NOVA MISAO
Sadržaj • • •
03
Po(t)pis – Prva dekada
04
06
12
Svetionik: Đorđo Agamben/Bogdan Bogdanović
Hronotopije
Kultura godine prošle: Hronike najavljenih iznenađenja
Mirko Sebić
52
Mirko Sebić
Mercedes Đovinaco: Bogatstvo različitosti
18
Jasna Đuričić: Telo je moj instrument
60
Biljana Mickov
Iluminirane knjige Vilijama Blejka
66
Teofil Pančić: Povratak miru
70
Hvali more, drž’ se Bačke
(De-/re-) kontekstualizacija istorijskog materijala u
dokumentarnim filmovima Karolja Vičeka
72
Upućeno anonimnim ljudima
Branka Ćurčić
73
Il prette rosso
Jelena Mihajlov
Retrospektiva: Katalin Ladik u otvorenom polju promena
Miško Šuvaković
Gordana Draganić Nonin
O 39. novosadskom salonu: Na početku ili na kraju?
Danilo Vuksanović
34
38
Teofil Pančić
44
Adrian Kranjčević
74
Večiti trenutak
75
Album „Atlas“ novosadskog elektro dvojca The Good Guys
Sonja Veselinović
Četiri muzejska predmeta na Trgu galerija. Heterotopije i...
Dragan Bulatović
43
Gordana Draganić Nonin
Irma Lang: Budućim generacijama u amanet
Teodora Zrnić
40
Danijela Jakobi
Inside out: 4 muzejska predmeta
Milena Vrbaški
76
Bande à part
Povodom knjige Četiri muzejska predmeta Ratomira Kulića.
Peti predmet
77
Elijahova stolica
78
Dobrotoljubiva arhitektura
79
Sestre Popović osvojile modni London
Sara Kresojević
Milan Popadić
46
Gozba ili o savršenoj čistoći
Nemanja Rotar
62
Tijana Delić
32
Ildiko Lovaš: Revolucionarka iz predgrađa
Tijana Spasić
14
30
Putovanja od snova, knjiga i jave
Vladimir Gvozden
56
Nadežda Radović
Pohvala prstima nevernog Tome
Nikola Šanta
Mirko Sebić
Teodora Ž. Janković
Tehničkom omaškom u prošlom broju za tekstove na stranama 28–33 izostavljen je potpis autora.
Autorka prevoda i originalnog teksta je Ivana Bašičević.
Izvinjavamo se zbog omaške!
„NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine
Osnivač: Sekretarijat za kulturu Vlade Vojvodine
Za osnivača: Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za kulturu
Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6
izlazi dvomesečno (šest puta godišnje)
DECEMBAR/JANUAR 2011.
tiraž: 500 primeraka
telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972
imejl: [email protected]
veb adresa: www.novamisao.org
glavni urednik: Mirko Sebić
direktor: Mirko Sebić
redakcija:
Teodora Zrnić (zamenik glavnog urednika)
Gordana Draganić Nonin (pomoćnik glavnog urednika)
Biljana Mickov (urednik kulturne politike i menadžmenta u kulturi)
Tijana Delić (teatar)
Tatjana Pejović (društvo)
dr Stevan Konstantinović (kulture etničkih zajednica)
Branko Stojanović (urednik fotografije)
Tanja Dukić (grafički urednik, veb-sajt)
Vladimir Vatić (tehnički urednik)
ISSN broj: 1821-2107
CIP – Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
008(497.113)
NOVA misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine /
glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad:
IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm
Dvomesečno
ISSN 1821-2107
COBISS.SR-ID 241067527
Po(t)pis
Prva dekada
Piše: Mirko Sebić
N
alazimo se na kraju prve dekade XXI veka. Vreme je ali koje? Vreme je
ali čije?
Vreme mita ili vreme kulture. Vreme mita seže do rubova kolektivnih sećanja destinama vekova unazad. Otprilike 2500 godina traje ono što bi se
moglo nazvati vremenom kulture, rađa ga filozofski, pre svega antički, rez
posle kog se mitu više ne veruje na reč. Skepsa rađa kulturu. Reči mita bivaju postavljene u druge jezičke kontekste da bi bile ispitane, da bi se oslobodile i na kraju da bi se zapisale. To je početak. A gde je kraj? Kultura je umrla
negde sredinom dvadesetog veka a iz njenog samrtnog ropca rodila se
kulturna industrija. To je prvi uočio Teodor Adorno i treba pročitati samo
jedan njegov članak kao što je recimo „O fetišističkom karakteru muzike i
regresiji slušanja“ iz 1938. godine da bi se videlo koliko je bio u pravu.
Kako je umrla kultura? Stradala je tragično strmoglavivši se sa visine i razbivši se u pramparčadi. Njen pad prouzrokovali su klimavi stubovi na kojima je stojala, dotrajala potporna konstrukcija. Jedan od stubova, filozofija,
pukao je pod teretom sumnje. Drugi stub, nauka, previše je izrastao i postao nepodesan za održavanje ravnoteže. Treći stub, religija, postao je nevidljiv. Četvrti, umetnost, napregao se da zadrži ravnotežu, da odmeni sve
druge stubove, i nije izdržao. Dakle, kultura se razbila o pločnike modernih
gradova. Upravo u tim gradovima, tu odmah iza ugla, počela je sa radom
kulturna industrija, dakle počela je proizvodnja umetnosti kao robe.
Najpre se mislilo da je kulturna industrija samo sluškinja one velike teške
industrije ali kako je vreme odmicalo postalo je jasno da zapravo kulturna
industrija, budući da je kreativna, oblikuje sve industrije, ona je zapravo
prva industrija. Pomak od kulturne industrije koja, kako to Adorno naglašava, vrši regresiju i rastače individualnost do kreatvnih industrija desiće
se na kraju XX veka zahvaljujući pre svega promenama u shvatanju pojmova kao što su građanin i potrošač i omasovljenju novih digitalnih tehnologija.
Završava se prva dekada XXI veka. Gde smo to mi? Imaginarno i komunikacije se prepliću, prizori društvenosti hipertrofiraju u grandiozne spektakle,
ekonomije su ekonomije brendova, rad postaje nepouzdana kategorija,
utopije su pojedene tehnologijom....
„Kapitalizam nestaje, ali ga socijalizam ne zamenjuje. Ono što se sada pomalja je nova vrsta planiranog, centralizovanog društva koje neće biti kapitalističko ni u bilo kom prihvatljivom smislu reči demokratsko. Novo menadžersko društvo se neće sastojati od krpljenja malih, nezavisnih država,
već od velikih superdržava, grupisanih oko glavnih industrijskih centara
u Evropi, Aziji i Americi. Po unutrašnjem sastavu svako društvo će biti hijerarhijsko, sa aristokratijom talenata na vrhu i velikim brojem robova na dnu.“
Ovako je još 1946. godine budućnost zamišljao Džordž Orvel. Da li je preterao?
SVETIONIK
Đorđo Agamben (1942–)
Polis – Logor
4
Logor je, kao izmeštena lokalizacija, skriveni politički model u kojem i dalje živimo, koji moramo
naučiti da prepoznajemo kroz sve njegove transformacije. To je četvrti, neodvojivi element koji
je, raskidajući ga, pridodat starom trojstvu država-nacija (rođenje) – teritorija. Treba primetiti da
se logori pojavljuju zajedno s novim zakonima o građanstvu i denacionalizaciji građana (ne misli se
samo nirnberške zakone o građanstvu Rajha nego i na zakone o denacionalizaciji građana izdate
u skoro svim evropskim državama, uključujući i Francusku, između 1915. i 1933. godine). Vanredno
stanje, koje je bilo u suštini privremena suspenzija uređenja, postaje sada novi stabilan prostorni poredak, u kojem se živi taj goli život koji se, usled porasta, ne može više upisivati u poredak.
Rastući jaz iz među rođenja (golog života) i države-nacije nova je politička činjenica našeg doba, a ono
što nazivamo „logorom“ je ta devijacija. Poretku bez lokalizacije (vanredno stanje u kojem je zakon
suspendovan) odgovara sada lokalizacija bez uređenja (logor kao trajan vanredni prostor). (...)
Tu je, pre svega, neizlečivi slom starog nomosa i dislokacija populacija i ljudskog života prema
potpuno novim linijama bekstva. Sada taj princip ulazi u proces dislokacije i zastranjenja u kojem njegovo funkcionisanje postaje očigledno nemoguće i u kojem možemo očekivati ne samo
nove logore već i nove i besmislenije normativne definicije upisivanja života u polis. Logor, koji
se sada postojano naselio unutar njega, novije bio politički nomos planete.
(1994.)
Sa engleskog preveo: M.S.
Đorđo Agamben jedan je od vodećih savremenih italijanskih filozofa i radikalnih mislilaca. Rođen je u Rimu
1942. godine gde je studirao pravo i filozofiju i doktorirao
sa tezom o političkoj filozofiji Simon Vejl. Na postdoktorskim studijama učestvovao je u Hajdegerovim seminarima o Heraklitu i Hegelu. Njegov pristup filozofiji veoma
je neobičan i karkaterišu ga smeli zahvati i otkrivanje
pristupa koji nisu akademski uobičajeni. Najčuvenije delo
mu je svakako Homo sacer, suverena moć i goli život,
pored toga neka od značajnih dela su: Vanredno stanje,
Jezik i smrt, Sredstva bez svrhe, Nadolazeća zajednica...
Iz eseja: „Šta je logor“ (37-45) iz zbirke Sredstva bez svrhe, zapisi o politici (Mezzi senza fine, Note
sulla politica; Bollati Boringhieri, 1996.) Navedeno prema engleskom izdanju: Means Without End:
Notes on Politics. University of Minnesota Press. October 2000.
Po lis – Lo gor / N OVA MISAO
SVETIONIK
Bogdan Bogdanović (1922–2010)
Kriza polisa
5
Ideja o tome da je grad uopšte, i svaki grad posebno, složen metaforički sistem, utkan u najdublju potku svesti civilizovanog čoveka, otvara, u uslovima tragične krize grada jedno zloslutno pitanje koje
se nikako ne može izbeći: svi znamo šta je sve pojava grada čoveku donela, ali da li uopšte znamo,
da li čak i naslućujemo šta nestanak grada može u nepovrat oduzeti i odneti?...
Bogdan Bogdanović, (1922. – 2010.), bio je čuveni
profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Mislilac,
nekonvencionalni pisac, graditelj memorijalnih građevina i pejzažnih celina posvećenih žrtvama fašizma i
jugoslovenskim borcima otpora. U većem broju knjiga,
eseja i rasprava izložio je svoje ideje o suštini i sudbini
grada, te razradio sopstvene teorije o ezoteričnim
substrukturama jezika grada. Važnija dela: Mali
urbanizam; Zaludna mistrija; Urbanističke mitologeme;
Urbos&Logos; Krug na četiri točka...
Jer, ako je grad nenadmašan nanos uspomena koje, po pravilu, daleko prevazilaze memoriju samo
jedne nacije, rase, jezika ( u nama, građanima Beograda, još uvek su aktivne, mada i u najsićušnijem
vidu, „uspomene“ keltskog, rimskog, mađarskog, turskog Beograda, i mi ih s pravom prihvatamo kao
svoje!) – onda šta sve može da znači, šta sve odnosi, i šta donosi rasturanje tog dragocenog depozita
„antropološkog sećanja“? Ne odnosi li to sa sobom jedan dobar, pa čak i bolji deo ljudskog bića uopšte?
Da li se uopšte mogu zamisliti varijeteti neke nepoznate civilizacije u velikom košmarnom „carstvu
grada bez grada“? Mislim da bi sužavanje, ili čak potpuno ukidanje mogućnosti za neposredno opštenje čoveka i sredine (sredine koju čovek više ne „dešifruje“, ne „pročitava“, pa samim tim i ne razume!)
– vrlo brzo otvorilo put ka nekoj naopakoj „civilizaciji“ glosolalije, u čijem lavirintu nije teško videti
silne mogućnosti za divljanje sredstva masovnih informacija i masovnih zavođenja.
(1994.)
Iz eseja „Za grad ili protiv grada“ (14–25) iz zbirke Grad i smrt, Beogradski krug 1994.
N OVA MISAO / K r iz a p o lis a
Glumica Jasna Đuričić dobitnica je nagrade za najbolju žensku ulogu u filmu Beli beli svet, na festivalu evropskog filma Les Arks (Les Arcs European
Film) u Francuskoj. U saopštenju producentske kuće
Megakom film se navodi da je nagrada na festivalu Les Arks, koji je održan od 10. do 18. decembra,
šesta nagrada za film Beli beli svet, a druga za Jasnu
Đuričić za ulogu u ovom filmu.
Svetlosno
Priredila: Teodora Zrnić
• • • foto: Branko Stojanović
HRONOTOPIJE
hrono
Još jedna nagrada za Jasnu Đuričić
6
Videomedeja 2010
Proglašenjem dobitnika nagrada u kategorijama videa i medijske instalacije, 19.
decembra završeno je 14. izdanje Internacionalnog video festivala Videomedeja
2010. Ovogodišnji festivalski žiri koji je
radio u sastavu Slobodan Šijan, Dan Oki i
Maks Hetler nagradu za najbolju medijsku
instalaciju Bogdanka Poznanović dodelio
je Jergu Niehageu za rad Samplingplong.
Nagrada Sfinga je dodeljena Vivijani Ostrovski i Laurinasu Navidauskasu. U okviru Festivala reditelj Slobodan Šijan imao je autorsko veče na kojem su prikazni njegovi rani kratki i eksperimentalni filmovi, kao i najnoviji video rad Pesma za Toma posvećen nedavno preminulom filmskom stvaraocu i performeru Tomislavu Gotovcu. Takmičarski program u okviru neformalnih
tema Dance and The City i Facing Prometheus predstavio je autore iz više od 20 zemalja sa ukupno
45 radova.
Digitalno
Dodela Nagrade
Spomen-zbirke Pavla
Beljanskog
Svečano proglašenje i dodela Nagrade Spomenzbirke Pavla Beljanskog za najbolji diplomski rad
iz nacionalne istorije umetnosti odbranjen na odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta
Univerziteta u Beogradu, održano je 5. novembra
2010. godine, u prostorijama ove institucije. Ovogodišnji dobitnici prestižnog priznanja za mlade
istoričare umetnosti, koje se dodeljuje 43. put, su
Irina Marinković i Miloš Živković.
Perspektivno
Povratak u Šid
Mogućnost koju je novom, neobičnom postavkom demonstrirala Galerija Sava Šumanović u Šidu, da iz
sopstvenog umetničkog fonda realizuje izložbu na kojoj su u parovima prikazane slike i njihovi predlošci
u raznim tehnikama, privilegija je koja se retko kojoj muzejskoj ustanovi pruža. Ovo novo viđenje Šumanovićevih dela obuhvata 35 parova iz razdoblja dugog 15 godina, a nosi naziv Put do slike. Koncipirali su
je Vesna Burojević i Ljubica Jukić s ciljem da javnosti predstave umetnika u intimnoj atmosferi mesta
gde je većina izloženih slika nastala i da skinu veo tajne sa stvaralačkog čina od pripreme do završetka
umetničkog dela.
Kreativno
Dva pozorišta, jedan jubilej: vek i po postojanja novosadskog SNP-a i zagrebačkog HNK-a obeležen je radno i prijateljski. Drama Srpskog narodnog pozorišta gostovala je u Hrvatskom narodnom kazalištu u Zagrebu s predstavom
Ujkin san po noveli Dostojevskog, u režiji Egona Savina. U predstavi Ujkin san
igraju Gordana Đurđević Dimić, Predrag Ejdus, Jugoslav Krajnov, Milica Grujičić,
Miodrag Petronje, Gordana Kamenarović, Gordana Josić Gajin, Aleksandra I.
Pleskonjić, Olivera Stamenković, Milica Kljajić Radaković i Mihajlo Pleskonjić.
Bratski
HRONOTOPIJE
topije
Srpsko narodno pozorište u Zagrebu
7
Patakijev prsten Emini Elor
Glumica Novosadskog pozorišta /Ujvideki
sinhaza Emina Elor ovih dana postala je
osma dobitnica Patakijevog prstena, najprestižnije glumačke nagrade ovdašnjeg
mađarskog pozorišta. Emina Elor bi ovu
godinu mogla da ubroji među najuspešnije u svojoj karijeri, jer to nije jedina nagrada koju je dobila za ulogu Lucifera u
predstavi Čovekova tragedija. Ova uloga
donela joj je i nagradu za najbolju glumicu letos na festivalu Tvrđava teatar u
Smederevu. Pored toga, Emina Elor je nedavno u svom matičnom pozorištu po
šesti put proglašena za glumicu sezone.
Izuzetno!
Dani Istre u Vojvodini
Početkom novembra Novi Sad je bio domaćin manifestacije Dani Istre u Vojvodini, tokom
koje su Istrijani predstavili svoje kulturne, privredne i druge programe. Već je postala tradicija da se svake godine menja mesto održavanja, podsetio je na konferenciji za novinare
pokrajinski sekretar za kulturu Milorad Đurić i
izrazio zadovoljstvo što je ovog puta Vojvodini pripala ta čast. On je istakao da je ova manifestacija primer dobre regionalne saradnje, i dodao da je kultura najbolji instrument za uspostavljanje veza na Balkanu.
Istrijanski
Slikari iz Kovačice privukli
pažnju u Šangaju
Smotra likovnih umetnika amatera Vojvodine
Smotra likovnih umetnika amatera bila je najmasovnija i najobimnija likovna manifestacija u Vojvodini. Iz 44 opštine najkvalitetniji radovi, po odluci žirija, učestvovali su na šest regionalnih smotri u Zrenjaninu, Rumi, Kuli, Srbobranu, Kanjiži i Vršcu. Ovogodišnji
selektor Zavoda za kulturu Vojvodine, Sava Stepanov, poznati likovni kritičar, odabrao je sa šest smotri 103 rada koji su od 5. do
19. novembra bili izloženi u Carskoj palati u Sremskoj Mitrovici.
Ove smotre učinile su da se iz anonimnosti otkriju autori koji stvaraju u malim i nepoznatim sredinama, bez mogućnosti afirmacije i
kritičkog suda o onom što rade.
Kvalitativno
Slikari naive iz Kovačice, na nedavno završenoj svetskoj
izložbi Ekspo u Šangaju, privukli su pažnju miliona posetilaca. O tome svedoče fotografije koje su izložene u galeriji
Babka u Kovačici.
Dalekoistočno
Subotičko pozorište Kostolanji Deže krajem novembra organizovalo je novi, drugi po redu festival Desire Central Station
(Dezire). Podnaslov manifestacije posvećene pozorišnoj umetnosti bio je North/South (sever/ jug), a publika je imala prilike da vidi 15 savremenih ostvarenja iz Bugarske, Hrvatske, Mađarske, Turske i Srbije. „Program je bio provokativan i
angažovan, jer se svaka predstava bavila nekim umetničkim, pozorišnim ili društvenim problemom, tako da mi, iako
smo i dalje isključivo festival pozorišne umetnosti, ne bežimo od mišljenja o društvu” – rekao je Andraš Urban, direktor
pozorišta Kostolanji Deže i festivala Dezire.
Transformativno
hronotopije
HRONOTOPIJE
8
Provokativno i angažovano u Subotici
Izložba Radionica čuda u Vršcu
Jedna nadasve zanimljiva izložba slika, skulptura i redimejda ili Radionica čuda otvorena je u velikoj galeriji
Kulturnog centra u Vršcu, 19. novembra. Vršačka publika imala je priliku
da vidi više od stotinu radova Radeta
Markovića, umetnika koji je istovremeno i slikar i vajar, pa su i njegovi
radovi bogati dimenzijama, što estetskim, što funkcionalnim. Posmatrajući
komade drveta kojima je on udahnuo život postaje sasvim jasna nedvosmislena lepota njegovih predmeta, kao i opipljivost umetničkog
izraza.
Multidimenzionalno
Novosadsko pozorište
u Budimpešti
Grad džeza
Novosadski džez festival otvoren je koncertom američkog
vibrafoniste Dejvida Fridmena i njegovog trija Tambour u
Srpskom narodnom pozorištu 18. novembra. Osim Fridmena,
svirao je i Valas Rouni, zatim kvartet saksofoniste Skota Hamiltona, kao i kvartet Ejbrahama Bartona i Erika Mekfersona.
Drugog dana festivala nastupili su Big bend iz Praga na čelu s
dirigentom i bendliderom Milanom Svobodom. Nakon njih na
scenu je izašla austrijska pevačica rodom iz Novog Sada Matilda Leko, a na kraju dana nastupio je saksofonista Kris Poter.
Trećeg i poslednjeg dana festivala svirao je kvartet Đovanija
Gvidija, kvintet Percussion Discussion bubnjara Hauarda Kertisa
i džez bend Edija Palmijerija.
Sinkopatično
Ansambl Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz gostovao je u Mađarskoj, gde je
izveo predstavu Čovekova tragedija, koju je po tekstu Imrea Madača, sa dramaturgom Katom Đarmati, adaptirao i režirao Kokan Mladenović. Ovo Madačevo delo Novosađani su odigrali početkom novembra u pozorištu Barka u Budimpešti. Čovekova
tragedija, premijerno izvedena u martu ove godine, okuplja glumačku ekipu u kojoj
su Aron Balaž, u ulozi Adama, Agota Ferenc kao Eva i Emina Elor u neobičnoj, muškoj
ulozi Lucifera.
Regionalno
Devedeset godina od rođenja našeg poznatog vajara Jovana Soldatovića obeleženo je
sredinom novembra, na njegov rođendan, svojevrsnim umetničkim pomenom, priređenim u svečanom holu Vlade AP Vojvodine, u kojem su o ovom istaknutom umetniku
govorili njegovi nekadašnji učenici i
prijatelji. Svog učitelja Jovana Soldatovića, vajar Andrija Baća Vasiljević dočarao je kao o izuzetnog likovnog pedagoga koji je u svakom trenutku bio spreman da pomogne mladim umetnicima
i zahvaljujući kome su mnogi upisali akademske studije. Priređena je i izložba
skulptura Jovana Soldatovića, a u programu je prikazan i film iz 1998. Beleženje
čoveka.
Dostojanstveno
128 godina postojanja
Narodnog pozorišta Sombor
Narodno pozorište u Somboru protekle jeseni obeležilo je 128 godina postojanja, 170 godina od rođenja
i vek od smrti našeg poznatog pesnika Laze Kostića.
Za ove jubileje Pozorište je
pripremilo komad Laze Kostića Okupacija u adaptaciji i režiji Dušana Petrovića. U pitanju je praizvedba
nama nepoznatog dramskog dela Laze Kostića, koje
je napisao na nemačkom
jeziku, jer je bilo namenjeno bečkoj publici. U ovoj
predstavi igra gotovo ceo glumački ansambl somborskog pozorišta: Miljan Prljeta, Pero Stojančević, David Tasić Daf, Biljana Keskenović, Ivana V. Jovanović.
Dugotrajno
Ani Ristović „Milica Stojadinović Srpkinja”
Ovogodišnja dobitnica nagrade Milica
Stojadinović Srpkinja je Ana Ristović,
saopštio je Odbor Književnih susreta
Milici u pohode Zavoda za kulturu
Vojvodine. Ovo priznanje dodeljuje se
književnicama, kao sećanje na pesnikinju čije ime nosi, a nagrađena je zbirka izabranih pesmama pod naslovom
P.S., u prošlogodišnjem izdanju Narodne biblioteke Stefan Prvovenčani iz
Kraljeva. Žiri u sastavu Zoran Đerić –
predsednik, Dragana Beleslijin, Franja
Petrinović, Aleksandra Đurić i Vladimir Ris, između 35 na konkurs prispelih knjiga stihova,
u najuži izbor je, sem nagrađene, uvrstio poetske zbirke Radmile Lazić i Gordane Đilas.
Eterično
Završen Festival arheološkog filma
Projekcijom filma Sudbina divova, belgijske produkcije, u Sremskoj Mitrovici je 26. novembra završen sedmi po redu Festival arheološkog filma, koji je trajao 10 dana. Ukupno
je prikazano 14 filmova inostranih i domaćih autora. Filmovi su prikazivani u svečanoj
sali nove zgrade Muzeja Srema.
Arheološki
Antika u Somboru
Izložba Balkankult fondacije Beograd Trajanje nasleđa antike u
Vojvodini otvorena je u Gradskom muzeju u Somboru 4. novembra. U prisustvu ljubitelja arheologije, umetnosti i primenjenog
dizajna na nakitu, postavku je otvorio Branimir Mitrović, potpredsednik Skupštine AP Vojvodine. Mitrović je istakao dugogodišnju saradnju Regije Frijula Venecija Dulija i AP Vojvodine
i značaj antičkog nasleđa Vojvodine koje je izabrano za okosnicu izložbe, u nameri da se prikaže kulturni kontinuitet koji traje
vekovima.
Trajno
HRONOTOPIJE
Učitelj, prijatelj i veliki vajar
9
• • • foto: Tibor Somogyi Varga
HRONOTOPIJE
Izložba Katalin Ladik: Moć žene
Umetničkoj praksi Katalin Ladik posvećena je izložba otvorena u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu krajem novembra. Izložba, pod nazivom Katalin Ladik: Moć žene, objedinjuje
radove nastale tokom 40 godina stvaralaštva sa internacionalnim predznakom, a ovim povodom
štampana je i monografija koju su priredili Miško Šuvaković i Dragomir Ugren. Ovom retrospektivnom izložbom, koju uz fotografije i video snimke prati velika monografija, publici se pružila jedinstvena prilika da stekne uvid u same početke i krunu karijere ove savremene umetnice.
Moćno
10
Izložba Dobrovićevih dela u Pečuju
Slikarski opus Petra Dobrovića za izložbu je postao bliži publici u Mađarskoj od 27.
novembra, kada su u Pečuju
izložena dela ovog poznatog srpskog autora. Zaslužna za saradnju sa susedima
i prezentaciju naše umetnosti je Galerija Matice srpske
uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu. Neposredan povod izložbe u Pečuju bila je 120. godišnjica rođenja Petra Dobrovića i činjenica
da je umetnik rođen upravo u ovom gradu. Istovremeno, izložba predstavlja i podsticaj za razvijanje regionalne saradnje, kao jedan od ciljeva
naše kulturne politike – istakao je pokrajinski sekretar za kulturu Milorad
Đurić.
Značajno
Savremena
umetnička
grafika
U okviru 5. studentskog art
festivala Startfest na Akademiji umetnosti u Novom
Sadu priređene su dve izložbe grafika i simpozijum o savremenoj grafici. Izložbu i simpozijum koji nosi naziv Između Istoka i Zapada do fotografike otvorio je pokrajinski sekretar za kulturu Milorad Đurić sredinom
decembra. On je istakao da je Pokrajinski sekretarijat za kulturu pomogao održavanje Startfesta jer smatra da je važno da se studenti iz različitih zemalja i kultura okupe na zajedničkom poslu i razmene svoje ideje.
„Naša podrška počiva na zajedničkim ciljevima, na ideji da ovakvi događaji doprinose stvaranju kreativnog i otvorenog društva“ – naglasio je
Đurić.
Mladalački
Dani srpske kulture u Rumuniji
Nizom koncerata, izložbi, književnih susreta, pozoriših predstava i projekcijama filmova na Danima srpske
kulture u Rumuniji, održanim u gradu Temišvaru, predstavili su se pripadnici srpske nacionalne zajednice u
ovoj zemlji, kao i gosti iz Srbije. Održana po
četvrti put, manifestacija Dani srpske kulture
u Rumuniji, prema rečima predsednika Saveza Srba u Rumuniji Slavomira Gvozdenovića, predstavlja najznačajniju manifestaciju
koju Srbi organizuju u regionu. U okviru raznovrsnog kulturnog programa priređen je
i mini sajam knjiga.
Brižljivo
hrono
Početak nove sezone, koji u Vojvodini obično predstavlja premijera i festival u Bačkom Petrovcu, Zajednica profesionalnih pozorišta Vojvodine iskoristila je da reditelju Ljuboslavu Majeri, u njegovom rodnom mestu, dodeli
specijalno priznanje za 35 godina rada i najveći broj režiranih predstava koje su učestvovale na Festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine. Majera je ovog meseca bio uključen u još jednu godišnjicu, 60 godina Narodnog
pozorišta Kikinda, gde je režirao Gogoljevog Revizora.
Hvalevredno
HRONOTOPIJE
Nagrada Ljuboslavu Majeri
11
Vojvodina recommended
Dugoročni multimedijalni projekat Vojvodina recommended zrenjaninskog pokreta Novi optimizam predstavljen je u Vladi AP Vojvodine, 7. decembra. Namenjen razmeni, gostovanjima i edukaciji umetnika iz
Srbije, Mađarske i Hrvatske projekat je svoj umetnički
život započeo fokusiran na ove sredine. Prvi deo projekta predstavljen je 10. decembra u zrenjaninskom
Narodnom pozorištu Toša Jovanović, zatim je u budimpeštanskom klubu Fono 14. decembra održan celovečernji program Sto lica Vojvodine, a gosti su mogli da
pogledaju i fotografije ovog podneblja Dudaša Sabolča. Iste večeri predstavili su se književnik Laslo Vegel i
reditelj Andraš Urban, a potom violinista Lajko Feliks.
Treći deo projekta odigrao se u Osijeku, gde je prikazan film Želimira Žilnika Stara škola kapitalizma. Cilj
projekta je uspostavljanje trajnog interkulturalnog
dijaloga i decentralizacija kulturnih programa.
Preporučljivo
topije
Faraon Mirzojan
u Vojvodini
Crteži i pasteli jermenskog slikara Faraona Mirzojana prikazani su na izložbi koja je otvorena 1. decembra u Galeriji likovne umetnosti, poklon-zbirci Rajka Mamuzića u Novom
Sadu. Na umetničkoj sceni Jermenije, Faraon Mirzojan zauzima visoko mesto kao jedan od najznačajnijih slikara, a
izložba njegovih radova je plod saradnje Zavoda za kulturu
Vojvodine i Ministarstva kulture Jermenije na planu uzajamne kulturne razmene. O izloženim radovima govorio je likovni kritičar Sava Stepanov, a o umetniku počasni konzul
Republike Srbije u Jermeniji Babken Simonijan.
Začudno
Izložba Laza Kostić u Somboru
Izložbom pod nazivom Laza Kostić u Somboru
obeležena je stogodišnjica smrti velikog pesnika. Otvorena 8. decembra u Gradskom muzeju
Sombor, u organizaciji Somborske biblioteke
Karlo Bijelicki i Gradskog muzeja Sombor, izložba je obuhvatila najplodniji period književnog
rada Laze Kostića u okviru „somborskog perioda” (od 1895. do 1910. godine). Predstavljena su
originalna dela, rukopisi, prepiske, fotografije
i drugi eksponati koji ilustruju ogroman rad i
neprocenjivi značaj Laze Kostića za našu kulturu. Autori izložbe su Milka Ljuboja i Radivoj
Stokanov.
Jubilarno
HRONOTOPIJE
Kultura godine prošle
Hronike
najavljenih
iznenađenja
Piše: Mirko Sebić
MART/APRIL
Festivali, festivali....
Četvrti Vojvođanski festival klasične gitare odigrao
se u Novom Sadu sredinom marta. Započeo je nastupom Levante dua, koji vodi naš renomirani gitarista i kompozitor Vojislav Ivanović. Završen je u
Sinagogi gde je održan koncert Vojvođanskih simfoničara sa italijanskim dirigentom Robertom Gianolom, i sa solistom Anjelom Dezideriom, koji su
izveli Koncert Aranhuez za gitaru i orkestar Hoakina Rodriga.
Subotički treći Književni festival održao se od 29.
do 31. marta u Amfiteatru Otvorenog univerziteta.
Gosti Festivala bila su eminentna imena iz sveta
književnosti iz zemlje i inostranstva: Radoslav Petković, Dragan Velikić, Vladimir Kecmanović, Ljupko Dereš, Ivana Šojat-Kuči, Goce Smilevski, Vladimir Arsenijević, Noemi Seči i Janoš Terei.
12
U aprilu stotinak kilometara južnije Književna manifestacija Prosefest, okupila je relevantne pisce,
naše i iz okruženja, i po sastavu učesnika bila je to,
po rečima člana organizacionog odbora Teofila Pančića, najkvalitetniji i najrelevantniji književni događaj na ovim prostorima. Ove godine na Prosefestu
su učestvovali: Klaudio Magris iz Italije, Lojze Vizer
iz Austrije, Laslo Darvaši iz Mađarske, Muharem Bazdulj iz BiH, kao i domaći književnici Dragoslav Mihajlović, Mihajlo Pantić, Vladimir Pištalo, Zoran Ćirić i
Mirjana Novaković.
Festival profesionanih pozorišta Vojvodine
JANUAR/FEBRUAR
Kevin Aboš u muzeju savremene. Ilija Bašičević u Galeriji Haos. Viktor Vazareli u Novom Sadu
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine sre dinom januara otvorena je izložba Kevina Aboša
Portreti. Menadžer projekta/kustos Biljana Mickov.
Abošovi portreti na kojima su se našli i mnoga lica
šou biznisa izvanrednih zanatskih karakteristika,
iznenadili su publiku MSUV
U beogradskoj galeriji „Haos“ sredinom januara bila
je otvorena retrospektivna izložba Ilije Bašičevića
Bosilja, slikara iz Šida, na kojoj su zastupljeni do sada
neizlagani i javnosti nepoznati akvareli, crteži i
gvaševi
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom
Sadu bilo je krajem januara izloženo 140 originalnih
grafika i 20 objekata poznatog opa artiste Viktora
Vazarelija iz privatne kolekcije Tibora Čepeija iz Budimpešte. Kustoskinje izložbe: Svetlana Mladenov,
Sanja Kojić-Mladenov.
Izvedbom predstave „Gammaa cas” Milene Bogavac, u režiji Irene Ristić, Narodnog pozorišta „Toša
Jovanović” iz Zrenjanina, u ovom gradu i pozorištu
započeo je 12. aprila festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. Nagrada za najboljeg reditelja i predstavu u celini pripala je „Banović Strahinji” Borislava
Mihajlovića Mihiza u režiji Andraš Urbana Narodnog pozorišta/ kazališta/ Nepsinhaz Subotica.
MAJ/JUN
Iva Bitova u Novom Sadu. Blanuša u Muzeju savremene. Premijera Karmine Burane
Češka umetnica i kompozitorka Iva Bitova održala
je koncert 11. maja, u Pozorištu mladih. Ona je u Novom Sadu nastupila u okviru akcije promotivnih
koncerata kojima se najavljuje 11. izdanje „Interzona“, međunarodnog festivala aktuelne muzike. Nakon deset godina bio je to ponovni nastup Ive Bitove u Novom Sadu.
U Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu u
maju je bila izložba Milana Blanuše pod nazivom
„Posmatrači pomračenja – četvoronošci, šminkanje, brijanje, vezivanje kravate”. Kustos izložbe bio
je Živko Grozdanić, a autor teksta u katalogu Miško
Šuvaković. Instalacija novih dela slikara Milana Blanuše je provokativni vizuelno-prostorni rebus koji
treba tumačiti hodom/pogledom među figurama
crteža i figurama terakotnih bojenih kipova.
U poslednjoj nedelji juna ansambl baleta i opere
SNP-a je na sceni „Jovan Đorđević“ premjerno izveo remek delo Karla Orfa, scensku kantatu, KARMINA BURANA. U zanimljivoj scensko- koreografskoj
izvedbi koju potpisuju kao koreograf Leo Mujić, kao
scenograf Miodrag Tabački a kao koreograf hora
Sonja Vukičević, u veoma svežoj muzičkoj interpretaciji hora i orkestra ovo delo je posle 12 godina
ponovo izvedeno na sceni SNP-a.
JUL/AVGUST
HRONOTOPIJE
Umetnost u Vojvodini 2000.–2010. Brankova nagrada
i izlazak jubilarne antologije. Jasni Đuričić nagrada u
Lokarnu
„Umetnost u Vojvodini 2000-2010: jedno subjektivističko sagledavanje” bio je naziv izložbe Save Stepanova koja je tokom leta bila održana u Muzeju
savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu.
Likovni kritičar Sava Stepanov ovom izložbom nastojao je da rekapitulira releventne pojave u vojvođanskoj umetnosti poslednje decenije i, po njemu,
svoje mesto tu je našlo četrdesetak umetnika različitih orijentacija.
Kao najveći do sada, sa 70 učesnika, pisaca i teoretičara iz Evrope i sveta, od kojih je veliki broj čitao
svoja dela na Trgu mladenaca, u Društvu književnika Vojvodine završen je 5. međunarodni novosadski književni festival. Centralni događaj bilo je uručenje Međunarodne nagrade „Novi Sad“ koja je 1.
septembra uručena bugarskom pesniku Ljubomiru Levčevu za doprinos savremenoj književnosti.
Dan pre međunarodne bilo je uručena i Brankova
nagrada pesniku Branislavu Živanoviću iz Novog
Sada.
Na 63. međunarodnom festivalu u Lokarnu, završenom sredinom avgusta glumica Jasna Đuričić nagrađena je nagradom za glavnu žensku ulogu u
filmu „Beli, beli svet” Olega Novkovića.
SEPTEMBAR/OKTOBAR
Bijenale u Pančevu posvećeno Jožefu Nađu. 16. Međunarodni festival improvizovane muzike. Sandro Kia u
Novom Sadu
U Pančevu se od 17. septembra do 18. oktobra u organizaciji Kulturnog centra Pančeva po četrnaesti
put održava Bijenale umetnosti pod nazivom „Duh
prirode“. Kroz tri segmenta (vizuelni, pozorišni i filmski) Bijenale je predstavilo Jožefa Nađa. U okviru Bijenala bila je promovisana i dvojezična publikacija
(na srpskom i engleskom jeziku) koja obuhvata aktuelnu umetničku produkciju Jožefa Nađa.
Od 9. do 11. septembra u Kanjiži, 16. međunarodni
festival „Džez, improvizovana muzika...“. Publika je
mogla da vidi: duo minijaturu poznatog koreografa
Jožefa Nađa kome je partnerka bila glumica Ana
Sofija Lancelin zatim Deneš Debrei sa svojom trupom koja je premijerno prikazala ostvarenje „Med
tisinog cveta“. Drugog dana festivala nastupili su
dva velikana savremene muzike, pijanista Đerđa Sabadoš i kontrabasistkinja Džoel Leandre. Velika senzacija bio je i nastup američkog bluz kvarteta „Joy
of Jazz“, koji je predvodio autentični predstavnik
bluz muzike Džo Li Vilson.
Izložba italijanskog autora Sandra Kie, pod nazivom
Cum grano salis, ratnici skulpture i monotipije otvorena je sredinom oktobra u Muzeju savremene
umetnosti u Novom Sadu. Postavka je realizovana
u saradanji sa Obalnom galerijom Piran iz Slovenije,
Muzejom suvremene umjetnosti Pule i Muzejom
suvremene umjetnosti Istre. Kustosi su bili Enco Di
Martino i Živko Grozdanić.
Godina na izmaku, deseta u ovom veku namiguje
na nas nekom nerazgovetnom grimasom.
Nije ju lako jednoznačno protumačiti.
Na ovim prostorima klturni dogđaji nizali su se veoma brzim ritmom.
Bilo je tu nagrada, festivala, izložbi, značajnih odluka i prekogranične saradnje...
NOVEMBAR/DECEMBAR
Simfoničari. Još jedna nagrada Jasni Đuričić
Vojvođanski simfonijski orkestar, pod dirigentskim
vođstvom Berislava Skenderovića, priredio je novogodišnji gala koncert u utorak 21. decembra na
sceni Jovan Đorđević Srpskog narodnog pozorišta.
Posle nekoliko novogodišnjih koncerata s interesantnim programima vrlo raznolike muzike, poput
filmske i tanga, vraćamo se na početke i ovo puta
smo pripremili pravi gala program s operskim arijama i biserima simfonijske literature. Inače, u ovoj
jubilarnoj desetoj sezoni, Vojvođanski simfoničari
su „prerasli” u Vojvođanski simfonijski orkestar. Berislav Skenderović navodi da je to dar i nagrada za
deset godina aktivnosti, za preko 70 premijernih
koncerata, pozdravljenih od publike, kritike i stručne javnosti. Odlukom Vlade i parlamenta AP Vojvodine, simfoničari su postali institucija. Ovim istorijskim činom, osnivač je potvrdio značaj našeg
dosadašnjeg delovanja i postavio kamen temeljac
vrlo važnog segmenta naše kulture za buduće generacije.
Glumica Jasna Đuričić dobitnica je nagrade za najbolju žensku ulogu u filmu Beli beli svet, na festivalu evropskog filma Les Arks (Les Arcs European
Film) u Francuskoj. Ovo je šesta nagrada za film Beli
beli svet, a druga za Jasnu Đuričić za ulogu u ovom
filmu.
13
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Mercedes Đovinaco, direktor fondacije Interarts, Barselona
Bogatstvo različitosti
Razgovarala: Biljana Mickov
Evropa je kontinent pun razlika, uvek bila i uvek će biti. Iako, neosporno, postoje
zajedničke kulturne vrednosti, čak u izvesnoj meri neki aspekti kulture postaju
globalni. Mislim da bi baš trebalo da promovišemo i održimo bogatstvo
14
različitosti u Evropi... To je, sigurno, ono što nas čini onim što jesmo!
M
enadžment u kulturi doprinosi razumevanju održivog razvoja kulture. Održivi razvoj je direktno u koordinaciji sa mendažmentom u kulturi.
Ravnomerni razvoj se može postići kroz efektivniji menadžment između
nacionalnih i međunarodnih partnera i kroz projekte. Investicije u istraživačku delatnost i edukaciju su neophodne. Važno je da se predstave novi
načini, to jest dobar menadžment, da bi se osigurao budući razvoj i dostigao visok nivo stabilnosti.
Većina evropskih društava zasnovala je kulturnu politiku na četiri ključna
principa: kulturni identitet, kulturna raznolikost, kreativnost i učešće građana u kulturnom životu. Cilj je stvaranje pogodnih uslova za usaglašen
kulturni razvoj koji može da doprinese održivom razvoju društva, a sve se
to postiže kroz nove etape menadžmenta u kulturi. Kreativno društvo podrazumeva društvo koje će pomoću planiranja uspeti da osposobi život u
njemu, kulturu, ekonomiju i društveni napredak i da oni budu pozitivno
prepleteni. Kreativnost razvija poslovni život, dizajn prostora i javne servise građanima kroz menadžment u kulturi. Zato je veoma važno predstavljati ljude koji su u toj oblasti aktivni i koji svojim radom doprinose razvoju kulture u Evropi. Jedna od takvih je i Mercedes Đovinaco, mendžer u
kulturi.
Ona je direktor Interarts fondacije sa sedištem u Barseloni. Pre toga je radila kao direktor manifestacije Univerzalni forum o kulturi, takođe, iz Barselone. Radila je u Evropskoj komisiji kao administrator u sektoru za edukaciju, kulturu i nasleđe. Veoma je aktivna i predsednik je evropske mreže za
kulturu Culture Action Europe. U svom intervjuu će nam izložiti suštinu svog
rada i ciljeve koje namerava da realizuje. Mercedes Đovinaco je završila
arheologiju na Univerzitetu u Rimu, kao i master iz oblasti menadžmenta
u kulturi na Univerzitetu u Dižonu u Francuskoj.
• Želela bih da nam kažete nešto o Vašem profesionalnom putu, kako ste počeli da radite u ovoj oblasti? Koliko ste kulturnih ustanova i organizacija vodili
proteklih godina? Kakvo je Vaše iskustvo u tim oblastima?
Mercedes Đovinaco: Počela sam da radim neposredno po diplomiranju,
kao organizator kongresa. Tu sam stekla ogromno iskustvo i shvatila da
• • • foto: Copyright All rights reserved by IFACCA
B o gat s t vo ra zličitos ti / N OVA MISAO
Moja iskustva variraju u opsegu i obimu. Na svim tim poslovima sam stekla
međunarodno iskustvo, što i jeste njihova zajednička karakteristika. Odatle
sam naučila da se prilagođavam različitim kulturnim okruženjima i da se
suočavam sa različitim organizacijama u kulturi.
• Vi ste direktor fondacije Interarts u Barseloni. Koja je glavna karakteristika
fondacije i koji su njeni ciljevi?
• Koliko ste različitih programa organizovali i inicirali proteklih godina? Kako
ih razvijate? Koji su vam prioriteti?
Mercedes Đovinaco: Godišnje, mi rukovodimo sa oko dvadeset projekata
u raznim domenima, od istraživačkih do projekata interkulturalne saradnje,
ali učestvujemo i u organizaciji velikog broja multilateralnih događaja (tj.
raznih konferencija i seminara).
Predstavljamo našu organizaciju na konferencijama, upućujemo ostale
ustanove na naš veb-sajt www.interarts.net, i Cyberkaris (mesečni elektronski časopis), zatim svim relevantnim subjektima, kojih ima preko 4700, upućujemo cirkularno pismo o našim aktivnostima bar jednom mesečno na
četiri jezika: katalonskom, španskom, engleskom i francuskom. Naši prioriteti su uglavnom istraživanje i multilateralna saradnja, a tematski prioriteti
su, pre svega, iz oblasti kulturne politike, kulturne raznolikosti, kreativne
ekonomije, i odnedavno smo tematski uključili ravnopravnost polova. Strateški, Interarts uvek bira da radi na predmetima koji su relevantni i čak malo
avangardni.
• Kako se ovi programi implementiraju među građane, da li su efektni?
Mercedes Đovinaco: Interarts je neprofitna i nezavisna organizacija osnovana u Barseloni. Njena vizija je edukacija građana putem kulture. Misija ove
fondacije je negovanje kulture putem teorijske perspektive, istraživanja,
strateške izrade planova i transfera znanja, kao i konkretnih i praktičnih
pristupa putem lokalne i i internacionalne saradnje, koordinacije projekata i menadžmenta.
Mercedes Đovinaco: Da bi bili efektni mi pazimo na dve bitne stavke:
Interarts čini mali tim profesionalaca koji radi na osnovu strategijskog partnerstva sa drugim organizacijama, izrađuje planove i implementira projekte. Naša snaga proističe, pre svega, iz toga što imamo kvalitetan kadar
i veoma široku mrežu profesionalnih kontakata.
Projekti bi trebalo da dokažu da zajednica u koju se implementiraju ima
indirektu korist, i da putem njih postoji strateška sinergiju sa javnim sektorom, i/ili kada omogućavaju napredak lokalnog stanovništva, ekonomije i
socijalnog razvoja. Dokazano je da su međunarodni projekati iz oblasti saradnje efektni samo onda ako vremenom postaju samoodrživi, tj. mogu
da opstanu bez podrške institucionalnog finansiranja ili podrške raznih
fondova. Veoma jasan primer za to je naš projekat o promociji kreativnog
i kulturnog sektora (FOMECC) koji smo pokrenuli u Medelinu 2007. godine i
koji će do 2011. postati samostalan projekat u okviru Fakulteta likovnih
umetnosti Univerziteta u Antiokiji. (HTTP: //empresasculturales.com/ESP/).
• Koje su bitne odlike Interarts fondacije na domaćem i internacionalnom
nivou?
Mercedes Đovinaco: Kao što sam kazala i ranije Interarts fondacija je osnovana u Barseloni, stoga želimo da evropskoj javnosti predstavimo naše korene. Aktivnosti su uglavnom međunarodne, i mi živimo u konstatnoj podeli između lokalnog i globalnog. Kroz neke naše projekte nameravamo
da pomognemo edukaciju lokalnog stanovništva.
• projekti su efikasni, ako imaju dobru ideju, pitanja i preporuku, a cilj im
je da unaprede kulturnu politiku;
• projekti su efikasni ako direktni korisnici nadmaše svoja znanja, veštine i
profesionalne kompetencije o datoj temi ili oblasti.
• Vi ste, takođe, predsednik Culture Action Europe mreže koja ima važnu
ulogu u Evropi danas, kažite nam nešto više o tome. Koji su njeni ciljevi?
• Kako je pozicionaran Interarts na međunarodnoj kulturnoj mapi?
Mercedes Đovinaco: Po mom skromnom mišljenju, mi smo prilično poznati i cenjeni u okviru struke, naročito ističem našu stručnost i jako kvalitetan kadar. Nisam sigurna da mi igramo fundamentalnu ulogu, niti da
smo poznati javnosti izvan našeg sektora. Znam da smo poštovani i visoko
kvalifikovani u našoj sredini u kojoj je potpuno prepoznata naša specifična
uloga. U svakom slučaju, mislim da smo i u pejzažu međunarodne kulturne
saradnje postali ključni igrač.
N OVA MISAO / B o gat s t vo ra zličitos ti
Mercedes Đovinaco: Culture Action Europe je veoma uzbudljiv projekat,
to je jedina politička platforma u Evropi koja predstavlja umetnost i kulturu, sa preko 100 umreženih članica i oranizacija. Culture Action Europe nastoji da se njen glas čuje na nivou cele Evropske unije. U oktobru smo pokrenuli trogodišnju kampanju pod nazivom Mi smo više kojom nameravamo
da doprinesemo razvoju kulturnog sektora putem debata o budućnosti
evropskih programa i strukturalnih fondova. Svaka organizacija ili mreža
može da se pridruži kampanji putem veb-sajta www.wearemore.eu i po-
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
ja, ustvari, uživam da radim u svim aspektima koji imaju vezu sa organizacijom i menadžmentom, posebno mi „proradi adrenalin” kada postoje
rokovi. Takođe sam shvatila da uživam radeći u timu ili da organizujem
timski rad zarad kvalitetno obavljenog posla, jer nam je to svima cilj.
Nakon tog iskustva odlučila sam da upišem postdiplomske studije iz
oblasti menadžmenta u kulturi. Od tada sam bila tri godine koordinator
na menadžmentu u Francuskoj, osam godina sam radila u Evropskoj
komisiji u Strazburu, kao administrator u sektoru za edukaciju, kulturu i
nasleđe, dve godine sam bila direktor i zamenik direktora manifestacije
Univerzalni forum o kulturi – Barselona 2004. Moja poslednja pozicija me je
potpuno okupirala, trenutno sam direktor fondacije pod nazivom Interarts
u Barseloni.
15
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
• • • foto: Copyright All rights reserved by IFACCA
16
stane aktivan član. Mi u mreži, sada više nego ikad, osećamo da radnici u
kulturi imaju jaku političku podršku, što bi trebalo da iskoristimo zarad
budućnosti same kulture.
• Ako sagledate aktivnosti širom Evrope, koje su karakteristike, specifičnosti,
različitosti i sličnosti na evropskom tlu?
Mercedes Đovinaco: Evropa je kontinent pun razlika, uvek bila i uvek će
biti. Iako, neosporno, postoje zajedničke kulturne vrednosti, čak, u izvesnoj meri neki aspekti kulture postaju globalni. Mislim da bi baš trebalo
da promovišemo i održimo bogatstvo različitosti u Evropi. To je, sigurno,
ono što nas čini onim što jesmo!
• Obrazovanje putem savremene kulture je veoma važno za građane. Zašto
je važno da se ljudi obrazuju putem savremene kulture?
Mercedes Đovinaco: Smatram da kvalitetno obrazovanje podrazumeva
davanje svakom detetu pristup kulturnim informacijama i znanju. To nije
samo pitanje edukacije estetskog ukusa deteta, već mu na taj način otvarate put da, kao odrasla osoba, sudi samo šta je lepo, šta je dobro i zanimljivo, a šta ne. Takođe bi trebalo da usmerimo dete da razume svet u
kom živi, ali prvenstveno da nauči sopstvenu istoriju i estetske kodove.
Detetu bi trebalo dati priliku da u potpunosti razvije svoju kreativnu stranu, bez koje niko u potpunosti nije ljudsko biće. Ne verujem samo u podsticanje i isključivo racionalni aspekt karaktera deteta, naredna faza rasta
i razvoja trebalo bi da bude radoznalost i zadovoljstvo u kontinuiranom
učenju, a kroz sve to da se prožima umetnost i kultura, u suprotnom, odrasli će biti krivi ako ne obezbede dobre uslove za vaspitanje i socijalnu
budućnost dece. I, konačno, ja čvrsto verujem da dati skup vrednosti čini
sastavni deo našeg bića datog kroz učešće u umetnosti i kulturi. 
B o gat s t vo ra zličitos ti / N OVA MISAO
Jasna Đuričić, glumica
KREATIVNI POGONI
Telo je moj instrument
Razgovarala: Tijana Delić
Foto: Branko Stojanović
U moru današnje površnosti i trenutnih utisaka, sve je toliko agresivno i invazivno da se zaboravlja ljudska
duša. Sve je to spoljašnjost i samo zatvara i ogrubljuju čoveka. Pozorište je živa umetnost i treba da oplemeni
čoveka. Učena sam da je dovoljan samo jedan u publici, jedan jedini čovek, kako je govorio Branko Pleša
moj profesor, da igramo samo za tog jednog. Jednog koji će razumeti, jednog koga dotičemo igrom,
pričom... i to je igra, jedan na jedan.
J
edinstvo likova koje tumači Jasna Đuričić nesumnjivo ukazuje na stalno i brzo glumačko pomeranje, na rastući umetnički kontinuum. U prilog
tome idu izuzetna priznanja, poput Sterijinih nagrada, nagrada Miloš Žutić,
Predrag Tomanović, brojne nagrade SNP-a, kao i Srebrni leopard na Filmskom festivalu u Loknaru za najbolju žensku ulogu u umetničkom filmu
Beli beli svet, Olega Novkovića.
U pozorištu, poslednjih par godina, najčešće je tumačila uloge žrtava u
kojima je preispitivala osetljive moralne norme. Takva emotivna ispoljavanja na sceni eksplicitna su u predstavama Brod za lutke, Šuma blista. Takvim pristupom interesovanje se pomera u pravcu lika koji tumači sa izuzetnom energijom koja se svaki put iznova rađa na sceni. Kada osvetljava
fizionomiju i emotivnu otupelost glavne protagonistkinje, Jasna svojom
glumom ne omalovažava junaka, nego ističe njegovu obezvređenost u
društvu. To nije licemeran glumački bojkot, već fascinantno tumačenje
jednog lika koji je izopačen grčem sudbine.
Jasna Đuričić: Sigurno da je uticalo. Evo do dana dašnjeg nije donet zakon o Pozorištu ili je donet a ne sprovodi se. Ništa nije rešeno, kao i sve kod
nas. Sve je moguće. Godinama radiš, trudiš se koliko je to moguće, radiš
najbolje moguće, daješ sve od sebe, a tretiran si kao i ostali glumci koji godinama ne rade ništa. Kažu ti da osvetlavaš obraz toj kući u kojoj si zaposlen, da si najbolji i zvezda vodilja, ali te plate isto kao i onog glumca koji
uopšte ne radi ili radi loše. Takva nepravda dosadi i poželiš da odeš. To je
beščasna istorija. Ali srećom imala sam gde. Pozvana sam na Akademiju
umetnosti u Novom Sadu da postanem predavač. Sem toga vodilo me je
to što sam želela da radim na mnogo strana. Ne mislim da je prirodno da
umetnik provede čitav život na jednom mestu. Bilo mi je sumanuto da
ostanem. Želela sam da radim najbolje poslove, sa najboljim ljudima, da
učim od drugih. To su moje želje uvek bile i ostale. A kada ste u jednoj
firmi, SNP je ipak jedna firma, koja čujem sada ima preko sedamstotina
zaposlenih, nemoguće je ostvariti takve snove. Tamo su i Opera i Drama
i Balet, i nikada se ne zna koje su čije pare, ko je više zaradio. Do dana
• Da li je aktuelni trenutak u pozorištima više ogledalo jedne preambiciozne
politike, pri tom govorimo o uzajamnom pretapanju i zamenama funkcija pojedinaca, bilo da su glumci, reditelji, upravnici, selektori, žriji?
Jasna Đuričić: Zapravo vi me pitate koliko su politika i pozorište danas u nekoj sinergiji. Svakako imaju mnogo veze, nažalost kao i svaki segment našeg
života. To je vrlo loše, vrlo loše za celo društvo, a za umetnost je pogubno.
Biti slobodan strelac, biti slobodan uopšte, najteži je put, dragocen i sladak,
ali veoma težak. Umetnik može da bude opredeljen, ali ne i da bude član partije. Može biti simpatizer neke ideje, što je normalno, ali ne sme da putem
politike stiče pozicije, u ovom slučaju uloge, angažmane, mesta upravnika,
mesto reditelja, mesto glavnog glumca. Ispostavlja se da ako si član čak i
neke najmanje partije, koja čak nije ni na vlasti, žargonski rečeno imaš prođu. To se odnosi na čitavo društvo, pa samim tim i na moj posao.
• Bili ste prvakinja SNP-a, ali ste istupili iz ansambla i postali samostalni umetnik, da li je ovo o čemu smo govorili malopre uticalo na takvu odluku, ili makar imalo izvesnu konotaciju u tom smeru?
N OVA M I SAO / Te l o j e m o j i ns tr u m e nt
• • • MAČKA NA USIJANOM LIMENOM KROVU. Jasna Đuričić i Boris Isaković. Foto: Branko Lučić
19
KREATIVNI POGONI
pozorišnim repertoarima, stiče se utisak da se udaljila od predstava koje su po
svojoj novoj formi i čitanju teksta, odnosno sadržaja upućuju na aktuelnost i
angažovanost do te mere da im je ostala krajnje nepoznata. Međutim, svedoci
smo i nekih ustajalih pozorišnih formi, konvecija koje je teško narušiti, granica
koje se sporo pomeraju. A neminovno Vas to pitam jer ste angažovani u najprovokativnijim pozorišnim predstavama koje su pomerile i publiku i pozorišnu
ustajalost.
Jasna Đuričić: Sigurno da se promenila i publika, kao uostalom i sve ostalo
u odnosu na ono kakvo je bilo pre dvadeset godina kada sam počinjala.
Sve je bilo drugačije i država i pozorište. Srećom ja sam zatekla dobro pozorište, veoma malo ali dovoljno da me utemelji na takav način da sam
preživela i dočekala momente i ljude koji razmišljaju poput mene. Doduše prošlo je dvadeset godina, ali sada znam da sam upravo to čekala. Kao
da sam nastavila tamo gde sam počela. Spojilo se to sa otvaranjem ove
države pošto su prošle devedesete. Jednostavo samo smo nastavil tamo
gde smo stali... ali bolje da pričamo o publici, to ste me i pitali. Čitav svet
se promenio. Ljubiša Ristić kaže da neće više da režira jer ne postoji jedinstven pogled na svet. I on je veoma u pravu. Teško je danas doći do publike. Stalno se govori o tome kako će sve manje biti konzumenata pozorišne
umetnosti, jer pozorište je u situaciji da ga prevazilaze druge vizuelne
umetnosti, u sintezi ili bez nje. I to jeste istina, ali ja sam mišljenja da će
pozorište preživeti jer je jedina živa umetnost ona koja se dešava ovog
časa pred gledaocem. I to je taj čarobni neponovljivi momenat. Učena sam
da je dovoljan samo jedan u publici, jedan jedini čovek, kako je govorio
Branko Pleša moj profesor, da igramo samo za tog jednog. Jednog koji
će razumeti, jednog koga dotičemo igrom, pričom... i to je igra, jedan na
jedan. To će da se promeni, sigurna sam. Možda će ih biti malo, ali biće to
prava pozorišna publika.
20
• Pominjete devedesete u kojima se ipak oseća strah od budućnosti i neizvesnost, ako napravimo paralelu sa mladim ljudima koji i dalje odlaze ili imaju
želju da odu, oseća li se neizvesnost još uvek?
Jasna Đuričić: Naravno da se oseća. I nemam ništa protiv što odlaze, ali
sam tužna zbog toga.
današnjeg nikakva reforma se nije dogodila. Takva situacija vas natera da
odustanete povučete se i potpuno ugasite. Da ugasite svoj dar i želje, stremljenja i htenja. Celo svoje umetničko biće. Nisam htela da pristanem na
to. Da funkcionišem po principu ...ćuti ne talasaj, ma dobro je, ma šta bi hteo,
ma šta te briga, uzmeš svakog meseca svoju platu koja je mala ali je zato
sigurna.
• Ali govori se da će i tamo biti restruktuiranja.
Jasna Đuričić: To bi bilo divno za sve nas, za grad, za publiku, za pozorište. I jako bi me radovalo. Prva bih to podržala. Samo o tome se govori već
jako dugo, a ništa se nije dogodilo. Ja nisam više mogla da čekam.
• Kada pominjete publiku, baš u prethodnom broju Nove Misli stoji citat Artura
Šnabela kako poznaje dve vrste publike, ona koja kašlje i ona koja ne kašlje. U
tom kontekstu, danas se puno govori o odnosu publike prema predstavama,
• Koji su po Vama objektivni primeri gde je pozorišna predstava opravdala investirano. Pri tom govorimo o materijalnom, intelektualnom i umetničkom
ulaganju?
Jasna Đuričić: Brod za lutke je takva predstava, Greta stanica 89, moja i
Brisova predstava iako nije veliki zalogaj, velika literatura, ali čudesno zadovoljna publika odlazi sa te predstave. Premalo je takvih predstava. Ne
moram nužno da govorim o predstavama u kojima igram. Malo je dobrih
predstava. Isuviše malo. U zemlji Srbiji najveći je broj korektnih predstava,
tako da je to što Vi navodite ispoštovano. Formalno. Za direktora drame,
upravnika, ali za mene nije. Materijalno je najmanje važno. Zadatak pozorišta i svih nas je da umetnički opravdamo postojanje predstave. Da se
ne bavimo pitanjima koliko je novca potrošeno, ali sigurno nije u redu da
predstava na neki način umetnički to ne opravda. To nije u redu. Duhovni
nivo predstave uglavnom izostaje, to je pogubno za sve nas.
Te l o j e m o j i ns tr u m e nt / N OVA M I SAO
KREATIVNI POGONI
• • • GRETA, STRANICA 89. Jasna Đuričić i Boris Isaković. Foto: Miomir Polzović
21
Rekla bih da u našoj pozorišnoj stvarnosti orbitiraju korektne i loše predstave.
Nije jednostavno napraviti dobru predstavu, dobar film. Ali nije nemoguće i ne može baš tako retko da se dešava kao pojedinačni ekces. A kad se i
dogodi, onda traje neko vreme, izrabi se na ne baš dobar način. Nego se
izrabi potpuno identično kao i neka korektna ili loša predstava. Potpuno
isti tretman. Od toga koliko će puta biti stavljenana na repertoar, da li će
ići na značajne festivale, gostovanja, ili neće ići nigde. Ne primećujem da
se iko trudi da to vidi što veći broj ljudi. Zapravo kada se dogodi dobra
predstava, tek onda su naši ljudi u problemu jer ne znaju šta će sad sa tim
dobrim proizvodom. Dok korektna predstava sama radi, jer tu svi sve znamo, tu se ništa ne mora. Ipak, sa predstavom Brod za lutke to nije bio slučaj. Putovali smo mnogo i učestvovali na svim najznačajnijim evropskim
festivalima. Ali zato predstavu, Nahod Simeon nije video niko sem Novosađana. Ta predstava može da Vam se ne dopada, da bude preduga, na mo-
N OVA M I SAO / Te l o j e m o j i ns tr u m e nt
mente dosadna, ali to svakako nije predstava koju možete videti bilo gde
i bilo kada ne u Srbiji, nego u čitavom regionu. Uprkos tome nekako je nestala, ne igra se, jer pozorište nema para da plati učesnike. U međuvremenu sve one loše i korektne predstave uredno egzistiraju, i one nisu skupe.
Sudbinski slične predstave su Putujuće pozorište Šopalović, Šuma blista,
koje sam radila u Ateljeu 212, one su takođe umetnički otišle korak ispred.
Sve predstave koje sam pomenula su opravdale investirano u svakom smislu. A umetnički ponajviše.
• Stiče se utisak da je takvo pozorište, na izvestan način zatvoreno. Prema
čemu je danas pozorište otvoreno, ili bar treba da bude?
Jasna Đuričić: Prema čoveku. Prema ljudskoj duši. U moru današnje površnosti i trenutnih impresijea, sve je toliko agresivno i invazivno da se zaboravlja ljudska duša. Stalno to ponavljam. Sve je spoljašnjost i samo zatvara i ogrubljuju čoveka. Pozorište je živa umetnost i treba da oplemeni
• Od čoveka je najteže zahtevati da bude nešto novo, izmeniti njegovu pokretljivost i fleksibilnost. Zanimljivo je komentarisati generacijske razlike glumišta
i neke nove modele glume.
Jasna Đuričić: Pozorište je nekada bilo okrenuto drugačijim uzorima i modelima, dugim dramskim pauzama, i drugačijem scenskom govoru. Slušala
sam snimke na akademiji gde su govorili Marija Crnobori, Milivoja Živanovića, Ljubu Tadića smo još i gledali. Današnja gluma nije takva. Sada nema
tih konvencija. Današnji glumački izraz stremi ka filmu, ka minimalnom.
On je krajnje jednostavan. E sad, da li će neko biti istinitiji na sceni zavisi
od talenta. Veliki talenti imaju nepogrešiv osećaj za vreme, svesni su potpuno trenutka u kome žive. Kao da su u dosluhu sa vremenom jer tačno
znaju koji je glumački izraz potreban za današnjeg gledaoca. To samo dar
prepoznaje. Hoću da kažem da samo veliki umetnici stvaraju nove pravce
i nove modele, koje kasnije slede svi ostali.
iznutra. Napred, nazad, neke me teraju da progledam, da se setim nečega
što ne želim, neke me teraju da zažmurim itd... Moje telo je moj instrument.
I nemam ništa drugo. Izražavam se na sebi. Pitaju me ...jel Vi to iz lika ili
Vi to iz sebe...
Ne mogu da budem neko drugi, Ja sam ja. Ali sebe stavljam u okolnisti u
kojima je neko drugi.
Pokušavam da svet pogledam Vašim očima, ali ne mogu bez svojih. Ponekad je to poniranje u tuđ svet bolno ali nikada nisam osećala stah da mi to
može naškoditi. Sve je krenulo sa ulogom Olge u predstavi Murlin Murlo,
kada sam osetila To nešto, poseban energetski i emotivni naboj. Pokojni čika
Šaca, Stevan Šalajić, veliki glumac, bio je oduševljen tom predstavom, ali
• Ponekad se stiče utisak da se publika, ponekad, podcenjuje nekim glumačkim
ili drugim estetskim tj. ne estetskim postupcima. Na koji način Vi to vidite?
Jasna Đuričić: Potreba da se sa scene nešto podebljava i potcrtava, to je
za mene podcenjivanje publike, taj preterani i prenaglašeni izraz koji pripada nekim drugim vremenima. Ljudi danas uče sa svih strana, sve im je
dostupno, i mislim da nema potrebe za takvim postupcima. Primitivizma
i gluposti ima više nego ikada, ali ipak ja verujem da su ljudi koji dolaze u
pozorište drugačiji i nema potrebe da im se serviraju takve stvari. Mislim
da razumeju mnogo vise nego što se u pozorisnim krugovima misli. Neprofesionalizam na sceni je druga priča. Često čujem ...ma neće oni ni primetiti... jako sam osetljiva na to. Pokušaje podvala i prevara ne umem da
opravdam. Ne volim da mi to uradi ni prodavačica u radnji. I to onda ne
radim ni drugima, jer je upravo to podcenjivanje publike to jest mušterije.
• Kakav je proces transformacije jednog lika, iskazati ili podceniti svoju ličnost
na sceni, u onom Artoovskom smislu, poništiti sebe na sceni. Lik živi svoju realnost na sceni. A van scene. Koliko su to uloge, koliko ste to Vi i koliko Vam je
to privatno teško?
Jasna Đuričić: Kada pričamo o energetskom naboju, mislim da sam to
uvek posedovala. Već sam pričala o tome, da treba nešto da se spoji, da
se dogodi u nama samima, meni. Čini mi se da se sve to dogodilo, spojilo
u meni. Sigurno su to godine rada i iskustvo u poslu, uloge koje su došle
ali i privatna zrelost. Ne mogu da zaobiđem rad i uloge koje su mi dodeljene, naročito sa Milenom Marković i Tomi Janežićem. I još puno kvalitetnih
ljudi koji su se okupili na jednom mestu. Nekada mislim da, jednostavno
imam više sreće. Što je vrlo različita kategorija, jer za nekoga je sreća da
snima serije. Za mene ovo drugo, rad i spajanje sa kvalitetnim ljudima. Što
se tiče poništavanja sebe na sceni, to je nesto čemu sam učena još u školi
i to je već neodvojivi deo mene. Nakon škole sam to konstantno sprovodila i više mi to ne predstavlja problem. Uloge koje tumačim, pomeraju me
• • • BROD ZA LUTKE. Jasna Đuričić i Radovan Vujović. Foto: Miomir Polzović
N OVA M I SAO / Te l o j e m o j i ns tr u m e nt
KREATIVNI POGONI
čoveka. Često se pitam kako da dobijemo bitku sa filmom i video igrama,
internetom. Na koji način. Nekom kontrom nekom jednostavnošću koja je
upućena čoveku, ka duši, ka unutrašnjosti.
23
KREATIVNI POGONI
O Jasni Đuričić, glumici
Skica za portret
Piše: Aleksandar Milosavljević
Meni se, kažem bez bespotrebne skromnosti, zaista nude vrste poslova
gde je veća zarada, pre svega mislim na televiziju. U takvim situacijama,
24
iskreno, prvo pomislim ‘o, vidiš fina lova, moglo bi to...’. A onda kažem sebi:
‘Je l’ to tebi neophodno? Jesi gladna, žedna? Je li ti dete gladno?
Imaš li neki pravi egzistencijalni problem. Ne. E, kad nemaš onda i ne moraš.’
P
olako, sporim korakom, spušta se dugačkom rampom od zadnjeg desnog
ugla zastrašujuće velike scene Pera Dobrinović Srpskog narodnog pozorišta ka
prednjoj levoj ivici pozornice. Rampa je u isti mah i krak monumentalnog krsta
koji će, kako predstava bude odmicala, biti prepoznat kao metafora raspeća, ali
je i kao jedna od prašnjavih provincijskih staza koje će se ukrstiti na raskršću. Sličnom onom na kojem se davno dogodio kobni susret oca i sina, tadašnjeg i budućeg kralja – Laja i Edipa. Iz tog susreta nastaće tragedija, a ona se neće ticati samo
dvojice muškaraca koji su se sukobili na raskršću, već će obeležiti i sudbine kompletnog njihovog potomstva. Eto tom i takvom stazom hodi Jasna Đuričić na početku Nahoda Simeona, predstave koju je po tekstu Milene Marković režirao Tomi
Janežič.
Korak joj je, velim, spor. Prati ga nežna, jedva čujna muzika kompozitora Borisa
Kovača, koja dopire iz daljine, negde izvan prostora scene, kao još jedna, daleka,
naznaka mračnih slutnji. Jasna je Majka. U naručju nosi kolevku načinjenu od presečenog plastičnog bureta za koje je prikačen balon što, namesto zvečki i drugih
prigodnih igračaka, leluja naokolo u ritmu Majčinog hoda, kao rečiti simbol dečje
igre, ali i roditeljske radosti. Radosti, međutim, u ovoj sceni nema, jer je po načinu
na koji Majka korača, po njenom koncentrisanom pogledu kojim upija lik deteta,
jasno da će uslediti rastanak. Majka će kolevku prepustiti reci, i detete će, baš kao
što to biva i u starozavetnoj priči o Mojsiju, reka odneti u neizvesnu budućnost.
Glumica napokon stiže do reke. Čučne, odloži kolevku iz koje vadi opremu za dete.
Brižno sleže benkice, pelene – proverava da li je sve na svom mestu. Uz pelene
stavlja i nož, za svaki slučaj, jer zna u kakvom svetu će njeno dete da odrasta. Piše
pismo (oproštajno, ili pismo objašnjenja koje će jednog dana, možda, ostavljenom
detetu nešto da znači) i stavlja ga u kolevku, zajedno s lančićem za koji je prikačena amajlija: prsten – najobičnija bižuterija – koji je dobila od detetovog oca. Spušta kolevku u vodu. Snažna struja odnosi dete niz vodu. Još samo lelujavi balon
označava poziciju kolevke. Žena ne može to da gleda. Okreće se i ubrzanim hodom grabi uzbrdo, stazom kojom se koji tren ranije spuštala ka reci. I onda, kada
je bezmalo napustila scenu, naglo se okrenula i sjurila nazad prema vodi. Trči kao
bez duše prema reci, ka kolevci s detetom. Pretekla bi reku, samu sebe, da može.
U energiji tog njenog trka sadržano je priznanje da je načinila grešku, da se predomislila. Svakim korakom, zamahom svojih ruku, trzajem tela, Jasna isijava očajanje
izbezumljene majke čija je volja ravna Isusovoj kada je koračao preko vode.
A tada, neočekivano, kao nikada ni pre a ni docnije, štikla majčine cipele upada u
uzani prorez između dasaka od kojih je načinjena staza rampe. Jasna gubi ravnotežu i – pada. Inercija tela u trku je vuče napred. Cipela ostaje zaglavljena u podu,
a glumica leti.
Let, čini mi se dok predstavu gledam iz sale, traje večnost. Svakako dovoljno
dugo da čujem uzdah publike te da mi kroz glavu prođe kristalno jasna misao
koje postajem svestan: da li će prilkom tog pada Jasna polomiti ruku ili nogu? Ili i
ruku i nogu?
Poput mačke – tako se to, valjda, kaže – Jasna se dočekuje na kolena i šake. Njen
pad osećam i fizički; boli me kao da sam i sâm pao i žestoko se razbio. Jedva se
obuzdavam da ne skočim na pozornicu i pomgnem joj da ustane, no Jasna se,
bez trenutka pauze, uspravlja i sada, samo s jednom cipelom, nastavlja besomučni trk unezverene majke ka reci. Predstava nije prekinuta.
***
Ništa se nije dogodilo! Tako barem stvari izgledaju iz vizure gledalaca. Neki će,
čak, pomisliti da je i ovaj pad režiran, da je bio deo proba, da je „navežban”. Dakle, kao da se ništa nije desilo. Teatarski profesionalci će, s druge strane, konstatovati dobro poznatu činjenicu: show must go on. „Takve stvari se uvek događaju”,
reći će. I, razume se, apsolutno će biti u pravu. Dešavaju se, jer je pozorište živa
materija, uvek se događa hic et nunc, sada i ovde, u trenu dok gledamo glumca
na sceni, dok dišemo kao on, ili tačnije: dok dišemo njegovim dahom, dok nas
uvlači u svoju kožu (i sam vazda nasilno – i tu nema pomoći – uvučen u tuđe karaktere i živote, koje prepoznaje kao deo vlastite priče, sopstvenog usuda), dok
nas uverava u istine koje mogu to i da postanu jedino pod uslovom da ih sâm
glumac prethodno identifikuje kao nešto što se njega najintimnije tiče, što je, dakle, njegovo.
No, u ovom konkretnom slučaju Jasninog pada na sceni postoji veoma bitna razlika. Ne verujem, naime, da je ona taj svoj let uopšte osetila. Ili, da budem sasvim
precizan: uveren sam da ga u tom času ona nije doživela kao incident koji se dogodio Jasni Đuričić. Jer, saplela se i pala Majka, docnije Udovica, iz drame i predstave Nahod Simeon Milene Marković. I kao što Mileninu Majku, kako ju je rediteljski
video Tomi, u tom momentu ništa na svetu ne bi zaustavilo u besomučnom trku,
tako ni Majku kojoj je kosti, krv, nerve, žile i meso podarila Jasna, nikakav pad, pa
ni mnogo gori i opasniji od onog koji smo videli, nije mogao da spreči da dotrči
do svog deteta.
Nije se, dakle, te večeri u Srpskom narodnom pozorištu radilo o požrtvovanosti
teatarske profesionalke koja neće dozvoliti da zbog nje predstava bude prekinuta, niti o glumici koja se, poput mesečara ili devojčice, zaigrala ulogom koja joj je
poverena, odnosno koja se uživela u rolu do mere da je nije zabolelo kada je tresnula o pod. Ne, Jasna Đuričić je tog časa bila Simeonova majka!
Od svog profesora Branka Pleše, glumca čija je pojava na sceni označila prekretnicu u našem teatarskom životu, Jasna Đuričić je naučila verovatno najvažnije
pravilo glumačkog bivstvovanja na pozornici. Jasna, naime, ne glumi; ona ne
igra, ne tumači uloge koje joj reditelji poveravaju. Ona JESTE osoba koja pred publiku izlazi na pozorišnu scenu.
***
Sečam je se kao veoma mlade glumice. Bila je, ako se ne varam, Antigona. Beše
to davnih dana u Subotici, na nekom od letnjih festivala (Balkanske tragedije) kojima je Ljubiša Ristić preporodio i taj grad i ondašnji naš teatarski život Jugoslavije.
Prisećam se načina na koji je pristupala probama, kako se koncentrisala, usredsređivala na zadatke, kako je pažljivo slušala reditelja, fokusirala se na njegove
instrukcije. Pa ipak, činilo mi se, da u celokupnom njenom stavu prepozjanem izvesno nepoverenje prema njemu. Tada sam mislio da je ova njena zadrška posledica činjenice da je reditelj stranac, da pripadaju različitim pozorišnim „školama”,
te ga Jasna pomalo s distance odmerava pokušavajući da njegove sugestije „prevede” na svoj teatarski „jezik”. A reditelj je uistinu bio autentičan reprezentant škole
iz koje je poticao: rigidan u zahtevima, tražio je stoprocentnu preciznost glumaca,
katkad i tačnost koja je aktere dovodila u krajnje pasivan položaj. Jasna mu se,
međutim, otimala.
Ma koliko ga s pažnjom slušala, pa gotovo i po pravilu, barem u prvi mah, izvršavala svaki njegov rediteljski nalog, ipak bi konačno rešenje zadatka uvek ispalo po
njenom. Činila je to a da ni jednog momenta nije povredila reditelja ili ugrozila
njegov autoritet. No u njenom radu na ovoj ulozi je najfascinantnije bilo to što svojim rešenjima, ma koliko se ona razlikovala od rediteljeve zamisli, Jasna nije narušila koncept predstave. Radila je, dakle, po svome ali je vazda vodila računa o kontekstu, o celini, a posebno o interakciji s partnerima na sceni. Pretpostavljam da
nije nimalo slučajno što se te Antigone ne sećam, baš kao što nije ni slučajnost što
pamtim Jasnin rad na ulozi u ovoj predstavi.
***
Ne isključujem mogućnost ni da sam njenu tadašnju nepoverljivost prema reditelju, kao i uspornost u isterivanju svojih zamisli, tumačio Jasninom mladošću, pa
i sremačkim inadžijskim mentalitetom, ali će se ubrzo pokazati da su ovakva
Sk ica z a p o r tret / N OVA MISAO
KREATIVNI POGONI
• • • POP ĆIRA I POP SPIRA. Foto: Branko Lučić
25
mi je rekao ...Jaco ne možeš tako... pitam ga kako... pa tako da se toliko
daješ, razbolećeš se. Ništa tada nisam razumela, ni sada ne razumem. Jer
smatram, da igrajući na taj način, do kraja, zapravo štitim sebe. To je moj
zalog i to je dobro za moju dušu, kao nekakvo čišćenje. Mislim da sam
ta dva sata igre zaštićena i da je scena moj zaštićeni prostor. I to je istina
za mene.
• Junakinja Broda za lutke ima naglašenu želju za emocijama i strašću. Nadovezala bih se na tu Vašu ulogu, gde ste prisutni u različitim varijantama, koliko
ste sebe poništili. Junakinja govori da želi ponovo da se rodi. Vašom glumom,
svaki put iznova, u toj predstavi publika oseća paradoksalnu privlačnost lika
koji tumačite.
Jasna Đuričić: To što je predstava Brod za lutke toliko privlačna za publiku,
pre svega je zaslužna Milena Marković. Njen tekst je za mene više nego
N OVA M I SAO / Te l o j e m o j i ns tr u m e nt
inspirativan i goni me da u svakom trenutku dajem sve od sebe. Zaista
jedno posebno iskustvo. Pre svega forma koja je vrlo otvorena i slobodna,
do koje smo došle rediteljka Ana Tomović i ja zajedno, oslobodila je moju
igru. Pronađen je ključ za tekst koji je savršen. To je priča o životu jedne
umetnice i naravno da me je to dodatno provociralo. Teralo me je da ulozi
podarim više ličnog no inače. Moja majka kada je odgledala predstavu je
rekla ...pa to je čitav tvoj život. Naravno da priča nema veze eksplicitno sa
mojim životom ali ima puno ličnog i to moja majka prepoznaje. Glumac
mora da bude spreman da takve stvari podari liku, jer to pojačava doživljaj i glumčev i gledaočev i donosi veliku istinitost.
• Uloga koju tumačite u predstavi Šuma blista je poetski bliska onoj u Brodu
za lutke. Junaci kao da su odavno mrtvi. Taj svet sa margine se okupio u realnosti društvenog ustrojstva. Promašene sudbine ovih antiheroja imaju bezmalo
groteskan tretman. Dok sudbina predstave je ostala takva da se ne igra.
KREATIVNI POGONI
• • • ČUDO U ŠARGANU. Foto: Branko Lučić
26
objašnjenja, kada je ona u pitanju, krajnje površna. Radilo se zapravo o njenom
precizno ustanovljenom sistemu rada i načinu pozorišnog, glumačkog mišljenja.
Naslutio sam to tek docnije, gledajući predstave u kojima je igrala, a shvatiću to u
potpunosti tek kada sam postao neposredni svedok njenog rada na ulogama nastalim u Srpskom narodnom pozorištu.
Deo te njene buntovne prirode, usklađene s izuzetnim talentom, prepoznao sam
i kada je bila Jula u Sremčevom Pop Ćiri i pop Spiri u dramatizaciji Radoslava Milenkovića i režiji Milana Karadžića. „Jasna Đuričić Jankov je sjajno, grimasom, gestom,
mimikom i bojom glasa karikirala lik Jule, nagoveštavajući pritajenu pobunu, ali
nas namerno ostavljajući u nedoumici protiv koga je taj bunt usmeren, da bi na
samom kraju samo ovlaš, ali majstorski efektno, naznačila stravično osećanje teskobe koja sleduje onome koga je život definitivno porazio”, zapisao sam u kritici
nakon premijere.
Prvo sam mislio da je Jasna „samo” izvanredna glumica, ne samo talentovana nego
i voljna da neprestano radi na sebi, spremna da iz vlastite ličnosti, svojih iskustava,
sećanja, a na osnovu sposobnosti da pronicljivo zapaža sve oko sebe, „iskopava”
elemente koje promišljeno, selektivno i pametno ugrađuje u svoje uloge.
Tako sam je doživeo gledajući je u Srpskom narodnom pozorištu kao Cmilju u Čudu
u Šarganu i Simku u Putujučem pozorištu Šopalović Ljubomira Simovića, obe u režiji
Egona Savina. Upravo takav utisak je ostavila i kao Mica u Mreščenju šarana Aleksandra Popovića, takođe u Savinovoj rediteljskoj postavci, ili kao Margaret u predstavi
Mačka na usijanom limenom krovu Tenesi Vilijamsa koju je režirao Ljuboslav Majera.
Ovu ulogu Jasna je igrala izbegavajući svaku aluziju na Meginu eventualnu glupost; ovaj lik nije svodila na opšta mesta o lepotici plitke pameti, mačkastoj ženici
kojom upravljaju instinkti i refleksi a ne razum. Naprotiv, igrala je lepu, zgodnu i
pametnu, samosvesnu ženu koja jedinu grešku načini kada podlegne panici. A i
tu će paniku ona tokom cele predstave pažljivo pripremati, „izdaleka” gradeći motiv koji će da proradi kada to bude zatrebalo. Svaki gest, izraz lica njene Megi zračio
je energijom i odlučnošću koja, međutim, u ovom svetu nastanjenom prokletnicima, ipak neće dati rezultat.
Jasna je bila jedan od razloga, istina mnogobrojnih, zbog kojih sam, kao selektor,
na Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu pozvao Šekspirovu Meru za meru u režiji Dejana Mijača, predstavu u kojoj je bila Izabela i uspela da iz drugog plana,
stajući uz bok Vojislavu Brajeviću i Borisu Isakoviću, nosiocima ključnih rola, fino
nijansira lik devojke koja neprestano trpi radnju, pažljivo i odmereno lavirajući između privrženosti bratu koji strada i vlastitog manastirskog zaveta. Pri tom je kao
iskušenica na scenu, s jedne strane, donela ustreptalost mlade duše koja se lomi,
i iskrene emocije, s druge.
Posebno me je, međutim, šokirala ulogom neobične Olge u čudesnom komadu
Murlin Murlo koju je u Srpskom narodnom pozorištu režirao Radoslav Milenković.
Rale, u to doba direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta, insistirao je da Murlin
Murlo pogledam pre premijere – na jednoj od poslednjih generalnih proba. Sećam
se da sam u Novi Sad stigao u ledeno zimsko jutro, dan nakon neke kikindske premijere, neispavan, ošamućen hladnoćom i mrzovoljan zbog snega. Pun sebi svojstvene energije i uporno isijavajući za njega tako karakterističan entuzijazam, Rale
me je smestio u nešto što je tada zvao Apartman SNP-a, a što danas u ovom teatru
ne postoji, gde su me usred onolike ciče zime izujedali komarci. Nimalo sklon da
manifestujem i trunku entuzijazma prema pozorištu jedva sam dočekao početak
predstave (da bih što pre nastavio put kući) ali sam namah postao svestan da prisustvujem jednom od najvažnijih teatarskih događaja te godine.
U kritici sam zapisao sledeće: „Jasna Đuričić će u teškoj ulozi Olge zvane Murlin
Murlo pronaći meru svojevrsnog autizma iza kojeg se nahodi iskrenost neiskvarenog deteta. Fascinantnim glumačkim sredstvima ova izvanredna glumica je otkrila svetlu stranu ličnosti jedne sasvim mračne sudbine, bila je istovremeno prorok i
žrtva vlastitog proročanstva, osuđenik i sudija, nemoćna da bilo šta menja i sposobna da nasluti istinu o svom umirućem svetu. Ova glumica nas je ubedila da je
Oljino lice bilo izobličeno grčem tog saznanja, a ne ružnoćom, da je neposrednost
Murlin Murlo bila posledica iskrenosti a ne mentalnog poremećaja, da je nesrećnicino pristajanje na muškarce izraz očaja a nikako uverenja da je voljena”.
Kritičari najčešće pominju moć glumačke transformacije kao jedan od presudnih
kriterijuma koje primenjuju pri proceni kvaliteta odigrane uloge. Ne znam odakle
je, iz kojeg dela svoje svesti ili podsvesti, iz čijeg je iskustva Jasna izvlačila elemente
koji su joj pomogli da bude ovakva Olga, da postigne tako snažnu transformaciju.
No, rezultat je bio zapanjujući.
***
Ova vrlina glumačke ličnosti Jasne Đuričić, moć transformacije, doći će u drugačijem
kontekstu, ali još intenzivnije, do izražaja docnije u njenoj karijeri. Recimo, u predstavama Greta, stranica 89, Ja ili neko drugi, a posebno u Nahodu Simeonu i Brodu za lutke.
U tom kontekstu sva Jasnina pojavljivanja u predstavi Greta, stranica 89 nemačkog
autora, glumca i pisca i reditelja Luca Hibnera, u režiji Borisa Liješevića, na prvi pogled su delovala kao svojevrsno glumačko poigravanje vlastitim talentom, kao izraz nadmoćnog razigravanja koje na ozbiljnu probu stavlja autentično majstorstvo
glumaca. A da ono, istinsko glumačko majstorstvo, nije bilo dosegnuto u svakoj
epizodi Grete – i kada je reč o Jasni Đuričić ali i Borisu Isakoviću – rezultat bi, uprkos odličnoj Liješevićevoj režiji i duhovitom i pametno napisanom Hibnerovom
tekstu, izgledao posve drugačije.
Kao Morin Folan u Lepotici Linejna Martina Makdone, predstavi koju je u Srpskom
narodnom pozorištu režirao njen suprug, glumac Boris Isaković, umela je Jasna da
kombinuje specifičnu irsku ruralnu grubost (sasvim drugačije intoniranu nego,
recimo, u Zverinjaku Dušana Spasojevića, a u režiji Liješević) s posebnom vrstom
nežnosti, ali i da se poigrava odmerenom stilizacijom kao Majka u predstavi Ja ili
neko drugi Maje Pelević u rediteljskoj postavci Kokana Mladenovića, da bi ovoj
ulozi, koju je sve vreme pažljivo vodila po tankoj liniji karikaturalnog, u samom
finišu predstave, darivala tragičku dimenziju.
Provokacija je bila i uloga Feme u Pokondirenoj tikvi Jovana Sterije Popovića u režiji Ksenije Krnajski. I ovaj zadatak je podrazumevao stilizaciju i posebnu vrstu
glumačke tenzije koju Jasna Đuričić, dosledna sebi, nije realizovala jednodimenzionalno, na „jednoj glumačkoj žici”, već kroz niz finih valera dajući svojom igrom
preusdni ton predstavi.
***
No, vratimo se Nahodu Simeoni i ulozi Majke, odnosno Udovice, Jasne Đuričić.
Čini mi se da bi se lako moglo ispostaviti, kada jednog dana teatrolozi i istoričari
pozorišta budu istraživali ovaj period u povesti Srpskog narodnog pozorišta, da
je upravo Nahod bio jedna od najznačajnijih, ako ne i najznačajnija predstava aktuelnog repertoara. Neobičan je bio već i način na koji je nastao ovaj komad Milene
Marković, jer je drama napisana po porudžbini. Nestandardni su bili i pregovori s
Janežičem u momentu dok konačna verzija teksta još nije bila ni na pomolu. Zapravo ništa što je vezano za nastanak i docniji život ove predstave nije bilo normalno i uobičajeno. Najneobičnije je, ipak, bilo poverenje koje je vrlo brzo bilo
uspostavljeno na svim relacijama vezanim za nastanak Nahoda. Prvo, između teatra koji je naručio komad, s jedne, i Milene Marković koja ga je napisala, s druge
strane. Zatim je čudan bio fluid koji je proradio između spisateljice i reditelja, čiju
ona ni jednu predstavu do tada nije videla, a neuobičajene su bile i prve Tomijeve
probe na kojima se nije znala podela uloga, a kojima su prethodili opširni intervjui
s glumcima. A onda je reditelj započeo proces proba sprovodeći ga kroz specifičan sistem radioničarskog rada.
Siguran sam da bi Jasna Đuričić odlično odigrala ovu ulogu i da predstavu nije režirao Tomi Janežič, ali nisam uveren da bi je igrala tako kako je igra da od prve probe nije u potpunosti poverovala reditelju, da u njemu nije prepoznala ono što ju
je glumački povezalo sa veoma malim brojem reditelja, premda je tokom karijere
Sk ica z a p o r tret / N OVA MISAO
vatno doprinelo to što već dugo plovim u Mileninim vodama. Kada sam
pročitala lik Ružice, bilo mi je potpuno jasno šta treba da se radi. Velika
olakšavajuća okolnost je to što je i reditelj Oleg Novković bio odlično pripremljen. Čitavo snimanje je proteklo u velikom miru i jedina moja briga
bila je oko izraza. Pozorišna sam glumica i navikla sam na širu gestu i veliku
ekspresiju, dok kamera beleži sve i potrebno je mnogo manje svega.
• Veoma ste visoko na umetničkom nivou, posle relevantnih priznanja, velikog uspeha, individualnih čestitki. Da li ipak dođete u situaciju da Vam motiv
ponekad nedostaje.
Jasna Đuričić: Kada mi ljudi priđu na ulici i upute lepu reč o mom poslu,
shvatim da zapravo zbog njih radim ovaj posao i da je to početak i kraj
moje misije. To je motiv i moraš samo da se trudiš da ne zaboraviš zbog
čega si zapravo počeo da se baviš poslom.
Jasna Đuričić: Kao glumica na sceni imam odgovornost da prenesem
poetski izraz u tim životima u kojima nema planova, nema perspektive,
otupelu svest od umora, ljude koje Milena Marković poetizuje u toj bajci,
u kafani pored puta. To je odlična predstava koja pruža beskrajnu analizu
istinitosti koju svaki dan gledamo na ulicama. Ali predstavu je skinuo sa
repertoara upravnik Ateljea 212, Kokan Mladenović.
Isti je slučaj i sa predstavom Putujuće pozorište Šopalović. Žao mi je što mladim ljudima uskraćuju da vide takvu predstavu, da nauče nešto novo. Ne
razumem to, jer te su predstave načinile apsolutni teatarski pomak u pozorišnom životu ove zemlje. Ako meni ne smeta Kosa, što nekom smeta
Šuma blista ili Putujuće pozorište Šopalović. Valjda je dobro da postoji što
više različitih stvari. Ostavite te predstave studentima režije i glume, njima
su genijalne, neka se uče na njima. Ali ko još misli na taj način. Danas se
razmišlja isključivo tržišno a te dve predstave valjda ne zarađuju dovoljno.
Eto!
• Možda na način na koji Vi kao pojedinac utičete na svoje studente, evo šta kaže
jedan Vaš studen o Vam:“...sluša nas, čuje. Kao i svaki živ čovek. Isprepada nas
i kad treba i kad ne treba, ali sve to čini sa velikim žarom i željom da zajedno
uspemo u tome što smo naumili. Na njenim studijama sam puno naučio i verujem da sam postao bolji čovek... dolazi na svaki čas iako je njena obaveza
samo ponedeljkom... za mene je to posvećenost. Ona se bori za nas.“
Jasna Đuričić: (vidno uzbuđeno) Posvetila sam se tome da im dokažem
da putem glume možeš postati bolji čovek i da treba da postanu posvećeni poslu. Jednostavno želim najbolje za tu decu. Oni su genijalni kada studiraju i treba im pružiti maksimum. Ali to nije baš uvek moguće jer i Akademija umetnosti boluje od istih bolesti kao i SNP. Moji studenti i ja sami
finansiramo naše zajedničke zadatke. Ali šta nam drugo preostaje. Sve ću
učiniti samo da ne gubim energiju, ni svoju, ni energiju studenata. Ne
mogu više da zahtevam, da tražim, da pitam kad će stolice biti kupljene,
da čekam... Taj užasni mehanizam svek državne institucije toliko je spor.
Tim stvarima ne mogu da opterećujem decu, oni to ne zaslužuju. Mi smo
• Danas, neki, upravnici, direktori drame uglavnom smatraju da treba repertoar da čine komedije jer ljudi žive svoje tragedije i drame.
Jasna Đuričić: Ozbiljan je posao napraviti dobru komediju i koliko vidim
retko to uspeva i nisam mišljenja da u teškim vremenima treba raditi samo
nešto smešno. Kao što je lekovit smeh, isto tako su i suze lekovite. Ja sam
za dobro pozorište a kada je dobro niko se ne pita kog je žanra.
• Do sada ste se pojavili u tri filma, a tumačeći lik u filmu Beli beli svet dobili
ste i nagradu. Kakva je razlika bili glumac u dve vizuelne umtnosti, na ekranu
i na sceni.
Jasna Đuričić: Uhvatim sebe da ne umem da odgovorim na to pitanje
onako kako se očekuje, jer ipak sam glumila u samo tri filma. Jedino što
mogu da kažem jeste da sam se poprilično dobro osećala na snimanju filma
Beli, beli svet. Bez nelagodnosti što sam promenila medij. A tome je vero• • • NAHOD SIMEON. Jasna Đuričić. Foto: Miomir Polzović
N OVA M I SAO / Te l o j e m o j i ns tr u m e nt
KREATIVNI POGONI
• • • MURLIN MURLO. Jasna Đuričić i Miroslav Fabri. Foto: Branko Lučić
27
KREATIVNI POGONI
28
radila s mnogima. Kada pozorišni ignoranti ustvrde da je Tomi prodavac magle i
veliki mistifikator uvek im, uz sve suštinski teatarske razloge, uzvratim i najjačim
argumentom koji mogu da potegnem: Jasna Đuričić mu je bezrezervno poverovala, a nju nije moguće prevariti.
Pored toga, pri realizaciji predstave Nahod Simeon još je jedan adut bio na Jasninoj
strani – drama Milene Marković. Nema sumnje da svakom glumcu, ma koliko široka
bila paleta njegovih glumačkih moći i mogućnosti, ličnih afiniteta, pa i scenskog
senzibiliteta i talenta, ipak odgovara da igraju u delima relativno uskog kruga pisaca. Glumci, pogotovo oni koji spadaju u grupu najbolljih, mogu da igraju sve, pa i
da, kako se to obično kaže, od čitanja telefonskog imenika načine atraktivnu rolu.
No, posle Šekspira, Čehova, Simovića, Nušića, Sterije, Koljade, Ace Popovića, Krleže,
Tenesi Vilijamsa, Dušana Jovanovića, Makdone, Jasna Đuričić se glumački prepoznala u dramskoj litaraturi Milene Marković. I bila je to ljubav na prvi pogled.
Istina, Milena Marković i Jasna Đuričić su se u prvi mah mimoišle. Premda pozvana u podelu, ova glumica nije mogla da, ako se ne veraram upravo zbog Nahoda,
zaigra u praizvođenju Broda za lutke koje je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Slobodan Unkovski. Sudbina je, međutim, htela da ova „greška” ubrzo
bude ispravljena upravo Nahodom.
To je literatura puna krvi i mesa, bogata životom, uzbudljiva, provokativna za
glumca, istinita, nepogrešivo tačna, ima običaj da kaže Jasna. U jednom intervju
svoje mišljenje o ovoj spisateljici sažeće u jednostavnu konstataciju: „Ah, ta Milena Marković! Hvala bogu da je ima”.
***
Sledeći Jasnin susret s Mileninom dramaturgijom bio je rad na predstavi Brod za
lutke u režiji Ane Tomović, jednoj od najnagrađivanijih u ovdašnjem teatarskom
životu za poslednjih petnaestak godina, a za uloge Male sestre, Alise, Zlatokose,
Palčice, Princeze, Žene i Veštice, koje igra u ovoj predstavi, Jasna je nagrađivana
na svakom festivalu gde je Brod izveden.
“Bio je to veliki i lep zalogaj za mene”, reći će Jasna. „Divan, poetičan tekst. Pa još
junakinja – umetnica; ne može bolje. Naravno da me to sve zajedno isprvociralo.
Impresivno je to kako je akcentovana želja za strašću, za emocijom... i eto nas
opet kod žudnje za životom pa ma kakav on bio. Na kraju komada ona, moja junakinja, želi ponovo da se rodi. Ogromna snaga. Ona nije žrtva nego je (svesno) birala svoj put. Hrabro. Snažno. To tako vezuje i vuče publiku. Možda i zato što ljudi
uglavnom nemaju hrabrosti u nekim ključnim trenucima u životu i onda ostanu
ni tamo ni vamo. (...) A ta moja junakinja iz Broda za lutke nema straha bez obzira
na težak život. Težak život? Kome je život uopšte lak? Mislim da je u stvari tu negde
ključ te junakinje, te predstave – pa šta ako je težak, pa nego kakav je život nego
težak. I otuda ta snaga i spremnost, ona izvire iz svesti od samog starta da je život
takav kakav jeste. Junakinja hoće ponovo da se rodi i možda ništa ne bi ni menjala
nego hoće opet isto. Fascinantno. Ljudi to prepoznaju i vezuju se. Vidim da žene
posebno, vidno emotivno potresene izlaze sa te predstave.”
Upravo zato je, nakon Nahoda Simeona i Broda ua lutke, Jasna Đuričić pozvana da
zaigra i u inscenaciji drame Šuma blista Milenine Maković koju je u Ateljeu 212 režirao Tomi Janežič, kao uostalom i u filmu Beli, beli svet, nastalom na osnovu Mileninog
scenarija i njenog istoimenog pozorišnog komada, a u režiji Olega Novkovića.
I za ove uloge dobila je najprestižnije nagrade – i pozorišne i filmske.
Sirovost (a često i naglašena surovost) dramskih situacija na kojima Milena Marković gradi radnju svih svojih dramskih komada, istovremeno ih na čudesan način
poetizujući upotrebom specifičnog jezika kojim govore njene dramatis persone,
Jasna nepogrešivo prepoznaje kao prvorazredni izazov, kao mogućnost da sama
prevrne vlastitu kožu i zaroni u sve mrakove duboko pohranjene u slojevima karaktera o kojima Milena Marković piše. Način na koji će u Nahodu plasirati songove
redefiniše brehtovski pristup teatru, baš kao što je antologijski i trenutak kada se
u Brodu za lutke, samo metar daleko od publike, it ranjene, umorne Žene transformiše u strašnu pojavu pijane Veštice.
U dramama Milene Marković Jasna prepoznaje još nešto: mogućnost iskazivanja
društvene odgovornosti. Nekom prilikom je izjavila: „Kao glumicu društvena odgovornost me zanima samo na sceni. Svake večeri putem glume mogu da kažem
zaista mnogo toga. Ostale odgovornosti me ne zanimaju. I, ne mislim da su glumci
odgovorniji od drugih u tom društvenom smislu. Zbog prirode posla, kao javne
ličnosti prosto su uočljiviji ali ne vidim zašto bi oni imali veću odgovornost od, na
primer, hirurga, pilota i svih drugih ljudi koji takođe sagledavaju i komentarišu situaciju u kojoj žive. Glumcu je lično, ili bar većini glumaca, teže jer je glumac senzi-
bilno, osetljivo biće a pri tom umetnost ima snagu da sagledava unapred, da vidi
dalje od svega drugog. Ona ti je i lupa i dvogled i skener i još više od toga. Umetnošću se može mnogo tačnije govoriti o stvarima, predviđati čak. A kad izađeš iz
toga teško je snaći se u zverinjaku koji te (nas) okružuju”
U istom intervjuu o predstavi Šuma blista u kojoj je Maca kaže: „Ta predstava, kao
da je priča o kraju ovog sveta, o kraju ove civilizacvije. Radnja se dešava u kafani koja
je nigde, ti junaci su ljudi koji su suštinski odavno mrtvi. Katastrofično. Isto to, samo
na drugi način imate svakodnevno po novinama, informativnim emisijama. A opet,
ti mrtvi ljudi, junaci komada, ipak imaju neke svoje želje, snove, samo što je sve
već negde potrošeno, izlizano – bez nade, dok u njima još, i uprkos svemu, tinja
žudnja za životom. Čovek po svojoj prirodi ima potrebu da veruje. I nada se. Uvek
se nada. Nada se i kad zna da je sve izgubljeno. Ima toga i u Brodu za lutke”.
***
Pa ipak, sve njene pomenute glumačke mene pokatkad mi izgledaju kao manifestovanje nesumnjive Jasnine virtuoznosti koja, ma koliko bila fascinantna i očaravajuća, ipak ostaje na površini ispod koje se zapravo nahode pravi, suštinski rezultati njene glumačke koncentracije i scenskog talenta. Probajte, naime, da se nakon
prva dva ili tri gledanja predstava kao što su Brod za lutke, Greta, stranica 89, Lepotica Linejna, Zverinjak ili Nahod Simeon – pošto ste prevazišli početnu fazu fasciniranosti Jasninim glumačkim moćima izraženim u ključnim scenama (pikovima) –
probajte, velim, da se fokusirate na sredstva koja ona koristi kada ne govori tekst,
kada „dejstvuje” iz drugog plana, kada nemo reaguje na igru partnera, pa i kada
hvata zalet za izlazak u tzv. prvi plan. Prisetite se, takođe, da li ste ikada primetili,
gledajući je na sceni, da se koncentriše, da je, makar i samo na tren, odlutala, da
ne upija svu energiju koja u tom času struji pozornicom. Tvrdim: retko ćete te momente uspeti da registrujete čak i na njenim probama.
Izgleda mi da sve pripremne faze za građenje scenskih likova ona okončava još
kod kuće, dok iščitava dramski tekst, dok studira ulogu, odmerava je, opipava sa
svih strana – spolja i iznutra, dok filigranski precizno određuje tačnu meru onoga
što će ponuditi reditelju, otkriti partnerima, pokazati publici.
Tom sigurnošću (ispod koje verovatno ima ko-će-ga-znati-koliko slojeva strahova
i panike, neprospavanih noći i nezadovoljstava) ona je danas stekla status Velike
Glumice. No, tu poziciju Jasna Đuričić ne koristi da bi birala uloge, da bi izvoljevala. A i kada ih odmerava i donosi odluku da li će ih prihvatiti, ona to ne čini bez
prethodno ozbiljno vođenih, temeljnih razgovora s rediteljem, dramaturgom,
kolegama, bez nekoliko „dubinskih” čitanja teksta koji joj je ponuđen. Istini za
volju, ako me sećanje vezano za proteklih sedam godina koliko sam u Srpskom
narodnom pozorištu, ne vara, Jasna je samo jednom iskazala rezervu prema ponuđenoj ulozi, ali ni tada je nije odbila.
Sama, međutim, kaže: „Trudim se da radim uloge i tekstove koji me (nas) se tiču,
koji nešto donose, sa rediteljima sa kojima mislim da mogu da idem dalje. To mi
je vodilja. Ne želim da paralelno radim više uloga. Frustrira me kada trčim na sto
strana, jer čovek onda ne može da se posveti do kraja ničemu zapravo”.
Posebno imponuje Jasnina odluka da se distancira od izazova koje, naročito u današnje vreme, za glumce predstavlja televizija. „Meni se, kažem bez bespotrebne
skromnosti, zaista nude vrste poslova gde je veća zarada, pre svega mislim na televiziju. U takvim situacijama, iskreno, prvo pomislim ‘o, vidiš fina lova, moglo bi
to...’. A onda kažem sebi: ‘Je l’ to tebi neophodno? Jesi gladna, žedna? Je li ti dete
gladno? Imaš li neki pravi egzistencijalni problem. Ne. E, kad nemaš onda i ne moraš.’ Tako da za sada, ili još uvek, ne moram da radim ono što neću jer me se ne
tiče i ne privlači, a trudiću se da i ubuduće bude tako”, kaže ova glumica.
Njen glumaki status, pored ostalog, potvrđuju i profesionalne nagrade – nekoliko
Sterijinih, nagrade „Miloš Žutić”, „Zoran Radmilović”, kao i priznanje za glumačku
bravuru na Pozorju, priznanje „Predrag Tomanović”, ili Zlatna medalja šabačkog
festivala glumca, te nagrada Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu, zatim
sve moguće nagrade koje dodeljuje Srpsko narodno pozorište, pa i ona najnovija
– „Zlatni leopard” filmskog festivala u Lakarnu, Švajcarska.
***
Pa ipak, posebna privilegija koju je dosegla Jasna Đuričić svakako je status predavača, profesura na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Njen pedagoški rad putokaz je ne samo za naraštaje koji će sutra stasavati u Srpskom narodnom pozorištu, već su i živi dokaz postojanja kontinuiteta koji povezuje Jasninog profesora
Branka Plešu, i davno doba kada je osnivano Jugoslovensko dramsko pozorište, s
ovim našim vremenima. 
Sk ica z a p o r tret / N OVA MISAО
KREATIVNI POGONI
• • • LEPOTICA LINEJNA. Jasna Đuričić i Boris Isaković. Foto: Miomir Polzović
29
tu da radimo, da učimo. Kada zatvorim vrata od učionice kažem samo
hvala Bogu da i to imamo. I to je privilegija u današnjim vremenima. I to
je jedini način da se sačuvaš, i što je još važnije, da sačuvaš tu decu. Da im
kažeš, da to zapravo ništa nije važno. Da im kažeš da su oni važni. Ti kao
osoba si važan. I kuda god krenuo to što si naučio, nosiš sa sobom. I ako
znaš načine kako to da pokažeš, snaćićeš se i izdržati.
• Sve je manje posla, na koji način Vi, Vašim autoritetom možete da pomognete svojim studentima?
Jasna Đuričić: Govorim im istinu. Uvek! Da ih što pre pripremim na ono
što ih očekuje ali strogo vodim računa da ih ne zatrujem nekakvim svojim
ličnim ili privatnim odnosima u poslu. Zapravo, najbolje je da ništa ne očekuju, da bi im bilo lakše. Moramo sve naše snage da usmerimo na vaspitavanje mladih, i da nam druge stvari ne budu preče. Boris i ja smo imali
N OVA M I SAO / Te l o j e m o j i ns tr u m e nt
nekakvu zamisao za Master studije glume, da dovedemo neke inostrane
predavače i podignemo nivo školovanja i obrazovanja na Akademiji. Ali
to se nije dogodilo zato što Akademija nema para a to nam je rečeno tek
na kraju, nedelju dana pre početka semestra. Podariš nešto lično, založiš
svoj integritet a neko to rasprši u trenutku. Naravno da nam je na samom
početku bilo sve obećano. Eto, to su naše priče. I nije uvek novac po sredi
nego vrlo često inertnost i nezinteresovanost. Sveopšta! E, zbog takvih
stvari bih želela novu školu, privatnu školu, koju bih vodila zajedno sa kolegom Borisom Isakovićem. To bi istovremeno bilo i pozorište, studentsko
pozorište gde bi sve bilo podređeno studentu i njegovom učenju.
• Da li stičete utisak da Vas ponekad pogrešno interpretiraju?
Da, ponekad, ali nije mi više tako stalo. 
KREATIVNI POGONI
Retrospektiva
Katalin Ladik u otvorenom polju promena
Piše: Miško Šuvaković
U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine je krajem novembra otvorena retrospektivna izložba Katalin Ladik
pod nazivom Moć žene: Katalin Ladik. Podnaslovljena tezom: interpretativni narativi o subjektivizaciji, ženi i
umetnosti između hladnog rata i tranzicije u Centralnoj Evropi, ova retrospektiva konceptualizovana po zamisli
dr Miška Šuvakovića otvorila je mnoga pitanja o valorizaciji i revalorizaciji multimedijalnih umetničkih praksi
30
šezdesetih i sedamdesetih godina na ovim prostorima.
K
atalin Ladik kao umetnice u otvorenom polju promena. Bavljenje autorskim/umetničkim delovanjem i životom nije potvrda nekog „stvorenja“
već sabiranje neuporedivih kulturalnih tragova izvođenja hipoteza da se
dokaže, ili, barem, da se pokaže da postoji to JA, tj. ONA. Ako je „monografska studija o umetnici“ interpretativni tekst, tada je tekst ostatak mnogostrukosti izvođenja događaja pisanja u odnosu na oblike života koji promiču/
izmiču pogledu i razumevanju. Ovim istraživanjem se konstruiše hipotetički prostor na kome se, i u kome se, fragmentarni i iskidani citati – tragovi
tragova, koji čine pisanje – pojavljuju, kolažiraju, montiraju, oponašaju i predstavljaju kao iluzija celine: stvorenja, lika, subjekta, figure ili „junakinje“:
Katalin Ladik u socijalističkoj Jugoslaviji i Katalin Ladik u tranzicijskoj Vojvodini, Srbiji, Mađarskoj ili Hrvatskoj. Tako Katalin Ladik kao JA, TI ili ONA
jedne monografske studije postaje fikcionalna i, svakako, teoretizovana figura koja se ogleda u drugim tekstovima i njihovim vizuelnim ili zvučnim
analogijama, te dramatičnim presecima u borbi za razliku, izuzetnost i,
svakako, ljudsku, umetničku i kulturalnu autentičnost...
Katalin Ladik je rođena u mađarskoj porodici – otac Ferenc Ladik (Ladik
Ferenc) a majka Margita Tapai (Tápai Margit) – u Novom Sadu, 25. oktobra
1942. godine. Rođena je u ratnom haosu i nemaštini. Ratne godine u Vojvodini su bile surove i opasne. Odrastala je u uslovima realnog socijalizma
i socijalističke izgradnje „novog društva“. To je bilo društvo siromaštva, te
razrađenih tehnika nadzora, kontrole i kazne unutar restrukturiranja društvenosti – javnog i privatnog života. To je bilo i, međutim, društvo za koje je
dvojezična ili višejezična kulturalna praksa bila dokaz nadilaženja etničkih
i nacionalnih konflikata, te ostvarenja novih društvenih oblika života. Političke ideje o koegzistenciji razlika bile su deo političkog retoričkog aparata,
mada ne i uvek deo društvenih praksi. Katalin Ladik je odrastala govoreći,
čitajući i pišući na mađarskom i srpskom jeziku. Poticala je iz radničke klase
agrarne Vojvodine koja je ulazila u ubrzanu industrijalizaciju. Njeni roditelji su radili kao nadničari na imanjima srpskih suseda. Otac je u jednom
trenutku dobio stalno zaposlenje kao fizički radnik u Jugopetrolu. Nijedan
roditelj nije doživeo šezdesetu godinu. Imala je dve sestre i brata. Mlađa
sestra je umrla u detinjstvu. Sestra Eržebet (Erzsébet) i brat Ferenc su radnici. Osnovnu školu učila je na mađarskom jeziku. Srednju ekonomsku školu
završila je 1961. Glumačku školu, Dramski studio, na srpskom jeziku završila
je 1966. Studirala je na Višoj komercijalnoj školi na srpskom jeziku u Novom
Sadu od 1961. do 1963. godine. U Jugoslovenskoj investicionoj banci radila
je od 1961. do 1963. Bila je izuzetno lepa i talentovana devojka u društvu
koje je obećavalo progres i emancipaciju. Njen životni put je bila borba za
izlazak iz zatvorenog i traumatičnog sveta agrarnog radništva roditelja i
očekivane sive karijere bankarskog činovnika. Ta borba je obeležila njen
život i delovanje u umetnosti. Katalin Ladik je bila i jeste odlučni borac na
društvenim, kulturalnim i umetničkim scenama. Prvi muž Katalin Ladik bio
je uticajni neoavangardni kompozitor, muzikolog, etnomuzikolog i muzički
urednik na Radio Novom Sadu Erne Kiralj (Király Ernő). Dobili su sina Davida
Žolta Kiralja (Király Dávid Zsolt) 1964. godine, koji je postao kompozitor.
Drugi muž Katalin Ladik bio je konceptualni i višemedijski umetnik, pesnik
i teoretičar umetnosti Balint Sombati (Szombathy Bálint). Sa Sombatijem
je prošla kroz „novu umetničku praksu“ grupe Bosch+Bosch. Treći muž je
uticajni pesnik, prozaist i urednik Reže Kesthelji (Keszthelyi Rezső) sa kojim živi i radi u Budimpešti. Novi Sad je napustila 1992, kada se nastanila u
Budimpešti, gde i danas živi. Deo godine provodi na hrvatskom ostrvu
Hvaru.
K at alin L a dik u ot vo renom p o lju promena / N OVA MISAO
KREATIVNI POGONI
Gluma i poezija su bile alternative sivoj svakodnevici olovnog komunizma. Ušla je na pesničku i umetničku scenu Novog Sada sredinom šezdesetih godina. Na radiju i u teatru sarađivala je sa rediteljima kao što su Tibor Vajda (Vajda Tibor), Đerđ Harag (Harag György), Gabor Sekelj (Székely
Gábor), Tibor Čizmadija (Csizmadia Tibor), Mikloš Jančo (Jancsó Miklós),
Radoslav Dorić i drugi. U Radio Novom Sadu je bila glumica Mađarske drame od 1963. do 1977. Radio-gluma je otvorila za nju mogućnost eksperimentalnog rada i istraživanja glasovnih mogućnosti u brojnim dramskim
emisijama, posebno onim koje su se oslanjale na avangardne tekstove i
destrukciju konsistentnih narativa u slovne, tj. glasovne potencijalnosti.
Radila je kao glumica Novosadskog pozorišta – Újvidéki Színház od 1977.
do 1992. U pozorištu je igrala u predstavama Čehova Tri sestre, Ota Tolnaija
(Tolnai Ottó) Bayer Aspirin, Samjuela Beketa (Samuel Beckett) Happy Days,
Alfreda Žarija (Alfred Jarry) Kralj Ibi i Bertolda Brehta (Bertold Brecht) Majka
hrabrost. Glumila je u filmovima Mikloša Sija (Szíjj Miklós) Dübörgő csend
(1977), Lordana Zafranovića Ujed anđela (1984) i Zorana Maširevića Granica
(1990), kao i u TV filmu Vičeka Karolja Bacač noževa (1986). Bila je urednica
rubrike za poeziju nedeljnog lista Élet és Irodalom u Budimpešti 1993. i 1994.
i urednica rubrike za poeziju budimpeštanskog časopisa Cigányfúró od
1994. do 1999. Bila je nastavnica u glumačkoj školi Hangár u Budimpešti
od 1993. do 1998.
Umetnički rad Katalin Ladik započinje u ranim šezdesetim godinama između glume i književnosti, vodeći je ka otvorenom i neodređenom polju
eksperimentalnih umetničkih praksi i autoreferencijalnog, te performerskog istraživanja „sebe“ unutar hladnoratovske klime na granicama kulturalnih i jezičkih svetova Vojvodine, Srbije, Mađarske i SFR Jugoslavije, odnosno nesvrstanog sveta i Varšavskog pakta. Pesničku praksu započinje
1962. godine. Piše na mađarskom jeziku. Prvi prevodi njene poezije na
srpski jezik delo su uticajne neoavangardne pesnikinje i prevodioca Judite
Šalgo, a kasnije su njenu poeziju prevodili Arpad Vicko, Robert Tili, Draginja
Ramadanski i sama Katalin Ladik. Njen rad je podržao pesnik i aktivista
„nove umetničke prakse“ Vujica Rešin Tucić, koji je o Katalin Ladik napisao
jedan od najpreciznijih komentara:
Počela je 1962. godine u književnosti Mađara u Jugoslaviji. Tek 1970,
zahvaljujući prevodima (uglavnom Judite Šalgo), upoznajemo njenu
uznemirujuće žestoku poeziju, građenu na najboljim iskustvima
nadrealizma, dadaizma i letrizma, u kojoj Katalin obasjava situacije
teskobe i otuđenosti, s pravim naznakama kritike tradicionalnih poetskih obrazaca, građanske kulture i umetnosti uopšte.
Ta snažna poezija tajanstveno se diže iz tamnih šuma praslovenskog i mađarskog folklora, koji je i danas, telesno dodirljiv, prisutan
u radu Katalin Ladik kao erotska osnova svake njene akcije.
31
KATALIN LADIK
S nevericom i sumnjom
primljene su svojevremeno vesti
o tome
kako se jedno od izvanrednih
otkrića pobunilo.
Kakav je to čovek
koji se odriče uhodane formule
i kreće u nepoznato.
Napisi o njoj se čitaju,
njene snimke gledaju.
Ipak,
tumače ne napušta laka zebnja –
susret sa čovekom
koji se menja i počinje ispočetka.1
Pesnički rad Katalin Ladik vodio je u više smerova ka autoreferencijalnoj
poeziji, ka erotskoj poeziji, ka pararitualnoj i postfolklornoj poeziji, te ka
eksperimentalnoj foničkoj i vizuelnoj poeziji. Objavila je mnoštvo zbirki
pesama i poližanrovskih spisa od 1969. do 2009. godine. Prva njena knjiga
poezije bila je Balada o srebrnom biciklu (Ballada az ezüstbicikliről) (Forum,
Novi Sad, 1969). Uz knjigu je bila priložena i gramofonska ploča sa „oralnim“ interpretacijama poezije.
Folklor nije tu da bi zagovarao nacionalnu tradiciju već, naprotiv,
da bi bio neposredna veza internacionalnog prepoznavanja.
Tekst je deo obimne studije: Moć žene: Katalin Ladik interpretativni narativi
o subjektivizaciji, ženi i umetnosti između hladnog rata i tranzicije u centralnoj Evropi, objavljene u mnogorafiji povodom izložbe, MOĆ ŽENE: KATALIN
LADIK RETROSPEKTIVA: 1962–2010. 
Naravno, njena poetika izazvala je lančane reakcije poricanja, odbijanja, pa i unutar jezika iz kojeg je krenula, kako je već jednom
zapisano u pesmi o njoj, s njenim imenom kao naslovom:
1
Vujica Rešin Tucić, „KATALIN LADIK / Dvadeset godina umetničkog rada“, OKO,
br. 404, Zagreb, 10–24. 9. 1987, str. 22.
N OVA MISAO / K at alin L a dik u ot vo renom p o lju promena
TEORIJE KULTURE
O 39. Novosadskom salonu
Na početku ili na kraju?
Piše: Danilo Vuksanović
Posle 39 godina neospornog kontinuiteta i trajanja Novosadskog salona, sada, nakon što je puno pravo za
organizovanje Novosadskog salona vraćeno Novosadskom Otvorenom Univerzitetu, pred nama je bio još jedan
izazov u domenu organizovanja kulturne manifestacije u duhu ideje kakvu je izložio 1971. godine prvi urednik
Salona, slikar Boško Petrović.
32
• • • Rad Stevana Kojića
N
ovosadski salon je, tokom gotovo četiri decenije trajanja bez obzira na
turbulencije koje su se oko njega dešavale, bio odraz okolnosti u kulturi –
i istovremeno predstavljao jedan mogući presek umetničke scene Novog
Sada i Vojvodine. Isto tako, više puta je bio tema sporenja i sukobljavanja
oko organizacionih formi. U prošlosti čitamo pojašnjenja zbog čega su
izložbe selekcionisane, tematske, kombinovane ili po pozivu. Tekst slične
sadržine je pred vama, sa težnjom da što transparentnije prikaže rad i način funkcionisanja 39. Novosadskog salona.
Naime, Organizacioni odbor 39. Novosadskog salona u sastavu Ljiljana
Gantar, Tijana Palkovljević, Ivan Karlavaris i Dragoslav Višekruna obratio
se strukovnim udruženjima Novog Sada (Akademija Umetnosti, Savez Udruženja Likovnih Umetnika Vojvodine i Udruženje Primenjenih Umetnika
Vojvodine) na osnovu čijih predloga je formiran Savet 39. Novosadskog
salona.
Članovi Saveta 39. Novosadskog salona bili su: Lidija Srebotnjak-Prišić, Tamara Terzić, Mina Radivojević, Mirjana Blagojev, Danilo Vuksanović, Nikola
39. Novosadski salon
U ponedeljak, 15. novembra 2010. godine u 19 časova u Galeriji Matice
srpske, Trg galerija 1, otvorio se 39. Novosadski salon. Na otvaranju su
govorili mr Tijana Palkovljević, upravnica Galerije, Mirko Karakaš, direktor
Novosadskog otvorenog univerziteta i mr Danilo Vuksanović, predsednik
Saveta 39. Novosadskog salona dok je izložbu zvanično otvorio Vladimir
Kopicl, pomoćnik gradonačelnika.
Na otvaranju Salona Božidar Mandić je izveo plesno-zvučni performans
pod nazivom Ništa. Po pozivu selekcione komisije na Salonu su se svojim
umetničkim radovima predstavili sedam umetnika: Božidar Mandić, Želimir Žilnik, Jelena Jureša, Tijana Luković, Stevan Kojić, Vladimir Ilić i Zoran
Bulatović. U toku trajanja Salona organizovana je promocija kataloga, razgovori, stručna tumačenja izložbe i predavanja.
• • • Rad Zorana Bulatovića
Na p o če tku ili na k r aju? / N OVA MISAO
Obrazloženje nagrade 39. Novosadskog salona koja je
dodeljena Stevanu Kojiću za svetlosnu instalaciju
„Samoodrživi sistemi apsurda“
Nakon tajnog glasanja jedanaest članova Saveta 39. Novosadskog salona
dobili smo ime dobitnika nagrade ovogodišnjeg salona. To je Stevan Kojić
koji je učestvovao na izložbi salona radom- svetlosnom instalacijom „Samoodrživi sistemi apsurda“. Za njega je glasalo sedam članova Saveta.
U kompleksnom i višeznačnom radu, Stevan Kojić je uspeo da predstavi
komplikovan odnos prirode i tehnologije, smeštajući bonsai drvo u zamračen galerijski prostor kome je omogućen život jer je obasjan plavim i
crvenim sijalicama koje pružaju uslove za fotosintezu. Između ostalog, Stevan Kojić je ovim radom želeo da ukaže na apsurdnost prenošenja slike
pomoću digitalnih medija, bez namere da sugeriše stav posmatraču.
Macura, Goran Despotovski, Tamara Popović i Dragoslav Višekruna u ime
Organizacionog odbora. Predstavnik Grada Novog Sada u Savetu bio je
pomoćnik gradonačelnika Vladimir Kopicl. Za predsednika Saveta 39. Novosadskog salona imenovan je Danilo Vuksanović. Svaki član Saveta imao
je pravo da predloži po dva umetnika o kome su potom konačnu odluku
doneli članovi selekcionog žirija. Nakon tri sednice Saveta, selekcioni žiri
u sastavu: Mirjana Blagojev, Dragoslav Višekruna i Nikola Macura izabrao
je umetnike koji su po pozivu izlagali na 39. Novosadskom salonu.
To su pet umetnika mlađe generacije: Jelena Jureša, Tijana Luković,
Stevan Kojić, Vladimir Ilić i Zoran Bulatović, zajedno sa dva etablirana
stvaraoca kao što su Božidar Mandić i Želimir Žilnik.
Rad Stevana Kojića postavlja pitanje kopiranja prirodnih procesa od strane
nauke i tehnologije i kao da zaključuje da dobijeni rezultati nisu rezultati
realnih prirodnih procesa već posledica apstraktnih procesa nastalim u programu računara. Rad Stevana Kojića nastoji da prikaže kako elektronski mediji kreiraju svet oko nas i za nas, jer, za računar ili kameru stvarna biljka i
slika biljke su isto, realnost i model.
Sofisticirana angažovanost rada i visok nivo tehničke izvedbe, njegova višestruka vizibilnost, kao i najprofesionalniji pristup ovogodišnjoj izložbi Novosadskog salona, zajedno sa pozitivnim reakcijama posetilaca, neki su od razloga zbog čega je Stevan Kojić dobio nagradu 39. Novosadskog salona.
Usled nedostatka vremena, finansijskih sredstava kao i kuratora-selektora
smatramo da smo načinili zanimljiv presek umetničkih delovanja savremene umetničke produkcije. Iako je javnost naviknuta da Salon bude
izložba više umetnika, nasuprot tome, ove godine Savet zastupa stav da
će suženim izborom, drugačijim nego ranijih godina, uspostaviti kvalitetniji krajnji efekat kroz izložbu gde kolektivno ustupa mesto pojedincima koji nisu eksploatisani u dosadašnjim umetničkim manifestacijama,
tačnije na ranijim izložbama Salona. Osim toga, odstupajući u pomenutim pravcima, i karakter učesnika Salona je polifon, iako je svaki od njih
oslonjen na vizuelni izraz u konačnom rezultatu, bez obzira na evidentne
razlike u metodologijama rada kao i medijima u kojima su njihovi radovi
izvedeni.
Na kraju, u tehnološki visoko razvijenom svetu današnjice umetnički oblici se veoma teško mogu predvideti, pa i odabrati usled velikog raspona
poetičkih, materijalnih polaznih tačaka koji su u igri. U nepreglednosti
mogućih kombinatorika, korišćenjem najrazličitijih postupaka, umetničko
delovanje se kreće od rudimentarnih materijala do složene elektronske
opreme u kojima umetnici ostvaruju celine koje izražavaju stanje svesti i
ideje. Slično tome, ova izložba je jedna moguća platforma koja se ogleda
u bogatstvu različitosti. 
• • • Rad Božidara Mandića
N OVA MISAO / Na p o če tku ili na k r aju?
TEORIJE KULTURE
• • • Rad Želimira Žilnika
33
KREATIVNI POGONI
Postdokumentarizam
(De-/re-) kontekstualizacija istorijskog materijala
u dokumentarnim filmovima Karolja Vičeka
Piše: Branka Ćurčić
“...’dokumentarni’ film je oduvek bio zarobljen između dvoznačnosti ‘filma-istine’...”
Žak Ransijer1 (Jacques Rancière)
34
D
okumentarni filmovi novosadskog reditelja Karolja Vičeka predstavljaju manjinu u celokupnoj filmografiji ovog umetnika, koja je većim delom
orijentisana na dugometražni-igrani film. Međutim, dokumentarni žanr i
elementi ovog žanra predstavljaju značajnu metodološku karakteristiku
Vičekovog rada, koja kombinacijom formalnog aspekta i sadržaja korišćenih filmskih slika spada u najizraženije društveno-angažovane intervencije
ovog reditelja. Manji i gotovo marginalan deo njegovog dokumentarnog
opusa čini praksa de- i re- kontekstualizacije istorijskog materijala, faktografije i svedočanstava, koji upravo isecanjem iz prvobitnog konteksta i
organizacijom u novi, daju Vičekovom radu pedagošku karakteristiku i
omogućuju mu intervenciju u političko polje filma.
Dokumentarni film i politika istine
Savremene debate o dokumentarizmu svedoče o činjenici da dokumentarni film zapravo ne reprezentuje realnost, već je pre konstituiše, proizvodi je.
Dokumentarni film ne podržava isključivo status quo realnosti koju reprezentuje, već predstavlja polaznu tačku za kreiranje nove realnosti, novog
stanja – on je akcelerator aktivnosti/delovanja. Generalno, upotreba i artikulacija istorijskog materijala/dokumenta (arhivskog video materijala, fotografija) ima dvostruko značenje. Najpre, istorijski materijal kao dokument
svakako predstavlja proizvod određenog konteksta, kreiran je određenim
odnosima moći u društvu i po merilima određenih društvenih normi. U
tom smislu, dokument uvek teži da predstavi (istorijsku) istinu, ali je i istina
na taj način konstruisana. Time se formira dvostruki identitet dokumenta
koje sa jedne strane formira plodno tle za manipulaciju (recimo odgovarajućom organizacijom dokumenata) i instrumentalizaciju dokumenta. Oslanjajući se na Fukoovu (Michael Foucault) „politiku istine” kao set pravila koji
određuju proizvodnju istine i stvaraju razliku između istinitog i lažnog, filozofkinja i filmska rediteljka Hito Štejerl (Hito Steyerl) diskutuje koncept „politike istine” u vezi sa dokumentarnim formama. Pozivajući se na Fukoa, Štejerl smatra da je istina uvek regulisana politikom (nasuprot mišljenju da je
politika sazdana od istine) i navodi pojam – documentality – način na koji
dokumentarne slike nameću moć. “Documentality [italik autorke teksta]
opisuje prožimanje specifične politike istine dokumentarizma sa nadređenim političkim, društvenim i epistemološkim formacijama. Documentality
je ključna tačka u kojoj forme proizvodnje istine u dokumentarizmu prelaze
u vladavinu [government, prim. au.] – ili obrnuto.”1 Po rečima Štejerl, ovaj
specifičan odnos je ambivalentan, jer ukazuje na saučesništvo sa dominantnim oblicima proizvodnje politike istine, isto kao što može da kreira kritičku poziciju upravo prema ovim oblicima proizvodnje. Upravo zbog toga
je koncept istine relativna i nestabilna kategorija.
U tom smislu, iako artikulisan i organizovan određenim društvenim normama, dokument može da predstavlja moćno sredstvo za nagoveštavanje
nevidljivog, neizrečenog, nezamislivog2 u specifičnom istorijskom kontekstu i u okviru postojećih odnosa moći. On može da otvori mogućnost
za delovanje i promene (opet, u različitim pravcima). De- i re- kontekstualizacija dokumenta u filmu može stvoriti uslov za njegovo oslobađanje od
odnosa moći, znanja, utilitarnosti i pedagogije svedočanstva.
Materijalističko shvatanje istorije – zalog za budućnost
Po rečima Karla Marxa i Fridriha Engelsa (Karl Marx, Friedrich Engels), „primarno kod svakog shvaćanja istorije jest to, da se ova osnovna činjenica
1
Hito Steyerl, Documentarism as Politics of Truth, 2003., http://eipcp.net/transversal/ 1003/steyerl2/en/#_ftnref4 (05.11.2010.)
Ibid.
2
(D e -/re -) ko ntek s tualiz acija is to rijsko g materijala u dokument arnim f ilmov ima K arolja V iče k a / N OVA MISAO
KREATIVNI POGONI
• • • Scena sa snimanja filma: Trg slobode
35
promatra u cijelokupnom svom značenju i opsegu i da joj se dopusti da
dođe do svog prava.”3 A to pravo znači posmatrati i konstruisati istoriju u
odnosu na vlastitu materijalnu okolinu – u vezi sa istorijom proizvodnje i
razmene. Suprotstavljajući materijalističko shvatanje istorije idealističkom,
Marks i Engels smatraju da istoriju uvek treba pisati merilima koja leže izvan nje same, jer stvarna proizvodnja života deluje kao ne-istorijska, a istorijsko kao nešto što je odvojeno od zajedničkog života i što je izvan sveta.
„Sasvim suprotno njemačkoj filozofiji, koja silazi s neba na zemlju, mi se
ovdje penjemo sa zemlje na nebo [...] mi polazimo od stvarno djelatnih
ljudi, a iz stvarnog procesa njihovog života prikazujemo i razvoj ideoloških
refleksa i odjeke tog životnog procesa.”4 Verodostojno, istinito u materijali3
Karl Marx, Friedrich Engels, Njemačka ideologija, Rani radovi, Naprijed, Zagreb,
1967., 364, 375.
4
Ibid., 370–371.
stičkoj izgradnji istorije (kao i generalna proizvodnja ideja, predodžbi, svesti)
leži u proizvodnji, u materijalnim delatnostima i u materijalnim odnosima
ljudi. Ovi autori smatraju da teškoća nastaje kada se pristupi posmatranju
i svrstavanju istorijskog materijala, kada se pristupi stvarnom prikazivanju
i predstavljanju.
„Artikulisati šta je prošlost ne znači prepoznati ‘kako je stvarno bilo’. Znači
preuzeti kontrolu nad sećanjem, kako se iznenada pojavljuje u trenucima
opasnosti.”5 Na ovaj način Valter Benjamin (Walter Benjamin) govori o utvrđenom konceptu istorije i o načinu na koji je kroz istorijski materijalizam
neophodno raskinuti sa istim, sa empatijom i melanholijom prema istoriji na
kojoj se postojeći istoricizam zasniva. Ako se stanje opasnosti, vanredno
5
Walter Benjamin, On the Concept of History, 1940., http://www.marxists.org/
reference/archive/benjamin/1940/history.htm (29.10.2010.)
N OVA MISAO / (D e -/re -) ko ntek s tualiz acija is to rijsko g materijala u dokument arnim f ilmov ima K arolja V iče k a
KREATIVNI POGONI
razmišljanja Žaka Ransijera upravo o ovoj podeli. Analizirajući Kris Markerov
(Chris Marker) film „Aleksandrov grob” (ili ‘Poslednji boljševik’) posvećen
sećanju na sovjetskog reditelja Aleksandra Medvedkina, Ransijer smatra
da ono što razlikuje dokumentarno i fikciju u filmu nije činjenica da dokumentarizam stoji na strani stvarnog (realnog, istinitog) nasuprot konstruisanog fikcije, već to što dokumentarni film ne tretira stvarnost kao učinak
koji treba proizvesti, već je pre činjenica koju treba razumeti. „Dakle, dokumentarni film može da izdvoji umetnički rad fikcije odvajajući ga od onoga s čime ga rado sjedinjuju: od imaginarne proizvodnje verodostojnosti,
i učinka stvarnog. On umetnički rad može da svede na svoju suštinu: na
način podele jedne priče na njene sekvence ili montažu kadrova kako bi
se dobila priča, na način spajanja ili razdvajanja glasova i tela, razvlačenja
ili skupljanja vremena.”9 Nadalje, „’dokumentarni’ film je istovremeno homogeniji i kompleksniji način postojanja fikcije. Homogeniji jer onaj koji
koncipira ideju filma istovremeno je i onaj ko je realizuje. Složeniji jer najčešće ulančava ili prepliće nizove heterogenih slika.”10 Ransijer smatra da je
dokumentarni film samom svojom okrenutošću ka „stvarnom” već oslobođen klasičnih normi prikladnosti i verodostojnosti i da može bolje od
filma fikcije da odigra saglasnosti i nesaglasnosti narativnih glasova i nizova slika iz različitih epoha, izvora i značenja.
36
stanje, prihvati kao opšte stanje istorijskog subjekta i to potlačenog, neophodno je usmeriti koncept istorije ka njenom konstruktivnom principu
– ne kao empatiji prema pobednicima istorije, već „kao revolucionarnu šansu u borbi za potlačenu prošlost.”6 Jer, vladajuće misli jedne epohe nisu
ništa drugo do idealni izraz vladajućih materijalnih odnosa – idealni izraz
koji odnosa koji baš jednu klasu čine vladajućom. Po Benjaminu, istorijskim materijalizmom bi se odustalo od shvatanja progresa kao istorijske
norme i istovremeno bi se ojačala pozicija borbe protiv fašizma. Govoreći
o mogućnosti predstavljanja stvarnog, istine, Benjamin koristi koncept
„dijalektičke slike” i predlaže materijalistički koncept istine u reprezentaciji koja prenosi konstruktivnost svakog predstavljanja zajedno sa nemogućnošću relativizacije istine koja nastavlja da postoji uprkos tome. Dijalektička slika je dokumentaristička do te mere do koje pokazuje posebnu,
istorijsko-materijalističku sliku istorije. Istina može biti fiksirana samo pod
jasno definisanim uslovima i stoga ona nije relativna kategorija.7 Referišući
upravo na Benjamina, aktivista, filmski reditelj i član grupe Chto Delat? –
Dmitri Vilenski (Dmitry Vilensky), govoreći o onome što film čini političkim, smatra da je istorija sukob različitih grupa koje brane ne samo svoje
pravo da govore, već i sopstvenu viziju budućnosti. U pravcu nastavka političkog projekta danas, on nameće pitanje o tome ko je subjekt istorijskog
razvoja i znanja i aktualizuje jednostavnost starog odgovora: potlačena
klasa.8
Dokumentarizam Karolja Vičeka
U filmovima Trg slobode (1981.) i Balada obešenih (1981.), reditelj Karolj
Viček koristi arhivski video materijal koji potiče iz različitih istorijskih epoha.
Film Trg slobode se gotovo u celosti sastoji iz multiplo-anahrone montaže
istorijskog materijala, gde se dinamičkim anahronizmom prepliću snimci
okupljanja građana i građanki, demonstracija, masovnih skupova, proslava,
slučajnih prolaznika, ili pak praznog trga. Samo neki od slobodno organizovanih slika istorijskih događaja predstavljaju: okupaciju Novog Sada
“Dokumentarna fikcija”
Iako je upitno koliko je potenciranje podele između fikcije i dokumentarizma u filmu produktivno, na ovom mestu se čini značajnim pomenuti
6
Ibid.
Hito Steyerl, Ibid.
Dmitry Vilensky, What Does it Mean to Make Film Politically?, Make Film Politically, Contemporary Filmmaking and Soviet Avant-garde, Chto Delat? Online magazin, #4-28, 2007., http://www.chtodelat.org/index.php?option=com_content&
view=category&layout=blog&id=213&Itemid=339&lang=en (09.11.2010.)
7
8
9
Žak Ransijer, Ibid, 171.
Ibid.
10
(D e -/re -) ko ntek s tualiz acija is to rijsko g materijala u dokument arnim f ilmov ima K arolja V iče k a / N OVA MISAO
Orijentacija ka stvaranju nove pedagogije organizacijom istorijskih dokumenata je posebno vidljiva u Vičekovom kratkom filmu Balada obešenih, gde
je sam pedagoški proces bukvalno i demonstriran. Naime, film prikazuje grupu mladih ljudi ispred Gradske kuće u Subotici koji su izloženi projekcijama
istorijskih dokumenata o mađarskoj okupaciji tokom Drugog svetskog rata,
o brutalnostima mađarskih žandara nad stanovništvom Subotice, a pre svega nad aktivistima i aktivistkinjama, partizankama i partizanima. Niz dokumenata je ispresecan krupnim kadrovima mladih lica i muzičkom pratnjom
– pesmama koje su pred njima izvođene i koje upečatljivo iznose apel: „Ne
smeju se pokopati”, uz reči naratora: „Dok su vikali ‘Živela revolucija, živela
sloboda, živelo buduće vreme’, tri su trubača svirala da se ne bi čulo da komunizam ne umire pod vešalima. Žuta jesen, 18. novembra 1941. Petnaest
komunista, petnaest komunista pod njima...”. Film se završava scenom u kojoj mladi ljudi koji su pratili projekcije, razdragano trče ulicama Subotice,
čime je sugerisana garancija sećanja i eksplozija energije u pravcu budućeg
delovanja. Na ovaj način Viček pravi korak dalje u de- i re- kontekstualizaciji
istorijskih dokumenata: ekstahuje ih iz prvobitnog konteksta nagoveštavajući neizrečeno ili skriveno u originalnom istorijskom kontekstu i daje im
novu utilitarnost – ona su moćno sredstvo za edukaciju mladih generacija
i predstavljaju zalog za kreiranje njihove vizije budućnosti – aktivacijom
sećanja kroz stihove „Njihova himna je i naša himna”.
Ne manje bitno, kao pravilo koje se pojavljuje kada su filmovi Trg slobode i Balada obešenih u pitanju, je kolektivni pristup stvaranju filma, što
može biti okarakterisano kao politički pristup u proizvodnji filma. Na špicama oba filma su navedene grupe ko-autora koji su učestvovali u stvaranju
ovih dela, ne samo rediteljski poduhvat Vičeka. Ovim se otvara potencijal
za oslobađanje kolektivne kreativne snage, gde se svaki učesnik/učesnica
pojavljuje kao podjednako bitan/bitna ko-kreator/ka.12
11
12
Dmitry Vilensky, Ibid.
Dmitry Vilensky, Ibid.
KREATIVNI POGONI
u Drugom svetskom ratu, egzekucije, oslobođenje, demonstracije 1968. godine, sahranu, izgradnju samog trga, podizanje spomenika Svetozaru Miletiću, itd. Iako prikazuju niz određenih istorijskih događaja na istom mestu
(na Trgu slobode), i time i istorijsku memoriju jednog mesta, ovi istorijski
dokumenti ne svedoče samo o toku istorije i društvenih zbivanja. Oni su
umetničkom intervencijom de- i re-kontekstualizovani. Na ovom mestu subjekt nije niz slika koje govore same od sebe, već autor koji govori jezikom
montaže i problematizuje privilegiju subjekta koji govori. Reditelj preuzima
deliće dokumentarnih slika iz njihovog originalnog konteksta i montažom
ih sklapa u novu celinu – daje im novi kontekst; one prolaze kroz novi produkcijski proces i konačno se stvara situacija u kojoj je moguće proizvesti
novu autentičnost. Kao što je Breht (Bertolt Brecht) u raspravama o soc-realizmu navodio, autentičnost nema nikakve veze sa jednostavnom, fotografskom refleksijom stvarnosti. Autentičnost je zasnovana na konstrukciji jednog rada i ne postoji ni jedan „istiniti” dokumentarni film koji je oslobođen
organizacije dokumenata – takvo delo je uvek formalna konstrukcija i omogućuje nam da ekstrahujemo stvarnost iz autoritarne, subjektivne interpretacije koju nudi lažna svest.11 De- i re- kontekstualizacija dokumenta u ovom
slučaju oslobađa korišćene istorijske dokumente od prvobitne utilitarnosti,
odnosa moći i društvenih normi u okviru kojih su kreirani i nudi im predispoziciju za stvaranje nove pedagogije.
37
Vičekov film Gušenje (Bolygótüz, 2003.), jedan je od igranih filmova iz
opusa autora u kojem upotrebljava segmente istorijskih dokumenata u
kombinaciji sa fikcijom i na taj način pravi izuzetak u uobičajenom povezivanju dokumenta sa dokumentarnom filmskom formom. Priča filma je
zasnovana na složenim ljudskim odnosima koji trpe posledice revolucije
1956. godine u Mađarskoj, čiji se efekti osete i u severnom, pograničnom
delu Vojvodine i tadašnje Jugoslavije. Korišćeni su istorijski snimci iz „Filmskih novosti” i dokumenti koji u igranoj filmskoj formi dobijaju ulogu verifikovanog svedočanstva o aktivnostima osumnjičene osobe. Za razliku
od procesa organizovanja istorijskih dokumenata u dokumentarnim filmovima u pravcu nove pedagogije, u filmu Gušenje Viček vrstom vizuelnog
pleonazma problematizuje dokument kao svedočanstvo o događajima i
ljudima iz prošlosti – islednici prepoznaju osumnjičenog u snimcima revolucije, a konačna potvrda dolazi od živog svedoka. Dokument je proizveden kao vrsta istine, dokument poseduje istinu, ali je takođe i istina na taj
način proizvedena. U pitanju je proces formalne konstrukcije i upravo taj
proces daje dokumentu dvostruki identitet. „Sa jedne strane služi da se
uspostave činjenice, ali s druge strane, te činjenice su već konstruisane.
Umetnički model je veoma koristan da bi se problematizovao taj komplikovani pojam dokumenta.”13 Upravo takvu problematizaciju (istorijskog)
dokumenta u svojim filmovima sprovodi Karolj Viček, oslobađajući ih
od procesa proizvodnje stvarnosti i učinka stvarnog. Viček svojim dokumentarnim filmovima tretira stvarnost kao činjenicu koju pre svega treba
razumeti. 
Tekst je deo multimedijalnog projekta pod nazivom „Vreme rasnih pasa” koji
se bavi analizom umetničkog rada reditelja Karolja Vičeka. Multimedijalna
publikacija je svetlost dana ugledala krajem decembra 2010.
13
Hito Steyerl, video intervju, TV emisija „Kuhinja”, produkcija: pro.ba, Sarajevo,
2007.
N OVA MISAO / (D e -/re -) ko ntek s tualiz acija is to rijsko g materijala u dokument arnim f ilmov ima K arolja V iče k a
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
Irma Lang
38
Budućim generacijama u amanet
Razgovarala: Teodora Zrnić
Smatram da sve zavisi od pojedinca, od volje, entuzijazma, zalaganja. Čovek mora čvrsto da veruje u ono što radi,
da voli i da istraje, te se onda to prenosi i na druge koji mogu da doprinose uspešnom ostvarenju cilja.
O
soba kojoj je kultura bliska, nije podložna manipulaciji, ona ima svoje
vrednosti, koje poštuje. Živimo u vremenu koje nastoji da ućutka kulturu,
ali ipak postoje ljudi koji ne odustaju od umetnosti i stvaranja, a ako postoje, znači da će se i stvarati. Upravo to stvaranje je i bio povod za naš
razgovor sa Irmom Lang, dugogodišnjom direktorkom Galerije Milan Konjović u Somboru, najbližom saradnicom velikog maestra i autorkom monumentalne monografije Konjović izbliza koja je nedavno predstavljena u
svečanoj sali Skupštine grada Sombora.
Ono što je delo Milana Konjovića bilo za srpsko slikarstvo, ova monografija
je za kulturu Srbije – kazao je ministar za kulturu Republike Srbije Nebojša
Bradić. – Monografije mogu biti, i često jesu, samo spomenici umetnicima, ali u ovom slučaju radi se o delu koje je putokoz novim generacijama,
generacijama koje će doći.
Nova monografija je kapitalno izdanje, nastala kao rezultat višegodišnjeg
rada Galerije i njenog slikara, s obzirom na to da slikarstvo Milana Konjovića
predstavlja jednu od najznačajnijih pojava u celokupnoj istoriji srpske i jugoslovenske likovne umetnosti. Ovaj umetnik, Somborac po rođenju, svojim stvaralaštvom nadkrilio je skoro celokupni dvadeseti vek – njegove prve
slike nastale su, već, na samom početku druge decenije dvadesetog veka,
a poslednje radove je ostvario ranih devedesetih, neposredno pred smrt
1993. godine.
Monografija se sastoji iz dve knjige i to: prva je monografski deo teksta sa
reprodukcijama u boji, a druga poseduje 3292 crno-bele fotografije Konjovićevih slika iz celog sveta.
• Koliko je truda i godina uloženo u ovo delo?
Irma Lang: Tokom mog dugogodišnjeg rada u Galeriji Milan Konjović bila
sam autor blizu pedeset izložbi Milana Konjovića u kući i još više u drugim
ustanovama i sredinama, u zemlji i inostranstvu. Pisala sam predgovore,
duže i kraće radove za kataloge, bila sam saradnik mnogih knjiga o Milanu
Konjoviću, objavljivala u časopisima i novinama. Kroz moje ruke je prošao
veći deo opusa slavnog slikara, što u vidu originalnih dela, što fotografija
i reprodukcija. Punila sam sveske zabeleškama razgovora sa Milanom Konjovićem, zapažanjima prilikom odlaska na izložbe i njegovih susreta sa
prijateljima, komentarima koje je zahvaljujući svojoj izuzetnoj memoriji
rado i slikovito izgovarao o svojim radovima, mestu, vremenu i okolnostima njihovog nastanka i kasnijeg „života”.
Bila sam svesna da ovaj dragoceni materijal, koji je nastao usled mog jedinstvenog položaja, saradnika i svedoka jednog genija tokom bezmalo tri
decenije, ne može i ne sme da ostane hermetizovan i nedostupan javnosti. Tim pre, što upravo umetnikovi komentari, misli i zaključci, njegovo
ponašanje i njegov stav viđen „izbliza” zasigurno mogu još više približiti
njegovu umetnost nabijenu njegovom osobenom i snažnom ličnosti.
Veliki broj podataka, informacija i saznanja koji su simultano bili prisutni,
ogromna materija koju je trebalo sagledati selektivno, i sistematizovati je,
sve to izgledalo mi je na početku ponekad prosto nesavladivo. Međutim,
kada sam započela pisanje, više nije bilo malodušnosti; sve dileme su izbledele, išlo je kao samo od sebe. Imala sam isti osećaj kao kada sam postavljala izložbe Milana Konjovića, uvek je bilo kao da jedna slika traži drugu, kao da je sve došlo samo od sebe na svoje mesto. Ostvarenje projekta
monografije Milana Konjovića iziskivalo je nepune tri godine, pri čemu su
u njemu akumulisane sve moje godine provedene u Galeriji i pored velikog umetnika.
• Koliko ste sebe utkali u te stranice?
Irma Lang: Sava Stepanov zapisao je u svojoj recenziji o monografiji: „...diskretno, ali sa puno pouzdanosti Irma Lang izriče i svoje odista senzibilno
stručno mišljenje o jednom slikarstvu koje ona izuzetno ceni, poštuje i – voli.
Zbog toga ova knjiga ima jednu uzbuđujuću notu: „ona je, istovremeno,
ispovedno iskrena i poštena”. Nema idealnije situacije kada se može pisati
o objektivno vrhunskom umetniku čija se umetnost subjektivno voli.
Budućim generacijama u amanet / N OVA MISAO
TEZE O KULTURNOJ POLITICI
• Vi ste se nalazili na čelu Galerije, praktično, od osnivanja, i sve do odlaska u
penziju bili ste nezamenjivi u vođenju ove renomirane ustanove. Imali ste privilegiju da radite sa slavnim Konjovićem, te ste zbog toga i najveći poznavalac maestra i njegovog stvaralaštva. Recenzent Bela Duranci govoreći o Vašoj
monografiji je naglasio da se radi o neponovljivoj i jedinstvenoj knjizi koju je
kreirala osoba koja je unutar četrdeset i dve godine imala privilegiju da 26
godina svakodnevno bude i sarađuje sa čovekom kojeg zovu Genije, poput
pauka ste ispleli mrežu one Isidorine apstraktne realnosti, osvetljavajući delo
i samog Konjovića kroz hronologiju, obimnu dokumentaciju, ali i lične opservacije i stavove proverene iz kontakata sa maestrom.
Duranci Vas je pohvalio, što ste bili dovoljno skromni da slušate maestra i dovoljno znalački potkovani da to objedinite u monografiji, a mi Vas pitamo
kako je bilo poznavati ga i raditi sa ovakvim slikarom?
39
Irma Lang: Otvoren za susrete, Milan Konjović je dočekivao ljude spontano, naklonjen ljudima i pozitivnim mislima, želeći da ih upozna, da im se
približi. Takvim stavom retko je doživeo razočarenje, jer onaj drugi, prosto zbunjen tolikom iskrenošću i toplinom, želeo je da što bolje opravda
pruženo poverenje.
Milan Konjović je živeo za svoju umetnost, za svoje slikarstvo. „Kada čovek
sav živi za to, onda je to potpuno poistovećenje, potpuno pražnjenje bez
ikakvih zaostataka.” Njegovo oduševljenje bilo je zarazno i podsticajno. Nije
nimalo škrtario pohvalama, izgovarajući uvek suštinu, kao kod galerijske postavke U enterijeru, povodom koje je oduševljeno zapazio: „kao savršeni simfonijski orkestar”. Radovao se uspesima umetnika, čestitao im je, ako bi napravili kvalitetnu izložbu ili objavili neko delo, kao Mladenu Srbinoviću povodom njegovih Kruševačkih mozaika. Često je spominjao kućno vaspitanje,
da su on i njegova braća, kao deca i posluzi morali reći „molim” i „hvala”. Bio
je gospodin bez nadmenosti i pozerstva. Nije trpeo isprazne reči, diletantizam, a najmanje bi dozvolio omalovažavanje umetnika, pa ni sebe, jer je
smatrao da svi umetnici podnose žrtvu, da je svaki na svoj način paćenik.
• 50-tih godina prošlog veka je bio evidentan uticaj ovog slikara na tadašnje
mlade slikare u Vojvodini. Taj uticaj je ostao značajan kod nas i danas. Koliko
smo uspeli da ga prezentujemo svetskoj javnosti?
Irma Lang: Umetnost Milana Konjovića u domovini ima svoje trajno i zasluženo mesto; međutim, njeno prisustvo u svetu za ovim znatno zaostaje.
Ovo bi trebalo što pre promeniti, jer smatram da bi međunarodna prezentacija ove umetnosti, koja duboko koreni u duhu svoga naroda, ali koja se
rascvetala u Pragu, Beču i Parizu, prevazilazi ličnu afirmaciju jednog umetnika; jer ona je, kako su to i u Parizu zapazili, proizašla iz temperamenta
„koji je srodan zemlji bogatoj i zdravoj koju evocira ...” (Moris Bec, 1932).
Primećeno je ovo i u Pragu 1929. godine, kada ugledni češki kritičar J. Pečirka povodom Konjovićeve izložbe, na njegovoj paleti vidi „neke nacionalne
harmonije, koje možda potiču od narodnih nošnji ili koje odgovaraju kolorističkom osećanju njegove domovine”. Ovako su govorili i Moris Renal,
Rejmon Regamej ili u novije vreme Alen Boske i Gaston Dil, a ime Milana
Konjovića stavljali su među neprikosnovene svetske velikane likovne umetnosti, gde se ono međutim ipak još ne nalazi. Minulo dakle treba ovaplotiti, te umetnika čije su reči „ja nosim klasiku iz Pećke patrijaršije i povezujem sa Parizom, zapadnom kulturom” (1987), treba u vidu veličanstvene
promocije naše kulture, u punom sjaju vratiti i u veliki Svet.
N OVA M I SAO / B u d u ćim g e n e r a c ij a m a u a m a n e t
• Zašto je kod nas tako lako odustati, šta je sve potrebno da se to ne dogodi i
ipak stigne do cilja?
Irma Lang: Smatram da sve zavisi od pojedinca, od volje, entuzijazma, zalaganja. Čovek mora čvrsto da veruje u ono što radi, da voli i da istraje, te
se onda to prenosi i na druge koji mogu da doprinose uspešnom ostvarenju cilja. Tako je to bilo i sa ovom monografijom.
Osuđujem malodušnost, međutim ne može se sve generalizovati; skoro
svakodnevno srećemo lepe i zapažene rezultate u oblasti naše kulture, ali
mislim da bi ona sama trebalo da bude glasnija i upornija u ukazivanju na
postojanje njenog izuzetnog i značajnog potencijala.
Galerija Milan Konjović deluje od 1966. godine i raspolaže umetničkom
zbirkom od preko 1000 radova slavnog slikara, koji je veliki broj svojih slika
– miljenica zaveštao rodnom gradu Somboru, koji mu se odužio otvaranjem Galerije. 
TEORIJE KULTURE
Četiri muzejska predmeta na Trgu galerija
Heterotopije i...
Piše: Dragan Bulatović
Ne znamo zbog čega bi zamerili što je glavni tekst pisan lepim jezikom, zar to nije i danas ideal
u disciplini koja se zove istorija umetnosti, a Kulić je njen đak, uobičajeno je i da su fusnote duže
od osnovnog teksta, onda autor deluje načitanije. I tu bi bio kraj pozitivne recenzije da se autor
40
nije poigrao veličanstvenim predrasudama.
O
daje li Trg galerija onaj lik različitosti na koji računa termin koji je preuzela i jedna rubrika u ovom časopisu?
Moglo bi biti, kako nagovara Rale Kulić, autor izložbe i knjige, da na Trgu
galerija, žive život četiri muzejska predmeta. Ako je muzej (Galerija Matice
srpske) njihova kuća (svaki muzej je dom pamćenja, pre svega), onda nije
neobično da kuća ima i parking. Muzejski predmeti imaju svojstvo da su
živi nezavisno od vremena. Kada je jednom u njima umrla trenutačnost
prolaznih oblika života materije, postali su večni belezi – monumenti. Šta
više, oni ne produžavaju svoju osobitu stvarnost samo kao „nesumnjive
vrednosti”, jer stanje ovih mora da potvrđuje konzument koji ih prepoznaje, a on je trošan i konačan. Osim uloge simboličkih mrtvaca, jer samo
doživljaj mrtvaca ima tu magičnu moć vere u nepromenljive vrednosti,
muzejski predmet ima i svoj stvarni, stvarni život. Zauzimaju neki prostor,
upadaju u oči, izazivaju akcije okoline itd. Kao takvi, vrlo su savremeni, pa
mogu imati i potrebu da koriste parking, tj. da se njihov dom pohodi automobilom. Bilo bi jednostavno dodati još jedno svojstvo muzejskih dobara, ono da su automobilski konzumentni. Nije neko svojstvo, ali može
biti funkcionalno za opravdanje naziva neposrednog okruženja kuće muzejskih predmeta, Trg galerija.
Dakle, može i ovako, manje šaljivo. Pošto je Trg galerija bio naziv bez sadržaja, onda je ta praznina popunjena, racionalno, automobilima. Predlagači naziva trga, daleko bilo, nisu to predlagali. Da se to desi, pomoglo je,
verujemo, ono što se, po inerciji, investira u sadržaj pojma muzej/galerija.
On se, pre svega, i najlakše odaje kao klaustrofilija: modus sigurnosti u
slučaju muzeja je prostor – dom kao „grobnica neprolaznih vrednosti”. Da
li je ili ne od početka bilo tako (“ko je prvi počeo?”), manje je važno od činjenice koja se, ubrzo nakon zakucavanja table „trg”, pojavila i danas traje
kao „slika inercije”, one po upornosti slične lišaju na telu koju pravi gljivična
infekcija.
Sada, kada sve to uzmemo kao stanje koje jeste, stanje pomirljivosti, onda
se izložba 4MP saglašava sa tom ’prinudom nemoći’ za stvarne promene.
Ono stvarano u sintagmi uvek traži svoju žrtvu, tj. kaže, uloži deo svoje
iluzije, svog pristajanja da se ’venčaš na Trgu mladenaca’ kao baš ’svom’
prostoru ispoljenja sreće, najveće životne, iako na tom prostoru ne uočavaš nikakve urbanističke elemente trga, a nisi, naravno u trenutku venčanja toliko star da bi se setio da je na tom mestu nekada bila trasa pruge,
železnička stanica, te da te ubije nostalgija „drugog mesta”.
Iskreno, to bi bilo i jedino opravdanje za virtuelni ambijent proizvodnje
jakih osećanja, jer kako veli jedan duhoviti filozof Fernando Savater: „Da li
će ikada aerodromi steći makar delić bolne melanholije, delić industrijske
elegancije kakvu imaju stare železničke stanice?” na primer, imam utisak
da železnička stanica može biti veličanstvena, dok aerodrom uspeva samo
da bude ogroman. Mada će možda vreme, taj „veliki skulptor” o kojem govori Jursenarova, na kraju izmeniti takva epizodična razmišljanja. Pogled,
koji uputimo ka mestima na kojima još opstaje ono staro, nikada nije potpuno jasan: zasenjen je koprenom od suza, kao pogled Mihaila Strongova, koprenom koja ono suštinsko istovremeno štiti i zamagljuje. Što se
mene tiče, ja možda i ne poznajem dovoljno aerodroma; pa i one koje poznajem, nikako ne znam baš odakle da posmatram. Nesumnjivo na njima
postoje prikladno lepe građevine, kao što je terminal na TWA na Dž. F.
Kenedi u Njujorku. Da li im onda nedostaje književni sjaj? Ali to nije razlog
da im dobre legende iz fikcije budu tuđe: „ako se na jednoj stanici, pod
nekim vozom, ubila Ana Karenjina, baš na aerodromu su se rastali Hemfri
Bogart i Ingrid Bergman u Kazablanki. Primetimo usput da su sva mesta
sa kojih se polazi na ovaj ili onaj način povezana sa preljubom”. Ne samo
zbog ovog poslednjeg u citatu, urbanistička odluka da se nečem da ime
„Trg mladenaca” je upitna. Ali mimo toga, što je u našoj priči samo još jedan slučaj imena bez ciljanog sadržaja (ovde simboličkog), treba uzeti u
obzir novi običaj da se simbolika novog poželjnog svojstva ogromnosti,
simulira u tipu venčanja iz/sa/na/u helikopteru. Ali, avaj, i da se lanac livade na Čeneju imenuje Trgom (ogromnih) mladenaca, ostaće ta pretnja da
nasleđe koje se priziva u paradigmi Hemfri&Ingrid zamagli sreću onih koji
tek kreću.
Ima li opravdanja za ovaj naš ogromni uvod? Paralele u toposima koji to
nisu i mestima bez (dobrog) imena i pitanja koliko mrtav treba da bude
H e te roto pije i. . . / N OVA MISAO
Simulacija
Ratomir Kulić, muzejski savetnik predao je na ocenu tekst kataloga izložbe predmeta iz fonda Galerije pod gornjim naslovom obima oko dva autorska tabaka studijskog teksta, i u prilogu, katalog predmeta njihovih ilustracija. Rad je komponovan po standardima muzejskog kataloga izložbe i
čine ga Prolog, u kome su izneti razlozi za pisanje teksta i izlaganje predmeta, glavni raspravni deo kataloga, ili studija o predmetu prezentacije,
pod naslovom O tome kako je kustos Galerije Matice srpske zapao u teškoće
prilikom obrade četiri muzejska predmeta za glavni karton i inventarnu knjigu
ulaza, i kako se to na neki način razrešilo; i o tome kako je prazna kućica puža
N OVA MISAO / H e te roto pije i. . .
neposredno uticala na njegovo raspoloženje, zaključka pod naslovom Epilog i
Kataloga. Glavni raspravni tekst ima 14 autorskih stranica opisa tretmana
muzejskih predmeta i 18 stranica u napomeni. U osnovnom tekstu autor
se bavi opisom svog odgonetanja zagonetki pred koje stupa svaki disciplinarno profilisan kustos ulaskom u svoj kabinet. U napomeni se odvija
formalno jezička i normativna egzegeza muzeološkog situiranja predmeta fonda kao neoborivog dokumeta. Katalog je u službi potvrde ovog poslednjeg. Formalno gledano, rad odgovara na sve zahteve muzejskih standarda za pozitivnu praksu. Potom, formalno gledano, otvoreno raspravlja
o normativnim ograničenjima muzeologije kao discipline. Ne znamo zbog
čega bi zamerili što je glavni tekst pisan lepim jezikom, zar to nije i danas
ideal u disciplini koja se zove istorija umetnosti, a Kulić je njen đak, uobičajeno je i da su fusnote duže od osnovnog teksta, onda autor deluje načitanije. I tu bi bio kraj pozitivne recenzije da se autor nije poigrao veličanstvenim predrasudama.
TEORIJE KULTURE
predmet da bi bio više muzejski je tipična priča o bivalenciji sjajno filozofski formulisanoj kao „simulacije i simulakrumi” stvarnosti.
41
TEORIJE KULTURE
Simulakrum
Autoru smo pripisali da je iz sopstvenog iskustva u kombinaciji sa svojim
interesovanjima u hermeneutici, umetničkom ospoljavanju viška ideja koji
ostaje nakon verbalnog diskursa, te sklonosti ka multidisciplinarnim odgovorima na pitanja i dileme o statusu umetnosti i kulture, intuitivno ušao u
prostor jedne teorijske novine. Naime poslednjih desetak godina se, pre
svega u antropologiji „istoriji predmeta ili ’istoriji sakupljanja muzealije’,
’povesnici kolekcioniranja’, te ’dokumentaciji o poreklu’ muzejskog objekta
kao dokumenta, suprotstavljaju „biografije stvari”. Teorija interpretacije u
suštini, ona zapravo ukazuje na greh ograničenja identiteta stvari koje se
zbiva u trezoriranju, odnosno nepertinenentnost muzejske interpretacije
publici, takozvanom kulturnom, ne specijalizovanom korisniku i nudi kao
nadomeštanje teorije muzejske komunikacije.
42
Igra koju nudi je velika.
Najpre, tema je prava: muzejske laži. Autor ove studije joj pristupa osnovnim muzejskim postupkom, kako bi rekao zanimljivi nemački filozof Peter
Sloterdijk, cinizmom. I ide do kraja. Svesno ili ne, tek Rale Kulić iz otvorenog kritičkog pristupa muzejskoj praksi ulazi u čitanje. Ovoga puta ne
samo memorijske stvari, koja je i dalje primarni cilj muzejskog trezoriranja, čijim se dešifrovanjem i danas zadovoljava disciplinarno limitirana
muzejska proizvodnja „slike sveta”. Kulić čitanje prevodi na prostor procesa u kojima stvari govore. Makar one bile i muzealije, podseća autor, ne
može im se ukinuti biografija. Ova poslednja, dakako, nakon trezorskog
„zarobljavanja” postaje nenormirani deo muzejskog standarda. Vraćajući
(mislećem) kustosu pravo na biografijske studije njegov startni cinizam
prelazi u kinizam. Dozvoliti govor stvari o sebi bez ostatka i nakon prevođenja u status muzejskog dokumeta, znači priznati im ravnopravan odnos u uvek sumnjivoj vezi kolekcionar-predmet, odnosno muzealija-konzument. U tom otvaranju procesa uvažavanja, partneri su goli, to jest i
kolekcionar i korisnik-publika i stvari imaju istu startnu poziciju, čedni su.
Muka je, doduše, to i poverovati za onog prvog u trolistu ako se pogleda
kakve sve prevare „obogađuju” njegovu viševekovnu povesnicu.
I zbog toga se Rale Kulić muzealac univerzale u ključnom trenutku cinizma
pojavljuje kao kreator (investirajući svoje iskustvo iz umetničke produkcije grupe Verbum Program). Ono što je započeo kao iskrenu kritiku nasleđa
tradicionalne muzejske prakse pretvorio je u kinizam, dobrohotnu kreaciju. Naš doživljaj stvarnosti stvari u muzejskom kontekstu, koji otvara mogućnost čitanja svih stvarnosti koje je predmet pokupio u svom trajanju,
može da bude stvar nas samih u „muzejskom ormanu”. Verujemo da će
muzeografsko rešenje postavke pospešiti ova očekivanja. Model „ormana
čudesa” mora biti podsticajan za postupak koji je Rale Kulić u svojoj studiji, izvedenoj u postmodernom narativnom maniru, izabrao: klizanje iz
cinizma u kinizam.
A sada i naš dug istorijsko-umetničkom obrazovanju, fusnota:
A) Kao standardna norma u metodologiji muzejskog opisa starine i presudan kriterijum „famozne” autentičnosti, „istorija predmeta” je slika tretmana
predmeta kao dokumenta. U tom pristupu, objektu „koji ulazi u muzej”
daje se status, po pravilu a priori, izvora za čitanje informacija koje predmet nosi u svojoj materiji, kao i onih koje nam stižu u zapisima, belezima,
predanjima o njegovoj pojavi ili pojavljivanjima u vremenu nastanka i kasnijeg života, tj. trajanja u nekada vrlo različitim funkcijama. Takođe, ove
informacije podrazumevanim disciplinarnim dešifrovanjem, postaju poruke od važnosti za naučno saznanje, ali i za razumevanje kulturnog konteksta. Dok mu se važnost za nauku ovaploćuje u nekom znanstvenom
saopštenju, poruke koje upućuju na kulturni kontekst prepuštene su prezentacionom diskursu. Sve u svemu, model „istorije muzealizacije predmeta” lišen je tumačenja, a prepušten ekspozicionom egzibicionizmu /
„interpretiranju”.
B) „Biografija”, kako god je razrađivali nakon inspirativnog predloga Kopitofa, uključuje sliku stvari, tj. ono što u muzejskom kontekstu dolazi tek u
okviru ekspozicije, čak „samo” u problemskim-tematskim prezentacijama
koje prizivaju kulturne kontekste i nude rekreaciju slika proteklih stvarnosti. To bi upućivalo na konstataciju da „biografije” nema bez nostalgije.
Ova je pak „opasna” iz aspekta „stroge nauke”, rigidnosti pozitivizma, a
podsticajna je za dileme tipa „šta je objektivno znanje”. Sa druge strane,
dragocena je, čak istorijski presudna u reanimaciji socijalnog konteksta i u
humanističkim naukama, pa i u onom, u određenom razvojnom trenutku
kada se mnoge humanističke discipline odevaju pozitivizmom, pa potom
postaju taoci egzaktnosti (na primer numizmatika) i naročito, u muzeologiji koja je u trenutku svog autonomnog konstituisanja, u sudbonosnom
trenutku postala talac informatičke neutralnosti. Kada je Tomislav Šola pomerio težište u teoriji sa muzealnosti ka mnemozofiji, sa institucionalnog,
muzejskog konteksta ka totalnom socijalnom kontekstu baštinjenja, tj. sa
socijalizacije uskog, specijalističkog i „kolekcionarskog” (isečka) konteksta
„(moje) slike sveta” i njegove podrazumevane „totalne” artificijelnosti, ka
integralnom kontekstu stvarnosti koji objedinjuje, kada i koliko je potrebno/moguće individualno, polivalentnu – uvek i naturalnu i artificijelnu, i
polisemički zahtevnu stvarnost, stvarnost o kojoj se pita njen akter. U toj
reanimaciji uloge aktera pojedinac se „podigne” kroz „stvari”. Ovde se priča
vraća autorskom tekstu, biografskom izazovu u koji nas uvlači Rale Kulić
svojim najnovijim projektom. 
H e te roto pije i. . . / N OVA MISAO
TEORIJE KULTURE
Inside out: 4 muzejska predmeta
Piše: Milena Vrbaški
Posao istoričara umetnosti i kustosa, između ostalog,
je da se bavi umetničkim tvorevinama, da ih interpretira,
tragajući za smislom, kontekstom u kojem su nastajala
i/ili širom slikom u svakom pogledu.
43
Terminološka odrednica muzejski predmet, prema programu Eternitas čiju
primenu u muzejima Srbije preporučuje u ovom trenutku Ministarstvo
kulture glasi: „Muzejski predmet je nabavljen predmet koji je razvrstan –
inventarisan u zbirku muzeja.“1 Definicija je slična i u drugim izvorima, a
ključna radnja za pretvaranje predmeta u muzejski predmet je inventarisanje, tj. davanje broja predmetu i upisivanje u inventarnu knjigu.
Predmeti za koje se u naslovu izložbe i knjige Ratomira Kulića, dakle, tvrdi
da su muzejski predmeti (kamen, zub jelena i kućica puža iz praistorije, kao
i dečja kasica iz 19. veka), nisu to, pošto nisu upisani u inventarnu knjigu.
Pošto se muzejske zbirke formiraju planski i praćene su dokumentacijom,
gde je muzejski predmet fizički deo zbirke, a dokumentacija njen intelektualni deo, ova 4 relikta, prema svim pravilima struke, mogu biti ponuđena
na poklon i poklonjena nekom drugom muzeju koji u svom sastavu ima
adekvatne zbirke, ili, pak, izručena na neki drugi način. Umesto toga, ovi
relikti se putem izložbe i publikacije fetišiziraju, proglašavaju i proizvode
u muzejske predmete.
Pasivnost koja karakteriše bilo koji muzejski predmet, prevaziđena je izmaštanom aktivnošću – predmetni predmeti obraćaju se kustosu (koji se
takođe presvlači po volji, kameleonski, malo kustos–malo konzervator–
malo vajar–malo–mnogo(?)–umetnik, istoričar umetnosti, kako mu dođe).
Moć obraćanja dodeljuje ovim predmetima svojstva bića, tačnije proizvodi ih u fetiše. Uostalom, kako da ih drukčije obradi istoričar umetnosti, s
obzirom na to da se radi o reliktima, a ne o umetničkim delima? Posao istoričara umetnosti i kustosa, između ostalog, je da se bavi umetničkim tvorevinama, da ih interpretira, tragajući za smislom, kontekstom u kojem su
nastajala i/ili širom slikom u svakom pogledu. On/ona bi trebalo da se bave
idejom i značenjem umetničkih tvorevina, medijacijom i demistifikacijom
umetnosti, onim što je potrebno „običnom“ posetiocu, koji ulaskom u muzej – galeriju traži otklon od svakidašnjice, doživljaj, uživanje, ali pre svega
mogućnost povezivanja sa onim što mu se prezentuje u „kući umetnosti“.
Posetilac malo ili nimalo mari za persiflažu, transvestiju, kobajagi (de)mistifikaciju profesije kroz predmet. Otkud nesigurnost (demistifikacija/mistifikacija)? Otud što su i knjiga i izložba dva Janusova lica, tautološke vežbe,
trikster figure poznate po tome što ih vertikalna osa deli na nespojive polovine vladaoca i dvorske lude, i koji, shodno okretanju „pravog” obraza,
zavodi na stranputicu ili uvodi u raj. Ali šta kaže definicija? Ko je uopšte
1
http://www.eternitas.rs/index.php?strana=65
N OVA M I SAO / I nsi d e o u t : 4 m u z e jsk a p r e dm e t a
kustos? „Visokoobrazovani stručni radnik muzeja, zadužen za muzejske
zbirke.“2 Samo? Pripadnik profesije koja je pretežno poziv, a manje zanimanje, kako to definiše ICOM-ov Kodeks?3 Da li iz toga proističe da onaj
koji se ne oseća pozvanim ne bi trebalo da se bavi ovom profesijom? Poželjna neraskidivost privatnog i profesionalnog identiteta postavlja pred
kustosa visoke etičke standarde, računa na rad u interesu društva, pro bono.
Prošlost je ono što nas oblikuje kao bića, kaže filozof. Životinja živi u sadašnjosti, čoveku smisao daje samo prošlost. Neporecivo je da je preovlađujući kulturni model u dosadašnjoj istoriji Srba kultura sećanja.
Englezi su, poštujući svoju kulturu sećanja, ubeđeni da im sedenje/diskutovanje za okruglim stolom donosi plodove još od srednjeg veka. Kolektivno. 
2
Irena Kolbas, Mali pojmovnik arhivistike, bibliotekarstva i muzeologije, na el. adresi: http://www.sssbjt.hr/akm/AKM_ostali/pojmovnik.html
3
Skraćenica za: International Council of Museums; pri UNESCO-u. Etički kodeks za
muzeje na el. adresi: http://icom.museum/who-we-are/the-vision/code-of-ethics.
html . U prevodu na srpski jezik odštampan kao zajedničko izdanje Nacionalnih
komiteta ICOM-a Bosne i Hercegovine i Srbije: Етички кодекс за музеје, Сарајево-Београд 2007.
TEORIJE KULTURE
Povodom knjige Četiri muzejska predmeta Ratomira Kulića
Peti predmet
Piše: Milan Popadić
Čini se, ovaj predmet-knjiga i nije ništa drugo do svedočanstvo
44
o nastanku i nestanku muzejskog predmeta. I još nešto,
podjednako bitno. Uvodeći čitaoca/posetioca u svoju
predmetnost, Peti predmet mu nudi ulogu saučesnika umesto
uobičajenih rola pokornog muzejskog poklonika i, sa druge
strane, savremenog muzejskog cinika.
Izložba Četiri muzejska predmeta u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu
zatvorena je 9. oktobra 2010. godine. Tokom tri nedelje bila su izložena
četiri predmeta – Kamen, Zub, Kućica puža i Kasica za štednju – koji su pre
ove egzibicije decenijama bili smešteni u muzejskoj ladici namenjenoj neraspoređenim i neobrađenim objektima. No mnogo neobičnija od samih
predmeta (koji su, zapravo, sami po sebi sasvim „obični“), jeste muzejska
predstava u čijem centru su se ovi predmeti našli. Smešteni u reprezentativnom prostoru Galerije i okruženi specifičnom audio-vizuelnom scenografijom, Kamen, Zub, Kućica puža i Kasica bili su predstavljeni oku posmatrača, oku u kome se umesto lika predmeta verovatno pre ogledao znak
pitanja. (Isto je tako verovatno da je taj zbunjeni pogled bio propraćen i
nenamernim smeškom.) Posle tri nedelje predstave, zavesa je pala. Četiri
predmeta ponovo su se našla u muzejskom mraku, kuda – i pored svih
proslava „radosti življenja“ prisutnih u savremenoj muzejskoj praksi – još
uvek luta sablast umiranja, ista ona koju je Adorno čuo u nemačkoj reči
museal. No, da li je baš tako i u ovom slučaju?
Knjiga kao (muzejski) predmet
Izložba Četiri muzejska predmeta autorsko je delo kustosa Galerije Matice
srpske Ratomira Kulića. Izložbu je pratila i istoimena publikacija, čiji je autor,
takođe, Kulić, a koja je zamenila uobičajeni katalog izložbe. I upravo se u
pojavi ove knjige nalazi neočekivani rasplet predstave igrane u Galerije Matice srpske i svojevrsna iskra nadvladavanja muzejske tmine.
No nije reč o tezi da kroz ovu publikaciju četiri muzejska predmeta nastavljaju svoj život. Reči i slike ove knjige neće zameniti izložene predmete
(kao što, uostalom, ni idealna muzejska dokumetacija to nikada neće biti u
stanju). Ne radi se dakle o „spasavanju od zaborava“ koričenjem opisa, ilustracija, eksplikacija, tumačenja..., iako je pamćenje svakako ključna reč muzejskog poslanstva. Radi se o stvaranju novog predmeta; četiri muzejska
predmeta proizvela su peti – knjigu Četiri muzejska predmeta.
O kakvom predmetu je reč? Predmet kao knjiga ima 96 strana formata 23
cm, sadrži tekst i ilustracije raspoređene u više poglavlja, te konačno ISBN
broj koji ga u bibliotečkom sistemu jasno kvalifikuje kao jedinstvenu monografsku publikaciju. Knjiga kao predmet je ipak nešto drugo. Ali šta drugo? Kako prepoznati tu drugost? Kome ona pripada? Čemu uopšte služi
predmet prositekao iz beznačajnih muzejskih restlova? Ako ima odgovora
na ova pitanja, onda se oni možda mogu naći u nekim srodnim svetovima
(svetovima između realnosti i imaginacije).
Evo jednog takvog. Gaston Bašlar u Poetici prostora piše: „...ali mi ove stranice upravo i posvećujemo izučavanju beznačajnog. U njemu se ponekad
pojavljuju čudne tananosti. Da bismo ih otkrili, stavićemo ih pod uveličavajuće sočivo imaginacije.“1 Slučajno ili ne, tek ovaj navod se u Poetici prostora nalazi upravo u poglavlju Školjka. U njemu, kao uostalom i u celoj
knjizi, Bašlar traga za nivoima prepleta imaginacije i stvarnosti koji stanuju u različitim prostornim formama. Srodnost, na primer, Bašlarove Školjke
i Kulićeve Kućice puža neosporna je. Možemo li onda da zaključimo i da
knjiga-predmet Ratomira Kulića jeste jedno „uveličavajuće sočivo imaginacije“, i to upravo ono koje je opisao Bašlar a koje služi otkrivanju „čudnih
tananosti beznačajnog“?
Pre nego što pokušamo da damo odgovor na ovo pitanje, čini se da je potrebno, barem donekle, urediti kontekst tog odgovora. Tako otvaramo
novi koloplet pitanja: Ako je Kulićev Peti predmet proistekao iz četiri muzejska, da li onda i njemu pripada pridev „muzejski“? Da li je to nekakva
„muzejska knjiga“? Kakav je, uopšte, odnos između književne i muzejske
prakse i njihovih predmeta?
Roman i muzej
Postavljajući institucionalne, fizičke i simboličke okvire sadržajima koji su
u njega smešteni, muzej je konstituisan kao mesto moderne kulturne proizvodnje i to u veoma specifičnoj formi. Muzej je prepoznat kao jedan od
najsjajnijih i najmoćnijih žanrova moderne fikcije, ustanovljen na sistemu
referenci pod okriljem „zajedničkog jezika“, koji omogućuje stavaranje
modela čitanja predmeta kao tragova, reprezentacija, odraza ili surogata
pojedinaca, grupa, nacija i rasa, te njihovih „istorija“.2 Mehanizam ovog žanra
jasan je i jednostavan: da bi upoznali neku naciju, treba otići u njen nacionalni muzej (da li je nacija konstituisana, ako nema nacionalni muzej?); da
bi saznali istoriju nekog umetnika, valja ga potražiti u nekoj umetničkoj
zbirci (ako ga tamo nema, da li je vredan pažnje?); numizmatička kolekcija, na primer, ispričaće priču o monetarnom razvoju države, ali svedoči i o
njenoj kulturnoj povesti (svedoči li sam predmet ili kontekst?) i tako dalje
i tako dalje.
Balansirajući sa registrima realnog, imaginarnog i simboličkog muzej je
dakle postao žanr moderne kulturne fikcije, poput romana. Ova veza,
1
G. Bašlar, Poetika prostora, Beograd-Čačak, 2005, 114.
D. Preziosi, „The Art of Art History“, The Art of Art History: A Critical Anthology,
Oxford 1998, 451-527.
2
Pe t i p r e dm e t / N OVA M I SAO
„Koliko ja shvatam, da bi se pričalo valja pre svega sačiniti sebi jedan svet,
i u njemu nameštaj, sve do najmanjih sitnica“.4 Roman i muzej jesu upravo
taj sačinjeni/konstruisani svet, sa ciljem da nas, budući sačinjen „do najmanjih sitnica“, uveri u svoju realnost, odnosno, istoričnost. U romanu i muzeju sadržaj je uvek logičan i istinit, jer je ustorjen po modelu žanra kojem
pripada. Čak i kada postoje prividne nelogičnosti, nesavršenosti, paradoksi,
non finito-efekti, oni su tu upravo da bi održali iluziju o istinitosti istorije
sveta romana i muzeja – o istoriji koja se mogla zbiti. Šerlok Holms će uvek
rešiti zagonetku, ne zato što je ingeniozni detective-consultant, već zato što
je to njegova uloga u svetu koji je stvorio ser Artur Konan Dojl. Taj model
biće ismejan u Čestertonovim pričama, ne zato što je Holms ipak čovek, pa
i on greši (Holms nije čovek, on je književni lik), već zato što taj model nije
kompatibilan sa Čestertonovom kosmogonijom romana. Šta to znači? Znači
da kulturne fikcije poput romana i muzeja, zarad „istinitosti“ i „istoričnosti“
(što je zapravo cilj njihove pripovedačke strategije), nužno imaju ograničenja, zapravo čitave sisteme teorija, procesa i praksi uokviravanja. Ili kako
bi to rekao Umberto Eko: „Valja postaviti sebi neka ograničenja, da bi se
moglo slobodno izmišljati“.
Predmet igre
Vratimo se sada knjizi Četiri muzejska predmeta, odnosno petom Kulićevom
predmetu.
Knjiga je pisana u trećem licu i opisuje nevolje K.-a, kustosa Galerije Matice
srpske, pri susretu sa četiri predmeta koji su stajali, muzejski neadekvatno
obrađeni, na njegovom radnom stolu. Ali ko je taj glavni junak knjige, ili,
bolje, ko je „čovek iz predmeta“? Ko je K.? Možda Kustos, ili Kulić, ili Kafkin K.
(dakle Klevetnik [Kalumniator]), ili Kalamburist à la Rable, ili Kolekcionar
poput Floberovih Buvara i Pekišea, ili...? Odgovor se nalazi – ukoliko to nije
još jedna K-ova klopka – na 91. strani knjige. Tu je fotografija sa potpisom:
„ФОТОГРАФИЈА К.-а (из завичаја 1953)“. Na fotografiji je predstavljen dečak, od nekih četiri-pet godina, kako stoji u rascvetalom dvorištu i gleda
pravo u objektiv.
K. je, dakle, Klinac? „Svako dete očekuje sve“, napisala je Margerit Jursenar, negde u Hadrijanovim memoarima. Očigledno, tu nema ograničenja
poput onih u muzeju i romanu. Osim jednog; reč je ipak o detetu. A šta radi
dete dok, eto, očekuje sve? Dete se igra.
I zaista autor (bio K. ili Kulić) se igra: formom teksta, granicama žanra, regulama stila... Rečju – knjigom kao predmetom. To je igra koja nastaje negde u polju između igara prerušavanja i igara zanosa, da se poslužimo
terminima Rožea Kajoe.5 Autor podgreva fantazam o piscu kroz intimni
dnevnik u kome čitaocu saopštava svoje muke i radosti u vezi sa Kamenom,
Zubom, Kućicom puža i Kasicom. Pod taj narativ, koji zavodi svojom poetikom i razigranošću, autor podmeće fusnotu (dužu od „glavnog“ teksta!)
nudeći sada čitaocu filozofsko-refleksivni govor o izvorima svojih ideja.6
Narativ i njegova fusnota omeđani su ilustracijama četiri muzejska predmeta i prilozima iz scenografije izložbe i sve to – uključujući i kratki Pogovor
koji je autor dopisao da bi ispunio zahtev štampara za određenim brojem
tabaka – oblikuje Peti predmet kao predmet igre.
Kakva je njegova svrha? Igrajući na granici između romana i muzeja – tako
izbegavši njihova ograničenja – Kulićev Peti predmet pripada i jednom i
drugom svetu. Zato je i njegova uloga „uveličavajućeg sočiva imaginacije“
pod kojim su „čudne tananosti beznačajnog“ uspešna: on spretno uveličava zanemarene elemente muzejske stvarnosti koristeći se književnim mehanizmima. Izašavši iz pretpostavljenih okvira romana i muzeja, Peti predmet detinje iskreno poručuje da je car go. Jer, čini se, ovaj predmet-knjiga
i nije ništa drugo do svedočanstvo o nastanku i nestanku muzejskog predmeta. I još nešto, podjenako bitno. Uvodeći čitaoca/posetioca u svoju predmetnost, Peti predmet mu nudi ulogu saučesnika umesto uobičajenih rola
pokornog muzejskog poklonika i, sa druge strane, savremenog muzejskog
cinika.
Da li to znači da Kulićev koncept pripada kontekstu aktuelne muzejske
prakse u kojoj „ne postoji muzejski posetilac“, tj. postoji samo osoba kojoj
treba pomoći da do sadržaja izloženih u muzeju dođe putem kreativnih
postupaka?7 Možda, ali čini se da muzejska „savremenost“ niti je bila cilj,
niti je time potencijal knjige Četiri muzejska predmeta iscrpen. Proistekao
iz muzejskog konteksta, peti Kulićev predmet jeste muzejski i muzeološki
predmet, ali je i poetički predmet, kao što je i predmet igre. Sabirajući sve
ove predmetnosti u jednom, autor uvodi igru i poetiku u prašnjavi (može
li biti drugačiji?) registar muzejskih vrednosti. Time je muzejska nemoć o
kojoj su svedočili Kamen, Zub, Kućica puža i Kasica, zamenjena sveodčanstvom Petog predmeta. A to svedočanstvo bi nas moglo navesti da muzejima – mada ne nužno u formi u kojoj smo ih dosada znali – ipak damo
još jednu šansu. 
5
R. Kajoa, Igre i ljudi: maska i zanos, Beograd 1979.
Upor.: R. Bart, „Pisac kao fantazma“, Rolan Bart po Rolanu Bartu, Novi Sad–Podgorica 1992, 91-92.
J. Mastai, „There Is No Such Thing as a Visitor“, Museums After Modernism: Strategies of Engagement, edited by Griselda Pollock and Joyce Zemans, Blackwell
Publishing 2007, 173-177.
6
7
3
4
O. Pamuk, Muzej nevinosti, Beograd 2008, 380.
U. Еko, „Postile uz Ime ruže“, Beograd 2004, 457
N OVA M I SAO / Pe t i p r e dm e t
TEORIJE KULTURE
međutim, nije uočena isključivo od strane muzeologa. „Zar ionako nije
svrha romana i muzeja da iskreno ispričamo svoje uspomene i svoju sreću
učinimo srećom drugih?“3, zapitao se, pomalo naivno, gospodin Kemal,
pripovedač romana Muzej nevinosti, Orhana Pamuka. Gospodin Kemal je
imaginarna pojavnost, Orhan Pamuk realna. Ako je svrha romana i muzeja pričanje to je nivo realnog koji sprovodi Pamuk. Uspomene su domen
imaginacije, sadržaj Pamukove pripovedačke strategije i da bi nju realizovao potreban mu je adekvatan prezenter – nostalgični gospodin Kemal.
Da je Pamuk umesto priče o nežnosti i poštovanju hteo da predstavi neku
drugačiju temu bez sumnje bi za svog pripovedača izabrao drugačiji lik.
Dakle, moglo bi se reći da je u ovoj muzejsko-romansijerskoj konstelaciji
pripovedačka strategija konstanta, dok je pripovedački sadržaj proizvod
te strategije. Ali, šta je ta „pripovedačka strategija“?
45
KREATIVNI POGONI
Razgovor s književnikom i filologom Julijanom Tamašem
Pohvala prstima nevernog Tome
Razgovarao: Nikola Šanta
Fotografije: Jaroslav Kombilj
Pitam se čemu strah od znanja ako ne za prikrivanje sopstvenog neznanja, lenjosti duha i inferiornosti.
To dobra stvaralačka odlika nikada neće biti ni u nauci, ni u umetnosti. Odgovaram na pitanje: jasno je da lično
preferiram sopstvenu književnost u odnosu na nauku, bez obzira na to što sam naučnim radom stvorio legitimaciju
46
jedne slovenske književne tradicije u okviru univerzitetske slavistike, što ima pragmatičnu težinu. Nažalost,
do 60. godine života moja književnost bila je u senci nauke, u viđenju drugih, pa do kraja života moram da
uredim i jasnije pokažem svetu svoj književni vrt.
S
akademikom Julijanom Tamašem objavljeni su brojni razgovori, ali
kako je u javnosti poznat kao kontraverzna osoba, više u oblasti društvenog života nego u naučnom i književnom stvaralaštvu, uvek ima razloga
upitati ga šta misli i šta novo stvara. Ovaj razgovor vođen je sa Julijanom
Tamašem kao piscem i humanistom a za bavljenje njegovim društvenim
angažmanima, zadužena je dnevna politika.
Nažalost, do 60. godine života moja književnost bila je u senci nauke, u
viđenju drugih, pa do kraja života moram da uredim i jasnije pokažem
svetu svoj književni vrt.
• Vi ste pisac i naučnik. Kako se prepliću ova dva vida vašeg stvaralaštva i
kom dajete prednost?
Julijan Tamaš: Rusinski pisci pokazali su da civilizacijski zreloj zajednici, a
rusinska nastoji da to bude, bar deklarativno, nije dovoljna pripadnost
jednom jeziku, jednom folkloru, crkvi, sa jednim imenom, vekovima uz iste
pesme i igre kao kohezionim činiocima usmene tradicije, nego je potrebno da se dublje zagrebe i ispod slojeva mrtvog jezika, ne samo za sporazumevanje zbog praktičnih potreba, nego da otkopavaju žive ideje, da se
razgrnu smislovi i prepoznaju lepote našeg postojanja, da se prepozna i
sačuva identitet. Činjenica je da je jezik najprepoznatljiviji izraz identiteta
jedne zajednice, važniji od nacionalne orijentacije ili crkvene pripadnosti,
što znači da je manje važno da li je rusinski pisac ukrajinske ili autohtone
orijentacije, to ne treba da mu bude ni prednost ni slabost: važno je da
piše rusinski, a još važnije da piše dobru književnost.
Julijan Tamaš: Uobičajena populistička predstava je da su umetnik i naučnik u jednom čoveku nemogući, da se isključuju, da je naivni pesnik
odnosno barbarogenije, veći umetnik od učenog pesnika, što uopšte nije
tačno. Kada bi bilo tako, manje bi obuhvatalo veće, a stvarnost ne funkcioniše po logici Prokrustove postelje. Za stvaralaštvo, nauku i umetnost,
presudni su intuicija i podsvest uneti u činjenice – svejedno da li kao matematička, racionalna, inteligencija, ili kao slikovna. Stvarati se može i u
slikama i u pojmovima, samo što u prvom slučaju na delu je celokupno
biće autora, a u drugom njegova racionalna dimenzija.
Događa se da u snu sebi kažem: Upamti to, dobar motiv za priču. Nakon
buđenja upinjem se da dozovem sadržaj sna, ali sve što je ostalo u pamćenju jeste: upamti to. Smisao sna ponovo je uronjen u podsvest. U nepredvidljivim i nekontrolisanim uslovima, nekadašnji san bljesne mi pred
očima. Što se jednom zna, ne zaboravlja se, nego se odlaže kao tamni talog na dno starog bunara, u podsvest, u kojoj se zbivaju za umetnost presudni stvaralački procesi.
Pitam se čemu strah od znanja ako ne za prikrivanje sopstvenog neznanja, lenjosti duha i inferiornosti. To dobra stvaralačka odlika nikada neće
biti ni u nauci, ni u umetnosti. Odgovaram na pitanje: jasno je da lično
preferiram sopstvenu književnost u odnosu na nauku, bez obzira na to
što sam naučnim radom stvorio legitimaciju jedne slovenske književne
tradicije u okviru univerziteteske slavistike, što ima pragmatičnu težinu.
• Koje su fukcije književnika u zajednici? Šta su rusinski pisci do sada uradili za
svoju zajednicu, a šta još treba da urade?
Najveći rusinski patriota je onaj ko je najbolji rusinski pisac sa ostvarenim
književnim delom, a ne onaj prosečni sa naglašeno deklarativnim, verbalnim, u osnovi političkim i populističkim istupima u javnost. Populizam podrazumeva podilaženje narodu izjavama koje narod voli da čuje, bez obzira na to što to može biti svesna ili nesvesna varka, odnosno prevara. Pisac
ne sme da stabilizuje rusinsku zajednicu u laži, on mora da misli kritički i
kada je usamljen, kada narod ne voli da čuje istinu o sebi. Pisci su tu vidari
koji stavljaju gorki lek na tešku ranu. Navodim tri primera u tom smislu.
Kostelnik je iz sopstvenog sela preskočio letvicu na visini koju vekovima
preskaču veliki Evropljani na njihove oči. Mihal Kovač, praktikujući svakodnevno Jevanjđelje, pokazuje da je biblijski svet i u drugoj polovini XX
veka živ među Rusinima Bačke, posebno njegova farisejska slepa ulica, da
trajemo sve dok deca ne zaboravljaju očeve, a da bi se svet popravio mora
se početi sa popravljanjem samoga sebe. Papharhaji je govorio narodu
Po hv a l a p r s ti m a n eve r n o g To m e / N OVA M I SAO
KREATIVNI POGONI
Ko ne voli da čuje glas s one strane obale, zvali je život u
večnosti ili smrt? To je ono jedinstvo očeva i sinova o kome je
sanjao i propovedao Mihal Kovač. Zbog toga sam i ja Rusin.
Od tog aksioma krećem u svet i nastojim da se u njemu osećam
kao u sopstvenom domu. Time što sam Rusin nije kraj moga
bića. Kada provirim iz zemlje, iako mi je nje puno grlo, vidim
i krunu i zvezdu nad njom. Vidim i Karpate, i stepu, i Dnjepar,
i zlatne crkvene tornjeve Kijeva. Kome je dovoljan toranj u
47
njegovom selu, neka izvoli. Ali, neka dozvoli meni da
pogledom obuhvatim svet koliko mi Bog daje snage.
ono što narod voli da čuje, ali to nije zaustavilo naše iščezavanje niti nas
je oslobodilo protivrečnosti koje nas istorijski prate.
• U Vašem delu, svejedno da li u poeziji ili najnovije romanu Splav od čežnje
neprekidno neko traga za srećom. Šta je to sreća? Kod Vas, koliko primećujem, sreća je često vezana za emociju.
Julijan Tamaš: Sreća je istovremeno i jedno od ljudskih osećanja, stvarnost koliko i priviđenje, metafizički kvalitet i egzistencijalno stanje, kao što
su patnja, mučnina, mržnja ili jeza. Nastaje kada čovek oseća da se samorealizovao u istoriji ili svetu, kada živi u miru sa samim sobom ili svetom.
Međutim, od Biblije do danas prati nas slojevitost iskaza da „Blaženi jeste
njiščiji duhom“, što u nastavku znači da čovek koji više zna jeste nesrećniji.
Spokojstvo može biti zamena za sreću. Ono nastaje kada čovek ima snage da se pomiri a neminovnim tokovima života, da primi sopstvenu sudbinu kao kožu po meri sopstvenog tela i duše, kada izdržava u sopstvenoj
koži iako mu je u njoj tesno. Čovek živi u miru sam sa sobom kada mu je
savest mirna. Kada sa svetom živi u miru, bez obzira na veličinu njegovih
protivrečnosti, to je zbog snage ili zbog slabosti, pitam se, da li je to autentična sreća ili priviđenje, varka.
Pitam se, zašto oni koji pokušavaju da žive u dobru na ovome svetu trpe?
Zbog toga što je malo Hrista u nama i oko nas. Dobri su osuđeni na patnji,
a zli na zadovoljstvo i raskoš. Kako prepoznati sreću u trpljenju kada je to
izvan ljudskog iskustva, a božansko uverenje nam je nedostupno, ne nalazi
odgovora, a za njim tragaju i moji književni likovi u najnovijem romanu.
Sreća nam je redak gost. Zbog toga čežnja, san i nastojanje da postane
stvarnost, odomaćeni su u našim bićima.
Sreća je svetlost koja nam ističe iz dlanova kada je lovimo po nemirnoj vodi.
• Kada bi neko zavirio u Vašu kniževnu radionicu, šta bi tamo našao? Ili, koja
je Vaša tehnologija pisanja? Andrić je, koliko znam, bio zadovoljan sa jednom
stranom dnevno. Orhan Pamuk konzumira svoju dnevnu „porciju“ dobre proze, do koje sve teže dolazi i tek nakon toga piše. Kako to Vi radite?
N OVA M I SAO / Po hv a l a p r s ti m a n eve r n o g To m e
Julijan Tamaš: Sama tehnologija moga pisanja je takva da držim otvorenim više fascikli, pesničkih, proznih i naučnih; paralelno ih popunjavam, do
trenutka kada za neku od njih smatram da je dozrela za oblikovanje knjige.
Tada od tri meseca do pola godine ostavljam sve druge poslove i koncentrišem se na taj aktuelan. Veoma je važno videti da li je to naučni, diskurzivni, metajezik nauke, ili je poezija ili proza koje iziskuju prirodni jezik. Nikada ne mešam završetak književnog teksta tako što prekidam književni
posao i pišem neku naučnu studiju, pa se ponovo vraćam književnosti. Ne.
Tek kada dovršim određenu fasciklu, menjam prirodu jezika i prelazim na
drugi finalni akt.
Seljačko dete sam pa reagujem na svetlost kao glista na vlagu. U sumrak
mi se spava, a kada sviće ustajem. Pišem skoncentrisano, u ovim završnim
fazama, od tri do sedam ujutru. Dobra priprema omogućuje mi da napišem
i do šest mojih komjuterskih strana. Nauku često diktiram. Bilo je vremena kada sam na dan mogao da izdiktiram i do trideset šlajfni. Recimo, uz
dobre beleške za nedelju dana izdiktirao sam tri stotine stranica Ukrajinske
književnosti između Istoka i Zapada; roman Okupani u večnosti oblikovao
sam za tri meseca; Ruski Krstur – letopis i istorija 1745 – 1791 za pola godine.
Roman u apokrifima Splav od čežnje iz više od dvesta fragmenata pisao sam
dvadeset godina. Pravila nema. Sve zavisi kada smislim da stavim tačku
na određeni književni ili naučni projekat.
• Koliko ima smisla pisati na rusinskom jeziku kojim govori jedva 16 hiljada
ljudi, koji ima mali broj čitalaca, kritičara a prevodilaca gotovo da nema, u
kome, da skratim – nema književnog i društvenog konteksta za ozbiljniju afirmaciju? Da li na tom slabogovornom jeziku ima i nekih prednosti?
Julijan Tamaš: Pisac na jeziku kojim govori 16 hiljada ljudi i pisac kojim
govori 100 miliona ljudi savlađuju iste kreativne probleme koje pred njih
postavljaju priroda i funkcionisanje književnosti. Razlikuje ih emisiona moć
i spoljašnje, društveno vrednovanje njihovih dela. Stvaralačka satisfakcija
je ista, unutrašnje vrednovanje dela ima iste kriterijume, samo sticanje
slave i novca mnogo je teže za pisca slabogovornog jezika. O tome sam
KREATIVNI POGONI
Smisao pisanja na malogovornom jeziku je taj da je pisanje
individualni čin, a tu su neponovljivost iskustva i perspektiva
pogleda na složenost sveta kod pisca malogovornog jezika
neponovljivi, nedostupni piscu rasprostranjenog jezika,
pa na strani prvoga su neistrošeni zlatni resursi imaginacije i
regionalnih mitova i legendi. To što zna pisac tzv. velikog jezika
48
može da zna i pisac tzv. malog, ali obrnuto ne. Zbog toga je
egzistencijalna pozicija pisca malog jezika dublja.
razuđeno pisao u knjizi Veličina malih – poetika regionalnih i malih književnih tradicija. Smisao pisanja na malogovornom jeziku je taj da je pisanje
individualni čin, a tu su neponovljivost iskustva i perspektiva pogleda na
složenost sveta kod pisca malogovornog jezika neponovljivi, nedostupni
piscu rasprostranjenog jezika, pa na strani prvoga su neistrošeni zlatni
resursi imaginacije i regionalnih mitova i legendi. To što zna pisac tzv.
velikog jezika može da zna i pisac tzv. malog, ali obrnuto ne. Zbog toga
je egzistencijalna pozicija pisca malog jezika dublja. To je jedina prednost, ali suštinska, kreativna, pisanja na tzv. malom jeziku, iako je istorijska i društvena pozicija pisca velikog jezika mnogo povoljnija. Savladati
prepreke i povećati emisionu moć dela na malom jeziku ponekad je neizvodljivo, iako ima mehanizama i situacija kada to uspeva. Situacija nije
besmislena, iako se najčešće čini beznadežnom. Na piscu je da se u prvom
redu maksimalno samoizrazi. Odjek je otežan, iako moguć. Kada bih kratko
odgovorio na postavljeno pitanje: prednost pisca velikog jezika je društvena i izvan književna, a prednost pisca malog jezika je kosmička i unutarknjiževna.
Jezik je najčitljiviji izraz identiteta, iako nije jedini koji čini neponovljivo
biće pojedinca ili zajednice.
Uteha: uzalud govorimo jezikom brojnog naroda kada nemamo šta suštinski da kažemo.
• Kuda Rusini treba da streme, u kom pravcu? Prema Ukrajincima, ili od Ukrajinaca? Prema posebnosti, prema Evropi kao mikrojezik ili mikronarod, ka regionalnom identiteu, ili treba da se prepuste asimilaciji? U Spavu od čežnji čitamo
da su se Srbi u Rusiji veoma brzo asimilovali, čak sa radošću su se utopili u more
ruskog pravoslavlja. U koga bi Rusini mogli da se asimiluju – u Srbe, Hrvate,
Kanađane? Ili bi se trebalo držati svog po svaku cenu, kao Indijani u Americi?
Julijan Tamaš: Ako za osam vekova Rusini nisu stvorili državu, a bilo ih je
u Habsburškom carstvu i Austrougarskoj oko dva miliona, znači da nije
bilo dovoljno vitalnosti u njihovom biću, to je čista utopija da se velika Rutenija stvori danas kada u pet srednjoevropskih država žive malobrojne
rusinske enklave, a nijedna ne prelazi više od deset do sto hiljada pripadnika. Uz to, svaka od tih enklava vekovima gravitira ka pripadajućim državotvornim narodima. Proces asimilacije i akulturacije učinio je svoje. Onaj
ko danas govori o dva miliona Rusina u srednjoj Evropi, broji i sve mrtve
tokom osam vekova. Postaje to jedna vrsta naučnog i političkog egzorcizma i oživljavanja mrtvih duša, znači bolest, što jeste kada se psihološkom
fiksacijom živi istorijska stvarnost. To je nebeska Rutenija onoliko koliko je
danas Srbima nebesko Kosovo istorijska stvarnost, a ta stvarnost i jedne i
druge neprekidno uverava da su želje možda lepe i osnovane, ali nemoguće. Kada bi Rutenija bila moguća izvan vituelne stvarnosti, ja bih prvi
bio za nju.
Za Ruteniju, po svaku cenu, radikalno krilo političkog rusinstva jeste, ali centar istog kao optimum vidi priznavanje Rusina za nedržavni narod. Problem tog stanovišta, međutim, jeste u tome da do danas nijedna država
srednje Evrope u kojoj žive rusinske enklave to nije učinila.
Na delu, danas, dva su izlaza za Rusine, tzv. autohtoni ili karpatorusinski,
gde Rusini jesu arhaični ali još uvek živi mikroetnos koji se naslanja na međunarodne povelje o jezičkim, ljudskim i pravima zajednice u manjinskom
položaju, s izrazitim odbijanjem pozicije ukrajinskog subetnosa. Po njemu,
Rusini nisu subetnos nego superetnos, istina više u ravni pekulacija i želja
nego istorijske stvarnosti.
Drugi izlaz je da su Rusini/Lemki regionalni identitet unutar ukrajinskog
etničkog, nacionalnog i državnog korpusa, sa pravom na ime, jezik, crkvu
i kulturu, koje je istorija radom vekova stvorila kao posebnu regionalnu
dijaspornu diferenciju unutar ukrajinskih nacionalnih i državnih integracija, analogno poziciji Provansalaca prema Francuzima, Bavaraca prema
Nemcima ili Zagoraca/Kajkavaca prema Hrvatima. Sa stanovišta manjinskih prava u slobodnom kulturno-potentnom prostoru u postojećim nacionalnim integracijama srednje Evrope to je, po mom mišljenju optimalno
rešenje, jer ima najtvrđu konkretnu podlogu, u istoriji čitljivu i prepoznatljivu, po onome što Rusini jesu, a ne po onome što ne žele da budu. Pozicija podrazumeva pozitivnu definiciju rusinskog bića, a ne negativnu. U
nastavku ću objasniti šta pod tim podrazumevam.
Specifičnost mog stanovišta što bi Rusini mogli da koriste jedan ili drugi
izlaz ali bez unutrašnjih konfrontacija, da izbor jedne od pozicija ne treba
da ih konfrontrira, nego da ih kooperativno povezuje pod uslovom da svi
pripadnici žive autentični rusinski život, od znanja jezika do istupa u javnosti u korist rusinskog integralizma bez konfrontacija. Naprimer, pristalice
radikalnog rusinstva mene danas ne drže za rusinskog pisca i naučnika, bez
Po hv a l a p r s ti m a n eve r n o g To m e / N OVA M I SAO
KREATIVNI POGONI
obzira na to što pišem rusinski i bez obzira na kvalitet mojih knjiga, što je
izvan elementarnog razuma, jer ja delima afirmišem stvaralački potencijal
rusinskoga jezika, mnogi smatraju na najbolji način. Dok Tamaš nije jedan
od vrhova rusinskog stvaralaštva, rusinsko pitanje ne može da bude rešeno, daleko je ne samo od političkog, nego i od zdravog razuma. Uveren
sam da se rusinsko pitanje ne može rešavati na štetu još uvek nerešenog
ukrajinskog pitanja, tražeći pomoć od ruskog faktora. Ono će se rešiti samosinhrono, harmonizujući interes sa istovremenog osnaživanja i rusinskog i ukrajinskog identiteta, a to je ideja rusinstva kao regionalnog identiteta unutar saborne Ukrajine, ukrajinske sabornosti sa raznim stepenima
autonomije regionalnih identiteta – od Karpatorusinskog, Bukovinskog i
Galicijskog – po ugledu na rešenja Španije i Nemačke.
Inače, analogija među Rusinima, kao srednjeevropskim Indijancima i američkim Indijancima, na severu koliko i jugu, moguća je, s tim što su Rusini u
lakšoj i suptilinijoj poziciji, jer se nalaze u okruženju istog tipa civilizacije,
pa su antagonizmi manji, ali su zato mehanizmi asimilacije i akulturacije
suptilniji, iako je retultat isti. Neposredno odgovarajući na pitanje, kažem
da se treba držati svoga, ako ne po svaku cenu, a ono uporno samo elastičnije, kako to rade Jevreji, razvijanjem sistema mimikrije i adaptacije sebe u
odnosu na vrednosti Drugih u okruženju i primanje vrednosti Drugih kao
sopstvenih, ali sa maksimalnim konzumiranjem i izvornih vrednosti. Naprimer, danas u Bačkoj/Vojvodini/Srbiji pet Rusina koji su profesionalni autoriteti za sve rađane Srbije, ne samo za Rusine – a javnost zna da oni žive
svoj život kao autentični pripadnici svoje zajednice – više doprinose afirmaciji Rusina od 15 hiljada anonimnih glasova na izborima na kojima se
najčešće raspu i na kraju ko zna kome odu.
• Šta definiše rusinsku nacionalnu svest, biće? Mnogi je prepoznaju samo u
našim igrama i širokim suknjama, a to nije neki koren iz koga bi moglo da raste
biljka našeg nacionalnog i kulturnog bića. U čemu Vi prepoznajete rusinski
koren?
Julijan Tamaš: Za vitalnost bića pojednica i zajednice veoma je važno da
znaju šta su to oni, po čemu su to oni, ne samo šta nisu, ili šta ne žele da
budu. Preciznije, važnija je pozitivna od negativne definicije jednog bića.
Nažalost, i za Rusine i za Ukrajince možemo da kažemo da njihova bića
presudnije i preciznije određuju negativne definicije. Ukrajinsko nacionalno biće opredeljuje da Ukarjinci ne žele da budu ni Rusi ni Poljaci, a Rusini
ne žele da budu Slovaci, Poljaci, Ukrajinci, Mađari, Srbi, Hrvati, iako se i jedni
i drugi tokom vekova, bez prekida, nekada intenzivnije, a nekada usporenije, neprekidno asimiluju i akulturišu upravo u te državotvorne narode
kojima se opiru. Narodi koji su ranije stekli državnost koriste instrumente
države, nažalost i crkava, za ubrzanu asimilaciju i akulturaciju Ukrajinaca i
Rusina.
Kada pogledate šta je unutar pozitivne definicije rusinskog bića, šta je to
što Rusini jesu, a ne ono što nisu, nalazite gomilu stereotipa što su ih sami
Rusini o sebi stvorili i oni najčešće ne odgovaraju istorijskoj stvarnosti pa
ostaju varka kojom pokušavaju da se uzdignu u istoriju, ali kao u svakoj
varci, brzo avršavaju na kolenima, pognute glave pred vlašću.
Imam potrebu da kažem onima koji više vole stereotipe od pune istorijske istine, zašto se ja držim svog rusinskog korena kao nezamennjivog. To
N OVA M I SAO / Po hv a l a p r s ti m a n eve r n o g To m e
49
nije samo zato što pišem poeziju i romane na rusinskom, nego još više
što je rusinski u korenu mog integralnog bića. Ko ne voli da čuje glas s one
strane obale, zvali je život u večnosti ili smrt? To je ono jedinstvo očeva i
sinova o kome je sanjao i propovedao Mihal Kovač. Zbog toga sam i ja Rusin. Od tog aksioma krećem u svet i nastojim da se u njemu osećam kao u
sopstvenom domu. Time što sam Rusin nije kraj moga bića. Kada provirim iz zemlje, iako mi je nje puno grlo, vidim i krunu i zvezdu nad njom.
Vidim i Karpate, i stepu, i Dnjepar, i zlatne crkvene tornjeve Kijeva. Kome
je dovoljan toranj u njegovom selu, neka izvoli. Ali, neka dozvoli meni da
pogledom obuhvatim svet koliko mi Bog daje snage.
Od kada je prisutan politički pokret za formiranje karpatorusinske nacije
kao njegov politički reper, više nego umetnički i kulturni, uzima se ime i
delo Endija Vorhola/Andrij Varhola. Ne ulazeći u to koliko je on veliki umetnik, da li se od smetlišta može oblikovati umetnički relevantan orijentir
civilizacije vrednosti, bez obzira na estetiku ružnog, kada je reč o Vorholu
kao Rusinu, namerno se prećutkuje da je bio anacionalan. On je znao da
nije Čeh, Slovak, Poljak, Ukrajinac, Rus, ili šta god, ali nije želeo da bude ni
Rusin, još manje Rusnak, jer je znao da u slovačkom rečniku piše „Rusnak
ide kroz šumu sa merdevinama popreko“ tako što i danas većina pripadnika karpatorusinstva ide. To je na delu istorijska istina, a ne stereotip, da
mi Rusini više znamo šta nismo, nego šta jesmo.
Heraklit ima za nas jednu dubinsku utehu kada kaže: „I kada spavamo, radimo na nastajanju sveta“. Da li smo mi „uspavani prah“ kako kaže Heraklit, ili smo „živa prašina“, kako kaže Stevan Konstantinović u knjizi „Priče o
Rusinima“, knjige pisane kao žiletom po ledu, prećutkivane zbog odstupanja od uobičajenih rusinskih stereotipa. Čemu mi na ovom svetu; kada
smo već stvoreni kao Rusini/Lemki/Ukrajinci, da li smo mi stvoreni od reslova koji su ostali kada je Bog stvarao svet; pa ako je i tako kada nismo
potrebni drugima, potrebni smo sebi. I Bogu valjda, kada nas je već stvorio. Mi nismo štetniji od ptica kada pevaju i kada grmi. Valjda znaju kome
pevaju, pa makar i same sebi.
KREATIVNI POGONI
50
• Šta je po Vašem smisao čovekovog života? Znam da je to pitanje sa kojim se
muče i filozofi i teolozi, ali, pisci nalaze odgovore ako ne za druge, a ono, barem za sebe. Šta je smisao Vašeg života?
Julijan Tamaš: Pisac i čovek nisu veliki po titulama, novčanoj snazi, po praktikovanju sile samo zato što mu se može. Simbolički ja sam dva puta akademik, što znači uslovno dva puta besmrtni, ali ideal besmrtnosti važan
je ne samo zato da bismo se zavaravali kako nećemo fizički iščeznuti, nego
zbog toga što nastojanjem da se stvore dobra dela i ostave potomcima,
mi slavimo i značimo život, a to znači Boga. Nisam manifestativni hrišćanin, više sam jeretik nego vernik, ali sam duboko zahvalan Bogu što mi je
dao više talenta nego drugima, i ja ga delom za koje se trudim najviše što
umem, proslavljam.
Da li smo mi „uspavani prah” kako kaže Heraklit, ili smo
„živa prašina”, kako kaže Stevan Konstantinović u knjizi
„Priče o Rusinima”, knjige pisane kao žiletom po ledu,
prećutkivane zbog odstupanja od uobičajenih rusinskih
stereotipa. Čemu mi na ovom svetu; kada smo već stvoreni
kao Rusini/Lemki/Ukrajinci, da li smo mi stvoreni od reslova
koji su ostali kada je Bog stvarao svet; pa ako je i tako kada
nismo potrebni drugima, potrebni smo sebi. I Bogu valjda,
kada nas je već stvorio. Mi nismo štetniji od ptica kada pevaju
i kada grmi. Valjda znaju kome pevaju, pa makar i same sebi.
Prema rečenom, smisao moga života da ispunim poziv, misiju u kojoj vidim
moje nastojanje da napišem knjiženo delo po kome će mene i prijazani
svet u tom delu potomci pamtiti i prepoznavati, koliko i narodi drugih jezika i kultura, ako prepoznaju univerzalne poruke u delu za koje bih voleo
da ima takvo značenje kao naslov Gilgameš za sumersko-vavilonsku kulturu ili Ilijada i Odisej za starogrču, Kalevala za finsku, Markesovo Sto godina
samoće za indijansku, Eneida Kotljarevskog za ukrajinsku, Gogoljeve Mrtve
duše za rusku itd. Time će da pamte ne samo mene, nego i Rusine/Lemke/
Ukrajince. Recimo, polužiću se autoironijom, roman u apokrifima Splav od
čežnji mogao bi se zvati Šaškjevičijana ili Tamašijada ili sl. Osnovno je da
na Nojevom, iliti Pavlovom splavu u miru žive sve vrste životinja i biljaka,
razni likovi sa svojim sudbinama i karakterima, tamo su pas i mačka, vuk i
jagnje, monahinja i kurva, da bi se spasili i preživeli dok putuju kroz svoje
istorijsko vreme u u večnost. Bog je ljubav, ali ne samo ona između muškarca i žene, nego ljubav uneta u sam život, ceo život, u sve njegove manifestacije kojima se hrani, umnožava i tako snaži sopstvenu vitalnost. Ja sam
tu čuvar plamena čiji su putevi nepredvidljivi, ali ne da bismo na njemu izgoreli, nego da bismo na njemu ogrejali sopstvene duše, kako danas, tako
sutra. Za šezdesetogodišnjicu i ulazak u starost, sasvim dovoljno. 
Po hv a l a p r s ti m a n eve r n o g To m e / N OVA M I SAO
TEORIJE KULTURE
Putovanje od snova, knjiga i jave
Piše: Vladimir Gvozden
Ah, kakva li odmora u inostranstvu! Tamo sam
zaštićen od gluposti, vulgarnosti, uobraženosti,
mondenosti, nacionalnosti, normalnosti!
52
(...) živim u međuprostoru, oslobođen svakog punog smisla.
Rolan Bart
M
ože se odmah na početku postaviti jednostavno pitanje: čemu putopisi služe? Odgovor, naizgled konvencionalan, ponudio nam je i Stevan
Pešić (1939, Kovilj-1994, Beograd) u neobičnom putopisu Katmandu (1982),
koji je, računajući na nove generacije čitalaca, ove godine doživeo treće
izdanje (Dereta, Beograd): „Ali dužnost onoga koji putuje, jeste da ukaže
na zablude ranijih putopisaca i, koliko je to moguće, donese što nepristrasniju sliku zemlje koju opisuje“. Možda bi se ovo moglo skratiti i uprostiti,
pa reći kako nije važno da putopis bude dovoljno uverljiv u pokušaju stvaranja nepristrasne slike, već da stvori nekakvu sliku o drugom – sliku, ne
puku predstavu, kako bi apstraktne narativne informacije zadobile krv i
meso i kako bismo mogli da ih smestimo u određeni kontekst, bez negovanja predrasude o postojanju „pravog“ konteksta. Zadatak, dakle, nimalo
jednostavan.
Ako putopisi nečemu služe, služe pre svega za podrivanje našeg narcizma i kao opomena da pored našeg sveta postoje i drugi svetovi, drugačiji
ljudi, ili, kako se to često kaže, druge kulture. Naravno, često nas oni uče i
da su te druge i drugačije kulture slične našoj, da tamo takođe žive ljudi
koji se raduju ili plaču, hrane na ovaj ili onaj način, imaju običaje, veruju,
putuju, i imaju potencijal da misle o nama isto kao što mi možemo da imamo mišljenje o njima. U tom smislu, putopisanje je delatnost bliska pisanju uopšte. Putopisac putuje – Stevan Pešić (ili pripovedač Katmandua)
provodi tri meseca u Butanu, obilazi čitavu zemlju, upoznaje mnoštvo domaćih žitelja i stranaca, odaje se snovima i fantazijama – ali i pamti, narativizuje sećanje i savlađuje razmak između svog i tuđeg kako bi ispričao
prijemčivu priču. Naravno, prijemčivu u smislu sazdavanja priče koja bi bila
razumljiva, iako, Katmandu o tome dobro svedoči, postoje tačke otpore,
trenuci u kojima pisanje ili prestaje ili napušta okove stvarnosne zablude i
pokušava kroz upotrebu fantastike da sazda sliku o drugom i drugačijem.
Sve su to, naravno, konstitutivni elementi putopisnog žanra, samo što je
Pešić tu mnogo bliži poetici koja ne smatra da će odvajanje od stvarnosti
označiti napuštanje žanra, već da će upravo ono doprineti zadatku putopisca u stvaranju retorike koja će da uveri čitaoca da tamo negde postoji
nekakav Katmandu, da je to zanimljivo mesto i možda da ga čak ohrabri
da mašta kako bi sam mogao u to mesto da otputuje i da neposredno (ali
ne i neposredovano) doživi jedan drugačiji svet.
Tekstualni Wunderkabinett
Katmanduom vlada nabrajanje neobičnih susreta, kretanje kroz mnoštvo
mesta, prikazani su različiti psihološki portreti Butanaca – dobar deo ovog
teksta je plod indukcije, najjače i najslabije osobine putopisa kao žanra.
Pripovedač halapljivo saopštava gde je sve bio, s kim se sreo, utisci se
smenjuju filmskom brzinom. Shodno tome, dobar deo Katmandua liči
na tekstualni Wunderkabinett, čiji je glavni princip dočarati čudesa vidljiva
u ljudima, u zdanjima, u idejama ili u krajoliku. Takvim pripovedanjem
vlada logika otkrića, i ono dobro dočarava kretanje putnika kroz prostor
– glavni uslov za to ostvaren je odmah na početku, jer se ovde piše o zemlji koja osamdesetih godina prošlog stoleća nije bila temeljno mapirana
niti u geografiji srpskog putopisa, niti u domaćim geopolitičkim diskursima. Utisak je zato da putnik kao putnik – kao neko ko je tamo bio a mi ne
– pun oduševljenja, najpre pobeđuje pisca, ali pisac se uspešno opire tako
što u pripovedanje, na pravim mestima, umeće elegične momente, koji
se odnose na raznolike teme i probleme: na sećanje na zemlju porekla ili
poređenja s njom, na svest o prolaznosti, na razumevanje sveta kao zagonetne tvorevine, na misli o samoubistvu ili povratku, na raznorazne snove
i fantazije...
Pu tovanj e o d snov a, k njiga i jave / N OVA MISAO
•••
TEORIJE KULTURE
Punam Tamang (9 godina), Rabina Tamang (4 godine) i Krishna Tamang (7 godina), glavni protagonisti višestruko nagrađivanog dokumentarnog
filma „STARIJA SESTRA PUNAM”, dobitnik UNICEF nagrade za dečja prava u režiji Lučina i Nataše Muntean; Bhaktapur, Kathmandu dolina, Nepal
Photo©Nataša Muntean.2005.
53
U najboljim trenucima, Pešić traga za nečuvenim pozicijama subjekta u
iskazu, pokušava da siđe u sferu neprevodljivog, da istrpi njegov udar a
da ga pritom ne ublaži. Upravo zbog suočavanja sa teškim zadatkom – ili
zbog svesti o težini samog zadatka da se pripoveda o nečemu sa znanjem
da je u pitanju nešto što se ne može prevesti a da se sasvim ne izneveri,
ponizi ili preobrati – dobijamo složenu tvorevinu, odnosno putopis koji
se meri sa najboljim izdancima ovoga žanra kod nas (J. Dučić, M. Crnjanski, I. Sekulić, A. Tišma), koji se, kao što je poznato, prevashodno bave
evropskim krajevima.
Naravno, pisanje dolazi uvek kasnije, u ovom slučaju nakon dve godine od
putovanja, i jasno je da je obilje informacija savladano pomoću određenih
konstruktivnih principa. Pešić pokušava da ne pripoveda kako bi ovladavao, svestan da u priči o drugom uvek nešto bitno izmiče, da uvek postoji
nesavladljivi višak. Zato priča mora da sadrži elemente sna i mora da pokuša da govori o neizgovorljivom, kao kada narator sluša zvuk jednog lokalnog instrumenta i čini mu se da u vremenu i prostoru nastaje procep, i da
N OVA MISAO / Pu tovanj e o d snov a, k njiga i jave
„nešto nepovratno, zauvek, nestaje“. Katmandu pokušava da progovori o
tom nestajanju, a ne o prisustvu, opstajanju ili ovladavanju. Stranac ne može
ovladati ni merenjem vremena, a kamoli nekim dubljim i složenijim stvarima: „Pitanje vremena ovde je izvor večitih nesporazuma i zbrke za stranca.
Postoji kalendar, časovnici, ali to mu nije od velike pomoći. Ono što nazivamo ‘prošlošću’, ‘sadašnjošću’ i ‘budućnošću’, zavisi, kažu, od našeg odnosa
prema svetu, ili, čak, od naše potrebe za nekim od tih vremena“. Ništa bolje
nije ni sa razumevanjem prostora, koje se takođe temelji na obrtu uobičajenih kategorija: „Pravo nebo je zemlja dole, i sve što vidimo gore samo je
odraz onoga što se u nama i sa nama događa. (...) Ali nisam siguran da sam
se probudio i da li sam na nebu ili u Dolini. Izgleda u Dolini Katmandu, ali
sve što sam doživeo, događalo se na nebu“.
Ako su vremenske koordinate zavisne od ličnih potreba, a prostorne od
mešanja kategorija neba i zemlje, onda je jasno koliko je svako značenje
nestabilno i koliko je stranac zapravo uvek izvan sveta koji opisuje. I ne
samo što je izvan, već je i njegova stabilna subjektivnost (tako svojstvena
TEORIJE KULTURE
•••
Sanu Lama, 9 godina; Učionica “Wisdom English” osnovne škole; Bhaktapur, Kathmandu dolina, Nepal
Photo©Nataša Muntean.2005.
poslednje utehe, utehe koja nadilazi mene egzistencije: „I tu je kraj priče o
ovom putovanju, i više nema šta da se kaže. Od svega ostao je jedan glas,
jedan zvuk. Taj glas mi govori: Kad sva srca postanu gluva, i sa njima tvoje
sopstveno – postoji put u Katmandu. Kad sve prođe, nestane, vetar jave razveje snove, i kad pomisliš da nade nema – postoji put u Katmandu. Kad
sunce hladnije postane i zvezde nad tvojim nebom počnu da gasnu – postoji put u Katmandu. I kada te više ne bude, ostaće tvoje srce, prazno i veliko kao nebo, i u njemu zvezda. Ime te zvezde je Katmandu“.
54
putopiscima) očigledno potrebna nekom drugom a ne ovom istinski tuđem,
katmanduovskom hronotopu. Narator ovog putopisa progovara u 21. glavi o greški koja je nastala „usled raširene zablude o jedinstvenosti ljudske
ličnosti“. Čovek, ako je pravi putnik, naprosto ima više od dva oka. To podvlači Ronald Leing u knjizi Jastvo i drugi, pozivajući se na Marsela Prusta:
„Jedino pravo putovanje, primetio je jednom Prust, bilo bi ne putovanje
kroz stotinu različitih zemalja sa istim parom očiju, već videti istu zemlju
kroz stotine različitih pari očiju“. Nema stabilnog drugog, nema jedinstvene svesti, postoji samo Katmandu: „Ima onoliko Himalaja, koliko je očiju
što ih gledaju. Jer svet, to su slike što se smenjuju, večito, pred našim začuđenim i zadivljenim srcem...“.
Pa ipak, Pešićev narator mnogo duguje tradiciji i kod njega su prisutni tipični elementi modernističkog putopisnog diskursa. Na prvom mestu je
svakako kritika turizma. Putopisac nije na proputovanju, već hoće svoje
putovanje da predstavi kao duži boravak, kao ugrađivanje u društvo, kao
prisustvo koje se razlikuje od površnog i brzog turizma. On u Katmanduu
boravi tri meseca, što je sasvim dovoljno da uspostavi „porodicu“, da se
upozna sa mnogim elementima života, ali moramo stalno imati na umu
da je on i putopisac koji sluša, koji čita i koji uči. U simbiozi viđenog, sanjanog i pročitanog, očekivanog i neočekivanog, nastaje njegov diskurs
o dalekom Butanu kao uzoran primer modernog putopisa što pokušava
da umakne zamci pretvaranja impresija u deskripciju ustrojenu predhodećim ideološkim i političkim potrebama.
Poezija susreta
Pešića zanima „prava“ stvarnost putovanja – poezija susreta, a ne svet dosadnih i beskorisnih stvari. Njegov Katmandu je deo tradicije posleratnog
putopisa koji je velikim delom svedočanstvo o unutarnjem putovanju u kojem se pripoveda o daljinama što ih prelazi lutajući subjekt u sebi i spolja.
Putovati znači vratiti se snažniji i ispunjeniji, o čemu svedoče i poslednje rečenice ove knjige u kojime je Katmandu pretvoren u sumatraistički simbol
Mnogo toga je ovde neobično, neočekivano, pogotovo putopiščeva subjektivnost koja optužuje hipokriziju građanskog društva; cilj je da se dokaže da narator, iako tvrdi da nije hipik, ne provodi „uzoran građanski život“,
kako kaže u naslovu 27. glave. Njegova nepalska porodica, razume se, nije
prava porodica, ali njegova sreća je velika; naposletku, boravak u Nepalu
„ličio je na praznik, veliki, radostan, koji će večito trajati“. Kako bi drugačije bilo, kada je povod za putovanje jedna „nedozvoljena“ sklonost, koja
narušava tradicionalne, dopustive motivacije putopisaca: „Vrata ovih rajeva otvorila su se za mene u Briselu, davno, u doba mojih skitnji i učenja.
Tu sam susreo jednog Tunižanina koji me je ponudio kifom. Posle sam
uzimao hašiš“. Nešto kasnije, narator objašnjava da mu za stvaranje veštačkih rajeva već dugo nije potrebna droga; nju je uspešno zamenila
literatura.
Ova epizoda je važna jer nam govori nešto i o prirodi samog putopisa. Iako
je reč o stvarnosti, iako narator na tome drugde insistira, ovaj putopis je i
jedan od njegovih veštačkih rajeva u kojem važnu ulogu igra fikcija, odnosno ono „izmišljeno“: „Lepa slika, neobičan spoj pojava, neka misao, dolaze iznenada“. Pešić to dobro zna: pisac je onaj koji vidi stvarnost, ali i onaj
koji proizvodi viđenje. Katmandu je posledica pregovaranja između ova
dva pola – između sveta kroz koji se putuje i želje da se ostvari „lepa
slika“, „neobičan spoj pojava“; čitalac to neprestano mora imati na umu.
Čini se da je ovim okvirom dobijeno na uverljivosti priče: činjenica je pojačana „izmišljenim“, a apstraktna informacija zadobila je auru konkretnog
doživljaja.
Anapurna, himelajska pustolovina Morisa Hercoga
O tome svedoči, slučajno ili ne, i Pešićeva omiljena lektira koju čita tokom
putovanja, pogotovo kada je reč o „krovu sveta“, o planinskom vencu Himalaja. Glavni simbol, odnosno centralna figura u ovom smislu je Moris
Hercog (Maurice Herzog, r. 1919), planinar iz Liona, prvi čovek u istoriji koji
se, uz teške muke i bez boca za kiseonik, popeo na vrh viši od 8000 metara (Anapurna u Himelajima). Pešić u jednom trenutku čita čuvenu Hercogovu knjigu Anapurna, koja je objavljena prvi put 1951. i prodata u preko
milion primeraka. On tone u san i posle se u pripovedanju stapaju citati iz
Hercogove knjige, elementi sna i snaga ličnog susreta s Himelajima. Anapurna je uzorna priča o hrabrosti, herojstvu i odlučnosti; to je povest o
usponu na vrh, ali i o mnogo težem spuštanju, tokom kojeg članovi ekspedicije doživljavaju strašne muke, preživljavaju lavinu, ostaju bez prstiju na
rukama ili nogama. Međutim, kako je kasnije pokazano, Hercogova Anapurna je zanimljiv primer kako funkcionišu žanrovi svedočenja – naknadna
Pu tovanj e o d snov a, k njiga i jave / N OVA MISAO
Priča nije pomenuta da bi se kritikovalo Pešićevo oduševljenje Hercogom;
to oduševljenje ima smisla, jer Anapurna i jeste priča o usponu i padu čoveka, ali i o želji da se dosegne drugo i drugačije. Priča je, dakle, pomenuta
zato što nam govori nešto važno o žanrovima svedočenja. Ako su sećanja
jednog planinara podložna naknadnoj fikcionalnoj refiguraciji kako bi se
•••
„Svratište na putu za Kathmandu (detalj)”; na putu Pokhara – Kathmandu, Nepal
Photo©Nataša Muntean.2005.
N OVA MISAO / Pu tovanj e o d snov a, k njiga i jave
stvorila uzorna priča o podvigu, onda je jasno da i putopisi poput Katmandua moraju da se oslone na naknadno oblikovanje, na posredovanje
želje usmereno ka ostvarenju određenih efekata. Pešić je važan zato što
otvoreno o tome govori, zato što ne nastoji da stvori predstavu o prozirnosti i prirodnosti, ne želi da bude glas koji jamči za jednu istinu već otvoreno, u istom poglavlju u kojem toliko govori o Hercogu, piše: „Takvo je
bilo putovanje po Himalajima: od snova, knjiga i jave“.
Utisak je da Katmandu uspeva da nas ubedi da pravo književno putovanje
niti može niti treba da bude nešto drugo osim zamišljanja života u međuprostoru oslobođenom svakog punog smisla. Kao što kaže Mišel Bitor, od
momenta kada knjiga postaje „osnovni način kojim putnik obeležava
mesto svog prelaska, njemu je na volju da, stvarajući knjigu, ujedno stvara taj znak!“. Takav znak mitopoetski raspoloženi Stevan Pešić je vešto i
uverljivo imenovao kao Katmandu. 
TEORIJE KULTURE
refiguracija lične doživljaje pretvara u zanimljive i uzorite naracije. Tek kasnije se, na primer, saznalo da je Hercog svu slavu vezao za svoje ime, tako
što je druge učesnike u ekspediciji unapred obavezao da ne pišu o misiji
u narednih pet godina. Njegov je pratilac umro 1955. tako da je njegovo
ime na neki način zaboravljeno, dok je Hercog kasnije bio sportski diplomata i član Međunarodnog olimpijskog komiteta. Ukratko, alpinista je stvorio uzornu priču, ali priču u kojoj sva slava pripada njemu, i gde su drugi
učesnici misije, iskusni planinari koji su radili besplatno, napustivši svoj
stalni posao u Alpima, gotovo zaboravljeni.
55
KREATIVNI POGONI
Intervju: Ildiko Lovaš
Revolucionarka iz predgrađa
Razgovarala: Tijana Spasić
Kad sam devedesetih shvatila da stvarno nigde ne pripadam, odlučila sam da ću biti revolucionarka
iz predgrađa, jer sam samo sedela kod kuće, čitala i razmišljala kako ću da menjam svet.
56
to je način pripadanja. U nekim trenucima može biti i prednost biti pripadnik manjine, ali moram reći da generalno govoreći treba više, bolje i
brže raditi da biste stigli gde drugi stignu.
I
• Roman se dešava u Subotici, a pripovedaju ga dve žene, od kojih jedna živi
na početku, a druga na kraju dvadesetog veka. U oba slučaja je reč o prelomnim vremenima – raspadu Austrougarske i SFRJ?
Nakon izbora priča pod nazivom Via del Corso, Izdavačka kuća Fabrika
knjiga objavila je i roman Španska nevesta Ildiko Lovaš, u prevodu Arpada
Vicka, i time konačno skrenula pažnju domaće književne javnosti na ovu
izuzetno zanimljivu subotičku autorku koja već neko vreme niže priznanja u susednoj Mađarskoj. Devedesetih godina Ildiko Lovaš je radila kao
novinarka na Televiziji Novi Sad, zatim kao urednica subotičkog književnog
časopisa Üzenet, a donedavno je bila i sekretarka za kulturu ovog grada.
Španska nevesta delom govori o subotičkom piscu s početka prošlog veka
Gezi Čatu, što je, zbog kultnog statusa ovog autora, privuklo poznatog
mađarskog reditelja Petera Gotara koji po ovom romanu trenutno snima
film.
Ildiko Lovaš: Dugo sam razmišljala o tome da napišem roman o strasti,
pošto je to veoma interesantna tema, jer nikad ne možemo da nađemo
konačne odgovore. Izuzetno mi je bilo stalo i da napišem roman o Gezi
Čatu i njegovoj ženi, koju je Čat ubio negde pored Sombora, u nekom malom selu. To sam odavno želela ali nisam mogla, jer sam pre toga morala
da nađem neke odgovore koji su bili bitniji za sve nas koji živimo na ovim
prostorima, i oni su se našli u romanu Izlaz na Jadran (objavljen u Hrvatskoj
u izdanju Meandra, prim. T.S.). U toj knjizi sam ispričala priču o Jugoslaviji,
u koju ja nisam baš verovala – možda zato što sam dosta kasno rođena,
1967. godine. Kao i svi mi, doživela sam rat i imala sam tu obavezu kao pisac da to ispričam. U tom periodu depresije morali smo naći adekvatne
razloge da bismo nastavili život, a posle toga sam se mogla vratiti na najvažniju temu, a to je ljubav. Kada je 1919. godine Geza ubio svoju ženu, to
je bio kraj jednog sveta, isto kao što je nama koji smo studirali krajem osamdesetih rat bio kraj sveta – nešto se završilo.
• U kojoj meri je priča o ženi Geze Čata autentična, budući da veoma malo
podataka postoji o njoj?
Ildiko Lovaš: Jedan istoričar književnosti je otišao u to malo selo i razgovarao sa služavkom koja je videla kako se sve to dešavalo. Inače su u mađarskoj književnosti s kraja devetnaestog veka te „žene ajkule” bile veoma
opasne i važne, od njih su zavisili ne samo njihovi muževi – pisci, nego i
čitav književni život. Jedino je Gezina Olga bila totalno izolovana, izostala
je iz tih dešavanja i, stvarno, nema podataka o njoj. Tako da sam morala
sve ja da izmislim, i uopšte mi nije bilo teško.
• Knjiga ima neobičan podnaslov „devojački roman” – na šta se odnosi ta
asocijacija?
Ildiko Lovaš: Kad sam počela da pišem, ne baš odmah, ali posle prve i
druge knjige, pitali su me šta znači biti žena pisac, da li je to teško, da li je
R evo l u c i o n a r k a i z p r e d g r a đa / N OVA M I SAO
• Lajtmotiv koji provlačite kroz čitav roman je scena venčanja. Zbog čega ona
ima toliko važno mesto?
Ildiko Lovaš: Neke devojke to priznaju, druge ne, ali mislim da u dubini
duše svaka razmišlja da će tek kad se uda biti potpuna kao ličnost. Moje
iskustvo je: venčanje još i nekako, ali brak je rat i mir, tu treba više romana
napisati. Mene interesuje zašto nekima ide, a nekima ne ide; zašto ja nisam
sposobna za to kao ličnost; šta mi fali, ili čega imam previše? Želim da pišem
o tome, ali ne kao za Vog ili neki drugi ženski časopis, nego iz književnog
iskustva. Zato je to najvažnije mesto u ovom romanu, venčanje i ta haljina. Oni su oznaka za taj važan momenat u životu, i ne mislim samo ženskom životu. Ja ne znam da li sam uspela da dam neke odgovore na ova
pitanja – ako jesam, onda je to samo zato što sam bila iskrena. Ono što
možemo da dobijemo od književnosti, ne samo kao čitaoci nego i kao
Pogrešna kulturna politika
Dejan Ilić, urednik Fabrike knjiga:
Nije problem da li će Ildiko da kaže da pripada ili ne pripada srpskoj književnosti. Iako živi u ovoj državi, iako piše o stvarima koje su svima nama
bliske, iako delimo kulturne i sve druge obrasce, Ildiko Lovaš u Srbiji ne
može da konkuriše ni za jednu književnu nagradu. Ja mogu da je zovem
srpskom autorkom, ali ona ni jednu nagradu u ovoj zemlji ne može da
dobije za književnost, jer to kategorije u ovom društvu ne dozvoljavaju.
Može da dobije Arpad Vicko za prevod, ali ona ne može za roman. Dakle,
nju institucije ovog društva izbacuju iz ove književnosti. Kada su izašle
prve kritike onda smo Ildiko i ja razgovarali, i ona mi je rekla: da li ti znaš
koliko meni znači to što ja sad ovde pripadam? Naravno da imaš normalnu potrebu da deliš nešto sa ljudima sa kojima zajedno živiš, ali ja mislim da Ildiko mnogo manje može da dobije time što će pripadati srpskoj
književnosti, nego što srpska književnost može da dobije ako joj Ildiko
pripada.
pisci, jeste iskrenost, ne u onom bukvalnom smislu, već da ne treba da
pišemo o temama koje nisu relevantne.
• Pored motiva, koji prikazuju nežnu, ili idealizovanu stranu ženskosti, veoma
su naglašeni i opisi svih mogućih fizioloških procesa; mirisi u romanu su teški,
od telesnih izlučevina do krvi, ljudske i životinjske... Zašto su vam ovi elementi
važni za priču?
Ildiko Lovaš: Zato što idemo ka smrti. Ja sam se dosta bavila smrću, možda je to moja priroda ili narav. Ne znam da li ste ikada razmišljali o tome
šta nam se dešava kad umremo i kad nas svi mogu gledati? Šta je to što
drugi ljudi vide, šta od nas ostaje? Ono što smo poslednje pojeli, to ostaje;
raspadanje odmah počinje, u tom trenutku, što je toliko ponižavajuće...
Gde odlazi ono što je bilo važno do tada, ono duhovno u čoveku? Ja se
izvinjavam što moram tako da kažem, ali ostaje samo govno u čoveku, ili
od čoveka. Ne znam to drugačije da kažem, i to je veoma bolno. S druge
strane, kad smo zaljubljeni, ljubimo se i vodimo ljubav, neko vreme je sve
savršeno ali u jednom trenutku nešto uvek počinje da nervira, ne? Koji su
to trenuci, zašto se to dešava? Šta je to što povezuje čoveka koji je mrtav i
od koga više nije ništa ostalo, i ono najidealnije između dvoje ljudi, što u
jednom trenutku, takođe, nestaje i postaje isto to govno, samo u drugačijem pakovanju? Kako možemo sve to da preživimo, i opet nađemo nešto
u sebi, u drugoj osobi? Nije to samo ljubav, nije to samo strast, ili ako je
strast, onda je to strast prema životu samom. Kako to sve da izbalansiramo, to je ono što me interesuje.
• U Mađarskoj se trenutno snima film po Španskoj nevesti, koliko se odmaklo sa tim?
N OVA M I SAO / R evo l u c i o n a r k a i z p r e d g r a đa
KREATIVNI POGONI
drugačije – „Kada pišete? Da li perete i peglate? Kada se bavite detetom?”
i slično. To me je izuzetno nerviralo. Jeste, kada dete zaspi, ja pišem, to je
tačno, ali to je suviše površinski odgovor. Nisam do tada razmišljala o sebi
kao o ženskom piscu, pošto drugačije iskustvo nemam, ali onda sam shvatila da su moje omiljene spisateljice Margaret Diras i Virdžinija Vulf – one
su kao pisci toliko brutalne, toliko agresivne u pozitivnom smilu, da sam
morala da nađem odgovor kako je to moguće i kakve su to žene koje pišu
kao muškarci. S jedne strane, ja ne volim feminizam, volim da mi se pridrži
kaput i da mi se otvore vrata, te sitnice; s druge strane, ne volim – a mislim
da to niko ne voli – kad nam se kaže kako treba da živimo, kad treba da se
udamo i kad treba da rodimo dete, da li možemo da se razvedemo ili ne
možemo, da ako se razvedemo i ostanemo same više ne vredimo toliko...
Zbog toga sam htela da se ubijem kad sam imala dvadeset jednu godinu,
mislila sam da ću ostati zauvek sama. Tada sam studirala u Novom Sadu i
htela sam da se bacim pravo u Dunav. Bio je novembar i jako hladno, i
onda sam počela da razmišljam: možda me, ipak, još nešto čeka, nešto interesantno u životu. To je razlog zašto sam malo cinično, to moram priznati,
dala taj podnaslov „devojački roman”.
57
KREATIVNI POGONI
1993... Znate, teško je sećati se tog vremena, nije mi išlo i tako sam to ostavila. Jednog dana se moj sin sa drugom igrao Džejmsa Bonda, i to mi je
dalo ideju kako da započnem roman. Kad sam počela da istražujem saznala sam da se Džejms Bond zvao Duško Popov i da je bio iz Beograda. Kad
sam otkrila tog Srbina koji je ženskaroš, veoma simpatičan, koji voli da živi
i koga vole svi u svetu, u trenutku dok smo mi u stvarnosti izolovani i svi
nas gledaju popreko, našla sam i rešenje da pomoću njegovog lika objasnim sebi, čitaocima, svima – zašto ja živim tu, zašto mi je tu dobro, da smo
svi ljudi takvi, malo na dobroj strani, malo na lošoj strani, ali je najbitnije
da izaberemo kuda želimo da idemo.
58
• Kroz tu knjigu polemišete i sa prethodnom generacijom jugoslovenskih mađarskih pisaca, koji su govorili da se razlikuju od pisaca u Mađarskoj, jer imaju
more (misli se na Jadran).
Ildiko Lovaš: Potpisala sam ugovor, napisali su scenario i sad se traže sredstva za snimanje. Film će režirati poznati mađarski reditelj Peter Gotar. Njima
je roman zapravo najviše zanimljiv zbog priče o Gezi Čatu, jer je on velika
figura u mađarskoj književnosti.
Roman je na srpski jezik preveo iskusni prevodilac Arpad Vicko. Imali ste prilike da uporedite obe verzije, jeste li zadovoljni Arpadovim „čitanjem”?
Ildiko Lovaš: U prevodu je to jedan sasvim drugi roman, u nekim trenucima i jači. Arpad Vicko je divan prevodilac, on se trudi da se što više drži
originala, ali to je ipak druga knjiga jer naši jezici su sasvim drugačiji. Mađarski nije toliko konkretan jezik kao srpski. Ono što je na mađarskom brutalno, na srpskom zvuči malo suptilnije, što mi je jako interesantno jer nije
rezultat prevoda nego razlike u jezicima. I u nemačkom izdanju Izlaza na
Jadran neki delovi zvuče bolje, i to oni koje mi je bilo teško napisati na mađarskom baš zbog jezika.
• Kad pričamo o Izlazu na Jadran, želim da kažemo nešto i o tom romanu. U
priči koja govori o Drugom svetskom ratu u Vojvodini i raspadu Jugoslavije
ključna je figura Džejmsa Bonda – šta ona zapravo predstavlja?
Ildiko Lovaš: Kratko, sažeto, ali iskreno: mnogi Mađari su početkom rata
otišli iz Vojvodine u Mađarsku, ne mogu da kažem da im je bilo lako, ali ipak
su imali olakšavajuću okolnost da govore jezik. Moji prijatelji su svi otišli,
ta generacija koja sada ima između 40 i 50 godina jednostavno fali. Ja sam
ostala, ne zato što mi se sviđalo kako smo živeli, nego zato što nisam mogla da zamislim nedelju bez supe moje majke, svoj život bez Subotice... to
me dosta i nervira kod mene. Onda su prošle godine i došla sam u situaciju da moram da objašnjavam zašto sam ostala, to je bilo 1997-98. Znate,
biti pripadnik jedne nacionalne manjine znači da ja Mađarskoj ne pripadam, u stvari da budemo iskreni, ja nigde ne pripadam. Tamo nas gledaju
kao da smo došljaci, ovde kao da smo odavde, ali baš i nismo, to je dosta
složeno. Dvehiljadite sam počela da pišem o tome kako je bilo 1991, 1992,
Ildiko Lovaš: Imala sam tu polemiku, nije bila mala, i traje još uvek. Mene
to interesuje, jer smo živeli u jednoj državi koja je promenila pet imena, ili
možda više. Ja iz Subotice nigde nisam otišla, samo je država menjala imena. Kad oni kažu: imamo more, meni je logično onda da pitam da li je to
zato što su u Austrougarskoj imali more? Zato ja kažem, to je naš zajednički
izlaz na Jadran, sa Džejmsom Bondom.
• Vi ste u položaju pisca koji živi i stvara na razmeđi kultura. Kako sebe doživljavate, jeste li mađarski pisac koji živi u Srbiji, ili srpski pisac koji piše na mađarskom jeziku? Da li je, uopšte, potrebno, ili poželjno, na takav način posmatrati stvari? Takođe, mogu li se ti višeslojni identiteti posmatrati i kao nešto
pozitivno, neka vrsta prednosti?
Ildiko Lovaš: Ja pripadam mađarskoj književnosti, to je činjenica. Želela
sam da ispitam koliko vredim u mađarskoj književnosti, pošto je Vojvodina ipak mali teren, zato sam rešila da nađem izdavača u Mađarskoj; našla
sam u Slovačkoj, ali to je već druga priča. Ne razmišljam o tome kome ja
pripadam, jeste jezik prepreka – sigurno da ni u ovom trenutku ne mogu
sve da kažem i objasnim kako bih želela, ali on nije prepreka u književnosti. Ono što ja u sebi nosim, kako sam odrasla, koju sam muziku slušala...
svi mojih godina koji su pročitali Špansku nevestu su rekli: jao, pa to je svuda
tako bilo, istu smo muziku slušali po diskotekama, iskustvo nam je slično
ili isto, i to je naš zajednički teren. Veoma je bitno da imamo zajednički teren. Ja pripadam jednoj drugoj nacionalnoj zajednici, govorim mađarskim
jezikom i to može da nas razdvaja, ali ako imamo čoveka kao što je Dejan
Ilić (urednik Fabrike knjiga, prim. T. S.) koji će da nas spoji, to je najvažnije.
Pripadati negde je moja želja, i moj optimizam, to je rad na zajedničkom
načinu života. Kad sam devedesetih shvatila da stvarno nigde ne pripadam, odlučila sam da ću biti revolucionarka iz predgrađa, jer sam samo
sedela kod kuće, čitala i razmišljala kako ću da menjam svet. I to je način
pripadanja. U nekim trenucima može biti i prednost biti pripadnik manjine, ali moram reći da generalno govoreći treba više, bolje i brže raditi da
biste stigli gde drugi stignu. 
Razgovor vođen u okviru književnog programa Kulturnog centra Grada
(www.gradbeograd.eu), Gradska knjižnica.
R evo l u c i o n a r k a i z p r e d g r a đa / N OVA M I SAO
TEORIJE KULTURE
Budući vrtovi
Gozba ili o savršenoj čistoći
Piše: Nemanja Rotar
Bezazlena reč je priglupa, dok miran izraz lica pokazuje bezosećajnost. Ko se smeje, još nije čuo
zastrašujuću vest ili pročitao crnu hroniku dnevnih novina.
60
O
tpad je postao naša opsesivna tema. Kako i kuda ukloniti silne otpatke našeg potrošačkog društva? Uvek sebi delujem smešno kada iznosim
veliku crnu kesu za đubre, pitajući se da li mi je baš sve to bilo neophodno, sve te ambalaže, boce, plastične kutije, kartonska pakovanja, konzerve, tegle i tube. Skoro sam imao prilike da preko radija slušam stručnjaka
za otpad, kako skoro čitav sat razglaba o nacionalnoj strategiji upravljanja
đubretom. Pominjao je deponije, načine recikliranja, vrste otpada i tonuo
u komunalnu minucioznost, prilično egzaltiran temom. Nismo uspeli da
načinimo ni jednu drugu nacionalnu strategiju, recimo obrazovanja, kulture, socijalne zaštite, ali smo osmislili način kako da se izborimo sa izlučevinama i drekom za narednih sto godina. Očekujem da u Srbiji u najskorije vreme na svakom koraku bude pobodena barem jedna korpa za
otpatke i postavljen uredno ofarban kontejner koji će sami moći da kupe
rasuto smeće po ulicama, pošto se kod nas još uvek na mnogim mestima
prljavština izbacuje kroz kućni prozor.
Čistoća savremenog društva i blagostanje njegovih članova zavise od brzine i efikasnosti uklanjanja otpada. Pošto su svi oblici trajnosti zauvek
napušteni, u našem svetu više ništa ne može biti izuzeto od osnovnog i
najvažnijeg pravila gigantskog tržišta, da je sve podložno promeni i da je
sve lako propadljivo. Kreativna destrukcija nas prožima, nudi nam nova rešenja i nove otpore, pre svega, prema svemu trajnom i izdržljivom. Postali
smo opsednuti rokom trajanja namirnica. Zavirujemo i proučavamo ambalažu pre nego što je kupimo. Tražimo datume proizvodnje i krajnjeg
roka za upotrebu artikla. Svakoga dana se oslobađati atributa kojima je
istekao rok trajanja i nastavljati sa demontiranjem i odbacivanjem svega
što je pase. Pošto nam je užas od isteka dozvoljene granice trajanja stalno
za petama, život u modernom društvu više ne mora biti osmišljavan na
teleološki način, proricanjem sigurnog raja, kada se svi započeti poslovi
okončaju, već postaje obična jurnjava sa vremenom i konkurencijom kako
bi se izbegao pad u korpu za smeće, što postaje sigurna sudbina onih na
začelju.
Diogen iz Sinope je prvi evropski filozof koji je nuždio na javnim mestima,
ne skrivajući se od pogleda svetine. Ovaj beskompromisni cinik je hteo
da demostrira kako najobičnija fiziološka potreba da se izlučuje otpad iz
organizma nikako ne sme biti odstranjena iz korpusa tema kojima se bavi
filozofsko mišljenje. Ovo je bio oštar udar na Platonovu gospodstvenu
• • • foto: Branko Stojanović
G ozb a ili o s av r šenoj čis to ći / N OVA MISAO
TEORIJE KULTURE
61
Nismo uspeli da načinimo ni jednu drugu nacionalnu strategiju,
recimo obrazovanja, kulture, socijalne zaštite, ali smo osmislili
način kako da se izborimo sa izlučevinama i drekom za
narednih sto godina.
metafizičku misao koja je inteligibilni svet očistila od svih natruha telesnog
i trivijalnog.
Mnogo vekova kasnije, na svim kontinentima redovno se održavaju ekološki simpozijumi na kojima je glavni predmet rasprave otpad i drek. O svim
aspektima reciklaže i trajnog uklanjanja đubreta razglaba se na najuzvišeniji način kao da je reč o metafizici, matematici ili medicini. To su prave
antičke „gozbe” posvećene „ljudskom, odviše ljudskom”, umesto božanskom, na kojima „nakićeni” oratori ipaljuju salve tirada o važnosti čistoće.
Dakle, jednom praktičnom temom nadomešta se nedostatak Boga i svih
daleko suštastvenijih problema čoveka današnjice. Umesto otklanjanja
stvarnih uzroka prevelike zagađenosti planete, licemerno se ekspertski
raspravlja o zataškavanju posledica. Svi veliki zagađivači su tobože zabrinuti i pokušavaju da pronađu rešenje za najbolji način skladištenja svog
prljavog viška. Obećavaju novu viziju: Gradovi budućnosti biće dragulji
usred moćnih deponija.
Ova opčinjenost škartom potiče delom od naše nekrofilne kulture, koja
svoje ljubavi usmerava na mrtve stvari, uglavnom kućnu tehniku, kompjutere, automobile ili oružje, a drugim delom od činjenice da je normalan
odnos čoveka sa prirodom trajno narušen. Nastupila su vremena kada je
zločin govoriti o drveću, uživati u miru vinograda, tonuti u metafiziku planinskih pašnjaka. Zaista živimo u mračnim vremenima. Bezazlena reč je
priglupa, dok miran izraz lica pokazuje bezosećajnost. Ko se smeje, još nije
čuo zastrašujuću vest ili pročitao crnu hronuku dnevnih novina.
Mi smo ukinuli realni svet. Naša sudbina je Virtuelni kosmos. U srcu ove
veštačke realnosti nema istine. Porušena je scena, ukinuta tajna, preostalo
je opsceno. Preostala je potreba da se klonira, umnožava isto. Nema metafore, nema simbola, nema razmene, ukinute su sve više instance. Cinično
i hladnokrvno biće velegrada šparta avenijama krcatim otpadom. Bilo je
N OVA MISAO / G ozb a ili o s av r šenoj čis to ći
nekada i onih koji su verovali u Boga i dobročinstvo, u pravila igre i fer-plej,
ali mržnja protiv niskosti i bes zbog nepravde naružili su njihove duše. U
borbi za prijaznost sami više prijazni, nisu mogli biti. Utehu u svakidašnjici
pronašli su u ekranu televizora. Ali to nije više prostor imaginarnog, već
prostor koji je dvostruka realnost, odnosno znak koji više ne ukazuje na
svoju referencu.
Poziv na revoluciju zabrujao bi poput cirkuske muzike, a dobri ljudi bi sklonili svoja nagorela lica u senku. Divlje rascvetalo drvo nikome nije zanimljivo. Ljudi budućnosti rađaće se u jednom sterilnom svetu, očišćenom
od svake vrste otpada. Hodaće po uštirkanim belim stolnjacima, smejaće
se kao hijene i pratiće ih u stopu zaborava. To više neće biti naši rođaci, čiji
je život tekao kroz blato kao i kroz sneg, već ljudi jedne dimenzije, koji
uredno selektuju svoje otpatke i to čine s istinskim užitkom. Spaljivanje i
uništavanje đubreta poprimiće oblike svečanosti, poput antičke tragedije,
i biće kazna ne prisustvovati tom „uzvišenom” činu „velikog oslobađanja”.
A onda će poslednji čovek uputiti svoju strašnu jadikovku: Zašto? Ona će
potom „pasti u lokvu krvi, nesaslušana, bez odgovora, poslednji životinjski krik poslednje životinje čovek – sve će se to desiti, sutra, sutra možda,
možda još noćas, ako...ako... ako vi ne kažete NE.” 
TEORIJE KULTURE
Iluminirane knjige Vilijama Blejka
Piše: Jelena Mihajlov
Iako je i sam Blejk često ilustrovao dela drugih umetnika, njegov pristup se razlikuje od pristupa ostalih
ilustratora XVIII veka po tome što on ne pokušava da izvede verodostojnu vizuelizaciju scene opisane u
tekstu već ilustracija pre svega predstavlja rezultat ličnog, subjektivnog tumačenja teksta a prema tome
i ponovnog osmišljavanja slike opisane u tekstu.
62
V
ilijam Blejk (1757–1827) je dugo bio poznat kao jedan od najznačajnijih
romantičarskih pesnika Engleske dok su njegove ilustracije u iluminiranim
knjigama bile nepravedno zapostavljene. Danas se mnogo veća pažnja
posvećuje ovim knjigama kao delima njegove kompozitne umetnosti, odnosno pristupa im se kao iluminiranim knjigama u kojima Blejk svoje ideje
izražava i kroz slike i kroz tekst. Iako se Blejk bavio i ilustrovanjem tuđih
knjiga, za njegov rad su posebno značajne knjige koje je on i pisao i oslikao
jer je samo u njima moguće otkriti suštinu njegove kompozitne umetnosti; izuzetak tome predstavljaju ilustracije za biblijsku priču o Jovu jer ona
predstavlja vrhunac razvoja njegovih iluminiranih knjiga.
Samo pojedinačnom analizom svih njegovih iluminiranih knjiga može se
steći uvid u to kako se njegova koncepcija kombinovanja slike i teksta razvijala i menjala tokom vremena. Prve takve knjige uradio je 1788. godine i to
su traktati Nema prirodne religije i Sve religije su jedno. Od 1790. do kraja života najveću pažnju je posvetio svojim Proročkim knjigama u kojima je kreirao kompleksnu ličnu mitologiju i osmislio svoje lične simbolične likove.
On je sliku i tekst u svojim delima kompozitne umetnosti posmatrao kao
ravnoprave elemenate koji čine neraskidivu celinu bez koje se smisao gubi.
Kada se posmatraju zajedno otkrivaju čitav niz novih tumačenja i samo zajedno pružaju mogućnost otkrivanja ideja njegove umetnosti. Zbog toga
je kod proučavanja Blejkovih iluminiranih knjiga od najveće važnosti pristupiti istovremenom proučavanju i tumačenju njegovih tekstova i slika.
Posmatranje njegovih dostignuća samo kroz poeziju ili samo kroz vizuelnu umetnost bilo bi u suprotnosti sa onim kako ih je on zamislio.
Kada poredi slikarstvo i poeziju u svom Opisnom katalogu iz 1809. godine,
on ističe da poezija i muzika iskazuju najviše, duhovne, besmrtne misli i
da i slikarstvo treba, u skladu sa tim, da bude podignuto u sopstvenu sferu invencije i vizionarske koncepcije. On sam ističe da poezija, slikarstvo i
religija za njega nisu zasebne aktivnosti; za njega su one samo različite
manifestacije „večne ljudskosti” i sve izviru iz tzv. Pesničkog Genija.1
1
„Pesnički Genije je bio vodeća sila u celom Blejkovom životu, koji je bio upravljen jednom cilju-stvaranju pesama i slika koje će u savršenoj formi oličavati njegovu svest o beskrajnom” , Entoni Blant, Umetnost Viljema Blejka u: Gradac, 93
Iluminirane k njige V ilijama Blejk a / N OVA MISAO
TEORIJE KULTURE
Zbog toga u njegovom delu slika nije manje važno sredstvo izražavanja i
Blejk se nikada nije zadovoljavao time da njegove ilustracije predstavljaju
puko ponavljanje onoga što je opisano u tekstu, odnosno da bukvalno ilustruju reči. Postoje slučajevi da ono što je naslikano proširuje značenje onoga što je napisano i na taj način nam omogućava da pesmu sagledamo iz
potpuno drugog ugla; ponekad slika prikazuje i potpuno suprotan aspekt
ili drugačiju tačku gledišta u odnosu na tekst a postoji i mnogo slika kod
kojih se ne može naći apsolutno nikakva paralela sa tekstom. Posebno
naglašen kontrast između teksta i slika postoji u Blejkovom delu Venčanje
neba i pakla, gde kontrast iskazan u tekstu postaje uočljiv kroz kontrast između slike i teksta. Relativnost Dobra i Zla koja predstavlja i suštinu ovog
dela iskazana je i kroz međusobnu nezavisnost teksta i slike. Tako se kroz
tekst i sliku ovde na izuzetan način razvija simbolika koja opisuje suprotna stanja da bi zajedno izrazili suštinsku ideju ceokupnog dela.
63
Povezanost između slike i teksta je različita u različitim delima i ona se menja
i u zavisnosti od teme, ali se menja i u okviru jednog dela. Odnos između
ova dva načina izražavanja nije jasno definisan niti je uniforman; on se
konstantno menja u korist jednog ili drugog. Tako je bez upoznavanja njegove mitologije koja je detaljno razvijena u tekstovima Proročkih knjiga
nemoguće u potpunosti razumeti značenje ilustracija; sa druge strane ponekad nejasni opisi iz Pesama Nevinosti i Iskustva mogu postati jasniji kroz
sliku ali nam slika često nudi i mnogo novih rešenja.
Ne postoji neko jedinstveno rešenje ili „formula” koja bi nam omogućila
da na pravi način pristupimo uzajamnom proučavanju teksta i slike. Čak se
i u različitim primercima njegovih iluminiranih knjiga ponekad redosled
ilustracija, pa čak i same ilustracije menjaju. Kolorit se takođe menja pa je,
gotovo, nemoguće ustanoviti neku određenu simboliku boja. Simboli u
njegovim knjigama su promenjivi u zavisnosti od konteksta, kao i karakteristike ličnosti njegove lične mitologije. Svaka od ovih knjiga ali i svaka od
slika nam nudi jedinstveni pristup.
Ilustrovanje dela Šekspira i Miltona bilo je veoma česta pojava u periodu u
kom je Blejk živeo. To su primeri gde je tekst knjige ilustrovan pri čemu su u
taj proces bili uključeni, osim autora teksta i slikar, graver i štampar. U slučaju
Blejkovih iluminiranih knjiga to bi bilo nemoguće zbog specifične tehnike
izrade kojom je ujedinjen rad zanatlije i umetnika: on sam osmišljava i izvodi i tekst i ilustracije, prenosi ih na bakarnu ploču kao delove jedne celine i
otiskuje ih uz pomoć sopstvene prese, dodajući im na kraju boju2 i to u tzv.
tehnici reljefnog graviranja u kojoj od 1788. godine radi svoja dela3, i koju
2
Michael W. J. Thomas, Blake’s composite art: a study of the illuminated poetry, 15
Blejk je prvo pažljivo čistio i glačao bakarnu ploču a zatim je smolastom prevlakom otpornom na kiselinu iscrtavao po njoj linije dekorativnog crteža, pri čemu
je crtež ostajao zaštićen. Kad se ploča potopi u kiselinu, nezaštićeni delovi se izjedaju a crtež ostaje u reljefu. Problem se javio sa tekstom jer ako bi bio ispisan u
vosku kao crtež morao bi da bude ispisan unazad. Ovaj problem Blejk je rešio
tako što je prvo ispisao tekst u vosku na parčetu papira koji je prvobitno prekriven
gumiarabikom a zatim bi zagrejanu bakarnu ploču stavio preko papira i pod pritiskom preneo tekst. Tako tekst ostaje naopako ocrtan u vosku na ploči pa može
da bude štampan isto kao i crtež. Opis ovog postupka preuzet je iz: Entoni Blant
Prve iluminirane knjige u „Gradac”, 94, 95.
3
N OVA MISAO / Iluminirane k njige V ilijama Blejk a
TEORIJE KULTURE
je dalje koristio za skoro sve svoje iluminirane knjige.4 Ovaj metod je u
velikoj meri oblikovao Blejkov izraz i bio od ogromnog značaja za nastanak njegovih iluminiranih knjiga. Tako je i sama tehnika izrade njegovih
dela podređena ideji o ravnopravosti teksta i slike. Otisak je obično rađen
u jednoj boji – crnoj, modrozelenoj ili zlatnoj; otisci se dovršavaju akvarelom što rezultira time da, iako su svi približno jednaki, svaki bojenjem dobija individualni karakter.5 Ovo je posebno vidljivo u Pesmama Nevinosti i
Pesmama Iskustva gde postoje izrazito velike razlike između ranih i poznih
verzija; kod ranih verzija kolorit je svetao a premaz boje tanak dok su kasnije verzije bojene tamnijim i bogatijim koloritom. Ovaj metod reljefnog
graviranja imao je za rezultat izuzetno fleksibilan i raznolik slikarski stil koji
se proteže od ilustracija koje predstavljaju samo nagoveštaj forme, nalik
na skice, pa do ilustracija koje po stepenu dovršenosti dostižu i njegove
samostalne slike.
64
Iako je i sam Blejk često ilustrovao dela drugih umetnika, njegov pristup
se razlikuje od pristupa ostalih ilustratora XVIII veka po tome što on ne pokušava da izvede verodostojnu vizuelizaciju scene opisane u tekstu već
ilustracija pre svega predstavlja rezultat ličnog, subjektivnog tumačenja
teksta a prema tome i ponovnog osmišljavanja slike opisane u tekstu.6
On na taj način pristupa i ilustrovanju Biblije što je posebno očigledno u
njegovim Ilustracijama knjige o Jovu koja daje potpuno novo tumačenje
biblijske priče kroz slike. Blejkova karijera kao kompozitnog umetnika dostiže svoj vrhunac sa ilustracijama za ovu knjigu koju je radio u periodu
približno od 1821-1826. godine i koja predstavlja i njegovo poslednje završeno delo. Ona donosi potpuno novo rešenje po pitanju odnosa između
teksta i slike u odnosu na njegova ranija dela, jer je ovde, po prvi put, u
potpunosti centralno mesto zauzela slika, a tekst je tu u službi pojašnjavanja i dopune.
Originalnost Blejkovih iluminiranih knjiga ogleda se u samom načinu povezivanja teksta i slike koji čine celinu ali uz potpuno poštovanje specifičnih odlika. Rezultat toga je mnoštvo novih rešenja po pitanju njihovog
međusobnog odnosa koja se kreću od malenih amblema njegovih prvih
iluminiranih knjiga pa sve do samostalnih ilustracija. Blejk nije bio ilustrator, već istovremeno i podjednako pesnik i slikar koji je stvorio umetnički
oblik u kojem su tekst i slika ravnopravni elementi izuzetno skladne i nedeljive celine. Zbog toga njegove iluminirane knjige predstavljaju originalno umetničko delo kako vremenu u kojem nastaju tako i danas. 
Blejk nije bio ilustrator, već istovremeno i podjednako
pesnik i slikar koji je stvorio umetnički oblik u kojem su
tekst i slika ravnopravni elementi izuzetno skladne i
nedeljive celine. Zbog toga njegove iluminirane knjige
predstavljaju originalno umetničko delo kako vremenu
u kojem nastaju tako i danas.
4
5
6
Izuzetak su Knjige o Losu i Knjige o Ahaniji
Entoni Blant, nav. delo u: „Gradac”, 95
Michael W.J.Thomas, nav. delo, 18
Iluminirane k njige V ilijama Blejk a / N OVA MISAO
KREATIVNI POGONI
Intervju: Teofil Pančić, novinar i publicista
Povratak miru
Razgovarala: Gordana Draganić Nonin
Fotografije: Jelena Kovačević Jureša
Obe najnovije knjige Teofila Pančića (Skoplje, 1965.) „Blesava pevačica“ (Dnevnik – novine i časopisi) i
„Vremeplov na remontu“ (XX vek) ponovo su pokazale da se radi o vrsnom kolumnisti i književnom kritičaru
koji beskompromisno reaguje na ono što se oko nas dešava. Kažu da dobar novinar treba da pročita bar
66
sto stranica kako bi napisao jednu dobru. Kada se čitaju tekstovi Teofila Pančića očigledno je da je on
pročitao bar dvesta po jednoj napisanoj strani, i to su njegovi čitaoci, obradovani činjenicom da napokon
i sami nisu podcenjeni, itekako osetili.
„O
vaj ovde što sedi sa tobom – taj je ta biblioteka... ja sam ta biblioteka
koje više nema“, rekao je za Novu misao Teofil Pančić s kojim smo razgovarali na dan kada mu je javljeno da je laureat nagrade „Dušan Bogavac“ koju
Nezavisno udruženje novinara Srbije dodeljuje za etiku i hrabrost. U obrazloženju, između ostalog, piše da je Teofil Pančić „svojim promišljenim, hrabrim i angažovanim tekstovima, publikovanim u nedeljniku „Vreme”, i drugim listovima i časopisima, pokazao da u srpskom novinarstvu postoje
autori sa profesionalnim integritetom, koji stilom, erudicijom i traganjem
za istinom čine ovu epohu i ovdašnje prostore boljim i podnošljivijim”.
• Nakon nagrade „Jug Grizelj“ koju si dobio pre deset godina, upravo stiže vest
i da si laureat nagrade „Dušan Bogavac“ koja se dodeljuje za profesionalnu
etiku i hrabrost. Koji ti je prvi impuls kada dobiješ takvu vest?
Teofil Pančić: Ovo je drugo priznanje za moj rad koje se dodeljuje ukupno
„za lik i delo“. Naravno da mi je drago jer kada vidim ko su ljudi koji su o
tome odlučivali imam razloga da budem srećan što su upravo oni mislili
da tu nagradu treba dati baš meni. U žiriju su ove godine bili Mirko Đorđević, Pavel Domonji, Filip Mladenović, Vukašin Obradović i Branka Bogavac.
Sve ostalo, kada su nagrade u pitanju, spada u ono „svako čudo za tri dana“.
Rukuješ se s nekim, srećno se smeškaš, možda ti daju i neki koverat, ne
znam, nisam pitao, i to je to. Nakon tri dana već se ide dalje i što bi rekao
jedan nepomenik: „A sada svako na svoj radni zadatak“. Dakle, nagradama u životu ne treba pridavati neki veliki značaj jer nikakve nagrade nisu
smisao same po sebi.
• Šta za tebe lično predstavlja nagradu, onu neku malu ličnu satisfakciju u
tvom radu?
Teofil Pančić: Meni samom je neka intimna nagrada to što je pisanje ispunjenje nekog mog mladićkog sna. Kada sam bio tinejdžer, sanjao sam o
tome da se bavim pisanjem i da živim po nekim svojim pravilima. E, to mi
je neka lična satisfakcija, to što sam u tome uspeo. Da u nekoj izvesnoj meri
budem, ono što se kaže, „gospodar svog života“. To je ono što sam uspeo
da postignem baveći se ovim poslom. To predstavlja neku intimnu satisfakciju i pomirenost sa samim sobom. Sve drugo i nije nešto – niti su to
neke sjajne pare, niti je to neki sjajan društveni status...ali ja nikada i nisam
imao tu vrstu ambicija jer da sam ih imao verovatno bih se posvetio nekim
drugim poslovima a ne pisanju za novine ili pisanju knjiga. Možda će nekom
zvučati čudno, ali ja sam čovek koji je apsolutno lišen socijalnih ambicija.
Mene ne zanima nikakva moć, vlast, uticaj. Sve što mene zanima je da radim ono što volim i da od toga mogu pristojno da živim.
• Kada se pogleda tvoja biografija, da si rođen u Skoplju, odrastao u Zagrebu,
a sada živiš i u Beogradu i u Novom Sadu, vidi se da si ti stvarno „živeo“ bivšu
Jugoslaviju. Kako ti to doživljavaš?
Teofil Pančić: Za mene je Jugoslavija bila prostor mog jezika ili mojih jezika – kako god, i moje kulture. Ne znači da engleska, nemačka, ruska kultura nisu, takođe, na neki način i moje kulture. Međutim, u onom intimnom
smislu, u smislu u kojem mi određujemo ono šta smo, ko smo, gde pripadamo – ta kultura kojoj pripadamo se stvarala na južnoslovenskom prostoru. Ti valeri koji su samo nama prepoznatljivi, to je nešto što te bitno
odredi, i to moje kretanje po „SHS“ magistrali je logično. Kada bih ja sada
hteo nešto od toga da amputiram, da sebi kažem: to nema veze sa mnom,
to je tamo negde daleko u inostranstvu, naprosto bih ostao bez dela
sebe. Mene bi to obogaljilo i to više ne bih bio ja. Kao što je deo moje kulture Crnjanski, tako su deo moje kulture „Pankrti“. Ne govorim to sada iz
nekog jugonostalgičnog diskursa jer je sam taj diskurs u međuvremenu
iskomercijalizovan. On je imao smisla tokom devedesetih jer je tada bio
subverzivan, tada je išao direktno uz nos nacionalističkim politikama. Danas je mnogo zanimljivije šta se dešava sada. Mnogo mi je zanimljivije da
mi u ovom vremenu pronađemo načine da normalno i lepo komuniciramo
unutar ovog prostora. I sam sam neko ko se i fizički a i sa idejama i tekstovima i knjigama krećem po celokupnom tom prostoru obuhvaćenom zajedničkim jezikom koji razumemo svi, a govorim i slovenački, tako da je to
taj ceo prostor u kojem se ja krećem kao po svojoj bazi i u kojem se osećam
kao kod kuće.
Pov r at ak miru / N OVA MISAO
KREATIVNI POGONI
67
• Po tvom mišljenju i iskustvu, koja je to stvar, pored jezika, koji je to zajednički
kod tog prostora u kojem se osećaš kao kod kuće?
Teofil Pančić: Njega je najteže definisati rečima. Ajde recimo da se pokušamo izmestiti, da pokušamo da gledamo sebe sa strane. Pretpostavljam
da ni ti, a ni ja evo, ne govorimo nijedan nordijski jezik. Ne bismo baš lako
mogli po govoru da razlikujemo Šveđanina od Norvežanina. Možda nikada i nismo bili u Skandinaviji ali jako dobro znamo da postoji nešto što sve
N OVA MISAO / Pov r at ak miru
Skandinavce povezuje iako su i oni kroz istoriju bili u raznim sukobima –
spajali se, razdvajali, ratovali – ali postoji nešto što ih veže. Sve to ima veze
malo sa geografijom, malo sa istorijom, malo sa klimom, sa životnim navikama, sa svim i svačim. Dakle, postoji nešto za čega mi kažemo „nordijsko“.
Pa isto je tako i sa nama južnim Slovenima i, kako se to nekada govorilo,
pridruženim nam narodnostima. Naši se ljudi tako lako prepoznaju svuda
u svetu. Pošalješ pet ljudi iz pet naših bivših republika na neki seminar u
Kuala Lumpur i oni se za pola sata nađu tamo u hrpi ljudi i stvore svoju
KREATIVNI POGONI
časopis danas ima saradnike iz svih krajeva. To mene ohrabruje i to mi govori da to nije ona priča o tome da su se okupile neke jugonostalgičarske
drtine koje ispoljavaju žal za mladošću, već se tu radi o nekim mnogo bitnijim stvarima. Važno je, zapravo, to da se radi o jednoj živoj kulturi. Da
postoji autentična, emotivna i intelektualna glad za onim šta se dešava sa
one, takozvane, druge strane, zato što znamo da smo sa te druge strane
isto mi, samo malo drugačiji. Ja to volim da poredim sa Englezima i Amerikancima. Amerikanci kada dodeljuju Oskar za strani film, to ne podrazumeva britanski film, već sve druge filmove iz sveta koji nisu na engleskom
jeziku. Britanski film se ne računa kao strani film iako je to film nastao u
drugoj državi. E, ja sam za to da tako bude i na ex-jugoslovenskom prostoru. Naprosto, ono što ne treba prevoditi, to pripada istoj jezičkoj matrici.
Time ne osporavam nikom pravo na nacionalni identitet, na posebnost,
ali smo mi deo jedne složene, policentrične a u osnovi zajedničke jezičke
matrice. Ta se činjenica na mnoge načine ispoljava i to je sasvim prirodno.
U tom smislu sam optimista i mislim da smo ostavili za sobom traumu iz
devedesetih, te najgore godine.
68
grupicu koja se drži zajedno. Ne šire oni bratstvo i jedinstvo, već tu ima
nečeg drugog. Okupiće se za švedskim stolom oko iste vrste hrane, ako
ništa drugo. To je prirodna bliskost, srodnost koja sama po sebi nije ni
dobra ni loša. Nju ne treba ni slaviti ni pljuvati, nju treba prihvatiti kao činjenicu. Bežati od toga je besmisleno jer to znači bežati od sopstvenog
identiteta.
Nikada nisam razmišljao na taj način da pišući o knjigama hrvatskih ili bosanskih autora radim neku političku misiju. Nisam o tome razmišljao na
taj način. Meni je to bilo nešto sasvim prirodno. Zadovoljenje jedne prirodne intelektualne radoznalosti i zadovoljenje čitalačke gladi. Kada se
zatvoriš u granice svog famoznog etnosa, koliko god mislio da je taj tvoj
etnos veliki i značajan, ti naprosto ne možeš da ne budeš provincijalan.
Sama ta situacija zatvaranja u etnos te čini provincijalnim. Čak i jedan
Francuz ili Nemac, kada se zatvore u svoj etnos postaje provincijalan iako
pripada velikim nacijama, a kamoli mi koji, kako Ištvan Bibo kaže, pripadamo „malim, bednim, istočnoevropskim državama“. Ako iole imaš ambicija
da participiraš u nečemu što je duh vremena i sveta, za početak moraš
krenuti od svojih suseda.
• Da li ima pomaka, da li ti osećaš da ga, evo, pred kraj ove 2010. godine ima?
Teofil Pančić: Mislim da svakako ima pomaka. Pomak se vidi ne samo u
komunikaciji koja je učestalija, nego i u činjenici da postoje čitave scene u
okviru kojih mladi ljudi uspostavljaju tako bliske međusobne odnose kakvi
čak nisu postojali ni za vreme stare Jugoslavije. Dakle, ti danas vidiš ljude
koji imaju 20 ili 25 godina i koji jedva da su bili rođeni u vreme raspada Jugoslavije, koji ni ne mogu da imaju jugonostalgičarski diskurs, a koji se po
jednom prirodnom izboru po srodnosti, što bi rekao Gete, nekako prepoznaju i sarađuju na zajedničkim programima i projektima. Svaki relevantan
Danas kada pogledaš i te nacionalističke „elite“ koje su nanele toliko zla,
one možda i dan danas imaju određenu institucionalnu moć – njihovi predstavnici sede u akademijama nauka, raznim maticama hrvatskim i srpskim,
ali ta institucionalna moć je jedan relikt, oni su u izumiranju, oni nemaju
onaj pravi dubinski uticaj. Oni više nisu uticajni ljudi. Sećam se, a navodim
ovo kao slučajan primer, jer na mestu Dobrice Ćosića može biti bilo ko sličan, da je pre dvadeset-dvadeset pet godina važilo ono pravilo – izeš srpsku
kuću bez knjiga Dobrice Ćosića na policama. To je nešto što se podrazumevalo. Ko danas te knjige čita? Danas je za iole pismenog srpskog čitaoca
važnije šta je u novoj knjizi Miljenka Jergovića nego šta je u novoj knjizi
Dobrice Ćosića ili, na drugoj strani, Ivana Aralice. Nacionalističke elite jesu
nanele mnogo zla ali kada pogledaš u nekom istorijskom smislu oni jesu,
na kraju, gubitnici. Njihovi projekti koji su doneli toliko zla i krvi na kulturološkom nivou, zapravo su neuspeli jer oni jesu ubili Jugoslaviju kao državu, to je njihov nedvosmisleni uspeh, ali nisu ubili tu prirodnu radoznalost
ljudi na ovim prostorima jedni za druge.
• Odrastao si u Zagrebu. Koliko ti je iskustvo života i u Hrvatskoj i u Srbiji pomoglo da sveobuhvatnije sagledavaš stvari koje se dešavaju?
Teofil Pančić: Imao sam 9 godina kada sam se u Hrvatsku doselio odavde, ali smo prvo dve godine živeli u Sisku, pa tek onda u Zagrebu. Živeo
sam u Zagrebu 15 godina i tamo proživeo sve ono što se podrazumeva
pod formativnim godinama. Dakle, od 11 do 26 godine – obrazovanje i
formalno i neformalno, prve ljubavi, prvi koncerti – sve se to meni desilo
u Zagrebu. A paralelno sa tim, pošto sam čovek srbijansko-vojvođanskog
porekla sa ovih prostora, sve vreme sam paralelno bivao i ovde. Prirodno
su mi i Srbija i Hrvatska sve vreme bile u fokusu. Malo sam ovde, malo
tamo, upoznajem sličnosti i razlike, i to u vreme kada je sve to bilo pokriveno imenom jedne zemlje. Sećam se da sam, kada smo se doselili u
Sisak, pitao majku: „A da li su ovde pare iste kao i kod nas?“ Tada je to bilo
strašno smešno i svi su umirali od smeha i prepričavali tu zgodu. Eto, vremenom, ispostavilo se da je moje pitanje bilo sasvim na mestu. Tada sam
doživeo onu vrstu šoka drugosti – kada prvi dan dođeš u školu pa deca
Pov r at ak miru / N OVA MISAO
• U Zagrebu je ostala i tvoja biblioteka. Koliko su ti nedostajale knjige koje si
godinama kupovao, čitao?
Teofil Pančić: Sticajem okolnosti sam krajem ’91. godine svu svoju biblioteku i diskoteku, sve knjige i ploče, dakle sve ono što mladog čoveka, naročito onog koji je izrazito sklon umetnosti, definiše, ono na čemu je odrastao – ostavio tamo. Sećam se da mi je trebalo dosta vremena nakon ’91.
godine da svarim činjenicu da toga više nema, odnosno, da to više nije
moje i da to više nikada neće postojati. To je onaj trenutak kada ti dolaziš
u priliku da nabaviš, recimo CD „Doors“-a, ali dugo odbijaš da ga kupiš jer
ga imaš, a u stvari, ti ga zapravo nemaš. Imao si ga. Prolazi određen broj
godina dok ti, po prvi put, pređeš tu branu, i sam sebi kažeš: „Ja ću ovo da
kupim jer hoću to da slušam“ ili dok kupiš knjigu koju si nekada imao jer
želiš ponovo da je čitaš. Dosta je bilo te priče kako ja to imam – NEMAM.
Nemam, a treba mi. Ja moram ponovo da stvaram. Moja biblioteka, dakle,
sve ono u njoj što me je formiralo, ostaje tamo, u nekom bivšem životu, a
i tamo više ne postoji u materijalnom vidu. Ali ja sam ona. Ta moja biblioteka – to sam ja. Ovaj koji sada sedi s tobom, to je ta moja biblioteka. Ali
moja biblioteka kao skupina određenih, samo tih knjiga, ne postoji i više
nikada neće postojati.
• Ali onda se desilo nešto neobično, prilikom susreta Miljenka Jergovića i tebe,
za vreme proslave 10-godišnjice izdavačke kuće „Rende“ u Beogradu. Bio si sav
pod utiskom toga što je Miljenko pronašao deo tebe...
Teofil Pančić: Da. Onda se dešava jedan od onih trenutaka koji se čoveku
dešavaju samo nekoliko puta u životu, ne više od toga. Jedan od onih zaumnih momenata, strašnih i divnih u isto vreme. Dakle, pre nešto više od
mesec dana bio sam u Tuzli na književnim susretima i tamo sam pričao sa
mojim prijateljem Miljenkom Jergovićem. Nešto smo se u priči dotakli
Aleksandra Tišme jer je Jergović baš tih dana napisao jedan tekst o Tišmi.
U toj nekoj lakoj konverzaciji koju smo vodili, ja sam mu u jednom mo-
N OVA MISAO / Pov r at ak miru
mentu rekao da sam u svet Aleksandra Tišme ušao preko jedne njegove,
ne tako razglašene knjige, zbirke priča koja se zove „Povratak miru“ – sticajem okolnosti, jer je u to vreme ona bila njegova aktuelna knjiga. Bio
sam klinac, do tada sam čuo za nekog Tišmu, naišao sam na tu knjigu i
kupio je da je pročitam. Tako sam ja sa petnaestak godina sa knjigom
„Povratak miru“ ušao u svet Aleksandra Tišme. Samo desetak dana od tog
susreta u Tuzli, Jergović i ja se nalazimo u Beogradu i sedimo u jednoj kafani. U jednom trenutku Miljenko uzima svoj ranac i vadi iz njega nešto,
pruža mi i kaže: „Teofile, imam jedan dar za tebe“. Ja uzimam i vidim da je
to knjiga Aleksandra Tišme „Povratak miru“. Ono isto izdanje, u stvari, to
je jedino izdanje, ono Nolitovo – bele korice, i ja se sav stresem i kažem:
„Bože, Miljenko, hvala ti“, a on će meni na to: „Otvori knjigu“. Otvorim ja
knjigu, okrenem jedan list, okrenem drugi list, a onda na stranici gde piše
ime pisca i naslov, u gornjem desnom uglu piše: Teofil Pančić. Mojim rukopisom piše: Teofil Pančić, decembar 1980. godine. Ja sam se sledio. To je
jedan od onih trenutaka – kao da si ugledao duha ili kao da si ugledao
sopstveno telo sa neke visine. Ne znam uopšte kako to da opišem, ne znam
s čim bih ga poredio. To je jedan neverovatan trenutak. Dakle, on je knjigu
pronašao u jednom zagrebačkom antikvarijatu neposredno posle našeg
susreta u Tuzli, odmah je kupio, pretresao je antikvarijat da vidi nema li još
čega od mene tamo. Nažalost, nije bilo. Latinska poslovica Habent sua fata
liberi – Knjige imaju svoju sudbinu, to je to. Knjige imaju svoje sudbine kao
i ljudi i na čudne se načine sastaju. Tako sam se ja, posle trideset godina,
ponovo sastao sa tom istom knjigom koja je jedna od tih ugaonih kamenova te moje zagrebačke biblioteke koje više nema.
• Pri tome se Tišmina knjiga zove „Povratak miru“...
Teofil Pančić: Da, baš „Povratak miru“. Miljenko je to na kraju prokomentarisao: „Vidiš kako etničko čišćenje ni ljudi ni knjiga nikada ne može uspeti
do kraja“.
• Laslo Vegel je nedavno u Novom Sadu, govoreći na promociji tvoje knjige
„Blesava pevačica“, rekao da čeka kada ćeš napisati neku dramu ili priču. Da
li ćeš?
Teofil Pančić: Nikada nisam napisao klasičnu fikcijsku prozu. Neke priče
jesam, kada sam bio dete, ali to se ne računa. Pozvao bih se ovde na Igora
Mandića koji je, kada su njega pitali zašto se nikada nije bavio tom vrstom
literature, pola u šali, pola ozbiljno rekao: „Znate šta, ja sam isuviše dobar
kritičar da ne bih mogao da procenim da ja nemam taj fikcijski dar“. Naravno, fikcijski dar nije isto što i pripovedački. Neko može imati izvanredan
pripovedački dar a da on ne bude fikcijski usmeren. Dakle, ja mislim da ja
nisam neko ko sedi i izmišlja ljude i situacije, nisam taj tip autora. Nikada
nisam imao poriv za tim. Ne pripadam onoj vrsti ljudi koji smatraju da si
nedovršen autor ako nisi napisao roman ili dramu. Ako mi u životu dođe
da se time bavim ja ću to da uradim, ali to nije nešto za čim ja težim. Mene
potpuno ispunjava moje pisanje jer ono ovakvo kakvo jeste negde odgovara strukturi moje ličnosti. A to je valjda jedino što je važno. Ljudi koji
prate moj rad dugi niz godina primetili su da je, kako godine prolaze,
moje pisanje sve više narativno, sve više ispovedno. Ja od toga neću
bežati. 
KREATIVNI POGONI
primete da ti govoriš drugačije, neki te zbog toga i zadirkuju, i kroz sve to
sam prošao na neki način tako da sam još kao mali shvatio šta znači ipak
biti neka vrsta manjine. Do tada ja nikada nisam o sebi razmišljao kao o
nekom ko je iz Srbije, a tamo sam ipak video da sam na neki način drugačiji. Mislim da mi je to geografsko iskustvo mnogo pomoglo u nekim kasnijim životnim situacijama kada sam ja bio ta većina. Pomoglo mi je da
shvatim da ti ljudi koji su manjina, ili etnička ili verska ili bilo koja druga,
da to što oni pričaju nije neka njihova histerija i da oni sve to samo tako pričaju, već da zaista postoji problem. Ako sam neko iskustvo izvukao iz te
biografske okolnosti življenja u jednoj sredini koja je bila drugačija u odnosu na onu iz koje sam došao, onda je to da pored neke vrste manjinskog
identiteta kojeg imaš, istovremeno usvojiš i identitet sredine u kojoj jesi.
U neku ruku si neka vrsta kulturološkog kentaura ali zbog kojeg nećeš nikome da se izvinjavaš, jer za tim nema potrebe, ništa time nisi izgubio već
si samo dobio. Tu nema te vrste sukoba identiteta – ti naprosto jesi neko
ko postaje jugoslovenska kentaurska struktura. Dušan Jovanović ima jedan
sjajan esej o tome, a on ima i srpskog i hrvatskoj i slovenačkog i makedonskog porekla u sebi, da se tu radi o jednoj složenoj identitetskoj strukturi
koja može samo da te obogati.
69
TEORIJE KULTURE
Hvali more, drž’ se Bačke
Piše: Teofil Pančić
Ildiko Lovaš: Izlaz na Jadran; prevele Ana Čurković, Marina Kukina, Helena Miletić,
Annemari Ulamec; Meandarmedia, Zagreb 2009.
Ildiko Lovaš: Španska nevesta; preveo Arpad Vicko; Fabrika knjiga, Beograd 2009.
Provincijalka sam, iz zabiti. Koju zanimaju život, sudbine i priče istih takvih (slikara, građevinara,
kurvi, žena koje ilegalno obavljaju pobačaje), to je provincijalni grad, to su njegova svjetla u
70
listopadu, drveće u veljači, to je kuhanje rajčice krajem kolovoza – dok sam ponešto natucala
o stupnju strepnje i o stanju između straha i potčinjenosti.
Da možda vidim u ovom gradu, sa zrakom treperavim od pješčane prašine, nešto što još znači
slobodu. Za to su vrijeme razjebali, raznijeli zemlju u kojoj sam odrastala – i o tome sam pisala,
samo stideći se. Jer ne može se pisati o užasu kad stojimo tek na njegovim granicama,
ma koliko strepili.
(Izlaz na Jadran)
O
to Tolnai rođen je kraj Tise, živeo je uz obale Dunava i Palićkog jezera,
ali nisu ni Tisa ni Dunav ni jedno panonsko jezerce ono što jugoslovenskog
Mađara (koga?! Pardon, ta zemlja više ne postoji!) razlikuje od onoga iz
matične domovine; razlika, drastična, u tome je što jugoslovenski (ko?!
etc.) Mađar „ima more“. Ima, štono bi se reklo, izlaz na Jadran. Tako je, naime, kadgod govorio Tolnai, dok je imalo smisla i rezona govoriti tako, a
Ildiko Lovaš (Subotica, 1967) uzima tu znamenitu koliko i geopoetički mudru Tolnaievu dosetku za nekovrsni leitmotiv svog romana Izlaz na Jadran, u izvorniku objavljenog 2005, u kojem se do tančina raščlanjuje jedan kentaurski identitet, lični i kolektivni, identitet obeležen (najmanje)
dvostrukom manjinskošću. U međuvremenu su, nota bene, „jugoslovenski“ Mađari izgubili i Jugoslaviju, samim tim i more, izlaz na Jadran, a da
ono što su dobili zauzvrat, hm, možda i nije tako impresivno i neodoljivo.
Kako god, Ildiko Lovaš ni naslovnu sintagmu neće ostaviti bez duploga
dna, jer koliko je ovde reči o izlazu na Jadran kao Veliko Plavetnilo slane
vode, toliko je to bogme i izlaz na kino Jadran, čiju zgradu od crvene cigle
mora poznavati svako ko je ikada u Subotici/Szabadki proboravio makar
pet minuta, jer kako ne bi znao markantnu zgradu koja se nalazi na putu
od železničke stanice do Korzoa?!
Sasvim ozbiljno, Ildiko se Lovaš u ovoj knjizi fragmentarno i polifono strukturiranoj, ne uvek lakoj za praćenje ali uvek podatnoj za naslađivanje i istraživanje u njenim bezbrojnim meandrima, poduhvatila misije da kroz karusel pre svega ženskih sudbina i glasova protegnutih u nekolikodecenijskom
luku, a među kojima ipak jasno dominira onaj naratorski glas koji čitaocu
zavodljivo i navodljivo sugeriše popriličan stepen autobiografskog, isplete
priču o potmulom, ili pak sasvim burno nedvosmislenom i nedvosmisleno
burnom uticaju krupnih istorijskih prevrata i fertutmi, ratova, revolucija,
propasti država i nastajanja novih, izmena granica i „razmena“ stanovništva i tako dalje, i tako gore, na običnu i nemoćnu ljudsku čeljad, napose
onu koja se najedared našla u manjinskom položaju a da za to nije morala
nikuda da ode i tako se upiše u svugde nepopularne dotepence i došljake, nego je mirno sedela kod kuće: tutanj Istorije sve je to obavio za nju i
u njeno ime, a njeno je bilo samo da se pokori Novoj Stvarnosti; sve dok i
ona nije postala stara, neugledna i ružna stvarnost, pa je zamenjena Najnovijom, ovom koju su kreirali ratovi devedesetih i njihove posledice. A u
kojima ni jedan ušuškani „slatki grad“, kako će Lovaševa s pravom reći, u
središtu Panonije, na rubu jedne peščare i na granici dveju država, nije
mogao ostati neokrznut; ponajmanje još bombama, a ponajviše onom
vrstom pometnje koja uneređuje jedan ionako fragilni red stvari, red po
kojem su ljudi (o)smislili da žive tamo gde nikakvi monohromni identiteti
nisu i ne mogu biti svoji na svome, ma koliko pokušavali, a nije da ne pokušavaju, ništa drugo ni ne rade.
U ovom će ambicioznom, i vraški dobro ostvarenom naumu Lovaševoj
zgodno poslužiti sve i svašta, pa čak i famozni James Bond, fatalni agent u
službi Njenog veličanstva: upravo mahnito doizmišljajući jednog ionako
izmišljenog junaka, Ildiko Lovaš uplešće sirotog Bonda, poreklom dakako
„našeg čoveka“, u niz ratnih i poratnih peripetija oko Jugoslavije, pa bogme
i Bačke, pače i Subotice. Tog bizarnog Bonda nestvarnijeg-od-nestvarnosti
(ma koliko se pozivao na svoj mitologizovani „stvarni“ identitet u obličju
stanovitog Duška Popova) znalo je gdegde biti i previše za ukus i strpljenje
Hvali more, dr ž ’ se B ačke / N OVA MISAO
TEORIJE KULTURE
ovog čitaoca, no jasno je da je spisateljici jedan takav virtuelni dasa bio
potreban radi karnevalizacije i sveukupne relaxacije jedne u osnovi mračne, ili barem gorko-melanholične priče. Koja sve vreme, na jednoj strani,
barata krupnim, nazovimo ih makro-događajima sa velike istorijske pozornice, a da im je istovremeno jedina prava svrha i opravdanje da budu
pretekst za mikrodogađaje iz sfere intimnijeg i lokalnijeg, to jest iz ugla
trpitelja istorije sa bačkih vetrometina. Trpitelja koji se prvo obretu među
južnim Slovenima, pa im ovi „daju more“ da se podiče njime jer to ni gizdava Pešta nema, pa ih posle merkaju i zagleduju kakav im je to jezik i naglasak i tako to, pa se dohvate za guše jedni s drugima, a u Suboticu počinju
da stižu vojni pozivi... Lako bi bilo da je sva sreća na drugoj strani, ali ni tamo
gore nekako nisi baš svoj na svome, jer tamo si nekako faličan Mađar, onaj
koji nosi nevidljiv, a ipak svima prepoznatljiv beleg Drugosti. Valjda je to
od soli na koži, onoj akumuliranoj kroz bezbrojna jadranska letovanja iz
bezbrižnih dana, tamo dole, na našem moru, moru bačkom i mađarskom,
dakle?
Španska nevesta (izvorno iz 2007) takođe se ne izmešta daleko od gromovite istorije XX veka i njenih bačkih odjeka, štaviše, u izvesnom je smislu
ovaj roman još izrazitije blizak recentnom vremenu i traumama. No opet,
težište Španske neveste na drugoj je strani, recimo intimnijoj, u ženskoj,
erotskoj, emotivnoj, intelektualnoj samospoznaji dva ženska naratorska
glasa, jednog savremenog, opet zavodljivo-navodljivo „autobiografskog“,
i drugog pomerenog stotinak godina unazad u prošlost i podarenog ženi
Geze Čata, „najgenijalnijeg čoveka u državi“, onoj crno-žutoj na umoru,
čoveka obnevidelog od mračnih strasti i poroka koji ga izjeda, kao radijacija uništavajući i sve oko sebe. Tekstualna je struktura bazično slična onoj
iz prethodnog romana, fragmentarna i rasuta, mada prohodnija; valja naglasiti da će „naivni“ čitalac, onaj koji ne ume čitati izvan kanona klasičnih
linearnih naracija, bar u početku imati svakojakih recepcijskih problema, ali
spisateljica (gotovo) uvek zna šta radi: fragmentarnost i polifonija ne prerastaju u proizvoljnost i kakofoniju (a imali smo sasvim nedavno i takvih
primera, vrlo razglašenih) nego usložnjavaju i obogaćuju romaneskni tekst
na pravi, produktivan način. Španska nevesta između ostalog je i bildungsroman jedne ženske (samo)svesti, čiji je ironični, oklevajući „nevestinski“
status zapravo trajno stanje nepristajanja na patrijarhalni poredak stvari,
iz kojeg naratorka – kao i njena prethodnica, utamničena Čatovim poodmaklim ludilom – beži u svim pravcima, jer je svaki pravac dobar za tu
vrstu bekstva. Istovremeno, Španska je nevesta (u manjoj meri i prethodni
roman) i diskretna, slatko-ironijska posveta Subotici iliti Szabadki, a ja ne
znam za slučaj da je ovaj grad dobio bolju romanesknu posvetu od ove, a
nije da ih nije imao dobrih i vrednih, hajde da od sasvim nedavnih spomenemo one Boška Krstića i Marije Šimoković.
71
A u kojima ni jedan ušuškani „slatki grad“, kako će Lovaševa
s pravom reći, u središtu Panonije, na rubu jedne peščare i na
granici dveju država, nije mogao ostati neokrznut; ponajmanje
Zimsko je doba dok ovo zapisujem, ko je bio na moru – bio je, do narednog je daleko, bio Mađar ili ne bio „izlaz na Jadran“ moguć ti je samo s
pasošem, zato se romanima Ildiko Lovaš bolje pozabaviti sada i ovde, na
ovim košavama. Na iole kvalitetnijeg čitaoca ove će knjige delovati kao
onaj sitni pesak iz subotičke peščare, onaj koji prodire kroz pore, zavlači se
pod kožu, pod jezik, i ostaje tu, neisteriv. Najbolje je hrabro progutati ga, i
zaliti ga vinom, onim sa peska, koje se i u ovim romanima gdekad pije, ta
nego kako bi. 
N OVA MISAO / Hvali more, dr ž ’ se B ačke
još bombama, a ponajviše onom vrstom pometnje koja
uneređuje jedan ionako fragilni red stvari, red po kojem su
ljudi (o)smislili da žive tamo gde nikakvi monohromni identiteti
nisu i ne mogu biti svoji na svome, ma koliko pokušavali,
a nije da ne pokušavaju, ništa drugo ni ne rade.
OGLEDALO
Upućeno anonimnim ljudima
72
Bora Ćosić, MIXED MEDIA, Izdavačka kuća VBZ, Beograd/Kuda.org i Zavod za kulturu Vojvodine,
Novi Sad, 2010. godine
Piše: Gordana Draganić Nonin
D
okument jednog perioda istorije umetnosti, svojevrsna biblija multimedije, konačno je dobila svoj nastavak. Četrdeset godina je prošlo od
prvog izdanja Ćosićeve knjige MIXED MEDIA, koju je dizajnirao Branko Vučićević. Danas ovo delo doživljava svoje novo, prošireno, izdanje koje je
realizovano koprodukcijom Zavoda za kulturu Vojvodine, Centra za nove
medije Kuda.org iz Novog Sada i izdavačke kuće VBZ iz Beograda.
kada je rekao da je knjiga MIXED MEDIA upućena anonimnim ljudima, vlasnicima uzbudljivih doživaljaja koji nisu toliko uočljivi javnosti. „Prva knjiga
MIXED MEDIE, koju sam objavio u sopstvenom izdanju u Beogradu pre 40
godina, skoro je bila privatni insult uvrnutih ideja, a današnje izdanje se
pokazuje kao legitimna hrestomatija opipljivih, svuda postojećih, čuda.
Stoga je ovo, kao i njena prethodnica, jedna otvorena knjiga koja krade iz
okolne zbilje” – rekao je Ćosić. 
Sa preko četiristo stranica potpuno novih tekstova, uz dizajn grupe Škart,
ova knjiga se može smatrati i eksperimentom u dekonstrukciji tradicionalne strukture knjige i uvreženih kanona u uređivanju štampanih materijala – u vizuelnom i tekstualnom smislu. Iznenađenje za čitaoce je predstavljala činjenca da je i svih tih četrdeset godina Bora Ćosić radio i dalje
na „arheološkom” poslu – kopanja po različitim fragmentima i slaganja
pronađenog u novi kontekst. A upravo tih četrdeset godina, vreme je potvrđivalo teze na kojima je Bora Ćosić zasnovao svoje prvo izdanje. U njemu su izbrisane sve granice i stege između medija i različitih umetničkih
izraza a kao najupečatljiviji utisak se javlja razigranost kako teksta tako i
drugog vizuelno grafičkog materijala. Knjiga je i u ono davno vreme otvorila teorijsku raspravu pokazujući da se može funkcionisati na nekoliko
umetničkih nivoa u isto vreme, a kasnije se taj multimedijslni koncept
samo potvrđivalo sve do današnjeg vremena.
Delo kreirana po principu mixed-medie, kao vanredan primer kolažirane
strukture vizuelnog i pisanog materijala: eseja, reprodukcija, citata, isečaka
iz novina, fotokopija, itd. koje na višeslojan način povezuju istoriju umetnosti 20. veka, konceptualnu umetnost, filmsku teoriju, filozofiju, društvenu
kritiku i sociološka istraživanja, kreirajući specifičan index/enciklopediju
pojmova. U uvodnom tekstu novog, proširenog izdanja, ističe se da se
MIXED MEDIA, između ostalog, osvrće na umetničke prakse u tom trenutku, na internacionalni neo-avangardni pokret 1960-ih godina (i kasnije), o
pokretima i praksama kao što su Fluxus, neo-dada, neo-konstruktivizam,
vizuelna poezija, kasnije konceptualna umetnost, itd. koji kao glavno
svojstvo imaju princip “mixed-medie”...
Za dizajn grupe Škart, koji stupa u direktnu vezu sa Vučićevićevim grafičkim rešenjima iz prve verzije, i sam pisac je imao samo reči hvale kada se
putem video linka obratio beogradskoj publici prilikom prve promocije
knjige 16. decembra. Ćosić je tom prilikom rekao da je dizajn grupe „Škart”
u znatnoj meri pojačao nelinearnu formu samog teksta u knjizi. Bora Ćosić,
istaknuti je književnik, esejista i teoretičar, živi u Berlinu od 1991. godine u
dobrovoljnom egzilu odakle se i javio direktno u program promocije. Čuvena je njegova rečenica „Rođen sam u Zagrebu, umro sam u Beogradu,
živim u Berlinu”. Suštinu same ove knjige je izrekao sam pisac u razgovoru
koji su sa njim vodili Zoran Pantelić i Vladimir Arsenijević (urednik izdanja)
Upućeno anonimnim ljudima / N OVA MISAO
OGLEDALO
Il prette rosso
Rolan de Kan „Vivaldi“, Prometej/Kiša, Novi Sad, 2010. godine
Piše: Adrian Kranjčević
73
U
saradnji dve novosadske izdavačke kuće Prometej/Kiša objavljena je
u ediciji „Međučin“, neposredno pred 55. Sajam knjiga u Beogradu, knjiga
o Antoniju Vivaldiju, kompozitoru iz Venecije na prelazu iz XVII u XVIII vek,
čija ličnost i delo još nisu otkriveni u onom pogledu u kojem ovakav muzičar zaslužuje. Ova knjiga svakako u velikoj meri doprinosi smanjenju koprene koja je Vivaldija i njegovo delo prekrila nakon smrti u Beču 1741. godine. Vivaldi je današnjoj široj slušalačkoj publici poznat kao tvorac čuvenih
i veoma popularnih koncerata za violinu i orkestar pod veoma atraktivnim
naslovom „Četiri godišnja doba“, a čak i stručni krugovi teoretičara i izvođača malo poznaju njegovu nadasve bogatu i zanimljivu životnu priču,
koja je kao i kod svakog značajnog kompozitora i umetnika uopšte neodvojiva od njegovog opusa.
Ova knjiga naročito je interesantna po tome što njen autor Roland de Kan
u tri poglavlja daje pronicljiv i sadržajan uvid u Vivaldijevo stvaralaštvo sa
odlično odabranim navodima iz originalnih dokumenata koja svedoče o
važnim činjenicama iz njegovog života, a koje se u sličnim stručnim knjigama često navode kao anegdote, što veoma otežava ozbiljno proučavanje njegovog opusa i života uopšte. Zahvaljujući ovom de Kandovom faktografski nastrojenom diskursu čitaoci mogu saznati zanimljive činjenice
iz Vivaldijevog života, poput toga zašto nije, uprkos tome što je bio zaređeni sveštenik, redovno držao službe u određenoj mu rimo-katoličkoj crkvi
i kakva je pozadina njegovih brojnih turneja po Evropi sa svojim ličnim
ansamblom koji se sastojao od mladih devojaka čiji je renome bio različito ocenjivan u zavisnosti od krugova koji su govorili o njihovom odnosu
sa Maestrom dei concerti kako su službeno oslovljavali Vivaldija. Takođe i
Vivaldijev odnos sa jednom od solistkinja gospođicom Anom Žiro, koja je,
uprkos svojim ograničenim pevačkim sposobnostima, dobijala većinom
glavne uloge u Vivaldijevim operama.
Ne treba zapostaviti ni širi spektar Vivaldijeve korespodencije sa uglednim
impresarijima, libretistima, koreografima, solistima i drugim ličnostima od
N OVA MISAO / Il pret te ross o
kojih mu je zavisio uspeh nekog komada ili čitave opere, te se stoga često
mogu naći posvete uglednim ličnostima bogatim mecenama, kardinalima
i vladarima, o čemu nam najbolje svedoči Vivaldijeva rečenica: „...Tako
imam čast da se dopisujem sa devet Visočanstava, a moja pisma odlaze u
čitavu Evropu.“
Knjiga poseduje i nekoliko uokvirenih stranica, koje se svojom sadržinom
ističu u odnosu na preostali tekst, jer predstavljaju posredan ili neposredan odnos Vivaldija i njegovih savremenika. Tako se, između ostalog, može
pročitati kako je Johan Sebastian Bah prepisivao Vivaldijeve koncerte kako
bi izučio njegov briljantni venecijanski stil pisanja za gudačke ansamble.
Kao retko koja knjiga koja govori o nekom kompozitoru, a koja je objavljena kod nas, ova knjiga poseduje, pored notnih primera, odlično koncipiranu i detaljno sastavljenu opremu na krajnjim stranicama knjige. Ovaj
dodatak se sastoji iz nekoliko navoda Vivaldijevih pisama, taksativne hronologije Vivaldijevog života sa uporednim pregledom zbivanja šireg istorijsko-kulturološkog konteksta, hronologije i popisa opera, kompletnog
kataloga dela po referentnom popisu Petera Rioma, pomalo zastarele,
ali veoma sadržajne i kritički ocenjene diskografije, iscrpne bibliografije
i index-a za čiju sadržajnost i verodostojnost je zaslužan kako sam autor
tako i urednici, stručni saradnik Branka Parlić, kao i ostali saradnici.
Zahvaljujući francuskom ministarstvu spoljnih poslova i Servisu za saradnju i kulturnu akciju Francuske ambasade u Srbiji a u okviru programa za
pomoć izdavaštvu naši čitaoci su dobili vrednu knjigu koja će u mnogo
čemu doprineti rasvetljavanju ekstravagantnog života kontroverznog
umetnika Gran’Maestra Antonia Vivaldija, a doprineće i tome da se barem malo proširi slušalački diapazon kako šire tako i stručne publike
jer kako i ova knjiga pokazuje u Vivaldijevom stvaralaštvu je bilo mnogo
previranja u okviru jednog „godišnjeg doba“ a da ne pominjemo čitavu
godinu... 
OGLEDALO
Večiti trenutak
Piše: Sonja Veselinović
74
K
ada je Oto Horvat, 2008. godine, objavio zbirku Putovati u Olmo, kritika
se usaglasila da ona predstavlja vrhunac njegovog dotadašnjeg pesničkog
opusa i brižljivo je tragala za vezama njegovog stvaralačkog postupka i
teorijskog temata o ekfrazi – književnom predstavljanju likovne umetnosti – objavljenom u 457. broju časopisa Polja. Odjednom je pesnik koji nije
toliko prisutan u našoj književnoj javnosti, najpre zbog života u inostranstvu, privukao pažnju svojim nežnim, meditativnim stihovima ponetim
mediteranskim bojama i mirisima. Verovatno se zato, pri odabiru svojih
Izabranih i novih pesama (2009), odlučio da svoja novija ostvarenja predstavi usmereno, koherentno, tako da prate određenu poetičku i tematsku
nit. U ovoj knjizi izbor iz prethodne dve pesnikove zbirke (Fotografije,
1996; Dozvola za boravak, 2002) na izvestan način saobražen je ovoj poslednjoj, najviše zastupljenoj, tako da Putovati u Olmo i ovde postaje ključna
tačka njegovog stvaralačkog toka, u koju sve uvire i iz koje proističu novi
stihovi.
ostaje kao stalna referenca. Ali ovi gradovi, ove zemlje, ne doimaju se kao
dodat dekor, kao proizvoljnost, nego kao nepomirljiv zahtev biografije,
kao odgovor na unutrašnji impuls. Zato je putovanje iznutra dato, proživljeno, ne kroz izmeštanje, promicanje prizora kroz staklo automobila, voza,
aviona, već kao naporednost, kao poređenje kadrova iz jedne intimne
zbirke, pojedinačnog sveta. U toj naporednosti, fotografija Andrea Kertesa,
Brojgelova slika i ono što je zahvaćeno jednim treptajem oka, podjednako
je intrigantno, dok je saživljenost lirskog subjekta autentična. Intimno proslavljanje nenametljivog, a neprekidnog bivstvovanja, uz neprekidnu potragu za lepotom koja zaustavlja svet, koja pobija prolaznost i prozaičnost
na taj jedan sekund dok nam muti čula i prekida misao, to je sve stalo u
Horvatov „Zadatak“: „Da očistim površinu da bi se videlo dno“. 
Meditativna percepcija, gotovo zakočeni prizori svakodnevice, letovanja,
putovanja, stišavaju ovu knjigu do najjednostavnijeg naziva, toliko poznatog a često neprepoznatog izvan slikarskih ramova – still life, Stilleben. Upravo taj trag pronalazimo u novoj Horvatovoj pesmi „Katalog mrtve prirode“.
Ali ništa nije mrtvo, naprotiv. Samo je stišano u sliku. Kao u uspeloj filmskoj sceni u kojoj je ono najglasnije, najburnije, najdramatičnije, odjednom
zanemelo. I kada je vrhunac već prošao, dopire neobična muzika – kao
začudni efekat završne pesničke slike, kao mini-obrt. To može biti „Der
ewige Augenblick“: „Zamisli samo tu sekundu koja ne prolazi eonima“. To
može biti „Il silenzio“: „Hrastove šume sa perfektnom cenzurom zvuka/
metež na ulicama velegrada bez tonskog snimka“. Ali sigurno su tu svetlost i pogled. Nečujno, koncentrisano, svetlošću i pogledom čuva se svet.
Nezadrživo, od prvih stihova, dolazi do izražaja osnovni simbol i zamajac
Horvatovog pesništva – svetlost. Potvrda sveta u preoblikovanom prizoru, njegovo lelujavo oprisutnjenje rečima, temelji se u statičnoj i stabilnoj
figuri ili, bolje rečeno, zenici lirskog subjekta. Horvatova dvostruka podražavanja zadatog – kroz fotografiju i pesmu – postaju vid problematizacije
subjektivnog doživljaja i mogućnosti verbalizovanja, pretakanja viđenog
u osmišljeno.
Statičnost lirskog subjekta na specifičan način osvetljava i naslov zbirke
Putovati u Olmo. Ovaj infinitiv, kao mogućnost i kao neophodnost, osvetljava mnoge pesnikove motive. U ovom Horvatovom izboru čitalac se čas
obre u Erlangenu, čas u Budimpešti, čas u Americi, čas u Italiji. Novi Sad
Ve čiti trenut ak / N OVA MISAO
Piše: Danijela Jakobi
OGLEDALO
Album „Atlas” novosadskog elektro dvojca The Good Guys
75
P
rvi album novosadskog sastava The Good Guys pod nazivom „Atlas“
ujedno je i prvi elektro album objavljen na sajtu exitmusic.tv, gde se može
besplatno preuzeti. Exit label je do sada, između ostalih, objavio imena
kao što su Obojeni program, E-play, Marko Nastić, Repetitor, Jarboli, Overdrive, Killo Killo, Nežni Dalibor i Trance Balkan Desorganisation. Ovaj duo
iz Novog Sada čine producent Bojan Čizmić, poznatiji kao Cell D, i grafički
dizajner Andrija Kovač čiji je pseudonim Xtrapurified.
Album „Atlas” sastoji se od osam autorskih numera, a nastao je u proteklih
godinu dana u TGG studiju. Uz razne remikse koje su radili za strane producente, ovo je zvanično njihov prvi album. Kako kažu ovi good guys, teško
je objasniti kakvu vrstu muzike oni proizvode i kojem muzičkom pravcu
pripadaju, s obzirom da u muzici nema granica i ništa nije zabranjeno, ali
mora da bude zabavno i dobro da zvuči. Moglo bi se reći da se radi o elektro sintezi inspirisanoj retro zvukovima i estetikom sint-popa, disko zvuka,
fanka i brejkdensa, začinjenoj sa mnogo kompresije. Široka lepeza njihovih
kreacija proteže se od disko melodija i luckastog treša osamdesetih do gitarskih rok rifova i haus elektro produkcije s kraja prošlog i početka ovog
veka. Kao da nagoveštava ovu raznovrsnost, „Intro“ (uvod) u album počinje sa zvucima traženja radio stanice na različitim frekvencijama, da bi se
pokazivač na skali zaustavio na onom mestu gde zahuktali bubnjevi vode
ka pompeznim gitarskim deonicama u maniru simfo-roka, koje zatim, uz
zvuke motora, odjure negde dalje, da bi ustupile mesto čistom elektro zvuku u prvoj i ujedno naslovnoj numeri „Atlas“, dovoljno uravnoteženoj, smirenoj i psihodeličnoj da nas povede (ili na svojim ramenima ponese) na
jedno iskulirano putovanje kroz nepoznate predele. Zvuk talasa koji se proteže od početka kraja ovog putovanja daje nam da naslutimo gde će se
ono okončati, a to je pravi “Beach House Party“, žurka u haus maniru, beskrajni mantrični elektro ritam kućne produkcije. Antitezu donosi kompozicija “Jackpot“ sa nafuziranim sintetičkim basom i semplovanim melodijskim
linijama, da bi nas zatim “Kinky“, kao i naredna “Kinky VIP“, ubacile direktno
u neku imaginarnu diskoteku iz osamdesetih, u kojoj promiču slike svima-dobro-poznatog najtreš stila ikad, pod omamljujućim kruženjem svetlucavih tačkica disko kugle, sve dok se ne začuje zvuk koraka koji se udaljavaju sa ovog mesta i odlaze u mnogo suptilniju “Savage Streets (part 1)“,
koja nas zatim vodi i u završnicu albuma uz remiksom unapređenu verziju
“Savage Streets (part 2)“.
čemu ovaj dinamični duo donosi pravi odgovor na rad elektronskih velikana kao što su Daft Punk ili Chemical Brothers. Ove „disko nindže” imaju
više od 30 autorskih pesama i veliki broj remiksa, kao i dugu istoriju nastupa sa nekim od najvećih imena elektronske scene. Svoju karijeru započeli su setom na Exit festivalu u julu 2008. godine, a do sada su nastupali
sa klupskim velikanima poput Terencea Fixmera, Hot Chipa, Gorillaz Sound
System, Martela, Adama Freelanda, bendom Faithless i mnogim drugima.
Ove godine bili u zaduženi za muzički program filmskog festivala Cinema
City. Audio-vizuelni duo iz Novog Sada zajedno sa Džulijet Luis otvorio je
muzički deo festivala Cinema City na Petrovaradinskoj tvrđavi, a ujedno
su potpisali i zvaničan saundtrek festivala. 
The Good Guys poznati su i po svom atraktivnom živom nastupu koji
kombinuje isključivo autorsku muziku i sinhronizovanu videografiju, pri
N OVA M I SAO / A l b u m „ At l as“ n ovos a dsko g e l e k t r o d vo j c a T h e G o o d G u y s
OGLEDALO
Bande à part
Franja Petrinović, Trauma: stečajne legende, Adresa, Novi Sad, 2009.
Piše: Sara Kresojević
76
R
adnja svih trinaest pripovedaka smeštena je u tranzicioni Novi Sad, što
podrazumeva period od početka devedesetih do danas. Tranzicija, koja,
između ostalog, podrazumeva i urušavanje starog sveta ne bi li se izgradio
novi, u ovom delu prikazana je kroz ljude koji su relikti upravo te odbačene prošlosti, pa tako i njihovi životi nestaju zajedno sa širim društvenim
kontekstom u kom su se odvijali. Na taj način oni postaju službeno priznati
duhovi, koji uzalud pokušavaju da učitaju smisao u svoje živote. Budući
da vreme prelaska iz jednog društvenog uređenja u drugo podrazumeva
opštu konfuziju većine, ali i stvaranje uslova koji omogućavaju vrtoglavo
bogaćenje snalažljivih na uštrb onih koji nisu uspeli da se prilagode gladijatorskoj borbi za položaje u novom sistemu, junaci ove zbirke iznenada
zatiču svoje pređašnje uspehe (ukoliko ih je i bilo) kao obezvređene i nepotrebne. U čitavom delu preovlađuje teskoba ostarelih junaka zbog besmisla njihovih bivših života, kako ih je autor nazvao. Pri svemu tome, čini
se da je grad gotovo personifikovan, kao da je i on saučesnik napredujuće degradacije ovih likova. U atmosferi rata svih protiv svih (ali i stvarnog
rata, čija su poprišta udaljena samo tridesetak kilometara), koji odmah
podrazumeva i slavljenje kulta mladosti i snage, grad postaje arena u kojoj
uspevaju samo oni koji se uključe u vrevu svakodnevnog života polažući
pravo na svoje mesto u njemu, dok se sudbina ostalih svodi na tavorenje
na periferiji društva oličenoj u sivilu ulica, strogim beskrvnim zgradama,
pustim raskrsnicama i otužno uzavrelim tržnicama. Imenovanje delova
grada, ulica, parkova i pijaca u kojima se priče odvijaju takođe doprinosi
uspostavljanju grada kao jednog od likova, ali i utisku o realnosti opisanih
događaja.
Odnos prema vremenu jeste još jedan od bitnih motiva ovog dela, a povezan je i sa sveprisutnim promenama i načinom na koji likovi sebe doživljavaju u njima. Čini se da je bilo potrebno da čitavi životi ovih ljudi budu
poništeni, ne bi li se pokazalo njihovo slepilo za vreme. Naime, stiče se utisak da su junaci pripovedaka bili neostvarene ličnosti i u prethodnom režimu, a da su tranzicija i starost samo podstakli spoznaju te promašenosti.
Ova spoznaja je najočitija u pripovetkama Gradski golubovi i Kukuta neuspeha. U prvoj se izopštenost i bezrazložnost postojanja glavnog lika, Svete
Rankova, ogleda u njegovom odsustvu sa stare fotografije na kojoj se nalaze
njegovi prijatelji, jedino svedočanstvo o tome da je nekada imao život.
Međutim, pokazuje se da je i tada bio odsutan, baš kao i sa te fotografije,
budući da ga ni onda prijatelji nisu primećivali, zaokupljeni tajnim dogovorima, spletkarenjem i postizanjem sitnih koristi na račun pripadanja
grupi, čiji deo Sveta Rankov nikada nije postao. Uzrok tome (a uzrok je još
jedan od bitnih motiva), leži možda u tome što nije bio „vulgarniji, pronicljiviji, bezobrazniji, nemilosrdniji“. Na taj način, ostao je on samo „strpljivi
čovek sa kraja stola“. U tom smislu, moglo bi se reći da su likovi svih pripovedaka izuzetni baš zato što su izuzeti. To nas dovodi do potonje pripovetke, Kukuta neuspeha. Greh Radeta Plačkova, neuglednog krojača, sastojao se u njegovoj pomirljivosti. Njome je on izuzet iz svakodnevice i
„prihvatanjem svega i svačega odavno je nalik nekakvoj rupi na lavabou
u koji se sve sliva“. Ta rupa je ujedno i njegova perspektiva, iglene uši kroz
koje posmatra svet. Pripovetka završava svakodnevnim odlascima junaka
na reku, gde hini pecanje, što na kraju dana nadoknađuje kupovinom ribe
od pravih pecaroša. Na taj način, obitava on u blizini sebi sličnih – nemih
riba.
Margina na kojoj prebiva svaka banda autsajdera, pa i ova tranziciona, u
ovom delu nije ulepšana, niti je bilo gde prisutan sladunjavo romantični
odnos prema njoj, te ova zbirka pripovedaka u potpunosti opravdava
svoj naslov. Odnos prema likovima, koji je, međutim, prisutan, jeste ironija, ali ne i cinizam, budući da se naslućuje izvesna osetljivost na očaj
junaka i u samoj činjenici da im je u ovom delu dato da progovore, dok je
pogođenost njihovim sudbinama nagoveštena tonom kojim se o njima
pripoveda.
Kako zatočenicima tranzicionog limba jedino preostaje da iznova i iznova
pretresaju sećanja, budući da svoju sadašnjost provode u vlažnoj tami zaborava, pa samim tim za većinu (a i za sebe same) oni nisu u potpunosti ni
živi, čini se da vreme za njih i ne postoji. U tom smislu, ovaj stilski pomalo
nedovršeni izveštaj iz vremenske praznine, zajedno sa naličjem jednog
perioda, servira nam i njegove iznutrice poređane na platnu kao trice na
buvljaku, stvarajući tako jedno od retkih iskrenih i adekvatno mučnih svedočanstava o izopštenicima savremenosti. 
B an d e à p ar t / N OVA M I SAO
OGLEDALO
Elijahova stolica
Igor Štiks: „Elijahova stolica“, Arhipelag, Beograd, 2010.
Piše: Nadežda Radović
„E
lijahova stolica“ je drugi roman Igora Štiksa. Ovaj po interesovanjima
renesansni autor sa podjednakim uspehom objavljuje poeziju, romane i
publicističke tekstove, predaje na Univerzitetu u Edinburgu, uznemirava
duhove u Sarajevu, Zagrebu i Beogradu.
Igor Štiks je diplomirao komparativnu književnost i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu, doktorirao na Institutu za političke
studije u Parizu i na Nortvestern Univerzitetu u Čikagu.
Za roman „Dvorac u Romagni“ dobio je nagradu „Slavić“ za debitanski roman, a „Elijahova stolica“ je dobila dve nagrade „Ksaver Šandor Đalski“ i
„Kiklop“ za najbolje prozno delo godine u Hrvatskoj.
U „Elijahovoj stolici” struktura, likovi, radnja slede logiku klasične grčke
tragedije. Prvi put Igor Štiks se direktno uhvatio u koštac sa dramom Sarajeva, rodnog grada. Glavni junak romana Richard Richter, pedesetogodišnji romanopisac koji ležerno planira da ostatak života provede u stanu u
kome je rođen, u Beču, bez velikih životnih i radnih ambicija. Richard Richter smatra da je glavne poslove u svom životu obavio. Obračunao se sa
naci prošlošću svog rodnog grada, svog oca koji se nakon povratka sa ruskog fronta ubio. Richter se na vlastitom slučaju susreće sa jednom od temeljnih dvojbi
njemačkog XX stoljeća. To je dakako Drugi svjetski rat,
Holokaust. On koji je vjerovao da je potomak nacista,
shvata da je biološki potomak žrtve. Sama ta činjenica
obezvređuje čitav njegov rad, njegov levičarski angažman, njegovu književnost koja je počivala na obračunu sa roditeljima, sa generacijom onih koji su krivi za
zločine.
Dokonost može proizvesti svašta od filosofije do umetnosti. Richter u svojoj dokonosti ruši jedan zid u stanu.
Ispod tapeta se pojavljuje, u skrivenom prostoru, Plava
sveščica. Svi elementi identiteta ovog stamenog pedesetogodišnjaka prestaju da važe. Plava sveska je pismo
Richardove majke upućeno njegovom biološkom ocu,
Jevrejinu. Iz Plave sveske on saznaje da je njegov otac
bio uhapšen, da nije odao majku i tetku koje su bile sa
njim u komunističkom kružoku, da je živeo u Sarajevu...
Sarajevo je tih dana najčešće pominjan toponim u svetu.
U Sarajevu počinje rat. Richard odlućuje da krene u Sarajevo i suoči se sa gradom i ljudima kojima biološki pripada, o kojima gotovo ništa ne zna. Kao i sva suočavanja
N OVA M I SAO / Elija h ov a s to l i c a
i ovo će biti bolno, neizvesno i osvešćujuće. Richard će pronaći oca, spoznati da je žena koju je zavoleo više od sebe samoga zapravo njegova polusestra, slomiće se od tereta koji mu se na pleća svalio. Spoznaće da je njemu
bliska tetka, koja je čitav život o njemu brinula, vinovnica njegove porodične
tragedije, da je ona denuncirala njegovog oca nacistima. Nastaje još jedan
roman Richarda Richtera, njegova životna priča. Poslednja tačka tog romana je i kraj Richardovog života. Richter koji u Sarajevo dolazi kao stranac,
zapravo i nije stranac. Kao što ni Edip kada dođe u Tebu nije baš stranac.
Njegovo propadanje će pratiti i propadanje Grada kao i njegove identifikacije sa Gradom. Taj Grad koji je, u trenutku kad dolazi u njega, najnesigurnije mjesto na planeti, postaje njegovo utočište. Richter će otići iz Grada da
nesreća ne bi bila još veća. Dolazeći u Grad da utvrdi vlastito poreklo, koje
mu je važno, Richter susreće ljude kojima poreklo nije važno ili im bar u političkom smislu nije važno kao što je na primer važno onima koji su bili, ili su
još uvek, opijeni etnonacionalizmom. Dok istražuje svoje biološke korene,
on susreće kosmopolitski orijentirane ljude koji mu kažu: „pogledaj, do
čega je to dovelo“, to glorificiranje „krvi” i „porekla”, i oseća stid. U tom
smislu glavni junak propituje samog sebe, vlastitu misiju – zašto tražiti oca
nakon pedeset godina kada je sve već formirano, kada je život gotovo
prošao? Ali, nada novog početka je tu. I njemu se zaista
događa novi početak.
U „Elijahovoj stolici” figuriraju kao literarne forme isečak iz novina, Plava sveščica, roman u romanu... Gradovi su jednako snažne ličnosto kao i ljudi, nose vlastite
sudbine, opiru im se i uvek iznova formulišu.
Kada je Jugoslovensko dramsko pozorište stavilo na repertoar „Elijahovu stolicu” pitala sam se kako je moguće
napraviti dramski tekst od razuđenog tkiva meandriranog romana. Ipak, predstava je podjednako snažno i
osebujno delo kao i roman. Boris Liješević je sigurnom
rukom prošao kroz tekst romana, integrisao likove, jer
možemo biti i ovaj i onaj. Često tek slučaj odredi koji lik
u nama dobija šansu.
U pismu Borisu Liješeviću, reditelju i glumcima „Elijahove stolice“ Igor Štiks kaže: „Taj udar sjekirom (metafora
je Kafkina – sjekira za smrznuto more u nama) o ledenu
površinu ‘mora u nama’ je ono čime se bavimo i ako ne
osjetimo kako puca led u čitatelju/gledatelju, onda nismo ništa napravili.“ I roman i predstava su nas dobro
protresli. Premijera „Elijahove stolice“ je pružila retko viđen prizor katarze u gledalištu. 
77
OGLEDALO
Dobrotoljubiva arhitektura
78
Vojislav Dević: Centar za panharmonično preobraženje čoveka i sveta CENPANTRANS
Piše: Mirko Sebić
C
entar za panharmonično preobraženje čoveka i sveta CENPATRANS,
projekat novosadskog arhitekte i vizionara Vojislava Devića, u digitalnoj
formi predstavljen je na paviljonu Republike Srbije na Svetskoj izložbi u
Šangaju Ekspo 2010.
Šta je zapravo CENPANTRANS?
CENPANTRANS je jedna urbanistička vizija, mesto okupljanja nasleđa i savremenosti svetskih civilizacija, kultura i vera, nauke, tehnologije, ekonomije i finasija, sporta i ekologije, medicine i umetnosti. Harmonizovanje i
pomirenje osnovni su motivi ove ideje koja pulsira harmonično i skladno
generišući iz sebe izglednu, humanu i dobru budućnost sveta, prirode i
čoveka. Naravno, ovde je reč samo o digitalnoj reprodukciji same zamisli
koju su mogli videti brojni posetioci paviljona Republike Srbije u Šangaju.
Projekat je inspirisan Platonovom filozofijom grada/kosmosa a izveden je
iz humanističkih i utopijskih tradicija Nove Atlantide a uobličen po ugledu na ustrojstvo atoma. To
je ambijentalno-prostorni kompleks koja se istovremeno nalazi i na zemlji i na vodi, a sastoji se
od sedam koncentričnih polukruženih prstenova
između kojih se prostiru koncentrične vodene
površine. U zajedničkom jezgru smešteno je neutralno područje u vidu ostrva, a u poluprstenovima su izgrađeni promotivni paviljoni svih država
sveta, hramovi najznačajnijih religija, najmoćnijih
svetskih korporacija, paviljoni kultura i umetnosti, paviljoni zabave i sporta, nauke, tehnologije i
medicine.
U centar se može ući i kopnom, vodom i vazduhom.
Ukupna površina potrebna za realizaciju ovog projekta je šest kvadratnih kilometara.
Od čega je pošao i šta je motivisalo arhitektu Devića da stvara ovu krhku utopijsku viziju neku vrstu
posmoderne Atlantide, najbolje će objasniti on
sam rečima iz elaborata o projektu:
„Ljudska civilizacija zapala je u velike (objavljene)
krize kao što su ekonomska, ekološka, i energetska
a o onima (manje objavljivanim) krizama koje potresaju suštine ljudskog bića, kao što su rušenje
etičkih normi, nedostatak samilosti i stida, iščeza-
vanje ljubavi i požrtvovanja za bližnje kao i nedostatak pozitivne preobraženjske kreativnosti prema svetu i čoveku, najmanje se govori. Dosadašnji
razvoj civilizacije odvijao se na podelama, razdorima, sukobima i fisijama.
Opstanak i brži razvoj i viši nivo civilizacije zahteva sveopštu komunikaciju, združenost interesa, saradnju, mir i fuziju. Realizacija CENTRA ZA
PANHARMONIČNO PREOBRAŽENJE ČOVEKA I SVETA treba da postane kamen temeljac početka te nove, blagotvorne, dobrotoljubne, mirotvorne
civilizacije koja treba da obezbedi poštovanje svih ljudskih bića i njihovih
iskustava.“
Prostori u kojima živimo često za nas ostaju skriveni iako svakodnevno
jezdimo kroz njih. O njima ne možemo da kažemo ništa: da li su zakrivljeni,
izlomljeni, puknuti, gde se savijaju a gde spajaju. Mi i ne želimo da saznamo nešto više o tim prostorima bilo da je reč o mikroprostorima naših soba,
stanova i kuća ili o makroprostorima gradova, regija i država. Mi želimo da
budemo slepi. Kako primećuje Žorž Perek: „Nije problem osmisliti prostor,
a još manje preoblikavati ga (danas ima i previše
dobronamernih ljudi kojima je posao da promišljaju okolinu...) nego ga istražiti, ili, još banalnije,
iščitati ga; naime ono što nazivamo svakidašnjicom
nije očigledno nego vrlo mutno, poput oblika slepoće ili načina anestezije.“
Neutrum je središnji krug/ostrvo u ovom koncentričnom i kružnom ambijentalnom zdanju koji dolazi posle polukrugova transnacionalnih, transreligijskih, transnaučnih i kulturnih i on predstavlja
sveto mesto objave ili višeg saznanja gde posetilac posle pređenih kružnih putanja može doći do
spoznaje i preobražaja, harmonizovanjem vlastitih
iskustava.
Po rečima samog gospodina Devića jedan od najvećih svetskih urbanista i arhitekata Hadi Kuzam,
oduševljeno je podržao projekat i izrazio žaljenje
što prokjekat nije bio gotov 2008. godine za Olimpijadu u Pekingu jer bi, po njegovim rečima, Kina
imala kapacitet i interes da realizuje jedan ovakav
projekat. Pitanje ekonomskih kapaciteta i spremnosti neke svetske velesile da realizuje ovakav projekat nije od presudnog značaja za samu ideju,
ono što ovakav projekat može da održi u životu
je otvorenost, radoznalost i spremnost na istinski
preobražaj. 
D o brotoljubiva arhite k tura / N OVA MISAO
OGLEDALO
Sestre Popović osvojile modni London
Modna kolekcija „The Flowers of romance“ Tijane i Mile Popović
Piše: Teodora Ž. Janković
Foto: privatna arhiva sestara Popović
gaćivano ručnim radom, vezom, i nekonvencionalnim detaljima: lancima,
nitnama, mrežom, tilom, leptirima, papirnim i gumenim cvećem, zihernadlama, keramičkim pločicama.... Bazu kolekcije su činile bela i crna boja po
kojima dominiraju fluroscentni elementi u vidu detalja – ručnog rada ili
slikanih površina u neon ciklama, zelenoj i žutoj boji. Taj spoj, na prvi pogled nespojivog, grubog sa nežnim, prvoklasnih i kvalitetnih materijala sa
recikliranim, klasičnih formi sa avangardnim, dao je posebnu notu autentičnosti i originalne lepote koju su britanski modni kritičari svrstali u red
„haute couture“, odnosno kolekcije visoke mode.
Ime i inspiraciju za ovu kolekciju, sestre Popović su pronašle u istoimenoj
pank rok grupi negdašnjeg basiste „Sex Pistolsa“, Sida Višousa (Sida Viciousa)
kao i u pesmi grupe „PIL (Public image ltd)“ koju je napisao Džon Lidon (John
Lydon) a koja govori o neprihvaćenosti, nekonvencionalnosti, senzitivnosti
i tananosti u umetnosti i odbacivanju svega što nije ukalupljeno normama.
Londonska publika, kritičari i vrsni modni znalci oduševljeni prikazanom kolekcijom prognozirali su im lepu budućnost u svetu mode i dizajna, barem
kada govorimo o britanskom poluostrvu, tako da nije ni preveliko iznenađenje što su gostovanjem na britanskom Chanel 5, Red Carpetu, i drugim
gledanim medijima i tv emisijama, iznosile svoje stavove i planove.
K
olekciju „The Flowers of romance“, sestre Popović su prvi put prikazale
sofisticiranoj (i otvorenoj ka pitanjima individualnosti, originalnosti, eko-svesti) britanskoj modno-konzumentskoj sceni na London Alternative Fashion
Week-u krajem aprila meseca 2010. godine, da bi ih nakon odličnih reakcija
publike i menadžmenta ove manifestacije, pozvali tvorci i „krojači“ stilova
i diktata, sa London Fashion Week-a, na kojem su Popovićke u okviru programa „Untold season VII“, predstavile svoju poetiku kroz uzbudljive komade garderobe u prostoru Design Museum-a u Londonu.
Takođe, kao jedini individualni predstavnici naše zemlje, pored Belgrade
design weeka – koji je pod pokroviteljstvom vlade Republike Srbije, učestvovao na međunarodnom London Design Festivalu 2010. – predstavile
su 10 radova iz primenjene umetnosti u „Pop up bus“- izlagačkom prostoru, sa skupinom od još četiri evropska dizajnera.
Haute Couture kolekciju „The Flowers of Romance“ sačinjavalo je 33 modela od najkvalitetnijih materijala, poput svilenog muslina, organdina, organskog pamuka, platna kao i recikliranih ili odbačenih sirovina koje su u
vidu detalja dopunjavale ceo koncept autorki. Takođe, poznate, među ostalim i po artističkom „potpisu“, unutar modno dizajnerskog serkla diljem naše
zemlje, Popovićke su prilikom izrade svojih artificijelnih „remek-(o)delca“
koristile i PVC, plastificirani organdin, folije, pet ambalažu, što je sve obo-
N OVA MISAO / Ses tre Po p ović os vojile mo dni London
Poredeći njihov rad sa radom mladog i rano preminulog Aleksandra Mekvina (Alexandra Mequena) i Vestvudove (Westwoodove) sa početka njihovih
karijera kritičari su istakli njihov ekspresionizam, eklektičnost, nove forme i
friganski pristup dizajnu, svrstavajući ih u red dolazećih evropskih dizajnera,
što će im svakako omogućiti učešće i na sledećem LFW, koji će se održati u
Februaru 2011. godine a ono što je kuriozitet jeste i poziv organizatora za
njujoršku Nedelju mode, na Couture Fashion Week, od 18-20. februara. 
79
Download

NM IX KRAJ.indd