UVOD
Kako u prirodi uopšte, tako u poljoprivredi vlada odredeni okvir života koji se oblikuje pod
djelovanjem niza životnih faktora. Ovi faktori su abiotički: zemljište, klima ( vazduh, svjetlost, toplota, voda), i
biotički (gajena biljka, domaća životinja i čovek) a njima se pridružuju i drugi prateći biljni i životinjski organizmi,
među kojima posebna uloga pripada mikroorganizmima, korovima, insektima, zemljišnoj makrofauni. Zemljište i
klima čine nerazdvojnu celinu kao izvor energije, u koju se uklapaju i koriste gajene biljke.
Biljke cvetnice su pozitivno uticale na evoluciju čoveka i drugih heterotrofnih organizama, što znači da je
najprije došlo do evolucije biljaka, a onda životinja. Čovek je za gajenje odabrao prve više biljke koje nose plodove
(seme). S njima počinje agrikultura koja uslovljava sedelački način života. To je ujedno početak civilizacije. Prvi
uzgajači biljaka služili su se opažanjima da bi izdvojili iz slobodne prirode lepo razvijene biljke s većim plodovima
(semenkama), pretpostavlja se da su to bile trave od kojih su nastale žitarice. To izdvajanje je početak selekcije,
kada je otada do prošlog stoleća prešla veoma dug put empirije, a tek s pojavom nauke o nasleđivanju, postavljena
je na naučne osnove.
Prirodu izdvojenih odnosno domestifikovanih biljaka u prošlosti nije menjala samo iskustvena selekcija
koju je obavljao čovek, nego i promena ekološke sredine. To su u prvom redu odnosi na antropogenizaciju
zemljišta. Važna uloga u tome pripada obrada i đubrenje zemljišta.
Čovek kao svestan faktor povezuje vladajuće faktore u jedan usmereni proces, koji treba da omogući
optimalne uslove za uspevanje poljoprivrednih biljaka. Pri tome, on treba da do maskimuma iskorištava povoljnost
koja mu obezbeduje taj okvir a da otklanja nepovoljnost koje mogu biti izazvane delovanjem pojedinih faktora
(nepovoljni vremenski uslovi, pojava bolesti, štetnika i korova, debalansa mineralne ishrane itd).
Prirodni uslovi određenog poljoprivrednog prostora, predstavljaju njegov prirodni potencijal. On
omogućuje ostvarenje odgovarajućeg proizvodnog efekta gajenih bilja. Do koje će mere ove mogućnosti biti
iskorišćene, najviše zavisi od čoveka, s jedne strane od izbora sorte ili hibrida, kao i njihove reakcije na postojeće
uslove, a s druge strane od njegove sposobnosti da utiče na uslove sredine kao i na osobine gajenih biljaka.
Polazeći od zakona o jednakoj vrednosti svih proizvodnih faktora u poljoprivredi, maksimalni proizvodni
učinak postiže se uz optimalno prisustvo svih spomenutih faktora. Da bi se optimalno iskoristila prirodna energija,
važno je da postoji sklad između proizvodnog potencijala poljoprivrednog prostora i produktivne sposobnosti
gajenih biljaka.
Pod gajenim biljkama podrazumevaju se sve one vrste biljaka i njihove sorte koje po načinu svoga života
i održavanja žive stalno u simbiozi sa čovekom. Procenjuje se da danas na zemljinoj kugli ima više od 200.000
biljnih vrsta, broj gajenih vrsta je oko 1.000, dok čovek danas koristi oko 50.
Zbog činjenice da biljke troše mali deo sunčeve energije, zadatak selekcije je u iznalaženju takvih formi
gajenih biljaka koje će biti sposobnije da koriste besplatnu i obilnu sunčevu energiju. Takvim radom dobijene su
danas takve sorte / hibridi koje daju izuzetno visoke prinose. Sinteza ratarske i stočarske proizvodnje omogućuje
pravilno ekonomisanje činilaca proizvodnje, očuvanje i poboljšavanje bogatstva, plodnosti, strukture te povećanja
ukupne poljoprivredne proizvodnje.
Poljoprivredna proizvodnja planska i organizovana ljudska delatnost usmerena na proizvodnju organske
materije koja ima upotrebnu vrednost za čoveka (hrana, prediva vlakna i dr), odnosno koja je neophodna za
održavanje života ljudi i domaćih životinja. Ona je apsolutno neophodna, jer se njeni produkti ne mogu zameniti
veštačkim proizvodima. Zbog toga od upravljanja poljoprivrednim resursima zavisi opstanak čovečanstva, odnosno
ekonomski, kulturni i socijalni razvoj društva, (Molnar i Lazić, 2001).
Čovekova uloga je da interveniše kako bi se postojeća energija što potpunije iskoristila, odnosno, da u
okviru ratarske proizvodnje, otklone ono što biljkama smeta a nadopune ono što im nedostaje.
2
Osnovne karakteristike biljne proizvodnje
Zelena biljka je prava “biohemijska fabrika” koja čoveku obezbeđuje oko 94 % hrane jer je sposobna,
koristeći sunčevu energiju, da iz prostih neorganskih jedinjenja sintetišu složena organska jedinjenja koja su
neophodna svim živim bićima.
Smatra se da zelene biljke u procesu fotosinteze godišnje obezbede oko 350 milijardi tona organske
materije koju koristi čovek, životinje ili su sirovina za prerađivačku industriju. Najznačajniji zadatak biljne
proizvodnje, je dakle pretvaranje prirodne plodnosti zemljišta u ekonomsku, što omogućava primena različitih
agrotehničkih, meliorativnih, organizacionih i ekonomskih mera uz maksimalno moguće ostvarenje racionalnog
sistema biljne proizvodnje.
Glavna karakteristika poljoprivredne biljne proizvodnje je u tome, što se temelji na zelenoj autotrofnoj
biljci koja pomoću hlorofila može direktno iskorišćavati sunčevu energiju i u procesu fotosintetske asimilacije
ugljenika stvarati organsku materiju.
Poljoprivredna, kulturna biljka vezana je uz stanište, a svojim organima nalazi se u dva medijuma: koren u
zemljištu, a nadzemni deo u atmosferi. Iz zemljišta biljka usvaja edafske činioce (vodu, kiseonik i hranjiva) a iz
atmosfere sunčevu energiju i ugljen-dioksid.
Gajena biljka je zapravo "biohemijska tvornica" koja proizvodi organsku materiju potrebnu za opstanak
heterotrofa (čovjeka i domaćih životinja). Poljoprivreda, a s njom i biljna proizvodnja se razlikuje od drugih grana
ljudske delatnosti. Njezina su glavna obeležja:
1.
Poljoprivredna proizvodnja se odvija u slobodnom prostoru (fabrika bez krova) i ima sezonski karakter, ali i
u zaštićenom prostoru (plastenici, staklenici) kada nije sezonski ograničena.
2.
U tehnološkom procesu biljna masa se postepeno se povećava rastenjem i razvojem uz sredstva za
proizvodnju i ljudski rad, uz postojanje povoljnih klimatskih faktora.
U poljoprivredi proces rada je mnogo kraći od procesa proizvodnje jer radovi u poljoprivredi imaju sezonski
karakter (špica radova), dok rast i razvoj biljaka teče kontinuirano u toku vegetacijske sezone.
3.
4.
U biljnoj proizvodnji obrtni kapital se troši neravnomerno, a vraća se odjednom u toku žetve – berbe.
5.
Koeficijent obrta kapitala u poljoprivredi se kreće od 0,9 do 2,4 dok je u trgovini i industriji od 4 do 12 u
toku godine.
Poljoprivreda menja svoju fizionomiju zbog različitih klimatskih prilika, stvarajući posebne regije u kojima
su zastupljene određene biljne vrste pa i vrste domaćih životinja. Dosljedno tome, i regionalnost je jedno od
obeležja poljoprivrede. Jasno je, da na stvaranje regija odnosno rajona deluju i drugi faktori (ekonomsko-istorijski,
npr.) ali su bio-ekološki primarni.
Klima i njeno značenje za život biljaka
Klima ima veliki uticaj na poljoprivrednu proizvodnju. Najvažnije je njezino delovanje na autotrofne
organizme (biljke) zbog bazičnog procesa fotosinteze. Međutim, klima jednako tako ima važan uticaj i na ostale
članove agrobiocenoze (čoveka i domaće životinje).
Na klimu ne možemo značajnije uticati, zato se ona javlja kao dominantan faktor proizvodnje. To znači da
se agrobiocenoza odnosno poljoprivreda mora prilagođavati klimi.
Klima predstavlja prosečno stanje meteoroloških pojava na određenom prostoru u dužem
vremenskom periodu od najmanje 30 godina.
Klimu pored opšteg pojma možemo podeliti i na:
1. Mikroklima - klima usko ograničenog područja-prostora.
2. Ekoklima -kompleks klimatskih uslova formiranih u okviru jedne zajednice.
3. Fitoklima - klima stvorena dejstvom biocenoze koja u svome formiranju (životu) i rasprostiranju
uslovljava specifične klimatske uslove (fitoklima šume, voćnjaka, pšenice, kukuruza i sl.)
4. Nanoklima - klimatske specifičnosti koje se ispoljavaju na malim rastojanjima.
3
Klima je dominantan faktor kod gajenja biljaka (na koji čovek ima mali uticaj), a javlja se kao složeni
vegetacioni činilac sa svojim elementima: svetlost, toplota, voda i vazduh.
Svetlost
Sunce je glavni izvor svetlosti. Sunčeva svetlost deluje hemijski i fizičko-toplinski. Sunčeva svetlost ili sunčeva
radijacija sastavljena je od zraka razne valne dužine: od 280 do više od 800 nm.
Čovek vidi valne dužine od 400 do 760 nm. Prema uticaju na članove agrobiocenoze, dio spektra od 300 do 400
nm deluje na smanjenje habitusa biljke i debljanje listova. Zona do 500 do 700 nm važna je za fotosintetsku
asimilaciju ugljenika, ali najjača je apsorpcija sunčevog svetla u hlorofilu u zoni od 600 do 700 nm (crvena zona
spektra). Zona od 700 do 800 utiče na produženje rasta biljaka, a više od 800 nm ima toplinski efekat. To je glavni
izvor toplotne energije za transpiraciju biljaka.
Približno polovicu ukupne sunčeve radijacije otpada na toplisnki efekat, sledi fotositntetski učinak a tek na
trećem mestu ostali uticaji na članove u agrobiocenozi.
Prikaz sunčevog spektra po talasnim dužinama
U globalu bi se moglo reći, da sunčeva svetlost ima ulogu u sledećem:
1.
2.
3.
4.
Izvor je energije u ishrani (fotosintezi)
Utiče u obrazovanju hlorofila (zelenog dela biljke)
Oko 50 % svetlosne energije koja dospe na list transformiše se u toplotu, te biljka transpiracijom
vode održava temperaturni režim.
Aktiviranju fermenata koji regulišu razne životne procese (klijanje semena, obrazovanje
hlorofila i sl.)
Priticanje sunčeve energije na površinu zemlje nije svugde jednaka, pa se prema geografskom položaju,
godišnjem razdoblju i vremenu u danu odnosno vremenskim prilikama razlikuje intenzitet i dužina trajanja.
sunčeve svetlosti:
Intenzitet sunčeva svetla
Količina sunčeve energije koja dolazi na gornju granicu atmosfere vrlo je velika i iznosi 1,36 x 10 26 kWm. Ta vrednost se naziva solarna konstanta. Od navedene količine energije na površinu zemlje stigne njezin manji
deo (0.9 – 1.1 x 1026 kWm-2). I tako mala količina energije je za agrobiocenozu vrlo velika.
Fenomen odbijanja sunčeve svetlosti s površine naziva se albedo. To je procentualni odnos između
reflektovane energije zračenja i celokupne svetlosne energije koja je pala na površinu zemlje ili nekog drugog tela.
Na albedo utiče između ostalog vlaga i boja površine. Što je površina tamnija, to je sposobnost upijanja svetlosnog
zračenja veća i tada je albedo manji. Najveći albedo pokazuje snežni pokrivač (85%), dok tlo ima mnogo manji
albedo (10-30%).
Intenzitet sunčeve svetlosti ovisi dalje u geografskom položaju, nadmorskoj visini, inklinaciji terena,
naoblaci itd. Intenzitet sunčeva svetla znatno se smanjuje naoblakom, a to utiče na fotosintezu i hemositezu.
Međutim, i difuzna svetlost je važan ekološki faktor u biosferi i agrosferi. Smanjenje intenziteta sunčeve radijacije
zbog naoblake na biljke deluje tako da se vegetacija produžava, jače se razvija vegetativna masa na štetu
generativnih organa.
2
4
1
0,9
Vedro
0,8
Relativna jakost svetla
0,7
0,6
0,5
slabo oblačno
0,4
0,3
Jako oblačno
0,2
0,1
20
19
18
17
16
15
14
13
12
11
0
Časova u danu
Intenzitet svetla pri različitoj naoblaci (po Lundegårdhu)
U zemljama koje imaju više naoblaka, manje sunčanih dana (sever i sevrozapad Evrope) manje se
nakuplja šećer i ulje u semenu. To znači da takva područja nisu prikladna za gajenje uljarica ili kultura za
proizvodnju šećera. Nasuprot tome, sočnije povrće se gaji upravo u tim područjima gde ima više difuzne svetlosti.
Isto tako, detelinsko travne smese, prirodne ili veštačke livade i pašnjaci su zastupljeniji na severu i sverozapadu
Evrope gde je dosledno tome, razvijenije stočarstvo. Jug Evrope prikladniji je za gajenje voćaka i vinograda i
povrća.
Biljkama je za normalan rast i razvoj potrebna određena količina svetlosti, ali se u tome one razlikuju i to:
1.
2.
3.
Heliofite - za svoj razvoj traže mnogo svetla (krompir, duvan, soja, suncokret, kukuruz, paprika, lubenica,
itd).
Semiskiofite - za svoj razvoj zahtevaju osrednji intenzitet svetlosti (tikve, deteline, neke sorte pasulja,
paradajz)
Skiofite - biljke sene.
Za gajenje poljoprivrenih kultura, važna je minimalna količina svetla izražena u luksima. Luks je
međunarodna jedinica osvetljenja, koju dobiva neka ploha na kojoj je svaki četvorni metar površine
jednoliko osvetljen svetlosnim tokom od jednog lumena. Po drugoj definiciji, luks je količina svetlosti koja
ispušta jedna sveća merena na udaljenosti od jednog metra. Grašak treba 1100 luksa da bi ušao u fazu zriobe,
kukuruz 1 400 – 1 800, ječam i pšenica 1 800 – 2 000, duvan 2 200 – 2 800, pasulj 2 400 luksa, paprika i do 400
luksa.
Prinos krompira pri različitom osvetljenju (po Klappu)
5
Ako je količina svetla ispod minimuma, nema uspešnog stvaranja hlorofila. U tom slučaju dolazi do
izduživanja bledih stabljika (etioliranje), slabo se razvija lišće i koren a cvetovi i plodovi se ne formiraju.
Međutim, ne prevelik intenzitet svetlosti nije dobar jer on povećava uticaj štetnih ultraviolentnih zraka. U
tom slučaju se smanjuje habitus biljke, lišće postaje manje i tamnije (nagomilavanje hlorofila). Biljka se od
prevelikon intenziteta svetlosti brani dlačicama, uvijanjem lišća i sjajnim površinama (odbijanje svetlosti).
Koliko će biljke na nekom staništu stvarno primiti svetlosti, ovisi o vrednosti
svetlosnog korišćenja, a ono se izračunava na osnovu sledeće formule:
L
int enzitet svetlosti na s tan ištu
int enzitet pune dnevne svetlosti
Preračunato u procente, svetlosno korišćenje može biti od 1 do više od 40% pune dnevne svetlosti
(Janković, 1966).
Propustljivost svetlosti od strane biljke
Propuštanje svetlosti kroz list
U biljnoj proizvodnji se intenzitet sunčeve svetlosti može regulisati: pravcem setve/sadnje, gustinom useva,
pinciranjem, orezivanjem, zakidanjem zaperaka, uništavanjem korova i drugim merama nege. Biljka iskoristi samo
1- 7 % sunčeve energije, a neke vrste (lucerka) imaju i preko 85 puta veću lisnu površinu u odnosu na površinu
zemljišta koju pokriva.
Dužinu sunčane svetlosti
Na ekvatoru je dužina dana i noći uvek jednaka tj, noć i dan traju po 12 časova. Idući od ekvatora prema
polovima dužina dana i noći se menja. U ljetnim mesecima, dužina dana raste a zimi opada. Dužina dana i noći
važan je kozmički odnosno geofizički faktor za život na Zemlji. To se u prvom redu odnosi na biljke, jer su se one
kao autotrofni organizmi tokom svoje evolucije prilagodile staništima. Prema tome, ritam njihova života je
prilagođen određenoj dužini dana i noći.
Bliže ekvatoru, dužina dana u doba aktivne vegetacije je kraća, a prema polovima je duža. S obzirom na
dužinu dana i noći u vreme aktivne vegetacije, biljke delimo na one iz područja kratkog i na one iz područja
dugog dana. Ako se biljka iz podružja kratkog dana prenese u područje dužeg dana, nastaje poremećaj koji
nazivamo fotoperiodička reakcija, odnosno biljka reaguje na dužinu dana. To je tzv. fotoperiodizam. Poremećaj
se manifestuje tako da biljka ne može normalno cvasti i doneti plod. Iz ovoga se može zaključiti, da je
fotoperiodička reakcija jako bitna za prelaz iz vegetativnog u generativni period života biljke.
Danas se fotoperiodizam iskorišćuje prilikom selekcije biljaka (stvaranje novih sorata ili hibrida), tako da
se u kontrolisanim uslovima prema potrebi skraćuje ili produžuje trajanje dana i tako omogući istodobna cvatnja
radi ukrštanja biljaka koje inače ne cvetaju u isto vreme. U direktnoj proizvodnji, fotoperiodizam se iskorišćava
tako da se neka kultura kraćeg dana prenese u područje dužeg dana kako bi se produžio vegetativni period i tako
dobila veća biljna masa.
Među kulturnim biljkama postoje razlike u pogledu zahteva biljaka prema dužini dana, pa tako imamo:
6
1. Biljke kratkog dana (konoplja, pamuk, proso, pasulj, soja, duvan, kukuruz i paprika).
2. Biljke dugog dana (ovas, šargarepa, repa, lan, grašak, raž, pšenica, crvena detelina i španać).
3. Neutralne biljke (heljda, suncokret, ječam ozimi, riža, evropske sorte čičoke, paradajz i repica).
Toplota
Glavni izvor toplote je sunce. Atmosfera se zagrejava toplinskom radijacijom kopna i mora jer sunčevo
zračenje prolazi kroz atmosferu, a da je praktički ne zagrejava. Zato je toplota vazduha pri površini zemljišta
najveća, a opada pri porastu nadmorske visine. Postoji ritam dnevnog zagrevanja i hlađenja izmenama dana i noći .
Promene toplote danju i noću (po Geigeru i Kessleru)
Isto tako, postoji horizontalni raspored toplote (ovisno o geografskoj širini) i vertikalni rapored (ovisno
o nadmorskoj visini). Horizontalni raspored toplote na Zemlji pokazuje sve osobine zonalnosti, a najpovoljniji sa
gledišta poljoprivredne proizvodnje je umereni pojas u kome se odvija najintenzivnija biljna proizvodnja.
45
1,22% CO2
40
Krompir
35
30
Asimilacija CO2
paradajz
25
20
krastavac
15
10
5
0
0
5
10
15
20
25
30
35
40
45
50
55
Temperatura (0C)
Zavisnost fotosinteze lišća krompira, paradajza i krastavaca od temperature (po Venckjeviču)
7
U vertikalnom rasporedu toplote prisutno je pravilo po kojem na svakih 100 m nadmorske visine temperatura opada
za 0.60C (vertikalni termički gradijent).
Za agrikulturu su važne kardinalne temperaturne tačke , a to su temepraturni minimum, optimum i
maksimum. Ispod temperaturnog minimuma i iznad maksimuma fiziološki procesi prestaju, a najpovoljniji su pri
temperaturnom optimumu. Pri tome je najvažniji raspon temperatura od 0 do 45oC.
S obzirom na fiziološke procese u biljci, sve temperature ispod OoC smatramo negativnim, a iznad OoC
pozitivnim. Kako dioba ćelija u biljci prestaje kod 5oC, ovu temperaturu smatramo biološkim temepraturnim
minimumom. Sve aktivne temperature umanjene za vrednost biološkog temperaturnog minimuma su efektivne
temperature.
Sabiranjem dnevnih efektivnih temperatura u toku meseca ili u toku vegetacije, dobije se suma efektivnih
temperatura vazduha ili suma toplotnih jedinica. Za izračunavanje sume efektivnih temperatura za jare vrste
(kukuruz), postoje još dve metode (Komljenović i Todorović Vida , 1988):
 max oC  min oC 
  10 o C
GDU  
2


1.
GDU jedinice (growing degree units) a formula glasi:
2.
CHU jedinice (corn heats units): CHU  1 3.33  T  10   0.084  T  10 2  1.8T  4.44   0 C
max
max
mm
2
o

0
o

o
Temperature manje od 10 C uzimaju se kao 10 C, a temperature veće od 30 C kao 30 C. Za svaki dan
vegetacije jarina se računaju toplotne jedinice, i na taj način se dobije suma toplotnih jedinica za celi vegetacioni
period ili za određenu fenofazu razvoja biljke.
Suma efektivnih temperatura koje su potrebne od početka do kraja vegetacije iznose za: krompir od 1500
do 3000 oC, pšenicu od 1200 do 23000 oC, kukuruz od 2400 do 3000 oC, suncokret od 2600 do 2800 oC, šećernu
repu od 2400 do 2700 oC, paradajz od 1800 do 2000 oC, krastavce od 1900 do 21000 oC itd.
Temperature između 25 i 30oC je prosečan optimum za glavne fiziološke procese u biljkama pre svega
generativne kao i za fotosintetsku asimilaciju biljaka. Biljke maksimalno primaju vodu kod temperatura između 35
i 40oC. Optimum disanja je između 36 i 40oC. Pri 45oC hlorofil se inaktivira i fotosinteza prestaje, a iznad
temperaturne granice nastaju negativni biohemijski procesi u hlorofilu koji uzrokuje njegovo raspadanje. Pri 50 oC
disanje prestaje.
Za aktivni život biljaka su vrlo važni temperaturni pragovi: 0oC, 5oC, 10oC i 20oC. Na 0oC prestaje ili
počinje aktivni život biljaka, iznad 5oC počinje aktivna vegetacija trava i strnih žitarica umerenog pojasa, iznad
10oC aktivna vegetacija biljaka iz subtropskih a iznad 20oC tropskih predela.
Temperature oko 250C predstavljaju optimum za cvetanje i oplodnju, dok temperature više od 250C pogoduju
dozrevanju useva.
Više temperature potrebne su za maksimalno nagomilavanje suhe materije u biljci i za gubljenje vlage, a
jedno i drugo znači proces dozrevanja biljaka.
U agroekosistemu sve biljke nemaju jednake zahteve prema toploti, pa se one u tom pogledu dele na:
1. Termofilne - (prilagođene su višim temperaturama). To su biljke južnih područja i ne podnose mrazeve
(kukuruz, pamuk, sirak, proso, kikiriki, paradajz, paprika, pasulj, dinja, lubenica, smokva i sl.).
2. Kriofilne - (prilagođene su nižim temperaturama). Potiču iz umerenog klimatskog područja (strna žita,
grašak, crvena detelina, repa, luk, salata, mnoge trave, kupus, spanać, kruška, jabuka i dr.)
3. Mezotermne – biljke koje imaju osrednje zahteve za toplotom.
S obzirom na ekološku valencu biljke delimo još na:
a) Euritermne biljke - one podnose velika termička kolebanja i imaju veliki areal rasprostranjenosti.
b) Stenotermne - njihov areal rasprostranjenosti je mnogo uži, s obzirom da ne podnose veća termička
kolebanja.
I drugi izvori svetlosti mogu imati približan efekat kao i sunčeva svetlost koja se primenjuje u
kontrolisanim uslovima (zaštićen prostor u fitotronima, hidroponima, staklenicima, plastenicima i sl).
Uticaj visokih temperatura
Najštetniji uticaj visokih temperatura je zbog velikog povećanja evapotranspiracije pri čemu se u biljci
dešavaju nepovratne pojave u strukturi i metabolizmu biljke (koagulacija protoplazme i dehidracija), dolazi do
destrukcije hlorofila, povećava se transpiracija i disanje i sve to dovodi do ubrzanog zrenja - prisilnog zrenja.
Takva pojava naročito je poznata kod strnih žita kao “toplotni udar” kada temperatura vazduha dostigne
vrednost od 330C , uz nisku relativnu vlažnost vazduha može se u roku od nekoliko sati prekinuti vegetacija pšenice
u fazi voštanog zrenja i uzrokovati šturost zrna uz opadanje kvaliteta i visine prinosa. Međutim, visoke temperature
8
mogu biti ograničeno korisne u poljoprivredi zbog sušenja mokrog zemljišta i osposobljavanje za poljske radove,
kao i korisnog dozrevanja i sušenja plodina.
Poljoprivreda se nalazi u većini slučajeva u povljnim termičkim uslovima kao što se može videti u
sledećoj tabeli.
Maksimalna i minimalna srednja godišnja temperatura vazduha ovisno o geografskoj širini (Mihalić, 1985)
Temperature
(u 0C)
Max.srednja godišnja
Min. srednja godišnja
80
-10
-19
60
8
-8
40
17
10
Geografska širina (u 0)
20
0
-20
29
28
15
23
25
18
-40
14
9
-60
1
-6
-80
-12
-20
Za agrikulturu nisu bitne izoterme, nego termička kolebanja tokom godine, naročito u doba najaktivnije
vegetacije gajenih biljaka.
Zbog toplinskih uslova najveća prostranstva poljoprivrednih površina nalaze se u umerenom pojasu. Idući
prema polovima, agrosferu ograničavaju niske a prema ekvatoru visoke temperature. U tropima se poljoprivredna
proizvodnja organizuje i do 3000 m nadmorske visine, a iznad 72 0 severne širine postoje samo tundre koje se
iskorišćuju na nomadski način (sobovi).
Kako je ranije bilo naglašeno, penjanjem u visinu za svakih 100 m temperatura pada za 0.6 0C, a sa svakim
0
1 C smanjenja srednje godišnje temperature, vegetacija kasni 5 dana.
Za evropske prilike je 600 m nadmorske visine granica gajenja termofilnih biljaka (kukuruz, vinova loza i
voćke), 800 m je granica ozimih usjeva, a 1000 m jarih kultura. To je ujedno granica gajenja oraničnih biljnih vrsta.
Do 1000 do 2000 m zona je visinskih šuma i travnjaka, a iznad 2000 m je pojas kamena, večnog snega i leda.
Na toplinske prilike osim geografske širine i nadmorske visine utiče i ekspozicija terena. Južne su
ekspozicije toplije, (primer u Centralnoj Evropi 400 m severne ekspozicije odgovara 550 m nadmorske visine južne
ekspozicije u termičkom pogledu).
Štetno dejstvo visokih temperatura može se ublažiti dobrom obezbeđenošću vodom, orošavanjem i
uravnoteženom mineralnom ishranom, odnosno kvalitetnom agrotehnikom.
Uticaj niskih temperatura
Niske temperature su nepovoljne za biljke, u prvom redu zbog toga što aktivna vegatacije prestaje.
Na temperaturama ispod 0 oC, prestaje aktivna vegetacija, termofilne biljke ugibaju, a kriofilne prelaze u
stadijum mirovanja (kriptovegetacija). Ozime vrste zahvaljujući postepenom prilagođavanju na niske temperature
(kaljenju) mogu da podnesu veoma niske temperature. Smenjivanjem hladnih i toplih dana tokom zime, nagativno
se odražava na useve. Ako su dani topli biljka počinje intenzivno da diše, utrošak šećera se povećava, biljka se budi
iz zimskog sna - mirovanja, aktivira se njen metabolizam, a ako nastupe niske temperature ona obično ugine.
Kasni prolećni mrazevi (april - maj) su izuzetno opasni, kao i mrazevi koji se javljaju u ranu jesen (treća
dekada septembra i prva dekada oktobra) kada je vegetacija još u toku.
U toku zime niske temperature uzrokuju izmrzavanje površinskog sloja zemljišta, te se on izdiže kao kora
koja izdizanjem mladih biljčica kida korenov sistem. Ova se pojava naziva “podlubljivanje ili srijež” i veoma je
štetna za ozima strna žita.
Međutim, niske temperature pogoduju nekim lukovičastim i krtolastim vrstama, jer bez niskih
temperatura one ne klijaju - period stratifikacije. Otpornost na niske temperature zavisi od naslednih osobina,
kaljenja, uravnotežene ishrane, gajenja otpornih hibrida i sorata, kvalitetne obrade zemljišta, dreniranosti parcele,
malčovanja folijom ili organskim materijalima, zagrtanja i gajenja u zaštićenom prostoru.
9
Voda
Voda je najnestabilniji
klimatski element zbog toga što se
vlaga
skuplja
u
atmosferi
isparavanjem vodenih površina i
kopna pa se kao oborina vraća na
zemlju. Voda se u vazduhu nalazi
u obliku vodene pare ili
kodenzovana. Kiša i sneg su
glavni
izvori
vode
za
poljoprivredne biljke. Raspored
oborina na Zemlji vrlo je
promenljiv - prostorno, količinski
i vremenski, a uzrok su mu
nepravilan raspored kopna i
vodenih površina te razlike u
reljefu.
Voda je potrebna svim
živim bićima. U biljkama voda
obavlja mnogostruku funkciju.
Protoplazma je igrađena od
složenih kompleksa hidrofilnih
koloida koji primaju vodu i bubre
i u tom stanju omogućuju osnovne
fiziološke procese u ćeliji. Stoga,
voda za biljku ima sledeću ulogu:
Kruženje vode u prirodi
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
Učestvovuje u građi ćelije i biljnog tkiva.
Vrši transport mineralnih materija rastvorenih u vodi u druge organe (ove funkcije obavlja koren).
Vrši transport biljnih asimilativa stvorenih u zelenim organima (provodnim sudovima) u druge ćelije i organe.
Učestvuje u izgradnj organske materije, aktivira fermente, reguliše metabolizam.
Stvara određenu napetost (turgor, u slučaju nedovoljne obezbeđenosti
biljka gubi turgor i vene).
Učestvuje u transpiraciji, izabacivanje vode u obliku vodene pare iz biljke. Postoji stomaterna i kutikularna
transpiracija, prvu biljka reguliše otvaranjem i zatvaranjem puči, a druga je pasivni oblik transpiracije.
Obavlja regulisanje temperature (termoregulator).
Pomaže pri razlaganju rezervnih materija u semenu delovanjem enzima.
Najveći deo vode koju biljka koristi je tranzitna, a samo 1% vode se ugrađuje u ćelije biljke. U vezi s tim,
potrebno je poznavati i pojam transpiracionog koeficijenta, a to je količina vode koja prođe kroz biljku da bi
stvorila 1 kg suhe tvari.
Transpiracioni koeficijent za neke gajene biljke
Kultura
Pšenica
Kukuruz
Riža
Soja
Pamuk
Konoplja
Trave
Povrće
Transpiracioni
koeficijent
450-600
250-300
500-800
520-1000
300-600
600-800
500-700
500-800
10
Voda koju biljka primi korisna je ili fiziološki aktivna voda. U životu biljke u svakom času je važna
njezina vodna bilanca. Posoji pozitivna i negativna vodna bilanca. Pozitivna je vodna bilanca stanje pri kojem je
ravnoteža između utrošene vode i nove količine koja pritiče u biljku, a negativna je vodna bilanca stanje pri kojem
biljka ima veće potrebe za vodom nego što iz sredine može primiti. Negativna vodna bilanca vodi uginuću biljke
(fiziološka smrt od uvenuća).
Biljke se u odnosu na potrebe za vodom znatno razlikuju. Ta se potreba ispoljava u osiguranju vode za
izgrađivanje biljnog tkiva i za transpiraciju. Pa se one s toga dele na:
1.
2.
3.
Kserofite - lako se prilagođavaju uslovima suše (sirak, proso, mrkva, kukuruz, suncokret, sudanska trava,
šećerna repa, tikve).
Higrofite - zahtevaju velike količine vode (soja, paprika, konoplja, pirinač, ovas , lupina, crvena detelina).
Mezofite - troše umerenu količinu vode (pšenica, raž, krompir, ječam, crni luk).
Za svaku biljnu vrstu postoji kritični period rasta, a on nastupa kad biljka ima najveću potrebu za
primanjem vegetacijskog faktora a najosetljivija je na poremećaje, na prvom mestu na nedostatak vode.
Poznavanjem kritičnog perioda od velike je važnosti u gajenju poljoprivrednih biljaka. U globalu, kritični periodi na
nedostatak vlage kod biljke su porast u stablo, cvetanje i oplodnja i nalivanje zrna.
Kod nas se najintenzivnija poljoprivredna proizvodnja organizuje u zonama subhumidne klime, jer
aridnost i humidnost klime od najveće je važnosti za agrikulturu bilo kojeg područja. Aridnost i humidnost klime
utiče na stvaranje zemljišta (tipovi), vodni režim, sposobnost zemljišta za obradu, sistem đubrenja, izbor vrsta
gajenih biljaka itd.
Opšta podela klime prema aridnosti-humidnosti (geografska)
Ukupna količina
godišnjih padavina
(mm)
<250
250-500
500-1000
1000-1500
1500-2000
2000-3000
3000-4000
>4000
Ocena aridnostihumidnosti klime
aridna
semiaridna
subhumidna
humidna
perhumidna
perhumidna
perhumidna
perhumidna
Najrazvijenija je poljoprivreda u poluvlažnom do vlažnom klimatu uz povoljnu evapotranspiraciju. Pri
manjoj evapotranspiraciji intenzivna se poljoprivreda može organizovati na donjoj granici subhumidne klime, ali u
humidnoj zoni do 1500 mm, ako je evapotranspiracija povećana.
Glavna poljoprivredna područja na prostorima bivše Jugoslavije je u zoni subhumidne klime (500-1 000
mm).
U aridnoj zoni potrebno je navodnjavanje, na prelazu u semiaridnu klimu povremeno gajenje biljaka
manjeg utroška vode (strne žitarice). Tek u subhumidnoj klima uspešno je kontinuirano gajenje poljoprivrednih
kultura, a iznad 600 mm mogu se u proizvodnju uključiti i higrofite. Vlažno-toplija klima povoljna je za drvenaste i
jednogodišnje zeljaste vrste, a vlažno-hladnija za travnjake.
U vrućim predelima perhumidne klime, s jakom evapotranspiracijom, gaje se pamuk, riža, šećerna trska.
Ako je vlaga visoka (1500-3000 mm godišnjih oborina), a evapotranspiracija slaba, preovladavaju plantaže
višegodišnjih poludrvenastih i drvenastih vrsta (kakaovac, banane, sisal-palma, kokosova palma, papaja, mango i
dr). Kod velikih količina oborina (> 3000 mm) nema više povoljnih uslova za gajenje poljoprivrednih biljaka,
zemljište je pod bujnom prirodnom vegetacijom (kišne šume).
Oborine
Vrlo su važan faktor u poljoprivredi ne samo po obliku (kiša, sneg, grad i rosa) i po količini već i u
distribuciji u odnosu prema vegetacijskom i izvanvegetacijskom periodu, padanju oborina, s vetrom ili bez njega.
Jedan milimetar oborina odgovara količini od 1 litre na površinu od 1 m2 ili 10 tona na jedan hektar.
Na primer, količina od 720 mm godišnjih oborina odgovara 7 200 000 litara po hektaru, a to čini pritisak
od 720 kg/m2.
11
Pritisak oborina deluje negativno na golo zemljište kao mehanička snaga zbijanjem zemljišta, razaranjem
strukturnih agregata, zamuljivanjem, stvaranjem pokorice, a posljedica je slabija aeracija zemljišta.
Kiša
Količina kiše od ekvatora prema polovima se smanjuje, jednako se smanjuje vlaga u vazduhu. Količina
kiše koja padne godišnje, zavisno od geografskog polažaja, iznosi od nekoliko milimetara do 11 000 mm (područje
Himalaja). U tropskom pojasu padne u proseku 1 030 mm, u umerenom 610 a u polarnom samo 250 mm oborina
godišnje.
Nadmorska visina i ororeljef utiče na količinu kiše, pa se računa, da se na svakih 100 m nadmorske visine
(n/v) količina padavina povećava prosečno za 80 mm. Južne strane brda bogatije su oborinama, od severnih, jer se
na južnim stranama se penju vlažne mase, a oslobođene vlage zagrijavaju se spuštanjem niz severnu stranu.
Međutim, južne ekspozicije su jače izložene hidroeroziji.
Važno je poznavati intenzitet kiše, a on se meri količinom kiše koja padne u jedinici vremena. Što je
intenzitet kiše veći, to je zemljište manje koristi, a opasnost je od erozije veća. Za poljoprivredu su najpovoljnije
tihe kiše slaba intenziteta, kada se čak 95 % vode upije u zemljište u toku 6 sati. Kiša je štetna ako je zemljište već
zasićeno vodom jer tad ga čini blatnjavim i onemogućeni su radni zadaci. Jake (obilne) kiše, pogotovo ako ih nosi
vetar, uzrokuju poleganje zeljastih i lom drvenastih kultura. Tople kiše pospešuju vegetaciju i život u zemljištu, a
hladne i dugotrajne koče vegetaciju i biološke procese u zemljištu.
Kiše jakog intenziteta (torencijalne kiše ili pljuskovi), izazivaju snažne erozione procese na nagnutim
terenima, a na ravnim terenima izazivaju zabarivanje u mikrodepresijama. Pored toga, veći procenat vode biva
neiskorišćen usled brzog površinskog oticanja.
Sneg
Za biljnu proizvodnju snežni pokrivač ima pozitivnu i negativnu ulogu. Korisno delovanje snega je u
tome što se on javlja u mikrotermijskom periodu godine kao termički izolator koji čuva ozime useve od
izmrzavanja. Pored toga, on je izvor vlage za zemljište u prvim proletnim mesecima i u predelima sa manje
oborina, gde veća količina oborina u toku godine padne u obliku snega.
štetni uticaj snežnog pokrivača ogleda se u nekoliko vidova. Rani snežni pokrivač može da pospeši širenje
bolesti kod nekih ozimih useva (snežna plesan na strnim žitaricama), slabljenje useva usled sprečavanja fotosinteze,
stvaranje ledene kore koje uzrokuje sprečavanje dotoka kiseonika. Mokar i težak sneg može izazvati gušenje useva,
a dugo zadržavanje snežnog pokrivača odgađa pravovremenu pripremu zemljišta za setvu kao i ostale agrotehničke
zahvate.
Grad (tuča)
Kao meteorološka pojava, za poljoprivredu je apsolutno štetna. Ona dolazi u vreme intenzivne vegetacije,
u toplom delu godine. Grad ili tuča izaziva oštećenje lisne površine, lomi stabljike, uništava cvetove, plodove te
smanjuje njihov kvalitet.
Danas se grad više-manje efikasno suzbija protivgradnim raketama razbijanjem gradonosnih oblaka.
Rosa
Rosa je kodenzovana vodena para pri površini zemljišta, a u određenim uslovima može se iskoristiti kao
izvor vode u biljkama prirodne vegetacije i poljoprivrednim biljkama.
Šhematski prikaz opskrbe biljke vodom A) normalno korišćenje vode iz zemljišta, B) korišćenje rose putem lišća u aridnim
uslovima.
12
Rosa je obilata u aridnim predelima zbog velikih temperaturnih razlika između dana i noći. Danju se
temperature visoke, a noću padnu i do ispod 00C. To je posljedica jake termičke radijacije noću zbog vedrine.
U umerenom klimatskom pojasu, rosa ne igra značajniju ulogu u snabdevanju biljaka vlagom, premda u
sušnom razdoblju može pomoći biljkama u svladavanju kritičnog perioda nedostatka vlage. Prema istraživanjima u
Nemačkoj, u toplom delu godine bez mraza, mesečna količina rose preračunata na oborine iznosi 1,21 – 2.46 mm.
Vazduh
Atmosfera je sredina u kojoj žive biljke sa svojim nadzemnim delovima i glavni heterotrofni članovi
agrobiocenoze (čovek i domaće životinje). Vazduh je jedan od elemenata klime, a za žive organizme predstavlja
svojim sastavom i kretanjem vrlo značajan ekološki faktor. Vazduh je mešavina različitih gasova, čija je
koncentracija na zemljinoj površini manje-više postojana.
Sastav vazduha
Elementi vazduha
Azot (N2)
Kiseonik (O2)
Argon (Ar)
Ugljen dioksid (CO2)
Neon (Ne)
Helijum (He)
Metan (CH4)
Kripton (Kr)
Vodonik (H)
Azotsuboksid (N2O)
Ksenon (Xe)
Vrednosti izražene u zapreminskim
%
78.08 x 10-2
20.95x10-2
0.93x10-2
3.3x10-4
1.8x10-5
5.2x10-6
2.2x10-6
1.1x10-6
0.5x10-6
0.5x10-6
0.1x10-6
Iz tabele se vidi da u vazduhu ima najviše azota. Međutim, plinoviti azot je za biljke neiskoristiv. Za
poljoprivredu azot iz atmosfere je važan jer ga vežu mikroorganizmi zemljišta (fiksatori azota). Simbionti u
proseku uvek vežu više azota od nesimbionata. Simbiontski fiksatori azota (Bacterium radicicola) mogu vezati i
više od 200 kg azota, a nesimbiontski (npr. Azotobacter sp.), do 50 kg azota po hektaru.
Obrazovanje nitrata u atmosferi iz elementarnog stanja N, dešava se i pri električnom pražnjenju (munje),
koji kasnije putem kiše dolazi u zemljište. Na ovakav nažin se biljke mogu opskrbiti nitratima ali znatno manje nego
putem simbiotskih bakterija. U proseku je ta količina oko 30 kg/ha nitrata. Ovaj fenomen je iskorišćen u
tehnološkom procesu proizvodnje azotnih đubriva (Haber-Bosh-ov postupak).
U savremenoj poljoprivredi atmosferski azot glavni je izvor za dobivanje tvorničkih azotnih đubriva. Bez
toga izvora poljoprivreda se ne bi mogla razvijati.
Poslije azota, vazduh sadrži najviše kiseonika. Ima ga u izobilju za sve oksidacijske procese. Kiseonik se
obnavlja oslobađanjem iz zelenih biljaka kopna i voda, ali najviše iz fito-planktona u oceanima.
Ugljen dioksida u vazduhu ima oko 2 1000 bilijona kg. Kopnene biljke potroše 50-60 bilijona kg CO2 i kad se a
količina ne bi obnavljala, potpuno bi se iscrpla za 35-40 godina. Ali ta opasnost ne postoji, jer se on obnavlja putem
globalnog disanja biosfere i izgaranjem fosilnih i raznih drugih goriva. Može se čak govoriti o jakoj tendenciji
porasta CO2 u atmosferi i sve prisutnijeg problema efekta "staklene bašte" odnosno pregrejavanja atmosfere
Zemlje.
Količina ugljen-dioksida od 0.03% nije optimalna za fotosintezu, ona bi to bila pri količini 20 – 30 puta
većoj. Količina CO2 u vazduhu neprestano se menja. Zimi ga ima više, a leti manje, ujutro sadržaj CO2 je veći a
navečer manji. Ugljen-dioksida ima više u šumi nego na travnjaku, više u gušćem usevu nego u ređem.
U biljnoj proizvodnji teško je povećati količinu CO2, iako se stimulisanjem aeracije zemljišta može postići
povećanje količine CO2 u prizemnim slojevima atmosfere.
13
7
0.12%
6
0.09%
Asimilacija CO2
5
4
0.06%
3
0.03%
2
1
0
1/40 1/20
1/10
1/4
svetlo
Krivulja asimilacije biljke Oxalis acetosella pri koncentraciji CO2 od 0.03 do 0.12% (po Lundegårdu)
U vazduhu se pored navedenih elemenata, nalaze sumpor, kalijum, atmosferska prašina, polen biljaka,
korisni i štetni mikroorganizmi te vodena para ili vlažnost vazduha. Vlažnost vazduha je manja ili veća zavisno od
toplote, blizine vodene površine. Zbog toga je vlažnost vazduha u primorskim područjima redovno veća nego u
kontinentalnim delovima. Vlažnost vazduha delimo u tri kategorije (Stojanović, 1985):
1. Apsolutna vlažnost (e) - označava količinu vodene pare koju vazduh sadrži u određenom momentu, pri
određenoj temperaturi, a izražava se gramima ili milimetrima napona pare.
2. Relativna vlažnost (e1) - predstavlja odnos između apsolutne vlažnosti i maksimalno moguće vlažnosti pri
istoj temperaturi i izražava se u % :
e1 
3. Deficit vlage (D) -
e
 100
E
predstavlja razliku između maksimalno moguće vodene pare (E) i apsolutne
vazdušne vlažnosti (e) pri istoj temperaturi (u milimetrima živinog supa). Od nje
zavisi veličina isparavanja:
D E  e
Poljoprivredne klimatske sezone
Koristeći klimatske podatke kod fizioloških studija za mnoge kulture moraju se uzeti u obzir, letalne kao i
optimalne temperaturne granice. Na osnovu tih graničnih temperatura na koje usev reaguje svojim porastom, može
se izvršiti deoba kalendarske godine i sezone. Takve klimatske podele nazvane su poljoprivredne sezone. One
mogu imati prosečne datume, kada počinje sezona, dužina sezone, a esktremi ili optimumi mogu se izraziti
verovatnošću pojavljivanja. Kriterijumi za karakterisanje poljoprivrednih sezona su (Backer i Strub,1963):
1. Rano proleće počinje kada je 20% ili manje minimalnih temperatura oko -8.80C. U rano proleće
višegodišnji usevi kao što je Poa pratensis, počinju rasti, a jednogodišnje biljke hladne sezone (ovas)
seju se.
2. Kasno proleće počinje kada je manje od 20% minimalnih temperatura od 0 0C ili niže. U kasnom
proleću usevi tople sezone (kukuruz i soja), seju se ili sade (paprika, paradajz i slične vrste), a usevi
hladne sezone brzo rastu.
3. Leto počinje kada je manje od 10% minimalnih temperatura od 5 0C ili niže. U leto usevi tople sezone
(soja) rastu brzo, a jednogodišnje biljke ka žitarice, žanju se.
4. Rana jesen počinje kada je u drugom delu godine, više od 20% minimalnih temperatura od 50C ili niže.
14
5. Kasna jesen počinje kada je više od 10% minimuma od 00C ili više.
6. Zima, kada je moguća proizvodnja ozimih useva ali i proizvodnja u zaštićenom prostoru.
Datumi nastupanja godišnjih doba
Godišnja doba
Proleće
Leto
Jesen
Zima
Datum početka godišnjih
doba
21. mart
21. juni
22. septembar
21. decembar
Uticaj agrotehničkih mera na mikroklimu parcele
Agrotehnikom se u izvesnoj meri utiče na regulisanje temperature, vazdušnog i hrandidbenog režima
zemljišta, a ugleda se u sledećem:
Ljuštenjem strništa nakon žetve u zemljištu se sačuva 20 - 30 mm vode. Povećanjem dubine obrade
zemljišta za 1 cm smanjuju se gubici vode za 2- 4 mm jer se oranjem razbija kapilaritet zemljišta i na izvesno vreme
sprečava ascedentni tok vlage.
Po obavljanju oranja u hladnim područjima temperatura zemljišta se povećava 3-50C. Time se povećava
zapremina zemljišta, a s tim u vezi i kapacitet zemljišta za vazduh koji deluje kao toplinski izolator.
Nasuprot tome, u toplijim područjima, oranje, đubrenje uz navodnjavanje (fertirigacija) povećava bujnost useva
usled zasenjivanja zemljišta, što uslovljava snižavanje temperature za 2 - 30C
Navodnjavanje useva povećava odavanje toplote zemljišta, čime se u značajnom stepenu snižava
temperatura. Na parcelama bez navodnjavanja na isparavanje vlage troši se 30 - 40 % primljene sunčeve energije, a
na navodnjavanim 80 - 90 %.
Drenirana zemljišta su toplija, bezmrazni period je na dreniranim površinama duži za 5 - 10 dana, a obrada
u proleće počinje 10 - 15 dana ranije.
Primena malča smanjuje eroziju, sprečava stvaranje pokorice, smanjuje veličinu evapotranspiracije,
smanjuje pojavu korova, povećava ili smanjuje temperaturu zemljišta.
Vetrozaštitni pojasevi povećavaju relativnu vlažnost vazduha - povećava se produktivno isparavanje.
Hemijska defolijacija utiče na povećanje temperature, smanjivanje vlažnosti vazduha, povećava se
zagrevanje zemljišta.
Edafon (zemljišni uslovi)
U agrosferi biljke žive na kopnu i u vodi. biljke su gotovo sve
kopnene, prilagođene umerenoj vlazi zemljišta, premda ima izuzetaka
(riža). biljke mogu uspevati u vodi opskrbljenoj biljnim hranivima i
kiseonikom (krastavac, paradajz npr,). Gajenje useva u
Organski deo 5-10%
vodi poznat je pod nazivom hidroponično gajenje ili
gajenje u hidroponima. Pored hidropona, biljke se
mogu gajiti na podlogama od sterilnog peska, šljunka,
šljake, usitnjenog stakla (drip kultura) i gajenje bez
zemlje
(supstrat napravljen od polistirena ili
poliuretana).
Svi navedeni načini gajenja biljnih vrsta bez
prirodnog zemljišta su po opsegu proizvodnje vrlo
ograničeni, iziskuju specijalističko znanje, a po
investicijama su vrlo skupi. Iz toga razloga ćemo pažnju
posvetiti zemljištu kao prirodnom kategorijom po kojoj
su zemljišta rastresita prrrodno-istorijska tela nastala
Mineralni deo 90-95%
od listosfere delovanjem pedogenetskih faktora od
kojih faktor vreme ima vrlo važnu ulogu.
Tako se zemljište smatra četverofaznim disperznim
sistemom, sastavljenim od krutih čestica (organskih i mineralnih),
vode odnosno vodene otopine krutih tvari i apsorbovanih plinova,
vazduha i organizama (mikroba i makroba).
Voda
(tečna faza)
Vazduh
(gasovita faza)
15
Da bi neko zemljište bilo supstrat za gajenje biljaka, mora biti plodno. A ono je plodno ako biljkama pruža
dovoljno hraniva, vode, kiseonika i toplote.
Kulturno zemljište mora u potrebnoj meri sadržavati biljna hraniva i u oliku pristupačnom za biljke.
Nepovoljno je kako veće ispiranje, tako i prelaženje hraniva u nekativan oblik. Jednako je nepovoljno preveliko
nakupljanje aktivnih hraniva. Poljoprivredno zemljište mora imati
dovoljno fiziološki aktivne vode i kiseonika.
Obnavljanje količine kiseonika postiže se aeracijom zemljišta.
Mehanički sastav zemljišta (tekstura)
Mehanički sastav zemljišta (tekstura) je u velikoj meri konstantna veličina o kojoj ovisi vrednost zemljišta
kao supstrata za gajenje poljoprivrednih biljaka, odnosno njihov bonitet. Bonitetna vrednost kulturnog zemljišta
raste od skeleta prema ilovači i pada prema glini.
Tekstura zemljišta predstavlja odnos pojedinih frakcija u njemu.
Podela zemljišta prema teksturi (mehaničkom sastavu)
Grupa zemljišta
Veličina
agregata
Tipovi zemljišta
Peskuša
Peskovita
zemljišta
(peskuše)
Krupni
Umereni krupni
Ilovasta zemljišta
Srednji
Umereno sitni
Glinasta zemljišta
Sitni
Ilovasta peskuša
Peskovita ilovača
Sitna (fina) peskovita ilovača
Vrlo sitna (fina) peskovita ilovača.
Ilovača
Praškasta ilovača
Prah (prahulja)
Glinasta ilovača
Praškasto glinasta ilovača
Peskovita glina
Praškasta glina
Glina
Dimenzije mehaničkih frakcija u zemljištu
Naziv frakcije
Kamen
Šljunak
Krupni pesak
Sitni pesak
Krupni prah
Sitni prah
Glina
Koloidi
Promer (u mm)
>20
20-2
2.0-0.2
0.2-0.05
0.05-0.02
0.02-0.002
<0.002
<0.0002
Na ekstremno skeletnim zemljištima ne mogu uspevati gajene biljke, a jednako tako i na ekstremno teškim
zemljištima, pogotovo ako se nalaze u nepovoljnim klimtskim uslovima s viškom ili nedostatkom oborina.
Međutim, ako se porede skeletna i vrlo teška zemljišta, onda skeletna pružaju više šanse kao supstrati, pa su poznati
primeri gajenja nekih kultura (vinova loza, lucerka) na šljunkovitim zemljištima pod uslovom da je osigurana voda
u takvom supstratu (natapanjem).
Za uspevanje većine kulturnih biljaka najpovoljnije uslove pružaju ilovače i to lakše ilovače kod slabo
humusnih i bezkarbonatnih zemljištaili teže ilovače kod karbonatnih i humoznijih zemljišta.
Naša najplodnija obradiva zemljiša pripadaju zoni šumo-stepe južnog dela Panonske nizije. Formirana su
na karbonatnom lesu (černozem, smeđa i smeđa lesivirana) što ukazuje da je većina poljoprivrednih zemljišta
(obradivih) nastala na račun šuma i travnjaka.
16
Oblici mehaničkih frakcija zemljišta: A-prizmatičan, B-stubast, C-uglast, D-amorfan, E-horizontalno pločast, Dmrvičast (granulast)
Dubina zemljišta
Kod dubine zemljišta podrazumevamo dvije kategorije: apsolutna dubina i dubina fiziološki aktivnog
profila. Apsolutna dubina zemljišta je zapravo dubina pedosfere a uslovljena je
pedogenezom, u prvom redu položajem zemljišta u reljefu. Zato su najdublja
zemljišta u ravnicama gde je materijal nanesen vodom, vetrom u velikim
količinama. Duboka zemljišta ili debeli sedimenti nastaju i taloženjem finih čestica
u mirnoj vodi stajačica (jezera i mora), pa se takva subakvalna zemljišta
iskorištavaju kao obradiva tek nakon odvodnjavanja. Na strminama i na visokim
položajima, zemljišta su plitka zbog početnih procesa stvaranja zemljišta ili zbog
erozije vodom. Tu se na površini javlja geološka podloga.
Za iskorištavanje zemljišta gajenjem biljaka merodavna je dubina fiziološki
aktivnog profila, a to je ujedno i efektivna dubina zemljišta. Fiziološki aktivna
dubina zemljišta obuhvaća onaj deo pedosfere (dentrita, trošine) koja služi kao
supstrat za ukorenjavanje odnosno ishranu gajenih biljaka. U fiziološki aktivnom
profilu se nalazi životni prostor gajenih biljaka, aktivna hraniva, korisna voda,
kiseonik i korisni mikrorganizmi.
Slojevi antropogenog zemljišta
Klasifikacija efektivne dubine zemljišta (Kovačević i Jakšić Vojna, 1964)
Tip zemljišta
Vrlo plitka
Plitka
Srednje duboka
Duboka
Vrlo duboka
Dubina u cm
< 25
< 50
<90
<150
>150
Potencijalna vrednost zemljišta raste s dubinom fiziološki aktivnog profila, jer se samo na zemljištima
veće dubine, mogu gajiti biljke dubokog ukorenjavanja. Za savremeno gajenje poljoprivrednih biljaka, potrebno je
da efektivna dubina zemljišta bude 90-100 cm.
Dreniranost – ocednost zemljišta
Ova osobina je od važnosti u iskorišćavanju nekog zemljišta jer su u njima određeni vodovazdušni odnosi,
a oni su ključni za biokomponentu zemljišta.
17
Ocednost utiče na oksidacijekse procese zemljišta u kulturnom zemljištu u globalu moraju preovladavati
oksidacijski nad redukcionim procesima.
U odnosu na prirodnu dreniranost Mihalić, (1985) je podelio zemljište na;
Podela zemljišta prema prirodnoj dreniranosti (Mihalić, 1985)
Razred
I
II
Dreniranost
Ekstremno ocedna
Jače ocedna
III
Ocedna
IV
Umereno ocedna
V
Nepotpuno ocedna
VI
Slabo ocedna
VII
Vrlo slabo ocedna
Osobine
Brzo gube vodu-nepovoljna za gajenje biljaka
Pogodna za vinovu lozu
Imaju povoljne vodno-fizičke osobine za gajenje
poljoprivrednih kultura
Srednje teškog su mehaničkog sastava. Povoljna su
za gajenje leguminoza.
Prisustvo visokih podzemnih voda, na njima su
zastupljene kulture sa većim zahtevom u vodi.
Popravka se vrši hidro i agotehničkim zahvatima.
Težeg su teksturnog sastava, pogodna za travnjake.
Nalaze se u depresijama, težeg su mehaničkog
sastava, permanentni travnjaci, pirinač i sl.
Zemljišta sa više peska i šljunka, sa većim sadržajem gline, manje su ocedita, podložna su zabarivanju i
biljke trpe zbog suviška vlage.
Brzina proceđivanje vode ovisno o teksturi zemljišta
Za savremenu biljnu proizvodnju najbolja su zemljišta umerene ocednosti jer imaju optimalan odnos gline i
peska, kao i povoljan vazdušni režim.
Struktura zemljišta
Struktura zemljišta predstavlja osnov njegove plodnosti, a od nje zavisi vodni, vazdušni i toplotni režim
zemljišta, pristupačnost vode i hraniva, aktivnost mikroorganizama i mogućnost korenovog sistema.
Sposobnost zemljišta da obrazuje agregate različite veličine i forme nazivamo strukturnost zemljišta, a
celina koja se dobija pri obradi zemljišta naziva se struktura.
Zemljište može biti u u strukturnom i bestrukturnom stanju. Ako čestice nisu povezane (pesak) ili suviše
povezane ili slepljene (teška glina), onda takvo zemljište nazivamo bezstrukturna –nestrukturna zemljišta.
Prema veličini, neovisno od oblika svi agregati se dele na:
1.
2.
Mikroagregate ……………………..< 0.25 mm
Makroagregate ……………………..>0.25 mm
18
Značaj strukture u poljoprivrednoj proizvodnji, naročito u
ratarsko-povrtarskoj, isto tako je velika kao značaj mehaničkog
sastava zemljišta. Struktura koriguje mehanički sastav kao
integralni indikator produktivnosti zemljišta. Ilovače samo onda
važe kao najproduktivnije zemljište, kada su strukturne. Nestrukturne ilovače su
neproduktivne od strukturnih glinuša, pa čak i od nekih peskuša, jer se pod
uticajem strukture menja niz drugih važnih osobina zemljišta,
fizičkih i bioloških.
Za razliku od pedologije, u ratarstvu se smatraju kao
strukturna zemljišta samo ona koja se odlikuju mrvičastom i
sitnogrudvičastom strukturom. Zrnasta struktura, koja je još bolja i
otpornija od mrvičaste, praktično se ne može naći u današnjim
oranicama. Ona se pod uticajem dugogodišnje obrade modifikuje u
Strukturni agregat zemljišta
mrvičastu, vrlo dobru, ali manje otpornu prema vodi i oruđima.
Oranica mrvičaste strukture pruža najbolje uslove za setvu, nicanje i razvoj žila gajenih biljaka, a i za
intenzivan razvoj mikroorganizama. Mrvičasta struktura ima vrlo povoljnu poroznost agregata, koja omogućava
oticanje suviška vode, istovremeno zadržava kapilarnim snagama i porama unutar agregata veliku količinu vode
pristupačne biljnim žilama. Krupnije pore između agregata obezbeđuju odvođenje suvišne vode i dobar vazdušni
režim sredine.
U ratarstvu se mrvičasta struktura u oraničnom sloju postiže pravilnom obradom. Dakle, čovek svojom
delatnošću menja prirodnu strukturu zemljišta. To menjanje varira, već prema sistemu ratarenja, obradi, đubrenju i
prema samom tipu zemljišta. Ako je prirodna struktura toliko promenjena da se više ne raspoznaje, govori se u
veštačkoj strukturi. Prirodna struktura zemljišta se menja i pod uticajem različitih meliorativnih zahvata. Trajanje
procesa u kome se stvara zemljište i koje utiče na njegov razvojni stadijum, a time i na tip, utiče takođe na strukturu.
i na kraju, reljef utiče na strukturu time što utiče na tip zemljišta, ili na niže sistematske jedinice.
Postoje i pokušaji stvaranja strukture veštačkim putem i sintetskim organskim preparatima (200-1000
kg/ha) koji dugo deluju i otporni su na mikrobiološko razlaganje. Veoma su skupi. Kod nas su poznati pod
trgovačkim nazivom, terasan, higromul, strimul.
Danas se u globalu struktura zemljišta popravlja na jeftiniji i jednostavniji način i to putem:
1. Nakupljanja organskih materija podzemnih i nadzemnih ostataka gajenih biljaka.
2. Regulisanja razlaganja organske materije.
3. Unošenja odgovarajućih organskih i mineralnih đubriva.
4. Odgovarajućeg učešća siderata u plodoredu namenjenih zelenišnom đubrenju.
5. Stvaranja dubokog orničnog sloja zemljišta.
Pojednostavljena klasifikacija strukture zemljišta
Osnovne grupe
strukture
Struktura
Izgled strukturnih agregata
Orašasta
(uglovi i ivice
slabo izraženi,
ravni sa
hrapavom
površinom)
Kubomorfni agregati
(agragati razvijeni u
pravcu tri osi)
Zrnasta
(uglovi i ivice
jako izraženi)
19
Blokoidna
(ravni i ivice
nejasne,
površina
neravna
Stubasta
(agregati imaju
zaobljene
vrhove i ravan
donji kraj)
Prizmomorfna
(agregati jače razvijeni
po vertikalnoj osi)
Prizmatična
(ivice agregata
oštre, plohe
ravne i ponekad
sjajne)
Laminomorfni
(agregati jače razvijeni
u pravcu dve
horizontalne osi)
Pločasta
(agregati u vidu
ploča i pločica
različite
debljine)
Vodne osobine zemljišta
Biološki značaj vode potiče iz činjenice da je život nastao u vodi i da bez vode nema života. Voda je
odlučujući faktor u biljnoj proizvodnji. Redovni je sastojak zemljišta i čini njegovu tečnu fazu. Ima značajnu ulogu
u rastvaranju organskih i neorganskih i materija u zemljištu, omogućuje usvajanje i transport tih materija kroz
biljku, kao i njihovo učešće u metabolizmu biljaka.
Spoljašni činioci koji utiču na usvajanje vode su: količina pristupačne vode u zemljištu, njena
temperatura i aeracija, koncentracija i sastav zemljišnog rastvora.
U zavisnosti od načina vezivanja molekule vode u zemljištu razlikuju se: opnena, kapilarna i
gravitaciona voda a za biljke su samo pristupačne kapilarna, gravitaciona i jednim delom opnena.
Oblici vode u zemljištu
20
Usvajanje vode zavisi od osmotskog potencijala zemljišnog rastvora, a do smanjenja usvajanja može doći u
letnim mesecima i to na zaslanjenim zemljištima. Pri niskim temperaturama smanjuje se usvajanje vode i tada kod
biljaka dolazi do fiziološke suše. Do ove pojave često u našim uslovima ratarenja dolazi u proleće kad usled
relativno visoke temperature vazduha i niske temperature zemljišta nastaje debalans u vodnom režimu biljaka, i
pored toga što zemljište sadrži dovoljne količine vode. U daljnjem tesktu naovodimo detaljniju podelu oblika vode u
zemljištu:
1. Hemijski vezana voda - nema značaja za biljku
2. Voda u gasovitom stanju (vodena para) - fiziološki je korisna ako kondenzacijom pređe u tečno stanje, a i
stalni je sastojak zemljišnog vazduha
3. Adsorpciona- higroskopna voda - fiziološki nepristupačna biljkama
4. Opnena voda - nalazi se oko zemljišnih čestica, a biljkama koristi samo kada se zemljište isuši do opnene
vlage
5. Kapilarna voda - veoma je pokretna i ima veliki značaj pri obezbeđenju biljaka vodom, kao i za fizičke i
hemijske procese u zemljištu. U suvljim klimatskim zonama ona je jedina rezerva za billjku, a mere koje
omogućuju zadržavanje kapilarne vode su: duboka obrada, primena malča, prašenje strništa, kultivacija.
6. Gravitaciono-filtraciona - to je ona voda koja se nesmetano proceđuje do podzemene vode, a veoma je
značajna ako se nalazi u zoni korena. Malo se zadržava i za biljku je od malog značaja.
7. Podzemna voda - obrazuje se iznad ili ispod nepropusnog sloja
8. Voda se u zemljištu javlja i u obliku leda.
Za većinu gajenih biljaka najpovoljnije je ako zasićenost zemljišta vodom iznosi oko 70 % od poljskog
vodnog kapaciteta (PVK) ili nešto iznad njega.
Zemljište na kome se uzgajaju biljke mora biti vododrživo i drenirano, odnosno takvih osobina da zadržava
količinu vode koja je biljci potrebna, a da višak vode koji bi bio štetan propušta naniže. Kapacitet zemljišta za vodu
je sposobnost zemljišta da u sebe može primiti manju ili veću količinu vode što zavisi od:
1.
2.
3.
4.
Stanja zemljišne površine (obradivo-golo ili pod biljnim pokrivačem).
Oblika reljefa (blago-nagnuto).
Vrste i karaktera padavina.
Mehaničkog sastava i strukture zemljišta.
Zemljišta sa izrazitim nedostatcima u pogledu vododržnosti se popravljaju unošenjem organskih materije.
Osim toga, tekstura se može popraviti mešanjem horizonata u profilu, a ako ima takvih mogućnosti, pa čak i
dovoženjem peska za teška zemljišta a ilovača za laka zemljišta. Ova dva posljednja načina popravljanja dolaze u
obzir samo na malim površinama (zbog prevelikih troškova). Pored toga, mogu se primenjivti i sintetska sredstva za
poboljšanje vodnog režima zemljišta.
Moramo imati na umu da biljka vodu ne prima direktno iz atmosfere, već preko zemljišta kao posrednika,
pa je i snabdevanje biljke vodom zavisno od vodnog režima zemljišta.
Vazdušne osobine zemljišta
U svakom zemljištu, pored čvrste mase i vode, ima i vazduha. Količina vode i vazduha menja se svakog
momenta. Između vode i vazduha u zemljištu postoji antagonizam. Na mesto vode u zemljišne pore ulazi vazduh i
obratno. Zbir količine vode i vazduha u zemljištu je stalan i uvek ravan ukupnoj zapremini pora.
Za gajene biljke optimalan odnos vode i vazduha, pri poljskom vodnom kapacitetu, treba da je približno
voda:vazduh = 60:40 % od ukupne zapremine pora. Povoljan odnos vode i vazduha u zemljištu postiže se na dva
načina: stvaranjem strukture i razrahljivanjem, odnosno obradom zemljišta. Prva mera je trajnija a druga
privremena.
Vazduh u zemljištu sadrži uvek izvestan procenat vodene pare, utoliko više, ukoliko je zemljište vlažnije.
Za vazdušni režim zemljišta ključni značaj imaju pore iz kojih voda gravitaciono otiče i koje su uvek
ispunjene vazduhom. Sadržaj tih pora uzima se kao mera kapaciteta zemljišta za vazduh. Normalan vazdušni
režim obezbeđen je ako zemljište ima vazdušni kapacitet veći od 10 %, a onaj ispod 5 % je vrlo nepovoljan, 5 - 10
% slab, 10 - 15 % srednji, a preko 15 % smatra se da nema ekološki značaj.
Smanjenjem vazdušnog kapaciteta smanjuje se aktivnost bakterija u zemljištu, a isto tako i infiltracioni
kapacitet.
21
Razmena gasova između zemljišnog vazduha i atmosfere naziva se aeracija zemljišta. Taj proces je vrlo
značajan za korenov sistem biljaka, mikrofloru, faunu i oksidaciju organske materije u zemljištu. Vrši se pod
uticajem difuzije i meteoroloških faktora (temperaturne promene, razlike u barometarskom pritisku, dejstvo vetrova
i promene procenta vlage u zemljišnim porama od padavina ili navodnjavanje).
Difuzija gasova je osnovni faktor aeracije zemljišta. Pod tim pojmom podrazumeva se kretanje gasova i
pare pod uticajem različite koncentracije i parcijalnih pritisaka gasova i pare. Pošto zemljišni vazduh sadrži više
CO2 a manje O2 od vazduha u atmosferi, proces difuzije u zemljištu sastoji se od kretanja CO2 iz zemljišta u
atmosferu i kretanja O2 iz atmosfere u zemljište. Pošto difuzija ide u pravcu niže koncentracije ili u pravcu nižeg
parcijalnog pritiska, to se pod njenim uticajem O2 suprotno od CO2, spušta iz atmosfere u zemljište, CO2 se,
naprotiv, diže iz zemljišta u atmosferu.
Ukoliko aeracija nije dovoljna, stvara se višak CO2 i manjak O2 (naročito u zabarenim zemljištima ili
bezstrukturnim glinovitim zemljištima). U tom slučaju, povećana koncentracija CO2 u zemljištu preko 1% deluje
toksično na gajenu biljku (onemogućava klijanje i blokira rad mikroorganizama).
Vazdušni režim zemljišta se poboljšava gajenjem okopavina, unošenjem organske materije, dubokom
obradom, gajenjem leguminoza.
Toplotne osobine zemljišta zemljišta
Toplota je značajna za klijanje i nicanje biljaka, rad mikroorganizama, biohemisjke i oksido-redukcione
procese. Sve razvojne faze biljaka vezane su za određenu temperaturu zemljišta i prizemne atmosfere. Temperatura
zemljišta utiče na uzimanje hranljivih materija, njihov transport do lisne površine i na samu sintezu. Podzemni
delovi biljaka dišu na 00-350C, izvan tih granica disanje naglo opada.
Sposobnost zemljišta da u svakog momenta reguliše svoje toplotno stanje naziva se toplotnim režimom
zemljišta. Intenzitet primanja toplote zavisi od količine toplote koja dođe na površinu zemljišta, toplotnog
kapaciteta zemljišta i biljnog pokrivača.
Zemljišta se prema toplotnim osobinama dele na hladna, umereno topla i topla.
Hladna zemljišta su većinom teška i vlažna, teško se zagrevaju a brzo se hlade. Slabo drenirana zemljišta
ne sadrže vazduh, a on se javlja kao čuvar toplote, jer u većim porama sprečava njegovo sprovođenje. Sprovođenje
toplote u zemljištu zavisi od: stadržaja vode, vazduha u zemljištu, mineraloškog sastava zemljišta.
Umereno topla su većina naših zemljišta. U topla zemljišta se ubrajaju drenirana zemljišta na toplim
ekspozicijama, koja se relativno brzo zagrevaju a sporo hlade zbog mrvičaste strukture i većeg sadržaja humusa.
Plodnost zemljišta
Plodnost zemljišta ima nekoliko definicija. Prema Gračaninu (1947), to je kompleksno svojstvo, koje ga
čini manje ili više sposobnim supstratom za gajenje biljaka. On razlikuje potencijalnu i efektivnu plodnost
zemljišta. Prva je definisana konstalacijom svih faktora zemljišta, a druga intenzitetom svih vrednosti edafskih i
vegetacijskih faktora.
Za stvaranje prinosa najvažnija je efektivna plodnost zemljišta, pa nju treba povećati ako se želi
postići glavni cilj-povećanje prinosa gajenih biljaka.
Drugi autor Edelman (1965) je plodnos zemljišta podelio na sledeće kategorije:
1.
2.
3.
4.
Primarna plodnost.
Prirodna plodnost.
Tradicionalna plodnost.
Tehnološka plodnost.
Primarna plodnost je akumulisana u zemljištima slobodne prirode koja se razvijala pod prirodnom
vegetacijom. Kod ovih zemljišta u prvom momentu su važni sadržaj humusa i hranjiva. Ako se ova zemljišta
privode korišćenju za gajenje poljoprivrednih biljaka, nazivaju se devičanska zemljišta.
Prirodna plodnost nastaje nakon iscrpljivanja primarne plodnosti. Ona je rezultat pedoloških svojstava
nekog zemljišta. Ovde dolazi do izražaja apsolutna dubina, teksturni sastav, građa profila, prirodna dreniranost. Na
zemljištima koja su duže u eksploataciji, prirodna plodnost je glavni pokazatelj sposobnosti zemljišta kao
supstrata za gajenje biljaka.
22
Tradicionalna plodnost odražava uticaj antropogenizacije zemljišta kroz duže vreme. Ona je zapravo
klimaks plodnosti zemljišta nastala primenom raznih agrotehničkih zahvata u prvom redu đubrenje stajnjakom,
plitka obrada i gajenje leguminoza.
Tehnološka plodnost "poremećenih zemljišta" oslanja se na prirodnu plodnost ili se od neplodnih
supstrata stvaraju antropogena zemljišta sposobna za gajenje biljaka. Tehnološka plodnost rezultat je radikalnih i
složenih mehaničkih zahvata uključujući u to i hidrotehničke melioracije, a dopunjena efikasnim veštačkim
đubrivima i drugim uzgojnim merama. Tehnološka plodnost zemljišta je jedno od obeležja savremene biljne
proizvodnje.
Na kraju, može se reći da tehnološka plodnost zemljišta u osnovi ovisi o:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
Dubine zemljišta.
Tekstrure.
Strukture.
Dreniranosti.
Vrednosti pH.
Sadržaja i oblika humusa.
Vodno-vazdušnog i toplotnog režima i drugih faktora.
Za planiranje određenih mera u intenzivnoj biljnoj proizvodnji potrebno je, da se pored trenutnog stanja
zna, koliko je efektivna produktivnost ispod maksimalnog proizvodnog potencijala. Ona se može definisati kao
veličina očekovanog prinosa u uslovima kada je posejana/posađena vrsta, sa najvećim biološkim potencijalom i
kada je primenjen sistem gazdovanja s najracionalnijim iskorišćavanjem resursa i ulaganjima u agro i
hidromelioracione zahvate.
Reakcija zemljišta (pH vrednost)
Reakcija zemljišta ili njegova pH vrednost, javlja se kao edafski faktor, a upozorava na stepen zasićenosti
bazama adsorptivnog kompleksa i otopine zemljišta. Ukoliko u otopini zemljišta preovladavaju H iona, onda je
zemljište kiselo, a ako preovladavaju OH ioni onda je ono alkalno a ukoliko je podjednako H i OH iona, onda je
zemljište neutralne rakcije. Pri tome razlikujemo:
1. Aktivna kiselost je kiselost zemljišnog rastvora, odnosno , to je ukupna količina H iona u tom rastvoru.
2. Supstitucijska kiselost ili izmenjiva kiselost se dobije istiskivanjem adsorbovanih H iona i Al iona pod
uticajem rastvora neutralnih soli (1 n KCl). Time se ne istiskuje celokupna količina adsorbovanih H i Al
iona, nego samo oni koji su slabije vezani. Tako određena supstitucijska kiselost u sebi sadrži i aktivnu
kiselost.
3. Hidrolitička kiselost se dobije istiskivanjem adsorbovanih H iona pod uticajem bazičnih soli (1 n
CH2COONa ili sa 1 n (CH3COOH)2Ca). Zbog bazične reakcije ovih soli, mogu se istisnuti svi adsorbovani
H i Al ioni, odnosno oni slabije i oni jače vezani. Hidrolitička kiselost uključuje u sebi aktivnu i skoro
celokupnu supstitucijsku kiselost. Zato se ponekad naziva i ukupna kiselost zemljišta.
Oblici kiselosti zemljišta
Za pedodimatske procese zemljišta i uspevanje gajenih biljaka, optimalna zona reakcije zemljišta
nalazi se oko neutralne tačke s laganim pomakom u kiseli medijum.
U kiseloj sredini preovladavaju procesi ispiranja, a to znači da adsorptivni kompleks nema dovoljno
hraniva. Kiselost ne pogoduje radu bakterija, pa preovladavaju gljivice i u zemljištu se nagomilavaju
fulvokiseline.Nagomilavanjem fulvokiselina podupire se proces razaranja kompleksa adsorpcije, što je vrlo štetno
za plodnost zemljišta. Ni jača alkaličnost nije pozitivna. Ona blokira veći broj mikroelemata, ubrzava
23
mineralizaciju organske materije, favorizuje pojavu
nekih biljnih bolesti. Osobito su štetne lako topive
alkalijske soli jer povećavaju koncentraciju otopine
zemljišta do stepena toksičnosti. Osim toga, pH
zemljišta uveliko određuje stepen primanja hranivih
elemenata od strane gajenih biljaka kao i njihov
stepen toksičnosti.
Gajene biljke mogu rasti u rasponu pH 4-8,
ali to su ekstremne vrednosti.
Određivanje pH zemljišta vrši se u
poljoprivrednim ustanovama opremljenim posebnim
aparatima (pH-metrima), a pH vrednost se određuje
u suspenziji zemljišta sa H2O i u nKCl. Za naša
zemljišta pouzdanija je ocena reakcije zemljišnog
rastvora u nKCl.
Uticaj pH na aktivnost biljnih hraniva
Tipovi zemljišta prema pH vrednosti (Šefer-Šahtšabel)
Oznaka
reakcije
Vrlo jako kisela
Vrlo kisela
Umereno kisela
Slabo kisela
Neutrlana
pH
<4
4.0-4.9
5.0-5.9
6.0-6.9
7.0
Oznaka rekacije
Slabo alkalna
Umereno alkalna
Jako alkalna
Vrlo jako alkalna
-
pH
7.1 -8.0
8.0-9.0
9.1-10.0
>10.0
-
Najbolji uslovi za normalan porast i razviće gajenih biljaka je u intervalu pH 6 - 7,5 .
Biološke osobine zemljišta
Od obilja organizama izdvajaju se one koji su za život zemljišta s obzirom na plodnost najvažniji. Prvo
je korenje gajenih biljaka, a drugo saprofagna mezofauna antropogenog zemljišta.
Koren gajenih biljaka
Korenje viših biljaka (gajene vrste i korovi) deluje u zemljištu dvostruko. S jedne strane prima edafske
vegetacione faktore (vodu, hranjiva i kiseonik), a s druge strane izlučuje ugljen dioksid, organske kiseline, šećere,
alkaloide, vrlo komplikovana organska jedinjena (aminokiseline i dr), pa i sama hraniva koje je biljka ranije primila.
Posebno su važne izlučene tvari nazvane alelopatici (kolini) koje na druge više biljke deluju negativno ili
pozitivno i fitocide koje su nepovoljni za mikroorganizme zemljišta.
Korenje prima hraniva neposredno s adsorpcijskog kompleksa, iz tekuće faze zemljišta, a posredno preko
bakterija zemljišta. U zoni sisajućeg korenja (rizosfera), stvara se aktivni sloj bogat mikroorganizmima. U toj zoni
javlja se mutualizam. Korenje od bakterija prima antibiotike i druga jedinjenja, a bakterije od biljaka šećer,
organske kiseline i druge materije. Međutim, mikroorganizmi se mogu prema biljkama ponašati kao konkurenti za
neke materije ili delovati štetno putem svojih izlučevina koje se nazivaju marizmini. Tako se nesimbiotksi fiksator
Azotobacter sp. javlja kao konkurent za fosfor.
Korenje viših biljaka rahli zemljište prilikom prodiranja u njega, što se naziva biološka drenaža.
Osim toga, korenje oblepljuje grudice zemljišta čime poboljšava njegovu strukturu., čuvajući ga istodobno od
odnošenja putem eolske i hidroerozije.
Ostaci podzemnih organa viših biljaka izvor su humusa i energije za poljoprivrendna zemljišta.
Detelinsko travne smeše, npr., ostavljaju u zemljištu najviše svojih podzemnih organa. Pri tome treba imati na umu,
24
da je odnos nazemnog i podzemnog dela biljke u vrlo širokom proseku 1:1, što znači da je masa korenja
poljoprivrednih biljaka jedan od faktora stvaranje antropogenog zemljišta.
Saprofagna mezofauna zemljišta
Zemljište je supstrat u kojem žive mnogobrnojni mikroorganizmi čija je aktivnost tesno vezana za njegov
postanak i plodnost. Životna zajednica raznih vrsta flore i faune u zemljištu zove se edafon.
Pored mikroorganizama, u zemljištu živi čitav svet viših životinja pa se zemljišna fauna deli na:
1. Mikrofaunu - sitni beskičmenjaci veličine 0,02 - 0,2 mm (protozoe i metazoe - hrane se rastvorenom
organskom materijom i mikroorganizmima).
2. Mezofaunu - krupniji beskičmenjaci (0,2 - 2 mm) - nematode, pregljevi, Collembolae .
3. Malerofaunu - čine je beskičmenjaci (2 - 20 mm) i kišne gliste, stonoge, mravi, puževi, insekti.
4. Megafaunu - to su najkrupniji predstavnici zemljišne faune (razni glodari).
Njegova je bitna karakteristika da neki članovi žive u zemljištu, jer su ishranom vezani za njegove
hranljive sastojke.
Suština aktivnosti zemljišnih organizama sastoji se u posrednoj ili neposrednoj transformaciji organske
materije. Intenzitet aktivnosti ovisi o broju organizama i prisustvu organske materije, a ona je različita zavisno od
godišnjeg doba unutar određenog geografskog prostora. Pedofauna posredno razlaže mrtvu i živu organsku
materiju, i to uglavnom prethodnim mehaničkim sitnjenjem i mešanjem. Međutim, delovanje mikroorganizama u
daljem procesu transformacije je neposredno i vodi potpunoj mineralizaciji organske materije. Kao rezultat ovog
oksidativnog procesa oslobađaju se CO2, H2O i NH3 i mineralni sastojci (mineralna hranjiva između ostalog), te se
ponovo uključuju u kružno kretanje materije. Proces mineralizacije organske materije je najvažniji izvor CO2 u
zemljištu. Stepen otpuštanja CO2 iz zemljišta ukazuje na njegovu mikrobiološku aktivnost. Bez ovog procesa disanja sićušnih ali brojnih zemljišnih organizama, život biljaka bio bi onemogućen, a na površini zemljišta došlo
bi do nepoželjne akumulacije nerazloženih organskih ostataka.
U normalnim okolnostima, sva organska meterija se ne razloži odjednom potpuno, već se se jedan
njegov deo transformiše u relativno stabilnu formu – humus. U humus, kao visokomolekularnom organskom
jedinjenju, ugrađena je znatna energija. U ovim složenim procesima naročito je važna aktivnost bakterija, u
nitrifikaciji, oksidaciji sumpora i fiksaciji azota.
Prema načinu disanja, bakterije se dele:
1. Aerobne, za svoj život zahtevaju slobodan kiseonik.Od velikog su značaja za poljoprivrenda zemljišta.
2. Anaerobne , koriste vezani kiseonik, odnosno razvijaju se bez molekularnog kiseonika. Utiču negativno
fizičko-hemijska svojstva zemljišta.
Na fizičke osobine zemljišta prvenstveno utiče aktivnost
pedofaune, naročito kišnih glista, koje rove, prevrću i temeljito
mešaju organsku materiju sa mineralnim česticama, te formiraju
strukturne agregate koje su uzgred rečeno, vrlo stabilne na razorno
dejstvo vode. Ova se stabilnost objašnjava vezivanjem agregata ne
samo pomoću sluzi, već i otpornijom materijom, humusom, što
znači da je organska materija u digestivnom traktu izvrgnuta
dejstvu fermenata i crevne flore. Pored toga, svojim hodnicima,
kišne gliste vrše prirodnu drenažu što se itekako odražava na
ukupni kvalitet zemljišta. Najpovoljniji ishod transformacije
organske materije (sinteza humus), javlja se onda kada u tim
složenim biohemijskim procesima, pored mikroflore, sudeluje i
zemljišna fauna. Sadesjtvo svih članova biocenoze kroz duži niz
godina, zadovoljava princip kontinuiteta, koji ima veliko značenje
Kišna glista Lumbricus sp.)
za čitavu živu prirodu. Postoje međutim, i antagonistički odnosi prema višim biljkama ili čak između
pojedinih mikroorganizama (privremena prevaga heterotrofnih organizama nad malobrojnim autotrofnim, kad se
zemljištu dodaje sveža organska materija).
Sve agrotehničke mere zahvataju pliće ili dublje u životni prostor zemljišnih organizama. Obrada (ugar,
plodored), đubrenje organskim i veštačkim đubrivima, borba protiv korova i štetočina, kalcizacija, odvodnjavanje i
navodnjavanje utiču na sastav i ravnotežu u zemljištu. Intenzivna agrotehnika, primena jednobraznih đubriva,
nedostatak mikroelemenata, teška mehanizacija i monoprodukcija (monokultura) dovela je do narušene ravnoteže
25
životne zajednice u većini poljoprivrednih zemljišta. Iz toga razloga, danas se nameće potreba iskorišćavanja
zemljišta na način koji može obezbediti kontinuirani razvoj života u njemu.
Slojevi kulturnog zemljišta
Pod pojmom kulturnog zemljišta podrazumeva se ono zemljište koje se nalazi pod trajnim i dominantnim
uticajem čoveka, što dalje podrazumeva poboljšanje fizičkih, hemijskih i bioloških osobina, dakle stvaranje novog
sloja koga nema u zemljištima slobodne prirode. Taj sloj se naziva ornica ili mekota - površinski sloj u kome se
obavlja setva/sadnja, klijanje, početni rast i glavno ukorenjavanje kulturnih biljaka. Nastala je obradom i ukupnim
sistemom biljne proizvodnje. Obogaćena je humusom, ima dobru strukturu, povoljan vodno-vazdušni režim,
intenzivniju mikrobiološku aktivnost, više hraniva i bolju pristupačnost istih korenovom sistemu biljaka. Za
stvaranje mekote ili ornice, potrebno je određeno vreme, pa je vreme važan faktor u njezinom stvaranju. Sigurno je
da taj proce teče osetno brže nego prilikom stvaranja tipova zemljišta i prirodnih horizonata. Jednom stvorena
mekota se razlikuje od drugih slojeva zemljišta. Budući da je mekota glavni životni prostor podzemnih organa
gajenih biljaka, nastoji se da ona bude što dublja.
Po današnjoj klasifikaciji moćnosti orničnog sloja razlikujemo:
1. Vrlo plitku ornicu…………...do 10 cm
2. Plitku ornicu………………...do 20 cm
3. Srednje duboku ornicu……..do 30 cm
4. Suboku ornicu …………..preko 30 cm
Dubina ornice (mekote) je kompleksan pokazatelj apsolutne dubine
zemljišta, reljefa, glavnih osobina zemljišta, sistema biljne proizvodnje,
vučne sile i instumenata za obradu zemljišta.
Vrlo plitka mekota upozorava ili na nepovoljne prirodne činioce za
stvaranje antropogenog zemljišta ili na ekstenzivnu poljoprivrednu
proizvodnju. Duboka mekota, naprotiv, je znak povoljnih prirodnih faktora i
intenzivne poljoprivrede.
Ispod mekote nalazi se sloje zemljišta nazvan zdravica. Zdravica je
zapravo deo pedosfere koji nije obuhvaćen antropogenizacijom zemljišta.
Kadkad se zdravica označuje kao mrtvica ili sirovo zemljište što upozorava
na slabu biogenost i humoznost. Na apsolutno dubokim zemljištima s
dubokim fiziološki aktivnim profilom, dele se i zdravice u dve kategorije:
zdravicu I i zdravicu II.
Zdravica I je dio fiziološki aktivnog profila, pa se
Slojevi anropogenog zemljišta
u njemu nalazi još korenja i drugi organizmi zemljišta.
Zdravica II ili donja zdravica nalazi se izvan fiziološki aktivnog profila i bez uticaja korenja viših biljaka.
Slabih je fizičkih, hemijskih i bioloških osobina.
Ispod zdravice nalazi se matični supstrat odnosno litosfera. Ako je rastresit onda se označuje sa C a ako je
stenovit onda se označuje sa R.
Ako se zemljište obrađuje dubinskim rahljenjem, ispod mekote se formira dopunski podoranični sloj podmekota. Ona se obično ne đubri, iako takva mogućnost posoji. Prisutnost podoraničnog sloja, povećava ukupnu
dubinu antropogenog sloja i može biti uvodni stadijum za njezino kasnije uključivanje u mekotu, a time i za
produbljivanje aktivnog sloja zemljišta.
Pored odnosa mehaničkih frakcija unutar zemljišta, bitna je njihova veličina odnosno, promer pojedinih
frakcija jer ona određuje pripadnost teksturnoj klasi pojedinih zemljišta.
Čuvanje plodnosti zemljišta
Intenzivno iskorištavanje zemljišta sa sobom nosi i negativne uticaje na njegovu plodnost. To znači, da se
sa gajenjem biljaka javlja opadanje početne plodnosti i da se u iskorištavanje antropogenog zemljišta, mora ju
uključiti zahvati koj čuvaju, obnavljaju, pa i povećavaju plodnost iznad početne razine.
Faktori koji negativno utiču na plodnost zemljišta jesu klima, gajena biljka i čovjek., odnosno radovi
koji se obavljaju u gajenju biljaka.
a) Klima deluje na plodnost zemljišta insolacijom, oborinama i vetrom. Naime, antropogena zemljišta su u
jednom delu godine "gola", a nakon setve/sadnje su i dalje nezaštićena do porasta gajenih biljaka.
26
Zemljišta slobodne prirode su naprotiv, stalno pokrivena
biljnim pokrivačem, te sama sebe štite od štetnog uticaja
atmosferilija.
a) Padavine svojom mehaničkom snagom razaraju strukturne
agregate, zamuljuju ih, a posledica je stvaranje tanje ili deblje
pokorice koja sprečava aeraciju i ulaženje vode u zemljište.
To se neposredno odražava na klijanje i nicanje gajenih
biljaka jer onemogućava njihov izlazak na površinu i biljka
ugiba. Kiša u obliku pljuskova jakog intenziteta uzrokuje
eroziju na golom zemljištu pogotovu na nagnutim terenima.
Razorno delovanje
kišne kapi
na
zemljište
Oblik hidroerozije uz morske i
rečne obale
Posledice hidroerozije
Delovanje vetra na čestice zemljišta
c
Delovanje vodene erozije usljed jakih pljuskova
Zabarivanje proizvodnih površina usled jakih
pljuskovith kiša
b) Insolacija ultraviolentnim zrakama ubija mikroorganizme zemljišta na površini i time ga biološki
umrtvljuje. Toplotni efekat insolacije izaziva povećanju evapotranspiraciju čime naglo isušuje zemljište.
c) Biljke prinosom iz zemljišta iznose ogromne količine hraniva i time smanjuju plodnost. Neke biljke
ubrzavaju razgradnju humusa ili destimulišu ugorenje zemljište.
d) Vetar na golim površinama bez biljaka, pogotovo na obrađenim i usitnjenim zemljištima može u
određenim okolnostima uzrokovati eolsku eroziju. Hidro i eolska erozija smanjuju plodnost jer odnose
najplodniji dio zemljišta (mekotu).
e) Čovek najviše deluje na smanjenje plodnosti plodnosti načinom iskorištavanja zemljišta. Tu su uključeni
agrotehnički zahvati i skidanje plodina. Od agrotehničkih zahvata u prvom redu je to obrada zemljišta.
Obradom zemljišta se potiče aeracija i tako stimuliše proces razgradne organske materije (mineralizacija).
Većom frekvencijom obrade kvari se struktura, jedan od vrlo važnih faktora plodnosti zemljišta čime se
otvara put mikroeroziji na obrađenim zemljištima. Najnepovoljniji uticaj na plodnost zemljišta u vezi je s
gaženjem proizvodne površine.
27
Uticaj sabijanja zemljišta na razvoj korenovog sistema kukuruza (Micić, 1985)
Pri obavljanju agrotehničkih zahvata, zahvata žetve, berbe i košnje, po proizvodnim površinama se kreću
razni poljoprivredne mašine. One gaze zemljište, što se negativno odražava na njegovu plodnost. Gaženje zemljišta
je zajednički pojam za negativan uticaj radnih zahvata na proizvodnoj površini. Postoji nekoliko oblika gaženja
zemljišta (Rid, 1956):
1. Stvarno zbijanje je mehanički učinak gaženja zemljišta.
2. Rupa i razmazivanje su zemljišta je fenomeni koji se javljaju ako je zemljište mokro. Rupe su bile redovito
dok su se u obradi zemljišta koristile zaprege, a razmazivanje je sada u epohi traktora i to prilikom njegovog
naglog menjanja pravca kretanja na mokrom zemljištu. To je takozvani "efekat škara". Do razmazivanje može
doći i kretanjem transportnih sredstava preko mokrog zemljišta.
Sva zemljišta nisu jednako osetljiva na zbijanje, pa s
povećanjem mineralnih koloida izražene lepljivosti u zemljištu raste
osetljivost, dok su lagana, a pogotova skeletoidna zemljišta neosetljiva
na zbijanje.
Rupa i razmazivanje su ne teškim mineralnim zemljištima
apsolutno štetni, zato se ne sme prelaziti preko takvih zemljišta kada su
vlažna. Plodno zemljište podrazumeva zemljište koje je strukturno,
humusno, bogato pristupačnim hranivima i korisnim
mikroorganizmima. Takvo zemljište je stabilnije prema
nepovoljnim uticajima i brže obnavlja narušenu plodnost.
Da se održi ravnoteža prirodnih sila, čovek mora uključiti
zahvate koji obnavljaju, čuvaju, pa i povećavaju plodnost zemljišta.
Zato čovek mora biti usmeren na zahvate koji stabilizuju strukturu, Tragovi guma i površinskog zbijanje pri održavaju
optimalan sadržaj humusa, vraćaju oduzeta hranjiva i aktiviraju
predsetvenoj pripremi
mikrobiološke procese u zemljištu. U tim korisnim zahvatima važnu ulogu
ima đubrenje kalcijumom, fosforom i azotom, te obogaćivanje zemljišta organskom materijom. Korisno je i
obradu zemljišta svesti na odgovarajuću meru, a zemljište ostaviti što manje vremena "golo". Podrivanje je
delotvorna mera čuvanja plodnosti zemljišta.
Da bi se sačuvala stabilna mrvičasta struktura, treba ako je to moguće, uključiti u plodored detelinsko
travne smeše.
U čuvanje plodnosti zemljišta, uključuju se danas razni tehnički zahvati. Osnovno je smanjiti broj
prohoda a time i gaženje. To se postiže primenom širokozahvatnih oruđa (metoda stalnih tragova), korištenje
pneumatika širokog profila na pogonskim i transportnim mašinama, uduplavanje točkova ili ugradnja
metalnih ili gumenih gusenica.
Primena avijacije je također jedna od mera smanjenja gaženja zemljišta. Međutim, ona je moguća samo u
radnim zahvatima đubrenja i zaštite useva.
Klasifikacija zemljišta
Zemljišta se stvaraju i razvijaju pod uticajem pedogenetičkih faktora (organizmi, matični supstrat,
klima i reljef), a u toku vremena se menjaju na način koji ima karakter evolucije. Budući da oblik i intenzitet
delovanja faktora varira u širokom intervalu, mogu da se jave bezbrojne kominacije dejstva faktora i kao posledica
toga, veoma raznovrsne forme zemljišta. Ako se tome doda, da razvoj zemljišta ne počinje istovremeno na svim
delovima kopna, i da se stalnim spiranjem razvijenih zemljišta njihov ciklus ponavlja iz početka, onda je
28
razumljivo što se i u rejonima gde vladaju jednaki pedogenetički faktori javljaju raznovrsni razvojni stadijumi
zemljišta. Time se objašnjava ogromna raznovrsnost zemljišnog pokrivača, a zadatak je klasifikacije da, primenom
adekvatnog logičkog sistema, to mnoštvo raznovrsnih formi zemljišta učini preglednim. Kada se, primenom
takvog sistema, srodne forme grupišu, broj jedinica kojima se operiše, svodi se na razumnu meru. Ako se takve
jedinice, s obzirom na srodnost, razlike i genetičku vezu među njima, razvrstaju po hijerarhijskom principu, dobija
se pregled koji omogućuje lako snalaženje u mozaiku zemljišnog pokrivača i brzo informisanje o bitnim osobinama
zemljišta.
Proces grupisanja i razvrstavanja zemljišnih individua, prema nekim zajedničkim obeležjima naziva se
klasifikacija zemljišta, pa razlikujemo:
1. Naučnu, (geološko-petrografske, hemijske, fizičke, mešovite i genetičke).
2. Praktičnu, (agronomske - bonitetne, meliorativne i sanitarne).
3. Ekonomsku, (prema ukupnoj ceni zemljišta, prema dohotku i prema čistom prihodu).
Danas se mahom koristi genetička klasifikacija (zasnovana na genezi), a u najširoj primeni je sistem koji su
izradili Škorić, Filipovski i Ćirić (1973), a prihvatilo ga je Jugoslovensko društvo za proučavanje zemljišta.
Automorfna zemljišta
Klasa zemljišta
I) Nerazvijna zemljišta
II) Humusno akumulativna
zemljišta
Profil
(A)-C
A-C
III) Kambična zemljišta
A-(B)-C
IV) Eluvijalno-iluvijalna
zemljišta
A-E-B-C
V) Antropogena zemljišta
P-C
VI) Tehnogena zemljišta
Tip zemljišta
1. Kamenjar (litosol)
2. Sirozem (rigosol)
3. Eolski pesak (aerosol)
4. Koluvijalni nanos (koluvijum)
1. Krečnjačko dolomitne crnice (kalkomelanosol)
2. Rendzine
3. Humusno-silikatno zemljište (ranker)
4. Černozem
5. Smonice (vertisol)
6. Ranker
1. Eutrično smeđe zemljište (eutrični kambisol)
2. Kiselo-smeđe zemljište (distrični kambisol)
3. Smeđe zemljište na krečnjaku i dolomitu
(kalkokambisol)
4. Crvenica (terra rosa)
1. Ilimerizovana zemljišta (luvisol)
2. Podzol
3. Smeđe podzolasto zemljište (brunipodzol)
1. Rigolovano zemljište (regosol)
2. Vrtna zemljišta (hortisol)
3. Zemljišta deponije (deposol)
1. Zemljišta deponija
2. Flotacijski materijal
3. Nanosi iz vazduha
b. Hidromorfna zemljišta
Klasa zemljišta
I) Epigeljna zemljišta
II) Hipoglejna zemljišta
III) Fluvijalna i fluviglejna
zemljišta
Profil
A-Eg-Bg-C
A-G
(A)-I…:A-I,II..AGpo
IV) Tresetna zemljišta
T-G
V) Antropogena zemljišta
P-C
Tip zemljišta
1. Pseudoglej
2. Stagnoglej
1. Močvarno glejno zemljište (euglej)
2. Kiselo-smeđe zemljište (semiglej)
3. Amfiglejno zemljište
1. Recentni rečni nanosi (fluvisol)
2. Fluvijalno livadsko zemljište (A-C-G)
3. Ritska crnica (molični fluviglej)
1. Visoki treset (acro-histosol)
2. Prelazni treset (p.o. histosol)
3. Niski treset (plano histosol)
1. Rigolovani treset
2. Zemljišta pirinčanih polja (rizosol)
3. Hidromeliorisana zemljišta
29
C. Halomorfna zemljišta
Klasa zemljišta
I) Akutno zasoljena
Zemljišta
II) Eluvijalno-iluvijalna
alkalna zemljišta
Profil
Tip zemljišta
Asa-C-Gp
1. Solončak
A-E-Bt, Na-C
2. Solončec
Postoji i FAO/UNESCO klasifikacija zemljišta. Ovde nećemo dati detalje ove klasifikacije, već samo
nazive grupa zemljišta i njihove oznake: Fluvisols (FL), Gleysols (GL), Regosols (RG), Cambisols (CM), Calcisols
(CL), Gypsisols (GY), Solonetz (SN), Solonchaks (SC), Kastanozems (KS), Chernozems (CH), Phaeozems
(PH),Gryzems (GR), Luvisols (LV), Planosols (PL), Podzoluvisols (PD), Podzols (PZ), Lixisols (LX), Acrisols
(AC), Alisols (AL), Nitisols (NT), Ferralsols (FR), Plinthosols (PT), Histosols (HS) i Anthrosols (AT)
Prinos
Rast organizama je glavno obeležje života. Uže, biološki shvaćeno, rast omogućuje da asimilacija bude
veća od disimilacije. S biohemijskog stajališta, rast znači da je prirast veći od utrošenih a ekonomski, da je efekt u
produktu veći od uloženih troškova.
Fenomen života, pa prema tome i rast javlja se u takvom ekološkom ambijentu koji osigurava opstanak
živih bića. Zakoni života vrede za sve organizme, autotrofne, heterotrofne, za one u slobodnoj prirodi i gajene
biljke.
Ukupnu biljnu masu (nadzemnu i podzemnu) stvorenu gajenjem neke kulture na jedinici površine
smatramo biološkim prinosom, a deo biološkog prinosa koji predstavlja glavni cilj gajenja i ima određenu
upotrebnu poljoprivrednu vrednost, odnosno ekonomsku, tržišnu vrednost – prinosom.
Prema tome, prinos je određen u biološkom prirodu i čini njegov najvažniji deo. Svaki prinos ima dvije
komponente: kvantitetu i kvalitetu. Obe komponente su vrlo važne, a za podmirenje osnovnih potreba čoveka i
domaćih životinja primarna je količina. Nakon toga, dobija na značaju kvaliteta, iako je kod nekih kultura ona
uvek dominantna (npr. duvan). Prirod i prinos su rezultanta pozitivno i negativno delujućih ambijentalnih faktora,
kapaciteta rodnosti i otpornosti biljke prema negativnim faktorima. Svaki od tih faktora ima svoj raspon odnosno
gradaciju delovanja, zato se ni prirod ne može smatrati apsolutnom ili statičkom, nego promenljivom, dinamičkom
veličinom i za istu biljnu vrstu.
Samo u potpuno kontrolisanim uslovima i postizavanjem optimalne konstelacije svih vegetacijskih
faktora, mogla bi se realizovati maksimalna rodnost neke biljke odnosno kulture.
Faktori stvaranja prinosa
Gajena biljka uklopljena na staništu u dve sredine (zemljište i atmosfera) daje rod ili, drugim rečima,
stvara prinos.
Šematski prikaz stvaranja prinosa
30
Na prinos deluju unutrašnji i vanjski faktori. Vanjski se faktori dele na one koji deluju putem zemljišta
(edafski) i one koje deluju iz atmosfere (klimatski).
Na prinos jako deluje čovek, stvaranjem sorata i hibrida te zahvatima u gajenju biljaka. Napokon, na
prinos deluju ovi kompleskni aktori: zemljište, klima, biljka, čovek.
Iz prikazane sheme, jasno se vidi da plodnost zemljišta nije identična prinosu, ali se ona pored ostalih
faktora produktivnost nalazi u prinosu. Plodnost se ne može izraziti u brojčanom veličinom, jer je ona rezultat
čitavog niza elemenata, za razliku od prinosa, koji se može izraziti brojčanom veličinom odnosno masom uroda po
jedinici površine ( npr. kg/ha).
Postoji kompenzacija između faktora produktivosti (plodnost zemljišta, klima, sorta ili hibrid,
agrotehnika), u odnosu prema prinosu, ali samo u određenim granicama, jer preko toga svaki faktor deluje kao
limitirajući na prinos.
Zakoni stvaranja prinosa
Plodnost zemljišta i rast biljaka oduvek su bili predmet pažnje, razmišljanja i raznih tumačenja. S
danjašnjih naučnih pozicija uočavamo razne zablude o objašnjenju prinosa u toku iskustvene epohe razvoja
poljoprivrede.
Razvojem fundamentalnih prirodnih nauka, omogućilo je razvoj naučne agrikulture u 19. stoleću. Prinos
je počeo biti tretiran sa naučnog gledišta.
Priv zakon o prinosu postavio je Justus v. Liebig (1855), koji je ujedno i tvorac teorije o mineralnoj
ishrani biljaka. Njegov zakon je glasio: "Visina je prinosa polja u
omeru s onim, za puni razvoj biljke preko potrebnim hranjivom
kojeg ima u najmanjoj količini (in minimo)". Zato je Liebigov zakon
poznat pod nazivom "zakon o minimumu". Po njegovom tumačenju,
prinos raste pravolinijski s porastom doze biljnog hranjiva bez obzira na
druge vegetacijske faktore.
Nedostatak Liebigova zakona je što nije ispitivao ostale
faktore koji utiču na prinos (vode, temperatura, svetlost itd). Pored toga,
po njegovom zakonu bi značilo,
kad bi dodavali hranjiva u
neograničenim količinama, prinos bi srazmerno pravolinijski rastao.
Herllriegel je u drugoj polovini stoleća uz biljna hranjiva ispitivao i
druge životne faktore (npr.vodu), a Liebscher (1985) je dalje razradio
Šematski prikaz Libig-ova zakona
Liebigov zakon davši mu novu formulaciju, po kojoj je delovanje
nekog biofaktora u minimumu ovisno o optimalnom sudelovanju ostalih vegetacijskih činilaca. Veliki napredak je u
tumačenju prinosa učinio
Wollny (1897-1898), jer je prvi istodobno pratio delovanje
nekoliko vegetacijskih faktora (svetlost, voda, toplota i hranjiva).
Wollny je utvrdio da jedan biofaktor utiče na povećanje prinosa dakle, pozitivno od minimumuma od
optimuma, a zatim efekt opada. To je zakon optimuma. Wollnyeva je zasluga što je u eksperiment uveo nekoliko
faktora, menjao njihove količine i pratio kako kompleks faktora deluje na prinos.
Grafikon promene visine prinosa pod
uticajem promene u jednom faktoru života biljaka
(Hellriegel-ov ogled).
Wollnyev ogled (neprekidno povećanje
prinosa pod uticajem istovremene promene
tri faktora- svetlost, voda i hraniva
31
Na Wollnyevu ogledu Viljams (1938) je
formulisao zakon o jednakoj važnosti i nezamenjivosti
vegetacijskih faktora. To bi značilo da su svi biofaktori
jednako važni i nezamenjivi, međutim, neki su faktori
relativno važniji (npr. voda, azot) jer ih biljke trebaju u
velikim količinama.
Mitsherlich (1954), je postavio zakon o
delovanju vegetacijskih faktora koji kaže da: "Prinos raste
s porastom svakog vegetacijskog faktora proporcionalno
razlici do maksimalno mogućeg prinosa". Njegov se
zakon još zove "zakon o opadajućem porastu prinosa" ili
jednostavno Mitscherlich-ov zakon.
Na grafikonu se jasno vidi da biofaktori u
početnim količinama najjače deluju, a kako količina raste,
uticaj se na visinu prinosa smanjuje prema teoretskom
maksimumu "A", zato nema pravolinijskog povećanja prinosa.
Grafički prikaz Mitscherlich-ova zakona
Na visinu prinosa deluju svi prisutni faktori prema količini i intenzitetu pojedinog faktora. Za povećanje
prinosa, Mitscherlich je postavio sledeću jednačinu:
log  A  y   log A  cx
-gde je A – maksimalni prinos, y – ostvareni prinos, c-činilac intenziteta pojedinih vegetacionih faktora, xprimenjena količina nekog činioca (npr. đubriva) i A-x – razlika između maksimalnog i ostvarenog.
Sam Mitscherlich je primetio da prinos opada kad je pređen maksimum, kao što je to kod prejakog
đubrenja (npr. azota). Tada se govori o "štetnom faktoru".
Iako je Mitscherlich-ov zakon vidno unapredio naučno shvaćanje i tumačenje prinosa, on ipak ima nekih
nedostataka. Prvo, ako u eksperimentu nisu potpuno kontrolisani svi faktori, nemoguće je ostvariti maksimalni
prinos "A". Zatim, pojedini se faktori međusobno ne odnose samo harmonično nego i konkurentno, pa ako se
poveća doza jednog faktora, drugi može biti potisnut. To ne znači da antagonističko delovanje iona mora uvek biti
negativno. Na kraju, u zemljištu kao heterogenom sistemu, hranjiva nisu apsolutne nego relativne veličine.
Willcox je na osnovu Mitccerlich-ova zakona zaključio da: “Delovanje nekoga faktora ne ovisi o tipu
zemljišta i gajenoj biljci, da najveći broj vegetacijskih činioca mora biti pod konrolom ako se želi ostvariti
maksimalan prinos nijednog faktora ne sme biti previše jer inače počinje delovati negativno”.
Boguslawski i Schneider (1962) su izvršili dalnju interpretaciju Mitscherlich-ova zakon, što je prikazano u
sledećem grafikonu.
Mitscherlichov zakon prema Bogoslowskom i Schneideru (1962)
z
U jendačini Y  M 10 (log
xi
) vezanom za ovaj grafikon Y= srednji prinos, x = data količina
mi
fakora rasta, M = maksimalni prinos, m = maksimalnom prinosu pripadajuća doza faktora, i = udaljenost početne
tačke krivulje od nulte osi (mereno u jedinicama doza faktora), z = konstanta.
32
Iz ovog grafikona se može zaključiti da se u zoni maksimuma postiže najveći prinos optimalnim dozama
vegetacijskih faktora, i da se ova zona ne sme prekoračiti jer počinje prinos opadati (zona depresije). Iz toga
proizlazi da je teško dozirati sve vegetacijske faktore, tako da se optimalno dopunjuju sve do teoretskog
maksimalnog prinosa.
Agrotehnika
Tehnika ratarenja je primena agrotehničkih mera, a agrotehničke mera predstavljaju sredstva čijom
primenom čovek, u skladu sa agrotehničkim osnovama podešava uslove biljne proizvodnje u cilju postizanja
prinosa maksimalne veličine i kakvoće (Todorović, 1958).
U ekosistemu: klima-zemljište-gajena biljka-čovek, naročitu ulogu kao tvorac, regulator i rukovodilac
ima čovek (Milojić, 1991). Dakle, čovek je tvorac poljoprivrede. Ona je najstarija grana ljudske delatnosti i vrlo je
složena. Ona se može podeliti u tri dela: ekološki , biološki i ekonomski. Svaka od navedenih kategorija su
posebne, međutim, one se isprepliću u vrlo komplikovane odnose.. Zbog didaktičkih razloga one se ipak odvajaju.
U ekološkom delu proučavaju se faktori sredine, njihovo poboljšanje i iskorištavanje u organizovanom
procesu proljoprivredne proizvodnje. U biološki deo idu gajene biljke i domaće životinje uključivši metode
oplemenjivanje, a ekonomskom delu pripada organizacija rada i rentabilnosti.
Ako se iz ekološkog kompleksa izdvoje zahvati koji se tiču gajenja biljaka, ne ulazeći u biološki i
ekonomski aspekt poljoprivredne proizvodnje, dobivamo agrotehnički kompleks.
Reč agrotehnika je složenica od latinske reči- ager (polje) i grčke –techne (veština, umeće).
Mere kojima se kulturnim biljkama stvaraju povoljni uslovi za rast i razvoj nazivamo agrotehničkim
merama. Zadatak agrotehničkih mera je da se sa što manje uloženog rada i sredstava postigne maksimalno mogući
prinos neke gajene biljke, kako u kvantitetu tako i u kvalitetu. To je moguće, ako se svi vegetacioni faktori dovedu
u optimalnu konstalaciju (voda, hranjiva, svetlost, CO 2 itd).
Prema prirodi delovanja, sve agrotehničke mere se mogu podeliti u tri grupe:
1.
Mere pomoću kojih možemo uticati na klimu (navodnjavanje, gajenje u zaštićenom prostoru, proređivanje,
vetrozaštitni pojasevi).
2. Mere pomoću kojih utičemo na promenu plodnosti zemljišta (obrada -osnovna i dopunska, kalcizacija,
humizacija, fosfatizacija, primena ostrukturujućih materija ).
3. Mere kojima delujemo na biljke (selekcija, zaštita od korova, bolesti i štetočina, priprema semena, načini
setve, nega useva).
Agrotehničke mere imaju smisao vegetacionih činilaca, jer se čovek služi njima kao sredstvom kojim utiče
na sile prirode, odnosno, da menja vegetacionu sredinu. One se moraju primenjivati ne jedostrano nego u obliku
potpunog kompleksa i jedna drugu ne može zamenjivati, niti se pak one mogu samo obavljati, ne vodeći računa o
njihovom kvalitetu.
Za uspeh izvedenih agrotehničkih mera značajni su:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Izbor najpogodnijih agrotehničkih mera.
Način primene agrotehničkih mera.
Blagovremena primena.
Sažetost rokova izvođenja agrotehničkih mera, odnosno primena u onom roku kada su uslovi
najpovoljniji.
Izbor mehanizacije.
Uložena marljivost i savesnost.
U biljnoj proizvodnji razlikujemo:
1. Opšte agrotehničke mere primerene svim biljnim vrstama (obrada zemljišta, đubrenje, biološka
reprodukcija, njega kultura i borba protiv štetnika).
2. Specijalne agrotehničke mere karakteristične samo za određen broj vrsta.
3. Specifične, svojstvene samo pojedinim vrstama, pa i sortama (hmelj, duvan, povrće itd).
Obrada zemljišta
Počeci poljoprivrede nastali su u vreme “neolitske revolucije” u području plodnog zemljišta na Bliskom
istoku oko 9000-8000 godina p.n.e. gajenjem ječma i pšenice, oko 6500 godina p.n.e. u Grčkoj, šire se oko 5500
33
godina p.n.e. uz Dunav, oko 4500 godina p.n.e. do Nemačke, Holandije i Francuske (uz Sredozemne obale), a oko
4000 godina p.n.e. ratari prelaze u Britaniju.
Ukorenjivanjem zasejanog semena počela je kulturna revolucija (gajenje) useva, a ratar je postao
stalnosedelac i vlasnik useva u polju. Formirana su i prva stalna naselja.
Kod nas se zemljoradnja razvijala autohtono, pa se sa najstarijim arheološkim ostacima sreće u selu
Obrana kod Kaknja nalazima kostiju govečeta, ovce, koze, svinje i psa, a pre 7000 godina kod Butmira nađeni su
dokazi gajenja kruške, jabuke, pšenice, zobi, trešnje i sl. U neolitu zemljoradnjom su se bavili i u Podunavlju.
Obrada zemljišta u historijskom razvoju poljoprivrede, prešla je sledeće epohe razvoja: ručna, zaprežna i
mehanizovana obrada zemljišta.
Epoha ručne obrade zemljišta
Prije domestifikacije životinja, zemljište je obrađivano ručno. U početku je to bio drveni štap raznih
dimenzija, na vrhu opaljen vatrom da ne gnjije, a kadkada opterećen kamenom. Takvim štapom obavljala se
najjednostavnije obrada, zapravo, pravila rupa u zemljištu da se može u nju položiti seme i đubrivo (plodna zemlja,
uginula riba i dr). Ovakva obrada zemljišta bila je poznata kod starih naroda Maya, Asteka i Inka indijanaca u
centralnoj i južnoj Americi.
Ručna obrada zemljišta kod Zuňi
Indijanaca
Obrada zemljišta motikom (motičarstvo)
Drvene motike
Kamene motike
Drveni štap se razvio i oblike drvene kuke koje je vuklo više ljudi i obrađivao je veću površinu zemljišta.
Nakon pripitomljavanja životinja, drvene kuke su se razvile u zaprežno oruđe – ralicu.
Brončane motike u Asteka
34
Tamo gde se zadržao ručni rad, usavršena su ručna oruđa kakve postoje i danas u upotrebi širom sveta. To
su motike, budak, pijuk, lopata i dr.
Danas u svetu postoje predeli gde je ručna obrada zemljišta jedini zahvat. Takav oblik poljoprivrede naziva
se zove motičarstvo. Motičarstvo je znak vrlo ekstenzivne poljoprivrede sa malim učinkom po jedinici površine.
Motičarstvo još postoji u zemljama sa prenapučenim stanovništvom ili u ekološki nepovoljnim rejonima za
intenzivnu biljnu proizvodnju.
Epoha zaprežne obrade
Zaprežna obrada se javlja nakon domestifikacije životinja. To je bez sumnje predstavljalo značajan
napredak obrade zemljišta, najpre što se mnogo povećao izvor energije za vuču u usporedbi sa čovekom, a zemljište
se moglo u principu obraditi dublje i po jedinici vremena mnogo više.
Obrada zemljišta volovskom zapregom
Oranje konjskom zapegom
U epohi zaprežne obrade, nastali su pojmovi jedinica obradivih površina, a odnosi se na površinu koju
jedna zaprega u danim uslovima može obraditi u jednom danu (od jutra do noći). Ta jedinica je kod nas jutro, u
Mađarskoj - hold, Nemačkoj - morgen a u anglosaksonskim zemljama -acre.
Danas se u stručnoj i naučnoj literaturi obavezno koristi jedinica površine 1 hektar (10 000 m2), što
vredi u svim zemljama sveta.
Nakon uvođenja životinja za vuču pri obradi zemljišta, oruđa za ručnu obradu su se morala prilagoditi radu
sa stokom. Smatra se da je prvo takvo oruđe bila spomenuta kuka, koja je postala masivnija. Od nje je nastala ralica,
koja ne okreće nego samo površinski rahli zemlju. Radni organ ralice u početku je bio od drva ili oštra kamena, a
kasnije od metala.
Tada se nazivao kapa. Ralica je dugo vremena bila jedino
zaprežno oruđe, a kad joj je dodana daska (odgrnjača), od nje je
nastao plug. Plug je danas prvo i do danas jedino oruđe koje okreće
zemljište. Prvi plugovi su bili primitivni, malih dimenzija i
kompletno izrađeni od drveta, samo je radni organ (ralo, lemeš) bio
od metala. U područjima stepe upotrebljavao se u pretprošlom
stoleću vrlo masivan, poludrven plug nazvan saban kojeg su vukli
nekoliko pari volova. Saban je orao do 30 cm dubine i vrlo široko, a
mogao je potpuno prevrnuti brazdu.
Drveni plug sa metalnim ralom
Epoha mehanizovane obrade
Primena mehanizovane obrade zemljišta počela je u 19 stoleću i traje do danas. Mehanizacija danas u
poljoprivredi daje glavno obeležje savremenog procesa gajenja biljaka. U početku je to bila parna pogonska mašina
(parni traktor), zatim motor sa unutrašnjim sagorevanjem a sporadično i elektromotor.
35
Počeci mehanizovane obrade
(oranje tratkorom na parni pogon)
Traktor na parni pogon
Obrada zemljišta mašinama u poređenju s ručnom i zaprežnom znači pravu revoluciju iz nekoliko razloga.
Snaga je jako povećana po nekoliko stotina kW u agregatu. Tako golema snaga omogućuje da se mehanički zahvaća
u zemljište do velikih dubina, više od 300 cm. Zapremina obrađenog zemljišta povećala, a naročito učinak po
jedinici vremena. Osim toga, pogonska mašina (traktor) može pokretati takva oruđa za obradu zemljišta koja sa
zapregom a kamoli ručno ne mogu primenjivati (vibro plugovi, freze, rotirajuće motike ili lopate, freze, rotirajuće
drljače npr). Objektivno se može reći da mehanizovana obrada zemljišta povećava učinak i poboljšava kvalitet
rada.
Savremeni način obrade zemljišta
I na kraju treba istaći da su se ove epohe u opštoj evoluciji smenjivale navedenim redom, ali treba imati na
umu da i danas sve tri epohe postoje u agrosferi sveta.
Primenom agrotehničkih mera i đubrenja zemljišta, izazivaju se mnoge promene u zemljištu, odnosno,
tehnološki se deluje na njega. Obrada zemljišta u sebi sadrži dva dela: prvo je zasnivanje ornica, koja ima zadatak
stvaranja osnovnog rastresitog i dubokog sloja zemljišta kao optimalnog staništa za gajene biljke i drugo je primena
kompleksnih agrotehničkih mera, koji služe stavaranju optimalnog mehaničko-fizičkog stanja za potrebe pojedinih
useva i naziva se redovno obrađivanje ornica (oranica). Na ovom mestu potrebno je objasniti pojam obradivog
zemljišta i oranica. Obradiva zemljišta su ona koju čovek sistematski i kontinuirano iskorištava za određenu biljnu
produkciju. Tako se u kategorizaciji poljoprivrednih površina obradivim zemljištem se smatra i livada iako se ona
obično ne obrađuje, izuzevši prilikom preoravanja travnjaka radi obnove tratine ili zasnivanja veštačke livade.
Prema tome, za oranicu ili ornicu vredi definicija da je to obradiva površina koja se svake godine redovito
obrađuje, a po pravilu ore i ima ulogu glavnog posrednika između atmosfere (vremenske prilike). Voćnjak i
vinograd se svake godine obrađuju, ali se ne moraju redovito orati, pa se ne smatraju ornicama ili oraničnim
površinama.
36
Da bi ornični sloj mogao da ispuni svoju ulogu potrebno je, da zemljište raspolaže svim svojim pozitivnim
unutrašnjim snagama u smislu suprostavljanja negativnim uticajima uz maksimalno udovoljavanje kulturnim
biljkama i da je obrađen na potrebnu dubinu prema zahtevima većine gajenih biljaka.
Sve se površine ne mogu ili nije ekonomično obrađivati. S obzirom na reljef, za obradu se najpovoljniji
ravni i manje nagnuti tereni, a ako se pethodno ne obavi korektura reljefa (stvaranje kontura i terasiranje). Dalje,
pedosfera mora imati dovoljnu dubinu i povoljnu teksturnu građu. Za obradu nisu pogodna skeletna i teška glinovita
zemljišta (teške gline). Teška glinovita zemljišta se zovu još minutna zemljišta, jer se mogu obrađivati u jednom
kratkom vremenskom periodu kada imaju povoljnu vlažnost za obradu. Izvan toga perioda, ona su prevlažna ili su
jako suha za obradu.
Glavni zadatak obrade zemljišta je, kako je već ranije rečeno, da zemljište učini povoljnim za gajenje
kulturnih biljaka. To je mehanički zahvat mehaničkim sredstvima sa zadacima da:
1. Pripremi zemljište za setvu.
2. Omogući prodiranje korenovog sistema u dubinu radi usvajanja potrebnih hranljivih elemenata
rastvorenih u vodi, boljem ukupnom ukorenjavanju, većoj otpornosti na poleganje itd.
3. Da se popravi struktura zemljišta.
4. Da se omogući povoljna biološka aktivnost zemljišta i biljna hraniva iz nepristupačnih prevedu u
biljkama pristupačne oblike.
5. Bolje ekonomisanje vodom.
6. Da se omogući razmena vazduha između zemljišta i atmosfere.
7. Da izvrgne štetne zemljišne insekte i semenke korova nepovoljnim klimatskim uslovima.
8. Uništavanje korovskih biljaka i njihovih reproduktivnih organa.
Obrada je nužna zbog okulturenja zemljišta, a vrši se do dubine orničnog sloja (antropogenog, obrađenog
sloja), kao i zahvatanjem zdravice (meliorativna obrada). Dubina obrade ovisi u apsolutnoj dubini zemljišta, o stanju
podzemnih voda, teksturnoj građi i stratigrafiji, reljefu, klimi, izvoru energije, sredstvima za obradu, zahtevima
kulture, agrotehničkoj nameni i visini ulaganja u obradu zemljišta te u ukupnim režijskim troškovima za gajenje
neke kulture.
(Mihalić, 1985) je dubinu obrade zemljišta podelio na sledeće kategorije:
Vrlo plitka obrada (do 10 cm dubine), zahvaća površinski sloj u kontaktu s atmosferom, to je kritični sloj
u kojem se obavlja setva većine biljaka.Ovom se obradom razbija pokorica, omogućuje prodiranje oborina u
zemljište, aeracija zemljišta, disanje i grejanje. Za takvu obradu se primenjuju lagana i širokozahvatna oruđa.
Plitka obrada (od 10 do 20 cm dubine) ima u principu iste agrotehničke zadatke kao i prethodna
kategorija, ali je zapremina obrađenog zemljišta i specifični otpor veći. Ovom obradom omogućuje se da ostaci
useva i veće količine đubriva (u prvom redu organskih), budu lakše unešeni u zemljište, a osim toga pogodna je za
setvu i sadnju većeg broja kultura.
Srednje duboka obrada (od 20 do 40 cm dubine) je stvarna granica zaprežne obrade. Ova obrada je
namenjena setvi odnosno sadnji, ali već u sebi nosi element korekture klime (ekonomija vlagom) i produbljenje
mekote.
Duboka obrada ( od 40 do 100 cm dubine) u prvom redu ima za cilj melioraciju zemljišta i korekturu
klime, a obavlja se primarno na težim zemljištima nepovoljne uslojenosti. Kombinuje se sa meliorativnim
đubrenjem. Duboka obrada obavlja se prema biološkom zahtevu gajenih biljaka dubokog zakorenjavanja i radi
meliorativnih zahvata.
Vrlo duboka do ekstremno duboka obrada (dublje od 100 cm) ima samo meliorativno značenje, a može
se obavljati samo na jako dubokim zemljištima ravnog reljefa. Ovom obradom se menja tekstura gornjeg sloja ili se
premeštaju horizonti. Takva obrada namenjena je stvaranju novog, antropogenog zemljišta u inače nepovoljnim
uslovima pedosfere i vodnog režima, a povezana je s drugim specijalnim agrotehničkim zahvatima. Pri ovoj obradi
koriste se specijalna oruđa kao što su plugovi rigoleri, dubinski rahljači, beskonačne pužnice za izbacivanje zemlje
iz dubine. Pogonska mašina su vrlo teški traktori. Ovakva obrada je vrlo skupa, pa se primenjuje samo u izuzetnim
uslovima a ulazi u ekonomsku kategoriju investicija.
Povoljno stanje za obradu zemljišta
Poljoprivredno zemljište je dinamičan sistem koji se menja, a glavni je agens tih promena voda. Zapravo,
klima utiče na hidrotermičke prilike u zemljištu, a one opet na ostale pedodinamičke i biološke procese zemljišta.
Hidrotermičke oscilacije menjaju koherenciju i plastičnost zemljišta. To vredi za srednje teška i teška zemljišta, dok
se kod rastresitih peskulja oba fizička svojstva zbog siromaštva mineralnih koloida ne javljaju ili tek u maloj meri.
37
Kad su u zemljištu povoljni vodo-vazdušni i toplinski odnosi, aktivira se biofaza, a najpovoljniji
izraz toga je stanje ugorenosti zemljišta.
Za bolje razumevanje promena sila koherencije i plastičnost u nekim ekstremnim zemljištima, može se
videti u grafikonu .
Iz grafikona se može videti da samo pri povoljnoj vlažnosti, odnosno u intervalu povoljnog stanja za obradu
(između tačke krutosti "C" i tažke žitkosti "C1") To je interval kod teških zemljišta vrlo uzak, zato se nazivaju
minutna zemljišta. Ona su najveći deo vremena ili mokra ili lepljiva, presuha ili zbita. Kod humusnse ilovače,
interval povoljnosti za obradu širi je nego kog teških zemljišta, a kod peskulja ga nema, pa se one mogu obrađivati u
svako vreme.
Uticaj vlažnosti zemljišta na momenat obrade
Povoljno stanje zemljišta za obradu zavisi u prvom redu o sadržaju vode u tekućem agregatnom stanju, te
se smatra da se jedno srednje teško zemljište najbolje obrađuje pri sadržaju vode 40-%maksimalnog kapaciteta.
Tolika vlažnost treba biti do dubine do koje dopiru oruđa.
Koje vreme i momenat obrade zemljišta treba uzeti kao optimalno, pored ostalog, zavisi od vrste biljke
koju nameravamo da gajimo, stanja vlage u zemljištu, zakorovljenosti .
Za ocenu pogodnosti zemljišta za obradu primenjuju se različiti kriterijumi. U odnosu na količinu vode u i
na zemljištu kvalitet obrade ocenjuje se kao što je prikazano u sledećoj tabeli.
Pogodnost obrade zemljišta zavisno od stanja vlažnosti zemljišta (Butorac i Mihalić, 1970)
Kategorija
0
1
2
3
4
5
6
7
Stanje zemljišta s obzirom na prisutnost vode
Ekstremno suvo i tvrdo
Suho i tvrdo
Prosušeno
Umereno vlažno i ne lepi se
Jako vlažno i modeluje se
Mokro i vlažno
Zasićeno, voda leži u depresijama
Voda leži na površini zemljišta
Mogućnost (stanje
obrade)
Ne može se obrađivati
Teško se obrađuje
Obrada otežana
Stanje za obradu povoljno
Obrada otežana
Teško se obrađuje
Obrada nemoguća
Obrada nemoguća
Ako se zemljište obrađuje kada je jako mokro nastaje dugotrajna šteta. jer su mikrostrukturni agregati s
vodenim omotačem vrlo osetljivi, deformišu se, narušava se struktura, što direktno utiče na plodnost zemljišta.
Mokro, odnosno lepljivo zemljište se ne sme obrađivati. Značajan momenat vezan za obradu zemljišta jeste
da između obrade i setve prođe određeni vremenski period radi biološkog zrenja, odnosno aktiviranja različitih
fizičkih i mikrobioloških procesa.
Teška, nestrukturna zemljišta siromašna humusom, naročito zbog nedostatka vlage i nižih temperatura,
zahtevaju duži period zrenja od obrade do setve, pa se moraju obrađivati znatno ranije u odnosu na setvu. Lakša,
peskovita zemljišta lakše se aktiviraju, pa ih treba obrađivati što bliže vremenu setve.
Tako se u jesen najprije obrađuju teža zemljišta jer se prije zablate, a zatim se obrađuje lakša. U proljeće je
sukcesija obrnuta, sada se najprije obrađuje lakša zemljišta jer se pre suše, a kasnije teška zemljišta dok ne spostignu
povoljnu vlažnost za obradu.
38
Međutim, često vremenske prilike diktiraju momenat obrade ako se zna da mesec oktobar predstavlja
“špic” poslova u ratarsko-povrtarskoj proizvodnji, od pomenutog pravila, kao idealnog, se odstupa radi vremenskih,
agrotehničkih rokova, pa često njive u jesen ostanu nezasejane kao posledica obilnih kiša i rane pojave snežnih
padavina.
Biljna proizvodnja sastoji se od umeća pomaganja prirodi (putem agrotehničkih mera koje čovek
preduzima) da na svakom mestu svakoj gajenoj biljci obezbedi sve povoljne uslove i otkloni sve smetnje u domenu
čoveka za njihov nesmetan porast i razviće.
Po globalnoj agrotehničkoj nameni obrada zemljišta može se podeliti na: osnovnu i dopunsku obradu
zemljišta.
Osnovna obrada zemljišta
Zadatak osnovne ili bazične obrade, je da zahvati masu zemljišta do određene dubine u kojoj će se
formirati glavna masa korenovog sistema gajene biljke i deo koji će primiti seme i osigurati aktiviranje biološkog
procesa (klijanje i nicanje). Osnovnom obradom se praktično zahvata sloj pedosfere do maksimalno moguće dubine.
U osnovnu obradu zemljišta se ubrajaju: oranje, rigolanje, dubinsko rahlenje i specijalni načini u koje se
ubraja i tretiranje zemljišta eksplozivom.
Oranje
Bazični zahvat kod osnovne obrade zemljišta je oranje. Njime se stvara dubok, rastresit sloj zemljišta koji
obuhvata korenski i setveni sloj. Obavlja se plugovima.
Osim prevrtanja plastice, zemljište se sitni, rahli i meša, čime
se povećava zapreminska masa za oko 20 - 25 %, popravlja strukturnost
zemljišta, povećava propusnost za vodu i vazduh, obezbeđuje više
kiseonika, manji je kapacitet i provodljivost toplote, ali veća
evaporacija.
Oranjem se stimuliše razvoj korena i povećava aktivnost
mikrorganizama i razlaganje organske materije, prekidaju se
uspostavljeni kapilarni tokovi.
Pored upotrebe diskosnih, rotacionih, vibracionih i nekih
drugih plugova, najzastupljeniji su raonični plugovi. Raoni plug radi
na principu rezanja i struganja. Pri kretanju pluga kroz masu
zemljišta, raonik odreže brazdu horizontalno, a crtalo reže okomito.
Oranje trobrazdnim plugom
Odrezano zemljište potiskuje nova masa zemlje i pri usponu i
otporu na odgrnjači, zemljište se rahli i slaže u brazde.
Šematski prikaz rada raonog pluga (a=dubina oranja, b=širina oranja, =ugao prevrtanja brazde, =ugao nagiba brazde i
horizontalne zdravice)
Na grafikonu je D-A dubina, a D-C širina oranja. Pri okretanju zemljišta za 43 - 460 zemljište se najbolje
izlaže uticaju atmosferilija, najbolje se unose đubriva, biljni ostaci pretkulture (slama, kukuruzovina, žetveni ostaci
soje) korovi. Pri potpunom prevrtanju brazde, ugao iznosi O 0. Optimalan odnos širine i dubine brazde je 1,41 :1 i pri
ovom odnosu ugao nagiba brazde i horizontale je =450 . Prosečna širina brazde iznosi 25 cm a brzina oranja treba
da u proseku bude 9,5 km/h zavisno od o vučnoj sili, konstrukciji i radnim krakterisitkama plugova, osobinama i
stanja zemljišta u času oranja, dubini i širini oranja.
Oranje je danas jedini način obrade kojem se zemljište okreće, a najmanje meša. Oranje u vreme povoljnog
stanja zemljišta izaziva efekt "kalanja" ili listanja što je vrlo poželjno. Taj efekt se javlja zbog trenja odnosno otpora
što se stvara na površini odgrnjače.
39
A obzirom na dubinu zahvata, oranje se može podeliti u:
1. Vrlo plitko oranje do 10 cm. Usled vrlo malog zahvata u dubinu i malog specifičnog otpora, mogu se koristiti
višebrazdni plugovi velikog radnog zahvata ili teške tanjirače. Ova obrada se primenjuje nakon skidanja strnina
u leto(ljuštenje, prašenje, zaoravanja strništa).
2. Plitko oranje od 10 do 20 cm ima agrotehničku svrhu kao prethodna kategorija ali je prikladnija za unošenje
organskih đubriva, zaoravanje siderata, žetvenih ostataka ili predvegetacijsko uništavanje korova.
3. Srednje duboko oranje od 20 do 30 cm ima namenu stvaranja pogodnijeg supstrata za setvu/sadnju.
Primenjuje se i radi obavljanja đubrenja, prvenstveno namenjena gajenim biljkama za koje se ore, ovo se oranje
često naziva oranje za setvu.
4. Duboko oranje od 30 do 40 cm obavlja se samo raonim plugovima. Ovo oranje se primenjuje radi
produbljivanja mekote i korekture klime (sakupljanje vlage i vertikalna drenaža). Duboko se oren za kulture
dubljeg zakorenjavanja. Svi zahvati đubrenja se mogu povezati s dubokim oranjem.
5. Vrlo duboko oranje od 40 do 50 cm se obavlja samo jednobrazdnim plugom većih dimenzija zbog vrlo
velikog specifičnog otpora. Koristi se u meliorativnim zahvatima, prvenstveno radi korekture klime i vodnih
prilika u zemljištu. Vrlo duboko oranje se spaja sa meliorativnim đubrenjem i ono obično ne prethodi setvi, već
se ostavlja da zemljište neko vreme leži kako bi se sleglo i aktiviralo pod uticajem atmosferilija.
Po pravilu ore se uz dužu stranu parcele, a na nagibima po izohipsama, ili po konturama. Na parcelama u
ravnici pravougaonog ili kvadratnog oblika ore se u oba pravca, naizmenično iz godine u godinu, što omogućuje
bolje mešanje zemljišta, izravnavanje površinskog sloja. Pri tome treba odabrati odgovarajuću tehniku oranja. Ona
zavisi o reljefu, osobinama i vodnim prilikama zemljišta, klimi, vučnoj sili i vrsti pluga, zatim o veličini i obliku
parcele. Razlikujemo nekoliko tehnika oranja ovisno o načinu slaganja brazde:
1. Oranje u ravnicu.
2. Oranje u slogove.
3. Oranje u figuru.
4. Oranje na grebenove
5. Oranje na sistematizovanim terenima u ravnici i nagibu.
Oranje u ravnicu
To je najbolja tehnika oranja jer nema nikakva gubitka u proizvodnoj površini, odnosno najmanje je
praznog hoda traktora. Pri oranju u ravnicu brazde padaju u jednu stranu (shema ). Za to se oranje primenjuju
plugovi obrtači ili premetnjaci (slika ).
Za ravno (glatko) oranje koriste se plugovi obrtači sa dvostrukim plužnim telima, a tehnika oranja sastoji
se u tome što se oni mogu vraćati istim tragom u povratnom smeru prevrtanjem plastice na desnu stranu, pri čemu
se racionalizuje utrošak pogonskog goriva, smanjuje potrebno vreme i povećava učinak.
Plug obrtač 5-brazdni
Oranje u ravnicu
Oranje u ravnicu se koristi na zemljištima sa dobrom dreniranošću i u manje vlažnoj klimi. U vlažnoj
klimi i na težim zemljištima, došlo bi do saturacije vode na površini (zabarivanja u depresijama).
40
Oranje na slogove
To je najraširenija tehnika oranja, a obavlja se traktorskim plugovima s jednostrukim plužnim telima koji
uvek oru na desno. Oranje na slogove deli se na naoravanje i razoravanje.
Naoravanje se obavlja tako da rad počinje u sredini sloga. Prva i druga brazda padaju jedna na drugu, a
dalje se ore prema krajevima sloga. U sredini sloga nastaje malo uzdignuće - "naor". Da bi se ovo uzdignuće
izbeglo, prva brazda se ore uže i pliće, a druga šire i dublje od prve, a nakon toga se prelazi na željenu dubinu. Tako
se dobije ravna površina sloga.
Razoravanjem se počinje orati najprije na desnoj strani sloga gledano u smeru oranja, a zatim se prelazi
na levi slog. Nakon toga se ore prema sredini sloga, dok napokon u sredini ostane kanalić nazvan "razor".
Pri razoravanju je bitno da
se dve prve brazde na suprotnim
stranama sloga izoru paralelno, jer će
tada razor imati paralelne stranice.
Kvalitetnim razaranjem dobije se uzak
razor, pa je time gubitak na
proizvodnoj površini manji. Ako prve
bočne brazde nisu paraleleno izvučene
u sredini sloga (na početku ili kraju
razora) ostaje široka površina koju
nazivamo osredak ili uklinak.
Uklinak treba kasnije poorati, pa se
time izaziva gaženje poorane površine.
Ukoliko je klimat sa dosta vlage,
razor ima ulogu da skuplja suvišak
vode na parceli, a ako je zemljište
povoljne strukture i dobre dreniranosti,
Oranjeuu slog ( razoravanje)
Oranje u slog ( naoravanje)
u klimi gde ne postoji prevlaživanje
proizvodnih površina, razor se može nakon završetka oranja sloga zatvoriti (zaoravanje razora).
Svakom slogu pripada dio proizvodne
površine na kojem se kreću radne agregati izvan
brazde, a to je uvratina (čelo sloga). Bez uvratina bilo
bi nemoguće izvoditi tehniku oranja u slogove. Za
traktorsku obradu, širina uvratina treba da bude oko
10 m.
Nošeni četverobrazdni plug za oranje na slogove
Oranje u figuru
Ova tehnika oranja se primenjuje na tablama pravilnog
oblika, odnosno gde je širina i dužina jednaka. Figurno oranje je
pogodna u manje vlažnoj klimi, na parcelama gde je zemljište
strukturno, sa dobrom propusnošću za vodu. To je zapravo jedan
oblik oranja u ravnicu.
U središtu parcele odredi se "figura" koja u malim
dimenzijama ima oblik cele tabele. Najprije se ona poore sa
tehnikom oranja u ravnicu. Posle toga, taktor kružeći oko figure
stalno ore bez praznih hodova. Na kraju parcele ostaju oplazine
neobuhvaćene kružnim oranjem, One se naknadno oru tehnikom
oranja u ravnicu ili oranjem u slogove, pošto se te površine
prethodno podele u potreban broj jedinica za obradu.
Oranje u figuru
41
Oranje na grebenove (humke)
Ovaj način oranja ima za cilj da na plitkim
zemljištima obezbedi dovoljno rahlog zemljišta za
ukorenjavanje, a u slučaju povećane vlažnosti
zemljišta, da smanji negativan uticaj prevlaživanja.
Razmak grebenova je 50 - 60 cm, a visina 15 - 30
cm.
U perhumidnoj klimi, grebenovi se dobro
suše i greju, prvo zbog ceđenja vode u jarke između
Izgled grebenova kod oranja na humke
grebenova, a drugo, zbog toga što na grebenove padaju
sunčeve zrake pod većim uglom i jači ih greju.
Za oranje u grebenove može prethoditi plošno pliće oranje čitave površine, a zatim formiranje grebenova
ili se odmah mogu formirati humke bez prethodnog plošnog oranja. Za ovo oranje mogu poslužiti obični
jedobrazdni plugovi kojim se odmah jako naorava i tako formiraju grebenovi, ili se koriste posebni dvokrilni
plugovi odgrnjači (dvije daske na zajedničkom raoniku). U literaturi je ovaj sistem oranja poznat pod nazivom
bedding-system, a može biti znak ekstenzivne poljoprivrede gde je ručni rad jako angažovan.
Grebenovi ili humci su prikladni za za useve ređeg gustine. Humci se postavljaju u pravac sever jug.
Oranje na sistematizovanim terenima u ravnici i na nagibima
Pod sistematizacijom podrazumevamo korekturu reljefa, sa svrhom intenzivnog iskorištavanja uz
prethodno regulisanje vodnog režima u ravnici i čuvanje zemljišta od erozije vodom na nagibu.
Na dubokim, težim zemljištima u uslovima uticaja podzemnih ili nadzemnih voda formiraju se proizvodne
parcele, koje se po talijanskoj terminologiji nazivaju “baule”, a čitav posao “baulacija”. Sastoji se u stvaranju
uzdignute površine sa slogovnom brazdom.
Baule su u sredini uzdignute u obliku krova, radi eliminacije površinskih voda sa baule u kanale “sisači”,
koji ulaze u otvorene ili zatvorene kanale a ovi u “kolektore”.
Baule imaju raznu dužinu
i širinu o reljefu, klimi, osobinama
zemljišta, veličine proizvodnog
prostora, fiksnim komunikacijama
itd. Poželjno je da dužina baula
bude duža od 100 m a za naše
uslove širina bi trebala iznositi 20
do 50 cm. Relativni pad baule bi
trebalo iznositi 1,5 – 2%. Ako je
pad previlik, nastaje jača erozija
vodom koja odnosi površinski dio
zemljišta u kanale. Ako je pad
mali, onda je bično oceđivanje
vode sporo što šteti gajenim biljkama.
Šematski prikaz baula
Baule se formiraju pošto se prethodno buldožerima grubo poravna
zemljišta a zatim ore na naor i to na dubini većom od 30 cm. Nije dobro svake
godine orati na naor, jer se može preći kritična veličina relativnog pada, pa se
povremeno ore na razor.
Na nagnutim terenima, zemljište se obrađuje tako da se stvaraju
pojasevi ili terase. Tada se ore samo uzduž kontura ili terasa, dakle, po
izohipsama. Na takvim terenima najčešće se koriste diskosni plugovi.
Diskosni plug
42
Rigolanje
Već smo pomenuli da
duboka obrada zemljišta ima
meliorativnu ulogu na težim zemljištima. Namenjeno je stvaranju novog
antropogenog zemljišta na površinama sa nepovoljnim vodni režimom. To
je poseban nažin oranja, gde se zemljište okreće na veliku dubinu od 50, a
izuzetno do 200 cm.Rigolanje se obavlja plugovima s jednim plužnim
telom velikih dimenzija, a vuku ga traktori goleme snage. Korpus pluga
rigolera je masivno napravljen. Odgrnjača je od specijalnog žilavog
višeslojnog ili specijalnog jednoslojnog čelika. Raonik je pojačan i
izdužen u obliku dleta.
S obzirom na dubinu zahvata rigolanje se deli u tri stepena: prvi
stepen 50-10 cm, drugi 100-150 i treći 150-200 cm. Radni zahvat pluga
rigolera je 50-60 cm, dubina zahvata je obično takva da je omer širine i
dubine jednak ili inverzan. Zbog takvor omera dubine i širine dolazi do
sklizanja odnosno premeštanja površinskog humusnog sloja (h)
u gornju trećinu dubine rigolanja. To je pogodno za dvenaste biljke, jer je
njihovo početno zakorenjavanje mnogo dublje nego kod biljaka koje se seju.
Rigolanje
Šematski prikaz rigolanja (po Dereti), a=dubina brazde, b=širina brazde i h=humusni sloj
U našim klimatskim uslovima zemljište je najviše suholeti i rano u jesen, pa se tada i rigola. Rigolanje se
najčešće povezuje s meliorativnim đubrenjem koje također ima karakter meliorativnog zahvata prema tipu zemljišta.
Međutim, to se usklađuje sa zahtevom gajenih biljaka. Zato se redovito rigola za drvenaste kulture, ali i za neke
oranične koje se duboko ukorenjuju (hmelj, lucerka).
Podrivanje
Podrivanje dublje zadire u zdravicu, a obrada se vrši paraleleno s
površinom zemljišta na raznim dubinama. Debljina podrivenog sloja u proseku
je 8-15 cm a ređe dublje zbog jakog povećanja specifičnog otpora zemljištu pri
podrivanju. Povećaje specifičnog otpora zemljišta iznosi u proseku do 50% u
poređenju s otporom prilikom oranja.
Podrivanje u principu ima opravdanje samo na zemljištima sa zbitom
zdravicom i ako ima dokaza da se samim oranjem utiče negativno na rast
gajenih biljaka, inače prednost ima oranje. Najbolje vreme za momenat
podrivanja je kada je sloj zemljišta koji će se podrivati dovoljno suh (nikako
mokar), dakle u letnim mesecima.Podrivanjem se stvaraju bolji uslovi za
fiziološku aktivnost korena gajenih biljaka.
Rad podrivač
Šadarović (1988) ukazuje da na aluvijalnom zemljištu sa plitkim orničnim slojem,
dugogodišnjom obradom teškim traktorima sa pneumaticima se stvara zbijen, nepropustan sloj (plužni đon) na
uvratinama i na takvim mestima dolazi do stagniranja površinskih voda. Usev na takvim mestima počinje da
propada , što značajno smanjuje aktivnu površinu (10 - 20 %), a time umanjuje ukupni prinos.
Da bi se eliminisale negativne posledice, prišlo se primeni vibracionih podrivača, koji su već u prvoj
godini ispoljili pozitivne efekte. Podrivanje se danas spaja s đubrenjem (organskim i mineralnim). Pneumatski pod
43
pritiskom utiskuje se vapneni materijal u jedan ili više slojeva, mineralna i organska đubriva, čak i pokvarena silaža.
U ovom slučaju, pokvarena silaža služi kao dren za proceđivanje vode.
Za uspešno odstranjivanje suvišnih voda na površinama sa postavljenim drenažnim sistemima (cevna
drenaža), podrivanje se obavlja u pravcu suprotnom od drenskog rova, uz zadržavanje određenog pada.
Isto tako, osnovna obrada zemljišta, odnosno oranje može dovesti do zbijanja zemljišta, pa je neophodno da pravac
izvođenja seče smer podrivanja i drenova.
U globalu, podrivanje povećava dubinu aktivnog sloja zemljišta, ostvaruje bržu infiltraciju iz kritičnog dela
mekote, obogaćuje podriveni sloj kiseonikom i time stimuliše procese oksidacije. Time se povećava životni prostor
korenja gajenih biljaka.
Vertikalno dubinsko rahlenje
Na zemljištima veće i velike apsolutne dubine koja u
profilu imaju zbiti nepropusni sloj ispod 40 cm, a težeg su
mehaničkog sastava, primenjuje se vertikalno dubinsko rahlenje na
50-100 cm dubine. Radni organi su u obliku noža i imaju širinu
približno 13 cm. Vertikalno dubinsko rahlenje obavlja se pre oranja
na istom zemljištu i to traktorima velike snage. Na nagnutim
terenima sa izraženom vodenom erozijom, pre formiranja pojasa,
izvodi se vertikalno dubinsko rahlenje čime se umanjuje razorna
snaga vode. Da bi se smanjio otpor zemljišta, primenjuju se i
vibracioni dubinski rahljači.
Vertikalni dubinski rahljač
Krtična drenaža
Na teškim glinovitim zemljištima, kao zamena za crevnu drenažu, primenjuje se naročit način dubinskog
rahlenja pod nazivom krtična drenaža. Takav tip drenaže pogodan je za travnjake, ali nije za oranice i druge
obradive površine. Zato je ona prvenstveno namenjena travnjacima. Oruđem za krtičnu drenažu se vertikalno seče
zemljište, i pod malim relativnim padom prave se provizorni drenovi (iza radnog dela postoji cilindrični nastavak
koji prolaskom kroz zemlju proširuje, zaglađuje stenke i tako učvršćuje drenove – tzv. torpedo). Provizorni
drenovi primaju i odvode vodu o otvoreni kolektor. Promer drena je 7-10 cm, razmak između njih 2 – 3 m. Drenovi
se prave na raznim dubinama 25-50 cm, ređe dublje. Krtična drenaža funkcioniše tako da se voda infiltrira kroz
vertikalne pukotine, ulazi u drenove
i otiče padajući u kolektore.
Kretanje vode izaziva usisavanje
vazduha, što je pozitivno.
Uspeh krtične drenaže
ovisi o teksturnoj građi zemljišta,
njegovoj
uslojenosti,
vodovazdušnim odnosima, stabilnosti
strukturnih
agregata,
dubini
izmrzavanja. Na oranicama je
krtična drenaža pokazala slabe
efekte, jer se drenovi brzo zatrpaju
pogotovo u zoni izmrzavanja
zemljišta. Ispitavanja su pokazala
da efekti krtične drenaže traju do
3 godine.
Plug za krtičnu drenažu
Izgled krtične drenaže
Specijalni načini osnovne obrade
Navest ćemo nekoliko specijalnih načina obrade zemljišta koji imaju uglavnom meliorativni karakter.
Zapravo, oni se retko koriste i to u slučajevima kada se neko zemljište privodi iskorištavanju u proizvodnji hrane.
Ove mere su vrlo skupe, te pripadaju karakteru investicija.
44
1.
Izbacivanje peska radi popravljanja teksture antropogenog sloja zemljišta. Primenjuje se
samo gdje se u dubini profila nalazi sloj peska, a na površini teška glina. Vađenje peska se vrši pomoću
posebne mašine koja ima beskonačnu pužnicu. Ona prodire u dubinu zemljišta do sloja peska i izbacuje ga
na površinu pod uglom od 450. Izbačeni pesak zahvaća rotirajuća zvezda i jednoliko ga raspoređuje po
površini u širinu 200-300 cm. Posle toga, teškim tanjiračama ili frezom se pesak izmeša sa površinskim
delom zemljišta. Ovakva mašina se primenjuje na polderima u Holandiji.
2.
Prebacivanje horizonata sa nižeg na viši novo u
profilu i to tako što se peskoviti, lakši sloj postavlja bliže
površini, čime se postiže brža infiltracija u descedentnom
pravcu. To se postiže tako da se taj lakši sloj podigne "sprat"
više. Operacija se izvodi posebnim vrlo velikim dubinskim
rahljačem koji radi na dubini do 200 cm. On na donjem delu
ima metalno proširenje (krila). Prolazeći kroz masu zemljišta
na većoj dubini pod određenim ugom, podiže lakši sloj
zemljišta do visine krila i tu ga ostavlja. Na taj način, teksturno
lakši sloj zemljišta bude postavljen bliže površini, odnosno
ispod mekote, pa se voda brže infiltrira i kreće descedentno.
Krilni dubinski rahljač za premeštanje
horizonata
3.
Primena eksploziva poznata je u poljoprivredi za tretiranje zemljišta prilikom razbijanja vrlo debelih,
kompaktnih glinovitih slojeva koji se ne mogu dovoljno razrahliti na drugi način obrade, zatim za
probijanje sloja orštajna koji je neprobojan za prolaz vode i korenja. Ni jedan način obrade zemljište tako
radikalno ne razrahljuje, sitni i meša kao eksploziv. Rukovanje eksplozivom je stručan i opasan posao,
zato ga u dogovoru sa agronomima izvode za to obučeni ljudi.
4.
Dopunska obrada zemljišta
Posle oranja, poorana površina je gruba jer je drobljenje i usitnjavanje postignuto u najgrubljem obliku, što
onemogućava potpuno iskorištavanje i dobijanje maksimalnih prinosa. Zato se pristupa pripremi njenog
površinskog sloja. Zemljište mora biti pripremeljeno tako da je idealno izdrobljeno, usitnjeno, da grudve ne
sprečavaju i ometaju pokrivanje semena i njegovo klijanje. Dopunska obrada zemljišta ima isključivo karakter
površinske obrade.
Operacije koje se obavljaju pri dopunskoj obradi zemljišta, odnosno predsetvenoj pripremi površinskog
(setvenog) sloja zemljiša su: brananje (vlačenje), ravnanje (finiširanje), kultiviranje, valjanje, drljanje, kao i obrada
rotacionim oruđima - integralna obrada. Cilj ovih operacija je usitnjavanje plitkog sloja ornice i stvaranje uslova za
klijanje i nicanje semena i dalji porast i razviće kulturnih biljaka.
Brananje
Osnovna namena brane je izravnavanje površinskog plitkog rastresitog
sloja zemljišta do 3 cm dubine. Brananjem se zemljište "seče", lomi tanka
pokorica na površini. Učinak se brananja sastoji u smanjenju evaporacije,
zemljište se zagrejava, sitni, a površina poravnava, aktiviraju se mikroroganizmi
a korovi se provociraju na klijanje i nicanje. Primenjuje se na lakšim, strukturnim
i nezakorovljenim zemljištima, rano u proleće, na oranju koje je obavljeno u
letnje-jesenjem periodu prethodne godine. Pravi je momenat za brananje onda
kad vrhovi brazda sa sunčane strane pobele odnosno, onda kada su se prosušili, a
sa suprotne strane su još vlažni. Ta intervencija se još naziva zatvarenje brazde.
Ako je zemljište suviše suvo i sklono rasprašivanju brananje se ne
preporučuje jer tada dolazi do nakupljanja sitnih agregata u mikrodepresijama
Brana od drvenih gredica
(mineralni koloidi) te ukoliko dođe do padavina - kiša, stvara se debela pokorica.
Brana se takođe ne primenjuje ako je zemljište suviše vlažno.
Pravac brananja obično je ukoso u odnosu na pravac oranja, sem u slučaju težih, glinovitih zemljišta, kada
se ova operacija obavlja popreko na pravac oranja. Brzina rada je 6 - 8 km/sat. Ova se operacija praktikuje i pri
rasturanju krtičnjaka na travnjacima.
45
Ima nekoliko konstrukcija brana, a prema potrebi može se izraditi i na samom gospodarstvu. Jednostavna
brana je izrađena od nekoliko paralelno postavljenih drvenih gredica koje su međusobno spojene lancima. Umesto
drvenih gredica mogu poslužiti metalni obručevi, metalne šipke itd.
Ravnanje zemljišta
Potreba za ravnanjem zemljišta u dopunskoj obradi javlja se kao
posledica nekvalitetno izvedene osnovne obrade. Za ovaj posao više nego
kod drugih operacija mora se voditi računa o stanju vlažnosti zemljišta. Ako
je zemljište vlažno dolazi do kvarenja strukture, razmazivanja, zbijanja, a
potom raspucavanja. Ravnanje se primenjuje u cilju sistematizacije terena,
izravnavanja prirodnih depresija ili uzvišenja koja ometaju normalan rad
mehanizacije za osnovnu i dopunsku obradu zemljišta u sistemima
intenzivne biljne proizvodnje.
Danas se u tu svrhu koriste ravnjači, skreperi, greberi, finišeri. Naša
mašinogradnja (IMT) izrađuje na srednjim i teškim traktorima točkašima
ravnjač upravljan hidrauličnim sistemom, sa nožicama čiji se ugao može
menjati. Primenom ovih oruđa postiže se ravna, mrvičasta i rahla površina
zemljišta.
Ravnjač
Drljanje
Pravilno izvedeno drljanje predstavlja vrlo koristan zahvat u obradi zemljišta, kojim se postiže stvaranje
rastresitog površinskog sloja zemljišta kao idealne podloge za klijanje semena i nicanje biljaka. Dubina rada drljače
je 6 - 7 cm, a najbolje efekte postiže ako je zemljište umerene vlažnosti (40 - 50 % PVK).
Nošena kombinovana drljača
Šema rada drljače
Drljanjem se razbija pokorica formirana kao posledica obilnih padavina, čime se stvaraju povoljni uslovi
za aeraciju što poboljšava toplinsko stanje i disanje zemljišta, agregati se usitnjuju, njegova površina poravnava pri
čemu se suzbijaju krovi. Dobar učinak i kvalitet rada postiže se pri brzini 6 - 8 km/sat.
Pri drljanju zemljišta pokazuje se specifičnost drljača a sto je sortiranje agregata zemljišta. Nakon
primene drljače, na površini ostaju krupnije grudice, a ispod njih sitnije. Sortiranje agregata zemljišta vezano je za
radni organ drljače, a to je zub raznog oblika i dužine. Može se reći da nijedno drugo oruđe kao drljača nije tako
efikasno u mehaničkom uništenju korova u početnim fazama njegova rasta. Najpogodnije je vreme za uništavanje
korova drljanjem, kada semenke korova isklijaju, a primarne se stabljičice korova poput belih konaca nalaze ispod
površine zemljišta, dakle, pre nicanja. Agrotehničko pravilo je da se na teškim zemljištima primenjuju teže drljače,
dok se na zemljištima lakšeg mehaničkog sastava, uglavnom upotrebljavaju lake drljače.
Na parceli se može drljati u svim smerovima, uzduž brazda, dijagonalno, okomito na brazde i cik-cak. Na
grebenastoj površini nakon prethodne obrade, najbolje je drljati dijagonalno ili okomito na vrhove brazda.
Danas se u upotrebi nalaze različiti tipovi drljača: krute i ogibljene, zatim mrežaste, livadske drljače,
klateće, rotacione, kao i plevilice (čupaju korove i plitko usitnjavaju zemljište).
46
Tanjiranje
Osnovna uloga tanjiranja je da poorano zemljište iseče, usitni i izmeša. Ovo je posledica činjenice da za
radne organe tanjirača ima diskove (tanjire), koji bez obzira bili oni punog (glatkog) ili izrezanog (nazubljenog)
oboda rade na principu rotacije. Na radnom organu (tanjiru), delovi zemljišta prevaljuju razne dužine puta, bliže
centru tanjira kraći, a idući prema obodu tanjira duži put. Radni organi tanjirače ulaze u zemljište od 10 do 15 cm a
maksimalno nešto više od 20 cm. Rad tanjirače ovisi o veličini tanjira, o uglu između poluosovina i o opterećenju
oruđa. Tanjirača sa većim promerom diskova redovito mogu dublje ulaziti u zemljište, a prodiranje je to jače što je
manji ugao između poluosovina i ako je tanjirača jače opterećena. Kada su poluosovine izravnane, tanjirača ne
obrađuje zemljište.
Vučena offset tanjirača
Nošena tandem tanjirača
Optimalno vreme izvođenja tanjiranja je kod sadržaja zemljišne vlage na nivou 40 - 50 % od poljskog
vodnog kapaciteta (MVK).
Brzina rada tanjirače obično se kreće oko 4,5 - 5 km/sat, odnosno 8 km/sat u cilju boljeg sitnjenja
zemljišta.
Tanjiranjem se meša đubrivo (oragansko i mineralno) a osim
toga i otvara put plugu na zbitim travnjacima i detelištima pre
preoravanja. Važno je istaći da tanjiranje ne sme biti poslednji zahvat
obrade na oranici, jer iza tanjirače površina ostaje grebenasta, zato
nakon tanjiranja treba zemljište poravnati drljačom.
U agregatiranju tanjirača važan je proporcionalan odnos snage
traktora prema broju radnih organa. Pri obavljanju plitkog tanjiranja,
minimalno potrebna snaga po disku je 0,73 kW (1 KS), dok je za
duboko tanjiranje potrebna snaga 1,47 kW (2 KS).
S obzirom na konstrukciju, tanjirače se dele na jednostruke
(dve poluosovine) o dvostruke (četiri poluosovine).
Princip rad tanjirače
Jednostruke tanjirače su nošene, a dvostruke su vučene ili polunošene. Posebna konstrukcija su offset
tanjirače, čije su poluosovine pomaknute u stranu. Pogodne su za obradu zemljišta u širokim nasadima,
prvenstveno u voćnjacima. Posebnu grupu čine tanjiraste ljuštilice. Koriste se za ljuštenje strništa nakon žetve
strnina. Imaju veliki broj tanjira ili baterija diskova, koja im omogućava da se lako prilagođava neravninama
zemljišta. širokog su zahvata i imaju veliki učinak po jedinici vremena.
Plošno kultiviranje
Plošnim kultiviranjem se zemljište intenzivnije rahli i sitni, odnosno meša zemljište, ali se sloj zemljišta
zahvaćen obradom ne okreće.
Kultiviranje je delotvoran način mehaničkog uništavanja korova, a samo ograničeno upotrebljava za
mešanje mineralnih đubriva. Plošno kultiviranje se po pravilu nastavlja na oranje, pogotovo ako se poorano
zemljište sleglo ili se od kiša zbilo. Kadkad je plošna kultivacija prva operacija na lakšim zemljištima i u aridnijem
klimatu.
Važno je da se zemljište kultivira u vreme povoljne vlažnosti zemljišta. Ako je zemljište prevlažno, na
površinu izbacuje mokre grude koje se kasnije brzo stvrdnu. Ako je zemljište suho, oruđe teško ulazi u zemljište te
lome komade zemljišta.
47
Plošni kultivator
Plošno kultiviranje
Kod teškog, zbitog i suhog zemljišta, kultivator ne može ući u zemljište. Smer kretanja kultivator ne ide
uzduž brazde, nego dijagonalno, jer ako se kultivator kreće uzduž brazde, radni organi kultivatora jednim delom
obrađuju naprazno, odnosno, prolaze između sastava brazda.Ako je zemljište pre kultiviranja poravnano, onda se
kultiviranje vrši okomito na smer oranja. Kultivatori iza sebe ostavljaju grebenastu površinu, pa je posle toga
potrebno izvršiti drljanje.
Dubina kultiviranje se kreće od 5 do 30 cm a u proseku 10 do 15 cm. Prosečna radna brzina je 7 km/h.
Pored plošnih kultivatora postoje međurednim kultivatori o kojima će biti reči u poglavlju nege gajenih biljaka.
Valjanje
Namena valjanja kao agrotehničke mere je poravnavanje površinskog sloja zemljišta, pojačanje kapilarnog
penjanja vode, uspostvljanje fizičkog kontakta semena i zemljišta, razbijanje busena (grudvi) i pokorice,
provociranje korova na nicanje Valjanjem zemljišta postaju hladnija ali se povećava vodljivost toplote. Valjanjem
se također mogu uništavati korovi ili ih provocirati na aktivan život. Valjci s glatkim plaštom ne mogu izravno
uništavati korov, već potiču na klijanje i nicanje, pa se onda uništavaju sledećim zahvatima obrade. Valjci neravnih
plašteva izravno uništavaju korove ali samo u početnim stadijuma rasta. Agrotehničko pravilo je da valjanje oranica
glatkim valjcima ne sme biti poslednja agrotehnička operacija, kod travnjaka naprotiv to je kadkad i potrebno. Posle
valjanja površinu zemljišta treba prorahliti kako ne bi došlo do stvaranja pokorice. Sloj zemljišta zbit valjcima nije
debeo, a kreće se između 5 i 20 cm. Lagani valjci zbijaju do 5, srednje teški do 15 a teški ili specijalni paker valjci
do 20 cm dubine.
Glatki valjak
Rad glatkog valjka
Za valjanje su najpogodnija zemljišta osrednje vlažnosti u suprotnom se ne postiže očekivani efekat,
naprotiv, može se učiniti veća šteta na stanje zemljišta (utiskivanje krupnih suvih gruda u zemljište ili stvaranje
debele pokorice ukoliko je zemljište jako vlažno).
Na ravnoj površini nakon osnovne obrade zemljišta, može se valjati uzduž, okomito pa čak i dijagonalno
na smer oranja
Ima mnogo oruđa za valjanje. Uglavnom se dele na valjke s glatkim i neravnim plaštem. Po broju
cilindarskih delova, oni se dalje dele na jednodelne, trodelne, peterodelne i višedelne. Valjak ne može biti
48
dvodelan, jer bi između dva cilindra ostalo nepovaljano zemljište. U principu, bolji su višedelni valjci od
jednodelnih jer se mogu prilagođavati neravninama zemljišta.
Po težini valjci mogu biti lagani, srednje teški i teški, zatim valjci sa cilindrima većeg i manjeg promera.
Valjci manjeg promera jače razbijaju grude, a većeg promera dublje zbijaju zemljište.
U poslednje vreme u primeni su kombinovana oruđa (kultivator + valjak) koji izuzetno efikasno sitne
zemljište, paravnavaju površinu i stvaraju idealne uslove za setvu.
Obrada zemljišta frezom
Obrada zemljišta rotacionim oruđima predstavlja integralnu obradu zemljišta, s obzirom da se u jednom
prohodu stvara supstrat, dovoljno pripremljen za setvu - sadnju.
Freza se primenjuje prilikom privođenja zemljišta kulturi, za uklanjanje spontane biljne vegetacije,
homogeniziranja unetih materija (đubriva, pesticida, strukturo-obrazujućih materija) i zemljišta. Freza može biti
vučena i nošena. Radni delovi mrve, sitne i bacaju delove zemljišta uvis koji udaraju u zaštitni poklopac i tu padaju.
Taj deo je homogen i može se izvršiti setva. Freza obično zahvata samo deo ornice (15-25 cm) i uključuje osnovnu,
dopunsku obradu pa je zemljište u jednom potezu sposobno da primi seme.
Princip rada freze
Rad freze u polju
Traktorska nošena freza
Radna brzina kretanja freze je 1,5 - 7,5 km/sat. Pri optimalnim uslovima, primenom freze se stvara idealna
struktura zemljišta, koja na žalost nije stabilna jer je stvorena u jednom momentu na veštački način, pod uticajem
mehaničkih sila. Zbog toga se zemljište brzo sleže. Na koloidnim zemljištima nestabilne strukture se nakon obilnih
kiša stvara debela pokorica, o čemu svakako treba voditi računa.
Danas se opravdano smatra da je freza s obzirom na učinak gotovo nezamenjivo oruđe za obradu teških,
koherentnih tala u nepovoljnom stanju za obradu, za potpuno mešanje bilo koje materije s zemljištem i kad u
jednom zahvatu treba prirediti zemljište za setvu (sadnju).
Obrada zemljišta rotacionom lopatom
Princip rada jeste rotacija ekscentrično uzglobljenih radnih organa na
horizontalnom vratilu (nema širu primenu kod nas). Rotirajućom se lopatom ili
prvi put obrađuje i tada je to osnovna operacija obrade, ili se primenjuje kao
dopunski zahvat nakon izvršenog oranja. Mehanička lopata još može poslužiti za
unošenje organskih materija u zemljište (stajnjak, siderati, mineralna đubriva). To
je oruđe osobito pogodno za obradu teških žilavih zemljišta, za sprečavanje
stvaranja bolesti tabana pluga. Upravo u gorim uslovima proizvodnje, rotirajuća
lopata omogućuje finalizaciju obrade za setvu (sadnju). Dubina rada rotirajuće
lopate je do 35 cm.
Radni organ rotirajuće lopate
Obrada zemljišta rotirajućom motikom
Ovim načinom se obrađuje plitki površinski sloj s ciljem pokorice i suzbijanja korova. Ovom se
traktorskom rotirajućem oruđu okretanje radnih organa postiže kretanjem traktora odnosno oruđa kroz tlo.
49
Radni organ rotirajuće motike
Rotirajuća motika
Rotirajuća motika vrlo plitko, površinski rahli
zemljište. Pri tome razbija tanku pokoricu, mehanički uništava
korov u klijanju i nicanju. To je glavna namena ovog oruđa, a
primenjuje se u početnom rastu gajenih biljaka, i to onih šireg
razmaka setve (okopavinski usevi).
Rad rotirajuće motike
Ogrtanje
Sastoji se u ogrtanju prizemnih delova biljke rastresitom, sitnom zemljom (krompir). Nakon ogrtanja, u
redovima biljaka nastaju humci. Ogrtanje je moguće kod kultura širokog razmaka setve, odnosno sadnje
(okopavine). Svrha ogrtanja je bolji rast podzemnih organa biljaka (gomolja), brže sušenje i grejanje teškog
zemljišta kada je godina vlažna, učvršćenje useva visokog rasta na lakom zemljištu protiv jačih vetrova (kukuruz).
Ogrtanjem se usput uništava korov.
Ogrtanje ima i svojih nedostataka, a to je poskupljenje režijskih troškova, suhi grebenovi na suhom
zemljištu smetaju pri skidanju useva i daljnjoj obradi, pogotovo za sušne godine, jer je ogrnuta površina jače
osušena zbog povećane površine i evaporacije.
Ovaj način obrade zemljišta je napušten za kukuruz i druge okopavine osim za krompir.
Oruđe za ogrtanje okopovina posebne konstrukcije
Rad ogrtača
50
Agregatiranje oruđa za obradu zemljišta
U današnjim uslovima, racionalnom korišćenju rada i sredstava, blagovremenom izvršavanju planiranih
operacija u optimalnim agrotehničkim rokovima u manjem
broju prohoda teške mehanizacije, pravilno agregatiranje
oruđa ima izuzetan značaj. Naime, svaka radna operacija u
obradi zemljišta je delimična, što znači da se pri obradi
zemljišta intenzivno gazi proizvodna površina što utiče na
pogoršanje fizičkih osobina zemljišta. Da bi se ovo izbeglo,
moguće je koristiti mašine koje u jednom prohodu vrše više
radnih operacija i na taj način smanji broj prohoda. Kod
kombinovanih zahvata obrade najvažnije je iskoristiti
povoljno stanje vlažnosti zemljišta što je vrlo bitno za
kvalitet izvedene operacije. Time se stvaraju najpovoljniji
Vučeni setvospremač (teški) Multitiller
uslovi za klijanje i nicanje.
Danas se agregatiranje oruđa najčešće koriste za dopunsku obradu zemljišta. Ona su širokozahvatna da se
smanji broj prohoda a time i gaženje. Međutim, postoje i brojne druge izvedbe u kojem je povezna osnovna i
dopunska obrada zemljišta, npr., osnovna obrada rotirajućim oruđima+priprema zemljišta drljanjem i ježastim
valjcima ili sa šupljim cilindrima+setva (rotosem sistem).
Jedno od najsavremenijih rešenja jeste mašina koja istovremeno obavlja sledeće operacije: osnovnu obradu
zemljišta diskosnim oruđem, ravnanje površine, form, drljanje, aplikaciju mineralnih đubriva i pesticida, valjanje i
setvu (tilter, maxicultivator).
Sistemi obrade zemljišta
Spajanjem odvojenih načina obrde zemljišta u agrotehničku logičku celinu nastaje sistem obrade zemljišta.
On je prilagođen ekološkim i proizvodnim uslovima da bi se što bolje iskoristilo zemljište za gajenje biljaka, a
istodobno to nije zatvorena celina, nego postoji u kontinuitetu gajenja biljaka sa sezonskim uklapanjem u intervale
određene za obradu zemljišta.
Na sistem obrade zemljišta deluje veći broj faktora kao što su klima, zemljište, reljef, đubrenje, sistem
biljne proizvodnje, izvor energije i oruđa za obradu, nivoa ulaganja u gajenje kultura itd. Pema ovome se vidi, da su
zemljište i klima konstantni činioci, a sve ostalo su promenljivi. Pema tome, nema univerzalnog sistema obrade
zemljišta za celu agrosferu, on je regionalan a ponegde i lokalan. Na istom mestu, sistem obrade se menja.
Svaki sistem obrade ima i nedostatke, ali je najbolji onaj sistem obrade koji je optimalno usklađen s
osobinama zemljišta i klime, sa zahtevima gajenih biljaka a istodobno treba najmanje rada.
Iz gora razloga ćemo izložiti sisteme obrade koji su prilagođeni našim uslovima. To su zapravo klasični
sitemi obrade jer se kod nas najčešće koriste.
Postoji tri sistema obrade zemljišta a to su:
1. Sistem obrade zemljišta na oranicama.
2. Sistem obrade zemljišta za drvenaste kulture.
3. Pretvaranje permanentnih travnjaka u oranice.
Sistem obrade zemljišta na oranici
Ovde je dominantna sezona setve/sadnje, pa se na oranici sistemi obrade dele na:
7.
8.
9.
Sistem obrade za ozimine (jesenska setva).
Sistem obrade za jarine (proletna setva).
Sistem obrade za interpolisane useve (kasna proletna i letna setva)
51
Sistem obrade za ozimine
Zajedničko za ozimine je da se seju na prelazu leta u jesen i u jesen. Ozimine izdrže nepovoljan zimski
period odnosno prezimljuju. S prolećem nastavljaju vegetaciju, a dozrevaju u toplom delu godine pod uslovom da
nisu višegodišnje biljke.
U našim proizvodnim uslovima je agrotehnički zadatak sistema obrade zemljišta za ozimine, da se
pripremi povoljan supstrat do optimalnog roka setve. Pri tome traba naglasiti, da u ovom sistemu nema potrebe da
se oborine sakupljaju u zemljištu jer ozimine i onako prolaze hladno-vlažni period, u kojem ima prekomerne vlage.
Sistem obrade zemljišta za ozimine ima nekoliko varijanata ovisno o slobodnim intervalima između
preduseva i termina setve ozimina. Sledeća tabela prikazuje neke varijante sistema obrade zemljišta za ozimine.
Varijante sistema obrade zemljišta za ozimine
Redni
broj
1.
2.
3.
4.
5.
6.
Leto
Vrlo plitko oranje strništa+plitko letnje oranje
Vrlo plitka obrada zemljišta (stnjikanje)
Oranje za setvu (duboko oranje)
Strnjikanje+ duboko oranje
-
Jesen
Duboko oranje, dopunska obrada
Duboko oranje, dopunska obrada
Dopunska obrada
Plitko oranje+duboko oranje, dopunska obrada
Duboko oranje, dopunska obrada
U našim uslovima se danas primenjuje varijanta dubokog oranja i s dopunskom obradom u jesen. Ostale
varijante se zbog racionalizacije i smanjenja režijskih troškova gotovo više ne primenjuju. Drugi razlog je plodored,
odnosno predusev. Predusev ozimina u nas je redovito neka jara okopavina, koja se ubire u jesen (kukuruz, soja,
suncokret, šećerna repa itd), pa nema dovoljno vremena za primenu ostalih varijanti obrade zemljišta.
Duboko oranje ili oranje za setvu
To je najdublji zahvat obrade zemljišta za ozimine, a obavlja se raonim plugom (ponegde diskosnim).
Prosečna dubina oranja varira 20-30 cm. U zadnje vreme, na teksturno lakšim zemljištima primenjuje se tanjiranje
teškim tanjiračama, imajući u vidu olakotnu okolnost da strnine (pšenica, ječam, ovas) imaju slabije razvijen
korenov sistem. Setveno oranje se obavezno povezuje s prethodnim osnovnim đubrenjem. Ukoliko pri berbi ili
žetve preduseva, žetveni ostaci nisu usitnjeni, vrši se njihovo sitnjenja (tarupiranje). Ako to nije moguće,
primenjuju se plugovi sa visokim klirensom da ne bi došlo do zagušenja žetvenim ostacima. U tom slučaju dolazi do
iskakanja pluga iz brazde, što nije poželjno, jer je tada kvalitet oranja vrlo loš.
Dopunska ili površinska finalna obrada
Za finalizaciju obrade nakon lošijeg oranja može poslužiti tanjiranje i drljanje, eventualno i kultivator. Ako
je zemljište dobro poorano u vreme povoljne vlažnosti na tlima lakše strukture, dovoljno je koristiti samo
setvospremač. Da bi se neravnine prilikom oranja ispravile, dobro je da se setvospremačem ide dijagonalno na smer
brazde.
Neka od oruđa za dopunsku obradu zemljišta
Budući da se radi o kulturama koje prolaze kroz vrlo nepovoljan godišnji period (zimu) s niskim
temperaturama i obiljem oborina, to se u finalizaciji obrade treba držati pravila, da setvena površina ne bude previše
52
usitnjena jer se lakše zakorovi a usevi jače mrznu. Zato se u ovoj fazi obrade ne primenjue freza, ne brana se teškom
branom niti radikalno drlja. Iako krupniji agregati na setvenoj površini ne pružaju lepu sliku, ipak je takva
površinska struktura povoljnija za usev jer se biljke bolje odupiru izvlačenju od mraza (golomrazica) i zaštićenije su
od ledenih vetrova ako nema snežnog pokrivača.
Sistem obrade zemljišta za jarine
Ovaj sistem obrade se odnosi na useve koji se seju/sade nakon zime, odnosno početkom proleća i u
proleće, a kao jednogodišnji završavaju vegetaciju kasno leti ili u jesen. Agrotehnički zadatak sistema obrade
zemljišta za jarine je da stvori povoljan supstrat do optimalnog termina setve jarih useva. On u našim uslovima,
također ima zadatak da sakuplja vlagu u hladnom i vlažnom periodu jeseni i zime i da je čuva u toplom delu godine.
Sistem obrade zemljišta za jarine može se realizovati prema intervalu slobodnog zemljišta između
preduseva i sledećeg useva. Taj interval može biti dug, tako da obuhvati sve sezone (leto, jesen, zimu i proleće), ili
jako kratak. Mereno vremenskim intervalom, to je raspon od 10 meseci do svega nekoliko dana.
U sledećoj tabeli, dat je prikaz varijanti sistema obrade zemljišta za jarine.
Varijante sistema obrade zemljišta za jarine
Redni
broj
1.
2.
3.
4.
Godišnje doba
Jesen
Duboko oranje sa ili bez podrivanja
Duboko oranje sa ili bez podrivanja
Duboko oranje sa ili bez podrivanja
-
Zima
Dopunska obrada
Dopunska obrada
Vlo plitko oranje+dopunska obrda
Dopunska obrada
Eventualno plitka obrada
Dopunska obrada
Duboko oranje sa ili bez podrivanja
Dopunska obrada
Proletno setveno oranje+dopunska
obrada
Vrlo plitko oranje+oranje za
setvu+dopunska obrada
6.
Leto
Strnjikanje + letno oranje
Strnjikanje
Strnjikanje + letno oranje
Strnjikanje+duboko oranje
Duboko oranje sa ili bez
podrivanja
-
7.
-
-
8.
-
-
5.
Dana se u nas najčešće primenjuje nekoliko varijanti sistema obrade za jarine, a to su: 1. strnikanje u leto,
duboko oranje u jesen i predsetvena priprema u proleće, 2. duboko oranje u jesen i predsetvena priprema
zemljišta u proleće i 3. oranje za setvu u proleće + predsetvena priprema zemljišta.
Strnikanje
Strnikanje (prašenje, luštenje strništa) se obavlja nakon žetve strnina u leto. Strnikanje se vrši plugovima
strnikašima ili tanjiračama ljuštilicama. To je plitka obrada od 10 cm dubine. Uloga strnikanje je da se sačuva vlaga
nakon skidanja strnina, da se u zemljište unesu žetveni ostaci, unište tek ponikli korova a oni koji nisu ponikli da se
isprovociraju na klijanje nicanje. Bitno je da se odmah nakon žetve i usitnjavanja žetvenih ostataka izvrši
strnikanje, kako bi se iskoristilo povoljno stanje vlažnosti. Ukoliko protekne dosta vremena između žetve i
strnikanja, proizvodna se površina u usled letnih vrućina brzo isuši što kasnije, utiče na kvalitet rada ove operacije.
Strnjikanje
53
Duboko oranje u jesen (setveno oranje)
Duboko oranje u jesen treba izvršiti prije sezona kiša u jesen, a to je od polovine septembra do polovine
oktobra. Ore se dublje od 30 cm, jer okopavine manje-više imaju dobro razvijen korenov sistem. Ako je zemljište
težeg mehaničkog sastava (teške gline) oranje se povezuje sa podrivanjem, da bi se razbijo nepropusni sloj za vodu i
uništio tzv. taban pluga.
Dubokim oranjem se okreće veća masa zemljišta i izvrgava uticaju atmosferilija. Niže zone oranog
zemljišta u koju su migrirala i delom inaktivirala biljna hranjiva, sada se izbacuju na površinu, gde se ponovo
aktiviraju. To je prije svega posledica snažne oksidacije.
Površina zemljišta se zimi navlažuje i smrzava pi negativnim temperaturama, kod nas ponekad po nekoliko
puta, zbog izmene hladnih i toplih razdoblja. To je vrlo korisno jer dolazi do već ugorenja zemljišta od mraza, koje
će se iskoristiti nakon zime za brzu i kvalitetnu površinsku pripremu zemljišta za setvu, bez ponovnog oranja.
Izvrgavanjem zemljišta negativnim temperaturama postiže se ugibanje biljnih štetnika i korova. Napokon,
što je vrlo važno, svrha dubokog oranja između ostalog je akumulacija zimske vlage kojom će se biljke koristiti u
toplom delu godine, u vreme kada nema dovoljno oborina.
Dopunska obrada ili priprema zemljišta za setvu
Ako je jesenko oranje obavljeno kvalitetno i na vreme, ako je usled mrazeve došlo do ugorenja zemljišta,
kasno u zimi ili rano u proleće kada je sa sunčane strane brazda došlo od prosušivanja, može se obaviti zatvaranje
brazde brananjem. Dobar učinak ima i drljanje ili kombinovane sitnilice. Pre setve, vrši se tanjiranje ako je
površina gublja i ako je jača pojava korova. Ukoliko to nije, tanjiranje se može izostaviti. Tada se zemljište za setvu
može pripremiti nekim kombinovanim oruđem kao što je setvospremač.
Kod nas se ponekad, a to je češće kod privatnim proizvođača hrane, izostavlja strnikanje ili duboko oranje
u jesen. Tada se samo ore za setvu u proleće što je nepoželjno, jer se time gubi osnovna svrha obrade zemljišta za
jarine, a to je akumulacija vlage, ugorenje zemljišta pod uticajem mraza i izlaganje štetočina nepovoljnim
klimatskim uslovima, što se dakako kasnije odražava na pad prinosa jarina.
Priprema zemljišta za setvu
Sistem obrade zemljišta za interpolisane useve
Ovaj sistem se primenjuje za useve kraće ili kratke vegetacije koji se seju kasno u proleće ili leti nakon
skidanja ozimog međuuseva ili ozimina koje ostavljaju zemljište slobodno raniju u letu.
Osnovno je da se obrada obavi u što kraće vreme zbog visoke evapotranspiracije, da se ne gube optimalni
termini setve i da se osigura dovoljno dug period vegetacije za interpolisane useve. Za ovu grupu useva,
najdelotvornija je primena freze, jer u jednom prohodu može prirediti zemljište za setvu. Danas postoje i druga
oruđa koja u jednom prohodu obrade, pripreme zemljište za setvu i izvrše setvu. To je već spomenuti rotosem –
sistem.
Ako se ne primenjuju ova oruđa, mogu se koristiti raoni ili diskosni plugovi koji treba da pooru na 10 do
20 cm dubine i povalja. Svrha valjanja je, da se uspostavi kapilaritet i dovede vode kapilarnim putem iz dubljih
slojeva zemljišta. Nakon valjanja, drlja se, da bi se površinski sloj razrahlio i sprečio nagli gubitak vlage
evaporacijom. Drljanje je poslednja operacija pre setve. Pre frezanja odnosno oranja, rasipaju se veštačka đubriva.
54
Sistem obrade za drvenaste useve
Sistem obrade zemljišta za drvenaste biljke, dele se u dve glavne vremenski odvojene faze. Prva faza
dolazi pre postavljanja nasada. Druga se dalje deli na obradu za vreme mirovanja i obradu u toku aktivne vegetacije
drvenastih useva.
Pri postavljanju plantaža ore se duboko, rigola pa i dubinski rahli. Ova operacija se u našim klimatskim
uslovima obavlja kad je zemljište dovoljno suvo, a to je kasno leti i rano u jesen.
Jako duboku obradu iziskuju voćke zbog vrlo dubokog ukorenjavanja. Ovi vrlo masivni zahvati u osnovnoj
obradi su povezani sa meliorativnim đubrenjem organskim i veštačkim đubrivima, koji se u zemljištu dodaju u
većim količinama radi produžnog efekta ali i zbog velike zapremine zemljišta koja se obrađuje.
U drugoj fazi obrade obavljaju se operacije osnovne obrade za drvenaste biljke dok vegetacije miruje
(jesen i rano proleće). Tada se vrši srednje duboko oranje u jesen, zatim pliće frezanje rano u proleće. Ti se
agrotehnički zahvati dopunjuju tanjiranjem i kultiviranjem. Dok vegetacija miruje, obrada se spaja sa redovnim
osnovnim đubrenjem.
Za vreme aktivne vegetacije prema potrebi se obavlja plitka površinska obrada odgovarajućim oruđima.
Pretvaranje permanentnih travnjaka u oranice
Trajni je travnjak prirodna biljna zajednica formirana na zemljištu slobodne prirode s prirodnom
stratigrafijom. Prilikom stvaranja permanentnih travnjaka u oranicu, dominiraju dva momenta: gustina tratine i tip
zemljišta sa svojim prirodnim horizontima.
Za fitocenozu trajnog travnjaka je karakteristično da preovladavaju travne višegodišnje vrste, pa je
dosledno tome stvoren čvrst sklop odnosno tratina. Trave su karakteristične po procesu busanja, te se stoga mora
voditi računa o kvalitetu oranja takvih površina, jer će inače travne vrste nakon privođenja o oranicu stalno izbijati
na površinu.
Zato je agrotehnički zadatak privođenja trajnog permanentnog travnjaka u oranicu da se uništi tratina,
konzervacija humusa i dobijanje čistog zemljišta za setvu gajenih biljaka.
Za praksu je važno vreme odnosno sezona privođenja travnjaka u oranicu. Najpogodnije je leto, kad je
prirodni travnjak iskorišten (kosidba).
Debljina humusnog sloja pod tratinom varira, a time njegov sadržaj, ali je pravilo da se pri prvoj obradi ore
dublje od debljine humusnog sloja.
Ti su načina pretvaranja permanentnog travnjaka u oranicu:
1. Preoravanjem plugom za 1800.
2. Preoravanjem plugom za 1350.
3. Frezanje.
Preoravanje plugom za 1800, primenjuje se na teškim zemljištima s vrlo kompaktnom tratinom. Za tu
svrhu služe plugovi sa izduženim spiralnim odgrnačama. Rezultat je potpuno okretanje tratine da ona nalegne na
zdravicu pa zbog nedostatka svetla i kiseonika ugine.
Šema preoravanja travnjaka za 1800
Preoravanje plugom za 1350 se primenjuje na nešto lakšim zemljištima sa slabijom tratinom u sušnijem
klimatu. Oranje se obavlja običnim plugovima. Da ne bi na spojevima brazdi izbijala tratina, dodavali su se
predraonici za rezanje tratine na spoju brazda (u obliku trougla ili pravougaonika). Još jedan način, koji je češći je
da predraonik reže prvi sloj sa tratinom na 10 do 12 cm i baca je na dno brazde, a za njim glavno plužno telo ore i
potpuno poklapa sa izoranim slojem plastice.Na taj način je bila smanjena mogućnost oživljavanja tratine.
55
Šema preoravanje travnjaka za 1350
Primena freze ima prednost što brzo uništava tratinu i stvara fino sitno zemljište, ali postoji opasnost da
vegetacija ponovo krene ako je vreme vlažno ili kad posle obrade nastupi kišni period.
Šema rada pluga sa predraonikom
Danas se pre privođenja travnjaka u oranicu koriste totalni herbicidi, čime se uspešno uništava tratina,
nakon čega se ore normalnim ili uobičejenim plugovima. Sa zaoravanjem travnjaka, primenjuju se insekticidi,
kalcizacija za kisela zemljišta itd.
56
Redukovana obrada zemljišta
Prelaskom sa ručne na sprežnu, obrada zemljišta se nije bitno promenila jer je izvor energije ostao isti (živa
sila). Prekretnica u razvoju obrade zemljišta nastupila je naglim razvojem metalurgije, kada je omogućena izrada
sprežnih oruđa od gvožđa. Nakon pronalaska parne mašine, te kasnijim uvođenjem benzinskih i dizel motora, ona je
prešla u drugu, razvijeniju fazu. Od tada se intenzivira i usavršava u dva pravca: a) povećava se dubina zahvata,
b) povećava se broj operacija ( Mihalić, 1985). Upotrebom mašinske obrade zemljišta, ostvareni su takvi zahvati
koji su bili fantastični. u poređenju sa ručnom ili sprežnom obradom, prvenstveno po dubini zahvata u pedosferi
(Mihalić, 1985 ).
Redukovana obrada se često primenjuje na nagnutim terenima
Glavno i osnovno oruđe u obradi zemljišta je lemešni plug, koji energično prekreće, mrvi i meša oranični
sloj zemljišta. Takvim načinom rada pluga, javili su se neželjeni efekti kao što su gubitak organske materije,
pojave tabana pluga, narušavanje strukture zemljišta a stim u vezi fizičkih i hemijskih svojstava zemljišta.
Zbog toga su još u prošlom stoleću počela kritika klasične obrade zemljišta. Zahtevi za promenu načina
obrade nisu u početku imali za cilj ekonomičnost i jednostavnost obrade, nego brigu za plodnost tla i efikasno
uništenje korova. Iz tog razloga su na kraju prošlog i početkom ovog stoleća stvoreni sistemi obrade tla koji su
odbacili upotrebu pluga, a zemenili ga upotrebom plošnog kultivatora. Tada su se razvili novi sistemi obrade
zemljišta kao što su Jeanev i Ovsinsky-ev (Butorac et.al. 1986 ), sistem biološkog ratarenja po Goerbing-Sekeri (
Todorović, 1957 ), Maningerov sistem u Mađarskoj, Campbellov sistem u Australiji i još neki sistemi razvijeni u
Nemačkoj i SAD (Butorac et.al. 1986 ), te sistem obrade tla po Maljcevu u prvoj polovici ovog stoleća, (
Todorović, 1957 ).
Čizel plug je dobra zamena za lemešni
57
U većini slučajeva, na ovim sistemima obrade zemljišta opao je prinos ratarskih biljaka, uglavnom zbog
jake zakorovljenosti, a između ostalog i zbog plitke obrade teških zemljišta bez okretanja plastice. Iz tog razloga,
ovi sistemi obrade zemljišta bili su napušteni, iako su i dalje vršena istraživanja. Međutim, pojavom totalnih
herbicida krajem pedesetih godina, uvođenjem teške mehanizacije u obradu zemljišta, te nastankom energetske
krize, javili su se novi momenti koji su intenzivirali istraživanja, pa tako i širenje sistema redukovane obrade
zemljišta.
Imajući sve ovo u vidu, može ne navesti nekoliko razloga uvođenja i širenja redukovane obrade zemljišta:
1.
1.
2.
3.
Energetski razlozi -Primenom standardne obrade zemljišta, troši se velika količina energije. Tako se
prema zapadno evropskim proračunima, 38% od ukupne energije u poljoprivredi troši za obradu
zemljišta, (Milojić, 1988 ), a od toga 75 do 85% samo na oranje ( Mihalić, 1978 ). Prema američkim
podacima, gajenjem useva bez obrade zemljišta troši se 8 l/ha goriva i 48 sati ljudskog rada, dok se
na standardnoj obradi zemljišta potroši 50 l/ha goriva i 515 sati/ha ljudskog rada ( Mi1ojić, 1988 ).
Ekonomski razlozi - Smanjivanjem utroška energije, mašinskog i ljudskog rada, opadaju troškovi
proizvodnje, raste produktivnost i do 2000 (Konstantinović, 1988 ), što se konačno odražava na profit
gospodarstva.
Organizacijsko-tehnički razlozi - U mnogim zemljama ili u pojedinim područjima jedne zemlje,
specijalizacija u biljnoj proizvodnji dovela je do "špice radova". Primenom redukovane obrade
zemljišta u smislu izostavljanja pojedinih radnih procesa ili njihovim spajanjem u jedan prohod, bitno
se ubrzavaju i pojednostavljuju radni zahvati i time obezbeđuje obavljanje radova u optimalnim
rokovima.
Ekološki razlozi – Primenom teške mehanizacije s velikim brojem prohoda, dolazi do kvarenja
strukture zemljišta, degradacija humusa, povećanja zbijenosti zemljišta, narušavanja vodo-vazdušnih
odnosa u zemljištu i promene odnosa štetne i korisne mikrofaune u zemljištu u korist štetne.
Klasičnim ratarenjem na nagnutim terenima pojavlju se se hidroerozija, a u područjima sa suhom
klimom i eolska erozija. Primenom nekih sistema redukovane obrade (konzervacijska obrada)
smanjuju se ili čak zaustavljaju ove pojave izazvane klasičnim ratarenjem.
Promene koje se danas uvode u obradu zemljišta imaju tri cilja:
1.
2.
3.
Redukovanje klasičnih sistema obrade zemljišta.
Minimalizacija obrade zemljišta.
Izostavljanje obrade zemljišta.
Direktna setva soje i kikirikija u malč od slame
58
Redukovanje klasičnih sistema obrade
Sastoji se od smanjenja broja radnih zahvata, a da se ne ugrozi postignuti nivo prinosa. To je
omogućeno zbog primene herbicida, jačeg đubrenja te kombinovanih operacija obrade (kombinovani zahvati obrade
i kombinovana oruđa - setvospremač npr.).
Duboki zahvati u osnovnoj obradi, izazivaju na jednoj strani produžno delovanje a na drugoj potiskuje
korove. To je omogućilo ne samo pliću osnovnu obradu u periodu dok fenomen produžnog delovanja duboke
obrade traje, nego i napuštanje drugih zahvata kojima je bila glavna svrha uništenje korova ili stimulacija procesa
nitrifikacije radi nakupljanja nitrata. Zbog primene herbicida, predvegetacijsko uništenje korova više nije potrebno.
Minimalizacija obrade zemljišta
Minimalizacijom se smanjuje obrada zemljišta na potreban minimum. Ona ima dva vida:
1.
2.
Redukovanje dubine zahvata na minimum uz obrađivanje pojasa na proizvodnoj površini .
Minimalizacija broja zahvata na jedan jedini. Često su oba vida minimalizacije spojena (strip
tillage).
Minimalizacija obrade zemljišta je počela u kukuruznom pojasu SAD i ušla u literaturu pod nazivom
“minimum tillage”.
Minimalnom obradom zemljišta se redukuje zapremina obrađenog zemljišta na minimum, obrada se
svodi na jedan zahvat, čuva humus i struktura zemljišta, sprečava erozija na proizvodnoj površini (ridge
tillage, konzervacijska obrada) te stavlja seme gajene biljke u povoljne a seme korova u nepovoljne uslove.
Milojić (1968) je predložio naziv “minimum obrade” i dao definicju po kojoj je “sistem minimum
obrade redukovanje obrade pod dubini zahvata, površini, tj. masi obrađenog zemljišta i broju radnih
operacija”.
Ona je uspešna samo onda ako se upotrebljavaju oruđa sa tehničkim rešenjima za ovakav vid obrade
zemljišta. Fabrika John Deere proizvodi veći broj tipova kombinovanih oruđa i mašina za minimalnu obradu
zemljišta.
Potpuna minimalizacija obrade dobila je integralno agrotehničko rešenje koje pored minimalne obrade,
unosi đubriva, herbicide i seje, premda ima i nepotpunih rešanja (oranje+drljanje na težim zemljištima ili
oranje+setva na lakšim zemljištima).
Agregatiranje oruđa različitih radnih operacija
Po dubini obrade, zahvati su 7,5 do 18 cm, a po širini mogu biti plošni, odnosno da se obrađuje cela
površina ili samo pojasi širine 35 do 50 cm kod useva širokih redova.
Minimalna obrada zemljišta se pored primene na čistoj površini primenjuje i na površinama pod mrtvim i
živim malčem.
59
Oruđe za strip till obradu
U područjima s manje oborina (ispod 700 mm godišnje) i povećanom evapotranspiracijom primenjuje se se
varijanta minimalne obrade u mrtvi malč, a to je na površini pod žetvenim ostacima preduseva. Mrtvi malč služi kao
zaštita od atmosferilija i erozije vodom ili vetrom te potiskivanje korova.
Mašine za obradu, đubrenje i setvu obrađuju pojase u koje se stavlja đubrivo i seme. Razmaci setve u mrtvi
malč su 50 do 100 cm.
Nakon nekoliko godina, primena mrtvog malča se mora prekinuti i nagomilanu masu biljnih ostataka treba
spaliti ili zaorati.
Strip-till obrada sa dezitorom za tečni amonijak
Strip - till setva
U predelima sa godišnjom količinom oborina iznad 700 mm, povoljne evapotranspiracije, primenjuje se
varijanta minimalne obrade u živi malč, dakle na površinu gde već postoji aktivna vegetacija. Dovoljne količine
vlage i povoljni hidrotermički odnose ne dvode u konkurentne odnose živi malč i useva za vodu, ali može doći do
konkurencije za hranjiva, naročito za azot. Radi toga se kao živi malč koriste leguminoze, iako u početnom
stadijumu razvoja leguminoza može doći do borbe za azot.
Ridge till obrada i setva (obrada na grebenove-humke)
60
Izgled grebenova ridge till obrade
Usev soje na humkama (ridge-till obrada)
Pri ovome sistemu minimalne obrade, obrađuje se pojas od 37 do 50 cm širine i u njih seju usevi, redovito
kukuruz. Živi malč odlično štiti zemljište od erozije i atmosferilija, a čuva i humus zemljišta. On se vrlo često
koristi na nagnutim terenima kao deo konzervacijske obrade radi sprečavanja vodene erozije.
Minimalne obrade zemljišta pogoduje lakšim, plodnim zemljištima i u povoljnoj klimi. Nadalje,
minimalna obrada pogoduje nekim usevima, u prvom redu širokog razmaka setve (soja, kukuruz, pamuk).
Lošija je na težim zemljištima, niže plodnosti i u nepovoljnoj klimi, a ne odgovara nekim usevima (trave,
deteline, šećerna repa).
Minimalnom obradom zemljišta se ne mogu rešiti krupni agrotehnički zahvati kao što su
meliorativna obrada, meliorativno đubrenje i đubrenje na zalihu niti se ne može primeniti za drvenaste useve
pre postavljanja nasada.
Izostavljena obrada zemljišta
Sistem izostavljene obrae zemljišta se razvio nakon pronalaska totalnih herbicida na bazi diquata i
paraquata 1958. godine (Janjić, 1988). Prilikom razmatranja termina o obradi zemljišta Milojić (1968), je predložio
da se za ovu obradu zemljišta primenjuje termin “gajenje useva bez obrade” što podrazumeva izostavljanje
obrade u cilju korišćenja povoljnog stanja zemljišta”. Kod nas se ovaj način obrade zove još “nula obrada,
hemijska setva, hemijsko oranje, direktna setva, zemljište bez obrade” itd).
U SAD se izostavljena obrada zove “zero tillage, no tillage, chemical tillage, shemical seedbed
preparation, killed sod, sod planting, sod seeding, chemical plowing” u Velikoj Britaniji ”direct drilling”,
Nemačkoj ”direksaat”, Francuskoj ”labours chemiques”, Rusiji ”нулевая обработка” itd.
Setva u neobrađeno zemljište (no-till setva)
Adaptirana sejalica SKPO4 za no-till setvu
Osnovni smisao izostavljene obrade je isključiti obradu zemljišta kao najteži i ujedno najskuplji
zahvat u agrotehnici povoljoprivrednih useva, a istodobno potpuno sačuvati humus i strukturu zemljišta.
Setva bez obrade zemljišta je počela u Engleskoj. Temelj svega čini primena herbicida jakog letalnog
delovanja ali bez produžnog delovanja kao što su to bili herbicid iz bipiridilium grupe (diquat i paraquat odnosno
pod trgovačkim nazivom reglone i gramaxone). Danas postoje herbicidi translokacionog delovanja s mnogo većom
efikasnosti uništavanja posebno višegodišnjig korova (iz grupe glifosata).
61
No-till setva u malč od kukuruzovine
Redovi setve no-till sejalice u malču o kukuruzovine
Prednosti izostavljene obrade zemljišta su potpuno čuvanje zemljišta od erozije, smanjenje širenja bolesti
donjeg dela stabla (Ophiobolus sp. i Cercosporella sp.), izmenična upotreba površina za travnjak i oranicu te
obnova travnjaka bez preoravanja. Znatne su i uštede energije u tehnologiji useva, izravno korišćenje zemljišta za
setvu, mnogo manja ovisnost o vremenskim prilikama i stanju zemljišta u pogledu stepena vlažnosti i koherencije,
apsolutno smanjenje trošenja herbicida, jer se oni primenjuju u trenutku uništenja korovske vegetacije pre
obrazovanja semena korova u jesen i sedam dana pre setve). Međutim, u kasnijim istraživanjima se pokazalo da
je potrebna primena selektivnih herbicida odmah nakon setve u neobrađeno zemljište, jer se na takvim površinama
pojavljuje veći broj višegodišnjih korova kao i korova koji su bili u momentu apliciranja totalnih herbicida u fazi
semena.
Kukuruz ispod malča od kukuruzovine na neobrađenom zemljištu
Gajenje pšenice izostavljenom obradom zemljišta
Izostavljena obrada zemljišta se često primenjuje sa primenom mrtvog malča po površini čime se znatno
smanjuje opasnost od pojave korova, a istodobno čuva vlaga zemljišta.
Za setvu u neobrađeno zemljište koriste se posebne sejalice sa dvostrukim diskovima koji otvaraju brazdu
za odlaganje semena u zemlju. Diskovi mogu biti različite izvedbe (glatki, cik-cak, nasečeni po obodu itd). One
moraju imati mogućnost za ulaganje startnih količina đubriva ispod ili pored zrna u brazdu, jer je problem kod
izostavljene obrade zemljišta primena većih količina đubriva koja rasipanjem običnim rasipačem ostaje na površini
zemljišta.
Različiti diskovi za otvaranje brazdi na sejalici za no-till setvu
62
Međutim, sistem izostavljene obrade zemljišta ne može biti novi univerzalni način iskorišćavanja
kulturnog zemljišta, jer bi ono pomalo prestalo biti antropogeno zemljište.
Jedan od oblika radnih organa sejalice za no-till setvu
Sistemom izostavljene obrade zemljišta, analogno sistemu minimalne obrade, ne može se obavljati
maliorativno đubrenje, unositi u zemljište nadzemni ostaci useva, vršiti redovito đubrenje naročito organskim
đubrivima s većim količinama, a nema mogućnosti da se obradom koriguje klima. Ne može se primenjivati na
teškim, zbijenim zemljištima niske plodnosti niti za korenaste useve (šećerna repa).
No-till sejalica za setvu pšenice u nepbrađeno zemljište
No-till sejalica za setvu kukuruza u neobrađeno zemljište
Zemljišta pod izostavljenom obradom se moraju povremeno duboko preorati kako bi se u zemljište unijeli
žetveni ostaci, a isto tako iskoristio produžni efekat duboke obrade.
Merenje otpora na izostavljenoj obradi zemljišta pod kukuruzom
Najveće površine pod izostavljenom obradom se nalaze u kukuruznom pojasu SAD (država Illinois –
Cornbelt pojas).
63
Đubrenje zemljišta
Svaka biljka prima iz svoje sredine (zemljište i atmosfera) elemente odnosno hemijska jedinjenja koji su
joj potrebna za život. To jednako vredi i za gajene biljke. Telo gajenih biljaka, izuzevši vodonik i kiseonik,
uglavnom je izgrađeno od ugljenika (približno 40%), dok na ostale elemente otpada malo, tek
5-10%. Biljke primaju ugljenik, vodonik i kiseonik iz atmosfere i zemljišta,
najviše kao ugljeni dioksid i vodu, a ostale hemijske elemente odnosno jedinjenja
iz zemljišta.
Gajenje biljke troše mnogo više hraniva u istom vremenskom razdoblju, a
naročito u tome što znatan deo vezanih hraniva u biljci (seme, koren, gomolj,
vegetivna masa itd.) iskorišćuje čovek i domaće životinje kao hranu ili sirovine za
industrijsku preradu. Na taj se način prekida kruženje materije biljnih hraniva.
Posledica je toga stalno osiromašenje u aktivnim biljnim hranivima na
antropogenom zemljištu.
Biljke ne mogu primati hraniva bez vode, koja u najvećoj meri izgrađuje
biljni organizam (od nekoliko do više od 90%). Ako nema dovoljno vode iz
atmosfere i zemljišta, a ne može se dodati natapanjem, ili će se biološki prirod
znatno smanjiti, ili gajenje biljaka nije moguće.
Što se tiče hraniva koje gajene biljke primaju iz zemljišta, njih ima u
različitim količinama, ali nikada dovoljno za trajno iskorišćavanje bez
nadoknađivanja (đubrenje). U zemljištu dolazi do aktiviranja hraniva iz rezerve
zemljišta (organske i mineralne), a nešto ulazi uzemljište oborinama. Međutim, te su
količine male i ne bi mogle zadovoljiti stvaranje prosečnih prinosa, a pogotovo
visokih.
Hranjivi biljni elementi
Praksu dakako ne interesuje donja granica prinosa jer je ona takva da ni izdaleka ne pokriva uložena
sredstva, a tek se minimalno iskorišćuje biološki kapacitet rodnosti gajenih biljaka. Nasuprot tome, biljnu
proizvodnju interesuju barem prosečni, a još više maksimalno mogući prinosi. Međutim, ti se prinosi ne mogu
ostvariti bez redovitog unošenja biljnih hraniva u obliku đubriva (fertilizatora u agrotehničkom zahvatu koji se
naziva đubrenje, fertilizacija).
Kretanje biljnih hraniva u zemljištu
U antropogenom zemljištu vlada specifična dinamika koja je rezultat iskorišćivanja zemljišta gajenjem
domestifikovanih biljaka. Kretanja biljnih hraniva u kulturnom zemljištu mogu se prikazati kao tokovi gubitaka i
dobitaka po kriteriju njihove pristupačnosti biljkama odnosno mogućnosti iskorišćivanja.
Ako je stanje na nekom staništu uravnoteženo, onda su gubici i dobici (osim odnošenja žetvom i
donošenja đubrenjem) praktički izjednačen. Prevladava li jedan od gubitaka hraniva, ne može se govoriti o
normalnim uslovima gajenja biljaka, dok prevladavanjem dobitaka hraniva dolazi do povećanja nivoa plodnosti
zemljišta. Izuzetak je obogaćivanje poplavama, jer u tom slučaju nije situacija normalna i bez obzira na dobitke
treba štiti proizvodne površine od poplava.
Gubici i dobici mineralnih zemljišta u poljoprivrednom zemljištu (Mihalić, 1985)
Gubici hraniva
Inaktivacija u organski ili mineralni oblik i štetna
fiksacija
Ispiranje iz fiziološki aktivnog profila zemljišta
Erozija vodom i vetrom
Denitrifikacija bakterijama
Žetva/berba
Dobici hraniva
Aktivacija iz organskog ili mineralnog dela zemljišta
Ascedentno kretanje vodom do površine zemljišta
Ascedentno donošenje korenovima iz zdravice u mekotu
odnosno gornji sloj zemljišta
Poplave
Oborine
Vetar
Biološka azotna fiksacija (simbiotska i nesimbiotska)
Đubrenje
64
Gubici i dobici biljnih hraniva u poljoprivrednom zemljištu mora biti pod kontrolom organizatora
biljne proizvodnje.
Đubrenje kao agrotehnički zahvat je potrebno da bi se održalo funkcionisanje sistema zemljište - biljka s
obzirom na primanje hraniva i stvaranje prinosa.
Definicija i podela đubriva
Pojam “đubrivo”, dolazi od glagola”đubriti se”, a to je u vezi s patološkim pojavama u ljudi i životinja.
Usporedbom s đubrenjem kod heterotrofnih bića, uginula i bakterijama izmenjena organska materija nazvana je
đubrivom. Primenjena kod gajenja biljaka, povoljno je delovala na rast biljke. Ona je, stoga, đubrivo ili
fertilizator.
Đubrivo ili fertilizator sinonimi su, samo što termin “fertilizator” vuče koren od latinske riječi fertilitas što
znači plodnost, a ovdje se to odnosi na plodnost zemljišta.
Prema tome, svaka materija koja povoljno deluje na plodnost zemljišta trebalo bi da se naziva
fertilizatorom ili đubrivom. To ipak nije potpuno tačno, jer pojam je plodnosti mnogo širi, a đubrivo ili fertilizator
utiče na povišenje plodnosti prvenstveno u hemijskom kompleksu zemljišta, i to kao nosilac biljnih hraniva.
Sve materije organskog ili mineralnog sastava koje obogaćuju zemljište aktivnim hranivima, koje
deluju na povećanje plodnosti antropogenog zemljišta i povećanje biološkog priroda i prinosa, nazivaju se
gnojiva ili fertilizatori.
Đubriva se mogu podeliti po raznim kriterijumima, ali je uobičajeno da se dele u dve glavne grupe:
domaća i tvornička đubriva. Prva nastaju u procesu poljoprivredne proizvodnje na samom gazdinstvu ili u
ljudskim naseljima, a druga dolaze iz tvornice ili trgovačke mreže.
Domaća đubriva su organskog sastava i prema tome su nosioci humusnih materija. Izuzetak čini pepeo
nastao spaljivanjem raznih organskih materija u samom gospodarstvu.
Podela domaćih đubriva
Tvomička đubriva zovu se još trgovačka, veštačka ili mineralna. U velikoj meri su anorganskog ili
mineralnog sastava, pa se s pravom nazivaju “mineralna đubriva”.
Tvorničkih đubriva ima mnogo više od domaćih, a nose i razna trgovačka imena. Uobičajeno je ipak da se
dele prema biljnim hranivima koja sadrže u većoj količini i koja kupac pri nabavci plaća.
Tvornički fertilizatori dele se u makrođubriva i mikrođubriva, a zatim u đubriva koja sadrže jedno ili više
makrohraniva. Postoji posebna grupa mikrođubriva nosilaca mikroelemenata, ali mikrohraniva mogu biti sadržana i
u makrođubrivima.
Dalje, ima posebna grupa humusno-mineralnih đubriva u kojima su s humusom kao nosiocem, spojena
razna mineralna đubriva odnosno biljna hraniva. Kao humusna osnova može služiti treset, ugljen i druge materije.
Bakterijska đubriva nisu đubriva u pravom smislu. U njima su na nosiocu - supstratu (agar, sterilisana
zemlja i dr.) razmnožene bakterije koje u zemljištu obavljaju razne procese korisne za plodnost zemljišta, u prvom
redu biološku fiksaciju azota. Nosilac-supstrat ovih đubriva može biti obogaćen biljnim hranivima (npr. fosforom).
65
Podela tvorničkih đubriva
Po fizičkom stanju đubriva se nalaze u svima agregatnim stanjima, krutom, tekućem i gasovitom. A kruta
đubriva mogu biti u kristalima, praškastom stanju i granulama (zrncima).
Humus u zemljištu
Na prirodnim staništima postoji promet humusa, a on kreće unutar klimaksa prirodnih biocenoza. U
poljoprivredi postoji također promet humusnih materija, ali na njega utiče čovek načinom kako je organizovao
proces poljoprivredne proizvodnje, a uže obradom i đubrenjem zemljišta te sistemom biljne proizvodnje.
Glavni je problem u iskorišćivanju kulturnog zemljišta
povećanje proizvodnosti (porast prinosa) uz istu ili povećanu
plodnost zemljišta. To je u najužoj vezi s unošenjem svežih
organskih materija u zemljište, održavanjem potrebnog nivoa
humusa i mineralizacijom organske materije zemljišta.
Humus je uginula organska materija na antropogenom
zemljištu i u njemu, a dalje se deli na hranjivi i trajni humus.
Hranjivi humus čine lako raspadljivi ugljeni hidrati
(hemiceluloza, celuloza, šećeri, pektini, škrobovi), organske
kiseline i lako raspadljive belančevine. Hranjivi je humus odlična
hrana bakterija i brz izvor energije, koju one dobivaju procesom
mineralizacije organske materije. Pri tom nastaje voda, CO2, azot,
sumpor i P205, neke anorganske kiseline, antibiotici, biljni
stimulatori i lepljive materije (biološki cement) koje učvršćuju
strukturne agregate zemljišta.
Trajan humus rezultat je razgradnje i resinteze u
procesu stvaranja pravog humusa. Trajan humus je stabilan, teško
raspadljiv organski kompleks zemljišta. Njemu pripadaju: lignin,
uronske kiseline, taninske tvari, voskovi, masti i teško
raspadljivi proteini. U procesu humifikacije, organska se tvar
obogaćuje ugljenikom, a tu su za plodnost zemljišta najvažnije
huminske kiseline, ako su nastajale u zemljištu bogatom bazama u
Ciklus organske materije u zemljištu
prisustvu glinenih koloida pri smanjenom prisutnosti kiseonika.
Na putu stvaranja trajnog humusa važna je oksidacija lignina i njegovo spajanje s azotom, pa dolazi do
ligninsko-proteinske veze autooksidacijom i polimerizacijom. Zapravo se stvaraju strukturne jedinice huminskih
66
kiselina, zatim njihova kondenzacija i napokon polimerizacija kondenzata. Huminske kiseline se mogu stvarati i na
drugi način, preko kinoidnih produkata izmene materije (kinomi su derivati benzola, heterociklički nezasićeni
ugljenovodonici).
Huminske kiseline su mnogobazične slabe kiseline, slaba električnog naboja i velike sposobnosti upijanja
korisne vode. Huminske kiseline s jednovalentnim ionima (H+, K+, Na+, NH4+) čine topive, a sa viševalentnim
ionima (naročito s Ca2+) teško topive soli-humate.
Trajni humus je glavna rezerva organski vezanog azota u zemljištu. S gledišta plodnosti zemljišta
najkvalitetnije su sive huminske kiseline, bogate azotom, velike pufernosti i sposobnosti vezivanja produktivne
vode. Njih sadrži kulturno zemljište kao blagi, zreli humus. Nasuprot njima fulvokiseline su neprijatelji plodnosti
antropogenog zemljišta, a nastaju radom gljivica. One deluju u zemljištu mikrobicidno.
Stabilizacija huminskih sivih kiselina pospešuje se mešanjem sa sekundarnim mineralima gline, naročito s
montomorilonitom. Tu baze deluju na vezivanje u humusna-glineni kompleks, a ovaj kompleks ima prvorazredno
značenje u formiranju stabilne mrvičaste strukture zemljišta.
Za procenu vrednosti organskih materija a posebno za humus zemljišta, važan je razmer ugljenika i azota.
On je i jedan od kriterijuma odvajanja tipova zemljišta. Idealnim se smatra razmer C: N = 10 : 1, povoljnim 10-20:
1, a nepovoljnim širi od toga. Černozem ima razmer C: N = 10: 1, pseudoglej 30 :1, podzol 50: 1, slama strnih
žitarica 50-150 :1, stajnjak od slame 25 : 1, a kompost 15: 1.
U antropogenom zemljištu humus je kompleksan faktor plodnosti zbog svojih regulatornih funkcija,
on popravlja voda-vazdušne odnose, izvor je hrane za organizme zemljišta i nosilac aktivnih materija.
U teškom zemljištu deluje na razrahljivanje (više vazduha), a u lakom na povezivanje (veća vododržnost).
Ako neko zemljište svojom mineralnom masom lošije reguliše vodovazdušne odnose, to treba više humusa, i
obrnuto.
Potrebna količina humusa prema teksturi zemljišta (po Welteu, 1964)
Humus zemljišta za plodnost ima još jedno važno svojstvo, a to da na svoju aktivnu površinu dobro veže
baze (hraniva) i da se one relativno lako desorbiraju. Zato ovde ne dolazi do štetne fiksacije kao kod mineralnih
koloida zemljišta.
Mobilizacija azota je brža što je u humusu razmer C:N uži. Ukupna se masa organskih materija u procesu
poljoprivredne proizvodnje, sastoji od svih mogućih domaćih organskih đubriva, nadzemnih i podzemnih ostataka
gajenih biljaka i svih heterotrofnih organizama zemljišta. Stalnom prolaskom organske materije kroz zemljište i
njezinim stvaranjem, u njemu se podržava proces mineralizacije, osigurava izvor energije i hraniva za
biokomponentu i tako kulturno zemljište održava biološki aktivnim.
Nivo humusa u poljoprivrednim zemljištima
Svaki tip prirodnog zemljišta ima stanovitu količinu i oblik humusa koji odgovara prirodnom klimaksu
staništa. Izraženo u procentima, ima tipova zemljišta koji su vrlo siromašni humusom (< 1%) i takvih koji su
njim vrlo bogati (>20%). U slobodnoj prirodi tundre sakuplja se približno 5 tona, a u prašumama 500 tona biljne
mase po hektaru. I dok černozemi sadrže blagi humus, u drugih je tipova on kiseo ili nezreo (sirovi humus).
67
Kad neko prirodno zemljište dođe pod čovekov uticaj, nivo humusa se menja, po pravilu ispod razine u prirodnom
zemljištu, ali može u stanovitim ekološkim uslovima i pod delovanjem određenih zahvata porasti iznad nivoa u
prirodnom zemljištu.
Stvaranje kulturnog klimaksa u odnosu na prirodni klimaks prema sadržaju humusa u zemljištu(Mihalić, 1985)
Intenzivnije iskorišćivanje zemljišta deluje se na gubitak humusa. Povećanom frekvencijom obrade
zemljišta ubrzava se mineralizacija organske materije, a dubokim se okretanjem zemljišta snizuje sadržaj u gornjem
sloju zemljišta.
Kompletno i harmonično đubrenje pozitivno utiče na život zemljišta. S jedne strane ubrzano se
razgrađuje organska materija, s druge u zemljištu ostaje više podzemnih organa (korenova), pa se organska materija
ponovno vraća u zemljište.
Primena herbicida utiče na sadržaj organske materije, jer smanjuje potrebu obrade radi uništenja korova,
a ponekad se takva obrada i ne vrši. Na taj način ne čuva se samo humus nego i struktura zemljišta.
Sistem biljne proizvodnje vrlo mnogo utiče na humus zemljšta. Ako se uključuju usevi koji ostavljaju
mali ostatak u zemljištu, a pri tome se još u toku vegetacije međuredno obrađuju, humus se u pravilu znatno gubi.
Naprotiv, ako usevi nagomilavaju podzemne ostatke, traju više godina i ne obrađuje se za vreme rasta, onda je
nakupljanje humusa najjače.
Lucerka i detelinsko-travne smeše ostavljaju vrlo mnogo korenova u zemljištu, strne žitarice osrednje, a
krumpir i repa malo.
Danas se sve više praktikuje unošenje žetvenih ostataka (slame i kukuruzovine) u zemljište čime se snažno
deluje na promet organske materije kroz zemljište.
Faktori koji utiču na razgradnju organske materije u zemljištu su klima, teksturna građa zemljišta, pHvrednost zemljišta, sadržaj kalcijuma, zasićenost zemljišta bazama, vodni, zračni i toplinski režim zemljišta,
karakter organske materije (odnos C:N), vrste useva i agrotehnički zahvati.
Plodno i biološki aktivno zemljište brže gubi organsku materiju, to brže što je odnos C:N uži. Tu utiče i
otpornost azota prema kiselinskoj hidrolizi. Dalje, u ispranim, kiselim zemljištima pored nagomilavanja biljnih
ostataka nakupljaju se i fulvokiseline koje deluju štetno na mikroorganizme zemljišta. Posledica je toga gomilanja
sirovog humusa male vrednosti. Zato plodno zemljište redovito ima niži nivo humusa od zemljišta niske plodnosti.
Unesena humusna sirovina brže se raspada što je prirodni klimaks u sadržaju humusa, kao rezultat
delovanja ambijentalnih faktora niži, a odnos C:N uži. Tu utiče i sastav, odnosno odnos C:N u korenovima.
Zemljišta od prirodne niske plodnosti zbog sadržaja kiselog i sirovog humusa mogu povećati nivo humusa
unošenjem zrelog humusa koji je bogat huminskim kiselinama i potiskivanjem fulvokiseline.
Ako humusna sirovina sadrži više hranjivog humusa u zemljištu, brže se raspada, a brže također
što je ono plodnije, i obrnuto.
Povećanje humusa iznad nivoa prirodnog klimaksa nije lako postići, naročito ako klima utiče na gubitak
humusa, a sistem biljne proizvodnje ne pridonosi akumulaciji humusa. Povećanje se lakše postiže ako je prirodni
klimaks viši te ako agrotehničke mere pogoduju sakupljanju organske materije u zemljištu.
Za neko kulturno zemljište je bitan optimalan nivo humusa, a to je ona količina pri kojoj su uslovi
ishrane gajenih biljaka povoljni.
A optimalan nivo humusa ovisi o tipu zemljišta, o ambijentalnim faktorima, zahtevima useva odnosno
o sistemu biljne proizvodnje. Za to nema nikakva recepta, pa je optimalan nivo s obzirom na sadržaj humusa jedan
put niži, a drugi put viši. On u proseku ipak nije apsolutno visok i kreće se za oranična ilovasta zemljišta izmedu 2 3 %.
Kad se zna koliki je optimalan nivo humusa za neko kulturno zemljište, onda se on mora postići i
održavati!
68
Uklanjanje žetvenih ostataka useva
Nakon odvajanja prinosa nekog useva ostaju u zemljištu podzemni organski ostaci (korenovi, delovi
gomolja, rizomi), a na zemljištu nadzemni (stabla, lišće itd.). Podzemni ostaci useva delom podležu potpunoj
razgradnji, a delom prelaze u trajni humus zemljišta.
Žetveni ostaci gomilaju se svake godine u žitarskim gazdinstvima koja imaju malo stoke ili je nemaju, te
kod ponovljenog gajenja, a pogotovu monoprodukcije(npr. kukuruza).
Ako se nadzemni ostaci ne iskorišćuju, oni predstavljaju stvarne viškove pa je potrebno odlučiti što će se s
njima dalje činiti, odnosno kako ih se rešiti.
Nadzemni ostaci useva mogu se ukloniti na više načina:
a) Spaljivanje -ako potpuno uspe, totalan je gubitak organske materije, Na taj način se indirektno đubrenji
pepelom koji ostaje nakon spaljivanja na površini zemljišta.
U našim proizvodnim prilikama najviše se nagomilava slama i kukuruzovina. Prva se spaljuje relativno
lako, a druga mnogo teže. Osim gubitka u organskoj materiji, spaljivanje iziskuje dosta rada i troškove oko
obavljanja te operacije. Inače je u našim agroekološkim uslovima poželjan veći promet organske materije kroz
zemljište pa je spaljivanje žetvenih ostataka nepoželjan postupak. Međutim, spaljivanje može biti i opravdano, ako
ambijentalni činioci pogoduju nakupljaju humusa zemljišta, zatim ako bolesti i štetnici ozbiljno ugrožavaju gajenja
useva, a nema delotvornih fitozaštitnih sredstava protiv njih.
Spaljivanje slame
b) Zastiranje površine zemljišta žetvenim ostacima i setva useva za zelenišno đubrenje – praktikuje se
leti, uglavnom slamom nakon žetve strnih žita. Usitnjena slama ostavi se da leži na površini zemljišta poput
zaštitnog sloja, tzv. mrtvog malča. Na taj način smanjuje se gubitak vlage iz zemljišta, potiskuju se korovi, a pod
utecajem atmosferlija slama omekša i već na površini zemljišta počinje razgradnja. Pod mrtvim malčem slame
aktivira se biokomponenta zemljišta, u prvom redu mikroorganizmi, ali i fauna zemljišta. Budući da će slama kraće
vreme ležati na zemljištu, tu se pretežno namnoži grupa mikrofaune zemljišta (Collembola, Enchytreae), dok bi za
kišne gliste trebalo duže vremena. Ali ako pre žetve i nakon nje nastane sušni period ili su kiše slabe, zemljištte će
ispod malča ostati suvo.
Zastiranje proizvodnjih površina slamom (mrtvi malč)
69
Nakon određenog vremena, a to je u vezi s izmenom useva, slamu
treba zaorati. Period ležanja slame se ponekada iskorišćuje za usejavanje pod
mrtvi malč useva za zelenišno đubrenje. Za to su pogodne repica, gorušica,
rauola, lihoraps. Kad siderati razviju dovoljnu lisnu masu, zaoru se zajedno sa
slamom. Siderat dobro iskorišćuje oslobođena hraniva, a ubrzava procese
razgradnje organske materije.
Navedeni način ostavljanja slame na površini moguć je tamo gde
slobodno zemljište ostaje duže vremena bez useva i gde u toploj sezoni ima
dovoljno oborina da se razviju siderati. Iako ta praksa može pozitivno uticati na
plodnost zemljišta, ona iziskuje dodatni rad i troškove za seme, pa treba dobro Collembola (skočibube) se namnože
u svakom slučaju prosuditi, da li je korisno da se provodi.
ispod mrtvog malča od slame
c) Unošenje nadzemnih ostataka u zemljište ima nekoliko prednosti u poređenju sa spaljivanjem,
ostavljanjem na površini, s usejavanjem siderata.
Njima se najviše povećava promet organske materije, stimuliše biološka aktivnost u zemljištu, pozitivno
utiče na voda-vazdušne odnose, a u vezi s tim i na strukturu zemljišta. Unošenje nadzemnih ostataka u zemljište
važan je prilog vraćanja organskih materija koje su se u toku jedne godine mineralizovale. Pri razgradnji žetvenih
ostataka, snažno se deluje na disanje zemljišta, pa oslobođeni ugljen dioksid razrahljuje zemljište. Osim toga, u
teško zemljište uneseni nadzemni ostaci dok nisu razgrađeni, povećavaju dreniranost zemljišta do dubine unošenja
organskih materije.
Unošenje žetvenih ostataka u zemljište tanjiranjem
Za unošenje u zemljište dolaze u obzir razni organski materijali: slama, kukuruzovina, lišće šećerne repe.
Količine nadzemnih ostataka mogu varirati. U proseku računa se u intenzivnom gajenju sa 4-5 t/ha slame, 6-7 t/ha
kukuruzovine i 40-60 t/ha svežeg lišća šećerne repe.
Kod organskih materija širokog C:N razmera (slama i kukuruzovina) može se očekivati pojava azotne
depresije zbog oduzimanja azota iz raspoloživog fonda u zemljištu koji bakterije ugrađuju u svoja tela. Posledica
toga je pad sadržaja azota koja može uticati na rast useva. Da bi se otklonila azotna depresija, dodaje se azot u
količini 6-12 (prosečno 8) kg/ t biljne mase. Može se javiti stanovita depresija i drugih hraniva, ali je ona od malog
značenja u poređenju s azotom.
Postoje dve mogućnosti davanja azotnih đubriva:
1. Dok su žetveni ostaci još na površini zemljišta, kada se osigurava se brža razgradnja unesene
materije.Međutim, postoji opasnost da bakterije dodani azot vežu u svojim ćelijama, pa idući usev
ima manje azota za sebe.
2. Druga mogućnost davanja azotnih đubriva je pred setvu /sadnju useva, koji dolaze nakon
unošenja organskih materijala u zemljište. Ovaj način može usporiti razgradnju organske materije, a
usev u početnom periodu rasta staviti na raspolaganje previše azota.
U praksi ima prednost prvi način, a dokazano je da su prinosi viši i stabilniji ako se kod unošenja žetvenih
ostataka u zemljište daje i azot.
Kao izvori azota dolaze u obzir gnojnica, tekući stajnjak i tvornička azotna đubriva (KAN, urea).
Amonijum sulfat nije poželjan jer jače zakiseljuje zemljište.
Dubine unošenja nadzemnih ostataka, mora biti tolika da do njih dopire kiseonik jer je proces razgradnje
aeroban. Osim toga, površina mora ostati čista za nesmetanu obradu i setvu /sadnju useva. U srednje teškom
zemljištu ako je manja količina žetvenih ostataka, zadovoljit će dubina 10-20 cm, a kod veće količine organske
materije i lakšeg zemljišta ostaci se dublje unose.
Nadzemni ostaci unose se u zemljište raonim plugom posebne konstrukcije, diskosnim plugovima,
frezama (rotavatori) i kružnim plugovima. Najbolje to obavlja freza, ali je radni učinak u jedinici vremena nizak.
70
Najviše se upotrebljavaju raoni plugovi koji se ne guše od biljne mase, jer imaju visok slobodni prostor (klirens)
između okvira pluga i korpusa, te razmaknuta plužna tela.
Kruto stajsko đubrivo
Klasično stajsko đubrenje je smesa je krutih i tekućih ekskremenata domaćih krupnih i manjih
četveronožnih životinja. Izmešan sa steljom, a prerađen radom mikroorganizama upotrebljava se kao organsko
đubrivo.
Kruto stajsko đubrivo može se smatrati humusnim i bakterijskim, te kompletnim đubrivom, jer pored svih
makrohraniva ima i mikroelemente. Osim toga, kruto stajsko đubrivo sadrži aktivne materije kao što su vitaminski
B-kompleks i estrogene materije (ove se materije nalaze u mokraći gravidnih kobila), a pripadaju u hormone koje
ubrzavaju stvaranje huminskih kiselina. Ako je dobro pripremljen, ima približno 35% trajnog humusa.
Sastav svežeg i zrelog stajskog đubriva u zavisnost od vrsta domaćih životinja (u%), (Mihalić, 1985)
Vrsta stoke
Voda
Mešani
Goveđi
Konjski
Ovčiji
Svinjski
76.0
77.3
71.3
64.3
72.4
Mešani
Plemeniti
Stajnjak dubokih štala
Konjski
Ovčiji
75.0
75.0
75.0
75.0
75.0
Org.mat.
N
Sveži stajnjak
20.0
0.40
20.3
0.40
25.4
0.60
31.8
0.80
25.0
0.45
Zreli stajnjak
18.0
0.50
18.0
0.60
18.0
0.75
20.0
0.65
20.0
0.85
P2O5
K2O
CaO
MgO
0.20
0.16
0.28
0.23
0.20
0.60
0.50
0.53
0.67
0.60
0.45
0.45
0.25
0.33
0.08
0.14
0.10
0.14
0.18
0.09
0.25
0.32
0.35
0.30
0.33
0.65
0.70
0.75
0.63
0.80.
0.60
0.64
0.60
0.30
0.35
0.18
0.22
0.21
0.18
0.20
Međutim, radi jednostavnosti uzima se u raznim obračunima prosečan normirani sastav: 0,50% N;
0,25% P2O5; 0,50% K2O i 20% organske materije
Stelja ima utjecaja na sastav i fizičko stanje đubriva. Za nastiranje upotrebljavaju se razne materije, slama
strnih žitarica, kukuruzovina, pokvareno seno, pilovina, šumska prostirka (listinac), treset, pesak i dr. Najviše se
upotrebljava slama strnih žitarica. Ona pruža najudobniju i najhigijenskiju stelju, a ujedno najbolju sirovinu za
dobijanje đubriva. Kukuruzovina je neudobna kao ležaj, slabije upija tekućinu i teže se njome manipuliše u staji i na
đubriištu. Listinac daje kiselo đubrivo, a pilovina se zbog mnogo lignina sporo raspada. Pesak je inertna masa koja
mnogo smeta u spremanju đubriva.
Sveža masa, balege i navlažene stelje izvrgnuta je na đubrištu biohemijskim promenama koje su već
započele u staji. Nosioci tih biohemijskih promena su neke grupe bakterija.
Masa svežeg stajskog đubriva sastoji se pretežno od celuloze, hemiceluloze, lignina i belančevina.
Celuloza, hemiceluloza i lako raspadljivi proteini predstavljaju hranjivi humus stajskog đubriva koji podleže brzoj
razgradnji, pa dolazi do biološke vatre i s njom u vezi do podizanja temperature u masi đubra. Termogene bakterije
u đubrivu mogu podići ekstremno temperaturu do 730 C na mestima gde je najveći pristup kiseonika, inače ove
bakterije podižu temperaturu do 600 C. Dublje u hrpi đubriva temperatura ne prelazi 350 C.
Dnevna proizvodnja stajnjaka zavisno od vrste i kategorije domaćih životinja
71
Pri raspadanju stajskog đubriva stvaraju se razni gasovi (CO, CO2, CH4, H2 i NH3), a nepoželjno je
stvaranje amonijaka, jer to znači gubitak azota volatizacijom. Ako nema dovoljno vlage, đubre plesnivi, ali ako je
vlage previše, poremećuje se tok aerobne razgradnje i đubre gnjije. U suvo godišnje doba, potrebno je zalevati hrpu
đubra, a u perhumidnoj, zaštititi đubrište od prevelikih oborina. Što se tiče topline, ona uz povoljnu vlažnost
ubrzava raspadanje, a hladnoća koči rad bakterija i razgradnja teče sporije.
Đubre se može polevati običnom vodom, ali još bolje gnojnicom ili gnojovkom. Od prevelikih oborina
veće se đubrište zaštićuje krovnom konstrukcijom, ređe daskama.
Đubrište
Na brzinu zrenja stajskog đubra, deluje se manipulacijom tako da se razgradnja pospešuje toplim, a
usporava hladnim postupkom.
Po toplom postupku đubre se u početku rahlo rasprostire tako da kiseonik ima slobodan pristup. Time se
snažno stimulišu termogene bakterije, pa se već nakon nekoliko dana temperatura u masi- đubra znatno podigne (do
600 C). Čim se đubre zagreje do te temperature, hrpa se zbija a time se potisne aktivnost termogenih u korist ostalih
bakterija.
Po hladnom postupku na pod đubrišta stavlja se i rasprostre sloj zrelog stajskog đubriva i na njega slaže
sloj svežeg đubra. Ugljeni dioksid prodire iz zrelog đubra u svežu masu i zbog smanjenja udela kiseonika razgradnja
teče sporije. Temperatura mase đubra po ovom postupku u pravilu je približno 100 C viša od temperature okoline.
U praksi se primjenjuje kombinacija obaju postupaka, a to znači da se prvo đubre na đubrištu rahlo
rasprostre čime se temperatura brzo povisi, ali se idući sloj zbije tako da se prekida rad termogenih bakterija.
Zreli stajsko đubrivo je poluhumificirana masa koja se dobiva ležanjem stajskog đubra od nekoliko
meseci, u proseku 3-4 meseca.
U toplijim uslovima uz dovoljno vlage đubre zri brže, i obrnuto, sporije. Pošto hrpa đubra sazre, dobro je
pokriti ga slojem zemlje 20-25 cm, jer se time đubre štiti od nepovoljnog utjecaja atmosferilija.
Zapreminska masa, kvalitet i potrebno zrenje stajnjaka (Mihalić, 1985)
Dnevna količina
stelje (kg/po grlu
stoke)
Masa m3 svežeg
stajnjaka (u kg)
0-2
900
Mokar, bogat
belegom, težak
2-4
700
Mokar, bogat
balegom
5-7
500
Dosta slame, često
suv
10-15
>500
S mnogo slame
Kvalitet stajkog
đubriva
Nega đubra
Slaže se do visine od
100 cm
Slaže se na kocke na
đubrištu, a sleže se
vlatitom težinom
Slaže se na kocke,
potrebno gaženje i
vlaženje
Primenjuje se u
dobokim stajama,
bez nege.
Vreme potrebno za
zrenje stajskog
đubriva (dana)
60
60
90
180
Nakon završetka zrenja đubra, javljaju se gubici u ukupnoj masi i glavnim hranivima, ali se gubitak
hraniva odnosi prvenstveno na azot.
72
Gubici pri zrenju stajskog đubra ovisno o kvalitetu nege (Mihalić, 1985)
Kvalitet nege
Najbolji
Srednji
Loš
Gubici (u%)
Org. materije
15
25
50
N
20
40
60
P2O5
0
18
20
K2O
0
10
20
Retko se ostvaruje najviši stepen nege kad nema gubitaka fosfora i kalijuma, a azota 20% i organske materije 15%.
Za obračunavanja najpouzdanije je uzeti srednju kvalitetu nege, iako je u praksi ona zapravo loša, pa su
gubici organske materije i glavnih hraniva veliki.
Fosfatiziranje krutog stajskog đubriva
To je zapravo dodavanje običnog superfosfata krutom stajnjaku, ali se daju i sirovi fosfati. Obični
superfosfat deluje bakteristatično i na sebe veže amonijak supstitucijom vodonikovih iona.
Primena običnog superfosfata u staji deluje povoljno na zdravlje stoke zbog bakteristatičnog delovanja, i
zbog vezivanja amonijaka. Smanjuju upale vimena mlečne stoke, infekcije pupka u teladi i bolesti papaka.
Oslobađanje amonijaka prati i stvaranje amina, a ovi uzrokuju razne alergije i štetne pojave kod stoke. Nakon
primene superfosfata znatno se smanjio broj muva u staji. Za stajsku primenu uzima se samo suvi i fino mleveni
superfosfat, jer sirovi fosfati nemaju bakteristatičnog delovanja ni sposobnost vezivanja amonijaka. Stoka ne sme
lizati supefosfat.
Norme doziranja superfosfata za stajsku primenu
Vrsta stoke
Krupna stoka
Svinje
Ovce
Perad
Supefosfat (g/m2
površine ležaja)
500 -700
150
80-100
20-30
Supefosfat (devno u g)
800-100 g dnevno
2-3 kg za suprasne krmače
500 g (svaka 2-3 dana)
Ako se praktikuje redovita primena superfosfata u staji sa 500-700 g dnevno, onda u masi od 30 t
fosfatizovanog stajnjaka ima 546-765 kg superfosfata, pa se s time mora uskladiti mineralno đubrenje fosforom sa
svrhom smanjenja ili izostavljanja fosfornih đubriva za prvu vegetaciju nakon primene takvog đubriva.
Primenom superfosfata nastaje amonizovani superfosfat i delom dikalcijumov fosfat, a đubre ima više
azota i organske materije.
Superfosfat se može davati na đubrištu sa 20 do 25 kg na 1 000 kg stajnjaka. Ali ta praksa nije dobra, jer
se gubi amonijak i organska materija, a nije postignut uticaj na zdravlje stoke. Zato davanje superfosfata još u staji
ima apsolutnu prednost.
Prilikom zrenja stajnjaka na đubrištu, vežu se fosforna kiselina i humusne materije, što je vrlo povoljna za
plodnost zemljišta.
Određivanje količine stajnjaka po jedinici površine
Kriterijuma za doziranje krutog stajnjaka ima nekoliko:
a) Prema zapreminskoj masi obrađenog zemljišta.
b) Prema količini hraniva potrebnih za đubrenje neko useva, potrebi useva za organskom
materijom, teksturnoj građi zemljišta i klimi.
Naročitu vrednost ima doziranje po principu intenzivnosti đubrenja, a ova se ravna prema dubini
obrađenog zemljišta odnosno zepreminskoj masi zemljišta.
Količina stajnjaka za đubrenje u zavisnosti od intenziteta đubrenja i dubine oranja (Todorović, 1960)
Dubina oranja
(cm)
10
20
30
Zap.masa
zemljišta (t/ha)
1 250
2 500
5 000
0,5%
6.25
12.50
25.00
Intenzitet đubrenja (u %)
0.75%
1,0%
9.37
12.50
18.75
25.00
37.50
50.00
1,5%
18.77
37.5
75.00
73
U praksi se doza krutog stajnjaka određuje prema empiričkim normama, a ove uključuju glavne
ekobiološke i proizvodne momente. Međutim, sada kada osnovu đubrenja čine tvornička (mineralna) đubriva, ovaj
kriterijum nije aktuelan, a količine stajnjaka određuju se pretežno radi uklapanja u promet organske materije kroz
zemljište, održavanja biološke aktivnosti i procesa mineralizacija, te prema dubini obrade zemljišta.
U srednje teškim zemljištima s nižim sadržajem humusa, a pri dubljoj obradi, količina stajnjaka iznosi od
30 do 40 t/ha.
U novije vreme predlaže se da se količine stajnjaka smanje na 7 do 8 t/ha uz redovito davanje na svim
obradivim površinama, sa svrhom da se zemljište održava biološki aktivnim unošenjem energetskog materijala
prvenstveno za proces mineralizacije organske materije.
Kad kruti stajnjak postigne željenu zrelost, a to znači kad je masa u poluhumifikovanom stanju, odvozi se
s đubrišta na mesto upotrebe. Za pražnjenje đubrišta pogodno je prohladno i oblačno vreme bez vetra, dok jaka
insolacija te suhi i topli vetrovi nisu povoljni.
Rasipanje treba podesiti tako da se stajnjak odmah ili što pre unese u zemljište na jedan od načina obrade,
a po pravilu oranjem. Ostavljati rasuto đubrrivo da leži na površini više dana nije dobro, jer se gubi organska
materija i azot. Ukoliko zbog oraganizacijsko-tehnoloških razloga, unošenje stajnjaka nije moguće odmah, onda se
stajnjak ostavlja na tabli u hrpice na ocedna mesta, a potom se hrpice pokrivaju slojem zemlje da ne dođe do gubitka
hraniva, posebno azota volatizacijom.
Zreo stajnjak
Vreme i dubina unošenja stajskog đubriva u zemljište
Zreli stajnjak se može uneti uu svako vreme ako stanje zemljišta to omogućuje. Ipak, upotreba stajnjaka se
podešava prema setvi/sadnji, a prema njima se uključuju sistemi obrade zemljišta kada se određuje momenat
primene stajnjaka. Stajsko đubrivo se kod nas primenjuje leti, u jesen i proleće.
Rasturanje strajnjaka
74
Ako je klima sušnija, stajnjak se može uneti dosta pre setve/sadnje, a ako je klima vlažnija, unosi se bliže
setvi. Ako je zemljište teksturno teže, stajnjak se unosi mnogo pre setve, a ako je lakše bliže setvi/sadnji.
U našim klimatskim prilikama, bolje je za jarine dati stajnjak u jesenskom periodu, a za šećernu repu je to
izričito potrebno.
Što se tiče zrelosti stajnjaka, može se davati bliže setvi/sadnji ako je zreliji i obrnuto mnogo pre setve. Na
nezreli stajnjak je osetljiva šećerna repa, a posledica primene nezrelog stajnjaka je pad prinosa i stvaranje račvastog
korena, što je za preradu nepoželjno.
Dubina unošenja stajnjaka određuje se prema količini đubra i prema svojstvima zemljišta. U
proseku, dubina unošenja stajnjaka u zemljište je 20 do 25 cm, iako se ona ponekad kreće u rasponu od 10 do
45 cm dubine.
Dinamika delovanja krutog stajskog đubriva
Biljke hranjiva iz stajskog đubriva lošije iskorištavaju, približno 30% u odnosu prema hranivima u
mineralnim đubrivima.
Azot se u proseku iz stajnjaka iskorišćuje približno 25%, fosfor 25 do 30% a kalijum 60 do 70%. Pri
tome se mora imati u vidu da su biljna hranjiva u stajnjaku organski vezana pa su prema tome biljkama
nepristupačna do momenta mineralizacije.
Stajnjak ima produžno delovanje, te nakon unošenja deluje nekoliko godina. Međutim, njegovo delovanje
nije jednako svake godine što zavisi od teksture, strukture i tipa zemljišta, kvalitetu stajnjaka, stepena zgorevanja,
klimatskih uslova itd. Iskorišćavanje mineralizovanih hranjiva iz stajnjaka u proseku je najveće u prvoj godini
nakon primene:
1. U prvoj godini iskorišćuje se oko 50%
2. U drugojo godini iskorišćuje se oko 30%
3. U trećoj godini iskorišćuje se oko 20%
S obzirom da iskorišćavanje hraniva iz stajnjaka postepeno, biljkama nisu pristupačna mineralna hranjiva
u potrebnoj količini za željeni prinos u jednoj sezoni. Iz tog razloga se nedostatak hranjiva do potrebnih količina za
biljku nadoknađuje iz mineralnih đubriva. Kombinacija organskih i mineralnih đubriva ima najbolji učinak na
prinos biljke.
Mašine za rasturanjes tajnjaka sa vertiklanim i horizontalnim noževima
Đubrivo peradi
Ovo organsko đubrivo pripada također krutom stajskom đubrivu, ali se od njega razlikuje po hemijskom
sastavu i što nema tekućih ekskremenata ni stelje.
Količina i srednji sastav đubra peradi (Gericke i Bärmann, 1964)
Vrste
peradi
Kokoši
Patke
Guske
Količina
(u kg godišnje)
<60
50-70
50-70
Voda
55
55
70
N
1,6
1.0
0.55
Sadržaj mineralnih hraniva (u%)
P2O5
K2O
CaO
1,55
0.85
2.4
1.4
0.60
1.7
0.55
0.95
0.85
MgO
0.75
0.36
0.20
75
Od navedenih vrsta peradi za spremanje stajnjaka dolaze u obzir samo kokoši jer se one uzgajaju na
velikim farmama u velikom broju, dok su guske i patke tzv. vodena perad, pa prema načinu držanja najveći dio
ekskremenata propada, a proizvodnja na farmama nije od značaja.
Đubre peradi može se primeniti u krutom stanju ili kao otopina. Praktikuje se i homogeno mešanje sa
zemljom ili tresetom u razmeri jedan deo đubra sa 2 do 3 dela zemlje. Masa se umereno vlaže i meša i održava
zagrevanje na optimalnom nivou. Ako se meša sa vodom, onda jedan deo đubra dolazi na 6 do 7 delova vode. Pošto
stoji 2 do 3 sata, suspenzija je spremna za upotrebu.
U krutom stanju, đubre peradi se primenjuje 7 do 10 dana pre setve/sadnje, a kao vodena otopina izravno
pred setvu/sadnju ili ovršno za vreme vegetacije. Prednost je ipak u unošenju u zemljište.
Količine đubriva od peradi koje se daju po jedinici površine zavise od raspoložive mase đubra, sadržaju
humusa u zemljištu, sadržaju aktivnih materija i o usevu za koje se đubrivo primenjuje. Količine mogu iznositi od
nekoliko stotina kilograma do 20 t/ha. Prednost za primenu stajnjaka od peradi imaju visokoprofitabilni usevi,
posebno povrće.
Tečni stajnjak
U grupu tečnih stajnjaka ulaze otplavno stajsko đubrivo, gnojovka i osoka.
Otplavno stajsko đubrivo
Ovo organsko đubrivo se dobije od krutog stajskog đubra, u stajama gde se kruti i tekući ekskrementi čiste
hidrauličkim putem (vodom). Slama se za taj postupak usitnjuje na 2 do 3 cm dužine i meša sa stajnjakom. Kasnije
se razređuje s vodom ili gnojnicom u razmeru 1:3. U takvom se stanju otplavni stajnjak može prebaciti cevima i čak
primeniti fertirigacija ako se doda više vode. Samleveni ostaci liče na blatnu juhu. Biljna hraniva iz otplavnog
stajnjaka brže deluju u zemljištu od klasičnog krutog stajnjaka.
Delovanje čvrstih i tečnih đubriva
Gnojovka
Radi smanjenja troškova u stočarskoj proizvodnji i primena slame kao prostirke za ležaj stoke je sve
manje u upotrebi. Naime, da bi se proizveo čvrsti stajnjak, slama od njive do primene na proizvodnim površinama u
obliku stajnjaka, mora preći kroz jedanaest i više radnih operacija. Držanje stoke bez prostirke je znatno
jednostavnije i jevtinije, jer se na ležišta ne stavlja prostirka, pa se kao otpadak skuplja samo urin i balega, koji se
mešaju sa vodom posle pranja. Rešetkasti pod ili neki drugi od plastičnih materijala služe za odvođenje tečnog
stajnjaka do jama u kojima se čuva stajnjak od 25 do 90 dana. Pri tome je vrlo važno dimenzionirati septičke jame
odnosno spremišta za gnojovku. Ako se doda voda pre upotrebe, računa se s 4 m 3 prostora po uslovnom govedu
500 kg težine za period od 4 meseca punjenja spremišta. Po jednoj velikoj stočnoj jedinici može se uz dodatak
vode računati s godišnjom proizvodnjom od 25m3 gnojovke. Bolja su spremišta kapaciteta 20 do 25 dana punjenja
a može i do 90 jer se do tog vremena još ne stvara kompaktna kora na površini gnojovke.
76
Betonsko spremište gnojovke (laguna)
Količina organske materije i hraniva sveže nerazređene gnojovke (Rübensam i Rauhe, 1968).
Količina hraniva i organske materije u kg
Vrsta gnojovke
Odnos
hraniva
Siromašna balegom
37
6,0
1,1
11,4
1:0.18:1,9
Bogata balegom
113
5,0
1,6
8,7
1:0,32:1,7
Potpuna gnojvka
125
4,6
1,8
7,0
1:0.3:1,5
Sirova ili sveža gnojovka je ona do tri dana starosti, a prevrela nakon fermentacije u septičkim jamama u
vremenu od 1 do 4 meseca.
Org. At.
Zemljana laguna obložena platičnom folijom
N
P2O5
K2O
Zemljana laguna
Pre upotrebe, gnojovka se meša u spremištu mehanički sa ugrađenim krilima ili tanjirima ili propelerskim
mešalicama, pneumatski (kmpresorskim ili vazdušnim mešalicama)i hidraulički (vodom).
77
Utovar gnojovke u cisterne pumpama
Mirno, prohladno i oblačno vreme najviše odgovaraju primeni gnojovke u polju.
Gnojovka se do mesta primena transportuje cisternama ili pomoću zalivnih sistema. Primenjuje se u
količini sa 20 do 25m3 po hektaru.
S obzirom da gnojovka najviše sadrži azota i kalijuma, pa se ona tretira kao azotno-kalijumovo đubrivo.
Primenjuje se i sveža gnojovka razređena s vodom jer to povećava hranljiv dejstvo. Na oranicama se
gnojovka može različito primenjivati, na golo zemljište, na slamu ili kukuruzovinu pre zaoravanja. Štetno je
primenjivati po tankom snegu ispod kojeg su usevi, jer volatizacijom gnojovka gubi toplotu, sneg se tada otapa pa
se usevi jače oštećuju usled niskih temperatura. Jače đubrenje gnojovkom na travnjacima može biti štetno, jer
može doći do gubitka kalcijuma zbog antagonizma prema kalijumu, zatim do širenja divlje mrkve, a kod stoke se
mogu javiti neke bolesti (lom kostiju, spontani pobačaji, prolivi) pa čak i do kvarenja kvaliteta sira.
Unošenje gnojovke u zemljište injektorima
Rasturanje gnojovke cisternom
Osoka (gnojnica)
Urin domaćih životinja sadrži lako raspadljiva azotnja jedinjenja, najviše ureju, a osim nje hipurnu
kiselinu i u maloj meri mokraćnu kiselinu.
Čim se urin izluči iz tela domaćih životinja napadaju ga mikroorganizmi, koji ureju razlažu enzimom
ureaze u amonijumkarbonat, a ovaj se lako raspada i pri tome oslobađa amonijak. Hipurna se kiselina pod
delovanjem enzima također hidrolizuje i nastaje benzojeva kiselina i glikokol. I dok se benzojeva kiselina većim
delom zadržava u gnojnici, glikokol se brzo razgrađuje, tj. amonifikuje.
Stvoreni amonijak lako ishlapljuje pa postoji velika opasnost od gubitka azota iz gnojnice, zato su
potrebne mere njegove konzervacije. Drugim rečima, gnojnica je uvek prevrela, a to znači da zapravo ne sadrži
ureju i glikokol. Gubici azota volatizacijom amonijaka mogu biti približno 50%, a katkada do 85%.
Prema svom sastavu gnojnica je slično gnojovci azotno-.kalijumov likvidno đubrivo, a sastav joj je u
proseku približno 98% vode, 0,8% organske materije, 0,22% N, 0,01 % P2O5 i 0,45% K20.
Da se spreči gubitak azota, urin se zatvorenim kanalima odvodi u jamu za gnojnicu, a ova je opet sifonom
spojena s đubrištem. Najbolje je ako je jama za gnojnicu uska i duboka i izgrađena od betona. U nju ne sme
prodirati okolna voda. Jama za gnojnicu mora biti čvrsto zatvorena betonskim poklopcem ili daskama. Po površini
gnojnice polije se staro motorno ulje, koje kao specifično lakše pliva na površini i sprečava da amonijak ishlapljuje.
Najpogodnija je sezona za iznošenje gnojovke proleće i leto, a zatim jesen. Gnojnicu ne treba izvoziti na
smrznuto zemljište, a nipošto na sneg zbog istog razloga koji vredi za gnojovku. S obzirom na usev, gnojnica se
78
izvozi pred setvu/sadnju ili na početku rasta useva ovršno, a na travnjake približno osam dana nakon košnje livada
ili pred početak vegetacije travnjaka u rano proleće, na pašnjake pre kretanja vegetacije i nakon završenih
napasivanja.
Utovar osoke traktorskim pumpama
Što se tiče vremenskih prilika pogodnih za izvoženje gnojnice, vredi isto što je rečeno za gnojovku. Na
površinama gde je upravo izvršena kalcifikacija treba izbegavati primenu gnonice, jer lako dolazi do gubitka azota
oslobađanjem amonijaka.
Gnojnicu kao i gnojovku treba korigovati đubenje povećavanjem fosfora u mineralnim đubrivima.
Količina gnojnice po hektaru računa se prema sadržaju azota, a njegova se količina kreće 20 do 40 kg. Više od toga
nije preporučljivo jer dolazi do većih gubitaka azota. U skladu s tim dozira se i gnojnica 100-200 hl/ha hektaru, uz
pretpostavku da sadrži približno 0,2% azota.
Đubrenje stečnim đubrivima različitim injektorima
Rasturanje tečnih đubriva po površini i inkorporacija u zemljište tanjiranjem
79
Bihugnoj
To je organsko đubrivo, zapravo ostatak nakon dobivanja bio-gasa od stajskog đubriva i raznih drugih
organskih otpadaka.
U hermetički zatvorenim kontejnerima stvara se uz obilato dodavanje vode, kod 300C metan sa oko 60% i
CO2 oko 40%. Metan dobiven anaerobnim vrenjem vrlo je kaloričan pa se može upotrebiti za rasvetu, pogon motora
i grejanje.
Inače se i mulj koji preostane od čišćenja gradskih kanalskih voda može podvrgnuti metanskom vrenju i
kao ostatak dobiva se bihugnoj. Bihugnoj je mnogo bogatiji od stajskog đubriva glavnim hranivima pa sadrži
približno 3% azota, 1,2% fosfora i 3,7% kalijuma.
Bihugnoj je gusta likvidna masa, pa je način primene isti kao kod gnojovke. Količine primene bihugnoja
su za travnjake od 10 do 20 t/ha, za žitarice 15 do 20 t/ha a za okopavine 40 do 60 t/ha. Daje se uglavnom pred
setvu/sadnju ali i u toku vegetacije.
Cisterne za proizvodnju bio-gasa
Komposti
Termin kompost dolazi od latinskog prideva compositus = složen ili sastavljen, a odnosi se na smesu
raznih organskih otpadaka gazdinstva, kućanstva, naselja i industrija, koji prerađeni radom mikroorganizama i faune
služe kao đubrivo.
Zajedničko je svim kompostima da je kod njih proces humifikacije išao do kraja, pa je organska materija u
njima gotovo posve trajni humus.
Podela komposta
Najstarija je vrsta komposta u koji se unose otpaci kućanstva odnosno gazdinstva, kao što su kuhinjski
otpaci, fekalije, pepeo, mulj, đubre peradi, lišće, korovske biljke, slama iz trapova, krompirova cima, pokvarena
krma itd. U kompostnu hrpu ulazi još zemlja i mineralno đubrivo.
S obzirom na proces humifikacije svematerije običnog komposta mogu se podijeliti u tri grupe:
1. grupa - teško raspadljive materije dlake, perje, čekinje, rožnate materije.
80
2. gupa - materije koje imaju veliku sposobnost sorpcije vode i hraniva (zemlja, mulj, pepeo).
3. grupa - materije koje potiču na raspadanje (fekalije, kreč, đubre domaćih životinja, mineralna
đubriva).
U kompostnoj hrpi ne smeju biti materije koje se uopšte ne razlažu, štetno utiču na rad mikroorganizama,
koje su negativne za plodnost zemljišta, mogu biti toksične za biljke i opasne za zdravlje ljudi i domaćih životinja.
To su metalni predmeti, staklo, otporni plastični materijali, sredstva za zaštitu biljaka, lešine životinja uginulih od
zaraznih bolesti, korovi sa zrelim semenom.
Kompost
Zreo kompost je tamnosmeđe-siva amorfna masa, bogata trajnim humusom, prema tome i ugljenikom, ima
svojstva pufernosti i dobre sorpcije korisne vode i biljnih hraniva.
Za spremanje običnog komposta bira se prikladno ocedito mesto (obično se ne podiže betonska ploča kao
za đubrište), u blizini zgrada i lako pristupačno. Najbolje je da kompostište bude sa severne strane u seni zgrada ili
pod drvećem s velikom krošnjom. Širina kompostišta varira 150-200 cm, a visina 60-120 cm. Dužina hrpe ovisi o
količini materijala za kompost. Te su dimenzije pogodne za ručnu manipulaciju. Kod manjih hrpa slojevi se slažu
horizontalno, a kod velikih i gde dnevno dolazi dosta materijala slažu se koso.
Mikroorganizmi i makrofauna koji učestvuju u
razgradnji organske materije u kompostu
povezani lancem ishrane
Kompostne sirovine
Na površinu zemljišta koja se prema potrebi nabije slojem gline, stavlja se prvo sloj stare slame, pleve ili
listinca, a zatim prvi sloj otpadaka. Na prvi sloj otpadaka dolazi sloj zemlje približno 10 cm debeo i tako se slaže
redom do konačne visine. Kad hrpa komposta dobije definitivnu visinu, oblaže se plodnom zemljom debljine 10-20
cm, čime se kompost štiti od nepovoljna utjecaja atmosferilija. Na kompostište se obično poseju usevi koji vole
azot, a stvaraju veliku lisnu površinu (npr. gorušica i tikva).
81
Proces razgradnje organske materije u kompostištu
Za vreme zrenja komposta, hrpa se 2 do 3 puta prebacuje sa svrhom da se uklone materije koje su štetne,
organska masa prozrači i potaknu oksidativni procesi. Osim toga, dodaje se kreč ili mineralna đubriva da se ubrza
proces humifikacije. Prvo mešanje dolazi 3-4 sedmice nakon završetka hrpe. Kreč ima ulogu neutralizatora
stvorenih kiselina i održava povoljnu reakciju za rad mikroflore. Na m3 organske mase dodaje se 10-15 kg CaO. Da
bi se ubrzalo zrenje komposta primenjuju se još razna sredstva koje sadrže materije za aktivaciju mikroorganizama
ili pak same bakterije.
Različiti oblici kompostera za baštansku upotrebu komposta i u zaštićenom prostoru
Od mineralnih đubriva dolaze azotna, i to ona koja imaju kalcijuma i ne zakiseljuju. Dodavanjem azota,
suzuje se odnos C:N, ubrzava razgradnja i povoljno utiče na dobivanje vrednih huminskih kiselina. Mogu se
dodavati i bazični fosfati, ali je uloga azota primarna. Kompost se prema potrebi vlaži vodom ili gnojnicom.
Kompostna se masa obično prebacuje odnosno meša ručno, ali se može i mehanizovati, ako su količine komposta
velike. Dužina zrenja komposta od 6 do 20 meseci. Najbolje je početi slagati hrpu s proleća da kompost zimi
promrzne. Sastav komposta varira, što je razumljivo kad se ima na umu da u njega ulaze materije raznih osobina
odnosno hemijskih svojstava.
U zrelom običnom kompostu ima 0,35% N, 0,20% P2O5, 0,25% K2O i 2-3% CaO
Zreli je kompost sadržajem glavnih hraniva siromašniji od stajskog đubriva, ali bogatiji trajnim
humusom, zato bolje deluje na plodnost zemljišta.
S obzirom da je zreli kompost humificirana masa u kojoj su burni procesi razgradnje završeni i
nema jačeg zagrevanja, može se bez rizika dati zajedno sa semenom ili sadnim materijalom.
Kompost sadrži stimulativne materije (fitohormone) koje potiču klijanje, ukorenjavanje i bokorenje trava.
Zreo se kompost može primijeniti na obradivim površinama u principu u svako vreme, na travnjacima u mirovanju
vegetacije ili na livadama nakon prvog otkosa, a na pašnjacima nakon glavnog napasivanja.
Količine mogu varirati 20-60 t/ha . Dužina delovanja običnog komposta je od 1 do 2 godine.
82
Mehanizovano mešanje komposta u toku fermentacije organske materije
Kompostirani stajnjak
Cilj ovog kompostiranja je da se proces humifikacije stajnjaka dovede do kraja. Zrenje se pospješuje
mešanjem s plodnom zemljom i zrelim običnim kompostom. Na taj način unose se mikroorganizmi i fauna za
ubrzavanje razgradnje, a može se s bakterijama i faunom inokulisati masa namenjena kompostiranju.
Priprema komposta od krompira i stajnjaka
Treba računati da se pri kompostiranju stajnjaka i dalje gubi organska materija, u prvom redu hranjivi
humus. Zrenje u normalnim uslovima završava za 4-6 meseci.
Stajnjak se kompostira i mašinama. Kroz mašine-mešalice propušta, stajnjak i plodna zemlja s
poljoprivrednih površina. Na 1 deo stajnjaka dolazi 4-5 delova zemlje, ali se odnos stajnjaka i zemlje može menjati i
tako delovati na toplinu zrenja, manje zemlje -jače zagrevanje, i obrnuto. Temperature kod zrenja komposta se
kreću 50-700C (što je visoko), anakon 3 do 5 meseci, kompost je sposoban za upotrebu. Kod mešanja mogu se
inokulirati korisne vrste mezofaune (kišne gliste). Takav kompostirani stajnjak je bogat humusno-glinenim
kompleksom. Količine za đubrenje zemljišta se u proseku kreću 10 do 12 t/ha a mogu biti i veće, ovisno o količini
raspoloživog komposta i potrebe za đubrenjem.
Kompost od slame i kukuruzovine
Kompostiranje slame i kukuruzovine sve se više napušta iz nekoliko važnih razloga. Najvažniji je taj što,
ako neko gospodarstvo ima tolike viškove slame ili kukuruzovine koje ne može iskoristiti stočarstvo, tada je
najbolje da ti viškovi ostanu na polju i da se izravno unesu u zemljište, a ne sakupljaju, utovaruju, transportuju i
uskladištuju na ekonomskom dvorištu. Drugi je važan razlog što spremanje komposta od slame ili kukuruzovine
iziskuje mnogo ručnog rada i vode, a često treba graditi posebne betonske podloge za kompostiranje. Potrebno je
humificirati slamu i kukuruzovinu onda kad tog materijala ima previše, postoji opasnost od širenja bolesti i štetnika
ako se unosi u zemljište, a ne želi se masa spaliti.
83
Priprema slame za proizvodnju komposta radi proizvodnje gljiva
Kompost od slame strnih žitarica. Prov je potrebno izgraditi betonsku ploču dovoljno veliku, s odvodom
suvišne vode iz kompostne hrpe. Slama strnih žitarica siromašna je azotom (široki odnos C:N), pa se mora dodavati
azot i to na 100 kg slame približno 0,7 kg čistog azota (krečno-azotna đubriva).
Na pod se stavi sloj raznog biljnog materijala, ali najbolje zrelog stajnjaka, na to dolazi seckana slama
debljine približno 30 cm. Nakon toga sloj plodnoe zemlje debljine približno 10 cm pa sloj slame itd., do konačne
visine koja treba biti tolika da se može kompostom manipulisati. Kako se slaže sloj po sloj, tako se hrpa zbija
traktorom. Novi sloj dolazi svakih 8-10 dana. Slama ima premalo vode za rad bakterija, pa treba dodavati vodu, u
početku 200-300 litara na 100 kg slame, a kasnije, kada hrpa već bolje drži vodu i 400 litara.
Kompostiranje kukuruzovine je isto kao kod kompostiranja slame. S obzirom da je kukuruzovina
grublja, treba je raščeljati posebnim mašinama. Da bi se razgradnja ubrzala, dodaje još 25 do 30 kg brašna od
pokvarenog sena.
U proseku se od 100 kg slame/kukuruzovine dobije 200 do 250 kg komposta.
Kompost od treseta
Vrednost treseta je njegovoj sposobnosti vezanja aktivne vode i hraniva. U zemljištu deluje povoljno na plodnost
laganih zemljišta.
Treset se kompostira slično kao i obični kompost, uz održavanje umerene vlažnosti i dodavanje biljnih
hraniva u obliku mineralnih đubriva. Na balu treseta dodaje se 1/2 m3 plodne zemlje, 4 kg amonijum sulfata, 4 kg
superfosfata, 4 kg patent kalijuma ili se daje 8 kg kompleksnih NPK đubriva. Osim dodavanja mineralnih đubriva,
kompost se poleva gnojnicom i gnojovkom i meša s raznim organskim otpacima da bi mu se poboljšala
fertilizacijska vrednost.
Utovar i rasturanje komposta po proizvodnoj površini
Kompost od gradskog smeća, mulja otpadnih voda i industrijskih otpadaka
Pored toga što gradsko smeće i industrijski otpaci zagađuju čovekovu sredinu, oni su istodobno nosioci
humusnih materija i svih biljnih hraniva.
84
Garadski i industrijski otpaci se mogu podeliti na tekuće i čvrste. Tekući su kanalske otpadne vode, a čvrsti
smeće.
Kompost od mulja otpadnih voda. U otpadne vode urbanih centara ubraju se ljudske fekalije, prljave
vode iz stanova i ulica, zatim tekuće industrijske otpatke. Kanalske otpadne vode mogu se upotrebiti za natapanje
poljoprivrednih površina (krmni i povrtni usevi) u prvoj zoni oko gradova, ali ih prie toga treba učiniti bezopasnim
za zdravlje ljudi i životinja (one sadrže toksične materije, uzročnike raznih obolenja, pre svega crevnih). Otpadne se
vode puštaju u bazene radi sedimentacije i uništavanja uzročnika bolesti. Pre se primenjivala metoda mešanja
prljave vode u bazenima mehanički pomoću ugrađenih propelera ili lopatica. Zbog energične aeracije, bakterija i
protozoe su ugibale i taložile su se na dnu bazena u obliku finog taloga bogata proteinima. Danas se kroz masu
vode propušta slaba izmenična električna energija koja stimuliše aktivnost mikroorganizama i time čišćenje vode.
Kasnije se kroz vodu propušta jača struja koja ubija mikroorganizme. Na dnu se sakuplja mulj koji je predstavlja
sirovinu za dobijanje đubriva.
Iz bazena se izbacuje mulj na određena mesta gde će se kompostirati. Dopunskim mehaničkim tretiranjem
masa mulja se suši na 50-55 % sadržaja vode a zatim formiraju kompostne hrpe 2-2,5 m široke i 1-1,2 m visoke.
Hrpe su u početku dosta rahle i u njima se brzo počinje dizati temperatura do 600C, zbog rada termogenih bakterija,
što pridonosi daljnjem ugibanju patogena. Raspadanje teče brzo jer je u masi odnos C:N uzak, pa je korisno
dodati gradsko smeće ili treset. Iz starije je literature poznato da se od mulja otpadnih voda dodavanjem superfosfata
dobivalo kruto đubrivo nazvano poudrette.
Iskoristivost hraniva iz mulja je jednaka iskoristivost iz stajnjaka.
Da bi se postigao meliorativni učinak na zemljište, moraju količine otpadnog mulja biti veće, pa se za oranice uzima
40-80 t/ha svake 3-4 godine. To znači da mulj analogno stajnjaku pokazuje produžno delovanje, ali ima jači utjecaj
na humizaciju zemljišta.
Iskorišćavanje otpadnih voda. Pre nego se puste u vodotoke, one se mogu iskoristiti za natapanje. Za
fertirigaciju bi se mogle u određenim uslovima primeniti i neočišćene vode. Za natapanje koriste se sistemi kao
preplavljivanje i puštanje u brazde, a radi čuvanja zemljišta i natapanje kišenjem.
Prljave vode imaju hranjive sastojke u organskom i mineralnom obliku, a temperatura je vode povoljnija
nego kad se drugi izvori vode upotrebljavaju za irigaciju (vodotoci, voda iz dubine). Mora se imati u vidu da se u
vodama nalaze tvari štetne s gledišta plodnosti (masti, NaCI i dr.), zato se na mineralizovanim zemljištima kvari
struktura i stvara pokorica. Zbog spomenutih razloga najpogodnija su za ovu vrstu fertirigacije peskovita zemljišta.
U 1 000 m3 otpadnih voda ima 40-60 kg azota 8-20 kg P2O5, 30-40 kg K2O i 140-200 kg CaO. Prilikom natapanja
mora se računati s gubitkom azota (isparavanje monijaka) i antagonističkim delovanjem kalcijuma i kalijuma.
Fertilizacijska sposobnost otpadnih voda opada ako su prljave vode bile pre toga čišćene i mulj iskorišćen. Pre
setve/sadnje, potrebna je kvalitetno izvedena osnovna obrada zemljišta.
Za ovu vrstu fertirigacije najbolji su usevi za dobijanje vegetativne mase, (travnjaci, zeljasto povrće i
krmne repe). Neko vreme pre berbe plodina odnosno iskorišćivanja travnjaka, treba prestati s natapanjem, a kod
gajenja svežeg povrća potpuno izostaviti.
Kompostiranje gradskog smeća
Kompostiranje smeća mnogo se praktikuje jer je to povoljno s gledišta javne higijene, a dobiva se vredno
organsko đubrivo. Ovdje, postoji proces humifikacije gde se pored razgradnje (mineralizacije) zbivaju i zamršeni
procesi izgradnje novih humusnih materija.
U kompostiranju smeća glavnu ulogu imaju bakterije koje izlučivanjem enzima utiču na raspadanje
organske materije. Pored bakterija pri tom sudeluju gljivice, aktinomiceti, alge, protozoe.
Termički gledano, postoje tri faze:
1. faza - mezofilna (početno zagrevanje),
2. faza - termofilna (maksimalno zagrevanje)
3. faza – hlađenje mase. Tek u trećoj fazi, kad se i nakon mešanja masa više ne zagreva, kompost od smeća
je zreo.
Optimalan sadržaj vlage u hrpi je 50-60%, ali nje u proseku ima 30-40%. Na održavanje povoljne
vlažnosti deluje se najbolje dodavanjem otpadnih voda. Da bi se dobilo fizičko stanje smeća pogodno za
humifikaciju i s tim u vezi odnos vode i vazduha, potrebno je da se sveže smeće pre toga samelje u sposebnim
bubnjevima.
Odnos C:N je u proseku 35:1. Sužavanje odnosa dobiva se dodavanjem mulja i azotna đubriva. Dobro
priređen kompost od smeća, đubrivo je kompleksnog, ali pozitivnog delovanja na plodnost zemljišta. Ako se izvode
meliorativni zahvati i želi brzo poboljšati zemljište (regulacija vodo-vazdušnih odnosa, struktura, sorpcija), onda se
moraju dati i veće količine (> 50 t/ha).
85
Proizvodnja komposta od gradskog smeća
Mašina za mešanje (aeraciju) komposta
Industrijski kompost
Razlika se u odnosu prema običnom kompostu sastoji pre svega u ulaznim sirovinama i u količini kojima
se manipuliše. U industrijske komposte ulaze, pepeo od ugljena, amonijačna voda kao otpadak industrije, mulj
otpadnih voda, treset, đubre svinjskih i peradarskih farmi.
U Čehoslovačkoj se proizvodi industrijski kompost pod imenom vitahum. Ovaj industrijski kompost može
sadržavati maksimalno 40% vode, 25% organske materije, 5% azota, 1,4% fosfora i 0,9% kalijuma, a pored
ovih ima u njemu dosta kalcijumaa, zatim nešto magnezijumaa i mikroelemenata.
Industrijski kompost ima više glavnih hraniva, bogatiji je trajnim humusom, veće je pufernosti i sorpcije,
a ima i stimulatore biljnog rasta.
Međutim, upozorava se da gradsko-industrijski komposti mogu biti nosioci materija štetnih za zdravlje
ljudi i domaćih životinja. Među njima se spominju teški metali i heterociklički benzolovi derivati.
Fekalije
Upotreba zahodnjaka je raširena u selima prenaseljenih zemalja dalekog istoka (Kina, Japan, Koreja). U
gradovima je sav urbani prostor obuhvaćen kanalskom mrežom i ljudske fekalije su sastavni deo gradskih otpadnih
voda. Uklanjanje ljudskih izmetina sanitaran je problem pa je podvrgnuto strogim propisima.
Hemijski sastav i količina fekalija ovisi o dobi, spolu, individualnim razlikama, zdravstvenom stanju,
prehrani i načinu držanja.
Hemijski sastav fekalija i godišnja produkcija po čoveku (Prjanišnikov, 1946)
Ekskrementi
Kruti
Tekući
Voda
77.20
96.30
Org.mat.
19.50
3.30
Sadržaj (u%)
Ukupni N
P2O5
1.20
1.13
0.80
0.80
K2O
0.37
0.19
CaO
0.60
0.002
Po čoveku
kg/godišnje
48.5-60
483.5
Iz septičkih jama zahodnjak se izvozi na mesto primene, ali uvek na golo zemljište bez useva.
Zahodnjak se može upotrebiti nakon određenog vremena ležanja u septičkim jamama dok ne završi
bakterijsko-enzimatsko vrenje, a najbolje zimi dok zemljište nije još smrznuto. Zahodnjak treba biti dobro pomešan
s zemljom, što se postiže raznim zahvatima obrade.
Zreo zahodnjak se može dati za veći broj useva, ali ne za one kojima ne pogoduje veća količina hlora, kao
što su duvan, vinova loza i krompir. Inače, zahodnjak deluje nepovoljno na strukturu zemljišta i ono nakon
tretiranja postaje sklono zakorovljivanju.
Prosječne količine zahodnjaka kreću se od 20 do 60 m3/ha. Upotreba zahodnjaka kao đubrivo znači
latentnu opasnost širenja bolesti i parazita na čoveka i životinje. Nakon završenog amonijačnog vrenja mokraće u
septičkoj jami, jedan će dio patogena i parazita uginuti, ali ne potpuno. Zbog toga postoji raširenost koli-zaraza i
crevnih parazita u zemljama dalekog istoka, gde se za đubrenje redovito upotrebljavaju ljudske izmetine.
86
Sapropel
Sapropel je talog koji se skuplja na dnu voda stajačica (slatkih i slanih) u žitkom ili petrifikovanom obliku.
Komponente od kojih se sastoji sapropel su plankton, uginuli biljni i životinjski organizmi i mineralne materije.
Prema tome je sapropel organo-mineralna smeša koja se razgrađuje u anaerobnim uslovima.
Izvađeni sapropel podvrgnut oksidaciji i ispiranju štetnih sastojaka, može poslužiti kao organsko đubrivo.
Vadi se iz slatkih jezera i gradskih luka na obalama jezera ili mora.
Vađenje taloga (sapropela) iz jezera
Postoji kategorizacija jezerskog sapropela prema sadržaju pepela u njemu:
1. s malim sadržajem pepela (5-30%),
2. s osrednjim sadržajem (30-50%),
3. s većim sadržajem (50-70%)
4. s visokim sadržajem pepela (70-85%).
Ako je udio pepela veći od 85%, onda je sapropel već mineraliziovan. S porastom sadržaja pepela, u
sapropelu raste udeo minerala: gvožđa, kalcijuma, aluminijuma, silicijuma, magnezijuma, kalijuma, fosfora, bakar,
mangan, molibden, brom, bor, titan, kobalt, jod i neki drugi.
Vrednost pH jezerskog sapropela u proseku je 5-6, krečnih sapropela više od 7, a kiselih ispod 5.
U sapropelu ima 4-6% huminskih kiselina, nekoliko procenata bitumena, promenljive količine hemiceluloze i
celuloze te fulvo kiselina. Azota ima malo (manje od 1 do nekoliko procenata). Jezerski sapropel može se dodavati
kompostu ili pumpanjem radi kolmacije razbacivati na određene površine. Dobro ga je mešati s mineralnim
đubrivima i amonijačnom vodom.
Sirovi sapropel (nakon vađenja iz jezera)
Prerađeni sapropel kao organsko đubrivo
S ekonomskog gledišta, najbolji je hidraulični transport, dakle, pumpanje i razvođenje cevima. Pri tom se
mulj taloži, a voda odeljuje. Izbačeni mulj pusti se da leži preko zime izvrgnut uticaju atmosferilija (smrzavanje,
oksidacija i sušenje), nakon čega se pretvara u praškastu masu koja se dalje primjenjuje kao i ostala kruta đubriva.
Doziranje sapropela iz jezera ovisi o tri glavna faktora: sadržaju pepela, svojstvima zemljišta i klime te
o usevu koja će se gajiti. Sapropel bogat organskom materijom se primenjuje u količini od 10 do 20 t, a sa
srednjim sadržajem organske materije u količini od 20 do 40 t/ha. Sapropeli s mnogo pepela ne isplate se
transportovati daleko, a nisu pogodni za mineralna zemljišta. Primenjuju se u količini od 50 do 60 t/ha.
87
Glistenjak
Poznato je da su kišne gliste indikator dobre plodnosti zemljišta. Samo na plodnom i nezagađenom
zemljištu ima glista. To je i osnov da specifične gliste korisne za proizvodnju organskog đubriva – glistenjaka.
Glistenjak je bogat humusom (i do 25%), siromašan mineralnim azotom (1 do 1,7%) ali sadrži visoke količine
fosfora (do 240 mg/100 g zemljišta)i kalijum (do 1 4000 mg/100 g zemljišta) kao i značajne mikroelemente (Zn, Cu,
Mn, Fe). Glistenjak se koristi u smeši sa zemljištem i to za siromašna zemljišta jedan deo glistenjaka prema 10
delova zemlje, a za ploda zemljišta u odnosu 1-6. Ove smeše koriste se za gajenja rasada i povrća, u baštama i u
zaštićenom prostoru. Glistenjak se kao đubrivo koristi u količini od 0.2 do 5 kg/m2.
Kišne gliste (lumbricus terestris) u glistenjaku
Zelenišno đubrenje
(sideracija)
Zelenišno đubrenje znači unošenje u zemljište nadzemne mase za to posebno gajenih biljaka.
Sinonim je za zelenišno đubrenje vuče koren od kulta plodnosti vezanog uz zvezde i mesec. Sideracija dolazi od
latinske riječi sidereus,što znači zvezdan. U ovom se kutu verovalo da plodnost s nebeskih tela prelazi na biljke, a s
njih na zemljište. Odatle se i usevi za zelenišno đubrenje nazivaju siderati.
Zelenišno đubrenje u prvom redu obogaćuje kulturno zemljište svežom organskom materijom koja se
pretežno sastoji od lako raspadljivih sastojaka (celuloza, hemiceluloza), čime se snažno utiče na biološku aktivnost
zemljišta. Osim toga, siderati u težim zemljištima rahle i prožimaju masu zemlje, uzimaju iz zemljišta teže
pristupačna hraniva, a leguminozni siderati obogaćuju zemljište azotom. Na teškim zemljištima sideracija
razrahljuje, a na lakim povećava kompaktnost zemljiša, ima efikasnu pedohigijensku ulogu pri ponovljenom gajenju
istog usjeva ili monoprodukcije.
Sideracija se primjenjuje na zemljištima u kojima nema dovoljno humusa, kad nema organizovane stočne
proizvodnje, da se na ovaj način osigura promet organske materije. Zelenišno đubrenje je dobar način organskog
đubrenja na vrlo udaljenim i teže pristupačnim parcelama, tamo gde je skupo ili se ne isplati dovoziti stajnjak.
Gajenje leguminoznih siderata sa svrhom da se popravi azotna bilanca u đubrenju, danas nije toliko
aktuelna jer je fertilizacijska vrednost biološki vezanog azota u zelenišnom đubrenju manja od mineralnih azotnih
đubriva.
88
Izbor i svojstva siderata
Broj siderata je dosta velik. Oni pripadaju raznim botaničkim grupama i familijama, a rašireni su po čitavoj
agrosferi sveta i prema tome prilagođeni vrlo različitim ekološkim uslovima rasta.
Najčešće biljne vrste koje služe za zelenišno đubrenje
Vrste sederata
Dubina
korena
(cm)
Vrste sederata
110220
30-50
Vicia villosa Roth. (dlakava grahorica)
Melilotus alba Med. (kokotac)
100200
30-90
Trifolium pratense L. (crvena
detelina)
Vicia sativa L. (usevna grahorica)
30-80
Ornithopus sativus L. (seradela)
Dubina
korena
(cm)
>200
Onobrychis sativa L. (esperzeta)
89
30-80
80-150
Sinapis alba Mill. ( bela gorušica)
Trifolium incarnatum L. (inkarnatka)
60 230
Lupinus luteus L. (žuta lupina)
80-150
Brassica napus L. (repica)
80150
Fagopyrum esculentum L.
(heljda)
80-150
Phacelia sp. (facelija)
Faktori o kojima ovisi izbor siderata i uspeh zelenišnog đubranja su klima, zemljište i sistem biljne
proizvodnje. Dovoljno dug vegetacijski period pruža znatnu mogućnost za uključivanje useva za zelenišno
đubrenje.
Količina oborina limitira gajenja siderata, pa se kao minimalna godišnja količina uzima 400-500 mm uz
prosečnu evaporaciju. Ispod 400 mm nema dovoljno vlagae za izgradnju biljne mase ako se ne osigura natapanjem.
Potrebno je da se oborine u vegetacionom periodu budu dobro raspoređene.
Zemljište srednje teksturne građe, dobro opskrbljeno humusom i kalcijumom pogoduje svim sideratima,
ali ima razlika među vrsta u tome kakvo zemljiše podnose. Bob, grahor, stočni grašak i bela detelina dobro uspevaju
na teškim zemljištima, a žuta lupina, heljda i seradela na laganim.
Gotovo svima leguminoznim sideratima pogoduju zemljišta s dovoljno kalcijuma, a jednako i nekim
neleguminoznim usevima (npr. kupusnjače). Od leguminoza je jedan izuzetak lupina koja dobro podnosi i kiselo
zemljiše.
90
Kvržice bakterija na korenu i koren leguminoznih siderata
Sistem biljne proizvodnje odlučan je za izbor siderata jer čini temelj iskorišćavanja nekog agrobiotopa, a
prilagođen je edafsko-klimatskim uslovima gajenja useva, osim u slučaju kada još nije organizovano glavno gajenja
biljaka, i siderati čine uvodnu fazu, oni mogu sami koristiti proizvodnu površinu i celi vegetacioni period. Ako već
funkcioniše sistem biljne proizvodnje, zelenišno đubrenje se interpoliše vremenski i prostorno između glavnih
useva na oranici, a uvek kao podusev u nasadima drvenastih biljaka.
Gajenje siderata na oranici
Setva. Na oranici se gajenje siderata uklapa u sistem biljne proizvodnje tako da se oni redovito seju kao
vremenski interpolirani usevi, ređe kao podusevi, a izuzetno kao glavni usev. Samo onda kad još nije organizovana
stočna proizvodnja, treba pojačati promet organske materije kroz zemljište i kad je vegetacioni period kratak, može
imati opravdanje setva siderata kao glavnih useva. Kao vremenski interpolisani usevi dolaze siderati na oranici
najviše leti nakon skidanja useva. To je i najbolje, ali uz pretpostavku da je leto klimatski povoljno, odnosno da s
vremena na vreme ima oborina. Inače se usevi za zelenišno đubrenje ne bi mogli sejati bez natapanja. S obzirom na
klimatske prilike leti, letna setva siderata može biti riskantna.
Usevi za zelenišno đubrenje mogu se usejavati kao podusevi odnosno međuusevi u glavni usev. Oni mogu
biti niskog i višeg rasta. Prilikom usejavanja prednost imaju siderati malog habitusa, jer ne smetaju eventualnim
zahvatima u toku vegetacije, a naročito pri skidanju glavnog useva. Poznati su dobri rezultati s usejavanjem bele
deteline u kukuruz, dok bela lupina kao podusev ima prebujan rast u visinu te stvara znatne teškoće pri berbi
kukuruza.
Usejavanje siderata u glavni usev može biti i inkompatibilno s primenom herbicida, pa treba proceniti
može li se to praktikovati ili ne.
Neke travne vrste se koriste kao siderat
Raž i detelina kao siderati
Usevi za zelenišno đubrenje kao poduseva nemaju posebne agrotehnike, izuzevši setvu. Naprotiv, kao
samostalni usevi, siderati imaju svoju agrotehniku, a to znači da se za njih obavlja obrada, đubrenje i setva. Što se
tiče đubrenja, treba imati na umu da se potpun uspeh zelenišnog đubrenja, postiže samo onda ako se razvije velika
nadzemna masa. A to ne može biti bez dovoljno hraniva. Zato se u principu daju sva tri glavna hraniva (N, P i K).
Za leguminozne siderate daje se približno 20 kg/ha čistog azota za početni rast, odnosno, za period azotne gladi dok
ne nastupi biološka fiksacija azota kvržičnim bakterijama. Za neleguminozne siderate potrebna je normalno
đubrenje azotom d 80 do 120 kg/ha, jer se inače neće dobiti dovoljno velika nadzemna biljna masa. Može se dati i
povećana količina slabije pristupačnih fosfornih đubriva sa svrhom da ih neki siderati iskoriste i ostave aktivirane u
zemljištu.
91
Količina semena za setvu siderata povećava se 25 -100% u poređenju s uobičajenim ciljem gajenja tog
useva. To ne vredi za vrste koji su namenjene samo zelenišnom đubrenju. Količine semena se znatno razlikuju, od
nekoliko do više od 200 kg/ha.
Usevi za zelenišno đubrenje obično ne iziskuju nikakvu negu, osim ako se između setve i nicanja stvori
pokorica, tada ju treba razbiti.
Siderati u plantaži vinove loze
Vreme i tehnika unošenja siderata u zemljište. Za uspeh zelenišnog đubrenja je bitno vreme unošenja
nadzemne mase u zemljište. Postoje razlike između leguminoznih i neleguminoznih siderata, a zatim između
pojedinih biljnih vrsta. Važno je da se nadzemna masa dovoljno razvije. Ako prevladavaju lako raspadljiva
jedinjenja (celuloza), razgradnja u zemljištu teče prebrzo. Kod leguminoza se najveća količina biološki vezanog
azota stvara nakon cvatnje. U vezi s iznesenim treba čekati dok masa nešto odrveni, a dobro je da je ofuri mraz, jer
tada razgradnja u zemljištu ide sporije.
Nakon sideracije se obično seju jari usevi, pa se zaoravanje ravna prema svojstvima zemljišta. Na težem
zemljištu i ako u proleće dolazi rana jarina, zaorava se u kasnu jesen, a na lakom zemljištu za kasnu jarinu u
proleće. Zaoravanje siderata na lakom zemljištu i u humidnijem klimatu u proleće ima veliku prednost, a unošenje
u zemljište još u jesen može uzrokovati gubitke do 70% biološki vezanog azota.
Ako se ipak i na lakšem zemljištu s blažim zimama žele s jeseni uneti leguminozni siderati, nakon unošenja
može se posejati neka ozima strna žitarica koja će sačuvati oslobođena hraniva tokom zime, a u proleće se i ona
zaore. Time će se dobiti veća ukupna nadzemna masa koja će povećati učinak zelenišnog đubrenja. Prednost ima
dublje unošenje jer se tim se produžava korisno delovanje zelenišnog đubrenja.
Izuzetno se siderati vrlo plitko unose, tako da iz zemljišta vire biljke, ako se želi sneg zadržati na
proizvodnoj površini. Inače vredi agrotehničko pravilo da biljnu masu treba pokriti zemljom, da ne smeta u pripremi
za setvu.
Tehnika unošenja usjeva za zelenišno đubenje podešava se prema visini nadzemne biljne mase, a zatim
da li je masa sočna (mekana) ili je odrvenela. Freza vrlo dobro unosi i meša biljnu masu s zemljom, ali je glavno
oruđe plug. Niski siderat lako se zaorava, ali ako su biljke visoke, potrebno ga je pre toga glatkim ili rebrastim
valjcima povaljati u smeru oranja. Sledi tanjiranje teškim tanjiračama a nakon toga zaoravanje. Ako je zemljiše u
času zaoravanja zbito i suho, pa postoji opasnost da zaorana biljna masa neće imati dovoljno vlage, nakon unošenja
se povalja i tako uspostavi kapilarna veza s donjim slojevima zemljišta i bolje držanje vlage u obrađenoj masi
zemljišta.
Tanjiranje siderata od žute lupine
Frezanje siderata
92
Vrednost zelenišnog đubrenja
Najvažnije je a u isti mah i najkorisnije kod zelenišnog đubrenja unošenje sveže organske materije, a kod
leguminoznih siderata još i obogaćivanje zemljišta azotom.
Uticaj siderata na povećanja suve materije i azota u zemljištu
Vrste siderata
Bela lupina
Stočni grašak
Grahorice
Količina suve materije (kg/ha)
6 980
7 981
5 680
Količina azota (kg/ha)
183
223
175
Zelenišno đubrenje se može smatrati uspešnim kada siderati stvore 5 000-8 000 kg/ha organske suve
materije a kao leguminoze nakupe 100-200 kg/ha azota.
Međutim, količina azota najčešće je bliža donjoj vrednosti, a u siderata kratke vegetacije količina pada
ispod 100 kg/ha.
Vrednost, zelenišnog đubrenja se nalazi u povišenju prinosa glavnih useva koje slede nakon unošenja
organske materije u zemljište. Taj pozitivni uticaj traje 1 do 2 godine. Ono je prve godine jače, a druge slabije od
stajnjaka, ali u celini delovanje je otprilike na nivou stajnjaka. Zelenišno đubrenje u globalu popravlja strukturu
zemljišta a i značajan je faktor pedohigijene.
Nedostaci sideracije su u dekalcifikaciji pod uticajem CO2 koji se oslobađa pri raspadanju organske
materije Posledica je gubitak kalcijuma, povećanje kiselosti, što je naročito opaženo na lakom, peskovitom
zemljištu. Osim toga, siderati mogu imati uticaj na povećano razlaganje humusa u zemljištu.
Kalcijum
Poljoprivredna zemljišta sadržavaju rezličite količine kalcijuma, ovisno u prvom redu o tome od kakva su
geološkog materijala nastala i kakvim uticajima su bila izvrgnuta u svom razvoju i iskorišćavanju.
Kalcijuma u zemljištu ima u raznim materijalima (kalcit, kalcijumkarbonat, dolomit, silikati), kao biljci
nepristupačan, u otopini zemljišta i kao zamenjivi kalcijum adsorptivnog kompleksa zemljišta.
U poređenju s drugim elementima kalcijum je redovito najviše zastupljen iona poljoprivrednog zemljišta.
Kalcijum ima dvostruku ulogu: kao kompleksan faktor plodnosti zemljišta i kao biljno hranivo.
Kao faktor plodnosti zemljišta ima nekoliko korisnih funkcija. Glavni je neutralizator kiselosti zemljišta čime se
održava povoljna pH vrednost zemljišta za korisne pedodinamske procese i za aktivnost edafona.
Simptomi nedostatka Ca kod paradajza i kukuruza
Pri tome treba naglasiti da kod povoljne reakcije zemljišta (oko neutralne tačke) prevladavaju za plodnosti
zemljišta korisne bakterije, a potisnute su gljivice. U kiselom mediju, gljivice stvaraju jake organske kiseline koje
potiču štetne procese za plodnost zemljišta, na primer, razaranje adsorptivnog kompleksa zemljišta i ispiranje
hranjiva. Kalcijum nadalje, smanjuje mobilnost gvožđa, aluminijuma i mangana, a ovis ioni u pokretnom obliku u
većim količinama štetno deluju na plodnost zemljišta i rast biljaka.
Kalcijum do određenog stepena popravlja strukturu zemljišta na dva načina. Pre svega koagulacijom
koloida, zatim neutralizacijom huminske kiseline u kalcijumove humate koji su ne topivi u vodi, a to je siguran put
stvaranja stabilne strukture zemljjišta. U vezi s humusom kalcijum pomaže pri stvaranju huminske kiseline vrlo
potrebnih za plodnost zemljišta.
93
Kalcijum indirektno pospešuje razgradnju organske materije stimulišući aktivnost biokomponente
zemljišta. Aktivira druga hraniva zamenom na adsorptivnom kompleksu zemljišta. Posebno treba spomenuti da
mobiliše važno mikrohranivo - molibden, koji je inače u kiseloj sredini blokiran i stoga biljci nepristupačan.
Kao biogeni element se nalazi u organskim jedinjenjima, gde je sorptivno vezan. Poznata su jedinjenja
kao što su kalcijumovi oksalati, fosfati. U biljci kalcijum ima vrlo važnu ulogu kao građevni element i prilikom
stvaranja mitohondrija.
Dinamika kalcijuma u poljoprivrednom zemljištu
Kalcijum se iz zemljišta gubi ispiranjem i odnošenjem putem gajenih biljaka. Ispire ga voda obogaćena
uljendiokisim zbog stvaranja u vodi topivog kalcijumbikarbonata. Jak je antagonizam kalcijuma i iona kalijuma što
dovodi do istiskivanja kalcijuma iz adsorptivnog kompleksa, i tada se otvara put za prelaženje kalcijuma u topivi
oblik u otopinu zemljišta. Ispiranje je jače u lakšim zemljištima u hladno-vlažnoj klimi i ako se zemljište češće
obrađuje i duže leži bez gajenih biljaka. Prema istraživanjivanjima mnogih autora, gubici kalcijuma ispiranjem
mogu dostići i do 800kg/ha godišnje.
Biljke takođe odnose kalcijum i to vrlo različito, što ovisi o vrsti gajenih biljaka i visini prinosa.
Proces neutralizacije kiselih zemljišta
Kalcijum najviše iznose biljke iz familije leguminoza i kupusnjača.
Kriterijum za stvaranje i oržavanje povoljnog nivoa kalijuma u zemljištu u prvom redu je pH vrednost
zemljišta, zasićenost bazama i puferna sposobnost zemljišta. Padne li pH vrednost za određenu vrstu zemljišta
ispod optimalne veličine, znak je da treba izvršiti povećanje reakcije zemljišta kalcizacijom.
Zasićenost bazama je merodavna za intervenciju kalcijumom, pa je kalcizacija aktuelna ako je zasićenost
ispod 50%.
Puferna sposobnost zemljišta od velikog je uticaja na odmeravanje količine kalcijuma, pa se samo
zemljište jače pufernosti mogu obogaćivati kalcijumom u većim količinama, inače može se izazvati šok u zemljištu
zbog nagle promene reakcije zemljišta. To se negativno odražava na pedodinamske procese u zemljištu i aktivnost
mikroorganizama.
Kalcizacija
Postoje dva oblika kalcizacija: meliorativna i dopunska.
Meliorativna se kalcizacija primenjuje ako je glavni uzrok slabe plodnosti nedostatak kalcijuma, a
redovito se obavlja na zemljištima srednjeg ili težeg mehaničkog sastava. Na njima se meliorativna kalcizacija
provodi do neutralne tače, za razliku od dopunske gde se nadoknađuju gubici kalcijuma nastali zbog ispiranja iz
zemljišta i zbog toga što ga odnose gajene biljke.
Kalcizacija se provodi krečnim đubrivima, ali u dopunskom kalcizacijom izgubljeni kalcijum se može
vratiti pomoću fertilizatora bogatih kalcijumom.
94
Različiti krečni materijali
Rasturanje krečnog materijala
Navesti ćemo nekoliko krečnih đubriva, a to su: živi kreč (70-90% CaO, gašeni kreč (60-70% CaO),
krečnjak (50-55% CaO), dolomitno brašno (30% CaO), sadra ili gips (33% CaO), saturacioni mulj kao
otpadak pri proizvodnji šećera (22% CaO), lapori (10-95% CaCO3 i MgCO3).
Količine krečnog materijala za kalcizaciju određuje se na osnovu hidrolitičke kiselosti, jer se tada
obuhvata ne samo slobodni vodonikovi ioni u otopini zemljišta nego i oni koji se nalaze u asorptivnom kompleksu
zemljišta. Izračunate vrednosti se preračunavaju u kg ili tone određenog krečnog materijala koji se daje po jedinici
površine (hektaru). U proseku su to količine od 5 do 10 t/ha krečnog materijala.
Osim nevedene egzaktne ima i empirička (iskustvena) kalcizacija, koja se provodi u predelima jače kiselih
zemljišta sa hemijski manje aktivnim materijalima (krečnjak, dolomitno brašno i lapori). Ovako izvedena
kalcizacija zove se šodranje, a količine materijala po hektaru se kreću do nekoliko t/ha.
Krečni materijal za kalcizaciju mora biti finom mleven, pa se za teža zemljišta upotrebljavaju čestice
promera od 0.5 do 1 mm, a za lakša zemljišta od 0.1 do 0.5 mm. Samleveni materijal se razbacuje ručno ili što je
još bolje – mehanizovanao. Na mašine za rasipanje krečnog materijala stavljaju se zaštitne cerade da se spreči jako
raspršavanje krečnog materijala, ali uspeh nije potpun. Zato se kalcizacija unatoč brojnim tehničkim poboljšanjem
nerado obavlja. Potrebne su određene mere zaštite radnika, jer su oni izloženi oštećenju kože i sluzokože. Radnici
na sebi moraju imati zaštitne kombinezone a po mogućnosti maske.
Unošenje krečnog materijala u zemljište može se izvršiti u svim sezonama ali je najpovljnije u leto
nakon žetve, jer su putevi prohodni a zemljište povoljne vlažnosti da ne dolazi do njegovog zbijanja. Prednost je i u
tome, što se nakon žetve vrši plitko zaoravanje strništa, nakon toga duboko oranje u jesen i u proleće predsetvena
priprema zemljišta. Na taj način se krečni materijal unese dublje u zemljište i dobro izmeša. Pored toga, letna
primena kreča ostavlja dovoljno prostora za uspostavu ravnoteže u zemljištu zbog “ šoka” izazvanog naglom
promenom reakcije zemljišta.
Rana jesenska kalcizacija manje je povoljna za jarine, a najnepovoljnija je proletna. Ovo je zbog toga što
moramo računti s vlažnim i još češće s mokrim zemljištem (šteta od gaženja), a teško je osigurati mesec dana
između kalcizacije i setve. Na travnjacima je glavna zimska kalcizacija.
Rahljač za dubinsko unošenje kreča
Zaoravanje krečnog materijala
Što se tiče načina unošenja, ono se redovito obavlja plugovima ali se to može raditi i drugim oruđima
(kultivatorima, drljačama, tanjiračama i rotovatorima). Poznato je u novije vreme lokalno, etažno unošenje krečnih
95
đubriva posebni dubinskim rahljačima.Važno je naglasiti da je delovanje kalcijuma ograničeno dubinom unošenja,
zato ne traba očekivati da će ono imati većeg uticaja na dublje, kalcizacijom netretirane slojeve zemljišta.
U principu, treba meliorativnu kalcizaciju odvojiti od otalog đubrenja. To je naročito važno ako se
primenjuju hemijski vrlo aktivna krečna đubriva (živi kreč). Ako se kalcizacija vrši na oranicama, ona mora biti
prva radna operacija a nakon 3 do 4 sedmice se primenjuje organsko đubrenje. Što se tiče azotnih mineralnih
đubriva, osoke i gnojovke, istodobno davanje sa živim ili gašenim krečom znači stvarnu opasnost od gubitka azota
volatizacijom, pa se ti zahvati moraju odvojiti.
Kalcizacija prethodi kulturama čiji se optimum rasta nalazi oko neutralne tačke ili je pomaknut u alkalnu
sredinu. Setvu/sadnju acidifilnih biljaka nakon kalcizacije treba izbegavati. Nakon meliorativne kalcizacije treba
očekivati pad plodnost zemljišta i pad prinosa u prvoj godini. Zatim se plodnost povećava i rast prinos gajenih
biljaka. Najjači se efekat kalcizacije oseća druge i treće godine nakon kalcizacije, kada učinak kalcizacije ponovo
stagnira. Ali se može reći, da nakon meliorativne kalcizacije ne treba ponovo intervenisati dok u zemljištu ima
slobodnih kalcijumovih iona. Treba znati, da neka mineralna đubriva zakiseljuju zemljište, zato povremeno treba
primeniti dopunsku kalcizaciju đubrivima koja u sebi imaju kalcijum (vapneni azot, vapnenoamonijska salitra,
pelofos), a neka đubriva povećavaju potebu biljaka za kalcijumom (urea, nitrati, kalijumove soli, amonijak i visoko
koncentrovana kompleksan đubriva).
Kritički osvrt na kalcizaciju
Kalcizacija sama pos sebi ne rešava problem plodnosti zemljišta, jer se kalcizacijom ubrzava razgradnja
organske materije i mobilišu vezana hranjiva, ali je to prolazni povoljan učinak, pa se mora primeniti odgovarajuća
organska i mineralna đubriva. Ovako je kalcijuma bilo odavno poznato pa otuda izreka: “Kalcizacija zemljišta
obogaćuje očeve a osiromašuje sinove”.
Kao što je poznato, postoje antagonizmi između iona kalcijuma i nekoliko drugih iona (kalijuma,
magnezijuma, bora, amonijuma i natrijuma). Primenom kalcizacije izazivaju se teškoće u primanju magnezijuma,
kog trebaju naročito leguminoze. Kalcijum nadalje blokira i druge elemente, gvožde, mangan, bakar i cink, a
posebno fosfor ukoliko se povećava udeo kalcijuma u jedinjenjima sa fosforom sve do hidroksilapatita, koji je
netopiv u vodi i kiselinama.
Mineralna đubriva
Biljna hranjiva se sve više iznose iz poljoprivrenog zemljišta, zbog stalno rasuće potrebe za proizvodnju
hrane. Stvoriti visoki prinos mogu samo biljke velikog biološkog potencijala rodnosti, a postići taj potencijal može
se uz ostalu konstelaciju vegetacionih faktora stavljanjem na raspolaganje gajenim biljkama velike količine
hranjiva. To mogu pružiti samo đubriva kao koncetrovani fertilizatori. Treba istaći da savremena poljoprivreda ne
može opstati bez mineralnih đubriva, a ne bi bio moguć ni njezin daljnji progres.
Ranije se smatralo da se plodnost zemljišta ne može očuvati bez organskih đubriva, a danas smo svedoci
da se na brojnim gazdinstvima ne koriste ova đubriva, dakle samo mineralna, pa su ipak postignuti vrlo visoki
prosečni prinos. Pri isticanju važnosti mineralnih đubriva ne smeju se zaboraviti neke činjenice. Poljoprivredno
zemljište nije samo mrtva masa, nego se definiše kao četverofazni disperzni sistem sastavljen od krute, tekuće,
gasovite faze i biofaze. A biofaza za svoje postojanje odnosno rad treba organsku materiju kao izvor energije. U tom
pogledu organska materije je nezamenjiva vrednost.
Danas su mineralna đubriva glavni, a organska dopunski izvori s obzirom na opskrbu gajenih biljaka
hranjivima.
Današnja saznanja ukazuju da Zemlju izgrađuje 80 elemenata. Međutim, biljke ih sve ne usvajaju, a one
koje biljke koriste svrstavamo u 3 grupe: neophodni (biogeni, esencijalni, hranivi), korisni i ostali. Da bi se neki
od elemenata smatrao biogenim mora ispunjavati sledeće uslove:
1.
2.
3.
4.
Da u njegovom odsustvu biljke ne mogu da prođu sve faze životnog ciklusa.
Da omogućava harmonično nicanje i razviće biljaka.
Da se simptomi uočeni nedostatkom nekog elementa mogu otkloniti njegovim dodavanjem.
Da se zbog svoje fiziološke uloge ne može zameniti drugim elementima.
Elementima koji grade organska jedinjenja pripada oko 95,0 %. Međutim, za optimalnu mineralnu
ishranu bitno je omogućiti efikasno iskorišćavanje neophodnih elemenata.
96
Makrođubriva
U makrođubriva ulaze azotna, fosforna i kalijumova đubriva.
Azot i azotna đubriva
Azot ima vodeće mesto u plodnosti poljoprivrenog zemljišta i stvaranju prinosa. Poljoprivreda se malo
koristi prirodnim zalihama azota (čilska salitra), jer su glavni izvori azota za živa bića u atmosferi u obliku gasa.
Količina vezanog azota koja iz atmosfere ulazi u zemljište ili koju vežu bakterije fiksatori, ograničena je.
Zato iskorištavanje atmosferskog azota hemijskom sintezom (Haber-Boshov postupak) je glavni izvor
nezamenjivog hranjiva u savremenoj poljoprivredi.
Sva azotna đubriva se mogu podeliti u četiri grupe: nitratna (salitre), amonijačna, amonijačno
nitratna i amidna.
Nitrati se ne vežu za koloidni kompleks zemljišta, zato se lako ispiru ako ih ne primaju biljke i zemljišni
mikroorganizmi. Ali se nitrati u anaerobnim uslovima bakterijskim procesom denitrifikacije redukuju u elementarni
azot i ovaj se gubi volatizacijom.
Amidni azot (cijanamid i urea) u transformaciji prelazi prvo u amonijski oblik, dalje je podvrgnut
bakterijskom procesu nitrifkacije s dve faze: nitritna i nitratna, i dok se nitrati adsorbuju na koloide zemljišta, a
jednako ni amidni oblici azota, to se amonijumov ion dobro veže za adsorptivni kompleks zemljišta, što više u
određenim uslovima on se jako, pa čak i štetno fiksira na nekoliko meseci. Neki glineni minerali (montmoriolinit,
biotit, ilit, vermikulit) imaju izražena svojstva fiksacija amonijumova iona. Na jakost fiksacija amonijumova iona
imaju i ekološki faktori.
Poseban problem je amidni
azot ureje zbog znatne nestabilnosti
ovog jedinjenja, zato dolazi do
transformacije u amonijski oblik,
čime je opet otvoren put nitrifikaciji.
Ureja je sama po sebi
odlična i brzo delujuća, ali se brzo
hidrolizira, pri povoljnoj temperaturi
za 3-4 dana, zato biljke najviše
primaju azot u amonijskom obliku.
Urejin
azot
biljke
najviše
iskorišćavaju kad se ona primenjuje
folijarno.
Porastom doza azota u
ishrani gajenih biljaka, (amonijačna,
amonijačno-nitratna i amidna đubriva)
zaoštrava se problem nitrifikacije i
potreba da se u zemljištu stvore zalihe
vezanog azota, spreči luksuzno trošenje
Azotni ciklus
u obliku nitrata i ispiranjem.
Zato se ureja podvrgava hemijskom vezivanju s aldehidima
(formaldehid i acetaldehid),
derivatima krotonske kiseline (CD-ureja) u ugljenima. Tim se osim zaštite od prebrze hidrolize i dalje nitrifikacije
postiže produžno delovanje. Zbog ovakvog tehnološkog postupka, urea je nešto skuplje đubrivo u odnosu na ostala
azotna đubriva.
Nitrati i naročito amonijum-sulfat zakiseljuju zemljište. Ali u prisustvu slobodnog kalcijuma može se
zakisljevanje ublažiti odnosno ukloniti. Ostali amonijski oblici a pogotovo čisti amonijak u prvo vreme jako
alkalizuju sredinu izazivajući stanoviti “šok” na izbalansirane procese u zemljištu, uz popratnu pojavu blokade
mikroelemenata, slično kao kod kalcizacije. Kasnije dolazi do nitrifikacije i time do tendencije prema
zakiseljavanju.
Krečni azot zbog obilja kalcijuma (54%) alkalizuje sredinu, ali i tu kasnije dolazi do promena iako u
ograničenom opsegu. Ureja je u početku neutralna, nakon hidrolize utiče na povišenje pH vrednosti zemljišta i
konačno prelaskom u nitrate ima tendenciju prema zakiseljavanju.
Biljke azot usvajaju u obliku NO3- (nitratnog) i NH4+(amonijum) jona, a određene biljne vrste
(Legiminoseae) zahvaljujuć i simbiozi sa kvržičnim bakterijama (azotofiksatorima) mogu da koriste elementarni
azot iz atmosfere (200 - 300 kg/ha).
97
Njegova fiziološka uloga je: azot je gradivni element i ne postoji ni jedan proces u biljkama na koji
azot ne utiće (posredno ili neposredno). Za njega se kaže da je prinosni element pa pored visine prinosa, azot
determiniće i kvalitet proizvoda.
Ukoliko u zemljištu nema dovoljno azota smanjuje se porast, listovi su uži, bledo-zeleni, dolazi do hloroze,
koren se izdužuje, smanjuje se njegovo grananje, smanjuje se prinos i kvalitet plodova a ako je potrošnja azota
suviše luksuzna dolazi do bujnog razvoja biljke, listovi su tamno zelene boje, veoma sočni, koren kraći i deblji, a
otpornost biljaka na zemljišnu sušu je slabija.
Simptom nedostatka azota na kukuruzu (Vukadinović)
Pri određivanju količine azota u obzir se uzima sadržaj azota u zemljištu, potreba gajenih biljaka shodno
planiranoj visini prinosa, kao i karakteristike sezone. Ako zemljište sadrži veše količine ukupnog azota znači da su
bolje obezbeđena humusom. Prema sadržaju ukupnog azota sva zemljišta su podeljena u 3 klase:
Klasifikacija zemljišta prema sadržaju azota
%N
<0.10
0.10-0.20
>0.20
Klasa obezbeđenosti zemlji{ta
Siromašno
Srednje obezbeđeno
Dobro obezbeđeno
Azotna đubriva
Vrste azotni đubriva
Čilska salitra
Norveška (kalijumova) salitra
Krečni amonijum nitrat (nitromonkal, kalkamon)
Amonijum sulfat
Krečni azot (kalcijum cijanamid)
Sintetska mokraćveina (ureja)
Amonijum nitrat
Anhidrovani amonijak (gasoviti)
Amonijačna voda
Sadržaj N u đubrivu (u %)
16
15.5
27
20.5
20-21
46
32.5-34.0
82
20.6-24.7
Primena azotnih đubriva
Najčešće se primenjuju u predsetvenom đubrenju i prihrani. Manji deo se daje u osnovnom đubrenju,
pogotovo ako se đubri za jarine. Tada se daje manja količina, jer je podložan ispiranju (nitratni oblik) u vreme kada
nema vegetacije (jesen – zima) a povećane su količine padavina. Ostatak, (veća količina) azota daje se pred
dopunsku obradu (predsetveno) i u prihrani. A ako se daje za ozimine, može se dati veća količina u osnovnom
đubrenju (pred duboko oranje) a ostatak azota u prihrani.
Ureja se obično unosi u zemljište prilikom zaoravanja žetvenih ostataka radi ubrzavanje mikrobiološke
razgradnje celuloze u količini od 40 kg/ha ili 8 kg po toni žetvenih ostataka. Ako se daje u prihrani okopavinskih
useva, mora se plitko zagrnuti zemljom (međuredni kultivatori) da bi se sprečila volatizacija azota.
Fosfor i fosforna đubriva
Za razliku od azota, fosfor se nalazi u mineralima, ali ne u tako velikim količinama i ne jednako raspoređen
kao azot u atmosferi. On se nalazi u nekoliko većih nalazišta, (Bliski istok, severna Afrika, bivši SSSR, SAD i
98
Oceanija), i najviše dolazi u formi apatita. U zemljinoj kori ima približno 0.28% čistog fosfora. U porvršinskom
sloju zemljišta fosfora ima i u organskim jedinjenjima.
U odnosu prema azotu, problem fosfora je mnogo komplikovaniji jer u pogledu azota postoji stalno
kruženje slobodnog oblika u vezani i obrnuto, kod fosfora preteže ireverzibilni proces. Naime, fosfor se nagomilava
u heterotrofnim organizmima a najviše u kostima i tu ostaje u raznim jedinjenjima. Poseban problem je vezanje
fosfora u ljudskim kostima, čime je povratni krug definitivno prekinut.
Biljke fosfor primaju u obliku HPO4-- i H2PO4- iona.Ima značajnu ulogu u biljnom organizmu u prometu
energije, procesu fotosinteze, disanju, sintezi primarnih i sekundarnih jedinjenja. Konstitutivni je element
nukleinskih kiselina (RNK i DNK), povoljno utiče na otpornost biljaka na niske temperature, bolesti i poleganje .
Fosfor ima dvojaku ulogu, važno je biljno hranjivo i faktor plodnosti zemljišta. Pozitivno utiče na strukturu
zemljišta, nakupljanje i kvalitet humusa, na simbiotske fiksatore azota i neizravno na korisnu saprofagnu mezofaunu
zemljišta. Zato se količina aktivnog fosfora uzima kao indikator stepena plodnosti zemljišta.
Fosforna đubriva unesena u zemljište izvrgnuta se promenama. Specifičnost je dinamike fosfora u tome što
taj biogeni element u jedinjenjima koja se unose kao đubrivo prelazi iz topivih u manje topive oblike. U vodi
monokalcijumov ortofosfat (superfosfat) primajući kalcijum prelazi u oblike netopiv u vodi. Po opštoj shemi put ide
od pomenutog monokalcijumova fosfata prema monohidratu Ca(H 2PO4) zatim dikalcijumovu fosfatu, odatle
dihidratu (CaHPO4 x 2H2O) pa oktakalcijumovu fosfatu (Ca4H(PO4)3 x nH2O napokon do hidroksilapatita Ca(HPO4)5OH.
Istim putem opada topivost fosfata, a kao hidroksilapatit gotovo je netopiv u vodi.
Ciklus fosfora u zemljištu
Simpotmi neostatka fosfora kod kukuruza (Vukadinović)
Dakle, s porastom udela kalcijuma u zemljištu opada i topivost fosfata. Za fertilizaciju je važno da su
fosforna đubriva u vodi topiva i da u zemljištu teže da pređu u manje topive oblike. Međutim, stvaranje
dikalcijumova fosfata nije štetno, jer ga biljke pod uticajem svojih sekreta i kiselina otapaju i mogu ga dobro
iskorištavati.
Ako kalcijuma ima vrlo malo, a ima dosta mobilnog aluminijuma i gvožđa, što se događa na kiselim
zemljištima, topivi oblici fosfora prelaze u vrlo teško pristupačne gvožđene i aluminijumove fosfate, pa se tada
govori o štetnoj promeni fosfata u zemljištu.
Primanje fosfornog iona najjače je oko neutralne tačke, zato treba određenim zahvatima zemljište
održati u optimalnoj pH vrednosti.
Primena fosfornih đubriva
Fosfor ima osobinu da iz topivih oblika pređe u manje topive i biljci nepristupačna jedinjenja. Obrnuto, u
vodi netopiva fosforna đubriva se u zemljišnom rastvoru odnosno kiselinama zemljišta aktiviraju. Budući da se
fosfor sporo pomiče u zemljištu i dobro veže na adsorptivni kompleks, a ne stvara u zemljištu povećane, a još manje
štetne količine, može se u đubrenju dozirati odjednom i u većim količinama.
99
Potreba za fofornim đubrivima u odnosu prema klasi obezbeđenost zemljišta fosforom
Klasa obezbeđenosti
Siromašno
Srednje obezbeđeno
Dobro obezbeđeno
Sadržaj P2O5 u zemljištu
mg/100 g zemljištu
<10
10-20
>20
Potrebno je uneti P2O5
više od iznetog u %
50-100
30-50
Vratiti izneto prinosom
Fosforom se đubri čitava masa obrađenog sloja zemljišta do maksimalnih dubina mehaničkog zahvata
zemljiša. Fosfor nije podložan ispiranju. Fosforna đubriva je najbolje unositi sa osnovnim đubrenjem u jesen i
predsetveno. Količina fosfora koja se primenjuje zavisi od klase obezbeđenosti zemljišta i potreba za đubrenjem.
Fosforna đubriva
Vrsta fosfornih đubriva
Tripleks
Super fosfat
Tomasovo brašno
Termofosfat
Precipitat
Pelofos
Sadržaj P2O5 u đubrivu (u %)
42-45
17-19
16-22
19-28
20-35
17-18
Kalijum i kalijumova đubriva
Ovo hranjivo je jako rašireno u prirodi (3% do 16 km dubine Zemljine kore). A nalazi se u brojnim
mineralima (silikatima, ortoklasu, leucitu i dr). Naročito je nagomilan u prirodnim nalazištima kalijumove soli u
obliku silvinita, silvnina, kainita, karnalita i drugih minerala.
Ciklus kalijuma u zemljištu
Velika nalazišta kalijumove soli ima u Evropi (Nemačka, Španija, Francuska,bivši SSSR ), u Izraelu, SAD
i Kanada. More i oceani su golemi izvori kalijuma. Veoma je važan za biljke, a utiče na fotosintezu, sintezu
proteina, na metabolizam, transport i nakupljanje ugljenih hidrata. Mnoge ratarske i povrtarske biljke (krompir,
kukuruz, šećerna repa, duvan, lucerka, heljda, paradajz, spanać) imaju velike potrebe u kalijumu i odlikuju se
povećanom sintezom skroba i šećera.
100
Simptomi nedostatka kalijuma kod soje, šećerne repe i kukuruza (Vukadinović)
c
Vizuelni simptomi nedostatka kalijuma uočavaju se prvo na najstarijim listovima u vidu žuto-mrke ili
mrke boje (nekrotične pege), na vrhu lista i duž ivica, krajevi lista savijaju se dole ili se suše. Koren je kratak,
plodovi su lošijeg kvaliteta i teže se čuvaju.
Biljke kalijum usvajaju u obliku K+ iona. U pedosferi pored primarnih minerala koji sadrže kalijum, ima i
sekundarnih glinenih minerala, nosioca kalijuma. To su u prvom redu ilit i vermikulit. Iako su kalijumove soli
topive u vodi, ipak se u zemljištu brzo vežu uz adsorptivni kompleks iz otopine zemljišta.
Samo u humidnoj klimi i u peskovitim zemljišta može doći do gubitka kalijuma descedentnim tokovima
vode. Međutim, u normalnim zemljištima gde ima dosta glinenih koloida, većina kalijumovih iona su sorbirana uz
adsorptivni kompleks, pa se u otopini nalazi manje od 10% ukupne količine kalijumovih iona. I dok je u
mineralnim zemljištima glavni deo kalijuma vezan za glinene minerale, u peskovitim zemljištima zbog nedostatka
kalijuma pretežno je vezan za humusne koloide u onoj meri u kojoj ga zemljište ima.
Vezanje kalijumovih iona na sekundarne glinene minerale ovisi o njihovoj građi kao pločastih dvoslojnih i
troslojnih paketića debelih 0.6-2 nm, tetraedarske građe i oktaedarske kristalne strukture. Zbog jačeg negativnog
električnog naboja, pozitivno nabijeni ioni vezuju se na površini ili između lamela paketića mineralnih koloida
zemljišta. Kontinuirana izmena iona u vodenu otopinu zemljišta, ovisi o njegovoj vlažnosti i zasićenosti
adsorptivnog kompleksa. Primanjem kalijumovih iona od strane biljke poremećuje se hemijska ravnoteža, pa se ona
opet uspostavlja odlaženjem kalijumovih iona s kompleksa adsorpcije u otopinu zemljišta. Za kalijum je važno da
se ustanovitim uslovima javlja vrlo jaka, zapravo štetna fiksacija. Tada biljke ne mogu iskorišćavati kalijum. Na
fiksaciju utiče razmak između lamela u paketiću i višak električnog naboja. Naročito ilitna i vermikulitna glina
nakon dužeg izlaženja kalijuma iz interlamelarnih prostora puni se drugim ionima iz zemljišta (Ca, Mg , NH 4), a
prostori se između lamela proširuju. Ako se u takvoj situaciji đubri kalijumom, on se štetno fiksira i za biljke je
izgubljen. Kompenzacija kalijuma se u tom slučaju postiže meliorativnim đubrenjem, koja biljci osigurava dovoljno
pristupačnih iona nakon zasićenja u paketićima glinenih minerala. Ovakvo obilno đubrenje se ne vrši svake godine,
jer ima meliorativni karakter i vrlo je skupo. Da bi se psrečila jaka fiksacija kalijuma delotvorna je jako organsko
đubrenje, jer se ioni kalijuma tada vežu za humusne koloide s kojih se lako desorbuju.
Osvrtom na pojedinačna đubriva koja su
prikazana u tebeli, treba napomenuti da se u
savremenoj fertilizaciji sa smanjenim udelom
organskih đubriva povećava vrednost kalijumsulfata
kao dobrog izvora sumpora. A sa patent klijumom
pored sumpora obavlja se đubrenje i magnezijumom,
što je povoljno zbog antagonizma kalijuma i Ca iona
prema magnezijumu u zemljištu.
Potrebe biljaka u kalijumu naročito su
izražene u prvoj polovini vegetacije, odnosno u fazi
intenzivnog porasta vegetativnih organa. Ratarske i
povrtarske biljke iz zemljišta u širokom proseku
iznose od 120 - 550 kg K2O /ha .
Fiksacija kalijuma
Primena kalijumovih đubriva
Kalijum je kao fosfor slabo mobilan u zemljištu. Njega dobro veže adsorptivni kompleks zemljišta, čak
kako smo ranije istakli, može doći do štetne fiksacije. Ipak treba napomenuti da su sva kalijumova đubriva topiva u
101
vodi i zato lako dolazi do prolazne povećane pa i štetne prelazne koncentracije u zoni klijanja semena. To vredi i za
azotna đubriva.
Klasa obezbeđenosti i potrebe za đubrenjem kalijumom
Klasa obezbe|enosti
Siromašno
Srednje obezbeđeno
Dobro obezbeđeno
Sadržaj K2O u zemljištu
mg/100 g zemljištu
<10
10-20
>20
Potrebno je uneti K2O
više od iznetog u %
80-100
60-80
50-60
Kalijumova đubriva
Vrste kalijumovih đubriva
Kalijum hlorid
Kalijum sulfat
Kalijum-magnezijum sulfat
Sadržaj K2O u đubrivu (u %)
40-62
48-51
26-30 K2O i 9-12 % MgO
Najbolje ih je unositi u zemljište pred osnovnu obradu u jesen ili predsetveno.
Magnezijum
Neophodan je sastojak hlorofila, aktivira određene enzime koji uzimaju učešća u procesima fotosinteze i
disanja. U zemljištu se nalazi u primarnim mineralima, od kojih prema udelu spominjemo najvažnije: serpentin,
olivin, biotit, augit i dolomit. Vezan je u na adsorptivni kompleks u sekundarnim mineralima i u otopini zemljišta .
Nedostatak aluminijuma najviše se javlja u kiselim, ispranim zemljištima, ali zbog antagonističkog delovanja iona
može se dogoditi da ga biljke teže usvajaju, iako ga u zemljištu ima. Najizraženiji je antagonizam između
magnezijuma i kalcijuma, a povoljnim se smatra odnos Mg : Ca = 1:6. Zato se prilikom kalcizacije radije
upotrebljava dolomit. Postoji i antagonizam između magnezijuma i kalijuma, a u manjoj meri između Mg i NH4
iona. Magnezijum je pokretljiviji od kalijuma, manje se veže na adsorptivni kompleks i lakše ispire.
Nedostatak Mg prvo se manifestuje na starijim listovima (između lisnih nerava) u vidu hloroze sa
nekrotičnim mrkim pegama.
Simptomi nedostatka magnezijuma na listu kukuruza (Vukadinović)
Primena magnezijuma
Đubrenje magnezijumom se ne obavlja posebno već se njegov gubitak nadoknađuje iz drugih đubriva. U
zemljištu se ponaša slično kao kalijum ali mu je topivost jače izražena i lakše podleže ispiranju, pogotova ako
prevladavaju u zemljištu ioni kalcijuma i kalijuma. Organska đubriva sadrže magnezijum iako u maloj količini. Od
mineralnih đubriva najviše ga ima dolomit (kalcijum agnezijumski karbonat), zatim kalijsko-magnezijumski sulfat i
ostala kalijumska đubriva, osim 60% kalijum-hlorida, zatim ga sadrži Thomasova fosfat, pelofos, obični superfosfat,
termofosfat, sirovi fosfati i krečnoamonijska šalitra ako se meša salitra. Osim navedenih, magnezijum se dodaje
amonijumskim i kompleksnim đubrivima (magensium-nitrophoska sa 3% MgO).
102
Nivo obezbeđenosti i preporuke za đubrenje (Gruppe, 1970)
Nivo
obezbeđenosti
zemljišta Mg
Nizak
Srednji
Visok
MgO mg /100 zemljišta (CaCO2
metoda)
Teksturna klasa zemljišta
Peskuša
Ilovača
Glinuša
<6
<8
<10
8-10
8-15
10-18
>10
>15
>18
Preporuka
MgO
kg/ha
<35
35
-
Najdelotvorniji način opskrbe biljaka magnezijumom je đubrenje zemljišta, ali se u slučajevima blokade
ovog elementa koristi folijarno magnezijum sulfatom - (MgSO4 x 7 H2O) i to 30 - 40 kg/ha, sa 2 %-tnim rastvorom
u kombinaciji sa urejom.
Gvožđe
Osnovna fiziološka uloga mu je što učestvuje u tvorbi hlorofila (iako nije u sastavu molekula), zatim u
metabolizmi belančevina, kao redoks katalizator pri oksidaciji ugljenih hidrata. Ima značajnu ulogu u fiksaciji
elementarnog azota. Sadržaj gvožđa u suvoj materiji se kreće od 50 - 200 ppm, ali neke ferofilne biljke (spanać)
mogu da sadrže i do 3000 ppm gvožđa.
Njegov nedostatak se prvo manifestuje na alkalnim zemljištima sa pH vrednostima preko 7 i na
zemljištima bogatim kalcijumom i glinom. Zbijenost zemljišta i visok sadržaj fosfora mogu da izazovu nedostatak
gvožđa. Tipičan znak nedostatka gvožđa je hloroza koja se javlja na najmlađim listovima, između nervature, kasnije
zahvata celi list koji poprima limun žutu, a ponekad i belu boju.
Simptomi nedostatka gvožđa (soja)
Simptomi nedostatka gvožđa (kukuruz)
U zemljištu ga ima u primarnim mineralima (olivin, biotit), ali pristupačnost gvožđa biljkama zavisi od pH
zemljišta i redokspotencijala. Što je kiselost veća, to u otopini zemljišta ima više gvožđenih iona, ali su to pretežno
dvovalentni i manje pristupačni ioni. Ako je redoks potencijal zemljišta visok, tada gvožđe prelazi u viševalentne
oblike pristupačnije biljkama.
U redovnom đubrenju ne primenjuju se posebna gvožđeva đubriva, pa se daje u đubrivima koja u sebi
sadrže gvožđe (pelofos, Thomasova drozga, sirovi fosfati, termofosfati).
Ako se na zemljištima bogatim kalcijumom vrši fosfatizacija, gvožđe može preći u teško topive gvožđeve
fosfate, što istodobno znači i gubitak aktivnog fosfora. Postoje i drugi uzroci blokade fosfora.
Može se reći, da kod većine biljaka do nedostatka gvožđa dolazi kada je njegov sadržaj u suvoj materiji
listova niži od 50 ppm. Najefikasniji način otklanjanja nedostatka gvožđa je prskanje helatima gvožđa ( Fe-EDTA i
sekvestren, versen) sa 0,3 - 0,5 %-nim rastvorom gvožđa ili putem fertirigacije uz primenu helata gvožđa.
Sumpor
Sumpor sudeluje u izgradnji enzima, proteina, vitamina, raznih ulja. U zemljištu je najviše vezan u
organskom materiji, nekim materijalima (gips), zatim na adsorptivnom kompleksu i u otpini zemljišta. Glavni oblik
sumpora u zemljištu je sulfatni ion (SO4), koji je lako topiv i pristupačan biljkama. Organska đubriva sadrže
sumpor, pa se smanjenjem ili izostavljenjem organskog đubrenja zaoštrava problem ishrane biljaka ovim
elementom.
103
Simptomi nedostatka sumpora (uljana repica)
(Vukadinović)
Simptomi nedostatka sumpora (š.repa)
(Vukadinović)
Sumpora imaju neka mineralna đubriva. To su superfosfat, kalijumfosfat, patent-kalijum i amonijum
sulfat.Treba imati na umu da sumpor u zemljište dolazi putem pesticida, naročito fungicida, kao što je koloidni
sumpor i bakar-sulfat. U zemljište sumpor ulazi putem padavina kao sumporni dioksid (SO 2).
Mikrođubriva
U ovu grupu pripadaju mikroelementi: bor, mangan, bakar, cink i molibden. Biljke ih trebaju vrlo
malo, a ako ih ima previše mogu izazvati toksični efekt.
Mikrohraniva u biljci obavljaju različite i važne funkcije pa su u tom pogledu nezamenjiva. Kao
najvažnije ističe se njihov udeo u enzimatskim sistemima biljnih ćelija. Mikroelemenata u zemljištu ima u različitim
mineralima, vezanih na adsorptivni kompleks ili kao slobodnih iona u zemljišnom rastvoru, ali u vrlo malim
količinama.
Dakle, biogeni mikroelementi imaju značajnu ulogu u biljnom organizmu, a i u zemljištu jer su značajni
činioci normnalnog rasta i razvića gajenih biljaka. Razlozi zbog kojih je opravdano očekivati veću primenu
mikroelemenata su sve manja primena organskih đubriva, sve veća primena mineralnih đubriva sa manjim
sadržajem korisnih primesa, intenzivna obrada zemljišta, gajenje intenzivnih sorata i hibrida osetljivih na
nedostatak mikroelemenata, uzak izbor kultura u plodoredu (jednostrano korišćenje asimilativa u
zemljištu), antagonističko delovanje iona, prevođenje mikroelemenata u teško pristupačne oblike za biljke,
sabijanje zemljišta sve češćom primenom teške mehanizacije u nepovoljnim uslovima vlažnosti.
Bor
U prirodi je široko rasprostranjen, ali u veoma malim koncetracijama. Ukupni sadržaj u zemljištu se kreće
od 2 do 100 ppm. Ulazi u sastav organskih jedinjenja.Ima važnu ulogu u procesu klijanja polena, sintezi lignina,
biosintezi fosfornih jedinjenja. Ukoliko ga u zemljištu ima manje od 0.5 ppm, zemljište je nedovoljno obezbeđeno
borom, a ako ga je više od 5 ppm može delovati toksično na biljke.
Koncentracija bora u listovima može da ukaže na nivo obezbeđenosti biljaka borom, a u slučaju
nedostatka dobri efekti se postižu đubrenjem sa 10 - 30 kg/ha boraksa ili folijarnim tretiranjem biljaka sa 500 1000 l/ha razblaženog rastvora (0,1 - 0,3 %) boraksa. Za đubrenje borom mogu se koristiti i natrijum tetraborat,
salubor, borna kiselina, kolemanit.
Simptomi nedostatka bora kod cvetače, šećerne repe i kukuruza (Vukadinović)
Mangan
104
U prirodi se nalazi u obliku oksida, a ukupni mu je sadržaj u zemljištu od 200 do 3000 ppm. Granična
vrednost koncentracije u suvoj materiji kod većine biljaka iznosi manje od 25 ppm. Značajan je regulator oksidoredukcionih procesa i aktivator brojnih enzima u biljkama u procesu fotosinteze, redukciji nitrata, fiksaciji azota .
Za đubrenje manganom mogu se koristiti: mangan sulfat, mangan oksid, mangan karbonat, mangan
hlorid, mangan helat (folijarno). Ako se manganova đubriva primenjuju na celoj površini koristi se 20 - 120
kg/ha Mn, a ako se u zemljište unosi u trake doza je manja i iznosi 6 - 15 kg/ha Mn.
Nedostatak mangana može se takođe otkloniti folijarnim tretiranjem uz korišćenje mangan sulfata 0,5 do
2,0 kg/ha ili mangan helata 0,1 - 0,5 kg/ha. Folijarno tretiranje treba ponoviti 2 - 3 puta tokom vegetacije u
dvonedeljnom intervalu.
Simptomi nedostatka mangana kod soje, kukuruza, šećerne repae (Vukadinović)
Cink
U zemljištu se nalazi vezan u mineralnim i organskim jedinjenjima s ukupnim sadržajem od 10 do 300
ppm ili 80 ppm u proseku. Sadržaj cinka u suvoj materiji biljaka kreće se od 20 do 100 ppm kritično od 10 do 20
ppm, a pri 10 ppm pojavljuje se vidljvi znaci njegova nedostatka. Ulazi u sastav enzima i utiče na metabolizam
drugih jona. Za đubrenje cinkom koriste se: cink sulfat, cink oksid, cink hlorid, cink amonijum fosfat, kao i
tečna i čvrsta NPK đubriva obogaćena cinkom, kako folijarno , tako i unošenjem u zemljište.
Pri unošenju u zemljište u vidu soli doze se kreću od 5 - 20 kg/ha cinka, a ako se primenjuje folijarno 0,5
- 1,5 kg/ha. Folijarno tretiranje treba otpočeti rano u proleće, čim se obrazuje dovoljna lisna površina. Tokom
vegetacije biljke se tretiraju 1 - 1,5 %-nim rastvorom cink fosfata, koga pre upotrebe treba neutralizovati
bakarnim krečom. Nedostatak cinka se može nadomestiti i unošenjem stajnjaka, zelenišnim đubrenjem. Na
nedostatak cinka snažno reaguje kukuruz.
.
Simptomi nedostatka cinka kod kukuruza (Vukadinović)
Bakar
U zemljištu se nalazi u širokom rasponu od 10 do 200 ppm, a kritična koncentracija za biljke pri njegovoj
ekstrakciji sa DTPA iznosi 0.2 ppm, a u suvoj materiji manje od 5 ppm. Biljke ga usvajaju u obliku Cu + i Cu2+
iona.Osnovna uloga bakra u fiziološko-biohemijskim procesima u biljkama ogleda se u tome što ulazi u sastav niza
enzima koji regulišu oksido-redukcione procese. Bakar utiče na otpornost biljaka prema suši i bolestima. Jedinjenja
bakra mogu se primenjivati preko zemljišta i folijarno. Pri đubrenju sa bakar sulfatom i bakar oksidom, zavisno od
primene, koristi se 1 - 4,5 kg/ha pri unošenju u zemljište u trake, dok se tretiranjem cele površine upotrebljava 3 - 6
kg/ha.
Pri folijarnom tretiranju Cu fosfatom upotrebljava se oko 100 g/ha, a pri tretiranju Cu helatima (CuEDTA) 30 g/ha. Tretiranje se obavlja samo u prolee i ponavlja se svakih 15 dana.
105
Simptomi nedostatka bakra na pšenici i citrusu (Vukadinović)
Molibden
Sadržaj ukupnog molibdena u zemljištu je veoma nizak i kreće se od 0.5 do 10 ppm, dok se njegova
pristupačna forma za biljke kreće oko 0.25 ppm. Molibden je neophodan za vezivanja atmosferskog azota putem
azotobactera kod leguminoza. Utvrđena je pozitivna korelacija između udela molibdena i azota, dok je između
bakra, bora, cinka i gvožđa u odnosu na molibden u negativnoj korelaciji. Molibden smanjuje broj kvržica koje se
nalaze na korenu leguminoza ali se one krupnije i fiziološki aktivnije pa zahvaljujući tome usvajaju veću količinu
azota.
Nedostatak molibdena ispoljava se na kiselim zemljištima gde se može javiti nedovoljna obezbeđenost
kalcijumom, magnezijumom, kao i suvišak aluminijuma i mangana. U svim slučajevima javlja se hloroza.
Nedostaci molibdena efikasno se mogu otkloniti primenom natrijum molibdata 150 - 500 g/ha
unošenjem u zemljište, dok se u folijarnoj primeni preporučuje 0,1 % rastvor natrijum molibdata.
Kalcizacija kao obavezna mera na kiselim zemljištima može značajno poboljšati snabdevanje biljaka
molibdenom. Nedostatak uzrokuje pojavu hloroze, listovi su žuti, biljka zaostaje u porastu, stablo je smanjeno i
zadebljava. Za đubrenje se koristi:
1.
2.
3.
4.
natrijum molibdat ………………………..
amonijum molibdat……………………...
molibdenov trioksid………………………
molibdenov sulfid……………………….
sa 39 % molibdena
sa 54 % molibdena
sa 66 % molibdena
sa 60 % molibdena
Primena mikroelemenata
Mikroelementi dodani glavnim đubrivima podređuju se načinu primene njihovih nosilaca. Ako se daju
odvojeno, kao mikrođubriva, onda se već iz navedenih razloga unose u zemljište prilikom osnovne obrade u obliku
koji nije topiv u vodi pa tu služi kao zaliha oligohraniva duže vreme. Kao čista jedinjenja u aktivnom obliku daju se
u agrotehničkoj fazi osnovne ili dopunske obrade ili u folijarnom đubrenju.
Simptomi nedostatka molibdena na listu citrusa
Makrođubriva sa dva ili više hraniva
S razvojem hemijske poljoprivrede, iz tehnoloških
razloga, počela su se upotrebljavati jedinačna đubriva, koji
su nosioci jednog od glavnih hraniva. Uočene su greške zbog
106
jednostrane primene jednog hraniva, pa su se početkom 20. stoleća jedinačna đubriva počela fizički mešati. Tada su
nastala mešana đubriva. Ulazne komponente su bila pojedinačna N, P i K đubriva. Mešana đubriva su imala niži
sadržaj aktivnih materija, ali s dosta balasta, što je kompleksnije delovalo na plodnost zemljišta i ishranu biljaka.
Razvojem tehnologije tvorničkih đubriva i potrebe savremenog gajenja biljaka, naročito na velikim
površinama, počela su se proizvoditi visoko koncentrovana kompleksna đubriva.
Kompleksna đubriva za razliku od mešanih, dobijaju se posebnim tehnološkim postupcima, korištenjem
hemijske reakcije, pa su u hraniva u njima pretežno u jedinjenjima odnosno hemijski vezana.
Dve su glavne grupe kompleksnih đubriva: prva s fosforom topivom u citratu, a druga s fosforom
topivim
u vodi. U prvoj grupi fosfor je u obliku dikalcijumOblici
makrođubriva
ortofosfata, a u drugoj pored amonfosfata, još amonijum
polifosfat, kalijumov polifosfat pa i kalijumov metafosfat.
Osim postojećih razlika u sadržaju aktivne materije, đubriva su prve grupe imaju nešto nižu a đubriva
druge grupe imaju veću koncentraciju.
Kompleksna đubriva označuju se s brojevima koji znače sadržaj hraniva u procentu (%). Prema
međunardonom dogovoru brojevi dolaze u sukcesiji N:P:K, a ako nekog hraniva nema , na to se mesto stavlja “O”.
Pa tako na primer, đubrivo NPK 7:20:30, predstavlja formulaciju 7% azota, 20% fosfora i 30% kalijuma a
to je ukupno 57% aktivne materije, a ostalih 43% je balast. Prema aktivnoj materiji se računaju norme đubriva, a
kupac plaća samo aktivnu materiju u đubrivu.
Formulacija kompleksnih đubriva danas ima preko 70, premda je moguće da se prema specifičnom nivou
hraniva u zemljištu i potreba biljaka za određena hraniva iz fabrike naruči odgovarajuća kombinacija radi
balansiranja hraniva. Naravno da će ovakve naručene formulacije biti skuplje za naručioca u odnosu na ona koja se
nalaze na tržištu.
Sve formulacije se mogu podeliti na sledeće kategorije:
1. Formulacije s jednakim sadržajem glavnih hraniva (NPK -10:10:10)
2. Formulacije s više fosfora od azota i kalijuma (NPK – 10:20:10)
3. Formulacije s više azota od fosfora i kalijuma (NPK 17:8:9)
4. Formulacije s više kalijuma od azota i fosfora (NPK 10:20:30)
5. Formulacije sa dva hraniva s većim sadržajem od trećeg (NPK – 10:20:20).
U agrotehničkoj primeni pri osnovnom obradi dolaze formulacije s povećanim sadržajem fosfora i
kalijuma (NPK 7:20:30, 10:20:30, 10:30:20 itd., a mogu biti formulacije bez prisustva azota NPK 0:10:20). U
predsetvenoj obradi zemljišta primenjuje se đubriva sa više fosfora i kalijuma a s manje azota ili u kombinaciji sa
jednakim sadržajem sva tri elementa. U startnom đubrenju, koriste se formulacije sa jednakim omerom svih hraniva
(NPK 15:15:15), a u prihranjivanju formulacije sa većim sadržajem azota u odnosu na ostala dva hraniva (NPK
20:10:10).
Formulacije kompleksnih đubriva
Vreme primene
Osnovno đubrenje
(pred osnovnu obradu)
Predsetveno đubrenje
Startno
Prihranivanje
Formulacij s fosforom topivim u citratu
Glavna hraniva (%)
Aktivna materija (%)
10:20:10
40
8:16:22
46
9:18:18
47
10:10:12
35
12:12:12
36
9:18:18
47
10:10:10
30
17:8:9
34
Formulacijs s foforom topivim u vodi
Glavna hraniva (%)
Aktivna materija (%)
10:20:20
50
12:30:16
58
10:30:20
60
10:20:30
50
17:17:17
51
12:18:24
54
15:15:15
42
20:10:10
40
Glavna prednost kompleksnih đubriva što pojednostavljuje primenu i čuvanje od grešaka jednostranog
đubrenja. Kompleksna đubriva trebaju manje ambalaže, manja je masa đubriva kojom se rukuje i treba manje
prostora za skladištenje i transport.
Humusno-mineralna đubriva
Spajanjem humusne i mineralne komponente dobija se humusno-mineralno đubrivo. Posmatrajući sa
stanovišta ishrane biljaka, bioelementi vezani za humusne koloide se ne fiksiraju i lako se odvajaju – desorbuju.
Humusna komponenta povoljno utiče na pufernost zemljišta, veže fiziološki aktivnu vodu i za mikroorganizme
predstavlja izvor energije. Prema izvoru humusne komponente razlikujemo: humusno-mineralno đubrivo na bazi
treseta, na bazi industrijskih organskih otpadaka i na bazi uglja.
107
Učešće humusne komponente u proseku iznosi 50 %.
Čista jedinjenja humata u malim količinama dodaju se vodi i tretiraju s vodenom otopinom, bilo da se
dodaju za natapanje, bilo u folijarnom tretiranju ili pak unose u zemljište.
Iako ova đubriva povoljno utiču na plodnost zemljišta i prinos, vrlo su skupa zbog načina dobijanja, a
uzgubljena je pozitivna komponenta -organska materija.
Visina doze ovih đubriva zavisi od udela biljnog hraniva u fertilizatoru. Ako je u đubrivu zastupljen azot u
većem procentu onda se prema njenu ravna gornja granica dotičnog đubriva.
Povećanjem koncentracije biljnih hraniva smanjuje se količina đubriva.
Tečna đubriva
Danas se ne troši ni jedno đubrivo koje bi po svojim hemijskim svojstvima bila tečna. Prema tome, pojam
tečna đubriva se odnosi na vodeni rastvor krutih mineralnih đubriva i otopine amonijaka u vodi.
Prednost tečnih đubriva je u tome što je njihovo delovanje neovisno u vlazi zemljišta, a uslovi primanja
hraniva približavaju se optimumu.
Ona imaju i nedostataka, a to je, da se pre svega mora
osigurati mnogo vode, a potrebe za vodom rastu s povećanjem
površina koja se njima tretiraju. Zatim, tečna se đubriva mogu
primeniti samo iz posebnih metalnih ili plastičnih kontejnera, a ako
se radi o otopinama pod pritiskom, kontejneri moraju biti od
specijalnih legura i uređaja za uvođenje u zemljište ili u vodu za
natapanje. Za njihovu primenu, traba obezbediti dopunski i stručni
rad, jer se mešaju s vodom u određenoj koncentraciji na licu mesta, i
na kraju, tečna đubriva nemaju balast, pa se javlja problem kako
nadoknaditi korisne materije koje se inače nalaze u balastu
kompleksnih čvrstih đubriva.
Unošenje tečnih đubriva u zemljište
Za priređivanje otopina dolaze u obzir sva đubriva čija je topivost u vodi dobra. Od azotnih đubriva se sva
mogu primeniti kao tečna osim vapnenog azota, od fosfornih su primarni kalcijumovi ortofosfati, čista ortofosforna
kiselina, amonijumfosfati i sva kalijumova đubriva.
Za tečna đubriva prikladna su sva kompleksna i mikrođubriva dovoljne topivosti i napokon amonijak.
Vodene otopine tvorničkih đubriva mogu se podeliti u dve grupe: otopine bez pritiska i otopine s pritiskom.
U otopine bez pritiska ulaze sva đubriva osim bezvodnog amonijaka, jer njegovo sudelovanje stvara
pritisak. Porastom udela amonijaka raste pritisak pa se dobijaju otopine s visokim pritiskom. Otopine u kojima
osim amonijaka sudeluju i druga azotna đubriva (ureja, amonijum nitrat) nazivaju se amonijakati.
Rukovanje njima iziskuje posebnu opreznost i stručnost, jer su pod pritiskom i mogu izazvati eksploziju i požar.
Tečna đubriva se detaljnije mogu podeliti na sledeće grupe: azotna, složena i specijalna.
U azotna tečna đubriva spadaju anhidrovani amonijak sa 82 % azota, amonijačne vode sa 20-25 %
azota, amonijakati sa 50 - 54 % azota.
Složena tečna đubriva su ili dvojna (NP, NK, PK) ili trojna (NPK). Proizvode se kao bistri rastvori, ili
kao suspenzije. Primenjuju se na razne načine, a najčešće po celoj površini uz inkorporaciju na dubinu 10 - 15 cm.
Mogu se primenjivati folijarno preko lista, ili putem navodnjavanja. Prema potrebi im se dodaju i mikroelementi.
Neka složena tečna đubriva koja se danas nalaze na našem tržištu proizvodi hemijska industrija “Zorka”
Subotica:
Složena tečna đubriva
Trgovački naziv
Terafert
Terafert
Folizor N
Folizor P
Folizor K
N
36
36
12
6
5
Sadržaj hraniva u tečnom đubrivu (u%)
P2O5
K2O
Mikroelementi
0
4
0
4
2%B
5
5
11
5.5
8
10
-
Specijalna tečna đubriva su sa hranjivima koja su izbalansirana za potrebe određene grupe ili vrste
gajenih biljaka. Pa tako postoje sledeća specijalna tečna hraniva koje proizvodi Biovita iz Aleksandrovca (kod
Banje Luke).
108
Specijalna tečna đubriva
Trgovački
naziv
Agrovita
Floravita
N
11
8
P2O5
3
2
Sadržaj hraniva u tečnom đubrivu (u%)
K2O
Mikroelementi
Korištenje
6
Zn, Cu Fe, Mo,B
Za povrće, kruške i jabuke
6
Zn, Cu, Mn, B
Za hortikulturu
Izračunavanje potrebnih količina hraniva
Svaka biljna vrsta ima svoje zahteve i potrebe za biljnim hranivima, na šta se mora obratiti posebna pažnja
pri određivanju doze đubriva. Na bazi obezbeđenosti zemljišta lako pristupačnim hranivima i na bazi planiranog
prinosa utvrđuje se potrebna količina hraniva koju treba unositi u zemljište đubrivima.
Ukoliko ne raspolažemo detaljnim analizama hemijskih osobina zemljišta, onda se orentaciono mogu
koristiti iskustvene norme.
Orentacione količine NPK koje treba primeniti za neke kulture (Kastori, 1991)
Kulture
Pšenica
Kukuruz
Šećerna repa
Suncokret
Krompir
Azot (N)
110-130
120-140
130-150
60-80
110-130
kg/ha
Fosfor
(P)
70-90
80-100
100-120
80-100
100-120
Kalijum (K)
50-70
100-120
160-180
100-120
120-140
Ako pak posedujemo, hemijske analize zemljišta (vrednosti pH, procenat humusa u zemljištu, sadržaj P 2O5
i K2O u mg na 100 g zemljišta), zatim planirani prinos za određenu vrstu gajenih biljaka za koju vršimo đubrenje,
iznošenje hraniva po toni prinosa iste vrste gajene biljke, možemo egzaktno izvršiti proračun potrebnih količina
đubriva za planirani prinos određene vrste gajenih biljaka. Ovaj način je mnogo bolji, jer unosimo u zemljište onu
količinu hraniva koja su potrebna za određenu visinu prinosa. Tu tada postoji mogućnost uštede respektujući
efektivnu plodnost zemljišta, a isto tako kvalitetnije balansiranje hraniva.
Načini đubrenja
Ima više načina unošenja đubriva u zemljište, a to su: ručno rasipanje čvrstih i tečnih mineralnih
đubriva, rasipanje čvrstih đubriva rasipačima širom iznda površine zemljišta, lokalno unošenje tečnih i
gasovitih đubriva u zemljište, folijarno đubrenje, aerođubrenje i fertirigacija.
Ručno rasipanje čvrstih i tečnih đubriva
Kvaliteta rada ručnog rasipanja ovisi o fizičkom stanju đubriva, o vremenskim prilikama (vetar) i veštini
izvođača rasipanja. Za ručno rasipanje najprikladnija su granulirana đubriva. Pored rasipanja “omaške” širom
proizvodne površine, primenjuje se rasipanje oko biljke (ručna prihrana), u jamice i otvorene jarke kod sadnje.
Nedostatak ručnog rasipanja je mali radni učinak i neravnomeran raspored granula pri bacanju širom.
Nakon ručnog rasipanja, đubrivo se mora izmešati ili pokriti zemljom.
Rasipanje čvrstih đubriva rasipačima širom iznad površine zemljišta
Ovom načinu rasipanja đubriva ne smeta vetar, jer se rasipa sa male visine. Ovde se đubriva rasipaju širom,
ali je učinak mnogo veći i kvalitetniji u odnosu na ručno rasipanje.
Za rasipanje rasipačima, najbolja su granulirana đubriva čiji je optimalni promer granula od 3 do 4 mm.
Koriste se rasipači raznih tehničkih izvedbi. Ranije su bili u upotrebi rasipači sa aktivnim i pasivnim valjkom, a
danas su najčešće u upotrebi rasipači koji rade na principu centrifugalnih sila. Jedna izvedba je rasipač sa
horizontalnim diskom koji se okreće brzinom od 720 do 800 o/min.. Na rotirajući disk padaju granule đubriva iz
koša, koji ga razbacuje u širinu od 6 do 12 m. Druga izvedba j rasipač sa klatećom cevi, koja se na bazi ekscentra
brzo pokreće levo i desno i tako razbacuje granule đubriva u širinu od 4 do 7 m. Radna brzina ovih rasipača je i do
25km/h
109
Rasipač s horizontalnim diskom
Rasipač s klatećom cevi
Lokalno unošenje čvrstih, tečnih i gasovitih đubriva u zemljište
Lokalno se đubrivo polaže zajedno sa zahvatima osnovne i dopunske obrade (plošne i za vreme
vegetacije), neovisno o obradi zemljišta i istodobno sa setvom/sadnjom.
U osnovnoj obradi zemljišta čvrsta mineralna đubriva unose se plugovima i podrivačima koji imaju
depozitore za đubriva. Pri oranju se đubrivo lokalno polaže na dno brazde na dubinu do 40 cm.
U dopunskoj obradi đubrivo se unose plošnim kultivatorima koji imaju depozitore na dubinu od 10 do
20 cm. U agrotehničkoj fazi osnovne i dopunske obrade zemljišta, primenjuje se najviše ona đubriva koja se dobro
vežu u zemljištu a to su fosforna i kalijumova đubriva.
U međurednoj dopunskoj obradi zemljišta đubriva se unose lokalno međurednim kultivatorima. Ona se
uglavnom koristi kod prihrane širokorednih useva, gde se najviše u zemljište dodaju azotna đubriva
(kalcijskoamonijski nitrat ili urea).
U setvi/sadnji (startno đubrenje) koriste se sijačice koje imaju depozitore za đubrivo. Dok se kod setve
uglavnom koriste granulirana mineralna đubriva, najčešće kompleksna đubriva sa istim udelom glavnih hraniva
(npr., NPK 15:15:15), to se prilikom sadnje više primenjuju tečna đubriva odnosno vodene otopine čvrstih đubriva.
Vezano za setvu, đubrivo se polaže ispod, iznad i sa jedne i s druge strane semena.
Folijarno đubrenje
Đubrenje preko lista zasniva se na spoznaji da biljke nadzemnim organima a najviše lišćem mogu primati
makro i mikrohraniva, sama ili u kombinaciji sa sredstvima za zaštitu biljaka.
Biljna hraniva primljena listovima pektinskom vezom u kutinu kutikule putuju dalje kroz biljku floemom.
Nadzemnim organima primljena hraniva skupljaju se tamo gde je rast najživlji, a to su mladi listovi i vrh korenja.
Folijarno se tretiraju usevi kada se stvori dovoljno velika
lisna masa dok su listovi još u porastu, a metabolizam ćelije
intenzivan.
Folijarno đubrenje ne može u celosti ispuniti potrebu za
opskrbom biljaka hranivima, tako da ona ispunjava samo približno
1/3 ukupne količine hraniva planiranih u đubrenju za neki usev ili
približno 40 kg čistih hraniva po hektaru.
Koncentracija vodenih otopina za forijarno đubrenje vrlo
je različita. Ona se može kretati od 0.3% od 30% (za tretiranje
strnih žitarica). Mikroelementi se primenjuju u koncentraciji od
0.1%. Folijarno đubrenje povećava potrebe biljaka za vodom što
u aridnijim područjima može imati i nepovoljne posledice.
Folijarno đubrenje avionom
Folijarno đubrenje vrši se leđnim prskalicama na malim površinama (povrtnjaci), a traktorskim
prskalicama i avionima/helikopterima za velike površine.
Aerođubrenje
Đubrenje avionima ispunjava sve potrebne zahteve jer se đubriva mogu dozirati željenom tačnosti i
rasporediti po površini zemljišta ravnomernije nego kad se đubrenje obavlja sa zemlje.
Aerođubrenje ima apsolutnu prednost na ravnim terenima, na velikim parcelama pravilnih dimenzija.
Što se tiče đubriva, prednost imaju granulirana nad praškastim i to đubriva većeg promera granula, jer im
tada manje smata vetar i brže padaju na zemljište. Najbolja su granulirana kompleksna đubriva veće koncetracija
110
aktivnih hraniva. Takođe, radi efikasnosti, primenjuju se mineralna đubriva sa sredstvima za zaštitu biljaka
(volaton).
Za aerođubrenje više se koriste avioni nego helikopteri. Helikopteri imaju prednost na parcelama koje su
manje i nepravilna oblika , ali im je rad skuplji i komplikovaniji.
Postoje laki avioni, specijalno izrađeni za primenu u poljoprivredi. Prilikom primene aviona za đubrenje,
da bi rad bio efikasniji i jevtiniji, potrebno je izvršiti dobro organizaciju i signalizaciju na parceli koja se đubri.
Treba osigurati blizinu privremenog aerodroma i brzinu utovara đubriva.
Važno je da se đubriva ravnomerno rasturaju po jedinici površine. Avioni lete blizu zemlje od 10 do 15 m.
Nosivost aviona je različita, kao i radni zahvat. Dužina leta aviona traje prosečno 3-5 minuta, odnosno, 10-15 letova
u jednom satu. Utovar mineralnih đubriva vrši se mehanički, tako da se za minut utovari oko 1 000 kg .
Aerođubrenje se obavlja po mirnom i prohladnom vremenu i dobroj vidljivosti. Kiša i magala ometaju
aerođubrenje, a i vetar, čim pređe jačinu 3 stepena po Boforovoj skali.
U povoljnim uslovima rada, jedan avion može nađubriti površinu od 200 do 300 hektara.
.
Aerođubrenje
Fertirigacija
Fertirigacija je oblik natapanje dodavanjem đubriva, ali je irigacija glavna. Pri fertirigaciji povisuje se
delovanje đubriva u proseku 20-30% u odnosu prema primeni đubriva na uobičajeni način. Đubriva se unose u vodu
za natapanje po sistemu stojeće ili tekuće poplave, pri natapanju u brazde i u sistemu za veštačku kišu.
Koncentracija otopina đubriva variraju pa se u primeni pre setve/sadenje kreću od 7 do 10%, a u vreme
aktivne vegetacije su niže. Treba nglasiti da fertirigacija na obuhvata sve obroke zalevanja, nego se ona podešava
prema planu natapanja i đubrenja useva. Jedna se zalevna norma u 2/3 količine obavlja čistom vodom, a samo 1/3
otopinom đubriva. Nakon toga se natapa čistom vodom, što je kod sistema veštačkog kišenja važno da se površine
biljaka ispere ostatak đubriva.
Osnovni kriterijum za primenu đubriva preko sistema za navodnjavanje jeste da on mora obezbediti
ujednačenu raspodelu hraniva, što zavisi od efikasnosti mešanja, ujednačenosti primene vode, od osobina vode za
navodnjavanje i od osobina primenjenih formulacija đubriva. Primena đubriva i njihovo unošenje u irigacioni sistem
izvodi se na dva načina:
1. Na osnovu razlike u pritiscima (venturi-aspiracioni sistem).
2. Putem specijalnih pumpi, što je precizniji način.
Da bi se izbegla pojava korozije elemenata sistema za navodnjavanje, u nekim zemljama (Izrael) oni se
izrađuju od plastičnih masa. Međutim, u tom slučaju može doći do taloženja i začepljenja cevi, spojeva i kapljača.
Zbog toga se pre svake sezone, a i kod češće upotrebe fertirigacionog sistema, vrši detaljno ispiranje.
U pogledu funkcionalnosti sistema za navodnjavanje, zatim u odnosu na biljku i zemljište, najbolje je kada
voda sadrži minimalne količine preko potrebnih mineralnih materija. Pored hemijskih, bioloških i fizički agensi
imaju značajnu ulogu kod začepljenja cevnih vodova. Uzimajući u obzir i domaća iskustava (Vučić, 1985) dobijene
rezultate treba upoređivati sa hlorifikacijom voda u odnosu na rizik začepljenja.
Rizik od začepljenja zalivnog sistema (prema Bucks et Nakayama, 1980)
Agensi koji izazivaju začepljenje
Čvrste čestice u suspenziji mg/l
Stepen rizika od začepljenja
Neznatan
Srednji
Visok
Fizički
<50
50-100
>100
111
pH
Ukupni isparljivi ostatak
Mangan
Gvožđe ukupno
Vodonik sulfid
Broj bakterija /ml
Hemijski
<7
<500
<0.1
<0.2
<0.2
Biološki
<10.000
7-8
400-200
0.1-1.5
0.2-1.5
0.2-2.0
>8
>2000
>1.5
>1.5
>2.0
10.000-50.000
>50.000
Međutim, sa razvojem tehnike navodnjavanja i usavršavanjem pojedinih radnih delova: filtera i kapljača
problem začepljenja je sve manje prisutan.
Noviji tipovi kapljača Tiphon, Ra - am, Eurodrip, omogućuju nova rešenja za otklanjanje mehaničkih
primesa u vodi.
Da bi đubrenje putem fertirigacije imalo željeni efekat, đubriva moraju se ispuniti sledeće uslove:
1. Da se u najvećoj mogućoj koncentraciji nalaze u rastvorljivoj formi.
2. Da sadrže deo azota u nitratnoj formi radi direktnog delovanja, a drugi deo u amonijačnoj formi radi produžnog
delovanja.
3. Da su slabo kisele hemijske reakcije radi manjeg taloženja i izraženog antihlorotičnog delovanja.
4. Da sadrže minimalne količine hlora i sulfata radi neznatnog povećanja sadržaja ukupnih soli u zemljištu.
5. Da sadrže lako usvojivi magnezijum.
6. Da sadrže mikrohraniva Mn, Cu, Zn, Fe i B, izuzev bora u helatnom obliku.
“Zorka” - Subotica proizvodi đubrivo “Plantazor”, koje se osim za folijarnu primenu uspešno koristi za
fertirigaciju, sa sledećim odnosom makro hraniva:
NPK
(23:4:16), (18:4:25), (26:9:92), (0:0:6) i (19:19 19 sa mikroelementima ili bez mikroelemenata).
Kompanija DSM iz Holandije proizvodi “kristalon” sa sledećom formulacijom
Odnos hraniva
Osnovna namena
Naziv đubriva
N:P2O5:K2O
Žuti
13:40:13
Za dobro startno delovanje
Ljubičasti
19:6:6
Za voće i povrće i vrste gde se koristi list
Bela etiketa
15:5:30
Dodato 3% MgO-za cveće
Plava etiketa
19:6:20
Dodato 4% MgO-za cveće , povrće i voće
Crveni
8:14:32
Dodato 3% MgO za jagodičasto voće
Specijalni
18:18:18
Za nužan antihloritički tretman
Da bi se što tačnije odredila potrebna količina hranljivog rastvora - vode za fertirigaciju Vučić (1987) je
za uslove Vojvodine razradio jedan uprošćeni postupak nazvan hidrofilno-termički indeks (HFTI) koji označava
potrebe - potrošnju vode od strane pojedinih vrsta u m3/ha. On se kod ratarskih useva kreće od 1,1 - 1,3 u prvim
mesecima razvoja, kao i na kraju vegetacije, pa do 1,8 -2,0 u toku letnjih meseci.
Vemeiren et Fabling utvrdili su praktični postupak za određivanje bruto irigacionih normi (IN b) u mm
koji glasi:
IN b = E . ke . kc. kr. ks. Eu + Lr - R
E = Isparavanje sa evaporimetra klase A u mm
ke = Koeficijent evaporimetra klase A
kc = Koeficijen kulture
kr = Redukcioni faktor
ks = Koeficijent sadržaja vode
Eu = Uniformnost isticanja vode iz emitera
Lr = Potrebne količine vode za ispiranje soli u %
R = Količina vode iz drugih izvora (rezerve vode u zemljištu, atmosferski talozi, podzemne vode).
Đubriva za mikronavodnjavanje unose se u obliku rastvora, a rastvor se priprema rastvaranjem čvrstih ili
razblaživanjem tečnih đubriva.
Sadržaj čiste materije u matičnom, već pripremljenom rastvoru najčešće je oko 180 - 200 g/l , što sa vodom
za navodnjavanje čini odnos 1 : 200 (1 l matičnog rastvora u 200 l vode za navodnjavanje)
112
Načešće korišćena đubriva, njihova rastvorljivost i koncentracija hranljivih elemenata (Janjić, 1992)
Naziv đubriva
Amonijum nitrat (AN)
Amonijum sulfat
Kalcijum nitrat
Diamonijum fosfat (DAP)
Monoamonijum fosfat (MAP)
Fosforna kiselina
Kalijum hlorid
Kalijum nitrat
Kalijum sulfat
Karbamid (urea)
Bakar (II) sulfat
Gvožđe (II) sulfat
Mangan (II) sulfat
Natrijum borat
Natrijum molibdat
Cink sulfat
Fe DTPA
Kristalno đubrivo (19:19:19)
Rastvorljivost
g/100 cm3 vode
118
71
102
43
23
550
35
13
12
78
22
29
105
5
56
75
22
100
N
33.5
21.0
15.5
21.0
11.0
14.0
46.0
19.0
Sadržaj hraniva (%)
P
K
Ostali
21 Ca
11.5
10.5
23.5
52.0
39.0
45.0
18 S
25 Cu
20 Fe
25 MN
11 B
40 Mo
22 Zn
10 Fe
8.3
15.8
-
Osnovni rastvor se priprema i čuva u rezeorvarima otpornim na koroziju (plastika, polietilen, armirani
polietilen).
U rezeorvoar se unese prvo voda pa onda đubrivo uz intenzivno mešanje. Napravljen rastvor je u principu
stabilan, te ga dalje ne treba mešati.
Određivanje koncentaracije hraniva u hranljivom rastvoru
Najpre nam je potreban podatak o zapremini vode u m3 (Q) koja se koristi za navodnjavanje (dnevno,
mesečno, godišnje), masa hraniva (NPK) u kilogramima (H) koja se u datom momentu unosi po jedinici površine.
Koncentracija hranljivog elementa u hranljivom rastvoru (C) dato je u g na m3 vode koja se koristi za
navodnjavanje.
C
H  1000
( g / m3 )
Q
Pripremljeni osnovni rastvor unosi se u vodu za navodnjavanje u određenom zapreminskom
odnosu. Ako je odnos 1 : 200, razblaženje (q) osnovnog rastvora iznosi 200 puta, što praktično znači da je
koncentracija osnovnog rastvora (C osn.) obično 200 puta veća od koncentracije hranljivog rastvora.
C osn. = C . q (g/ m3= ppm)
q = zapremina vode koja dolazi na jedinicu zapremine osnovnog rastvora.
Osnova za izračunavanje potrebne količine đubriva za određeni period vremena je masa hranljivog
elementa (NPK) u kilogramima (H) sa kojom se vrši đubrenje u datom periodu.
Masa đubriva (\) izračunava se:
100  H
Đ
(kg / ha đubriva)
P
p = % čistog hraniva u đubrivu.
Putem mikronavodnjavanja primenjena hraniva omogućavaju ravnomernije usvajanje hraniva i njihovo
dublje prodiranje u zemljište.
Isto tako pruža se mogućnost automatizacije i programiranja prihranivanja, čime se znatno smanjuju
troškovi, potpunije je iskorišćenje hraniva, vode itd.
113
Download

File - Poljoprivredni savjeti