ВЕСНИК
ЧАСОПИС ЗА ТЕОРИЈУИ ПРАКСУ ДРУШТВЕНО
ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА
БРОЈ 1, 2013
ВЕСНИК, ЧАСОПИС ЗА ТЕОРИЈУИ ПРАКСУ ДРУШТВЕНО
ХУМАНИСТИЧКИХ НАУКА, БРОЈ 1, 2013
Издавач:
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија
Директор:
Проф. др Илија Самарџић
Главни и одговорни уредник:
Проф. др Иван Булатовић
Помоћник главног и одговорног уредника:
Проф. др Звездан Ђурић
Уређивачки одбор:
др Слободан Вућићевић, др Илија Самарџић, др Лука Филиповић, др Милан Бјелић,
др Драган Јеренић, др Љубиша Стојмировић
Међународни редакцијски одбор:
Проф. др Данило Ж. Марковић, Српска Академија Образовања, Проф. др Радован Пејановић,
Пољопривредни факултет Универзитета у Новом Саду, Проф. др Борче Давидовски, Правни
факултет „Јустинијан Први“ у Скопље, Проф. др Срећко Милачић, Економски факултет, Универзитета у Приштини, Проф. др Зоран Арађеловић, Економски факултет, Универзитета у
Нишу, Проф. др Ж. Т. Тошенко, Институт за социологију Руске Академије Наука, Проф. др Јоаким Вебер, Универзитет кооперативних студија, Баден-Виртемберг, Штутгарт, Доц. Др
Мирко Смољић, Велеучилиште Лавослав Ружичка у Вуковару, Наталија Клеменчић,
Економска школа Мурска Субота, Јоже Крањц, Виша струковна школа Брежице, Словенија,
Проф. др Милутин Ђуричић, Универзитет Привредна Академија, Нови Сад, Проф. др Зинаида Голенко, Институт за социологију Руске Академије Наука, Проф. др Миленко Крећа, Правни факултет у Београду, Милорад Бејатовић, Правни факултет за привреду и правосуђе,
Нови Сад, Проф. др Љубиша Стојмировић, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Проф. др Милан Бјелић, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Проф. др Љиљана Малешевић, Проф. др Слободан Вућићевић, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Проф. др Миленко Радоман, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Проф. др Драган Јеренић, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Проф. др Звездан Ђурић, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Проф. др Иван Булатовић, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Проф. др Ана Ланговић Милићевић, Мегатренд Универзитет у Београду, Проф. др Драгиша Ранђић, Београдска пословна школа-Висока школа струковних студија, Јасмина Новаковић, Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија, Београд, Србија
Технички уредник и секретар редакције:
мр Весна Јокановић
Организатор маркетинга:
Милан Јовчић
Компјутерска обрада:
Димитрије Милић
Тираж: 300
Штампа: Kварк, Краљево
ISSN 2334-8070
Часопис излази полугодишње. Први број излазио би у првој половини године
а други у другој половини године.
Редакција задржава сва права редактуре текстова, наслова, међунаслова и
техничког обликовања свих примљених материјала. Рукописи се не враћају.
Прештампавање дозвољено само уз навођење извора.
Текстови изражавају став аутора. Аутор гарантује да су текстови оригинални
и аутентични и да нису претходно објављивани. Лектуру текста врши аутор.
САДРЖАЈ
РЕЧ УРЕДНИКА
КОМПЕТЕНТНОСТ И КОМПЕТЕНЦИЈЕ ОСНОВНЕ ПАРАДИГМЕ
САВРЕМЕНЕ ТРЖИШНЕ ЕКОНОМИЈЕ
Проф. др Данило Ж. Марковић
Српска академија образовања, Београд
KOMPETENTNOST U FUNKCIJI RAZVOJA I POSLOVNOG USPEHA
Prof. dr Srećko Milačić
Redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici,
rektor Univerziteta
ЈАВНА АДМИНИСТРАЦИЈА ОСНОВА ЗА
РЕФОРМЕ / НЕ-РЕФОРМЕ У РЕПУБЛИЦИ МАКЕДОНИЈИ
Проф. др Борче Давитковски
Правни факултет „Јустинијан први“
Универзитета „Св. Кирил и Методиј“, Скопље
Проф. др Ана Павловска-Данева
Правни факултета „Јустинијан први“
Универзитета „Св. Кирил и Методиј“, Скопље
Доц. др Елена Давитковска
American College у Скопљу
Доц. др Драган Гоцевски
Правни факултет „Јустинијан први“
Универзитета „Св. Кирил и Методиј“, Скопље
НОСИОЦИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ
ECONOMY POLICY MAKERS
Милорад Бејатовић
Правни факултет за привреду и правосуђе, Нови Сад, Р. Србија
Гордана Бејатовић
Правни факултет за привреду и правосуђе, Нови Сад, Р. Србија
Горан Бејатовић
Урбанизам, Нови Сад, Р. Србија
4
9
11
23
33
46
ПРЕДВИЂАЊЕ И ОДЛУЧИВАЊЕ ЗАСНОВАНО
НА ТЕХНОЛОГИЈИ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
PREDICTION AND DECISIONS BASED ON
THE TECHNOLOGY OF ARTIFICIAL INTELLIGENCE
Јасмина Новаковић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
STANDARDIZACIJA OCENJIVANJA KOMPETENTNOSTI
SVRŠENIH STUDENATA
STANDARDIZATION OF COMPETENCE
EVALUATION OF GRADUATED STUDENTS
Dragan Turnjanin
Visoka poslovna škola strukovnih studija, Blace, Srbija
Ljubiša Stojmirović
Beogradska poslovna škola, Beograd, Srbija
Nada Damljanović
Fakultet tehničkih nauka u Čačku, Univerzitet u Kragujevcu, Srbija
Mališa Žižović
Univerzitet Singidunum, Beograd, Srbija
УСТАВНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СТУДЕНАТА СТРУКОВНИХ
СТУДИЈА – ПРИСТУП СВЕТУ ЗНАЊА И СВЕТУ РАДА
CONSTITUTIONAL POSITION OF THE STUDENTS OF APPLIED
STUDIES - ACCESS TO THE WORLD OF KNOWLEDGE AND THE
WORLD OF WORK
Milan Bjelić
BBS – Higher education institution of applied studies, Belgrade
POVEZANOST ZNANJA STRANIH JEZIKA I ZAPOŠLJIVOSTI
U CELJSKIM PREDUZEĆIMA
Silvija Tintor
Ekonomska šola Celje, Višja strokovna šola, Celje, Slovenija
УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА У
МЕЂУНАРОДНОМ КОНТЕКСТУ
Ана Ланговић Милићевић
Факултет за пословне студије, Београд, Србија
Татјана Цветковски
Факултет за пословне студије, Београд, Србија
Златко Ланговић
Факултет за пословне студије, Београд, Србија
56
70
76
94
104
5
OBRAZOVNE INSTITUCIJE I POSTIZANJE OČEKIVANIH KOMPETENCIJA
DIPLOMACA NA PODRUČJU PRODAJNOG POSLOVANJA
EDUCATIONAL INSTITUTIONS AND ACHIEVING THE EXPECTED
COMPETENCES OF THE GRADUATES IN THE FIELD OF TRADE
112
Zdenka Grlica
Ekonomska šola Celje, Celje, Slovenija
Ksenija David
Ekonomska šola Celje, Celje, Slovenija
ТИМСКИ РАД КАО ПРЕТПОСТАВКА
КОНКУРЕНТСКОГ ПОСЛОВАЊА
TEAMWORK AS AN ASSUMPTION
OF COMPETITIVE BUSINESS
Снежана Лекић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Срђан Богетић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Драгиша Ранђић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
UPRAVLJANJE USPJEHOM U KONTEKSTU
EFEKTUALNOG PODUZETNIŠTVA
PERFORMANCE MANAGEMENT IN
EFFECTUAL ENTREPRENEURSHIP CONTEXT
Jože Kranjc
Višja strokovna šola Brežice, Slovenija
Bojan Sešel
Višja strokovna šola Celje, Slovenija
ЗАКЉУЧИВАЊЕ УГОВОРА О ИСПОРУЦИ
ИНВЕСТИЦИОНЕ ОПРЕМЕ
CONCLUSION OF THE CONTRACT FOR SUPPLY
AND DELIVERY OF INVESTMENT EQUIPMENT
Иван Никчевић
Универзитет „Сингидунум“
Јован Никчевић
„Енергопројект Холдинг“ а.д.
6
127
138
152
ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА ИНКЛУЗИЈУ У ОБРАЗОВАЊУ
REQUIREMENTS FOR INCLUSION IN EDUCATION
Весна Јокановић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Елена Марковић
Дом ученика средњих школа
НОВЕ ПАРАДИГМЕ БАНКАРСКОГ МЕНАЏМЕНТА
Милорад Пушара
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Миле Самарџић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Борјана Мирјанић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ УПРАВЉАЊА
ПРЕДУЗЕЋЕМ У КРИЗИ
CONTEMPORARY CONCEPT OF MANAGING
COMPANY IN CRISIS
Соња Милојевић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
EКОНОМИЈА И ЕКОЛОГИЈА
ECONOMY AND ECOLOGY
Весна Миладиновић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
СПЕЦИФИЧНОСТИ И ЗНАЧАЈ ОБРАЗОВАЊА
МЕНАЏЕРА У СПОРТУ
SPECIFICITY AND IMPORTANCE OF EDUCATION
MANAGERS IN THE SPORT
Марко Ћосић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Милка Ивановић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
166
178
189
202
207
7
ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР КОРПОРАТИВНОГ
УПРАВЉАЊА
Валентина Мирковић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Данијела Раденковић
Економски факултет у Приштини са седиштем
у Косовској Митровици
YOUNG PEOPLE’S INFORMATION SOURCES FOR CLOTHING
PURCHASE DECISION MAKING – AN EMPIRICAL COMPARISON
BETWEEN GERMAN-AUSTRIAN-SLOVENIAN YOUTH AND US YOUTH
Natalija Klemenčič
Ekonomska šola Murska Sobota Višja strokovna šola,
Murska Sobota (Slovenija)
Beno Klemenčič
Ekonomska šola Murska Sobota Višja strokovna šola,
Murska Sobota (Slovenija)
ТРЕЋИ ТАЛАС МЕНАЏМЕНТА ПОСЛОВНИХ ПРОЦЕСА И
ПРОЦЕСНО-ОРЈЕНТИСАНИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМИ
Александар Стојановић, дипл. инж. ел.
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
8
216
225
236
РЕЧ УРЕДНИКА
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија налази се непосредно пред прославом 57.-ме годишњице постојања. Пре више
од пола века, основана је од стране републичких органа као израз потребе
привреде за економским кадровима који стичу више образовање а које је
примерено управо потребама за таквим кадровима.
Школа је имала свој занимљив развојни пут. Кроз унапређивање наставних планова и наставних програма Школа је настојала не само да пружи пуко више економско образовање, као одговор на потребу за кадровима управо тог образовног профила већ и да перманентно доприноси даљем развоју знања и звања. Тај развој пак био је потпуно у сагласју са очекиваним променама у развоју производних снага и друштвено економским
односима. У тим настојањима Школа је остваривала сарадњу са Универзитетима, научним институтима и привредним асоцијацијама. Такав тренд
резултирао је све усавршенијим наставним плановима и програмима школе сагласно друштвеним потребама и друштвеном развоју.
У контексту овакве развојне оријентације, Школа се неминовно наметнула као центар вишег образовања из економске области, не само кроз
сарадњу са другим вишим школама економског смера већ и кроз окупљање
неких попут: Више финансијско рачуноводствене школе, Више информатичке и других. На тај начин, Београдска пословна школа је стасала у снажан образовни центар са више образовних профила а паралелно са тим и у
својеврсног ствараоца научног подмлатка за многе научне институте и факултете.
Истовремено, структура и квалитет студија на школи били су на таквом нивоу да су омогућавали дипломираним студентима да наставе школовање на високошколским установама и стичу поред дипломе о високој
школи и звања економисте и универзитетске дипломе. Упоредо са овим
процесом, растао је углед школе а унапређивала се и могућност запошљавања, тако да скоро није било незапослених економиста са вишом спремом.
Покретање овог часописа представља нову фазу школе у којој се она
развија као Висока школа струковних студија, али са могућношћу да пружа
и академско образовање кад и уколико то покаже акредитацијом својих
образовних студијских програма сагласно позитивним прописима.
9
У том смислу, тражи се и квалитетнији образовни рад на школи који
претпоставља спој високог образовања и научно-истраживачког рада како
наставника, тако и студената.
Друштво знања, чији је процес изграђивања у току, и за које се и наше
друштво определило, захтева да наставници на Високим школама не буду
само репродуктивци туђих сазнања, већ да излажу и резултате свог научно
истраживачког рада, а од студената тражи да искажу максималну креативност и инвентивност у усвајању знања као и оспособљеност за иновације у
економском животу.
Иновативност је данас карактеристика најразвијенијих привреда и
привреда које теже развоју. Школа која то не подржава осуђена је на искакање из токова савременог развоја.
Наша школа у својој досадашњој историји била је иновативна у границама својих и друштвених могућности и остајући доследна таквом свом
усмерењу покреће и ово научно гласило.
Наш часопис Весник, гласило наше школе, биће огледало научно истраживачког рада наших наставника, сарадника али и подстицај и охрабрење нашим студентима да се укључе у друштвени и економски живот сагласно потребама друштва знања. Он ће бити место где ће се упоређивати
наш научно истраживачки рад са другим научно истраживачким радом и
транспарентност ових резултата,који омогућава наш часопис, ће бити снажан мотивациони фактор за још већи и још квалитетнији рад наших наставника, сарадника и студената.
У очекивању овакве функције нашег часописа, желимо успостављање
сарадње са свим мислиоцима и прегаоцима у области друштвених а посебно економских наука.
Уверени смо у сазнање афирмисано у друштву да се коришћено знање не уништава већ умножава.
Проф. др Иван Ж. Булатовић
10
КОМПЕТЕНТНОСТ И КОМПЕТЕНЦИЈЕ ОСНОВНЕ ПАРАДИГМЕ
САВРЕМЕНЕ ТРЖИШНЕ ЕКОНОМИЈЕ
Проф. др Данило Ж. Марковић
Српска академија образовања, Београд
Резиме: У глобалном економском систему који настаје глобализацијом на економско-социјалној матрици неолибералног капитализма, са тржишним привређивањем као општим моделом економске делатности, у
коме су ефикасност и максимализација профита постале апсолутне вредности и мит, компетентност и компетенције постају основне парадигме тржишне економије. Аутор у раду чини кратак осврт на еволутивни развој капитализма у знаку развоја производних снага и у том контексту подстицања
научних истраживања чија је практична примена имала за последицу промене у садржају и карактеру људске радне делатности, која постепено постаје све значајнији фактор економске делатности, тако да на преласку из
двадесетог у двадесетпрви век претварањем постиндустријског у информацијско друштво, знање постаје основни ресурс економске (посебно производне) делатности. Пратећи овај развој кроз фазе индустријског, постиндустријског и информацијског друштва аутор указује на процес интелектуализације људске радне делатности и његову повезаност са променама у
систему и садржају образовања, посебно високог, сагласно оствареним и
очекиваним променама у садржају и карактеру рада.
У склопу ових разматрања аутор излаже садржај и значење нових термина који настају у комтексту промена које су промене, као што су компетентност, компетенције, људски капитал, интелектуални капитал, образовна компетенција, њихова повезаност са образовањем и повезаност образовног система и садржаја са оствареним и очекиваним променама у садржају и карактеру рада која треба да омогући рационално коришћење информационе технологије са осећањем самореализације човека и поштовање његовог достојанства.
Разматрања у раду аутор завршава указивањем на потребу критичког
промишљања у конкретним друштвено-економским и политичким односима не само реформу образовања са становишта развијања компетентности
и компетенција већ и компетентност оних који осмишљавају и остварују ту
реформу.
Кључне речи: компетентност, компетенција, образовање, реформа,
садржај рада.
11
Резюме: В глобальной экономической системы, которая возникает в
результате глобализации экономической и социальной матрице неолиберального капитализма, с рыночной экономикой в качестве общей модели
экономической деятельности, в которых эффективность и максимизации
прибыли становятся абсолютными и миф, компетентность и базовые компетенции становляться парадигмой рыночной экономики. Автор статьи
делает краткий обзор на эволюционное развитие капитализма, отмечено
развитием производительных сил и в этом контексте стимулирования научных исследований с которой практическое применение имеет влияние
изменений в содержании и характере человеческой рабочей деятельности,
которая постепенно становится все более важным фактором экономической деятельности, так что на переходе от двадцатого к двадцать первому
веку преобразование постиндустриального в информационное общество,
знание становится главным экономическим ресурсом (особенно производительне) деятельности. Сопровождающи это развитие через этапы
промышленного, постиндустриального и информационного общества автор указывает на процесс интеллектуализации человеческой деятельности труда и его связь с изменениями в системе и содержания образования,
особенно высокого, в соответствии с фактическими и ожидаемыми изменениями в содержании и характере труда.
В соответствии с этими соображениями, автор представляет содержание и значение новых терминов, которые возникают в контексте тех изменений, которые произошли изменения, таких, как компетентность, компетенции, человеческий капитал, интеллектуальный капитал, образовательная компетенция, их связь с образованием и подключение системы
образования и содержание фактических и ожидаемых изменений в содержании и характере труда, которая должна позволить рациональное использование информационных технологий с чувством самореализации и
уважения человеческого достоинства.
Соображения автора заканчивается, указывая на необходимость критического мышления в конкретных социально-экономических и политических отношений не только с точки зрения реформы образования и развития компетентности, но компетентность и компетенции тех, кто разработиваиют и реализацируют реформы.
Ключевые слова: компетентность, компетенция, образование, реформы, содержание труда.
1. Друштвене, посебно економске, науке имају дугу историју, али не и
разматрање компетенцијских проблема у њима. Разматрање ових проблема у њима је новијег датума1, и може се слободно рећи још се бори за „право грађанства“ у садржајима економских наука. Али, та борба постаје све
успешнија од краја прошлог (20) и почетком овог (21) века са процесом
1 Термин „компетенција“ у почетку се користи у теорији и пракси учења језика, а
касније и у образовању (припреми) менаџера.
12
глобализације у коме настају битне промене у друштвеном амбијенту у коме се одвија економска делатност, која постаје све сложенија са многим
противуречностима и кризним обележјима које треба решавати2. Проучавања глобализације као друштвеног процеса показала су да је то многоаспектни процес установљавања универзалних веза, који обухвата практично све основне аспекте друштвеног живота од економске до духовне сфере,
укључујући културу, образовање, језик, идеологију и вредности, које у својој свеукупности представљају основне атрибуте глобалне цивилизације,
па се свет показује као глобално „светско друштво“.3
О глобализацији постоје различита и супротстављена схватања. По
једним глобализација са својим процесима представља објективан спонтан
планетарни процес, моћан процес распростирања великих иновација: информатичке револуције и супериорнијих социјалних форми (модерног тржишта, космополитске културе и демократије). По другим она је пројект
доминације Запада, американизација света праћено фрагментацијом и
стварањем све дубљег јаза између светова и цивилизација.4 Такође се указује да процесом глобализације долази до значајних промена. Глобална
економија представља освајање планете од стране транснационалних корпорација развијених капиталистичких држава у интересу тих корпорација
које доминирају над националним економијама. Глобализацијом неолиберални капитализам добија глобалне размере, постаје глобални капитализам.5 У њему постоји тржишна конкуренција са доминантним обликом кретања капитала новац -новац који доноси профит што је омогућено оформљењем опште човечанске финансијско-информационе технологије.6 Глобализација се често означава као законитост нашег времена упркос материјалној, духовној, егзистенцијалној разноврсности и разноликости друштвеног живота. Међутим, глобализација као законитост у развоју друштва, није, како то можда изгледа, догађај природног порекла, већ процес који је
осмислио и створио човек. Она настаје у фази развоја капитализма када новац постаје главни регулатор целовите животне делатности и има потребу
да шири простор за оплођавање капитала; па глобализација представља
смислени начин да се то пространство оствари мирним путем. У том циљу
се велике територијалне јединице и целе државе преобраћају у социјалне
скупине које функционишу по законима обртних новчаних средстава и
огромних капитала. У ствари, успостављање глобалног светског друштва
Џ. Акрелоф, Р. Ширел, Животни дух, Београд, „Службени гласник, 2002, стр. 14.
А. Н. Чумаков, Глобализацийа, Москва, Проспект, 2005, стр. 158–165.
4 Печујлић, М., Глобализација – два лица света, Београд, „Гутенбергова галаксија“,
2002, стр. 1–7.
5 У њему доминирају транснационалне корпорације распрострањена масовна култура и остварена информацијска реалност.
6 И. И. Мазур, А. Н. Чумаков, Глобалистика-энциклопедия, Москва, Диалог, ОАО издательство „Радуга“, 2003, стр. 185.
2
3
13
представља животну потребу капиталистичких земаља за њихово преживљавање у новим условима.7
Процес глобализације крајем прошлог (20) и почетком овог (21) века
довео је до уједињавања човечанства тако да се може сматрати да се наша
планета постепено претвара у јединствен економски систем са многим
противуречностима.8 Глобализациони процеси доводе до уједначавања националних економија у један општесветски систем који се заснива на брзом премошћавању капитала, информационој отворености света: технолошкој револуцији, привржености индустријски развијених земаља либерализацији и покретљивости роба и капитала; комуникацијском зближавању
и новим видовима транспорта и комуникацијских технологија.9 Човечанство се глобализацијом брзо преображавало у јединствену целину чији се
делови сукобљавају или братиме, што се преноси с краја на крај света и извор је опасности или поверења.10 У овако уједињеном човечанству постоји
мултиполарност и међузависност центара светског система и појачава потребом увлачења свих полова света у решавању глобалних опасности и
изазова11 и противуречности које садржи, посебно оних који произилазе из
неравномерног распореда светског богатства и сукоба богатих и сиромашних.12 Решавање проблема мултиполарног глобалног друштва, у његовој
сложеној целини или појединих његових делова, да би било успешно заснивајући се на научним сазнањима, захтева и претпоставља заснивање
тих сазнања на социолошком13 и филозофском приступу,14 чувајући се од
„научних“ приступа и сазнања која глорификују прогноцистичко идеализовање друштвене стварности, филовано математичким блефирањем капиталистичке стварности.15
2. Глобализација и на њој заснован глобални неолиберални капитализам настају у еволутивном развоју капитализма. Развој производних снага био је, и остао, основни фактор развоја капитализма. Капитализам тежеЗиновјев, А., Запад – феномен западњаштва, Београд, Наш дом, Ade d’ homme,
2002, стр. 94–312.
8 Н. Н. Моисеев, Россия в системе государсть XXI века, збор. трудов: „Россия в системе государсть XXI века“, Москва, 2008, стр. 49.
9 И. И. Мазур, А. Н. Чумаков, Глобалистика-энциклопедия, цитирано издање, стр. 181.
10 Мајор, Ф., Сутра је увек касно, Београд, „Југословенска ревија“, 1991, стр. 52.
11 Ј. Примаков, Свет без Русије, „Службени гласник“, Београд, 2010.
12 Миловановић, Б. Одвојени светови, Београд, ЈНДП, 2006.
13 Опширније о овоме аутор је писао у раду Социологический подход к изученино социально-економических аспектов глобалного общества, Москва, у књизи „Социяльно-политические процеси и ценосты в условиях глобалзации, Социологический институт РАН, 2012, стр. 138–150.
14 Филозофија представља напор људског духа да се вине у висине с којих би било
могуће сагледати свет целовитије (Марковић, М., Филозофски основи науке, Београд, САНУ, 1981, стрр. 63).
15 Слотердајк, П., Социјализам није идеологија, Београд, НИН, 3035/2009, стр. 19.
7
14
ћи већој рационалности и продуктивности, у циљу присвајања што већег
профита, поспешивао је и подстицао развој производних снага. У овом
склопу и следу развоја упоредо са глобализацијом, повећава се не само значај знања као развојног ресурса, већ и ширење пространства тржишног
привређивања, тако да се данас заговара његово универзално важење и
значај. Цео овај процес је прожет, и у доброј мери омогућен, променама у
садржају (и карактеру) човекове радне делатности, тако да се са повећањем значаја знања у њеном вршењу, указује на својеврстан облик њене,
пре свега, производне интелектуализације.16 и потребу поклањања веће пажње истраживању о осмишљавању улоге и положаја човека у радној делатности. У овом контексту долази и до изналажења нове парадигме менаџмента у новим условима, у новој фази у развоју друштва због доминантне
улоге и значаја знања, почиње да се означава као друштво знања.17
У овим новим околностима долази до новог промишљања и схватања
капитала човека – људског капитала. У најширем смислу капитал човека се
схвата као свеукупност својства и квалитета учесника у радном процесу
(квалификација, мотива, интереса, идеала, култура, образовања, итд. У
ужем смислу људски капитал је термин којим се означава професионалноквалификациона карактеристика процеса рада. Формирање ових карактеристика човек стиче у процесу који претпоставља и представља улагање и
материјалних средстава, снаге и времена у организовању, обучавању, развијању физичких и духовних способности човека. То су улагања, инвестиције, речено економским речником, у својства, карактеристике човека уз
очекивање да ће то улагање позитивно утицати на побољшање рационалности, повећању продуктивности, па и положају на тржишту и могућности
остваривања већег профита. Али, изостајање улагања у развијању ових способности (карактеристика) учесника у радном процесу неповољно утиче
на профитабилност и политику на тржишту. У стври, радна делатност са
високом технологијом захтева високоразвијен људски капитал одређених
карактеристика чије развијање тражи и материјално и финансијско (инвестиције) улагање и њихово развијање и прожимање са одређеним карактеристикама могла се означити као нова фаза у развоју капитализма – фаза
социјалног капитала.18 То је вишеслојни феномен и укључује у себе као
Аутор је о овоме писао и у раду: Научно-технички прогрес и промене у садржају
рада и образовања, Београд, „Будућност и образовање“, Завод за уџбенике и наставна средства, 1988, стр. 139–146.
17 Опширније о овоме аутор је писао у радовима: Држава и друштво знања, Зборник радова „Регионални развој и демографски токови земаља југоисточне Европе“,
Ниш, Економски факултет Универзитета у Нишу, 2011, стр. 459–495 и Глобализација, социјални капитал и нове парадигме менаџмента у савременом глобализирајућем друштву, Зборник радова: „Изазови глобализације ин дружбено – економско
окоље“, Ново Место, 2012, стр. 18–23.
18 Опширније видети; Keely, B. (2007): Ljudski kapital (prevod sa engleskog), Zagreb,
Educa OECD.
16
15
основне компоненте: психофизичку способност за рад; професионалноквалификационе квалитете, комуникативност, морално-вредносне ставове, способност за иницијативу и стваралаштво. Овако схваћен социјални
капитал као прожимајућа „смеша“ инвестиција и остварених способности и
знања за остваривање продуктивне и профитабилне радне делатности.19
Висока информацијска технологија са људским капиталом непрекидно прожимајући се међусобно и са глобалним неолибералним капитализмом, образују по многима специфичне услове економске делатности на
глобалном, националном и регионалним нивоима са разним противуречностима чије решавање, и решење, траже и у успостављању новог менаџмента20 који би у већој мери уважавао повезаност учесника у организацији
економских и социјалних система са њиховим понашањем које је условљено са њиховом тежњом за остваривање самобитности и заштитом сопственог достојанства.21 Да би нови менаџмент одговорио овим новим захтевима, он мора одредити свој стратегијски правац, посебно менаџмент људских ресурса, мора да утврди „посебне потребе система за компетенцијама
запослених, сними задовољство корисника и едукује менаџмент и запослене да схвате значај услуга које пружа организациона целина за људске ресурсе, као и утицај пословних одлука на људске ресурсе. Поред тога, он мора да познаје и друге планске активности у организацији, а посебно систем
управљања квалитетом, инвестицијама, маркетиншких активности, истраживање и развој и друга стратешка усмерења.22
3. Овакав приступ упућује на потребу истраживања и промишљања
„људског капитала“ (тј. знања) у људској (пре свега економској и произвођачкој) делатности, да би се остварила што већа продуктивност те делатности и њена профитабилност, јачајући конкурентски положај економскх
субјеката у привређивању23 То подстиче модернизацију и актуализацију
економске делатности и економске науке.24 У контексту оваквих промена у
друштву и његовој делатности у друштвеним, посебно економским наукама све више добијају простор термини „компетентност“, „компетенција“,
19 Овако схваћен „социјални капитал“ подлеже сталним променама, перманентним
финансијским улагањима и развијању знања и способности сагласно развоју високе технологије.
20 Опширније о овоме видети радове аутора: Социолошки контекст економске делатности у савременом друштву, Косовска Митровица, Зборник радова Филозофског факултета у Приштини, XLII(1)/2012, стр. 135–136 и Актуални проблеми света рада у условима глобалне економске кризе, Бања Лука, „Пословне студије“, Универзитет пословних студија, 7–8/2012, стр. 201–216.
21 В. И. Жуков (2008), Људски ресурси – индекс социјалног развитка, Београд.
22 С. Ћамиловић, В. Вујић, Основе менаджмента људских ресурса, Београд, Текон,
2011, стр. 22.
23 Опширније видети и: Глуков, В. В., Економија знања, превод са руског, Нови Сад,
Висока економска школа струковних студија, 2011.
24 Видянин, В. К., Шуравлева, П., Экономическая теория, Москва, ИНФПК, 1997.
16
„компетентска комуникација“, и други слични из њих изведени. Њихов настанак, и све шира примена означавају, крајем двадесетог и почетком овог
века кардиналне промене у развоју друштва. Ове промене су условљене и
последице значајних промена у садржају и карактеру рада25 и означавају
снажан пораст значаја знања као основног развојног ресурса. Знање постаје
основни развојни ресурс својеврсним прожимањем индустријског и постиндустријског капитализма у коме су основни носиоци развоја научнотехничке и друге информације26 у настајућем информацијском друштву27
Настанак овог новог друштва представља фазу у еволутивном развоју капитализма, али се може слободно рећи и друштва уопште у његовом цивилизацијском развоју.28 Промене у садржају и карактеру рада не само да су
омогућиле настанак информацијског друштва, већ су те појаве међусобно
повезане и њихова повезаност одређује карактер остварености многих
друштвених појава а посебно облике и садржај образовања.29 У овом контексту постоји нарочито међусобна условљеност (повезаност промена у
информационим технологијама, у свету рада и моделима образовања.
Управо зато стални развој информационе технологије (информационо-комуникационих система) захтева не само овладавање информцијама, већ и
овладавање средствима и поступцима њиховог сазнања. Релативно брзо
застаревање стечених знања (у школи и ван ње) указује на потребу да човек учи у току целог (посебно радног) живота, како би био успешан у раду
и друштвеном и културном животу. Наиме, брзе промене у савременом
друштву, доносе нове технологије и уводе нове послове и задатке за чије
вршење је потребно нових знања и радна инвентивност. Стицање тих нових знања (и умећа) је инвестиција која омогућава коришћење расположивих ресурса и зато то стицање знања треба схватити као димензију интегративног организованог понашања.30 То образовање треба да буде квалитетно сагласно глобалним променама у друштву тј. одговара потребама
Опширније о овим променама и њиховом утицају на развој економске делатности аутор је писао у свом делу Социологија рада, 10. изд. Београд, „Савремена администрација“, 1999, стр. 276–282.
26 Павокин, Е. П., Информација как научна категория, Москва, „Социологические
иследовании, 11/2006.
27 Еляков, А. Д., Современое информационное общество, Москва, „Виссщее образованние в Росии, 2001.
28 Еляков, А. Д. Современия информационая революција, Москва, „Социологические
иселедования“, № 10/2003.
29 Опширније о овоме аутор је писао у: Информацијско друштво и образовање, у
зборнику радова: „Технологија, информатика, образовање, Београд, Институт за
педагошка истраживања, Нови Сад, Центар за примену науке, технологије и информатике, 2009, стр. 42–48.
30 Симић, М., Процес учења као димензија модела интегративног понашања, „Економске теме“, Економски факултет Универзитета у Нишу, Ниш, 5/2005.
25
17
информацијског друштва.31 У ствари свет рада је одређен, али и условљен
све доминантијом улогом технологије. Технологија је друштвени процес
(творевина) људске креативности и инвентивности. Зато се и може прихватити указивање да човек ствара индустрију на основу индустрије знања, а овој треба да претходи индустрија учења. У овом контексту настаје и
термин интелектуални капитал. То је капитал који представља науку и
умеће екстраховања максималне вредности и ресурса који се поседује и начина њиховог гајења и развијања. У ствари поседовање самих ресурса није
довољно за стварање вредности. Потребно је активирање ресурса на начин
који обезбеђује стварање оптималне величине вредности, зато се прецизније интелектуални капитал одређује као поседовање примењеног искуства, технологије, односа са клијентима и професионалних вештина које
пружа конкурентску прдност на тржишту.32 Распростирањем знања као
основног фактора у развоју друштва, разматрања међусобне условљености
знања и образовања и увођењем категорије интелектуални капитал и промишљања глобализације са њеним негативним и позитивним последицама
у друштвеним наукама компетентност и компетенција постају предмет
промишљања у тежњи да се ти термини потпуније одреде, њихов међусобни однос и њихова повезаност са образовањем.
У одређивању значења термина компетентност и компетенција постоје неке тешкоће, које се могу превазићи ако се пође од сазнања најпознатијих теорија о глобализацији33, сазнања о односу образовања и с вета
рада и сазнања о променама у садржају и карактеру рада. Теорија Пола Семјуелсона се фокусира на трговини и размени, а Гулора Мидодика на производњи и образовању. А кад се приступа разматрању односа образовања и
компетенције, образовање се увек односи на способност суочаања са светом, спремност постављања према свету и умеће савладавања задатака)
проблема, али и на осетљивост за проблеме. Притом је важна и способност
уочавања и дефинисања проблема, спремност на анализирање и указивање
проблема, настојање за њихово решавање, могућност, размишљање о алтернативи и преузимање одговорности за последице.34 Овакво разматрање
значаја образовања за компетенције мора се заснивати на научним сазна-
Гојков, Г., Квалитет образовања у глобалним променама друштва, Ново место,
зборник радова, „Изазови глобализације ин друштвено-економски околишп“, 2012,
стр. 24–39.
32 Милачић, В. Р., Индустрија знања – нова парадигма одрживог развоја, Нови Сад,
ФТП, 2006.
33 Опширније видети и књигу аутора Глобалистика и криза глобалне економије, Београд, „Графипроф“, 2010.
34 Гојков, Г. Стојановић, А., функција знања и моралност, Вршац, Висока школа
струковних студија за образовање васпитача, 2012, стр. 14.
31
18
њима о оствареним и очекиваним променама у садржају и карактеру људског рада.35
4. У контексту оваквог приступа и полазећи од доприноса настојања
да се ближе одреде значења термина компетентност и компетенције са
становишта образовних садржаја који их омогућују указујемо, поред осталог, и на значајан допринос УНЕСК-а њиховом појашњавању. У овом погледу посебан значај имају разматрања садржана у реферату његове комисије
насловљеном „Учити да будеш“. Тај реферат садржи концепцију непрекидног образовања – образовања током целог живота. Та се концепција ослањала на четири „стуба“: учити да се учи и користе знања; продубљено се
бавити својом ужом облашћу уз доста широка општа знања; учити да се
обавља посао не користећи стандардне навике и радити у тиму; учити да се
живи заједно уз разумевање других људи, решавајући конфликте и учити
да се буде, развијајући своје квалитете личности, људски потенцијал.36 Скоро у исто време (1970-их година) руководилац Института за тржишне односе и истраживање професија (Д. Мертекс) уводи термин „кључне квалификације“ указујући да економија води мало рачуна о променама и економији, истичући да у стално променљивом свету образовања професија које
је оријентисано само на конкретан посао не може бити довољна. Зато је потребно упоредо са стручним знањем стицати и квалификације које излазе
из оквира професија, кључне квалификације. Постоји одређена повезаност
између „кључне компетенције“ и „кључне квалификације“, али њих не треба поистовећивати. Јер, компетентност поистовећена са квалификацијом и
представља економску категорију карактеристику човека као радне снге. У
таквој ситуацији политичари и бизнисмени у скупу компетенција за наставне стандарде и програме диктирају своје захтеве образовању којим се
оно претвара у сферу образовних услуга. Међутим, компетентан човек треба, пре свега да буде развијена личност. Зато компетенцијски оријентисано
образовање не треба да буде слуга економије (која је углавном усмерена на
стицање профита), већ усмерено на развијање креативно-иновацијских
способности чоека интелектуалном капиталу и новом току развоја друштва – друштву знања.
Полазећи од претходних излагања приступа се одређивању значења
Компетентност и компетенције. Компетентност представља промишљено
владање теоријским знањима и вештинама које су потребне за практичну
реализацију конкретних врста делатности и најпотпунију самореалзацију
човека. Између компетентности и других резултата образовања постоји одОпширније о овоме аутор је писао у раду: Међузависност садржаја и карактер
рада и значај њиховог проучавања у социологији рада, Ниш, Зборник радова Филозофског факултета у Нишу, 1977, стр. 34–41.
36 Постављени циљеви имају карактер кључних компетенција које дозвољавају човеку да настави образовање сваки пут кад зато настану потребе у суочавању са
технолошко-информацијским променама у свету рада.
35
19
ређена повезаност, као што су писменост и култура. Писменост омогућава
усвајање минималних знања и умећа неоподних за касније шире образовање. Образованост се допуњује искуством стваралачке примене стечених
знања и вештина као и емоционално-вредносног односа према стварности.
Култура представља усвајање материјалних и духовних вредности које су
претходне генерације оставиле у наслеђе. Менталитет - основни погледи
на свет који човеку дају особину јединствене индивидуалности, непоновљивости у комбинацији са способношћу за свестрану самореализацију.
Повезаност ових елемената и термина из области компетентности омогућава формулацију не само радне, већ и развијене (потпуне) дефиниције
компетенције. При њеном формулисању треба имати у виду да се у материјалима пројекта комисије за образовање европске организације за економску сарадњу и развој... Дефиниције и избор компетентности теоретска и
концептуална истраживања (DeSeCo) указује да је компетенција изграђена
на комбинацији узајамне повезаности когнитивних и практичних навика
знања, мотивација, система вредности, преференци, емоција и других социјалних и бихејвиористичких компоненти које могу бити заједно мобилисане за еикасну акцију.37
У дефинисању компетенције, и њој сличних појмова (термина) које су
на један или други начин повезани са термином компетенција, полазимо
од следећих елемената у следу: позитивна мотивација за манифестацију
компетентност; вредносно-смисаоне прдставе односа према садржају и резултату делатности; знања која се налазе у основи избора начина реализације одговарјауће делатности; вештина, искуство (навика) успешног обављања неопходних акција на основу постојећих знања38 У структуриу компетентности постоји већи број термина, од којих су значајнији: компетенција, компатитивност, кључна компетенција образовна (ошта и посебне)
компетенција. Најкраће прва три (можда и најзначајнија) термина у овој
структури се дефинишу на следећи начин: Компетенција представља свеукупност међусобно повезаних квалитета личности, задатих у односу према
опредељеном кругу предмета и процеса. Компетитивност понашање човека у вези са одговарајућом компетенцијом окључујућии његов лични однос
према њој и прдмету делатности. Образовна компетенција представља свеукупност осишљених ориентација, знањем, умећем, навикама и искуством
делатности човека у односу к опредељењу према кругу објективно реалних
делатности неопходних за потврђивање личности у социјално значајној
продуктивној делатности. Ове дефиниције су више радне и нису дорађене.
Потребна је њихова дорада на основу промишљања нове стварности полазећи од тога да њихова компетентност предтавља свеукупност многих таRaven, J. (1984): Competence in modern Society its identification, development and release, London, N. K. Lews.
38 Татур, Ю. Г. (2004): Компетентностний поход в описании результатов и проектировании стандартов висщего професионаланеного образовании, Мосвка, ИЦПКС.
37
20
квих компетентности39нарочито кад се ради о дефинисању кључних компетенција.40
5. Постоје тешкоће у појмовном одређивању компетенција. У савладавању тих тешкоћа трба имати у виду да кључне компетенције и њихов систем одређују најраспрострањенији стандарди који представљају вредносно осмишљене општекултурне информационо комуникативне социјално
радне компетенције личног усавршавања. Притом, треба имати у вуди и да
реално глобализирајући свет захтева превазилажење нејасног национално-културног и социјално-политичког контекста разраде стандарда и реализације у компетентност. Главном садржином компетентног приступа
остаје образовна компонента, али треба одбацити схватање да компетенцијски приступ јача, тј. треба само да јача практичну усмереност образовања. Јер, је још један од оснивача компетенцијског приступа у структури
компетентности укључивао упоредо са когнитивном и бихејвиористичком
и афективну компоненту.41
Упоредо скоро истовремено са разматрањима о компетентности, почињу и разматрања о потреби новог приступа у промишљању односа човек
– рад, нарочито у разматрањима о остваривању демократског односа у друштву. У тим разматрањима све чешћи су, а не ретко и све гласнији предлози да у разматрањима о демократији треба укључити и разматрања о потреби и могућности човека као слободног и стваралачког бића, и у том
контексту остваривању веће праведности у друштву.42 Сва ова разматрања
одвијају се под утицајем евидентних промена у садржају и карактеру рада
као последици научно технолошке ревулуције.43 Ово, поред осталог указује
на потребу већег уважавања достојанства рада остваривању услова за пристојан рад, чији је битан и неодвојив део задовољство човека својом радном делатношћу. То задовољство представља унутрашњи подстрицај за
радну активност, за радну мотивацију. На линији оваквог приступа су у
основу, на одређен начин и најновија разматрања у економским наукама о
„животној сили“ тј. психолошког аспекта радне мотивације и остваривања
правичности у савременом друштву.44 У таквом приступу су и тражења
узрока економским депресијама.45 Овим разматрањима су слична и разма39 Давидов, Ф. Д. от. ред. (2010): Компетентностний поход к образованию професионаланеной личное развитие государствених служатих, Москва, Издательство РАТС.
40 Зимя, И. А. (2004): Ключовне компетентности как реузултативное целовия основа компетентносного подхода в образовании, Москва, ИЦПКПС.
41 Raven ... цитирано дело.
42 Бадју, А. (2008), Демократско дурштво није праведно, Београд, НИН, број 21, стр. 31.
43 Юдин, Б. Г. (2008), Технонука, человек, общество, актуельность, гуманитарной
экспертизии, Москва, „В ек глобалзацији“, стр. 146-...
44 Международная конференция труда (1999) секция 87, Достойньий труд, МБТ,
Женева.
45 Акерлоф, Џ., Шиле, Р., Животни дух, Београд, ЈП „Службени гласник“, 2010, стр.
60–63, 85–91.
21
трања о успону и сумраку народа, која указују на потребу да стандарди у
друштву буду задовољавајући у односу на потребе које друштво исказује.46
За разматрање и критичко промишљање теорија о компетенцијама у
савременим економским наукама, да би њихови резултати могли да се квалификују као научни, потребно је јасно формулисати теоријско-методолошка полазишта, поштујући уобичајена логичка правила у оваквим случајевима. Пет је таквих полазишта која треба користити у њиховој укупности.47
Прво, савремено друштво је глобализирајуће са економском матрицом коју
чине идеологија неолибералног глобалног капитализма (приватизација,
конкурентност, рационализација – профитабилизација) у коме је од ефикасности и максимализације профита створена апсолутна вредност и мит,
што чини лимитирајући чинилац развијања хуманистичког потенцијала
појединаца и друштва кроз који треба да се испољи њихова креативна и
иновациона способност. Друго, савремене економске теорије најчешће разматрају и промишљају капиталистички систем прогресивистички, уз ослањање на блефирање математичких наука. Треће, глобализација има планетарне размере, настало је на неки начин „мегадруштво“, глобални економски систем48 али изостало промишљање даљег развоја тог система49. Четврто, изостало је озбиљније разматрање образовања за, и у, информацијском
друштву. Пето, потребно је критички промислити основна сазнања о резултатима досадашњих истраживања о напорима на развијању компетенција са ослонцем на образовни систем и његове промене. Анализа постојећих теорија о компетенцијама допринеће осмишљавању друштвене праксе
у развијању компетентског система сагласно потребама информацијске
стварности и осавремењивања економских наука. Са становишта ових приступа треба критички промишљати у конкретним друштвено-економским
и политичким односима не само реформи образовања са становишта развијања компетентности и оних који осмишљавају и остварују ту реформу.
Олеон, М., Успон и сумрак народа, Београд, ЈП „Службени гласник“, 2010, стр. 20,
29–40.
47 Опширније о овоме аутор је писао у раду: Contribution to discussion of the historical kontext competence problems in modern, Niš, Problems of contenporrary ekonomies“, 2012, r. 395–400.
48 Глигориев, С. М. ред. (2006): Словарь виталиской социологии, Москва, Гордарики.
49 Кременц, В. Корестованое образование поребовании XXI века, Москва, Известия
Российской Академии образования, 4/2006.
46
22
KOMPETENTNOST U FUNKCIJI RAZVOJA
I POSLOVNOG USPEHA
Prof. dr Srećko Milačić
Redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici,
rektor Univerziteta
UVOD
Od davnina je poznato da nas viši nivo kompetentnosti približava željenoj
perfektnosti, ali i obrnuto, niži nivo kompetentnosti nas udaljava od pretpostavljenog - definisanog cilja. Nema ni jednog pravog puta pa ni cilja za onog koji ne
zna gde ide. Pokazuje se i u teoriji i u praksi da su ciljna opredeljenja pretpostavka raspolaganja ili traženja nivoa kompetentnosti za opredeljenu kompetentnost. Da bi se ostvario veći poslovni uspeh, a samim tim i razvoj, često je potrebno i pregovarati, ali činjenica je da u nekim slučajevima „najmoćnije oružje kojim
možete uspeti u pregovorima jeste napustiti pregovarački sto bez dogovor1
Sinteza pojedinačne ili grupne nadležnosti u odnosu na ciljna opredeljenja pretpostavka je definisanja nivoa zadovoljavajuće kompetentnosti. Kompetentnosti pojedinca ili grupe odražavaju se i zastupljene su u svim sferama društva, od makro nivoa kao što su: politika, ekonomija, kultura, umetnost, zdravstvo,
obrazovanje, socijalna dešavanja pa preko privrednih preduzeća, korporacija i
univerziteta, državnih institucionalnih struktura, sve do nivoa pojedinačnog i
društvenog grupnog delovanja u cilju izvršavanja određenih zadataka i ostvarivanja ciljeva. Sa definisanjem zadatka, sužava se područje kompetencija i kompetentnosti, ali se definiše i odgovornost za kvalitet ishoda aktivnosti. Potrebno je
da naglasimo da korporacija kao moderni sistem koncentracija i funkcionalne organizovanosti gubi poziciju, a samim tim i uticaj, pa i dosadašnji nivo kompetentnosti, jer centralno mesto uticaja preseljeno je na univerzitet.
DINAMIKA PROMENA I NIVOI KOMPETENTNOSTI
Univerzitet u savremenom svetu postaje dominantan, jer je na univerzitetu
ostvarena najveća koncentracija ukupne ljudske umnosti - znanja, koncentracija
kapaciteta za istraživanje i razvoj kao pretpostavke inovativnosti i pozitivnih
tehničko-tehnoloških promena. Umesto digitalne, nastupa umrežena ekonomija,
koja osnovnu podlogu za svoje funkcionisanje nalazi u informatičkim tehnologi1 Mackay H. Swim With the Sharks Without Being Eaten Alive, William Morrow and Company, New York 1988. str. 51.
23
jama sa karakteristikama univerzalne difuzije. Paradigmu informatičkih tehnologija čini kompjuter, robotika i telekomunikacije. Promenjen je tehnološki svet a
tehničko–tehnološko zaostajanje značilo bi privrednu katastrofu. Ekonomisti koji su tehnologiju dugo smatrali rezidualnim faktorom, konačno su se opredelili za
intenzitet i nivo promena koje diktira tehnološki razvoj.
Pokazuje se ispravnim da je kompetentnost dominantni faktor poslovnog
uspeha svake organizacije, jer demonstrira one karakteristike koje subjekt organizacije čine prepoznatljivim, boljim od ostalih na tržištu. Kada su, medjutim, u
pitanju kompetentnosti preduzeća, neophodno je da istaknemo potrebu i značaj
individualnih znanja i sposobnosti, ali i ukupnost intelektualnog kapitala, kojim
preduzeće raspolaže zbog činjenice da je neophodna međusobna povezanost delova strukture organizacije i identifikacija područja superiornosti po osnovu
kompetentnosti ali i ciljnog delovanja.
Individualni nivo, ciljno usmeravan, s jedne strane, i delegiranjem zadataka ali i odgovornosti, s druge strane, na organizacionom nivou definiše strategijske opcije i generalno strategijsko opredeljenje, čime se potvrđuje opredeljenje
za ostvarivanjem poslovnog uspeha, što je manifestacija najvišeg nivoa kompetentnosti organizacije.
Unapred definisani standardi, kao zakonitosti ne postoje u smislu ostvarivanja poslovne dominantnosti. Sistem autonomnog reagovanja na izazove, najčešće, ne funkcioniše, pa je zato potrebno planobilno reagovanje, u smislu definisanja
prognostičkih stavova i prognoza, na osnovu čijih iskaza je moguće donositi planske odluke visokog stepena izvesnosti i neznatnog rizika koji se može kontrolisati.
Prognostičkim i planskim reagovanjem organizacija je na najboljem putu
da ostvari potpunu kompetentnost. Neophodna je reakcija ex ante, odnosno reakcija pre činjenice, pre nego što bi eventualne nekompetentnosti dovele do kumulativnog gubitka.
Ekonomija zasnovana na znanju povlači demarkacione linije izmedju
sposobnih i podobnih, izmedju znanja i neznanja, izmedju znanja i kompetentnosti i izmedju znanja i sposobnosti. Znanje ne nosi sa sobom pretpostavku da je
neko kompetentan – sposoban. Znanje i sposobnosti ne mogu se transplantirati
ali se mogu naučiti i steći. Učenost ne znači i demonstraciju sposobnosti. Znanje
će predodređivati usmerenost na sposobnost, što su ključne odrednice postavljanja nivoa kompetentnosti. Nivo znanja i veština sadržani su u ljudskom resursu.
Inovativno motivisani, definišemo nivo kompetentnosti sa pretpostavkom podržavanja novih tehnologija.
Ključ svega, pa i poslovnog uspeha, je upravljačka tehnologija, koja je
ujedno i najstarija. Redosled nastajanja tehnologija: mehaničke, energetičke i informatičke, saglasan je redosledu nastajanja mehaničke, energetičke i informatičke mašine a to je i redosled emancipacije rada i njegovog stvaralaštva. Kroz
istorijski razvoj tehnologija, nastajali su i zahtevi, autonomni i delegirani u odnosu na kompetentnost i kompetencije. Pod uticajem zahteva glavnih kategorija
stvarnih i potencijalnih potrošača, neprekidno dolazi do razvoja proizvoda, kapaciteta, tržišta i resursa. Ove četiri kategorije javljaju se u međuzavisnosti sa so24
bom i sopstvenim eksternim okruženjem, kao dominantni kompleksi reprodukcije preduzeća, izraženi kroz celinu njihovog uravnoteženog funkcionisanja.
Na razvoj kapaciteta, tržište ispoljava svoj uticaj posredstvom zahteva
glavnih kategorija stvarnih i potencijalno mogućih kupaca, s jedne strane, a s
druge strane, tehnički i organizacioni i poslovni nivo najuticajnijih proizvođača u
okruženju, koji su nosioci progresa u svojoj specijalnosti, postavljaju određene limite koje treba da uvažavaju svi proizvođači, koji žele da sačuvaju svoju ekonomsku egzistenciju i svoj položaj na tržištu.
Kvalitet i stepen atraktivnosti, kao vid prilagodljivosti i inovativnosti, javljaju se kao faktori koji određuju, ne samo razmere i prostorni domen tržišta,
već i nove nivoe kompetentnosti i kompetencija. Inovativnost se ogleda u činjenici da je neophodno da ljudski resursi, za potrebe novih kompetencija ovladaju
onim znanjima, neophodnih da se ostvari odnos zavisnosti između profila organizacije i resursnih inputa, koji su neophodni za njeno funkcionisanje. S tim u vezi, potrebna su znanja i veštine od kojih zavisi nivo kompetentnosti i kompetencija koja se odnose na: energetske i sirovinske resurse, koji imaju veliki uticaj na
razvoj materijalno intenzivnih proizvoda - standardne izrade. Poslovna tradicija
i učena i problemski kompetentna radna snaga, tehnički resursi, razvijenost oblika proizvodne i poslovne saradnje i poslovni ugled organizacije, u većoj meri,
podstiču razvoj radno intenzivnih proizvoda, koji podležu dinamičnom tehničkom progresu. Intenzivniji razvoj proizvoda šire potrošnje podstican je komercijalnim resursima. Razvijena infrastruktura i finansijski resursi predstavljaju podsticaj, manje-više, za celokupnu privrednu strukturu. Tehnološki resursi u smislu
dominantnosti sa aspekta savremenosti, podstiču kapitalnu intenzivnost. Znanje
postaje dominantan resurs. Implementacija znanja kroz ljudske resurse, ideje
kao resursi, razni oblici saradnje i kapaciteti, čine paradigmu ekonomije zasnovane na znanju.
Nivo moguće koncentracije u obezbeđivanju potrebnog obima i strukture
resursa, potrebne za formiranje optimalnih kapaciteta određenih specijalnosti,
predstavlja vrlo značajnu ograničavajuću komponentu kod opredeljivanja za određeni nivo kompetentnosti. Ovaj stav je naročito prisutan kod organizacija, koje
postavljaju izuzetno visoke zahteve u pogledu nivoa koncentracije i kvaliteta potrebnih resursa za formiranje optimalnih kapaciteta, koji pokazuju tendenciju
kontinuelnog rasta. Ukupnost promena koje se dešavaju u sferi rada i razvoja, s
jedne strane, te u obrazovnom i naučno- istraživačkom sektoru, s druge strane,
definiše karakterističnu povratnu spregu. Njena suština nalazi se u činjenici, što
se pod uticajem obrazovnog i naučno istraživačkog sektora formira ponuda novih saznajnih vrednosno nepotvrđenih kompetencija, koji inovativnim delovanjem „proizvode“ inovativne proizvode, tehnologije i postupke a materijalna sfera koja se razvija u kontinuitetu će pred naučni sektor postavljati nove atraktivne zadatke koje će on morati da rešava. Pokazuje se da ova povratna sprega nosi
sa sobom poruku razvojnog i inovativnog procesa u kontinuitetu. Promena postaje konstantna.
25
Razvoj proizvoda, tehnologije i procesa utiče na proširivanje razvojnih
opredeljenja i po liniji proizvoda, i po liniji tehnologije izrade, i po tehnologiji obrade. Ova dešavanja nužno postavljaju zahteve za novim kompetentnim kadrovima, kojima se delegiraju nove kompetentnosti. Razvoj organizacije deluje i povratno na razvoj resursa, na razvoj tržišta, poslovnog opredeljenja i kapaciteta.
Atraktivne novine predominantno utiču na stvaranje novog nivoa kompetentnosti i novog sadržaja kompetencija, kako upravljačke strukture organizacije, tako i
problemski orijentisanih timova i pojedinaca. Nano tehnologije, čip, informatičke
tehnologije i, uopšte, procesi minijaturizacije, ostvaruju proces delimitiranosti u
eksploataciji pojedinih vrsta resursa, stvaraju pretpostavke za produžavanjem
njihovog veka eksploatacije i stvaraju prilike za primenu novih supstituišućih vrsta resursa za iste ili druge namene. Proizvode se novi sadržaji kompetentnosti.
Rastu zahtevi za specijalizovnim timovima i naučno-istraživačkim liderima. Izvorno nova otkrića dovode do porasta tražnje i nivoa kompetentnosti u novim,
nedovoljno eksploatisanim područjima poslovnog delovanja.
Prema tome, organizacija, njeni kapaciteti, poslovni profil, resursi, njeni
autputi i tržište su dinamične kategorije, pa su izloženi promenama pod uticajem
menjanja intenziteta tražnje, nivoa konkurencije, intenziteta delovanja naučnotehničkog progresa, te je usled nastajanja evidentnih promena, neophodno
ostvarivati promene i u nivou kompetentnosti i strukturi kompetencija.
Promenjivi zahtevi tržišta, tehnologija koja se kontinuirano razvija, nauka
sa eksponencijalnim i logističkim rastom, gde svi učesnici poslovnog procesa i ambijenta traže, napreduju i proizvode neprekidno nova znanja i veštine, dovode do
novih nivoa kompetentnosti i do nove strukture kompetencija grupa i pojedinaca.
TEHNOLOGIJA OBRAZOVANJA I NIVO KOMPETENTNOSTI
Povećanjem plata naučnim radnicima za 300%, Staljin je doprineo begu
kadrova iz materijalne sfere u naučno-istraživački sektor. Zadatak naučnih i
uopšte obrazovnih institucija je da proizvode a ne da zapošljavaju.
Globalizacija, s jedne strane, i tehnologija, sa druge, mogle bi svima da
omoguće jednak pristup obrazovnim resursima, a time i šanse za unapređenje
nivoa kompetentnosti.
Još za vreme Petra Velikog utemeljena je Ruska akademija nauka koja je
zadužila svoj narod sa četvrt miliona naučnika koji rade u institutima. Elokventna fraza C. P. Snowa u njegovom istorijskom predavanju „Dve kulture“ svodi se
na nauku i tehnologiju kao dve grane ljudskog iskustva. Naveo je: „Nema evidencije da je bilo koja zemlja, rasa ili nacija bolja od bilo koje druge kada se radi o
mogućnosti naučnog obogaćivanja. Tradicija i tehnički temelj tako malo znače u
tom procesu. Training effort je sve! Dugoročna obaveza, dobra zaštita i slobodni
internacionalni kontakti uz to! Kritična masa istraživača potrebna je u svakoj istraživačkoj oblasti. U naučnim istraživanjima ratio 95–5 je dovoljan odnos u distribuciji naučno istraživačke radne snage“. Sedam posto (7%) visoko stručnih
26
kadrova je granica automatizcije. Pa zašto smo godinama tu gde jesmo. Zašto idemo u regres (nazadovanje) umesto u progres (napredovanje)!? Nije li u pitanju
vođstvo? Ili je možda problem u odsustvu koncentracije kadrova, sredstava i kapaciteta!? Odgovori su jednostavni i rešenja postoje. Naučni sektor i obrazovne
institucije sposobne su da daju odgovore i za mehaničku prošlost i za umreženu
digitalnu budućnost. Potrebno je osloboditi inicijativnost i podržati selektivnu
naučno-istraživačku aktivnost. Pokazuje se da kompetentnim korišćenjem znanja i sposobnosti organizacije dobijaju moćno oružje pomoću koga nastoje da
osiguraju veći poslovni uspeh kroz povećanje nivoa konkurentnosti na tržištu.
Izrazita inovativnost posledica je povećanja nivoa kompetentnosti koja
svoju podlogu nalazi u obrazovnom procesu.
Znanje je delo bez reči - što znači da čovek može da zna ili da nauči kako
se nešto radi, a istovremeno da bude nesposoban da na zadovoljavajući način objasni kako se to radi. Proizilazi da se javljaju preduzetne specifičnosti kao kompetentnosti ili nekompetentnosti kada je u pitanju ne samo inovacija, jer se ne
može jednostavno znanje transplantirati, nego se mora naučiti iskustveno ili preciznije interakcijom između iskustva, tehnološkog transfera i istraživanja i razvoja. U svom traganju da savlada novu tehnologiju i izbaci nove proizvode, uključujući i one koje znače radikalan skok od prošlosti, organizacije će biti ograničene
svojom postojećom tehnološkom osnovom, znanjem i iskustvom.
Savremena država ne štedi napore u cilju podržavanja vlastitog naučnoistraživačkog rada, stimulisanja razvoja novih, a pre svega informacionih tehnologija, stvaranja opšte inovacione i naučne klime u privredi. Ona to realizuje neposrednom intervencijom u toku trajanja pojedinih inovacionih procesa, učestvovanjem u snošenju rizika koji neminovno prati inovativni tok.2
Organizacije moraju ceniti znanje koje doprinosi povećanju nivoa kompetentnosti. Za organizaciju je važno znanje i kompetentnost svakog pojedinca. Zato je neophodno omogućiti naučni, stručni i lični razvoj pojedinaca, timova i grupa, čime se stvaraju i otkrivaju motivacioni efekti kompetentnosti.
INOVATIVNOST VS KOMPETENTNOST
Ubrzanjem promena na tržištima i u tehnologijama, stvaraju se mnogobrojne pretnje i neizvesnosti za mnoga preduzeća „stare“ privrede, čime se kontinuelno ispituje stepen izvodljivosti inovacija kroz migracije vrednosti. Realnost
proaktivnog dejstva tehničkog progresa upućuje na činjenicu koliko je inovacija
bitna za opstanak i rast moderne korporacije. I inkrementalna poboljšanja, i radikalne inovacije mogu biti esencijalne za održavanje komparativne prednosti.
Akumulacija dokaza pruža podršku shvatanju da se inovacija isplati. Iz izveštaja
„Fortune“, prvih 20% kompanija u godišnjem pregledu inovativnih firmi i inovacija dupliralo je deoničarske prinose. To se nije moglo dogoditi bez afirmacije
2
Todosijević R., Koncept inovativnog razvoja, KONFIDENT, Medjunarodni projekt, EU, 2010.
27
kompetentnih, bilo u definisanju zadataka i donošenja odluka, bilo u operativi i
procesima kroz kompetencije. Brojne uspešne inovacije se identifikuju, razvijaju
i iznose na tržište od strane velikih „dobro– utvrđenih“ kompanija.3 Međutim, nekoliko ovih velikih firmi stvorilo je male preduzetničke jedinice, da bi se stimulisala inovacija. Zanimljiv je podatak da su brojni korporativni merdžeri osnovani
upravo sa ciljem podizanja nivoa inovativnosti. Inovacijama mi u stvari nastojimo da menjamo matricu vrednosti, čime faktički uspostavljamo novi sistem
vrednosti i novi sistem kompetencija i kompetentnosti.
Obezvređivanjem starog, mi afirmišemo novo. Stvaraju se pretpostavke
za afirmacijom progresivnih dostignuća. Sistem postaje fleksibilan, jer jednostavno odgovara na promene i izazove iz svoje okoline. Kada se to desi, došlo je do
inovacije. Dakle, inovacija mora biti viđena kao nešto što je a ne što nije. Centralno značenje inovacije na taj način odnosi se na obnavljanje i poboljšanje postojećeg. Novina se javlja kao posledica poboljšanja. Za ovo poboljšanje, pokazaće se
karakterističnim, potrebno je da ljudi menjaju način donošenja odluka. Ponašanje okruženja i preduzeća nameće potrebu drugojačijeg načina donošenja odluka
izvan normi dosadašnjeg načina ponašanja. Šumpeter (1930) naglašava da inovacije dovode do promene vrednosti na kojima počiva sistem. Na nižem nivou,
inovacija se može posmatrati kao promena u procesu mišljenja i reagovanja za
nešto što se radi ili koristi kao primena pronalazaka i otkrića.4 Cilj inovacije je
pozitivna promena, odnosno težnja da se dogodi nešto bolje.
Inovativnost i na njoj zasnovani pronalasci kroz procese uvođenja, dovodi do povećanja produktivnosti, koja je osnovni izvor povećanja bogatstva u privredi. Inovacija je važna tema u proučavanju ekonomije, biznisa, preduzetništva,
dizajna, tehnologije, sociologije i inženjeringa. U žargonu, termin „inovacija“ je
često sinonim za izlaz iz procesa.
Inovaciju treba posmatrati kao glavnog pokretača ekonomije, posebno
kada to dovodi do nove kategorije proizvoda ili povećanja produktivnosti, faktore koji dovode do inovacija, takođe, treba smatrati ključnim i od velikog značaja
za politiku i proces odlučivanja. Sve se ovo neće dogoditi ukoliko izostane nivo
poželjne kompetentnosti, za šta su potrebni novi kompetentni ljudi kao rezultat
procesa obrazovanja. Ovo je još jedan dokaz da univerziteti preuzimaju primat,
ne samo zbog činjenice da nam se dogodilo „znanje na znanje“!, već zbog shvatanja da znanje, i na njemu zasnovane ekonomije postaju dominantne, služi kao
strategija vodilja iz mnoštva alternativnih budućnosti.
Polazeći od različitih tipova inovacija, inovativni proces ima brojne strategijske implikacije. Inovacija predstavlja jaku tačku u eksternom okruženju,
ukoliko počiva na jakim kompetencijama, ali, takođe, predstavlja i faktor koji utiče na to kakve će generičke strategije i aktivnosti za stvaranje vrednosti firma interno odabrati. U svakom slučaju, za neke firme može biti teško da upravljaju
inovacijama. Ovo je naročito slučaj sa onim firmama koje su se „uljuljkale“ u sta3
4
„Economist“: Innovation in Industry, December, p. 15, 1999., str. 2.
McKeown, Max, The Truth About Innovation, London, UK: Prentice Hall, 2008.
28
nje status quo. Posebno ističemo važnost uloge inovacija u preduzetništvu, pa ćemo preduzetništvo i definisati kao trajno nastojanje da se traženjem inovacija,
implementacijom i njihovom komercijalizacijom ostvaruju pozitivni ekonomski
efekti.
U odnosu na iznete stavove i postavljene definicije, inovacije sa aspekta
širine, ekonomskog, prostornog, tehničkog ili logonskog horizonta, jednostavnije
rečeno, horizonta ukupne kompetentnosti, obuhvataju organizacijske, poslovne,
administrativne, komunikaciono-informatičke i druge vrste kvalitativnih pozitivnih promena, od sitnih korisnih ideja do krupnih zahvata reorganizacije ili izmena poslovne politike. U tom smislu, pokazuje se potreba za izgradnjom poslovne
kulture koja se temelji na odanosti i odgovornosti. Negujući koncepciju održivog
razvoja, organizacije, u suštini, neguju odnose sa ljudima i okolinom, ostvarujući
tako svoju egzistenciju, imajući u vidu buduće naraštaje.
Kompetentnost diktira potrebu odgovornosti prema zaposlenima, odgovornost prema učesnicima u poslovnom odnosu, kupcima, dobavljačima, partnerima iz oblasti proizvodne i poslovne saradnje, odgovornost prema lokalnoj zajednici i odgovornost prema društvenoj sredini i ukupnom ambijentu.
TRŽIŠTE KAO KATALIZATOR KOMPETENTNOSTI
Izvodeći iz analize retrospektivnog karaktera stav o nivou dostignutog u
društveno-ekonomskim dešavanjima, mi, u suštini, ocenjujemo kompetentnost
donosilaca odluka, a odlučivati znači upravljati, čime se u stvari vraćamo na
upravljačku tehnologiju kao ključ poslovnog uspeha. Kompetentnosti po osnovu
ovlašćenja mogu biti velike i isključive, ali po osnovu ishoda analize dolazimo do
kompromitujućeg stava. Kao da nekompetentni ljudi odlučuju o kompetentnim
stvarima, pa je ishod visoko neizvestan, izostaje ili je nezadovoljavajući. Potrebna je promena (ne)kompetentnog i kompetentnosti. Tamo gde zataji pojedinac,
nastupa drugi ili grupa – tim.
Teorija preduzeća je važna tema mikroekonomije i bavi se objašnjavanjem i predviđanjem ponašanja preduzeća, posebno u vezi sa određivanjem cena
i autputa. Ova teorija razmatra i pitanja kao što su: izbor profila proizvodnje i
profila i veličine kapaciteta5, oglašavanje, inovacije proizvoda, investicione odluke i politike dividendi. Tradicionalne teorije se zasnivaju na pretpostavci maksimizacije profita. Mogu li kompetencije biti izvan ovih okvira? Kompetentni kompetencijama generišu različita predviđanja u pogledu cena i autputa, u zavisnosti
od stepena konkurencije na tržištima na kojima preduzeće posluje.
Moderne teorije preduzeća naglašavaju razdvajanje vlasništva od kontrole do koga je došlo tokom istorijskog razvoja. Ovo razdvajanje, u prisustvu nesavršenosti tržišta kapitala i tržišta proizvoda, dozvoljava menadžerima preduzeća
5
Todosijević R., Strategijski menadžment, Ekonmski fakultet Subotica, Tom II, str. 171 i 278.
29
da sprovode i druge politike, osim maksimizacije profita, a koje su od uticaja na
ponašanje i rezultate poslovanja.
Biheviorističke teorije poslovanja predstavljaju savremeniji pristup i odstupanje od tradicionalnih teorija zastupajući stav da pretpostavku maksimizacije zamenimo pretpostavkom zadovoljavajućeg ponašanja.6
U svim nastupima građanskih ekonomista dominira stav o zaštiti interesa
vlasnika kapitala. Nikada do sada u istoriji ljudskog društva nisu postojale takve i
tolike kontroverze o kapitalu kao danas, upravo zbog činjenice da se njegova
vrednost potvrđuje, obezvređuje ili uvećava na tržištu. Debata između Kembričke škole i neoklasične škole Masačusetskog instituta za tehnologiju oko validnosti neoklasičnog pristupa u oblasti ekonomske nauke istakla je niz kontroverzi.
Te kontroverze generisale su značajnu literaturu sa istaknutim predstavnicima
neoklasične škole (P. Samjuelson, R. Solou) i Kembričke škole (Dž. Robinson, P.
Srafa, N. Kaldor). Najviše pažnje je posvećeno korišćenju pravilnog koncepta kapitala u ekonomskoj analizi i njegovog eventualnog mesta u funkciji agregatne
proizvodnje. Kembrička škola je naglašavala da je mogućnost ponovnog preusmeravanja tehnika dovoljan razlog da se neoklasična ekonomska teorija, posebno neoklasična teorija rasta, smatra pogrešnom. Debata je manje ili više prekinuta jer je Kembička škola smatrala da je dokazala svoje tvrdnje. Podsetimo se
Marksove ekonomske analize, koja se odnosi na kretanje prosečne profitne stope
i zakonitosti kretanja kapitala, i tada će izvedena analogija u prilog jednoj ili drugoj tvrdnji biti jasnija. Neoklasična škola, iako je prihvatila stanovište da koncept
ponovnog preusmeravanja slabi ekonomske teorije koje su izvedene iz pretpostavki koje su neodržive, ne prihvata stav da se zbog toga neoklasična teorija treba odbaciti u celini. U ovim debatama dolazimo i do monetarizma, za koji smatramo da izneverava i kao teorija rasta i kao teorija i praksa razvoja.
Prethodno smo naveli zbog činjenice da postupci sa kapitalom prevashodno deluju na postupke na tržištima roba a naročito na tržištu kapitala i hartija od vrednosti. Samo nedovoljno učeni ljudi i ideološki zavedeni neguju mit o
slobodnom tržištu. Tržište, slično kao i mediji, svuda u svetu su slobodni samo
onoliko koliko im se dozvoli.
Tržišna struktura je savršeno konkurentna ukoliko su ispunjeni sledeći
uslovi: na tržište izlazi homogeni proizvod koji koristi identične procese proizvodnje i poseduje savršene informacije. Takođe, mora da postoji i slobodan ulaz
u pripadajuću granu sa pretpostavkom da se u njoj može zaraditi veći profit od
normalnog. Kriva tražnje svakog preduzeća iz branše će tada biti pomerena na
dole, sve dok svako preduzeće ne počne da zarađuje normalan profit i tada prestaje motiv za nove pridošlice. Da li je sve to izvodljivo ili ostajemo u domenu teorije?
Tržišnu privredu odlikuje ekonomski sistem u kome se odluke o alokaciji
resursa i proizvodnji donose na bazi cena, određenih kroz dobrovoljnu razmenu
6 Archibald G. C., Theory of the Firm, The New Palgrave-A Dictionary of Economics, Macmilan, London 1987. str 357–363.
30
između proizvodjača, potrošača, radnika i vlasnika faktora proizvodnje. Proces je
decentralizovan. Odluke nezavisno donose grupe i pojedinci i one nisu rezultat
nekog centralnog plana.
Tržišna struktura veoma je razuđena i komplikovana. Tržišni mehanizmi
nejednako deluju na pojedine segmente tržišne strukture. Jedino što im je zajedničko, i to samo u izrazu, jeste ponuda i potražnja. Tržište roba i usluga, tržište federalnih rezervi, tržište kapitala, tržište lokalnih zajednica, tržište novca, tržište
nelistiranih hartija od vrednosti, tržište zlata, primarno tržište, sekundarno tržište,
tržište rada, tržište obveznica, tržište akcija, tržište kupaca, tržište novih emisija svako od njih ima svoja pravila ponašanja u funkciji uvećanja poslovne pozicije i
trajnog opstanka. Kroz navođenje samo nekih struktura tržišta, mi u stvari ukazujemo na činjenicu da nema generalnog jedinstvenog tržiša, osim njegove sinteze, a
to znači i da nema generalnih kompetencija. Diferencirano je znanje, diferencirana
su tržišta, diferencirane su i kompetetencije. Sa povećanjem nivoa specijalizovanosti, u bilo kom domenu ljudskog delovanja, dolazi do izoštravanja nivoa kompetentnosti. Stupa na scenu teorija orijentisanosti na cilj – problem!?
ZAKLJUČAK
Univerzitet u savremenom svetu postaje dominantan, jer je na Univerzitetu
ostvarena najveća koncentracija ukupne ljudske umnosti - znanja, koncentracija
kapaciteta za istraživanje i razvoj kao pretpostavke inovativnosti i pozitivnih
tehničko-tehnoloških promena.
Ekonomija zasnovana na znanju povlači demarkacione linije izmedju
sposobnih i podobnih, između znanja i neznanja, između znanja i kompetentnosti i između znanja i sposobnosti. Znanje ne nosi sa sobom pretpostavku da je neko kompetentan – sposoban. Znanje i sposobnosti se ne mogu transplantirati ali
se mogu naučiti i steći. Učenost ne znači i demonstraciju sposobnosti. Znanje će
predodređivati usmerenost na sposobnost, što su ključne odrednice postavljanja
nivoa kompetentnosti.
Promenljivi zahtevi tržišta, tehnologija koja se kontinuirano razvija, nauka sa
eksponencijalnim i logističkim rastom, gde svi učesnici poslovnog procesa i ambijenta traže, napreduju i proizvode neprekidno nova znanja i veštine, dovode do novih nivoa kompetentnosti i do nove strukture kompetencija grupa i pojedinaca.
LITERATURA
Mackay H. Swim With the Sharks Without Being Eaten Alive, William Morrow and Company, New York 1988. str. 51.
Todosijević R., Koncept inovativnog razvoja, KONFIDENT, Medjunarodni
projekt, EU, 2010.
„Economist“: Innovation in Industry, December, p. 15, 1999., str. 2.
31
McKeown, Max, The Truth About Innovation. London, UK: Prentice Hall. 2008.
Todosijević R., Strategijski menadžment, Ekonmski fakultet Subotica, Tom
II, str. 171 i 278.
Archibald G. C., Theory of the Firm, The New Palgrave-A Dictionary of Economics, Macmilan, London 1987. str.357–363.
von Hippel, Eric: The Sources of Innovation, Oxford University Press, 1988.
Cvetanović, S., Politika privrednog razvoja, Prosveta, Niš, 1995.
Rossener, J., Government Innovation Policy, MacMillan, London, 1988.
Todosijević-Lazović S., Novi proizvodni programi, rast proizvodne sposobnosti i ekonomska efikasnost preduzeća, Doktorska disertacija, Univerzitet u Novom Sadu, 2010.
Khan, Arshad M.; V. Manopichetwattana.„Innovative and Noninnovative
Small Firms: Types and Characteristics“. Management Science 35. 1989.
Milisavljević, M., Menadžment u funkciji inovacija, Centar za menadžment,
Beograd, 1995.
Levi-Jakšić, M., Strateški menadžment inovacije (Inovacije, menadžment i
preduzetništvo), Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2001.
Drucker, P. F., Menadžment za budućnost, Privredni pregled, Beograd, 1995.
Drucker, P. F., Inovacije i preduzetništvo, Privredni pregled, Beograd, 1996.
32
ЈАВНА АДМИНИСТРАЦИЈА ОСНОВА ЗА
РЕФОРМЕ / НЕ-РЕФОРМЕ У РЕПУБЛИЦИ МАКЕДОНИЈИ
Проф. др Борче Давитковски
Правни факултет „Јустинијан први“
Универзитета „Св. Кирил и Методиј“, Скопље
Проф. др Ана Павловска-Данева
Правни факултета „Јустинијан први“
Универзитета „Св. Кирил и Методиј“, Скопље
Доц. др Елена Давитковска
American College у Скопљу
Доц. др Драган Гоцевски
Правни факултет „Јустинијан први“
Универзитета „Св. Кирил и Методиј“, Скопље
Абстракт: Аутори у раду врше идвајање и анализу виталних црта
управљања, односно административе делатности, полазећи од онога што је
утврђено позитивним правом Републике Македоније, но, служећи се теоретским забиљешкама. У раду, аутори постављају теоретске и позитивно
правне постулате у контекст савремених реформских трендова који се одвијају у Македонији прошлих 20 година, као и критику перспективе реформе јавне администрације до 2015 године.
Abstract: The authors make an effort to apstract and analyse the vital
keynotes of governance, e. g. administrative functions starting from what is determined by positive law in the Republic of Macedonia. In paradigm, the authors
compare the positive legal institutes in practice with their theoretical models,
placing both in context to contemporary reform trends which had developed in
the past 20 years in Macedonia, as well as criticizing the perspectives of administrative reforms till 2015.
Кључне речи: Јавна администрација, реформе, стратегија, службенички систем.
Key words: Public administration, reforms, strategy, civil service.
33
УВОД
Општа теорија политичких институција њихову класификацију врши
на: управне, уставне и интегративне институције. Једна институција може,
истовремено, да испуњава све три функције (нпр. све управне институције
уједно су и интегративне, уставне институције су, начелно, и управне итд.).
Политички теоретичари своју пажњу усмеравају, углавном, ка кључним институцијама власти – законодавниој, извршној и судској – створеним уставом као највишим правним актом.
Највећи део сваке владе је, ипак, састављен од бирократских агенција,
колико и да непримерно звучи, које су намењене и створене од стране јавних ентитета који одлучују која ће правила игре преовладати. Да бисмо
упростили дискусију, то су институције на које ћемо задржати нашу пажњу.
Лако може да се уочи да су ове, најчешће демократске институције,
некад некооперативне и да нису узајамно корисне за људе на које имају
утицај. Оне, у највећем броју случајева, укључују практиковање власти. То
је тако чак и када се демократска правила игре у целости поштују при њиховом стварању. Основни узрок је тај што јавна власт која се примењује да
би се саздале институције материјализује од стране коалиција које ће добити одговарајућу законодавну подршку, тј. скупштинску већину. Онај који ће
победити има право да доноси одлуке у име свих, а онај који ће изгубити
законом је обавезан, применом моћи државе, да прихвата одлуке победника. То значи да све групе које ће преовладати, у сагласности са формалним
правилима, могу легитимно да користе јавну власт за наметање бирократских институција које су засноване сагласно њиховим жељама, а са тим су у
великом губитку са губитницима изборних процеса.
Управа у материјалном појму најчешће подразумева вршење власти,
тј. вршење управне функције која је састављена, пре свега, од радњи које
представљају непосредно вршење власти (ауторитативне делатности). Такве су: 1. извршење закона; 2. решавање управних предмета и 3. вршење
управног надзора. Али овакво опредељење управе, иако је тачно, није потпуно, односно не обухвата неауторитативне активности управе које у новије време, заузимају значајно место у одређивању надлежности управних
органа. Ради се о: 1. праћењу стања и давања иницијатива и 2. подношење
предлога закона и других општих правних аката. Све ове пет делатности
заједно су наведене као надлежности органа државне управе (министарства, други органи државне управе и управне организације) у Републици
Македонији сагласно са македонским законодавством.
У овом раду покушаћемо да издвојимо важне црте управљања, односно административне делатности, полазећи од онога што је утврђено позитивним правом Републике Македоније, користећи и нека наша теоријска
запажања.
34
ОРГАНИЗАЦИОНИ АСПЕКТИ ЈАВНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ – СТАВЉАЈУЋИ
БИРОКРАТИЈУ У КОНТЕКСТ
Термин „бирократија“ може да се дефинише са више аспеката. Аргументујући да је практични синоним термина „администрација“ потребно је
да се укаже да су одређене теорије за бирократију одговарајући водичи политичких и администратвних ентитета, као и њихов посебан, а истовремено и утицајан, однос између разних друштвених чинилаца.
Ефикасна, професионална и деполитизована јавна администирација
има кључну улогу у сваком процесу доношења политика. Сам процес, у насвећој мери, дели се на три фазе: фаза стварања агенде, када се стварају и инцирају политике; фаза формалног стварања политике која резултира материјализацијом политике преко одређеног облика правног акта или норме; и
коначно, фаза администрирања и примене1. Оно што одступа, истовремено и
у пракси и у теорији, је како се примењује овај процес стварања политика и
каква је улога разновидних, поменутих, ентитета у овом процесу. Овај посебан однос мора бити анализиран у контексту процеса Европске интеграције,
истовремено са аспектима унутрашње европске интеграције, а и интеграција земаља са кандидатским статусом, будући да сам процес ствара комплексни међусобни однос административних субјеката, где у постојећем већи
степен система активности стварања агенде, формулација политика и имплементација, укључују некакав облик интеракције између јавних субјеката
субнационалног и међународног нивоа (Hoffman & Turk 2006, p. 1).
Сваки распрострањени политички процес најчешће се одвија као резултат неконтолисаних сила и шокова који фундаментално мењају постојеће политике ’(Hoffman & Turk 2006, p.21) и одатле су узајамно прихваћени
од политичких заједница, које укључују политичаре, јавне службенике, интересне организације и друге заинтересоване стране које најчешће, деле
заједничку филозофију о томе како треба да се дефинишу друштвени проблеми, и који су добра решења за те проблеме’(Atkinson & Coleman 1992,
p.154–180). Но, ове политичке заједнице најчешће се упуштају у процес где
њихов ауторитет и њихов експлицитни утицај варира у оквирима фаза
процеса стварања политика.
Узимајући у обзир разне улоге политичких, бирократских и невладиних субјеката у политичком процесу, теорија рационалног избора јавне бирократије, која је примењена од стране McCubbins, Noll и Weingest користи
приступ назван принципал’агент да би испитао конфигурацију бирократије. Прва дилема која се појављује је, да ли могу законодавци и одговарајуће
интересне групе да буду сигурне да бирократе врше издржљиву примену
њихових жељених политика. Поменути теоретичари закључују да за адекватно функционисање једног оваквог система, система у којем политички
ентитет има потпуну контролу над извршном бирократијом, има потребе
1
Видите практичну примену овог процеса у табели 2.
35
за примену одговарајуће структуре где ће рационална коалиција наметнути правила, поступка за доношење одлука, и захтева извештаје који су статешки створени да би ограничили бирократију, (McCubbins, Noll & Weingest
1987).Управо кључна улога иницијалне фазе доношења одлука извршена је
у тези Bachrach и Bartz, где сагласно ауторима моћ покрива више од тога да
ли одређени субјекат може да натера друге субјекте да праве радње које
иначе не би правили (прво лице) ’(Bachrach & Baratz 1962, p. 947–952). Моћ,
сагласно Bachrach и Bartz исто тако има (друго лице) које је повезано са
тим за која се питања одлучује сагласно правилима (Bachrach & Bartz 1962,
p. 947–952). Од тезе Bachrach и Bartz можемо да закључимо да фаза стварања агенде има два елемента и то: дебата која се одвија испред јавности и
дебата и инпут која се одвија иза затворених врата. Улога јавне администрације у овом процесу има кључну улогу, пре свега да се не дозволи екстерним факторима, изазвани real politik да униште континуитет државе
као и да се обезбеди ефикасност и законитост.
Одатле се поставља питање: где лежи идеални еквилибриум? Проток
стварања политика континуираног процеса у првој и трећој секвенци (припрема политика и имплементација) треба да буде вођен отвореном, ефектном и кохерентном јавном администрацијом, која ће преко адекватног система заустављања и равнотеже увек бити одговорна пред политичким ентитетима. Легитимност аката који се примењују добија се преко друге фазе, где се, после тога ’глас народа чује’. Уколико је овај процес у било којој
мери различит од тога што се објашњава, онда концепт меритократне, деполитизоване јавне администрације, била би идеја прошлости, чак и непостојећа идеја. Још једном користећи термин на жалост, примењујући праксу
македонског евро-интегративног напора и користећи објективне критеријуме, моћи ћемо да видимо да у Р. Македонији постоје много специфичних
процеса стварања политика.
36
УСТАВНА И ЗАКОНСКА ПОСТАВЉЕНОСТ АДМИНИСТРАЦИЈЕ
У РЕПУБЛИЦИ МАКЕДОНИЈИ
Појам администрације може да се дефинише са два аспекта, администрација у функционалном и организационом смислу. То значи да овај појам има двојако значење, па постаје јасно да одговор на питање: „шта значи
администрација“ не може бити једноставан и тражи објашњење са најмање
два аспекта – функционалног и организационог.
Сама реч „функционалан“ значи да се ради о функцији, акцији, раду,
делатности, активности, а у конкретном случају мисли се на функцију састављеној од више делатности коју врше одређени органи јавне администрације. Тако, долазимо до сазнања да администрација у функционалном
или материјалном смислу обухвата две основне компоненте: управна
функција и административна делатност. Управна фукција представља скуп
делатности које значе вршење власти и она укључује ауторитативне активности за издавање разних дозвола и лиценци, изриче забране и наметање обавеза грађанима, које, ако не буду извршене добровољно, подразумевају и примену принуде. Административна делатност представља збир ауторитативних и неауторитативних активности које се врше ради остваривања социјалних и друштвених циљева, односно циљева који су у заједничком интересу свих грађана.
Администрација у свом другом, организационом, значењу представља
збир органа, односно институција којима је поверено управљање јавним
пословима. Те институције могу бити јавне (државне и јединица локалне
самоуправе), али и приватне (када су им поверена јавна овлашћења). Без
обзира на чињеницу да ли се ради о администрацији коју сачињавају само
јавне институције, или о администрацији у смислу приватних лица којима
су поверена овлашћења за спровођење јавних политика неопходно је да
сви ови субјекти поштују прописе којим су дефинисани услови под којим
они могу да дејствују. У Републици Македонији, у формалном или организационом смислу, под појмом управа најчешће се подразумева државна
управа, схваћена као збир државних органа и организација које врше
управне послове, опредељени Уставом и законима: министарства, органа у
саставу министарства (инспектори, бироа, управе, савети), самостални државни органи (агенције, дирекције, комисије) и управне организације (заводи, центри, архив). Ипак, администрација представља шири појам, будући да не обухвата само органе класичне државне управе, већ и локалне органе, установе и институције (јавне службе), приватне субјекте са јавним
овлашћењима невладин сектор у оквирима вршења јавних делатности, односно цела јавна администрација.
Овај Закон сагласно Уставу РМ мења се са 2/3 већине у Собрању, што
у условима македонске политичке праксе представља искључиву реткост.
Ова Влада је управо једна од таквих реткости на македонској политичкој
сцени која је 2008. године обезбедила овакву квалификовану већину и зато
37
је још одмах исте године урадила измену ЗОРОДУ којим је предвидела формирање новог петнаестог министарства у Влади – Министарство информатичког друштва. Пре само неколико месеци (тачније 23. децембра 2010. године) урађена је још једна измена ЗОРОДУ, према коме је Министарство информатичког друштва, које уствари и није имало озбиљне ингеренције и
више је било стручни орган, а мање прави орган власти, трансформисано је
у Министарство за информатичко друштво и администрацију. Истовремено су биле драстично повећане његове надлежности до те мере што сада
читав службенички систем који подразумева регрутацију кадрова, њихову
обуку, плате, награђивање као и кажњавање је у надлежности овог Министарства. Све ове ингеренције које су до недавно биле у надлежности Агенције за државне службенике која је била независни скупштински орган ван
извршне власти, сада су пребачене у новостворено Министарство.
Надаље, најзначајнији орган у саставу Министарства правде, повезан са
радом администрације Државног управног инспектората, сада је већ саставни део Министарства за информатичко друштво и администрацију. Велики
број запослених АДС, Министарству правде и Влади РМ су преузети у МИДА.
Око ове последње реорганизације државне управе у РМ и стварања
новог Министарства које је своје надлежности добило преузимањем надлежности Министарства правде и регулатора као што је АДС изражавамо одређени степен скептицизма, посебно ако се има у виду да паралелно са реораганизацијом министарске структуре, са изменом Закона о државним службеницима у великој мери су релатизовани услови за отпуштање из државне службе, а истовремено су проширена дискрециона овлашћења политичких функционера који руководе државним управним органима да слободно одлучују о томе да ли ће применити систем радних места при запошљавању нових кадрова (расписивање јавног огласа отвореног за све оне
који испуњавају услове), или систем каријера (расписивање интерног огласа само за напредовање стално запослених у државној служби). Овакво прешироко дискреционо овлашћење отвара широке могућности за допунску
партизацију и „чистки“ у државној администрацији које је, као што смо напоменули у првом делу већ потенцирано од стране ЕК као најслабија карика у процесу нашег евроинтегрисања. Допунске могућности за отпуштање
службеника према нахођењу њихових политички именованих функционера, као и непостојање објективних, законски дефинисаних критеријума за
оцену пeрформанси државних службеника, нетранспарентни поступци за
пријем нових државних службеника само озакоњује de facto стање постојања spoils система у нашој јавној администрацији, супротно декларисаном
систему меритократије.
38
ЕФИКАСНА ДЕПОЛИТИЗOВАНА ЈАВНА АДМИНИСТРАЦИЈА
КАО ПРЕДУСЛОВ ИНТЕГРАЦИЈE
У сусрет испуњења датог у току политичке кампање, усмерено ка задовољењу подржавача, новоинаугурисаног председника САД Андреја Џексона 1829. године после промене власти извршило је огромну реконструкцију административних службеника (у том моменту укупна бројка је била
око 10 % са свих владиних позиција), чиме је ефективно ставио лојалност
испред стручности (Ноwe 2007., п. 334). Његов концепт, усмерен ка давању
права ан аматери да владају може да звучи чак и демагошки привлачно будући да омогућује неограничене могућности за стил владања код Абрахама
Линколна, у свом Gettysburg Adress, издвојио је као „владавину народа, од
народа, за народ“.
Овај процес, на основу каснијих резултата, успео је да се претвори у
циничну карикатуру горе наведених идеала, будући да аматерска администрација у САД у том периоду, не само што није успела да изменаџира стварање услова за повећану инклузивност грађана у извођењу административних активности које ствара административна функција, напротив иста
се претворила у корумпиран и неспособан привезак доминантне политичке машинерије.
Политичке партије користиле су плаћене позиције у администрацији
подрживачима чија подршка би могла да утиче на коначне резултате перспективних избора. Административни апарат прихватио је профитере политичких победа специфичне партије, све до наредног одмеравања снага
преко избора.
Овакав процес претворио је администрацију у најслабију карику
америчког политичког система стварајући тиме заслужени термин spoils
system. Целе генерације су биле потребне за одвајање и искорењивање таквих недоследности и аномалија у америчкој администрацији.
Звучи веома тужно и фрустрирајуће, но наш утисак је да у Републици Македонији од 2006. па надаље се дешава баш такав процес политизације администрације, при чему до 2008. године то је било de facto стање, а
од 2008. године када је на ванредним изборима влада повећала већину у
Собрању (Скупштини) чине се напори за озакоњивање овог споил система.
Тако, са изменама Закона од државним службеницима, државни секретари у министарствима који су до сада представљали највиша службеничка звања и били врх административне структуре у сваком министарству, сада више уопште не рачунају на службенике, већ, сагласно Закона о
Влади рачунају се за именоване политичке функционере. Они су именовани од стране Владе и трећи су ешалон носилаца политичких функција у једном министарству после министра и заменика министра. Са друге стране
њихове надлежности нису политичко– консултативне или чисто политичке. Напротив, они одлучују о избору новог службеника, за отпуштање, за
унапређење.
39
Лица чији је мандат везан са мандатом Владе, значи лица која долазе
у једно министарство због њихових политичких заслуга, који можда никада нису радили у државној служби и који ће отићи са истеком мандата
истовремено су овлашћени и директно да се мешају у грађењу и смењивању службеничког система у том министарству.
Наш предлог је у вези овог проблема да се предвиде две врсте државних секретара. Прве нека именује Влада, сагласно споил система, и нека
они буду променљиви, мандат везан са мандатом министра, но њихов посао би био да, пре свега, консултативан, у правцу помоћи министру у креирању политике и процеса доношења политичких одлука. Са друге стране,
паралелно са њима, мора да се предвиди постојање перманентних државних секретара који су у министарству тј. у државној управи провели цео
свој радни век, лица која су према систему каријере својим образовањем и
дугогодишњим искуством успели да се попну на врх службеничке хијерархијске пирамиде. Они треба да буду стручни, професионални, компетентни
и баш због тога непроменљиви са сменом политичких елита.
ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ТРАНЗИЦИОНЕ ЈАВНЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ
Проблематика правног статуса запослених у јавној администрацији у
ширем смислу речи од 1991. године до сада била је и још увек је регулисана са
више посебних закона. Тако, статус државних службеника запосленим у централним органима управе и општинској администрацији, регулисан је Законом о државним службеницима. Даље у оквиру образовања правни статус запослених регулисан је Законом о основном образовању, Законом о средњем
образовању и Законом о високом образовању. У области науке, запошљени
уживају своја права и врше обавезе сагласно Закону о науци. У области здравства, ова питања су уређена Законом о здравственој заштити, у области културе Законом о култури и сл. У највећем делу ових закона регулисан је само специфичан статус запослених у овим делатностима јавног сектора, а остало је
било препуштено да се уређује Законом о радним односима.
На овај начин дошло се до удвајања у регулисању запослених у јавном
сектору, тако што се за одређени број запослених употребљава Закон о државним службеницима од 2000. године, који представља само део јавног
права, а за одређене запослене у државним органима који немају статус државних службеника примењује се Закон о радним односима који представља део приватног права. Са друге стране, за највећи број запослених у јавној администрацији (укупна бројка је преко 100.000) примењују се бројни
различити материјални прописи који регулишу одговарајућу област као
дела јавног права, али за веома супсидијарном применом и ЗРО који припада под режимом приватног права.
Овакво стање ствара конфузију у погледу правног статуса запослених
у јавној администрацији што придоноси њиховом статусу и положају да се
40
регулише ad hoc да остану нерегулисани и недефинисани у зависности од
потреба, но и од капацитета и политичке воље актуелне политичке власти.
Зато, у примедбама ЕУ на македонско приспособљање ка европским стандардима протеклих година стално се понавља потреба за деполитизацијом
и департизацијом, како државне тако и јавне администрације у ширем смислу што је била нужност да се дође до тога да се у Македонији приступи ка
правном уређењу статуса запослених у јавној администрацији сагласно
европским стандардима и, коначно, да се стави под режим јавног права, будући да иста остварује јавне функције или врши јавне службе за потребе
грађана државе.
Реформа јавне администрације је континуирани процес који се одвија
и у земљама са развијеном демократијом и тржишном привредом. Континуитет процеса реформе огледа се у сталном оспособљавању и развоју административног система ради брзих промена у савременим друштвеним
односима.
Нажалост, полазећи од македонског позитивног права којим се уређује службенички статус од 2000. године па надаље не може се рећи да су направљене суштинске реформе које доводе до побољшања ефикасности и
перформанси јавне администрације. Закон о државним службеницима је
мењан и допуњаван скоро сваке године у току минуле деценије, а при крају
2010. године донет је и Закон о јавним службеницима који, иако је било интенције да се успостави један генерални систем права и обавеза ових јавних службеника запосленим у јавном сектору РМ није испунио очекивања.
Када је реч о запослењу у јавном сектору у Републици Македонији дужни смо да укажемо на једну озбиљну негативну појаву која, нажалост, представља карактеристику нашег друштва. Ради се о привременом запошљавању јавних службеника, који према одређеним анализама износе око 30% до
40% од укупног броја запослених у јавном сектору. Према истим аналитичарима проценат привремених запошљавања јавних службеника у Словенији
као и у другим европским државама, износи од 3% до 5%. Очекивања експерата, али и шире јавности, да ће се Законом о јавним службеницима обезбедити механизми најпре за транспарентно обелодањивање тачног броја привремено запослених у јавном сектору а надаље и механизми за смањење те
бројке, нису остварена са применом овог законског текста. Овим радом, желимо да укажемо на неке од начина преко којих би овај проблем могао бити
решен, који је већ имплементиран у законодавствима више европских држава. То би било могуће ако буду донети краткорочни, средњорочни и дугорочни планови запошљавања, којим би тачно била утврђена радна места која се
планирају да се попуне како трајним тако и привременим запослењем, како
и време трајања привременог запошљавања. Ови планови би требало да се
израде од стране самих институција у којима ће се вршити запошљавање и
то после доношења годишњег државног буџета и буџета институција да би
могло што прецизније да се израде планови полазећи, не само од потреба
институција, већ и од реалних финансијских могућности. Планови запошља41
вања требало би да буду јавно објављени на Веб страници одговарајућих институција. Даље, Закон о јавним службеницима требало би да садржи и одредбу којом би био утврђен максималан период за привремено запошљавање јавног службеника, који би према нашој процени, требало да износи 6 месеци са правом за његово продужење за још 6 месеци. Тиме би, максимални
рок привременог запослења јавног службеника износио једну годину и не би
могло накнадно да се пролонгира.
На жалост, ни нови свеобухватни Закон о јавним службеницима не садржи одредбе којим би се решила отворена питања и проблеми у македонском јавном сектору чак ни основни циљ за доношење оваквог генералног
закона није испуњен - изједначење критеријума о платама јавних службеника. Отуда, још увек најзначајнија питања из службеничког сиситема
(плате службеника, начин запошљавања, напредовање и отпуштање) регулишу се ad hoc и несистематски. Посебан интерес већ дуго година уназад
код домаће али и код стране стручне јавности изазива питање обуке јавних
службеника. Све наде за озбиљно и темељно регулисање овог питања законом о јавним службеницима пале су у воду предлагањем чл.28 у Предлогу
Закона од јавним службеницима којим се само са две реченице декларативно уређује ово питање: „Јавни службеник има право и дужност стручно да
се оспособљава и усавршава у сагласности са потребама институције у којој
је запошљен. Стручно оспособљавање усавршавање се обезбеђује у центрима за обуку Агенције за државне службенике и друге специјализоване институције за обуку“. Декларативни карактер ове одредбе види се преко чињенице да у РМ постоје око 120.000 јавних службеника а Агенција за државне службенике располаже само са једном организационом јединицом сектор за обуке. Такође, у нашој држави није донет посебан закон а ни
предлог закона о јавним службеницима, у својим прелазним и завршним
одредбама, не садржи предлог-одредбу за доношење таквог закона којим
би било предвиђено успостављање посебног центра за обуку јавних службеника-институције која би имала сличан статус и надлежности као што
је постојећа агенција за обуку судија и јавних тужилаца. Непостојања државне институције оваквог вида, Предлог Закона о јавним службеницима
не утврђује ни начине за вршење обуке, нити критеријуме о избору слушалаца, ни валоризацију ефеката од стручног оспособљавања и усавршавања
јавних службеника. Још више није јасно ко ће обездбедити и сносити финансијске трошкове за ово овако постављено декларативно право и дужност јавног службеника. У овом тренутку обуке јавних службеника у Р.
Македонији изводе се ad hoc у зависности од износа добијених донација за
ту намену, слушаоци се бирају селективно без претходно утврђених критеријума, а ефекат спроведених обука нико не оцењује нити има неко значење за напредовање јавних службеника у њиховој каријери.
42
ЗАКЉУЧАК
Последњих десет година у Републици Македонији извршен је добар
део имплементације Стратегије за реформу јавне администрације усвојен
још 1999. године. Био је донет низ закона, који, бар формално правно садрже принципе и стандарде садржане у acquis communitauire. У међувремену
у западноевропским државама појављују се нови стандарди, нови принципи на које и у годишњем извештају Европске комисије у делу о јавној администрацији у Македонији подсећају које још услове треба да обезбедимо за
несметан, ефикасан и непартизован рад наше јавне администрације. Зато је
2010. године Влада РМ израдила нови Нацрт стратегије о реформи јавне
администрације, касније усвојена као Стратегија о реформи јавне администрације 2010–2015 и Акциони план.
Сама Стратегија, врло птецизно, али ипак са декларативним примесама, идентификује кључне слабости у јавној администрацији и то:
- Партизација и злоупотребе;
- Некомплетност (посебно код руководећег кадра)
- Слаб капацитет за имплементацију закона;
- Затвореност према грађанима и фирмама и нетранспарентносћу у
поступцима.
Двије године након њеног усвајања, генерална примедба у вези Стратегије је непостојање политичке воље код Владе за шири дијалог око најважнијих питања за спровођење реформе јавне администрације. Моћан показатељ овога је чињеница да је још 22.10.2010 године послат Предлог за измену Закону за организацију и рад органа државне управе који се доноси са
две трећине већине, без никаквих преходно извршених анализа, јавних
расправа, дебата и ширих консултација о овом питању. Са друге стране, у
Акционом плану за спровођење Стратегије ове законске измене су најављене за крај 2011 године. Као интересантан податак може да се третира чињеница да што у Нацрту стратегије су садржани одређени делови, чак и цела поглавља, где Влада критикује законске измене урађене 2008 године, од
стране исте владе, а које се односе, пре свега, на Закон о општем управном
поступку (ЗОУП)!?
Ипак, највећи постојећи проблем у процесу реформе јавне администрације у Републици Македонији су механизми преко којих се јавни службеници запошљавају, као и конкретна величина македонске јавне администрације. У овом тренутку, Република Македонија се налази у веома
предвидљивом предизборном периоду тако што се очекује одржавање избора у неком периоду између краја маја и средине јуна. Овај период се користи, од стране садашње владе, за запошљавање што је могуће више лојалних чланова своје политичке партије продужујучи једну силазну криву,
а пре свега игноришући све коментаре које већ постају интегрални део Из-
43
вештаја за напредак Европске Комисије као што може да се увиди из анализе у првом делу овог рада.
Предложено решење у Стратегији не може да реши најважнији проблем: рационализацију јавне администрације. Ако оптимална величина јавног сектора треба да износи око 70 хиљада, са предвиђеним смањењем од
1300 лица годишње потребно је 45 година да би се дошло до оптималног
броја. Рационализација јавне администрације претставља неопходан услов
за повећање њене ефикасности, као и њезине професионализације и департизације. У вези са најављеним изменама Закона о државним службеницима којим ће се омогућити једноставнији услови за отпуштање државних
службеника, сматрамо да ово решење није до краја оправдано, будући да
су, у принципу, јавни службеници најподложнији политичким и партиским
утицајима, па отуда је потребно да буду заштићени посебним законским
механизмима који данас постоје у законодавству Р. М., иако се не примењују до краја. Релативизирање ових законских механизама може лако да доведе до озакоњења лоше праксе партизације и политизације јавне администрације у Македонији.
Из целокупне досадашње анализе може да се извуче јединствен закључак да македонска јавна администрација у овом тренутку, онако како је
организационо постављена, а и према кадровским капацитетима, неће бити у могућности да доследно одигра улогу основног покретача у интегрисању РМ у ЕУ. Наиме, после добијања датума за преговоре, македонска држава претстављена, пре свега преко експертске моћи и капацитетом своје
администрације биће дужна да преговара о 37 области које наша администрација треба да их отвори, да преговара и да их затвори са надлежном ЕК,
са циљем да стекнемо дугоочекивани статус земље чланице европске породице. Отуде, потребно је хитно преузимање крупних реформи јавне администрације, да би се, са једне обезбедила стабилност институција, истовремено са друге стране, омогућило брзо формирање тимова експерата (првенствено од искусних и компетентних јавних службеника) који ће се припремати и обучавти за преговоре који ће надамо се, уследити ускоро.
ЛИТЕРАТУРА
1. Hofmann, H & Turk a 2006, An Introduction to EU Administrative Governance, Edward Elgar Publishing, Cheltenham, UK
2. Grizo, N, Gelevski, S, Davitkovski, B, Pavlovska-Daneva, A, Административно право, 2007, Правен Факултет „Јустинијан први“ – Скопје, Скопје
3. Wallace, H & Wallace w 2005, Policy-Making in the European Union, Oxford University Press, New York
4. Bacrach, P & Baratz m 1962, The Two Faces of Power, American Political
Science Review 56, p. 947–52
44
5. Moe T 2005, Power and Political Institutions, Perspectives on Politics,
American Political Science Association, Vol. 3
6. Moe T 1990, Political institutions: The neglected side of the story, Special
issue, Journal of Law, Economics, and Organization 6
7. Fournier, J, et. Al., 1998 Preparing Public Administrations for the European administrative Space, SIGMA Papers: NO 23, Paris: SIGMA-OECD;
8. Howe, Daniel W, 2007, What hath God Wrought, The Transformation of
America, 1815–1848. Oxford University Press, Inc.
9. European Commission, 2006. „Progress Report on the Republic of Macedonia“. European Commission, Brussels.
10. European Commission, 2007. „Progress Report on the Republic of Macedonia“. European Commission, Brussels.
11. European Commission, 2008. „Progress Report on the Republic of Macedonia“. European Commission, Brussels.
12. European Commission, 2009. „Progress Report on the Republic of Macedonia“. European Commission, Brussels.
13. European Commission, 2010. „Progress Report on the Republic of Macedonia“. European Commission, Brussels.
14. „Stabilization and Association Agreement between the European Communities and their Member States, on one part, and the Republic of Macedonia
on the other part“. Signed on April 9th, 2001.
15. Јакнење на капацитетите на Генералниот секретаријат – Сектор за
анализа на политиките и координација – Одделение за реформа на јавната
администрација и Одделение за соработка со невладини организации, EuropeAid/127747/C/SER/MK, СТРАТЕГИЈА ЗА РЕФОРМА НА ЈАВНАТА АДМИНИСТРАЦИЈА ВО РЕПУБЛИКА МАКЕДОНИЈА (2010–2015 ГОДИНА), 28 септември 2010 год.
45
НОСИОЦИ ЕКОНОМСКЕ ПОЛИТИКЕ
ECONOMY POLICY MAKERS
Милорад Бејатовић
Правни факултет за привреду и правосуђе,
Нови Сад, Р. Србија
Гордана Бејатовић
Правни факултет за привреду и правосуђе,
Нови Сад, Р. Србија
Горан Бејатовић
Урбанизам, Нови Сад, Р. Србија
Резиме: Свака економија тежи да буде стабилна и развојна. Да то постигне она се мора базирати '' квантитативно-квалитативно усклађеном
процесу репродукције“.1 Економију чине процеси производње, размене, расподеле и потрошње, а све ово ради задовољења широког спектра социоеконoмских потреба. Уколико се жели обезбедити стабилно функционисање
проширене репродукције, ове процесе мора и једино може организовати, регулисати, усмеравати и контролисати држава на макроекономском нивоу.
Она то чини путем мреже чинилаца економске политике. Привреде свих земаља, како оних неразвијених, тако и најразвијенијих се сусрећу са одређеним проблемима у свом функционисању, које бисмо могли назвати универзалним. Они изискују нужност државне интервенције. Економија као кључна
друштвена делатност нераскидиво је везана за државу. Без нормативног регулисања економских односа, судске заштите, али и економске политике као
система мера које делују на економске односе и процесе у циљу њихове оптимализације, економија једне земље не би могла функционисати. Претерано мешање са друге стране државе, довело би пас до укидања основних економских законитости, јер економија као услов свог опстанка захтева аутономност, док се потпуном неутралоношћу од саме државе према привреди,
добива систем пун аномалија. Управо је предмет овог научног рада да укаже
на адекватан степен значаја који имају носиоци економске политике. Циљ
рада је да се укаже на адекватан степен државне интервенције у циљу спровођења прогресивне економске политике.
1 Вукићевић, М.: Основи економије II, теорија економске политике, изабрани аспекти, Београд, 2000. год., Стр. 31
46
Кључне речи: држава, јавне функције, капитализам, економија,
репродукциja.
Summary: Every economy tends to be stable and development. To achieve
this, it must be based on quantitative and qualitative coordinated process of reproduction. Economy is processes of production, exchange, distribution and consumption, all this in order to meet a wide range of socio-economic needs. If we
want to ensure the stable operation of expanded reproduction, these processes
must and can only organize, regulate, direct and control the state at the macroeconomic level. It does this through a network of factors of economic policy. The
economies of all countries, both underdeveloped and developed by encounter
some problems in its operation, which could be called universal. They require
the necessity of the state. Economics as a key social activity is closely tied to the
state. Without legislative regulation of economic relations, judicial protection, as
a system of economic policy measures that affect the economic relations and
processes in order to optimize their, a country’s economy could not function. Excessive government involvement would lead us to the abolition of basic economic laws, because the economy as a condition of its survival requires autonomy,
while the complete neutrality of the state towards the economy gets full system
anomalies. The subject of this scientific work is to show the appropriate level of
importance in economic policy. The aim of this paper is to show the appropriate
level of government intervention in order to implement progressive economic
policies
Key words: state, public functions, capitalism, economy, reproduction.
УВОД
Мера државне интервенције у привреди мора бити претходно осмишљена и у складу са претходно утврђеним циљевима. У противном свака
економска мера је осуђена на неуспех. При дефинисању циљева које жели
постићи у привреди, држава полази од реалних потреба и проблема који у
њој постоје. Свака земља има читав низ веома комплексних циљева који
морају бити сисатемски усклађени. Плуралитет циљева који се желе постићи изискује потребу утврђивања каталога циљева економске политике, као
заокружене и усклађене, временски и просторно одређене целине. У најопштијем, ти циљеви се одређују као:
Успостављање праведних економских односа у свим фазама репродукције;
Регулисање економске сфере у којој слободно делују предузетници,
чији партикуларни интереси се усклађују са општим интересом заједнице;
Координација и интеграција националне економије, ради решавања
заоштрених проблема и конфликата;
Задовољавање социо-економских потреба становништва, у функцији
повећања њиховог животног стандарда;
47
Као синтеза свих циљева које држава настоји постићи интервенцијом
у националној економији, јавља се привредни развој. „Привредни развој
као синтеза циљева економске политике, представља комплексан процес
паралелне и уравнотежене изградње материјалне базе и друштвене надоградње.“2
Као атрибути привредног развоје се наводе:
Стално кретање у границама позитивних стопа, јер привредни развој
не подноси било какву стагнацију, или пак негативне трендове који воде
заостајању и слабљењу конкурентске моћи на међународном тржишту;
Регионална усклађеност привредног развоја, како би се избегла међурегионална неуравнотеженост, која прети да поништи све позитивне ефекте привредног развоја;
Оптимализација коришћења свих ресурса (људских, сировинских, технолошких, техничких, капиталних);
Усклађенос привредног развоја са социјалним и
Усклађеност привредног развоја са постојећим нивоом еколошке равнотеже, односно постизања „одрживог“ развоја;
Остварење овако коплексних циљева економске политике, којима се
обезбеђује привредни раст, захтева активност великог броја субјеката. На
нижем нивоу привредног развоја најзначајнију улогу имају национални субјекти, док се у каснијим фазама развоја интензивира утицај међународних, наднационалних фактора.
Свака од грана државне власти располаже одређеним нивоом одговорности у области економске политике. Њихово усклађено и унапред
осмишљено деловање обезбеђује да циљеви економске политике буду реализовани. У том погледу, надлежности односно задаци различитих државних органа, морају бити разграничене али и комплементарне.
Законодавни орган у свакој држави има најважнију улогу у свим областима које долазе под удар правног регулисања. Он доноси законе којима се
уређују најважнији друштвени односи. Ти закони су од изузетног значаја и
за функционисање националне привреде. Од посебне важности за привреду
су прописи којима се регулишу својина, уговорни и други облигациони односи, правни положај привредних друштава, порези и други јавни приходи, јавне набавке, спољно-трговинско пословање, радно-правни односи, социјално
осигурање, заштита животне средине итд. Законодавни орган доноси и буџет који представља један од најзначајнијих инструмената економске политике. Парламент сваке земље утврђује економску политику, са целокупним
каталогом циљева који се желе постићи и са временским детерминисањем
њиховог евентуалног остварења, које има више декларативни карактер, али
може послужити као основ одговорности извршних органа у случају неостварења, кад парламент према њима може предузети санкције. Извршни и
2 Вукићевић, М.: „Основи економије II, теорија економске политике, изабрани
аспекти“, Београд, 2000. год., Стр. 45.
48
управни органи спроводе одлуке законодавног органа. Но њихова улога је и
шира од тога. Неке одлуке које парламент доноси могу само предложе извршни органи власти. Таква је ситуација и са буџетом. Иначе и када нису једини субјект са правом предлагања, ови органи најчешће припремају и предлажу све акте које у овој области доноси законодавни орган. Доношењем подзаконских аката и широким спектром управних мера операционализује и
оживотворује општу економску политику коју утврђује парламент. Због овакве улоге извршних и управних органа, у очима јавности они и сносе одговорност за све ефекте и резултате економске политике у једном друштву.
Судски органи сходно својој функцији, обезбеђују поштовање правног система, како законских, тако и подзаконских аката, па и оних који регулишу економску политику. Економска политика уопште може произвести жељено
дејство само у амбијенту постојања правне државе, која као основни постулат подразумева ефикасно, објективно и независно правосуђе. Такође, и финансијске организације су дужне да трајно одржавају вредност новчаног дела основног капитала који је за њих законом прописан.3 Без адекватне судске заштите, сви циљеви и сви механизми за њихово остварење би остали
пуко слово на папиру, или пак извор злоупотребе, корупције, безакоња. Судски систем се јавља као корективни фактор у значајном делу економске политике. Њени аутори често не могу да унапред предвиде све ситуације и могуће недосататке који се могу појавити у спровођењу исте. Судство треба да
обезбеди да се ове појаве неутрализују.
Приликом формулисања и спровођења економске политике држава
полази од интереса субјеката своје економије. Они представљају полазни
основ и одређују садржину свих мера државних органа у овом процесу.
Привредни субјекти такође приликом одређивања и спровођења своје пословне политике полазе од службене, државне економске политике. Она
чини оквир целокупног њиховох деловања. У државама које воде рачуна о
правима радника, односно које желе обезбедити одређени ниво социјалног
дијалога, велики значај у утврђивању и спровођењу економске политике
има синдикат. Иако није мало примера да држава као и послодавци настоје
да минимизирају његов значај и улогу, државе у којима постоје праведни
социјални односи уважавају мишљење синдиката и он им представља
кључног партнера у економској политици. Задовољан радник је један од
најбитнијих фактора у постизању добрих економских резултата, тако да се
његови интереси, које репрезентују синдикати, мора узимати у обзир.
3
Бејатовић, М.: Привредно право, Нови Сад 2009. год. стр. 242.
49
ОБЛИЦИ ДРЖАВНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ
Кључни инструменти савремене државне интервенције у привреди капиталистичког типа су државни сектор привреде и буџет. Путем њих држава
се јавља као потрошач, произвођач и инвеститор. Државни сектор у привреди настаје национализацијом средстава за производњу у привредним гранама и областима које су од виталног интереса за целокупно друштво, или у
којима не постоји приватни интерес. У тим гранама се запошљава велики
број грађана, а држава овим путем стимулативно делује на производњу и потрошњу. Буџет је план прихода и расхода државе који обично траје годину
дана 4.Путем буџета држава води фискалну политику, која обухвата јавне
приходе и јавне расходе. У оквиру буџета се јављају државни расходи и приходи. Државна потрошња и државне инвестиције чине јавне расходе. Држава
стално врши одређене расходе као што су набавке, наднице запосленим у
државним органима, социјалне трансфере и подмиривање трошкова који настају радом државних органа. Такође свака држава врши и инвестирање својих средстава, улагањем у инфраструктуру, изградњом објеката од општег
интереса, улагањем у војну индустрију, гране привреде које представљају
кључне тачке репродукције, као и јавне радове путем којих се смањује незапосленост, повећава тражња и слично. Државни буџет представља један од
најзначајнијих инструмената економске политике. Средства за буџет се
обезбеђују путем јавних прихода, тј. пореза, царина, такси, јавних зајмова
итд. Буџет у потпуности зависи од стања у националној привреди и економији уопште. Путем њега, односно јавних прихода може се обезбедити уравнотежење привреде. Јавни приходи већ одавно немају само фискални карактер, односно циљ да обезбеде само средства довољна за подмиривање расхода који се јављају у обављању класичних државних функција. Путем њих се
обезбеђују средства за економске и социјалне трансфере, којима се постижу
многобројни тржишни ефекти. Из буџета се врше давања за незапослене и
друге угрожене категорије становништва, чиме се обезбеђује одређени ниво
потрошње угрожених категорија и у време привредне кризе, док се смањује
притисак на потрошњу у време привредног просперитета. Пореском политиком држава регулише тражњу у приватном сектору и сектору становништва.5 Повећањем пореских обавеза се утиче на смањење расположивог дохотка и привреде и становништва, а самим тим делује и на смањење потрошње, а самим тим и на тражњу, чиме се обезбеђује и њено антиинфлаторно
дејство. Смањењем пореских обавеза се добија обрнут ефекат. Повећање пореских обавеза лечи инфлацију, док се смањењем лечи депресија и незапослесност.
Следећи важан инструмент класичне државне интервенције у привреди је кредитно-монетарна политика. Онда кад привредна активност и
4
5
Бејатовић, М.: Финансије и финансијско право, Нови Сад 2010. год., стр. 262.
Види више: Бејатовић, М.: Јавне финансије, Београд, 2012. год.
50
запосленост бележе силазну путању, а залихе гомилају, као и у случају
оскудице радних места државна, централна банка треба да утиче на повећање обима новца и кредита, док у случају када потражња прети да буде
претерана централна банка треба да утиче на смањивање понуде новца и
кредита. Држава такође емитује државне обвезнице и продаје их на тржишту капитала приватном сектору. На овај начин се утиче на смањење претеране потрошње, а тиме и инфлације. Држава ће те обвезнице откупити
када је потребно активирати производњу, односно повећати понуду.
Царинска политика представља један од важнијих начина заштите
домаће привреде. „Царине, појмовно, представљају јавне дажбине које држава у националном новцу наплаћује од домаћих увозника или од извозника и транзитера разноврсних предмета спољнотрговинске приликом њиховог преласка националне границе“.6 Путем царинске политике се постижу
различити ефекти. Неки од њих су: заштита домаће робе, а тиме и производње од иностране конкуренције, обезбеђење великих средстава за јавне
расходе, заштита дефицитарних или стратешких сировина од извоза, обезбеђење заступљености дефицитерних роба на домаћем тржишту, или елиминисање неподобних те многи други.
САВРЕМЕНЕ ДРЖАВНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ У ПРИВРЕДИ
Узрок инфлације, као проблема који заокупља сваку привреду, а нарочито мешовите тржишне привредне системе, је претерана тражња7. Али се
уочава да су, не мање важан узрок и трошкови производње. До ње долази
услед високе цене монополских и дефицитарних производа као и аутономног повећања најамнина. Како би се сузбило монополско понашање крупних корпорација, као једног од узрочника инфлације, мора да се укључи и
држава својим мерама. Она то чини путем антимонополске политике цена.
Она то неће чинити упогледу свих, већ само оних цена које врше непосредан утицај на раст трошкова производње и самога живота.„У мешовитим
тржишним привредама уобичајено је да држава ограничава цене природних монопола. Природним монополима се сматрају предузећа која су способна да задовоље целокупну тражњу за одређеним производом или производне услуге на националном тржишту.“8 Дакле када се говори о природним монополима мисли се првенствено на привредне субјекте у области
испоруке електричне енергије, гаса, железничким предузећима, предузећиВукићевић, М.:Основи економије II, теорија економске политике, изабрани аспекти; Београд, 2000. год., Стр. 140.
7 See more: Compton, S: Inflation vs. public needs, International Review of Law and Economics, 2012.
8 Гњатовић, Д.: Политичка економија и економски систем Југославије, Полицијска
академија, Београд, 2000. год., стр. 254.
6
51
ма у области телекомуникација и сл. Услуге ових предузећа су од огромног
значаја за задовољење јавних потреба.
Различити су методи којима држава утиче да цене ових субјеката
остану на подношљивом нивоу. један од начина је уговор о контроли стопе
приноса, којим се онемогућава стицање екстрапрофита. Такође се користи
и непосредан метод, који се састоји у томе да се од индекса цена на мало
одбије одређени проценат, како би се добио довољан износ раста цена производа природних монопола. Али са оваквом мером треба имати нарочитог
опреза како би се избегло опасност да природни мoнополи не снижавају
цене трошкова зарад увођења нових технологија, које представљају неминовност у привреди.
До инфлације долази и услед високих цена дефицитарног карактера.
Држава на крај са овом врстом проблема излази најчешће путем пореских
подстицаја, односно олакшица те мерама кредитне политике, са повољним
каматним стопама, за произвођаче оваквих производа. Неконтролисан раст
најамнина у односу на продуктивност рада такође је опасан узрочник инфлације. Прихватљив је онај ниво раста најамнина који је у складу са растом продуктивности рада. Држава може путем смерница о зарадама, законима из области пореза и социјалног осугурања обезбедити неутрализацију овог инфлаторног узрока, у великој мери.
Данас се сматра да је основно средство борбе против инфлације контрола понуде новца. Ово становиште је потиснуло старије, да се против инфлације бори политиком каматних стопа. Велики привредни субјекти врше самофинансирање, а све мање се задужују код банака. Повећањем каматних стопа у
малом проценту не може да утиче на ниво инвестирања корисника кредита.9
Контролу понуде новца врши централна банка, процењујући потребе за новцем, тако што реалне потребе коригује инфлационим очекивањима.
ЕКОНОМСКА ПОЛИТИКА И ПРИВРЕДНИ РАЗВОЈ
Основни и класични циљ економске политике је стабилност економских токова. У данашње време економска политика добија нове циљеве и
функције. Свака држава у којој постоји мешовита тржишна привреда, бави
се планирањем привредног развоја. Велике коропрације, односно крупни
капитал, већ одавно врши дугорочно планирање своје економске делатности. Остварење економских, а самим тим и свих осталих друштвених циљева, у условима константног научно-технолошког развоја, модернизације,
сталих изазова и великих, а лако непрепознатљивих могућности, без систематског, свестраног и на широком знању заснованог планирања није могуће. На савременом нивоу развоја, како материјалних капацитета тако и свести људи, економски развој који није социјално уобличен и прихватљив
9
Summer, W.: Interest rate policy, Journal of World Trade, pg. 152–162., 2011.
52
није допуштен. Економски развој, социјално прихватљив и стабилан представља опште-друштвени интерес. Држава у систему мешовите тржишне
привреде врши планирања у следећим областима: прилагођавање структуре привреде потребама савремене технологије, смањивање регионалнихнеравномерности, финансирање научних истраживања и образовања, смањивање незапослености и социјалнихнеједнакости, побољшање квалитета
животне средине, одржавање националне безбедности.10
Једна од кључних државних функција је социјална политика. Њен циљ
је успостављање одређеног квалитета друштвених односа, који ће суштински обезбедити равноправност свих чланова једног друштва, не само правну,
већ и економску, те осигурати егзистенцију оних категорија које нису у могућности да путем рада или имовине то остваре. Држава мора путем правне,
али и економске делатности да обезбеди једнаке шансе сваком свом грађанину да постигне жељени ниво развоја. Путем издвајања за образовање и науку, држава поставља темељ свом свеобухватном развоју. Обезбедити доступност образовања под правичним условима за сваког свог члана императив је сваке државе. Највећи потенцијал сваког друштва су његови чланови,
па је најисплативије у њих и улагати, а то се постиже кроз образовање. Поседовање свих других капацитета и сировина може остати неискоришћено без
улагања у знање. Неопходан услов технолошког развоја, који је окосница
економског, представља развој науке. Улагања у научна истраживања су данас један од највећих расхода сваке развијене државе. Приватни капитал није у довољној мери заинтересован за ово питање, иако се данас осећају велике промене и на овом плану. Стога, држава је та која држи кључну улогу у научном истраживању већих размера, а тако би требало да остане и у будућности. Држава учествује и у стамбеној и инфраструктурној изградњи чиме утиче на квалитет живота у својим границама. Здравствена заштита, социјално
осигурање, социјална помоћ угроженима само су неки од области у којима
држава врши своје расходе. На овај начин она обезбеђује квалитет радне снаге. Као што је већ речено економски развој мора бити социјално прихватљив,
те држава у овој области има активну улогу, било да је она та која врши социјалне трансфере или пак има контролну улогу.
Као последица техничко-технолошког развоја, индустријализације,
урбанизације и експлоатације природног богатства јавила се деградација
животне средине. Загађење је већ у тој мери која налаже хитно предузимање мера. На држави је да путем својих мера, не само репресивних, већ и
превентивних, стимулативних и слично, обезбеди да се нарушавање природне равнотеже заустави. Ово је нужан предуслов за одвијање свих друштвених делатности, па и економске, јер природа је незамењив амбијент за
човеков живот и рад. Монополистички сектор привреде се јавља као основни узрочник загађења, те се значајан део еколошких трансфера пребацује
Гњатовић, Д.: Политичка економија и економски систем Југославије, Полицијска
академија, Београд, 2000. год., стр. 258.
10
53
њему. Али држава је та која мора да пропише стандарде и правила који би
били једнаки за све, а у исто време обезбедили стабилан развој и очување
природне средине у свој њеној комплексности.
Као важан инсрумент планирања привредног развоја се јавља селективна пореска политика. Селективном пореском политиком се регулише обим,
гранска и регионална структура производње и инвестиција.11Инсрументи селективне пореске политике су олакшице за разне категорије, као што је нпр.
запошљавање нових радника, увођење нових, незагађујућих технологија, улагање у неразвијена подручја, затим се олакшице дозвољавају за убрзану амортизацију и тд. На овај начин се стимулишу приватне инвестиције.
Државна инвестициона политика је кључан фактор привредног развоја. Она се првенствено односи на изградњу и одржавање привредне инфраструктуре, као што су железнице, путеви, луке, енергетска постројења,
телекомуникациони објекти и сл. Инфраструктура је предуслов за одвијање привредне делатности, а инвестицијама у њу се даје замајац запошљавању и производњи. У новије време државе инвестирају огромна средства у
тзв. гране будућности, као што су нуклеарна енергија, информатика, електроника, роботика и сл. Иако су неке од ових грана још у зачетку, њиховим
развојем би се решио читав низ проблема који се нарочито јављају у производном циклусу, а то су нпр, недостатак сировинске базе, алтернативни извори енергије, загађивање животне средине и многи други.
Пољопривреда представља једну од најважнијих привредних грана. Путем ње се обезбеђују незамењиви ресурси, храна и сировине. Такође запошљава велики део радне снаге, тржиште је за индустрију машина и хемијских производа, полигон је пласмана капитала и сл. Али, доходак пољопривредника знатно је нижи од дохотка индустријалаца, трговаца и других. Да
би се дебаланс отклонио, а пољопривреда очувала као незамењљива привредна грана државе примењују мере подржавања цена пољопривредних
производа, утврђујући гарантоване цене за њих, откупом тржишних вишкова, обезбеђењем повољних кредита и тд. Колики је значај државног мешања
у овој области говори и чињеница да је једна од основних надлежности
Европске Уније заједничка пољопривредна политика, којом се уједначавају
цене производа и обезбеђује заштита од конкуренције трећих земаља.
ЗАКЉУЧАК
Од постојања државе постоји и њено мешање у привредни живот.
Ове области су нераскидиво везане, па једна без друге не могу постојати.
Интензитет и форме државног мешања су се вишеструко мењале. Томе су
доприносиле квалитативне промене и државе и економије, али и идеолоГњатовић, Д.: Политичка економија и економски систем Југославије, Полицијска
академија, Београд, 2000. год., стр. 267.
11
54
шки концепти, потребе времена, научна достигнућа и сл. Држава је оквир у
коме или преко кога се економија одвија, а сама држава одређује оквире
економске делатности, усмерава је, лечи њене недостатке. У социјалистичким привредама држава је била основни субјект свих економских односа.
Капиталистичке привреде су од увек много више биле аутономне у односу
на државу. Међутим, после велике светске економске кризе из 1929. год.
држава улази у центар економских збивања. И данас је спорно у којој мери
држава треба да интервенише у привреди како би побољшала њено функционисање. Једно је сигурно, економија као кључна друштвена делатност
нераскидиво је везана за државу. Без нормативног регулисања економских
односа, судске заштите, али и економске политике као система мера које
делују на економске односе и процесе у циљу њихове оптимализације, економија једне земље не би могла функционисати или би се сама од себе претворила у монструозан механизам, чији се чланови међусобно боре за живот, не бирајући средства ни методе, док сам од себе не би пропао. Претерано мешање државе довело би пак до укидања основних економских законитости, јер економија као услов свог опстанка захтева аутономност, док се
потпуном неутралоношћу од саме државе према привреди, добива систем
пун аномалија. Јавни приходи су у првом плану када треба размишљати о
решавању проблема недовољне запослености производних фактора.12 Стога, улога државе у националној привреди мора бити добро осмишљена,
умерена и усмерена искључиво ка отклањању недостатака и подстицању, а
никако ка елиминисању економских законитости.
ЛИТЕРАТУРА
Бејатовић, М.(2009): „Правни положај привредних организација“, Нови Сад, 2 издање.
Бејатовић, М.(2009): „Привредно право“, Нови Сад.
Бејатовић, М.(2012): „Јавне финаснасијсе“, Београд.
Бејатовић, М.(2010): „Финансије и финансијско право“, Нови Сад.
Бејатовић, М.(2012): „Право привредних друштава“, Травник.
Вукићевић, М.(2000): „Основи економије II, теорија економске политике, изабрани аспекти“, Београд.
Гњатовић, Д.(2000): „Политичка економија и економски систем Југославије“, Полицијска академија, Београд.
Илић, Д.(1998): „Економија и правна држава- зборник радова Економија и право“, Београд.
Summer, W.(2011): Interest rate policy; Journal of World Trade, pg. 152–162.
Compton, S (2012): Inflation vs. public needs, International Review of Law
and Economics
12
Бејатовић, М.:Јавне финаснасије, Београд 2012.год. стр.45.
55
ПРЕДВИЂАЊЕ И ОДЛУЧИВАЊЕ ЗАСНОВАНО
НА ТЕХНОЛОГИЈИ ВЕШТАЧКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ
PREDICTION AND DECISIONS BASED ON
THE TECHNOLOGY OF ARTIFICIAL INTELLIGENCE
Јасмина Новаковић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Сажетак: Тема овог рада су системи који омогућавају подршку предвиђању и одлучивању, а засновани су на технологији вештачке интелигенције. У раду су разматрани изазови вештачке интелигенције, дат је приказ
модела к најближих суседа, стабла одлучивања и вештачких неуронских
мрежа. Представљени су различити проблеми вештачке интелигенције,
као што су одобравање кредита, дијагностификовање болести и прогнозирање излечења, анализа слика, анализа гласа и слично, који заокупљају научну и стручну јавност. Основна хипотеза овог рада је да је могуће знатно
побљшати перформансе система за индуктивно учење правила у проблемима класификације, применом различитих метода и техника редукције
димензионалности података. Да би се доказала постављена хипотеза, имплементиране су и емпиријски тестиране различите методе и технике редукције димензионалности података.
Кључне речи: вештачка интелигенција, класификација, к најближи
суседи, стабло одлучивања, вештачке неуронске мреже.
Abstract: The contents of this article are systems that allow the prediction
and decision support, which are based on the technology of artificial intelligence.
The paper discusses the challenges of artificial intelligence, presents the model
of classification based on instace, decision tree and artificial neural networks.
Presented the various problems of artificial intelligence, such as loans, disease
diagnosis and prognosis of healing, image and voice analysis, etc., which occupy
the scientific and professional community. The main hypothesis of this study it is
possible to significantly improve the performance of the system for inductive learning of rules for classification problems, using different methods and data dimensionality reduction technique. To prove the hypothesis, have been implemented and empirically tested a variety of methods and data dimensionality reduction techniques.
Keywords: artificial intelligence, classification, k-nearest neighbors, decision trees, artificial neural networks.
56
УВОДНА РАЗМАТРАЊА
Једна од области рачунарства која се последњих деценија најбрже
развија је вештачка интелигенција. За неке области рачунарства се сматра
да су заокружене и у њима се не очекују нови значајни продори, али од вештачке интелигенције се резултати тек очекују, упркос томе што су већ
развијени многи „интелигентни“ системи који функционишу изузетно добро. На овај начин, вештачка интелигенција добија на атрактивности, а нова теоријска истраживања и експерименти представљају пут ка новим применама у најразличитијим областима. Развој ове области је одувек био заснован на комплементарном повезивању теорије и експеримената, тако да
и будући развој захтева проширивање и учвршћивање теоријских знања,
пре свега математичких, али и знања о специфичним областима примене,
као и њихову адекватну формализацију.
Област вештачке интелигенције обухвата два приступа вештачком
учењу1. Први је мотивисан проучавањем менталних процеса и каже да је
вештачко учење проучавање алгоритама садржаних у људском уму. Циљ је
открити како се то алгоритми могу превести у формалне језике и рачунарске програме. Други приступ је мотивисан са практичног становишта рачунара и има мање грандиозне циљеве. Он подразумева развој програма који
уче из претходних података, и као такав је грана обраде података. Машинско учење, као напред наведени други приступ вештачком учењу, нагло се
развијао од свог настанка средином седамдесетих година.
Машинско учење је област вештачке интелигенције која се бави изградњом прилагодљивих рачунарских сиситема који су способни да побољшавају своје перформансе користећи информације из искуства. Машинско
учење је дисциплина која се бави проучавањем генерализације и конструкцијом и анализом алгоритама који генерализују. Прва теоријска разматрања машинског учења појавила су се касних 60-их у радовима Голда, али
универзалне теоријске основе су се почеле учвршћивати тек током 80-их
година прошлог века. У овој области, најважнији теоријски приступи су
Голдов модел граничног учења (енг. learning in the limit), Valiant-ov PAC
(енг. Probably Approximately Correct) модел и вероватно најкомплетнија —
статистичка теорија учења.
У машинском учењу постигнути су добри резултати у многим областима, као што је препознавање говора, препознавање руком писаног текста, вожња аутомобила и слично. Али ма колико примене машинског учења
биле разноврсне, постоје задаци који се често понављају. Зато је могуће говорити о врстама задатака учења које се често појављују. Један од најчешћих задатака учења који се јавља у пракси је класификација. Класификација представља препознавање врсте објеката, нпр. да ли одређено ткиво
представља малигно ткиво или не. Регресија је задатак машинског учења у
1
1. A. Hutchinson (1993), Algorithmic Learning, Clarendon Press, Oxford..
57
коме објектима одговарају вредности из скупа реалних бројева, као што је
нпр. предвиђање потражње робе у зависности од разних фактора који на
њу утичу.
Основни циљ овог рада је да докаже да је могуће побљшати перформансе система за индуктивно учење правила у проблемима класификације,
применом различитих метода и техника редукције димензионалности података.
У ту сврху, рад смо организовали на следећи начин. У другом делу
овог рада биће приказан модел к најближих суседа, у трећем стабла одлучивања, а у четвртом вештачке неуронске мреже. У петом делу рада биће
представљени различити проблеми вештачке интелигенције, који припадају различитим областима као што су одобравање кредита у области финансија, дијагностификовање болести и прогнозирање излечења у области
медицине, анализа слика, анализа гласа и слично, који заокупљају научну и
стручну јавност. Шести део рада описује методологију извођења експеримента. У седмом делу рада приказане проблеме покушаћемо да решимо користећи различите алгоритме надгледаног учења, а да би постигли већу
тачност предвиђања и одлучивања користићемо различите методе за постизање веће тачности основних алгоритама. Такође, у седмом делу преставићемо и резултате експерименталних истраживања, до којих смо дошли током истраживања. У последњем осмом делу рада, дискутујемо добијене резултате рада и дајемо правце даљих истраживања.
ПРИКАЗ МОДЕЛА К НАЈБЛИЖИХ СУСЕДА
Шема к најближих суседа користила се још у педесетим годинама двадесетог века2, а као поступак класификације појављује се десетак година
касније3, а најинтензивније се користила на подручју распознавања узорака. Класификација заснована на инстанцама спада у најједноставније технике интелигентне анализе података, јер не врши експлицитну генерализацију циљног појма на основу својстава која су изводива из скупа за учење,
већ се своди на меморисање скупа за учење, односно појединачних инстанци које садржи.
Класификација нових инстанци се обавља према принципу најближег
суседа, где се нова инстанца упоређује с меморисаним инстанцама из скупа
за учење коришћењем дефинисане метрике. Метрика дефинише растојање
инстанци на основу вредности њихових атрибута, а одговара интуитивном
E. Fix, J. L. Hodges (1951), „Discriminatory analysis; non-parametric discrimination: Consistency properties“, Technical Report 21–49–004(4), USAF School of Aviation Medicine,
Randolph Field, Texas.
3 M. V. Johns (1961), „An empirical Bayes approach to non-parametric two-way classification“, Studies in item analysis and prediction, Stanford University Press, Palo Alto.
2
58
схватању сличности инстанци, тако да ако су инстанце сличније, растојање
је мања. Нова инстанца се класификује на основу претраживања скупа за
учење са циљем проналажења инстанце која му је у смислу растојања најближа. Нова инстанца која се класификује добија класу те инстанце.
У употреби је више различитих метрика, а најчешће се користи Еуклидска. Ако са x = (x1, x2, ..., xn) означимо вектор вредности атрибута произвољне инстанце, Еуклидска метрика је тада дефинисана изразом на следећи начин:
(1)
Еуклидско растојање инстанци x и y се може претставити на следећи
начин:
(2)
На сличан начин могу се дефинисати и друге метрике варирањем потенције координата вектора у дефиницији Еуклидске метрике. У напред
датим изразима (1) и (2) се имплицитно претпоставља да су сви атрибути
нумеричког типа, тј. да су вредности координата бројеви, а како би се дефиниција Еуклидског растојања могла применити на номиналне атрибуте,
потребно је дефинисати операцију разлике над номиналним вредностима.
Ако су са ai, aj ∈ Dom(Ai) означене две произвољне вредности номиналног атрибута Ai, онда је разлика вредности ai и aj дефинисана 0–1 функцијом разликовања (3), на следећи начин:
(3)
Због различитих скала мерења за различите нумеричке атрибуте постоји проблем везан за коришћење различитих метрика. Тако на пример,
атрибут чији се распон вредности креће унутар десетих делова мерне јединице имат ће занемарив утицај на коначни резултат у односу на атрибут са
распоном вредности од неколико десетина мерних јединица. Зато је код
метода класификације засноване на инстанцама уобичајен поступак нормализације свих нумеричких атрибута на интервал [0,1], коришћењем
функције (4):
(4)
где xmin и xmax означавају најмању, односно највећу вредност посматраног атрибута. Слика 1 приказује псеудо код за основни класификатор к
најближих суседа.
Слика 1: Псеудо код за основни класификатор к најближих суседа
ПОЧЕТАК
Улаз:
нова инстанца за класификацију
59
За сваку инстанцу која је класификована
Наредба d
израчунај d
од најниже до највише,
Изабери к најближе инстанце за x:
Додели за x најфреквентнију класу у
КРАЈ
http://biocomp.
cnb.csic.
es/~coss/Docencia/ADAM/Sample/Sample_Classification. pdf
ПРИКАЗ МОДЕЛА СТАБЛА ОДЛУЧИВАЊА
Учење стабала одлучивања је метода апроксимације дискретних циљних функција у коме се научена функција представља у виду стабла, где
сваком чвору стабла одговара тест неког атрибута инстанце, гране које излазе из чвора различитим вредностима тог атрибута, а листовима одговарају вредности циљне функције. Инстанце посматране појаве су описане
вредностима својих атрибута. Поступак класификације се врши полазећи
од корена, потом спуштајући се низ грану која одговара вредности тестираног атрибута инстанце коју класификујемо и када се дође до листа, класа се
додељује инстанци.
Ако стабло одлучивања инстанци додељује неку класу, то значи да
инстанца испуњава све услове који су дефинисани путањом од корена до
одговарајућег листа кроз стабло и облика су атрибут=вредност. Путање
кроз стабло представљају коњункције оваквих услова и за сваку класу могуће је уочити путање које се завршавају листовима који одговарају тој
класи. Дисјункција свих таквих коњункција дефинише инстанце које припадају датој класи према датом стаблу.
Код стабла одлучивања разликујемо два типа чворова повезаних гранама: крајњи чвор - којим завршава одређена грана стабла и он дефинише
класу којој припадају примери који задовољавају услове на тој грани стабла; чвор одлуке - овај чвор дефинише одређени услов у облику вредности
одређеног атрибута, из којег излазе гране које задовољавају одређене
вредности тог атрибута.
За класификацију примера, стабло одлучивања се може користити,
тако да се крене од првог чвора одлучивања у корену стабла и креће се по
оним гранама стабла који пример са својим вредностима задовољава све до
крајњег чвора који класификује пример у једну од постојећих класа проблема.
Стабло одлучивања може се посматрати у форми повезаног графа са
структуром стабла, где су унутрашњи чворови у стаблу одлучивања означени са називима атрибута, а гране које излазе из унутрашњих чворова
означене су могућим вредностима одговарајућег атрибута. Примери се разврставају у класе које представљају листове стабла одлучивања. У овом
60
случају се класификација спроводи тако што се следи одређени пут од корена стабла до неког од листова. Унутрашњи чворови стабла представљају
тест на вредност одређеног атрибута, па се пут гради додавањем оне гране
која одговара вредности атрибута у посматраном примеру, а пут се завршава у неком од листова. На овај начин се пример класификује у класу којом је
лист означен.
Код овог модела, простор претраживања се састоји од свих стабала
које је могуће конструисати користећи атрибуте и вредности из скупа података за учење. Модификација стабла се врши на начин да се један од листова замени подстаблом висине 1 и то операцијом трансформације којом
се прелази простор претраживања.
Слика 2: Псеудо код за C4.5 алгоритам
Проверити основне случајеве
За сваки атрибут а
Нађи нормализовани информацијски добитак од поделе на а
Нека a_best буде атрибут са највећим нормализованим информацијским добитком
Направити чвор одлуке који дели на a_best
Рекурзивни поступак добијен дељењем на a_best, и додавањем оних
чворова као деце чворова
J. R. Quinlan, C4.5: Programs for machine learning, San Mateo, Morgan Kaufman, 1993.
Поступак претраживања је усмераван функцијом вредновања, која зависи о тачности класификације, али и величини резултирајућег стабла. Деловање функције вредновања засновано је на концептима из теорије информација, а огледа се у избору гранања при конструкцији стабла одлучивања.
Код стабла одлучивања, уз сличну тачност класификовања, изгледније је да ће једноставнија (тј. мања) стабла одлучивања боље класификовати
дотад невиђене примере. Општи алгоритам за изградњу стабала одлучивања у псеудо коду4 приказан је на слици 2.
ПРИКАЗ МОДЕЛА RBF НЕУРОНСКЕ МРЕЖЕ
На више начина се могу класификовати неуронске мреже. Са структурног становишта, зависно о моделу од којег су грађене, неуронске мреже
можемо поделити на статичке и динамичке. Са становишта слојевитог начина организације неурона у мрежи, ове мреже можемо поделити на једнослојне и вишеслојне. Нулти слој називамо улазним слојем, последњи слој
4
J. R. Quinlan (1993), C4.5: Programs for machine learning, San Mateo, Morgan Kaufman.
61
излазним, а сви остали слојеви зову се скривени слојеви. По правилу, сваки
слој прима улазе из претходног слоја, а своје излазе шаље следећем слоју.
Основна карактеристика статичких неуронских мрежа је та што су неурони организовани унапред, што значи да су неурони повезани тако са не
формирају повратне везе. Ове мреже не садрже динамичке чланове, што их
чини структурно стабилним. С обзиром да нема динамичких чланова, одзив
статичке неуронске мреже зависи искључиво о тренутном стању улаза и
вредностима параметара мреже. Да би постигли динамичко понашање, статичким неуронским мрежама можемо додати спољне динамичке чланове.
Статичке неуронске мреже се најчешће користе у идентификацији процеса,
управљању процесима, обради сигнала и препознавању облика. Најчешћи
типови статичких неуронским мрежа су MLP и RBF неуронске мреже. У овом
раду користе се RBF неуронске мреже због чега ће оне бити ближе описане.
Динамичке неуронске мреже се знатно ређе користе од статичких неуронских мрежа јер њихова стабилност није загарантована. Процес учења
код динамичких неуронских мрежа је знатно захтевнији од учења статичких. Недостатак је и то што излаз динамичке неуронске мреже зависи о њеним почетним стањима што отежава учење јер лоше одабрани почетни
услови могу дати лоше резултате.
У случају када примена статичких неуронских мрежа не даје добре резултате оправдано је користити динамичке неуронске мреже. То може бити случај код нпр. моделирања процеса са великим мртвим временом, када
је потребно да неуронска мрежа сачува информације на неодређени временски период, а статичка мрежа са спољним динамичким члановима то
неможе је има коначни импулсни одзив. Најчешћи типови динамичких неуронских мрежа су Hopfield-ove, Elman-ove и NARX динамичке неуронске
мреже. Псеудо код за RBF тренинг5 приказан је на слици 3.
Слика 3: Псеудо код за RBF тренинг
trainRBF (in, out, width, MaxError, data) {
hidden = 0;
net = initRBFNetwork (in, out, hidden);
do {
/ / pronaći vektor podataka koji proizvodi najveći grešku
i = findMaxNetworkError (data, net); / / i = indeks vektora
/ / dodavanje neurona RBF sloju na istom mestu gde je vektor podataka
addRBFNeuron (net, width, data (i)); / / data (i) = središnja tačka
/ / pronaći ukupnu grešku mreže
NetError = trainOutputWeights (net, data);
} while (NetError> MaxError);
}
5 S. Russell, P. Norvig (2003), Artificial Intelligence: A Modern Approach, Second edition,
Prentice Hall.
62
S. Russell, P. Norvig, Artificial Intelligence: A Modern Approach, Second
edition, Prentice Hall, 2003.
ОПИС ИЗАБРАНИХ ПРОБЛЕМА УЧЕЊА
У наставку текста биће дат приказ изабраних проблема учења које
смо користили у овом раду. За потребе експерименталног истраживања користили смо 8 реалних скупова података преузетих из UCI репозиторијума6, који је намењен истраживачима који прочавају проблеме вештачке интелигенције.
Рак дојке (breast cancer – bc): задатак овог сета података је да предвиди да ли има или нема повратка болести рака дојке код пацијената. Предвиђање се ради на основу година, наступања менопаузе, величине тумора,
величине чворова, степена малигнитета, захваћене дојке тумором, положаја тумора и да ли је вршено зрачење или не код пацијента.
Одобравање кредита (credit approval - ca): овај сет садржи податаке
који се односе на коришћење кредитне картице7. Овај сет података је интересантан за истраживање јер постоји добра мешавина атрибута – категоричких и нумеричких вредности. Сет података за одобравање кредита садржи 690 инстанци, 15 атрибута и две класе чије су вредности одобрити
кредит или га не одобрити (једна класа је заступљена са 44.5%, а друга класа је заступљена са 55.5%).
Кредитни подаци (Statlog german credit data - cg): овај скуп података
омогућава класификовање потенцијалних корисника кредита на оне који
имају висок или мали ризик приликом одобравања кредита. Ово класификовање се врши на основу статуса постојећег текућег рачуна и времена када је
он отворен, кредитне историје (да ли је корисник до сада узимао кредит и да
ли је био редован приликом његовог враћања), сврхе кредита (нови ауто, постојећи аутомобил, намештај/опрема, радио/ТВ, кућни апарати, поправке,
образовање, одмор, преквалификација, пословни разлози и други), износа
кредита, штедног рачуна/обвезница, садашњег запослења (и ако није запослен, колико дуго је без посла), вредности рате у односу на расположив доходак, особни статус (разведен, у браку, самац), пола, да ли је корисник дужник/јемац по неком другом кредиту, садашње пребивалиште (колико дуго
је држављанин) и својство некретнине, постојање полисе осигурања живота,
старост у годинама, броја постојећих кредита у тој банци, радног односа и
врсте радног односа и врсте посла које обавља (неквалификован, квалификован и висококвалификован радник), броја људи који могу гарантовати за
кредит и да ли је корисник кредита страни радник или не.
A. Frank, A. Asuncion (2010), UCI Machine Learning Repository [http://archive. ics. uci.
edu/ml], Irvine, CA: University of California, School of Information and Computer Science.
7 J. R. Quinlan (1987), „Simplifying decision trees“, Int J Man-Machine Studies 27, pp. 221–234.
6
63
Хепатитис (hepatitis – he): главни циљ овог скупа података је предвидети хоће ли са хепатитисом пацијенти умрети или не. Ово предвиђање се
врши на основу стања пацијента и то: његовог узраста, пола, коришћења
стероида, коришћења антивирусних лекова, постојања умора, малаксалости, анорексије, величине јетре (увећана јетра или не) и облика јетре, болести слезине, билирубина, албумина, АЛК фосфата, хистопатологије и сл.8.
Јетра (liver disorders - li): у скупу података под називом јетра, првих
пет атрибута су тестови крви пацијената и то: запремина еритроцита, алкална фосфатаза, аланине аминотрансферазе, аспартат аминотрансфераза, гама-глутамил транспептидасе; док се друга два атрибута односе на
број попијених алкохолних пића, и да ли је пацијент свакодневно пијан. Сматра се да ови атрибути указују на болести јетре, која би могла произаћи између осталог и из претераног конзумирања алкохола.
Мамографских маса (mammographic mass - ma): задатак овог скупа података је да предвиди озбиљност (бенигни или малигни) мамографских лезија на основу BI-RADS атрибута и старости пацијента9. Сматра се да је данас мамографија најефикаснија метода за скрининг рака дојке која је доступна. Међутим, ниска позитивна предиктивна вредност биопсије дојке
на основу интерпретације мамограма доводи до приближно 70 посто непотребних биопсија са бенигним исходом. Да би се смањио висок број непотребних биопсија дојке, предложени су рачунарски програми који треба да
помогну докторима у одлуци да ли је неопходно обављање биопсије дојке
када постоје сумњиве лезије које се виде на мамографском снимку или је
потребно само пратити пацијента.
Паркинсон (Parkinson – pa): овај скуп података је креирао Max Little са
Универзитета у Оксфорду, у сарадњи са Националним центром за глас и говор, који је смештен у Денверу, Колорадо. Оригинална студија објављена је у
сврху екстракције атрибута из говорних сигнала код особа које имају говорни поремећај. Овај сет података се састоји од низа биомедицинских мерења
гласа код 31 особе, од тога 23 оболеле од Паркинсонове болести10. Атрибути
овог сета су: просечна основна говорна фреквенција, највећа основна говорна фреквенција, минимална основна говорна фреквенција, подрхтавање, апсолутно подрхтавање, неколико мера варијације у фундаменталној фреквенцији, неколико мера варијације у амплитуди, две мере односа буке на тонG. Cestnik, I. Konenenko, I. Bratko, I. (1987), „Assistant-86: A Knowledge-Elicitation Tool
for Sophisticated Users“, In I. Bratko & N. Lavrac (Eds.) Progress in Machine Learning, 31–
45, Sigma Press.
9 M. Elter, R. Schulz-Wendtland, T. Wittenberg (2007), „The prediction of breast cancer biopsy outcomes using two CAD approaches that both emphasize an intelligible decision process“, Medical Physics 34(11), pp. 4164–4172.
10 M. A. Little, P. E. McSharry, S. J. Roberts, D. A.E. Costello, I. M. Moroz (2007), „Exploiting
Nonlinear Recurrence and Fractal Scaling Properties for Voice Disorder Detection“, BioMedical Engineering OnLine 2007, 6:23.
8
64
ским компонентама у гласу, две нелинеарне динамичке мере, сигнал фрактала и три нелинеарне мере основне варијације фреквенције.
Сегментација слике (image segmentation – se): случајеви су извучени
случајним избором из базе података 7 слика спољног окружења11. Слике су
ручно сегментиране како би се извршила класификација за сваки пиксел.
Свака инстанца у скупу података је 3x3 регија. У овом скупу података има
210 података за тренинг и 2100 тест података. Скуп података садржи 19
нумеричких атрибута, без недостајућих вредности за атрибуте. Класа овог
скупа података има могуће вредности: површина цигле, небо, лишће, цемент, прозор, пут и трава.
ОПИС МЕТОДОЛОГИЈЕ ИЗВОЂЕЊА ЕКСПЕРИМЕНТА
Експеримент је рађен уз помоћ WЕКА (Waikato Environment for Knowledge Analysis), алата за припрему и истраживање података развијен на Waikato Универзитету на Новом Зеланду. Приликом тражења модела који најбоље апроксимира циљну функцију, потребно је дати и мере квалитета модела, односно учења. Различите мере се могу користити у зависности од
врсте проблема, а у нашим експерименталним истраживањима користили
смо тачност класификације као меру квалитета модела.
Да би добили поузданији начин евалуације наученог знања користили смо тзв. унакрсну валидацију, где смо цео скуп података којим смо располагали делили на n приближно једнаких подскупова. При томе смо један
подскуп издвајали и тренинг вршили на осталих n-1 подскупова, а након
тренинга, квалитет наученог знања оцењивали на издвојеном подскупу.
Описани поступак смо понављали за све остале издвојене подскупове и као
финалну оцену квалитета узимали просек добијених оцена за сваки од подскупова. У нашем експерименталном истраживању смо за вредност n узимали број 10. Унакрсну валидацију смо користили у нашем експерименталном истраживању, јер описани поступак даје стабилнију оцену квалитета, а
предност овог метода је и да се у сваком од n корака унакрсне валидације
користи велика количина података при тренирању, а све расположиве инстанце у једном тренутку су искоришћене за тестирање.
У експерименалном истраживању користили смо филтер методе ради
смањења димензионалности података. Коришћене су следеће филтер методе: Information Gane (IG), Gain Ratio (GR) и Symmetrical Uncertainty (SU). За
сваку методу која је коришћена у сврху смањења димензионалности података коришћен је скуп могућих решења, који је потом био пропуштен кроз
класификаторе к најближих суседа (IBk), Ј48 и RBF мреже. У свим експериментима, изабрано је оно решење за број атрибута који ће се даље користи11 Justus H. Piater, Edward M. Riseman, Paul E. Utgoff (1999), „Interactively Training Pixel
Classifiers“, International Journal of Pattern Recognition and Artificial Intelligence 13(2).
65
ти у истраживању, који даје највећу тачност класификације. Наши резултати дају тачност која је добијена као средња вредност десет понављања и
сваки пут уз 10-струку унакрсну валидацију.
У нашем експерименталном истраживању користили смо упоредни tтест (енг. Paired T-Test), где је ниво значајности постављен на вредност
0.05. Ако имамо симултано одређивање тачности класификације у различитим сетовима података помоћу две методе, за утврђивање да ли се добијена вредност различитим методама значајно разликује користимо упоредни t-тест. Упоредним t-тестом се тестира значајност средње вредности разлике парова d према следећој једначини:
(5)
– стандардна девијација добијених разлика. Уколико је израгде је
чуната вредност параметра t већа од табличне (критичне вредности), нулта хипотеза се одбацује и каже се да се d значајно разликује од нуле, односно да је разлика у паровима статистички значајна.
У табелама које следе за тачност класификације различитих класификатора су приказане ознаке „+“ и „-“, које означавају да је одређени резултат статистички бољи (+) или лошији (-) од основног класификатора на нивоу значајности који је специфициран на вредност од 0,05. У табелама за
тачност класификације различитих класификатора ознаке „+“ означава
значајно већу вредност за тачност класификације, док „-„означава значајно
мању вредност за тачност класификације.
У нашем експерименталном истраживању, кад год смо упоредили два
или више алгоритама, дајемо табелу тачности класификације. Упоређивање је такво да други алгоритам је алгоритам код кога је урађена предселекција атрибута, а први алгоритам је стандардни алгоритам без предселекције атрибута.
РЕЗУЛТАТИ ЕКСПЕРИМЕНТАЛНОГ ИСТРАЖИВАЊА
У наставку експерименталног истраживања, за изабрани оптималан
број атрибута, за сваки скуп података и методу филтрирања, проверавана
је тачност класификације коришћењем различитих алгоритама, и то IBk,
Ј48 и RBF мреже. У наставку текста приказани су добијени резултати.
66
Табела 4. Тачност класификације IBk алгоритма за оригинални
и редуковани скуп података уз помоћ филтер метода
Скуп
bc
ca
cg
he
li
ma
pa
se
IBk
72.85
81.57
71.88
81.40
62.22
75.60
95.91
97.15
IBk_IG
73.06
85.51 +
71.33
81.97
60.62
82.27 +
93.92
97.57 +
IBk_GR
74.67
85.46 +
70.59
83.78
60.62
83.49 +
93.97
97.49 +
IBk_SU
74.64
85.51 +
70.75
81.02
60.62
83.38 +
93.97
97.57 +
Табела 5. Тачност класификације Ј48 алгоритма за оригинални
и редуковани скуп података уз помоћ филтер метода
Скуп
bc
ca
cg
he
li
ma
pa
se
Ј48
74.28
85.57
71.25
79.22
65.84
82.19
84.74
96.79
Ј48_IG
74.35
85.51
73.95 +
82.10
60.97
83.57 +
84.49
96.69
Ј48_GR
73.23
85.51
71.91
83.51
60.97
83.29
84.90
96.69
Ј48_SU
73.40
85.51
72.22
83.00
60.97
83.19
84.79
96.70
Табела 4. приказује тачност класификације за IBk за оригинални скуп
података и редуковани скуп података, добијен након примене метода филтрирања. Можемо уочити да у три сета података (ca, ma и se) имамо добијене резултате за све методе филтрирања који су статистички бољи од
основног класификатора. Ни у једном сету података, немамо значајно лошије податке за све методе филтрирања, што значи да увек можемо изабрати методу за дати скуп података која има статистички боље резултате
или резултате који су приближни оригиналном скупу података.
На основу приказаних података у табели 5. можемо уочити да у два
сета података (cg и ma) имамо добијене резултате за бар једну од метода
филтрирања који су статистички бољи од основног класификатора. У свим
сетовима података, немамо значајно лошије податке за било коју методу
филтрирања.
67
Табела 6. Тачност класификације RBF алгоритма за оригинални
и редуковани скуп података уз помоћ филтер метода
Скуп
bc
ca
cg
he
li
ma
pa
se
RBF
71.41
79.55
73.58
85.29
65.06
77.31
81.22
87.31
RBF_IG
71.34
85.51 +
74.12
81.31
58.16 77.66
80.92
87.84
RBF_GR
74.32
85.43 +
73.33
83.45
58.16 79.67
80.92
87.56
RBF_SU
74.46
85.51 +
73.64
83.05
58.16 79.24
80.92
87.84
За тачност класификације код RBF алгоритма можемо уочити на основу табеле 6. да у једном сету података (ca) имамо добијене резултате за све
методе методе филтрирања који су статистички бољи од основног класификатора. У једном сету података, имамо значајно лошије податке за све
методе филтрирања.
ДИСКУСИЈА РЕЗУЛТАТА И ДАЉА ИСТРАЖИВАЊА
На основу добијених и приказаних резултата у седмом делу рада, закључујемо да је доказана основна хипотеза овог рада која гласи да је могуће побљшати перформансе система за индуктивно учење правила у проблемима класификације, применом различитих метода и техника редукције димензионалности података. Да би се доказала постављена хипотеза, имплементиране су и емпиријски тестиране различите методе и технике редукције димензионалности података.
У раду показујемо да нема једне најбоље методе за редукцију димензионалности података, и да избор зависи од особина посматраног скупа података и примењених класификатора. У практичним проблемима, једини
начин како би били сигурни да је највиша прецизност добијена је тестирање датог класификатора са више различитих подскупова атрибута, добијених различитим методама за претходну селекцију атрибута. Спроведена
истраживања у надгледаном учењу, покушавају дати увид у предности и
ограничења различитих метода претходне селекције атрибута. Са оваквим
увидом и предзнањем за одређени конкретни проблем, стручњаци могу
одабрати које методе треба применити.
У даљим истраживањима било би интересантно применити и друге
технике у решавању проблема редукције димензионалности података, попут метода претходне селекције и екстракције атрибута и анализирати и
68
упоредити ефекте њихов примене. Те технике би могле такође побољшати
класификацијске перформансе алгоритама учења.
ЛИТЕРАТУРА
1. A. Hutchinson (1993), Algorithmic Learning, Clarendon Press, Oxford.
2. E. Fix, J. L. Hodges (1951), „Discriminatory analysis; non-parametric discrimination: Consistency properties“, Technical Report 21–49–004(4), USAF
School of Aviation Medicine, Randolph Field, Texas.
3. M. V. Johns (1961), „An empirical Bayes approach to non-parametric
two-way classification“, Studies in item analysis and prediction, Stanford University Press, Palo Alto.
4. J. R. Quinlan (1993), C4.5: Programs for machine learning, San Mateo,
Morgan Kaufman.
5. S. Russell, P. Norvig (2003), Artificial Intelligence: A Modern Approach,
Second edition, Prentice Hall.
6. A. Frank, A. Asuncion, UCI Machine Learning Repository [http://archive.
ics. uci. edu/ml], Irvine, CA: University of California, School of Information and
Computer Science, 2010.
7. J. R. Quinlan (1987), „Simplifying decision trees“, Int J Man-Machine, pp.
221–234.
8. G. Cestnik, I. Konenenko, I. Bratko, I. (1987), Assistant-86: A KnowledgeElicitation Tool for Sophisticated Users, In I. Bratko & N. Lavrac (Eds.) Progress
in Machine Learning, 31–45, Sigma Press.
9. M. Elter, R. Schulz-Wendtland, T. Wittenberg (2007), „The prediction of
breast cancer biopsy outcomes using two CAD approaches that both emphasize
an intelligible decision process“, Medical Physics 34(11), pp. 4164–4172.
10. M. A. Little, P. E. McSharry, S. J. Roberts, D. A.E. Costello, I. M. Moroz
(2007), „Exploiting Nonlinear Recurrence and Fractal Scaling Properties for Voice Disorder Detection“, BioMedical Engineering OnLine 2007, 6:23.
11. Justus H. Piater, Edward M. Riseman, Paul E. Utgoff (1999), „Interactively Training Pixel Classifiers“, International Journal of Pattern Recognition and
Artificial Intelligence 13(2).
69
STANDARDIZACIJA OCENJIVANJA KOMPETENTNOSTI
SVRŠENIH STUDENATA
STANDARDIZATION OF COMPETENCE
EVALUATION OF GRADUATED STUDENTS
Dragan Turnjanin
Visoka poslovna škola strukovnih studija, Blace, Srbija
Ljubiša Stojmirović
Beogradska poslovna škola, Beograd, Srbija
Nada Damljanović
Fakultet tehničkih nauka u Čačku, Univerzitet u Kragujevcu, Srbija
Mališa Žižović
Univerzitet Singidunum, Beograd, Srbija
Rezime: U ovom radu istaknuto je da se kompetentnost svršenih studenata neke visokoškolske ustanove najbolje može odrediti ako se pitaju sami svršeni
studenti koji već rade. Ovde je analizirano nekoliko načina kako se to može uraditi, i sa ciljem bržeg i lakšeg dobijanja rezultata, izvršena je višekriterijumska
analiza ovih načina. Takođe, predložena je i mogućnost formiranja asocijacije
svršenih studenata visokoškolske ustanove.
Ključne reči: kompetencie, svršeni studenti, asocijacija, višekriterijumska
analiza.
Abstract: In this paper, we point out that the competence of graduates students of some higher education institutions can be best determined if that graduates who are already working are asked. Here we analyze several ways that this
can be done, and with the aim of faster and easier geting results, we privide a
multicriteria analysis of these methods. Also, we suggested the possibility of the
formation of the association of graduates of higher education institutions.
Keywords: Competence, graduates, associations, multicriteria analysis.
UVOD
Prirodno je da svaka ustanova u visokom obrazovanju ima želju da (mada
je to danas na neki način obaveza prema akreditaciji u obrazovanju) da odredi
kolika je kompetentnost njenih svršenih studenata. Ovo je jako važno i zbog upi70
sa novih studenata (imamo u vidu da je konkurencija za upis svakog studenta
sve veća- ima sve više visokoškolskih ustanova, a sve manje zainteresovanih za
studiranje), a i zbog eventualnih korekcija, ako su potrebne, da bi se to stanje popravilo.
U standardizaciji se najčešće o kompetentnosti, između ostalih, pitaju i studenti. Naše je mišljenje da ovo pitanje treba postaviti svršenim studentima (onim
koji već rade). U ovom radu je analizirano nekoliko načina kako se to može uraditi i napravljena je višekriterijumska analiza ovih načina sa ciljem da se na nalakši i najbrži način dobiju rezultati koji će menadžmentu visokoškolske ustanove dati pravac daljeg delovanja.
Specijalno, ovde je izložna i mogućnost formiranja asocijacije svršenih studenata, na primer visoke škole strukovnih studija, koja bi mogla davati odgovore
na ovakva pitanja, ali i na razna druga pitanja.
Imajući u vidu da univerziteti u svetu imaju ogromno iskustvo u vezi sa
ovakvim udruženjima (ALUMNI- asocijacija) još u vreme kada ovo nije bilo tako
jednostavno kao što je danas (internet je veoma povezao ljude širom sveta).
Smatramo da ovo svakako treba da zaživi i kod nas.
OCENJIVANJE KOMPETENTNOSTI SVRŠENIH STUDENATA
Ako prihvatimo predlog da svršeni studenti budu glavni za davanje merodavnog mišljenja o kompetentnosti njih samih kada su se zaposlili, odnosno o
mogućnostima za brzo uklapanje u organizaciju i posedovanje odgovarajućih
kompetentnosti, potrebno je od njih dobiti to mišljenje.
To u principu nije jednostavan zadatak ako se ima u vidu da ti ljudi posle
završetka školovanja odlaze na razne strane i najčešće gube svaki kontakt sa
ustanovom u kojoj su studirali.
Ovde su predložene alternative (možda ne sve) za ovaj izbor.
Tabela 1.
ALTERNATIVE
A1
Statistički izbor među svršenim studentima.
A2
Statistički izbor među svršenim studentima za koje imamo podatke.
A3
Popis rezultata rada svršenih studenata.
A4
Popis rezultata rada svršenih studenata za koje imamo podatke.
A5
Organizovanje udruženja svršenih studenata.
Da bi se izabrala najbolja alternative, odnosno da bi se alternative rangirale, predlažemo sledeće kriterijume.
71
Tabela 2.
KRITERIJUMI
C1
Cena.
C2
Procena uspešnosti posla.
C3
Procena verodostojnosti rezultata.
C4
Vreme potrebno za dobijanje rezultata.
U sledećoj tabeli prikazane su ocene alternativa
kriterijumima
C j , j = 1, 2, 3, 4
Ai , i = 1, 2, K , 5
, po datim
.
Tabela 3.
C1
C2
C3
C4
A1
3
8
10
2
A2
6
7
9
6
A3
1
9
10
1
A4
5
8
8
5
A5
10
7
8
10
IZBOR NAJBOLJE ALTERNATIVE MREŽNOM METODOM
U ovom radu, višekriterijumsko rangiranje alternativa biće urađeno pomoću Mrežnog metoda koji je uveo M. Žižović i saradnici (2011). U ovoj proceduri,
polazi se od skupa alternativa
{A1, A2 , A 3 , A 4 , A5 }
koje ćemo oceniti po kriteriju-
{C , C , C ,C }
1
2
3
4
mima
. Pri rešavanju problema višekriterijumskog odlučivanja,
uobičajeno je da se svakom kriterijumu pridruži i njegova važnost. Mi ćemo ovde
pretpostaviti da su sva četiri kriterijuma podjednake važnosti.
Polazeći od datog skupa alternativa, konstruisaćemo mrežu novih hipotetički boljih i gorih alternativa. U ovoj mreži, najbolja alternativa označena je sa
A * , a najgora sa A* . Za svako i = 1, 2, K , n , od alternative Ai do najbolje alter72
*
native A može se stići preko više različitih puteva. Svaki od njih ima odgovarajuću težinu (vrednost pridružena tom putu, za detalje pogledati M. Žižović et al.,
2011 i N. Deretić et. al 2013). Maksimalna težina tih puteva naziva se rastojanjem alternative
Ai
*
d (A )
od A i označava se sa 1 i . Na sličan način, posmatrajući
sve puteve od alternative
Ai
do najgore alternative
d 0 ( Ai )
A
A*
dolazimo do vrednosti
A
koju nazivamo rastojanjem alternative. i od * .
Pomoću ova dva rastojanja moguće je definisati parcijalno uređenje na po-
laznom skupu alternativa. Naime, za alternativu
odnosu na alternativu
Aj
Ai
kažemo da je preferentna u
*
ako je bliža najboljoj alternatvi A i udaljenija od naj-
A
gore alternative * .
Potpuni poredak alternativa dobija se kada posmatramo razliku
d ( Ai ) = d 0 ( A i ) - d1 ( Ai )
.
U tom slučaju, kažemo da je
alternativa
d ( Ai ) > d ( A j )
Ai
preferentna u odnosu na alternativu
Aj
ako je
.
Mreža novih alternativa koja je generisana polaznim skupom alternativa
{A1, A2, A 3, A 4 , A5 }
prikazana je na Slici 1.
Rastojanja ovih alternativa od hipotetički najbolje i najgore alternative, kao
i odgovarajuća razlika tih rastojanja, prikazane su u Tabeli 4.
Tabela 4.
d0
d1
d
A1
0,1528
0,1354
0,0174
A2
0,1343
0,1493
-0,0150
A3
0,1666
0,1250
-0,0420
A4
0,1157
0,1632
-0,0475
A5
0,1667
0,1000
0,0667
73
Slika 1.
Dakle, dobija se sledeći rang alternativa
A5 ® A1 ® A2 ® A 3 ® A 4
,
odakle možemo zaključiti da je
74
A5
najbolja alternativa.
ZAKLJUČAK
Iz izloženog je jasno da postoji dosta razloga za uspostavljanje i održavanje
veza visokoškolskih ustanova sa svojim diplomiranim studentima.
Ovde je dat još jedan od tih razloga, a to je ustanovljavanje kompetentnosti
svršenih studenata. Ovo bi kao način ustanovljavanja ovih kompetentnosti (u
okvirima svojih delatnosti) moglo da uđe i u odgovarajuće standarde kojima bi
se tačno propisalo kako to treba raditi. Na taj način bi viče strukovne škole dobile na značaju (ako bi se pokazalo das u ove kompetentnosti dobre), a mogle bi takođe I sagledati šta treba da rade da se situacija (ako nije dobra) popravi.
LITERATURA
M. Žižović, N. Damljanović, V. Lazarević, N. Deretić, New method for multicriteria analysis, U. P.B. Sci. Bull. Series A 73 (2) (2011) 13–22.
M. Žižović, N. Damljanović, N. Deretić, An application of lattice MCD-method, XIII International Symposium SymOrg 2012, Zlatibor, Serbia, 2012, (ISBN
978–86–7680–254–8).
N. Damljanović, A. Petojević, M. Žižović, Comparative application of lattice
MCD-method with PROMETHEE-metdod, The XIII international conference on
mathematics and its applications ICMA 2012, Timisoara, Romania (2012) 205–
210, (ISSN 1224–6069).
9. M. Žižović, N. Damljanović, Main advantage of lattice MCD-method, The
XIII international conference on mathematics and its applications ICMA 2012, Timisoara, Romania, (2012) 315–320, (ISSN 1224–6069).
N. Deretić, N. Damljanović, R. Stanković, M. Žižović, Višekriterijumska ocena mogućih programa visokih poslovnih škola, u ovom zborniku.
75
УСТАВНОПРАВНИ ПОЛОЖАЈ СТУДЕНАТА СТРУКОВНИХ
СТУДИЈА – ПРИСТУП СВЕТУ ЗНАЊА И СВЕТУ РАДА
CONSTITUTIONAL POSITION OF THE STUDENTS OF APPLIED
STUDIES - ACCESS TO THE WORLD OF KNOWLEDGE AND THE
WORLD OF WORK
Милан Бјелић
Београдска пословна школа – ВШСС, Београд, Србија
Abstract - Higher education reform initiated by the Law on High Education
on the principles of Bologna Declaration included the integration of higher education activity. Despite the desire for the integration of academic and applied
studies, there is still an inequality in the treatment of students who get the same
number of ECTS credits when finish these two types of studies, whether the first
level of high education study - 180 ECTS credits - Bachelor or Bachelor appl. or
the second degree of study - 240 ECTS credits - graduated or vocational specialist, both in terms of recognition of degrees and qualifications and eligibility for
further education. This situation is the result of non-compliance to the existing
regulations as well as, unfortunately, some of the newly adopted regulations, at
different levels of normative-legal activities, regulating the opportunities for
further education and training and employment opportunities. In this paper, it is
referred to the existing regulations in this area, the diversity of treatment for
graduates of academic and applied studies in further access to the world of
knowledge and the world of work and opportunities for employment, the directions of possible solutions, and provides an overview on the relevant part of Education Strategy of the Republic of Serbia to 2020.
Keywords: Law on High Education, Bologna Declaration, applied studies,
academic studies, bachelor.
РЕЗИМЕ - Реформа високог образовања започета доношењем Закона
о високом образовању на постулатима Болоњске декларације подразумевала је интегрисање високообразовне делатности.И поред жеље за обједињавањем академских и струковних студија остала је неједнакост у третману
студената који стекну исти број ЕСПБ бодова завршетком ове две врсте
студија, без обзира да ли је реч о I степену студија високог образовања–180
ЕСПБ – bachelor или bachelor appl. , или II степену – 240 ЕСПБ – дипломирани или струковни специјалиста, како по признавању звања и квалификација, тако и могућности остваривања права на даље образовање.То је последица неусаглашености како постојећих, тако, на жалост и неких новоусво76
јених прописа, на разним нивоима нормативноправне делатности, којима
се регулишу могућности даљег образовања и усавршавања и могућности
запошљавања. У овом раду указује се на постојећу регулативу из ове области, различитост третмана свршених студената академских и студената
струковних студија у даљем приступу свету знања, као и свету рада, односно могућности заснивања радног односа, правце могућих решења, и даје
осврт на одговарајући део Стратегије образовања у Републици Србији до
2020. године.
Кључне речи: Закон о високом образовању, Болоњска декларација,
струковне студије, академске студије, bachelor.
УВОД
ПРАВО НА ВИСОКО ОБРАЗОВАЊЕ
ПОД ЈЕДНАКИМ УСЛОВИМА
Уставом Републике Србије свим грађанима Републике загарантован је,
под једнаким условим, приступ високом образовању, односно дата им је могућност да се школују на високошколским установама под истим условима.
„Сви грађани имају, под једнаким условима, приступ високошколском
образовању.
Република Србија омогућује успешним и надареним ученицима слабијег имовног стања бесплатно високошколско образовање, у складу са законом.“ (чл.71. ст.3.)1
На основу овога уставног права сви грађани Србије, под једнаким
условима, могу да конкуришу за упис на студије високог образовања, без
обзира да ли је реч о студијама високог академског или високог струковног
образовања, сагласно одредбама Закона о високом образовању.
Да ли је то баш тако или ће таква одлука младог човека који је у 18тој години живота, у случају да се определи за студије високог струковног
образовања, скупо да кошта? Да ли ће да плаћа високу цену своје одлуке, а
да се та цена огледа у неравноправности у погледу стечених звања и немогућности наставка даљег школовања, односно неравноправног приступа
свету знања и свету рада, што је у директној супротности са принципима
прокламованим у цитираној уставној одредби. Да ли је заиста тренутно
стање такво у области високог образовања и у уставноправном и радноправном положају свршених студената студија првог степена високог струковног образовања (bachelor appl.), као и оних који заврше други степен високог струковног образовања, односно да ли они заиста не могу даље да се
1
Устав Републике Србије („Сл. Гласник РС“ бр. 98/06)
77
образују и остваре право на рад у складу са стеченим високим образовањем, тема је на коју ћу покушати да дам одговор у оквиру овога рада.
ЗАКОНСКА РЕШЕЊА – ЗАКОН О ВИСОКОМ ОБРАЗОВАЊУ
Наведено уставно право прецизирано је и у Закону о високом образовању (Сл. Гласник РС бр. 76/05 и др....) у уводном делу – циљеви високог
образовања (чл.3) где је наведено да сe под циљевима високог образовања
у Србији подразумева:
„5) битно повећање броја становника са високим образовањем.“
У истом закону утврђени су принципи на којима се заснива
високообрaзовни систем у Републици Србији, а то су, поред осталих:
„6) поштовање људских права и грађанских слобода, укључујући забрану свих видова дискриминације;“2
Само право на високо образовање, као реализација уставних гаранција – права на високо образовање, утврђено је у чл.8 Закона.
„Право на високо образовање имају сва лица са претходно стеченим
средњим образовањем, без обзира на расу, боју коже, пол, сексуалну оријентацију, етничко, национално или социјално порекло, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, статус стечен рођењем, постојање
сензорног или моторног хендикепа или имовинско стање.
Изузетно, под условима одређеним статутом високошколске установе, право на високо образовање има и лице без стеченог средњег образовања које конкурише за упис на студијске програме из уметничких области.
Високошколска установа утврђује, у складу са законом, критеријуме
на основу којих се обавља класификација и избор кандидата за упис (успех
у претходном образовању, врста претходног образовања, посебна знања,
вештине или способности и сл.).“3
ИСТОРИЈАТ „БОЛОЊСКОГ ПРОЦЕСА“
Усклађивање нашег високошколског система са принципима Болоњске декларације чији је потписник Република Србија и Лисабонске конвенције о признавању квалификација (ратификована у Народној скупштини
РС) започето је доношењем Закона о високом образовању 2005. године.
Потписивањем горе наведених докумената и доношењем Закона о високом образовању (у даљем тексту ЗВО) створени су правни основи за реЧл. 4. Закона о високом образовању („Сл. Гласник РС“ бр. 76/05, 100/07-аутентично тумачење и др.)
3 Закон о високом образовању („Сл. Гласник РС“ бр. 76/05, 100/07-аутентично тумачење и 97/08)
2
78
форму високог образовања у Републици Србији, у циљу укључења у јединствени европски простор високог образовaња, те створене претпоставке да
се „Болоњски процес ", који је у европским просторимa отпочет још 1999.
године. Болоњска декларација је заједничка декларација европских министара образовања потписана у Болоњи 19. јуна 1999. године, а односи се на
реформу система високог образовања Европе и темељ је Болоњског процеса. По овој декларацији реформе и имплементација Болоњског процеса требало је да се заврше до 2010. године.
ЦИЉЕВИ БОЛОЊСКЕ ДЕКЛАРАЦИЈЕ И БОЛОЊСКОГ ПРОЦЕСА
Прихватање система лако препознатљивих и упоредивих степена, међу осталим увођењем додатка дипломи, како би се унапређивало запошљавање европских грађана и међународна конкурентност европског система
високог образовања.
Прихватање система заснованог на два главна циклуса, преддипломском и дипломском. Приступ другом циклусу захтева успешно завршен први циклус студија који мора да траје најмање три године. Степен постигнут
након првог циклуса треба да одговара европском тржишту рада одговарајућим нивоом квалификације. Други циклус води ка магистратури и/или
докторату, као што је то случај у многим европским земљама.
Увођење бодовног система, као што је ЕСПБ - Европски систем преноса бодова (Енг. ECTS - European Credit Transfer and Accumulation System), као
прикладног средства у унапређењу најшире размене студената. Бодови се
могу постизати и изван високошколског образовања, укључујући и целоживотно учење, под условом да их призна универзитет које прихвата студента.
Унапређивање мобилности превладавањем препрека слободном кретању, посебно: студентима дати прилику за учење, омогућити им приступ
студију и релевантним службама; наставницима, истраживачима и административном особљу признати и валоризирати време које су провели у
Европи истражујући, предајући или учећи, без прејудицирања њихових статутарних права.
Унапређивање европске сарадње у осигуравању квалитета у циљу
развијања упоредивих критеријума и методологија.
Унапређивање потребне европске димензије у високом школству, посебно у развоју наставних програма, међуинституционалној сарадњи, шемама мобилности и интегрисаних програма студија, обуке и истраживања.
Коминикеи о Болоњској декларацији и Болоњском процесу
При потписивању Болоњске деларације 1999. године договорено је да
се на сваке две године одржавају министарске конференције на којима ће
се подносити извештаји о примени Болоњског процеса, размењивати искуства и обавити потисивање коминикеа, који потписују све земље које су
79
прихватиле Болоњски процес, а ту улазе и земљаме Европе које то нису
учиниле 1999, а одлучиле су да прихвате Болоњски процес. До сада су потписани следећи коминикеи који носе назив града у ком су министарске
конференције одржане:
- Прашки коминике 2001.
- Берлински коминике 2003.
- Бергенски коминике 2005.
- Лондонски коминике 2007.
ЕВРОПСКИ СТАНДАРДИ И ПРЕПОРУКЕ ЗА ИНТЕРНО ОБЕЗБЕЂИВАЊЕ
КВАЛИТЕТА У ОБЛАСТИ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА
Европски стандарди захтевају да институције (универзитети) имају
политику и придружене процедуре за обезбеђивање квалитета и стандарде за развој наставних програма. Стратегија, политика и процедуре треба
да буду документоване и јавно доступне. Нпр. изјава о квалитету треба да
садржи: везу између образовања и истарживања; стратегију квалитета и
стандарде; организацију система обезбеђења квалитета; одговорност одсека, школа, факултета и др. организационих јединица и појединаца у обезбеђивању квалитета; укључивање студената; начин на који се политика примењује, прати и мења.
Стандарди захтевају да институције имају формалне механизме за
одобравање, периодично преиспитивање и праћење студијских програма.
Препоруке у вези обезбеђивања квалитета програма обухватају: развој и
објављивање експлицитних излаза из процеса наставе; усмеравање на курикулуме и дизајнирање програма и садржаја; специфичне потребе различитих корисника (full-time, part-time, e-learning) и различитих типова образовања (академске, струковне); расположивост ресурса за образовање;
формалне процедуре за одобравање програма од тела која нису укључена у
едукацију; праћење напредовања студената; периодично преиспитивање
програма; сталну повратну везу од запослених, представника тржишта рада и др. релевантних организација; учешће студената у активностима обезбеђивања квалитета.4
СТАЊЕ НАКОН ДОНОШЕЊА ЗАКОНА О ВИСОКОМ ОБРАЗОВАЊУ
У нашој земљи законодавац је доношењем ЗВО разграничио студије
високог образовања по врсти, односно садржају на академске и струковне,
по нивоу на студије првог степена (основне академске и основне струковне), студије другог степена (дипломске академске – master, специјалистич4
Група аутора: Болоњски процес и високо образовање у Србији, Београд, 2006, стр. 37.
80
ке академске и специјалистичке струковне) и студије трећег степена (докторске академске студије).
„Делатност високог образовања остварује се кроз академске и струковне студије на основу одобрених, односно акредитованих студијских
програма за стицање високог образовања.
На академским студијама изводи се академски студијски програм, који оспособљава студенте за развој и примену научних, стручних и уметничких достигнућа.
На струковним студијама изводи се струковни студијски програм, који оспособљава студенте за примену знања и вештина потребних за укључивање у радни процес.
Студије првог степена су:
1) основне академске студије;
2) основне струковне студије.
Студије другог степена су:
1) дипломске академске студије - мастер;
2) специјалистичке струковне студије;
3) специјалистичке академске студије.
Студије трећег степена су докторске академске студије“ (чл.25)5
Законом је такође, утврђено да се сваки предмет из студијског програма исказује се бројем ЕСПБ бодова, а обим студија изражава збиром
ЕСПБ бодова.
Збир од 60 ЕСПБ бодова одговара просечном укупном ангажовању
студента у обиму 40-часовне радне недеље током једне школске године.
Укупно ангажовање студента састоји се од активне наставе (предавања, вежбе, практикуми, семинари и др.), самосталног рада, колоквијума, испита, израде завршних радова, добровољног рада у локалној заједници и
других видова ангажовања.
Добровољни рад је рад студента без накнаде, који организује високошколска установа на пројектима од значаја за локалну заједницу који се
вреднује у систему високог образовања.
Услове, начин организовања и вредновање добровољног рада уређује
високошколска установа својим општим актом.
Такође, наведеним Законом утврђена је могћност преноса ЕСПБ бодова, односно прокламована је „мобилност студената“, па је тако могуће да се
између различитих студијских програма врши преношење ЕСПБ бодова.
Критеријуми и услови преношења ЕСПБ бодова прописују се општим
актом самосталне високошколске установе, односно споразумом високошколских установа.
Наравно, и по нашем Закону за реализацију преноса ЕСПБ бодова неопходан је споразум високошколских установа, при чему у ЗВО није нигде
5 Закон о високом образовању („Сл. Гласник РС“ бр. 76/05, 100/07-аутентично тумачење и 97/08)
81
наведено да то не могу да буду установе истог нивоа, али различите врсте,
односно садржаја студија.
Начин обављања делатности високог образовања и врсте високошколских установа, законодавац је одредио у чл. 32. ЗВО, а то су:
1) универзитет;
2) факултет, односно уметничка академија, у саставу универзитета;
3) академија струковних студија;
4) висока школа;
5) висока школа струковних студија.
Универзитет, академија струковних студија, висока школа и висока
школа струковних студија су самосталне високошколске установе.
Под називима установа из става 1. овог члана могу иступати у правном промету само високошколске установе које имају дозволу за рад, у
складу са овим законом.
У оквиру делатности високог образовања високошколска установа
обавља научноистраживачку, уметничкостваралачку, експертскоконсултантску и издавачку делатност, а може обављати и друге послове којима се
комерцијализују резултати научног, истраживачког и уметничког рада,
под условом да се тим пословима не угрожава квалитет наставе.
На оснивање и рад високошколских установа примењују се прописи о
јавним службама, уколико овим законом није другачије уређено.
Даљим законским одредбама законодавац је дефинисао поједине облике претходно побројаних високошлских установа.
Академија струковних студија је самостална високошколска установа
која у обављању делатности обједињује образовни, истраживачки, стручни
и уметнички рад, као компоненте јединственог процеса високог образовања. Академија струковних студија може остваривати основне струковне
студије и специјалистичке струковне студије. Високошколска установа има
статус академије струковних студија ако остварује најмање пет акредитованих студијских програма струковних студија из најмање три поља из
овог закона.
Увођењем академија струковних студија, законодавац је желео да направи својеврсни пандан унивезитетима у области струковних студија.
Висока школа је самостална високошколска установа која остварује
академске основне, специјалистичке и дипломске академске студије из једне или више области утврђених овим законом.
Висока школа струковних студија је самостална високошколска установа која остварује основне струковне и специјалистичке струковне студије из једне или више области из члана 27. овог закона.“(чл. 37 ЗВО)
Завршетком студија одговарајуће врсте и законом утврђеног трајања,
студент стиче одређени стручни, академски или научни назив утврђен у
чл. 95. ЗВО.
Лице које заврши основне академске студије стиче стручни назив са
назнаком звања првога степена академских студија из одговарајуће области.
82
Лице које заврши основне струковне студије стиче стручни назив са
назнаком звања првога степена струковних студија из одговарајуће области.
Лице које заврши специјалистичке академске студије стиче стручни
назив специјалиста са назнаком звања другог степена академских студија
из одговарајуће области.
Лице које заврши специјалистичке струковне студије стиче стручни
назив специјалиста са назнаком звања другог степена струковних студија
из одговарајуће области.
Лице које заврши дипломске академске студије стиче академски назив дипломирани, са назнаком звања другог степена дипломских академских студија из одговарајуће области - master.
Листу звања из одговарајућих области и скраћенице стручних, академских и научних назива утврђује Национални савет, на предлог Конференције
универзитета, односно Конференције академија струковних студија.
Скраћеница стручног назива се ставља иза имена и презимена, а скраћеница академског назива се ставља испред имена и презимена.
У међународном промету и у дипломи на енглеском језику, назив који је
стекло лице које завршило основне академске студије је bachelor, назив који је
стекло лице које завршило основне струковне студије је bachelor (appl.), назив
који је стекло лице завршило дипломске академске студије је master.
Појам bachelor у речницима (енглеско-српским) има вишеструко значење, односно превод: 1) мангуп, нежења 2) дипломирани студент.6 Овакво
звачење, односно превод има свој историјско порекло будући да се образовање у прошлости стицало углавном по манастирма – самостанима а лица
која су се школовала за свештена – духовна лица нису била ожењена – „нежење“.
Према Б. Клаићу реч bakalaureat, -ara, lat.(baccalaureatum) значи: 1. некада најнижи академски ступањ на западноевропским свеучилштима (данас
још само у Енглеској); 2. испит зрелости, матура (у сувременој Француској и
неким др. земљама); bakalareus-онај који је добио најнижу академску част.7
Законодавац је у чл. 119. ЗВО прецизирао и орочио могућност даљег
рада виших школа, односно утврдио обавезу да се наведене школе кроз поступак акредитације по Закону о високом образовању трансормишу у високе школе струковних студија или академије струковних студија или у други одговарајући облик високошколских установа према наведеном закону
или да, у супротном престану са радом.
Више школе које су добиле решење о испуњености услова за почетак
рада и обављање делатности до ступања на снагу овог закона могле су да
наставе са радом, али без могућности уписа нових студената после школске
2006/2007. године. Напред наведене више школе, биле су дужне да поднесу
Енглеско-српскохрватски речник, Обод – Цетиње, 1976. год.
Б. Клаић, Велики рјечник страних ријечи, израза и кратица, Зора – Загреб, 1974.
год.
6
7
83
захтев за издавање дозволе за рад у року од годину дана од дана ступања
на снагу овог закона.
Високошколске установе које су добиле дозволу за рад биле су у обавези да конституишу органе управљања, стручне органе, студентски парламент и изврше избор органа пословођења у складу са ЗВО у року од три
месеца од дана добијања дозволе за рад. До конституисања напред наведених органа на рад високошколске установе примењују се прописи који су
важили до дана ступања на снагу овог закона. Ова законска одредба изазвала је доста проблема у практичној примени и отворила могућност за
различита тумачења и реализацију исте. Имајући у виду неажурност Комисије за акредитацију (делимично из објективних разлога – каснило се са
именовањем чланова и конституисањем Савета за високо образовање који
је именовао чланове Комисије за акредитацију) и спор поступак акредитације бивших виших школа, као и неактивност Владе и ресорног Министарства на доношењу подзаконских аката и именовању представника оснивача као чланова Савета, настала је следећа ситуација:
– један број (велика већина) бивших виших школа је, на основу начелног
договора на тадашњој Конференцији академија и високих школа струковних студија (данас Конференција академија струковних студија) конституисао Савет школе, као орган управљања (са мин. од 17 чланова, од којих су
три места за представнике оснивача), али без представника оснивача (будући да их оснивач, тј. Влада РС за већину до данас није именовала). Истовремено, констатовано је да је мандат чланова Управног одбора, као органа
управљања по Закону о вишој школи, престао по сили закона, на основу горе цитиране одредбе ЗВО. Након извршеног избора чланова Савета из реда
наставног и ваннаставног особља и чланова испред студенског парламента, расписан је и реализован конкурс за избор директора Школе и извршен
упис у регистре надлежних привредних судова;
– други део (изразито мали број) бивших виших школа, није хтео да поступи на горе наведени начин (без обзира на конкретну императивну законску норму), уз образложење да једино онај ко је именовао чланове управних одбора по претходном закону (Влада РС) може да их и разреши, што их
није спречило да упишу у регистре привредних судова директоре, као органе пословођења, иако су добили акредитацију и дозволу за рад по ЗВО, а и
директоре школа је именовала Влада по претходном закону, као и чланове
управних одбора. Дакле, у наведеним установама није конституисан орган
управљања по ЗВО, није расписан конкурс и извршен избор органа пословођења по одговарајућем закону, те сам мшљења да би се могло поставити
питање легалности пословања и овлашћења лица које није изабрано у законом предвиђеној процедури да се представља као директор високе школе струковних студија и у том својству чак и потписује дипломе студентима високих струковних школа?!
84
ЗАКОНСКА РЕШЕЊА У ОБЛАСТИ ВИСОКОГ ШКОЛСТВА
У СУСЕДНИМ ЗЕМЉАМА
Закон о високом образовању у Црној Гори као и Закон о високом
образовању Републике Српске утврђује 3 степене и дипломе високог образовања, при чему првио степен траје три или четири године (bachelor), док
се звање мастер, односно магистар кога познају оба закона стиче након
укупно пет година високог образовања. Поред наведених оба закона познају и трећи степен високог образовања – докторат наука.
Ова област у Републици Хрватској регулисана је Законом о знанственој
дјелатности и високом образовању, и подељена је на две врсте студија на
следећи начин: свеучилишни и стручни студиј. Стручни студији проводе се
на високој школи или велеучилишту, а могу се проводити и на свеучилишту.
Стручни студији трају од двије до три године и њиховим се завршетком стјече од 120–180 ECTS бодова. Изнимно, уз одобрење Националног вијећа за високо образовање, стручни студиј може трајати до четири године у случајевима када је то сукладно међународно прихваћеним стандардима те се таквим
студијем стјече до 240 ECTS бодова. Велеучилишта или високе школе могу
организирати специјалистички дипломски стручни студиј за особе које су
завршиле стручни студиј или преддипломски свеучилишни студиј. Такав
студиј траје једну до двије године и њиме се стјече звање специјалиста одређене струке (спец.) које се користи уз стручни назив стечен стручним студијем или преддипломским свеучилишним студијем.“ (чланак 74.)
У Хрватској је могуће преношење ECTS бодова између различитих студија. „Критерији и увјети пријеноса ECTS бодова прописују се опћим актом високог училишта, односно уговором између високих училишта.“(чланак 75.).
Такође: „ (5) Особе које су завршиле стручни студиј могу уписати дипломски студиј ако је то предвиђено опћим актом свеучилишта које проводи тај студиј, при чему се упис може увјетовати полагањем диференцијских испита.“8
Од осталих европских земаља које су прихватиле и примењују „Болоњску декларацију“, у Немачкој је у току реформа закона у области високог школства која би требала да омогући мобилност студената кроз разне
врсте и нивое високог образовања.
Дакле, из напред изнетог приказа законских решења и анализе
истих очито је да се завршетком првог степена високог образовања, било
академског или струковног, у трајању од три године стиче звање bachelor,
односно bachelor appl.
Имајући у виду заштиту стечених права утврђених у чл. 127. ЗВО поставља се питање да ли лице које је уписало студије по претходном закону,
а још их није окончало у моменту ступања на снагу ЗВО, може стечи звање
дипломирани, завршетком студија у трајању од три године?
8 Закон о знанственој дјелатности и високом образовању („Народне новине“ бр.
123/03, 198/03-Уредба,105/04, 174/04, 2/07 – Одлука Уставног суда и 46/07)
85
ПОДАЦИ О СИСТЕМУ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ
86
РЕШЕЊА САДРЖАНА У ПРЕТХОДНОМ ЗАКОНУ – ЗАКОНУ
О УНИВЕРЗИТЕТУ
Закон о универзитету који је био на снази до доношења ЗВО утврдио је трајање основних студија од три до шест година. Такође, истим законом утврђена је и дужина осталих студија и то:
„Специјалистичке студије трају од једне до две школске године, у
складу са статутом универзитета, односно факултета. Магистарске студије
трају до две школске године, док докторске студије трају три школске године.“ (чл. 25)
Истим законом је у чл. 45. утврђено право студента да заврши студије
по започетом наставном плану и програму, а наведено право је задржано и у
новом ЗВО. Поред наведене опције студентима је дата могућност да се определе за наставак студија по новом акредитованом срудијском програму.
Статутом факултета може се предвидети да студент који положи више од половине испита утврђених наставним планом основних студија, може на лични захтев стећи одговарајуће образовање и стручни назив, под
условима и на начин прописан статутом факултета.
„ЗАСТАВНИЧКИ ПРИНЦИП ШКОЛОВАЊА“ – ИМА ЛИ РЕШЕЊА?
Очито је да поред ситуација у којима после завршетка три године високог образовања и стицања звања bachelor, односно bachelor appl., можемо, а у пракси се то и дешава, да затекнемо лице које је завршило трогодишње студије (по Закону о универзитету из 2002. год.) и стекло назив дипломирани.
Неједнакост положаја, у уставноправном смислу, дипломираних студената високих школа струковних студија у погледу даљег приступа свету
рада или свету знања огледа се у томе што се ови студенти у Националној
служби за запошљавање и даље третирају као студенти виших школа, а када дипломирају имају третман лица са вишом стручном спремом („заставници“), док се студенти који су завршили трогодишње основне академске
студије на факултету, као и студенти који су завршили или завршавају студије на трогодишњим факултетима по Закону о универзитету из 2002., третирају као студенти факултета, односно када их заврше као лица са високом стручном спремом.
Такође, иако је напред наведена уставна категорија права на високо
образовање, затим уставна и законска категорија у виду права на школовање током целог живота, као и законом утврђена мобилност студената у виду могућности преношења ЕСПБ бодова са различитих студијских програма у складу са споразумом високошколских установа, законском одредбом
садржаном у чл. 29. ЗВО (утврђено је право на дипломске академске – мастер студије) ограничено је само за оне студенте који су претходно заврши87
ли академске студије и остварили 180 или 240 ЕСПБ. Дакле, студирање на
струковним студијама високог образовања представља у суштини „заставнички - подофицирски“ принцип школовања. Зашто „заставнички - подофицирски“? Као што је познато у бившој војсци у СФРЈ - ЈНА највиши подофицирски чин био је заставник прве класе (овде можемо да повучемо паралелу са специјалистом струковних студија), а у рангу заставника можемо да
посматрамо bachelor appl.
Намеће се закључак, да као што је пре у војсци чин заставника прве
класе био врхунац подофицирске каријере (редовним путем није било више могућности за унапређење, него се у том чину радило до пензионисања), да је тренутно оваквим законским решењима у области високог образовања и њиховом применом у пракси највећи домет онога ко се определио
за струковне студије звање специјалисте струковних студија, без могућности преласка у „официрски“ кадар, тј. на академске студије и наставак студија на факултету на одговарајућој години студија, а самим тим и могућност запошљавања, односно приступа свету рада.
„СВЕТЛО НА КРАЈУ ТУНЕЛА ИЛИ .........?“
Нереализацијом својих уставних и законских овлашћења и дужности
Влада Републике Србије и ресорно министарство довели су у врло незахвалну ситуацију велики број младих људи (према незваничним проценама на високим школама студира око 117.000 студената), који не могу да реализују право на запошљавање у оквиру стеченог одговарајућег високог
образовања.
Под овим, у првом реду подразумевам недоношење одговарајућих
подзаконских аката неопходних у примени Закона о високом образовању,
као и недоношење од стране Министарства просвете националног оквира
квалификација (према подацима које смо добио у Републичком заводу за
статистику изради новог система квалификација се није пришло као општем, јединственом и системском оквиру квалификација, који ће обухватити све квалификације без обзира на ниво образовања у којем се оне стичу,
већ парцијално, односно за различите нивое образовања посебно), што је
за даљу последицу имало недоношење одговарајуће номенклатуре занимања сагласно новом Закону о високом образовању.
Међутим, изненађујући је помак, како год он мали био, учињен у
оквиру Војске Србије, односно Министарства одбране, будући да је на том
пољу учињен први корак напред у „проходности“ звања стечених на првом
степену високог образовања (академског или струковног) у официрски кадар (високо образовање) кроз Уредбу о стањима у служби професионалних
војних лица и унапређењу официра и подофицира („Сл. Гласник РС“, бр.
112/2008).
88
Иако је Уредбом9 утврђено да се официр, односно подофицир поставља
на формацијско место свог чина или вишег чина рода, односно службе којој
припада према врсти и степену стручне спреме, односно војноевиденционој
специјалности или типу каријере које има (чл.4. Уредбе), у чл.14. исте Уредбе
којим се регулише постављање официра на дужности до чина капетана
предвиђа и могућност постављања и официра који има стечено високо образовање на студијама првог степена (основне академске студије, основне
струковне студије), односно на студијама у трајању до три године).
Међутим у даљем тексту Уредбе не постоји доследност, односно ту се
исцрпљује равноправност високог академског и струковног образовања,
јер већ код прецизирања услова за постављење официра на дужност за коју
је формацијом одређен чин мајора где се захтева да поред чина капетана
или мајора има Војну академију или високу школску спрему прописану за
формацијско место у трајању од најмање четири године (дакле напушта се
решење из Закона о високом образовању – логично је било да се захтева
високо образовање у четверогодишњем трајању). Иста решења су примењена и у погледу права на стручно усавршавање.
„КОРАК НАПРЕД, НАЗАД ДВА ....“
Поред наведене уредбе известан помак у регулисању статуса дипломираних студената високих школа начињен је у пре пар година усвојеном
Закону о изменама и допунама Закона о државним службеницима – део који се односи на радноправни статус - ради бољег разумевања у наставку дајем део текста закона и образложења предлагача.
На предлог Владе Републике Србије, Народна скупштина Републике
Србије, 2008. године усвојила је Закон о изменама и допунама закона
о државним службеницима10, у чијим одредбама је извршено усклађивање
са важећим прописима у области високог образовања на тај начин што су
прописани услови за стицање звања, односно за обављање одређених послова које треба да испуњава државни службеник, усклађени са наведеним
прописима у области високог образовања (послови члана дисциплинске
комисије, одлучивања о правима и дужностима државних службеника по
писменом овлашћењу руководиоца итд.).
Такође, у истом закону и у одредбама везаним за приправнички стаж
извршено је усклађивање са важећим прописима у области високог образовања тако што је прописано да :„приправнички стаж на радним местима са
високим образовањем студија другог степена (дипломске академске студиУредба о стањима у служби професионалних војних лица и унапређењу официра
и подофицира („Сл. гласник РС“ бр.112/08)
10 (Закон о изменама и допунама Закона о државним службеницима, „Сл. гласник
РС“ бр. 116/08)
9
89
је – master, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне
студије), односно са основним студијама у трајању од најмање четири године траје једну годину, на радним местима са високим образовањем студија првог степена (основне академске студије, основне струковне студије),
односно са студијама у трајању до три године девет месеци, а на радним
местима са средњим образовањем шест месеци.“ За све послове за које је
раније захтеван факултет законодавац даје могућност приступа, односно
конурисања свим лицима са високим образовањем у трајању од најмање
четири године, док се за послове на којима је раније била неопходна завршена виша школа, сада захтева стечено високо образовање у трајању од
три године.
Како се може видети из горе усвојеног текста и образложења које је
тадашњи предлагач овога законског текста - Министарство за државну
управу и локалну самоуправу дало, у радноправном делу реч је о усклађивању са одредбама Закона о високом образовању. Међутим, овај закон крије другу опасност и недостатак – он јесте изједначио први степен високог
академског и струковног образовања, али није уредио радноправни статус
лица која су на тим извршилачким местима до сада радила са вишом школом, односно вишом стручном спремом. Без обзира што је реч о стеченим
правима, иста су морала да буду наведена у прелазним и завршним одредбама закона, а будући да то није урађено нити је тим државним службеницима остављен рок за додатно стицање законом прописаног образовања,
могуће је да велики број тих људи применом оваквог законског решења
остане без запослења. Наравно, надам се да се то у пракси неће десити.
Запањујући је податак да је друго министарство (из исте владе) дало
у скупштинску процедуру 2008.године предлог Закона о пореском поступку и пореској администрацији у коме уопште није уважена чињеница да је
пре три и по године донет нови закон из области високог образовања, па
део који се односи на заснивање радног односа у Пореској управи и право
на стицање одговарајућих звања третира на стари начин (искључиво преко
степена и врсте стручне спреме – видети чл. 169. к,).
„Звања пореских службеника у основним функцијама Пореске управе, су:
1) са средњом стручном спремом: млађи порески контролор, порески
контролор, виши порески контролор;
2) са вишом стручном спремом: млађи порезник – стручни сарадник,
порезник – стручни сарадник и виши порезник – стручни сарадник;
3) са високом стручном спремом: млађи порески инспектор, порески
инспектор, порески инспектор II, порески инспектор I, виши порески инспектор II, виши порески инспектор I, самостални порески инспектор, главни порески саветник.
Порески службеници са одговарајућом стручном спремом из става 1.
овог члана стичу почетно звање млађег пореског контролора, млађег порезника – стручног сарадника и млађег пореског инспектора по завршеном
приправничком стажу и положеном државном стручном испиту.“(чл. 169. к)
90
Такође, у чл. 169. л, утврђују се остала Звања пореских службеника у
осталим функцијама Пореске управе, су:
1) са средњом стручном спремом: млађи порески референт, порески
референт и виши порески референт;
2) са вишом стручном спремом: млађи порески сарадник, порески сарадник и виши порески сарадник;
3) са високом стручном спремом: млађи порески саветник, порески
саветник, порески саветник I, виши порески саветник и самостални порески саветник.
„У Условима за стицање вишег звања (Члан 169љ) прецизирано је да
Порески службеник из чл. 169к и 169л овог закона, стиче непосредно више
звање под следећим условима:
- да има одговарајућу стручну спрему; и др. „
Безброј прописа онемогућава реализацију права на једнак третман.
Као на пример одлука о условима и начину располагања становима изграђеним према пројекту изградње 1100 станова у Београду11.У чл. 13. Одлуке
бодује се значај радног места –висока стр. Спрема – 150, а виша стручна
спрема – 110 бодова.
Бројни су примери незаконитог и неједнаког третмана студената
струковних студија – Закон о радним односима у државним органима –
примењује се још једино за запослене у локалној самоуправи, где такође
као lex specialis тражи високу стручну спрему и држављанство СФРЈ. Напомињем да је Нацрт закона о локалним службеницима урађен. Дакле, као
што се може видети из напред датог текста предлога закона предлагач у
радноправном делу, односно у делу који регулише заснивање радног односа и распоређивање и унапређење пореских службеника уопште не констатује промене у образовном високошколском систему тј. постојање Закона о
високом образовању?!
ЗАКЉУЧАК
Након анализе која је урађена као подлога за овај рад a која је обухватила законодавна решења у нашој земљи као и земљама у суседству, анализу
предложених нових законских предлога и могућност евентуалног наставка
школовања и заснивања радног односа, односно могућности напредовања
лица која су завршила основне струковне студије (bachelor apll.) или специјалистичке струковне студије, може се, на жалост, констатовати да су се тврдње изнете на почетним страницама овога рада показале тачним. Односно
тим лицима није у потпуном капацитету омогућена реализација уставних и
радних права у погледу права на образовање и заснивање радног односа и
11 Одлука о условима и начину располагања становима изграђеним према пројекту
изградње 1.100 станова у Београду („Сл. Лист града Београда 20/2003,.......)
91
даљег усавршавања у току рада. Коначан закључак који се намеће после ове
анализе јесте да су њихова уставна права повређена и да су ипак у неку руку
„кажњени“ због своје одлуке да се, као врло млади људи, определе за студије
високог струковног образовања (будући да законодавац није омогућио на
легитиман начин наставак академских студија). У задњих пар година суочени смо са драматичним падом наталитета, а као последице неусвајања националног оквира квалификација, доводе до одлучивања и одбијања ове врсте
ученика да конкуришу за упис на струковне студије. Дакле, очито је да за
разлику од осталих држава у окружењу, студенти високих школа струковних
студија код нас имају најлошији положај и могућности даљег напредовања,
приступа свету знања као и свету рада.
Чак и у оквиру оних пионирских покушаја који су дати као примери у
овом раду не постоји доследност у реализацији наведених права, односно
имплементацији решења и примени Закона о високом образовању.
Било би неопходно извршити измене закона, како о високом образовању, тако и свих осталих који су у односу на наведени закон „надградња“,
као и донети неопходне подзаконске акте, усвојити под хитно Национални
оквир квалификација, како би се, у духу основних постулата „Болоњског
процеса“, омогућила проходност овим студентима, стварањем законских
услова и реализацијом разноврсних тзв. „bridge“ програма („премошћавање
програма“ уз што је могуће мање разлике – диференцијалне испите), на
други и трећи ниво високог академског образовања, како би дошле до изражаја њихове компетенције - појам компетенције произлази из поимања
односа света рада и образовања који подразумева да се у процесу образовања стичу одређена знања, способности и вештине које се преносе, користе
и валоризују у процесу рада. Слична законска реформа у области високог
школства реализована је у Немачкој која је омогућила одговарајуће напредовање у стицању нових знања и укључивању у свет рада под равноправнијим условима.
ЛИТЕРАТУРА
1. Група аутора, „Болоњски процес и високо образовање у Србији“, Министарство просвете и спорта Републике Србије, Београд 2006. Година
2. Young, M. (2003a), Comparing Approaches to to the Role of Qualifications in the Promotion of Lifelong Learning. In: European Journal of Education,
vol. 38, No. 2, pp. 199−211.
3. Pratt, D. and Nesbit, T. (2000), Discourses and cultures of teaching. In:
Hayes, E. and Wilson, A. (Eds.), Handbook of adult and continuing education.,San
Francisco: Jossey-Bass Publishers.
4. Братољуб Клаић, Велики рјечник страних ријечи, израза и кратица,
„Зора“ Загреб, 1974. година
92
Јудикатура:
– Устав Републике Србије(„Сл. гласник РС“ бр. 98/06)
– Закон о високом образовању („Сл. гласник РС“ бр.76/05, 100/07-аутентично тумачење и др.)
– Закон о високом образовању („Сл. лист Црне Горе“ бр. 60/03 и
36/06)
– Закон о високом образовању („Сл. гласник РС“ бр. 87/06)
– Закон о знанственој дјелатности и високом образовању („Народне
новине“ бр. 123/03, 198/03-Уредба,105/04, 174/04, 2/07 – Одлука
Уставног суда и 46/07)
– Закон о изменама и допунама Закона о државним службеницима
(„Сл. гласник РС“ бр. 116/08)
– Уредба о стањима у служби професионалних војних лица и унапређењу официра и подофицира („Сл. гласник РС“ бр.112/08)
– Правилник о садржини исправа које издају високошколске установе
(„Сл. Гласник РС“ бр.21/06, 66/06 8/07)
– Лисабонска конвенција (Конвенција о признавању квалификација
из области високог образовања у региону Европе (11. април 1997.
год.) – www.mas.bg.ac.yu
– Болоњска декларација – Европска зона високог образовања (19. јун
1999. год. )
Електронски извори:
- www.wikipedia.org
- www.parlament.sr.gov.yu
– www.mas.bg.ac.yu
93
POVEZANOST ZNANJA STRANIH JEZIKA I ZAPOŠLJIVOSTI
U CELJSKIM PREDUZEĆIMA
Silvija Tintor
Ekonomska šola Celje, Višja strokovna šola, Celje, Slovenija
Sažetak
U današnje vreme, kada je nezaposlenost postala veliki problem u većini
evropskih država, pa tako i u Sloveniji, je jedan od načina povećanja zapošljivosti
svakako znanje stranih jezika. U svome referatu ću nakratko pretstaviti aktuelnu
situaciju u celjskim preduzećima, koja će se bazirati na izvedenim anketama i intervjiima sa direktorima četiri preduzeća i podataka skupljenih na većini celjskih
preduzeća, u prvoj liniji onih, čiji vlasnici su potpuno ili delimično stranci. Činjenica je, da u Celju raste broj stranih preduzeća, pre svega austrijskih i nemačkih.
Posledično se većina poslovnih transakcija izvodi sa Austrijom i Nemačkom. Slovenija je već zbog svoga geografskog položaja, a i zbog historijskih čimbenika bila uvek vezana na te dve države, samim time i na nemački jezik. Želim pokazati,
da unatoč velikoj nezaposlenosti i situaciji na tržištu, zanimanje za nemački jezik
stagnira ili čak pada, i kako to utiče na zapošljivost mladih ljudi, pa i naših diplomaca. Engleski jezik je globalni jezik, koji je pouzdano prvi poslovni strani jezik,
ali u Sloveniji je potreba za nemačkim mnogo veća, nego je interes, pa i ponuda
učenja toga jezika. Na višim i visokim strukovnim školama se broj sati posvećen
stranim jezicima (engleskom, njemačkom) konstantno smanjuje. Pitanje je, da li i
kako se to može promeniti. Nakratko se želim dotaći i direktne povezanosti stepena znanja jezika bivših republika Jugoslavije, kojih u ponudi viših i visokih
strukovnih škola ili nema ili su premalo zastupljeni, i potreba za njima u preduzećima, koja se ne bi smela ignorirati.
Ključne reči: nezaposlenost, zapošljivost, strani jezici, engleski, nemački,
strana preduzeća, bivša Jugoslavija
Abstract
Nowadays is the majority of European countries facing the problem of
unemployment and so is Slovenia. One of the ways of rising the employability is
definitely the knowledge of foreign languages. My article presents the situation
in the companies in the region of the town Celje, which is based on the surveys
and interviews with the directors, done in four of such companies and on the situation in most of the Celje region companies, first of all those, whose owners are
partly or completely foreigners. The fact is, that the number of foreign companies in Celje has been rising for the last few years, especially Austrian and German
94
ones. As a result, the most of business transactions have been performed with
these two countries. The specific geografical position and the historical reasons
has made Slovenia very much connected with them, consequently with the German language, too. I would like to show, that inspite of the high range of unemployment on the one hand, and the situation on the market on the other hand,
the interest for German has been stagnating if not even falling drastically and in
what ways it influences the employability of young people, including our graduates. English as a foreign language is the global language, undoubtedly the first
business language, but Slovenia’s need for the German language is much bigger
than the interest and the offer of studying that language. The offer of the teaching hours of foreign languages (English, German) on the technical colleges and
faculties has been falling constantly. The question is, if, and how would it be possible to change it. I also want to stress the connection between the level of the
knowledge of languages of the former Yugoslav republics, which are usually either not thaught at all or taught to a very small extent on tecnical colleges or faculties and the needs of the companies for this knowledge, which should not be
ignored.
Key words: unemployment, employability, foreign languages, English, German, foreign companies, former Yugoslavia
UVOD
Pojam maternji jezik je bio važan još na latinskom, kod Cicerona. Pojam
sermo patrius je tada označavao i „jezik oca“. „Majčinski jezik“ je prvi put nastao
u dvanajstom veku iz srednje latinskog kroz pojam materna lingua.
Često se upotrebljava i pojam „prvi jezik“, pošto je to prvi jezik, koji se posreduje detetu i koje se ga na taj način nauči. Nasuprot tome je „drugi jezik“ jezik,
koji posle ili pored prvog jezika služi kao drugo sredstvo komunikacije i obično
se nauči u socijalnoj okolini, u kojoj zaista govori.
Strani jezik je „tuđi“ jezik, koji se uči uglavnom u školi. Time se nalazi izvan
uobičajenih područja upotrebe, pošto se ne upotrebljava u svakodnevnoj komunikaciji. Prvi i drugi jezik se uče nesvesno i neusmereno. Od deteta se ne očekuje
nikakvo predznanje. Ta dva jezika se uče automatski. Strani jezik se uči svesno i
usmereno, i to institucionalno, pre svega u različitim školama.
Nivo znanja stranih jezika u malim i srednjim preduzećima u Evropi
Citat reči Vilija Branta (Willy Brandt), bivšega kanclera Nemačke, možda na
najbolji mogući način pokazuje, koliko je potrebno znati strane jezike u preduzećima, dakle u poslovnom svetu. Rekao je:
„If I am selling to you, then I speak
your language, aber wenn du mir
etwas verkaufst, dann musst du Deutsch sprechen“.
Dakle, ukoliko želite strancu nešto prodati, potrudite se da govorite njegov
jezik, i obratno, ako vi nešto želite prodati, trebalo bi da govorite jezik zemlje, u
95
kojoj se nalazi preduzeće, sa kojim poslujete. Zvuči jednostavno, ali je situacija u
Evropi, unatoč globalizaciji i zbližavanju, još uvek daleko od idealne.
Evropski poslodavci izuzetno cene znanje jezika i komunikacijske spretnosti. Državljani, koji govore više jezika, mogu u potpunosti iskoristiti pogodnosti
slobodnog kretanja u Evropskoj uniji, takođe se lakše uključuju u studijsku i radnu okolinu u drugoj državi.
Na tu temu napravljeno je više studija, od kojih ću istaknuti dve najvažnije,
a to je, kao prvo Elanova: „Auswirkungen mangelnder Fremdsprachenkenntnisse
in den Unternehmen auf die europäische Wirtschaft.“ (Delovanje oskudevajućeg
znanja stranih jezika u preduzećima na evropsku ekonomiju).
Napravljena je 2006. godine, a pokazala je, da preduzeća imaju očiglednu
korist od uvođenja različitih jezičnih tehnika.
Studija ELAN je uključivala 195 malih i srednjih preduzeća u 29 država,
usredotočila se je na mala i srednje velika preduzeća i na jezične strategije.
Druga studija je studija generalnog direktorata Evropske komisije za obrazovanje i kulturu PIMLICO projekt: „Report on Language Management Strategies
and Best Practice in European SMEs“ (Izvešaj o strategijama upotrebe jezika i
najbolje prakse u evropskim malim i srednjim preduzećima), izvedena je aprila
2011 godine sa 182 preduzeća.
Ta studija izvedena je u malim i srednjim preduzećima u 27 država članica
EU, i jasno pokazuje, da su preduzeća sa doslednom jezičnom strategijom povećala prihode od prodaje za 10 % do 25 %. Navešću samo najvažnije zaključke, do
kojih su došle te studije, jer su u direktnoj vezi sa situacijom u celoj evropskoj
uniji, dakle i u Sloveniji.
Evropska preduzeća gube brojne ugovore zbog oskudevajućeg znanja stranih jezika. Na osnovi metode slučajnog uzorka se otprilike ocenjuje, da 11% malih i srednjih preduzeća, koja su orijentirana na izvoz (945 000 preduzeća) zbog
te komunikaciske prepreke gubi ugovore.
Trisesetsedmim preduzećima su oduzeti ugovori, čija zajednička vrednost
iznosi između 8 i 13,5 miliona evra. Sledeća 54 preduzeća nisu dobila potencijalne ugovore u vrednosti od 16,5 do 25,3 miliona evra. Najmanje 10 preduzeća je
ostalo bez ugovora u vrednosti preko 1 miliona evra.
Ako sve te rezultate udružimo, za razdoblje od tri godine dobijemo prosečan gubitak po preduzeću u iznosu od 325 000 evra. Pri tome su uzeta u obzir samo oni slučajevi, gde su preduzeća znala za stvarnu ili eventualnu štetu. Činjenične brojke bi mogle biti mnogo više.
Istraživanje pokazuje, da postoji veza između znanja stranih jezika i uspeha u izvozu. Navedena su četiri faktora jezičnog menadžmenta, koja su povezana
sa uspešnim izvozom: strategijski pristup višejezični komunikaciji, odnos govornika maternjeg jezika, odnos saradnika, koji poseduju znanje stranih jezika i zalaganje prevodilaca i tumača.
Ako bi sva mala i srednja izvozna preduzeća upotrebljavala jednu ili više
ovih metoda, bi od toga u velikoj meri profitirala kompletna privreda evropske
unije.
96
Za dostup izvoznim tržištima engleskom jeziku pripada poseban značaj. Ali
rezultati ispitivanja pokazuju da je realnost mnogo kompleksnija od često citirane
tvrdnje, da je engleski jezik bezuslovno svetski poslovni jezik broj jedan. U istočnoj
Evropi je široko raširen ruski jezik (pored nemačkog i poljskog), u dalekim oblastima Afrike je francuski jezik prodaje, a slično vredi za španski u Latinskoj Americi.
Preduslov za dugotrajna poslovna partnerstva je izgradnja i nega odnosa, za šta su
poznavanje kulture i jezika ciljnog tržišta neophodni. Konkretno u Sloveniji je potreba za znanjem nemačkog jezika definitivno najveća, što zbog njenog specifičnog
geografskog položaja (granica sa Austrijom, blizina Nemačke, nešto manje Švajcarske) i historijske povezanossi sa tržištima nemačkog govornog područja. Ako pogledamo oglase za ponudu radnih mesta, traže se pre svega nemački i engleski jezik. Još jedna specifika Slovenije je potreba za znanjem jezika bivših jugoslavenskih republika, pogotovo hrvatskog i srpskog jezika.
Mala i srednja preduzeća su poslovima preko granica naletela ne samo na
jezične, nego i na kulturološke barijere. Osim u osam zemalja je procenat preduzeća, koja su se suočila sa međukulturološkim problemima bio preko 10 %.
15 od 29 država je najmanje 50% navelo, da na području višejezične komunikacije prati strategijski pristup, koji je opisan kao planirana upotreba niza postupaka za olakšanje efektne komunikacije sa kupcima i nabavljačima u inostranstvu.
50 % preduzeća u 22 države je prilagodilo, odnosno prevelo svoje vebsajtove u strane jezike država, sa kojima je sarađivalo. Na taj način su kod svojih potencialnih kupaca dobila poverenje, a njima je bilo lakše detaljno razumeti, kakvi
su njihovi proizvodi i usluge. Na taj način preduzeće pokaže svoju dugoročnu
odanost određenim tržištima.
Veliki deo preduzeća (48 %) je navelo, da saradnicima nudi jezične tečajeve, u 15 država je taj procenat čak iznad 50 %, a samo u jednoj državi je taj procenat ispod 20 %.
20 % malih, ali isto tako velikih preduzeća ipak radije zapošljava saradnike,
koji već znaju strane jezike, tako da preduzeća ne trebaju investirati u tečajeve.
46 % ispitanih preduzeća planira u sledeće tri godine otvoriti nova tržišta
za izvoz, tako da će potreba za stranim jezicima i dalje rasti.
Ako uspoređujemo mala i velika preduzeća, razlike među njima nisu tako
velike, zanimljivo je, da velika preduzeća još više ističu potrebu za drugim stranim jezicima, ne samo engleskim.
Na osnovi ovih podataka iz spomenutih studija, da bi se popravila situacija
sa znanjem stranih jezika treba preduzeća ohrabrivati, da:
raspoložljivo znanje jezika u njihovom preduzeću dokumentiraju, iskorištavaju i dodatno nadgrađuju
saradnicima nude tečajeve kroz angažman lokalnih ponuđača
stranim studentima ili radnicima daju mogućnost, da dobiju radna iskustva
učestvuju na međunarodnim programima razmene
podupiru programe opšteg i strukovnog obrazovanja u svrhu povezivanja
jezika i preduzeća, sarađuje sa školama, višim školama i univerzitetima.
97
Sistemi opšteg i strukovnog obrazovanja bi morali učenju stranih jezika dati veću važnost na svim nivoima
Omogućavaju pripravništvo za strane studente. Ako nađete nekoga iz države, sa kojom nameravate poslovati, možete dobiti dragocene informacije iz prve
ruke
Zapošljavaju saradnike sa dokazanim znanjem stranih jezika, koji su ulagali
u sposobnosti međunarodne komunikacije, koji su ta znanja modernizirali i ne
plaše se ih upotrebljavati
Zapošljavaju govornika maternjeg jezika. Jezici predstavljaju kontakt sa ljudima i drugim kulturama. Govornici maternjeg jezika će vašem preduzeću doneti
jezični kapital i dragocen uvid u strane kulture, a osim toga će pokazati praktične
primere svakodnevne komunikacije među kulturama.
Organiziraju predstavljanje kulture svojim saradnicima. To omogućava da
se dobru pripreme pred nastupom na novom tržištu, osim toga je i odlična i motivacija saradnike.
Ponuda bi morala biti bolje prilagođena potrebama poslodavca na sledeći
način:
Diversifikacija ponude jezika, koji se predaju, pogotovo u tercijarnom obrazovanju i u obrazovanju za strukovno izobražavanje
Poboljšano prilagođavanje jezičnih tečajeva i kvalifikacija potrebama preduzeća.
Planiranje vremena, u kojem se skupljaju radna iskustva u tuđini, pri čemu
se na tečajevima treba isključivo upotrebljavati ciljni jezik, i to tako, da se poveže
učenje jezika sa dobijanjem znanja na područjima, koja su releventna za određeno preduzeće
Visoku fleksibilnost, u slučaju, da se potrebe poslodavca promene
Da se popravi raspoložljivost prevodiocima i tumačima za ređe poučavane
jezike, kao što su kineski, arapski, ruski (u zapadnoj Evropi) i japanski.
Svaki student sa područja tercijarnog obrazovanja bi morao očekivati provođenje određenog vremena u drugoj evropskoj državi
Iskorištavanje postojećih znanja stranih jezika dece migranata kroz potporu nastave u maternjem jeziku pored učenja jezika zemlje, koje je primila te migrante.
NIVO ZNANJA STRANIH JEZIKA U MALIM
I SREDNJIM PREDUZEĆIMA U SLOVENIJI
Kao što je već pre spomenuto, stanje znanja stranih jezika u preduzećima u
Sloveniji se bitno ne razlikuje od stanja u celoj Evropi. Konkretne studije za celu
Sloveniju nisu napravljene, ali ću ja predstaviti situaciju u dva preduzeća iz Celjske regije i povezati je sa mogućnostima zapošljavanja u tim preduzećima.
Specifika Slovenije, u usporedbi sa drugim državama, kao što je već spomenuto, je naglašena potreba za nemačkim jezikom, pošto broj preduzeća, čiji su
98
vlasnici potpuno, ili delomično sa nemačkog govornog područja, pogotovo Austrije i Nemačke, stalno raste.
Pri tome je engleski jezik još uvek prvi jezik za poslovanje i njegova popularnost je mnogo veća od popularnosti nemačkog jezika
Nemački, za razliku od engleskog, kao strani jezik ima reputaciju teškog,
tvrdog jezika. Teška gramatika, tvrd izgovor, a na žalost još uvek i negativan
predznak i predrasude, povezane sa drugim svetskim ratom, čine taj jezik nepopularnim i samim time nezanimljivim, pogotovo za mlade.
Negativnoj poziciji toga jezika je doprinelo i smanjivanje časova poučavanja toga jezika prvo u osnovnim školama, i posledično, srednjim, višim i visokim.
Od godine 2008 je sve manje nemačkog kao prvog jezika, poučava se uglavnom kao drugi strani jezik, dok je engleski prvi.
Specifična situacija na višim školama, kako na privatnim, tako i na državnim, je striktno i stalno smanjivanje časova namenjenih nemačkom, pogotovo za
vanredne studente. Smanjen upis vanrednih studenata smanjuje količinu finansijskih sredstava u višim školama, tako da se broj časova smanjuje. Unazad par
godina je taj broj bio kod 52–60 časova, ove godine, na primer, se vrti negde oko
30–36 časova.
Samim time u Sloveniji imamo prilično apsurdnu situaciju: s jedne strane
povećana potreba za nemačkim jezikom, sa druge konstantno smanjivanje broja
časova u celom obrazovnom sistemu, zbog čega mladi teže nalaze zaposlenje, pogotovo u preduzećima iz Austrije i Nemačke (Hervis, Interspar, Drogeriemarkt,
Stiefelkö nig, Mü ller, Lidl, Hofer,…
Ponuda tečajeva je dobra i raznolika, ali i skupa, tako da si ih svako ne može priuštiti. Različiti EU projekti, kao što su Erasmus za studente, Leonardo da
Vinci za učenike srednjih škola za praksu u tuđini, Comenius takođe za učenike
srednjih škola su brojni i kvalitetni i sve više mladih ljudi u njima i učestvuje.
Određena preduzeća su spremna plaćati časove stranih jezika za svoje saradnike, ali ih je sve manje zbog ekonomske krize, u kojoj se nalazimo. Na žalost,
iz vlastitih iskustava potvrđujem, da motivacija zaposlenih u takvim preduzećima nije ništa viša od onih, kojima preduzeće ne nudi takve tečajeve, što često dovodi i do odpuštanja, pošto poslodavac ne treba takve saradnike. On treba radnike, koji, ako već nemaju određena predznanja na području jezika, imaju volju i
motivaciju, da uče i napreduju.
Zanimljiva je i činjenica, da preduzeća, koja zahtevaju znanje nemačkog i
drugih stranih jezika kao uslov zapošljavanja, možda i zaposle radnike, koji ta
znanja ne poseduju, ali oni ne mogu napredovati. Tako na primer prodavač u Lidlu ili Hoferu ne može napredovati na bolje plaćan, lakši i odgovorniji posao,
ukoliko ne zna nemački, ili bar engleski, često i obadva jezika.
99
ZNANJE STRANIH JEZIKA I ZAPOŠLJIVOST
U DVA CELJSKA PREDUZEĆA
Prvo preduzeće, koje želim predstaviti, je vital Mestinje d.o.o. Usmereno je
u dve aktivnosti, i to u obradu voća i punjenje voćnih sokova, nektara, sirupa,
voćnih pića i ledenih čajeva pod imenom FRUPI.
U preduzeću je stalno zaposleno 38 radnika, po potrebi se zapošljavaju i sezonski radnici.
Najviše sarađuje sa tržištima u Austriji, Nemačkoj, Švicarskoj, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Malti i Italiji.
Strani jezici, pogotovo nemački i engleski se najviše upotrebljavaju na području prodaje, nabave i na području razvoja i kvalitete, i to za elektronsku i telefonsku komunikaciju sa kupcima, sastavljanje ponuda proizvoda i sastavlajnje cenika.
U preduzeću je izvedena anketa, koja je bila sastavljena od 21 pitanja,
usmerenih na upotrebu, znanje i učenje stranih jezika, i na zapošljivost u tom
preduzeću. anketirani su svi zaposleni u preduzeću, od toga 60 % žena i 40 %
muškaraca.
Tabela 1: Tvrdnje o važnosti znanja stranih jezika
1 (uopšte se ne slažem), 2 (delimično se slažem), 3 (ne da, ne ne), 4, (uglavnom se slažem), 5 (slažem se u potpunosti)
Važno je učiti i govoriti bilo koji jezik
Najčešće upotrebljavani jezik je engleski
Ditektori zahtevaju da vodstveni kadar aktivno upotrebljava bar dva strana jezika
Zaposleni u preduzeću su motivirani za učenje, odnosno
za usavršavanje u znanju stranih jezika
Lakše je dobiti posao, ako znaš više stranih jezika
Znanje stranog jezika dobro dođe samo u poslovnom
svetu
Više jezika znaš, više vrediš
Vaše preduzeće omogućava besplatno usavršavanje odnosno učenje stranih jezika
Sa učenjem stranog jezika bi morali početi već u
prvom razredu
Znanje samo jednog stranog jezika danas predstavlja
problem u međunarodnom poslovanju
Kod zapošljavanja je glavni uslov znanje bar jednog
jezika
Znanje stranog jezika predstavlja lični kapital
100
4,7
4,6
4,5
3,1
4,5
2,5
4,2
3,0
3,4
3,8
3,9
4,3
Tabela predstavlja mišljenje zaposlenih, i kao što vidimo, ocene su, osim kod
pitanja za motivaciju zaposlenih i za mogućnost usavršavanja, prilično visoke.
Ispitanici su bili stari između 15 i 68 godina, naviše ih je završilo srednju i
visoku školu (28 %). Zanimljivo je, da 92 % govori strane jezike, i to jednog 55
%, dva 25 %. Engleski govori 33 %, nemački 29 %, 27 % hrvatski.
Samo 37 % ispitanika misli, da je značenje znanja stranih jezika veliko,
ostalih 55 % ispitanika, da je srednje važnosti.
68 % ispitanika, kada na poslu komunicira u stranom jeziku, komunicira na
engleskom, 18 % na nemačkom, a 12 % na hrvatskom.
Zanimljivo je, da je samo 73 % ispitanika odgovorilo, da poslodavac od njih
zahteva znanje stranog jezika. Iz intervjua sa direktoricom preduzeća, u kojem je
bilo 16 pitanja, direktorica striktno ističe, da je znanje stranih jezika uslov za zapošljenje u tom preduzeću.
Možda su najvažniji podaci iz ankete oni, koji govore o mogućnosti usavršavanja znanja stranih jezika u preduzeću.
64 % ispitanika može u preduzeću pohađati tečajeve stranih jezika, 12 %
može posećivati radionice stranih jezika, 10 % ima mogućnost, da se usavršava
kroz studij uz rad, 9 % ima mogućnost interaktivnog učenja, a 5 % ima mogućnost privremenog života u tuđini.
Slika 1: Proizvodi preduzeća Vital Mestinje
Drugo preduzeće, koje želim predstaviti, je BSH kućni aparati d.o.o. u Nazarju, je deo velikog preduzeća „Bosch and Siemens home appliances group“. U
Sloveniji je od 1993. godine. Proizvodi male kućanske aparate, male kućanske
aparate na motorni pogon, aparate za pripremu napitaka i hrane.
101
Pošto preduzeće izvozi 90 % proizvoda, i to pretežno u Nemačku, razvilo je
mrežu ljudi sa različitim sposobnostima. Pre svega analiziranje kupčeve kulture i
navika i naravno sporazumevanje na jeziku kupca.
U tom preduzeću anketa nije izvedena u proizvodnji, jer radnici u proizvodnji ne trebaju znanje stranih jezika. Od svakog radnika u kancelariji se očekuje i zahteva znanje bar jednog stranog jezika, ponovo nemačkog i engleskog, to je
istaknuto već i u samim oglasima za ponudu radnih mesta.
30 % upotrebljava engleski, 20 % nemački, a 5 5 srpski ili hrvatski jezik.
Aktivnosti, u kojima prevladava upotreba stranih jezika, su sledeće: pisanje
emailova, telefoniranje, predstavljanje preduzeća i proizvoda.
Više od polovice zaposlenih ne pohađa tečajeve stranih jezika, koje nudi preduzeće. Većina poznaje EU projekte, koji između ostalog služe učenju stranih jezika,
pogotovo Erasmus i Leonardo da Vinci, od toga ih 12 ne poznaje te programe.
Za 22 radnika od 30 je upotreba stranih jezika na poslu samo po sebi razumljivo, za njih 10 je to zadovoljstvo, a samo 2 radnika smatra, da im je to opterećenje.
Slika 2: Preduzeće BSH kućni aparati
ZAKLJUČAK
Od zaposlenih kao nosioca znanja i novih ideja je ovisno, da li će preduzeće
na određenom tržištu sačuvati svoju konkurencijsku prednost. Problem pomanjkanja znanja stranih jezika mnogo preduzeća oseti u padu poslovanja.
Razlike između Slovenije i drugih država Evrope nisu velike. Specifika Slovenije je u izraženiji potrebi nemačkog jezika, što se vidi i na primeru dva predstavljena preduzeća. Ako sagledamo znanje toga jezika, poslodavci nikako ne mogu biti zadovoljni sa trenutnom situacijom.
Posao traže različiti profili radnika (nezaposlenost u celjskoj regiji konstatno polako raste, od prošle godine je ponovo narasla za 6 %), od nijih se očekuje i
zahteva znanje stranih jezika (engleskog i nemačkog, ili engleskog ili nemačkog).
Pošto je za većinu preduzeća zapošljavanje kod njih uslov znanje stranih jezika, mnogo, pre svega mladih ljudi ostaje bez zaposlenja. Ako ga čak i dobiju, za
njih ne postoji mogućnost napredovanja bez znanja barem jednog stranog jezika.
102
Većina preduzeća nudi mogućnosti učenja stranih jezika u svrhu više kvalitete rada, ali je motivacija radnika za učenje relativno mala, pogotovo za nemački
jezik.
Najbolji način, da bi se izašlo iz te slepe ulice, u kojoj mladi traže posao, a
često ostaju bez njega samo zbog neznanja stranih jezika, je drugačija politika
vlade i ministarstava Sloveniji, koji bi trebali popularizirati nemački jezik, a ne
neprestalno smanjivati broj časova u školi, namenjenim učenju toga jezika.
LITERATURA
CHOMSKY, Noam, 1989. Znanje jezika, Ljubljana. Mladinska knjiga
MOŽINA, Stane, TAVČAR, Mitja in KNEŽEVIĆ, Ana Nuša. 1995 Poslovno komuniciranje, Maribor: Obzorja
TREVEN, Sonja, 1998, Management človeških virov, 1. natis, Ljubljana, Gospodarski vestnik
KLEIN, Wolfgang: Zweitspracherwerb, Eine Einführung, Königstein,
Athenäum Verlag, 1984
BSH hišni aparati d.o.o., (dobijeno 9. 5. 2013), dostupno na www. bsh-group.si
VITAL Mestinje d. o. o., (dobijeno 9. 5. 2013), dostupno na www. vital.si
ELAN studija, (dobijeno 8. 5. 2013), dostupno na http://ec. europa. eu/languages/languages-mean-business/evidence-from-research/index_sl.htm
PIMLICO studija, (dobijeno 8. 5. 2013), dostupno na http://ec. europa. eu/languages/languages-mean-business/evidence-from-research/index_sl.htm
Korisni linkovi:
Z jeziki do posla in zaposljivosti
Evropa, vaša priložnost - Praktične informacije o poslovanju v Evropi
Evropski portal za mala podjetja
Spodbujanje MSP-jev in podjetništva
SOLVIT - spletno omrežje za reševanje težav
Posvetovalni odbor evropskih podjetij
EURES - Evropski portal za zaposlitveno mobilnost
Nova znanja za nova delovna mesta
Erasmus za mlade podjetnike
Večjezičnost v Evropi
Izobraževanje in usposabljanje
Program vseživljenjskega učenja
IATE - terminološka podatkovna zbirka evropskih institucij
Glosar EU
Evropski teden podjetništva 2011
103
УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА У
МЕЂУНАРОДНОМ КОНТЕКСТУ
Ана Ланговић Милићевић
Факултет за пословне студије, Београд, Србија
Татјана Цветковски
Факултет за пословне студије, Београд, Србија
Златко Ланговић
Факултет за пословне студије, Београд, Србија
Сажетак
Данас је свет, једна глобална заједница која се налази пред брзим и
великим променама, присутна је велика мобилност радне снаге тако да савремене корпорације имају изузетно разнолик и мултикултуралан људски
миље. Да би се успешно управљало у оваквим околностима сектор за људске ресурсе мора да познаје културолошке факторе и у матичној земљи и
ван ње. Циљ овог рада је да укаже на значај културе у управљању запосленим a kолико је присутна и колико је неопходно поштовати различитост
говори чињеница да се организациона култура пословних система и унутар самих земаља разликује.
Кључне речи: глобализација, менаџмент, људски ресурси, културна
различитост
Abstract: Today’s world is a global community that is facing rapid and large changes, there is a large labor mobility so that modern corporations have a
very diverse and multicultural human milieu. In order to successfully manage in
such circumstances the Department of Human Resources have to know cultural
factors in the country and abroad. The aim of this paper is to highlight the importance of culture in the management of employees and how much is present and
how it is necessary to respect the diversity of the fact that the organizational culture and business systems within countries varies. Keywords: globalization, management, human resources, cultural diversity
104
UВОД
Промене које су данас присутне су започете средином осамдесетих година када су многе организације у САД и Западној Европи настојале да се
прилагоде и реорганизују пред налетом јапанске конкуренције која потиче
из њихове унутрашње снаге изграђене на људским ресурсима. Ово наизглед интернационално надметање временом се подигло на софистицирани
ниво, који многи називају глобализацијом; односно то је глобално надметање окарактерисано повезаношћу земаља, институција и људи преко интернет мреже на једном независном нивоу глобалне економије. Глобалне
компаније постају све мање и мање везане за посебне области пошто су њихове операције раширене у целом свету, и пошто координирају ресурсе и
активности тамо где је то најпогодније и тамо где технологија допушта
флексибилније интеракције.
Данашњи пословни системи суочавају се са вишеструким изазовима.
Са менаџментом и радном снагом који припадају различитим националним и културолошким групама, пословни системи морају да омогуће овој
хетерогеној радној снази да ради заједно у хармонији на постизању заједничких циљева и да максимизирају допринос сваког члана, тј. да мотивишу
сваког запосленог да да свој максимум, третирајући при томе сваког појединца правично и независно од његове културе и припадности. Да би се то
постигло организација мора бити свесна значаја културе и да питању културолошких разлика приђе на један проактиван начин. То није само питање опстанка организације, него и питање постизања и одржавања конкурентне предности. Само оне организације које запошљавају људе, односно
таленте различитих култура могу да одговоре брже и креативније на изазове и прилике у глобалној арени. Штавише, ако је организациона клима
таква да се културолошке разлике игноришу или не постоји свест о њима,
то организацију може коштати губитка непроцењивог људског капитала.
Менаџери би требало да буду свесни тога и да у међународном контексту
примењују паролу „мисли глобално, делуј локално“. Улога менаџера људских ресурса мора пратити потребе организације. Организације нису статичне, оне се мењају, а успешне организације постају прилагодљивије и
спремне на промене. У оваквом окружењу, менаџмент мора научити како
да ефективно управља људским ресурсима уважавањем нових фактора
кроз орапланирање, организовање, вођење и контролу, и да прати појаву
нових трендова у области обуке, едукације и развоја запослених.
МУЛТИКУТУРАЛНОСТ И ГЛОБАЛНО УПРАВЉАЊЕ
У мултикултуралној и динамичној средини изазов долази из питања
како постављати приоритете и како их прилагођавати да би се одговорило
на специфичне вредности и потребе запослених из различитих култура, са
105
другачијим очекивањима. Упркос чињеници да се већина мотивационих
фактора понавља у резултатима земаља над којима су спроведена истраживања, постоји још увек значајна разлика у њиховој важности за менаџере различитих националности, што је јасан сигнал за интернационалне
компаније (или за компаније са међународним особљем) да једна фиксна
политика управљања људским ресурсима која није прилагођена културним
специфичностима неће дозволити менаџерима да успешно мотивишу сваког запосленог понаособ.
С обзиром да 21. век одликује глобализација и велика мобилност радне снаге савремене корпорације имају изузетно разнолик и мултикултуралан људски миље, те да би се успешно управљало у оваквим околностима
сектор за људске ресурсе мора да познаје културолошке факторе и у матичној земљи и ван ње. Успешне организације 21. века траже вође које су свесне значаја културе у пословању и који могу ефикасно радити са различитим културама. Бројни су потенцијални камени спотицања у управљању
мултикултуролошким тимовима, а неки од њих леже у језику, религиозним
убеђењима, традиционалном схватању правде, улоге жене у друштву, обичајима итд.
У складу са променама у окружењу за глобални наступ компаније посебно се анализира процес мотивације запослених. Без обзира на културно
поднебље неопходно је мотивисати запослене, али тако да се понашају и
раде у циљу остваривања организационих циљева. Мотивација треба да
почне са понашањем менаџера и уколико менаџер не показује поштовање
и поверење према запосленима, неће их никада успети мотивисати. Поверење запослених менаџер може задобити уколико то што ради ради у интересу пре свега доборобит запослених. Менаџер треба да помаже запосленима у њиховом послу када се јави проблем, и што је увек ту за њих када им
је помоћ потребна. Нека истраживања су указала да ауторитативан менаџер, онај који само заинтересован за извршење задатака добиће мање резултата него менаџер који је пун разумевања1. Имати разумевање не значи
да ће менаџер занемарити политику компаније како би испунио свако очекивање запослених јер дисцилпина мора да постоји. Уколико нема дисциплине одлуке менаџера донете из најбоље намере могу бит контрапродуктивне. Значи, улога менаџера је да балансира између потреба фирме и потреба запослених у циљу добијања најбољих резултата.
Услед развоја технологије и информатике, потреба за квалификованим радницима у свим областима се повећава. Светском сценом тако овладава закон конкуренције: у којој неквалификовани радници губе битку, с
друге стране, и квалификовани радници у развијеним земљама такође доLangović – Milićević, A., Karnović, N., Cvetkovski, T., Langović, Z., (2009), „Razvoj poslovnih sistema u uslovima globalne ekonomske krize“, VII međunarodni naučni skup
„Suočavanje preduzeća i privrede sa globalnom ekonomskom krizom„Zbornik radova,
Beograd, 2009, Megatrend Univerzitet
1
106
лазе у незавидан положај, јер ће у случају да синдикати постигну веће „синдикалне“ наднице у колективним преговорима, одговор фирми бити просто пресељење у иностранство. Ово су само неке промене услед великих
економских, политичких, социјалних и других промена на глобалном нивоу
и које се одражавају на готово читаву светску популацију.
Запослени постају најзначајнији потенцијал компанија и да зато у
њих треба улагати. Задовољан радник је добар и продуктиван радник. Добри међуљудски односи и повољна радна клима су главни предуслови за
постизање добрих перформанси. Када је реч о управљању људским ресурсима у литератури се најчешће спомињу два концепта: тврдо и меко управљање2. Код тврдог управљања људи се третирају као сваки други ресурс у
организацији, док код меког управљања људи се посматрају као најзначајнији ресурс организације и сматра се да зато у њих треба највише улагати.
Иако су све гласнија мишљења која заступају овај други приступ у пракси
се и даље више сусреће тврдо управљање.
Оно што треба издвојити код успешних комапнија тј. шта су истраживања указала је да јасно представе своју мисију и визију својим запосленим
радницима, а задатак менаџмента људских ресурса је да усагласи понашање запослених у складу са потребама и циљевима корпорације. Да би се
утицало на људско понашање радницима се прилази као индивидуама, а не
као делу колектива при чему се посебно води се рачуна о личним способностима радника, њиховим жељама и основним људским потребама. Само на
овај начин се могу изабрати одговарајући системи мотивисања и обучавања радника што с једне стране код запослених развија осећај припадности
једном систему, тј. корпорацији, а с друге ослобађа стваралачки потенцијал, из чега настају нове идеје које су основ ефективног пословања.
У прошлости се веровало да менаџмент компаније слоганима, порукама и прокламацијама упућеним запосленима може да покрене промене или
створи амбијент у коме ће доћи до повећања ефикасности или продуктивности. Данас је, међутим јасно да се продуктивна корпоративна култура
може створити уколико се чује шта запослени у компанији желе и имају да
кажу. Продуктивна корпоративна култура подиже ниво партиципације запослених и мотивацију, побољшава комуникацију, обезбеђује конзистентно понашање запослених, организација се прилагођава окружењу и прати
промене окружења. У складу са темом овог рада пожељно је указати да
историја и култура народа имају невидљив, али моћан утицај на организациону културу, и уткане у фундаментална веровања и вредности и да би
компанија успешно пословала и у страним културама потребно је да њен
менаџмент буде свестан и да уважава културне разлике.
Jovanović-Božinov, M., Kulić, Ž., Cvetkovski, T., (2008), Osnovi upravljanja ljudskim resursim, Megatrend univerzitet, Beograd
2
107
У доба интернета и владавине МТВ културе чини се да се разлике међу
националним културама топе и да сви почињемо да живимо, мислимо и понашамо се на сличан начин. Међутим, то је далеко од истине. Бројна истраживања указују на неке изненађујуће резултате. Према датим истраживањима Британци су индивидуалистички настројени, имају изражену самоконтролу, свесни су класних разлика и добри су тимски играчи. С друге стране Немци су
конзервативнији, више значаја поклањају приватности, и више воле формалну хијерархијску структуру. Италијани су такође наклоњени хијерархијским и
бирократским организацијама, инсистирају на састанцима уживо и воле да су
процеси вођени од стране менаџера. Опет током састанака са Французима није необично да сви говоре у исто време, али одлуке доносе виши менаџери.
Италијански састанци ретко почињу на време и знају бити емотивни и бучни.
3Ако су разлике међу европским суседима приметне, поставља се питање колике су разлике између Европљана и осталих народа.
Сектор за људске ресурсе, без обзира на то да ли фирма послује само на
домаћем тржишту или глобално, спроводи основне активности. Међутим,
код компанија које раде у мултикултуралном окружењу управљање људским ресурсима постаје већи изазов, а активности се морају прилагођавати
култури земље домаћина, уколико компанија жели да ефикасно искористи
знања и вештине запослених и тиме поспеши продуктивност пословања.
УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКИМ РЕСУРСИМА
И КУЛТУРНЕ СПЕЦИФИЧНОСТИ
Поменуте промене у глобалном окружењу обликују и менаџмента
људских ресурса. Посебно се издвајају глобализација светске привреде,
технолошки прогрес, секторске промене, промене на тржишту радне снаге
и инситуционализација. Са друге стране организација савременог предузећа услед све изразитијих промена у окружењу изналази нове организационе форме, нова структурна решења, довољно флексибилна и нужно адаптилна. Преображај је видљив у свим елементима организације, њеним циљевима, ресурсима, људском потенцијалу, информативним системима. Нова организација има дубоке и значајне импликације на праксу менаџмента
људских ресурса и узрокује крупне промене, нагласак на људе, мотивисање
запослених и управљање њиховим потенцијалима.
Постоје различите методе за обуку запослених у различитим областима, али за све њих битно је направити процену учинка и оценити успешност тренинга. Развој кадрова и побољшање квалитета запослених мораLangović – Milićević, A., Karnović, N., Cvetkovski, T., Langović, Z., (2009), „Razvoj poslovnih sistema u uslovima globalne ekonomske krize“, VII međunarodni naučni skup
„Suočavanje preduzeća i privrede sa globalnom ekonomskom krizom„Zbornik radova,
Beograd, 2009, Megatrend Univerzitet
3
108
ју бити стална брига менаџера у супротном, долази до погоршавања перфоманси запослених. У нашим условима имамо заостатак И потешкоће у увођењу нових технологија, неизграђено тржиште и образовање које даје опште образовање, али не и добре специјалисте. Потребни су чешћи семинари, стручни скупови, тренинзи и слично, и слање запослених на такве скупове. Запослене кадрове треба подстицати да и сами улажу у побољшање
своје стручности и у властити развој.
Наравно и приликом процењивања учинка и саопштавања резултата
треба водити рачуна о културолошком контексту у коме се то обавља и у западним културама процена учинка је нешто традиционално и запослени су
на то навикли. Систем рада је такав да запослени добијају циљеве које морају остварити у одређеном временском интервалу. По истеку тог периода следи процена учинка. Док опет у неким културама процена учинка је нешто
новијег датума, што су донеле међународне компаније, као у нашој земљи.
Запослени ненавикли на тај метод могу схватити то лично, што може водити
ка фрустрацији, лошим односима и неразумевању. Стога је јако битно да менаџер обавести сваког новозапосленог радника о оцењивању и начину како
се спроводи. Када се саопштавају резултати оцене добро је започети са добрим странама учинка. У индивидуалистичким друштвима као што је САД,
учинак се оцењује на основу продуктивности, постизања рокова, квалитета
рада, специфичног знања о послу који се обавља и експертизе, и акценат је
на појединцу и резултатима његовог рада, а не на групи и радном процесу.
Такође, култура утиче и на начин на који се саопштавају резултати учинка. У колективистичким културама се колектив сматра основом свега док је у
индивидуалистичким појединац у основи свега што је у јасној супротности са
тимским радом. Колективистичке културе су Индија или Јапан. Ту се препоручује да се резултати учинка саопштавају на један суптилан, индиректан начин.
Резултати бројних анализа дају следеће резлтате: 1)У азиско-пацифичкој култури веома је битно водити рачуна о изразима лица, тону гласа,
контакту очима, значи невербалној комуникацији, док 2) у кутури САД-а
људи се више ослањају на речи него на спољне изразе. У колективизму акценат је на хармонији и лојалности међу људима а вредностима индивидуалистичке културе наглашава индивидуалну одговорност
Мотивација није стандардизована појава, ни у домаћим, ни у међународним оквирима. Сваки радник је јединка за себе и добар менаџер мора
пронаћи индивидуална решења за сваког радника појединачно. Али ипак
када говоримо о мотивацији страних радника, треба узету у обзир и културу те земље. У неким културама, материјани подстицаји и награде су ефикасан начин мотивисања. То је најчешће случај у земљама у развоју, као
што је Србија. У другим опет културама групна хармонија је доста цењенија
од материјалне награде, као нпр. у Јапану.
Људи из различитих друштава имају различита очекивања у погледу
плате, напредовања и личних признања. Чак сам посао има различита значења зависно од новчаних потреба, личне сатисфакције, могућности оства109
ривања контаката итд. У неким земљама посао се више цени него у другим.
Свест о томе шта посао значи различтим људима, тј. културама, може помоћи компаније да лакше изнађе адекватне облике мотивације.
Када говоримо о напредовању у каријери веома битан аспект је и
образовање. Разлике у образовању најчешће се јављају код развијених и неразвијених земаља али то није увек правило нпр. у француском, шведском,
шпанском и јапанском друштву значајна је улога образовања. У Великој
Британији образовање није пресудно за напредовање у бизнису. 4
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Циљ овог рада је да укаже на значај културе у управљању запосленим.
Колико је присутна и колико је неопходно поштовати различитост говори
чињеница да се организациона култура пословних система и унутар самих
земаља разликује. Уколико желимо успешну интеркултуралну сарадњу прво је неопходно познавати, разумети и поштовати различитост култура и
њихових начина пословања.
Успешне корпорације ван матичне земље морају да уважавају фактор
културе, односно поштују различитости на које наилазе најпре у току преговарања и касније пословне сарадње. Данас постоје и пројектни тимови
чији су чланови припадници различитих култура и тада је неопходно да
руководилац примени такву стратегију мотивације која ће усмерити све
чланове пројектног тима ка циљу. Јасно је да је мотивисање запослених у
матичној земљи ипак много једноставније од мотивисања запослених ван
матичне земље, где запослени морају да се прилагоде не само новој корпорацији, већ и да се успешно интегришу и прихвате диктате нове културе, а
самим тим и другачијег вида пословања.
Савремени пословни свет је суочен са проблемима који су, на један начин, и тесно повезани: брзина и неуједначеност развоја, велике и брзе техничке и технолошке промене. Уз све наведене појаве које треба испоштовати приликом пословања, неопходно је додати и појам културе. Успешни пословни системи већ увелико у току реализације пословних активности ван
матичне земље уважавају фактор културе, односно поштују различитости
на које наилазе најпре у току преговарања и касније пословне сарадње. У
идеалним условима, циљ сваког менаџера требало би да буде стварање таквог пословног окружења у коме компетентни људи са високим нивоом ентузијазма и мотивисаности обављају одређене делове процеса рада. Искусни менаџери би такође требали да имају у виду да ће земље, у којима се не
примене неопходне промене у култури компанија, све више заостајати од
конкуренције на тржишту, јер „развијеност није питање технологије, пара
или тржишта, већ питање – културе“.
Jovanović-Božinov, M., Langović-Milićević, A., (2006), Interkulturni izazovi globalizacije,
Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, ст.111
4
110
LITERATURA
Adler, N., (2002), International Dimensions of Organizational Behavior,
South-Western- Thomson Learning, Canada
Briscoe, D. R.(1995), International Human Resource Management, Prentice Hall, USA
Dowling, P. J., Welch, D. E., Schuler, R. S.(1999), International Human Resource Management, International Thomson Publishing, Canada
Ghauri, P., Usunier, J. C., (1999), International Business Negotiation, Elsevier Science, Netherlands
Hampden-Turner, C., Trompenaars, F., (2000), Building Cross Cultural
Competence. How to Create Wealth from Conflicting Values, Yale University
Press, New Haven and London
Holt, D. H., (1998), International Management, Hacourt Brace and Company, USA
Hofstede, G., (1980), Cultures Consequences, International Differences in
Work-Related Value, Saga Publication
Hofstede, G., (1997), Cultures and Organisations Software of the Mind,
McGraw Hill, USA
Jovanović-Božinov, M., Kulić, Ž., Cvetkovski, T., (2008), Osnovi upravljanja
ljudskim resursim, Megatrend univerzitet, Beograd
Jovanović-Božinov, M., Langović-Milićević, A., (2006), Interkulturni izazovi globalizacije, Megatrend univerzitet primenjenih nauka, Beograd, ст.111
Jovanović, M., (2004), Interkulturni menadžment, Megatrend univerzitet
primenjenih nauka, Beograd
Lange, H., Lohr, A., Steinmann, H., (2000), Working Acrosss Cultures, Ethical Perspecting for Intercultural Management, Springer
Langović – Milićević, A., Karnović, N., Cvetkovski, T., Langović, Z., (2009),
„Razvoj poslovnih sistema u uslovima globalne ekonomske krize“, VII međunarodni naučni skup „Suočavanje preduzeća i privrede sa globalnom ekonomskom krizom„Zbornik radova, Beograd, 2009, Megatrend Univerzitet, ISBN
978–86–7747–377–8
Langović Milićević, A., Langović, Z., (2007), „Kultura i motivacija zaposlenih“, Društvo ekonomista Beograda i Privredna komora Srbije i Beograda u saradnji sa Savezom ekonomista Srbije, savetovanje na temu „Poslovni ambijent,
efekti na razvoj realnog i finansijskog sektora privrede Srbije“, Tematski zbornik radova: Poslovni ambijent: efekti na razvoj realnog i finansijskog sektora
privrede Srbije, Banja Koviljača, 15. - 16. novembar, 2007, ISSN 0354–9135
Scollon, R., Wong Scollon, S., (2001), Intercultural Communication, A Discourse Approach, Blaskwell Publishing
Thomas, D., (2001), Essentials of International Management: A Cross-Cultural Perspective, Bussiness&Economics, SAGE Publications
111
OBRAZOVNE INSTITUCIJE I POSTIZANJE OČEKIVANIH KOMPETENCIJA DIPLOMACA NA PODRUČJU PRODAJNOG POSLOVANJA
EDUCATIONAL INSTITUTIONS AND ACHIEVING THE EXPECTED
COMPETENCES OF THE GRADUATES IN THE FIELD OF TRADE
Zdenka Grlica
Ekonomska šola Celje, Celje, Slovenija
Ksenija David
Ekonomska šola Celje, Celje, Slovenija
Rezime: Promene na tržištu radne snage su zadnjih godina brze i duboke.
Jedan od većih problema sa kojim se na jednoj strani suočavaju diplomanti, koji
traže posao, a na drugoj poslodavci, je advekatnost kompetencija, koje prvi imaju, a drugi očekuju. U našem članku navodimo kompetence, koje bi dobili diplomci višeg i visokog strukovnog studija ekonomskih usmerenja po bolonjskom sistemu. U nastavku na kratko obrađujemo praktično obrazovanje, koje je sastavni
deo strukovnog studija i kojim se ostvaruje jedno od osnovnih načela strukovnog
obrazovanja, a to je povezivanje i saradnja sa privredom i neprivredom u lokalnoj okolini. Takođe pokazujemo rezultate anketiranja mentora u organizacijama.
Ispitivanje je izvedeno u studijskim godinama 2010/2011 i 2011/2012, njegov
cilj je između ostalog bio osigurati drugima zadovoljstvo sa kompetencama sa
kojima studenti dolaze na praksu i koja znanja i osobine bi studenti još trebali
dobiti u školi pred dolaskom na praktičnu obuku u organizaciji. Takođe tumačimo rezultate nedavnog sastanka kadrovika i mentora strukovne prakse u organizaciji Međunarodnog fakulteta za društvene i poslovne studije iz Celja. U zaključku između ostalog pokazujemo načine kako obrazovne institucije mogu dostići in
takođe nadgraditi kompetence svojih diplomaca i dolazimo do zaključka, da su
kompetence jedan od ključnih sastojaka obezbeđivanje kvalitete u tercijarnom
obrazovanju, to je usposobljenost i zapošljivost diplomaca. Govorimo o karakteristikama ljudskog kapitala, koje mogu bitno doprineti konkurenčnosti preduzeća i društva uopšte.
Ključne reči: kompetencije – definicija i vrste, viši i visokoškolski strukovni studij, praktično obrazovanje, ispitivanje
Summary: The changes on the labour market in the last few years have
been fast and deep. One of the biggest problems, that on the one hand has to be
coped with by the graduates looking for jobs and on the other hand by the employers, are adequate competences that the former possess and the latter search
for. This article specifies the competences, gained by the graduates as well of technical colleges as by technical universities with economic orientation according
112
to Bologna educational system. In addition, we shortly present the placement of
students in companies, which is the essential part of technical studies and helps
create the main principles of technical education, that are connection and cooperation with economy and non-economy in the local environment. We also want
to show the results of the survey of tutors in the companies. The research was
done during the study years 2010/2011 and 2011/2012. Its main aim, among others, was to make the companies content with students’ competences before the
placement and to show which competences they should acquire at school before
the placement.
Our aim is also to show the results of the meeting of the placement tutors
and the personnel managers, organized by the International school for Social and
Business studies from Celje. To conclude with, we intend to show how educational organizations can achieve and upgrade the competences of their graduates,
which are one of the main components of maintaining the quality in the tertiary
education. These components are qualification and employability of the graduates. It is about the features of human capital that can make a very important contribution to competitiveness of companies and society in general.
Key words: competences – definition and forms, technical college and technical university studies, placement in the companies
KOMPETENCIJE
Definicija pojma
„Pre nego što ponudimo definiciju pojma kompetencije, potrebno je razlikovanje sledeća četiri pojma (sažeto prema Medvešu, 2009/1, str. 9):
znanje – je pasivno prihvaćeno, elementarno, racionalno, memorijsko, ima
samo materijalnu (sadržajnu) dimenziju, nisko produktivno;
veština – je parcijalna, elementarna, u smislu izučenosti, rutine, mehaniziranosti;
obrazovanje – je kompletno, kompleksno, sistematizirano, ima materijalnu
(sadržajnu) i formalnu dimenziju, smisaono povezano, funkcionalno produktivno;
kompetencija – u kvalitativnom pogledu se objašnjava jednako kao obrazovanje, u kvantitativnom (po zapremini) se uvek odnosi na neko određeno područje ili segment znanja, na konkretne probleme, postupke, načine.
Ako npr. znanje pretstavlja poznavanje podataka ili definicija, kompetencije su podaci u upotrebi i aplikacije definicija. Ako je veština npr. pisanje, je kompetencija sastavljanje ugovora, pisanje rasprava. Veština omogućava rešavanje
konkretnih poznatih situacija. Kompetencija omogućava rešavanje različitih, novih i takođe nepredvidivih situacija.“
„Definicija pojma kompetencija je skoro toliko, koliko je autora, koji o njima pišu. Najraširenija je definicija, koja je nastala u okviru OECD projekta DeSeCo i između ostalog kaže:
113
Kompetencije se definiraju kao sposobnost za uspešno suočavanje sa individualnim i socijalnim zahtevima ili za izvođenje određenih aktivnosti ili zadataka. Koncept kompetencije definiramo kao grupu na ličnost vezanih kvaliteta, koje omogućavaju odgovarajuće ponašanje u jasno definiranoj problemskoj situaciji“. (sažeto prema Milekšiču, 2011, str. 3, 4) „Kompetencije su kombinacija znanja, veština i odnosa odgovarajućih okolnosti.“ (Slivar, 2008, str. 2)
Milekšič (upravo tamo) u produžetku navodi: „Postoje tri karakteristike,
koje postižu visoki stepen slaganja između različitih autora, koji govore o kompetencijama:
Kompetenceije su uvek povezane na ličnost, pojedinca. Pojedinac ima različite kompetencije. Svaka kompetencija, koju poseduje pojedinac, razvijena je na
određeni način i dostiže određeni nivo razvoja.
Za kompetenciju važe određeni kriterijumi, njima je definirana. Da bi mogli
meriti kompetenciju odnosno nivo, do kojega ju je pojedinac razvio, moraju biti
definirani kriterijumi.
Kompetencije se uvek pojavljuju u određenom kontekstu, vežu se na kontekst. Mogu se izraziti na različite načine u različitim situacijama. U tome se i razlikuju od klasičnog koncepta (školskog) znanja, koje je nezavisno od konteksta.“
U literaturi nalazimo i pojam strukture kompetencija. „Tu se kao prvo radi
o takozvanom „teoretičnom znanju“, poznavanju teoretičnih struktura i koncepata. Drugi set pretstavlja takozvano „znanje o postupku“, poznavanje tehnika, postupaka i procesa. Sledeći set je „iskustveno praktično znanje“, koje se u pojedincu oblikuje pomoću njegovih iskustava. Kompetenciju znači razumemo kao aplikaciju opisanih vrsta „znanja“ za izvođenje neke aktivnosti, procesa ili proizvoda.
Kompetencija se izražava tek pomoću angažiranja teoretskog znanja, koje uvrštava aktivnost u odgovarajući širi kontekst, osim toga poznavanja postupaka i
njihove ciljne usmerenosti te odgovarajuće upotrebe tih postupaka uključivanjem odgovarajućih praktičnih iskustava, Sposobnost delovati odgovarajuće je
znači sastavljena iz navedenih vrsta znanja. Tek udruženo „znanje“ omogoćava
onaj proces, koji „obelodanjuje“ kompetenciju pojedinca.“ (sažeto prema Milekšiču, 2011, str. 5, 6)
„Pojedinac ima kompetencije, ako:
ima mogućnost izvođenja nečeg fizičnog, misaonog ili finansijskog,
ima prirodne ili pridobijene veštine,
ima mrežu znanja, veština i stajališta,
ima snagu za dostizanje nečega,
ima šire lične karakteristike, potrebe i superiorno ponašanje,
dostiže rezultat odgovarajućom upotrebom znanja,
uspešno rešava zadatke u radnoj okolini, osnovane na karakteristikama
pojedinca – njegovim motivima, veštinama, slici o sebi, društveni ulozi, znanju i
iskustvima,
dostiže strukovne standarde,
ima mogućnost upravljanja nesigurnosti, učenja i razmišljanja „učenjem
učenja“. (Dermol, 2013, str. 4)
114
Vrste kompetencija
„Kompetencijski model obuhvaća tri vrste kompetencija:
kognitivne kompetencije („know what“ - teoretetično znanje i razumevanje, poznavanje činjenica, principa, uopštavanje i razumevanje pravila in koncepata te odnosa među njima);
funkcionalne kompetencije (aktivnost u zanimanju, savladavanje različitih
radnih situacija i „know how« strukovnih koncepata i njihovo proveravanje za
bolje odlučivanje i delovanje na radnom mestu);
kompetencije ponašanja (lične sposobnosti, povezane sa strukovnim ponašanjem, odgovor na pitanje, kako se ponašati u radnoj situaciji i društvene i
etične kompetencije).
Kompetencije ponašanja znače, da je pojedinac sposoban: istraživati mogućnosti, održavati međusobne odnose, stvarati savezništva, prodajati zamisli,
oblikovati zamisli i predloge, pratiti mogućnosti i zamisli, preuzimati inicijative,
preuzimati i kontrolirati nesigurnosti i rizik, nuditi predloge, rešavati probleme i
premošćavati prepreke, biti odan idejama, ciljevima, strategijama učenja, lične
snage itd.“ (Dermol, 2013, str. 5, 6)
U teoriji postoje i druge podele kompetencija. Medveš (2009/1, str. 12) tako navodi:
- „Generičke, odnosno ključne kompetencije.
- Strukovne kompetencije:
a) zajedničke strukovne kompetencije različitim zanimanjima (npr. preduzetništvo);
b) specifične strukovne kompetencije.
- Predmetno specifične kompetencije (karakteristične za pojedinačan
studijski predmet).“
„Ključne kompetencije su one, koje trebaju svi ljudi za lično ispunjenje i
razvoj, aktivno državljanstvo, socijalnu uključenost i zaposlenje. Ključne kompetencije su one, koje svako treba i koriste svima i celom društvu. Pojedincu moraju omogućiti, da se uspešno uključi u brojne socijalne mreže te pri tome sačuva
samostalnost i ličnu efikasnost u kako u poznatim kao i u novim i nepredviđenim
kontekstima. Ključne kompetencije moraju ljudima omogućiti stalno moderniziranje znanja i veština, da bi mogli pratiti inovacije. Realizacija kompetencija spada u proces realizacije načela doživotnog učenja. Po svojoj prirodi su ključne
kompetencije nadpredmetne (nadmodularne), njihova upotreba je univerzalna i
nije ograničena na samo jedan predmet (modul).“ (Slivar, 2008, str. 2, 5) Medveš
(2009/2, str. 10) među ključne, odnosno generične kompetencije uvrštava: „pismenost, traženje izvora informacija, komunikacione kompetencije, socijalne
kompetencije, osposobljenost za timski rad, osposobljenost za samoobrazovanje,
kompetencije učenja, prenos znanja, samostalnost i odgovornost u ponašanju.“
Strukovna kompetencija znači sposobnost odgovarati zahtevima specifične
strukovne uloge ili uloge u procesu rada. Znači sposobnost za ciljno usmereno,
promišljeno, odgovorno reagiranje na nekom strukovnom području. Među gene115
ričke strukovne kompetencije možemo dodati: „učestvovanje u inovacijama, razvijanje radne klime, etično rešavanje profesionalnih problema, kritična refleksija
vlastite prakse, traženje izvora informacija, upotreba medija i tehnoloških sistema i učestvovanje sa partnerima/strankama.“ (Medveš, 2009/2, str. 11)
Obrazovna organizacija se može pobrinuti za različite načine (nad)gradnje
kompetencija:
Studijski programi sadrže čim više predmeta struke.
Studentima omogućimo učestvovanje u rešavanju manjih projekata u preduzećima.
Studentima omogućimo praksu u preduzećima, i to na područjima za koja
se obrazuju.
Na početku studija organiziramo radionice na temu veštine učenja.
Kod pojedinačnih predmeta potstičemo istraživanje i učimo ih o veštinama
istraživanja – da znaju, koje podatke trebaju, da ih znaju potražiti i smisaono komentirati.
Uvodimo različite praktično orijentisane metode poučavanja (npr. vodimo
ih u preduzeće, dovedemo spoljne, odnosno gostujuće predavatelje iz prakse).
Zgonc (2008, str. 5) između ostalog navodi: „Dobijanje strukovnih kompetencija omogućava nastava – svi oblici nastave (predavanja, prezentacije, demonstracije, vežbe, ekskurzije, posmatrenje primera, studij literature, izrada seminarskih …; vežbe, koje su usmereni oblik nastave, a i praktična obuka radom –
učenje radom“.
Medveš (2009/1, str. 14) takođe spominje dimenzije kompetencija, kao što
su: „kognitivna – poznavanje teorija, modela, koncepata, razvojnih trendova, itd.;
funkcionalna – sposobnost upotrebe znanja, metoda, postupaka, procesa i znanstvenih metoda sa odgovarajućim alatima (intelektualnim, jezičnim, komunikacijskim, tehničkim …), važnim za funkcionisanje u svakodnevnom životu i zanimanju; lična, socijalna i etička – prilagođavanje ponašanja u konkretnim situacijama, upoznavanje i razumevanje situacija, rešavanje situacija na osnovi ličnih i
socijalnih vrednosti, stajališta, odnosa i profesionalnog držanja.“ Kognitivnu dimenziju odnosno sadržajno znanje određuju informativni ciljevi, funkcionalnu
dimenziju, odnosno proceduralno (procesno) znanje i razvoj spretnosti, veština
određuju formativni ciljevi. Ličnu, socijalnu i etičnu dimenziju određuju socijalizacijski ciljevi. „Informativni cilj je većinom sredstvo za dostizanje formativnih
ciljeva, koji imaju prednost pred informativnim. Informativni ciljevi su dobri za
posredovanje deklarativnog znanja, ali ne i procesnog znanja, koje znači da student poznaju postupke i metode, tehnologije i načine, izvore i komunikacije.“ (sažeto prema Medvešu, 2009/2, str. 8, 12)
116
MERLJIVOST, OCENJIVANJE KOMPETENCIJA
„Ako je donošenje zaključaka, provera i merenje i na kraju ocenjivanje ono,
što u velikoj meri determinira proces učenja, onda kod programa, koji su bazirani na kompetencijama ključno pitanje postaje merenje kompetencija. Planiranje
kurikuluma, koji temelji na kompetencijama, planiranje procesa učenja i planiranje procesa procene se može izvesti samo, kada je koncept kompetencija koliko
god je moguće direktno definiran. Da bi znači kompetencije mogli meriti, treba ih
toliko standardizirati, da ih prepoznamo i da postanu merljive.
To je tačka, na kojoj se „lomi“ uspešnost obnove studijskih programa.“ (Milekšič, 2011, str. 2)
„Kompetencije bi trebale biti vidljive, proverljive. Osnovni uslov za kompetenciju je empirična merljivost. Zato je važno, da je svaka kompetencija rasčlanjena na različite taksonomske stepene na kojima ju je moguće kontrolirati. Postizanje odgovarajućeg kompetencijskog nivoa istovremeno znači stepen usposobljenosti pojedinca.“ (Medveš, 2009/1, str. 17)
„Taksonomski stepeni znanja:
1. stepen (reprodukcija) – Upotrebljavamo opise kao što su: navedi, opiši,
nabroj, imenuj, odredi, poveži, definiraj, itd.;
2. stepen (razumevanje) – Opisi: objasni, pojasni, opravdaj, ilustriraj, navedi primer, razlikuj, klasificiraj, poredi, tip pitanja: Zašto...?, itd.;
3. stepen (poznavanje upotrebe) – Opisi: proveravanje znanja u upotrebi,
virtualna upotreba u danoj i novoj situaciji, objašnjenje na novom primeru,
opravdanje na novom primeru, izvedi postupak, probaj, zamisli si rešenje, odredi
postupak, izračunaj nešto, konkretiziraj izjavu na primeru, upotrebi (reši problem) uputstvo, itd.;
4. stepen (analiza) – Opisi: opiši detalj, analiziraj, potraži ključne elemente,
ustanovi važne karakteristike, poredi sličnosti i razlike, razlikuj, ustanovi greške, itd.;
5. stepen (sinteza) – Opisi: kombiniraj, preoblikuj, popravi greške, poboljšaj, dokaži, opravdaj, odbi, smisaono sredi podatke, itd.;
6. stepen (kreacija) – Opisi: zamisli, ustvari, prognoziraj ili oceni vrednost,
planiraj, oblikuj, izmisli, napravi, oblikuj, izmisli, predloži poboljšanje, itd.;
7. stepen (ocenjivanje, evaluacija) – Opisi: oceni, (npr. značenje, vrednost…), presudi, odluči, kritično osvetli, kritiziraj, problematiziraj, suoči, razdeli
po značenju; određivanje prednosti, izazova, slabosti, opasnosti (SWOT analiza).“
(Medveš, 2009/1, str. 19, 20) U nastavku isti autor predstavlja još jednu metodu,
i to šest nivoa po standardima OECD.
Povezano sa problemom ocenjivanja kompetencija Milekšič (2011, str. 7,
8) između ostalog piše: „Pitanje, koje je s vidika ocenjivanja u okolini formalnog
obrazovanja izuzetno važno, je, da li i ako je, pod kakvim uslovima je moguće na
osnovi analize rezultata odnosno „outputa“, dostignuća neposredno zaključiti, da
li je učesnik neku kompetenciju razvio, i ako ju je, do kakvog stepena.
117
Ako bi hteli oceniti sposobnost pojedinca neposredno, trebalo bi hitno izbaciti uticaj drugih faktora, koji utiču na dati rezultat i odlučuju o njemu. To je
zahtev, kojeg se u datom položaju ne može potpuno realizirati. To drugim rečima
znači, da se za (ne)uspešno napravljen rad, proizvod ili uslugu ne može reći drugo, nego to, da ga je pojedinac napravio na određenom nivou uz određeni kvalitet. Kakve karakteristike (znanje, veštine, sposobnosti) pojedinac, koji je nositelj
aktivnosti, zaista ima, možemo zaključiti samo posredno. Kompetencije znači
merimo samo posredno, preko proizvoda, opisanog dostignuća, ne neposredno.“
„Teorija navodi dva pristupa ocenjivanju. Behavioristički pravac se naginje
prema redukciji kompetencije odnosno njenog merenja na rezultat, odrađeni
rad. Znači radi se o oceni na osnovi rezultata rada. Kognitivno više orijentirano
merenje kompetencija, karakteristično za obrazovnu situaciju, usmerava se takođe ili uglavnom na kompleksnost misaonih procesa, koji prate procese rada.
Predmet merenja su zbog toga i strategije, koje pojedinac upotrebljava, i odgovarajuće uvrštavanje u situaciju sa relacijama, koje nastaju pri tome. Predmet ocenjivanja su strukturološki sastojci kompetencija („teoretičko znanje, „znanje postupaka“, „iskustveno praktično znanje“) bez ignorisanja njihove međusobne povezanosti.“ (Milekšič, 2011, str. 11)
Proveramo sve dimenzije kompetencija, kognitivnu, funkcionalnu i ličnu,
socijalnu i etičnu dimenziju. Kao što navodi Medveš (2009/1, str. 26) kompetenčnost se u proveri znanja pokazuje kroz:
- proveravanje znanja u upotrebi odnosno u kontekstu,
- osmišljavanje podataka (serija), problema i situacija,
- grafičko predstavljanje (konstruiranje tabela, grafikona, skica),
- planiranje upotrebe metoda, postupaka i načina,
- rešavanje problema,
- traženje uzroka i ocenjivanje posledica,
- studije primera, ustanovljavanje i uklanjanje grešaka,
- oblikovanje alternativnih opcija i traženje poslovnih mogućnosti za odlučivanje,
- ustanovljavanje i ocenjivanje određenih rešenja i to kao sa aspekta strukovnih doktrina, teorije kao i sa aspekta socijalnih i etičkih dimenzija.
OPASNOST KOMPETENCIJA
„Pri čemu se pokazuje problem kompetencija? Odgovarajući izbor studijskog sadržaja je osiguran samo sa legitimnosti znanosti. Znanost ne posreduje
dostignuća u formi, koja je direktno upotrebljiva u svakodnevnom životu i radu u
struci. Kao posledica toga dolazi do iznenađujućeg raskoraka među kompetencijama, poželjnim u svakodnevnom životu i radu u struci i školskim znanjem. Studije pokazuju, da javnost (takođe strukovna) ocenjuje više kompetencije za svakodnevne i strukovne potrebe nego školsko znanje.“ (Medveš, 2011, str. 3) „Tako
dolazi do pragmatičnog funkcionalizma, mrzenja teorije, precenjivanja svakod118
novnog iskustva, zapostavljanja sadržaja i smanjivanja važnosti ličnih, etičkih i
socijalnih dimenzija.“ (sažeto prema Medvešu, 2009/1, str. 27)
„Koncept kompetencija može za školu biti opasan, pošto dolazi do sledećih
pojava:
Neoliberalizam - podređivanje obrazovanja interesima kapitala.
Pragmatizam - korisnost postane merilo za izbor studijskih sadržaja.
Funkcionalizam - redukcija razvijanja veština, spretnosti i rutine.
Parcijalnost - drobljenje predmeta.
Zapostavljanje opšte kulture.
Nesistematičnost teoretskog znanja i praćenja razvoja znanosti.“ (Medveš,
2011, str. 4)
KOMPETENCIJE I PRAKTIČNO OBRAZOVANJE – OBUKA RADOM
Bolonjska reforma studijskih programa je značila stvarno novu paradigmu
studija. Umesto posredovanja okroirane znanosti je studij zasnovan na samostalnom učenju i samostalnom savladavanju studijskih sekvencija. „Od predmetnog
zasnivanja smo pristupili kompetencijskom zasnivanju (ključne kompetencije,
strukovne kompetencije); priznavanje neformalno dobijenih znanja, spretnosti
(kompetencija); priznavanje radom dobijenih kompetencija i praktična obuka radom, koji se izvodi kod poslodavca.“ (Zgonc, 2008, str. 3)
U smernicama za praktičnu obuku na Univerzitetu u Ljubljani je među
ostalim zapisano: „U procesu bolonjske reforme praktična obuka zauzima značajan deo dobijanja i razvijanja specifičnih strukovnih kompetencija, koje su pre
svega usmerene na veću zapošljivost diplomaca.
Tržište rada se menja mnogo brže i dobija nove dimenzije. Zato su diplomci
posle završenog studija suočeni sa mnogo izazova u okolini drugačijoj od školske,/fakultetske: teče drugačijom dinamikom, često je bazirano na grupnom radu uz prilično komplikovanu tehnologiju, a i očekivanja u vezi sa radnim rezultatima se pojavljuju prilično brzo. Na takve izazove i reakcije bi se student morao
pripremiti već za vreme studija na praktičnoj obuci. Učenje na radnom mestu,
kuda uvrštavamo praktičnu obuku, je jedan od brojnih aktivnih oblika studijskog
rada. Praktična obuka je oblik aktivnog rada, koji se u svetu sve više afirmira kao
jedan od ključnih aktivnih oblika studijskog rada na svim nivoima obrazovanja,
pre svega zato, jer je osnova doživotnog učenja. Dobro razvijene akademske discipline su zbog njihove naglašene monodisciplinarnosti slabo prilagođene potrebama doživotnog učenja pojedinaca odnosno organizacija, praktična obuka
osigurava interdisciplinarnost i tako mnogo više odgovara doživotnom obrazovanju. Cilj praktične obuke je dopuna teoretičkog znanja, kojeg student osvoji u
studijskom procesu, s praktičnim znanjima u oblasti svoje struke. Student za vreme praktične obuke radi u realnoj okolini i proveri i razvija teoretička znanja dobijena na fakultetu. Cilj je približiti strukovni rad, upoznavanje radnog procesa,
119
učestvovanje u izradi strukovnih zadataka i samostalno odrađivanje strukovnih
zadataka. Studenti za vreme praktične obuke nadgrađuju sposobnost odlučivanja, pregovaranja, grupnog rada. Za većinu studenata praktična obuka znači prvi
kontakt sa realnom okolinom.
Pripremanje, izvođenje i praćenje praktične obuke uvek ponovo rađa mnoga pitanja, kao na primer, kakva bi trebala biti, koliko vremena bi trebala trajati,
u kojoj godini bi trebala početi, ko bi je trebao organizirati, kako je treba pratiti,
na koji način bi se trebala ocenjivati, ko su dobri mentori i šta je dobra praksa.
Osnovni uslov za uspešnu organizaciju praktične obuke je partnerski odnos između obrazovnih zavoda i poslodavaca (preduzeća, zavodi, instituti). Partnerstvo se zasniva na poverenju, međusobnoj pomoći i odgovornosti svih partnera.
Poslodavci moraju biti svesni značenja takve saradnje i iskoristiti šansu, koju im
kontakt sa studentima nudi i sa kvalitetnom ponudom praktične obuke si moraju
osigurati kvalitetne buduće stručnjake odnosno radnu snagu. Istina je, da je u današnjim uslovima teško svim studentima osigurati jednako kvalitetna mesta
praktične obuke. Brojni potencijalni poslodavci se teško masovno odločuju za
ponudu kvalitetnih mesta za praksu, u kojoj mnogi još uvek vide samo smetnju
radnog procesa, umesto mogućnosti za sebe. Dodatnu prepreku predstavlja takođe brojnost tercijarnog obrazovanja.“ (sažeto prema Kristl, 2007, str. 2, 4, 5)
ANKETIRANJE
Studijski program za više škole Ekonomist i ciljevi i kompetencije kod
predmeta Prodaja i Praktično obrazovanje
Programi mreže viših strukovnih škola su 2007. godine obnovljeni tako, da
odgovaraju bolonjskim smernicama. Dvogodišnji studij, koji je modularan, zajedno donosi 120 kreditnih bodova po sistemu ECTS, koji važi i na visokim školama
i fakultetima odnosno omogućava horizontalno prolaznost studenata među modulima i uvažavanje kreditnih bodova u daljnjem obrazovanju. Diplomcima se
priznaje nivo obrazovanja 6/1. Rezultat modernizacije i razvoja višeškolskih programa ekonomske i njoj sličnih struka je novi studijski program Ekonomist, koji
nudi brojne module odnosno smerove, između ostalog i modul Tehnički komercijalist.
120
Tabela 1: Primeri ciljeva i kompetencija kod predmeta
Prodaja i Praktično obrazovanje
Predmet, cilj odnosno
kompetencija
Opšti ciljevi
Predmetno specifične
kompetencije
Operativni ciljevi - informativni
Operativni ciljevi - formativni
Opšti ciljevi
Predmetno specifične
kompetencije
Operativni ciljevi - informativni
Operativni ciljevi - formativni
Primer
Prodaja
Student zna planirati sve aktivnosti pred prodajom,
odrediti ciljeve i strategije, organizirati prodaju i izvesti prodajne postupke.
Student komunicira sa potencijalnim kupcima i organizira sastranke s njima.
Student upozna ličnu prodaju i osnovne pristupe u
ličnoj prodaji.
Student upotrebljava različite pregovaračke taktike i
veštine prodajanja.
Praktično obrazovanje
Student se osposobi za povezivanje teoretičnog znanja iz oblasti marketinga, prodaje i nabave u praksi.
Student upozna dokumentaciju iz postupka prodaje i
zna je pripremiti u saradnji sa mentorom.
Student upozna kompletan postupek prodaje i dokumentaciju.
Student pripremi odgovarajuću ponudu prilagodi je
zahtevima kupca, pripremi prodajnu strategiju odnosno odredi metode prodaje.
(Izvor: Studijski program za više škole Ekonomist, 2007, str. 66, 239)
Katalog znanja za predmete Prodaja i Praktično obrazovanje detaljno navodi opšte ciljeve predmeta, predmetno specifične kompetencije, koje bi student
trebao dobiti, kao i operativne ciljeve (informativne, koje raspoređujemo po taksonomskim stepenima, isto zako i formativne, koje možemo izjednačiti sa kompetencijama). Navedeno predstavlja tabela 1.
METODOLOGIJA I ANALIZA REZULTATA
Anketiranje je izvedeno među mentorima u radnim organizacijama odnosno kod poslodavaca, koji su studentima omogućili odrađivanje 400 časovne
praktične obuke u pojedinačnoj školskoj godini. Anketiranje je bilo (delomično)
anonimno. Ispitanike-mentore smo molili, da zapišu samo godinu i modul (smer
studija), za kojeg je student pohađao praktičnu obuku. Pismeni anketni upitnik
odnosno evaluacijski upitnik je sadržavao 11 pitanja, od toga su 4 pitanja bila
otvorenog tipa, 6 pitanja je bilo ponuđeno u formi tvrdnje, ispitanici su odgovarali pomoću 6-stepene lestvice (uopšte se ne slažem, ne slažem se, slažem se delimično, prilično se slažem, potpuno se slažem, ne znam), kod 1. pitanja su ponu121
đeni mogući odgovori, ispitanik je okružio odgovarajuće. Ograničenja ispitivanja
su sledeća: proučavano razdoblje je kratko, radi se o samo dvema školskim godinama, samo za jednu studijsku godinu su ponuđeni odgovori odnosno rezultati
po godinama i odgovori na otvorena pitanja. Anketa je izvedena samo kod redovnih studenata. U nastavku prikazujemo rezultate ankete.
U proučevanim studijskim godinama je na praktično obrazovanje otišao 21
student. Student je uz prijavu na ispit iz praktičnog obrazovanja morao predati
seminarski rad, svoj lični izveštaj, izveštaj mentora u organizaciji i evaluacijski
upitnik. Predavačice, koje smo na školi zadužene za organizaciju praktičnog
obrazovanja studenata, smo u vezi sa ispunjavanjem upitnika apelirale i na studente i na njihove mentoree. U anketu smo zahvatili 116 vraćenih anketnih upitnika, što predstavlja skoro 55 % svih studenata, koji su otišli na praktično obrazovanje. Uzeli smo u obzir smo samo ankete studenata, koji s u radili u oblasti
komercijale, što se je videlo iz izveštaja mentora u organizaciji. Razliku do 100
procenata predstavljaju studenti, koji, kada su se prijavljivali na ispit nisu dodali
ispunjen evaluacijski upitnik njihovih mentora ili su za vreme praktičnog obrazovanja radili na drugim oblastima, ali ne u komercijali.
Tabela 2: Broj studenata na praktičnom obrazovanju i broj
analiziranih upitnika
Broj studenata
upućenih na praksu
Broj
analiziranih upitnika
1.
godina
2.
godina
Zajedno
godina
godina
Zajedno
2010–
2011
54
45
99
Nema podataka
nema podataka
56
2011–
2012
59
54
113
48
12
60
Zajedno
113
99
212
Nema podataka
Nema podataka
116
U svrhu pisanja ovog članka smo iz anketnog upitnika izuzeli sledeća pitanja (i odgovore): Šta mislite o pripremi i izvođenju praktičnog obrazovanja? Koja
znanja bi student trebao dobiti još u školi, da bi mogao uspešno položiti praktično obrazovanje? Šta mislite o kompetencijama studenata? Koje karakteristike i
spretnosti ste primetili kod studenta?
Prosečne ocene slaganja ispitanika za obadve studijske godine pokazuju,
da se mentori najviše slažu sa tvrdnjama, koje se odnose na karakteristike i
spretnosti, koje su primetili kod studenta. Mogli bi reći, da su najzadovoljniji sa
kompetencijama ponašanja. Najslabije prosečne ocene date su kod prve tri tvrd122
nje, koje se odnose na količinu znanja i dobijene kompetencije pred odlaskom u
organizaciju. Odgovore na otvoreno pitanje povezano sa znanjima, koje bi student već morao dobiti u školi, da bi mogao uspešno položiti praktično obrazovanje, mogli bi razdeliti na tri grupe. Zajedno je bilo danih 37 odgovora, od kojih je
bilo najviše takvih, i to 18, da su navodila konkretna znanja (npr. više znanja i
razumevanja komercijale, više informacija o nabavi, prodaji, prodajnoj politici,
poznavanje robe, znanje stranog jezika, više znanja na području računovodstva,
kompjuterska znanja, dodatno znanje sa područja poslovnog komuniciranja). U
tu grupu odgovora možemo pribrojati i one odgovore, koji nisu bili tako egsaktni
i govorili su samo o više dodatnog praktičnog znanja. Drugu grupu odgovora
predstavlja mišljenje ispitanika, da imaju studenti dovoljno znanja. Takvih odgovora je bilo 11, zadnju grupu mišljenje ispitanika po kojem je samo znanje, kojeg
student dobije u školi osnova za izvođenje praktičnog obrazovanja i samo praksa
studenta odnosno radnika znači pravo znanje.
Tabela 3: Prosečne ocene slaganja sa tvrdnjama
Studijska godina
2010–2011
Tvrdnja
Prosečna ocena
Student je imao dovoljno znanja za izvršavanje
dodeljenih zadataka.
Student je pred dolaskom u preduzeće imao
dovoljno kompetencija za uspešno izvršavanje
praktičnog obrazovanja.
Student zna osnovne postupke rada na području rada, za kojeg se obučava.
4,64
4,48
4,66
Student zna raditi sa modernom informacijskokomunikacijskom opremom sa strukovnog
područja.
4,82
Odgovarajuća prilagodljivost.
4,78
Dobra organizacija vlastitog rada.
4,68
Detaljno i odgovorno radi.
Odgovarajuće komunikacijske spretnosti.
Spretnosti uspostavljanja dobrih međusobnih
odnosa i rešavanja konflikata.
Sposobnost timskog rada.
Snalažljivost.
Samoiniciativnost i pripremljenost za učenje.
4,80
4,73
4,80
Studijska godina
2011–2012
Prosečna ocena
zajedno i
po godinama
4,57
4,60
4,42
4,45
4,48
4,55
4,67
4,73
4,92
4,69
4,52
4,77
4,65
4,80
4,75
4,75
4,71
4,79
4,80
4,80
4,71
4,77
4,33
4,80
4,79
4,80
4,77
4,86
4,87
4,82
5,00
4,72
5,00
5,00
4,92
4,75
4,83
4,92
4,83
123
ZAKLJUČCI SASTANKA KADROVIKA
I MENTORA STRUKOVNE PRAKSE
Na sastanku kadrovnika i mentora strukovne prakse, kojeg je marta meseca ove godin organizirao Međnarodni fakultet za društvene i poslovne studije iz
Celja, poseben naglasak je dan dvema ključnim pitanjima: Šta očekuju poslodavci
od diplomaca sa oblasti upravno-poslovnih nauka i ekonomije i šta poslodavci
očekuju od visokoškolskih zavoda? Zajednički zaključak prisutnih kadrovika je
bila, da fakulteti uče studente ono, šta bi ih morale učiti već srednje škole. Kod
diplomaca im nedostaje: strukovno znanje, pismenost, samostalnost, odgovornost, etičnost, samoinicijativa, timski rad i pravilan odnos.
Preduzeća na različite načine pristupaju razvoju novozaposlenih diplomaca. Pre nego što počnu raditi nude interna obrazovanja na temu poslovne kulture, pravila ponašanja, diplomci moraju proučiti interni pravilnik i organiziranost
preduzeća odnosno organizacije, omogućavaju npr. 3-mesečno mentorstvo, u
manjim preduzećima diplomci na početku zapošljenja rotiraju po različitim
odeljcima, upozoravaju ih da nalaze uzor kod saradnika.
ZAKLJUČAK
Određivanje pojma kompetencija je mnogo. Kompetencije su ciljevi, šta želimo, da ljudi znaju. Kompetencije su više nego samo znanje i veštine. One su sposobnost upotrebe svega toga. Danas se pojam kompetencije upotrebljava kao integralan pojam, koji obuhvata: znanje, sposobnost funkcionalne upotrebe znanja
i ličan pristup. Pojam kompetencije je kompleksan – literatura tako spominje
različite vrste, strukturu, dimenzije. Kompetencije su došle u prvi plan uvođenjem bolonjskih studijskih programa. Tako je razumevanje kompetencija bila crvena sadržajna nit projekta obnove (pogotovo) strukovnih studijskih programa
na svim oblastima: kod pripreme implementacijskih kurikula, kataloga znanja,
studijskih gradiva, kod osiguravanja kvalitete i obuke vođa i strukovnih radnika
škola. Cilj obnovljenog obrazovanja je bio razvoj kompetencija. Na kompetencijama zasnovani studijski programi znače stvoriti jasnu vezu među sadržajem programa i time šta pojedinac kasnije zaista radi. Cilj je, da diplomci dobiju zaposlenje i da znaju raditi. Da bi mogli ustanoviti. da li je student neku kompetenciju
razvio i do kakvog nivoa, treba kompetencije meriti odnosno ocenjivati, što nije
jednostavno. Pomažu nam taksonomski stepeni znanja. Moramo biti svesni, da se
u većini slučajeva radi o posrednom definiranju kompetencija, pošto dostignuće,
odnosno izvedeni rad, proizvod, usluge studenta ne smemo tek tako izjednačiti
sa kompetencijom. Osim toga na kompetencijama zasnovan studij takođe donosi
opasnosti, koje se pokazuju u precenjivanju kompetencije za svakodnevnu i strukovnu upotrebu na račun teoretskog znanja. U članku smo takođe ispostavili
značenje praktičnog obrazovanja odnosno obuke radom. To bi moralo postati vitalni sestavni deo studijskih programa. Praktična obuka integrira na školi/fakul124
tetu dobijeno znanje sa praksom i studentima osigurava autentične učne situacije, u kojima ga mogu sami isprobati. Postavlja se pitanje, da li je moguće u školi
postići ravnotežu između sadržaja znanosti i njene svakodnevne upotrebe?
Upravo tako se postavlja pitanje u kojoj meri kompetencije, koje studenti dobiju
za vreme studija zadovoljavaju očekivanja poslodavaca.
Rezultati ankete, koju predstavljamo i zaključci sastanka kadrovika i mentora strukovne prakse, očakivano pokazuju, da ne. Šta dakle mogu napraviti škole, da bi opravdale očekivanja poslodavaca i diplomcima osigurale zapošljivost,
ekonomiji konkurenčnost na tržištima, koja sve više zahtevaju? Škole moraju u
centar obrazovanja postaviti studenta i u još većoj meri uvoditi aktivne forme
studijskog rada.
LITERATURA
Dermol, Valerij (2013). Srečanje s kadroviki in mentorji. Celje: Mednarodna fakulteta za družbene in poslovne študije.
Interni viri. Ekonomska šola Celje, Višja strokovna šola.
Kristl, Julijana ... [et al.] (2007). Smernice za praktično usposabljanje na Univerzi v
Ljubljani. Ljubljana: Univerza Ljubljana. Dostopno na veb adresi: http://www.uni-lj.
si/files/ULJ/userfiles/ulj/studij_na_univerzi/dodiplomski_studij/SmernicePrakticnoUsposabljanje.pdf
Medveš, Zdenko (2009). Usposabljanje za pripravo katalogov izbirnih predmetov
– 1. del. Projekt IMPLETUM - Uvajanje novih izobraževalnih programov na področju višjega strokovnega izobraževanja v obdobju 2008–11. Dostopno na veb adresi:
http://ebookbrowse.com/impletum-priprava-katalogov-09062009-medves-pdfd69409721 Citirano 29. 4. 2013.
Medveš, Zdenko (2009). Usposabljanje za pripravo katalogov izbirnih predmetov
– 2. del. Projekt IMPLETUM - Uvajanje novih izobraževalnih programov na področju višjega strokovnega izobraževanja v obdobju 2008–11. Dostopno na veb adresi:
http://ebookbrowse. com/impletum-a3-priprava-katalogov-09062009–2-del-medvespdf-d59718511 Citirano 29. 4. 2013.
Medveš, Zdenko (2011). Višje strokovno izobraževanje za razvoj kompetenc. Projekt IMPLETUM - Uvajanje novih izobraževalnih programov na področju višjega strokovnega izobraževanja v obdobju 2008–11. Dostopno na veb adresi:
http://ebookbrowse.com/vsi-za-razvoj-kompetenc-medves-pdf-d295851026 Citirano 29. 4. 2013
Citirano 29. 4. 2013
Miklešič, Vladimir (2011). Določanje minimalnih standardov. Projekt IMPLETUM Uvajanje novih izobraževalnih programov na področju višjega strokovnega izobraževanja v obdobju 2008–11. Dostopno na veb adresi: http://ebookbrowse. com/impletumvrednotenje-in-ocenjevanje-znanja-mileksic-2-del-pdf-d91427101Citirano 29. 4. 2013
Slivar, Branko (2008). Ključne kompetence v katalogih znanj in višješolskih programih. Projekt IMPLETUM - Uvajanje novih izobraževalnih programov na področju višjega strokovnega izobraževanja v obdobju 2008–11. Dostopno na veb adresi:
125
http://ebookbrowse. com/impletum-a6-kljucne-kompetence-v-katalogih-in-vss-programih-slivar-11122008-pdf-d69654325 Citirano 29. 4. 2013
Višješolski študijski program Ekonomist (2007). Projekt 6035–3/2006–3, Posodabljanje in razvoj višješolskih programov ekonomske in njej podobnih strok, aktivnost 3 –
posodabljanje programov. RS Ministrstvo za šolstvo in šort, Evropski socialni sklad. Ljubljana: Zavod IRC. Dostopno na veb adresi:
http://www.cpi.si/files/cpi/userfiles/Datoteke/kurikulum/Programoteka/PROG-VIS/Ekonomist_Z_3.pdf Citirano 29. 4. 2013
Zgonc, Boštjan (2008). Praktično izobraževanje – usposabljanje z delom. Center
RS za poklicno in strokovno izobraževanje. Dostopno na veb adresi:
www.cpi. si/files/CPI/userfiles/novice/zakonski_financni_okvir. ppt
Citirano 29. 4. 2013.
126
ТИМСКИ РАД КАО ПРЕТПОСТАВКА
КОНКУРЕНТСКОГ ПОСЛОВАЊА
TEAMWORK AS AN ASSUMPTION
OF COMPETITIVE BUSINESS
Снежана Лекић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Срђан Богетић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Драгиша Ранђић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Апстракт: Успешна предузећа могу бити само она која своју пословну
стратегију и своје организационе процесе базирају на тимовима и тимском
раду. Основни разлог томе је уочена повезаност тимског рада и ефикасности пословања организације. Из тог разлога се у савременим организацијама уочавају све већи напори менаџера у стварању компетентних тимова
неопходних за развој нових пословних решења, јачање мотивације људи за
жељене резултате рада и повећање ефикасности рада. Једна од важнијих
предности тимског рада јесте припадност тиму, као стимулатор који инспирише појединце у тиму да уложе веће напоре него када раде сами. Када
је појединац члан ефикасног тима, то ће у њему с једне стране појачати задовољство у раду, подићи му морал, а с друге умањити број изостанака са
посла и одлазак људи.
Рад анализира факторе који доприносе ефикасности тимског рада.
Тим је формална група људи за одређени задатак чији чланови имају комплементарне вештине и уз међусобно поверење и уважавање предано раде
на остварењу заједничког циља за који су узајамно одговорни. Да би тим
био ефикасан неопходно је обезбедити следеће услове: заједнички циљ,
узајамно поверење и добре међуљудске односе, јасну поделу улога, ефикасну комуникацију, поштовање различитости и одржавање равнотеже између задатака и односа у тиму. Циљ емпиријске студије представљене у раду
је да оцени и идентификује факторе који побољшавају успешност тимова у
127
обављању задатака са крајњим циљем сагледавања ефеката тимског рада
на успешност и конкурентност пословања предузећа.
Кључне речи: тимски рад, ефикасност, конкурентска предност, иновације, мотивација
Abstract: Successful companies can only be those whose business strategy
and organizational processes are based on making teams and on teamwork. The
main reason for this is the perceived connection between teamwork and efficiency of an organization. For this reason, in modern organizations, the increasing
efforts of managers in producing competent teams needed to develop new business solutions, to strengthen motivation of people to do the desired performance
and increase work efficiency, is noticed. One of the major advantages of teamwork is loyalty to a team, as a stimulus to inspire an individual in a team to make
greater effort than when one works alone. When an individual is a member of an
effective team, it will enhance his work satisfaction and raise his morale on one
hand, and reduce the number of absences from work as well as the number of
people leaving a company, on the other hand.
This paper analyzes the factors that contribute to the effectiveness of teamwork. A team is a formal group of people that is made for a specific task and
whose members have complementary skills and with mutual trust and respect is
committed to a common purpose for which they are mutually responsible. For
team to be effective, it is necessary to provide the following requirements: common purpose, mutual trust and good relationships, a clear division of roles, effective communication, respect for diversity and maintaining a balance between
tasks and relationships in a team. The objective of the empirical study that is
presented in this paper is to assess and identify factors that improve the success
of teams in performing tasks with the ultimate objective to evaluate the effects of
teamwork on the efficiency and competitiveness of a company.
Key words: teamwork, efficiency, competitive advantage, innovation, motivation
УВОД
Растом организација и повећањем комплексности организационе
структуре јавља се потреба за увођењем тимова у којима људи раде заједно
на остварењу заједничког циља организације. Основни разлог томе је уочена повезаност тимског рада и ефикасности пословања организације. Из тог
разлога се у савременим организацијама уочавају напори менаџера у стварању компетентних тимова неопходних за развој нових пословних решења,
јачање мотивације људи за жељене резултате рада и повећање ефикасности рада.
128
ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ТИМА
Тим је формална група за одређени задатак чији чланови имају комплементарне вештине, привржени су заједничким циљевима и задацима за
које се сматрају одговорним.
Нису све групе у организацији тимови, али сви тимови су групе. Групу
можемо назвати тимом само ако су њени чланови помагали једни другима
у сврху остваривања организационих циљева. Данас кад се пословно окружење брзо мења тимови су постали предуслов конкурентског пословања.
У тимском раду уочене су одређене предности и недостаци.1 Предности тимског рада су: повећана мотивисаност запослених; повећана продуктивност; већа сатисфакција запослених; већа посвећеност циљевима организације; боље међусобне комуникације запослених; унапређење пословних вештина; повећана пословна флексибилност; значајно смањење трошкова (елиминисањем средњег слоја менаџмента). Недостаци тимског рада су: стрес и фрустација услед неприлагођености филозофији тимског рада; елиминисање средњег менаџмента који је својеврсни регрутни центар
за топ менаџере; појава групног мишљења који гуши креативност; засићеност тимским радом може да доведе до пада перформанси.
ФАЗЕ РАЗВОЈА ТИМА
Сваки тим пролази кроз одређене фазе развоја, и то: формирање; таласање, нормирање; и функционисање.2
Формирање. У овој фази чланови који ће касније сачињавати тим се
сакупљају и оријентишу ка проблему који ће тим решавати. Још увек се не
зна да ли ће сви учествовати у будућем тиму. Људи су у овој фази опрезни;
пазе шта причају; процењују друге; размишљају да ли да се заиста прикључе тиму; процењују сопствене снаге и адекватност својих способности наспрам других и онога сто ће их чекати; сакупљају импресије о другим људима; анализирају атмосферу и водитеља као задатак који их чека. Већина
људи током интеракције задржава статусе које поседује изван тима (статусе које им доноси одређено занимање, положај, улога коју имају у сопственим колективима и сл.). У овој фази људи упоређују своја очекивања и оно
што их потенцијално чека.
Таласање. У току друге фазе, људи почињу да ступају у интеракцију;
размењују информације; прецизније дефинишу улоге које су добили; уочавају сопствене позиције и начин сарадње у тиму. Почетна нелагодност је
прошла. Људи су се упознали, активирали и почели да раде на заједничком
Zemke, R. (1993). „Rethiking the Rush to Team Up“, Training, November
Павловски, Т., Павловић – Бренеселовић, Д. (2000). Тимски рад у васпитној пракси,
Филозофски факултет – Институт за педагогију и андрагогију, Београд, стр. 24–25.
1
2
129
послу. У току овог периода, пошто нису угашени ранији статуси и пошто
већина чланова није научила да сарађује током заједничког посла, долази
до такмичења; преиспитивања; критике која још увек није конструктивна.
Заједнички договор се тешко постиже и појединци, дајући своје мишљење
о нечему, још увек нису спремни да од њега одустану у корист неког конструктивног предлога. Нове улоге, које су појединци стекли учешћем у тиму, још увек се круто схватају и дешава се да појединци подозриво гледају у
друге улоге и боре се за сопствени уместо за заједнички статус. Овај се стадијум зове „таласање“ зато што се тим у тој фази креће мало напред, мало
назад; појединци мало посматрају себе мало друге, али још увек не тим као
целину. Тим се као талас креће ка дефинисању свог идентитета и та је фаза
мање пријатна за учеснике.
Нормирање. Тиму постаје јасно да се већина ствари у раду мора прецизирати: очекивања, правила, улоге, неопходне интеракције. Тим, уствари, у овој фази проналази нормалан начин функционисања. Изналазе се
процедуре и базична правила функционисања која одговарају свим члановима (од крупнијих организационих: како се решавају проблеми; како се
преносе информације у тиму; шта је неопходан минимум квалитета приликом извођења послова, итд., до неформалних: ко шта у тиму воли да ради,
ко поседује које способности, шта се толерише, кад се прави пауза и резимеи и сл.).
Функционисање. У овој фази тим заиста функционише: проверен је у
многим ситуацијама и пословима; гарантује квалитет; улоге у тиму су
структуиране али и флексибилне; чланови су задовољни интеракцијом која се у тиму догађа. Тим у овој фази добија на снази и озбиљности; дефинише свој профил и идентитет; изграђује свој стил и елеганцију. Чланови тима много више помажу једни другима, него што су то чинили раније: боље
се осећају, лежернији су, боље познају своје и туђе способности и спремни
су на експериментисање са неким новим улогама или пословима. Тим одмерава своје снаге и ефективност и заинтересован је за повратну информацију коју неко споља може дати о функционисању тима.
ЕФИКАСНОСТ ТИМОВА
Поставља се питање када и где треба користити тимове да би се
остварила максимална корист уз минималне трошкове.3 Тимове треба користити када:
- за то постоји јасан, убедљив разлог или сврха;
- посао да се обави ако људи не раде заједно;
- могу да се обезбеде награде за тимски рад и тимске перформансе;
- на располагању имате сасвим довољно ресурса.
3
Williams, C. (2010). Принципи менаџмента, Дата статус, Београд, стр. 176.
130
Тимове не користити када:
- за то не постоји јасан, убедљив разлог или сврха;
- људи могу да обаве посао самостално;
- награде добијају појединци за индивидуално залагање и перформансе;
- неопходни ресурси нису доступни.
Ефикасни тимови су ти који проналазе иновативне идеје, постижу циљеве и прилагођавају се променама када је то потребно. Њихови чланови
су предани достизању и тимских и организационих циљева. Менаџери цене
такве тимове и награђују их за остварене резултате.
На ефикасност тима утичу различити фактори о којима менаџери морају водити рачуна.4 Људски фактори подразумевају: да рад тима чланове
чини задовољним; изградњу поверења међу члановима тима, као и између
тима и руководства; успостављање добре комуникације; минимизацију нерешених сукоба и борби за превласт у тиму; ефикасно решавање претњи тиму и унутар тима; стварање утиска да су радна места чланова тима сигурна.
Организациони фактори односе се на кораке које вође тимова морају
предузети како би изградили ефикасни тим и укључују: изградњу стабилне
организације и сигурност радног места; подршку руководства у раду тима;
одговарајуће награде и признања за обављене задатке; одређивање стабилних циљева и приоритета.
Фактори који се односе на радне задатке: постављање јасних циљева
давање прецизних упутстава и пројектованих планова; одговарајуће стручне смернице и руководство; независност у раду и захтевне радне задатке;
именовање искусних и квалификованих чланова тима; подстицање тимског рада; побринути се да за рад тима зна унутар организације.
Критична тачка тимског рада је поверење и начин изградње тог поверења. Поверење је поузданост, способност и поштење другога. Искуство са
радним тимовима је да је поверење у функцији следећих пет димензија:5
Интегритет – подразумева да појединци држе до личног поштења и
правичности;
Компетентност – вештине у дефинисању проблема, креирању алтернативних решења, оцењивање тих алтернатива и доношења правих одлука;
Конзистентност – подразумева поузданост, доследно понашање и
успешно сналажење у свим ситуацијама;
Лојалност – исказана жељом да се заштити част и поштење сваког
члана тима и доприноси поверењу;
Отвореност – манифестује се као жеља да се идеје и информације поделе са другима.
Certo, S. C., Certo, S. T. (2008). Модерни менаџмент, Мате д. о.о. Загреб, стр. 420.
Robbins, S. (1998). Organizational Behavior, Concepts, Contraversies, Applications, Prentice Hall, New Yersey, str. 356.
4
5
131
ЕМПИРИЈСКО ИСТРАЖИВАЊЕ ТИМСКОГ РАДА
Циљ овог дела истраживања је давање доприноса бољем разумевању
феномена тимске радне ефикасности и фактора који на њу утичу.
Истраживање утицаја тимског рада је део ширег истраживања који се
тиче утицаја организационог понашања на организациону посвећеност.6 У
истраживање су укључена: два јавна предузећа (ЈКП Београд пут и ЈП ПТТ
саобраћаја „Србија“), једна високошколска институција (Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија) која по структури власништва припадају државној својини и више малих предузећа у приватном
власништву која нису посебно сегментирана, већ су услед ограниченог простора у раду означена под групним називом „Остала предузећа“.
Од укупног броја испитаника (N=492) из ЈКП Београд пут (у даљем
тексту: Београд пут) учествовало је 219 испитаника (44,51%), из ЈП ПТТ саобраћаја Србија (у даљем тексту ЈП ПТТ) 141 (28,66%), Београдске пословне
школе – Високе школе струковних студија (у даљем тексту: Београдска пословна школа) 54 (10,98), док је из групе осталих предузећа у узорак укључено 78 запослених (15,85%).
Дескриптивна статистичка анализа показује да је у истраживању учествовало 284 (58%) испитаника женског и 208 (42%) испитаника мушког
пола. Према годинама старости испитаници су подељени у три гупе: 194
(39%) запослених млађих од 35 година, 250 (51%) запослених између 36 и
55 година старости и 48 (10%) запослених који имају више од 55 година
живота.
Структура узорка испитаника према стручној спреми је следећа: 172
(35%) испитаника има средњу стручну спрему, вишу школу има 95 (19%)
испитаника, високу стручну спрему 194 (40%) испитаника, а научно звање
- мастер, магиста и доктор наука 31 (20%) испитаника. У целини гледано,
истраживање је изведено под регуларним, контролисаним условима, примереним актуелној ситуацији, па се резултати могу сматрати поузданим.
Део истраживања везан за тимски рад се састоји од четири категорије
питања: 1) синергија у тиму; 2) вештине сарадника; 3) иновације; 4) квалитет. Упитник је конципиран према методологији коју су предложили Bateman, B., Wilson C. F. i Bingham, D. (2002).7 Упитник се састоји од скала одговора Ликертовог типа, па одговори на скалама од 1 до 5 означавају степен
слагања или неслагања са поједином тврдњом: 1 – изразито се не слажем, 2
– не слажем се, 3 – неодлучан сам, 4 – слажем се, 5 – изразито се слажем.
Лекић, С. (2010). Утицај организационог понашања на организациону посвећеност,
Докторска дисертација, Нови Пазар: Факултет за менаџмент и пословну економију,
стр. 216–273.
7 Bateman, B., Wilson C. F. i Bingham, D. (2002). „Team effectiveness – development of an audit
questionnsire“, Journal of Management Developement, Vol. 21, No. 3, 215–226.
6
132
Синергија у тиму представља осећај припадности који деле чланови
тима. Оцењена је као просечна вредност осам фактора: јасно дефинисана
припадност тиму (c1), јасно одређен смисао/циљ тима (c2), јасна улога чланова тима (c3), ефикасна комуникација унутар тима (c4), осећање вредности чланова тима (c5), остале организационе целине предузећа цене тим у
којем појединац ради (c6), осећај поноса због припадности тиму (c7), сваки
члан тима максимално доприноси раду тима (c8).
Табела 1. Просечна оцена синeргије тимa
Предузеће
ЈП Београд
пут
ЈП ПТТ
Београдска
пословна
школа
Остала
предузећа
Целокупан
узорак
c1
c2
c3
c4
c5
c6
c7
c8
Просе
чна
оцена
3,79 3,86 3,83 3,71 3,96 3,55 3,90 3,58
3,77
3,33 3,35 3,24 3,28 3,76 3,21 3,50 3,07
3,34
3,91 4,04 3,81 3,89 4,13 3,76 4,15 3,76
3,93
3,46 3,50 3,33 3,51 3,82 3,32 3,65 3,46
3,51
3,62 3,68 3,55 3,60 3,91 3,44 3,77 3,43
3,62
Извор: Лекић, С. (2010, стр. 230)
У табели 1 дата је просечна оцена синергије тима. Она показује да је
Београдска пословна школа у свим категоријама параметара оцене синергије тима имала најбољи резултат. Будући да ЈП ПТТ има најнижу просечну
оцену синергије тима потребно је да менаџмент предузећа већу пажњу
усмери на развијање осећаја припадности који деле сви чланови тима.
Вештине са радника описују тренираност чланова тима, компетентност у
обављају посла и флексибилност унутар описа посла. Оцењене су као просечна вредност осам фактора: чланови тима су одговарајуће обучени и компетентни за стручно обављање свог посла (c1), чланови тима су одговарајуће обучени у административним пословима и процедурама везаним за посао (c2), постоји формалан систем за препознавање потреба за усавршавањем и додатном едукацијом радника (c3), потребе за едукацијом и усавршавањем се системски идентификују (c4), на основу анализираних потреба
радника, омогућује се додатна обука (c5), чланови тима су компетентни да
извршавају низ послова унутар тима (c6), чланови тима су флексибилни и
вољни да извршавају и друге послове унутар тима (c7), чланови тима високо цене додатну едукацију (c8).
133
Табела 2. Просечна оцена вештина сарадника
Предузеће
ЈП Београд
пут
ЈП ПТТ
Београдска
пословна
школа
Остала
предузећа
Целокупан
узорак
Целокупан
узорак
c1
c2
c3
c4
c5
c6
c7
c8
Просечна
оцена
3,66 3,59 3,27 3,25 3,20 3,67 3,57 3,53
3,47
3,05 3,11 2,91 2,89 2,77 3,32 3,18 3,19
3,05
3,81 3,78 3,44 3,33 3,44 3,72 3,56 3,59
3,58
3,42 3,38 3,11 2,91 2,79 3,53 3,56 3,49
3,27
3,46 3,44 3,16 3,10 3,04 3,55 3,45 3,43
3,33
3,62 3,68 3,55 3,60 3,91 3,44 3,77 3,43
3,62
Извор: Лекић, С. (2010, стр. 244)
Просечна оцена вештина које поседују сарадници у тиму највиша је у
Београдској пословној школи, док је најнижа у ЈП ПТТ.
Иновације обухватају тражење начина за унапређење продуктивности и начина рада. Иновације у тиму оцењене су као просечна вредност
осам фактора: чланови тима се охрабрују да пробају нове методе рада (c1),
тим је од самог почетка укључен у нове пројекте везане за његове производе/услуге (c2), свака иновација у раду тима се цени и награђује (c3), проблеми везани за посао/клијенте брзо се откривају (c4), откривени проблеми се брзо решавају (c5), решавање проблема се доживљава као учење и
развој тима (c6), чланови тима често предлажу иновације у раду (c7), чланови тима спремно прихватају иновације у раду (c8), табела 3.
Табела 3. Просечна оцена иновација у тимском раду
Предузеће
ЈП Београд
пут
ЈП ПТТ
Београдска
пословна
школа
Остала
предузећа
Целокупан
узорак
Целокупан
узорак
c1
c2
c3
c4
c6
c7
c8
3,53
3,57 3,49 3,23 3,67 3,63 3,66 3,40 3,60
3,21
3,18 3,23 2,72 3,44 3,41 3,29 3,16 3,26
3,67
3,80 3,78 3,54 3,94 3,80 3,61 3,48 3,44
3,21
3,32 3,31 2,74 3,35 3,22 3,41 3,04 3,27
3,40
3,45 3,42 3,04 3,58 3,52 3,51 3,28 3,43
3,53
3,62 3,68 3,55 3,60 3,91 3,44 3,77 3,43
3,62
Извор: Лекић, С. (2010, стр. 258)
134
c5
Највиша просечна оцена иновација у тимском раду забележена је у Београдској пословној школи, док је најнижа забележена у ЈП ПТТ и групи малих предузећа у приватном власништву.
Квалитет мери степен упознатости са потребама клијента и стандардима праћења њиховог задовољства. Оцењен је као просечна вредност
осам фактора: чланови тима су упознати са потребама својих клијената
(c1), јасно је дефинисано ко су клијенти појединог тима (c2), јасно су дефинисани стандарди рада унутар тима (c3), стандарди рада се редовно прате
(c4), повратна информација о праћењу рада тима се добија редовно (c5),
постоје квантитативни стандарди ефикасности који се прате (c6), тим се
придржава организационих стандарда за решавање притужби клијената
(c7), притужбе се редовно разматрају, а поуке се системски примењују у даљем раду (c8), табела 4.
Табела 4. Просечна оцена квалитета тимског рада
Предузеће
ЈП Београд пут
ЈП ПТТ
Београдска
пословна школа
Остала
предузећа
Целокупан
узорак
Целокупан
узорак
c1
3,77
3,53
c2
3,81
3,45
c3
3,63
3,41
c4
3,65
3,30
c5
3,36
3,06
c6
3,39
3,21
c7
3,62
3,51
c8
3,63
3,49
3,53
3,19
3,37
3,89
3,96
3,80
3,65
3,67
3,59
3,83
3,89
3,78
3,47
3,49
3,22
3,17
3,05
3,05
3,28
3,31
3,25
3,67
3,67
3,52
3,47
3,26
3,31
3,56
3,57
3,50
3,62
3,68
3,55
3,60
3,91
3,44
3,77
3,43
3,62
Извор: Лекић, С. (2010, ст. 272)
Највиша просечна оцена квалитета тимског рада забележена је у Београдској пословној школи, док је најнижа забележена у ЈП ПТТ.
Табела 5. Просечне оцене тимског рада
ЈП Београд
пут
ЈП ПТТ
Београдска
пословна
школа
Остала
предузећа
Целокупан
узорак
Синергија
Вештине
Иновације
Квалитет
Просечна
оцена
3,77
3,47
3,53
3,19
3,49
3,34
3,05
3,21
3,37
3,24
3,93
3,58
3,67
3,78
3,74
3,51
3,27
3,21
3,25
3,31
3,62
3,33
3,40
3,50
3,46
Извор: Лекић, С. (2010, стр. 273)
135
Просечна оцена тимског рада дата је у табели 5 која је добијена на
основу табела 1, 2, 3 и 4. Она показује да се тимском раду највише највише
даје на значају у Београдској пословној школи.
ЗАКЉУЧАК
На основу добијених резултата приказаних у табели 5 можемо закључити да су узорком обухваћене две врсте тимова: адиминистративни и
предузетнички тим.
Админисративни тим, односно бирократски представља прелазни пут
из радне групе у тиму и ту уочавамо формалан избор чланова, ауторитаран
стил вођства, нееластична организациона правила и расподелу послова по
специјализованим једницама, иако опрезно тим даје могућност развоја и
учења, што је случај са ЈП ПТТ.
У Београдској пословној школи уочавамо предузетнички тим који има
за циљ развој. Запослени у Београдској пословној школи проблемима приступају истраживачки и креативно, вођство је либерално и демократско,
тежи се мултидисциплинарности у образовању запослених, организацијска
правила су флексибилна и динамична, а тимови су отворени за околину и
иновације. Системским радом менаџера и сарадника, чланова тима, постављени су квалитетни темељи за заједнички рад.
Уколико се прихвати модел Schermerhorn (1995, према Ingram, 1997)
који сугерише да се ефикасност тима може мерити кроз индивидуалне и
групне резултате који су производ процеса формирања унутрашњих процеса у групама који доводе до резултата, видимо да су ови процеси најчешће под утицајем менаџера који формирају тимове, док су унутаргрупни
процеси једна од најутицајнијих детерминанти веће тимске ефикасности. У
њих спадају оријентација ка заједничком циљу, кохезивност, комуникација,
доношење одлука, радни задаци и решавање конфликата може се закључити да је највећи степен ефикасности тимова остварен у Београдској пословној школи, па се и резултати оцене задовољства послом и лојалношћу запослених могу довести у директну корелациону везу са ефикасношчу тимског рада.
Ефикасност тимског рада заснива се на крајњем резултату рада, али и
на задовољству чланова тима. Крајњи резултат одређен је кроз квалитативна и квантитативна постигнућа тима дефинисана кроз тимске циљеве,
док се задовољство заснива на могућности тимског начина рада да задовољи основне потребе чланова те да се ради тога повећава и оданост тиму,
односно предузећу.
Резултати спроведеног истраживања потврђују хипотезу да је тимски
рад кључна детерминанта обезбеђења ефективности и ефикасности пословања компанија, што је основа за конкурентност пословања.
136
ЛИТЕРАТУРА
Zemke, R. (1993) „Rethiking the Rush to Team Up“, Training, November
Павловски, Т., Павловић – Бренеселовић, Д. (2000). Тимски рад у васпитној пракси, Филозофски факултет – Институт за педагогију и андрагогију, Београд
Williams, C. (2010). Принципи менаџмента, Дата статус, Београд
Certo, S. C., Certo, S. T. (2008). Модерни менаџмент, Мате д. о.о. Загреб
Robbins, S. (1998). Organizational Behavior, Concepts, Contraversies, Applications, Prentice Hall, New Yersey
Лекић, С. (2010). Утицај организационог понашања на организациону
посвећеност, Докторска дисертација, Нови Пазар: Факултет за менаџмент и
пословну економију, стр. 216–273.
Bateman, B., Wilson C. F. i Bingham, D. (2002), „Team effectiveness – development of an audit questionnsire“, Journal of Management Developement, Vol.
21, No. 3
137
UPRAVLJANJE USPJEHOM U KONTEKSTU
EFEKTUALNOG PODUZETNIŠTVA
PERFORMANCE MANAGEMENT IN
EFFECTUAL ENTREPRENEURSHIP CONTEXT
Jože Kranjc
Višja strokovna šola Brežice, Slovenija
Bojan Sešel
Višja strokovna šola Celje, Slovenija
Nova paradigma efektualnog poduzetništva koncipirana u zadnjoj deceniji
pod značajnim utjecajem autora Saras Sarasvathy i Stuarta Reada relativizirala je
dosadašnju doktrinu formalne edukacije i unapređivanja poduzetništva. Zanima
nas nudi se time i mogućnost rešenja nekih problema određivanja poslovnog uspeha i s tim povezanog planiranja. Najbolji način predviđanja budućnosti u uslovima
turbulentnih ekonomskih i socialnih promena je kreirati ju. Pronalaženje poslovnih prilika više nije apsolutni imperativ za preživljavanje startapa. Efektuacija (nasuprot kauzacije) iz najboljih postojećih resursa inovira rezultate kojim se stvaraju
dotada nepostojeće prilike. Kod pokretanja novog biznisa percepcija prihvatljivog
gubitka značajnija je od vizionarskih ciljeva a inovativnost kombiniranja resursa
postaje sve značajnija kompetencija za uspeh poduzetnika. Cilj ovog rada je izdvojiti specifike upravljanja uspehom u efektualnom kontekstu i ustanoviti eventualne
prednosti vizavi meinstrim pristupa. Stoga najprije će se razmotriti temelje paradigmatskog pomaka da bi se izvela relevantna komparacija te konačna evalvacija
rezultata.
Кључне речи: poslovni uspeh, efektualno poduzetništvo, resursni vidik firme
The new paradigm of effectual entrepreneurship, conceived in the last decade under significant influence of Saras Sarasvathy and Stuart Read, relativised the
current doctrine of formal entrepreneurial education and entrepreneurship promotion. We wonder if this can give us any problem solutions regarding business
performance determination and related planning. The best way to predict the future in terms of turbulent economic and social change is to create it. Finding a business opportunity is not an absolute imperative for the survival of a start-up. Effectuation (versus causation) uses on-hand resources for innovate results which
create yet not existing opportunities. When starting a new business, the perception of acceptable loss is more important than visionary goals and combining innovative resources is becoming an increasingly important competency for successful
entrepreneurs. The aim of this paper is to extract specifics of performance management in the effectuation context and to identify its possible advantages vis-a-vis
138
the mainstream approach. Therefore, the basics of the paradigm shift will be considered to make a relevant comparison and final evaluation of results.
Keywords: business performance, effectual entrepreneurship, resource-based view of firm
INTRODUCTION
Entrepreneurial activity represents one of the major engines of economic
growth and today accounts for the major part of new business development and
job creation. Writers, both in the scholarly literature and popular press, have argued that entrepreneurship is an essential feature of high-performing firms1. Nowadays, even if this is the state of the art in some economies, such as in the USA,
opinions and evidences might be quite opposite elsewhere. The most noteworthy fact from our standpoint is that Slovenia took the very last place in the
2011 worldwide rank of the Total early-stage Entrepreneurial Activity (TEA) indicator. The percentage of 18–64 population who are either a nascent entrepreneur or owner-manager of a new business was found to be only 3.65% vs. 24%
in China2. Meanwhile, the GDP growth for the mentioned countries was -2.2%
and 8.7%, respectively. The European Commission officially declares that „entrepreneurship is a powerful driver of economic growth and job creation; it creates
new companies and jobs, opens up new markets, and nurtures new skills and capabilities. New companies, especially SMEs, represent the most important source
of new employment; they create more than 4 million new jobs every year in Europe.“3 Opposite conclusions can be drawn from the analysis about the importance of entrepreneurship for job creation and wage growth. New Danish establishments in general account for one third of the gross job creation in the economy; entrepreneurial establishments are responsible for around 25% of this,
and thus only account for about 8% of total gross job creation in the economy.
Jobs generated by entrepreneurial establishments are to a large extent low-wage
jobs, as they are not found to contribute to the growth in average wages4. Other
report5 states that only top 1% of entrepreneurial firms have largest share of job
creation among start-ups. This is a much smaller percentage of companies than
1 Klyver, K. et al. (2008), Entrepreneurial embeddedness and innovativeness in the startup process, AGSE Conference paper, Australian Graduate School of Entrepreneurship,
Swinburne University of Technology, p. 287
2 Rebernik, M. et al. (2012), Usihanje podjetništva v Sloveniji: GEM Slovenija 2011,
Univerza v Mariboru, Ekonomsko-poslovna fakulteta, p. 63
3 Reigniting the entrepreneurial spirit in Europe: Entrepreneurship 2020 Action Plan,
European Commission, Brussels, 9.1.2013, p.3
4 Malchow-Møller et al. (2009), Entrepreneurship, Job Creation, and Wage Growth,
Department of Economics University of Copenhagen, p. 1
5 Global Entrepreneurship and the Successful Growth Strategies of Early-Stage Companies, World Economic Forum Report & Stanford University, Graduate School Of Business,
2011, p. 50
139
typically expected in modern societies where the lack of employment opportunities is one of the prevalent problems.
These are only some introductory facts indicating that the role of entrepreneurship in society is not such as many would desire. What is the problem? Seemingly, there is a lack of intrinsic success capability. But we will address less obvious option, that is the appropriateness of various success determination methods. For that purpose (1), a short review of relevant related categories, which
have been used recently, will be done to (2) make some suggestions for broader
and ultimately better business success understanding. In doing this, we will stick
to the principle of parsimony. The final intention is an attempt to assess the relevance of the suggested model in the context of Effectuaton.
METHODOLOGICHAL FRAMEWORK
Business Performance Management (PM) means at least goal setting, performance determining and acting for future success. Peter Drucker once said: „If
you can’t measure it, you can’t manage it.“ This falsifiable hypothesis can be tested in a simple case. The play cannot be improved only upon easily measurable
sport match scores. Prosperity cannot be expressed only in figures but a broader
view to success is needed. Indeed, many quantifiable process outputs are comparable to objectives where the later are determined in accordance with SMART
criteria. Many recent successful performance measurement methods, such as KPI
and BSC, have proved Drucker’s proverb validity in predictable conditions. Otherwise, measurements become either unreliable or nontransparent. Economy
dynamics and multiple stakeholder interests are hindering goals setting. On the
other side, many achievements do not contribute to prosperity but may even
worsen our lives. Structural unbalances are affecting us more than the GDP level.
And last but not least, we are facing lack of important resources, vastly because
of poor allocations
Entrepreneurship is mostly designated as activities of an entrepreneur, the
one who undertakes a personal economic risk to create a new venture that will
exploit a technology or innovative process which generates value to others. New
business entry used to be prevalent entrepreneurship topic, however, the emphasis shifted to the methods, practices, and decision-making styles managers use
to act entrepreneurially. Researchers investigating entrepreneurship still struggle with issues such as ‘What makes a firm entrepreneurial?’. Lumpkin6 argued
that entrepreneurial firms engage in an effective combination of autonomy, innovativeness, risk taking, proactiveness and competitive aggressiveness. These are
five dimensions of the so-called Entrepreneurial orientation (EO). It was indicaLumpkin G. T. (1996), Clarifying the Entrepreneurial Orientation Construct and Linking
It to Performance, The Academy of Management Review, Vol. 21, No. 1, Academy of Management, p.136
6
140
ted that the correlation of EO with firm performance is moderately large.7 The
Chung-Wen’s8 study revealed, in addition to the confirmation that EO was positively related to performance, also the primacy of the impact of innovativeness
over risk-taking. Entrepreneurs usually take carefully calculated risks and avoid
unnecessary ones.
Therefore, the notion of entrepreneurship must be considered also as a
way of thinking and acting, i. e. a state of mind. It also applies to the education
system where entrepreneurship should be present not only as a specific subject
but also as an approach. This implies a focus on delivery of specific entrepreneurial skills and attitudes/mindset to students – but equally on the awareness, attitudes and methodologies.9 Exposing EO implies deviation from previously dominant Market orientation (MO). Several analyses10 revealed that MO was indeed
not so much all-mighty as it was widely believed. It was found out even that MO
is negatively related to the innovativeness of the product. When adopting customer orientation, the firm must beware of the „tyranny of the market“.
Most start-ups fail just because they are trying to become the next big name success. Fisher states that the real secret to entrepreneurial success lies in
Strategic Entrepreneurism11 where a company is designed specifically to be acquired by a larger one. The concept is based on refocusing the goal. Instead of
becoming the dominant company in the target market, it is better to be the company that a larger and more dominant company wants to acquire. Each start-up
shall have this in mind from the first day. Companies that are believed to benefit
most from acquisition must be identified and, regarding their own needs, the
candidate firm shall be steered in direction to become the best acquisition target.
After acquisition, everyone will remark how lucky it was not knowing that it was
the goal from the beginning.
Effectual entrepreneurship (EE) approach emerged in about 2001 after Sarasvathy’s paper about effectuation.12 Effectuation rests on the logic of control –
7 Rauch, A. et al. (2009), Entrepreneurial Orientation and Business Performance: An Assessment of Past Research and Suggestions for the Future, Entrepreneurship Theory and
Practice, Volume 33, Issue 3, Baylor University, p. 761
8 Chung-Wen Y. (2008), The Relationships Among Leadership Styles, Entrepreneurial
Orientation, and Business Performance; Managing Global Transitions 6 (3): Swedish Business School, p. 257
9 Introducing Entrepreneurship in the Serbian Education System, Ministry of Education
and Sports Republic of Serbia, Vocational Education and Training Reform Programme
Belgrade, June 2005, p. 1
10 Rob Vitale, (2003), Entrepreneurial Orientation, Market Orientation, And Performance
In Established And Startup Firms, Sympap 2003, San Jose State University, p.16
11 Fisher J. et al. (2008), Strategic Entrepreneurism: Shattering the Start-Up Entrepreneurial Myths, SelectBooks Inc, p. 3
12 Sarasvathy S. (2001), Causation and Effectuation: Toward a Theoretical Shift from Economic Inevitability to Entrepreneurial Contingency, The Academy of Management Review, Vol. 26, No. 2, Academy of Management, NY
141
as a reverse logic to prediction. Stuart Read contributed to the theory with his
research on practices employed by expert entrepreneurs. Under the name of effectuation, he signified a set of heuristics describing how people make decisions
and take actions in situations of true uncertainty. The effectuation debate embraces among others the „non-predictive strategies“ along with implied performance topics. The co-creation of opportunities, together with committed stakeholders, is the paramount for success.
Most text books suggest the following steps for creating a start-up firm: (1)
Do market research and competitive analyses to figure out target market segments. (2) Develop marketing strategies, calculate cost/price margins, and make
financial projections. (3) Write a business plan, raise resources, hire a team, and
build your venture. Sarasvathy argues that expert entrepreneurs appear to disagree with this approach. Instead, they prefer to do the following: (1) Begin with
who you are, what you know, and whom you know, and begin doing the doable
with as few resources invested as possible. (2) In particular, begin interacting
with a wide variety of potential stakeholders and negotiating actual commitments. (3) Let the actual commitments reshape the specific goals of the venture.
(4) Repeat the process until the chain of stakeholders and commitments converges to a viable new venture. The former is called causal or predictive because it
depends on accurate predictions and clear goals. The latter is effectual or nonpredictive, and it is extremely stakeholder-dependent and means-driven.
Many people will not do, for example a cold calling, because they are afraid
they will be rejected. Every turn down is a learning experience. Besides, by waiting too long so that enough research can be done to be sure an idea will work
you will probably be too late. So you have to create an environment where people know it is okay to fail and, in that way, they will try a lot more. In causal logic,
time and/or other resources are invested in information gathering. Goals based
on prediction then direct main resource acquisition. Control over results is achieved by running one step ahead of the trends and the competition. Risk management involves careful avoidance of failure at all costs. On the opposite, effectuation actions and interactions with others precede other processes. Creative endeavours are focused on establishing the venture with virtually no resources invested – each stakeholder invests only what he can afford to or is prepared to lose. Uncertainty is considered as an opportunity. Control is achieved by doing affordable and by continually transforming current situations into unforeseen possibilities. Risk is managed by making failures happen early and thus keeping
them small and, finally, by exploiting them for future success.
Expert entrepreneurs distrust market research in the text-book sense, namely, surveys on focus groups and other systematic attempts to predict potential
demand. Subjects in the study13 not only explicitly refused the efficacy of formal
13 Sarasvathy, S. (2008), Effectuation: Elements of Entrepreneurial Expertise, Edward Elgar Publishing Limited, p. 24
142
market research. They revealed in their decision-making a profound distrust of
attempts to predict the future.
Table 1: Basic principles of effectuation
Issue
View of the
future
Effectual principle
The future is created with actions by willful agents.
Means provide the basis for decisions and new opportunities.
Givens
3 sub-constructs are: - What I know - Who I am - Whom
I know
Attitude towards Partnership. Build your market together with custoothers
mers, suppliers and even prospective competitors.
Predisposition
Affordable Loss. Calculate downside potential and risk
towards risk
no more than you can afford to lose.
Contingencies
Leverage Contingency. Surprises can be positive. Levepredisposition
rage them into new opportunities.
To the extent that we can control the future, we do not
Underlying logic
need to predict it.
Read S. et al. (2009). A meta-analytic review of effectuation and venture
performance, Journal of Business Venturing 24, Elsevier, p. 576
From our paperwork aspect, the most promising gain of EE is two focus
shifts: from goals to means and from market competition to collaboration among
stakeholders. Therefore, the impacts of means and stakeholders to performance
will be shortly examined in the continuation on concepts of Resource Based View
of firm (RBV) and Stakeholder Management (SM) respectively. Proponents of
RBV orientation argue that sustainable competitive advantage of an entity is reached by virtue of unique resources being rare, valuable, inimitable, non-tradable, and non-substitutable, as well as entity-specific. Not all unique resources
possessed may contribute to a firm’s sustainable competitive advantage. Resources utilisation is a measurement of resources used versus resources available for
use. It can apply to machines, computers and even people. Ability of a firm to deploy its resources to achieve a desired end is expressed as its capability. Resource coordination specifics are believed to be the least transferable competitive
advantage. It is proposed that the conventional concepts of goals and goal attainment are not applicable to organisations, and that organisational performance
can rather be assessed and described in terms of generalised resource-getting
capabilities under conditions of competition for scarce and valued resources.14
Stanley, E. (1967), Factorial Analysis of Organizational Performance, Administrative
Science Quarterly, Vol. 12, No. 3, Sage Publications, Inc, p. 377
14
143
Instead of gaining resources on the basis of the strategy dictated by conditions and constraints in the market and by other external factors, the resourcebased view suggests that a strategy must follow firm’s unique resources and capabilities. Tangible or intangible resources, such as capital, equipment, skills,
know-how, finance, and talented managers, are potential inputs into a value-creation process. Individual resources may not yield to a competitive advantage but
the synergy of its combination, coordination and integration achieved due to
competitive capability. Through time, capabilities evolve and become more difficult for competitors to understand and imitate. Capability can be a source of
competitive advantage when it is neither so simple that it is highly imitable, nor
so complex that it defies internal steering and control.
The resource-based view was formed to explain when firms will generate
rents and not which stakeholder will appropriate them. So another relevant concept in our framework is the stakeholder approach. Stakeholder is an individual
or a group that influences the institution performance. These groups are: customers, owners, community, employees and suppliers (of goods, services, and
debt). The first three groups are considered as environmental stakeholders and
the later two as process stakeholders. Shareholders’ objectives (e.g. profit) are
regarded as primary. Performance measurement focused on the secondary objectives (financial and non-financial) has ultimate effect on primary objectives
attainment. This model provides a tool for monitoring implicit and explicit contractual relationships with stakeholders. The contracts specify or imply both
what the company expects from each stakeholders group to help it achieve its
primary objectives and what each stakeholder expects from the company in return for its cooperation.15 Stakeholder Management deals with stakeholder identification and cares for their support acquisition. A firm cannot exist without primary stakeholders (shareholders & investors, employees, contractors, customers
& suppliers) continuing participation. Secondary stakeholders (media, action
groups, government agencies, trade unions, regulatory authorities) influence or
affect or are influenced/affected by the entity, but they are not engaged in transactions with the entity or are not essential for its survival.
Importance of stakeholders varies so they must be prioritised at least by
power and interest, e.g. with stakeholder mapping tool. Performance must be in
line with key players. Whereas powerful ones without interest cannot be left unsatisfied, interested parties without power shall be consulted and informed. The
rest of stakeholders can usually be ignored. Stakeholder theory provides more
complex aspect of the value that stakeholders seek. It has infiltrated the academic discourse and a wide array of disciplines, such as health care, education and
public policy. Unfortunately, little attention has been devoted to questions regarding what it means to create value for stakeholders and how we can measure
Bernard, R. R.S. (1999), The rise of non-financial measures, Encontro da Associação
Nacional, ANPAD, p. 13
15
144
it.16 Much of the existing business literature claims that the interests of stakeholders are in conflict. Within fixed amount of resources each group will strive for a
stake as vast as possible. Success of any one group in getting outcomes diminishes the amount left for the others. Most prominent approach to performance measurement from multiple perspectives is Balanced Scorecard. BSC examines firm
performance from the aspect of finances, customers, innovation/learning and internal efficiency but leaves out suppliers and communities. The Triple Bottom Line performance concept includes broad interests of society directly with idea
that firms should measure performance from the aspect of economic, environmental, and social value added. A „shared value“ approach encourages the generation of profits that also create social benefits.
The concept of shared value focuses on the connections between societal
and economic progress with ambition to unleash the next wave of global growth.
Three ways for creating shared value opportunities are: (1) preconceiving products and markets, (2) redefining productivity in the value chain, (4) enabling local cluster development. Not all societal problems can be solved through shared
value solutions. However, shared value offers corporations the opportunity to
utilize their skills, resources, and management capability to lead social progress
in ways that even the best-intentioned governmental and social sector organisations can rarely match. In the shared value process, businesses can earn the respect of society again.17
RESULTS
Performance management considers two aspects of performance, i.e. functioning and accomplishment. The first one is observed over a period and the latter at a certain moment. Quite indicative manifestations of the discussed dichotomy are the two accounting reports - balance sheet and income statement. Various functioning performance indicators can be calculated directly from relevant
business report items. Efficiency as a generic measure reflects a relative relation
between results and corresponding efforts. The other dyadic part of performance, i.e. accomplishment, covers relations between results and intentions. Therefore, two different sets of data are required to determine this aspect of success.
In principle, these can be report items on one side and plan instances on the other side. Effectiveness as the other generic measure reflects relative relations
between the results and corresponding goals. The above relations are illustrated
in Figure 1.
Wicks, A., Harrison J. (2012), Stakeholder theory, value and firm performance, Business Ethics Quarterly, Society for Business Ethics, p. 2
17 Porter, M. & Kramer, M. (2011), Creating Shared Value: How to reinvent capitalism and
unleash a wave of innovation and growth, Harvard Business Review, Jan.-Feb., p.17
16
145
Figure 1: Conception of performance aspects and generic indicators
functioning  PERFORMANCE
SYSTEM:
Input
accomplishments

Goal
Output
structure + process
Effectiveness= O/G
Efficiency = O / I
GENERIC INDICATORS
Corrective actions for future success must be taken whenever a deviation
from results to plan is detected. Although this cybernetic feedback loop is effective only in deterministic systems, it can be a very useful mind tool for further
concept refinements. In socio-economic systems where impacts of results are
not instantaneous or may cause catastrophic consequences, the higher level of
the so-called feed-forward loop is also present. Predictions about final results
are made on the basis of observed achievements of intermediate objectives. In
the case of perceived probability that failure would follow if conditions remain
the same, an in-time intervention is taken as illustrated in Figure2.
Figure 2: Management intervention concepts
input
objective
output
=
Feedback:
corrective
action
after
fault
now
input
output
objective
future
goal
prediction
=
Feed-forward: correction before critical consequences
Performance Management ensures that accomplishments are in accordance with goals whereas Business Performance Management also sets these very
goals. Not all results are desired. Only achievement of something planned or desired is considered as a success. It is beyond the scope of this work to deal with
the terminology mess about targets, objectives, goals, missions, etc. We shall
especially address two notions: (1) goal in the sense of what is wanted and (2)
purpose in the sense of why something is wanted.
146
Our dilemma was how to manage performance in a context where goals
are in principle not in the foreground. In the case of Effectual Entrepreneurship,
advantages are gained primarily due to resources under control. Although there
is less doubt about how to figure out the efficiency aspect of value creation on
the expense of engaged resources, the determination of effectiveness may become quite awkward due to discredited role of goals. Effectation logic can be interpreted in plain words as ’don’t bother much what it is wanted, you’d better do
what you are the best at inasmuch the innovatively co-created effects are supposed to be a success’. This is really not enough to rely on even if there are some
surrogate adjustable goals to follow up.
But, if goals are derived out of purpose, why not steer activities by directly
following the purpose? The reason is that related comparisons between the results and purpose would be similar to that between apples and oranges, though
not consistent. The issue can be resolved trough the Logic model. This concept,
structured as shown in Figure 3, also known as the Theory of Change or Input
Outcomes model, is an instrument mainly used for the evaluation of programmes. The logic model is often used in institutions, where the mission and vision
are not aimed at achieving a financial benefit and/or whenever success is difficult to determine. The concept comprises several categories of relevance for us:
Purpose denoting the reason for change.
Context means circumstances in which change will take place.
Inputs meant as resources that will be used to conduct the effort.
Activities guided by a clear analysis of risk and protective factors.
Outputs are evidences that the activities were performed as planned.
Outcomes are benefits or other effectors with direct or indirect impacts to
participants.
Figure 3: The Logic model
Chen, H. (2005), Practical program evaluation: Assessing and improving
planning, implementation and effectiveness, Sage, London, p. 35
So far, Logic model supplemented with stakeholder approach seems to satisfy the requirements of effectuation performance management. But indeed, it
fails at the system input side because it does not provide a relevant denominator
for an overall efficiency evaluation. This is because the Logic (i.e. Outcomes) mo147
del lacks a crucial balance item vis-à-vis the „outcomes“ category. The fact that
not all outputs but only the beneficial ones are regarded as outcomes has an analogy at the input side, namely not all resources under control are equally utilised
as actual inputs to value transformations. An overall efficiency measure shall reflect also opportunities lost due to poor resources allocation. We need therefore
a category representing a value of possessed or otherwise controlled resources
that no other identity can take an advantage of. The closest concept that expresses the sense of our idea was found as the so-called source-to-outcome model in
pharmacy/medicine. With the adoption and alignments of issues addressed hereto, the following concept was gradually evolved. It is illustrated in Figure 4; it
can be a viable standpoint for determining an overall success of a firm.
Figure 4: Performance management upon Sources-to-outcomes concept
efficiency
utilization
p r ospe rit y
?
purpose
outcomes
e-ness
process
evaluation
interventions
direct adjust
Output
Input
sources
r e s ou rc e s
restructure
relevancy
efficacy
effectness
As the extension of operations performance measurement, the overall performance determination follows the same patterns but at a higher level.
efficiency (operational) 
output (e.g. revenue)
input (e.g. costs)
effectiveness (operational) 
output (e.g. profit)
goal (e.g. planned profit)
efficacy (i.e. overall efficiency) 
outcomes
[ evaluated ]
sources
effectness (i.e. overall effectiveness) 
148
outcomes
[ evaluated ]
purpose
wherein
outcomes: business result + other stakeholder benefits - incurred damages;
sources: allocated resources in possession or inaccessible for others;
purpose: the reason for which anything is done, created, or exists;
hence
utilization 
actual input
[evaluated ]
used & unused but devaluated sources
relevancy 
stakeholder benefits  incured damages
[evaluated ]
activities output
and finally, the overall efficiency
ˆ can be calculated out of cascaded ratios of
utilization, operational efficiency and relevancy as
3
ˆ   ri
i 1
DISCOUSION AND CONCLUSIONS
Performance management is known as activities which ensure through relevant alignment of resources that goals are consistently being met in an effective and efficient manner. This work is an attempt to justify the performance management viability also in the context of emerging effectual entrepreneurship.
The rationale was a reasonable scepticism about the sense of effectiveness determination whenever the decision making focus is principally shifted from market
goals to resources. The dilemma can be paraphrased as: what is the „invisible
hand“ within the effectuation logic?
On the basis of the results of this research we believe that the steering
wheel resides in-between outcomes and the purpose of the very identity. Control
upon goals-outputs balance became insufficient. Russel Ackoff, the proponent of
Purposeful systems theory, wrote: „An entity that can behave differently but produce only one outcome in anyone of a set of different environments is goal-seeking, not purposeful. Control mechanisms - for example, a thermostat - are goalseeking. On the contrary, people are obviously purposeful systems.“18 The sense
Ackoff, R. L. (1998), A Systemic View of Transformational Leadership, Systemic Practice and Action Research; Volume 11, Issue 1, Kluwer Academic Publishers-Plenum Publishers; p. 24
18
149
of heating appliance is that no one gets cold but, if there is no one being impacted, keeping temperature is purposeless.
Our conclusion about the performance management viability in effectual
ventures, from the aspect of efficiency, is that in addition to the recent operations efficiency also the utilisation of resources and relevance measures of results
must be taken into account. Even with less exposed quantifiable goals, the
system overall effectiveness can be properly managed whenever balance between purpose and outcomes is considered. To operationalise this concept, further
refinements will have to be done in particular with respect to the approaches
surveyed hereto. The clarification of the assessment of unquantifiable overall
performance indicators for multiple stakeholders shall be the topic of next discourses. Nevertheless, we believe that this paper might be found useful also for
scholars. The transparently structured concept can be a convenient tool for conveying ideas to students. Old mantras intentionally have not been perpetuated
but predominately references to the contemporary origin are stated.
LITERATURE
1. Klyver K. et al. (2008), Entrepreneurial embeddedness and innovativeness in the start-up process, AGSE Conference paper, Australian Graduate School
of Entrepreneurship, Swinburne University of Technology, p. 287
2. Rebernik M., et al. (2012), Usihanje podjetništva v Sloveniji: GEM Slovenija 2011, Univerza v Mariboru, Ekonomsko-poslovna fakulteta, p. 63
3. Reigniting the entrepreneurial spirit in Europe: Entrepreneurship 2020
Action Plan, European Commission, Brussels, 9.1.2013, p.3
4. Malchow-Møller et al. (2009), Entrepreneurship, Job Creation, and Wage
Growth, Department of Economics University of Copenhagen, p. 1
5. Global Entrepreneurship and the Successful Growth Strategies of EarlyStage Companies, World Economic Forum Report & Stanford University, Graduate School Of Business, 2011, p. 50
6. Lumpkin G. T. (1996), Clarifying the Entrepreneurial Orientation Construct and Linking It to Performance, The Academy of Management Review, Vol.
21, No. 1, Academy of Management, p.136
7. Rauch, A. et al. (2009), Entrepreneurial Orientation and Business Performance: An Assessment of Past Research and Suggestions for the Future, Entrepreneurship Theory and Practice, Volume 33, Issue 3, Baylor University, p. 761
8. Chung-Wen Y. (2008), The Relationships Among Leadership Styles, Entrepreneurial Orientation and Business Performance; Managing Global Transitions 6 (3): Swedish Business School, p. 257
9. Introducing Entrepreneurship in the Serbian Education System, Ministry
of Education and Sports Republic of Serbia Vocational Education and Training
Reform Programme Belgrade, June 2005, p. 1
150
10. Vitale R. (2003), Entrepreneurial Orientation, Market Orientation, And
Performance In Established And Startup Firms, Sympap 2003, San Jose State University, p.16
11. Fisher J. et al. (2008). Strategic Entrepreneurism: Shattering the StartUp Entrepreneurial Myths, SelectBooks Inc., p. 3
12. Sarasvathy S. (2001), Causation and Effectuation: Toward a Theoretical
Shift from Economic Inevitability to Entrepreneurial Contingency, The Academy
of Management Review, Vol. 26, No. 2, Academy of Management, NY
13. Sarasvathy S. (2008), Effectuation: Elements of Entrepreneurial Expertise, Edward Elgar Publishing Limited, p. 24
14. Stanley E. (1967), Factorial Analysis of Organizational Performance,
Administrative Science Quarterly, Vol. 12, No. 3, Sage Publications, Inc, p. 377
15. Bernard, R. R.S. (1999). The rise of non-financial measures, Encontro da
Associação Nacional, ANPAD, p. 13
16. Wicks A., Harrison J. (2012), Stakeholder theory, value and firm performance, Business Ethics Quarterly, Society for Business Ethics, p. 2
17. Porter M. & Kramer M. (2011), Creating Shared Value: How to reinvent
capitalism and unleash a wave of innovation and growth, Harvard Business Review, Jan.-Feb., p.17
18. Ackoff R. L. (1998), A Systemic View of Transformational Leadership,
Systemic Practice and Action Research; Volume 11, Issue 1, Kluwer Academic
Publishers-Plenum Publishers; p. 24
19. Chen, H. (2005), Practical program evaluation: Assessing and improving planning, implementation and effectiveness, Sage, London, p. 35
151
ЗАКЉУЧИВАЊЕ УГОВОРА О ИСПОРУЦИ
ИНВЕСТИЦИОНЕ ОПРЕМЕ
CONCLUSION OF THE CONTRACT FOR SUPPLY
AND DELIVERY OF INVESTMENT EQUIPMENT
Иван Никчевић
Универзитет „Сингидунум“
Јован Никчевић
„Енергопројект Холдинг“ а.д.
Сажетак: Угoвoр o испoруци инвeстициoнe oпрeмe је нeимeнoвaни
угoвoр чиja правна природа дуги низ година покреће бројне расправе, код
којег испорука представља шири појам од испоруке у смислу обавезе продавца код уговора о продаји. Ради се о слoжeном прaвном пoслу јер, поред
елеменета карактеристичних за продају, садржи и елементе уговора о делу.1 Како је реч о међународном трговинском уговору, сматрамо да поступак његовог закључивања, због разноврсних критеријума по којима се
спроводи може имати одлучујући утицај на учешће домаћих привредних
друштава у инвестиционим пројектима. Због тога, праксу међународних
општих услова уговора треба довести у везу са домаћим прописима који
регулишу ову материју и сагледати њихове међусобне сличности, разлике
и значај.
Кључне речи: лицитација, погодба, уговор, FIDIC, опрема.
Abstract: A contract for supply and delivery of investment equipment is an
unnamed contract in which its legal nature has raised many discussions for a
number of years, where delivery is considered to be a wider concept than delivery in terms of the seller’s obligations under sales contract. It is a complex legal
transaction because, in addition to the elements typical for sale, it includes the
elements of a contract of service as well. Since this is an international trade agreement, we believe that the process of its conclusion, due to the variety of criteria
by which it is implemented, can have a decisive impact on the participation of local companies in investment projects. Therefore, the implementation of international general conditions of the contract should relate to domestic regulations in
this matter and consider their mutual similarities, differences and significance.
Key words: auction, bargain, contract, FIDIC, equipment.
1
М. Драшкић, Међународно привредно право, Београд 1988, 324;
152
ОПШТЕ НАПОМЕНЕ
Према класичној концепцији, уговор се закључује сагласношћу воља
уговорних страна које размењују изјаве о сагласности, управљене на одређени циљ и каузу уговора.2 Код уговора о испоруци инвестиционих добара,
до коначне сагласности се долази „корак по корак“, кроз низ сукцесивних
одлука проистеклих из претходних радњи (израда планова, елабората,
прикупљање података о способности продавца итд), па стога, закључењу
уговора претходи низ различитих фаза.3 Те фазе се, традиционално, сматрају комплексним процедурама за закључење уговора.4
Инвестициона опрема се у многим случајевима израђује за велике инфраструктурне пројекте који су од јавног значаја. Због тога се такви пројекти спроводе под контролом држава које финансијска средства за такве пројекте обезбеђују из државних буџета. У тим случајевима поступци закључивања уговора о испоруци инвестиционе опреме (поступци јавних набавки)
регулисани су нормама императивног карактера које имају за циљ заштиту
јавног интереса (у виду рационалног трошења средстава обезбеђених из буџета), а сходно томе и да обезбеде интервенцију и присуство државе приликом закључивања комплексних и скупоцених уговора.5 Тиме државе, између
осталог, стварају и круте оквире аутономији воље, с обзиром да избор „с ким
ће се закључити уговор“ није слободан.6 Развијајући идеју државног интервенционизма при закључењу уговора, у француској уговорној теорији појавила се и тзв. „троугаона концепција“ уговора, при којој у закључењу уговора
увек учествују три стране, од којих је једна држава.7
Са уговорног аспекта, међутим, ови поступци се анализирају на другачији начин, узимајући у обзир правну природу уговорних елемената, права,
обавеза, одговорности и поступака за њихово закључивање. Начелно посматрано, они се могу поделити у три основне фазе, и то: раздобље од првих информација о послу до закључења уговора; раздобље извршења уговора до
примопредаје; раздобље гарантног периода и коначног обрачуна.8
Ibid.;
Ibid. 77;
4
A. Ravazzoni, La formazione del contracto, I, Le fasi del procedimento, Милано 1966, 341;
5 Током 1799. године административни судови у Француској добили су надлежност за поступање у споровима који се односе на јавне радове. Разлози за примену другачијих правних решења на уговоре који се односе на јавне радове, лежи у
чињеници да се ови уговори реализују за потребе јавног интереса те да су као такви ови уговори од јавног значаја. Зато су административни судови развили становиште према којем, за ову врсту уговора нису превасходно везани одредбама „Code
Civil“-а. (C. Thomas, Aspects of building contracts: a comparative view ot english and
french law in the light ot potential halmonisatiorl, Лондон, 32);
6
М. Драшкић (1988), 76;
7
Вид. Ibid.; Ј. Carbonnier, J. C. Serna, Le refus de contracter, Париз 1967, 3;
8
Б. Вукмир, Уговори о извођењу инвестицијских радова, Загреб 1974, 98;
2
3
153
ФАЗЕ УГОВОРА
Поменута поступност и сложеност карактеристични су за оне уговоре
код којих се обавезе једне стране састоје у извршењу одређеног рада и предузимању специфичних активности (уговори који проистичу из уговора о делу) па се оне претходно морају прецизирати, док се код других уговора, као
што је уговор о продаји, таква процедура среће ређе, тачније, само онда када
је реч о продаји сложених ствари уз пратеће активности и обавезе.
Закључењу и реализацији уговора о испоруци инвестиционе опреме
претходи фаза избора понуђача, али и исцрпних и дуготрајних преговора.
Посматрано са становишта уговорних циклуса, те фазе можемо разграничити по општем принципу као предуговорну, фазу извршења уговора и фазу гарантног периода.
ПОСТУПАК ЗАКЉУЧИВАЊА УГОВОРА
Закључивању уговора о испоруци инвестиционе опреме, као што смо
рекли, претходи фаза која је специфична из више разлога. Са аспекта закључења уговора, а у циљу одређења његове правне природе и разграничења од других сродних уговора, усредсредићемо се на предуговорну фазу у
смислу поступка за избор испоручиоца опреме и преговора.
ИЗБОР ИСПОРУЧИОЦА ИНВЕСТИЦИОНЕ ОПРЕМЕ
Међународна трговинска пракса која се непрестано прилагођава тржишним трендовима познаје различите врсте поступака путем којих се ови
уговори закључују. Ако изузмемо поступке јавних набавки,9 у вези са закључењем уговора о испоруци инвестиционе опреме посебно треба издвојити поступке прикупљања понуда позивом да се учини понуда (тзв. „Invitation to tender“- „Позив за тендер“) и поступке закључивања уговора непосредном погодбом.
Поступци јавних набавки спроводе се у оним случајевима у којима се набавка
роба и услуга спроводи и финансира у јавном интересу, од стране држава и из
средстава обезбеђених из државног буџета. Ови поступци су нарочито интересантни са аспекта импераивних прописа којима су они уређени, али као такви, ови
поступци могу бити предмет посебне правне анализе, независно од правне природе и специфичности уговора о испоруци инвестиционе опреме; Закон о јавним набавкама Републике Србије, Сл. гласник бр.116–08 од 22.12.2008.године (ЗЈН), члан
1: „Овим законом се уређују услови, начин и поступак набавке добара и услуга и
уступања извођења радова у случајевима када је наручилац тих набавки државни
орган, организација, установа или друго правно лице одређено овим законом.“
9
154
ПОСТУПАК ПРИКУПЉАЊА ПОНУДА
Овакви поступци су се најдуже задржали у пракси, без обзира да ли је
реч о пословима међународног или домаћег карактера. У основи, овакав поступак с једне стране диверсификује понуђаче према њиховим квалитетима
и потенцијалима, док с друге стране подстиче конкуренцију међу њима, што
у крајњој линији води најповољнијој понуди.10 Они започињу расписивањем
огласа који наручилац посла објављује у посебним публикацијама и јавним
гласилима које служе за упознавање јавности са таквим информацијама. Такви огласи се у пракси називају „Invitation to tender“- ‘’Позив на јавно надметање“, што у смислу домаћег права значи позив да се учини понуда.11 У њему
су садржане основне информације и подаци о пројекту, врсти посла, типу
уговора који наручилац жели да закључи са испоручиоцем опреме (нпр. „turn
key“-„кључ у руке“, „measured contract“-„уговор о количини“), типу цене
(„lump sum“-„укупна сума“, „unit price“-„јединична вредност“, „cost plus fee“„плус бесплатни трошкови“ и др.) и опреми која је предмет поступка, уз информацију о томе на који начин се може прибавити комплетна документација са детаљним условима за извршење посла.
С друге стране, потенцијални понуђачи настоје да благовремено и детаљно прикупе што више информација о пословима за који су расписани
огласи. Такорећи, у домаћој пракси се за ове ситуације каже да је „расписан
тендер“, а све због поистовећивања једног пројекта са позивом да се учини
понуда (енгл. „tender“). Када се у таквом прикупљању информација о потенцијалним пословима наиђе на посао који је за понуђача интересантан,
он ступа у контакт са инвеститором ради откупа тендерске документације.
Тендерска документација (енгл.„Tender documents“) представља скуп
различитих докумената обједињених у једну целину. У питању је документација техничког, правног и комерцијалног карактера, која мора бити довољно садржајна да се из ње може сагледати који су технички захтеви пројекта (пројектна документација, цртежи, детаљи, пројекти и све друге подлоге на бази којих ће се опрема производити и испоручити), његови комерцијални аспекти (паушална, јединична цена или цена „cost plus fee“; начин
плаћања; средства обезбеђења и др.) али и правни услови под којима ће се
поступак спровести. Код ових последњих, навешћемо само неке од докумената који чине правну садржину тендера:
– Предлог уговора (енгл. „Contract agreement“) представља кратак документ са основним подацима о пројекту, уговорним странама, цени која је
уговорена и свим прилозима који чине његов саставни део. Заправо, ово је
документ који уговорне стране потписују у смислу закључења уговора, али
М. Тешић, Уговор о купопродаји инвестиционе опреме са елементом иностраности, Крагујевац 1977, стр.45;
11 Члан 35 ЗОО;
10
155
из његове садржине произилази сва правна обавезност прилога који су њиме садржани;
- Општи услови уговора (енгл. „General conditions of contract“);12
- Посебни услови уговора (енгл. „Particular (special) conditions of contract“) који садржи измене и прецизирање одредби Општих услова
уговора, у циљу њиховог прилагођавања специфичностима пројекта
и потребама наручиоца посла;
- и др.
На бази овакве документације понуђачи састављају своје понуде и достављају их наручиоцима. Овде се већ могу направити и одређена разликовања ових поступака, у зависности од тога које је све фазе поступка предвидео наручилац. Уобичајено је да поступак прикупљања понуда садржи
две основне фазе, фазу прикупљања понуда и фазу избора најповољније понуде. Међутим, нису ретки случајеви да код комплексних и специфичних
пројеката наручилац предвиди три фазе, и то:
1) претквалификациони поступак;
2) поступак прикупљања понуда;
3) поступак избора најповољније понуде.
Често се дешава да претквалификациони поступак изостане, тј. да се
понуде прикупљају директно, уз истовремену евалуацију. У сваком случају,
претквалификациони поступак има за циљ да се међу субјектима који су
заинтересовани за учешће на пројекту направи разлика, у погледу њихових
капацитета, комерцијалних, техничких и финансијских потенцијала, референцама и осталим карактеристикама на основу којих се може утврдити
способност за реализацију посла. У том смислу, од учесника у претквалификационом поступку се захтева да обезбеде низ доказа којим потврђују
испуњеност услова. Ти услови се могу односити на: остварени промет у одређеном периоду („cash flow“- „промет новца“), референце и искуство у погледу специфичних радова за које се од учесника очекује да је квалификован да их изведе, докази о регистрацији, о пословном резултату, о измиреним пореским обавезама, као и све друге доказе који наручиоцу посла могу
указати на квалитет и потенцијал могућег понуђача. Већ у овој фази заинтересовани учесници морају проценити у којој мери испуњавају услове за
наступ у одређеном поступку, те да ли наступ врше самостално или у заједници са другим потенцијалним извођачим, у виду конзорцијума (групације
за заједничко извршење посла). Наиме, онда када један субјект не испуњава услове предвиђене претквалификационом документацијом, у пракси је
учестала појава да се два или више понуђача удруже на уговорној основи и
наступе јединствено, као један понуђач, у форми уговорног конзорцијума.
Тада се закључује уговор о формирању конзорцијума (енгл.„Pre-bid consortium agreement“). Реч је о специфичном правном послу којим се између уго-
156
ворних страна регулишу међусобна права, обавезе и одговорности, именује
једна од страна као представник конзорцијума који ће закључити уговор и
вршити преговоре са наручиоцем и др. Уговором се односи уговорних страна дефинишу најпре у погледу саме реализације посла, било тако што се дефинише проценат посла који отпада на сваку од уговорних страна („интегрални уговор о конзорцијуму“), било тако што се прецизира врста и обим
посла који обавља свака од конзорцијалних страна („уговор о конзорцијуму
са обичном поделом посла“). У сваком случају, понуђачем се сматра конзорцијум као целина, а не свака од његових чланица, тако да су све оне солидарно одговорне наручиоцу.
У другој фази поступка (тамо где нема претквалификације, ова фаза
поступка је почетна), врши се прикупљање понуда и у њој учествују само
они субјекти који испуњавају услове предвиђене претквалификационим
поступком. Тада се и достављају понуде, које морају бити сачињене у складу са тендерском документацијом.
Приликом избора најповољније понуде, наручиоци посла се руководе
различитим критеријумима. Правни статус наручиоца, односно природа
средстава којим се куповина инвестиционе опреме финансира, одређују и
посебне карактеристике појединих тендера. Код пројеката које финансирају међународне финансијске организације као и код пројеката које финансирају компаније које су у приватном власништву и које имају слободу избора понуђача према сопственом нахођењу, строгост поступка је далеко
блажа. Штавише, иако се прописују конкретни услови које понуда мора да
задовољи, већ се у самој тендерској документацији („Instructions to Tender“„Упутства тендера“) може предвидети право наручиоца да изабере или одбије било коју понуду, односно да поништи поступак избора. Такво право
се најчешће дефинише на следећи начин:
Наручилац задржава право да прихвати или одбије било коју понуду
и да поништи надметање и одбије све понуде, у било које време пре доделе
уговора, без икаквих одговорности према оштећеном понуђачу и без обавеза да обавести понуђаче о основама деловања наручиоца (енгл.“....the Employer reserves the right to accept or reject any Bid, and to cancel the bidding
process and reject all bids, at any time prior to the award of Contract, without
thereby incurring any liability to the affected Bidder or bidders or any obligation
to inform the affected Bidder or bidders of the grounds for the Employer’s action). Међутим, често се поставља питање важности овакве одредбе и њене
усклађености са домаћим прописима. Наиме, Закон о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“ бр. 29/78, 39/85 и 57/89, „Службени лист СРЈ“
бр. 31/93, даље: ЗОО) у члану 232. став 2 изричито наводи: „Ако су у условима конкурса или неким општим прописима који важе за одређени конкурс,
постављена правила по којима награда треба да буде додељена, сваки учесник има право захтевати поништење одлуке о додељивању награде ако
награда није додељена сагласно тим правилима“. Оваква одредба ЗОО повод је многобројним расправама и тумачењима, нарочито кад се узме у об157
зир интезивније присуство страних инвеститора који приликом спровођења поступака за прикупљање понуда у Републици Србији, примењују праксу међународних организација и општих услова пословања. Међу таквим
условима све чешће се сусреће и горе наведени пример одредбе која даје
дискреционо право наручиоцу да изабере понуду коју сматра најповољнијом. С тим у вези, мишљења смо да ЗОО заиста недвосмислено говори о поништењу одлуке о додељивању награде ако награда није додељена сагласно правилима конкурса. Међутим, како наведена одредба такође представља једно од правила поступка, поступање по истој уједно значи поступање
према правилима тендера.
ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА НЕПОСРЕДНОМ ПОГОДБОМ
Код закључивања уговора непосредном погодбом купац инвестиционе опреме непосредно бира продавца са којим жели да закључи уговор.13 То
значи да наручилац користи дискреционо право избора понуђача са којим
ће преговарати о извршењу посла, па поступак претквалификације и прикупљања понуда уопште и не постоји. Тиме се, с једне стране, поједностављује поступак избора понуђача, избегава дуготрајан процес анализе и
упоређивања достављених понуда, испуњеност услова међу заинтересованим учесницима поступка али, с друге стране, умањује се и могућност да
конкуренција међу понуђачима резултира најповољнијом понудом. Односи
између двеју различитих страна, понуђача и наручиоца, настају непосредно, без претквалификације. У ужем смислу, конкуренције и нема, па је такав
непосредан однос извеснији.
Овај начин закључивања уговора често изазива и спорове међу уговорним странама, обзиром да, након дуготрајних преговора и улагања у
претходна истраживања, њихов неоправдани прекид може изазвати и
штетне последице.14 С тим у вези, није редак случај да уговорне стране (нарочито наручилац) настоје да се осигурају од „цурења информација“, па се
неретко почетак преговарачког условљава потписивањем уговора о поверљивости (енгл. „Confidental agreement“).
ПРЕГОВОРИ
Основна сврха преговора се састоји у томе да се лицу које је дало иницијативу за закључење уговора помогне у формулисаљу понуде, те да се у
крајњој линији дође до закључења жељеног уговора.15 С тим у вези, имајуД. Попов, Уговор о купопродаји инвестиционе опрее, Нови Сад 1984, 79;
Ibid;
15 Вид. И. Јанковец, Привредно право, Београд 1999, 246;
13
14
158
ћи у виду дуготрајност и постепеност усаглашавања воља, није увек лако
разграничити фазу преговора у односу на понуду, како због тога што понуда може претходити преговорима, тако и због тога што преговори могу
претходтити понуди.16 То разграничење нарочито долази до изражаја приликом избора понуђача и најповољније понуде, било да је реч о поступку
прикупљања понуда, било да је реч о непосредној погодби.
Тамо где се избор понуђача спроводи у поступку прикупљања понуда,
места преговорима готово и да нема, јер понуђачи попуњавају форму понуде онако како је она дата у тендерској документацији са параметрима који
су унапред зацртани. Али, то још увек не значи да преговора неће бити, јер
(у зависности од тендерских услова али и ауторитета понуђача) понуђач
приликом сачињавања понуде може ставити одређене резерве на унапред
припремљени текст понуде, што даје импулс даљим преговорима. Исто тако, може се десити и да наручилац не прихвати поједине елементе понуде,
па да се о њима даље преговара. У таквим случајевима, по правилу, преговори наступају након достављања понуде и имају за циљ да се недостаци
или резерве изражене у понуди прецизирају и превазиђу договором.
У поступцима са директном погодбом, с друге стране, преговори
представљају основу понуде, па се зато у самом називу овог поступка помиње реч „погодба“ која не значи ништа друго до преговори, договор и сл.
Штавише, с обзиром да су преговори у овим поступцима растерећени тендерских процедура и директне конкуренције међу понуђачима, они имају
такву снагу да стране уводе директно у закључење уговора, без достављања формалне понуде.
У односу на друге уговоре са којим показује највише сличности (пре
свега у односу на уговор о продаји) закључивање уговора о испоруци инвестиционе опреме карактерише изразита спорост уговарања, што се може
сматрати и као једна од основних карактеристика поступка уговарања грађевинских уговора уопште.17 Јер, код свих уговора који су повезани са извођењем радова и грађењем објеката (укључујући и испоруку инвестиционе
опреме), изводљивост таквих пројеката потребно је сагледати са више
аспеката. Неки од њих се тичу техничких, комерцијалних и финансијских, а
неки се тичу административних и правних питања, с тим да реализација
посла подједнако зависи и од сваког питања појединачно. Тако, већ током
преговора, потенцијални уговорачи израђују разноразне студије и анализе
на основу којих се врши сагледавање изводљивости пројекта у односу на
индивидуалне капацитете и могућности понуђача. Све то подразумева ангажовање и одређеног броја експерата са обе стране, што поред времена
захтева и велике трошкове. То важи и за оне случајеве у којима се инвестициона опрема израђује за потребе великих инфраструктурних пројеката,
Вид. М. Драшкић (1988), 82;
Вид. Б. Вукмир, Уговори о грађењу и услугама савјетодавних инжињера, Загреб
2009, 121;
16
17
159
који поред испоруке опреме подразумевају и пратеће грађевинске радове,
консалтинг и друге сличне услуге.
Правна природа преговора у домаћем законодавству регулисана је
одредбама ЗОО на универзалан начин, па се ове одредбе примењују без изузетка на све уговоре. Тако, основна карактеристика преговора јесте њихова необавезност, која се одражава кроз неколико правила.18 Најпре, од преговора се може одустати у сваком тренутку и то је оно што у највећој мери
разграничава преговоре од понуде од које се, након што је саопштена не
може одустати.19 Даље, необавезност преговора се огледа и у томе што понуда која је резултат преговора не мора нужно садржати све оно што је током преговора договорено, као ни што не постоје икаква ограничења или
услови по питању тога ко ће од заинтересованих страна учинити понуду.20
Међутим, иако су необавезни, то и даље не значи да преговори не повлаче за собом одговорност и обавезе.21 Јер, уколико једна страна одустане
од закључења уговора без основаног разлога, или је водила преговоре без
намере закључења уговора, таква страна одговара за штету коју је тиме
проузроковала.22
Последице прекида преговора нису увек исте. Штавише, оне ни не настају увек када до прекида преговора дође. Из одредби ЗОО, иако нису експлицитно наведени, произилази неколико услова чије је неиспуњење неопходно да би постојала одговорност за штету услед прекида преговора.
Основни услов је да су преговори уопште вођени, а затим и да су били усмерени на закључење конкретног правног посла. Уколико је такав услов испуњен, потребно је да до закључења уговора није ни дошло, с тим да одговорност за штету неће постојати уколико преговори нису резултирали уговором који су уговорне стране имале у виду током преговора, већ неким
другим уговором који је настао као резултат тих преговора.23 Овакви случајеви нису ретки у пракси јер, онда када уговорне стране установе да не
постоје услови за закључење уговора који су имале у виду, ради заштите
будуће сарадње или ради објективних интереса могу закључити други уговор. Међутим, два основна услова за постојање предуговорне договорности
јесу непостојање намере да уопште дође до закључења уговора (односно,
непостојање основаног разлога за одустанак од те намере) и постојање
штете коју је друга страна претрпела.
18
19
20
21
22
23
И. Јанковец (1999), 246;
Ibid.
Ibid., 246–247;
Вид. Б. Вукмир (2009), 124;
Члан 30, ст. 1 и 2, ЗОО;
И. Јанковец (1999), 247;
160
ПРЕГОВОРИ КОД УГОВОРА О ИСПОРУЦИ
ИНВЕСТИЦИОНЕ ОПРЕМЕ
Значај и учесталост преговора нису подједнаки за све уговоре, па самим тим нису исте ни последице које из преговора могу проистећи.
Специфичности уговора о испоруци инвестиционе опреме, као и његова правна природа уопште, долазе до изражаја и код преговора. Разлози
за то су вишеструки.
Предмет уговора о испоруци инвестиционе опреме је комплексан и
сложен јер обухвата обавезе које се могу кретати од пројектовања до израде, предаје, уградње и пуштања у рад опреме, уз могући трансфер технологије, гарантовање уговорених параметара и друге специфичне услуге. У
том смислу, сложеност предмета уговора код испоруке инвестиционе опреме далеко је израженија у односу на продају код које се преговори, углавном, односе на комерцијално-финансијске услове уговора.
Најважнија чињеница у вези са сложеношћу ових обавеза је да су оне
међусобно испреплетане али и повезане са грађевинским радовима који се
изводе на инфаструктурним објектима. Тачније, инвестициона опреме у
највећем броју случајева и служи за уградњу у инфраструктурне објекте
које је потребно изградити или реконструисати, паралелно са испоруком и
уградњом опреме. Извршење тих обавеза је потребно ускладити на начин
да се реализација пројекта одвија несметано, уз синхронизацију рада различитих извођача и испоручиоца. Током преговора се наведене активности
морају детаљно уговорити, па се већ у тој фази наговештава потреба за детаљним припремама и прилагођавању динамици пројекта. Разграничење
ових обавеза није увек лако извести, па су из тог разлога преговори код
ових уговора дуготрајнији.
Извршење специфичних услуга код испоруке инвестиционе опреме
није једноставно и подразумева сагледавање свих аспеката већ у предуговорној фази која непосредно претходи закључењу уговора. Реч је о услугама које подразумевају ангажовање значајних ресурса. Тако се, већ за потребе преговора, израђују разноразне студије које анализирају сложеност и
изводљивост пројекта, како са техничког, тако и са комерцијалног, правног
али и сваког другог аспекта. Израду таквих студија прати ангажовање експерата различитих струка који разматрају специфичност и захтеве пројекта, што у крајњој линији увећава трошкове и време неопходно за предузимање наведених активности. Таква сложеност преговора, међутим, није уобичајена и за уговоре о продаји с друге стране, с обзиром да се код уобичајених продаја они углавном своде на разраду комерцијално-финансијских
питања, тј. преговоре о цени, начину плаћања, средствима обезбеђења и сл.
Основни узрок тога лежи у чињеници да је код уобичајене продаје предмет
уговора ствар која је већ израђена, па се као таква ни не пролагођава потребама и специфичним захтевима купца. Сврха преговора у тим случајеви161
ма најчешће је комерцијалне природе. Насупрот томе, преговори код уговора о испоруци инвестиционе опреме великим делом су усмерени на поступак израде опреме, како би иста била прилагођена специфичним захтевима
наручиоца, уз сва друга, пратећа питања.
ПРЕДУГОВОРНА ОДГОВОРНОСТ И ПРЕКИД ПРЕГОВОРА
Као што знамо, према опште прихваћеном правилу преговори не обавезују, али одговорност за прекид преговора у појединим случајевима итекако постоји, поготово ако је нека од страна водила преговоре без намере
да до закључења уговора уопште и дође. Овакву врсту одговорности предвиђа велики број европских правних система. У нашем ЗОО оваква одговорност утврђена је у члану 30, а на сличан начин је познају и „UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts“ кроз установу преговора у лошој вери (енгл. „Negotiations in Bad Faith“),24 „Principles of European Contract
Law – PECL“, у виду преговора који су супротни доброј вери (енгл. „Negotiations Contrary to Good Faith“)25, али и законодавства земаља широм света.
Основно питање у вези са преговорима је квалификација самих преговора, односно како разграничити преговоре од обичне размене информација и података између заинтересованих страна.26 Закључењу уговора о испоруци инвестиционе опреме редовно претходе дуготрајни преговори у
току којих се размењују елаборати, технички подаци, улажу знатна средства у испитивање изводљивости посла и др.27 У том смислу, критеријум за
разграничење преговора од претходних, али и накнадних фаза, се не може
лако одредити, па је такву околност потребно утврђивати од случаја до
случаја, на основу околности према којима је то у датом тренутку могуће.
Због поменутих разлога неоправдани прекид преговора код уговора о
испоруци инвестиционе опреме може изазвати далеко теже последице од
оних које могу настати код других уговора.28 Штавише, постоје и мишљења
да „предуговорна одговорност за накнаду штете има много више оправдања и у судској пракси се она готово искључиво јавља код овог уговора.“29
Притом се мисли на уговор о испоруци инвестиционе опреме. Такво становиште се у претежном делу може прихватити. Наиме, целокупна тежина и
комплексност преговора код уговора о испоруци инвестиционе опреме
проистичу из већ наведених карактеристика овог уговора које подразумевају дуготрајност преговора и висока улагања већ у предуговорној фази. У
24
25
26
27
28
29
UNIDROIT, Art. 2.1.15;
PECL, Section 3, Art. 2:301;
Вид. Б. Вукмир (2009), 130;
Вид. М. Драшкић (1988), 324;
Ibid.
Ibid.
162
том смислу, потенцијални испоручиоци већ у овој фази (фаза припремања
понуде) морају ангажовати експерте који ће на лицу места, било да је реч о
месту уградње, производње или пројектовања, извршити увид у специфичност пројекта, поступак и начин израде опреме. Томе треба додати и чињеницу да се инвестициона опрема производи у развијеним земљама и да је
закључивање ових уговора често скопчано са иностранством, па потенцијални испоручиоци опреме морају упутити своје експерте у друге државе у
којима се опрема производи, пројектује или треба да буде уграђена. Све то
проузрокује високе трошкове и, што је најважније, у овој фази се врло често
врши и мобилизација испоручиоца, односно предузимање припремних активности у производном смислу (набавка сировина, запошљавање, едукација особља и сличне припремне радње) како би се у случају закључења
уговора обезбедила његова несметана и ефикасна реализација, јер се производња инвестиционе опреме врши за тачно одређену, унапред договорену намену, несеријски. Међутим, не треба заборавити да је код преговора и
даље реч о предуговорним активностима и да у овој фази још увек није дошло до сагласности воља, па се и свака врста потраживања у смислу његове
основаности може довести у питање.30 Поменута улагања у очекивани уговор су неизвесна у смислу исплативости с једне стране, док је одговорност
за неоправдани прекид преговора утолико израженија, с друге стране. Зато
се код уговора о испоруци инвестицине опреме, као и код свих других послова који припадају породици грађевинских уговора, развио низ предуговорних докумената. Код осталих уговора, конкретно код уговора о продаји,
ангажовање уговорних страна у фази преговора далеко је мање изражено,
па је самим тим и одговорност за штету насталу услед прекида преговора
далеко мања. У прилог томе говори и чињеница да се код уговора о продаји
ни не преговара о изради ствари, или о њеној будућој намени, с обзиром да
је она већ израђена, па потенцијални испоручилац не мора да анализира и
Према схватању енглеске теорије и праксе, потребно је разграничити два случаја. У првом случају, ако испоручилац опреме на захтев наручиоца посла (инвеститор) врши одређено ангажовање пре закључења уговора, а до закључења уговора ни не дође, испоручилац би имао право на накнаду штете, с обзиром да је
иста проистекла из захтева наручиоца да се предузму радови већ у предуговорној
фази. (Вид. В. Живковић, „Предуговорна одговорност у енглеском, француском и
немачком праву“, Страни правни живот 1/2012, Београд 2012, 291; J. Cartwright,
Contract Law: An Introduction to the English Law of Contract for the Civil Lawyer, Оксфорд 2007, 81–82). У другом случају, штета за испоручиоца може настати и услед
активности које је током преговора сам предузео и иницирао, како би себи олакшао извођење радова након закључења уговора. Тада би одговорност наручиоца
за штету услед прекида преговора итекако могла да се доведе у питање. (Вид.
Вид. В. Живковић, „Предуговорна одговорност у енглеском, француском и немачком праву“, Страни правни живот 1/2012, Београд 2012, 291; Regalian Properties
plc v London Docklands Development Corp [1995] 1 WLR 212 (Ch).
30
163
ангажује своје капацитете за разматрање израде ствари по наруџбини. Супротно томе, ако би се ствар производила по наруџбини, више не би било
речи о продаји, већ о варијанти уговора о делу.
ПРЕДУГОВОРНИ СПОРАЗУМИ
Предуговорни споразуми карактеристични су за оне преговоре код
којих и пре закључења уговора долази до значајног ангажовања једне од
уговорних страна, с циљем да до закључења уговора уопште и дође. Када је
у питању уговор о испоруци инвестиционе опреме, таква ангажовања смо
описали у контексту финансијских, техничких и комерцијалних активности које испоручилац опреме мора предузети већ у току преговарања, како
би своју уговорну позицију учинио чвршћом, повољнијом и, у крајњем случају, конкурентнијом у односу на друге испоручиоце. С обзиром да уговор у
тој фази није закључен и да у том смислу постоји неизвесност у погледу исплативости предуговорних улагања на страни испоручиоца, пракса је довела до настанка низа предуговорних докумената који приближавају уговорне стране закључењу правног посла с једне стране, али и регулисању предуговорних обавеза с друге стране. Такви споразуми, односно изјаве једне
од уговорних страна појављују се у различитој форми, и то:
„Letter of intent“ – „Писмо о намерама“,
„Letter of award“- '' Писмо награде“,
„Letter of Comfort“- „Писмо погодности“,
„Memorandum of Understanding“ – „Меморандум о разумевању, сарадњи, сагласности“ и др.
Иако се међусобо разликују по појединим карактеристикама, заједничка сврха ових докумената је да се на одређени начин потврди намера
закључења уговора. Но, како је на уговорној страни која даје овакве изјаве
каква ће бити њена садржина, нема сметњи да се њоме регулишу и сва
остала питања као што су и трошкови, штете и сл.
Њихова правна природа, свакако, представља посебно правно питање.
ЗАКЉУЧАК
Специфичност уговора о испоруци инвестиционе опреме произилази
из чињенице да је реч о неименованом уговору чија је правна природа мешовита елементима продаје и уговора о делу. То се одражава и на поступак
закључења овог уговора који је у пракси такође специфичан, како због посебних поступака у којима се спроводи, тако и због дуготрајних преговора,
ангажовања и трошкова који настају и пре него што до закључења уговора
уопште и дође.
164
Ради отклањања могућности неспоразума, већ у предуговорној фази,
будуће уговорне стране морале би регулисати своја ангажовања, а нарочито трошкове који би у случају да до прекида преговора неосновано дође
представљали штету чија би накнада могла да се оствари једино применом
општих начела и правила уговорног права.
У том смислу, свако подстицање учесника у преговору да се уреди
предуговорна одговорност с једне стране, али и изврши процена објективних ризика које носи ангажовање на изради студија, елабората, процена и
предпројеката с друге стране, осигуравају учеснике у преговорима од нежељених ефеката прекида преговора, не само онда када до њиховог престанка дође из неоснованих разлога, већ и онда када се по објективном мерилу
испостави да не постоји интерес да до закључења уговора уопште дође.
ЛИТЕРАТУРА
A. Ravazzoni, La formazione del contracto, I, Le fasi del procedimento, Милано 1966;
Б. Вукмир, Уговори о грађењу и услугама савјетодавних инжињера,
Загреб 2009;
Б. Вукмир, Уговори о извођењу инвестицијских радова, Загреб 1974;
В. Живковић, „Предуговорна одговорност у енглеском, француском и
немачком праву“, Страни правни живот 1/2012, Београд 2012;
Д. Попов, Уговор о купопродаји инвестиционе опреме, Нови Сад 1984;
И. Јанковец, Привредно право, Београд 1999;
J. Cartwright, Contract Law: An Introduction to the English Law of Contract
for the Civil Lawyer, Оксфорд 2007;
Ј. Carbonnier, J. C. Serna, Le refus de contracter, Париз 1967;
М. Тешић, Уговор о купопродаји инвестиционе опреме са елементом
иностраности, Крагујевац 1977;
М. Драшкић, Међународно привредно право, Београд 1988;
C. Thomas, Aspects of building contracts: a comparative view ot english
and french law in the light ot potential halmonisatiorl, Лондон;
„UNIDROIT Principles of International Commercial Contracts“;
„Principles of European Contract Law – PECL“,
Закон о облигационим односима, 1978
165
ПРЕТПОСТАВКЕ ЗА ИНКЛУЗИЈУ У ОБРАЗОВАЊУ
REQUIREMENTS FOR INCLUSION IN EDUCATION
Весна Јокановић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Елена Марковић, Дом ученика средњих школа
Сажетак: Од ступања на снагу Закона о основама система васпитања
и образовања прошло је скоро четири године. Укључивање деце са посебним образовним потребама у редовне школе представља једну од његових
главних измена. Поставља се питање колико су наставници редовних школа у протеклом периоду, од ступања на снагу новог Закона, променили своје ставове и свест о инклузији. Овај рад представља покушај процене повезаности едукације наставника и њихових ставова о инклузивном образовању. Пошло се од хипотезе да учешће на семинарима и додатнa едукацијa о
инклузији учитеља и наставника утиче на ставове и опредељеност наставника за рад у инклузивном одељењу.
Кључне речи: инклузија, едукација - ставови наставника, потребе.
Abstract: Nearly four years have passed since the entry into force of the
Law on the Fundamentals of the Education System. The inclusion of children
with special educational needs in regular schools represents one of its major
changes. The question is how many teachers in regular schools, since the entry
into force of the new law, have changed their attitudes and awareness about the
inclusion in the past. This paper presents an attempt to evaluate the connection
between education of the teachers and their views on inclusive education. The
basic hypothesis was that participation in seminars and additional training for
the inclusion of teachers influence the attitudes and commitment of teachers to
work in inclusive classrooms.
Keywords: inclusion, education – teacher attitudes, needs
ОСНОВЕ ИНКЛУЗИЈЕ
Приоритет Министарства просвете и наше земље је инклузивно образовање, односно, повећање доступности и квалитета образовања како би се
изашло у сусрет образовним потребама и могућностима сваког детета.
166
Да би појам инклузивног образовања боље прихватили и усвојили наглашавамо три неопходна приступа при дефинисању инклузије и то: инклузију као најопштији појам можемо дефинисати као процес или приступ
у коме сегмент нечега или појединца у друштву посматрамо као део целине; инклузивно васпитање и образовање подразумева активности индивидуе и друштва као процес учења и поучавања у коме долази до релативно
трајних и прогресивних промена појединца у условима симедонијске подршке и социјалне укључености; инклузија као процес укључивања деце са
посебним потребама у редовне школе и укупни друштвени живот представља најчешћи појмовни контекст схватања инклузије, али и најужи.1
Један од истакнутих професора са Универзитета у Манчестеру, који је
у новије време заједно са својим сарадницима дао велики допринос развоју
инклузивног приступа, је Мел Ајнсков. Он је увео четири основна елемента
дефиниције инклузије:
Инклузија је процес. То јест, укључивање се мора посматрати као непрестана претрага да би се пронашли бољи начини да се одговори на различитост. То је учење како да се живи са разликом и учење како да уче од
разлика. На овај начин се разлике виде више позитивно, као подстицај за
подстицање у учењу између деце и одраслих.
Укључивање се бави идентификацијом и уклањањем препрека. То
подразумева прикупљање података, прикупљање и вредновање информација из разних извора, како би се план побољшао у политици и пракси. То
је доказ о коришћењу разних начина да се стимулише креативност и решавање проблема.
Инклузија је присуство, учешће и остваривање свих ученика. Ова присутност се бави тиме где се деца образују и како поуздано обезбедити долазак или присуство. Учешће се односи на квалитет искуства док су присутни и, дакле, мора да се укључе и погледи самих ученика. Достигнуће је
исход учења преко курикулума, а не само резултат теста или испита.
Инклузија подразумева посебан нагласак на оне групе полазника које
могу бити у опасности од маргинализације, искључивања или одбацивања.
Ово указује на моралну одговорност да се осигура да оне групе које су статистички највише изложене ризику буду пажљиво праћене, као и да, када
је потребно, буду предузети кораци да би се обезбедило њихово присуство,
учешће и постигнућа у оквиру образовног система.2
Искуство Ајнскова и његових сарадника је да добро организована расправа о овим елементима може да доведе до ширег разумевања принципа
инклузије. Сматрају да таква расправа, иако по својој природи спора и вероватно се никад не завршава, може имати ослонце у односу на подстицајне
Сузић, Н. (2008) Увод у инклузију, Бања Лука: XBS.
Ајнсков, М. (2005), Developing inclusive education systems: what are the levers for
change? Journal of Educational Change, The University of Manchester
1
2
167
услове у којима се школе осећају охрабрене да се крећу ка сложенијем инклузивном правцу. Таква расправа мора да укључи све актере локалне заједнице, као и саме учеснике инклузивног процеса. Понудио је оквир у
склопу кога се налазе области које представљају комплетан систем. Оквир
се састоји од четири теме које се преклапају. У оквиру сваке од тема, предлаже четири могућа показатеља:
Тема: Концепти
Укључивање се види као опште начело у вођењу целокупне образовне
политике и праксе,
Програми и придружени системи за процену су дизајнирани да узму у
обзир све учеснике,
Све установе које раде са децом, укључујући и здравствене и социјалне, разумеју и подржавају тежњу политике за промовисањем инклузивног
образовања,
Системи су присутни да прате присуство, учешће и остваривање свих
ученика.
Тема: Политика
Промоцију инклузивног образовања је веома важно садржати у стратешким документима,
Већини особља дати јасна упутства о инклузивном образовању,
Лидери на свим нивоима артикулишу, у складу с политиком, развој
инклузивне праксе у школама,
Лидери на свим нивоима имају изазов неинклузивне праксе у школама.
Тема: Структуре и системи
Постоји висок квалитет подршке угроженим групама ученика,
Све службе и институције које са децом раде заједно у координирању
инклузивне политике и праксе,
Ресурси, људски и финансијски се дистрибуирају на начин на који су
потребни и од користи угроженим групама полазника,
Постоји јасна дефиниција са специјалним одредбама, као што су специјалне школе у промовисању инклузивног образовања.
Тема: Пракса
Школе промовишу стратегије за подстицање на присуство, учешће и
остварење свих ученика из локалне заједнице,
Школе пружају подршку ученицима који су угрожени маргинализацијом, искључењем и одбацивањем,
Наставници приправници су спремни за суочавање са ученичком различитошћу,
Наставници имају прилике да учествују у континуираном професионалном развоју инклузивне праксе.3
168
Приликом разматрања ових тема и спровођења самог инклузивног
процеса једна од важнијих претпоставки, која се тиче саме праксе, је да се
сам процес спроводи „хумано“ и уз сво поштовање свих учесника самог
процеса. Претпоставке хуманих услова инклузије су да деца са посебним
потребама треба да добију више него у специјалним школама, да деца у редовним школама не смеју ништа изгубити, да ученици, родитељи и наставници треба да прихвате дете са посебним потребама у редовној настави, да
је нужно створити све потребне кадровске, материјалне и организационе
претпоставке, као и да треба предвидети све ризике и спречити нежељене
последице.4
ДЕЦА СА ПОСЕБНИМ ПОТРЕБАМА
Дете са посебним потребама је дете коме је потребна посебна друштвена подршка да би постигло задовољавајуће резултате у социјалном,
емоционалном, интелектуалном и физичком погледу, или бар одржало одговарајући ниво. Термин деца са посебним потребама преузет је из енглеског језика и не одговара у потпуности нашем говорном подручју. Користи
се углавном када се говори о деци са сметњама у развоју или о деци из
угрожених и осетљивих група. Дете са сметњама у развоју је само једна од
категорија деце са посебним потребама. Деца са посебним потребама чине
широку категорију која обухвата: децу са сметњама у развоју (са телесном,
менталном и сензорном ометеношћу), децу са поремећајима понашања, децу са тешким хроничним обољењима и децу на дугом болничком или кућном лечењу, децу са емоционалним поремећајима, децу из социјално, културно и материјално депримираних средина, децу без родитељског старања, злостављану децу, децу ометену ратом, избеглу и расељену децу, даровиту децу.5
Термин „ученик са посебним потребама“ се све више избегава јер имплицира етикету која може довести до смањених очекивања, скретања пажње са извора спољашњих тешкоћа и мења термин „ученик с препрекама у
учењу и учешћу“ којим се пажња усмерава на оно што би требало учинити
да би се унапредило образовање за сваког ученика.
Данас се деца са образовним потребама образују у редовним школама,
у специјалним одељењима при редовним школама и у специјалним школама. За неке специфичне сметње специјалне организације и даље тврде да
треба користити услуге специјалиста. Многе организације специјализоване
Ајнсков, М. (2005). Developing inclusive education systems: what are the levers for
change? Journal of Educational Change, The University of Manchester
4 Сузић, Н. (2008). Увод у инклузију, Бања Лука: XBS
5 Хрњица, С.,(2004) Школа по мери детета. Београд, Институт за психологију Филозофског факултета и Save the Children UK.
3
169
за глуве тврде да је посебна едукативна одредба једини начин да се гарантује право образовање с обзиром на знаке споразумевања и приступ глувима.
ЕДУКАЦИЈА НАСТАВНИКА
Једна од најосетљивијих тема самог процеса инклузије је оспособљеност наставника за рад са децом са посебним потребама.
Страхови учитеља, наставника и стручних сарадника односили су се
на бојазан да неће бити у стању да задовоље потребе детета са посебним
образовним потребама, те да испоље професионалну неуспешност. Овај
страх је био оправдан јер све до скоро није било никаквих програма који би
учитеље, наставнике, педагоге и психологе оспособљавали за нове захтеве
у раду са дететом које може бити другачије од друге деце. Учитељи и наставници су изражавали и бојазан да ће, претераним ангажовањем око детета са посебним потребама, занемарити другу децу. Та бојазан је била
знатно израженија код родитеља деце без посебних потреба. Систематским
семинарима за наставнике, учитеље и стручне сараднике и програмским
методичким изменама ублажене су бојазни и наставника и родитеља. На
крају програма наставници су изјављивали да је њихово учешће у програму
и резултати које су постигли охрабрило њихово професионално самопоштовање.
ИНИЦИЈАЛНО ОБРАЗОВАЊЕ НАСТАВНИКА
Увођењем болоњских стандарда на факултетима и високим школама
дошло је до многих измена и, између осталог, до увођења нових предмета и
модула на учитељским и наставничким факултетима, у циљу стицања потребних знања и вештина будућих наставника, учитеља, васпитача и стручних сарадника потребних за рад са децом са посебним потребама. У наставни план и програм Учитељског факултета Универзитета у Београду уведен
је обавезан предмет Методика рада са децом са посебним потребама, као и
могућност да се у оквиру изборних предмета студенти специјализују за рад
са децом са посебним потребама. На Учитељском факултету у Јагодини
Универзитета у Крагујевцу, школске 2004/2005. год. на првој години студија уведен је обавезан наставни предмет Методика специјалног рада са
ученицима благо ометеним у развоју, који је наредне школске године укинут, и уведен на трећој години студија обавезан наставни предмет Методика специјалног рада са децом са посебним потребама. Такође, у оквиру појединих предмета уведене су теме и садржаји који се односе на област инклузивног образовања. У оквиру обавезних предмета Породична педагогија обрађују се теме и садржаји: васпитање деце са посебним потребама и
васпитање деце са поремећајима у понашању; у оквиру обавезног предмета
170
Методика наставе математике обрађују се теме и садржаји: методика рада
са децом даровитом за математику. На Учитељском факултету у Врању, на
трећој години основних студија се као обавезан предмет изучава Методика
рада са децом са посебним потребама и, као изборни предмет на истој години Специјална педагогија. Уз то, на Филозофском факултету у Београду и
у Новом Саду, постоје специјализовани програми за студенте психологије и
педагогије на нивоу основих, магистарских и докторских студија.
СТРУЧНО УСАВРШАВАЊЕ НАСТАВНИКА, ВАСПИТАЧА
И СТРУЧНИХ САРАДНИКА
Стално стручно усавршавање наставника, васпитача и стручних сарадника уређено је Правилником о сталном стручном усавршавању и стицању
звања наставника, васпитача и стручних сарадника. Овим правилником је
уведена обавеза савладавања најмање 100 сати програма стручног усавршавања из годишњих Каталога програма које акредитује Завод за унапређивање образовања и васпитања, на основу јавног конкурса.
Још од 2001. године Министарство просвете организује посебне семинаре за подизање свести у вези са потребама деце са сметњама у развоју и за
развој инклузивног приступа у образовању.
Прегледом Каталога од 2001/02 до 2006/07 школске године може се
приметити да је био недовољан број програма стручног усавршавања намењен стицању знања и вештина за рад са децом са посебним потребама. Следећих година, број програма обуке за запослене се знатно увећава. На пример, у каталогу за школску 2006/07 годину у области „Образовање деце са
посебним потребама“ у понуди је било 10 програма обуке, док је у области
„Националне мањине“ било само 3 обуке у којима су запослени у образовању
могли да учествују. Наредне године број програма је био скоро удвостручен,
да би у тренутно важећем каталогу било око тридесетак програма у понуди.
Од септембра 2009.године, када је донет нов Закон о основама система
образовања и васпитања, промењен је поступак уписа у школу и укинута
уписна политика која дискриминише и не омогућава једнако образовање за
све, учитељи и наставници се у много већем обиму ангажују и укључују у нове методе и облике рада.
СТАВОВИ НАСТАВНИКА
Ставови заузимају важно место у животу сваког човека. Они одређују
његово понашање и поступке, однос према нечему или некоме, према објекту или одређеној групацији. Ставови су спремност да се позитивно или нега-
171
тивно реагује на одређене објекте или појаве.6 Друштво у коме сви имају једнака права и могућности без обзира на пол, расу, етичку или другу припадност, индивидуалне разлике и др. у великој мери условљено је ставовима како појединца тако и читавог друштва. Да би постали друштво у коме је инклузија прихваћена као модел, неопходна је промена ставова према особама
са тешкоћама у развоју и особама са посебним потребама.
Познавање ставова појединца, групе или шире друштвене формације
нам омогућава да предвидимо њихово понашање. Суштинске карактеристике ставова су да имају директивни и динамички карактер, значи да увек
имају опредељење за нешто или против нечега и подстичу на неку активност у вези са појавом. Ставови, најзад, представљају повезаност, интеграцију, трију основних менталних функција: сазнајне, емоционалне и вољне.
Тако, на пример негативан став о расној дискриминацији укључује одређена сазнања – да нема нижих и виших раса, одређена осећања – осећање незадовољства кад уочимо да постоји расна дискриминација, као и одређене
тенденције ка акцији – предузимање одређених поступака против расне
дискриминације.7 Ставови у основи могу бити лични и социјални. Лични се
односе на став према појединцу, пријатељу, родитељу или неком објекту.
Социјални ставови се разликују од личних јер су заједнички већој групи
људи и карактерише их однос према друштвено важним појавама, нацијама, расама8. Тако су се ставови према особама са тешкоћама у развоју и особама са посебним потребама мењали кроз историју. Наиме, сегрегација и
одбаченост особа са тешкоћама у развоју су дуго били законски поткрепљени. Много је чинилаца који су утицали на ту промену.
Људи у основи желе бити слични једни другима, не би ли на тај начин
осигурали припадност групи. Особе с тешкоћама у развоју, као и особе с посебним потребама, се по одређеним особинама и способностима разликују
од већег дела популације, тако да изазивају различите реакције код људи.
Незаснованост ставова ни на каквим чињеницама или оправданим
разлозима називамо предрасудама. Предрасуде такође могу бити негативне или позитивне. Негативним предрасудама без оправданих разлога и непоткрепљености чињеницама према одређеним народима називамо етничким предрасудама које су најпроширеније. Представљају важан фактор социјалног понашања и отежавају односе међу људима и често су разлог сукоба. Постоје још расне, верске и друге предрасуде. Може се рећи да је и однос према особама са тешкоћама у развоју годинама био сепарацијски и
поткрепљен негативним предрасудама.
Доношење законских прописа представља један од начина борбе против испољавања негативних предрасуда. Како су предрасуде ставови, а ставови се прописима не могу променити, може се забранити њихово манифеРот Н. (1992) Психологија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
Рот, Н. (2010) Општа психологија, Београд: Завод за уџбенике.
8 Рот, Н. (1992) Психологија, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
6
7
172
стовање. Други начин у борби против предрасуда је просвећивање и информисање. Делотворност овог начина није се показао задовољавајућим,
али није ни било без ефеката. Најуспешнији начин борбе против предрасуда је систематско васпитавање где водећу улогу имају школа и породица.
На основу наведеног, основни предуслов прихватања инклузије је
промена ставова, вредности и понашања према деци са посебним потребама. То се може постићи међусобним контактима, учествовањем свих заједно, учењем једних од других, позитивним искуством и сталном интеракцијом. Развитак самопоштовања и потпуни развитак потенцијала детета са
посебним потребама одређено је прихватањем од стране родитеља и вршњака. Школа представља место где се различитости морају препознати,
прихватити и поштовати, и схватити као богатство.
ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА
Образовна политика Републике Србије се већ дуже време креће у
правцу унапређивања система образовања, посебно у обезбеђивању квалитета, равноправности, правичности и доступности образовања. На основу
усвојених националних стратегија које се односе на образовни систем и на
основу резултата многих истраживања и анализа образовног система, држава се обавезује на предузимање опсежних системских мера и активности
које ће обезбедити развој инклузивног образовања на свим нивоима образовног система у Србији.
У специјалним школама у Србији доминира медицински модел, који је
у супротности са социјалним моделом, широко прихваћеним у Европи.
Деца са посебним потребама озбиљно се суочавају са проблемом да
остваре своје право на приступ квалитетном образовању. Она деца са тешкоћама у развоју која се нађу у редовном систему неретко су изложена
дискриминацији, због недемократских односа и климе у школској средини,
као и због недовољног рада са просветним радницима у циљу развијања
позитивних ставова и повећања њихове компетентности за излажење у сусрет различитим потребама и начинима њиховог задовољавања, што се
најчешће завршава одласком великог броја деце из образовног процеса.
Основни циљ овог истраживања је испитати колико су семинари, додатна обука и одговарајућа литература допринели да учитељи и наставници основних школа промене став о интеграцији деце са посебним потребама и колико су оспособљени за спровођење комплетног процеса инклузије.
Реализовано је кроз: (а) испитивање наставника и учитеља колика је сарадња са породицама деце са посебним потребама; (б) испитивање ставова
наставника и учитеља о инклузији; (в) испитивање искустава и ставова наставника и учитеља о деци са посебним потребама; и (г) испитивања ставова наставника и учитеља о стручном усавршавању наставника.
173
У складу са природом проблема, предметом, циљем и задацима истраживања, као и са постављеном хипотезом истраживања одабрана је дескриптивна метода истраживања-сервеј метода. То је истраживачки приступ којим не мењамо ништа у пракси, али снимамо или меримо, упоређујемо, констатујемо, анализирамо и у нашем случају представљамо одређене
ставове.
Техника коришћена приликом истраживања је скалирање којим желимо испитати ставове наставника и учитеља о инклузивном образовању.
Техника је коришћена у складу са постављеним проблемом и методом истраживања. За процену ставова наставника и учитеља о инклузивном образовању коришћена је ПИТИ-скала9, скала Ликертовог типа на пет нивоа
преко које су испитаници износили своје ставове.
Истраживање је вршено на подручју општине Зајечар и представљају
га учитељи и наставници основних школа свих разреда. Узорком је обухваћено 120 наставника и учитеља.
РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА
Од укупно 120 наставника и учитеља 78 (65%) је похађало семинаре о
инклузији, 25 (21%) се информисало и едуковало уз одговарајућу литературу и њих 17 (14%) није уопште едуковано за рад са децом са посебним
потребама.
Сарадња наставника и учитеља са породицама деце са посебним потребама. Најпре је испитивано колико често наставници/учитељи остварују
контакт са родитељима детета са посебним потребама. Резултати указују на
то да наставници/учитељи који су похађали семинаре и обуке о инклузији
имају остварен контакт са родитељима деце са посебним потребама и постоји разлика у односу на наставнике/учитеље који се нису едуковали на семинарима. Такође, постоји разлика и у односу на оне који нису едуковани. Од
укупног броја анкетираних њих 11 (9%) има потпуну сарадњу са родитељима, 19 (16%) често сарађује, 56 (47%) има осредњу сарадњу, 21 (17%) понекад сарађује, док њих 13 (11%) нема остварену никакву сарадњу са родитељима, што показује да је то 76% од укупног броја неедукованих.
9
Сузић, Н. (2008), Пракса и теорија инклузије, Увод у инклузију Бања Лука: XBS.
174
Табела 1.
Никад
или нимало
Понекад
или мало
Пола-пола или
средње
Похађао/ла семинар о инклузији
0
14
Едуковао/ла се из
одговарајуће литературе
0
Није се едуковао/ла
∑
Врста едукације
Често
или претежно
Увек или
потпуно
∑
39
17
8
78
6
14
2
3
25
13
1
3
0
0
17
13
21
56
19
11
120
Из субтеста Сарадња са породицом и из осталих пет ајтема одговори
указују на приближно сличне резултате јер произилазе из претпоставке да
је сарадња са родитељима деце са посебним потребама у некој мери остварена. Може се констатовати да едукација било које врсте у већој мери утиче на свест о потреби сарадње са родитељима деце са посебним потребама.
Ставови о инклузији. Прво питање из субтеста се односило на прихватање инклузије. Одговоре на питање да ли прихватају инклузију могу се
видети из табеле 2.
Табела 2.
Врста едукације
Похађао/ла
семинар о инклузији
Едуковао/ла
се из одговарајуће литературе
Није се едуковао/ла
∑
Никад
или
нимало
Понекад
или мало
0
Пола-пола
или средње
Често или
претежно
Увек
или
потпуно
∑
0
5
66
7
78
0
1
7
12
5
25
1
16
0
0
0
17
1
1
28
78
12
120
175
Из наведених резултата се види да већина наставника/учитеља прихвата инклузију. Највећи број 78 (65%) претежно прихвата инклузију, док
њих 12 (10%) се у потпуности слаже са инклузијом, и осредње се слажу са
инклузијом њих 28 (23%). Један се мало слаже, док се само један нимало не
слаже. Одговори на ово питање могу бити и наметнути јер је инклузија
процес који је законски поткрепљен и спроводи се свуда у окружењу.
Став о деци са посебним потребама. Ставови наставника/учитеља о
деци са посебним потребама су доста подељени. Од укупног броја испитаника њих 24 (20%) сматра да деца са посебним потребама сметају редовним ученицима, а 28 (23 %) сматра да не сметају или понекад сметају. Остали број испитаника је мишљења да је сметња деце са посебним потребама
осредња. На тврдњу да нека деца са посебним потребама не могу да науче
читати и писати и да не треба да иду у редовну школу, да ова деца не могу
савладати наставни план и програм и требају ићи у специјалну школу, као
и тврдња да је редовна школа за ово дете само фрустрација, јер оно ту не
разуме наставника, одговори наставника/учитеља били су скоро идентични. Њих 79 (66%) сматра да претежно или увек ова деца не могу постићи
потребна академска знања у редовној школи и да је језик наставника у редовној школи за њих неразумљив, док је њих 26 (22%) оптимистично у раду са овом децом. За разлику од ставова о инклузији, одговори указују на
мање оптимизма и на податак да наставници/учитељи још увек немају довољно сазнања о деци са посебним потребама и да се још увек не осећају
компетентним за њихово обучавање.
Стручно усавршавање наставника. Према стручном усавршавању наставници и учитељи показују велико интересовање што указује да су наставници/учитељи спремни да се обучавају и да уче о деци са посебним потребама. Велики број њих, чак 92 (77 %), је заокружило потпуно или претежно и
на тај начин изразило спремност да се укључи у семинар о инклузији, да би
хтело стећи сертификат, да жели научити више о методама рада са овом децом, како их оцењивати и како планирати рад. Само 2 наставника (1,5%) није спремно да се стручно усавршава. Ови резултати указују на потребу за
иновацијама у обукама и семинарима о инклузији и учесталије извођење.
ЗАКЉУЧАК
Испитивањем наставника и учитеља основних школа о инклузији,
ставовима о деци са посебним потребама, сарадњи са родитељима и ставовима о стручном усавршавању, дошло се до резултата који се у знатној мери разликују од резултата са почетка увођења процеса. Већина наставника
подржава инклузију као хуман процес и спремни су да се даље усавршавају,
али већина њих сумња у академски успех тих ученика. Постоје разлике у
мишљењима према средини која је најпогоднија за њихово школовање.
Утицај едукације о инклузији, учествовања у пројектима инклузивног
176
образовања и осталих средстава информисања утицало је да се свест наставника и учитеља о инклузији у знатној мери промени у позитивном
смислу. Овим је наша хипотеза да едукација и обука наставника и учитеља
има утицаја на промену ставова о инклузији.
Већи број наставника/учитеља је имало искуства са ученицима са посебним потребама и наводе неприхваћеност од стране родитеља као тешкоћу. У првом субтесту се може видети да је сарадња са родитељима задовољавајућа, али ипак непотпуна. 33 наставника/учитеља (27.5%) је изјавило да помало или никако нема сарадњу са родитељима, што представља
око четвртине испитаника. Сарадња са родитељима, прихваћеност од стране родитеља и помоћ родитеља наставнику/учитељу (у смислу упознавања
дететових могућности и слабости) неопходни су услови за успешно обучавање ученика са посебним потребама.
Семинари и обуке за наставнике/учитеље треба да укључују већи
број учесника али и већи број стручњака различитих профила као и стручњака из специјалног образовања који би учесницима семинара пружили
адекватније информације из те области.
ЛИТЕРАТУРА
Ainscow, M. (2005) Developing inclusive education systems: what are the
levers for change? Journal of Educational Change
Ђорђевић, С. (2003), Ефикасност облика индивидуализације наставе у
основној школи за лако метално ретардиране ученике. Београд, БИГ штампа.
Илић, М. (2009), Инклузивно образовање. У Зборнику: Будућа школа
(стр. 444–462), Београд, Српска академија наука.
National Council for Special Education (2006), Guidelines on the individual
education plan process, Dublin, Stationery Office
National Council for Special Education (2011), Inclusive Education Framework, Dublin, Stationery Office
Рот, Н. (1992) Психологија, Београд: Завод за уџбенике и наставна
средства
Рот, Н. (2010) Општа психологија, Београд: Завод за уџбенике.
Сузић, Н. (2007), Примењена педагошка методологија. Бања Лука: XBS.
Сузић, Н. (2005), Педагогија за XXI вијек. Бања Лука: TT – Центар.
Сузић, Н. (2008), Увод у инклузију. Бања Лука: XBS.
Хрњица, С. (2004), Школа по мери детета. Београд, Институт за психологију Филозофског факултета и Save the Children UK.
177
НОВЕ ПАРАДИГМЕ БАНКАРСКОГ
МЕНАЏМЕНТА
Милорад Пушара
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Миле Самарџић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Борјана Мирјанић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Сажетак: Банке су све оне финансијске институције које нуде најшири распон финансијских услуга пре свега кредитирање, штедњу и услуге
платног промета и обављају најшири распон финансијских функција од било које пословне институције. То мноштво услуга и функција довело је до
тога да банке данас носе назив „финансијске робне куће“. Повећањем броја
банкарских услуга повећавају се и банкарски ризици. Каматни ризик представља један од кључних финансијских (тржишних) ризика за банку. Пошто се банка не може изоловати од утицаја каматног ризика, а да би се заштитила од неповољног утицаја каматне стопе, управа мора спознати изворе и облике каматног ризика. Закон о банкама је прописао да је банка дужна континуирано обављати мерење, процену и управљање свим ризицима којима је у свом пословању изложена. Надзорне институције се желе
осигурати да су ризици унутар банкарског система тачно идентификовани,
да се њима исправно управља те да су подржани капиталом. Тек спознајом
да ризик постоји банка може предузети одређене механизме заштите. Утицај каматног ризика на финансијско стање банке посматра се кроз утицај
на економску и тржишну вредност банке.
Кључне речи: банка, каматни ризик, извори каматног ризика, инструменти заштите.
178
УВОД
Разматрајући банкарство јављају се дефиниције које га описују као
делатност управљања ризицима. Једнако као и свака друга предузећа, банке користе свој капитал за потпору властитим активностима, међутим, већина средстава којима банке располажу (и ризикују) припада другим особама различитим од акционара банке, примарно њеним депонентима. Банке користећи депозите својих комитената додељују кредите и инвестирају
их да би се оствариле зараду и разуман принос на уложена средства својим
акционарима, али и да би задовољиле финансијске потребе заједнице у којој делују. Држава осигурава посебну заштиту и осигурање депозита те подвргава банке посебном надзору. Важност сигурног и стабилног банкарског
система одражава се на друштво у целини.
На основу тога можемо рећи да преузимање ризика и управљање
истим је основа банкарског пословања. Постојање ризика само по себи није
нужно разлог за забринутост. Да би се ризици ставили у перспективу, потребно је утврдити јесу ли ризици које банка преузима оправдани.
Ризик је оправдан када је разумљив, мерљив, кад се може контролисати те кад је унутар способности банке да поднесе негативно деловање. Ако
је ризик неоправдан, финансијска институција мора умањити или елиминисати такав неоправдан ризик. Одговарајући поступци могу укључити
смањивање изложености, повећање капитала или јачање процеса управљања ризиком.
БАНКА КАО ФИНАНСИЈСКА ИНСТИТУЦИЈА
Банка је посебна финансијска институција која се бави прикупљањем
слободних новчаних средстава, узимањем и давањем кредита, посредовањем у плаћањима и тзв. Сопственим банкарским пословима. Банкарски послови су послови које банка обавља по традицији или на основу законске
регулативе. Више је критеријума поделе банкарских послова, међу којима
су најважнији:1
- Билансни критеријум који се дели на активне, пасивне и сопствене
послове.
- Функционални критеријум дели се на послове мобилизације и концентрације средстава, кредитне послове, комисионе и сопствене послове. Временски критеријум дели се на краткорочне, средњорочне
и дугорочне послове.
1
Банкарски послови и њихова подјела, 2007. www.skriptarnica. co. rs
179
УПРАВЉАЊЕ РИЗИКОМ КАМАТНЕ СТОПЕ И
ИНСТРУМЕНТИ ЗАШТИТЕ
Одговарајућа равнотежа између активе и пасиве осетљиве на каматне стопе мора помоћи минимизацији учинка на приходе узрокованог нетачним предвиђањем каматних стопа од стране менаџмента.
Да би се контролисао ризик морају се одредити смернице и ограничења у погледу максималне неуравнотежености између активе и пасиве осетљиве на стопе у односу на текуће приходе, капитал, тржишне вредности
или средства.
НАЧЕЛА УПРАВЉАЊА И СУПЕРВИЗИЈЕ КАМАТНОГ РИЗИКА
Основни циљеви управљања банкарством су избегавање несолвентности банке и максимизирање стопе приноса на капитал. Процеси јачања
интернационализације пословања великих банака створило је потребу да
се усагласе стандарди капитала на међународном нивоу, који би требали
свим банкама на тржишту да омогући јединствену позицију у конкурентској борби на међународном плану. Базелска правила о капиталу усвојена
су 1988. године која су требала да подстакну водеће банке на међународном плану да чврсто одржавају високу стопу капитала, односно да смање
стопу неједнакости у висини стопе капитала између различитих држава како би промовисали фер конкуренцију.
Због своје нееластичности и ригидности било је неопходно да се врши ревизија постојећег Базелског споразума, што је довело до новог споразума 1997. године а усвојеног 2001. године под називом Базел 2.
Базелом 2 усаглашено је петнаест начела. Начела се морају користити у:2
- Евалуацији адекватности и ефикасности управљања каматним ризиком
- Процени досега каматног ризика у банковној књизи
- Развоју одговора супервизора на каматни ризик банке
С обзиром да различите банке имају различит степен изложености
ризику, и тиме би требало да користе различите моделе у процени ризика.
Други Базелски споразум је омогућио банци да одреди сопствени ниво ризика и да утврди сопствене потребе за капиталом, чиме се промовише већа
флексибилност у реаговању на променљиве тржишне услове.
Темељи другог Базелског споразума су:3
Каматни ризик у банковној књизи, POTECON doo: 2007, стр 25e.
Rose, P. S., (2004), Банкарски менаџмент и финансијске услуге, Дата Статус, Београд, стр. 502.
2
3
180
- Минималне капиталне потребе банке базиране су на сопственим
проценама о изложености ризику
- Надзорни преглед за одређивање процедуре за процену ризика сваке банке и адекватног нивоа капитала, како би се обезбедила њихова разумност (да свака банка буде покривена новим прописима и да
доставља податке за претварање њених унутрашњих процена изложености ризику).
- Појачано информисање јавности о стварном финансијском стању
банке тако да тржишна дисциплина може да постане одлучујући
фактор који би приморао превише ризичне банке да смање своју изложеност ризику.
ЗНАЧЕЊЕ И ПОСЕБНОСТИ УПРАВЉАЊА
РИЗИКОМ КАМАТНЕ СТОПЕ
Управљање банком означава вештину засновану на поштовању одређених начела или општеприхваћених ставова стечених праксом. Задатак је
банкарског менаџмента сложити такву оптималну комбинацију теорије и
праксе како би банка опстала у променљивом законодавном, финансијском
и привредном окружењу. Међутим, нема јединствене, опште прихватљиве
и свугде примењиве теорије управљања банком. Темељни елемент у оцени
поузданости и сигурности сваке банке јест и постојање система управљања
ризицима којима се банка излаже.
Управљање каматним ризиком укључује управљање структуром активе и пасиве банке, у настојању надзора утицаја промена каматних стопа
на финансијски резултат банке. Зато се пракса којом банка оптимизује начин на који преузима каматни ризик у свом пословању, назива управљање
ризиком.
Свеукупност напора на управљању ризиком каматних стопа треба бити преточена у политику и процедуре управљања ризиком каматних стопа.
Значење и посебности управљања ризиком каматне стопе разликују
се од банке до банке, а зависе о:
- Величини банке,
- Природи и сложености њених позиција активе и обавеза,
- Висини њених позиција изложених ризику каматне стопе
- Ризичној толеранцији банке и њеном ризичном профилу
Утврђене политике и процедуре управљања ризиком каматних стопа
морају осигурати контролу природе и износа каматног ризика коме се банка излаже.
Политике и процедуре управљања каматним ризиком требале би садржавати: критеријуме класификације имовине у различите имовинске
портфеље, складно потребама управљања каматним ризиком и циљевима
банке, психологију прихваћања ризика у банци и прихватљиву изложеност
181
каматном ризику, али и утврђивање ограничења (лимита) у излагању каматном ризику складно психологији банке. Подела активе банке у различите портфеље може се спроводити на основу различитих критеријума, као
што су економски услови који утичу на обавезе банке, природа производа и
услуга банке и циљеви инвестирања (пословања). Психологија банке у прихватању ризика представља толерисану висину ризика коју је банка способна прихватити. Банке би требале утврдити ограничења (лимите) у својем излагању каматном ризику и трудити се да њихова изложеност каматном ризику не премаши утврђене лимите. Лимити банке у изложености каматном ризику обично су повезани с нето каматним приходима.
У избору прикладног начина мерења учинка промене каматног ризика на билансу, банка ће разматрати могућности волатилности каматних
стопа унутар одређеног временског периода у којем она може реално одговорити на неповољно кретање каматних стопа.
Банке користе једну од техника за мерење ризика, али је пожељна
комбинација техника у управљању ризичном изложеношћу. Свака техника
има различит приступ ризику каматне стопе, има различите недостатке и
предности, зато су технике сигурније у комбинацији. Изабране технике мерења морају бити прикладне усвојеној психологији банке и ограничењима
у портфељу имовине. Темељна претпоставка у управљању каматним ризиком је чињеница да се каматне стопе стално мењају.
Да би систем управљања каматним ризиком функционисао, потребно
је осигурати прикладне информације како би се предузеле прикладне мере,
и то у релативно кратком времену. Ако је потребно више времена за идентификацију ризика и предузимање мера за његово уклањање или избегавање, банци прете већи губици у пословању. Главни задатак управљања активом и пасивом у банци је предвиђање кретања каматних стопа. Предвиђање је један од начина да банка оствари своје циљеве везане за висину
новчаних токова које планира остварити и да вероватноћа изненађења
(шокова каматних стопа) у свом пословању смањи на најмању могућу меру.
Управо из тих разлога, управљање активом и пасивом може се дефинисати
као стварање најбољег могућег избора „trade off“ између приноса и ризика
за банку.4
Заправо се управљање активом и пасивом банке може свести на две
фразе – „максимизирати профит“ и „минимизирати ризик“. Такав систем
управљања каматним ризиком банке морају развити.
Свака банка мора развијати и примењивати ефективне процедуре и
информациони систем за управљање, праћење и контролу управљања каматним ризиком у складу с психологијом и политикама банке. Контрола
процеса управљања каматним ризиком у банци требала би бити поверена
Uyemura, G., Van Deventer, D. R. (199), Financial Risk Management in Banking – The
Тhеогу & Application of Assets & Liability Management, McGraw-Hill, New Yогк, USA, str.
59–77.
4
182
интерној контроли. Систем контроле требао би посебну пажњу усмерити
на успоставу интерне ревизије и ефективност система ограничења у ризичној изложености.
Процес контроле мора бити прикладан с обзиром на сложеност и величину банке, а при том је потребно осигурати:5
Прикладност политика и процедура управљања каматним ризиком,
- Успешно управљање ризичним позицијама банке,
- Утврдити веродостојност и прикладност извештаја управе,
- Осигурати лично учествовање радника банке у управљању каматним ризиком уз пуно разумевање политике каматних стопа и ограничења.
Како би банка успешно управљала каматним ризиком, битно је модел
управљања темељити на способности запослених у одељењима задуженим
за управљање ризиком да препознају и идентификују потенцијални ризик за
банку, да прате утицај каматног ризика на банку, али и да предузму одређене активности за заштиту банке. Процедуре и активности у процесу управљања морају бити стално унапређиване, али и надзиране и ревидиране.
Инструменти управљања ризиком каматне стопе
На савременом тржишту банка је у могућности да се заштити од ризика каматне стопе употребљавајући различите инструменте за регулисање ризика, односно за заштиту од ризика промене каматне стопе. Најпознатији су тзв. хеџинг методи којима се послује на spot (промптном) и forward (терминском) тржишту. „Spot“ тржиште подразумева обављање трансакција у року од два дана док „forward“ подразумева трансакцију на одређени дан у будућем периоду.
Изведени финансијски инструменти за менаџмент каматног ризика
6
су:
- Каматни термински посао (енг. Forward rate agreement, FRA)
- Каматни термински уговор (енг. Interest rate futures)
- Каматна замена (енг. Interest rate swap)
- Каматна опција (енг. Interes rate option)
- Каматна капица, дно или огрлица (енг. cap, floor and collar).
Каматни термински посао „forward“ представља уговор којим уговорене стране дефинишу висину каматних стопа на замишљени износ главнице за одређени временски период. Нпр. каматни „forward“ уговор дефиЖивко, И., (2006), Економска мисао и пракса дбк. год XV бр. 2, стр. 211.
Петерлин, Ј., Младеновић, М., (2007), Финансијски инструменти и менаџмент финансијских ризика. Бања Лука, Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент,
стр. 186.
5
6
183
нисана 6 у 9 месеци, уговорене стране утврђују каматну стопу која ће се
примењивати у три месеца, а која се започиње примењивати за шест месеци од дана потписивања уговора. Купци FRA настоје се заштити од раста
каматних стопа, будући да ће у случају раста каматних стопа на тржишту
примити разлику између уговорене и тржишне каматне стопе примењену
на замишљени износ главнице. У случају пада каматних стопа на тржишту
купац FRA-a ће морати платити разлику између уговорене и тржишне каматне стопе које се примењују на замишљену главницу.
Елементи каматног терминског посла:7
- Уговорени износ на основу којег се обрачунавају камата
- Валута уговореног износа која истовремено одређује тржишну каматну стопу која одређује одмицање од каматне стопе коју смо договорили у терминском послу (ако је уговорени износ у GBP и уговор
траје 6 месеци употребиће се тржишна каматна стопа шестомесечни
LIBOR на GBP)
- Каматна стопа договорена у терминском послу
- Датум доспећа
- Уговорени период.
Пример: Банка је купила FRA 3 и 6 главницу од 10 милиона КМ те каматну стопу 5%.
Пре рачунања треба рећи да купљени FRA одговара осигурању будућег извора финансирања, а продајни FRA инвестирању средстава у будућности. На тај начин се и декомпонује за потребе прорачуна капиталног захтева. Купљени FRA се докомпонује на две замишљене позиције у државним
обвезницама без купона које носе 0% ризика и то кратку позицију са роком
доспећа до истека FRA (6 месеци) и дугу позицију са роком доспећа (3 месеца). Износи који се распоређују у одговарајући разред доспећа приликом
израчунавања каматног ризика представљају дисконтинуирану вредност
замишљеног износа. Дисконтирање се врши применом неризичне (енг.
Risk free rate) каматне стопе. Код уговора које се склапају на рок краћи од
годину дана није потребно спроводити дисконтовање.8
Банка из примера приликом израчунавања капиталног захтева за каматни ризик у обзир узима дугу позицију у државним обвезницама без купона у износу од 10 милиона КМ на рок од 3 месеца, и кратку позицију у државним обвезницама без купона у износу од 10,125 милиона (10 милиона
КМ + 0,125 милиона КМ камате) на период од 6 месеци.
Каматни термински уговор (енг. Interes rate futures IRF) је уговор који
је по својим карактеристикама идентичан FRA-у, уз основну разлику да је
Петерлин, Ј., Младеновић, М., (2007), Финансијски инструменти и менаџмент финансијских ризика. Бања Лука, Универзитет за пословни инжењеринг и менаџмент,
стр. 186.
8 Пушара, К., Менаџмент банкарства, Интерна скрипта факултет ПИМ, стр 2.
7
184
реч о стандардизованим уговорима којима се тргује на признатим берзама.
Још једна разлика коју је битно напоменути је да се купац ИРФ-а штити од
раста каматних стопа.
Фјучерс уговори имају следеће карактеристике:9 они су обавезујући
уговори, стандардизоване форме, високо ликвидни, прецизираног датума и
места и закључују се са клириншком, односно обрачунском корпорацијом.
Каматна замена, swop“, представља уговор у две стране које су сагласне да међусобно размене каматна плаћања различитог карактера, које се
базирају на износу дуга који се никад не мењању. Постоје три типа каматног swopa и то:10
- Купон swopovi или мењање фиксних стопа за променљиве инструменте у истој валути,
- Базични swopovi или мењање променљиве каматне стопе за инструменте променљиве каматне стопе у истој валути
- Унакрсни валутни каматни swop који укључује мењање инструмената каматне стопе у једној валути за променљиве стопе у другој валути.
Банка која је ушла у каматни swop са плаћањем каматне стопе прилагођава своју изложеност биланса каматној стопи сличној фиксној по којој је
позајмила средства. С друге стране улазак у каматни swop као прималац
фиксне каматне стопе је слично куповини средстава по фиксној каматној
стопи и њиховом ефекту на билансну изложеност. Каматна замена представља дугорочни инструмент менаџмента каматног ризика.
Каматна опција, даје имаоцу право да купи односно прода хартију од
вредности у оквиру одређеног временског интервала, и по одређеној цени.
Ималац опције може то право да искористи, а исто тако и не мора. Ималац
опције може да има право да купи (call) одређени број хартија од вредности, по уговореној каматној стопи и у оквиру одређеног временског периода, или да прода (put).
Каматна капица, дно и огрлица, такође представља дугорочни инструмент за управљање каматним ризиком. Ово је тип инструмента којим
фиксирамо највишу и најнижу каматну стопу. Каматном капицом фиксирамо највишу каматну стопу, каматним дном најнижу док каматна огрлица
представља распон од најниже до највише каматне стопе, ако би се то у
уговору навело.
9
Пушара, К., Менаџмент банкарства, Интерна скрипта факултет ПИМ, стр 27.
Пушара, К., Менаџмент банкарства, Интерна скрипта факултет ПИМ, стр 27.
10
185
ЗАКЉУЧАК
Како смо видели у овом раду, повећана конкуренција и повећање банкарских услуга које банка нуди својим клијентима, утичу на повећање банкарских ризика којима су исте изложене. Сам појам ризик носи одређену
неизвесност.
Ризик може бити већи или мањи, али непрестано присутан јер сама
производња или продаја услуга тржишној привреди или непознатом купцу
носи са собом одређени степен ризика. У данашње време повећао се број
банкарских ризика, али се уједно повећао и број техника и метода банке да
се заштити од повећаног броја ризика.
Пословање банке није без ризика, али се оно може смањити на одређени ниво.
Да би банка, у сваком тренутку одржала одређени степен ликвидности и била способна да изврши налоге својих клијената, мора да креира одређене резерве. Адекватним управљањем банкарским ризицима, банкама
се смањује опасност да буду несолвентне. У веома развијеним економијама
истиче се квантитативна веза између висине капитала и висине ризика.
Повезаност ризика и висине капитала указује да уколико дође до повећања
или смањења ризика банке долази и до промене нивоа капитала. У теорији
се наглашава да постоји равнотежа између ризика и приноса. При томе се
ризик мери волатилношћу стопе приноса по акцији. Велики значај регулисању банкарских ризика имају и Први и Други Базелски споразум.
Први Базелски споразум усвојен 1988. године поставио је услове за
одређивање потребног нивоа капитала сваке банке, при чему се примењиви минимални нивои потребног капитала, од чега се 4% односи на примарни, а 4% на секундарни капитал у односу на ризичну активу.
Други Базелски споразум захтева флексибилније прописе за банке
него што је то дозвољавао Први Базелски споразум. Указује на примену
другачијих метода да би се извршила процена њихове јединствене изложености ризику. Такође проширује врсте ризика које се узимају у обзир приликом утврђивања потребног нивоа капитала, промовише веће учешће јавности у увид финансијског стања сваке банке.
У управљању ризиком највећу улогу и даље има искуство и знање менаџмента банке, али где је неопходан системски надзор регулативних институција, као и постојање интерних ревизија.
Утицај каматног ризика на банку зависи о: вредности билансних и
изванбилансних позиција које су осетљиве на ризик, тј. о структури биланса, волатилности каматних стопа и временском раздобљу унутар којега постоји изложеност каматном ризику.
Темељни извори (облици) ризика каматних стопа којима се банке излажу су: ризик рочне неусклађености (maturity risk, repricing risk), ризик
криве приноса (yield curve risk), основни ризик (basis risk) и ризик опције
(optionality).
186
Промена каматних стопа утиче на висину остварених прихода и трошкова банке кроз структуру активе и пасиве њеног биланса.
При појави раста каматних стопа, депоненти желе повући своје депозите, поготово ако постоји таква уговорена могућност привременог повлачења депозита, како би остварили веће приходе од инвестирања уз веће каматне стопе. Банка се у том случају сусреће с проблемом одржавања ликвидности. Због повлачења депозита, банка мора надокнадити повучени
износ (квантитативни ефект) у свом билансу, а при новом задужењу плаћаће средства по новим, вишим каматним стопама (трошковни ефекат). Промена каматних стопа има утицаја на вредност портфеља дужничких и власничких хартија од вредности банке, али и на њену тржишну вредност.
Управљање каматним ризиком укључује пруденцијално управљање структуром активе и пасиве банке, у настојању контролисања.
Став према ризику обликује стратегију. Због тога питање које се поставља при планирању није „Како ћемо минимизирати ризик у овом послу?“
већ „Како ћемо искористити ризик да бисмо повећали продор на тржиште
и побољшали профит?“
Следеће питање које банка поставља је: „Колико ризика жели преузети финансијска институција“ или „Колики губитак банка може себи дозволити?“
На крају можемо рећи да ни једна метода за управљање ризиком, без обзира колико она напредна била не може заменити искуство и знање менаџмента банке. Основни предуслов успешног спровођења мера управљања ризицима није само постојање стандардизованих метода предвиђања ризика, већ и
системски надзор регулативних институција, постојање интерних ревизија
унутар институција, те доследно спровођење тржишне дисциплине.
ЛИТЕРАТУРА
1. Чурчић, У. (1995), Банкарски портфолио менаџмент, Нови Сад,
Фељтон.
2. Ћировић, М. (2001), Банкарство, Bridge Company, Београд.
3. Душанић, Б. Ј. (2003), Пословно банкарство, Consseco институт, Сарајево-Београд:
4. Ерић, Д.. (2003). Финансијска тржишта и инструменти, Чигоја
штампа, Београд.
5. Uyemura, G., Van Deventer D. R. (1993), Financial Risk Management in
Banking – The Тhеогу & Application of Assets, Liability Management, McGraw-Hill,
New York.
6. Греунинг, Х., Брајовић-Братановић С. (2010), Анализа и управљање
банковним ризицима, Мате, Загреб.
187
7. Bessis J. (2001), Risk Management in Banking, Joh Wiley & Sons Ltd, New
York.
8. Пушара, M. (2012), Међународно банкарство, ПИМ, Бања Лука.
9. Каматни ризик у банковној књизи (2003), Препоруке за израчунавање позиција, POTECON doo.
10. Каматни ризик у банковној књизи. (2007), POTECON doo.
11. Петерлин, Ј., Младеновић М. (2007), Финансијски инструменти и
менаџмент финансијских ризика, Универзитет за пословни инжењенирнг и
менаџмент, Бања Лука.
12. Rose, P. S. (2004), Банкарски менаџмент и финансијске услуге, Дата
Статус, Београд.
13. Зборник радова (1997), „Финансијски и банкарски менаџмент у савременим условима предвиђања“, Економски факултет Универзитета у Приштини и Институт за економска истраживања ад Приштина, Брезовица
14. Закон о банкама (2003), Службени гласник бр 12/03
15. Живко, И. (2006) „Економска мисао пракса“ дбк. год XV бр. 2.
16. Банкарски послови и њихова подела. 2007. www.skriptarnica. co. rs
17. Закони о банкама. 2008. www.abrs. ba.
188
САВРЕМЕНИ КОНЦЕПТ УПРАВЉАЊА
ПРЕДУЗЕЋЕМ У КРИЗИ
CONTEMPORARY CONCEPT OF MANAGING
COMPANY IN CRISIS
Соња Милојевић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Сажетак: Основни задатак данашњих менаџера је да спознају претње
и рано реагују на њих са циљем да се њихов негативан утицај по предузеће
смањи. Управљањe кризом предузећа садржи врло високу амбивалентност
успеха јер, у случају благовременог деловања, криза може успешно да се
превазиђе или предупреди, па чак искористи и као шанса, док одсуство деловања и/или неблаговремена реакција, могу довести до уништења и пропасти предузећа. Не сме се пропустити правовремени тренутак да се предузму неке мере са трајним дејством (адекватна стратегија) док још постоје
потенцијали за то и док још није касно. Стратегије оздрављења обухватају
широко поље анализе која намеће бројне дилеме и захтева решавање низа
стратегијских, организационих, финансијских и техничких проблема. Избором адекватне стратегије стварају се услови за ревитализацију предузећа.
Кључни утицај на оздрављење предузећа има дијагноза стања предузећа и
узрока кризе након које следи формулисање програма стабилизације. Нужан је и процес учења /извлачења поука за будуће кризне ситуације.
Кључне речи: симптоми кризе, узроци кризе, управљање кризом,
оздрављење, пропадање.
Abstract: The primary objective of modern managers is to recognize threats
and react early to such threats with a goal to reduce their negative effects on the
company.Managing crisis of a company contains a high level of ambivalence since
in the case of early reaction a crisis can be successfully surpassed or prevented,
even more so, used as the opportunity, while on the other hand if the action does
not take place and/or if such action is late, a company can easily go out of business.
Opportunity should not be missed to act timely in order to pursue necessary measures with long term effects (adequate strategy) while there is still an opportunity
to do so, that is before it becomes too late. Recovery strategy involves extent
analysis which brings numerous dilemmas and demanding resolving important
strategic, organizational, financial and teshnical issues. Selection of appropriate
strategy is relevant for creating conditios for corporate revitalization. The key to
189
recovery lies in rigorous diagnostic review followed by a stabilization program designed. In addition, the learning process in such situations is indispensable activity
as well, since it can serve as a lesson for crisis in the future.
Keywords: crisis symptoms, crisis causes, crisis management, recovery,
decline.
КРИЗА КАО РЕЗУЛТАТ САВРЕМЕНИХ УСЛОВА ПОСЛОВАЊА
Стање у привреди код нас, као и у свету, је веома алармантно. Бројни
су разлози томе. Према тврдњи привредника, а према подацима Уније послодаваца Србије1(после истраживања о предвиђањима стања у српској
привреди, које је спровела међу 242 мала и средња предузећа),највећи проблеми су пад промета и куповне моћи грађана, нестабилност и промене
курса динара, дуги рокови плаћања/наплате, презадуженост и скупи кредити, висока оптерећења зарада, бројни парафискални намети и прекомерна бирократија. Већина анкетираних наглашава да ће бити задовољни ако
не дође до даљњег пада промета роба и услуга. Посебно је забрињавајуће
то што је 66,12 % анкетираних навело да очекује исти ниво или, чак, пад
прихода. Све ово показује, истиче се у саопштењу УПС – а, да су изгледи за
опоравак привреде, пораст прихода и запослености, веома мали.
Кад говоримо о степену виталности наших предузећа, битно је нагласити да је у некој од фаза кризе свако предузеће. Ни једно се није изјаснило
да нису откривени никакви знаци кризе. Од укупног узорка 19,05 % је рекло да је у почетној фази, 47,62 % да је у акутној кризи, а 33,33 % да је одавно у хроничној кризи, као што је приказано графиконом 1.
Графикон 1.: Фаза развоја кризе
(степен виталности анкетираних предузе ћа)
Извор: Резултати анкете предузећа2
www.danas. rs./ekonomija, pristup ostvaren 01.08.2012.
Милојевић, С.,(2012), Карактеристике управљања пословањем предузећа у саавременим условима кризе, Докторска дисертација, Факултет пословне економије, Универзитет „Educons“ С. Каменица, стр.24
1
2
190
Као главни симптоми кризе наведена су ненаплаћена потраживања, с
тим што је 52,38% уз то навело и симптоме кризе ликвидности, а 47,62 %
симптоме кризе презадужености и инсолвентности. Неки симптоми кризе
су се поклопили са узроцима, као што је случај са ненаплаћеним потраживањима за које се изјаснило свих 100 %, али, неуједначено их рангирајући,
у комбинацији са осталим факторима. Исти случај је и код већине предузећа са презадуженошћу. Наведени су, поред проблема наплате и ликвидности, пад промета који је пак резултат неких других проблема: пад куповне
моћи, неисплаћених зарада, великих фискалних и парафискалних намета,
нестабилност курса, односно стални и то врло велики пад курса динара, дуги рокови плаћања и презадуженост у комбинацији са огромним каматама.
Свакако, навођени су и неки други проблеми као што је застарелост технике и технологије, неистраженост тржишта (потреба и жеља купаца, мишљења о сопственим и конкурентским производима и сл., што је, опет, последица недостатка средстава да се уложи у све то), итд. Све ово се понавља и јасно илуструје манифестације тзв. „кризне спирале“ или „спирале смрти“.
Оно што је посебно индикативно, а што је у крајњем случају и разумљиво,
је да су се углавном поклопили одговори који су добијени овим емпиријским истраживањем са одговорима који су добијени истраживањима које
су спровели и ПКС и УПС о најважнијим проблебима са којима се сусрећу
предузећа и које дијагностификују као узроке кризе.
ПOJAМ И СУШТИНА КРИЗЕ ПРЕДУЗЕЋА
Да би се ишта предузело по питању спречавања кризе или управљања
њоме, неопходно је прво спознати сам појам кризе. Криза је феномен развојног карактера који се јавља у условима диспропорција када су тржишни
захтеви изнад могућности или стварног понашања система. Са све убрзанијим развојем науке и технологије, све снажнијим интеграционим кретањима и глобализацијом привређивања, криза постаје саставни део развоја
сваког пословног система.3Може се рећи да данас има толико дефиниција
кризе, колико и аутора из ове области. Оне гласе: „Ситуација која је достигла критичну тачку“, „одлучујући моменат“, „критичан тренутак или заокрет ка бољем или лошијем.“4 Могло би се, ипак, рећи да кризу предузећа
треба схватити као процес у којем се непланирано и непожељeно угрожавају постављени основни економски циљеви(циљ очувања уложеног капитала, циљ добитка/рентабилности, циљ очувања ликвидности и солвентности предузећа…). Криза предузећа представља „критичну тачку или тренутак“ у низу неуспешних управљачко пословних активности, које су довеле
Лековић, Б. и Васиљевић, Д. (2003), „Кризне ситуације и стратегије за антикризно
управљање“, Пословна Политика, фебруар 2003, стр. 53.
4 Сенић, Р. (1996), Кризни менаџмент, БМГ, Београд, стр. 25.
3
191
до стања у коме је предузеће егзистенцијално угрожено. Оно што је посебно битно па чак и императивно за предузеће је да се направе јасне дистинкције појма „криза“ предузећа у односу на појмове сличног значења и које
имају привидно сличан садржај: конфликти, поремећаји, сметње, агоније,
катастрофе и сл.
ДЕТЕРМИНИСАЊЕ КАРАКТЕРИСТИКА
СВОЈСТВЕНИХ ФЕНОМЕНУ КРИЗЕ
Једну од најсвеобухватнијих дефиниција кризе дао је Krystek, познати
немачки аутор у овој области. Он сматра да се кризе предузећа могу схватити као процеси који су непланирани и нежељени, временски ограничени и
на које се условно може утицати, чији је исход амбивалентан и може да значи уништење или реституцију (и метаморфозу). Оне угрожавају даљи опстанак погођеног предузећа наношењем знатне штете циљевима који су релевантни за опстанак предузећа.5Да би на кризу могло успешно да се реагује, а
пре свега да се антиципира и избегне, она се, пре свега, мора препознати. Зато је неопходно сагледати све њене димензије и карактеристике.
Wiener i Kahn 6 наводе и описују следеће генеричке димензије и особине:
- то је тачка преокрета у развојном следу догађаја и активности;
- она ствара ситуацију у којој је висока хитност деловања;
- представља опасност за циљеве и вредности;
- из ње произлазе важне консеквенце за будућност;
- проистиче из следа догађаја који резултирају новим условима;
- ствара неизвесност у процени ситуације и у овладавању потребним
развојем алтернатива;
- смањује контролу над догађајима и њиховим последицама;
- повећава хитност, стрес и страх;
- расположиве информације су обично недовољне;
- повећава временски притисак;
- мења односе између чланова и
- повећава напетост.
За разумевање садржаја феномена кризе може помоћи и сагледавање
следећих карактеристика које свака криза има: трајање кризе, осећај кризе,
креативни скок, недостатак ресурса, сличност кризе са органским феноменом који живи и чији се ток и исход не знају унапред.
Сенић, Р. и Лукић, С. (2008), Кризни менаџмент, I дио, Паневропски Универзитет
„Апеирон“, Бања Лука, стр. 26.
6 Османагић-Беденик, Н. (1998 ), Контролинг – Абецеда пословног успјеха, „Шкоска
књига“, Загреб, стр. 5–6.
5
192
НУЖНОСТ ОРГАНИЗОВАЊА ПРОЦЕСА
САВЛАДАВАЊА КРИЗЕ
Како је већ потврђено да је најважнији аспект у избегавању/савладавању кризе да се уочи и призна постојање проблема, закључак је да је за то
најпотребнији метод опомене предузећа да проблем постоји, као и успешан
систем мерења промена финансијског (и осталих аспеката) здравља предузећа. Да би се разумео процес неуспеха, потребно је познавати процес планирања датог предузећа. Путем континуираног процеса формулисања
стратегијских планова и извршавања, праћења и оцене ових планова, анализирањем евентуалних одступања од планираних величина и брзим одлукама о неопходним корекцијама у пословању, предузеће настоји да одржава усклађеност резултата свог пословања са окружењем и расположивим
ресурсима.
ИДЕНТИФИКОВАЊЕ КРИЗНЕ СИТУАЦИЈЕ
Анализа и дијагноза
И поред чињенице да пословни неуспех има значајне и економске и
друштвене импликације, тачан и поуздан метод за предвиђање неуспеха
(кризе и кризних ситуација) још увек није пронађен. Циљ проналажења поузданог модела за предвиђање неуспеха предузећа је предузимање превентивних и корективних акција.
Предузеће као социо-културни и економски систем је стално на удару
различитих догађаја у окружењу. Да би успело да се заштити, да опстане, а и
да се развија, оно мора будно да прати и да анализира све индикаторе који
могу да дијагностикују појаве кризне ситуације. Што их пре буде идентификовало, већи су изгледи да их предупреди, спречи или им се бар прилагоди.
Индикатори, обично, упућују на дефиците и недостатке који нису увек јасни
и очигледни али могу бити окидачи изузетно тешких и погубних ефеката и
последица. Детаљна дијагноза служи да се припреми ревитализација/опоравак и оздрављење предузећа. Потенцијали, шансе и неискоришћене резерве,
ризици, претње, способности преживљавања, профитабилност и још много
тога, су елементи који морају бити предмет комплексних, сталних и детаљних анализа. Код раног разјашњавања и идентификације кризе се јављају
две базичне врсте активности: 7скенирање и мониторинг.
Скенирањеје свеобухватнија активност (од мониторинга), представља „радар са 360 степени“ путем кога се, у принципу, свуда и у свако доба
трага за таквим „слабим сигналима“. Овај термин се примењује на широко
оријентисане активности праћења које покушавају да идентификују на самом почетку развоје догађаја у технолошком, економском, социјалном, по7
Сенић, Р. И Лукић, С., (2008) I део, стр. 170
193
литичком и еколошком окружењу, који могу материјално да утичу на предузеће. Када се идентификацијом слабих сигнала добило упозорење (о можда доста релевантним феноменима / догађајима за предузеће), онда се
настоји да се појасни информациона структура феномена. Ова активност се
назива мониторинг. Дакле, мониторинг представља продубљено и трајно
посматрање феномена за које се верује да су идентификовани, тј. „исфилтрирани“ из окружења путем скенирања.
Увек постоји непогодан сплет догађаја и околности али је он, у својој
најранијој фази, отклоњив. Понашање и ставови укључених чланова, организациона култура и култура комуницирања су веома важни, ако не и пресудни, у потрази за узроцима новонастале ситуације. Тек ако/кад постоји
прави склоп наведених појмова, тек онда може да постоји и прави сензибилитет за индикаторе који сигнализирају потребу за променама. Дијагноза
користи, пре свега, знање радника и не допушта и не подноси непотпуност
и недетаљност у прикупљању података. Она се заснива на храбрости за
проценом, расуђивањем и суочавањем, са једне стране, и са постојањем
дискурса услова пословања предузећа, са друге стране.
Основна звезда водиља сваког менаџмента мора бити дефинисање јасних пословних циљева предузећа. Свако одступање је индикативно. Такође,
мора бити јасно формирана и зацртана сопствена стратегија која одговара
тим пословним циљевима и карактеристикама и условима пословања конкретног предузећа. Менаџмент мора себи стално да поставља многа питања
и да истражује и проналази адекватне одговоре. Нека од њих су, рецимо:
Како једно предузеће мора бити уређено ако се жели да и у будућности буде атрактивно и успешно?
Шта се све мора променити како бисмо и касније остали конкурентни
и способни за преживљавање?
Који механизми се морају имплементирати да би се шансе, ризици и
потребе за променама и у будућности препознали?
Једно од полазишта код анализе и дијагнозе ситуације морају бити
предузетнички циљ и степен одступања од њега. Наиме, смисао постојања
сваког предузећа је стварање нове вредности, односно да произведе тачно
одређени производ/услугу или да створи новац. Управо то интелигентно
стварање нове вредности ће и у будућности одређивати конкурентску способност широм света. Свако одступање указује на појаву/постојање кризне
ситуације.
Под стварањем вредности подразумева се, пре свега, учинак за који
постоји тржиште и за који су купци спремни да плате одређену цену. Та нова вредностмора бити у складу са потрошачевим жељама и потребама. Све
мора да буде „мерљиво“ и управо је истраживање тржишта „прва сигнална
рампа“ која ће пружити податке о томе да ли постоје нека упозорења на могуће кризне догађаје/ ситуације. Дијагноза (утврђивање слабих сигнала)
би требало да осигура способност предузећу да остане конкурентно. Истраживањем тржишта већина препрека и баријера може бити препознато, као
194
и међусобно деловање и допринос појединих фактора, механизама, интеракција и зависности. Предузеће мора ускладити своје процесе, структуру и
перформансе са правилима и оквирима које му, највећим делом, намеће тржиште. У ова правила се убрајају нпр. типични канали продаје, производне
структуре, величина подсистема, термини испоруке и расположива палета
производа. Предузетничка дијагноза је корисна и има тежину само онда када/ако узима у обзир међусобно деловање свих елемената система предузећа. Ту су укључени и односи и везе између запослених али и претпоставке о функционисању предузећа, машина, метода и свега што може да допринесе одржавању или нарушавању равнотеже. Kонтинуирано треба пратити организационе токове, квалификације радника, начине и стилове
управљања, способност менаџера, хијерархије, подручја одговорности, економске и финансијске показатеље и перформансе предузећа (и то из различитих перспектива: нормативне, стратегијске, комуникативне и сл.). За саму дијагнозу стања је од изузетне важности брзина, односно време: колико
је могуће брзо и успешно добити/прикупити неопходна знања о стању
предузећа. Озбиљно схваћена анализа и дијагноза омогућава да се у новонасталој ситуацији веома брзо открију слабости и ризици. Овде је, пре свега, неопходно детаљисање јер су обичне процене недовољне.
Предузетничка анализа и дијагноза у којој узимају учешће руководиоци и радници свих нивоа и категорија (производња, продаја, развој, маркетинг, финансије...) ће омогућити спознају ситуације и сазнања која могу
бити упозорења опасности од сингуларних или комплексних напада на токове предузећа. Неопходна је потпуна а не само делимична дијагноза и то
од држања термина (поштовање рокова), па до величине остварене добити/профита. За несметано дијагностицирање треба у старту прикупити
што више базних информација које се састоје од великог броја питања, или
прецизније, одговора на њих. Ови подаци се односе на изјаве о стратегијама, на општа питања о пословању (биланс, добитак, губитак),ту су и структурни подаци, подаци о количинама, подаци о пословним карактеристикама, о суштинским оквирним условима. Другим речима, дијагноза мора бити
усмерена на све функционалне секторе:
Целу производну палету (комплетну ширину и дубину производње),
Технологију,
Оквир недостатака,
Структурне податке (продаја, купци, добављачи),
Радници и организација,
Методе и алатке,
Reporting и Controling системе,
Људе и њихове међусобне односе,
Однос и везе предузећа са Stake holderima као и њих самих међусобно.
Елементи модела дијагнозе
Има више елемената а неки би били:
195
Методе прикупљања података : Интервјуи(који су основ дијагнозе, наравноса адекватнимтемама, организацијом и редоследом нивоа),упитници,
(који омогућавају прикупљање већег броја података у исто време и који захтевају избор или креирање упитника, дефинисање узорка, и организовање попуњавања упитника), опсервације или посматрање, и секундарни извори података: рачуноводствени извештаји (биланс стања и успеха), извештај о новчанимтоковима; планови и извештаји о реализацији планова (бизнис план, план
продаје, план инвестиција, план људских ресурса). Ови подаци су релативно
брзо доступни дијагностичару, а карактеришу их објективност и квантитативност, али треба водити рачуна о брзом застаревању и нетачности).
Чињенице,
Неопходне бројке,
Вредновање догађаја (бенчмаркингом) и
Процена и оцена појава/стања (и расположења).
Циљ је истраживање стања предузећа и његовог окружења. Могло би се
закључити да су основни елемети: технике испитивања и теме испитивања.
Технике испитивањасу различите и обухватају раличите врсте интервјуа (појединачни и групни), као и завршне заједничке састанке и разговоре где се утврђују узроци, (па и кривци), изводљивост потребних промена,
могући ризици, и сл. Не сме бити никаквих провокација у смислу жаљења
на друге, пребацивања кривице, безобзирности и сл. Ово је посебно битно
код интервјуисања различитих нивоа менаџера јер они, по правилу, никад
не признају своју кривицу, сопствене и међусобне дефиците.
Теме интервјуатреба да се односе на чињенице и бројке, али и оцене
расположења и знања радника и руководиоца. Неке од тема би биле:
Предузеће, уочене снаге и слабости,
Тржиште и конкурентска позиционираност,
Карактеристике пословања,
Делотворност активности/предузетих мера,
Фактори и концепти успеха,
Смернице менаџмента и његов допринос конкурентској способности,
Компетенције предузећа, радника, руководиоца,
Преломне тачке пословања и кључне функционалности,
Предузетничка култура,
Будући развој, и сл.
На основу бројки и чињеница треба вредновати догађаје:
Како је настала садашња ситуација,
Кључни догађаји у последње време,
Битне измене персонала/измене руководилаца,
Пројекти (преко кога, са ким, шта се мења),
Промене у окружењу,
Друге битне новине и промене,
На које и какве промене се морамо припремити у будућности.
196
Основне податке треба упоређивати (бенчмарковати), треба утврдити пропусте, (степен остварења циља, ефикасност, баријере, посебне потешкоће: недовољна опремљеност основним/помоћним средствима, неодлучност у односу на друге секторе, нејасна подела задатака, нејасан циљ,
нејасно оцењивање резултата) итд.
Треба утврдити како се ти пропусти одражавају на:
Остваривање предузетничких циљева,
На стратегијске циљеве предузећа,
На задовољство купаца/ потрошача,
На околину.
Све ово може врло прецизно и јасно да укаже на кризну ситуацију јер
су, пре свега, пропусти, дефицити, супротности и њихове последице, несамо симптоминего и узроци криза.
Криза може да се дијагностификује и на основу животног циклуса
предузећа, интерном анализом предузећа итд.
ПЛАНИРАЊЕ ПРОГРАМА МЕРА
На жалост, за већину предузећа криза је неочекивани ургентни догађај.
Највећи број организација планира кризу тек када се она деси. Као и у животу, неке ситуације се не могу спречити (буре, непогоде, земљотреси и др.),
али се за њих можемо припремити. Тако је и са кризама. Чак иако су наступиле и не можемо их више спречити, можемо им се прилагодити и ублажити
их. Кад смо, на основу дијагнозе, добили упозорења, треба утврдити шта се
мора десити и шта ће се десити одстрањивањем којих баријера. Треба сагледати време за које морамо деловати, расположиве ресурсе и потенцијалне
могућности, анализирати алтернативне стратегије, испитати перформансе:
шта је добро а шта се може радити на ефикаснији начин. Треба видети са којим отпорима треба рачунати и да ли се може очекивати нека помоћ.
Планирање програма мера је само једна од фаза кризног плана. Још
један битан моменат је да не треба мешати хитне мере са мерама које се реализују у фази имплементације. Теоретски посматрано, у зависности од
степена и интензитета кризе, нису увек неопходне стратегијске мере. Некад су довољне и оперативне мере. У том случају би се узеле у обзир као
оригиналне мере санације чиме оперативно планирање мера заузима посебну важност. Додуше, у пракси је то прилично нереално, и оне су углавном изведене мере санације као резултат детаљног планирања и анализирањастратегијских мера.
Дакле, програм мера, поред тачног одређења појединих мера, са подацима о роковима реализације и особљу које је за то потребно, садржи пре свега и
ставове/очекивања о њиховом доприносу санирању, односно плану успеха и
197
финансијском плану.8 Он предтсавља један део конкретизације концепта санације. Наиме, после доношења обавезујућег закључка о садржају и поступку
санације, концепт санације се преводи у детаљне мере, односно у акционе програме. Рашчлањавање иде на детаљне, парцијалне, међусобно зависне кораке.
Разлика између програма санације ипрограма мера је у њиховом обиму и опсегу мера које садрже. Док програм мерасадржи тачно одређене мере, дотле програм санације обухвата скуп свих стратегија и мера санације укључујући и хитне мере које још увек нису спроведене. Због непоновљивости (једнократности
употребе), и временске ограничености низа акција у програму санације, његова реализација се већином обавља у форми пројеката.
РЕАЛИЗАЦИЈА ПРОГРАМА МЕРА
У поступку имплементације концепта санације поставља се питање
планске конкретизације алтернативних стратегија. Утврђује се редослед
корака којим се може предузеће, у складу са његовим расположивим ресурсима, вратити на пут оздрављења и осигуравања његове дугорочне егзистенције. Први корак би требало да буде консолидација и мере, које су за то
погодне, имају предност у односу на мере које служе осигурању предузећа
на средњи и дуги рок. Циљеви консолидације морају бити краткорочно
оствариви (и остварени) у периоду од једне до две године. Неке „озбиљније“ и дугорочније мере се одлажу јер оне немају посебну тежину ако предузеће у том кратком периоду не успе да преживи и да крене путем опоравка.
Приоритети се померају са отклањањем непосредне егзистенцијалне опасности. У овом периоду се иде на реализацију програма мера за ревитализацију које треба да реше потојеће оперативне проблеме и да кључне активности предузећа врате у зону рентабилности. Те мере треба да исправе
резултате погрешно изабраних/спроведених стратегија. У сваком случају,
први корак за спровођење програма мера и остваривање приоритетних пословних циљева је избор правог лидера који ће бити главни и одговорни.
То по правилу треба бити екстерни кризни менаџер, доказаних експертских способности и са довољном склоношћу ка храбрости, одлучности и
свих других моралних и стручних особина. Њему мора бити остављена пуна слобода, потребан маневарски простор и достављене и пружене комплетно све потребне информације.
Овде се имплементира читав низ мера. Прво се критички преиспитује
способност постојећег руководства. Уз мали број изузетака постојећем руководству се не указује поверење не само због евентуалне негативне оцене
његових потенцијала већ и због питања подршке колектива доведеног у
кризу њиховим руковођењем. Сем тога и задатак санирања се битно разликује од задатака руковођења у неким нормалнијим условима. Концепт ру8
Сенић, Р. (1996), стр. 234–236
198
ковођења постаје примарни део целокупног концепта санације. У процесу
санације се спроводе мере које нужно захтевају често врло оштре и обимне
промене организационе структуре, затим промене у стању кадрова, како
квалитативне тако и квантитативне. Одређује се временски и финнансијски врло скучени оквири. Спроводе се мере побољшања информисаности и
комуникације, мере усмерене ка побољшању координације између свих
сектора и свих нивоа. Спроводе се мере рестриктивних стратегија и стратегија контракције, неопходне финансијске мере, мере промене организационе културе, смањења политичког утицаја, мере за појачавање мотивације и
поверења, побољшања продаје, раздвајање сектора и паралелна промена/измена појединих преклапања (са новом расподелом кључних задатака
између њих, осамостаљивањем или чак елиминацијом многих погона). Код
свих мера које се спроводе морају бити заступљени транспарентност и
мерљивост и упоредивост резултата и доприноса, што је посебно битно за
следећу фазу процеса савладавања кризе а то је фаза контроле резултата. И
још један нужан фактор за успешност спровођења мера је координација.
КОНТРОЛА РЕЗУЛТАТА РЕАЛИЗОВАНОГ
ПРОГРАМА И КОРЕКТИВНЕ МЕРЕ
Праћење и контрола ефикасности и ефективности пројеката санације
су најтежи задаци у читавом процесу. Они су скопчани са разним врстама
отпора и препрекама физичке и психичке природе. Да би реализовани програм показао добре резултате, контрола треба да докаже две ствари: да су
донете адекватне одлуке при одабиру стратегија и мера, и да се те мере
успешно спроводе, да су постигнути резултати у складу са пројектованим и
зацртаним. Треба да прати ток, поступак и резултате.
Контрола главних позиција у програму санације треба да се обавља
што је могуће чешће, односно, свакодневно или бар сваке недеље. Ту контролу треба да спроводе они који су задужени и одговорни, свако у својој области. Треба проверавати и предвиђене ефекте синергије који су испланирани
и то на заједничким састанцима и договорима менаџера раличитих нивоа и
структура. Овим контролама ће се доћи и до сазнања које додатне мере треба укључити, шта треба елиминисати, шта појачати и које све корективне
мере треба испланирати и спроводити. У санацијском програму се за излазак
из кризе сматрају потребним и иинвестицијска улагања у нову технолошку
опрему, па, можда, и нека грађевинска улагања због поспешивања и модернизације процеса производње. Када би се реализовала та улагања, премет
контроле и анализе би био усмерен на пораст степена искоришћености капацитета, затим би уследило прераспоређивање запослених и, евентуално,
пораст потребне квалификованости, остваривање веће добити, пораст извоза и сл. Могу се контролисати само реалне и оствариве мере јер само оне заиста могу да дају ефекте. Пример нереалних мера би био рецимо план одлагања повратка дуга или програм рефинансирања без сагласности банака и
199
осталих повериоца (на страну што је то и овако само одлагање а не решавање погубних ефеката кризе). Контрола са својим централним управљачким
активностима има тенденцију да се протеже и преноси и на остале регуларне акције у тим предузећима зато што кризни пројекти умањују вредност
битним регуларним функцијама као што су набавка, продаја, финансије, кадрови итд. И, на крају, предмет контроле би морало да буде и, евентуална,
благовремена спознаја немогућности превладавања кризе и, као последица
или резултат тог сазнања, предузимање неодложних мера и корака за добровољну или принудну ликвидацију.
ЗАКЉУЧАК
Значај проучавањауправљања предузећем у кризи произилази из чињенице да је криза апсолутна реалност, да се често дешава у предузећима и
да све бећи број предузећа која упадну у кризу, све дубље у њу тону и, после дуже борбе за опстанак, ипак доживе стечај или ликвидацију. Кад причамо о резултатима истраживања, треба нагласити да нису сва предузећа
одговорила на анкету, или прецизније, од укупно 30 предузећа, колики је
био узорак ове анкете, 21 предузеће је оговорило на постављена питања,
што износи 70 % узорка (графикон 2). Анализом одговора на први сет питања који се односио на степен упознатости са концептом раног упозоравања на могуће опасности и шансе, степен његове имплементације и ефекте
од те имлементације, (јер је у сваком процесу - превентива, са раним реаговањем, најисплативија и најважнија, пошто доноси најмање штете), следећи су резултати: од добијених одговора 80,95 % је било позитивно, односно
толико њих је одговорило да јесу, углавном делимично, упознати са овим
концептом, док је 19,05 % одговора било негативно, што значи да се менаџмент тих предузећа изјаснио да није упознат са концептом. Сви који су се
изјаснили позитивно су, такође, дали позитивне одговоре да су га применили у својим предузећима и да им делимично или потпуно помаже да сагледају, углавном, опасности, тј. да их упозоравају на негативне симптоме
који би могли да доведу до врло негативних последица.
Графикон 2.: Проценат испитаника који су одговорили на упитнике
Извор: Резултати анкете предузећа9
Милојевић, С., (2012), Карактеристике управљања пословањем предузећа у саавременим условима кризе, докторска дисертација, Факултет пословне економије,
Универзитет „Educons“ С. Каменица, стр.22
9
200
Као најкритичнији фактор успеха у реаговању на појаву кризе, или
раних сигнала, 52,38 % њих је означило неадекватну стратегију (неки самостално а неки у комбинацији са временом тј. брзом применом адекватне
стратегије), док је њих 47,62 % као критичан фактор означило људски фактор. Тиме се, опет, враћамо на почетак, односно на указивање озбиљности
овог проблема, степен његове актуелности и све већу потребу примене савремених концепата управљања предузећем као и потребу за дубљим анализама и проучавањима избора адекватних стратегија и неопходности осавремењавања концепта кризног менаџмента, што, нажалост, не наилази на
велику примену у пракси.
ЛИТЕРАТУРА
Лековић, Б., и Васиљевић, Д., (2003), „Кризне ситуације и стратегије за
антикризно управљање“, Пословна политика, фебруар 2003
Милојевић, С., (2012), Карактеристике управљања пословањем предузећа у савременим условима кризе, Докторска дисертација, Факултет пословне економије, Универзитет „Educons“, Сремска Каменица
Османагић-Беденик, Н., (1998), Контролинг-Абецеда пословног успјеха, „Школска књига“, Загреб
Сенић, Р., (1996), Кризни менаџмент, БМГ, Београд
Сенић, Р., и Лукић, С., (2008), Кризни менаџмент, I дио, Паневропски
Универзитет „Апеирон“, Бања Лука
www.danas. rs/ekonomija
201
EКОНОМИЈА И ЕКОЛОГИЈА
ECONOMY AND ECOLOGY
Весна Миладиновић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Сажетак: Економија и екологија не личе једна на другу, али су у развијеном свету чврсто повезане, тако да у заједничкој коегзистенцији у великој мери подржавају теорију одрживог развоја. Све велике фирме приликом сваког иоле значајнијег пројекта разматрају и еколошку компоненту.
Прецизно еколошко законодавство веома оштро санкционише нееколошке
технолошке процесе и употребљене материјале. Казне су тако високе да
могу довести до банкротства и најјачих фирми.
Кључне речи: екологија, економија, фирма.
Apstract: Economy and ecology not like each other but in development
world they are strong in line, that in together coegsistance in big measures suisttainble development. All greates firmes in all projects thinkig about ecology componenties. Precisus ecology lows very sharply sancies non ecologies tehnologies
process and raw materials. Paying are very high that thay may go away to bancrots the strongest firms.
Keywords: ecology, economy, firm
Еколошки аспект може се посматрати из два угла: први угао се односи
на сам производ, а други неодвојиви део се односи на предузеће. Пројектовани технолошки процес треба да буде такав да задовољи еколошке захтеве а уколико то није могуће потребно је одмах предвидети уређаје и опрему ради неутралисања штетних утицаја.
Тако се, приликом производа који се боје, потребно одмах предвидети
колекторе за отпадну воду и у сабирне базене те воде убацивати супстанце
које неутралишу дејство боја и разграђују их тако да не могу доспети у токове река и сливове, нити могу загадити земљиште.
Потребно је обратити пажњу и на складиштење сировина које негативно утичу на окружење. Уколико ускладиштене сировине доводе до нарушавања еко равнотеже попут зрачења, испаравања, онда се спроводе потребне
мере заштите прописане стандардом ИСО 14000. Складиште отпадних материјала такође треба да буде осигурано у складу са овим стандардима.
202
Како се понекад отпадни материјал може искористити као сировина у
неком другом процесу треба вршити селекцију отпадног материјала, према
врсти и начину прераде. Неки материјали могу бити искоришћени за производњу нижег степена чистоће. На пример, искоришћени папир рециклажом постаје картон. Многи отпадни производи имају одређену калоријску
вредност, тако да могу бити употребљени као гориво.
Производ мора да задовољи еколошке прописе и стандарде, али и корисник производа мора водити рачуна приликом коришћења производа,
па тако на сваком упутству произвођача за коришћење производа треба
назначити како се производ користи а да при томе не загађује околину.
На цени су еко производи и истраживања вршена у Великој Британији, САД, Јапану, Канади и Аустралији показују да су потрошачи спремни да
издвоје и до 6% више новчаних средстава за куповину ових производа. „Зелени амблем“ за производ се добија испуњењем стандарда ИСО 14000 и
припада само оним производима који су нешкодљиви за природу и животну средину1.
За сваку транснационалну компанију (корпорацију) пословни успех
постаје све зависнији од прецизног предвиђања будућих трендова у пословном окружењу фирме. То је данас од изузетне важности за менаџере
који покушавају да креирају слику пословног окружења за 2000-те године.
Управљачке структуре у развијеним тржишним привредама принуђене су
да респектују распрострањено мишљење популације која већ одбија да
прихвати висок степен деградираности околине. А када је околина у питању, компаније су принуђене да пословно одговорније реагују на забринутост јавности за неминовно загревање планете. Наступајуће пословне године јесу по свим параметрима изазови пословања предузећа, пошто екологија постаје опредељујући фактор бизниса у будућности. Водећи светски
менаџери већ се помно припремају да одговоре захтевима строгог еколошког законодавства и захтевима потрошача, који све више инсистирају на
еколошкој компоненти квалитета производа.
Привредници осећају своју кључну улогу у заштити околине, пошто
су већ схватили да су пословни процеси доминантан извор притисака на
животну средину. И као што је запошљавање кључни предуслов социјалног
осигурања, тако је и заштита околине постала водећи предуслов пословања предузећа. Еколошки сензибилна јавност пруже шансу профитно оријентисаним менаџерима да обоје „зелено“ пословно билансирање успеха,
пословним финансијама, маркетингу, менаџменту и односима с јавношћу,
како би се стекла еколошка репутација, која предоминантно опредељује
одлуке потрошача о куповини (еколошки квалитетних) производа. Еколошки просвећени потрошачи у цивилизованим друштвима тржишне оријентације спремни су да користе (на организовани начин) потрошачку моћ на
1 Reinhard, F: Down to earth, Harvard business scholl press, Boston, Massachuttes, 2000,
p.239
203
тржишту и да врше притисак на индустрију. Произвођачи су већ осетили
да тражња еколошки прихватљивих производа бележи узлазни тренд на
развијеним тржиштима савременог света. У међународним размерама, драматични заокрет у преференцијама потрошача „гута“ додатна еколошка
трошковна оптерећења. И, чуда, То се сматра новом шансом за конкурентски успех, који притиска водеће менаџере да признају наглашену потребу
формализовања нове развојне стратегије фирме, која укључује нови маркетиншки поглед на свет. Нова пословна филозофија мора посебно да води
рачуна о релативно снажном сегменту сектора становништва који је вољан
да плати производе који задовољавају еколошке стандарде. Међутим, менаџер мора исто тако да води рачуна о неумитној истини да ће одређени
производ постати неприхватљив за потрошаче са становишта еколошког
квалитета. У краткорочним временским секвенцама мултинационалне
компаније могу остварити високе профите заобилажењем улагања у еколошка истраживања квалитета производа. Али, у дугорочним временским секвенцама ове компаније стичу имиџ еколошки неосетљиве компаније, губе
место на високо компетитивном тржишту, касне у преструктуирању производних програма и теже ће подносити строге еколошке стандарде у будућности.
Еколошки притисци јавности изнудили су убрзану трансформацију
вредновања менаџерског успеха, који, поред уобичајених управљачких перформанси заснованих на расту квантума профита, инкорпорира и дугорочну компоненту способности развијања тимова, који, и пословно и еколошки, успешно воде компанију кроз XXИ век, са усредсређеношћу компаније
на еколошке проблеме, са високим еколошким моралом запослених, са перфекционираном производњом тзв. зелених производа. И поруке јавног
мњења савремене западне цивилизације иду у том правцу из простог разлога што су компаније у потпуности одговорне за утицај својих производа
и за притисак својих технологија на животну околину. Менаџери су еколошки притиснути јавним мњењем, а компаније су суочене са еколошком одговорношћу пред законом2. У том смислу, компаније са својим менаџерима
формулишу интерне еколошке програме и тиме преузимају пуну одговорност за полутанте, које емитују, и за рециклирање. Бројне компаније већ
трагају за еколошком перфекцијом и за редукцијом еколошких ризика који
су инхерентни производним процесима и производима. Будући еколошки
мониторинг имаће задатак да осмотри негативне утицаје на околину и поштовање еколошких стандарда, са изведеним ефектима на плану подизања
нивоа еколошке перформансе производних процеса и производа са еколошким стандарднима и да обезбеђују њихову усклађеност, без обзира што
еколошко сучељавање трошкова и користи ствара проблеме у пословању
компаније. Но, и поред тога, будућност на тржишту припадаће само компа2 Caughley, G: Wildlife ecology and managemant, Blackwill science ltd, Malden, USA,
2007, p.139
204
нијама са офанзивном еколошком стратегијом развоја производа чији индустријско-производни циклус англобира четири фазе у виду (1) екстракције сировина, (2) производње роба, (3) употребе производа и (4) одлагања
производа после употребе (и рециклажа). Ту се сада придодају захтеви за
минимизирањем еколошких утицаја производа, којима истекне век употребе, и за елиминисањем новчаног проблема депоновања отпада. У еколошки редефинисаној пословној стратегији, компаније постају потпуно одговорне за животни циклус производа, почев од фазе производње па све до
фазе отпада и поновне употребе. Производни процеси будућности, самим
тим, морају бити подешени рекреирању кружног тока и инпута и аутпута
са модуларним дизајном, који комбинује релативно кратке технолошке циклусе и дуги рок употребе производа са рециклирањем.
Савремени економски токови и трендови развоја крећу се увелико на
релацији економија – екологија, у циљу остваривања компаративне предности како компанији тако и приватних предузетника, који не треба да
пренебрегавају чињеницу да је екологија дубоко ушла у економске токове.
Уместо таквог начина размишљања и трошења напора на избегавање
и обилажење тог фактора, много је паметније да еколошке стандарде и
норме укључе у своје визије, мисије, циљеве и политику те да их посматрају
као преференцијал тржишног диференцирања и позиционирања.
Еколошке слике данашњице нису само иконографије „новог света“
него и неумољиви показатељ прикривених тенденција и повремених ерупција модерног варварства преобученог у државни интерес, екотехнолошку
доминацију, војноиндустријски комплекс и етноцентричку политику. Неодговорне политичке елите већ расипају национално богатство, прекомерно експлоатишу прљаву технологију и неекономски исцрпљују природне
ресурсе. Деструкција система тако прелази и деструкцију људи у виду разарање материјалне и духовне културе, људске психе и морала, животне и
радне околине. Еколошки стандардизована храна света је резервисана само за најелитније сегменте богатог света, док је загађена храна прикована
као привилегија само за оне који уопште немају шта да једу. Тако се насрнуло на човека и на људска основна права уопште, чак и у монолитним
друштвима чија се руинирана економско – технолошка структура распада
једнако као и њихова идеолошка матрица.
205
ЗАКЉУЧАК
Прелаз у постиндустријско друштво имао је за циљ стварање квалитативно нових услова за економски раст и технолошки развој, који у развојну игру убацују нове софистификоване економске факторе, као што су
знање, информације, нове технологије, управљање иновацијама. Филозофи
– хуманисти, теоретичари – неконвеционални економисти и практичари –
активисти чак су преокренули економски поглед на свет. Са глобалног становишта, сви се економско-еколошки проблеми обсервирају као планетарна питања у структури владајућих доктрина и научних парадигми данашње економије, социјалне теорије, природне науке и технологије. Еколошка рационалност поново разоткрива чињеницу да је очување природних
ресурса и успостављање природне равнотеже на којима почива данашњи
живот, рефлексија нове економске филозофије у којој је прихваћена еколошка стандардизација, редукција технолошког и потрошачког загађивања,
екорециклажа, еколошко законодавство и едукација, еколошка истраживања и улагања у заштиту људских бића и њихову духовну културу, психичку
равнотежу, ментално и морално здравље људи.
Веома важно за доношење одлуке о позиционирању је проучавање односа између напора маркетинга и тржишног одговора, као и процена конкуренције и купчевих захтева, Овај метод анализе обухвата истраживања
купаца/конкуренције, тестирање тржишта и модела позиционирања. Анализирање ових информација, у комбинацији са проценом и искуством менаџмента, представљају основу за одабир стратегије позицонирања.
ЛИТЕРАТУРА
1. Caughley, G: Wildlife ecology and managemant, Blackwill science ltd,
Malden, USA, 2007, p.139
2. Reinhard, F: Down to earth, Harvard business scholl press, Boston, Massachuttes, 2000, p.239
206
СПЕЦИФИЧНОСТИ И ЗНАЧАЈ ОБРАЗОВАЊА
МЕНАЏЕРА У СПОРТУ
SPECIFICITY AND IMPORTANCE OF EDUCATION
MANAGERS IN THE SPORT
Марко Ћосић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Милка Ивановић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Сажетак: Развој менаџмента као научне дисциплине, с једне стране и
глобализација тржишта, с друге, условили су потребу тржишног понашања
и у непрофитној сфери. Управо ова чињеница послужила је као основ за
развој и примену менаџмента у спорту. У том контексту посматрано, спортске организације у Србији суочавају се са бројним проблемима у смислу
проналажења правих кадрова за функцију менаџмента. Циљ овога рада јесте да се анализом развоја, примене, проблема и специфичности менаџмента у спорту, као и знања, компетенција и могућности менаџера у спорту,
укаже на важност и неопходност њиховог образовања, као и на проблеме
који се јављају приликом њиховог ангажовања. Методе коришћене у овом
раду јесу спекулативно-библиографски метод, емпиријски метод, као и
анализа и синтеза. Генерални закључак аутора овога рада јесте да менаџери, да би могли ефикасно и ефективно да управљају спортским организацијама, треба да поседују мултидисциплинарно знање, стечено путем теорије и праксе, са нагласком на области спорта и менаџмента.
Кључне речи: менаџмент, кадрови, спорт, спортске организације,
спортска индустрија.
Abstract: Management development as a scientific discipline, on the one
hand and globalization, on the other, have led to the need of market behavior in
the nonprofit area. This fact served as the basis for the development and application of sport management, which contributed to the creation and commercialization of sports business industry. Based of this sports organizations in Serbia are
faced with many problems in terms of finding the right personnel for the management function. Тhe aim of this paper is to highlight the importance of education managers in the sport, as well as the problems that arise during their enga207
gement, through the analysis of development, use, problems and characteristics
of sport management, as well as the knowledge, competencies and capabilities of
managers in the sport. The methods used in this paper are speculative-bibliographical and empirical method, as well as analysis and synthesis. The general
conclusion of this paper is that managers, in order to efficiently and effectively
manage sports organizations, should possess multidisciplinary knowledge gained through theory and practice, with an emphasis on sports and management.
Keywords: management, staff, sport, sports organizations, sports industry.
УВОД
Данас, поготово у западном свету, спортска индустрија посматрана у
контексту све веће комерцијализације, практично је поистовећена са термином спорт. То и јесте донекле тачно и оправдано имајући у виду да
спортска индустрија у својој основи има спортске активности. Те активности се комбинују са другим различитим сферама друштва и оне заједно чине један нови систем, спортску индустрију. Практично, може се рећи да је
спорт у смислу спортских активности које се дешавају непосредно на
спортским борилиштима само једно од средстава које користи спортска
индустрија (и подсистеми који је чине) за остварење сопствених циљева.
Као примарни циљ се (у највећем броју случајева) пре свега поставља максимизирање профита. Имајући у виду да без спорта нема спортског бизниса и да је у основи спортске индустрије ипак спорт, намеће се потреба за
специфичним менаџментом који обухвата области и бизниса и спорта.
Професионализам подразумева експертну компетенцију, односно најбољу, најпаметнију, најефикаснију и најефективнију праксу која може бити
примењена у конкретној ситуацији (Smith and Stewart, 1999, стр. 2). Такви
менаџери не чекају да будућност, нови трендови и околности дођу до њих,
већ им они иду у сусрет, или их сами стварају. У основи њиховог успеха лежи и образовање. Имајући наведено у виду, у спортским организацијама у
Србији се већ на самом почетку, при планирању и регрутовању кадрова за
најодговорније позиције, јавља велики проблем проналаска одговарајућих
кадрова, јер сектор који се бави људским ресурсима, нажалост, нема много
могућности на располагању.
ПРИМЕНА МЕНАЏМЕНТА У СПОРТСКОЈ ИНДУСТРИЈИ
Иако је појам менаџмента много шири од појма бизнис менаџмента,
ипак је област менаџмента у периоду зачетка спортске индустрије, па и касније након тога (шездесете године XX века), била непожељна област у непрофитним организацијама. Разлог томе јесте чињеница да је већина појам
менаџмент поистовећивала са бизнис менаџментом, сматрајући га суви208
шним, чак и штетним за област непрофитног сектора, где припада спорт.
Иако развој менаџмента који је данас присутан у спортским организацијама није могао да буде заустављен, ипак је заостајао за разовојем менаџмента у другим пословним сегментима. Тај процес у свету је одмакао, али није
завршен до краја, док је у Републици Србији – тек отпочео. Да би се подстакла његова примена у српској спортској индустрији, према мишљењу аутора овога чланка, неопходно је да дође до потпуног диференцирања спортских менаџера у односу на менаџере специјализоване за друге пословне
сфере. У том контексту, потребно је потенцирати развој академских програма који се изучавају на високошколским институцијама.
Имајући у виду да је менаџмент у спорту научна дисциплина која се,
уважавајући мисију и генералне циљева спорта, бави теоријом и праксом
активности планирања, организовања, вођења и контроле различитих система везаних за спорт ради што ефикаснијег и ефективнијег пружања и
размене добара које се спортом могу произвести, неопходно је да менаџери
који претендују да раде у спортској индустрији поседују мултидимензионо
знање, специфичне способности и вештине, као и високо моралне индивидуалне карактеристике. На жалост у Србији још увек није препозната важност ове области, па јој се веома мало или нимало посвећује пажње. Стога
су спортске организације принуђене да на руководећа места (или органе)
постављају кадрове који нису довољно едуковани да би били професионалци у правом смислу речи. Такве организације имају смањене шансе за потпуно испуњење сопствених циљева, а поготово циљева у ширем друштвеном контексту. Имајући у виду да се ради о спортској индустрији и познавајући њене карактеристике и основна начела, јасно је да је ова друга група
циљева веома важна и да се њеним не испуњавањем у дужем временском
периоду у одређеној мери доводи у питање и оправданост постојања конкретне спортске организације.
РАЗВОЈ СПОРТСКОГ МЕНАЏМЕНТА КАО ЗАСЕБНЕ ДИСЦИПЛИНЕ
Развој савременог, научног менаџмента и његово све веће присуство
и утицај на спорт, све већа глобализација, комерцијализација и професионализација спорта, укључивање спорта у економску сферу друштва развијањем спортске индустрије (као и други фактори), допринели су развоју
спортског менаџмента. Примена менаџмента у спорту била је неминовност
која се „морала десити“, посебно у условима подређивања спорта законитостима тржишне услужне економије, у којима је постало неопходно ефикасно и ефективно управљати спортским организацијама. Иако су први
спортски клубови, лиге и удружења која су се бавила питањима организације и вођења такмичења, као и њихови непосредни руководиоци, постојали и функционисали још у XIX веку, програми спортског менаџмента који
су се изучавали на високошколским установама, појавили су се тек касних
209
шездесетих година XX века. Универзитет Охајо, био је један од првих на којем је 1966. започео да се изучава спортски менаџмент (Masteralexis et al.,
2008, стр. 19). Међутим, требало је да прође више од деценије да би дошло
до ширег успостављања спортског менаџмента као академске дисциплине.
Осамдесетих година прошлог века у Северној Америци је постојало само
двадесет студија (студијских програма) спортског менаџмента док их је само две деценије касније било десет пута више (Lussier and Kimball, 2009,
стр. 4), а тренутно их широм света има више од 240 (Pedersen et al., 2011,
стр. 4). Потврду да је спортски менаџмент заживео у академској сфери налазимо у развоју Северноамеричког друштва за спортски менаџмент
(NASSM) 1985. као и оснивању часописа Журнал за спортски менаџмент
(Journal of Sport Management) 1987 (Pedersen et al., 2011, стр. 4).
Неопходност и важност менаџмента у спорту као специфичне дисциплине, увидео је и Међународни Олимпијски комитет који већ више од десет година организује образовање спортских менаџера у сарадњи са угледним светским образовним институцијама. Мисија Међународне академије
за спортску науку и технологију у Лозани (Швајцарска) јесте да донесе позитиван допринос управљању у спорту континуираним образовањем руководећих кадрова, кроз развој, интеграцију и пружање знања из хуманистичких наука, природних наука и управљачких наука (АИСТС, параграф 1).
Потпуно је јасан правац у коме ова организација делује и које су то неопходне области за изучавање у образовању менаџера у спорту.
Универзитетска настава спортског менаџмента у Републици Србији
такође је почела осамдесетих година увођењем студијског смера Организација физичке културе (1985) на последипломским магистарским студијама
на Факултету физичке културе у Новом Саду. Током деведесетих година на
истом факултету реализован је програм стручног оспособљавања спортских менаџера (1993), а касније (1999) су уведене и специјалистичке последипломске студије спортског менаџмента (УИСС, 2009, стр. 5). Почетак новог миленијума карактерише увођење програма из области спортског менаџмента и на приватним високошколским установама.
ПРОБЛЕМИ И СПЕЦИФИЧНОСТИ МЕНАЏМЕНТА У СПОРТУ
Менаџмент у спорту се веома ослања на непосредну спортску праксу.
Међутим, управо та пракса и јачина везе са њом представља својеврсни
проблем јер није довољно утемељена на теоретским, односно научним сазнањима. Пракса менаџмента се може заснивати на емпирији, интуицији,
формалном образовању и комбиновању три претходна извора сазнања (Јокић и сар., 2010, стр. 12). Имајући у виду да се претходна констатација односи и на спортски менаџмент постаје јасно колико је отежано управљати у
спортској индустрији која се углавном ослања на праксу и интуицију. У вези са тим, може се рећи да се у менаџменту, иако веома распрострањеном, и
210
даље јавља проблем школовања менаџера који ће радити у спортској индустрији. То не би био проблем да њихов посао довољно квалитетно могу
обављати професионални менаџери који се нису школовали конкретно за
рад у спортској индустрији. Таквим менаџерима (без спортског образовања) је отежан рад у овој индустрији због знатних специфичности које карактеришу ову индустрију, која делом припада непрофитном сектору, и где
се још више истичу спортски и други нефинансијски циљеви и мотиви (васпитно-образовни, здравствено-рекреативни, социјализацијски, хедонистички, естетски, културолошки, везани за етику, морал, превенцију различитих девијантних понашања и сл.).
Менаџмент у индустрији спорта има своје специфичности у односу на
остале видове менаџмента, пре свега из разлога што је и сам спорт веома
специфична делатност, блиска уметности, са јасном мултидисциплинарном димензијом и захтевима. Следеће карактеристике наговештавају специфичност и разлике менаџмента у спортској индустрији у односу на остале пословне сегменте. Најочигледније су:
Да је спорт сам по себи специфична област;
Да најчешће само бивши, успешни спортисти добијају прилику да
управљају спортским организацијама;
Да се рад бивших спортиста а данас менаџера, ретко анализира, а често нису ни под лупом јавности за свој рад;
Да су то најчешће мушкарци;
Да је генерални менаџер често мање плаћен, познат и утицајан од
свог потчињеног;
Да постоји одговорност не само према власницима већ и према широј
јавности, држави и друштву;
Да се куповином улазнице за спортски догађај купује само неизвесност и да нема никакве гаранције квалитета;
Да често не постоји директна повезаност између различитих променљивих категорија, као што су квалитет, цена, потребе, трендови итд., са једне стране, и броја конзумената са друге;
Да симпатизери ретко мењају страну и практично их је немогуће било
каквим потезима придобити да промене клуб;
Да сам спорт различити субјекти на различите начине сагледавају и
из различитих разлога конзумирају;
Да је могуће да се за веома кратко време драстично повећа вредност и
потенцијал, без готово икаквих улагања (слично као и са уметношћу);
Да нестанком спортисте најчешће нестаје и производ везан за њега
(различито у односу на ументост);
Често и малолетни спортисти постају центар спортске индустрије;
Постојање судија (referee) као органа који би требало да обезбеђују
регуларност;
211
Постојање специфичних фактора који су или могу бити негативни екстремни навијачи, насиље, тероризам, корупција, кладионица, спонзорство, допинг, отуђење од основне идеје спорта.
И на основу наведених разлога може се закључити да је спорт веома
специфична област која захтева посебан приступ, а самим тим и специфичан менаџмент. С обзиром на чињеницу да је ова област и даље прилично
неуређена (правно, структурно, финансијски, организационо, са нејасним
визијама, стратегијама итд.), у нашој земљи се тек очекује период транзиције, трансфомације и приближавања западним моделима спорта. Имајући
све у виду, намеће се као нужност да менаџери у спортским организацијама
треба да буду и добри познаваоци спорта. Последњу констатацију одређени појединци сматрају и потребним али и довољним условом! Међутим, јасно је да на тој функцији није довољно да буде неко ко је само добар познавалац спорта, нпр. бивши спортиста, без додатне едукације и да на себе
преузме, обавезу и одговорност да на ефективан и ефикасан начин управља спортском организацијом и као такав буде део једне од најекспанзивнијих индустрија данас у свету.
Анализирајући наведене чињенице, намеће се као императивни захтев развој специфичне научне области спортског образовања. Образовање
спортских менаџера на високошколским установама на којим се изучавају
и спорт и менаџмент (свакако и друге потребне дисциплине) од суштинског је значаја за просперитет спорта (и спортске индустрије). Последња
констатација има посебан значај у контексту остваривања дугорочних циљева, развоја спортске индустрије, али и нашег друштва у целини.
ЗНАЊЕ, КОМПЕТЕНЦИЈЕ И МОГУЋНОСТИ
СПОРТСКИХ МЕНАЏЕРА
Истраживања која су спровели Смит и Стјуарт (1999, стр. 2–10), анализирајући радове бројних аутора и карактеристике које ти аутори наводе
као неопходне за успешног спортског менаџера, могу послужити као основа за изграђивање потребних компетенција које треба да поседују професионални спортски менаџери. Међу њима могу се уочити следеће вештине
и знања: компетенције везане за маркетинг, пословно планирање, управљање финансијама, менаџерске способности, искуство у економији, спортско научно знање, управљање људским ресурсима, знање везано за слободно време и рекреацију (Love), дугорочно планирање, обнављање фокуса на
вредностима и квалитету, препознавање специфичности ситуације (Maloy),
умешност у различитим областима, као што су односи са јавношћу, односи
са медијима, правне и осигуравајуће вештине и знање, личне квалификације, надареност и техничко знање, јавни говор (Moore) итд. Поменуте компетенције условљавају професионалног менаџера. Посматрано у том контексту, професионализам подразумева две основне компоненте. Прва захтева
212
одређен ниво персоналних особина, односно етичког понашања, на чијем
темељу се изграђује имиџ којим се представља у јавности, сензитивност у
односу на потребе конзумената, као и пасионирана посвећеност послу.
Друга компонента подразумева континуирано поседовање компетенција
које је представљено као комбинација интелигенције и способности, формалног и неформалног образовања, техничких вештина, као и софистицираног карактера развијеног кроз култивацију и искуство (човек који је био
свуда и прошао све!).
Приказивање свих неопходних карактеристика у области спортског
менаџмента као мултидисциплинарне науке, веома је сложено. Имајући у
виду да је спорт као и целокупна спортска индустрија најразвијенија у САД,
могуће је искористити њихове препоруке и закључке. При томе неопходно
је имати на уму да је код нас другачији систем и спорта и организације клубова и да нас тек очекују промене у овој области. Северноамеричко удружење за спортски менаџмент препознаје основне елементе знања у спортском менаџменту који су најчешће повезани са менаџментом, лидерством и
организовањем у спорту, понашањем у спорту, етиком у спортском менаџменту, спортским маркетингом, комуникацијама у спорту, финансијама и
економијом у спорту, спортским бизнисом у друштвеном контексту, правним аспектима у спорту, управом и администрацијом, као и практичном
припремом (за рад) у спортском менаџменту, који као такви објашњавају
аспекте једне научне дисциплине у духу (кроз призму, ограничавајући се
на њу) друге (NASSM, параграф 5).
Свакако да знање које треба да поседује менаџер зависи и од конкретне позиције коју би требало да има у систему. Такође, потребно је да разуме
спорт и њему блиску науку, његова основна правила и суштину (како друштвеног тако и хуманистичког дела), као и његову социокултурну и историјску димензију, да развија и примењује знање из различитих области менаџмента, пре свега из анализе, предвиђања, одлучивања, планирања, организовања, људских ресурса, организационог понашања, ИТ-а, лидерства,
управљања конфликтима, мотивисања, као и да користи маркетиншке и
комуникацијске вештине, да познаје и поседује етичке принципе у спорту и
менаџменту, да зна да примењује економске и финансијске принципе повезане са спортом, да зна правне аспекте спорта, да познаје област медија,
спонзорисања, политике, методологије, едукације, да разуме улогу и сврху
управљајућих органа у спортским организацијама, као и да има практично
искуство стечено праксом.
Имајући у виду да је у САД-у област запошљавања у спорту много развијенија и правно регулисана, послужиће још један пример из њихове праксе. Наиме, Америчка Национална асоцијација за спорт и физичко образовање (NASPE, параграф 5) дала је примере за могућности будућих менаџера у
спорту и то у неколико различитих области унутар спортских (или из других области а повезаних са спортом) организација:
213
Администрација – власник, генерални менаџер, извршни директор,
спортски директор, председник, оснивач.
Комуникације и медији – потпредседник за спортске комуникације,
помоћник за односе са медијима, за видео продукцију или интернет.
Објекти и догађаји – извршни директор објекта и приредби, директор
специјалних догађаја, координатор догађаја, менаџер за храну и пиће, промотер специјалних догађаја, односи са потрошачима, менаџер сервиса за
госте (домаћин).
Финансије – потпредседник за финансије, помоћник спортског директора за финансије, менаџер билетарнице, рачуновођа, директор корпоративне продаје, менаџер групне продаје.
Право – генерални саветник или помоћник, спортски агент, потпредседник за радне односе, медијатор, адвокат за потписивање уговора за специјалне догађаје или за интернационални спорт или за интелектуалну својину.
Маркетинг – директор или потпредседник маркетинг, директор за
специјалне догађаје и промоције, директор новог пословног развоја или
развоја симпатизера (фанова), корпоративни менаџер продаје, оперативни
менаџер догађаја,
Односи са јавношћу – потпредседник за односе са јавношћу, директор
за спортске информације, препаганду, медије или односе са заједницом,
асистент за корпоративне комуникације.
Путовања/туризам – планер догађаја, специјалиста за односе са гостима, туристички водич, координатор за специјалне догађаје.
Овим се не исцрпљују сви неопходни захтеви и могућности за запослење кадрова специјализованих за спортски менаџмент, али свакако се
приказује веома широка лепеза потребног занимања. Такође, наведени послови могу чинити основу за израду наставних програма (области које је
неопходно изучити), пре свега на оним институцијама које планирају да
уведу ову научну дисциплину у свој систем.
ЗАКЉУЧАК
Вишеаспектним сагледавањем проблема образовања кадрова за
спортски менаџмент, аутори констатују да домаће високошколске институције не покривају довољно ову мултидимензионалну област. С друге стране, запошљавање недовољно компетентног кадра на челу спортске организације, значи даље одлагање решења, кашњење и све веће заостајање за
развијеним земљама. Посебно донедавна пракса у нас да се школован менаџер запошљава без одређеног практичног искуства у области спорта, такође није добра идеја и може удаљити спорт од његове основне мисије.
214
Савремени спортски менаџер треба да поседује знање из обе области,
из спорта, али и из менаџмента, јер бити школован менаџер неопходан је
услов који се све више примењује данас у свету, а требало би и код нас.
Стога је школовање које обједињује теорију и праксу, из обе области,
и спорта и менаџмента, суштински важно за развој спортске индустрије.
Само такво школовање може обезбедити едукован менаџерски кадар неопходан у спортској индустрији чиме ће се постићи додатни и неопходни квалитет. Не само за просперитет, већ и за опстанак.
ЛИТЕРАТУРА
Drucker, P. (2001), Mananging the Non-Profit Organization, Jordan Hill:
Butterworth-Heinemann, Linarce House, Oxford.
Јокић, Д. и сар. (2010), Предузетништво новог доба, Научно истраживачки центар, Ужице.
Lussier, R. and Kimball, D. (2009), Applied sport management skills, Human Kinetics.
Masteralexis, L. P. et al. (2008), Principles and Practice of Sport Management (3rd edition), Jones & Bartlett Learning.
Parent, M. and Slack, T. (2007), International perspectives on the management of sport, Elsevier.
Pedersen, P. M. et al. (2011), Contemporary Sport Management (4th edition), Human Kinetics.
Smith, A. and Stewart, B. (1999), Sports management: a guide to professional practice, Allen & Unwin, Sydney.
Томић, М. (2007), Спортски менаџмент, Дата статус, Београд.
Животић, Д. (1999), Управљање у спорту, Министарство за спорт и
омладину Владе Републике Србије, Београд.
http://aists. org/about/mission (преузето 18. 04. 2013)
http://www.aahperd. org/naspe/careers/sportmgmt. cfm (преузето 18.
04. 2013)
http://www.nassm. com/InfoAbout/NASSM/History (преузето 18.04.2013)
http://www.uiss.org.rs/Dokumenta/Seminari/Seminar2009_10/Predavanja/Menadzment_1.pdf (преузето 18. 04. 2013)
215
ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР КОРПОРАТИВНОГ
УПРАВЉАЊА
Валентина Мирковић
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Данијела Раденковић
Економски факултет у Приштини са седиштем у Косовској Митровици
Сажетак: Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) дефинише корпоративно управљање као „интерна средства помоћу којих се воде и контролишу акционарска друштва (...) а који обухватају групу односа
између менаџмента друштва, његовог управног одбора, његових акционара и других носилаца интереса. Корпоративно управљање обезбеђује и
структуру кроз коју се постављају циљеви друштва и утврђују средства за
достизање тих циљева и праћење учинка. Добро корпоративно управљање
треба да пружи адекватну стимулацију извршних руководилаца и чланова
управног одбора у друштву, да следе циљеве који су у интересу друштва и
акционара, као и да омогући ефикасан надзор, подстичући тиме друштва
да рационалније користе ресурсе. 1 Екстерни аспект корпоративног управљања односи се на релације између друштва и тзв. носилаца његових интереса као што су инвеститори, запослени, повериоци, добављачи, потрошачи, регулаторни органи, и сл.
Кључне речи: Корпоративно управљање, институције, акционарска
друштва.
Abstract: Organization for Economic Cooperation and Development
(OECD) defines corporate management as „internal resources that help to lead
and control the joint stock companies (...) and that comprises a group of relationship between company management, its steering board, its shareholders and other stakeholders. Corporate management also provides the structure through
which the company objectives are set, and determines the means to achieve those objectives and monitoring their performance. Good corporate management
should provide proper motivation to the executives and steering board members
in the society, to pursue objectives that are in the interest of the company and
shareholders, as well as to allow effective monitoring, thereby encouraging companies to use resources more rationally. The external aspect of corporate mana1
Принципи корпоративног управљања ОЕЦД-а. преузето са www. oecd. org
216
gement refers to the relationship between society and the so-called shareholders
(interest holders) such as investors, employees, creditors, suppliers, customers,
regulators, and the like.
Keywords: Corporate management, institutions, corporate entities.
УВОД
Кључни аспект корпоративног управљања бави се обезбеђењем прилива спољног капитала акционарског друштва, односно проналажењем начина да се носиоци нтереса подстакну на улагање у конкретно друштво, а
сам степен у коме носиоци интереса учествују у корпоративном управљању углавном зависи од националних закона и праксе, а може да варира од
земље до земље.
Институционални и регулаторни оквир корпоративног управљања је
током последњих десетак година умногоме унапређен. Развијени су бројни
прописи о најбољим праксама и приципима корпоративног управљања
(чак 100 прописа у 40 земаља и региона). Гро ових прописа концентрише се
на улогу надзорних одбора или управних одбора у друштву, док само мали
број има међународни домет2, а само се принципа ОЕЦД-а фокусирају на целокупни оквир корпоративног управљања и промовишу четири основне
вредности: непристрасност, обавеза, транспарентност и одговорност.
Већина националних прописа (укључујући и наше) развијени су на
основу ових принципа. Дакле, оквир корпоративног управљања обично садржи елементе законодавства, регулације, саморегулације, добровољних
прихватања обавеза и пословне праксе као резултата околности, историје
и традиције неке земље.
ЗНАЧАЈ ИНСТИТУЦИЈА КОРПОРАТИВНОГ УПРАВЉАЊА
Последње деценије XX века карактеришу кретања у правцу глобализације, која у суштини представља вишедимензионални процес. Неодвојива са глобализацијом повезана је и трансформација бивших социјалистичких земаља. Са друге стране, све земље су се на почетку транзиционог процеса сусреле са бројним проблемима приликом покушаја преласка на тржиПрописи о корпоративном управљању са међународним дометом обухватају
Принципе корпоративног управљања ОЕЦД-а (www.oecd. org), Препоруке европске
асоцијације трговаца хартијама од вредности (ЕАСД www.easd. com), Смернице о
корпоративном управљању Конференције европских асоцијација акционара
(www.wfic. оrg/esh.), Саопштење међународне мреже за корпоративно управљање
о принципима глобалног корпоративног управљања (ИЦГН – www.icgn. org) и Асоцијација Комонвелта за корпоративно управљање (ЦАЦГ – www.cacg-inc. com)
2
217
шни модел пословања. Чини се да је проблем корпоративног управљања
односно његово неадекватно спровођење, заједничко обележје свих транзиционих економија.
„Постојање софт инфраструктуре (закони, регулатива, финансијски
посредници) важна је у истој мери као и постојање хард инфраструктуре
(путеви, луке, телекомуникације).“3 Наиме, национални институционални
оквир који подразумева начин оснивања институција, врсте и квалитета
институција и систем који омогућава поштовање институционалних правила, стварају софтwаре који усмерава деловање појединаца и одређује
друштвене и економске перформансе на дуги рок. Посебан значај имају институције које омогућавају стварање услова да се осигурају инвеститори да
ће њихова средства бити употребљена на прави начин.
У том смислу, институције корпоративног управљања обухватају организације и правила помоћу којих се контролишу ресурси фирме.
Дакле “ институције корпоративног управљања представљају друштвено дефинисане факторе који утичу на очекивану зараду од улагања и
које омогућавају контролу над актерима одлучивања и обухватају: традиционалне механизме као што су управни одбор, закон о корпорацијама, закон о банкротству; институције тржишта производа као што су регулатива
којом се обезбеђује слободна конкуренција; институције тржишта рада и
институције тржишта капитала.“4
Може се слободно рећи да је кључ успешне економске трансформације развој корпорација и одговарајућих институција корпоративног управљања.
ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ИНСТИТУЦИЈА
У циљу уређења односа међу људима, све институције морају поштовати правила игре која су резултат консензуса. Скуп тих правила понашања представљају институције (Касперс Стреит, 1999). Институције редуцирају неизвесност која постоји у интеракцијама међу људима на тај начин
што пружају обрасце прихватљивог понашања (Yеагер,1999). Нортх (1990)
дефинише институције као правила настала из интеракције међу појединцима. Институционална правила ограничавају индивидуалне изборе тиме
што обесхрабрују неке врсте акција и што експлицитно санкционишу или
подржавају друге (Лицхтенстеин,1996).
„Институционални оквир садржи 3 компоненте:
Формална правила – закони, регулатива и писана правила понашања у
једном друштву. Она могу бити креирана унутар фирме, или од стране државе;
Бабић, В. Корпоративно управљање у условима транзиције, Економски факултет.
Крагујевац. 2003, стр. 3
4 Ибидем. стр. 3
3
218
Неформална правила – обичаји, норме, култура – као неписана правила која су настајала вековима и која репрезентују традицију у једном друштву;
Механизме, путем којих се обезбеђује поштовање правила – формална
правила прописана од стране државе.“5
У приципу, постоје три категорије институција – економске, политичке и социјалне, с, тим што нису стриктно одвојене већ међусобно зависне и
повезане.
Што се тиче економских институција, нејсвеобухватнију дефиницију
је дао Харе6 који их дефинише као друштвене аранжмане са следећим карактеристикама:
- регулишу економско понашање на начин који у кратком року може
бити супротан индивидуалним преференцијама;
- заснивају се на заједничким очекивањима изведеним из обичаја, поверења и законских ограничења;
- имају за циљ да каналишу репетитивне трансакције;
анонимни су у односу на економске актере.
ИНСТИТУЦИЈЕ КОРПОРАТИВНОГ УПРАВЉАЊА
Корпоративно управљање је, посебно последњих година, у целом свету атрактивно и динамично подручје, како истраживања тако и његовог
институционалног уређивања. Аналитичари се доста баве испитивањем
узрока слабости које се појављују у процесима одлучивања у компанијама,
као и трагањем за побољшањима. Такође, у многим земљама се законодавство и регулација мењају у циљу бољег уређења институционалног оквира
у коме послују компаније. С’ друге стране и саме корпорације мењају интерна правила по којима функционишу и тиме доприносе развоју и побољшању корпоративног управљања.
Институције корпоративног управљања би се могле дефинисати као
систем преко кога се пословање компанија контролише и усмерава у жељеном правцу. У том контексту треба поменути чињеницу да се инвеститори
суочавају са две врсте ризика:
– први се односи на бојазан да ће инсајдери односно менаџери и већински власници да присвоје њихове профите и
– други да ће држава да конфискује њихову имовину.
Имајући предходно речено у виду, разликују се два приступа проблематици институција корпоративног управљања, и то:
5
6
Бабић, В., цитирано дело, стр. 4
Харе, П. према Бабић, В., цитирано дело, стр. 5
219
– неформални приступ који се односи на приватне институције корпоративног управљања и
– формални приступ који обухвата легалне институције корпоративног управљања.
Свакако да су формалне институције корпоративног управљања те
које обезбеђују већи степен формалне заштите и инвеститора и у крајњој
линији већи економски раст услед чињенице да стварају сигуран привредни амбијент за пословање компанија.
Формални институционални оквир је посебно неразвијен у транзиционим економијама (попут наше), па у том случају су неформалне, односно приватне, институције корпоративног управљања те које добијају на значају.
Евидентна је предност примене формалних институција копроративног управљања, почев од појединачног третмана свих актера у привредним
кретањима па све до стварања сигурног привредног амбијента за привлачење инвестиција. Елементи општег институционалног оквира корпоративног управљања варирају у зависности од степена формализације и карактера самих институција, што је приказано у табели 1.
Табела 1. Општи институционални оквир корпоративног управљања
Степен
Формализације
Низак
степен
формализације
ИНТЕРНИ
Институције
Примарне
функције
Власничка
структура
Зависан
управни
одбор
Рачуновод.
извештавање
Независан
управни
одбор
Статут
План
компензације
Висок
степен
Формализације
Информације
Рачуновод.
извештавање
Информације
ЕКСТЕРНИ
Организације
Легалне институције
Институци- Примарне
ИнституПримарне
је
функције
ције
Функције
РачуноПословне
вод.
групе
ОдговорУстав
извештаБанке
ност
вање
ИнформаЗакон о
ције
ПосредниРачунохартијама
ци за превод.
од
нос
извештавредности
информавање
Закон о
ција
Информабанкама
Финансијције
ски
Закон о
Информапосреднипредузећиције
ци
Одговорма
Контролоност
Закон о
ри
стечају
посредника
Одговорност
Извор: Dyck, A.. Governance of Firms, World Development Report, 2002.
www.corpgov. hbs. edu/dyck. html
220
ИНСТИТУЦИЈЕ КОРПОРАТИВНОГ УПРАВЉАЊА
У УСЛОВИМА ТРАНЗИЦИЈЕ
Полазећи од тога да се институције могу дефинисати као правила игре у
једном друштву, транзиција институција подразумева формалну и суштинску
промену тих правила игре. Транзиција ка тржишно оријентисаним институцијама се схвата као кретање од једног модела ка другом са циљем отклањања
неизвесности. У почетку институционална транзиција ствара „хаос“ услед замене старих институција новим, али се временом тај хаос претвара у уређене
односе међу актерима привредне утакмице.
Различити су модалитети транзиције ка тржишно оријентисаном моделу институција, почев од тражења новог решења специфичног за конкретну
земљу па све до „увоза“ већ доказаних успешних модела у развијеним економијама. Такође, разликује се модел постепеног (инкременталног) и фундаменталног процеса промена. Најчешће се оба модела комбинују у конкретним ситуацијама. У сваком случају, приликом гашења старих институција и немогућности да се нове уведу „преко ноћи“ ствара се јаз који се најчешће затвара
управо неформалним институцијама.
Иначе, промена институционалног оквира у земљама у транзицији наилази на бројна ограничења а њаважнија међу њима је политичка нестабилност која често има за последицу фаворизовање кратког рока. На тај начин
многе земље граде институционалну инфраструктуру неадекватну за њихове
услове и потребе.
У последњој деценији XX века започели су напори да се дефинишу стандарди корпоративног управљања. У том процесу водећу улогу имале су светске
организације и то WТО (Светска трговинска организација), World Bank (Светска
Банка) и ОЕЦД (Организација за економску сарадњу и развој). Касније су се тим
напорима прикључила и пословна удружења попут, CIPE, Roundtables, Conference Board, институционални инвеститори попут CalPEARS, TIAA-CREF и владе појединих држава. Посебна пажња је посвећена афирмисању корпоративног управљања у земљама у транзицији и земљама у развоју. Уз усавршавање и проширење стандарда корпоративног управљања треба паралелно изградити институције које употпуњују неопходни институционални сет.
Како се у недостатку формалних прибегава примени неформалних
иснтитуција, довољна пажња се мора посветити и овој чињеници. Наиме, институционални оквир корпоративног управљања подразумева да се установе
формални механизми кроз дефинисање законске регулативе а пре свега закона о привредним друштвима, закона о хартијама од вредности, закона о стечају и закона о радним односима. Али док је формална правила могуће променити у кратком року путем радикалних политичких и законских заокрета, неформална правила утемељена у обичајима и традицији остају дуго резистентна на промене. Управо та резистентност може успорити институционално
уређење корпоративног управљања у пуном смислу те речи.
221
ИНСТИТУЦИОНАЛНО УНАПРЕЂЕЊЕ КОРПОРАТИВНОГ
УПРАВЉАЊА У СРБИЈИ
Правни, регулаторни и институционални оквир Србије за корпоративно управљање значајно је побољшан али је још увек у повоју. Правни и
регулаторни оквир (дат у табели 2.) садржи свеобухватни пакет закона,
прописа и владиних одлука.
Табела 2. Главни закони и прописи који утичу на
корпоративно управљање
Закон / Пропис
Применљивост
Закон о привредним друштвима
Сви привредни субјекти
Закон о тржишту
хартија од вредности и других финансијских инструмената
Сва правна лица која издају ХОВ јавном понудом,
с посебним нагласком на
отворена акционарска
друштва
Коментари
Регулише оснивање, пословање, реорганизацију и ликвидицају ортачких друштава, командитних друштава, друштава са ограниченом одговорношћу и акционарских друштава
Регулише процедуре издавања и промета
ХОВ јавном понудом; проспект и објављивање информација; забрану коришћења привилегованих информација; надзор на организованом тржишту; оснивање и начин рада Централног регистра ХОВ, организатора тржишта, те професионалних учесника на организованом тржишту (брокерско-дилерска друштва и овлашћене банке, кастоди банке, и
др.); регулише положај и надлежност Комисије за ХОВ
Закон о преузимању акционарских
друштава
Отворена акционарска
друштва чијим се акцијама тргује на организованом тржишту у Србији
Уређују се услови и поступак за упућивање
јавне понуде за преузимање акција отворених акционарских друштава
Остали закони (о
порезима, стечају,
итд)
Кодекс корпоративног
управљања
Сви привредни субјекти
Правилник пословања и Правилник
о листингу и котацији Београдске
берзе
Обавезан за отворена акционарска друштва, чланове ПКС; необавезан али
се препоручује за затворена акционарска друштва и друштва са ограниченом одговорношћу
Јавна друштва чије су ХОВ
укључене на неко од тржишта Београдске берзе
и чланови Берзе (брокерско-дилерска друштва и
овлашћене банке)
Регулише посебна питања за привредне субјекте
Даље разрађује Закон о привредним друштвима и Закон о тржишту ХОВ и других финансијских инструмената
Регулишу укључивање, односно пријем на
листинг ХОВ на тржишта Берзе (услови и начин пријема), привремену обуставу трговања
и искључење ХОВ, методе трговања, права и
обавезе учесника у трговању, надзор и друга
питања од значаја за трговање ХОВ на берзанском и ванберзанском тржишту Београдске берзе
Извор: ИФЦ. Корпоративно управљање – приручник. Wорлд Банк –
ИФЦ. Београд. 2008. стр.23
222
Такође, српска привредна друштва подлежу и другим законима, попут
пореских закона, закона о регистрацији привредних субјеката, стечају, рачуноводству и ревизији, итд.
Можемо рећи, да оквир корпоративног управљања обично садржи елементе законодавства, регулације, саморегулације, добровољних прихватања
обавеза и пословне праксе као резултата околности, историје и традиције неке земље.
Што се, пак, институционалног оквира тиче, бројне су институције које
тај оквир чине и имају бар једну основну делатност фокусирану на корпоративно управљање. Институције у Србији повезане са корпоративним управљањем могу се сврстати у следеће групе:
Судови међу којима су најзначајнији Врховни суд Србије, Виши трговински суд и Спољнотрговинска арбитража;
Институције јавног сектора попут Народне скупштине Републике Србије, Владе Србије и њених министарстава, Агенције за привредне регистре,
Агенције за приватизацију, Агенције за лиценцирање стечајних управника,
Народне банке Србије, Службеног гласника Републике Србије и Привредне коморе Србије;
Институције и организације тржишта капитала које обухватају Комисију
за хартије од вредности, Централни регистар, депо и клиринг хартија од вредности Србије и Београдску берзу;
Невладине организације НВО попут Удружења правника Србије и Удружења правника у привреди Србије;
Међународне организације као што су Форум за глобално корпоративно
управљање (ГЦГФ), Међународна финансијска корпорација (ИФЦ), Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) и Светска банка; и
Универзитети посебно Правни и Економски факултети у њиховом саставу. Добро корпоративно управљање је важно на више различитих нивоа. С’једне стране, на нивоу самог привредног друштва корпоративно управљање омогућава лакши и повољнији приступ новом капиталу. С’друге стране друштва
којима се добро управља дају бољи допринос националној привреди и развоју
друштва уопште.
Суштинско питање за оцену делотворности корпоративног управљања
је постојање позитивног ефекта примене система корпоративног управљања
на пословање друштва.
ЗАКЉУЧАК
Корпоративно управљање није једнократна активност већ предтавља
непрекидан и еволутивни процес. Добра пракса корпоративног управљања
фокусира се на поштовање законитих интереса свих учесника у корпоративним активностима. Представља важан механизам који омогућава постизање
циљева корпорације. Тако дефинисано корпоративно управљање представља
223
фундаменталну основу добро вођених комапнија, чиме се осигурава потребан
ниво успешности. Успешност домаћих предузећа зависиће од тога колико је
њихов менаџмент спреман да промени досадашњу пословну филозофију и да
кроз унапређење система корпоративног управљања допринесе побољшању
свог положаја на дуги рок.
Промена укорењене пословне праксе која почива на менталитету, обичајима,
правној и политичкој традицији, у основи представља дуготрајан процес. У том смислу, пракса доброг корпоративног управљања у развијеним земљама може да послужи као основа која ће се у мањој или већој мери прилагодити специфичном пословном окружењу карактеристичном за Србију. Такође, не треба занемарити значај етичких стандарда и препорука међународних финансијских институција и других државних или приватних удружења. Да ли ће их и у којој мери применити зависи од воље самог предузећа да повећа своје учинке, развије партнерски однос са
свим занитересованим странама и тиме увећа атрактивност за потенцијалне инвеститоре. Истовремено, усвајање међународно признатих принципа побољшало би и
олакшало наступ домаћих предузећа на страним тржиштима што би у крајњој линији побољшало конкурентност целокупне српске привреде.
Међутим, треба истаћи да су многа питања везана за корпоративно управљање више етичке него правне природе, што имлицира потребу да се високи
квлаитет корпоративног управљања постигне само у ситуацији када је понашање
учесника на тржишту у складу са добровољно усвојеним етичким стандардима. У
Србији се ствари покрећу са мртве тачке: Усвојен је Закон о привредним друштвима7, Привредна комора је донела Кодекс о корпоративном управљању8, заврсен је
пројекат ИФЦ (Међународне финасијске корпорације) о унапређењу корпоративног управљања у Србији, неке корпорације по угледу на своје партнере у свету доносе сопствене кодексе и сл., а све то у циљу да се српска привреда учини привлачном за страни капитал и инвестиције, јер само сигуран и здрав привредни амбијент може бити атрактиван за улагање. Управо виши ниво заштите акционара
(што је и основа корпоративног управљања) значи и виши ниво атрактивности
домаћих предузећа за инвестиције. Без доброг корпоративног управљања немогућа је дугорочна конкурентност предузећа а тиме и здрава и витална национална
економија.
ЛИТЕРАТУРА
Бабић, В. Корпоративно управљање у условима транзиције, Економски
факултет. Крагујевац. 2003
Принципи корпоративног управљања ОЕЦД-а. преузето са www.oecd. org
Dyck, A.. Governance of Firms, World Development Report, 2002. www.corpgov. hbs. edu/dyck. html
ИФЦ. Корпоративно управљање – приручник. Wорлд Банк – ИФЦ. Београд.
2008.
7
8
Службени гласник РС бр. 125/04, 36/2011, 99/2011.
Службени гласник РС бр. 1/06
224
YOUNG PEOPLE’S INFORMATION SOURCES FOR CLOTHING
PURCHASE DECISION
MAKING – AN EMPIRICAL COMPARISON BETWEEN
GERMAN-AUSTRIAN-SLOVENIAN YOUTH AND US YOUTH
Natalija Klemenčič
Ekonomska šola Murska Sobota Višja strokovna šola, Murska Sobota (Slovenija)
Beno Klemenčič
Ekonomska šola Murska Sobota Višja strokovna šola, Murska Sobota (Slovenija)
Abstract: In the article we presented and explained the marketing strategies for youth clothing manufacture and sale. We analysed the situation in the field of the European clothing industry and suggested strategies to become competitive on world markets. In the article we presented global marketing strategies for the markets of the studied countries of the EU and the US market. Taking
into account the findings of the research in the empiric part we expose the marketing strategies on global markets for the studied segment of young consumers.
On the sample of 880 young people from the studied countries taking part in the
survey we found typical differences in individual factors of purchasing and information behaviour. Regarding the established intercultural differences we propose companies which operate with products for the youth market segment on the
markets of the studied EU countries and the USA to prepare differentiated marketing strategies.
Keywords: marketing strategies, global marketing strategies, consumer
behaviour, young consumers
INTRODUCTION
The clothing industry has a long tradition and a leading position in innovations, fashion and creativity. In the clothing industry the key product is the clothing. Each manufacturer wants to manufacture and each salesman wants to sell
only fashion clothes which will be bought by consumers. Their wishes and needs
must be the guide with every business decision made. The wishes and needs of
young consumers offered to the textile industry enable a united and adjusted response to the demands of the market. For all in the clothing industry, in textile
companies and sales networks who make important business decisions in the field of designing, manufacture and sales of clothes, the following of fashion trends
and the constant monitoring and collecting of information about the consumer
225
target group is aboslutely necessary. By finding shopping behaviour of the young
population manufacturers (clothing industry) design, develop, manufacture and
sell fashion clothes for young people and form market strategies that arouse interest for a certain type of product in consumers1. The findings of shopping behaviour influence the factors of development of the clothing industry: invention,
the idea of new fashion clothes, innovation, sales and service2.
The manufature and sales of clothes are important for every national economy. Clothes manufacture belongs to the traditional activities and is closely
connected to the fashion movements in the world and is so confronted with a
fast technological development. The biggest advantages of the European clothing
industry are tradition, experience in business operations and the quality of products. It is necessary to make good use of the stated advantages.
THE SITUATION IN THE CLOTHING INDUSTRY IN THE WORLD
Textile and clothing industry have a tradition and leading position in the filed of innovation, fashion and creativity. The European clothing industry is
staying among the leading European sectors despite the global competition and
ranks among the key actors of the world trade (in the field of clothes export it is
third in the world and it has a leading role in the fashion field). The EU is the second biggest exporter of textile products after China. In 2010 the EU countries
exported textile and clothing products for 33,8 billion dollars and they dominate
on the global market with products of high quality. The biggest export is to Switzerland (12,3 %), followed by the USA (10 %), Russia (9,4 %), Turkey (6,8 %)
and Tunisia (4,9 %). The biggest import share in 2010 present products from
China (41,8 %), followed by Turkey (13,3 %), India (7,8 %), Bangladesh (7,2 %)
and Tunisia (3,1 %)3. In many European countries the textile and clothing industry has considerably restricted manufacture and employment in the last years.
A lot of workplaces have been moved to countries with low labour costs. The
competitive advantages of the EU clothing industry are quality and design, innovation and developed technology as well as products with a high added value.
Till 2005 when it was driven out from the first place by the Chinese clothing industry the European clothing industry was the biggest exporter of clothes products in the world. The production size of clothes in the EU has been decreasing
and by 2008 it decreased by 30 %. The main reason for reducing the production
size of clothes in Europe is the increasing import of clothes, especially from China and other Asian countries. The breakthrough of clothes from China to the EU
Kotler, P. (2004), Management trženja, GV založba, Ljubljana, p. 204
Devetak, G. (2007), Marketing management, Fakulteta za management, Koper, p. 339
3 European Commision Trade (2011), Industrial goods. Textiles and footear, Retrieved
from: http://ec. europa. eu/trade/creating-opportunities/economic sectors/industrialgoods/textiles-and-footwear/
1
2
226
markets is the consequence of global movements and strategic directions of the
Chinese economy, which above all is founded on the long tradition of the Chinese
clothing industry that was the base for the development of modern clothing industry; at the same time the clothing industry ensured work for a huge numbers
of workers with a relative low investment input. The number of people employed in the European clothing industry has also been decreasing. According to
the data of the European textile confederation EURATEX the number decreased
by almost 850.000 in the period from 2000 to 2008, which represents 25 % of all
workplaces in the European clothing industry4. Because of all the stated facts it is
even more important to know the shopping behaviour of consumers.
MARKETING STRATEGIES OF EUROPEAN CLOTHING INDUSTRY
For the strategic development of the European clothing industry the following marketing activities are important: communication with the final user carried out by sales departments in companies, visual solution of trademarks, definition of the target market, creating of collections attractive for users, trademark
management and others. A risk for the European clothing industry is cheap clothes from China and the recession as well as the agressive and powerful competition approaching with market globalisation. International well-known trademarks have considerably higher funds available for marketing.
Opportunities for the European clothing industry are: constant quality, development of new products, development of trademarks and development of fashion events. Companies have to adapt their products better to fashion trends and
present their sales assortiment better to the public so that their trademarks with
its features will be better recognisable among users.
The European clothing industry has the prospect for development but it
has to pre-structure its production to clothes production with added value. The
basic preliminary condition for the realization of the stated is the identification
and positioning of profit market niches, who small and flexible production plants
on a high technological level can adapt their products to. Such a production
structure must be based on the development of own trademarks.
European companies have to choose the following strategies for achieving
competitivness on world markets:
Increasing the share of products with its own trademark. Developing of
own products and trademarks with higher added value.
Manufacturing clothes for most pretentious customers and adapt to them
by quality, fashion and design.
Smole, J. (2009), Stanje in prihodnost slovenske in evropske oblačilne industrije, Gospodarska zbornica Slovenije, Retrieved from: http://www.gzs. si/slo/panoge/zdruzenje_za_tekstilno_oblacilno_in_usnjarsko_predelovalno_industrijo/45986
4
227
Manufacturing unique clothes of high fashion demanded by pretentious customers (purchase of inexpensive and quality silk on the Chinese market, painting silk by using computer graphics).
Manufacturing unique environmentally friendly clothes that will be interesting for the global market. Clothes made of natural materials are interesting
(quality eco-cotton, eco flax from Africa or growing domestic qualitiy hemp). Imported textile from Asia contains due to less strict regulations dangerous admixtures such as metals, plastic and other chemical ingredients that irritate the skin
and have other negative side effects.
Adapting to individual geographical segments of the world market in individual elements of the marketing mix and factors of purchasing decisions.
Searching for new markets.
Rationalization of management, improvement of technological equipment
and development of staff.
Increasing of marketing activities.
GLOBAL MARKETING STRATEGIES
In the world in general big and surprising changes are happening that are
and will be the consequence of sociological changes. A big impact has the development of information and communication technology as well as global transport systems. People are changing, they want to be increasingly personally profiled; they want to spend their free time better and other. The field of dressing is
deeply included in these changed expectations. Clothes are becoming increasingly a means for stressing the personality. To prepare an efficient marketing
program for clothes and fashion products a marketeer has to realise the consumer’s psychological dimensions and to identify the psychological principles of
his/her shopping behaviour5. In the future fashion designs will be above all defined by young people and the fashion and clothing industry must be prepared for
this. They will have to pay greater attention to marketing functions and at the same time thoroughly transform the manufacture sector in the sense of shortening
the manufacturing process. The emphasis regarding the manufacture will be on
design whereas quality is a matter of course.
Companies of the clothing industry are a component part of the world or
global market. They have to adjust their marketing activities within the frame of
global environment. Hollensen6 defines global marketing as a social liability
which adjusts marketing activities outside national borders with the purpose of
Kuzmički, M, (2008), Strategija trženja blagovne znamke damskega perila na mednarodnih trgih, Specialistično delo, Ekonomska fakulteta, Ljubljana, p. 34
6 Hollensen, S, (2011), Global marketing, a decision-oriented approach, 5th ed, Pearson
Education Limited, Harlow, p. 19
5
228
searching and satisfying global needs of consumers better than the competition.
This means that companies have to capable of:
- developing global marketing strategies that are designed on similarities
and differences among markets,
- taking advantage of domestic knowledge and expanding it with adjustments to world markets,
- transfering knowledge and good practice and using them on international markets.
Companies nowadays have to be aware that it is necessary to develop and
to sell products for the global market and to adapt them in individual elements of
the marketing mix regarding the local environment, the local culture and behaviour. When developing marketing strategies on the market of individual countries, there are two questions outstanding: the choice of the target market and the
development of the marketing mix for this market. The same questions appear at
the global market strategy as well although they are treated from a somehow different perspective. From table 1 it is evident that on the global market the question of standardisation and adjustment appears. Each element of the marleting
mix can be standardised (performed in the same way) or adjusted (performed in
different ways) on different markets. The company Nike, for example, accepted
the advertising slogan „Here I am“ for the target group of women in Europe. The
decision to abolish the famous slogan „Just do it“ in the European region based
on the findings of the research (Patrick 2008) that the student population of women in Europe is not as connected with sport as men7. Marketing strategies rely
on individual elements of the marketing mix – product, price, distribution and
advertising.
Table 1: Comparison between the marketing strategy of an individual
country and the global marketing strategy8
Marketing strategy of individual
country
Target marketing strategy
Marketing mix development
Product
Price
Distribution
Advertising
Global marketing strategy of a company
Global market cooperation
Marketing mix development
Product adjustment or standardization
Price adjustment or standardization
Distribution adjustment or standardization
Advertising adjustment or standardization
Marketing activity concentration
Marketing activity coordination
Integration of competitive activity
Keegan, W. J. and Green, M. C. (2011), Global Marketing. Sixth Edition. Upper Saddle River: Prentice Hall, New Jersey, p. 43
8 Keegan, W. J. and Green, M. C. (2011), Global Marketing. Sixth Edition. Upper Saddle River: Prentice Hall, New Jersey, p. 44
7
229
The global marketing strategy has three additional dimensions that refer to
marketing activities management. The concentration of marketing activities refers to activities connected with the marketing mix (for ex. advertising campaigns or decision on prices) on the market of an individual country or some countries. The coordination of marketing activities refers to marketing activities that
focus on adjusted planning and performing of the company’s activities connected
with the marketing mix all over the world whereas the integration of competitive activities means that competitive marketing tactics of the company in different parts of the world are mutual dependent and adjusted. The global marketing strategy ought to strengthen the efficiency of companies on a worldwide level (Zou in Cavusgil 2002) 9. The designing of international advertising strategies
is deeply affected by the sociocultural behaviour of consumers in different countries10. Therefore most of the international oriented companies use a combined
advertising strategy. This means that they appear on individual markets with a
standardized global advertising strategy whereas on other markets they adjust
the advertising to the local environment due to findings of shopping and information behaviour. Some authors also find that only 9 % of companies use totally
standardized advertising on foreign markets and that in the world there is a
trend of lower advertising standardization. Hollensen11 sums up the findings of
the study of advertising activities of global companies on world markets which
discovers that 37 % of companies use adjusted advertising only to the local environment.
EMPIRIC RESEARCH
RESEARCH SAMPLE
Strategies for achieving competitive advantage on the studied markets of
the EU and the USA are suggested on the basis of the results of the quantity research which was carried out on the sample of 880 students aged from 15 to 24
years from Slovenia, Austria, Germany and the USA. The purpose of the intercultural research was to answer the basic research questions: what importance is
given to the factors of making purchase decisions when choosing clothes and to
factors of information behaviour when buying clothes by young people aged between 15 and 24 from defined countries of the EU (Slovenia, Austria and Ger-
Keegan, W. J. and Green, M. C. (2011), Global Marketing, Sixth Edition. Upper Saddle River: Prentice Hall, New Jersey, p. 44
10 Hollensen, S, (2011), Global marketing, a decision-oriented approach, 5th ed, Pearson
Education Limited, Harlow, p. 606
11 Hollensen, S, (2011), Global marketing, a decision-oriented approach, 5th ed, Pearson
Education Limited, Harlow, p. 607
9
230
many) and the USA and what is the opinion of the studied population towards
fashion clothes.
In this article we present a part of the results of the empiric research and
focus only on the differences in evaluation of information sources.
The number of inhabitants in age periods by gender presents the basis for
the preparation of the sample questionnaire plan for each individual country
shown in table 2.
Table 1: Profile of interviewees by country and gender
Country
Slovenia
from 15 to 19
from 20 to 24
Age segment
Total
Austria
from 15 to 19
from 20 to 24
Age segment
Total
Germany
from 15 to 19
from 20 to 24
Age segment
Total
USA
from 15 to 19
from 20 to 24
Age segment
Total
Total
from 15 to 19
from 20 to 24
Age segment
Total
Gender
Total
Male Female
57
44
101
64
55
119
121
99
220
60
47
107
64
49
113
124
96
220
51
49
100
61
59
120
112
108
220
56
54
110
57
53
110
113
107
220
224
194
418
246
216
462
470
410
880
Table 2 shows the structure of the sample by country of survey, age segment and gender. Gender and age are variables which are closely connected with
the youth population and importantly define their specific and shopping behaviour as well as their opinions towards fashion.
To ensure a good measurement quality it is necessary to evaluate the reliability of the measuring instrument. Within the internal consistency we check the
reliability of the measuring instrument with the reliability coefficient Cronbach’s
alpha (table 3), which tells us what the internal consistency of the chosen indicators is like.
231
Table 3: Reliability coefficient Cronbach’s alpha for factors
in the studied constructs
Cronbach’s alpha
,835
,764
,761
Construct
Information sources
Factors of purchase decision making
Opinions towards fashion clothes
Reliability coefficient Cronbach’s alpha shows that the reliability of the measuring construct of information sources is excellent and of factors of purchase
decision making as well as of opinions towards fashion clothes is very good.
RESULTS OF RESEARCH
Knowing the factors of purchase decision making and information sources
helps companies of the clothing industry to plan and manufacture clothes for
young people and to desgin a marketing communication policy on global markets and markets of the studied countries as well as to adjust products and market communication policy to age segments and youth by gender. On the basis of
the gained results we found international or intercultural differences in purchase and information behaviour.
The results of the t-test show typical differences for individual information
sources between youth in the countries of the EU and the USA.
Table 4: T Test of differences between arithmetic means of grade of two
Radio advertisement
Ads and shows on TV
Ads and articles in newspapers
Fashion magazines
Catalogue selling
Display windows
Direct mail
Friends and acquaintances
Clothes seller
Hoardings on the streets
Websites on the Internet
Facebook, MySpace, Twitter
T
2,566
,912
6,220
4,595
4,852
6,893
6,690
−,224
−1,870
6,699
,435
−,204
df
438
438
438
438
438
438
438
438
438
438
438
438
Sig. (2-tailed)
,011
,362
,000
,000
,000
,000
,000
,823
,062
,000
,664
,838
The comparison between young people in the EU and the USA shows that
typical differences of value exist for the following information sources: radio
232
advertisements, advertisments and articles in newspapers, fashion magazines, catalogue sales, display windows, direct mail and hoardings on the street. Young people in the EU evaluate all stated information sources essentially higher. Both groups attributes the least impact on purchase decision making to the sources: radio
advertisements and social networks (Facebook, MySpice, Twitter). Young people
from the USA evaluate the following sources essentially lower: radio advertisements, advertisements and articles in newspapers, fashion magazines, catalogue
sales, direct mail and hoardings on the street whereas they evaluate the following
sources essentially higher: clothes sellers and display windows (table 5).
Table 5: Descriptive statistics of the grades for
information sources by continent
Radio advertisement
Ads and shows on TV
Ads and articles in newspapers
Fashion magazines
Catalogue selling
Display windows
Direct mail
Friends and acquaintances
Clothes seller
Hoardings on the streets
Websites on the Internet
Facebook, MySpace, Twitter
Continent
N
Mean
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
EU
USA
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
220
1,41
1,22
2,34
2,24
2,52
1,83
2,70
2,12
2,69
2,08
3,21
2,35
2,40
1,64
3,30
3,32
2,31
2,53
2,18
1,54
2,70
2,64
1,73
1,75
Std. Deviation
,914
,618
1,156
1,197
1,168
1,063
1,140
1,322
1,189
1,287
1,061
1,398
1,237
1,091
1,169
1,296
1,121
1,248
1,044
,898
1,245
1,450
1,095
1,136
The findings are useful from the point of preparing marketing strategies to
achieve competitive advantage on the markets of the EU and the USA. Companies
233
that appear on global markets can on the basis of the research findings, the knowing of important factors of purchase decision making and the knowing of influential information sources design the product policy and the market communication policy on global markets. Companies can think about two approaches regarding their performances on foreign markets: standardization or adjustment.
Each element of the marketing mix can be standardized and the company appears unified on all markets or the elements of the marketing mix are adjusted to
individual local environments.
CONCLUSION
In the companies of the clothing industry they have to be aware of the meaning of information needed for the process of marketing decision making and the
designing of marketing strategies. Companies need information about the marketing environment and target markets but above all they must know their consumers, the proces of their purchase decision making and their information behaviour. The success of a company depends on fresh and up-to-date information. Appropriate marketing information serve the company to design marketing strategies
which ensure the competitivness of the company, enable the satisfying of consumers’ needs, the knowing of the marketing environment and achieving comparative advantage in competition with competitors. According to the found intercultural differences in factors of the purchase and information behaviour we recommend companies that appear on global markets and markets of the studied countries the use of differentiated marketing strategies. We propose companies that
appear on the markets of the EU and the USA with their clothes for young people
to use websites on the Internet and to emphasize the mouth-to-mouth communication. Only on the EU market we suggest to emphasize display windows, direct
mail and hoardings on the streets when designing market communication policy.
According to the fast increasing of the use of social networks (Facebook, Twiter,
idr.) it is worth considering the use of this media. When planning products for the
clothing industry we propose managers and designers to pay attention to the following features of clothes: clothes fitting, colour, design, comfort and price. The
advertising content must emphasize the stated features, above all fitting, comfort,
favourable price, functionality and modern design. Information connected to the
product must clearly prove its advantages and benefits.
LITERATURE
Devetak, G. (2007), Marketing management, Fakulteta za management, Koper,
European Commision Trade (2011), Industrial goods. Textiles and footear,
Retrieved from: http://ec. europa. eu/trade/creating-opportunities/economic
sectors/industrial-goods/textiles-and-footwear/,
234
Hollensen, S, (2011), Global marketing, a decision-oriented approach, 5th
ed, Pearson Education Limited, Harlow,
Keegan, W. J. and Green, M. C. (2011), Global Marketing. Sixth Edition. Upper Saddle River: Prentice Hall, New Jersey,
Klemenčič, B. (2012), Marketinško informacijski sistem kot orodje za ugotavljanje nakupnega vedenja mladih pri izbiri oblačil. Doktorska disertacija, Fakulteta za komercialne in poslovne vede, Celje,
Kotler, P. (2004), Management trženja, GV založba, Ljubljana,
Kuzmički, M, (2008), Strategija trženja blagovne znamke damskega perila
na mednarodnih trgih, Specialistično delo, Ekonomska fakulteta, Ljubljana,
Patrick, A. O. (2008), Softer Nike Pitch Woos Europe’s Women. The Wall
Street Journal, 11. sep., New York,
Smole, J. (2009), Stanje in prihodnost slovenske in evropske oblačilne industrije, Gospodarska zbornica Slovenije, Retrieved from: http://www.gzs.
si/slo/panoge/zdruzenje_za_tekstilno_oblacilno_in_usnjarsko_predelovalno_industrijo/45986,
Zou, S. and T. S. Cavusgil (2002), The GMS: A Broad Conceptualization of
Global Marketing Strategy and Its Effect on Performance, Journal of Marketing,
Vol. 66, Num. 4.
235
ТРЕЋИ ТАЛАС МЕНАЏМЕНТА ПОСЛОВНИХ ПРОЦЕСА И
ПРОЦЕСНО-ОРЈЕНТИСАНИ ИНФОРМАЦИОНИ СИСТЕМИ
Александар Стојановић, дипл. инж. ел.
Београдска пословна школа - Висока школа струковних студија,
Београд, Србија
Апстракт: Динамика развоја нових технологија се креће у правцу процеса, као основе за менаџмент у компанијама. Постављањем процеса у средиште пажње, у последњих десет година, објектно-орјентисани информациони
системи лагано мигрирају ка процесно-орјентисаним информационим системима. Платформа на којој се заснива менаџмент у компанијама се толико
усложњава, да је у пословним и информатичким круговима широм света
алармирано да је време за акцију. Традиционални циклус у развоју софтвера
и менаџменту пословних процеса је показао нееластичност и инертност на
брзе промене захтева крајњих корисника и самих организација.
Пословни процеси су заузели велики простор у свакодневном животу
пословних компанија. Посебно су постали занимљиви у трећој декади ХХ
века, када су се пословни људи први пут заинтересовали да их опису. Границе пословања се померају. Формирају се организације које се баве анализом пословања кроз пословне процесе. Уводе се стандарди у пословању. За
описивање пословних процеса користи се алгебарски фундамент, од Петри
мрежа до -рачуна.
Менаџмент пословних процеса трећег таласа је нови метод и нова
технологија за управљање процесима као целине. Он укључује мере, информатичку логику и пословна правила, који се налазе у дефиницији процеса и који могу да ограниче процесе према пословним циљевима, времену,
цени и ресурсима. Елементи менаџмента пословних процеса трећег таласа
су BPMN (Business Process Modeling Notation), BPEL (Business Process Execution Language) и BPML (Business Process Modeling Language).
BPMN дефинише дијаграм пословног процеса, базиран на flowchart
техници, која подразумева креирање графичких модела пословних операција. Модел пословног процеса представља мрежу графичких објеката.
BPEL је извршни језик за процесе засноване на аутоматизованој оркестрацији Web сервиса. Језик за моделовање пословних процеса BPML обезбеђује
апстрактан модел за изражавање пословних процеса и придодатих eнтитета.
Оно што нас чека у будућности је менаџмент помоћу процеса.
Apstract: The pace of development of new technologies is moving in the
direction of the process, as a basis for management in the companies. By setting
236
the process in the spotlight, in the last ten years, object-oriented information
systems migrated slightly towards process-oriented information systems. The
platform on which management in companies is based is becoming more complex so that the business and IT circles worldwide are alarmed that it is time for
action. Traditional software development cycle in Business Process Management
showed inelasticity and inertia to rapid changes in demands of final users and
the organizations themselves.
Business processes have occupied a large space in the daily life of business
companies. They have become especially popular in the third decade of the
twentieth century, when business people became interested in describing them
for the first time. The operational boundaries are shifted. The organizations dealing with the analysis of business through business processes are established.
The standards are introduced in business. Algebra fundamentals, from Petri nets
to  -calculus, is used to describe business processes.
Business Process Management of the third wave is a new method and a
new technology for managing processes as a whole. It includes measures, computer logic and business rules, which are contained in the definition of process
and can restrict the processes according to business goals, time, cost and resources. The elements of Business Process Management of the third wave are: BPMN
(Business Process Modeling Notatio), BPEL (Business Process Execution Language) and BPML (Business Process Modeling Language).
BPMN is defined by a business process diagram, based on flowchart technique, which includes the creation of graphical models of business operations. Business process model is a network of graphic objects. BPEL is an executive language for the processes based on automatized orchestration of Web service. Business Process Modeling Language, BPML, provides an abstract model for expressing business processes and attached entities. What awaits us in the future is management by processes.
Кључне речи: менаџмент пословних процеса, процесна алгебра,
BPMN, BPEL, BPML, Web сервиси
–-------------------------------------------------------------------------------------Овај рад има за циљ да на један свеобухватан начин прикаже нове
технологије у менаџменту пословних процеса. Динамика развоја нових технологија се креће у правцу процеса, као основе за менаџмент у компанијама. Постављањем процеса у средиште пажње, у последњих десет година,
објектно-орјентисани информациони системи лагано мигрирају ка процесно-орјентисаним информационим системима. Платформа на којој се заснива менаџмент у компанијама се толико усложњава, да је у пословним и
информатичким круговима широм света алармирано да је време за акцију.
Традиционални циклус у развоју софтвера и менаџменту пословних процеса је показао нееластичност и инертност на брзе промене захтева крајњих
корисника и самих организација.
Еволуција менаџмента пословних процеса у последњих педесет година показује миграцију ка процесно-орјентисаним информационим систе237
мима. За описивање пословних процеса користи се алгебарски фундамент,
од Петри мрежа до  -рачуна.
ПОСЛОВНИ ПРОЦЕСИ ДАНАШЊИЦЕ
Пословни процеси су заузели велики простор у свакодневном животу
пословних компанија. Они нису ништо ново. Њима се људи баве од почетка
ХХ века. Посебно су постали занимљиви у трећој декади, када су се пословни људи први пут заинтересовали да их опису. Пословање је постајало сложеније и глобално. Границе пословања се померају. Формирају се организације које се баве анализом пословања кроз пословне процесе. Уводе се
стандарди у пословању.
Као општу дефиницију пословног процеса можемо прихватити да пословни процес представља скуп међусобно повезаних задатака, који остварују одређени циљ. Они су ток координираних активности и задатака, у циљу постизања специфичног пословног циља.
Пословни процеси су се током година развијали, мењали и усавршавали. Разлога има много. У табели 1 је дат приказ еволуције менаџмента пословних процеса.
Први талас
1920
Методе и процедуре
Анализе
Процеси су симплицитни у радној пракси
Мала аутоматизација
Други талас
1980–90
ERP, други пакети
Мануелни
реинжењеринг
ИТ активатори/аутоматизација
Настанак у тренутку
1980
TQM
Континуирано
Научно
Инкрементално
1970–90
DBMS
Дељење података
Апликације за податке
1990
Реинжењеринг
Реметилачки
Не-научан
Радикално
1990
Дистрибуирано рачунарство
Дељене функције
Дистрибуиране апликације
Трећи талас
2000
Процес се фокусира
на ИТ
Пут до извршења
Агилност, адаптација
Оптимизација
затворене петље
2000
BPM
Континуирани
Научни
Животни циклус
2000
BPMS
Дељени процеси
Дистрибуирани
процеси
Табела 1 – Еволуција менаџмента пословних процеса
Како је текла еволуција менаџмента пословних процеса, мењала се и
информатичка платформа која је пратила пословање, табела 2.
238
Апликације
Платформа
Први талас
MRP
Хост рачунари
Језик
Систем
DL/1
HDBMS
Други талас
ERP, CRM, SCM
Оперативни систем
SQL
RDBMS
Трећи талас
BPM
WEB сервиси
BPML
BPMS
Табела 2 – Еволуција информатичке платформе у пословању
Еволуцију пословања пратиле су и промене у начину пословања, од
дељења података (RDBMS), преко дељења функција (WEB сервиси), до дељења процеса (BPMS). Логика и архитектура пословања се мења. У складу
са том логиком се мењају и приступи и информатичка подршка. Миграција се креће од апликација (подаци, процедуре, ток рада) до процеса (информације, систем, људи). Процес је у
центру догађања. Сваки пословни процес има
своју прошлост, садашњост и будућност. Савремену колаборацију данашњице карактерише
динамичност окружења, слика 1.
Слика 1 – Колаборација
данашњице
Слика 2 – Данашњи ВРМ стак
Типични ВРМ стак, приказан на слици 2, предствља основу III таласа
менаџмента пословних процеса.
Сложеност информатичког окружења данашњице, у ком се реализују
пословни процеси, у једној савременој компанији, видимо на слици 3.
239
Слика 3 – Информатичко окружење данашњице
Да ли је комплексност окружења нарасла толико да је постала неуправљива? Да ли је време за акцију?
ТЕОРИЈА ПОСЛОВНИХ ПРОЦЕСА
Први озбиљнији рад на опису пословних процеса дао је Петри1. Теорија Петри мрежа је настала 1960.године, и постала је основ за будуће истраживање и развој математичког описа пословних процеса. Пошто је Петри
физичар, теорију мрежа је посматрао као врсту дискретне физике: линије
су временски ток, процеси су просторни регион, процеси маркираних мрежа су као путање решења диференцијалних једначина. Петри мреже, представљају средство за приказ, моделовање анализу динамичких система, као
и проверу функционалности информатичког система. Значајан допринос у
разумевању пословних процеса дали су и други теоретичари, преко теорије
аутомата, процесне алгебре, алгебре комуникационих процеса, па до алгебре мобилних комуникационих процеса и теорије динамичких мрежа. Од
1995 до 2005.године, на Универзитету у Ајндховену, одбрањено је преко 70
докторских радова у области алгебре пословних процеса. Почетак нове ере
о теорији конкурентности сматра се 1980.година.
Често се сусрећемо са појмовима систем, процеси, подаци. Понашање
неког система се састоји од паралелног извршавања више процеса. Проце1
Carl Adams Petri
240
си могу бити динамички и активни, док подаци могу бити статички и пасивни. Процеси узајамно размењују податке и утичу на понашање другог
процеса у систему.
Понашање система представљамо као граф процеса. Граф процеса се
састоји од скупа чворишта и означених стрелица између чворишта. Чвориште представља стање система, док означене стрелице представљају транзицију из једног стања система у друго.
Процесна алгебра се фокусира на специфицирање процесних чланова
и рад са њима, увођењем скупа оператора. Она садржи основне операторе
за изградњу процеса, комуникационе операторе за изражавање паралелности, као и означавања рекурзије за обраду бесконачности понашања. Акције и оператори дозвољавају примену једноставних алата за конструкцију
процесног графа. За обраду великих процесних графова помоћу малих процесних чланова, уводе се оператори за изражавање паралелности и конкурентности.
Током протеклих 30 година, теорије су настајале да објасне праксу. А
пракса се последњих година врло бурно мењала. Услед снажног технолошког развоја, интерактивни системи постају свакодневница. Теорија секвенцијалних алгоритамских процеса се проширије на системе са интеракцијом.
Највећи изазов, технолошки и концептуално, јесте појава мобилног
рачунарства. Људи, рачунари и софтвер се континуирано крећу, било физички, било виртуелно. Анализа понашања мобилних система у фази развоја, много је тежа него што су секвенцијални рачунарски програми.  -рачун
је развијен у касним 1980-им, са циљем да се прецизно изрази мобилно понашање.  -рачун представља модел промене повезаности интерактивних
система. Као такав, он игра две различите улоге. Прво, он моделује умрежавање, у широком, модерном смислу. Поруке се шаљу од места до места. Те
поруке садржи линкове за активирање процеса. Друго,  -рачун се сматра
као основни модел рачунарства. Сваки основни модел се ослања на мањи
број примитивних нотација.  -рачун се ослања на нотацију интеракције.
Због бурног развоја технологије умрежавања и појаве Интернета,  рачун данас има много шири значај. Кретање процеса се представља као
кретање његових линкова.
УПРАВЉАЊЕ ПОСЛОВНИМ ПРОЦЕСИМА:
ТРЕЋИ TАЛАС
Менаџмент пословних процеса није нешто ново. Постављањем пословних процеса у центар пажње, компанијама се пружа могућност да иновирају, повећавају перформансе и одговоре захтевима данашњег тржишта.
Оно што је неопходно јесте промена размишљања о процесима. Та разми-
241
шљања треба потпуно да трансформишу данашње информационе системе
и уклоне јаз између менаџмента и ИТ-а2.
Компаније са менаџментом над процесима, могу да врше корекцију
курса пословања, примене систем квалитета 6Сигма и смање цену коштања својих производа. Такве компаније лакше повлаче стратешке потезе:
спајања, консолидације, алијансе, аквизиције, пружање ИТ услуга и глобалну експанзију. Менаџмент процеса је једини пут да се достигну ови циљеви.
Током реинжењеринга, од 1990.године, проспекти и књиге за менаџмент су биле препуне прича о другим компанијама. Једино што је требало
да се ради је да се прати водич за трансформацију сопственог пословања.
Тадашње теорије су базиране на старомодном начину и теоријама општих
система, које су предложене још пре педесет година. Реинжењеринг (II талас) представља радикалан редизајн пословних процеса, ради њиховог
драматичног побољшања. Радикални редизајн значи рад од почетка. Постојећи начин рада се не мења нити. Реинжењеринг не смањује неактивне
делове организације, не смањује обим организације, не врши поправке и
маргиналне промене.
Комапније које се орјентишу на менаџмент процеса, остварују контролу над интерним процесима и комуникацијама. Применом универзалног језика процеса, омогућавају партнерима да заједнички обављају пословање - да детаљно разумеју обостране операције и заједнички дизајнирају
процесе.
Менаџмент процеса није још једна форма аутоматизације, а ни нова
модна теорија менаџмента. Он открива шта радите, а потом управља животним циклусом побољшања и оптимизације, директним преводом у оперативни рад. Заснован на чврстој математичкој основи, ВРМ3 је освежење
за пословне људе. Пословни процеси више нису ограничени ИТ системима.
Појмови као што су процеси, процесни подаци, активности, поруке,
улоге, израчунавања, процесна гранања, компензационе активности, изузеци, секвенце, спајања, дељења, операције, придруживања трансформације,
планирање распореда по датуму, улоге и временска ограничења - формирају речник, који описује операције које се могу извршити. Алати за реализацију ових операција су језици за моделовање процеса. Ови језици обезбеђују семантику за пословне процесе, унификују различите речнике за развој
процеса, врше интеграцију система, дају workflow, омогућавају интеракције
људи и обављају трансакциони менаџмент.
Компаније будућности биће потпуно дигитализоване, са менаџментом пословних процеса и савременим информационим технологијама.
Данашњи глобални телефонски систем не би постојао без стандарда.
Интернет, мрежа свих мрежа, не би постојао без стандардних протокола.
Шта би било да свака компјутерска компанија нуди своју екслузивну верзи2
3
IT – информационе технологије
Business Process Management
242
ју мрежних протокола или HTML4? Интернет би лако изгубио префикс „интер...“. Интернет је свуда присутан и јефтин за приступ и употребу и омогућава компанијама формирање комерцијалних понуда. Њихов успех или неуспех је одредило тржиште, а не технологија Интернета.
Ако би свака компјутерска компанија понудила своју екслузивну верзију језика за моделовање пословних процеса, дошло би до хаоса. Потребан
је отворени, бесплатни и универзални језик за опис пословних процеса, који ће бити општа платформа за менаџмент пословних процеса. Потребна је
платформа која се базира на чврстом математичком фундаменту, који се
налази у  -рачуну ( -calculus). На дуге стазе, тржиште увек побеђује. Интернет је доказ овој тврдњи. Ни један рачунар ни група не контролишу
стандарде који Интернет чини Интернетом. Ти стандарди су отворени за
све и приступни свима.
За пословне процесе треба применити сличне принципе за дефинисање процесних стандарда. Математика се не може заобићи. Иако је до сада
развијено неколико језика за моделовање, фокус је на језику пословних
процеса који ће омогућити трећи талас менаџмента пословних процеса, заснован на слободној спецификацији, отвореној за све и сваког, open-source.
BPMS5, које компаније захтевају, базиран је на  -рачуну, workflow менаџменту, онтологији приказа процеса, конурентском програмирању и
другим техничким дисциплинама. У жељи да се артикулишу захтеви за
универзалним језиком процеса, a без жеље да се игноришу други радови,
наш фокус ће бити рад које је објавио BPMI6. Намењен је компанијама које
желе да изграде нову компанију са менаџментом процеса. Није намера овог
рада да се остали приступи означе као нефункционални или погрешни. Нити да се тврди да други језици окренути менаџменту процеса неће одговорити намени. Могуће је и да ће више језика за моделовање процеса коегзистирати заједно и да ће бити потребно да се обезбеди њихова интероперабилност.
Средином касних 1990-их, било је доста експеримената са новим пословним моделима и В2В7 интеграцијама преко Интернета. Појавили су се
различити предлози стандарда за дефинисање проблема око размене порука и докумената између пословних партнера. Ниједна од ових иницијатива
није нудила начин за управљање комплетног е-бизниса. Ни једна компанија неће отворити свој пословни систем, а да нема комплетан увид и јасан
опис процеса са којима управља. Било је јасно да нешто недостаје. Након
много практичних експеримената постало јасно да део одговора лежи у менаџменту процеса. Недостатак заједничког језика за изражавање комплексних и комплетних пословних процеса – не само интероперабилност сервиHypertext Markup Language
Business Process Management Suite
6 Business Process Management Initiative
7 Business-to-Business
4
5
243
са – отежало је развој и усвајање е-бизниса. Због тога, BPMI развиja апстрактни концепт BPMЅ, у пролеће 2000.године, који не прави разлику између интерних и екстерних интеграција. Он управља комплетним пословним процесима. Уместо употребе засебних алата за интерно и екстерно пословање компаније – EIA8 за интерно и В2В за екстерно пословање – компаније сада користе један формализам за изражавање свих процеса, што
учвршћује пут за развој система, који директно извршавају све процесе.
BPMI је одредио оштре циљеве дизајна: унифицирати интерне и екстерне интеграције, консолидовати кориснички-орјентисан workflow и машински процеси, искористити пораст броја хостованих сервиса, укључити
интерни канцеларијски систем, изградња на средњим системима (уместо
замене), подршка пословним променама, дистрибуирано извршење, размена и поновна употреба процеса у offline режиму рада, подржати процесе који се више пута користе, омогућити комбинацију најбољих решења, изградити све на постојећим стандардима, оркестрирати Web сервисе.
Током 2001.године и прве половине 2002.године, Web сервиси су били маркетиншки слоган који је ИТ индустрија користила за нове стандарде
за интероперабилност сервиса. Технологија Web сервиса није нови концепт. Она је конвергенција сервисно-орјентисане архитектуре, започете са
објектном орјентацијом 1960.године, и Интернет технологије, започете
1970.године. Технологија Web сервиса је важна, јер уклања власничке баријере код апликативних интеграција. Она обезбеђује јефтин и универзалан метод за изградњу композитних апликација. Ова технологија је бизнис-бизнис интеракција. Технологија Web сервиса није решење за све проблеме. Иако је цена коришћења Web сервиса знатно смањена, они имају
исте проблеме које је имало EAI решење, а којег су они заменили. И EAI и
Web сервиси су фокусирани на апликације, а не пословне процесе. Они деле
ИТ ресурсе, а не пословање. Деле API9, као свог грађанина првог реда, а не
пословне процесе.
Ово није ВРМ. ВРМ је нови метод и нова технологија за управљање
процесима као целине. Он није само укомпоновање сервиса да би се креирала композитна апликација. ВРМ укључује мере, информатичку логику и
пословна правила, који се налазе у дефиницији процеса и који могу да ограниче процесе према пословним циљевима, времену, цени и ресурсима. Web
сервиси нису погодни за обраду ових процесно-орјентисаних задатака, а
како ће се ова технологија развијати, остаје да се види. Не треба мешати
развој софтвера и Web сервисе са ВРМ.
BPM поједностављује интеракције између процеса који раде на различитим системима, у целом домену пословања. Он егзистира у хетерогеном
и дистрибуираном рачунарском окружењу. То је реални живот.
8
9
Enterprise integration application
Application Programming Inteface
244
Пословни процес укључује два или више пословних партнера. Сваки
партнер доноси више учесника у процесу (back-office системи, е-бизнис
апликације, интеракција запослених и други). Процесни системи сваког
партнера, одговорају за свој менаџмент у процесу. Пошто пословни партнери имају интеракције са великим бројем добављача, клијената и трговачких партнера, компаније успостављају заједнички „интерфејс процеса“, чиме се поједностављује потребна техничка интеграција на нивоу мреже.
У колаборативном процесу за менаџмент наручивања, на пример,
приватна имплементација компаније се описује као процес аквизиције роба и услуга, док се приватна имплементација добављача истог е-бизнис
процеса описује као процес купопродаје. Процес аквизиције роба и услуга и
процес купопродаје су две приватне имплементације истог комплетног пословног процеса. Ове имплементације имају интеракцију једна са другом
кроз заједнички јавни интерфејс.
Приватне имплементације и јавни интерфејси е-бизнис процеса подижу значај општег разумевања кореспонденције код приватних и јавних
процеса. Да ли јавни процеси заиста постоје? BPMI је прихватио концепт
приватног процеса, али само као случај пословног процеса. Приватне имплементације е-бизнис процеса су само делови пословног процеса који се
треба извршити. Њихов јавни интерфејс је ништа друго него неки вектор
за колаборативно извршење е-бизнис процеса од стране његових учесника.
Такав јавни интерфејс се не извршава независно, већ се састоји од различитих приватних имплементација е-бизнис процеса – један по учеснику. Да
би дизајн процеса био практичан за колаборативну економију, корисници
ће или успоставити неки заједнички репозиторијум процеса и систем за
менаџмент, или ће подржати импорт процеса у локалне алате за даљу модификацију.
Сваки менаџер, директор ланца снабдевања или консултант менаџмента има замишљен пословни модел и пословне процесе које жели да имплементира на прави начин. Ништа им не стоји на путу да размишљају на
нови начин. Све до трећег таласа менаџмента пословних процеса, сваком
пословном процесу је било тешко да се докаже у пракси, како због цене, тако и времена и техничких проблема око имплементације потребног софтвера. Сва сложена и скупа решења сада постају једноставнија и јефтинија.
Компаније, које су еваулирале BPMЅ, потврђују да је могуће да се моделују и изврше пословни процеси на једном централизованом рачунарском систему. Дизајн пословање, типа од-почетка-до-краја, потпуно је дистрибуиран, а његово извршење се обавља на једном систему. Процесни
центар, баш као центар базе података, биће ускоро једно место. У таквом
централизованом окружењу, пословни учесници ће и даље размењивати
поруке једни са другима – они и даље одржавају свој статус, своје процесне
податке над којима се могу правити упити. Постоји много малих и средњих
предузећа, која су најслабија карика у било ком ланцу вредности. Они су
добављачи добављача и обично запошљавају 50 или мање запослених и све
245
што имају то је Интернет конекција и spreadsheet-ове за пословну технологију. Они су и даље кичма сваке економије. На пример, један мултикомпанијски систем за менаџмент пословних процеса, може бити одговоран за
координацију активности, дефинисаних помоћу процеса типа од-почеткадо-краја; за управљање инстанцама процеса; и процесирање дистрибуираних трансакција – ствари које мала и средња предузећа никад не могу ни да
замисле.
Слично систему за менаџмент подацима, систем за менаџмент пословним процесима ће временом прећи у позадину и постаће део технолошке инфраструктуре, која ће бити додељивана свакој компанији, као базе
података.
BPMЅ се дизајнира за комплетан менаџмент пословних процеса –
идентификацију, дизајн, оперативни рад, оптимизацију и анализу. То је
основа на којој и софтверске компаније развијају следећу генерацију процесно-орјентисаних система, алата и апликација. Пословни процеси су до
сада били грађани другог реда у информатичким технологијама. Базиран
на   -рачуну и рачунарској науци о мобилним процесима, BPMЅ управља
свим сложеностима и динамиком. Пословни процеси опет постају грађани
првог реда. Развијени језик типа BPQL10 омогућава прикупљање информација за доношење одлуке за све процесе компанија.  -рачун је изабран као
основа за нови пословни рачунар. У будућности, пословни људи неће много
размишљати о томе.
РАЗВОЈ ПОСЛОВНОГ СОФТВЕРА И СИСТЕМИ ЗА МЕНАЏМЕНТ
ПОСЛОВНИХ ПРОЦЕСА (BPMS)
Већина организација извршава стотине и хиљаде различитих процеса
у оквиру свог редовног пословања, које можемо поделити на оне за интерне и оне за екстерне кориснике. Неки процеси су формални, могу више пута
да се понављају, добро су структуирани и могу се чак и аутоматизовати –
то су Процедуре. Други процеси су неформални, врло флексибилни, непредвидиви и тешко их је дефинисати или понављати – то је Пракса. Пословни процеси су обично много сложенији него што се у самом почетку то
види. Информационе технологије представљају главни ослонац свих компанија. Пословање се аутоматизује. Аутоматизација се обавља кроз базу
знања, аутоматизацију пословања и колаборацију. Знања, вештине и технологије у информационим технологијама постају све специјализованије и
све сложеније. Комуникације између различитих области постају све критичније.
Поставља се и питање зашто постоји размимолижање измеђи пословања и информационих технологија? Са пословне тачке гледишта, у компа10
Business Process Query Language
246
нији постоје следећи појмови: процес, стратегија, циљеви, људи, потрошачи, пословни партнери, процедуре, упутства, вештине, перформансе, активности и база знања. Са тачке гледишта информационих технологија, постоје следећи појмови: програм, инструкција, податак, интерфејс, трансакција,
поновна употреба, логика, спецификације, објекти, класе, методе и скалабилност. На питање, да ли постоји неки заједнички језик који повезује све
ове појмове, добија се јасан одговор: не постоји.
Софтверски пакет за управљање пословним процесима (BPMS) представља интегрисани скуп софтверских технологија које омогућавају контролу, управљање и побољшање пословних процеса. BPMS обухвата цео
животни циклус процеса, од дизајна,
имплементацијe, увођењa, мониторингa и оптимизацијe. Добре стране
примене BPMS-а су што омогућава организацијама да буду флексибилније и
агилније, да штеде време и новац у развоју апликативних решења и брже одговоре на промене на тржишту, да поСлика 4 – Интеракција у систему за већа безбедност података корисника,
да смањи иновативни циклус, да повећају продуктивност за све кориснике и системе укључене у пословни процес, да прати ток извршења активности, да уноси транспарентност код
дневних операција, да промовише колаборативност. Код аутоматизованих
система, BPMS оркестрира све активности, слика 4. Свеукупни пословни
процес може бити састављен од више учесника: људи, систем или процес.
Оркестратор (као диригент у оркестру) има ауторизацију да има сазнања о свим активностима, догађајима и току доношења одлуке у пословном процесу. Он одржава стање процеса и прикупља податке о перформансама процеса.
ЈОВАНОВЕ АКТИВНОСТИ
BPM SISTEM
МИЛАНОВЕ АКТИВНОСТИ
СЕРВИСИ
МОДЕЛОВАЊЕ ПОСЛОВНИХ ПРОЦЕСА ПРИМЕНОМ
BPMN ТЕХНОЛОГИЈЕ
Моделовање је ефикасан начин управљања софтверским развојем.
Оно омогућава комуникацију и дизајн: захтева, архитектуре, софтвера и система. UML11 се и даље употребљава као уобичајено средство за изражавање модела.
11
Unified Modeling Language
247
Конзорцијум OMG12 је основан 1989.године, као непрофитна организација у информатичкој индустрији. За информатичку индустрију, OMG
креира и одржава спецификације за оперативне и мобилне апликације, у
дистрибуираном и хетерогеном окружењу. Чланови OMG су: вендори информационих технологија, крајњи корисници, владине агенције и академије. Чланице OMG-а пишу, усвајају и одржавају спецификације за процесе.
Спецификације OMG-а имплементирају MDA13, која осигурава повратак инвестиција кроз праћење комплетног животног циклуса компанијских интеграција, а које имају различите оперативне системе, програмске језике,
мрежне инфраструктуре и окружења за развој софтвера. OMG спецификације обухватају: UML, CORBA14, CWM15 и стандарде за специфичне индустрије за десетине вертикалних тржишта.
BPMN16, у слободном преводу „Означавање у Моделовању Пословних
Процеса“. Развила га је радна група BPMI. BPMN су стандардизована средства за илустрацију пословних процеса. Прва верзија BPMN-а је објављена у
мају 2004.године. Примарни циљ рада око BPMN-а је био да се пронађе нотација, која ће бити читљива за све пословне кориснике, од пословних аналитичара, преко стручно-техничког развојног тима, па до пословних људи.
BPMN омогућава колаборацију између пословних корисника и ИТ-а, применом заједничког језика споразумевања. BPMN дефинише дијаграм пословног процеса (BPD17), базиран на flowchart техници, која подразумева креирање графичких модела пословних операција. Модел пословног процеса
представља мрежу графичких објеката. Дијаграм пословног процеса је скуп
графичких елемената. Елементи су тако изабрани да се разликују једни од
других и лако су препознатљиви већини моделара. На пример, активности
су правоугаоници, а одлуке су ромбови. BPMN је организација графичких
нотација у специфичне категорије. Овим приступом је обезбеђен одређени
скуп категорија за нотацију. Основним категоријама елемената се могу
придодати варијације и информације као додатно појашњење за сложене
пословне процесе, без промене изгледа дијаграма.
BPMN има интерни модул за генерисање извршеног језика пословног
процеса - BPEL4WS18. На тај начин, BPMN премошћава досадашње размимоилажење између дизајна пословног процеса и процеса имплементације.
Оbject Management Group, Inc.
Model Driven Architecture
14 Common Object Request Broker Architecture
15 Common Warehouse Metamodel
16 Business Process Modeling Notation
17 Business Process Diagram
18 Business Process Executive Language For Web Services
12
13
248
ИЗВРШАВАЊЕ ПОСЛОВНИХ ПРОЦЕСА ПРИМЕНОМ
BPEL И BPEL4WS ТЕХНОЛОГИЈЕ
BPEL19 је извршни језик за процесе засноване на аутоматизованој оркестрацији Web сервиса. Он је XML програмски језик, који се директно извршава на BPEL процесном софтверу (IBM WebSphere Process Server или
Oracle BPEL Process Manager).
Пословни процеси се описују на два начина. Извршни пословни процеси моделују актуелно понашање учесника у пословним интеракцијама.
Пословни протоколи, насупрот томе, користе описе процеса. Описи процеса
за пословне протоколе се називају општи процеси. За BPEL4WS кажемо да
се користи за моделовање понашања и извршних и општих процеса.
BPEL4WS обезбеђује језик за спецификацију пословних процеса и протокола за пословне интеракције. Тиме се проширује интеракциони модел Web
Servisa и омогућава моделу да подржи пословне интеракције.
BPMN је све графичке објекте употпунио са алатом које генерише извршни BPEL. Из BPMN дијаграма се генерише BPEL процес. BPMN дијаграм
се мапира у BPEL процес, односно, врши се мапирање BPMN елемената у
BPEL елементе.
BPEL се налази на највишем нивоу XML спецификација: WSDL, XML
Schema и XPath. Дефиниције WSDL порука и XML Schema обезбеђују модел
података којег користе BPEL процеси. XPath обезбеђује подршку за рад са
подацима.
ИЗВРШАВАЊЕ ПОСЛОВНИХ ПРОЦЕСА ПРИМЕНОМ
BPML ТЕХНОЛОГИЈЕ
Спецификација језика за моделовање пословних процеса BPML20 обезбеђује апстрактан модел за изражавање пословних процеса и придодатих
eнтитета.
BPML дефинише модел за изражавање апстрактних и извршних процеса, који обухвата све аспекте пословних процеса компаније (активности,
трансакције и њихове компензације, менаџмент података, конкурентност,
обрада изузетака и оперативна семантика). BPML обезбеђује граматику у
форми XML шеме, која омогућава перзистентност и размену дефиниција
кроз хетерогене системе, као и алате за моделовање.
Спецификација BPML-а зависи од следећих спецификација: XML, XML
Schema и XPath.
19
20
Business Process Execution Language
Business Process Modeling Language
249
СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ BPML и BPEL4WS
Језик за моделовање пословних језика BPML је представник нове фамилије језика за дефинисање процеса. Други чланови ове фамилије су
XLANG, компаније Microsft, као и WSFL21 компаније IBM. Компаније Microsoft и IBM су, на велико изненађење ИТ компанија које су се бавиле BPMSом и BPML-ом, у августу 2002.године, објавиле спецификацију BPEL4WS,
која комбинује XLANG и WSFL.
BPML и BPEL су језици за дефинисање процеса на бази XML-а. Они обезбеђују формални модел за изражавање извршних процеса, који покривају
све аспекте пословних процеса, а базирају се на различитим парадигмама.
WEB СЕРВИСИ
Web сервиси реализују универзалну интероперабилност апликација
употребом Web стандарда. Они користе лабав интеграциони модел, чиме
се омогућава интеграција хетерогених система у различитим пословним
окружењима (компанија-клијент, компанија-компанија, интеграција апликација у компанији).
Основне спецификације које дефинишу окружење у ком се употребљавају Web сервиси су: SOAP22, WSDL23 и UDDI24. SOAP дефинише XML протокол за поруке основних сервиса. WSDL уводи општу граматику за описивање сервиса. UDDI обезбеђује инфраструктуру неопходну за публиковање
и систематизовано проналажење сервиса. Као целина, ове спецификације
омогућавају апликацијама да пронађу једна другу и да обаве интеракцију
на бази лабавог модела, независно од платформе.
Оно што сигурно знамо, WEB сервиси заиста значе: нови приступ у развоју, још један слој у стеку, нови шаблон дизајна, нова знања, вештине и алати, додатни трошкови, више софтверских елемената, један извршни круг и
време, још један животни циклус у увођењу у функцију, више акронима.
ЗАКЉУЧАК
Савремени системи за менаџмент пословних процеса се базирају на
јаком математичком фундаменту, од Петри мрежа, преко процесне алгебре
и  -рачуна. Менаџмент пословних процеса у новој ери пословања представља неизбежан правац којим компаније морају да крену, ако желе да остану
Web Services Flow Language
Simple Object Access Protocol
23 Web Service Description Language
24 Universal Description, Discovery and Integration
21
22
250
у трци за задржавање старих и придобијање нових клијената. Процес је у
центру пажње.
Као графички пакет за израду дијаграма пословних процеса, користи
се BPMN, круцијални производ OMG организације.
Извршни језици су, по аутоматизму BPEL, и теоретски припремљен, а
не имплементиран BPМL. BPМL коренспондира 1:1 са BPMN, али због необјашњених разлога је његово место заузео BPEL, производ компанија IBM и
Microsoft.
Шта даље? Оно што нас чека у наредних педесет година, било да је менаџмент пословних процеса или да је развој софтвера јесу процесно-орјентисани информациони системи. Њима ће се прилагодити и компаније и
произвођачи софтвера.
Аналогно системима са релационим базама података, тако ће у будућности постојати и системи са релационом базом процеса. Оба имају снажан
фундамент у математичкој теорији. Као такви, имају велику будућност да
понуде стабилне и робусне пословне системе.
Оно што нас чека у будућности је менаџмент помоћу процеса.
251
CIP - Каталогизација y публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
3
ВЕСНИК : часопис за теорију и праксу
друштвено хуманистичких наука / Београдска
пословна школа ; главни и одговорни уредник
Иван Булатовић. - 2013, бр. 1- . - Београд
: Београдска пословна школа, 2013- (Краљево
: Кварк). - 25 cm
Полугодишње
ISSN 2334-8070 = Весник (Београдска
пословна школа)
COBISS.SR-ID 198453260
Download

Untitled - Beogradska poslovna skola