadržaj je isti, samo je forma različita. Pank bendovi sviraju jednostavnu gitarsku muziku, dok se ja trudim da zakomplikujem gde god mogu,
ali, publika koju priželjkujemo na koncertima – otprilike je ista.
• Šta misliš, u odnosu na vreme kad su pesme nastajale, da li je razum iz naslova albuma – bilo tvoj ili naš – konačno razbuđen?
Keckec: Odmah da kažem, razum iz naslova je i moj i vaš! Sam naslov nagoveštava da je, barem kada sam ja u pitanju, to doba prošlo. Nažalost,
mislim da smo kao društvo i dalje u stanju teške hibernacije.
• Tvoj prvi bend zvao se Marš od Bajage. Ukoliko bi Pesme iz godina... nekako ipak uspele da dođu do tzv. šire publike, da li bi ipak rado pošao „u pravcu
Bajage”?
Keckec: Bio bih presretan da je Bajaga mejnstrim u Srbiji. Ali nije. Bajaga
je nekada bio mejnstrim, pa na osnovu toga još uvek ima publiku na koncertima... Danas su neki drugi autori mejnstrim, ali koji, naravno, nisu po
mom ukusu. Zagrebačka grupa Hladno pivo imala je 4.000 ljudi na Sajmu
u Novom Sadu. Ako to znači da su oni muzički mejnstrim – onda bih i ja
voleo da budem mejnstrim!
• Mladi domaći muzičar pod umetničkim imenom Kralj Čačka – složićeš se –
ima zaista sjajne kantautorske numere. Ali ko je za njih čuo? Da li imaš osećaj
da bi, u današnjoj, ovakvoj Srbiji, i tebi i njemu „najbolje” bilo da postanete
učesnici nekog televizijskog realiti-šoua?
Keckec: Meni se nažalost Kralj Čačka mnogo sviđa! Kažem tako zato što bendovi koji se meni dopadaju uglavnom ne nađu put do šire publike. Možda bi
trebali i Buldožeri da se ponovo okupe pa da zasviraju u televizijskoj emisiji
Ja imam talenat? Ali to nije rešenje... S druge strane, kad je domaći rokenrol u pitanju, ne zna se ko danas više beži od koga – da li autori od publike
ili publika od autora. Što se mene tiče, stvarno nemam nameru da budem
po svaku cenu andergraund. Možda si me zato i pitao ono za Bajagu...
• Ko je najveći „krivac” što Milan Kerezović Keckec zvuči upravo ovako – Tom
Vejts, Marko Brecelj ili Đorđe Balašević?
Keckec: Ima tu još imena koja bi se mogla pomenuti, ali mislim da je novosadsko Novo naselje najzaslužnije što zvučim kako zvučim. Jednostavno, hteo sam da se moji drugari prepoznaju u svim ovim pesmama. Znaš,
mi smo generacija koju prećutkuju, i to me je uvek nerviralo.
• Kako doživljavaš poređenja s Balaševićem, pre svega s njegovim majstorstvom storitelinga?
• Na prvo, površno slušanje albuma Pesme iz godina uspavanog razuma,
Milan Kerezović Keckec je jedan šaljivi muzičar. Da li se slažeš s onom „starom” da „u svakoj šali ima malo i šale”?
Keckec: Ne možemo mi da se poredimo, iz više razloga. Đorđe Balašević
je veliki i ostvareni umetnik, i potpuno druga generacija, a ja sam početnik, i kradem od najboljih. To je kao da poredite, recimo, Stounse i Haulina
Vulfa!
Keckec: U trenutku kad su pesme s ovog albuma nastajale, iskreno, nisam
ni pretpostavljao da ću ih ikada snimiti. Ideja je bila da budu za internu
upotrebu, i zato sam se koristio crnim humorom koji je bio prirodan nekom
mom užem okruženju. Sad izgleda kao da sam želeo da šokiram publiku
tekstovima, ali to je samo zato što bi neko mogao da nasluti da pravac kojim ide moja muzika možda vodi u mejnstrim. Mnogi bendovi imaju luđe,
blesavije i mračnije tekstove od mojih, ali dokle god oni budu dovoljno
andergraund, niko neće praviti pitanje.
• Kažeš da si „inspirisan srpskom i bosanskom narodnom muzikom iz 60-ih
godina”. Konkretno kojim izvođačima?
Keckec: Ma ja volim izvornu muziku uopšte. Himzo Polovina, Nada Mamula, Silvana Armenulić, itd. Trenutno mi je hit ona pesma Znaš li, dragi, onu
šljivu ranku... Njena treća strofa ima erotiku kakvu ja volim.
• Nedavno je umrla pevačica Ljiljana Batler. Znam da voliš njene albume... Da
li bi voleo da te, barem u nekoliko pesama, prati njen Mostar Sevdah Reunion,
ili misliš da bi tvojoj muzici primerenija bila pratnja (danas nažalost bivše)
somborske Huči kuči bande?
• Na albumu peva i svira brojna ekipa muzičara. Ako znamo da se u Novom
Sadu – čast izuzecima – bendovi uglavnom bave „derivatima” panka, da li bi
tvoj sastav Keckec & Acid Folk Orchestra mogli da shvatimo i kao svojevrsnu
promociju nekog drugačijeg muzičkog Novog Sada?
Mi smo generacija koju pre ćutkuju / N OVA MISAO
N OVA MISAO / Mi smo generacija koju pre ćutkuju
• Komponovao si muziku i za filmove, televiziju i pozorište. Da li će kantautorstvo ubuduće ipak biti tvoj prioritet?
Keckec: Rokenrol mi je uvek bio prioritet, a primenjenom muzikom ću se
baviti kad god bude prilike. I jedno i drugo je lepo na svoj način. Kada
komponujem muziku za svoje pesme, radim po istom principu kao s primenjenom muzikom. Dakle, radim po tekstu.
• Koliko ti znanje koje se tiče „tajni” dizajniranja zvuka, stečeno na Akademiji
umetnosti u Novom Sadu, pomaže u stvaranju muzike?
Keckec: Vrlo malo. Ali mnogo mi pomažu stvari koje sam naučio u srednjoj muzičkoj školi. Išao sam u muzičku na teoretski smer, pa sam naučio
ponešto o tome. Zahvaljujući tome, danas se mnogo brže sporazumevam
s muzičarima s kojima sarađujem.
• Sviraš gitaru na ulici od svoje 15. godine. Da li te objavljivanje albuma automatski briše s jedne takve „pozornice”?
Keckec: Od svoje 15. godine sviram u centru Novog Sada. Na Novom naselju sam svirao i ranije. Mogu samo reći da se ne gadim ulice ni sad. „
KREATIVNI POGONI
KREATIVNI POGONI
Milan Kerezović Keckec, kantautor
71
OGLEDALO
Miloš Vujanović: Magnetno polje crteža
Muzej savremen umetnosti Vojvodine, proleće 2010.
Piše: Danilo Vuksanović
anašnja umetnička produkcija često se izgubi u manirističkim ponavljanjima, vladajućim trendovima i zaplitanju u angažovanost po svaku
cenu. Postojeće granice i ideološko-kulturološke stege bivaju odmaknute
svesnim delovanjem male grupe ljudi u postmodernističkom svetu. Miloš
Vujanović je učinio kvalitetan iskorak napred, smeo i raznolik, izložbom u
Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, koju je nazvao Magnetno polje
crteža. Pokazao nam je kako razmišlja o simbolima, vremenu, energiji, kosmosu, magnetizmu, opiljcima, crtežu, univerzalnoj likovnosti i nauci kao
njegovoj neizbežnoj saveznici (u ovom, njegovom slučaju).
D
72
OGLEDALO
Komentar i razgovor dva adepta o izložbi
Metodologija umetničkog postupka na izložbi Magnetno polje crteža koristi različite alate otkrivajući neistražene hodnike stvaralačkog mehanizma
umetnika, koga su u staroj Grčkoj bez razlike zvali demiurgós (tvorac). Na
prvoj strani kataloga za ovu izložbu u nekoliko redaka sublimirano je čitavo
tvorenje-stvaranje Miloša Vujanovića. To je haiku zapis Koste Bogdanovića
koji glasi:
Prinese magnet
Izazva munju
Miloš
U ova tri stiha osetimo magični trenutak stvaranja i ponešto od moći Teslinog genija.
Takođe, u video radu Miloš Vujanović je približio široj javnosti atmosferu i način na koji stvara. U sledećoj, krajnjoj izlagačkoj prostoriji to su ekranizovane
ćelije strujanja kružnice ili monitorske magme, dok su kopije starih nacrta i
istraživanja u geometriji projektovane na zidu. Ti pretpostavljeni obrazci
nauke ukazuju na početke beskrajnih puteva u okviru kojih se autor kretao.
Odsustvo kolora i njegovih senzacija u postavci crnila, kruženje materije i
umetnikovo priznanje da je saučesnik prirodne energije koju pronalazi
oko sebe i u sebi, unose posmatraču enigmatični prizvuk u vizuelno polje, sluteći nagoveštaj kretanja, neprestanog i životnog.
Isto tako, ova nekonvencionalna izložba upućuje nas i na alhemiju. Mišljenja o ovom duhovnom procesu kroz rad prerastaju u operativnu alhemiju
realizacijom ideje. Pre svega, najviše na alhemiju navodi crni prah opiljaka koji vidimo u Vujanovićevom radnom stolu. Jer, termin alhemija kojim
se označava veoma složen korpus teorija i praksi nadahnutih impulsom vitalnosti sa hemijom ima zajednički samo etimološki koren, al-kimyia, arapska
reč (prethodi joj određena zamenica al), poreklom iz sirijskog i starogrčke reči
chumeia ili chemeia, koja izgleda da dolazi od glagola chéo: rastopiti, ili chem:
crno po Plutarhu, boja i ime egipatske zemlje za koju se verovalo da je postojbina Velike Umetnosti (A. Švarc, Umetnost i alhemija, predgovor za venecijanski bijenale,1986).
Kada posetioci izložbe uspeju i (ako) razgrnu postavljene nejasnoće u kojima se sugeriše novo razmišljanje o umetničkom pristupu, i kada im (nam)
se izgube nastale asocijacije, opčinjeni, osete (osetimo) zračenje i prostor.
Takav osećaj svakako prija, jer smo već dugo sudeonici virtuelnog točka
koji nas vodi prividnoj fizičkoj moći, smešten u fioke digitalizovane stvarnosti koja nam „obogaćuje“ misli i kretanja po beskrajnoj internet mreži.
Dakle, nasuprot onome što je u tekstu za katalog između ostalog napisao
Živko Grozdanić:
Inicijativa Miloša Vujanovića usmerena je na jedinstvo duha i materije, karakterizaciju simbola i slobodu izvođenja. Čini se, da je upravo to potrebno savremenom čoveku, koji je odviše rastrzan među stresovima kreditnih rokova, u potrošačkoj matrici.
Grozdanićevim tvrdnjama da odupiranje i skepsa predstavljaju osnovne
ključeve za razumevanje ove izložbe, možemo dodati da je u nizu sličnih
pojmova koja objašnjavaju alhemiju kao kreativnu jeres, nepomirljivom s
kulturom i društvom zasnovanom na vlasti, prisutna i sumnja u odnosu
na realni svet. Otklon spram „realnog“ sveta pomoću sredstava umetnosti
zapravo jeste negiranje, nemirenje sa postojećim stanjem.
Uplivi surogata dominiraju u modernoj kulturi, umetnost je deo globalnog konzorcijuma koji okajava grehe pomažući je. Sasvim prirodno, umetnost živi u skladu sa vremenom, a kada joj ponestane pokretačke energije,
oslanja se na druge izvore, na mnoštva svekolike zemaljske pojavnosti.
Izložba Magnetno polje crteža se sastoji iz nekoliko međusobno povezanih celina. Stožer izložbe su crteži nastali pomoću magnetnih opiljaka na
papiru. Ovi crteži koji u konačnoj realizaciji izgledaju jednostavno (kada
nemamo predstavu kako su zapravo nastajali) upravo su odraz prirode,
faksimili skrivenih fizičkih strujanja. U ograničenoj traci sa desne ivice crteža nalaze se prikazi magnetnog dešavanja ispod, u loptastim formama,
studije dinamičkog procesa. Sa druge strane, vidimo deo umetnikove laboratorije, njegova oruđa koja mu služe i kojima on služi.
Ovde se iz ontoloških razloga sugeriše da je sam odraz opiljaka na platnu,
izazvan magnetima, samo bleda kopija autentične lepote, koja kao takva
nema razloga da funkcioniše kao „velika“ umetnost.
Umetnički kvalitet određenog dela mnogo puta zavisi od mere u kojoj je
njegov tvorac podstaknut snagom nesvesnih impulsa. Prirodu odnosa između umetnika i alhemije razjasnio je Marsel Dišan. Na pitanje da li takav
odnos postoji, umetnik je odgovorio: „Ako sam se bavio alhemijom, onda
je to bilo na danas jedino prihvatljiv način – ne primetivši“.
Kao i prvi susret sa Vujanovićevom izložbom, sve ove teorije zbunjuju i podsećaju nas da su mnogi teoretičari i istoričari umetnosti ustuknuli pred
ovom svojevrsnom tezom. Nije lako govoriti o ovakvom uglu posmatranja
samostalno. Zato, u nastavku čitajte i saznajte više-manje iz intervju-dijaloga naslovljenog:
Ko m e nt a r i r a z g ovo r d v a a d e p t a o i z l ož b i / N OVA M I SAO
Polu imaginarni razgovor između dva adepta (umetnika) amatera o
izložbi Magnetno polje crteža
Adept I prilazeći drugom adeptu primeti:
73
Ispred njega se nalazila metalna crna konstrukcija sa otvorenom ladicom. Sa
sve četiri strane stola nazirao se crni prah. On je, dugokos, grebačem povlačio
u nebrojenim smerovima mnogostruke vijugave linije. Tražio je potrebnu distancu poteza naspram papira kojim je sto bio pokriven. Beli papir praznine
potom mu je pružio nekoliko crnih nagoveštaja. Ritual je bio ozbiljan. Igrajući
oko stola pokreti su mu se kružno uspinjali ka papiru. U rukama, grebač postaje alatka mere. Fizički privid i odstojanje u naizgled svesnom činu su ga
obuzimali. Refleksija. Ispust i traganje. U ograničenom prostoru kugla se njihala u pravcu obličja kupe. Pod njom, opiljci magme, aktivna zemlja. Mali
sateliti tvrdog jezgra. Vibriranje. Na granici zvuka i slike.
Potom ga upita:
Koliko se istorija vizuelnog izražavanja zasniva na simbolima i analogijama
među civilizacijama i kulturama, i da li sve te paralele pomažu savremenom
umetniku-adeptu da ostvari bilo šta vredno pažnje? Koliko Vam je bitna
pažnja i mislite li da je o Vašem radu moguće konstruktivno i kritički pisati?
Adept II: Vizuelno izražavanje počiva na simbolima. Berđajev je tvrdio
kako je neophodno da umetnost bude simbolična, simbolima se stalno
treba služiti i pomoću njih govoriti. Njihovo konstantno ponavljanje kroz
istoriju ljudskog trajanja čini kulturu i umetnost sadržajnijom. Ustvari, oni
su suštinski sadržaj. Svaki put kada nam se ukaže neki od simbola to znači
da se nesvesno vraćamo arhetipu, prapočetku. Povratak arhetipu u istu
ruku je i moderno. Zato mislim da je ovaj način jedno moguće rešenje.
Pažnja je potrebna skoro svakom stvaraocu, meni takođe. A konstruktivna kritika? Ne razmišljam o tome.
Adept I: Dobro, nije ni bitno. Svakako da umetnost i kultura bez simbola
ne bi postojali, nema sumnje, ali zar ne mislite da se umetnost pomalo zamorila i istrošila svoje osnovne potencijale? Kao da ne iznalazi adekvatna
rešenja oslanjajući se suviše na virtuelne domene stvarajući tako, istina, sasvim novo polje izražavanja, vizuelnog i tekstualnog, para-realnog sveta
koji postaje dominantan. Gde je kamen mudrosti nestao? Kamo filozofi što
su u potrazi za zlatom i večnim životom? Je li to umetnost ostala zarobljena
u mikrosvetu priručnika za rukovanje poput običnog produkta civilizacije?
Adept II : Povod za nastanak izložbe ja prepoznajem u neminovnom razmatranju o savremenoj umetnosti i njenoj neophodnosti udruživanja sa
drugim oblastima ljudskog delovanja. Pre svega, imam na umu nauku i
njeno transformisanje kroz vreme. Tehnologiju vidim kao koristan paket
alata. Umetnost vidim kao delovanje koje se mora brusiti. Zato mojim učenicima stalno govorim ono što su meni govorili: „Samo vi radite, radite i
nešto će već ispasti!“ Možda zato kroz alhemiju naslućujem mogućnosti
bavljenja u podjednakoj meri duhovnim i materijalnim pojmovima. Za takve stvari, priručnici jednostavno ne postoje. Privlači me maglovitost alhe-
N OVA M I SAO / Ko m e nt a r i r a z g ovo r d v a a d e p t a o i z l ož b i
mije jer želim da razjasnim nejasnoće pomoću sopstvenog rada. Ostaje
pitanje je li ta umetnost XXL, XL L ili S? Gera tvrdi da ovo nije „velika” umetnost. Kada se to izdvoji iz konteksta, ne zvuči baš ohrabrujuće, zar ne?
Adept I : Dobro, da se vratimo simbolima... Koji od simbola je za Vas osnovni simbol? Primećujem loptu tj. krug kao neku vrstu lajt motiv simbola.
Ona izgleda kao minijaturna planeta Zemlja, u ogledalu velikih stalnih
procesa na Zemlji što se iz dana u dan odvijaju?
Adept II : Recimo da je tako. Središnji deo izložbe je nekako najstrukturalniji, pošto se zasniva na geometrijskim osnovama. Krug je za mene osnova
sveta, lopta koja najbolje prenosi magnetne sile. U toku rada, magnete sam
postavljao u prirodno-simboličke odnose petougla, trougla, četvorougla i
drugih oblika. Normalno, jer je geometrija bila i ostala vrhunac znanja, početak svake studije. U drugom delu izložbe, gde sam stvari postavio slobodnije i samim tim publici bio nejasniji ali zato naučnicima bliži, želeo sam
da ukažem na nekoliko pitanja. Teorije o karakteru kosmosa se menjaju, a
ako će se nešto promeniti u budućnosti, zašto to i ne priznati? Magnetno
polje Zemlje se okrenulo i kao takvo biva uzburkano! Unutar Zemljine duplje su gasovi koji se kreću i sadrže dinamiku ovoga sveta, skrivenu u magmama, u unutarnjem obličju plazme... A u školi i dalje uče decu da unutar
planete postoji tvrdo jezgro ne bi li na taj način podržali tvrdnje da je stabilna i bez unutrašnje energije koju zasigurno poseduje! Hoće li nam biti
bolje ako ne priznamo da se sve oko nas menja, da ništa nije konačno?
Adept I : Kojom rečenicom bi ste zaključili ovaj razgovor?
Adept II : Čudo je krucijalan razlog zbog koga umetnici imaju pravo da se
bave naukom i ostvare domete u likovnim umetnostima! „
OGLEDALO
Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti
Antologija Brankove nagrade, Društvo književnika Vojvodine, 2010. godine
Kapitalan projekat Izdavačkog centra Matice srpske, Novi Sad, 2010. godine
Piše: Gordana Draganić Nonin
Piše: Gordana Draganić Nonin
Popa, onaj banatski mag reči koji je imao „iskustva sa priznavaV asko
njem muza”, prvi laureat Brankove nagrade, a potom Aleksandar
Tišma, Pavle Ugrinov, Borislav Radović, Tanja Kragujević, Duško Trifunović,
Rade Tomić, Nenad Šaponja, Oto Horvat, Zoran Ćirić, Dragan Jovanović
Danilov, Tito Bilopavlović, Vasa Pavković, Nina Živančević, Marko Vešović,
Raša Livada, Branko Maleš i brojni drugi književnici koji su, nakon objavljene prve zbirke, svojim delima obeležili književnost ovih prostora, doprineli su tome da ova nagrada, nakon pola veka postojanja zauzima centralno mesto u mnoštvu priznanja koje se u Srbiji dodeljuju za poeziju.
Brankova nagrada bila je i jedna od najuglednijih u bivšoj Jugoslaviji, a
njen značaj je veći kada se sagleda sa stanovišta da ju je žiri dodeljivao za
prvu zbirku poezije mladih autora do 29 godina, simbolično, do onoliko
godina koliko je imao veliki pesnik romantizma Branko Radičević po kojem
je i dobila ime, u času kada je umro.
Na nedavno održanom 5. Međunarodnom književnom festival u Novom
Sadu sve je bilo u znaku obeležavanja pedesete dodele Brankove nagrade. Branislav Živanović pedeseti je njen laureate, a mladi novosadski pesnik dobio ju je za zbirku poezije Pogledalo koja je objavljena u izdanju
Logos-a iz Bačke Palanke i Bistrice iz Novog Sada. Celovečernji program na
Festivalu bio je posvećen i predstavljanju Antologije Brankove nagrade
koju je povodom jubileja objavilo Društvo književnika Vojvodine. Priređivač Antologije je pesnik Jovan Zivlak koji je pored predgovora, odabrao
i po dve pesme od svih 50 laureata, u knjigu uvrstio i brojna dokumenta i
fotografije iz bogatog istorijata nagrade i čitaocima dao na uvid biografije laureata koje u većini slučajeva potvrđuju konstataciju da se radi o
piscima koji će, nakon objavljene prve zbirke, obeležiti književnost ovih
prostora.
Brankovu nagradu osnovao je Narodni odbor opštine Sremski Karlovci i
prvi put je dodeljena 1954. godine, dakle u godini u kojoj se obeležavalo
sto godina od smrti Branka Radičevića. Prvi žiri, u kojem su bili i Borislav
Mihajlović i Boško Petrović, odlučio je da nagradi zbirku Kora Vaska Pope.
Sledeće godine, nagradu su podelili Pavle Ugrinov i Aleksandar Tišma, a če-
tvrtu po redu dobio je pesnik Borislav Radović. Tada je došlo do prekida u
dodeljivanju, ali već 1960. godine njen laureate postaje Duško Trifunović.
Nagrada je, dakle, pre pola veka obnovljena zahvaljujući Vasi Kazimiroviću, glavnom uredniku novosadskog nedeljnika „Tribina” i Drašku Ređepu,
tada asistentu na tek osnovanom Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U
toj godini se prvi put i spominje kako bi se moglo organizovati Brankovo
kolo – kulturna manifestacija koja bi tokom sedam dana okupljala pisce iz
cele Jugoslavije i na kojoj bi se i dodeljivala prestižna pesnička nagrada. Nakon ponovnog prekida, Vojvođanska sekcija Udruženja književnika Srbije
je ponovo uspostavlja i u tom žiriju će se naći Miroslav Antić, Ferenc Feher,
Jasna Melvinger, Florika Štefan i Draško Ređep. Nagradu će potom podeliti
dva velika stvaralaca – pesnikinja Tanja Kragujević i Rade Tomić, a potom će
laureati biti i Marko Vešović, Raša Livada, Tito Bilopavlović, Ljubivoje Ršumović, Rajko Petrov Nogo i drugi. Književnici i kritičari koji su kasnije delovali u žiriju, takođe će biti uspešni jer je nagrada odlazila u ruke Zorana
Ćirića, Ota Horvata, Vladimira Kopicla, Dragana Jovanovića Danilova, Nemanje Mitrovića, Vase Pavkovića i drugih autora koji od tada pa do ovih
današnjih dana stvaraju.
Nagrada je dodeljivana u svečanoj Sali Karlovačke gimnazije, dugo godina
na Stražilovu, upravo na „Brankovom kolu” koje je onomad i ustanovljeno,
da bi poslednjih godina laureatima bila dodeljivana u Magistratu u Sremskim Karlovcima i to u okviru Festivala koji već petu godinu organizuje
Društvo književnika Vojvodine. Tu ju je primio i ovogodišnji, pedeseti laureat Branislav Živanović, rep artist, pesnik i kritičar iz Novog Sada. Ovu
vrednu Antologiju „otvara” pesma U zaboravu iz čuvene Popine zbirke Kora,
a kako sve vrednosti Brankove nagrade deljene u ovoj „nezadrživoj ravnici”
ne treba ostaviti „u zaboravu”, knjiga će se svakako naći u rukama znatiželjnika. U njoj, naravno, precizno dat i istorijat ove nagrade sa podacima
ko je sve tokom svih ovih godina žirirao i kome je nagrada data od strane
određenih članova žirija. Kada se sagleda potonje stvaralaštvo laureate,
mora se priznati, da je malo bilo promašaja kada je Brankova nagrada u
pitanju. „
N e m ož e š d a s e n e z ap i t aš ko j e b i o u ž i r ij u / N OVA M I SAO
platnenom povezu, sa zlatotiskom i na ekološkom, takozvanom neU raspadajućem
papiru, tokom ovog leta objavljeno je prvo kolo od
deset knjiga antologijske edicije Deset vekova srpske književnosti Izdavačkog centra Matice srpske iz Novog Sada. Inače, planirano je da ova Edicija
bude štampana u dve serije, od kojih prva ima 115 tomova.
Glavni urednik projekta, književnik Miro Vuksanović je predstavljajući ovaj
kapitalan poduhvat Izdavačkog centara Matice srpske istakao da će ova
antologijska edicija dati prikaz svega onoga što je najbolje nastalo u srpskoj književnosti tokom deset vekova, a da će ujedno dati i novi pristup
delima iz istorije književnosti od Miroslavljevog jevanđelja do danas. „Ovo
će biti ’otvoren’ projekat jer će, na kraju, biti zastupljeni i savremeni pisci
jer se tek krajem ovog, 21. veka, navršava deset vekova od prvih dela srpske književnosti“, istakao je Vuksanović koji je sa još trojicom kolega pre
tri godine i dao ideju za ovaj projekat.
Antologijska edicija Deset vekova srpske književnosti teži da od svega što
je nastalo od 12. do 21. veka odabere ono vrhunsko i sa savremene tačke
gledišta revalorizuje. U ovom premijernom prvom kolu objavljene su knjige: Književni radovi Svetog Save koju je priredio dr Tomislav Jovanović,
Jednostavni oblici narodne književnosti dr Marije Kleut, Poezija Dubrovnika
i Boke Kotorske dr Zlate Bojović, Knjiga Dositeja Obradovića dr Mirjana D.
Stefanović, Knjiga Jovana Sterije Popovića koju je priredio dr Sava Damjanov, Knjiga Petra II Petrovića Njegoša Mira Vuksanovića, Knjiga Bore Stankovića dr Marka Nedića, Knjiga Ive Andrića dr Slavka Gordića, Knjiga Miloša
Crnjanskog dr Milivoja Nenina i Antologija srpskog pesništva Miodraga Pavlovića. Svih devet spomenutih priređivača ujedno su članovi uređivačkog
odbora ove edicije.
Urednici po pozivu, takođe pripremaju knjige koje će urediti: Predrag Palavestra (Jovan Skerlić), Ljubomir Simović (Laza Kostić), Svetozar Koljević
(Petar Kočić), Radoslav Eraković (Milovan Vidaković), Ljubiša Jeremić (Jakov Ignjatović), Goran Maksimović (Stevan Sremac), Slobodanka Peković
(Isidora Sekulić), Dragana Vukićević (Simo Matavulj) i dr. Čuvena Antologija
srpskog pesništva Miodraga Pavlovića koja je u premijernom kolu objavljena kao dvanaesto izdanje Antologije, sadrži Pavlovićev predgovor pisan
za prvo izdanje.
N OVA MISAO / Anto lo gijsk a e dicija D ese t vekova srpske k nj ižev n osti
Dakle, radi se o naučnim izdanjima koja, pored osnovnih tekstova književnika, sadrže i nov predgovor, hronologiju života i rada pisca, bibliografiju,
po nekoliko različitih tekstova kritičara o delu i napomene priređivača. Knjige imaju kao naslov ime književnika (ili teme koje obrađuju), a Ivo Andrić i
Miloš Crnjanski jedini će imati po tri knjige, u prva tri kola.
Po rečima glavnog urednika, ova antologijska edicija ravnomerno prikazuje srpsku književnost, od narodne do početka dvadeset prvog veka, s
namerom da ostane otvorena za izuzetna dela koja će se pojaviti u toku
njenog objavljivanja. Namera je da se od svega što je nastalo od 12. do
21. veka odabere ono vrhunsko i antologijsko, da se naučno priredi, i sa savremene tačke gledišta revalorizuje, a izbor za 20. vek ostao je „otvoren”.
Edicija Deset vekova srpske književnosti razlikovaće se od one čuvene edicije
Sto knjiga srpske književnosti koja je objavljena 70-tih godina prošlog veka.
U ovoj novoj biće zastupljeni pojedini pisci koji u ranijoj ediciji nisu ni spomenuti: Koder, Dragutin Ilić, Nićifor Ninković.
U novoj ediciji će se naći i izbor dela Dragiše Vasića, Milovana Đilasa, Mirka Kovača i Dobrice Ćosića, kao i Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića,
Desanke Maksimović, Vladana Desnice, Oskara Daviča, Ivana V. Lalića, Dušana Radovića, Vaska Pope, Aleksandra Tišme, Pavla Ugrinova, Radomira
Konstantinovića, Svetlane Velmar-Janković, Danila Kiša, Ljubomira Simovića, kao i Dušana Kovačevića, Davida Albaharija, Radoslava Petkovića,
Svetislava Basare i Gorana Petrovića.
Poseban dodatak ediciji predstavljaće posebne knjige, dela koja uređivački odbor smatra izuzetnim, a među kojima je Knjiga o Zmaju Laze Kostića, zatim knjiga o Lazi Kostiću Stanislava Vinavera, knjiga o Njegošu Isidore
Sekulić i druge.
U godini koja je proglašena Godinom knjige, prvo kolo ove antologijske edicije objavljeno je uz podršku Vlade Vojvodine, ali po novom Zakonu o kulturi, i ovaj projekat će morati da ide na konkurs, što stvara neizvesnost za budućnost narednih kola. S obzirom da se planira ukupno gotovo 200 tomova,
kao i njihovo elektronsko izdanje, a kada se svemu tome doda činjenica da
je Izdavački centar MS osnovan pre tri godine i da nema nijednog stalno zaposlenog, dalje objavljivanje tomova se čini kao gotovo nemoguća misija
iako je svuda u svetu uobičajeno da se ovakve edicije i češće prave. „
OGLEDALO
74
Ne možeš da se ne zapitaš ko je bio u žiriju
75
OGLEDALO
Manija opstanka
Vedrana Rudan: Dabogda te majka rodila, V/B/Z, Zagreb, 2010.
Elijas Kaneti: Masa i moć, Mediterran Publishing, Novi Sad, 2010.
Piše: Nadežda Radović
Piše: Tatjana Pejović
ajnoviji roman Vedrane Rudan Dabogda te majka rodila je njena još
jedanput bačena rukavica javnosti. O knjizi se piše, govori, svi imaju
„svoje mišljenje“. Jednom rečju, kao i ostale njene knjige i ovaj roman je
tema dana. Isto je u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu. Bela vrana ponovo jezdi
iznad Balkana.
N
Vedrana Rudan tačno zna šta radi. Ona je pre svega hedonistkinja i za toj
potrebno dosta novaca. To ne krije, dapače stalno
ističe, do detalja upoznaje javnost sa svojim sitnim
zadovoljstvima, skupim putovanjima, ludim performansima, poklonima koje široke ruke deli drugima
(umirovljenicima je podelila petsto knjiga svog poslednjeg romana; dostojno Robina Huda) i sebi. Iz te
pozicije odlučila je da od posla intelektualne proleterke - književnice napravi profitabilan biznis. S prstom na čelu, sagledala je važeće civilizacijske vrednosti/nevrednosti i svoje pisanje stavila u njihovu
službu, odnosno upregla ih u kola vlastitog biznisa.
In je pisati u prvom licu. Žensko pismo (l’écriture feminine) je nastalo iz progovaranja vlastite utrobe, otvaranja tema o kojima se ćutalo, koje smo bile naučene
da čitavog života skrivamo i od sebe samih. Zahvaljujući ženskom pismu i feministričkom aktivizmu otvorene su tabuizirane stranice ženskih iskustava. Svetlo
dana su ugledale pretučene žene, incestuizirane devojčice, patronizirane i sputavane, seksualno uznemiravane i ucenjivane žene, trafikovane devojke. Pomno
su analizirani odnos majka-ćerka, autoriteti... Lično je
postalo političko. Žene su bile realne, tražile su nemoguće – izmenu strukture svetskog poretka i moći. Pod
tim sloganima pokrenule su se žene u celom svetu.
Promenili su se zakoni. Rodna ravnopravnost je postala priznata demokratska vrednost. Neke žene su
osvojile moć. Za većinu se to ne bi moglo reći. Kao
što žene pokušavaju da uzmu svoj deo sveta, tako se
patrijarhalci upinju da zadrže privilegije. Rovovski rat
polova je i danas realnost.
Vedrana se od feminizma neprestano distancira, na čemu joj ponekad zavidim jer je drugog, čak i kad je druga, teško slušati, nositi se s njom, biti
predmetom njenog stalnog preispitivanja, a sve to feminiskinje rade jedna drugoj, čak je to conditio sine qua non feminističkog aktivizma.
Romani Vedrane Rudan nastaju upravo na valu drugog talasa feminizma.
Teme su uzete iz tog korpusa. Artikulacija tema je korektna. Dakle, Vedrana uvažava čitav misaoni tok koji su kroz decenije
radionica, žučnih rasprava, ženskih i rodnih studija
unutar najvećeg utopijskog pokreta savremene
civilizacije artikulisale feminiskinje. Zapravo, ona
se šverca kao jedna od njih. Ali, u njenom slučaju,
upletanje vlastite priče nije u funkciji rodnog osvešćivanja niti obelodanjivanja autentičnog ženskog
iskustva već je reč o tehničkom pomagalu kojim
se izaziva znatiželja čitateljstva, skandalizuje javnost i u krajnjoj instanci ostvaruje profit. „Ja“ je
manipulativno u oba pravca – manipuliše vlastitim iskustvom i manipuliše čitateljstvom. I sama
Vedrana kaže „prodajem dojam, ne istinu o sebi“.
Tako umesto mobilizirajućeg utopijskog naboja dobijamo dobro upakovanu profitabilnu robu. Teško da se kapitalističkim metodama može menjati
stvarnost koju je upravo kapitalizam proizveo. Vedrana nije prva koja muze kravu koju šamara – kritičke digresije o sudbinama ljudi u tranziciji egzistiraju paralelno sa naumom da se tranzicijska muka
navrne u vlastitu kasicu. Murove Bele gluperde su
iz istog stoka.
Ostaje da se Vedrani Rudan prizna da su pažnje
vredni pasaži o dinamici odnosa sa umirućom
majkom. Knjiga se čita iz daha, a u svesti ostaju
pitanja: Kad smo i da li smo ikada spremni da se
suočimo sa smrću? Zašto pred autoritetima lekarske profesije popušta naše racionalno rasuđivanje?
Zašto nam majka koja je bila predmet naših najbolnijih iskustava nedostaje kad nestane? „
Prof it iznad s ve ga / N OVA MISAO
lijas Kaneti, bugarski sefard, rođen početkom prošlog veka, 1905. godine u bugarskom selu Rušuku na obali Dunava, školovao se širom
međuratne Evrope – u Švajcarskoj, Nemačkoj i Austriji da bi se 1938. godine, sklanjajući se iz antisemitskog Beča, skrasio u Londonu i tamo razvio
veoma plodnu spisateljsku i naučnu karijeru koja će 1981. godine biti krunisana Nobelovom nagradom za književnost.
E
Njegovo najpoznatije delo, maštoviti i složeni esej, Masa i moć (iako započet tridesetih
godina dovršen je i štampan tek 1960. godine), pojavljuje se ovih dana zahvaljujući
agilnom novosadskom izdavaču Mediterran
publishing po prvi put na srpskom jeziku u
prevodu Tomislava Kargačina. Među nama
ima onih koji se sećaju izdanja ove knjige iz
osamdesetih koju je pod uredničkom palicom
Alberta Goldštajna tada objavio Grafički zavod Hrvatske – no, tu knjigu sada možemo
naći tek u ponekoj antikvarnici, a jezik na kome
je objavljena mnogi od nas više ne smatraju
svojim.
Masa i moć je knjiga koja se bavi pokretom
masa, odnosom moći i mase, pojedinca i grupe, mogućnosću da gomila razori svaki društveni temelj. Inspiracija za ovo esejističko istraživanje kroz istoriju, mitologiju, folklor i literaturu, koje traga za izvorima nemušte sile mase
došla je Kanetiju dok je posmatrao masovno
divljanje na ulicama Beča 1927. godine koje je
ishodilo paljenjem Palate pravde.
Masa i moć je tekst koji na okupu drži različite vrste materijala, ali kreće od jedne u osnovi naturalističke teze da je osnovni instinkt
mase volja za preživljavanjem. „Najniži oblik
opstanka je ubijanje“, reći će na jednom mestu Kaneti. Prvi deo knjige koji završava poglavljem Masa i istorija, bavi se istorijski razli-
N OVA MISAO / Manija ops t ank a
OGLEDALO
76
Profit iznad svega
čitim pojavnim oblicima mase i njenim različitim maskama. Drugi deo
se bavi pitanjem moći ali u smislu: kako i zašto masa odaje poštovanje
vođama. Odnosno, kako se masama ovladava. Kaneti predstavlja Hitlera
kao paranoičnog vladara masa fasciniranog veličinom gomile kojom
upravlja. Progon Jevreja on povezuje sa nemačkim iskustvom inflacije,
odnosno potrebama masa da svoje poniženje transponuju na neki drugi
objekt kojim će se opredmetiti sopstvena
bezvrednost i tako biti ukinuta. Na kraju Kaneti dirljivo zaključuje da je naša najhitnija
potreba da obuzdamo i kontrolišemo takozvanu „maniju opstajanja“ naših vladara na
vlasti, a ključ za to je „humanizacija naredbi“.
Kako se to „humanizuju naredbe“ ostaje da se
nagađa.
Sa današnje tačke gledišta i pored vrhunskog
stila kojim je pisana i obilja zanimljivog materijala kojim potkrepljuje svoje teze, studija
Masa i moć je u dobroj meri prevaziđena. Najpre, ona počiva na nekoj vrsti naturalističke
greške, koja, kao i svaki oblik naturalizma,
društvene standarde hoće da utemelji u svetu biologije, odnosno „prirode“; opstanak kao
ključni termin i sam je problematičan izvan
darvinističke paradigme. Drugi problem, koji
proizilazi iz prvog i na njega se nadovezuje,
je Kanetijevo shvatanje pojma moći. Kaneti
moć shvata asocijalno kao proizvod aktivnosti pojedinačnih tela, kao fizičku snagu koja
izvor ima u krajnjoj liniji u životinjskom svetu.
Drugim rečima, Kaneti svodi mnogostruke
izvore društvene moći na golu silu, kao njen
prirodni izvor i manifestaciju. Bez obzira na
ove primedbe delo „Masa i moć“ vredno je
pažnje jer otkriva mnogostruku prisutnost sile
i agresivne masovnosti u društvenom mehanizmu i upozorava na opasnosti koje od njih
društvu prete. „
77
OGLEDALO
Zabranjeno slušati tiho!
Boris Kovač, Chamber music, duplo kompakt disk izdanje,
Izdavačka kuća Long Arms (Rusija) i B92 (Srbija), 2010. godine
Trance Balkan Desorganisation: Standard progressive
Snimano u novosadskom studiju DoReMi tokom 2009. i 2010. godine, osim pesama Jar One, Scratch vs. Gretsch i Jar Two,
koje su snimljene u Butterfly studiju.
Izdavač beogradska kuća Odličan hrčak, a može se besplatno preuzeti na sajtu www.exitmusic.tv
Piše: Adrian Kranjčević
78
OGLEDALO
Kamerna muzika
79
vremenu u kojem kulturu jednog naroda pokušavamo da rekonstruišemo, revalorizujemo, oživimo i predstavimo široj svetskoj javnosti
kao svojevrsni brand ovoga podneblja, suočeni smo sa činjenicom šta smo
tačno mi prema njima i na koji način možemo da utičemo da se predstavimo u pravom svetlu posle jednog višegodišnjeg kulturnog i sveopšteg
ambisa. Boris Kovač, kompozitor, multimedijalni umetnik, instrumentalista,
filosof filosofije, daje nam kroz svoju muzičku poetiku, već dugi niz godina,
alternativu koja zaslužuje da bude reprezent naše balkanske world-music
scene. Ona to i jeste, ali nažalost, većina ljudi sa ovih prostora to još uvek
ne shvata, jer pored višegodišnjeg Kovačevog opstajanja na sceni, do sada
ga, više poznaje i sluša publika u inostranstvu nego mi.
U
Za razliku od prethodnih izdanja koja su većinom bila, kako sam autor kaže
„zatvaranje kruga“ jednog od projekata, najnovije izdanje predstavlja pogled ka prošlim projektima kao i njihovo preispitivanje u cilju boljeg reprezentovanja. Vokalno-instrumentalnom kompozicijom Anamnezis, ekumenske misterije, Kovač se obraća ritualu i sopstvenoj preokupaciji ovom tematikom u nizu projekata skoro transedentalnih dimenzija u kojima pokušava
da stvori jedan novi svet u kome će muzika biti vraćena svom prvobitnom
biću i koja će se „ogoljena“ bez lažnih maski obraćati najtananijim sferama
slušaočeve svesti i vratiti ga na ono iskonsko...
Drugi disk sadrži pristup muzičkoj materiji u nešto tradicionalnijem i manje
avangardnom vidu u liniji zapadno-evropske savremene muzike u jednom,
suprotno autorovim filosofskim načelima, akademski-institucionalizovanom
muzičkom jeziku u kome se može primetiti preglednost forme, manje sklonosti ka improvizaciji, logični i izbalansirani dinamički parametri, originalna
melodika sa uplivima folklornih modela, bez onog iskonskog, čak demijurškog patosa koji se oseti u njegovoj muzici posvećenoj sakralnom i profanom ritualu. To je svedena muzika koja kao da predstavlja odmorište u
odnosu na ekstatičko-erotički religiozni topos Kovačevog alter ego-a.
Na ovom izdanju pored autora radili su i njegovi brojni saradnici, naši izvrsni muzičari i ansambli o čijem radu se može pročitati u knjižici cd-a.
U ekskluzivno rusko izdanje je očigledno uloženo više sredstava i truda u
pogledu tehničke opreme kao i još važnije, kvaliteta samog zvučnog zapisa, dok je srpsko izdanje standardno i predstavlja verziju dostupnu široj
slušalačkoj populaciji. „
bacujem disk u plejer, prst na play strelici... Dok se na displeju kotrljaju sekunde, iz moćnih JBL kutija izleću gitare, gramofoni, bubnjevi, a uz prvi poziv na pokret - it’s Time 2 start’ this! - dugme ispod kojeg
piše volume neumoljivo zahteva da bude okrenuto u smeru kazaljke na
satu. Uz Rock on rifove već je nemoguće prisiliti noge, glavu, prste, telo
na stanje mirovanja, a zatim se kroz Threat cela stvar toliko zaleće da postoji ozbiljna pretnja da će pomahnitali pikovi izleteti izvan dodeljenih im
granica. Instrumentalni Mr. Businessman nalik je zahuktaloj paklenoj mašineriji, čija je lokomotiva ritam sekcija, vagoni fuzirane gitare, a povremeni zvuk sirene mešavina gramofonskih skrečeva i elektro-semplova.
Protutnjala je za svega dva minuta, možda je neko tamo povukao kočnicu za slučaj opasnosti, a možda je i odjurila dalje, ko zna... Just working till
late, from 9 up to 8, and you’re working too much..., annoying, nalik sireni
uiiiiiiuuuu!!! prateći vokal, odsečne gitare, to definitivno jeste Stress! Putujemo dalje u Future, lepo bi bilo sad imati plesni podijum, bilo koje vrste,
podjednako dobro bi poslužio i prostor ispred koncertne bine i velika hala
neke diskoteke, negde iz daljine dopire uporni poziv Rock that beat! savršen za ovakvu sintezu analogije i digitalije, brejk. Bubanj podiže tenziju
U
Kako Boris Kovač navodi: „Ovo je muzika koju sam pisao u periodu 1991/1992.
godine, za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. To je bio moj „odgovor“ na izazov situacije: fiktivna, ekumenska liturgija naspram krvavog sukoba katoličkog, pravoslavnog i muslimanskog življa, lični glas otpora protiv pritisaka
nacionalističke histerije.“ Kovač je uz pomoć opšeprihvaćenih muzičko-identifikacionih kodova ovih triju veroispovesti, pravoslavnog pojanja,
gregorijanskog korala i sufi-derviških melodija i ritmova, uspeo da muzički
poveže i obrazuje jednu tao celinu koja govori iz sebe, iz sebe nastaje i
vraća se sebi, a istovremeno komunicira sa slušaocem na jedan metafizički
način, koji prevazilazi ideju nacionalnog identiteta i stvara jednu balkansku
teo-muzičku fuziju koja stvara sopstveni tok vremena u skladu sa svojim
nastajanjem. U kompoziciono-tehničkom pogledu mogu se primetiti uticaji savremene kako zapadno-evropske tako i istočne muzike, naročito
kompozitora poput Kančelija, Golijofa, Parta i Goreckog, kao i folklorni uticaji koji se podrazumevaju jer se Kovačevo kompoziciono stvaralaštvo u
korenima vezuje za multi-kulturalno i multi-konfesionalno vojvođansko
podneblje. Ono što razlikuje Kovača u odnosu na pomenute autore je nesputana sloboda i neukalupljenost u određeni stil; on ostaje veran svojoj
poetici ali ne i načinu njenog izražavanja.
do sola (zamišljam sevanje stroboskopa), Rock that beat..., škripa mikrofonije, vahovi i distorzije, pa kao protivteza/protivteža sasvim neočekivani
upliv akustične gitare i onda, verovali ili ne, još jedno podizanje do usijanja. Uz psihodelični uvod, mantrična Get a shine je jedna od onih retkih
pesama koja bi cela mogla biti refren, da bi usledio savršeno bluzični instrumental Jar one, hand-clap, zvuk gitare toliko izefektirano izobličen da
neodoljivo podseća na usnu harmoniku, vahovi sevaju na sve strane. Kao
suprotnost, sledi Punk flowers, hitična do te mere da bi mogla da bude
kandidat za (kad bi tako nešto postojalo) himnu benda. Sledi još jedan hit
I know you, otvoren za sve vrste plesa, od satrog dobrog tvista do šutke i
stejdž dajvinga uz žestoke gitare i zakucavanje bubnja, da bi stvari definitivno eksplodirale sa Explosion praštećim činelama, kapljicom Wink-ovske
elektronike i podjednako zahuktalim gitarama. Jako lepo iznenađenje,
vrlo maštovitu igru reči i igru gramofona i gitare donosi Scratch vs. Gretsch,
koja samo još jednom potvrđuje ovaj mix koji se provlači kroz ceo album.
Zatim još jedan (po subjektivnom mišljenju autora ovog teksta) kandidat
za himnu benda, No way koji, sa melodičnim nananana vokalom, ima onu
vrstu virusa zaraznosti koji su svojevremeno nosili Beasty boys! Podjednako bluzičan kao i prvi, mada na drugačiji, pomalo iskrivljen način, Jar
two vodi ka melodičnoj Victory sound, da bi usledio još jedan hit – All up, čiji
se spot u poslednje vreme vrti na Jelen live top 10 listi. A zatim kao završnica, pesma „On fire“ iz koje ogromne količine energije prašte do poslednjeg atoma albuma.
Definitivo – bend čiji se album NE MOŽE slušati tiho i na čijim se svirkama
NE MOŽE stajati mirno. Iako u rokenrolu ne postoje znakovi zabrane, trebalo bi izmisliti dva ovakva – „zabranjeno slušati tiho“ (nalepnice za album)
i „zabranjeno stajati mirno“ (na plakatima za svirke), baš zbog grupa kao
što su Trance Balkan Desorganisation.
TBD je spoj dve generacije muzičara iz Novog Sada: blues pankera i elektronskih hiphopera, koji su počeli saradnju sa ciljem da stvore nešto novo
i drugačije. Oni uspevaju da u isto vreme budu i odmereni i progresivni, da
spoje veliku količinu elektronike sa sirovošću običnog bubnja i distorzirane bas gitare, ukrštajući hip hop i breakbeat sa jedne strane, sa pankom,
bluzom i fankom sa druge. Tekstovi su na engleskom jeziku, angažovani
ali svedeni, u funkciji animacije publike, a svirka žestoka i ritmična. „
K am e r n a m u z i k a / N OVA M I SAO
N OVA MISAO / Z abranjeno sluš ati tiho!
Download

hrono - Nova misao