Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
1
Ovaj naučni časopis se izdaje dva puta godišnje
ISSN 2217-9739
COBISS.SR-ID 192516620
IZDAVAČ
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
8 Mitropolita Petra
11000 Beograd, Srbija
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Prof. Dr. Mirjana Radović-Marković, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
UREDNIK SARADNIK
Prof. Dr. Radmila Grozdanić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
KANCELARIJA UREDNIŠTVA
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
8, Mitropolita Petra., Beograd, Srbija
Tel. +381 11 2762-194; fax:+381 11 2762-194
www.vspep.edu.rs, [email protected]
POSLOVNI SEKRETAR
MA Slađana Vujičić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,
Beograd, Srbija,[email protected]
OSOBA ODGOVORNA ZA IZDAVANJE
Prof. Dr. Goran Kvrgić, Direktor Visoke škole za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
2
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
UREDJIVAČKI ODBOR
Prof. Dr. Carl Edwin Lindgren, Američka škola genealogije, heraldike i
dokumentarnih nauka, SAD
Prof. Dr. Brenda Nelson-Porter, Brigette's firma za Tehnološki konsalting i
istraživanja, SAD
Prof. Dr. Alexander Gungov, Univerzitetski centar za menadžment konflikata i
organizaciona istraživanja, Univerzitet u Sofiji "St. Kliment Ohridski, Bugarska
Prof.Dr.Plama Hristova, Univerzitetski centar za menadžment konflikata i
organizaciona istraživanja, Univerzitet u Sofiji "St. Kliment Ohridski, Bugarska
Dr. Imani Silver Kyaruzi, predavač, Katedra za biznis, Londonska škola za
menadžment, Velika Britanija
Prof . Dr. M. A. Omolaja, Predsednik Internacionalnog koledža za menadžment i
tehnologije, Nigerija
Prof. Dr. Ballet Jérôme, Centar za etos i ekonomiju za okruženje i razvoj
Madagaskara, Univerzitet iz Antanavarive, Madagaskar
Prof. Dr. Raghu Bir Bista, profesor, Univerzitet iz Tribhuvan, Nepal
Prof. Dr. Slavko Karavidić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
Prof. Dr. Sreten Miladinoski, MIT Univerzitet, Skoplje, Makedonija
Prof. Isiaka Esema, Pebble Hills Univerzitet i koordinator Udruženja za
obrazovanje internacionalnih zajednica, odeljak Nigerija, Nigerija
Prof. Dr. Nezameddin Faghih,Gavni urednik „ Žurnal globalnog preduzetničkog
istraživanje“ (JGER), Fakultet za preduzetništvo, Univerzitet u Teheranu, Iran
Prof. Dr. Radovan Pejanovic, Univerzitet Novi Sad, Srbija
Prof. Dr. Cane Capragoski, MIT Univerzitet, Skoplje, Makedonija
Prof. Dr. Agrawal Reena, Jaipuria Institut za Menadžment, Luckow, Uttar
Pradesh, India
MSc. Aidin Salamzadeh, predavač preduzetništva, pravila i regulative, marketing
i menadžment prodaje, Iranski Institut za rad i socijalnu sigurnost (LSS), Iran
MSc. Dušan Marković, predavač IT, Beogradska poslovna škola, Srbija
Miloš Vučeković, ekspert za IT, Singidunum Univerzitet, Beograd
Prof. Dr. Marijan Stevanovski, MIT Univerzitet, Skoplje, Makedonija
Dr. Almir Pestek, asistent, Škola za ekonomiju i Biznis, Sarajevo i zamenik
direktora Ekonomskog instituta u Sarajevu, Bosna i Herzegovina
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
3
Prof. Dr.Milan Krstic, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,
Beograd, Srbija
Ass. prof. Dragan Milosevic, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
Prof. Dr. Slavoljub Sljivic, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,
Beograd, Srbija
IZDAVAČKI ODBOR
Prof. Dr. Goran Kvrgić, Direktor Visoke škole za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
Prof. Dr. Mirjana Radović-Marković, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
Prof. Dr. Sofronija Miladinoski, Fakultet za turizam i ugostiteljstvo, Ohrid,
Makedonija
Prof. Dr. Radmila Grozdanić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
Prof. Dr. Slavko Karavidić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
MSc. Dušan Cogoljević, osnivač Visoke škole za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, Beograd, Srbija
Štampano u 300 primeraka
Autorsko pravo© 2013
Fakultet za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija
Sva prava zadržana.
4
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
UVODNA REČ GLAVNE UREDNICE
Glavna urednica
Časopis International review (IR) pripada onoj retkoj grupi naučnih časopisa
,koji se zalažu za multidisciplinarni pristup povodom različitih tematskih
oblasti.Shodno tome,u njegovom sadržaju se mogu nači najaktuelnije teme koje se
analiziraju sa ekonomskih ,socijalnim ,psiholoških ,političkih i drugih aspekata.To
čini ovaj naučni časopis zanimljivim i korisnim štivom za naučne radnike,
stručnjake i druge njegove čitaoce ,koji se bave različitim naučnim disciplinama.
Po svom karakteru je medjunarodni, s obzirom na njegovu medjunarodnu
redakciju i autore. Izlazi dva puta godišnje na engleskom jeziku u izdanju Visoke
škole za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo iz Beograda. Iako časopis nema
dugu istoriju, stekao je poverenje u medjunarodnoj i domaćoj naučnoj javnosti i za
kratko vreme je uključen u nekoliko značajnih medjunarodnih baza časopisa.
Redakcija je otvorena za sve koji su zainteresovani da učetsvuju kao
recenzenti ,kao i one koji su spremni da svojim predlozima daju svoj
doprinos.Takodje, pozivaju se svi oni koji su zainteresovani da njihovi radovi budu
ovde publikovani da slede tehnička uputstva za pisanje radova i da svoje radove
šalju na mejl časopisa. Svi radovi podležu anonimnoj recenziji.
Na kraju ovog uvodnika, želela bih da se zahvalim svojim saradnicima, koji
učestvuju na izradi ovog časopisa i pokazuju izuzetnu motivaciju da on bude
iz broja u broj sve bolji i kvalitetniji.
25. april 2013.godine
Gl.urednica
Prof.dr Mirjana Radovic-Markovic,akademik
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
5
SADRŽAJ
Srpska savremena ekonomija-regionalna komparativna analiza ............... 7
Vladimir Knezevic ................................................................................................ 7
Goran Kvrgic ........................................................................................................ 7
Dragan Ivkovic ..................................................................................................... 7
Solventnost i profitabilnost industrije Srbije .............................................. 27
Slavoljub Šljivic ..................................................................................................27
Dragana Vojteški-Kljenak ..................................................................................27
Milenko Pavlović .................................................................................................27
Uticaj slobodne zone na brži razvoj opštine Preševo ................................. 47
Edita Kastratović ................................................................................................47
Milan Dragić ......................................................................................................47
Vesna Ćilerdžić ...................................................................................................47
Uticaj svetske ekonomske krize na tržišta životnog osiguranja zemalja
bivše Jugoslavije od 2008.-2011. godine .................................................... 55
Natasa Vujadin ...................................................................................................55
Radomir Vujadin ................................................................................................55
Ivan Piljan ..........................................................................................................55
Organizaciono ponašanje-kreativno sredstvo za stvaranje vrednosti ....... 69
Tamara Stojanović .............................................................................................69
Aleksandar Djokić ..............................................................................................69
Snježana Djokić ...................................................................................................69
Uticaj organizacione strukture organizacije i stila rukovodjenja na
poslovni uspeh: Primer Nike Inc. ............................................................... 83
Rebecca Milos .....................................................................................................83
Merenje učinka društvenih preduzetničkih institucija: Slučaj iranske
kompanije za UNESCO ............................................................................... 89
Behrad Seyyed Zare.............................................................................................89
6
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uspostavljanje bolničkih informacionih sistema i stvaranje lojalnosti
pacijenata putem poboljšanja usluga: informacije iranskih bolnica ...... 103
Masoomeh Yousefirad .......................................................................................103
Mohammad Ali Sarlak .......................................................................................103
Tahereh Feizi .....................................................................................................103
Upravljanje uticajem klimatskih promena u Srbiji- studija slučaja ....... 123
Marko Protic .....................................................................................................123
Politički uticaj i delatnost masonskih organizacija ................................. 135
Katarina Majstorovic ........................................................................................135
Milos Stanojevic ................................................................................................135
OD ZNANJA KA FINANSIJSKOM MENADŽMENTU ........................ 153
Prof.dr Edita Kastratović ..................................................................................153
UDC: 338:339.137.2(497.11) ; 339.137.2 ; 339.727.22(497.11) ID: 199123212
Srpska savremena ekonomija-regionalna
komparativna analiza
Vladimir Knezevic1
Goran Kvrgic2
Dragan Ivkovic3
APSTRAKT
Ovaj rad se bavi iznalaženjem adekvatnog pristupa za sagledavanje aktuelnih
privrednih teškoća Srbije kao prvog koraka za preduzimanje mera za njihovo
ublažavanje i prevazilaženje. Polazeći od postojećeg stanja i stranih direktnih
investicija kao ključnog faktora za početak oporavka, predlaže se izgradnja
ambijenta povoljnog za investiranje. Za konkretna rešenja trebalo bi naći ideju u
privrednom, pa i šire, pre svega pravnom i političkom sistemu, ekonomskoj i
razvojnoj politici susednih zemalja koje su tranziciono uspešnije od Srbije, pa su
neke već postale članice EU. Stoga je ekonomiju Srbije najcelishodnije sagledati, i
rešenja tražiti u komparativnoj analizi susednih zemalja. Sagledavanjem, uslova i
postignutih rezultata u realizaciji identičnih ciljeva, ustanovljeno je da su te zemlje
najbolji primer za poređenje i izučavanje. Nadamo se da ćemo ovim pristupom
potaći realnije sagledavanje sadašnjeg privrednog trenutka naše zemlje, kao i
puteve daljeg napretka koji su Srbiji zaista na raspolaganju u vremenu koje
neposredno predstoji.
KLJUČNE REČI: FDI, privredni sistem, ekonomska i razvojna politika,
tržišna privreda, Srbija.
JEL: P5
Kontakt autor Vladimir Knezevic, e-mail: [email protected],Visoka škola za
poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
2
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
3
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
1
8
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Ekonomija Srbije poslednjih godina nije bila u stanju koje se može oceniti kao
zadovoljavajuće. Brojne ekonomske teškoće su se, kao što to obično biva,
reflektovale na stanje u celom društvu i dobrim delom uslovljavale političku
nestabilnost, kao i pogoršanje međunarodnog položaja zemlje.
U ovom veku u našoj ekonomskoj struci, politici i javnosti je uobičajeno je
poređenje privrednih performansi Srbije sa prosekom EU, a nije redak slučaj da se
za parameter uzimaju i ekonomski najjače zemlje Evrope. Na taj način se privredna
situacija čini demorališuće lošom, a tako postavljeni ciljevi teško dostižni, što ceo
pristup čini nekonstruktivnim. Zbog svega toga, želimo da predložimo potpuno
drugačiji ugao gledanja.
Pokazatelji ekonomskog stanja Srbije i mogući pravci akcije
Nacionalnu privredu moramo posmatrati iz više različitih uglova ukoliko
želimo da imamo što potpuniju i objektivniju sliku. Izbor kriterijuma za ocenu
stanja zavisi od mnogo faktora kao što su pre svega cilj istraživanja, dostupnost
uporedivih podataka i afinitet istraživača. Pored toga sama kompleksnost predmeta
izučavanja i njegovih implikacija na društvo takođe otežava odluku. Ipak,
najreprezentativniji bi mogao biti sledeći set pokazatelja: privredni rast, efikasnost
privređivanja, stabilnost tržišta, otvorenost privrede, jednakost u raspodeli i
standard života stanovništva (Bajec,Joksimović, 2003, p. 439-492).
Porast izvoza bi svakako najviše doprineo poboljšanju opšte privredne
situacije. Kako doći do rastućeg izvoza? Ako ostavimo po strani neadekvatno
vođenje politike kursa dinara u dužem vremenskom periodu (precenjen dinar),
smatramo da je glavni problem u tome što Srbija trenutno malo šta ima da izveze.
Ono što se izvozi karakteriše nizak stepen prerade. Tako 2011. godine imamo
situaciju da 66,4 % izvoza čini repromaterijal (RZS, 2012), a slično je bilo i
prethodnih godina. Tehnološki nivo naše privrede, a samim tim potencijalne
izvozne ponude je takođe dosta nizak, što uz relativno visoke cene negativno utiče
na konkurentnost izvoza.
Sa druge strane, obzirom na dugotrajno izražen deficit trgovinskog bilansa,
sigurno bi vredelo razmotriti mogućnosti preorijentacije u izboru
spoljnotrgovinskih partnera. Naime, usled dugogodišnje političke orijentacije ka
članstvu u EU, Srbija je moguće neopravdano zapostavila druga potencijalna
tržišta. Tako 2011. godine izvoz u EU čini 48%, a uvoz iz te grupacije 48,79%
učešća u spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije. Svakako bi vredelo preispitati
relativno jednostrano političko i spoljnotrgovinsko usmerenje, koja su uvek čvrsto
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
9
povezana, i razmisliti o potencijalima koje imaju druga, do sada zapostavljena
izvozna tržišta, pre svega Rusija i Kina. Ovo svakako nije prevashodno političko
pitanje, ma da svakako to i jeste u izvesnoj meri, već i čisto ekonomsko, i to kako
danas, možda još više u budućnosti. Srbija najviše uvozi iz Rusije, a obzirom na
strukturu uvoza (energenti) takav trend će se nastaviti. I pored povoljnog tretmana
naše robe u izvozu u tu zemlju Srbija ima dugogodišnji rastući deficit. Donekle je
slična situacija i sa Kinom, drugom svetskom privredom, koja je na četvrtom mestu
po vrednosti uvoza u Srbiju, odmah iza Italije (RZS, 2012). I sa ovom značajnom
zemljom imamo izražen deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, pa bi svakako bilo
uputno razmisliti o ovom preusmerenju, ne samo zbog politike, nego prevashodno
zbog smanjenja trgovinskog deficita.
Međutim, rusko tržište koje bi za naše izvoznike svakako u ovom trenutku bilo
operativnije, pored adekvatnog političkog pristupa, svakako zahteva i mnogo
kvalitetniji ekonomski pristup. Obzirom na sve žešću svetsku konkurenciju, ono
nije ništa manje zahtevno od drugih atraktivnih tržišta kao po kvalitetu isto tako i
po kvantitetu. Ali bez obzira na nužnost preusmerenja izvoza Srbije, trenutno se
suočavamo sa problemom male, tehnološki zaostale i skupe proizvodnje koja u
kombinaciji sa neadekvatnim tržišnim pristupom daje upravo navedene
spoljnotrgovinske rezultate. Samo se po sebi postavlja pitanje kojim putem krenuti
ka unapređenju privrenih rezultata?
Nameće se odgovor da je rešenje u nekoj vrsti novog investicionog ciklusa
koji bi revitalizovao srpsku privredu u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu i
uklopio je u međunarodnu podelu rada na bolji način nego što je to sada slučaj
(Savić, 2010, p. 311-326). Međutim, susrećemo se sa problemom nedostatka
akumulacije koja se može obezbediti iz unutrašnjih i spoljnih izvora, ali su obe
opcije otežane u uslovima svetske ekonomske krize.
Obzirom da je, domaća štednja nedovoljna, moraju se preduzeti mere za njeno
povećano učešće u raspodeli nacionalnog dohotka. To je neizbežno, ali trenutno
otežano nestabilnom političkom situacijom u zemlji, kao i niskim nivoom samog
nacionalnog dohotka. Neosporno je da se pored povećanja domaće akumulacije
moramo osloniti i na korišćenje stranih izvora finansiranja.
Korišćenje stranih izvora finansiranja, mada neophodno, je vrlo rizična
solucija ukoliko se koristi nepromišljeno. O tome nažalost svedoči naše ne malo
iskustvo sa zajmovnim kapitalom i donacijama. Naime, u prvoj deceniji ovog veka
u Srbiju su po tom osnovu, uz privatizacione prihode i tradicionalno velike
radničke doznake, ušla značajna sredstva od ukupno oko 70 milijardi dolara
(Dušanić,2011 a) koja se, međutim, nisu efektuirala u zadovoljavajućoj meri u
rastu izvoza i privrednom razvoju, već su se prelila u potrošnju vršeći pritisak na
rast uvozne tražnje. Ukoliko uzmemo u obzir ovu činjenicu, kao i realnu situaciju u
kojoj jednostavno ne možemo računati na značajne prilive sredstava po osnovu
zaduživanja, donacija i privatizacije u bliskoj budućnosti, rešenje se očito mora
tražiti na drugoj strani.
10
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Sve ovo sugeriše da je rešenje u stranim direktnim investicijama (FDI) kao
najpoželjnijem vidu priliva strane akumulacije u domaću privredu, jer one ne
pogoršavaju platni bilans zemlje i stanje zaduženosti, a imaju višestruko pozitivno
dejstvo na rast izvoza i privredni razvoj. Taj ključni efekat koji je potreban srpskoj
privredi u drugoj dekadi tranzicije, a koji se ogleda u uvođenju novih tehnologija,
porastu proizvodnje i izvoza, te prodoru na nova tržišta, (Dragutinović Mitrović,
Ivančev,2010, p.7-32) je nemoguće ostvariti na drugi način. Ovome bi svakako
mogli dodati i pozitivan mikroekonomski efekat koji se ogleda u uvođenju
savremenih metoda upravljanja preduzećima u našu poslovnu praksu.
Privlačenje FDI
Dakle, ukoliko smo došli do zaključka da su ove investicije neophodne našem
privrednom oporavku, odnosno predstavlja osnovni preduslov za izlaz iz aktuelnih
privrednih teškoća, postavlja se pitanje načina njihovog privlačenja. Pored
odgovarajućeg dugoročnog spoljnopolitičkog pozicioniranja zemlje, ne smeju se
nikako zanemariti ni klasični ekonomski uslovi oplodnje kapitala. Preciznije
rečeno, kapital koji se ne može okarakterisati kao špekulativni privlači se uslovima
koji pogoduju dugoročnoj maksimizaciji profita, a to su uslovi povoljne poslovne
klime, slobodnog konkurentnog tržišta, jednostavnih birokratskih procedura,
pravne sigurnosti, te makroekonomske i političke stabilnosti.
S druge strane, vrlo je opasno da se to radi prvenstveno kroz subvencionisanje
stranih ulaganja (Dušanić,2011 b). Iskustva iz tranzicionih privreda, i to ne samo
evropskih, upozoravaju da je bilo direktno, bilo indirektno finansijsko stimulisanje
stranih investitora kao jedina politka privlačenja FDI nezdrava i dugoročno
neodrživa. Naime, ukoliko je investior došao samo zbog subvencija, povući će se
čim one presahnu, a one ne mogu niti treba da budu trajne. S druge strane,
postavlja se pitanje, zašto bi se stimulisao samo strani kapital za investiranje, zašto
makar iste povlastice ne bi uživao i domaći ukoliko je to izvodljivo i opravdano?
Sve ovo znači da je preduslov daljeg razvoja Srbije u stvaranju takvog
ambijenta pogodnog za ulaganje kapitala kako domaćeg, tako još više stranog, koji
bi, očekuje se, po obimu trebalo da bude značajniji. Drugim rečima, neophodno je
poboljšati konkurentnost srpske privrede. Samo na taj način može porasti broj
srpskih preduzeća sposobnih za uspešniji nastup na svetskom tržištu.
Za povećanje domaće štednje i njeno produktivno ulaganje u domaću privredu,
a još više za privlačenje FDI, neophodno je obezbediti odgovarajući povoljan
tržišni ambijent što u Srbiji očigledno nije slučaj. Radi se zapravo o jednom
tranzicionom zastoju koji ima negativne implikacije na aktuelno privredno stanje u
našoj zemlji. Naime, pravac tranzicije predstavlja upravo izgradnja savremene
kapitalističke privrede, a Srbija na tom putu zakasnila, a sada izgleda i zastala. Dok
se ovo decenijsko zakašnjenje može donekle objasniti i nepovoljnim spoljnim
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
11
okolnostima, prevazilaženje ovog zabrinjavajućeg zastoja je prvenstveno
subjektivna odgovornost.
Dakle, kašnjenje, usporavanje, pa i zastoj u tranziciji Srbije u pravcu izgradnje
savremene tržišne privrede je osnovni uzrok nedostatka FDI koje su preko potrebne
srpskoj privredi. Kao što smo već napomenuli, "zdrav" kapital prvenstveno teži
investiranju na stabilno i slobodno tržište. Naše tržište to sigurno nije. Na primer,
na osnovu istraživanja stepena ekonomskih sloboda iz 2012. godine koje radi
Heritidž fondacija Srbija se trenutno nalazi na 98. mestu od ukupno 179 zemalja
koje su obuhvaćene istraživanjem (Heritage Foundation, 2011)
Sve nas ovo navodi na zaključak da je problem u krajnjoj istanci vezan za
proces tranzicije i zato konkretna rešenja u smislu razvoja privrednog sistem, te
koncipiranja ekonomske i razvojne politike moramo tražiti u iskustvima zemalja
koje su u ovom procesu dalje otišle i postigle bolje privredne rezultate. To je
upravo teren na kome treba primeniti komparativnu analizu. Dakle konkretna
rešenja bi prvenstveno trebalo tražiti u praksi nama uporedivih, a nešto uspešnijih
privreda.
Komparativna analiza
Komparativnom analizom srpske privrede i privrede drugih, uspešnijih
zemalja bi mogli iznaći neka celishodna rešenja koja su već u praksi dokazana i
prilagoditi ih sopstvenim uslovima u cilju poboljšanja performansi naše privrede.
Na taj način bi mogli možda izbeći i potencijalne greške u ovom domenu koristeći
iskustvo uporedivih privreda koje su već prošle suočavanje sa sličnim
privrednosistemskim problemima u neposrednoj prošlosti. Takvim pristupom bi
prevazišli tradicionalni problem većine društvenih nauka, pa i ekonomije, koje ne
mogu vršiti eksperimente.
Da bi se postigao najbolji efekat u ovom smislu, neophodno je poređenje sa
zemljama koje imaju isti model privređivanja, što je moguće sličnije sve ostale
relevantne uslove, a ipak različite razvojne rezultate. Samo tada možemo u velikoj
meri biti sigurni da su njihova privrednosistemska, ekonomskopolitička i razvojna
rešenja efikasnija od naših obzirom na veliku uporedivost ostalih faktora, a
različitost postignutih rezultata. To takođe otvara praktičnu mogućnost da ta
iskustva budu kreativno aplicirana u našoj praksi u cilju poboljšanja rezultata
srpske privrede
Ima više razloga koje nas usmeravaju na izučavnje iskustava zemalja u
tranziciji. Ovo pre svega zbog zajedničkog ciljnog modela privrednog sistema čijoj
se izgradnji teži, a to je opšteprihvaćen model kapitalističke tržišne privrede po
modelu Evropske unije. Preciznije i konkretnije rečeno ispunjavanje uslova za
prijem u ovu organizaciju je svima bio osnovni politički i ekonomski cilj.
12
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Postavlja se pitanje da li je za Srbiju najkorisnije da se u praksi rukovodi
iskustvom bivših socijalističkih zemalja koje su u tom pogledu najuspešnije?
Koliko su za nas relevantna iskustva bivših socijalističkih zemalja kao što su DR
Nemačka, Poljska, ČSSR ili Slovenije od pre dvadeset godina?
U ovakvim komparacijama postoje mnoga ozbiljna ograničenja i to ne samo sa
vremenskog aspekta, obzirom da su uslovi u svetskoj ekonomiji tada bili kudikamo
povoljniji za tranzicione privrede u Evropi. I politički aspekt, koji je po pravilu
izuzetno značajan u makroekonomiji, je bio potpuno neuporediv sa uslovima
srpske zakasnele tranzicije. Nemačka je još od 1990. jedinstvena država, stožer EU
i jedna od najmoćnijih svetskih privreda. Češka i Slovačka su i posle mirnog
razdruženja njeni istorijski i geografski bliski saveznici i partneri posebno u oblasti
privrede, a i šire. Poljska zbog svoje veličine, istorije i položaja takođe nema
nikakve uporedive tačke sa Srbijom. Sa druge strane, mala Slovenija je nakon
kratkotrajnog oružanog sukoba (21 dan), takođe još početkom devedesetih godina
prošlog veka, postala samostalna, a zatim i najrazvijenija novoprimljena zemlja
koja je 2004. godine postala punopravan član EU u okviru poslednjeg velikog
proširenja.
Skoro idealna grupacija za poređenje je,za svrhe ove analize, ona skupina
zemalja koja se naziva imenom Zapadni Balkan. To bi najkraće rečeno bile sve
zemlje nastale raspadom bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Slovenije, a pridodajući
Albaniju. O bliskosti i uporedivosti sa navedenim zemljama iz ove grupe nastalih
raspadom SFRJ ne treba mnogo trošiti reči. Ne samo zbog zajedničke granice sa
Srbijom, već i zajedničke istorije, sličnog nivoa razvoja, sličnih geografskih i
demografskih karakteristika, prirodnih resursa...U ovo okruženje se u potpunosti
uklapa i Albanija, koja se od svih ostalih zemalja Zapadnog Balkana razlikuje
jedino po tome što nije bila članica zajedničke države. Ukratko, mogli bi smo
zaključiti da su navedeni susedi Srbije najcelishodniji okvir za komparativno
razmatranje mogućnosti za uspešniju tranziciju njene privrede.
Ipak, navedena grupa zemalja pre može da bude realna mera naših dosadašnjih
tranzicionih (ne)uspeha nego primer koji treba slediti. Ukoliko bi želeli da imamo
upotpunjenu paletu zemalja čija bi konkretna privrednosistemska rešenja bila
relevantna za unapređenje naših tržišnih uslova, morali bi smo zemljama Zapadnog
Balkana pridodati još tri susedne. Naime Srbija se graniči sa svim napred
navedenim zemljama koje sačinjavaju grupaciju Zapadnog Balkana, a pokušaćemo
da obrazložimo zašto spisak treba za svrhe ove analize proširiti i sa ostala tri
suseda: Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom.
Za ove bivše socijalističke zemlje, bitno je naglasiti da su sve postale članice
EU, što znači da su nešto ispred Srbije i u smislu transformacije privrednog sistema
u pravcu dopuštanja značajnijeg delovanja tržišta a smanjenja uticaja države na
privređivanje. Za svrhe našeg poređenja nije najvažnija Mađarska koja je primljena
u toku već pominjanog velikog proširenja (2004.) kao jedna od najuspešnijih
zemalja u tranziciji, već više Bugarska i Rumunija, najmlađe članice koje su to
postale 2007. godine. Za potrebe naše analize, ove dve poslednje zemlje bi mogle
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
13
biti posebno interesantne, a naročito Bugarska koja je po svojoj veličini i ostalim
karakteristikama možda najsličnija Srbiji od svih zemalja sa kojima se graniči.
Posebno iskustva ove poslednje tri nama susedne, i po mnogim parametrima
privrednog i društvenog razvoja uporedive zemlje, mogu dobrim delom da budu
putokaz i pomoć pri realizaciji napora za uspešniju izgradnju tržišne privrede.
Prema napred pomenutoj rang listi zemalja po tržišnim slobodama, gde Srbija
zauzima 98. mesto, sa njom u grupi "uglavnom neslobodnih" ekonomija se nalazi
Bosna i Hercegovina na 104. mestu, dok su ostale, susedne zemlje plasirane nešto
bolje, u napredniju grupu "umereno slobodnih" ekonomija, i to Hrvatska na 83.
mestu (iako je nadomak ozvaničenja punopravnog članstva u EU), Crna Gora na
72. mestu (kandidat), Rumunija i Bugarska kao najnovije članice na 62., odnosno
61. mestu, Albanija na 57. mestu, Mađarska na 49. mestu kao najstarija članica EU
iz posmatrane grupe, i Makedonija na čak 43. mestu, koja je neočekivano, najbolje
plasirana i tako u potpunosti opravdala status kandidata po ovom kriterijumu.
Navedeni primer potvrđuje opravdanost izbora ekonomija za poređenje sa
srpskom. Naime, prema ovom, za svrhe naše analize, možda najvažnijem
kriterijumu, od osam uporedivih zemalja, jedna se nalazi sa Srbijom u grupi
uglavnom neslobodnih ekonomija (BiH), dok su sve ostale rangirane u prvu višu
grupu, umereno slobodnih. Sigurno je da nema nikakve realne i neposredne koristi
porediti aktuelno stanje naše privrede sa vodećim ekonomijama sveta po ovom
pokazatelju koje su svrstane u "slobodne" i "uglavnom slobodne", gde i nema naših
suseda, čak ni Makedonije i Mađarske. Poenta je u tome što se na njih dve svakako
možemo ugledati u naporima da izgradimo slobodno i otvoreno tržište. Neka
njihova rešenja i politika su svakako dobrim delom primenljiva i prihvatljiva, ali
naravno, ovo ne treba shvatiti ni kao idealizaciju ni kao preporuku nekritičkog
preuzimanja.
Srbija i njeno okruženje
Naša zemlja kao osnovnu i polaznu ideju za unapređenje privrednih rezultata u
aktuelnom trenutku bi trebalo da ima povećanje atraktivnosti ulaganja kapitala. Put
ka tome je bez sumnje izgradnja slobodne i otvorene tržišne privrede, a to sve
korespondira sa dobro poznatim političkim i ekonomskim ciljevima kao što su
završetak tranzicije i članstvo u EU. Uostalom, Srbija je već u ovom trenutku
okružena sa svih strana zemljama koje su članice ove integracije (Mađarska,
Rumunija, Bugarska i uskoro i zvanično Hrvatska) ili imaju status kandidata (Crna
Gora i Makedonija). Prema ovom kriterijumu uspešnosti tranzicije, nalazimo se
samo ispred BiH i Albanije.
Pored ovog zajedničkog razvojnog cilja, faktička situacija posedovanje
zajedničke granice sa ovim zemljama, etnička izmešanost stanovništva, te različiti
oblici povezanosti, otvaraju realnu mogućnost kako privredne saradnje, tako i
određene međusobne konkurencije. One, htele ili ne, moraju imati značajnu
14
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
ekonomsku saradnju, bilateralnu i multilateralnu (CEFTA i sl.), moraju sarađivati i
po pitanju velikih međunarodnih infrastrukturnih projekata iz domena saobraćaja i
energetike, ali se javljaju i u određenoj meri kao konkurenti u privlačenju FDI u
region.
Veličina
Ukoliko razmotrimo prvo broj stanovnika i površinu teritorije kao elementarne
uslove privređivanja, zaključujemo da su sve ovo uglavnom nevelike zemlje čak i u
evropskim okvirima. Ovi parametri dobrim delom uslovljavaju i samu veličinu
nacionalnog tržišta što je takođe važan faktor za potencijalne investitore. (tabela 4)
Tabela 1. Veličina Srbije i njenih suseda
Država
Broj stanovnika Površina u km2
Rumunija
21.538.000
238.391
Mađarska
10.056.000
93.028
Bugarska
7.660.000
110.879
Srbija
7.382.000
88.361
Hrvatska
4.436.000
56.594
BiH
3.843.000
51.209
Albanija
3.161.000
28.748
Makedonija
2.044.000
25.713
Crna Gora
620.145
13.812
Izvor: Republički zavod za statistiku (2010.), Statistički godišnjak Srbije 2010.
Beograd: Republički zavod za statistiku i http://sr.wikipedia.org/sr/Crna Gora,
Datum pristupa 09.03.2012.
Interesantno je primetiti da je od zemalja koje nisu članice EU Srbija
najmnogoljudnija i prostorno najveća. Vidimo da Bugarska ima neznatno više
stanovnika, a da je Mađarska samo malo veća po površini. S druge strane, prima se
u članstvo nešto manja Hrvatska, a dosta manje Makedonija i Crna Gora takođe
imaju status kandidata. Ovo nas upućuje na razmišljanje da bi se u tranzicionim
naporima mogli u nekim aspektima ugledati posebno na Hrvatsku koja jeste nešto
manja, ali je već praktično članica EU. Najmanja Crna Gora je postala kandidat pre
Srbije što samo potvrđuje da veličina privrede u našim regionalnim uslovima nije
presudan faktor tranzicije. Sve ovo navodi na zaključak da veličina tržišta Srbije u
svakom slučaju može privući FDI makar kao i tržišta Hrvatske i Crne Gore, i da
ukoliko to nije slučaj, razlozi su subjektivne prirode.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
15
Sa druge strane, sve ove zemlje što se tiče svetske privrede imaju zanemarljiv
značaj. Dobra ilustracija je pregled njihovog učešća u ukupnom svetskom izvozu
robe u 2010-oj godini (tabela 2).
Tabela 2. Učešće u svetskom izvozu 2010.
Država
% Učešća u svetskom izvozu robe
Mađarska
0,628
Rumunija
0,325
Bugarska
0,136
Hrvatska
0,078
Srbija
0,065
BiH
0,032
Makedonija
0,022
Albanija
0,010
Crna Gora
0,003
Izvor: UNCTAD (2011), UNCTAD handbook of statistics 2011, Datum pristupa
05.10.2012, http://www.unctad.org
I ovde se kao konstruktivan pokazao naš izbor uporedivih zemalja, obzirom da
bi razmatranje cele ove grupe, a i svake pojedinačno privrede u okviru svetske rang
liste bilo potpuno necelishodno sa aspekta naše analize. Ovako, pak, iz gornje
tabele možemo tačno da vidimo ko se gde nalazi u mnogo realnijem kontekstu.
Konstatujemo da samo članice EU iz ove grupe imaju veće učešće od jednog
promila u posmatranoj godini! Na ovaj način samo se tvrđuje da je najrealnija
privredna slika Srbije kada se gleda u okviru susednih zemalja.
Obzirom da smo svesni značaja rasta izvoza za srpsku privredu, ovde bi nam
moglo biti interesantno, kako je to hrvatski izvoz robe (dakle bez turizma!) veći i
značajniji od našeg. Kako su uspeli da svoju privredu bolje uklope u svetsku?
Odgovor na ovo pitanje bi mogao biti značajan za tranzicione napore Srbije.
Privreda
Veličina i snaga jedne nacionalne privrede, kao i dinamika njenog rasta, su
osnovni rezultati jednog privrednog sistema, odnosno ekonomske i razvojne
politike. Naravno, ovo se odnosi na manje - više uporedive zemlje, posebno što se
tiče veličine teritorije i broja stanovnika, a videli smo da je u tom pogledu naš
odabrani uzorak poprilično ujednačen. Naime, ako izuzmemo ekstreme, polovina
zemalja ima oko pet miliona stanovnika i oko pedeset hiljada kvadratnih
kilometara prostora.
16
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Veličinu i dinamiku privrede ćemo sagledati iz narednog pregleda nominalnog
bruto domaćeg proizvoda, što uz sva ograničenja i nedostatke, ipak predstavlja prvi
i najčešće korišćeni makroekonomski pokazatelj.
Tabela 3. Nominalni GDP (u mil.$)
Država
Rumunija
Mađarska
Hrvatska
Bugarska
Srbija
BiH
Albanija
Makedonija
Crna Gora
2007
169,283
136.102
59.336
42.114
38.952
15.281
10.705
8.160
3.669
2008
200.071
154.234
69.911
51.825
47.761
18.543
12.969
9.834
4.520
2009
161.110
126.632
63.436
48.569
40.148
17.083
12.119
9.314
4.141
2010
161.629
128.632
60.852
47.727
38.444
16.648
11.858
9.138
4.111
2011
179.794
140.029
63.850
53.514
45.043
18.088
12.960
10.165
4.551
Izvor: web.data.worldbank.org, Datum pristupa 08.01.2012.
I prema ovom kriterijumu Srbija se nalazi tačno u sredini što ponovo pokazuje
da smo odabrali primeren okvir za realno sagledavanje performansi njene privrede.
Kakvog bi smisla uopšte imao izbor takve grupacije za poređenje u kome bi naša
zemlja po svim kriterijumima bila prva ili pak poslednja?
Značajno da se Srbija nalazi iza (opet) privredno uspešnije Hrvatske, ali i da
sasvim malo zaostaje iza Bugarske, takođe članice EU, koja je po veličini teritorije
i broju stanovnika od svih zemalja u grupi najpribližnija Srbiji. Interesantno je
primetiti, a to je sigurno zanimljivo za posebno izučavanje, kako je Srbija mnogo
više osetila krizu od te najsličnije privrede. Ovo u svakom slučaju implicira dva
važna zaključka. Kao prvo, ponovo se nameće preporuka da se u privrednom
smislu možemo ugledati na mnoga rešenja iz Hrvatske, a izgleda i Bugarske..
Sa druge strane, a sa aspekta našeg istraživanja još važnije, unapređenjem
institucija slobodnog tržišta bi najefikasnije popravili privredne rezultate, jer smo
već konstatovali da su tržišne slobode od svih ovih zemalja najmanje u Srbiji (sa
izuzetkom BiH). Ukratko, važno je primetiti da smo na razvojnoj skali uporedivih
zemalja bolje rangirani nego što se tiče tržišnih sloboda. Dakle tu je velika skrivena
rezerva za privredni razvoj koju je celishodno što pre aktivirati, posebno što ta
aktivacija zavisi uglavnom od domaćih subjektivnih društvenih faktora i nije
materijalno-finansijski zahtevna.
Ovakvi zaključci opstaju i ukoliko pribegnemo suptilnijoj analizi i
preračunamo bruto domaći proizvod po stanovniku. Tako dobijamo pokazatelj koji
nam za razliku od prethodnog koji pre svega ilustruje veličinu privrede, u većoj
meri odslikava kvalitet privređivanja.(tabela 4)
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
17
Tabela 4. Nominalni GDP p.c. $
Država
2007
2008
2009
2010
2011
Hrvatska
13.376 15.767 14.323 13.774 14.488
Mađarska
13.535 15.365 12.635 12.863 14.044
Rumunija
7.856 9.300 7.500 7.539 8.405
Crna Gora
5.842 7.183 6.569 6.510 7.197
Bugarska
5.498 6.798 6.403 6.335 7.158
Srbija
5.277 6.498 5.484 5.273 6.203
Makedonija 3.984 4.791 4.528 4.434 4.925
BiH
4.044 4.913 4.534 4.427 4.821
Albanija
3.377 4.076 3.796 3.701 4.030
Izvor: web.data.worldbank.org, Datum pristupa 08.01.2012.
Prema ovom, suptilnijem, pokazatelju privredne razvijenosti Hrvatska je čak
prva u grupaciji, ispred Mađarske i time u potpunosti opravdava ulazak u EU što se
tiče ekonomskih kriterijuma. Još je poučniji slučaj Crne Gore koja se nalazi ispred
Bugarske, članice EU, i Srbije sa kojom je do 2006. godine sačinjavala zajedničku
državu. Ovo je još eklatantniji primer kako unapređenje tržišta, te adekvatno
vođenje spoljne politike i unapređenje pravnog sistema može biti značajno za
privredni razvoj.
Međutim, da bi analiza uspešnosti privređivanja bila potpuna, ne možemo u
vreme svetske ekonomske krize, koja je upravo i započela u finansijskom sektoru,
pa je možemo sa dosta prava nazvati i krizom dugova, zaobići problematiku
spoljne zaduženosti, izuzetno aktuelnu u Evropi. To će nam pokazati u kojoj su
meri ove zemlje, i Srbija među njima, samoodržive u ekonomskom smislu,
odnosno koliko je njihov privredni rast i razvoj zasnovan na stranoj akumulaciji.
Kao i u prethodnom slučaju, zbog prisutnih razlika u veličini zemalja u regionu,
podaci u apsolutnom iznosu ne daju najprecizniju sliku performansi nacionalnih
privreda važnih za uporednu analizu. Očekivano je da najveći ukupan dug ima
najveća Rumunija, a najmanji Crna Gora. Zato je mnogo vredniji pokazatelj
zaduženost po stanovniku. Tek tada možemo sa većom sigurnošću da uočimo koja
je od zemalja regiona najzaduženija, a koja najmanje. (tabela 5)
18
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 5. Spoljni dug p.c. 2010. god.
Država
Dug p.c. $
Hrvatska
13.435
Mađarska
10.539
Bugarska
6.373
Rumunija
5.667
Srbija
4.418
Makedonija
2.816
Crna Gora
2.461
BiH
2.249
Albanija
1.447
Izračunavanja izvršio autor na bazi podataka sa web.data.worldbank.org, Datum
pristupa 08.01.2012
Ovde možemo videti da su Hrvatska i Mađarska daleko najzaduženije zemlje,
a da je Srbija u ovoj uporednoj regionalnoj analizi srednje rangirana, ali kao
najzaduženija zemlja koja nije članica EU. Iz toga možemo izvesti nekoliko bitnih
zaključaka za savremenu ekonomiju Srbije. Pokazuje se da su veoma korelisane tri
pojave: stepen privrednog razvoja (Tabela 4), članstvo u EU i spoljna zaduženost.
Slika 1: Tranzicione ekonomije Srbije i njenih suseda
Naravno da je privredni razvoj neprikosnoveni cilj, ali imamo primer da je
Srbija tu skoro ravnopravna sa Bugarskom. Sa druge strane, pitanje članstva u EU
prema ovome izgleda prvenstveno političko, a ne ekonomsko pitanje za Srbiju.
Utoliko je to jasnije kada vidimo i primer Crne Gore koja ima efikasniju privredu
ne samo od Srbije, nego i od Bugarske koja je članica Unije od 2007. godine.
(prema poslednjim podacima iz tabele 4) .
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
19
Sa druge strane, uočavamo da je za odabranu grupu zemalja mnogo čvršća
korelacija između stepena privrednog razvoja i veličine zaduženosti ovih zemalja
po stanovniku, nego između razvijenosti i članstva u EU. Ukoliko stavimo u odnos
GDP p.c. iz tabele 4 i iznos spoljnog duga p.c. iz tabele 5 dobijamo korelaciju koja
iznosi 0,948. Ovo saznanje takođe može biti vrlo značajno za Srbiju i njenu buduću
razvojnu politiku.
Slika 2: Razvijenost i zaduženost
Kakva je perspektiva zemalja regiona i Srbije među njima da i dalje zasnivaju
svoj razvoj na zaduživanju? Odgovor na ovo pitanje pre svega zavisi od
mogućnostima redovnog servisa dugova. Jedna od značajnih mera te mogućnosti je
odnos između spoljnog duga i GNI (bruto nacionalnog dohotka) što se vidi iz
Tabele 6.
Tabela 6. Relativna zaduženost 2010. god.
Država
Spoljni dug kao % GNI
Bugarska
104,80
Hrvatska
97,58
Srbija
84,30
Mađarska
81,99
Rumunija
76,40
Makedonija 63,10
BiH
48,80
Albanija
40,50
Crna Gora
39,10
Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012.i autorova izračunavanja
Prvo što primećujemo to je da je skoro polovina posmatranih zemalja
prekoračila granicu od 80% koja se uobičajeno smatra kritičnom. Obzirom da je
20
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
pozicija Srbije po ovom kriterijumu nepovoljna, možemo zaključiti da nije
preporučljivo nastaviti sa politikom uvećanja spoljnog duga u budućnosti. Ovo
posebno i zbog toga što su dosadašnji efekti zaduživanja u svakom pogledu
nezadovoljavajući. Imajući u vidu da su ostale prezadužene zemlje regiona
(Bugarska, Hrvatska i Mađarska) ipak ostvarile neke svoje političke i ekonomske
ciljeve koje bi smo najjednostavnije mogli nazvati okončanjem tranzicije, ne
vidimo razloge zašto bi Srbija i dalje uvećavala svoj dug uz istovremeno
zaostajanje u privrednom razvoju ne samo za prezaduženim susedima po ovom
kriterijumu nego i za Rumunijom i Crnom Gorom. Posebno je interesantan primer
najmanje zadužene zemlje u ovom pregledu - Crne Gore kojoj to nije smetalo da
ostvari većinu svojih ekonomskih i političkih ciljeva, a izašla je iz zajedničke
države sa Srbijom tek pre nekoliko godina.
Stabilnost
U kratkom vremenskom periodu koji smo odabrali kao interesantan za naše
posmatranje, ne vide se bitne razlike u oscilacijama prosečnih godišnjih stopa rasta
realnog bruto domaćeg proizvoda odabrane grupe zemalja. Slično reagovanje na
efekte svetske krize je još jedan argument za odabir ove grupe zemalja za uporedno
izučavanje ekonomske uspešnosti. Drugim rečima, usled velike sličnosti one u
velikoj meri dele zajedničku ekonomsku sudbinu. (Tabela 10)
Tabela 7. Stopa privrednog rasta (%)
Država
Albanija
Crna Gora
Makedonija
BiH
Mađarska
Bugarska
Srbija
Rumunija
Hrvatska
2007
+5,9
+10,7
+6,1
+6.8
+0,1
+6,4
+5,4
+6,0
+5,1
2008
+7,7
+6,9
+5,0
+5,4
+0,9
+6,2
+3,8
+9,4
+2,2
2009
+3,3
-5,7
-0,9
-2,9
-6,8
-5,5
-3,5
-8,5
-6,0
2010
+3.5
+2,5
+1,8
+0,8
+1,3
+0,4
+1,0
+0,9
-1,2
2011
+3,0
+2,5
+3,0
+1,7
+1,7
+1,7
+1,8
-0,4
-0,0
Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012.
Možda je iznenađujuće da Albanija i Crna Gora imaju najviše i najstabilnije
stope privrednog rasta, a to je za Srbiju bitno jer i one nisu članice EU. Ma da su
navedene privrede dosta manje od naše, njihova iskustva mogu biti značajna.
Dakle, ne da je moguće, nego je prema ovim rezultatima možda i lakše ostvariti
privrednu stabilnost van evropske integracije, posebno za male zemlje u regionu.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
21
Primetan je uticaj svetske ekonomske krize kod cele grupe u poslednjim
godinama. Takođe, zapažamo da je kriza više pogodila veće, razvijenije i otvorenije
privrede, pretežno zemlje EU, što nije iznenađenje i tu je najilustrativniji primer
Rumunije. Aktuelna ekonomska kriza u EU ne može zaobići ni jednu zemlju članicu, a
posebno se oseća u slabijim privredama kakve su sve u regionu. I ovo je važno za
Srbiju, posebno što je veoma verovatno da sa ovog aspekta ne bi postigla bolje
rezultate i da je bliža ovoj organizaciji o čemu nam svedoče primeri Mađarske i
Hrvatske. Inače, i po ovom kriterijumu naša je zemlja neposredno iza Bugarske.
Otvorenost
U aktuelnoj eri globalizacije, a posebno u tranziciji kao njenom nama
najinteresantnijem delu, otvorenost privrede je imperativ, i dugoročno gledano
jedini put opstanka i razvoja svake privrede, a posebno malih evropskih zemalja
koje analiziramo. Neophodnost porasta izvoza, o kome smo već govorili, uticao je
da sve ove zemlje postignu dobre rezultate merene godišnjim procentualnim rastom
vrednosti izvoza robe sve do pojave svetske recesije. I ne samo to, sličan trend je
imao i porast izvoza meren relativno kao deo bruto domaćeg proizvoda - Tabela 8.
Tabela 8. Izvoza robe i usluga (% GDP)
Država
2007 2008 2009 2010 2011
Mađarska
81
82
78
87
92
Bugarska
59
58
48
58
63
Makedonija
52
51
39
48
49
Hrvatska
42
42
35
28
38
Crna Gora
43
39
33
36
39
BiH
43
41
32
36
42
Srbija
31
31
29
35
37
Rumunija
31
31
33
23
22
Albanija
29
30
28
30
30
Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012.
Sve su zemlje u ovom periodu imale dinamičan rast izvoza meren vrednosno
do pojave krize koja je uslovila pad, međutim kada se taj rast "ukrsti" sa kretanjem
GDP, uočavamo da su Mađarska i Bugarska sa vrha, te Srbija i Albanija sa dna
lestvice na kraju perioda imale otvoreniju privredu nego na početku mereno na ovaj
način, dok su ostale privrede postale nešto zatvorenije. Srbija je u ovom aspektu,
dinamički gledano postigla zadovoljavajuće rezultate, sigurno bolje nego po
ostalim privrednim pokazateljima. Međutim, to poboljšanje i dalje nije dovoljno,
jer i dalje samo Rumunija i Albanija izvoze manji deo svog bruto domaćeg
22
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
proizvoda. Za uspešniju integraciju u međunarodne privredne tokove to je svakako
nedovoljno. Sigurno je da bi u tom svetlu trebalo razmotiti i agresivniji pristup
nekim trenutno zapostavljenim izvoznim tržištima kao što su već pominjane Rusija
i Kina, ali zašto ne i druge zemlje.
Očigledno je da su sve posmatrane zemlje u prethodnom srednjoročnom periodu
uložile velike napore za rast izvoza i da su u tome imale uspeha. Međutim, da bi smo
potpunije sagledali kvalitet njihove uključenosti u međunarodnu podelu rada i uzmemo
u obzir odnose razmene (terms of trade) koje su ove zemlje postigle u proteklom
period, zaključujemo da je sa kvalitativnog dinamičnog aspekta uspeh polovičan
(UNCTAD 2010). Naime, u ovom veku je manje od polovine zemalja samo neznatno
popravila odnose razmene u odnosu na one koji su postizani na početku veka.
Standard i kvalitet života
Pored svih ekonomskih pokazatelja kojima smo se bavili do sada, naravno da
poredeći određene zemlje u privrednom i širem društvenom kontekstu, moramo
posebno da se osvrnemo na standard i kvalitet života stanovništva. To jeste
najznačajnija mera svih privrednih uspeha, ali zbog same svoje prirode teško je
precizno kvantifikovati.
Standard ne zavisi samo od visine bruto domaćeg proizvoda, a ni nacionalnog
dohotka (neto domaćeg proizvoda) nego i od njegove namenske raspodele, kao i od
ravnomernosti raspodele dohotka namenjenog krajnjoj potrošnji. Tu su naravno i
bezbednost, očuvanje prirode, obrazovanje, političke slobode i drugi brojni
nemerljivi faktori kvaliteta života.
Ovde smo se opredelili za očekivano trajanje života za period 2005-2010
prema statistici Ujedinjenih nacija - Tabela 9.
Tabela 9. Očekivano trajanje života
Država
Godine života
Hrvatska
76
Albanija
76
BiH
75
Makedonija
74
SCG
73
Bugarska
73
Mađarska
73
Rumunija
73
Izvor: UNCTAD (2010), UNCTAD handbook of ststistics 2010, Datum pristupa
08.03.2011, http://www.unctad.org
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
23
Prema ovom izabranom pokazatelju cela grupa u posmatranom srednjoročnom
periodu deluje prilično ujednačeno, i za precizniju diferncijaciju bi možda bili
zaslužna neka šira istraživanja u ovoj oblasti. U svakom slučaju ovolika
ujednačenost čini se da podržava tezu o smislu međusobnog poređenja ovih
zemalja za potrebe makroekonomskih analiza. Interesantno je, takođe, da je Srbija
po ovom kriterijumu uspešni isto koliko i članice EU, a da je Hrvatska na čelu.
Moguće je da je na visoko očekivano trajanje života u Hrvatskoj imala uticaj
promena starosne strukture stanovništva kao posledica kretanja srpskog življa u
poslednje dve decenije, ali o tome još uvek nema relevantnih demografskih
istraživanja.
Platnobilansni problemi
Iz svega proizilazi da je najpogodniji okvir za sagledavanje naših aktuelnih
privrednih problema i iznalaženje rešenja, upravo društvo naših suseda. Jedan od
osnovnih privrednih problema svih posmatranih zemalja deficit trgovinskog
bilansa. Prema ovom pokazatelju Srbija se u regionalnom okviru nalazi u donjoj
trećini. (Tabela 10)
Tabela 10. Deficit tekućeg bilansa (u mil.$)
Država
Mađarska
Makedonija
Albanija
Crna Gora
BiH
Hrvatska
Srbija
Bugarska
Rumunija
2007
-9.962
-606
-1.151
-1.363
-1.648
-4.328
-6.890
-11.437
-23.080
2008
-11.119
-1.236
-2.018
-2.003
-2.605
-6.083
-10.395
-11.875
-23.719
2009
-107
-610
-1.851
-1.333
-1.088
-3.067
-2.867
-4.256
-6.955
2010
+1.515
-200
-1.353
-966
-946
-963
-2.820
-591
-7.284
2011
+2.033
-274
-1.595
-802
-1.588
-466
-4.113
-579
-8.541
Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012. i autorova izračunavanja
Ako smo realni, i sa ovog aspekta ne možemo biti potpuno nezadovoljni,
budući da se nalazimo u veoma sličnom položaju kao Bugarska i Hrvatska.
Činjenica je da sve zemlje grupacije imaju izražen problem deficita tekućeg bilansa
osim Mađarske za koju bi se moglo reći da je sa ovog aspekta jedna od uspešnijih
zemalja u Evropi.
Posebno zabrinjava što sve posmatrane zemlje, uključujući i našu, u ovom
periodu imaju deficit, sa izuzetkom Mađarske. Rumunski deficit izgleda ubedljivo
najveći, ali ako uzmemo u obzir veličinu zemlje, njena situacija nije teža od
24
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
proseka grupacije. Takođe vidimo das u sve zemlje nakon kriznog udara 2008.
godine preduzele mere i smanjile deficit platnog bilansa, ali se kod polovine
ponovo javljaju negativne tendencije u 2011-oj godini.
Obzirom na izložene probleme i značajnu zaduženost koja je prisutna u
zemljama grupacije poslednjih godina, strane direktne investicije bi mogle biti
značajne za razvoj ovih ekonomija. Međutim, kod većine njih se svetska
ekonomska kriza odrazila kroz apsolutni pad priliva kapitala u ovom obliku.
Budući da se prema onome što smo do sad govorili ovde radi o veoma važnom
pokazatelju, trebalo bi mu posvetiti posebnu pažnju. FDI u zemljama koje nisu
članice EU su uglavnom neznatne, što znači da su mere za unapređenje tržišta i u
Srbiji daleko iza onih koje primenjuju susedne zemlje koje su već stekle
punopravno članstvo u EU. Posebno je interesantan razvojni put Mađarske gde je
došlo do neto - odliva kapitala iz zemlje 2010-te godine što zahteva posebnu
analizu.
Realniju sliku dobijamo upotrebom relativnih pokazatelja umesto apsolutnih.
Tako nam zbog različitih veličina privreda u grupaciji mnogo može reći učešće
SDI u bruto domaćem proizvodu. (Tabela 11)
Tabela 11. Relativna mera FDI u 2011. god.
Država
SDI u GDP (%)
Mađarska
17,10
Crna Gora
11,67
Albanija
7,69
Srbija
5,99
Makedonija
3,92
Bugarska
3,40
BiH
2,39
Hrvatska
2,30
Rumunija
1,53
Izračunavanja izvršio autor
Ovde je slika Srbije kao privlačne destinacije za strani kapital istovetna
odnosno zauzima sredinu. Jedini iznenađenje je položaj Hrvatske koja se inače
dobro kotira po kriterijumu tržišnih sloboda i evropskih integracija. Napominjemo
da je rang zemalja skoro identičan ukoliko se izvrši preračunavanje SDI po
stanovniku. I što je posebno važno, ukoliko razmatramo 2008. godinu kao
poslednju prosperitetnu za ovu grupu zemalja pre nego što ih je gotovo sve
pogodila svetska kriza punom žestinom, možemo utvrditi visok stepen korelacije
između GDP p.c. i SDI p.c. od čak 0,712. Ovde pored očekivane liderske pozicije
Mađarske, ponovo uočavamo poučan primer Crne Gore koja u mnogo čemu može
biti uzor bez obzira na veličinu privrede.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
25
Ova nam analiza kazuje da bi unapređenje tržišta u našim uslovima
predstavljalo aktivaciju moćnog, a zapostavljenog resursa obzirom da smo po
većini posmatranih pokazatelja u sredini grupe, a po tržišnim slobodama na
začelju. Dakle poređenje sa susedima nam otkriva i naš realni položaj, a i
preporučuje operativni pravac akcije - izgradnju i unapređenje tržišta.
Zaključak
Nakon detaljnog razmatranja osnovnih ekonomskih pokazatelja Srbije u
poslednjih nekoliko godina možemo primetiti da su oni uglavnom
nezadovoljavajući kako u apsolutnom, tako i u relativnom izrazu. Obzirom da se
radi o maloj otvorenoj privredi usled ekonomske krize u svetu poslednjih godina
došlo je i do negativnih trendova u privredi po mnogim aspektima posmatranja.
Međutim, ukoliko izvršimo uporednu analizu sa zemljama neposrednog okruženja,
što po nama predstavlja jedini smisleni parametar za poređenje, vidimo da srpska
privreda svakako nije najuspešnija, ali ni najneuspešnija.
Uočavamo da većinu ovih zemalja muče slični ekonomski problemi, bez
obzira da li su okončale svoju tranziciju i postale članice EU ili su pak, kao Srbija
iz objektivnih i subjektivnih razloga bile sporije u tom procesu. To kašnjenje sa
jedne strane može pogodovati Srbiji prilikom formulisanja nove strategije
privrednog razvoja obzirom da su joj dostupna iskustva uporedivih zemalja koje su
dalje odmakle na putu kojim se i ona uputila.
Za rešavanje aktuelnih problema srpske privrede je svakako neophodna nova
razvojna strategija koja se ne može bazirati na rastu zaduženosti, već na rastu
konkurentnosti privrede zarad popravljanja spoljnotrgovinskog bilansa i
privlačenja FDI što svakako nije lak zadatak u uslovima svetske ekonomske krize.
Iskustva naših suseda pokazuju da sama kandidatura za članstvo u EU, pa čak
ni članstvo u toj organizaciji, sami po sebi ne znače mnogo za domaću privredu.
Izgleda da u slučaju ekpanzije vodećih privreda EU zemlje članice sa kojima se mi
graničimo i sa kojima se možemo porediti mogu računati na određen privredni rast
pre svega na bazi zaduživanja, a u manjoj meri i na bazi FDI, dok se u uslovima
recesije suočavaju možda čak i sa mogućnošću nacionalnog bankrota.
Oslanjanje na sopstvene snage, ekonomska saradnja sa susedima, EU, Rusijim
i Kinom uz jačanje konkurentnosti su naši predlozi za budućnost srpske ekonomije.
Ovo podrazumeva i formulisanje i vođenje adekvatne ekonomske i razvojne
politike, kao i dalju dogradnju privrednog sistema u tržišnom smeru.
26
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Literatura
[1] Bajec, J.,Joksimović, Lj. (2003) Savremeni privredni sistemi, Ekonomski
fakultet Beograd, Beograd
[2] Dragutinović Mitrović, R.,Ivančev, O. (2010) Driving forces of economic
growth in the second decade of transition. Economic anals,185, pp. 7-32.
[3] Dušanić, J. (2011). Može li se zaustaviti dalje urušavanje privrede Srbije? Nova
srpska politička misao. www.nspm.rs
[4] Dušanić, J. (2011) Ostaju dok mogu da koriste stimulacije. Politika,
11.02.2011. http:/www.politika.rs
[5] Heritage Foundation (2012).2012 Index of economic freedom, http://heritage.org
[6] http://sr.wikipedia.org/sr, Crna Gora, retrived date 09.03.2012.
[7] NBS (2011) Republic of Serbia-Stock of External Debt by Debtors and
Creditors, http//www.nbs.rs
[8] Novaković, A.,Pešić M. (2010) Srbija u tranzicionom ekvilibrijumu - Imperativ
prevazilaženja stanja blokiranih reformi - Politička revija, 2/2010, Beograd:
Institut za političke studije, pp. 235-260.
[9] Republički zavod za statistiku (2010.), Ekonomska kretanja u Republici Srbiji
2010, Beograd: Republički zavod za statistiku
[10]Republički zavod za statistiku (2010.), Statistički godišnjak Srbie 2010,
Beograd: Republički zavod za statistiku
[11]Republički zavod za statistiku (2011), Spoljnotrgovinska robna razmena,
www.stat.gov.rs
[12]RZS (2012), Statistički kalendar republike Srbije 2012. Beograd: Republički
zavod za statistiku.
[13]Savić, Lj. (2010) Izvozno orijentisana industrijalizacija kao osnova novog
modela razvoja. Ekonomske teme, 2, Niš: Ekonomski fakultet Niš,pp. 311326.
[14]UNCTAD
(2010),
UNCTAD
handbook
of
stastistics
2010,
http://www.unctad.org
[15]web.data.worldbank.org
UDC: 338.45.027(497.11)"2008/2011" ID:199123468
Solventnost i profitabilnost industrije Srbije
Slavoljub Šljivic 4
Dragana Vojteški-Kljenak 5
Milenko Pavlović6
APSTRAKT
Posle više decenija ekonomskog propadanja industrije Srbije, svest o značaju
ove privredne grane sve više jača u poslednje vreme. Ključno pitanje je koliko su
realne perspektive razvoja srpske industrije? Hipoteza je da ta perspektiva zavisi
od kvaliteta vizije, ali i od dugoročnih finansijskih perfomansi ove grane privrede.
Rad se bavi analizom solventnosti i profitabilnosti tri industrijske grane Srbije u
periodu 2008-2011. godine. To su: rudarstvo, prerađivačka industrija i
snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija. Okvir za
analizu predstavljaju zbirni podaci iz bilansa stanja i bilansa uspeha ovih grana.
Ocena solventnosti i profitabilnosti se zasniva na racio pokazateljima. U radu se
ukazuje na potrebu da se osnuje posebno regulatorno telo na nivou Vlade
Republike Srbije, čiji zadatak bi bio da formuliše i kontroliše implementaciju
strategije razvoja industrije Srbije u dugoročnom periodu.
KLJUČNE REČI : industrija, perspektive, solventnost, profitabilnost,
strategija
JEL: L52
Kontakt autor Slavoljub Sljivic, e-mail: [email protected] Visoka škola za poslovnu
ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
5
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
6
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
4
28
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Konkurentna industrija predstavlja temelj razvoja savremenih tržišnih
privreda. Trgovina razmenljivim proizvodima popravlja platni bilans, obezbeđuje
zaposlenost i viši nivo životnog standarda. Proizvodi i usluge bazirani na znanju i
inovacijama imaju viši stepen dodate vrednosti od onih koji se stvaraju na bazi
klasičnih tehnologija. To su osnovni razlozi zbog kojih savremene tržišne
ekonomije unapređuju svoje industrije. Unapređenje industrija je kontinuirani
proces koji ima najširu podršku vlada i njihovih regulatornih tela.
Više decenija unazad, razvoj industrije u Srbiji je pitanje koje se podjednako
zanemarivalo u političkim, akademskim i poslovnim krugovima. U poslednje
vreme, međutim, menja se svest o značaju industrije. U akademskim krugovima
stvari su prilično jasne: strukturne neravnoteže, nekonkurentnost i ekonomske
politike bazirane na stabilnosti cena, umesto na rastu autputa, vode privredu u još
dublju krizu. U političkim krugovima interes za industriju se uglavnom vezuje za
mogućnost otvaranja novih radnih mesta. U poslovnim krugovima rastu očekivanja
da će probuđena svest o značaju industrije doneti finansijsko rasterećenje.
Promena svesti nameće logično pitanje: kakve su realne perspektive razvoja
srpske industrije? Hipoteza u ovom radu je da ta perspektiva zavisi od kvaliteta
vizije, ali i od dugoročnih finansijskih perfomansi srpske industrije.
Predmet rada je analiza dugoročnih finansijskih perfomansi tri industrijske
grane u Srbiji u periodu 2008-2011. godine. Prema Klasifikaciji delatnosti, to su:
B-Rudarstvo, C-prerađivačka industrija i D-snabdevanje električnom energijom,
gasom, parom i klimatizacija. Ove tri grane učestvuju sa 20% u ukupnom broju
preduzeća i sa 38% u ukupnom broju zaposlenih na nivou privrede Srbije u 2011.
godini. Proizvodi ovih grana su razmenljivi proizvodi i za njih se redovno izrađuju
izveštaji o kretanju industrijske proizvodnje (Republički zavod za statistiku, 2012).
Izvori podataka koji se koriste u analizi jesu godišnji finansijski izveštaji
privrednih društava i preduzetnika. Ove izveštaje objavljuje Agencija za privredne
registre Srbije, u skladu sa propisima o računovodstvu i reviziji.
Ocena dugoročnih finansijskih perfomansi se zasniva na analizi solventnosti i
profitabilnosti. Okvir za analizu predstavljaju zbirni podaci iz bilansa stanja i
bilansa uspeha ove tri industrijske grane. Ocena solventnosti i profitabilnosti se
zasniva na racio pokazateljima koji su standardni alati upravljačkog računovodstva.
Izbor racio pokazatelja u ovom radu se zasniva na raspoloživim izvorima podataka.
Cilj rada je da ukaže na potrebu da se osnuje posebno regulatorno telo čiji
zadatak će biti da formuliše strategiju razvoja industrije Srbije. Ovo telo, takođe,
imalo bi zadatak da se stara o implementaciji strategije u dugoročnom periodu.
Rad se sastoji iz pet delova. Prvi deo sadrži pregled literature. Drugi deo je
uvod u finansijsku analizu i čine ga osnovne informacije o industrijskim granama i
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
29
podaci iz njihovih bilansa stanja i uspeha, sa kraćim komentarom. Treći deo
obrađuje racio pokazatelje solventnosti. Četvrti deo se bavi sa analizom
profitabilnosti. Peti deo je zaključak.
Pregled literature
Godine 2008. Srbija je ušla u globalnu ekonomsku krizu pod teretom
tranzicione recesije. Između ostalog, tranziciona recesija je posledica sprovođenja
tzv. ortodoksne ekonomske ideologije. Suštinu te ideologije čini neoliberalni
koncept koji se zasniva na deregulaciji robnih i finansijskih tržišta i slobodnoj
trgovini baziranoj na konkurentskim prednostima. Država sprovodi ovu ideologiju
pomoću makroekonomskih politika čiji osnovni cilj je da se sačuva stabilnost cena.
Autput i zaposlenost postaju „taoci“ inflacionog targeriranja. Naime, stabilnost
cena (ako i kada se ostvari), nije praćena održivim rastom autputa i zaposlenosti.
Ortodoksna ekonomska ideologija je poznata u literaturi pod nazivom
„Vašingtonski konsensus“. Do sada nije poznato da je bilo koja tranziciona
ekonomija napravila zaokret od recesije prema oporavku, na osnovu postulata
Vašingtonskog konsensusa. Posledično, otvara se pitanje alternativnih ekonomskih
platformi. Jedna takva platforma mogla bi da se nazove heterodoksna linija
razmišljanja. U ovom pristupu, autput je u centru ekonomskih politika, umesto
inflacije. Makroekonomske politike (monetarna i fiskalna), su važne, ali su takođe
važne i industrijske politike. Industrijske politike u tranzicionim zemljama treba da
se usmere ka reindustrijalizaciji. Glavni ciljevi reindustrijalizacije treba da budu
kreiranje konkurentnih sektora sa razmenljivim proizvodima i izvozom-vođeni
ekonomski rast. Primeri uspešnih reindustrijalizacija su Tajvan i Južna Koreja
(1960), kao i Kina u novijem periodu (1990).
Rast autputa baziran na konkurentskoj prednosti je formula za uspeh
savremenih ekonomija. Srbija ima komparativne prednosti u energetici,
poljoprivredi, telekomunikacijama, transportu i logistici. Zadatak industrijskih
politika je da komparativne prednosti ovih sektora pretvori u konkurentske
prednosti. Srbiji je zato potreban dinamički mikromenadžment koji je
skoncentrisan na investicije u javnom i privatnom sektoru i dobro koordiniran sa
makromenadžmentom. Rast autputa razmenljivih dobara na temelju industrijskih
politika je način da se smanji sistemski rizik u Srbiji (Đuričin,Vuksanović, 2012).
Transformacija komparativnih prednosti nekih sektora privrede u njihove
konkurentske prednosti je teško pitanje za politiku reindustrijalizacije u Srbiji. U
periodu 2008-2011. godine srpska privreda je konstantno pozicionirana pri dnu
lestvice globalnog indeksa konkurentnosti (Šljivić,Moreblessings,Stefanović,
2012). Ključni problemi nekonkurentnosti srpske privrede su neefikasnost tržišta
roba i rada, kao i kvalitet poslovnog sektora (na primer, nizak kapacitet za
apsorbovanje nove tehnologije, nizak nivo poslovne sofistikacije i nedovoljan
inovativni kapacitet). Globalni indeks konkurentnosti je sveobuhvatna mera koja
30
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
svakoj zemlji olakšava identifikaciju glavnih izvora nekonkurentnosti. Problem za
zemlje kao što je Srbija je u tome što je nekonkurentnost, po pravilu, posledica
uticaja većeg broja faktora. Eliminisanje posledica delovanja svih faktora je
ekonomski i politički veoma skupo, čak neizvodljivo na kratak rok. Dijagnostika
problema nekonkurentnosti može da se pojednostavi tako što će se postaviti
pitanje: šta sprečava pojedinačnu zemlju, u pojedinačno vreme, da ostvaruje veći
održivi ekonomski rast? Metodologija za dijagnostiku rasta treba da otkrije samo
one faktore koji imaju ključni uticaj na dinamiku rasta u pojedinačnoj zemlji.
Dijagnostika je brza, precizna i ne zahteva „rasipanje“ ekonomskih i drugih
ograničenih resursa.
Primena ove dijagnostike na srpsku ekonomiju otkriva nekoliko najvažnijih
faktora nekonkurentnosti i nedovoljnog rasta. To su: nerealan, tj. apresiran devizni
kurs, otežan pristup finansijama i visoki realni troškovi finansiranja, skupa i
neefikasna država, kao i neefikasan (često i neprofesionalan), menadžment
preduzeća i neproduktivna radna snaga (Vujović, 2012).
Stanje u srpskoj privredi je teško, ali je položaj industrije kao jednog od njenih
najvažnijih sektora postao alarmantan. U 2010. godini obim industrijske
proizvodnje je iznosio samo 45,9% obima iz 1990. godine. Za protekle dve
decenije kumulativan rast industrijske proizvodnje je iznosio 2,5%, a broj
zaposlenih je smanjen sa oko jednog miliona na samo 312 hiljada radnika.
Industrija Srbije je izgubila svoj humani kapital ne samo u kvantitativnom smislu,
već i kvalitativno. Naime, izgubljena je sposobnost da se uspešno upravlja i inovira
poslovnim sistemima kako bi ovi postali konkurentniji na tržištu.
Srbija veoma zaostaje za razvijenim tržišnim ekonomijama po nivou
tehnološkog razvoja. Sve manje ima smisla i poređenje sa sopstvenom
tehnološkom bazom iz 1990. godina. Propadanje industrije tokom poslednje dve
decenije je imalo za posledicu tiho umiranje tradicionalnih industrijskih centara u
Srbiji. Nezaposlenost je postala masovna pojava. Upravljanje industrijskim
sektorom se svelo na pitanje kako da se privuku strani investitori.
Zbog svega toga Srbiji je potrebna reindustrijalizacija. Prvi korak
podrazumeva da se identifikuju ključni sektori buduće revitalizovane industrije. Ti
sektori su: petrohemija, agroindustrija, automobilska industrija, tekstilna industrija
i industrija građevinskih materijala. Drugi korak u reindustrijalizaciji treba da bude
razvoj onih grana koje se baziraju na znanju i savremenim tehnologijama. Na
primer, to su telekomunikacije, bio-inženjering i „zelene“ energije.
Reindustrijalizacija treba da se odvija fazno. Instrument za podsticanje nove spirale
razvoja treba da budu tehnološke platforme. Ovo rešenje se pokazalo kao dobro u
međunarodnoj praksi (Popović, 2012).
Kvantitativan gubitak humanog kapitala koji je doživela srpska industrija
može da se jedino nadoknadi sa novim investicijama. Za kvalitativan oporavak
postoji rešenje-razvoj korporativnog preduzetništva. Kod nas i u svetu pojam
preduzetništva se uobičajeno vezuje za otvaranje novih preduzeća, ili za aktivnosti
malih i srednjih preduzeća. „Korporativno preduzetništvo“ se odnosi na različite
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
31
oblike preduzetničkog ponašanja u postojećim velikim preduzećima. Cilj je da se
konkurentska prednost ostvari kroz različite oblike ohrabrivanja inovativnosti na
svim nivoima: preduzeća, divizije, poslovne jedinice i projektnih timova.
Korporativno preduzetništvo može da bude rešenje za ona preduzeća koja su
vremenom postala birokratizovana, konzervativna i manje sklona riziku. U
literaturi se navode četiri oblika korporativnog preduzetništva i to: korporativno
investiranje u nova preduzeća, unutrašnje preduzetništvo, uvođenje tržišta i
preduzetnička transformacija (Paunović, 2012).
Za reindustrijalizaciju u Srbiji mogu da budu korisna iskustva Velike Britanije,
kolevke razvoja industrije u svetu. U periodu od kraja II svetskog rata pa do 1960.
godina, industriju Velike Britanije su podržavale četiri politike i to: (1) regionalna
politika, (2) politika konkurencije, (3) politike za podsticanje investicija i
obezbeđenje finansija za industriju i (4) politike za ohrabrivanje komercijalizacije
inovacija. Vlada je koristila različite instrumente za implementaciju navedenih
politika kao što su bespovratna finansijska sredstva ili subvencije, poreski krediti
za investicije, investicije u infrastrukturu, izgradnja industrijskih zona u velikim
gradovima i sl.
Od 1960. godina je postalo jasno da uspešnost u trgovini i tehnološka
unapređenja treba da postanu ključni ciljevi industrijske politike. Po prvi put su se
pojavile ideje o uvođenju sistema indikativnog planiranja, koje je uspešno
funkcionisalo u Francuskoj. Godine 1965. je usvojen prvi nacionalni petogodišnji
plan razvoja ekonomije. Osnovni cilj plana je bio ostvarivanje prosečne stope
ekonomskog rasta od 4% godišnje. Velika pažnja je bila posvećena razvoju
kvaliteta industrijskog menadžmenta, kroz dodatne edukacije i profesionalizaciju
kadrova. Povećanje produktivnosti je takođe bio jedan od ključnih ciljeva. Mere za
povećanje produktivnosti su uključivale dodatne investicije u industriju (posebno
stranih investitora) i aktivne mere na tržištu rada. Industrija Velike Britanije je
trebala da se koncentriše i racionališe, da bi odgovorila izazovima efikasnosti i
međunarodne konkurentnosti. Razvoj ekonomije obima, investiranje u nove
metode proizvodnje i nove proizvode trebali su da postanu ključ za dostizanje
međunarodne konkurentnosti. Kredibilitet nacionalnog plana je bio doveden u
pitanje sa izbijanjem krize funte 1966. godine.
Period 1980. godina je označio dominaciju ideja ekonomije ponude. To je bio
period masovnih privatizacija državnih preduzeća i deregulacije ekonomije. Država
je izgubila intervencionistički karakter, a uloga slobodnog tržišta je postala
dominantna. Tokom 1990. godina su obnovljeni interesi ka izvorima konkurentske
prednosti, kako u Velikoj Britaniji, tako i u Evropskoj Uniji.
Sadašnja industrijska politika Velike Britanije polazi od ključnog
identifikovanog problema: gepa produktivnosti u odnosu na najvažnije globalne
konkurente. Gep produktivnosti je posledica nižeg nivoa veština, manjeg obima
ulaganja u investicije i razvoj i manjeg potencijala za inovacije. Ovaj gep može da
se zatvori sa uvođenjem ekonomije znanja. Osnovni ciljevi treba da budu
unapređenje konkurencije, tehnološkog razvoja i edukacije i obuke. Pouka na
32
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
osnovu evolucije industrijske politike Velike Britanije je da su ciljevi ostali isti kao
i pre više decenija. Ono što se u međuvremenu jedino promenilo, jesu oruđa za
implementaciju tih ciljeva, koji su postali više sofisticirani (Beat, 2002).
Finansijske analize pokazuju da su najvažniji problemi srpske industrije:
nelikvidnost, zaduženost, smanjenje sopstvenog kapitala, finansijska neravnoteža i
nedostatak neto obrtnog kapitala, niske profitne marže, negativan finansijski
levridž i otežan pristup izvorima finansiranja. Ovi problemi nisu izazvani samo
globalnom ekonomskom krizom. Ekonomsko propadanje srpske industrije je
započelo mnogo ranije i zbog većeg broja različitih uzroka. Posledično, izazov je
da se uzroci istraže i da se predlože odgovarajuća rešenja.
Nelikvidnost je hroničan problem srpske privrede uopšte i industrije posebno.
Uzroci nelikvidnosti su pad konkurentnosti, smanjenje profitabilnosti i poremećena
finansijska struktura. Ovi uzroci imaju dugoročan karakter, za čije rešavanje su
takođe potrebne dugoročne, sistemske mere. Na kratak rok, međutim, neka rešenja
su ipak moguća. Multilateralna kompenzacija je prihvatljivo, ali nepotpuno rešenje.
Ovo rešenje može donekle da smanji nivo međusobnih finansijskih obaveza
preduzeća. Problem je što će i nakon multilateralne kompenzacije da preostanu
velika međusobna dugovanja. Razlog za to je što u mnogim preduzećima postoji
negativan gotovinski tok iz poslovanja.
Jačanje finansijske discipline je korak u dobrom pravcu za ublažavanje
problema nelikvidnosti. Uvođenje rokova za isplatu obaveza je naročito je značajan
za male dobavljače koji posluju sa velikim kompanijama i državnim preduzećima.
Osim toga, treba da se preispitaju uslovi za osnivanje jedne pravne forme
preduzeća kao što su društva sa ograničenom odgovornošću. Ova društva mogu da
se osnivaju sa minimalnom sumom kapitala. Lakoća osnivanja takvih preduzeća
nije isto što i lakoća redovnog poslovanja. Društva sa ograničenom odgovornošću
često imaju velike finansijske probleme i otežani pristup izvorima finansiranja. U
slučaju stečaja, poverioci nemaju gotovo nikakve šanse da naplate svoja
potraživanja.
Upravljanje tokovima gotovine je slaba strana naših menadžera. Potrebe
preduzeća za gotovinom mogu da se smanje pomoću efikasnijeg upravljanja
zalihama i skraćenjem perioda naplate potraživanja. Manji gep gotovine znači i
manji pritisak na bankarske izvore finansiranja i niže troškove servisiranja
finansijskih obaveza.
Kvalitet menadžmenta u industrijskim preduzećima takođe treba da se
unapredi. To podrazumeva različite mere i aktivnosti. Na primer, povećanje nivoa
znanja i veština i kontinuirani profesionalni razvoj. Čitav niz savremenih
menadžerskih alata su dostupni za svakodnevno korišćenje u praksi, kao što su:
kalkulacija cene koštanja, analiza lanca vrednosti, obračun troškova baziran na
aktivnostima i sl.
Odnos banaka i industrijskih preduzeća je komplikovan. Banke nerado
plasiraju kredite industrijskim preduzećima, navodeći visoke rizike kao osnovni
razlog za takvu praksu. Troškovi finansiranja su izuzetno visoki i ne odgovaraju
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
33
realnim mogućnostima ovih preduzeća. Prosečna cena duga se kreće u rasponu od
12% do 22%. Bankarski menadžment retko kada snosi posledice loših plasmana.
Praksa da se troškovi takvih plasmana prevaljuje na klijente banke u vidu rastućih
kamatnih stopa, nije prihvatljiva. Finansijski sistem Srbije je bankocentričan.
Suzbijanje monola banaka može da se postigne jedino kroz jačanje tržišta kapitala.
Za strateški značajna preduzeća u industrijskom sektoru, rešenje može da bude
privlačenje strateških partnera i dokapitalizacija. Strateški partner može da bude i
država, a na raspolaganju su i različiti oblici javno-privatnih partnerstava
(Malinić,Milićević, 2012). Za preduzeća koja stvaraju gubitke i nalaze se u procesu
privatizacije i restrukturiranja, rešenja treba da se traže u okviru strukturnih reformi
Vlade republike Srbije (Vlada RS, 2012).
Okvir za analizu
U ovom delu rada se izlažu osnovni podaci o veličini i strukturi uzorka
industrijskih grana, koje će biti predmet dalje analize. Okvir, takođe, sadrži zbirne
bilanse stanja i uspeha ovih grana, sa kraćim komentarom. Podaci iz bilansa služe
kao osnova za racio analizu u narednom delu rada.
Struktura i dinamika broja preduzeća su izloženi u Tabeli 1.
Tabela 1: Struktura i dinamika broja preduzeća
Industijska grana
2008
2009
2010
2011
Rudarstvo
Prerađivačka industrija
Proizvodnja i snabdevanje električnom
energijom,
gasom,
parom i
klimatizacija
Svega
Učešće u ukupnom broju privrednih
društava
296
19.125
309
316 308
18.641 18.088 17.259
333
377
338 428
19.754 19.327 18.742 17.995
21,30
21,56
19,73
19,58
%
%
%
%
Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije, 2012 i druga godišta
Na kraju 2011. godine ukupan broj preduzeća u ove tri industrijske grane je
iznosio 17.995, ili 19,58% preduzeća na nivou ukupne privrede. U strukturi
dominira prerađivačka industrija sa 96% preduzeća. Rudarstvo i proizvodnja i
snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija učestvuju sa
1,7% i 2,3% preduzeća, respektivno. Broj preduzeća se kontinuirano smanjuje i to
za 1.759 privrednih društava, ili 9% u periodu 2008-2011. godine.
34
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Na kraju 2011. godine broj zaposlenih u pomenutim granama je iznosio
385.671 radnika, ili 38,13% zaposlenih na nivou ukupne privrede. Najveće učešće
u strukturi ima prerađivačka industrija, 83% zaposlenih. Kao i broj preduzeća, Broj
zaposlenih se takođe smanjuje, približno za 100 hiljada, ili 21% u periodu 20082011.. Pad zaposlenosti su zabeležile sve industrijske grane u uzorku (Tabela 2 i
Slika 1).
Tabela 2: Struktura i dinamika broja zaposlenih
Industrijska grana
Rudarstvo
Prerađivačka industrija
Proizvodnja i snabdevanje električnom
energijom, gasom, parom i
klimatizacija
Svega
Učešće u ukupnom broju zaposlenih
2008
2009
2010
2011
41.151 39.756 37.618 36.643
395.150 354.179 325.489 319.479
49.206 48.737 29.961 29.549
485.507 442.672 393.068 385.671
43,19% 41,82% 37,97% 38,13%
Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije, 2012 i druga godišta
Slika 1: Broj zaposlenih u periodu 2008-2011.
Izvor: Autor
Period 2008-2011. godine u Srbiji su obeležili različiti događaji. Godina 2008.
je bila prva u nizu godina tokom kojih su počeli da se ispoljavaju negativni efekti
globalne krize. Privreda je u celini ostvarila negativan finansijski rezultat, čime je
zaustavljen pozitivni trend poslovanja i zaposlenosti iz prethodne godine. U 2009.
godini je ostvaren dvocifren pad industrijske proizvodnje (12,1%), dvocifrena
stopa inflacije (10,4%), a kurs dinara prema evru je depresirao (8,2%). Privreda u
celini je ponovo ostvarila gubitke, a došlo je i do pada zaposlenosti. Godina 2010.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
35
je po svim pokazateljima bila „repriza“ prethodne godine. U 2011. godini privreda
je u celini ostvarila pozitivan finansijski rezultat posle dužeg vremena, zahvaljujući
smanjenim negativnim kursnim razlikama.
Period 2008-2011. godine generalno se karakteriše kvarenjem finansijske
strukture privrede. Sopstveni kapital je smanjio svoje učešće u izvorima
finansiranja, na račun porasta obaveza. Pored gubitaka iz tekućeg poslovanja,
privreda Srbije je bila opterećena kumuliranim gubicima iznad visine sopstvenog
kapitala u svim posmatranim godinama. Neto obrtni kapital privrede Srbije je bio
negativan u čitavom posmatranom periodu.
Tabela 3. sadrži skraćenu verziju bilansa stanja industrijskih grana iz uzorka.
Aktiva bilansa stanja sadrži imovinu. Imovina je generator budućih ekonomskih
koristi i garant finansijske stabilnosti ovih grana. Zbog toga je korisno da se
napravi uvid u vrednost i strukturu te imovine.
Tabela 3: Bilans stanja za period 2008-2011.
2008
Ukupno
AKTIVA
A
2009
Ukupno
2010
Ukupno
2011
Ukupno
Stalna imovina
I
Nematerijalna ulaganja
Nekretnine, postrojenja i
II
oprema
Dugoročni finansijski
III plasmani
2.008.200.900
2.028.480.703
2.282.255.872
3.023.851.701
1.764.933.256
1.772.844.058
1.701.029.502
2.434.587.171
154.261.751
184.882.999
498.257.931
509.780.469
Obrtna imovina
1.182.614.872
1.275.230.147
1.473.437.535
1.567.780.319
IV
441.748.852
428.456.493
478.028.930
499.800.227
729.386.599
832.287.139
976.279.696
1.046.185.229
9.864.159
10.676.078
14.969.407
18.778.701
D
E
Zalihe
Kratkor. potraživanja,
plasmani i gotovina
Odložena poreska
sredstva
Poslovna imovina
(A+B+C)
Gubitak iznad kapitala
3.200.679.931
207.942.438
3.314.386.928
263.797.919
3.770.662.814
318.819.242
4.610.410.721
385.463.168
F
Ukupna aktiva (D+E)
3.408.622.369
3.578.184.847
4.089.482.056
4.995.873.889
B
V
C
PASIVA
A
I
II
III
IV
V
Kapital
Osnovni kapital
Neuplaćeni upisani
kapital
Rezerve
Revalorizacione
rezerve
Nerealizovani dobici
po osnovu HOV
2008
Ukupno
1.643.902.803
1.326.960.929
2009
Ukupno
1.636.512.337
1.311.979.307
2010
Ukupno
1.775.290.452
1.550.686.646
2011
Ukupno
2.430.194.064
1.597.134.969
35.688.632
55.123.127
21.396.582
55.187.102
22.944.694
56.002.605
13.721.453
57.615.934
437.733.839
447.309.711
400.229.863
944.089.611
2.940.031
3.494.288
2.548.347
1.642.302
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
36
VI
VII
VIII
IX
B
C
D
E
F
Nerealizovani gubici
po osnovu HOV
Neraspoređeni dobitak
Gubitak
Otkupljene sopstvene
akcije
Dugoročna
rezervisanja
Dugoročne obaveze
Kratkoročne obaveze
Odložene poreske
obaveze
Ukupno pasiva
(A+B+C+D+E)
International Review (2013 No.1-2)
2.338.995
349.917.527
560.315.922
3.087.207
391.592.523
589.459.602
3.316.564
436.741.530
687.472.008
10.518.765
565.708.972
736.221.399
1.824.519
1.900.367
3.074.661
2.979.013
28.972.307
502.837.252
1.194.203.647
42.118.780
573.555.628
1.290.576.253
48.347.760
700.728.301
1.529.619.633
45.147.712
798.535.042
1.627.254.394
38.706.360
35.421.849
35.495.910
94.742.677
3.408.622.369
3.578.184.847
4.089.482.056
4.995.873.889
Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije, 2012 i druga godišta
U proseku za posmatrani period, strukturu aktive čini stalna imovina (60%),
obrtna imovina (32-35%) i gubici iznad visine kapitala (5-8%). Najvažniji segment
stalne imovine su nekretnine, postrojenja i oprema. Ovaj segment određuje
proizvodne kapacitete. Podaci ukazuju da se proizvodni kapaciteti nisu značajno
povećali u posmatranom periodu. Godina 2011. je izuzetak, ali ne zbog povećanog
investiranja, već zbog efekata revalorizacije. Stagniranje proizvodnih kapaciteta je
praćeno slabom dinamikom rasta zaliha u okviru obrtnih sredstava. Ovi trendovi
ukazuju na oštro ograničenje tražnje sa kojim su se suočile industrijske grane
Problemi sa plasmanom su multiplikovani zbog otežane naplate potraživanja, koja
beleže značajan porast u posmatranom periodu.
Gubici iznad visine kapitala su stavka koja je ostvarila najbržu dinamiku rasta
u aktivi bilansa u posmatranom periodu. Sa stanjem na dan 31.12.2011. godine,
gubici iznad visine kapitala su iznosili 385,5 milijardi dinara, ili 7,7% aktive. Ovi
gubici pokazuju da su pojedina preduzeća izgubila celokupan sopstveni kapital i da
višak gubitaka preko visine sopstvenog kapitala pada u celini na teret poverilaca.
Finansijske teškoće ovih preduzeća su takve prirode, da je stečaj jedino preostalo
rešenje (Ranković, 2011).
Pasiva bilansa stanja sadrži izvore finansiranja. U proseku za posmatrani
period, strukturu pasive čine kapital (50%) i obaveze (50%). Kapital u bilansu
stanja se sastoji od osnovnog kapitala i različitih stavki koje povećavaju, ili
smanjuju njegovu vrednost. Revalorizacione i druge rezerve, kao i neraspoređeni
dobitak povećavaju kapital. Rezerve su u funkciji zaštite kapitala i poboljšavaju
finansijsku strukturu preduzeća. Neraspoređeni dobitak takođe povećava kapital
industrijskih grana iz uzorka. Sa stanjem na dan 31.12.2011. godine neraspoređeni
dobitak iznosi 566 milijardi dinara. Ovaj dobitak predstavlja deo ukupnog dobitka,
posle poreza i izdvajanja u rezerve, koji je raspoloživ za podelu akcionarima, ali je
reinvestiran u preduzećima. Gubitak do visine kapitala je odbitna stavka koja
pokazuje koliko kapitala su preduzeća izgubila u svom poslovanju. Sa stanjem na
dan 31.12.2011. godine gubici do visine kapitala iznose 736 milijardi dinara.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
37
Obaveze ukazuju na budući odliv finansijskih sredstava. U strukturi obaveza
najveće učešće imaju kratkoročne obaveze iz poslovanja i kratkoročne finansijske
obaveze. Kratkoročne obaveze su veće od obrtnih sredstava u čitavom periodu
2008-2011. Ovaj trend ukazuje na hroničnu nelikvidnost industrijskih grana iz
uzorka. Iznos dugoročnih obaveza je približan veličini ostvarenih gubitaka
Bilans uspeha je finansijski izveštaj koji sadrži prihode, rashode i dobitke, ili
gubitke. Zbog toga je bilans uspeha najneposrednije povezan sa ciljevima
preduzeća. Vlasnici žele da znaju da li je njihov kapital sačuvan i da li postoji
dobitak koji je osnova za isplatu vlasničkih prinosa. Bilans uspeha predstavlja i
osnovu za procenu rizika. Razlog za to je činjenica da profitabilnost predstavlja
primarni kriterijum za procenu sigurnosti preduzeća i zaštitu interesa poverilaca.
Tabela 4 sadrži pozicije bilansa uspeha industrijskih grana iz uzorka.
Tabela 4: Bilans uspeha za period 2008-2011.
2008
2009
2010
2011
Ukupno
Ukupno
Ukupno
Ukupno
Pozicije
Poslovni prihodi i
rashodi
A
I
Poslovni prihodi
2.173.154.879
1.965.371.278
2.357.808.345
2.646.307.479
II
2.138.357.196
1.922.235.168
2.254.622.258
2.529.770.593
III
Poslovni rashodi
Poslovni dobitak
(gubitak)
Finansijski prihodi i
rashodi
34.797.683
43.136.110
103.186.087
116.536.886
IV
Finansijski prihodi
88.918.769
72.028.418
91.681.374
101.236.341
V
Finansijski rashodi
179.030.032
150.122.693
201.878.859
162.927.267
B
VI
C
Neto finansijski
prihodi (rashodi)
Neto ostali prihodi i
rashodi
F
Dobitak (gubitak)
pre oporezivanja
Porez na dobitak,
poreske i ostale
obaveze
Neto dobitak
(gubitak)
G
EBIT (D+B 5)
D
E
-90.111.263
11.189.529
-44.124.051
4.259.644
-48.383.704
134.905.981
-78.094.275
-110.197.485
-61.690.926
-59.112.111
-25.430.227
-27.112.088
-94.070.276
-32.441.625
2.503.742
-96.574.018
56.052.417
537.764
-32.979.339
169.437.234
27.733.872
8.230.612
19.503.260
190.661.139
Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije, 2012 i druga godišta
U periodu 2008-2011. godine industrijska preduzeća su kontinuirano ostvarivala
neto gubitke. Godina 2011. je izuzetak, kada je ostvaren neto dobitak. Posmatrajući
strukturu bilansa uspeha, podbilans poslovnih prihoda i rashoda je pozitivan u svim
38
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
posmatranim godinama. Poslovni prihodi su ostvarili kumulativni rast od 22%, dok su
poslovni rashodi imali nešto nižu dinamiku rasta od 18%. U 2009. godini poslovni
prihodi su smanjeni u apsolutnom iznosu, ali takođe i poslovni rashodi. Poslovni
dobitak ipak nije bio dovoljan da pokrije gubitke u podbilansima finansijskih prihoda i
rashoda i ostalih prihoda i rashoda. Posebno veliki gubici su prisutni u podbilansu
finansijskih prihoda i rashoda. Finansijski rashodi su skoro dvostruko veći od
finansijskih prihoda u svim posmatranim godinama, osim u 2011. Ovaj trend ukazuje
na izuzetno velike troškove servisiranja finansijskih obaveza koji su nastali zbog
intenzivnog zaduživanja. Porezi na dobitak, poreske i druge obaveze dodatno su
umanjili konačni neto rezultat industrijskih grana.
Racio analiza solventnosti
Analiza solventnosti ima za cilj da oceni dugoročnu finansijsku sigurnost, odnosno
dugoročne rizike investiranja u neko preduzeće. Posledično, za ovu vrstu analize
najviše su zainteresovani vlasnici kapitala i dugoročni poverioci. Solventnost se
definiše kao sposobnost preduzeća da u roku izmiruje troškove kamata i vrši otplate
dugoročnih obaveza. Najvažniji faktori solventnosti su vrednost i struktura imovine,
veličina sopstvenog kapitala i profitabilnost preduzeća.
Raspoloživa imovina preduzeća je faktor solventnosti iz više razloga. Prvo,
ona predstavlja generator budućih ekonomskih koristi i novčanih tokova. Novčani
tokovi se koriste za isplatu finansijskih obaveza prema dugoročnim poveriocima, a
takođe i za isplatu dividendi vlasnicima preduzeća. Drugo, ročna struktura imovine
određuje i stepen rizika. Stalna imovina je rizičnija od obrtne imovine. Radi
očuvanja solventnosti, stalna imovina treba da bude finansirana tzv. riziko
kapitalom, odnosno vlasničkim kapitalom. Solventnost preduzeća neće biti
ugrožena ni ako se stalna imovina finansira iz dugoročnih obaveza.
Veličina sopstvenog kapitala je faktor sigurnosti (dugoročnih) poverilaca.
Ranije se smatralo da je preduzeće solventno ako donja granica sopstvenog
kapitala iznosi minimum 50% u ukupnom kapitalu. S druge strane, pretežno učešće
tuđeg kapitala u ukupnom kapitalu je znak za poverioce da njihova ulaganja mogu
da postanu veoma rizična.
Savremena tržišna ekonomija menja ustaljena pravila. Bilansi preduzeća
sadrže sve manje sopstvenog i sve više tuđeg kapitala. Pažnja poverilaca se
usmerava na profitabilnost, odnosno zarađivačku moć preduzeća. Ako preduzeće
ostvaruje veću stopu prinosa na ukupan (sopstveni i pozajmljeni) kapital, nego što
su troškovi angažovanog kapitala, onda solventnost preduzeća nije ugrožena.
Profitabilnost sve više postaje izvor primarne sigurnosti za poverioce. To ne znači
da je vlasnički kapital izgubio na značaju. On dobija ulogu sekundarne sigurnosti u
zaštiti interesa poverilaca (Stevanović,Malinić,Milićević, 2011). U nastavku se
analiziraju racio pokazatelji solventnosti. Ovi racio brojevi se često nazivaju i raciji
finansijskog levridža. Podaci su izloženi u Tabeli 5.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
39
Tabela 5: Racio pokazatelji solventnosti u periodu 2008-2011.
Vrste racija
Racio pokrića stalne imovine
Racio zaduženosti
Racio pokrića zaliha NOKom
Racio pokrića obrtne imovine
NOKom
Orijentacio
na normala
1
1
-
2008
2009
2010
2011
0,44
2,01
-1,36
0,39
2,48
-1,47
0,33
3,01
-1,6
0,43
1,96
-1,74
-0,51
-0,49
-0,52
-0,55
Izvor: Autor
Racio pokrića stalne imovine pokazuje u kojoj meri je stalna imovina, kao
najrizičniji deo aktive bilansa, finansirana vlasničkim kapitalom. U našem
slučaju,ovaj racio je daleko manji od orijentacione normale. Industrijske grane iz
uzorka ne uspevaju da sopstvenim kapitalom pokriju ulaganja u stalnu imovinu u
posmatranom periodu. Pitanje je da li su niske vrednosti ovih racija siguran znak da
je pogoršana dugoročna finansijska sigurnost? Odgovor zavisi od veličine
dugoročnih pozajmljenih izvora, koji takođe služe za pokriće stalne imovine.
Podaci u tabelama 3 i 6 govore da dugoročni pozajmljeni izvori nisu dovoljni za
pokriće stalne imovine u skladu sa orijentacionom normalom. Posledično, ovaj
racio pokazuje pogoršanje solventnosti navedenih industrijskih grana.
Racio zaduženosti pokazuje stepen u kome je vlasnički kapital opterećen
ukupnim obavezama. Što je manja vrednost racija zaduženosti, to je veća
solventnost i sigurnost dugoročnih poverilaca. Podaci u tabeli 5 ukazuju da je
vrednost ovog racija znatno iznad orijentacione normale. Najveća negativna
odstupanja su ostvarena u 2009. i 2010. godini.
Za ocenu solventnosti se često koriste i raciji pokrića zaliha i obrtne imovine.
U Tabeli 5 obračunate vrednosti oba pokazatelja su negativne u periodu 20082011. godine. Dosadašnja analiza pokazuje da su industrijske grane iz uzorka
nesolventne, tj. da je njihova dugoročna finansijska pozicija visoko rizična.
Analiza solventnosti može da se proširi sa izlaganjima o neto obrtnom
kapitalu. Razlog za to je što dugoročni poverioci u neto obrtnom kapitalu
prepoznaju svojevrsnu maržu sigurnosti za svoja ulaganja. Neto obrtni kapital
predstavlja deo sopstvenog i dugoročnog pozajmljenog kapitala koji je namenjen
za finansiranje obrtne imovine. Stanje neto obrtnog kapitala i njegov odnos prema
obrtnoj imovini (posebno zalihama), značajna je za ocenu, planiranje i kontrolu
dugoročne finansijske sigurnosti preduzeća.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
40
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 6: Neto obrtni kapital u periodu 2008-2011.
Pozicije
2008
2009
2010
2011
1
Kapital
1.643.902.803
1.636.512.337
1.775.290.452
2.430.194.064
2
Kumulativni gubici
768.258.360
853.257.514
1.006.291.250
1.121.684.567
3
Neto kapital (2-1)
875.644.443
783.254.823
768.999.202
1.308.509.497
4
Stalna imovina
2.008.200.900
2.028.480.703
2.282.255.872
3.023.851.701
5
Sopstveni neto
obrtni kapital (3-4)
-1.132.556.457
6
7
8
9
Dugoročna
rezervisanja i obaveze
Neto obrtni kapital
(5+6)
Zalihe
Višak (manjak)
NOK (7-8)
531.809.559
-600.746.898
441.748.852
-1.042.495.750
-1.245.225.880
615.674.408
-629.551.472
428.456.493
-1.058.007.965
-1.513.256.670
749.076.061
-764.180.609
478.028.930
-1.242.209.539
-1.715.342.204
843.682.754
-871.659.450
499.800.227
-1.371.459.677
Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije, 2012 i druga godišta,
proračun autora
Podaci u Tabeli 6 govore da je dugoročna finansijska ravnoteža industrijskih
grana iz uzorka ozbiljno narušena. Preduzeća ne poseduju pretičući dugoročni
kapital za finansiranje zaliha. Deficit neto obrtnog kapitala je ogroman i kreće se
od 1.042 hiljade milijardi (2008), do 1.371 hiljada milijardi (2011). To praktično
znači da se zalihe u celini finansiraju iz kratkoročnih izvora.
Racio analiza profitabilnosti
Profitabilnost je konačan test za uspeh preduzeća, grane, sektora ili ekonomije
kao celine. Dva moguća razloga postoje za to. Prvi razlog je u tome što je
profitabilnost direktno povezana sa ostvarivanjem ciljeva vlasnika; profitabilnost je
jedan od ključnih faktora koji ohrabruje, ili obeshrabruje investitore da ponovo
investiraju. Drugi razlog proizlazi iz činjenice da je profitabilnost neizbežna
determinanta likvidnosti, dugoročne stabilnosti i održivog rasta(Malinić, Milićević,
2011).
Analiza profitabilnosti se sprovodi pomoću nekoliko pokazatelja koji mogu da
se svrstaju u dve grupe. Prvu grupu čine pokazatelji profitabilnosti prihoda. Drugu
grupu čine pokazatelji profitabilnosti imovine i kapitala. Tabela 7 sadrži podatke za
obe grupe pokazatelja profitabilnosti.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
41
Tabela 7: Racio pokazatelji profitabilnosti u periodu 2008-2011.
Indicators
2008
2009
2010
2011
Racio analiza profitabilnosti prihoda
Stopa neto poslovnog dobitka
1,60%
2,20%
4,40%
4,40%
Racio neto profitne marže
-2,20%
-4,90%
-1,40%
0,70%
Racio bruto proftne marže
Racio analiza profitabilnosti imovine i
kapitala
6,20%
2,80%
7,20%
7,20%
Return on Assets (ROA)
4,21%
1,69%
4,49%
4,13%
Return on Capital (ROE)
-5,52%
-12,30%
-4,29%
1,49%
Izvor: Autor
Stopa neto poslovnog dobitka pokazuje profitabilnost koju preduzeća
ostvaruju u okviru svoje osnovne delatnosti, tj. baveći se proizvodnjom i prodajom
proizvoda i usluga (core business). Stopa poslovnog dobitka industrijskih grana iz
uzorka je izuzetno niska u čitavom posmatranom periodu. Ova stopa se kreće u
rasponu od 1,6% (2008) do 4,4% (2011). To praktično znači da su preduzeća
ostvarivala neto poslovni dobitak od 1,6 dinara do 4,4 dinara na svakih 100 dinara
ostvarenih prihoda od prodaje na tržištu. Sudeći po ovim pokazateljima, preduzeća
nemaju dovoljno finansijske snage da podnesu značajno veći stepen zaduženosti.
Racio neto profitne marže još preciznije govori o profitabilnosti. Ovaj racio
pokazuje koji deo prihoda od prodaje konačno nalazi put do svojih vlasnika.
Vrednosti racija u tabeli su negativne u prve tri godine, dok je skroman pozitivan
rast ostvaren tek u poslednjoj 2011. godini.
Činjenica je da su skoro sva preduzeća prinuđena da svoju imovinu finansiraju
jednim delom iz pozajmljenih izvora. Posledično, profit ili neto dobitak koji
preduzeća ostvaruju mora da se deli između vlasnika kapitala i poverilaca. Kada se
obračunava profitna marža, ima smisla da se neto dobitak uveća za troškove
kamata. Tako se dolazi do još jednog racija profitabilnosti koji se zove bruto
profitna marža. U Tabeli 7 , bruto profitna marža je veća od neto profitne marže i
kreće se u rasponu od 6,2% (2008), do 7,2% (2011). Takav trend odgovara
dugoročnim i kratkoročnim poveriocima preduzeća.
Raciji profitabilnosti prihoda su potreban, ali ne i dovoljan uslov za ocenu
profitabilnosti industrijskih grana iz uzorka. Ovo je zato što ti raciji ignorišu visinu
kapitala koji je morao da se angažuje za stvaranje prihoda. Zbog toga se analiza
dopunjuje sa racijima profitabilnosti imovine i kapitala. Najčešće korišćeni raciji su
prinos na ukupnu imovinu (Return on Assets-ROA) i prinos na vlasnički kapital
(Return on Equity-ROE). U Tabeli 7, ROA ima pozitivne vrednosti, ali ne prelazi
5% ni u jednoj godini. Obračunate vrednosti pokazuju da su industrijske grane na
svakih 100 dinara kapitala koji je investiran u različite oblike imovine, ostvarivale
prinos od 4,2 dinara (2008), do 4,49 dinara (2010). Poređenja radi, vrednosti ovog
pokazatelja na nivou privrede Srbije su iznosile: 2,1%(2011), 0,2%(2010), 0,1%
(2009) i 0,9% (2008). (Izvor: Agencija za privredne registre, odnosne godine).
42
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Stopa prinosa na vlasnički kapital (Return on Equity-ROE), pokazuje deo prinosa
na uloženi kapital koji pripada vlasnicima preduzeća. Generalno posmatrano,
industrijske grane ne mogu da budu zadovoljne činjenicom da opada profitabilnost
vlasničkog kapitala. U Tabeli 7, vrednost ROE je negativna u tri od ukupno četiri
godine. Jedino u poslednjoj 2011. godini vrednost ROE ima minimalnu pozitivnu
vrednost od 1,49%. Ove vrednosti, takođe, mogu da se uporede sa vrednostima ROE
na nivou privrede Srbije: 2,2% (2011), -2,9% (2010), -2,9% (2009) i -1% (2008).
(Agencija za privredne registre, odnosne godine). Stope prinosa na ukupnu imovinu i
na vlasnički kapital su grafički prikazane na Slici 2.
Slika 2: Profitability of Assets and Capital 2008-2011.
Izvor: Autor
Očigledno, na delu je negativan uticaj finansijskog levridža. Ova okolnost traži
dublju analizu radi boljeg razumevanja uzroka neprofitabilnosti. U nastavku se pažnja
koncentriše na analizu strukture rezultata. Analiza strukture rezultata uključuje analizu
poslovnog dobitka i neto finansijskih prihoda (rashoda). Cilj je da se lociraju ključna
područja neprofitabilnosti ovog sektora. Rezultati su izloženi na Slici 3.
Slika 3: Operating income and financial revenues and expences 2008-2011.
Izvor: Autor
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
43
U periodu 2008-2011. godine poslovni prihodi su bili veći od poslovnih
rashoda, pa je sektor kontinuirano ostvarivao poslovne dobitke. Iznosi poslovnih
dobitaka su veoma mali, što se može videti iz ranije prezentiranog bilansa uspeha.
S druge strane, podbilans finansijskih prihoda i rashoda se karakteriše mnogo
većim finansijskim rashodima od finansijskih prihoda. Ovaj podbilans je negativan
u svim posmatranim godinama. Deficit je veći od poslovnih dobitaka u svim
posmatranim godinama. Godina 2011. je izuzetak, jer je poslovni dobitak po prvi
put premašio iznos deficita podbilansa finansijskih prihoda i rashoda.
Nizak nivo profitabilnosti uvodi industrijske grane u začarani krug. Njihova
proizvodnja je kapitalno intenzivna i veoma zavisna od obima investicija. Pravila
finansiranja nalažu da se investicije finansiraju sa kvalitetnim izvorima
finansiranja, pre svega sa interno generisanim profitom. Pošto je profitabilnost ovih
grana nedovoljna, investicije se odlažu, ili se finansiraju sa skupim eksternim
izvorima. Ni jedno rešenje nije dobro. U prvom slučaju rezultat je produbljeno
tehničko i tehnološko zaostajanje, pad produktivnosti i konkurentnosti.
Proizvodnja, prodaja i profitabilnost nemaju dugoročnu perspektivu. U drugom
slučaju, skupi eksterni izvori finansiranja vrše pritisak na poslovni rezultat i gubici
su neizbežni. Izlaz iz zone gubitaka zahteva nova finansijska sredstva. Zbog
visokog dugoročnog rizika, eksterni poverioci odbijaju takve zahteve, ili nude
finansijska sredstva pod veoma nepovoljnim uslovima. Na taj način se potvrđuje
zaključak ranijih analiza da održivi rast realnog sektora privrede Srbije nije moguć
pod ovakvim uslovima (Malinić, Milićević, 2011).
Zaključak
U ovom radu su izložena dva pogleda na perspektive razvoja srpske industrije;
jedan je eksterni, a drugi interni. Eksterni pogled stavlja probleme srpske industrije
u širi kontekst uzroka i posledica krize privrednog rasta u tranzicionim
ekonomijama. Za stanje u srpskoj industriji je kriv ortodoksni, ili liberalni koncept
ekonomskog razvoja. Podjednaku odgovornost snose i makroekonomske politike,
čiji strateški cilj je održavanje stabilnog nivoa cena, umesto rast autputa. U
siromašnoj tranzicionoj ekonomiji kakva je Srbija, stabilnost cena je promašeni cilj
sa teškim posledicama. Zemlja treba da usvoji heterodoksni model ekonomskog
razvoja. Model daje prioritet rastu autputa, na temelju razmenljivih proizvoda.
Prioritet, takođe, imaju industrijske politike nad generalnim makroekonomskim
politikama.
Strateški cilj industrijskih politika treba da bude podizanje nivoa
konkurentnosti srpske privrede. Taj cilj treba da se ostvari kroz reindustrijalizaciju.
Koncept reindustrijalizacije Srbije ima čvrsto etičko i ekonomsko utemeljenje.
Industrija Srbije, njen materijalni i humani kapital, gotovo su uništeni tokom dve
decenije tranzicije i privatizacije. Tehnološko zaostajanje industrije može da se reši
sa konceptom tehnoloških platformi. Ideje o korporativnom preduzetništvu mogu
44
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
da povećaju efikasnost humanog kapitala. Iskustva naprednih tržišnih ekonomija
mogu da budu poučna za Srbiju. Industrija u ovim zemljama je oduvek bila motor
ekonomskog razvoja. Takav status se održava pomoću neprekidne borbe za
povećanje konkurentnosti, na bazi znanja i inovacija. Industrijske politike uživaju
najširu podršku države i njenih regulatornih tela.
Interni pogled na perspektive razvoja srpske industrije je koncentrisan na
ocenu finansijskog stanja i mogućnosti. Finansijsko stanje je teško jer postoje
velika nelikvidnost, nesolventnost, kumulirani gubici i mali profiti. Mogućnosti za
dalji razvoj i modernizaciju su veoma ograničene. Kvalitetni izvori finansiranja su
neohodni. Industrija Srbije nema takve izvore, ili su nedostupni zbog visokog
procenjenog rizika ulaganja.
Eksterni pogled je dokazao da industija Srbije definitivno ide u pogrešnom
pravcu, u poređenju sa svetskim trendovima. Glavni kanal kojim se realizuje takav
pravac je nazadovanje u konkurentnosti. S druge strane, interni pogled je ukazao na
teško finansijsko stanje i dugoročno rizičan finansijski položaj industrije Srbije.
Realna perspektiva razvoja srpske industrije treba da se gradi na sinergiji ova
dva pristupa. Sinergija može da se ostvari u praksi pomoću posebnog regulatornog
tela. Osnivač tog tela bila bi Vlada Republike Srbije. Izbor članova bi se zasnivao
na ekspertskim, a ne na političkim kriterijumima. Mandat regulatornog tela bio bi
da formuliše strategiju industrijskog razvoja Srbije i da se stara o njenoj
implementaciji u dugoročnom periodu. U ovom trenutku takav zadatak liči na
sklapanje “slagalice”. Neki delovi slagalice postoje, a neki ne. Formulisanje i
implementacija industrijske strategije treba da se zasniva na iskustvima dobre
prakse u naprednim tržišnim privredama.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
45
Literatura
[1] Agencija za privredne registre (2012). Saopštenje o poslovanju privrede u
Republici Srbiji u 2011. godini, www.apr.gov.rs
[2] Beath, John (2002). „UK Industrial Policy: Old Tunes on New Instruments?”,
Oxford Review of Economic Policy, Vol. 18, No.2, str.221-239
[3] Đuričin Dragan, Iva Vuksanović (2012). “Reduction of Systemic Risk in Serbia
Through Intelligent Risk Management in State-Owned Enterprises”,
Ekonomika preduzeća Vol. 60, br.5-6, str.229-247
[4] Malinić Dejan, Vlade Milićević (2012). “Overcoming Financial Structural
Disorders as a Prerequisite for Strengthening the Competitiveness of Serbian
Economy”, Ekonomika preduzeća, Vol. 60, br.7-8, str. 317-328
[5] Malinić Dejan, Vlade Milićević (2011). “Perfomance Evaluation of Real Sector
in Serbia”, Ekonomika preduzeća, Vol.59, No.7-8, str.335-351
[6] Paunović, Blagoje (2012). “The Role of Corporate Entrepreneurship in Solving
the Competitiveness Crisis of Large Companies”, Ekonomika preduzeća, Vol.
60, str.343-354
[7] Popović, Nenad (2012). “The New Industrialization of Serbian Economy”,
Ekonomika preduzeća, Vol. 60, br.1-2, str. 95-104
[8] Ranković, Jovan (2011), „Kako su se promenili rentabilitetni i finansijski
položaj u privredi Srbije u 2010. godini”, Ekonomika preduzeća, Vol.59, br.56, str.262-265
[9] Republički zavod za statistiku (2012). Trendovi, www.stat.gov.rs
[10]Stevanović, Nikola, Malinić Dejan i Vlade Milićević (2011). Upravljačko
računovodstvo, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u
Beogradu
[11]Šljivić Slavoljub, Moreblessings Siziba i Saša Stefanović (2012).
„Entrepreneurship: a Necessity or Opportunity in Transitional Serbia?”,
Employment, Education, and Entrepreneurship, Faculty of Business
Economocs and Entrepreneurship, Belgrade, Vol.3, str.17-34
[12]Vlada Republike Srbije (2012). Fiskalna strategija za 2013. godinu sa
projekcijama za 2014. i 2015. godinu
[13]Vujović, Dušan (2012). „Serbia: Policies to Enhance Competitiveness”,
Ekonomika preduzeća, Vol.60, br.5-6, str.261-274
UDC: .146:330.322(497.11) ; 332.122:338.45(497.11) ID: 199123724
Uticaj slobodne zone na brži razvoj opštine Preševo
Edita Kastratović 7
Milan Dragić 8
Vesna Ćilerdžić 9
APSTRAKT
Ovaj rad se zasniva na istraživanju koje je sprovedeno tokom strategije
razvoja opštine Preševo. Urađena je analiza postojećeg privrednog potencijala
južne Srbije, regiona koji je potpuno zapostavljen u smislu investicija. Došlo se do
rezultata istraživanja zajedno sa predlozima strateških prioriteta, mera i promocija
slobodne zone kao rešenja koje vodi do bržeg razvoja i ekonomske
stabilizacije.Koncept slobodnih zona i industrijskih parkova, model koji
omogućava brži razvoj nerazvijenih područja i mehanizam za postizanje ravnoteže
privrednog rasta. Ovo је koncept i izlaz iz velike ekonomske krize sa kojom se
suočava opština Preševo.
KLJUČNE REČI: slobodna zona, razvoj, južna Srbija
JEL: R1
Kontakt autor Edita Kastratovic, e-mail: [email protected], Visoka škola za
poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija
8
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija
9
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija
7
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
48
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Jug Srbije je vec decenijama sinonim siromaštva. U tom regionu nije bilo
nikakvih ulaganja u privredu, što je izazvalo migraciju mladih i još uvek radno
sposobne populacije u razvijenije gradove i u inostranstvo. Neuspela privatizacija,
kompanije u bankrotu, nedostatak kvalitetnog personala, politička indiferentnost,
sve su to faktori koji su doprineli privrednom zastoju/stagniranju ovog regiona10.
Neki pokušaji u obliku finansijskih injekcija završili su neslavno zbog
neadekvatnog planiranja i nepravilnog trošenja dobijenih sredstava. Siromaštvo
jednog regiona je ogroman trošak za jednu zemlju, kako društveno tako i
ekonomski. Društveno – u smislu izdvajanja znatnih sredstava za društveno ranjive
(kojih je mnogo u nerazvijenim regionima), ekonomski – u smislu nekorišćenja
resursa koje ti regioni imaju.
Prema savremenoj ekonomskoj teoriji i praksi, ni stabilan i dinamičan
privredni razvoj zemlje, ni kvalitet i standard života stanovništva nisu mogući ako
je ostrvima siromaštva i nerazvijenosti dozvoljeno da se zadrže. U isto vreme, to
znači da takvo društvo bazira svoju privrednu i sveukupnu politiku na principu
jednake prilike, dok nesklad izmedju nivoa ekonomskog, tehnološkog i
sveukupnog društvenog razvoja nekih regiona u zemlji, predstavlja diskriminaciju
kao takvu. To je jedan od razloga zašto je jedno od centralnih pitanja strategija
odživog razvoja uravnoteženi regionalni razvoj. Takodje proces evrointegracija
Srbije je uslovljen razvojem koncepta i prakse uravnoteženog regionalnog razvoja,
sa razvojem opština na jugu Srbije kao prvom i najozbiljnijom proverom, zbog
čitavog niza karakteristika.
Izlazak iz ovog začaranog kruga siromaštva u kojem je južna Srbija
decenijama, traži, pre svega, spremnost suočavanja sa činjenicama, ali takodje i
hrabrost da se napuste sve restrikcije i nasledja prošlosti i otpočne stvaranje jedne
nove vizije. Jedan od uslova za stvaranje, operisanje i razvoj malih i srednjih
preduzeća jeste kako država i javnost tretiraju ulogu, važnost i probleme malih i
srednjih preduzeća. Ovaj odnos se razlikovao i još uvek se razlikuje od zemlje do
zemlje, kako prostorno tako i vremenski. Medjutim, to počinje da se univerzalizuje.
Jug Srbije ima prirodne, ljudske i sve druge resurse da krene putem stabilnog i
dinamičnog tehnološkog, ekonomskog i sveukupnog drustvenog razvoja i da se
pretvori iz oaze siromaštva u mesto privlačno za život. Prvi korak u tom smeru
jeste stvaranje povoljnog društvenog okruženja, stimulisanje i oslobadjanje
kreativne energije ljudi u regionu. Neophodno je uzeti u obzir iskustvo svih
razvijenih zemalja koje su uspesno rešile pitanja ravnomernog regionalnog razvoja.
Stoga, ukoliko se pitanjima razvoja juga Srbije ne pozabave odgovorno i
kompetentno, Srbija bi ostala zatvorenik siromaštva ovog dela zemlje.
10
Vođa projekta Prof.dr Edita Kastratović
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
49
CILJ STUDIJE
Cilj ove studije bio je da istraži, analizira i definiše potencijal regiona južne
Srbije kao i da predstavi slobodnu zonu kao rešenje za brži razvoj i ekonomsku
stabilizaciju. Ispitivanjem je obuhvaćeno definisanje i predlaganje neophodnih
mera i instrumenata koji ce doprineti poboljšanju ekonomskog, inrastrukturnog i
institucijalnog razvoja juga Srbije.
METOD RADA
Ovo istraživanje dobilo je oblik studije slučaja, kao metoda koja može da u
potpunosti ispita sve aspekte potencijala i mogućnosti koje pružaju opštine u
Preševu u pogledu ekonomskog, infrastukturnog, institucijalnog razvoja.
REZULTATI ISTRAŽIVANJA
Slobodna zona Preševo kao prilika za brzi ekonomski razvoj ove opštine i juga
Srbije.
Na osnovu dijagnoze stanja stvari i razgovora sa lokalnim akcionarima
predloženo je osnivanje slobodne industrijske zone u preševskoj opštini
(Kastratović, 2006).
Svi uključeni složili su se u vezi sa značajem lokalnih ekonomskih strategija
time potvrdjujući teorijsko tumačenje strategije i njene primene u praksi, odnosno
da je strategija racionalni odgovor organizacije na dogadjaje u sredini u kojoj ona
obavlja svoju osnovnu delatnost i širu društvenu misiju (Mašic, 2007). Glavni
razlog za ovo jeste velika šansa da će osnivanje Slobodne zone Preševo brzo videti
slobodni protok ideja, dobara, usluga i ljudi, bez carine i drugih prepreka, uz
minimalnu papirologiju što bi sigurno dovelo do širenja poslovanja i
preduzetničkih inicijativa u regionu. Slobodna zona bi bila uspostavljena na jednoj
od nekoliko atraktivnih lokacija u opstini Preševo. Slobodna zona bi ponudila
odličnu priliku za drumski saobraćaj, a činjenica da bi slobodna zona bila na trasi
koridora 10, što bi je činilo posebno atraktivnom obzirom na blizinu graničnog
prelaza za Makedonijom.
Ovaj predlog podrazumeva da je Slobodna zona Preševo moderno akcionarsko
društvo akcionara – privatnih preduzeća, banaka, vladinih institucija i preduzeća u
mešovitoj svojini. Slobodna zona bi podrazumevala postojanje proizvodnog i
magacinskog prostora tamo gde je moguća realizacija specifičnih korisničkih
aplikacija. Tu bi bili prisutni programi IT industrije, trgovinskih kuća,
50
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
multinacionalnih kompanija, distributera različitih roba. Bile bi im na raspolaganju
mnoge prednosti poslovanja u Slobodnoj zoni, od kojih bi jedna bila poreske
olakšice obzirom na činjenicu da se po zakonu o PDV-u porez ne plaća na robu
unetu u slobodnu zonu osim za robu namenjenu krajnjim korisnicima u zoni. Porez
se ne bi plaćao na pružanje transportnih niti drugih usluga korisnicima slobodnih
zona za robu koja je neposredno vezana za stanovanje i robu koja ulazi u zonu.
Carinske olakšice idu zajedno sa poreskim olakšicama:
Korisnici Slobodne zone ne bi plaćali carinske usluge koje se tiču opreme,
rezervnih delova, sirovina, ili repromaterijala koji se koriste za rad u zoni.
Carinske dažbine nastaju samo ukoliko se roba izvozi na domaće tržište i
primenjivaće se samo na strane komponente sadržane u toj robi.
Jedna od najvećih prednosti Slobodne zone bila bi to da bi uvoz i izvoz iz zone
bili sasvim besplatni, što znači da se ne bi primenjivale nikakve transportne,
uvozne, izvozne dozvole ni druga spoljnotrgovinska ograničenja. Takodje bi
značajno bile pojednostavljene procedure za privremeno iznošenje robe iz zone za
potrebe dovršavanja, kompletiranja, preradu ili instaliranje, sertifikaciju ili
marketinške prezentacije.
Misija Slobodne zone Preševo jeste da ponudi svojim klijentima najbolje
uslove poslovanja u regionu, tako indirektno utičući na poboljšanje poslovnog
okruženja kao i standarde života i rada u tom okruženju, pri tom postujući najvise
profesionalne i ekološke standarde.
Da bi se poboljsao kvalitet i obogatio asortiman usluga koje se nude, Slobodna
zona Preševo bi mogla da ponudi neke posebne usluge, stvarajući ‘’one stop shop‘’
sistem gde korisnici mogu u potpunosti da sprovedu svoj program na jednom mestu
za mininimum vremena i administracije – gde su banke, osiguravajuće kompanije,
prevoz robe, usluge i rukovanje, održavanje, restorani itd. Slobodna zona Preševo
bi pojačala ekonomski razvoj opštine i kroz različite mehanizme, dodatne garancije
i stimulacije privukla bi strani kapital.
Opstinu Preševo karakteriše nezadovoljavajući nivo rasta proizvodnje, stalni
rast i visoka stopa nezaposlenosti i snažno izrazen društveni momenat koji
usporava brzi privredni razvoj. Privatizacija jos uvek nije sprovedena, ekonomsko
okruženje karakteriše visoki stepen ekonomskog rizika i takodje je obeshrabrujuće
za strane investitore i partnere. To je takodje multiplicirano političkim rizikom,
koji je direktno povezan sa, i jos uvek pod snažnim uticajem državne ekonomije. U
ovakvim okolnostima, Slobodna zona Preševo će predstavljati koncept poboljšanja
kvaliteta, podržana od strane države i moći ce značajno da doprinese poboljšanju
ekonomskih uslova i slike opštine Preševo. Svestrani koncept Slobodne zone
Preševo je veoma zanimljiv za samu državu jer ne zahteva nikakva ulaganja:
država stvara mikro ambijent i uslove u njemu, a investitori doniraju sredstva.
Slobodna zona Preševo može biti oaza tržišne ekonomije, dok lokalna
samouprava, državne institucije i drugi relevantni ekonomksi faktori moraju činiti
sve kako bi privukli i stimulisali strane investitore kako bi im dali dodatne
garancije i stimulans, dok aktivno prate efekte poslovanja i utiču na prelivanje
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
51
pozitivnih efekata na životnu sredinu zone. Kada ozbiljna kompanija udje u
područje, ona neizbežno dovodi svoje tradicionalne dobavljacč i kooperante koji ce
angažovati naše sirovine, radnu snagu, iz preševske opštine i vezane industrije u toj
oblasti, tako da se posao širi u koncentričnim krugovima i razvija sporo ali sasvim
sigurno počinje da se ukorenjuje. Ovo je jedan od ključnih argumenata za slobodnu
i industrijsku zonu. Stvaranjem Slobodne zone Preševo, grad bi privukao više
stranih investitora, sa tržišnim načinom mišljenja Preševo može postati zanimljivije
i ekonomski jače. Sa pravilnim pozicioniranjem i razvojem ovog koncepta, nastaje
situacija u kojoj ova zona ‘’pulsira i čini da okruženje i samo pulsira’’. Kompanije
koje udju u zonu donose svoju tehnologiju refleksije, tako da će oni tehnološki
unaprediti poslovanje, što je izuzetno važno. Medjutim, važnija je činjenica da
strani investitori donose novu ‘’tehnologiju razmišljanja‘’- mentalnu revoluciju. To
ce podići tehnološku performansu, doći ce do suštinskog obrazovanja i mentalnih
promena u razmišljanju i ponašanju ljudi koji vode preduzeća i onih koji rade u
njima. Ovo je veoma važan trenutak ne samo zbog otvaranja novih radnih mesta
već i zbog poboljšanja kvaliteta obrazovanja osoblja, onih zaposlenih u zoni
direktno, a indirektno onih zaposlenih u sširem okruženju koji će morati da usvoje
odredjene standarde ukoliko žele da rade sa ovim kompanijama.
Koncept slobodnih zona i industrijskih parkova, model koji dozvoljava brzi
razvoj nerazvijenih područja i mehanizam koji balansira ekonomski razvoj – to je
koncept i izlaz iz velike krize sa kojom se Preševo suočava. Smisao je u činjenici
da lokalna vlast utvrdjuje, odredjuje stepen podsticaja i garantuje da će biti dati
investitorima tako naglasavajuci interese autleta (OUTLET). Preko regulative
kvaliteta (kvalitetne regulative) i dobre marketinške strategije, opština Preševo
može i mora biti uključena u ovaj koncept. Najvažnije za Slobodnu zonu Preševo je
postojanje infrastukture, radne snage, garancije i motivacije i što je još važnije, da
je država ta koja je promoviše.
S druge strane, strateška važnost stvaranja Slobodne zone Preševo je povezana
sa slobodnom trgovinskom zonom, čije je formiranje u toku na Balkanu tj. u
jugoistočnoj Evropi. Ovako će naše tržište bili izloženo dodatnoj konkurenciji, biće
otvoreno za njihove proizvode. Zbog toga je veoma važno da se ovaj projekat
realizuje što je skorije moguće da bi se povećala proizvodnja i njen kvalitet kao i
da se naši proizvodi uspešno prodaju na tom tržištu. Jedna od ogromnih koristi koje
bi Slobodna zona Preševo imala je činjenica da veliki procenat ljudi iz ovog
regiona privremeno radi u inostranstvu i oni bi svakako bili veoma srećni da
investiraju svoj kapital u stvaranju slobodnih trgovinskih zona i u njihovom radu,
tj. razvoju ovog regiona. Mala i srednja preduzeća su postala dominantni modeli u
razvijenim ekonomijama, pri čemu apsorbuju 60% od ukupnog broja zaposlenih u
svetu, prema podacima London Business School za 2007 (Djurić, 2008).
Glavna prepreka privlačenju investicija u Preševo do sada je bila veliki
problem koji je opština imala sa infrastrukturom i mora se rešavati što je pre
moguće. Za stvaranje Slobodne zone Preševo mogla bi se očekivati pomoć
medjunarodnih organizacija (CHF, Evropske Agencije za rekonstrukciju, UNDP i
52
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
drugih) koji bi svakako podržali takav koncept kako bi se došlo do rešenja glavnih
ekonomskih problema sa kojima se opština suočava.
Buduća Slobodna zona u preševskoj opštini morala bi da bude atraktivnija od
bilo koje druge u Srbiji kako bi privukla buduće strane investitore. Opština bi
trebalo da odustane od prihoda od svih dažbina za vreme izgradnje objekata u zoni,
uključujući i sve poreze tokom 10 godina od početka korišćenja izgradjenog
objekta. Opština Preševo treba da obezbedi površinu od 5-10ha (hektara), sa
mogućnošću proširenja. Ovaj prostor treba da ima optički kabal, vodovodnu mrežu,
kanalizaciju i savremenu električnu centralu. Preporučljivo je da u zoni rade
proizvodne kompanije, zatim kompanije koje obezbedjuju skladišta za čuvanje,
pakovanje robe, utovar i pretovar robe za medjunarodni transport. Neophodno je da
zona ima kontejnerski terminal, špediciju i prevoz i da su sve službe dostupne u
jednom savremenom logističkom centru na granici sa Makedonijom. Poželjno je da
carinarnica bude u okviru zone, što bi garantovalo brzu uslugu i minimiziralo
zadržavanje kamiona i teretnih vozova.
Tabela 1. Profil Slobodne zone Preševo (FZP) kao Dugoročni opštinski razvojni
projekat
Naziv projekta
Kratki opis projekta
Ukupni osnovi principi i ciljevi.
Institucije implementatori, vlasnik projekta
Procenjen vremenski okvir implementacije
Procenjeni finansijski paket za investicije
Očekivani korisnici (ciljne grupe)
Očekivane koristi (očekivana dobit, ili
ušteda, nova radna mesta, tip i nivo
poboljšanja kvaliteta života itd.)
Stanje stvari vezano za pripremu projekta
(npr. studija izvodljivosti, idejni projekat ili
finale, faktura u pogledu količine, procena
troškova od strane inzenjera).
Izgradnja SLOBODNE ZONE PREŠEVO
Projekat se odnosi na osnivanje moderne
zone. Jedan od akcionara biće opština.
Ekonomski razvoj cele opštine
Gradska skupsšina i budući akcionari
5 godina
90%
10%
Opština i
Donori
deoničari
Stanovnici grada Preševa, poslovni ljudi iz
opštine i okoline, investitori iz okoline.
Stvaranje Slobodne zone bi obezbedilo
zaposlenje stanovnicima Preševa i postalo
privlačno kako domaćim tako i stranim
investitorima.
Za predlozeni projekat sva tražena
papirologija, studije, dokumenta i drugo.
Na osnovu analize potencijala i mogućnosti Preševa uradjena je SWOT
analiza, koja jasno definiše i preispituje svu moć i šanse sa jedne kao i slabosti i
pretnje sa druge strane.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
53
Tabela 2. SWOT analiza za Dugoročni projekat Slobodna zona Preševo
JAKE STRANE
Veoma atraktivna
lokacija.
Blizina koridora
10
Blizina
aerodroma u
Nišu, Skoplju,
Prištini.
SLABOSTI
Nepostojanje
urbanističkog
plana za buduću
zonu
Relativni problem
sto se tiče
zemljišta u
privatnom posedu
Trenutno
nepostojanje
infrastrukture na
lokaciji
MOGUĆNOSTI
Sloboda što se tiče
inicijative od strane
opštine i drugih
zainteresovanih
poslovnih ljudi.
Najavljeno ubrzanje
radova na koridoru 10
od strane EU, Grčke i
Vlade Srbije
Smanjenje poreskih
troškova od strane
Vlade Srbije
Blizina
železničkog
saobraćaja.
Smanjenje komunalnih
i drugih troškova u
poredjenju sa svim
opštinama u regionu
Mogućnost brzog
planiranja
infrastrukture u
budućnosti.
Zakon o slobodnim
zonama
PRETNJE
Slobodne zone
u Vladičinom
Hanu, Vranju
Slobodne zone
u Makedoniji
Buduće
slobodne zone
na Kosovu
Izvor : Autori
ZAKLJUČAK
Sprovedena istrazivanja i analiza potencijala regiona južne Srbije omogućio je
stvaranje SWOT matrice i definisanje prednosti i mogućnosti koje ovaj region
pruža, a koje je neophodno koristiti da bi se ubrzao razvoj i ekonomska
stabilizacija juga Srbije. SWOT analiza opštine Preševo je samo primer moguće
percepcije potencijala koji treba da podstakne proces istraživanja i analizu drugih
opština u razvoju na jugu Srbije.
Velika prilika koju pruža formiranje Slobodne zone Preševo jeste potencijal
slobodnog protoka ideja, robe, usluga i ljudi, zajedno sa izuzecima od poreza i
carine.
54
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Strani investitori prepoznaju koristi slobodnih trgovinskih zona. Medjutim,
njima treba predstaviti koristi od investiranja u opštine i gradove sa neiskorišćenim
potencijalom kao i sa privlačnim marketinškim mogućnostima. Početnu inicijativu
moraju preduzeti lokalne vlasti u saradnji sa nadležnim ministarstvima. Ekonomski
nerazvijene opštine i gradovi moraju preduzeti inicijativu da promovišu svoj
potencijal na svakom poslovnom sastanku koji zamisle, sajmu, sastanku sa
inostranim delegacijama.
Slobodna zona Preševo bi pružala odlične mogućnosti za drumski saobracaj, a
činjenica da bi slobodnu zonu presecao Koridor 10, jedan je od najjačih
argumenata i osnovna promocija i prezentacija atraktivnosti ove opštine. Lokalne
vlasti moraju prepoznati važnost rešavanja postojećih slabosti definisanih SWOT
analizom. Rešavanje problema sa zemljištem u privatnom vlasništvu u smeru
koridora 10, nepostojanje urbanizacije i infrastrukture, ne smeju biti prepreka
implementaciji projekta slobodne zone. Lokalne vlasti moraju, u saradnji sa
nadležnim ministarstvima, rešiti specifične probleme obzirom na činjenicu da
specifični problemi pre svega rezultiraju iz proceduralne neefikasnosti.
Politički i ekonomski problemi predstavili su prepreku detaljnom i
sistematskom pristupu rešavanja specifičnih problema svih nerazvijenih opština i
regiona u Srbiji. Vlada kao koordinator, sa Ministarstvom regionalnog razvoja na
čelu, nije uspela da prepozna potrebu za paralelnom procedurom za osnivanje
slobodnih trgovinskih zona, što je vodilo do otvaranja slobodnih trgovinskih zona
samo u nekim gradovima (opštinama): Subotica, Zrenjanin, Novi Sad, Pirot,
Kragujevac.
LITERATURA
[1] Djuric, Z., (2008): Management of the family business, Belgrade Business
School, Belgrade
[2] Kastratovic, E. (2006): "Development of locally-economic strategy of the
municipality of Presevo," 3] Masic, B. (2007): Strategic Management,
University of Synergy, Bijeljina
[3] Masic, B. (2007): Strategic Management, University of Synergy, Bijeljina
UDC:368.91:339.13(497.11+497.4/.7)"2008/2011" ; 338.124.2:368 ID: 199123980
Uticaj svetske ekonomske krize na tržišta životnog
osiguranja zemalja bivše Jugoslavije od 2008.2011. godine
Natasa Vujadin 11
Radomir Vujadin 12
Ivan Piljan 13
APSTRAKT
Predmet rada je analiza tržišta osiguranja, sa posebnim akcentom na životno
osiguranje, na prostoru bivših jugoslovenskih republika. Tržišta životnog
osiguranja, ali i neživotnog posmatrana sa više aspekata kako bi se utvrdio uticaj
svetske ekonomske krize koja se javila 2008. godine u Sjedinjenim Američkim
Državama, a kasnije se proširila na ostale zemlje sveta pa samim tim i na naš
region. Posmatrali smo situaciju u godinama najžešće recesije i poredili sa
situacijom u protekle dve godine kada je ista slabila i kada je započet oporavak u
većini zemalja sveta. Utvrđeno je da se prilike u Srbiji, Sloveniji, Makedoniji,
Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj ne razlikuju previše i da se kriza svuda relativno
podjednako širila. Efekti su negde bili jači, a negde nešto slabiji u zavisnosti od
stepena razvoja osiguranja.Iako zvuči paradoksalno, što je niži stupanj razvoja
osiguranja to je udar ekonomske krize bio blaži, ali nije izostao.
KLJUČNE REČI: osiguranje života, premija osiguranja života,
osiguravajuća društva, društveni bruto proizvod
JEL: G22
Kontakt autor Natasa Vujadin,e-mail:[email protected], Visoka škola za
poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd,Srbija
12
Visoka škola za poslovnu ekonomiju I preduzetništvo, Beograd,Srbija
13
Visoka škola za poslovnu ekonomiju I preduzetništvo, Beograd,Srbija
11
56
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
PREGLED SEKTORA OSIGURANJA U ZEMLJAMA BIVŠE
JUGOSLAVIJE
Ukupan rast i razvoj u zemaljama bivše Jugoslavije je bio ugrožen pojavom
svetske ekonomske krize. Značajan napredak u ekonomskom, političkom i
socijalnom pogledu je bio usporen globalnom finansijskom krizom. Finansijsko
tržište zemalja regije direktno je pogođeno recesijom koja se odrazila kroz padove
vrednosti indeksa na svim berzama. Ali posmatrano u širim okvirima negativan
uticaj na finansijski sektor nije preterano ugrozio stabilnost zemalja zahvaljujući
strogoj zakonskoj, bankarskoj i osiguravajućoj regulativi. To upravo potvrđuje
podatak da jedino Moldavija ima veći pokazatelj odnosa kapitala prema rizičnoj
aktivi u odnosu na Srbiju, ali Srbija je zabeležila najveći pokazatelj odnosa kapitala
prema ukupnoj aktivi u svetu. Centralne Banke zemalja regije ustanovile su veći
iznos obaveznih rezervi i time zaštitile ekonomsku stabilnost posebno u Hrvatskoj i
Srbiji.
Glavni udari svetske ekonomske krize koja je počela 2008. godine već su
amortizovani. Situacija u sektoru osiguranja u 2011. i 2012. godini pokazuje znake
oporavka u većini zemalja bivše Jugoslavije. Ekonomske i političke prilike u svetu
i regionu svakako nisu doprinele da oporavak bude intezivniji.
Recesija je negativno uticala na strana ulaganja u ovim zemljama. Strane
investicije samnjile su se u Hrvatskoj za oko 20%, u Srbiji za 17,5%, u Makedoniji
i Bosni i Hercegovini za oko 57%, dok su jedino povećane u Crnoj Gori za oko
8%. Pomenuti pokazatelji odnose se na 2008. godinu.
Finansijska kriza uticala je na osiguravajuće kompanije u svetu i regionu na
pet načina: direktnim uticajem sub-prime hipotekarnih kredita na rizičnost kroz
izloženost aktive osiguravajućih kompanija sub-prime kreditima, uticaj na portfolio
osiguravajućh kompanija kroz specifičnu izloženost rizika pada cena depozitnih
sertifikata, obveznica i drugih hartija od vrednosti banaka koje su pogodjene
finansijskom krizom, uticaj sveopšteg kraha finansijskog tržišta mereno kroz pad
cena akcija i rast kamatnih stopa na tržištu kapitala, uticaj krize na poslove
preuzimanja rizika i vrednovanje osiguravajućih kompanija.
Uticaj finansijske krize na osiguravajuće kompanije je donekle bio manji u
odnosu na druge finansijske institucije obzirom na specifičnost poslova
osiguranja.Način finansiranja osiguravača daleko je stabilniji u odnosu na banke.
Prevashodni izvor sredstava osiguravajućih kompanija su premije koje se retko
finansiraju iz pozajmljenih sredstava na tržištu novca.Drugi razlog manje refleksije
krize na sektor osiguranja leži u dobroj divezifikaciji investicionog portfolija.Mali
je broj osiguravajućih kompanija koje su tražile javnu pomoć za razliku od
poslovnih banaka. Treći razlog slabijeg efekta finansijske krize na osiguravajuća
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
57
društva je nemogućnost povlačenja uplaćene premije osiguranja od strane
osiguranika.
Direktan uticaj krize na osiguravajuće kompanije odražava se kroz
investicione gubitke, upravo zbog pada tržišne vrednosti njihovih investicionih
plasmana, kao i zbog neizmirivanja obaveze plaćanja glavnice i kamate od strane
emitenta dužničkih instrumenata.Kriza finansijskog tržišta izmenila je strukturu
ulaganja osiguravača. Dosadašnje ulaganje u akcije zamenjeno je procentualno
većim ulaganjima u državne obveznice i druge kratkoročne plasmane. Generalno
ročnost ulaganja se menja u smislu da dominantan uticaj dobijaju ulaganja u
instrumente sa kraćim rokom dospeća.Zemlje regiona kao i većina zemalja
pogođene ekonomskom krizom beležile su pad društvenog bruto proizvoda koji se
odražavao na smanjenje ulaganja osiguravača u državne instrumente. Kao
posledica globalne ekonomske krize pojavila se povećana stopa inflacije sa kojom
su se osiguravajuće kuće takođe morale sučiti. Rast inflacije opredelio je
osiguravače da realokaciraju svoja sredstva u realnu imovinu kako bi se zaštitili od
inflatornih rizika. Ulaganje u nekretnine nije opcija kojoj se osiguravači rado
okreću upravo zbog njihove smanjene likvidnosti i visoke volatilnosti. U uslovima
visoke inflacije kao alternativa javilo se delimično usmeravanje sredstava u
kratkoročne državne obveznice i obveznice indeksirane prema inflaciji.
Relativno niska razvijenost finansijskog tržišta, skromna ponuda finansijskih
instrumenata i nizak nivo investicione aktivnosti, usled nedovoljnosti slobodnih
novčanih sredstava, uslovljavaju bitno različitu strukturu plasmana i manje
značajnu ulogu osiguravajućih kompanija kao institucionalnih investitora u odnosu
na ekonomski razvijene zemlje sveta (Kočović,2013.) Iako ograničeni, efekti
globalne ekonomske krize na investicione aktivnosti osiguravača u regionu mogu
biti identifikovani u domenu pokrivenosti tehničkih rezervi propisanim
oblicima aktive, kao i u domenu strukture investicionog portfelja kompanija.
Pokrivenost tehničkih rezervi propisanim oblicima aktive pogoršana je u
trenutku nastupanja krize u svim zemljama bivše Jugoslavije. Mada je u nastavku
perioda ostvareno primetno poboljšanje problem iznalaženja adekvatnih oblika
imovine ( aktive) za ulaganje i dalje je prisutan usled nedovoljno razvijenog
finansijskog tržišta.
U želji da izbegnu kapitalne gubitke , povećaju sigurnost i likvidnost svojih
plasmana, osiguravajuće kompanije su prekomponovale strukturu sopstvenih
investicionih portfelja, shodno nastalim kriznim uslovima.U svim bivšim
republikama zakon je strogo regulisao investiranje osiguravača. U skladu sa
propisima usled nastupanja ekonomske krize osiguravači su promenili strukturu
ulaganja.
Hrvatska regulative investiranja prikazana je u tabeli 1.
58
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 1. Hrvatska regulative investiranja
HOV izdate od R.Hrvatske, Hrvatske Narodne banke ili
Hrvatske banke za obnovu i razvoj
Dužničke HOV jedinica lokalne samouprave ili pravnih
lica sa sedištem u zemlji kojima se trguje na
organizovanom tržištu
Životna osiguranja
Neživotna
osiguranja
najmanje 50%
ukupno
bez ograničenja
35% ukupno
35% ukupno
5% pojedinačno
5% pojedinačno
Obveznice i druge dužničke HOV kojima se ne trguje na
organizovanom tržištu hartija od vrednosti, a čiji su
emitenti pravna lica sa sedištem u zemlji
Akcije kojima se trguje na organizovanom tržištu
5% ukupno
1% pojedinačno
25% ukupno
25% ukupno
5% pojedinačno
5% pojedinačno
Akcije kojima se ne trguje na organizovanom tržištu
5% ukupno
1% pojedinačno
Udeli i akcije investicionih fondova u zemlji
40% ukupno
40% ukupno
5% pojedinačno
5% pojedinačno
35% ukupno
20% ukupno
10% pojedinačno
2% pojedinačno
Zajmovi osigurani garancijom banke ili hartijama od
vrednosti sa garancijom države/ lok. samouprave
20% ukupno
20% ukupno
2% pojedinačno
2% pojedinačno
Nepokretnosti i druga stvarna prava na nepokretnostima
u zemlji
30% ukupno
30% ukupno
10% pojedinačno
10% pojedinačno
Zajmovi osigurani založnim pravom na nekretnini
Unapred isplaćeni iznos osigurane sume do visine
otkupne vrednosti prema ugovoru o osiguranju života
30% ukupno
Depoziti kod banaka sa sedištem u zemlji
30% ukupno
30% ukupno
5% pojedinačno
5% pojedinačno
Sredstva na poslovnom računu društva za osiguranje
3% ukupno
3% ukupno
HOV inostranih emitenata
15% ukupno
15% ukupno
Izvor: Zakon o osiguranju R.Hrvatske
Usled finansijske krize osiguravači u Hrvatskoj 2008. godine povećavaju iznos
sredstava matematičke i tehničke rezerve koji ulažu u obveznice, čak 68%. Od tog iznosa
najdominantnije su obveznice Republike Hrvatske ( 93 %) kao hartije od vrednosti koje
sa sobom nose najveću sigurnost i najmanji rizik što je za osiguravajuće kompanije bilo
najvažnije obzirom na širenje svetske ekonomske krize.Investiranje u akcije domaćih i
stranih investicionih fondova se drastično smanjilo, pogotovo kada je reč o ulaganju u
akcije inostranih investicionih fondova. Ulaganje u nekretnine i depozite kod poslovnih
banaka neznatno se povećava u kriznoj 2008. godini. Ukoliko posmatramo postkrizni
period videćemo da se struktura investiranja nije drastično izmenila u odnosu na 2008.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
59
godinu. Mada se javlja porast ulaganja sredstava matematičke i tehničke rezerve u
instrumente koji nisu bili toliko aktuelni u jeku ekonomske krize. To je svakako rezultat
slabljenja krize i blagog oporavka. Međutim ono sa čime su se suočavale osiguravajuće
kompanije u Hrvatskoj su investicioni gubitci i težnja da se oni minimiziraju. Pad tržišnih
vrednosti hartija u koje se ulagalo uslovilo je pad prinosa istih. Precizna ocena krize
može se kvantifikovati kao drastičan pad prinosa od ulaganja iz matematičke rezerve sa
5,73% na 2,73% i još intenzivniji pad prinosa od ulaganja iz tehničke rezerve sa 6,43%
na 1,95% za period od 2007. do 2008.godine (Jakovčević, 2009).
U Sloveniji, u kojoj je tržište osiguranja najrazvijenije u odnosu na ostale bivše
republike, situacija je slična kao u Hrvatskoj.Pre nego krenemo u analizu structure
ulaganja Slovenačkih osiguravača treba napomenuti da u ovoj zemlji postoji stroga
regulative investiranja ulaganja koju ćemo prikazati u tabeli 2.
Tabela 2. Regulativa investiranja sredstava u Sloveniji
Obveznice, akcije i druge hartije od vrednosti
kojima se trguje i kojima se ne trguje na berzi,
zajmovi osigurani garancijom banke ili založnim
pravom na nekretnini
5% pojedinačno
Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti
kojima se ne trguje na berzi
1% pojedinačno
Obveznice, akcije i druge hartije od vrednosti
kojima se ne trguje na berzi
10% ukupno
Akcije kojima se trguje i akcije kojima se ne
trguje na organizovanom tržištu, udeli u
investicionim kompanijama i fondovima od kojih
više od jedne polovine vrednosti investicije nije
sa garantovanim prinosom
30% ukupno
Akcije kojima se ne trguje na organizovanom
tržištu
5% ukupno
1% pojedinačno
Udeli u investicionim kompanijama i fondovima
od kojih je više od jedne polovine vrednosti
investicije sa garantovanim prinosom
40% ukupno
Nepokretnosti i druga
nepokretnostima u zemlji
30% ukupno
10% pojedinačno
stvarna
prava
na
Ostali zajmovi obezbeđeni kolateralom
5% ukupno
Depoziti kod banaka sa sedištem u zemlji
30% ukupno
10% pojedinačno
Sredstva na poslovnom računu društva za
osiguranje
3% ukupno
Ostali zajmovi obezbeđeni kolateralom
5% ukupno
Izvor: Zakon o osiguranju R.Slovenije
Do kraja 2007. godine u Sloveniji, finansijska ulaganja osiguravajućih
društava su beležila visoke stope rasta, ali sa 2008. godinom trend rasta se
60
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
promenio zbog finansijske krize.Krajem 2008. Godine iznos od 3,569.6 miliona
evra tehničkih rezervi investiran je na finansijskom tržištu, što je za oko 6% više u
odnosu na prethodnu godinu. I sredstva matematičke rezerve su investirana nešto
više u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu za oko 2,5%.Bez obzira na krizu
sredstva su se investirala više ali se struktura investicija razlikovala upravo zbog
toga. Više se ulagalo ali u nisko rizične oblike aktive.Osiguravači su više sredstva
matematičke rezerve ulagali u državne hartije od vrednosti, dušničke hartije od
vrednosti i bankarske depozite. Sredstva tehničke rezerve su više plasirali u
nekretnine 2008. godine u odnosu na prethodnu godinu, ako i u bankarske
depozite. Ulaganja slovenačkih osiguravača konstantno su rasla u periodu od 2009.
do 2011. godine mada finansijsko tržište u 2011. godini beleži više padova nego
rasta. Sredstva matematičke rezerve su se manje ulagala u državne hartije od
vrednosti u odnosu na 2010. godinu, a nešto više u nekretnine i dužničke
hartije.Sredstva tehničke rezerve više su plasirana u zajmove i bankarske depozite,
a manje u akcije usled turbulentnog tržišta u 2011. godini.
I u Bosni i Hercegovini postoji jasna regulativa kako i do kog iznosa se
sredstva tehničke i matematičke rezerve mogu investirati. Potrebno je napomenuti
da je tržište osiguranja u Bosni i Hercegovini daleko nerazvijenije u odnosu na
Sloveniju i Hrvatsku. Samim tim obim i raznovrsnost instrumenata u koje
osiguravači ulažu su manji.
U tabeli 3. daćemo pregled regulative investiranja sredstava u BIH
Tabela 3. Regulativa investiranja sredstava u BIH
Namena ulaganja u:
Tehničke
rezerve
Matematička
rezerva
Hartije od vrednosti čiji je izdavač BIH
entiteti, distrikt Brčko
Centralna banka BiH ili država članicaEU
ili njihova centralna banka
50%
50%
35 ali do 5%
jednog
izdavatelja
35 ali do 5%
jednog
izdavatelja
Obveznice i druge dužničke hartije od
vrednosti kojima setrguje na organiziranom
tržištu u BiH i zemljama u EU
Obveznice i druge dužničke hartije od
vrednosti kojima se ne trguje na org. tržištu
u BiH ili zemlji EU, ako je njihov
izdavalac pravno lice sa sedištem u BiH, ili
zemlji EU
Deonice sa kojima se trguje na
organiziranom tržištu u BiH ili u zemlji
članici EU
Deonice sa kojima se ne trguje na
organiziranom tržištu ako je njihov
izdavatelj pravno lice sa sedištem u BiH ili
5 ali do 1%
jednog
izdavatelja
30 ali do 5%
jednog
izdavatelja
5 ali do 1%
jednog
izdavatelja
Garantni
fond
5% jednog
izdavatelja
1% jednog
izdavatelja
25 ali do 5%
jednog
izdavatelj
10% jednog
izdavatelja
5% jednog
izdavatelja
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
61
zemlji EU, i ako su izdate kao hartije od
vrednosti
Udele privrednih društava sa sedištem u
BiH koja isključivo posluju sa dobitkom
Zajmove osigurane založnim pravom na
nekretnini, i ako vrednost zajma nije veća
od 40% vrednosti nekretnine procenjene od
strane ovlašćenog procenitelja
Zajmove osigurane hartijama od vrednosti
(koje izdaje BiH, obveznice i deonice
kojima se trguje na uređenim tržištima)
Zajmove osigurane garancijom banaka sa
sedištem u BiH
ili zemlji članici EU
Zajmove u iznosu otkupne vrednosti
osiguranja na osnovu ugovora o osiguranju
života iz sredstava matematičke
rezerveosiguranja života
5 ali do 1%
jednog
izdavatelja
10 ali do 2%
jednog
zajmoprimca
20%
20%
20%
20%
30%
Nekretnine i druga prava na nekretnini
20%
Depozite i zajmove bankama u BiH ili
zemlji članici EU
30 ali do 10% u
jednoj banci
30 ali do 10% u
jednoj
nekretnini
30 ali do 10% u
jednoj banci
Sredstva na računimadruštva
bez ograničenja
bez ograničenja
20%
20% u jednoj
banci
bez
ograničenja
Izvor: Zakon o osiguranju BIH
Društva za osiguranje u BIH najčešće nepoštuju gore navedene limite. Razlog
tome se nalazi u veoma nerazvijenom finansijskom tržištu pomenute zemlje.
Osiguravači u Bosni i Hercegovini veoma malo ulažu u hartije od vrednosti.
Sredstva tehničke rezerve najčešće ulažu u nekretnine, zajmove i depozite
poslovnih banka (Šain,Selimović, 2009.) Kriza 2008. godine samo je potvrdila
situaciju koja je važila od ranije. Gotovo da se u opšte nije ulagalo u hartije od
vrednosti, a dominantna postaju ulaganja u depozite poslovnih banka. Ni nakon
slabljenja globalne ekonomske krize i prelaska u fazu oporavka tržište osiguranja u
ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici nije se promenilo. I dalje je nedovoljno
razvijeno kao i finansijsko tržište što svakako utiče na investicione odluke
osiguravača. Možemo slobodno reći da delovanje finansijske krize u BIH nije bio
dramatičano jer nerazvijen sektor osiguranja tada postoji i danas .
Kriza u 2008. godini izmenila je investicionu strukturu osiguravajućih
društava i u Republici Makedoniji. Zakon o osiguranju ove bivše republike takođe
precizira dozvoljene limite za ulaganje sredstava tehničke rezerve koja su se
morala poštovati bez obzira na pogoršanje ekonomskih prilika izazvanih
finansijskom krizom.U tabeli 4 nalazi se prikaz regulative investiranja sredstava u
Makedoniji.
62
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 4. Regulativa investiranja sredstava u Makedoniji
Ulaganja
Iznos u %
Finansijski instrumenti emitovani od strane stranih pravnih lica
20
Gotovina
3
Depoziti kod poslovnih banaka
60
Hartije od vrednosti koje emituje Republika Makedonija,
obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti za koje garantuje
Republika Makedonija
80
Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti koje emituje
lokalna samouprava R.Makedonije
10
Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti kojima se trguje
na organizovanom tržištu
35 ukupno
5 pojedinačno
Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti kojima se ne
trguje na organizovanom tržištu
5 ukupno
1 pojedinačno
Akcije kojima se trguje na organizovanom tržištu
25 ukupno
5 pojedinaćno
Akcije kojima se ne trguje na organizovanom tržištu i udeli u
trgovinskim društvima R.Makedonije
5 ukupno
1 pojedinačno
Udeli i akcije investicionih fondova registrovanih u R.Makedoniji
20
Izvor: Zakon o osiguranju R.Makedonije
U Makedoniji tržište osiguranja je veoma plitko baš kao i finansijsko tržište.
Tako u godinama krize najviše se ulagalo u nisko rizične državne hartije od
vrednosti i depozite kod poslovnih banaka.
Posmatrano u celini globalna ekonomska kriza uticala je na promenu
investicione strukture osiguravajućih kompanija u svim bivšim jugoslovenskim
republikama. Osiguravači su umanjeni iznos sredstava tehničke rezerve težili da
ulažu u sigurnije instrumente kako bi sprečili eventualne gubitke usled pada tržišne
vrednosti istih. Usled krize dolazilo je do pada investicionih prinosa sa čime su se
osiguravajuće kompanije morale suočiti.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
63
OPŠTI POKAZATELJI SEKTORA OSIGURANJA U
REPUBLIKAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE
Analiziraćemo i opšte pokazatelje u sektoru osiguranja u bivšim
jugoslovenskim republikama u kriznoj 2008. godini i nakon krize u 2011. godini.
U Tabeli 5. predstavljeni su ukupni iznosi premija osiguranja bivših republika
za 2008.14 i 2011. godinu iz kojih se jasno vidi da prdnost imaju Slovenija i
Hrvatska, a najmanji iznos premija ima Bosna i Hercegovina i Makedonija. Iz
pokazane tabele vidi se blagi porast u iznosima naplaćene premije osiguranja u
2011. godini u odnosu na godinu najveće krize.
Tabela 5. Ukupna premija osiguranja u 2008. i 2011. godini izražena u milionima USD
ZEMLJA
Slovenija
Hrvatska
Bosna i Hercegovina
Makedonija
2008. GODINA
2.067,6
1.340,4
232,8
109,2
2011. GODINA
3.008
1.711
323
14415
Izvor: www. business.hr.
U Tabeli 6. predstavljeni su podaci koji se tiču iznosa premije osiguranja
života po glavi stanovnika u zemljama regiona u 2008. i 2011. godini.
Tabela 6. Iznos premije osiguranja života po glavi stanovnika za 2008.16 i 2011.
godinu u usd
ZEMLJA
2008.godina
2011. godina
Slovenija
333,84
459
Hrvatska
78,12
104
Bosna i Hercegovina
5,52
13,2
Makedonija
1,16
16,817
Izvor: www. business.hr.
Podaci za 2008. godinu preračunavani su iz eurskih vrednosti u dolarske po
aproksimativnom kursu 1evro = 1,20 usd.
15
Podaci su originalno izraženi u denarima. Ukupna premija iznosi 6.808.264.ooo denara.
Korišćen je kurs koji je važio na dan 1.10.2012.godine
16
Podaci za 2008. godinu preračunavani su iz eurskih vrednosti u dolarske po
aproksimativnom kursu 1evro = 1,20 usd.
17
Podatak se odnosi na premiju životnog osiguranja po glavi stanovnika za 2010.godinu jer
podatak koji se odnosi na životno osiguranje u 2011.godini nije dostupan.
14
64
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Najveći iznos premije životnog osiguranja ima Slovenija dok je Makedonija
zemlja sa ubedljivo najnižim iznosom premije ove vrste osiguranja per capita.
Bez obzira na pogoršavanje ekonomske situacije u 2011. godini najveću
premiju životnog osiguranja ostvarila je Slovenija ( Sigma, 2012.godina ) 942
miliona usd, potom Hrvatska 455 miliona usd, BIH (Agencija za nadzor osiguranja
Federacije BIH, Godišnji izveštaj za 2011.godinu.) 18191 milion usd i Makedonija
(Agencija za superviziju osiguranja Republike Makedonije,2011.godina ) 1910,5
miliona usd.
U Tabeli 7. prikazani su podaci o udelu premija životnog osiguranja u bruto
nacionalnom dohotku za 2008. i 2011. godinu kad su u pitanju bivše republike.
Tabela 7. Udeo premija životnog osiguranja u DBP u 2008. i 2011. godini u %
ZEMLJA
2008. godina
2011.godina
Slovenija
5,8
5,9
Hrvatska
3,3
2,7
Bosna i Hercegovina
2,3
1,92
Makedonija
1,8
1,5
Izvor: www.business.hr.
Najveći udeo premija životnog osiguranja u DBP ima Slovenija , a najniži
Makedonija .Udeo premije životnog osiguranja u DBP se smanjuje jer i sam DBP
pokazuje negativan trend.
Životno osiguranje zemalja regiona pogođeno je recesijom kao između ostalog
i kompletan sektor osiguranja.
Slika sektora osiguranja u Republici Hrvatskoj neznatno se razlikuje u odnosu
na države regiona. Prema podacima za 2008. godinu u gore pomenutoj zemlji
posluje 23 društva za osiguranje i 2 društva za reosiguranje. Poslovima životnog
osiguranja bavi se pet osiguravajućih kompanija, osam obavlja poslove ne životnog
osiguranja, a deset se bavi i životnim i ne životnim osiguranjem. U 2011. na tržištu
osiguranja u Republici Hrvatskoj poslovalo je 1 društvo za reosiguranje i 27
društava za osiguranje, od kojih je 6 društava obavljalo isključivo poslove životnih
osiguranja, 10 društava isključivo poslove neživotnih osiguranja, dok je preostalih
10 društava za osiguranje obavljalo poslove životnih i neživotnih osiguranja.
Prethodne tri godine u Hrvatskoj premija je smanjena za 527 miliona kuna.
Pozitivno je ipak što se ta negativna stopa drugu godinu zaredom smanjuje. U
Podaci su originalno izraženi u konvertibilnim markama. Koriščen je aproksimativni kurs
1km=1,99 eur i 1eur= 1,20 usd
19
Korišćen je kurs koji je važio na dan 1.10.2012. Originalni podatak koji se odnosi na
ukupnu premiju životnog osiguranja je 496.995.ooo denara.
18
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
65
2011. godini, 26 društava za osiguranje obračunala su bruto premiju od 9.145
milijardi kuna što je 1,08% manje u odnosu na prethodnu godinu (Hrvatska
agencija za nadzor finansijskih usluga, godišnji izveštaj, 2011.godina)
Sektor životnog osiguranja 2008. godine u Hrvatskoj suočava se sa padom
premije. U prva četiri meseca pomenute godine premija životnog osiguranja
dostigla je iznos od 780 miliona kuna što je za 2 miliona kuna manje nego u istom
periodu prethodne godine.Period od 2008. godine do 2010. godine je period u
kome obračunate premije životnog osiguranja beleže pozitivne rezultate međutim,
životna osiguranja u 2011. godini beleže pad od 1,07% sa obračunatom brutom
premijom od 2,431 milijardi kuna.
I pored ovih podataka životno osiguranje u ovoj zemlji nedovoljno je
razvijeno. U zemljama Evropske unije udeo zaračunate premije životnog
osiguranja u ukupnom portfelju je preko 50%, dok je u Hrvatskoj taj udeo svega
25%.
Glavni pokazatelj razvijenosti životnog osiguranja jedne zemlje je udeo
premije u društvenom bruto proizvodu koji je u Hrvatskoj 2007. godine iznosio
samo 0,9%. Hrvatska ima dvostruko manji udeo ove vrste osiguranja u društvenom
bruto proizvodu od Slovenije i Mađarske, ali isto tako ima i veću stopu od
Rumunije i Bugarske.
Prognoze za uspešnost i razvoj sektora osiguranja su optimistične. Mnogi
stručnjaci i analitičari procenjuju da će ulazak Hrvatske u Evropsku uniju doneti
promene celokupnoj ekonomiji pa tako i finasijskom sektoru. Hrvatsko tržište
osiguranja ima potencijala i bez obzira na recesiju koja se javila 2008. godine u
svetu i regionu pomenuto tržište je u blagoj prednosti u odnosu na tržište Srbije,
BIH , Makedonije i Crne Gore.
Na tržištu osiguranja Republike Srpske u prvoj polovini 2008. godine dozvolu
za rad imalo je 11 društava za osiguranje. U odnosu na 2007. godinu taj broj je
uvećan za dva nova, koja se bave neživotnim osiguranjem.Međutim do 2011.
godine broj osiguravajućih društava ostaje nepromenjen.
Ukupno obračunata premija osiguranja u Republici Srpskoj u prvoj polovini
2008. godine iznosila je 28.403.601,03 EUR što je u odnosu na 2007. godinu veća
za 2.920.467,53 EUR ili 11,46%. Ukupno obračunata premija osiguranja u 11
društava koja imaju sedište u Republici Srpskoj u 2011. godine iznosila je 131,3
milona KM što je u odnosu na 2010. godinu više za 7,12%.
Osiguravači se u Republici Srpskoj i dalje više bave neživotnim osiguranjem
nego životnim što potvrđuje i činjenica da se samo tri kompanije bave i životnim i
neživotnim osiguranjem . To je ujedno i pokazatelj o još nedovoljno razvijenom
tržištu osiguranja na ovom području.
Odnos premije i BDP je znatno niži u odnosu na razvijena tržišta. Međutim
treba imati u vidu da među novim članicama EU, samo kod nekoliko njih, premija
osiguranja prelazi 3% BDP (Češka, Mađarska, i Slovenija) Premija po stanovniku
se povećava, ali i dalje značajno zaostaje za ostalim zemljama u tranziciji. Uprkos
višegodišnjem dinamičnom rastu, premija životnih osiguranja ne dostiže prosek
66
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
tranzicijskih zemalja. Za jačanje ovog segmenta osiguranja potrebni su brojni
sistemski i makroekonomski preduslovi (ekonomska i monetarna stabilnost,
poreski podsticaji, viši životni standard, razvijena kultura osiguranja, visok stepen
poverenja u finansijski sektor, razvijeno tržište hartija od vrednosti).
U narednom period treba razraditi mogućnost uvođenja eventualnih poreskih
olakšica kada je životno osiguranje u pitanju kako bi se ovaj vid osiguranja unapredio i
razvio. Takođe, neophodno je pripremiti dugoročnu strategiju finansijske edukacije
koja je na ovim prostorima preko potrebna da bi osiguranje pokrenulo.
Na području Federacije BIH dozvolu za rad ima petnaest osiguravajućih
društava. Od tog broja šest osiguravača se bavi samo neživotnim osiguranjem dok
sedam društava obavljaju delatnost i životnog i neživotnog osiguranja, jedno
društvo se bavi samo delatnošću životnog osiguranja, a jedno reosiguranjem.
Ukoliko se posmatra period od 2009. godine do 2011. godine delatnost
osiguranja u ovom delu BIH je ipak uznapredovala a to govore i podaci o
društvenom bruto proizvodu, ukupnoj premiji osiguranja, učešća premije
osiguranja u društvenom bruto proizvodu i premije osiguranja per capita.
Velika i značajna kočnica bržem razvoju tržišta osiguranja je i
nezadovoljavajuća kvalifikaciona struktura zaposlenih što iziskuje stalnu potrebu
za edukacijom i dokvalifikacijom postojećeh kadra.
Kao i u Republici Srpskoj tako i u Federaciji BIH kriza je ostavila svoje
posledice usporavajući dalji rast i razvoj sektora osiguranja. 2011. i 2012. godina
su godine stagnacije i blagog rasta kako životnog tako i neživotnog osiguranja na
ovom području.
Slovenija je jedina bivša republika koja je zabeležila značajniji razvoj sektora
osiguranja. Obzirom da je postala članica Evropske unije, Slovenija je unaspredila
kako neživotno tako i životno osiguranje. U 2008. godini rangirana je kao 51
zemlja sveta u skladu sa pokazateljima ostvarene premije osiguranja. Međutim
teška unutrašnja ekonomska situacija ovu zemlju pogađa 2011. i 2012. godine što
svakako usporava napredak svih vidova osiguranja.
Uprkos ekonomskoj krizi Slovenija je zabeležila rast premije osiguranja u 2008.
godini za 375 miliona dolara u odnosu na 2007. godinu. Slovenija je zabeležila rast
premije osiguranja i u 2011. godini za 231 milion dolara u odnosu na 2010. godinu.
Kada je u pitanju životno osiguranje Slovenija beleži takođe neznatan rast
premija u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu i u 2011. godini u odnosu na
2010. godinu.. U odnosu na ostale bivše republike ona ima najrazvijenije tržište
ove vrste osiguranja.
Iznos premija životnog osiguranja je uvećan za 111 miliona dolara u 2008.
godini. Iznos premija životnog osiguranja je povećan za 72 miliona dolara u 2011.
godini. Slovenija je u pomenutoj godini zauzela 49 mesto u svetu po veličini
premije životnog osiguranja. Bez obzira na globalnu krizu brojke pokazuju da je
Slovenija ipak bila bolje rangirana u jeku svetske recesije nego u godini kada je ista
ipak bila znatno slabija.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
67
Slovenija kao država od dva miliona stanovnika u 2011. godini ostvarila je društveni
bruto proizvod od 39,2 milijardi evra. Stvarni rast društvenog bruto proizvoda od
prosečno 3,5% očekuje se do 2013. godine, ali prognoze se iz dana u dan menjaju
uzimajući u obzir ekonomsku, društvenu i političku krizu u ovoj zemlji.. Očekivanja su i
da će u narednom periodu u Sloveniji doći do porasta godišnjih premija neživotnog
osiguranja kao i godišnji porast premija životnog osiguranja.
U Slovenije je 2011. godine dozvolu za rad imalo 16 osiguravajućih društava,
nešto više u odnosu na prethodne godine.
Na tržištu osiguranja bivše federativne republike Makedonije dozvolu za rad
poseduje 15 osiguravajućih društava, od čega samo jedno osiguravajuće društvo
ima dozvolu za bavljenje poslovima reosiguranja, četiri za bavljenje životnim
osiguranjem i deset za neživotno osiguranje.
Kao što se iz prethodno pokazane tabele može videti situacija na na tržištu
osiguranja ove bivše jugoslovenske republike slična je kao i ona u regionu.
Obzirom da je Makedonija i površinski manja republika ovaj broj osiguravača je
sasvim dovoljan. Ulazak stranog kapitala i ovde je prisutan u određenoj meri, ali se
može jasno zaključiti da je udeo neživotnog osiguranja znatno veći u odnosu na
životno osiguranje.
Osiguranje u Makedoniji još je u razvoju. Svetska ekonomska kriza uticala je
na usporavanje tog razvoja, ali prema prognozama u narednom periodu očekuje se
neznatan boljitak i u ovoj privrednoj oblasti.
LITERATURA
[1]Agency for insurance supervision, Republic of Macedonia, http://www.aso.mk
[2]Agency for insurance, Republic of Slovenia, http://www.a-zn.si
[3]Agency for insurance supervision, Bosnia and
Herzegovina,http://www.nados.ba
[4]Agency for insurance, Serbian Republic,http://www.azars.ba
[5]Agency for financial services supervision, Republic of
Croatia,http://www.hanfa.hr
[6]Business internet portal, http://www.business.hr
[7]Croatian agency for financial services supervision(2011), Annual report
[8]Magazine Svijet osiguranja,http:// www.svijetosiguranja.eu
[9]Magazine Sigma,http://www.swissre
[10]www.fpe.unssa.rs.ba/download.php?fajl=Institucionalni%20investitori
UDC: 005.32 ; 005.336.3 ID: 199124492
Organizaciono ponašanje-kreativno sredstvo za
stvaranje vrednosti
Tamara Stojanović 20
Aleksandar Djokić 21
Snježana Djokić22
APSTRAKT
Organizacija, kao društveni sistem, se sastoji od pojedinaca koji imaju svoja
očekivanja od te organizacije. Pošto pojedinci moraju biti organizovani u radne
timove - grupe, organizacije zavise od interakcije i koordinacije medju
pojedincima da bi se postigli ciljevi. Oblast organizacionog ponašanja
podrazumeva razumevanje ljudi i njihovo organizovanje u cilju efikasnog rada.
Izjednačavanje ponašanja pojedinaca sa organizacionim ciljevima je glavna briga
menadžmenta. Ekonomisti I psiholozi ističu da ponašanje ljudi često ne može biti
objašnjeno standardnim modelima koji se temelje na racionalnim, dobro
informisanim i optimizovanim objektima. Upravljanje organizacionim ponašanjem
ne bi trebalo da se oslanja na manipulaciju ljudima, ni na kontrolu i podstrek. Već
to znači da treba napraviti system vrednosti – organizacionu kulturu – koji
omogućava svim učesnicima u organizaciji da učestvuju u kreativnim procesima
poslovanja, koji ističe njihov značaj i vrednost njihovih napora. Samo ovakvo
organizaciono ponašanje može da stvori dugoročnu vrednost.
KLJUČNE REČI: organizacija, ponašanje, menadžment, pojedinac,
organizaciona kultura, vrednost
JEL:G23
20
Corresponding author Tamara Stojanovic,e-mail: [email protected], Business studies
University Banja Luka, BiH
21
College Dositej, Trn, BiH, [email protected]
22
Visoka škola Dositej,TrnBiH,[email protected]
70
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Jedna organizacija, kao društveni sistem, sastoji se od ljudi koji imaju lična
očekivanja od nje. Takodje namera organizacije jeste da obezbedi: ličnu
satisfakciju zaposlenima i menadžerima, društvenu strukturu, efikasnost,
fleksibilnost i stvaranje identiteta.
Pošto ljudi, kao pojedinci, moraju biti organizovani u radne timove, tj. grupe,
to znači da organizacije zavise od interakcije i koordinacije medju ljudima da bi
ostvarile svoje ciljeve. Polje organizacionog ponašanja jeste razumevanje ljudi i
upravljanje njima da bi efektivno radili. Umetnost uspevanja da se obave neke
stvari u organizacijama se zove upravljanje. Izvršno lice, menadžer, ne može sam
donositi odluke u okviru radnog tima niti ih može sam sprovoditi. Njegov posao je
da nadje prave ljude, da ih organizuje u radne timove i usmeri u traženju pravih
rešenja. Dakle, menadžment se bavi organizacionim ponašanjem na sva tri
nivoa:individualnom, grupnom i organizacionom.
Uskladjivanje ponašanja pojedinaca sa organizacionim ciljevima jeste kritički
problem upravljanja. I ekonomisti i psiholozi su istakli da se ljudsko ponašanje ne
može često objasniti preko standardnih modela baziranih na racionalnim, dobro
informisanim i optimizirajućim subjektima/predmetima. Ljudi nisu mehanički
uredjaji već kreativna bića koja kreativno odgovaraju kako na prilike koje
okruženje postavlja pred njih i ograničenja koja ih sprečavaju da čine ono sto žele.
Izazov za nauku i praksu organizacionog ponašanja jeste da ustanovi pravila
igre koja priznaju i usmeravaju ljudsku energiju na načine koji pre uvećavaju nego
sto smanjuju efektivnu upotrebu oskudnih ljudskih resursa.
RAZUMEVANJE ORGANIZACIJE
Ukoliko želimo da razumemo organizaciono ponašanje prvi preduslov jeste
razumeti koncept same organizacije. Organizacija je više nego formalni aranžman
funkcija, više nego organizacioni grafikon, više nego izjava o viziji, više nego skup
računa. Džon Midlton (2002) navodi da se organizacija sastoji od ljudi te je tako
ona i društveni sistem.
Danas, organizacije su doslovno sveprisutne u našim životima sto čini da ih je
veoma teško odvojiti i objektivno analizirati. Ne samo da one stvaraju dobra i
usluge koje svakodnevno koristimo, već i, više nego bila koja druga institucija,
poslovne organizacije utiču na kvalitet našeg okruženja, tj. na to gde i kako živimo.
Prema Robert A.G.Monksu i Nell Minou (2008), njihova moć, delom, proistič iz
raznolikosti svrha koje ispunjavaju ili treba da ispunjavaju kao što su:
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
71
Lična satisfakcija. Mogli bismo reći da organizacije pružaju ljudima priliku da
zadovolje svoje osnovne porive: potraga za ispunjenjem, uspehom, bezbednošću,
kreativnošću i takmičarskim duhom. Svaki učesnik u organizaciji daje svoj
doprinos poslovnom procesu i svaki taj doprinos ima svoju vrednost. Zajedno oni
stvaraju strukturu tj. organizaciju koja je veća i vrednija nego njeni sastavni delovi.
Socijalna struktura: Čovek je društveno biće i stoga on stvara društvene
strukture koje mu omogućuju da jača saradnju sa drugima i, putem specijalizacije
posla, da olakša sebi život. Zato organizacije obezbedjuju trajne i fleksibilne
društvene strukture.
Efikasnost. Organizacija je takodje proizvod ljudske namere da stvori
‘’savršenu’’ strukturu/sistem, koji bi obezbedio maksimalnu dobit/profit uz
minimalne troškove. Borba za efikasnost je stvorila poslovne organizacije
(korporacije) čiji razvoj i rast zavise od efikasnosti DYNAMO . Sve dok je
organizacija u stanju da smanji troškove i bude efikasna, ona će preživeti.
Sveprisutnost i fleksibilnost. Unutrašnji i spoljašnji faktori primoravaju
organizaciju da ide na druga tržišta, menja svoju strukturu i način poslovanja da bi
opstala i obezbedila svojim vlasnicima povratak uloženog kapitala. Život
organizacije se stalno kreće, menja. Sposobnost menjanja i prilagodjavanja
promenama jeste preduslov za opstanak i uspeh organizacije.
Stvaranje identiteta. Svrha organizacije jeste takodje da se izgradi vestačka
celina koja je besmrtna pošto njeno postojanje ne zavisi od vlasnika i drugih
deoničara koji su smrtni kao sva ljudska bića. Sa druge strane,
organizacija ‘pomaže’ ljudima da stvore sopstveni identitet preko svoje robe i
usluga, marketinške kampanje, uticaja na zakone i propise, promociju specijalnih
vrednosti, kulture i nacina življenja.
U suštini, ljudi očekuju od organizacije da im obezbedi pristojnu platu, robu i
usluge da bi zadovoljili svoje potrebe, želje i preference; strukturu i sistem koji bi
im omogućili da pokazu svoju kreativnost i brilijantnost, a kada je sve to
postignuto, oni stvarno žele da to podele sa svima. Takodje, ljudi žele da njihovi
poslovi i okruženje budu bezbedni i sigurni. Oni očekuju stalni rast i napredak.
Konacčno, oni sve ovo žele za sebe, kao i za svoje potomstvo.
Stoga, primarni i najviši cilj organizacije jeste stvaranje vrednosti na duže
staze. Da bi postigla ovaj cilj organizacija mora da iznova vrednuje svoj tekući
sistem vrednosti (korporativnu kulturu, tj. organizaciono ponašanje) i uvede sistem
koji postiže ovaj cilj. Stojanović zaključuje (2010) da samo istinske vrednosti,
bazirane na vrednosti ljudskog bića koje je samo konstituent svakog sistema, imaju
snagu da stvore dugoročne i održive vrednosti.
72
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
DEFINICIJA ORGANIZACIONOG PONAŠANJA
Polje organizacionog ponašanja crpe iz bihevioralnih nauka discipline
psihologije, socijalne psihologije i kulturne antropologije.
Prema Puu (1971), organizaciono ponašanje zanima proučavanje strukture,
funkcionisanje i performansa organizacije i ponašanje grupa i pojedinaca unutar
njih.
Dzon Ivančević i Majkls Mateson, u knjizi Organizaciono ponašanje i
menadžment(1998), nude širu definiciju. Oni kažu da je organizaciono ponašanje u
proučavanju ljudskog ponašanja, stavova i performansi unutar organizacionog
okruzenja; drawing on teorija, metode i principi takvih disciplina kao sto su
psihologija, sociologija i kulturna antropologija da bi se upoznale individualne
percepcije, vrednosti, sposobnosti učenja i akcije u radu sa grupama i u okviru
celokupne organizacije; analiza uticaja spoljašnje sredine je o organizaciji i njenih
ljudskih resursa, misija, ciljeva i strategija.
U nastojanju da smanji složenost i širinu organizacionog ponašanja, Vud
(Wood, 1997) pravi razliku izmedju onoga što naziva makro i mikro organizacino
ponašanje. Makro organizaciono ponašanje, preokupacija onih zainteresovanih za
formalne organizacije i strukturna pitanja dok mikro organizaciono ponašanje
interesuje neformalne organizacije i pitanja pojedinaca i malih grupa. Tako, makro
organizaciono ponašanje se bavi ‘’organizacijom’’ u organizacionom ponašanju, a
mikro organizaciono ponašanje interesuje “ponašanje” u organizacionom
ponašanju.
Na bazi Vudove (Wood) definicije organizacionog ponašanja, Božidar Stavrić
i Aleksandar Djokic tvrde da se na to može gledati kao na način kako se
organizacija prilagodjava promenama koje proističu iz spoljašnjeg okruženja i kako
se bavi medjuljudskim odnosima u okviru strukture. Tako organizaciono ponašanje
uključuje akcije menadžmenta, usmerene na adaptaciju organizacionog ponašanja
na njegovo okruženje i uspostavljanje medjuljudskih odnosa unutar njegove
strukture.
Ako organizacije shvatimo kao društvene izume za ostvarivanje zajedničkih
ciljeva grupnim naporima, njihova suštinska karakteristika bi bila koordinisano
prisustvo ljudi, ne nužno stvari. Gari Džons (Johns) i Alan M. Saks u svojoj knjizi:
Organizaciono ponašanje: Razumevanje i upravljanje životom na poslu (2010)
izražavaju stav da je organizaciono ponašanje shvatanje ljudi i upravljanje njima da
bi radili efektivno.
Pojedinci se okupljaju u organizacije zbog jednog razloga. Organizaciono
ponašanje se bavi time kako organizacije mogu preživeti i prilagoditi se promeni.
Izvesna ponašanja su neophodna za opstanak i adaptaciju. Ljudi moraju:
 biti motivisani da pristupe i ostanu u organizaciji;
 obavljati svoj dnevni posao odgovorno, u pogledu produktivnosti, kvaliteta
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
73
 i usluga;
 biti spremni da kontinuirano uce i unapredjuju svoja znanja i veštine; u
 biti fleksibilni i inovativni (Katz, 1964).
Budući da ljudi, kao individue, moraju biti organizovani u radne timove, tj.
grupe, to znači da organizacija zavisi od interakcije i koordinacije medju ljudima
da bi ispunili svoje ciljeve. Grupe mogu biti formalne (definisane organizacionom
strukturom i obimom posla) ili neformalne (što znači da komunikacija i moral
mogu imati snažan uticaj na ostvarenje ciljeva). Tako, prema Džonsu i Saksu
(2010.), polje organizacionog ponašanja se bavi time sta učiniti da ljudi praktikuju
efektan timski rad.
Ono što se dešava u organizacijama često ima duboki uticaj na ljude i obratno.
Jasno je da uticaj organizacionog ponašanja nije ograničen na samu organizaciju.
Potrošače roba i usluga jedne organizacije takodje pogadja sto dobijaju kvalitetne
ili nekvalitetne usluge. Tako, organizaciono ponašanje je važno svim akcionarima;
razumevanje istog može nas učiniti uspešnijim menadžerima, zaposlenima ili
potrošačima. Konačno, na ponašanje u okviru organizacije se mora gledati u širem
kontekstu obzirom na uticaj spoljnog sveta na organizaciju i njegove ljudske
resurse, misije, ciljeve i strategije.
ORGANIZACIONO PONAŠANJE U KONTEKSTU
UPRAVLJANJA
TEORETSKA POZADINA
Kako je sve podložno konstantnom menjanju tako je i organizaciono
ponašanje. Sve promene koje su se dogodile u teoriji i praksi upravljanja –
masovna proizvodnja, uspon organizacionog čoveka, menadžment kao cilj,
tehnološka eksplozija 60ih godina prošloga veka, vek personalnih kompjutera,
opadanje proizvodnog procesa/manufakture, reinzenjering poslovnog procesa,
autsorsing/outsourcing, globalizacija, pad organizovanja čoveka usled dramatičnog
pada radnog staža ... sve je to uticalo na organizaciono razmišljanje i ponašanje
pojedinaca tokom godina.
Klasično vidjenje upravljanja imalo je tendenciju da zastupa veoma visok
stepen specijalizacije rada i veoma visok stepen koordinacije. Frederik Tejlor
(1856.-1915.), otac naučnog menadžmenta, takodje je dao svoj doprinos klasičnoj
školi, iako se uglavnom bavio dizajnom posla i strukturom rada.
Veber (1974.) je proslavio reč birokratija zagovarajući je kao sredstvo
racionalnog upravljanja složenim organizacijama.
74
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Pokret ljudskih odnosa, predstavljen autorima poput Kris Argiris (1957.),
Rensis Likert (1961.), Alvin W. Gouldner (1954.) i Filip Selznik (1949.), skrenuo
je pažnju na odredjene disfunkcionalne aspekte klasičnog upravljanja i birokratije i
zagovarao stilove upravljanja više usmerene na ljude koji teže da ispune socijalne i
psihološke potrebe zaposlenih.
Očigledna napetost izmedju klasičnog pristupa i pristupa ljudskim odnosima
razrešena je na dva načina. Prvo, savremeni naučnici i menadžeri prepoznaju
doprinose oba pristupa: ključnu ulogu kontrole i koordinaciju pri dobijanju
organizacije da ostvari svoje ciljeve (sto zagovaraju teoretičari klasičnog
menadžmenta) i opasnosti izvesnih oblika kontrole i koordinacije i rešavanje
potreba za fleksibilnošću i prilagodljivošću (što naglasavaju oni koji se bave
ljudskim odnosima).Drugo, savremeni naučnici podučavaju da pristupi
menadžmentu treba da su prilagodjeni da odgovaraju situaciji. Tako, Džons i Saks
(2010.) ističu da nepredvidjeni pristup upravljanju prepoznaje da ne postoji najbolji
način upravljanja; staviše, jedan odgovarajući stil zavisi od toga šta zahteva
situacija.
Bas kao što ne postoji jedan najbolji način da se vodi i organizuje posao, tako
ne postoji ni samo jedna perspektiva iz koje se može dobiti potpuno razumevanje
organizacija. Organizaciono ponašanje crpi svoju snagu iz njegovog bogatstva i
raznih perspektiva. Prema Midltonu (2002.), trik toga jeste otkriti koji to posebni
pristup datom organizacionom pitanju bi mogao najbolje odgovarati nekoj
konkretnoj kompaniji sa jedinstvenom kulturom i u odredjenom trenutku istorije
kompanije.
IDIOSINKRAZIJA MENADŽMENTA
Ključne reči koje se obicno koriste da se definiše menadžment su: odlučivati,
voditi, planirati, kontrolisati, organizovati, upravljati, ispuniti, narediti,
manipulisati...
Različite kulture vide, uče i sprovode upravljanje različito pošto je to proces
zasnovan na vrednostima. Ichak Adižes (1994.) veruje da menadžment nije tek
nauka ili umetnost vecć i odraz društvenih i političkih vrednosti. To je politički
proces opterećen kriterijumom vrednosti. Ako se analizira preko funkcije koju ima,
ovu funkciju treba gledati u njenoj esenciji – bez kriterijuma vrednosti, društvenih,
političkih ili kulturnih implikacija. U ovom kontekstu, menadžment je jedinstven i
identican proces bez obzira da li se primenjuje za upravljanje organizacija ili nekog
drugog entiteta.
Jedina konstanta u organizacionom životu je promena. Promene traže
prilagodjavanje što veoma često ometa otpor i drugi problemi. Zadatak
menadžmenta je da reši sadašnje probleme i da bude spreman da se suoči sa
budućim problemima. Tako, da nema promena ni problema, menadžment ne bi bio
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
75
potreban. Menadžment, u svojoj suštini, znači rešavanje problema kroz donošenje
odluka i njihovo sprovodjenje. Oba ova procesa treba da su efikasna da bi
menadžment ispunio svoju svrhu. Medjutim, ni jedan od njih nije posao jednog
čoveka. Menadžer ne može donositi odluke sam niti ih može sprovoditi sam.
Njegov posao je da nadje prave ljude, da ih organizuje u radne timove i da ih
usmeri na traženje pravih rešnja. Sledeći prethodno pomenuto, menadžment se bavi
organizacionim ponašanjem na sva tri nivoa : individualnom, grupnom i
organizacionom.
Menadžment se najčešće definiše kao umetnost uspevanja u organizaciji.
Prema Danijelu A. Renu (1987.) menadžeri stiču, dodeljuju i koriste fizičke i
ljudske resurse radi postizanja ciljeva. Ova definicija ne uključuje recept kako da
se to postigne. Ako se ponašanje može predvideti i objasniti, ono se često može
kontrolisati ili upravljati. Ako predvidjanje i objašnjenje sadrže analizu, onda
upravljanje predstavlja akciju. Nažalost, vidimo sve više slučajeva u kojima
menadžeri ništa ne analiziraju, pokušavajući da brzo reše probleme. Rezultat toga
je često katastrofa. Poenta je da se problem preterano analizira. Staviše, kako
Džons i Saks (2010.) zaključuju, radi se o tome da se pristupi problemu uz
sistematsko razumevanje bihejvioralne nauke.
SHVATANJE LJUDSKOG PONAŠANJA
I ekonomisti i psiholozi ističu da ljudsko ponašanje često nije u skladu sa
standardnim modelima baziranim na racionalnim, dobro obaveštenim i optimizaciji
predmeta. Identifikovana su brojna odstupanja od racionalnosti, ili predrasude. U
svom istraživanju bihejvioralne ekonomije, DellaVigna (2009.) identifikuje
predrasude koje proističu iz nestandardnih preferenci, predrasude usled
nestandardnog verovanja i predrasude uzrokovane nestandardnim odlučivanjem.
Ljudi su, na primer, osetljivi na oblikovanje odluka, koriste suboptimalne metode
učenja, prepotentni su i imaju teškoće da formulišu vremenski konzistentne
preference.
Od malih grupa do čitavih društava, organizacije se sastoje od pojedinaca.
Majkls C. Jensen i Vilijam H. Mekling (1994.) tvrde da ako treba da imamo nauku
takvih organizacija, ona će morati da bude zasnovana na gradjevinskim blokovima
koji hvataju što je jednostavnije moguće najvažnije osobine ljudi. Prema profesoru
Yensenu (Harward Business School), razumevanje ljudskog ponašanja je
fundamentalno za razumevanje kako organizacije funkcionišu. Mnogi nesporazumi
medju menadžerima, naučnicima, kreatorima politike i gradjanima proističu iz
supstancijalnih razlika u načinu kako se ljudska priroda shvata. Rastuće telo
istraživanja društvene nauke o ljudskom ponašanju ima zajedničku poruku:
pojedinci su dovitljivi, vrednosni maksimizatori. Ljudi su kreativna bića koja
kreativno odgovaraju kako na prilike koje okruženje postavlja tako i na ograničenja
koja ih sprečavaju da čine ono sto žele. Njih ne brine samo novac, već i druge
76
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
stvari kao sto je poštovanje, čast, moć, ljubav i dobrobit drugih. Tako Jensen
zaključuje da je izazov za naše društvo i za sve organizacije u njemu da se utvrde
pravila igre i direktna ljudska energija koja se uvećava pre negoli smanjuje
efektivnu upotrebu naših oskudnih resursa.
UPRAVLJANJE LJUDSKIM PONAŠANJEM
Uskladjivanje individualnog ponašanja sa organizacionim ciljevima je kritična
briga menadžmenta. Jakob de Haan i David-Jan Jansen u svom Radnom papiru
identifikuju nekoliko studija pod uslovom da je empirijski dokaz da individualno
ponasšnje može često odstupati od organizacionih ciljeva što može voditi do
suboptimalne performanse, neefikasnosti i organizacione disfunkcije (npr. Gut i
MakMilan, 1986; Houp i Tomas, 2008; Vokling i Long, 1984.).
Menadžment ima dosta orudja da učini da ljudi rade ono što moraju kako bi se
postigli ciljevi organizacije, ali svi se oni mogu klasifikovati u dve osnovne grupe:
kontrole i motivacione stimulacije.
Teoretičari kontrole (npr. Karver i Sajer, 1981, 1982; Klajn, 1989; Lord i
Hangiz, 1987; Pauers, 1973). primenili su osnovni model mehaničkog kontrolnog
sistema na ljude. Da bi reflektovali složenost ljudskih ssitema kontrole, oni su
produžili mnoge aspekte originalnog kibernetskog modela pokušavajući da
sačuvaju konceptualnu jednostavnost inherentnu u svojim kibernetskim principima.
Medjutim, upotreba teorije kontrole na polju organizacionog ponašanja je iznova
kritikovana od strane mnogih autora kao što su Loke (1991.), Loke i Latam
(1990.), Vud i Loke (1990.), Sandelands et al. (1991.). Prema Haanu i Jansenu
(2011.) zaključak mnogih kritičara je da teorija kontrole ne odgovara kao teoretsko
orudje za analizu organizacionog ponašanja.
Martin R. Felenc u članku Teorija kontrole u organizacionom ponašanju:
Pregled, kritika i perspektive ističe argument da radnja može prethoditi
postavljanju ciljeva u organizaciji. Pretpostavka koja je u osnovi teorije kontrole
kao i pristupanju drugim ciljevima (vidi Pervin, 1989.) jeste da svako svrsishodno
ponašanje sledi ‘cilj-ponašanje’ redosled. Medjutim, Veik (1979.) je istakao da
organizovana kolektivna akcija, kao i individualno ponašanje u organizaciji, često
prethodi definiciji cilja. Tako, specificni formalni i neformalni aspekti organizacije
poput evaluacije i sistemi nagradjivanja, pravila odlučivanja, dominantna logika ili
racionalnost (vidi Prahalad i Betis, 1986.), organizacioni načini interpretacije (Daft
i Veik, 1984.), norme, vrednosti, i kultura i društveni kontekst, medju ostalim,
mogu imati duboke posledice na postavljanje ciljeva, menjanje i retrospektivne
ciljne zaključke. Drugim rečima, postavljanje ciljeva i promena nije samo
individualni proces u kojem ljudi razvijaju ciljeve i podciljeve u hijerarhijskom
redosledu prema odnosu sredstva-cilj.Takodje, kako Felenc (1997.) ističe, to je
društveni proces u kojem pojedinci razvijaju ciljeve kako bi njihove (U) akcije bile
racionalno odgovorne kako njima samima, tako i drugima.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
77
Podsticaji mogu poslužiti kao sredstvo uskladjivanja ciljeva i motivisanje najbolje
moguće performanse pojedinca. Medjutim, istraživanje koje su predstavili Bebcuk i Frid
(2005.), Berns i Kidia (2006.), Sanders i Hambrik (2007.) ukazuje na to da podsticaji
takodje mogu pojačati ili čak uspostaviti neuskladjenost ciljeva. Korporativni skandali
kao sto je onaj u Enronu, kao i nedavna ekonomska kriza, sugerišu da neuskladjen ciljevi
kao posledica podsticaja mogu čak dovesti do kolapsa etabliranih kompanija. Dakle,
nalaženje efektivnog motivacionog okvira za motivaciju individualnog ponašanja u
skladu sa organizacionim ciljevima je od ključnog značaja za organizacionu efikasnost i
efektivnost. Kada se razmatra finansijski podsticaj, oslanjanje na takvu motivaciju
zasnovano je na pretpostavci teorije očekivanja (Vrum, 1964.) i specifičnije da je
ponašanje pojedinca uglavnom motivisano očekivanim novčanim nagradama. Medjutim,
Filip Mejer-Dojl i Marsal V. Mejer ( 2010.) identifikovali su nekoliko studija (npr.
Sanders i Hambrik, 2007.), Zang et al, 2008.) zaključujući da finansijski podsticaji mogu
voditi do kratkovidog ponašanja i konačno precipitirati organizacioni neuspeh. Dalje,
ponašanje pojedinca nije samo motivisano očekivanim finansijskim isplatama vec je to u
velikoj meri vodjeno drustveno ugradjenim faktorima kao sto je organizacija i grupno
drustveno ugradjenje, društvene nagrade, percipirano poštenje na bazi toga kako
organizacija Endowed i tretira svoje pojedince, društvene odnose i očekivanja kojima to
rezultira itd. Stoga, Mejer-Dojl i Marsal (2010.) zaključuju da sami finansijski podsticaji
čine da se motiviše ponašanje individue previše kratkovido i ne uzimajući u obzir mnoge
fundamentalne motivacione faktore ponašanja pojedinaca, pogotovo socijalno ugradjene
faktore.
Očigledno organizaciono ponašanje tj. stvaranje dugoročnih vrednosti ne treba da se
oslanja na menadžment koji manipuliše ljudima ni kroz kontrolu ni motivaciju. To znači
stvoriti sistem vrednosti koji omogućuje da svi učesnici organizacije učestvuju u
kreativnom procesu bavljenja poslom, potvrdjuju njihov značaj i ističu vrednosti njihovih
napora. To nas vodi ka konceptu organizacione kulture, što su definisali Carls A. O’Rajli
i Dženifer A. Catman (1996.) (takodje vidi Sorensen, 2002.), kao sistem deljenih
vrednosti (što definiše ono sto je važno) i norme koje definišu odgovarajuće stavove i
ponašanje za organizacione članove (kako se osećati i ponašati). Radno telo koje
povezuje kulturu i performansu sugeriše korisnost razumevanja korporativne kulture. Na
primer, u jednom nedavnom pregledu, Sakman (2011.) identifikuje 55 štampanih
dokumenata od 2000. godine koji proučavaju kulturu i performansu. Kako Haan i Jansen
zapažaju, većina ovih dokumenta nalazi podršku za direktnu vezu izmedju korporativne
kulture i čvrste performanse. Ekart Sliht (2002.) tvrdi da implementacija takve
organizacione kulture može inicijalno biti motivisana potragom za profitom. Ali kada se
to uspesno implementira, ljudi ce početi da veruju u ove vrednosti (čak i oni koji su ih
inicijalno namerno naterali).
Da bi se stvorila organizaciona kultura koja podržava performansu, nije
dovoljan menadžment, ono što treba jeste stvarno vodjsto. Prema Majklu W.
Grozanu, Kristijanu Dz. Reziku, Markusu V. Diksonu i D.Brent Smitu (2004.),
lideri su odgovorni za etičke standarde i moralne vrednosti koji obezbedjuju
vodjstvo za ponašanje zaposlenih. Majkl E. Braun i Lina K. Trevino (2006.)
sugerišu da značajni situacioni faktori (činioci) uključuju prisustvo jednog modela
78
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
etičke uloge, jedan etički kontekst, i moralni intenzitet pitanja sa kojima su
suočeni. Autori takodje sugerišu da lične karakteristike poput neuroticizma i
moralno razumevanje povećavaju etičko vodjstvo. Mark J. Benson i Robert Hogan
(2008.) zapazaju da ‘loše’ vodjstvo može rezultirati uspesima kratkoročne
performanse, ali ce konačno rezultirati problemima i disfunkcionalnom
performansom. Prema Malkolmu Higsu (2009.) to se može objasniti kao uticaj
lidera na moral i motivaciju sledbenika i organizacionu kulturu i klimu.
ORGANIZACIONO PONAŠANJE I EFIKASNOST
ORGANIZACIJE
Organizaciono ponašanje može snažno uticati na stavove i ponašanje
pojedinaca u organizaciji. Ali stvarno pitanje je da li to ima uticaj i na delotvornost
organizacije. Džons i Saks (2010.) otkrili su da je studija o tome koje su najbolje
kompanije za rad u Kanadi pokazala da su one takodje najuspešnije kompanije u
smislu povratka akcionara i rasta prodaje. 31 od 50 najboljih kompanija u Kanadi u
2003. godini, trgovina čijih akcija je javno nadmasila TSX kompozitni Index S&P
za 14.4 u ukupnom godišnjem povratku akcionara i u proseku za 5% u godišnjem
porastu prodaje tokom 5 godina. Cene akcija najboljih radnika u 2004. povećale su
se u proseku za 10.2 % godišnje za poslednjih 10 godina u poredjenju sa 6.2% za
TSX kompozitni Index S&P. Pored toga, prema nedavnoj studiji u SAD,
predstavljenoj od strane Ingrid, S. Fulmer, Barry Gerhacija i Kimberli S. Skot
(2003.), 100 najboljih kompanija u Americi imaju više pozitivnih stavova i
superiornih finansijskih performansi u poredjenju sa drugim kompanijama. Ovi
rezultati su u skladu sa sve više dokaza da prakse menadžmenta i organizaciono
ponašanje ne samo da utiču na stavove i na ponašanje zaposlenih već imaju i uticaj
na efikasnost jedne organizacije.
Nedavno izdanje magazina Fast Company izvestilo je da je Gallup
Organizacija preduzela vežbe da procesuira podatke u vezi sa stavovima radnika
tokom 30 godina da bi pokušali i odgovorili na jedno jednostavno ali krucijalno
pitanje. ‘’Kako izgleda jako i živo radno mesto?” (vidi Plly LaBarre, 2001.). Iz
svoje analize, vodja projekta Markus Bakingem i njegov tim, postavili su 12
suštinskih pitanja (nazvanih “Q12”) koja deluju kao jedan efektivni barometar
snage bilo koje radne jedinice. Prema Markusu Bakingemu, radi se o 12 faktora
koji odredjuju da li su ljudi angažovani, neangažovani ili aktivno dezangažovani na
poslu. Dalje, tim koji je postavljen da analizira kako se odgovori dati na Q12
vezuju za konkretne mere poslovne efikasnosti. Oni su utvrdili da
‘najangažovanija’ radna mesta imaju 50% više verovatnoće da će imati nizak
ucinak,56% će imati veću od prosečne lojalnosti kupaca, 38% imace veću
verovatnoću da imaju nadprosečnu produktivnost i 27% više verovatnoće da
prijave veću profitabilnosti. Bukingemov tim je imao još jedno zapanjujuće
otkriće: bilo je više varijacija u ocenama u preduzećima nego medju kompanijama.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
79
Drugim rečima, Bakingem je otkrio neke od najangažovanijih grupa i neke od
najmanje angažovanih grupa koje rade u istoj kompnaji. Povrh toga, tipično je da
direktori nisu bili svesni ko je u njihovoj kompaniji efektivno angžovan, a ko nije.
U svojoj knjizi, Konkurentna prednost kroz ljude, Jefri Fefer (1994.) tvrdi da
organizacije ne mogu više postizati konkurentnu prednost kroz tradicionalne izvore
uspeha, kao sto su tehnologija, regulisana tržišta, pristup finansijskim resursima i
ekonomijom obima. Danas, glavni faktor koji razlikuje organizacije je radna snaga, a
najuspešnije organizacije su one koje efikasno upravljaju svojim zaposlenima. Feferov
rad pomaže da ukaže na to da je organizaciono ponašanje ne samo interesantno i važno
već i da pravi veliku razliku za efikasnost i konkurentnost organizacije. Jasno, ljudski
kapital (kao najvredniji resurs kompanije) je bitan, a upravljanje njime je jedan od
najvažnijih faktora za konkurentnost i opstanak organizacije.
ZAKLJUČAK
Organizaciono ponašanje ima izvestan broj dogovorenih ciljeva. Glavni medju tim
ciljevima su: efikasno predvidjanje, objašnjavanje i upravljanje ponašanjem koje se javlja u
organizacijama. Sistematičnim studiranjem, oblast organizacionog ponašanja obezbedjuje
naučnu osnovu koja pomaže da se popravi predvidjanje organizacionih dogadjaja.
Organizaciono ponašanje naročito zanima zašto su ljudi manje ili više motivisani,
zadovoljni ili skloni povlačenju. Objašnjavanje dogadjaja je složenije nego njihovo
predvidjanje. Izvesno ponašanje bi moglo imati mnogo različitih razloga, od kojih bi svaki
zahtevao specificno rešenje. Osim toga, objašnjenje je takodje složeno zbog činjenice da se
glavni uzroci nekih dogadjaja ili ponašanja mogu menjati tokom vremena. Sposobnost da
se razume ponašanje je neophodni preduslov za efikasno upravljanje.
Ljudi su osnovni elementi svake organizacije – oni kreiraju procese, strukture,
sisteme, robu i usluge, oni donose i sprovode odluke. Najdublji motivacioni faktori
svakog ljudskog bića su značaj, kreativnost i svrha. Štagod da žele da postignu za
sebe, oni isto to žele i svom potomstvu. Stoga primarni i krajnji cilj organizacije
jeste da stvori dugoročne vrednosti za sve svoje konstituente i akcionare. Da bi
postigla ovaj cilj dotična organizacija mora iznova vrednovati svoj važeći sistem
vrednosti (organizaciona kultura, tj. organizaciono ponašanje) i uvesti sistem koji
ce postići cilj stvaranja dugoročne vrednosti. Samo prave vrednosti, bazirane na
vrednosti čoveka koji je konstituent svakog sistema, imaju moć da stvore
dugoročne i održive vrednosti.
Upravljanje organizacionim ponašanjem ne treba da se oslanja na
manipulisanje ljudima ni putem kontrole, a ni motivacije. To znači stvoriti sistem
vrednosti – organizacionu kulturu – koja omogućava učesnicima u organizaciji da
učestvuju u kreativnom procesu obavljanja posla, da potvrdjuju njihov značaj i
istaknu vrednost njegovih napora. Menadžment nije dovoljan da bi se stvorila takva
organizaciona kultura, ono sto je potrebno jeste stvarno vodjstvo koje obezbedjuje
vodjstvo ponašanja zaposlenih.
80
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
LITERATURA
[1] Adizes, I. ed. (1994) Mastering Change. Novi Sad: Prometej.
[2] Argyris, C. ed. (1957) Personality and organization. New York: Harper.
[3] Bebchuk, L. & Fried, J.M. (2005) “Executive compensation at Fannie Mae: A
case study of perverse incentives, non-performance pay and camouflage”.
Journal of Corporation Law, 30: pp. 807-822.
[4] Benson, M.J. & Hogan, R. (2008) “How dark side leadership personality
destroys trust and degrades organisational effectiveness”. Organisations and
People, 15(3): pp. 10–18.
[5] Brown, M. E. &Treviño, L.K. (2006) “Ethical leadership: A review and future
directions”. The Leadership Quarterly, 17(6): pp. 595-616.
[6] Burns, N. & Kedia, S. (2006). “The impact of performance-based compensation
on misreporting”. Journal of Financial Economics, 79: pp. 35–67.
[7] Carver, C.S. & Scheier, M.F. (1981) Attention and self-regulation: A control
theory approach to human behavior. New York: Springer.
[8] Daft, R.L. & Weick, K.E. (1984) “Toward a model of organizations as
interpretation systems”. Academy of Management Review, 9: pp. 284-295.
[9] DellaVigna, S. (2009) „Psychology and economics: Evidence from the field“.
Journal of Economic Literature, 47(2): pp. 315-372.
[10] Fellenz M. R. (1997) Control theory in organizational behavior: Review,
critique
and
prospects.
Social
Science
Research
Network.
http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=939714
[11] Fulmer, I. S., Gerhart, B., & Scott, K. S. (2003)“Are the 100 best better? An
empirical investigation of the relationship between being a ‘Great place to
work’ and firm performance”. Personnel Psychology, 56: pp. 965–993.
[12] Gouldner, A. W. ed. (1954) Patterns of industrial bureaucracy. New York:
Free Press.
[13] Grojean, M., Resick, C., Dickson M. & Smith D. (2004) “Leaders, values, and
organizational climate: Examining leadership strategies for establishing an
organizational climate regarding ethics”. Journal of Business Ethics, 55(3): pp.
233-241.
[14] Haan, J. & David D.J. (2011) „Corporate Culture and Behavior: a Survey“.
DNB Working Paper No. 334-11.
[15] Higgs, M. (2009) “The good, the bad and the ugly: Leadership and
narcissism”. Journal of Change Management, 9(2): pp. 165-178.
[16] Ivancevich, J. & Matteson, M. 3rd ed. (1998) Organizational Behavior and
Management. Chicago and London: Irwin.
[17] Jensen, M. C. & Meckling, W. H. (1994) „Nature of Man“. Journal of Applied
Corporate Finance. V. 7, 2: pp. 4 - 19.
[18] Johns, G. & Saks A.M. 6th ed. (2010) Organizational Behaviour:
Understanding and Managing Life at Work, Pearson Education.
[19] Katz, D. (1964) “The motivational basis of organizational behavior”.
Behavioral Science No 9, pp. 131–146.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
81
[20] Klein, H.J. (1991) “Control theory and understanding motivated behavior: A
different conclusion”. Motivation and Emotion, 15: pp. 29-44.
[21] LaBarre, P. (2001) ‘‘Marcus Buckingham thinks your boss has an attitude
problem,
‘Fast
Company,
August,
http://www.fastcompany.com/43419/marcus-buckingham-thinks-your-bosshas-attitude-problem.
[22] Likert, R. ed. (1961) New patterns of management. New York: McGraw-Hill.
[23] Locke, E.A. (1991) “Goal theory vs. control theory: Contrasting approaches to
understanding work motivation”. Motivation and Emotion, 15: 9-28.
[24] Locke, E.A. & Latham, G.P. (1990) A theory of goal setting and task
performance. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall.
[25] Lord, R.G. & Hanges, P.J. (1987) “A control system model of organizational
motivation: Theoretical development and applied implications”. Behavioral
Science, 32: pp. 161-178.
[26] Meyer-Doyle, P. & Marshall W. M. (2010). Combining Financial and
Organizational Incentives to Better Align Individual Behaviour with
Organizational
Goals.
Social
Science
Research
Network.
http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1690229
[27] Middleton, John. (2002) Organizational Behavior. Oxford: Capstone
Publishing (a Wiley company).
[28] O'Reilly, C.A. & Chatman, J.A. (1996), “Culture as social control:
corporations, culture and commitment”. Quated in: Staw, B.M. & L.L.
Cummings (eds.), Research in organizational behavior. Greenwich (CT): JAI
Press.
[29] Pervin, L.A. (1989) “Goal concepts: Themes, issues, and questions”. Quated
in L.A. Pervin (Ed.). Goal concepts in personality and social psychology: pp.
473-479. Hillsdale, NJ: Erlbaum.
[30] Pfeffer, J. (1994) Competitive advantage through people: Unleashing the
power of the work force. Harvard Business School Press: Boston.
[31] Powers, W.T. (1973) Behavior: The control of perception. Chicago, IL:
Aldine.
[32] Prahalad, C. & Bettis, R. (1986) “The dominant logic: A new linkage between
diversity and performance”. Strategic Management Journal, 7: pp. 485-501.
[33] Pugh, D. ed. (1971) Organization Theory: Selected Readings.
Harmondsworth: Penguin.
[34] Robert A.G. Monks and Nell Minow. ed. (2008) Corporate Governance.
Chichester: John Wiley&Sons.
[35] Sackmann. S.A. (2011), Culture and performance, Quated in: Haan, J. &
David D.J. 2011. „Corporate Culture and Behavior: a Survey“. DNB Working
Paper No. 334-11.
[36] Sandelands, L., Glynn, M.A., & Larson, J.R. Jr. (1991) “Control theory and
social behavior in the work place”. Human Relations, 44: 1107-1129.
[37] Sanders, G.W.M.& Hambrick, D.C. (2007). “Swinging for the fences: The
effects of CEO stock options on company risk taking and performance”.
Academy of Management Journal, 50: pp. 1055-1078.
82
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
[38] Schlicht, E. (2002) “Social Evolution, Corporate Culture and Exploatation”.
Discussion Paper No. 651. Social Science Research Network.
http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=371620
[39] Selznick, P. ed. (1949) TVA and the grass roots: A study in the sociology of
formal organizations. Berkeley: University of California Press.
[40] Sørensen, J.B. (2002). “The strength of corporate culture and the reliability of
firm performance”. Administrative Science Quarterly, 47(1): pp. 70–91.
[41] Stavrić, B. & Đokić, A. (2003) Preduzetni menadžment. Banja Luka: SSC. str.
297-308.
[42] Stojanovic, T. (2010) Doktorska disertacija ne temu: Uloga interne revizije u
jacanju korporativnog upravljanja i upravljanja rizicima. Unpublished.
[43] Taylor, F. W. ed. (1967) The principles of scientific management. New York:
Norton.
[44] Vroom, V.H. (1964). Work and motivation. New York, NY: Wiley.
[45] Weber, M. ed. (1974) The theory of social and economic organization. Quated
in Johns, G. & Saks A.M. 6th ed. 2010.
[46] Wood, R.E., & Locke, E.A. (1990) “Goal setting and strategy effects on
complex tasks”. Research in Organizational Behavior, 12, pp. 73-109.
[47] Wood, J. (1997) in Dickson, T. & Bickerstaffe, G. (eds.) Mastering
Management: The Definitive Guide to the Foundations and Frontiers of
Finance. London: FT/Pitman Publishing.
[48] Wren, D. 3rd ed. (1987) The evolution of management thought. New York:
Wiley.
[49] Zhang, X., Bartol, K., Smith, K.G., Pfarrer, M.D. & Khanin, D.M. (2008).
“CEOs on the edge: Earnings manipulation and stock-based incentive
misalignment”. Academy of Management Journal, 51: pp. 241-258.
UDC: 005.72 ; 005.34 ID: 199124748
Uticaj organizacione strukture organizacije i stila
rukovodjenja na poslovni uspeh: Primer Nike Inc.
Rebecca Milos23
APSTRAKT
Organizaciona struktura je hijerarhijsko uređenje nivoa autoriteta, načina
komunikacije, i odgovornosti neke organizacije. Klasifikacije organizacija često
ukazuju na formalnu, neformalnu, ili hibridnu organizacionu strukturu koja zavisi
od stepena centralizacije, decentralizacije, ili kombinacije prethodno navedenog u
okviru jedne organizacije. Najčešće korišćene organizacione strukture u
savremenim preduzećima se često koriste iz potrebe za praktičnim upravljanjem I
uključuju: funkcionalnu organizacionu strukturu, organizacionu strukturu
zasnovanu na proizvodu, regionalno ili geografski zasnovanu organizacionu
strukturu, organizacionu strukturu orijentisanu na tržište ili kupca i matričnu
organizacionu strukturu. U okviru rada navedene su prednosti matrične
organizacione strukture, koju koristi Nike Inc. Iako se često spekuliše da postoji
samo jedna odgovarajuća organizaciona struktura za svako poslovanje, više je
verovatno da su hibridi različitih organizacionih struktura veštiji u zadovoljavanju
potreba savremenih preduzeća. Pored toga, u kojoj meri organizacione structure
funkcionišu i rade u okviru poslovanja je u velikoj meri određeno stilom
rukovođenja, sposobnostima menadžera i zaposlenih, kao i stepena u kojem se
zagovara i praktikuje konastantno učenje .
KLJUČNE REČI: organizaciona struktura, stil rukovođenja, poslovni uspeh,
Nike
JEL: D22
23
CalCampus,NH,SAD
84
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Organizaciona struktura je hijerarhijsko uredjenje nivoa autoriteta, linija
komunikacije i odgovornosti jedne organizacije. Organizaciona struktura jednog
preduzeća ocrtava kako se uloge, moć i odgovornost dodeljuju, kontrolišu i
koordiniraju, kao i kako informacija teče izmedju nivoa rukovodjenja
(businessdictionary.com, n.d.). Organizaciona struktura jednog preduzeća je
odredjena različitim faktorima uključujući vlasništvo, svrhu ili cilj organizacije,
doprinos organizacije društvu, glavnog korisnika, članstvo, industrijsku pripadnost,
prirodu vlasti, tržišnu orijentaciju, principe rukovodjenja i praksu organizacije
(Radović-Marković,Omolaja, 2011).Odredjivanje tipa vlasništva, svrhe ili cilja,
veličine organizacije i slično neophodno je da bi organizacija utvrdila svoj identitet
i ilustrovala ga pred javnost. Medjutim, češći način razvrstavanja organizacija
uzima u obzir da li je organizacija formalna, neformalna, ili hibridna. Formalne
organizacije se tipično bave centralizacijom autoriteta i odnosom izmedju
rukovodilaca i podredjenih (Sac, n.d.). Drugim rečima, formalne organizacione
strukture se obično strukturišu oko ideje o centralizaciji. Centralno organizovana
preduzeća često imaju jedan krajnji autoritet koji donosi odluke, koji komunicira
viziju i smer za kompaniju i zahteva strogu kontrolu nad odeljenjima i odsecima
(Vitez, n.d.). Formalna, centralizovana struktura organizacije se često prikazuje
kroz vertikalne organizacione grafikone koji ukazuju da vlast počinje na vrhu i da
pada na odredjenim linijama autoriteta. Neformalne ili organizacije koje spontano
rastu, kao što imena impliciraju, imaju manju strukturu i često se stvaraju u okviru
društvenih grupa ili projekata. Neformalne organizacije često zastupaju načela
decentralizovane organizacione strukture. Decentralizovana organizaciona
struktura oslanja se na timsko okruženje u kojem nekoliko ljudi može imati
samostalnost da donosi poslovne odluke (Vitez, n.d.). Manje je verovatno da
neformalne ili organizacije koje spontano rastu budu prikazane u organizacionoj
šemi posto se funkcije, odgovornosti, i autoriteti konstantno menjaju da bi se
zadovoljile potrebe preduzeća. Konačno, hibridne organizacione strukture su one
koje nastaju iz sinteze principa kako formalnih tako i neformalnih organizacionih
struktura i prilagodjene su da zadovolje potrebe preduzeća i zaposlenih. Formalne,
neformalne i hibridne organizacione strukture su važni načini za klasifikaciju
organizacija i razlikovanje razlika i sličnosti medju njima. Formalne, neformalne i
hibridne organizacione strukture komuniciraju linije autoriteta i strukture u
kompaniji, ali ne odredjuju stil upravljanja u sebi.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
85
Teorijski pregled
Izbor kriterijuma za odredjivanje organizacione strukture često zavisi od
izbora uprave (Radović-Marković & Omolaja, 2011). Najčešće korišćene
organizacione strukture u savremenim preduzećima se često koriste zbog potrebe
za praktičnim rukovodjenjem i uključuju: funkcionalnu organizacionu strukturu,
proizvodno zasnovanu organizacionu strukturu, regionalno ili geografski
zasnovanu organizacionu strukturu, tržišno ili potrošački orijentisanu
organizacionu strukturu i matričnu organizacionu strukturu. Funkcionalna
organizaciona struktura sadrži specijalizovane odeljke koje referišu jednoj osobi od
autoriteta ispred tog funkcionalnog odeljenja i često se koriste u malim
kompanijama, kompanijama sa jednim proizvodom ili kompanijama gde se
promene sporo dešavaju (Griffin, n.d.). Organizacione strukture bazirane na
proizvodu stvaraju odeljenja za svaku proizvodnu liniju unutar kompanije i one su
opravdane kada postoji mnoštvo proizvoda koje treba držati. Regionalno ili
geografski zasnovane organizacione strukture stvaraju se kada jedno poslovno
tržište obuhvata veliku geografsku oblast. U ovom obliku organizacione strukture
ima lokalnih ogranaka kompanije širom te oblasti koje mogu biti zadužene za
sopstveno plasiranje na tržište i prodaju ali koje jos uvek odgovaraju sedištu
kompanije. Ova organizaciona struktura odgovara kompanijama čije je tržište
nacionalno, internacionalno ili na drugi način geografski široko. Tržišno ili
potrošački bazirana organizaciona struktura je veoma specijalizovana
organizaciona struktura u kojoj je samo odeljenje marketinga decentralizovano,
radi obučavanja i održavanja prodajne radne snage specifične za svaku bazu
klijenata (Radović-Marković & Omolaja, 2011). Matrična organizaciona struktura
ili projektna organizacija često se koristi za rukovodjenje velikim projektima ili
proizvodno razvojnim procesima, te koristi i vertikalno i horizontalno upravljanje
protokom informacija. Vertikalni autoritet je u rukama šefova odeljenja, a
horizontalni autoritet je u rukama koordinatora projekata i procesa (RadovićMarković & Omolaja, 2011). Nike, opšte poznati prodavac na malo brendirane
obuće i sportske opreme je pravi svetski primer kompanije koja koristi matričnu
organizacionu strukturu.
Matrična organizaciona struktura može se u stvari smatrati hibridom
funkcionalne, organizacione strukture i proizvodno zasnovane organizacione
strukture. U matričnoj organizacionoj strukturi, zaposleni podnose izveštaje
rukovodiocima odeljenja i takodje su objedinjeni radi formiranja timova oko
projekata ili proizvoda. Kao rezultat, svaka osoba podnosi izveštaj rukovodiocu
odeljenja kao i rukovodiocu projekata ili proizvoda. U matričnoj strukturi
rukovodioci proizvoda kontrolišu i govore u vezi sa pitanjima koja se tiču
proizvoda dok su rukovodioci odeljenja odgovorni za stvari koje se tiču politike
kompanije (Jones International University, n.d.). Nike Incorporated je odličan
primer kompanije koja zapošljava matrične organizacione strukture. Nike Inc. ima
partnerske brendove Converse, Inc., Hurley International, LLC i NIKE Golf. Da bi
86
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
uspešno upravljao svojim i partnerskim brendovima, Nike zapošljava jednu
“matričnu organizaciju za saradnju, gde članovi tima često podnose izveštaje iz dve
oblasti, kao sto je geografija i globalna funkcija (Nike.com, n.d.). Drugim rečima,
Nike koristi geografsku i proizvodnu organizaciju, vertikalno i horizontalno
upravljanje svojim brendovima i naglašava timski rad radi postizanja ciljeva
kompanije i brenda. “U okviru Nike brenda, timovi rade na planu obuće, odeće i
proizvoda opreme; osnovne kategorije potrošača – akcioni sportovi, košarka,
fudbal (USA, soccer), muška i ženska oprema za trening, trčanje, sportska oprema,
u šest geografskih oblasti – Severna Amerika, Zapadna Evropa, Istočna/Centralna
Evropa, Kina, Japan i tržišta u razvoju. Srodni brendovi Nike Inc. funkcionišu na
sličan način saradnje kao i kad se radi o kritičkim korporativnim funkcijama
(Nike.com, n.d.).”Diferencijacija uloga zasniva se na lokalnom standardu, brendu i
kategorijama potrošača. Dalja diferencijacija uloga moze biti u okviru lokala,
brenda i kategorija kupaca iako je ovo samo spekulacija i ne može se potvrditi
informacijom koju daje Nike. Nakon sto je utvrdjeno da Nike koristi matričnu
organizacionu strukturu sa ulogom diferencijacije na osnovu lokalnog standarda,
brenda i kategorije potrošača, takodje je potrebno razmotriti prednosti i nedostatke
matrične organizacione strukture i njene posledice po Nike.
Matričnu organizacionu strukturu često smatraju organizacionom strukturom
povoljnom za dinamične kompanije. Matrična struktura je veoma povoljna pošto
podstiče koordinaciju resursa, specijalizaciju, širinu veština, komunikaciju i
fleksibilnost. Koordinacija resursa dozvoljava menadžerima odeljenja da se
usredsrede na svoje stručne oblasti i dozvoljava koordinatorima projekata da čine
isto, specijalizacija koristi specifične veštine zaposlenog, širina veština podstiče
zapošljavanje kroz timski rad, komunikacija unapredjuje komunikaciju i odnose
medju odeljenjima i unutar projekata, a fleksibilnost dozvoljava svestranost kada je
u pitanju podela ljudskih resursa (Guzman, n.d.). Koristeći ovaj model, Nike je u
stanju da koordinira vertikalno upravljanje pomoću odeljenja ili menadžera
(marketinga, prodaje, proizvodnje itd.), a može da koordinira i horizontalno
upravljanje pomocu koordinatora projekata ili menadzera. Ovo podesavanje
omogucava Nike-u da maksimizira raspon veština odeljenja i menadžera projekata,
da podstiče učenje i promoviše izgradnju odnosa unutar i izmedju odeljenja, a
omogućava i brz odgovor zahtevima kupaca. Način na koji Nike koristi matrični
organizacioni sistem je naročito važan u oblasti učenja. Maksimizirajuci skup
veština kako rukovodilaca odeljenja tako i projekata, kao i promovisanjem porasta
broja zaposlenih kroz saradnju, Nike povećava zadovoljstvo i skup veština
zaposlenih od čega imaju koristi kako zaposleni tako i Nike. Premda se prednosti
matrične organizacione strukture čine idealnim, postoje i slabe strane ove
organizacione strukture.
Matrična organizaciona struktura ima neke potencijalno katastrofalno slabe
strane svojstvene svom sastavu. Ova matrična organizaciona struktura ima četiri
glavna nedostatka koji uključuju psihološki stres, konflikt, troškove i neefikasnost.
Psihološki stres je povezan sa matričnom organizacionom strukturom jer projekti i
timovi mogu fluktuirati i dovesti do osećaja nestabilnosti (Nordmeyer, n.d.). Iako
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
87
postoji stres zbog nestabilnosti, količina uočenog stresa može zavisiti od
zaposlenog koji je u pitanju. Konflikt je u vezi sa matričnom organizacionom
strukturom pošto postoji više od jednog menadžera, rukovodioca odeljenja i
rukovodioca projekta. Ova podela autoriteta može povećati odanost jednom
odnosno drugom, može dovesti do konflikta medju rukovodiocima, odeljenjima, i
do konfuzije zaposlenih. Pitanja cena su povezana sa matričnim organizacionim
strukturama pošto zaposleni rade sa dve pod-kategorije – odeljenje i projekat. Ovo
podešavanje može dovesti da manje vremena bude posvećeno svakoj kategoriji i
potrebu za više vremeno da se završi zadatke. Neefikasnost je u vezi sa matričnom
organizacionom strukturom zato što medju menadžerima moze biti sukobljenih
politika. Da bi se minimizirale nepovoljne posledice matrične organizacione
strukture na poslovna nastojanja, Nike mora kao i sve organizacije koje koriste
matričnu organizacionu strukturu, da podstiče izgradnju odnosa i vežbi timskog
rada koje služe za povećanje poverenja i komunikacije medju ljudima. Ove vežbe
će pomoći da se rastera ili minimizira stres, konflikt i neefikasnost koji su
svojstveni matričnim organizacionim strukturama.
Zaključak
Od više faktora zavisi koju organizacionu strukturu kompanija odabere. Ti faktori
su često odredjeni veličinom organizacije, lokacijom, brojem proizvoda,
raznovrsnošću baze potrošača, time kom upravljačkom stilu se daje prednost kao i
od praktičnosti prihvatanja jedne posebne organizacione strukture. Formalna,
neformalna, hibridna, funkcionalna, geografska, proizvodno-zasnovana, na kupca
orijentisane i matrične organizacione strukture nude širok niz prednosti i
nedostataka. Medjutim, nema savršene organizacione strukture, i upravo to je
razlog što se vide aspekti raznovrsnih organizacionih struktura (tj. hibridne
organizacione strukture) prihvaćene od strane velike većine preduzeća). Još,
decentralizovane i centralizovane organizacije su često prikazane kao suprotnosti
koje se medjusobno isključuju, kada kompanije mogu da imaju koristi od
obuhvatanja principa obe kompanije. Kao posledica toga, može se pretpostaviti da
nalaženje prave organizacione strukture za odredjeni posao jeste u tome da se nadje
prava kombinacija, ili hibridizacija, različitih organizacionih struktura koje su
prethodno naznačene. U kojoj meri organizacione strukture funkcionišu i rade u
okviru preduzeća u mnogome je odredjeno stilom upravljanja, sposobnošću
rukovodioca kao i zaposlenoga na njihovim pozicijama, kao i u kom stepenu se
zagovara i praktikuje stalno učenje.
88
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Literatura
[1] Businessdictionary.com. (N.D.) Organizational Structure: Definition.
Businessdictionary.com. Available at: http://www.business
dictionary.com/definition/organizational-structure. html [Accessed: 28 Feb
2013].
[2] Griffin, D. (N.D.). Functional Organizational Structure Advantages. Chron. Available
at: http://smallbusiness.chron.com/functional-organizational-structure-advantages3721.html [Accessed 2 March 2013].
[3] Guzman, O. (N.D.). The Advantages of Matrix Organizational Structure.
Chron. Available at: http://smallbusiness.chron.com/advantages-matrixorganizational-structure-286.html [Accessed 2 March 2013].
[4] Jones International University. (N.D.). Organizational Structure and Change.
Available at: http:// courses.jonesinternational.edu/private/
jiu/media/assets/978-1-4533-0090-9_Carpenter/978-1-4533-0090-9.carpenter.
chapter.07.pdf [Accessed 2 March 2013].
[5] Nike.com. (N.D.). Nike, Inc. Management. Available at:
http://nike.q4web.com/Investors/Corporate-Governance/NIKE-IncManagement/ default.aspx [Accessed 2 March 2013].
[6] Nordmeyer, B. (N.D.) Disadvantages of Organizations with the Matrix
Approach. Chron. Available at http://smallbusiness.chron.com/disadvantagesorganizations-matrix-approach-22115.html [Accessed 2 March 2013].
[7] Radovic-Markovic, M., and Omolaja, M.A., (2011) Management Dynamics: In
the New Economy. Saarbrucken: VDM Verlag.
[8] Schatz, T. (N.D.) Basic Types of Organizational Structure: Formal and
Informal. Chron. Available at: http://smallbusiness.chron.com/basic-typesorganizational-structure-formal-informal-982.html [Accessed 28 Feb 2013].
[9] Vietz, O. (N.D.). Centralized vs. Decentralized Organizational Structure.
Chron. Available at:http://smallbusiness.chron.com/centralized-vsdecentralized-organizational-structure-2785.html [Accessed 28 Feb 2013].
UDC: 334.724.2(55) ; 005.216.1 ID: 199125004
Merenje učinka društvenih preduzetničkih
institucija: Slučaj iranske kompanije za UNESCO
Behrad Seyyed Zare24
APSTRAKT
Društveno preduzetništvo privlači pažnju mnogih zvaničnika i akademskih
ljudi širom sveta. Ali, kristalno je jesno da se oni ne slažu kada je u pitanju
definicija društvenog preduzetništva. Stoga, meriti neki koncept koji nije jasno
definisan, je vrlo težak zadatak, a možda I nemoguć. U ovom radu, autor je koristio
sistem za merenje učinka koji je napravio Razavi et al. (2013) za Iransku
Nacionalnu Komisiju za UNESCO. Glavni cilj ovog rada jeste da otkrije da li je
ovaj sistem merenja primenjiv u ovakvoj vrsti merenja ili ne, I takodje da
prioritizuje ovaj sistem. Rezultati pokazuju da ova merenja pozitivno utiču na
učinak društvenog preduzetništva u ovom slučaju.
KLJUČNE REČI: merenje učinka, institucije društvenog preduzetništva,
studija slučaja, iranska nacionalna komisija za UNESCO
JEL: L26
24
Kontakt autor Behrad Seyyed Zare,e-mail: [email protected], Fakultet za
preduzetmništvo, Univerzitet Teheran, 16th St. North Karegar Ave., Iran
90
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Po mnogim stručnjacima, poput Peredo-a i McLean-a (2006), društveno
preduzetništvo je bilateralni entitet, koji objedinjuje društveni koncept i koncept
preduzetništva. Diz (1998) smatra društveno preduzetništvo vrstom preduzetništva,
dok prema Ostinu i al. (Austin et al. (2006), postoje dve vrste preduzetnika:
društveni preduzetnici i komercijalni preduzetnici. Ova kategorizacija otkriva da je
najvažnije utvrditi da li je kreirana vrednost društvena ili komercijalna, ali
preduzetnička strana je zajednička u obe ove definicije. Certo i Miller (2008)
zagovaraju da je društveno preduzetništvo pod-disciplina na polju preduzetništva.
U drugim studijama, Thompson (2002) se poziva na društvene preduzetnike u
neprofitnom sektoru, a Spear (2006) naziva to preduzetništvom u društvenom
kontekstu za ne-komercijalne organizacije (Salamzadeh et al. 2013).
Prema gore pomenutoj literaturi i nekim drugim dokazima (videti npr. Daryani
et al., 2011; Salamzadeh et al, 2011a,b), ima neki stepen neodredjenosti u literaturi
o društvenom preduzetništvu, a ima i potrebe da se taj koncept elaborira. S druge
strane, merenje ovog koncepta je od velike važnosti. Mair i Marti (2006) idu iznad
ovog problema i tvrde da: Pravi problem ne mora biti merenje samo po sebi, već
kako se mere mogu koristiti da kvantifikuju performanse i uticaj društvenog
preduzetništva. Mnogi smatraju da je veoma teško, ako ne i nemoguće,
kvantifikovati društveno-ekonomske, ekološke i društvene posledice. Zatim,
postoji raskorak u literaturi na koju se ova studija poziva. Glavna ideja ovog
istraživanja je: (i) testirati sredstvo za merenje performanse koje je dizajnirao
Razavi et al. (2013) za Iransku Nacionalnu Komisiju za UNESCO, i (ii)
prioritizovati ove mere. Da bi se to učinilo, autor najpre uradi pregled dotične
literature i teoretskog okvira. Zatim, razmatra se metodologija i rad zaključuje.
Merenje društvenog preduzetništva: Pregled
Sve veća svest poslednjih dekada o potencijalnom doprinosu društvenog
preduzetništva ekonomiji i društvu teško da iznenadjuje obzirom na rastući broj
organizacija u trećem sektoru, odnosno segment ekonomije koji ne čini ni javni ni
privatni sektor (Sharir i Lerner, 2006). Treksler (Trexler, 2008) veruje da merenje
porasta i uticaja društvenog preduzeća ne bi bilo moguće bez zajedničkog
razumevanja šta tačno treba meriti – ironična situacija za polje koje opominje
neprofitne da koriste kvantitativnu metriku.
Pravi problem možda ne bi bilo merenje kao takvo, već kako se vrednosti
merenja mogu koristiti za kvantifikovanje performanse i uticaja društvenog
preduzetništva. Mnogi smatraju da je veoma teško, ako ne i nemoguće,
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
91
kvantifikovati društveno-ekonomske, ekološke i društvene efekte (Mair i Marti,
2006). Nedavni empirijski rad takodje je istraživao strateški kontekst uticaja rezima
merenja u okviru društvenog preduzetništva sa posebnim upućivanjem na to kako
takve podatke koristiti u organizacionoj odgovornost i inovaciji (Nichols, 2006).
Neki stručnjaci su kodirali upotrebu formalnih iskaza ili hipoteza, istrazivačkih
metoda, istrazivačkog podešavanja, veličine uzorka i tvorevinu merenja društvenog
preduzetništva. Konačno, zaključili su da postoje značajne razlike u merenju
drušvenog preduzetništva (Short et al., 2009). Po nekim stručnjacima, u direktnom
odnosu sa njihovim razlikama u misiji, komercijalno i društveno preduzetništvo se
dramatično razlikuju u smislu merenja performanse (Certo i Miller, 2008).
Sa druge strane, sa trajnim pojavljivanjem, kako u akademskim tako i u
lekarskim zajednicama, sve je više raznovrsnih organizacija kategorisanih kao
društveno preduzetništvo i one nastavljaju sa širenjem. Rastuća raznovrsnost
predstavlja izazov ovom polju budući da nastoji da izgradi naučno telo znanja
(Smith i Stevens, 2010).
Kao što Short at al. (2009) razmatraju, postoji značajna raznolikost u merenju
društvenog preduzetništva. Vrednosti merenja kreću se od kvalitativne ocene (kao
što je priroda inovacija, uklapanje mogućnosti sa ciljevima zajednice i strategija
sprovodjenja) do mnogo lakše merljivih ciljeva (kao sto su ukupni doprinosi i
veličina donacije). Štaviše, Mair i Marti (2006) tvrde da je neophodno učiniti
glavne napore u ovom smeru i razvijati korisna i značajna merenja koja otkrivaju
uticaj društvenog preduzetništva i odražavaju ciljeve kojima se teži. Ipak, procena
društvene performanse i uticaja društvenog preduzetništva je jedan od najvećih
izazova za lekare i istraživače. Medjutim, takva merenja dovode se u tesnu vezu sa
društvenim preduzetništvom, i potcenjuju značaj drusšvenih i kvalitativnih
rezultata (Haugh, 2005).
Grajms (2010) osporava ranije radove o vrednostima merenja performanse i
društvenog preduzetništva, tvrdeći da novi akcenat na vrednosti merenja
performanse nije samo sredstvo za držanje organizacija društvenog preduzetništva
odgovornih u kontekstu finansiranja odnosa. Medjutim, Ahmed i Hofman (2008)
tvrde da zaista merenje društvenog preduzetništva stavlja mnoge nove
konceptualne i praktične teškoće na sto, od kojih je glavna dostupnost podataka
koji su mnogo oskudniji od onih koji se odnose na preduzeća.
U fokusu OECDove definicije je preduzetništvo vezano za biznis, i tako, se
eksplicitno ignoriše društveno preduzetništvo. To nije zato da bi se podrivao značaj
društvenog preduzetništva. Mogli bi se reći da ova definicija obuhvata posebne
aspekte preduzetnistva koji se odnosi na preduzeća, budući da su interesi OECDa i
organa koji učstvuju i podržavaju OECD u ovom radu u ovoj oblasti (Ahmed i
Hoffmann, 2008). U ovom istraživanju, autor koristi prednosti modela merenja koji
je predložio Razavi et al. (2013) da se testiraju četiri hipoteze i da se prioritizuju
vrednosti merenja društvenog preduzetništva u iranskoj nacionalnoj komisiji za
UNESKO.
92
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Teoretski okvir
Iranska Nacionalna Komisija za UNESCO je osnovana 1948. godine po
pristupanju Irana UNESCO-u, po nalogu Narodne Konsultativne Skupštine,
tadašnjeg Iranskog Parlamenta.Da bi se opisali njeni ciljevi, uslovi upućivanja i
glavna operativna tela, napisan je ustav Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO
od 13 članova, kasnije usvojen na sastanku Kabineta 1949. godine, na predlog
tadašnjeg Ministra kulture. Taj Ustav Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO je
bio revidiran nakon Islamske Revolucije i sadržao je 17 članova i 4 beleške. Ovaj
Ustav je podnet Kabinetu na usvajanje 1987. godine po odobrenju Vrhovnog
Saveta Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO25. Teoretski okvir ovog
istraživanja zasniva se na modelu razvijenom za merenje performanse Iranske
Nacionalne Komisije, postoje četiri za UNESCO (Razavi et al., 2013). Na osnovu
ovog istraživanja, performansa Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO je
definisana kroz 4 mere, od kojih svaka ima neke elemente (Tabele 1-4). Kao sto je
prikazano u sledećim tabelama, postoje 4 glavne mere:
 Vrednosti finansijske performanse,
 Vrednosti rasta i učenja,
 Operativne vrednosti, i
 Vrednosti misije.
Tabela 1. Vrednosti finansijske performanse za Iransku Nacionalnu Komisiju za
UNESKO
Merene veličine
Vrednosti
finansijske
performanse
25
Elementi
Podrška javnosti
Podrška vlade
Prihod od publikacija
Licenciranje oglasa
Podrška banaka/finansijskih institucija
Sponzorstva
http://www.irunesco.org/en/index.php?option=com_content&view=article&id
=931&Itemid=90
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
93
Tabela 2. Vrednosti merenja rasta i učenja za Iransku nacionalnu komisiju za
UNESKO.
Merene veličine/
Vrednosti merenja
Elementi
Vrednosti
merenja
rasta i učenja
Učešće na medjunarodnim i regionalnim sastancima
Učešće na specijalizovanim seminarima
Upotreba publikacija nacionalne komisije
Učešće u saradnji sa specijalizovanim komisijama u UNESKO-u
Osnivanje specijalizovanih komisija
Obrazovanje personala
Publikacije
Izvor:Autor
Table 3. Operativna merenja za Iransku nacionalnu komisiju za UNESKO
Merene veličine
Operativna
Merenja
Elementi
Oglašavanje u industriji
Stručna/akademska upotreba
Registracija dostignuća
Internacionalizacija ideja na intelektualnom i kulturnom polju
Protok informacija
Konvencije
Gradjenje kapaciteta
Osnivanje baza podataka
Pružanje konsultacija i operativnih službi industrijama
Inovacije nacionalnih planova
Dokumentacija dostignuca
Osnivanje stolice u UNESCO-u
Članstvo u medjunarodnim komisijama clanova UNESCO-a
Planiranje SMART strategije
Multilateralna dimplomatska interakcija sa medjunarodnim
organizacijama
Broj članova u medjunarodnim UNESCO članicama
Aktivni doprinos makropolitikama UNESCO-a
Medjunarodne nagrade UNESCO-a
Odnosi sa drugim institucijama
Vodjenje predsednikovanja UNESCO-OM
Akademske konvencije sa univerzitetima
Broj poseta terenu/lokalitetima
Sadejstvovanje
nacionalnih
kapaciteta
drustvene/naucne vaznosti
Gradjenje tima
Izvor:Autor
u
oblastima
od
94
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 4. Vrednosti merenja misije za Iransku nacionalnu komisiju za UNESKO
Merene veličine
Merenja misije
Elementi
Uvećavanje obima aktivnosti UNESCO-a
Misija UNESCO-a kao podstrek UN-a u oblastima
obrazovanja, istraživanja i društva
Prioritizovanje na bazi nacionalnih uslova
Smanjenje nezaposlenosti
Smanjenje socijalnih neuspeha
Podrške mira
Eliminisanje nepismenosti
Plan kulturnih baza
Etika i upravljanje drustvenim promenama
Poboljsanje zdravlja
Izvor:Autor
Metodologija
Kao što je ranije pomenuto, ovaj rad ima za cilj da prioritizuje vrednosti
merenja performanse razvijene za Iransku nacionalnu komisiju za UNESCO kao
društvene preduzetničke institucije. Populacija obuhvaćena istraživanjem ove
studije obuhvata sve dobro upućene pojedince koji su bili svesni aktivnosti Iranske
nacionalne komisije za UNESCO i onih koji ima tekuće odnose sa ovom
institucijom. Godine 2012. je sprovedena anketa i ispitanici su odabrani na osnovu
svoje stručnosti i znanja u toj oblasti. Slojevita metoda uzimanja slučajnog uzorka
je bila kreirana. Da bi se sakupili podaci, Razavi et al. (2013.) korišćeni su upitnici
u kojima je koeficijent pouzdanosti izračunat na bazi alfa Cronbaha (0.85) (Tabela
5.) Upitnici su poslati svim ispitanicima da bi se izbegli problemi zbog bilo kakva
ostećenih ili neupotrebljivih upitnika. Konačno, 132 pojedinca su vratili
upitnike.Radi analize podataka, korišćene su opisne i statističke tehnike sa
zaključivanjem i softver SPSS verzija 20 su koriscene u znacajnom stepenu/meri
od p<0.05. I akademici i zvaničnici su bili angažovani u ovom procesu radi
poboljšanja vrednosti nalaza.Takodje, dizajniran je i potvrdjen upitnik od strane
dvoje eksperata (nominalna/ekspertska vrednost). Drugim rečima, sadržaj i testovi
vrednovanja od strane stručnjaka bili su preuzeti za vreme razvoja i revizije
instrumenata. Nakon toga, Fridmanov test je korišćen da bi se rangirale vrednosti
merenja bazirane na idejama stručnjaka, a standardna opisna statistika je
primenjena za analizu odgovora.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
95
Tabela 5. Vrednosti merenja
Merene veličine
Vrednost finansijske performanse
Vrednost rasta i ucenja
Operativna vrednost
Vrednost misije
Total
Kronbahova alfa
0.76
0.86
0.81
0.82
0.85
Stavka
6
7
24
10
47
Izvor:Autori
Nalazi
Tabela 6 pokazuje glavne karakteristike ispitanika. Kao sto se vidi, ispitanici
su kategorisani po pripadnosti polu, po starosti, obrazovnom nivo i stalnom statusu
(profesora).
Tabela 6. Glavne karakteristike uzorka (N = 132)
Karakteristike
Rod
Muško
Žensko
Godine starosti
Manje od 35 godina
35-45 godina
Više od 45 godina
Obrazovni nivo
Diplomirani
Magistar
Doktor nauka
Stalni status (profesora)
Manje od 5 godina
5-10 godina
Vise od 11 godina
Učestalost
Procenat
110
22
83%
17%
32
70
30
24%
53%
23%
32
80
20
24%
61%
15%
60
45
27
45%
34%
21%
Izvor:Autori
Vrednosti finansijske performanse
Mair i Marti (2006) veruju da je neophodno uveriti se u održivost inicijative i
finansijske samodovoljnosti za socijalna poduhvate//preduzeća. Medjutim, neki
96
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
veruju da socijalni preduzetnici imaju odgovarajuće procedure u okviru
organizacije da sistematski procenjuju finansijsku održivost (Weerawardena i
Mort, 2006). Neki stručnjaci se nadaju da će podići svest o tekućoj potrebi koja je u
toku, o potrebi da se ide iznad vrednosti merenja tradicionalnih finansijskih
performansi pri proučavanju institucija društvenog preduzetništva (Cohen et al,
2008). Štaviše, Ker (Kerr, 2008) veruje da postoji sve veći korpus znanja koje
dozvoljava merenje društvenog uticaja i finansijski uspeh društvenog
preduzetništva (Razavi et al, 2013). Kao što se vidi iz tabele 7 i 8, vrednosti
performanse pozitivno utiču na performansu Iranske nacionalne komisije za
UNESCO.
H1: Vrednosti finansijske performanse pozitivno utiču na performansu Iranske
nacionalne komisije za UNESCO.
Tabela 7.Statistika na osnovu jednog uzorka za vrednosti finansijske performanse
N
Srednje Std. odstupanja Std.srednja greska
Vrednosti finansijske performanse 132 5. 5015 1. 33342
. 07200
Tabela 8. Test na osnovu jednog uzorka za vrednosti finansijske performanse
Vrednost testa = 5
95% Interval poverenja
razlike
T
Vrednosti
finansijske -20. 814
performanse
df
Sig.
(2-tailed)
Srednja
razlika
Donji
Gornji
131
. 000
-1. 49854
-1. 6402
-1. 3569
Izvor: Autori
Veličine rasta i učenja
Neki stručnjaci veruju da su u nekom odlozžvijem smeru potrebne vrednosti
novih znanja (Bendt et. al., 2013). Short et al. (2009) tvrde da ce se nivo
društvenog preduzetništva u jednoj organizaciji pozitivno odnositi na fokusirane
sposobnosti učenja- izražajno tržište. Ukratko, rast i učenje su drugi tip merenja za
društvena preduzeća. Medjutim, neke konvencionalne studije kažu da veličine rasta
uključuju rast zaposlenosti (apsolutna, organska i relativna), rast prodaje
(apsolutna, organska, relativna) (Serman, 2005). Ova studija se fokusira na sedam
veličina koje pokazuju rast slučaja (Razavi et al., 2013). Kao što je prikazano u
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
97
tabeli 9 i 10, vrednosti rasta i učenja pozitivno utiču na performansu Iranske
Nacionalne Komisije za UNESCO.
H2: Veličine rasta i učenja pozitivno utiču na performansu Iranske nacionalne
komisije za UNESCO.
Tabela 9. Statistika jednog-uzorka za vrednosti rasta i učenja
N
Srednje
Std. odstupanje Std. srednja greška
Vrednosti rasta i učenja 132 10. 06622 6. 27604
. 33887
Tabela 10. Test jednog-uzorka za vrednosti rasta i učenja
Vrednost testa = 5
95% Interval poverenja razlike
T
Vrednosti
rasta
i
21
učenja
195
Df
Sig.
Srednja
(2-tailed) razlika
131
845
06622
Donji
Gornj
6003
7328
Izvor: Autori
Operativne vrednosti
Operativne vrednosti su medju najvažnijim vrednostima za preduzeća
drusšvenog preduzetništva. Konvencionalne vrednosti koncentrišu se na neke
druge aspekte. Na primer, Lejn i Kasil (2011) veruju da će neke poznate operativne
vrednosti, kao što je protok novca i prihod kojim se operiše, biti prikladne za
mnoge društvene rizike. Medjutim, stručnjaci traže operativnije vrednosti koje su
prikladnije (Beker, 2012) (Razavi et al., 2013). Na osnovu nalaza, operativne
vrednosti pozitivno utiču na Iransku nacionalnu komisiju za UNESCO.
H3: Operativne vrednosti pozitivno utiču na performansu Iranske nacionalne
komisije za UNESCO.
Tabela 11. Statistika jednog-uzorka za operativne vrednosti
N
Srednje Std. odstupanje Std. srednja greška
Operativne vrednosti 132 7. 5922 2. 44015
. 13577
98
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 12. Test jednog-uzorka za operativne vrednosti
Vrednost testa = 5
95% Interval poverenja
razlike
T
Operativne
19. 092
vrednosti
Df
Sig.
(2-tailed)
Srednja
razlika
Donji
Gornji
131
. 000
2. 59216
2. 3250
2. 8593
Izvor:Autori
Vrednosti misije
Vrednosti misije su one koje se odnose na misiju organizacije društvenog
preduzetništva – u ovom slučaju Iranske nacionalne komisije za UNESCO. Kao sto
Peredo i MekLin (2006) diskutuju: ”Društveno preduzetništvo se može definisati
kao razvoj inovativnog, zaradjenog dohodka koji potpomaže misiju, kreiranje posla
ili licenciranje, poslovni rizici koje preduzimaju pojedini društveni preduzetnici,
neprofitne organizacije, ili neprofitne zajedno sa profitnim” organizacijama.
Prihvatanje neke misije koja će stvarati i održavati društvene vrednosti je druga
interpretacija misije društvenog preduzetništva (Boschee i MekKlurg, 2003). Od
tada, društveno preduzetništvo se odnosi na misije; interne vrednosti i motivacije u
velikoj meri pokreću taj poduhvat (Certo i Miler, 2008). Ali suština je da se
precizno definišu potrebne mere da bi se takva misija elaborirala, što je učinjeno
identifikovanjem gore pomenutih elemenata (Razavi et al., 2013). Kao što je
pokazano u tabelama dole, vrednosti misije pozitivno utiču na performanse Iranske
Nacionalne Komisije za UNESCO.
H2: Vrednosti misije pozitivno utiču na performanse Iranske Nacionalne
Komisije za UNESCO.
Tabela 13. Statistika jednog-uzorka za Vrednosti rasta i ucenja
N Srednji Std. odstupanje Std. srednja gres+ška
Vrednosti
132 9. 05652
Misije
4. 27635
. 35287
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
99
Tabela 14. Test jednog-uzorka za vrednosti rasta i znanja
Vrednost testa = 5
95% Interval poverenja
razlike
Vrednosti
misije
T
Df
Sig.
(2-tailed)
Srednja
razlika
Donji
Gornji
20. 103
131
. 833
. 06252
. 6113
. 7335
Izvor:Autori
Statistika testa za t-test za jedno populaciono sredstvo je izvedena pod
pretpostavkom da je uzorak slučajno izabran iz normalne populacije i da je
standardno odstupanje populacije nepoznato i da se mora proceniti iz uzorka. Kao
sto je očigledno iz tabela gore, svi faktori značajno utiču na performansu Iranske
Nacionalne \komisije za UNESCO. Štaviše, radi prioritizacije ključnih faktora
uspeha, korišćen je Fridmanov test. Na osnovu nalaza ovoga testa, tabela 15
pokazuje prioritet svakog faktora.
Tabela 15. Prioritet vrednosti performanse za Iransku Nacionalnu Komisiju za
UNESCO
Ključni faktori uspeha
Vrednosti misije
Operativne vrednosti
Vrednosti
finansijske
performanse
Veličine rasta i učenja
Srednja vrednost
Srednji rang
15.76
15.75
15.55
15.12
Izvor:Autori
Prioritet/Rang
1
2
3
4
100
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
ZAKLJUČAK
Društveno preduzetništvo je jedna od glavnih tema u stručnim diskusijama o
preduzetništvu. Iako neki stručnjaci smatraju ovaj koncept kao dodatak
konvencionalnom/komercijalnom preduzetništvu, neki idu mnogo dalje i
proučavaju ga detaljnije i na jedinstven način. Ipak, njegove definicije i vrednosti
najviše zavise od toga kako se ono pominje i na osnovu toga ko ga definiše. U ovoj
studiji autor je iskoristio sredstvo merenja koje su dizajnirali Razavi et al. (2013).
Štaviše, autor je testirao da li su ove vrednosti imale efekta performanse
društvenog preduzetništva ovoga slučaja. Takodje, vrednosti su prioritizovane na
osnovu Fridmanovog testa. Na bazi ovih saznanja, vrednosti misije bile su
najvažnije vrednosti, a vrednosti rasta i učenja poslednje ali ne i najmanje važne.
Budući istraživači su pozvani da testiraju ovaj model za druge slične institucije kao
i da dizajniraju jedinstveno sredstvo za svoje slučajeve.
LITERATURA
[1] Ahmad, N., and Hoffmann, A. (2008). A framework for addressing and
measuring entrepreneurship. OECD Statistics Working Paper, pp. 3-36.
[2] Austin, J., Stevenson, H. and Wei-Skillern, J. (2006). Social and commercial
entrepreneurship: same, different or both?, Entrepreneurship Theory and
Practice, 30(1), 1–22.
[3] Becker, M. (2012). Social Entrepreneurship in the Hotel Industry: An
Application of the Balanced Scorecard to Social Entrepreneurship in Hotels.
Published Thesis. International University of Applied Sciences Bad HonnefBonn.
[4] Bendt, P., Barthel, S., & Colding, J. (2013). Civic greening and environmental
learning in public-access community gardens in Berlin. Landscape and Urban
Planning. In press
[5] Boschee, J., & McClurg, J. (2003). Toward a better understanding of social
entrepreneurship: Some important distinctions. Retrieved October, 9, 2008.
[6] Certo, S. T., & Miller, T. (2008). Social entrepreneurship: Key issues and
concepts. Business horizons, 51(4), 267-271.
[7] Certo, S. T., & Miller, T. (2008). Social entrepreneurship: Key issues and
concepts. Business horizons, 51(4), 267-271.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
101
[8] Cohen, B., Smith, B., & Mitchell, R. (2008). Toward a sustainable
conceptualization of dependent variables in entrepreneurship research.
Business Strategy and the Environment, 17(2), 107-119
[9] Daryani, M., Salamzadeh, Y., Salamzadeh, A., & Sharafi, F. (2011). An
Analysis of the Current Gaps in Social Entrepreneurship in Iran: Shackled
Feet. In 1st International Conference on Management, Innovation and
Entrepreneurship, Shiraz, Iran
[10] Dees, J.G. (1998). The meaning of social entrepreneurship’ [online]
http://cdi.mecon.gov.ar/biblio/docelec/dp4012.pdf (accessed 29 August 2010).
[11] Grimes, M. (2010). Strategic sensemaking within funding relationships: The
effects of performance measurement on organizational identity in the social
sector. Entrepreneurship Theory and Practice, 34(4), 763-783.
[12] Haugh, H. (2005). A research agenda for social entrepreneurship. Social
enterprise journal, 1(1), 1-12.
[13] Kerr, J. (2008). Sustainability Meets Profitability: The Convenient Truth of
How the Business Judgment Rule Protects a Board's Decision to Engage in
Social Entrepreneurship.
[14] Lane, M. D., & Casile, M. (2011). Angels on the head of a pin: The SAC
framework for performance measurement in social entrepreneurship ventures.
Social Enterprise Journal, 7(3), 238-258
[15] Mair, J., & Marti, I. (2006). Social entrepreneurship research: A source of
explanation, prediction, and delight. Journal of world business, 41(1), 36-44.
[16] Nicholls, A. (Ed.). (2006). Social Entrepreneurship: New Models of
Sustainable Social Change: New Models of Sustainable Social Change. OUP
Oxford.
[17] Peredo, A. M., & McLean, M. (2006). Social entrepreneurship: A critical
review of the concept. Journal of world business, 41(1), 56-65
[18] Razavi, S.M, Kazemi, R.M., Zare, B. (2013). Identification of Performance
Measures for Social Entrepreneur Institutions: Case of the Iranian national
commission for UNESCO. Australian Journal of Basic and Applied Sciences.
Forthcoming.
[19] Salamzadeh, A., & Salamzadeh, Y. (2011a). What is Social Entrepreneurship?
In the 1st International Conference on Business, Strategy and Management,
Kolkata, India.
[20] Salamzadeh, A., Azimi, M.A. and Kirby, D.A. (2013) ‘Social
entrepreneurship education in higher education: insights from a developing
country’, International Journal of Entrepreneurship and Small Business.
Forthcoming.
102
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
[21] Salamzadeh, A., Salamzadeh, Y., & Nejati, M. (2011b). Social
Entrepreneurship: Analyzing Literature and Proposing a Comprehensive
Model. In Proceedings of the 9th Asian Academy of Management
International Conference (pp. 520-525).
[22] Sharir, M., & Lerner, M. (2006). Gauging the success of social ventures
initiated by individual social entrepreneurs. Journal of world business, 41(1),
6-20.
[23] Sherman, D. A. (2005). SOCIAL ENTREPRENEURSIP: SCALING SOCIAL
IMPACT. Conceptual paper of the Executive Doctor of Management
Program, Cleveland: Case Western Reserve University, http://weatherhead.
case.
edu/edm/archive/files/concept/SHERMAN--1st%
20Year%
20Conceptl% 20paper--4-26-05. pdf (Zugriff: 01.11. 2007).
[24]Short, J. C., Moss, T. W., & Lumpkin, G. T. (2009). Research in social
entrepreneurship: Past contributions and future opportunities. Strategic
entrepreneurship journal, 3(2), 161-194.
[25]Smith, B. R., & Stevens, C. E. (2010). Different types of social
entrepreneurship: The role of geography and embeddedness on the
measurement and scaling of social value. Entrepreneurship and Regional
Development, 22(6), 575-598.
[26]Spear, R. (2006). Social entrepreneurship: a different model?, International
Journal of Social Economics, 33(5–6), 399–410.
[27]Thompson, J.L. (2002). The world of the social entrepreneur, The International
Journal of Public Sector Management, 15(5), 412–431.
[28]Trexler, J. (2008). Social Entrepreneurship as Algorithm: Is Social Enterprise
Sustainable?. E: CO Issue, 10(3), 65-85.
[29]Weerawardena, J., & Mort, G. S. (2006). Investigating social entrepreneurship:
A multidimensional model. Journal of world business, 41(1), 21-35.
UDC: 005.336.3:614.2(55) ; 007:004]:614.2 ; 614.253.8(55) ID: 199125260
Uspostavljanje bolničkih informacionih sistema i
stvaranje lojalnosti pacijenata putem poboljšanja
usluga: informacije iranskih bolnica
Masoomeh Yousefirad26
Mohammad Ali Sarlak27
Tahereh Feizi28
APSTRAKT
Danas, tradicionalni sistemi se ne smatraju efikasnim rešenjima u bolnicama,
jer je sve istaknutija potreba za bolničkim informacionim sistemima. Stoga, autori
će, zbog velike važnosti bolničkih informacionih sistema, u ovom istraživanju
pokušati daistraže uticaj korišenja takvih sistema na poboljšanje usluga u
bolnicama u Iranu,preciznije u Teheranu. Ovaj rad je ispitivanje i primenjen je u
praksi. Da bismoprikupili neophodne podatke, sastavili smo upitnik koji je
popunilo 206 ispitanika iz 10 različitih bolnica u Teheranu. Zatim, sakupljeni
podaci su analizirani korišćenjem SPSS i LISREL. Rezultati pokazuju da
zadovoljstvo pacijenata pozitivno utiče na njihovu lojalnost. U radu, još neke
hipoteze su testirane da bi se dobio konačan model.
Ponašanje zaposlenih utiče na zadovoljstvo klijenata. Mladji i obrazovaniji
pacijenti pokazuju manji nivo zadovoljstva od starijih I manje obrazovanih. Zatim,
muškarci su više zadovoljni nego žene.
KLJUČNE REČI: bolnički informacioni sistem, kvalitet usluga, informacione
tehnologije, lojalnost, zadovoljstvo
JEL:I 11
26
Kontakt autor Masoomeh Yousefirad,e-mail: [email protected], , Payam
Noor University, Tehran, Iran
27
Payam Noor University, Tehran, Iran
28
Payam Noor University, Tehran, Iran
104
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Većina bolnica drži i ažurira svoju papirnu medicinsku evidenciju nakon
uvodjenja elektronske medicinske evidencije ili bolničkog informacionog sistema
(HIS)(Laerum et al., 2004). Bolnički informacioni sistem za rukovodjenje
kliničkom putanjom informacija sastoji se od mnoštva informacija o medicinskim
uslugama od koji svaka indikuje raspored sšo se tiče medicinske usluge za jednog
pacijenta (Nagaeda et al., 2004). Medjutim, većina bolnica čuva i ažurira svoju
papirnu medicinsku evidenciju nakon uvodjenja elektronske medicinske evidencije
ili bolničkog informacionog sistema (Laer et al., 2004). Potpuno kompjuterizovani
bolnički informacioni sistemi šire se po bolnicama širom sveta. Većina bolničkih
informacionih sistema (HIS) se sastoji od kompjuterskog servera, terminala, baze
podataka i LANa. Uvodjenje HISa je omogućilo bržu komunikaciju izmedju
doktora i osoblja i momentalnu interakciju medju korisnicima usluga (Hanada et
al., 2010.).
Bolnice koriste takve sisteme radi poboljšanja efikasnosti, razvijanja novih
inicijativa, povećanja zadovoljstva pacijenata, itd. Medju ostalim prednostima
korišćenja takvog informacionog sistema su veliki uzorci, koji povećavaju
statističku preciznost (Fonager et al.m 1996.), vrednuju efekte nepovoljnih
dogadjaja sa drogom (Raschke et al, 1998.), poboljšanje kliničke komunikacije,
unapredjenje čuvanja medicinske evidencije i odlučivanja, kao i edukativne
pogodnosti (Van Der Meijden et al., 2003.), veću privrženost brizi na osnovu
uputstava, povećan nadzor i posmatranje, kao i manje medicinskih grešaka (Vu et
al., 2006) i slicno.
HIS takodje povećava kvalitetno izveštavanje o bolnici i sposobnost da se
bude u toku sa zadovoljstvom pacijenata i učinkom onih koji pružaju pomoć
(Anderson, 1997.). Organizovanje jednog HIS je projekt koji zahteva posebnu
pažnju i brigu (Bakker, 1984.). Na osnovu nekih istraživanja, neodgovarajući
kvalitet sistema obaveštavanja i nekompatibilnost sa potrebama korisnika dovodi
do njihovog manjeg zadovoljstva sistemom (Anderson i Aydin, 1997.;Kimiyafar et
al., 2008.). Jedna druga studija istrazuje uticaj sistema IT-potpomognutih sistema i
HIS na zadovoljstvo pacijenata, i zaključuje da on pozitivno utiče na njihovo
zadovoljsto. Drugim rečima, uvodjenjem IT-potpomognutih bolničkih sistema
može se poboljšati zadovoljstvo pacijenata. Već vrednovan kao vrlo dobar i pre
uvodjenja, HIS bi se mogao samo malo popraviti, dok je loše evaluiran HIS
pokazao veliki potencijal za optimizaciju (Schuld et al.,2008). Kako tvrde Rahimi i
Vimarlund (2007.), IT-zasnovane aplikacije u zdravstvenoj zaštiti postoje više od
30 godina, metode za evaluaciju izlaza i rezultata upotrebe IT-baziranog sistema u
medicinskoj informatici je još uvek izazov za donosioce odluka, kao i za one koji
žele da izmere efekte ICTa u oblasti zdravstvene zaštite. Oni zaključuju da bi se
upotrebom HIS-a mogli poboljšati rezultati institucija zdravstvene zaštite, izmedju
ostalih zadovoljstvo pacijenata.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
105
Medjutim, u ovoj studiji, samo se fokusiramo na neka glavna pitanja
tehnoloških i ljudskog faktora na zadovoljstvo pacijenata i lojalnost u proučavanim
bolnicama. Da bismo to učinili, najpre pregledamo teorijski okvir i literaturu.
Zatim, elaboriramo metodološka pitanja. Nakon toga, razmatramo nalaze i
zaključke donete na papiru sa nekim sugestijama za buduća istraživanja.
Teorijski okvir
U ovom odeljku biće razmatrani različiti aspekti istraživačkog okvira koji
koristimo za postizanje svojih ciljeva. Da bismo to uspeli, vršimo reviziju svakog
dela na nekom drugom mestu.
Bolnički Informativni Sistemi (HISs)
Zaista, bilo koja zdravstvena institucija, npr. bolnice, klinike, itd. koriste IT, u
nekoj meri. Organizacijama treba da se vrati više od njihovih investicija; stoga, one
prihvataju svaku novu ideju da bi napravile znatne promene u svom poslovanju. IT
kao rešenje je medju onim korisnim idejama koje treba dodati ovakvim
organizacijama. Informativni sistemi vezano za brigu o pacijentima podrazumevaju
bolničke informativne sisteme, kompjuterizovane ili elektronske sisteme
medicinske evidencije, ili sisteme dokumentacije o negovanju lica u staračkim
domovima. Informativni sistemi sa praktičnom korisnosti za brigu o pacijentima ili
dijagnostičke procedure su relativno lako prihvaćene, ponekad čak i bez ikakvog
naučnog dokaza njihove vrednosti (Van Der Meijden et al., 2003).
Bolnički informativni sistemi (HISs) se često promovišu kao efikasno sredstvo
pružanja nege visokog kvaliteta putem brzog dobijanja informacija i efikasnog
upravljanja podacima. Medjutim, CIS je iskusio visoke nivoe otpora korisnika
(Palm et al., 2006).
Ciljevi HISa uključuju:
Unaprediti brigu o pacijentu
U svetlu sistema upućivanja pacijenata u kojem se pacijenti kreću od oblasnih
do regionalnih i centralnih bolnica u unutrašnjosti, postalo je obavezno da
informacija koja pripada pacijentima prethodno tretiranim u bolnicama u provinciji
bude dostupna bilo kojoj drugoj bolnici gde bi taj pacijent mogao biti primljen
(Lee, 2005). Poboljšanje u pristupu zdravstvenih profesionalaca informacijama
koje se tiču pacijenata u toku procesa tretiranja značilo je poboljšanje rukovanja
medicinskom evidencijom i brže puštanje dijagnostičkih informacija kao sto su
laboratorijski nalazi i rezultati specijalnih ispitivanja. Poboljšanje administrativnih
procedura koje se tiču pacijenta što je rezultiralo kraćim vremenom čekanja i
pružanjem opšteg boljeg nivoa usluga pacijentima (Classen et al., 1992; Van Eaton
et al, 2004).
Poboljšati pružanje usluga po odeljenjima/ i medju bolnicama
106
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Ovo je uključivalo izgradu i standardizaciju administracije o pacijentima i
procedure s tim u vezi širom bolnica u unutrašnjosti. Poboljšanje informacija
neophodnih za evaluaciju performanse i zvanične kontrole zdravstvene zaštite
(Mbananga et al., 2002).
Poboljšati efikasnost bolnicke uprave
HIS treba da omogući decentralizovan finansijski menadžment na bolničkom
nivou, da poboljša sakupljanje prihoda, da poboljša odlučivanje u upravljanju
pomoću dostupnosti informacija integrisanog upravljanja. Takodje je bio zamišljen
i mehanizam za uštedu troškova putem identifikacije primarnih izazivača troškova
na bolničkom nivou i naučno posmatranje mehanizama uvedenih radi smanjenja
troškova (Littlejohns et al., 2003.).
U nekim oblastima US regionalne elektronske mreze svi učesnici u
zdravstvenom sistemu su povezani. Eplbi (Appleby) misli da takva kretanja u
tekućoj i budućoj zdravstvenoj zaštiti čine tradicionalne vlasničke modele
irelevantnim gde “ćemo se sve više takmičiti u tome kako se informacija
primenjuje, ne ko je njen vlasnik” (Ballard, 1999).
Ovo istraživanje je identifikovalo nedostatak razumevanja IT opcija i
potencijalne koristi u ovoj industriji. Takodje je utvrdilo da ima malo ili nimalo
svesti o konkurentnoj prednosti koja se može postići preko ITa. Utvrdjeno je da je
uloga IT-a u okviru mreže reducirana na nivo obezbedjivanja pomoćne
infrastrukture za korisnike pre nego li da je važna, glavna za organizacionu
stratešku prednost al., 2001).Didling (Diedling) i Welfeld (1995.) identifikovali su
IT odeljenje kao arhitektu bolničkog strateškog informacionog plana koji mora biti
kopija plana za organizovanje brige za pacijente, istraživanje, finansijske i
administrativne podatke (Orr et al., 2001).
Shahin i Dzamsidian (Jamshidian, 2006.) u istraživanju nazvanom
“Informativna Tehnologija u uslužnim organizacijama”, nalaze da različiti tipovi
uslužnih operacija zahtevaju različite nivoe ITa. Autori takodje ističu da IT igra
važnu ulogu u industriji usluga, naročito u finansijskom i zdravstvenom sektoru, i
da će njegov značaj i dalje rasti kako menadžeri budu dalje cenili koristi koje se
mogu imati, posto se IT tretira kao strateško pitanje i pošto složenosti jedne velike
mreže traže veće sposobnosti za upravljanje informacijama (Mooghali, 2012.)
Winter et al. (2003.) kreirali su studiju da bi upotrebili resurse bolničkog
informacionog sistema za ocenjivanje njegovih efekata na dužinu ležanja u bolnici
i cenu hospitalizacije. Ukratko, bolnički informacioni sistem smatra se
preduslovom za efikasno pružanje visokokvalitetne zdravstvene zaštite u
bolnicama. Medjutim, veliki broj legalnih i praktičnih ogranicenja utiče na
kreiranje i uvodjenje takvih sistema (Laerum et al., 2004.).
Jedno nedavno istraživanje pokazuje potencijale sprovodjenja HIS sistema u
zemljama u razvoju uprkos izazovima. Da bi se omogućilo efektno i efikasno
skupljanje podataka radi izrade plana, evaluacije, upravljanja bolestima i pružanja
kvalitetne zaštite, potrebna je saradnja i uključenje zemalja u razvoju i razvijenog
sveta. Stavise, HISs i druga sredstva za podršku donošenju odluka na klinikama se
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
107
u ovom trenutku koriste kako u objektima primarne tako i sekundarne zdravstvene
zaštite vecine razvijenih zemalja i u nekim zemljama u razvoju (Wilijams i Boren,
2008.) Medjutim, kako tvrde Sood et al. (2008.), postoje oštre razlike izmedju
prepreka za adaptaciju i implementaciju u zemljama u razvoju i onoga u razvijenim
zemljama. Po nekim stručnjacima, pre fokusiranja na tehnološke inovacije u
zdravstvenim ustanovama kao poslednjima, zemlje u razvoju treba da usvoje neki
holistički pristup da bi se kultivisala zrelija informaciona kultura u zdravstu.
Medjutim, zdravstveni sektor vidi usvajanje ICT kao glavnu pokretačku snagu
reformama koje se razvijaju u zdravstvu mnogih razvijenih zemalja i zemalja u
razvoju (Zheng, 2005.).z
Ukratko, budući HIS razvoj treba da gleda na komunikaciju na relaciji onaj ko
pruža-onaj ko pruža i onaj ko pruža-pacijent kao na suštinsku funkciju, i da
inkorporira odlike kao sto su neograničena podrška i praćenje komunikacija,
automatsko sakupljanje i prezentacija podataka iz višestrukih izvora, zbirka
podataka u osnovnim jedinicama od strane najkvalitetnijih provajdera, i integrisano
upravljanje, korišćenje resursa, i praćenje. Koraci prema HIS koji podržavaju ove
odlike mogli bi biti manji nego što se generalno sumnja, kada nastanu
odgovarajuće promene u referentnim tačkama (Giuse i Kuhn, 2003.;Hiks, 2006).
Zdravstveni informacioni sistemi treba da se razvijaju i istražuju, što povećava
prilike za globalni pristup zdravstvenim uslugama i medicinskom znanju (Ho,
Haux, 2006).
Zadovoljstvo i lojalnost pacijenta
Korisnici zdravstvene zaštite traže izvanrednost od onih koji im pružaju
zdravstvenu zaštitu i usluge, a oni koji to plaćaju imaju ista očekivanja.
Demonstracije kvalitetnog ishoda i zadovoljstvo korisnika usluga sada su prioritet i
primarna konkurentna granica u zdravstvu. Bolnice i zdravstveni sistemi koji
investiraju u programe da bi utvrdili kako pacijenti evaluiraju svoje iskustvo imaće
korisne informacije da naprave transformativne promene kada se radi o pružanju
zdravstvene zaštite i usluga (Urden, 2002). Mnoge bolnice razmatraju veći pristup
merenju zadovoljstva pacijenata i upravljanju odnosa sa gostima ili menadžment
usluga. Neki grade sisteme upravljanja zadovoljstvom unutar ustanove. Drugi
evaluiraju sve veći broj sistema komercijalno dostupnih za kupovinu (Fisk et al.,
1990.).
Platonova et al. (2008) su našli da su poverenje, zadovoljstvo i lojalnost
pacijenata jaki i značajni činioci koji predskazuju nameru pacijenata da ostanu kod
doktora i da preporuče te usluge drugima. Mesto koje na listi zauzima zadovoljstvo
ima poslovne implikacije za one koji zdravstvene radnike i mogu biti korisno
sredstvo za upravljanje privatnim i javnim korisnicima usluga. Na bazi nalaza
drugog istraživanja, statistički gledano, postoji značajna veza izmedju zadovoljstva
i lojalnosti. Iako je sveukupni efekat zadovoljstva relativno mali, zadovoljstvo
izvesnim iskustvom hospitalizacije možđe biti važno. Veza izmedju satisfakcije i
lojalnosti je slabija za bolnice od kojih se očekuje velika satisfakcija, u skladu sa
drugim studijama u literaruri (Kesler i Mylod, 2011).
108
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Ukratko, satisfakcija pacijenta jeste jedna multi-dimenzionalna konstrukcija
zdravstvene zaštite na koju utiče mnogo promenljivih. Kvalitet zdravstvene zaštite
pogadja satisfakciju pacijenta, što za uzvrat utiče na pacijentovo pozitivno
ponašanje kao sto je lojalnost. Satisfakcija pacijenta i kvalitet zdravstvene usluge,
iako teško merljivi, mogu se operacionalizovati pomoću multidisciplinarnog
pristupa koji kombinuje pacijentove inpute kao i stručni sud (Naidu, 2009.).
Kvalitet zdravstvene zaštite u bolnicama
Stepen satisfakcije pacijenta može se koristiti kao sredstvo procenjivanja
kvaliteta zdravstvene zaštite i osoblja. To odražava sposobnost onoga ko pruža
uslugu da zadovolji pacijentove potrebe. Verovatnije je da će zadovoljni pacijenti
nastaviti da koriste zdravstvene usluge za razliku od nezadovoljnih, održavajući
svoje odnose sa onima koji konkretno pružaju zdravstvenu zaštitu i u skladu sa
propisanim načinom (Aldebasi i Ahmed, 2011; Srinivas i Babu, 2012.). Kvalitet te
usluge, tehnički i funkcionalno, glavni je činilac uspeha zdravstvenih ustanova.
Nekoliko tehnika za merenje tehničkog kvaliteta je opet predloženo i one su
trenutno u upotrebi u zdravstvenim organizacijama. Informacija koja se na ovo
odnosi nije generalno dostupna javnosti i ostaje u dometu zdravstvenih
profesionalaca i administratora (Bopp, 1990:Srinivas i Babu, 2012). U poredjenju
sa tome, funkcionalni kvalitet se odnosi na način pružanja zdravstvenih usluga.
Brojne studije su pokazale da se pružanje usluga visokog kvaliteta direktno odnosi
na povećanje profita, deo tržišta i uštedu u troškovima (Devlin i Dong, 1994;
Srinivas i Babu, 2012).
Metode
U izveštaju su sakupljeni podaci putem upitnika sastavljenog od istraživačkih
pitanja, nakon proučavanja literature i pronalaženja različitih dimenzija tog
modela. Nakon kreiranja upitnika, odredjene su validnost i pouzdanost ovog
upitnika. Da bi se to učinilo, osigurana je valjanost lica kroz ideje stručnjaka. Dugo
vremena Kronbahova alfa je bila jedno od osnovnih sredstava klasične test teorije,
dobro utvrdjena statistika koja se mogla naći u gotovo svakom dokumentu koji
izveštava o evaluaciji jedne veličine. U ovom radu je korišćena da bismo pokazali
pouzdanost našeg upitnika (vidi Tabelu 1.).
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
109
Tabela 1: Test pouzdanosti (Kronbahova Alfa)
Broj pitanja Kronbahova alfa
Total
43
.96
Kvalitet
14
.90
Kvantitet
8
.84
Menadžment troskova
5
.72
Ponašanje personala
9
.92
Zadovoljstvo pacijenta
4
.70
Lojalnost pacijenta
3
.94
Izvor: Autori
Ovaj rad se fokusira na dva glavna koncepta HISa i na zadovoljstvo
pacijenata.Takodje, kao što je ranije pomenuto, da bi se prikupili traženi podaci,
kreiran je upitnik i podeljen izmedju 206 ispitanika iz 10 bolnica u Teheranu.
Kokranova formula je upotrebljena da bi se utvrdila veličina uzorka ove studije.
Konačno, 206 upitnika je prikupljeno i analizirano (odgovorilo=93,63%). Da bi se
prikupili traženi podaci, upotrebljena su dva upitnika:
Upitnik radi prikupljanja podataka za procenu postojeceg statusa ITa u bolnici:
Ovaj upitnik obuhvata dva segmenta: (i) demografsku informaciju o
ispitanicima, i (ii) pitanja koja se ticu različitih dimenzija pacijentovog
zadovoljstva.Treba uočiti da su ove dimenzije samo-elaborirane i takodje se
baziraju na postojećoj literaturi. Broj pitanja za svaku dimenziju je pomenut u
Tabeli 1.
Nakon toga, prikupljeni podaci su analizirani koristeći SPSS i LISREL.
Nalazi
Deskriptivni nalazi
Medju 206 ispitanika, 45.1% su imali diplome visoke škole, 9.2 su imali
preliminarnu univerzitetsku diplomu, a ostalo su bili postdiplomci. 56% njih je bilo
ženskog pola, a 44% su bili muškog pola. 45.1% su imali izmedju 26 i 35 godina,
dok je 9.7% bilo izmedju 46 i 55 godina starosti. 51% nisu imali nikakvog iskustva
kao ležeći pacijenti, dok je 10.7% imalo samo jedno takvo iskustvo.
Nalazi pokazuju da je maksimalno zadovoljstvo kvalitetom zdravstvenih
usluga bilo zbog verovatnoće lekarske greške u dijagnostikovanju bolesti, i zbog
recepata, sto se smatralo niskim (34.5%), a zatim zbog lakog pristupa službama
(34.5%). Za razliku, najniži procenat zadovoljstva bio je usled pružanja usluga na
globalnom nivou (14.2%). Najviša stopa zadovoljstva je bila zbog pristupa
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
110
International Review (2013 No.1-2)
lekarima (33.5%), a najviša stopa nezadovoljstva je bila zbog lakoće pristupa
menadžerima (19.3%). Ukratko, 27.7% ispitanika su bili najviše zadovoljni.
Takodje, 24.8% su preferirali svoje bolnice, naspram onih drugih.

Nalazi izvedeni zaključivanjem
Figura 1 pokazuje istrazivani model. Kako je prikazano u modelu kao i u
Tabeli 2, postoje statisticki značajni pozitivni odnosi izmedju nezavisnih
promenljivih to jest. kvaliteta, kvantiteta, menadžmenta troškova, ponašanja
personala i zavisne promenljive, tj. zadovoljstva.
Slika 1: istrazivani model
Kvalitet
Kvantitet
Zadovoljstvo
HIS
Lojalnost
Menadžment
troškova
Ponašanje
Izvor: Autori
Tabela 2 :Rezultati regresije
Procena Beta
Kvalitet
Kvantitet
Menadžment troskova
Ponašanje personala
Zadovoljstvo
pacijenta
Standardna
greska
T
vrednost
Sig
.17
.05
.021
8.15
.076
.19
.084
.12
.20
.2
.036
.039
.022
2.11
4.84
3.86
P<0
.01
P<0.05
P<0.05
P<0.05
.074
.9
.034
2.18
P<0.05
Izvor:Autori
Kako je prikazano na modelu, druge nezavisne promenljive nemaju nikakav
značajan odnos sa zadovoljstvom. Medjutim, neke od posrednih promenljivih
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
111
zaista imaju značajan odnos. Zatim, mogli bismo da zaključimo da ove promenljive
indirektno pogadjaju zadovoljstvo.Ove promenljive su prikazane u Tabeli 3.
Tabela 3: Rezultati regresije- znacajne posredne promenljive
Standard
Procena Beta
greš
ka
Tip posete i kvalitet
-3.71
-.23 1.17
Tip posete i ponašanje 4.31
0.19 1.57
personala
T
vred
nost
-3.18
2.75
sig
P<0.05
P<0.05
Izvor:Autori
Ove cifre pokazuju da su nehospitalizovani pacijenti zadovoljni kvalitetom
usluga, a hospitalizovani pacijenti su zadovoljniji ponašanjem personala. Štaviše,
inicijalni model analiza putanja sa t vrednostima otkriva da demografske
promenljive nemaju nikakav značajan odnos sa drugim ispitivanim promenljivim.
Stoga, treba da ih izbrišemo iz našeg modela (p>.05, i t<2). Ove vrednosti su
pokazane u Tabeli 4.
Tabela 4: Rezultati regresije-beznacajni odnosi
Procena
Obrazovni nivo
-.14
Starost
.069
Status osiguranja -.22
Beta
-.04
.02
-.02
Standardna greska
.14
.036
.35
T vrednosti
-1.01
0.46
-.64
Sig
p>0.05
p>0.05
p>0.05
Izvor:Autori
U konačnom modelu, ostaju one značajne relacije, a one beznačajne su
izbrisane.
Sve cifre su predstavljene u tabelama 5 - 9.
Tabela 5: Rezultati regresije-konačni model
.79
-1.9
.2
-.17
Standardna
greska
.21
.75
-.72
-.21
.24
-3.04
P<0.05
.55
.14
.15
3.64
P<0.05
Procena Beta
IS i kvalitet
Bračni status i troškovi
Iskustvo
neležećih
pacijenata i menadžment
troskova
Iskustvo ležećih pacijenata i
zadovoljstvo
T
vrednost
3.76
-2.55
P<0.05
P<0.05
sig
112
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
Rezidencija i zadovoljstvo
Kvalitet i kvantitet
Kvalitet
i
ponašanje
personala
Kvalitet i zadovoljstvo
Kvalitet i lojalnost
Kvantitet
i
ponašanje
personala
Kvantitet i zadovoljstvo
Menadžment troškova i
ponasanje personala
Menadžment troškova i
zadovoljstvo
Menadžment troškova i
kvantitet
Ponašanje
personala
i
zadovoljstvo
Zadovoljstvo i lojalnost
International Review (2013 No.1-2)
1.40
.35
.14
.65
.39
.029
3.56
12.07
P<0.05
P<0.01
.61
.48
.083
7.40
P<0.01
.17
.09
.52
.26
.02
.024
8.53
3.59
P<0.01
P<0.05
.34
.23
.12
2.73
P<0.05
.07
.12
.034
2.15
P<0.05
.41
.19
.16
2.95
P<0.05
.18
.2
.037
4.94
P<0.05
.58
.21
.15
3.90
P<0.05
.08
.19
.022
3.83
P<0.05
.54
.55
.072
7.56
P<0.01
Izvor:Autori
Tabela 6:Rezultati regresije-konacni model
Procena Beta
IS i kvalitet
Bračno stanje i kvalitet
Iskustvo neležećih pacijenata i
menadžment troškova
Iskustvo lezecih pacijenata i
zadovoljstvo
Bračno stanje i kvantitet
Iskustvo neležećih pacijenata i
kvantitet
HIS i ponasanje personala
Bračno stanje i ponašanje
personala
Iskustvo neležećih pacijenata i
ponašanje personala
HIS i zadovoljstvo
Bračno stanje i zadovoljstvo
Iskustvo neležećih pacijenata i
Standardna
T
sig
greska
vrednost
.03
2.40
P<0.05
.75
-2.28
P<0.05
.25
-2.61
P<0.05
.06
-1.71
.65
.02
-.06
-.07
.3
.14
.08
3.59
P<0.05
-.59
-.22
-.04
-.04
.27
.09
-2.23
-2.54
P<0.05
P<0.05
.01
-.98
.03
-.04
.05
.47
2.18
-2.07
P<0.05
P<0.05
-.37
-.05
.16
-2.31
P<0.05
.18
.77
.29
.13
-.08
-.09
.05
.32
.16
3.58
-2.41
-2.80
P<0.05
P<0.05
P<0.05
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
zadovoljstvo
HIS i lojalnost
Bračno stanje i lojalnost
Iskustvo neležecih pacijenata i
lojalnost
Iskustvo ležecih pacijenata i
lojalnost
Rezidencija i lojalnost
International Review (2013 No.1-2)
113
.17
-.56
-.21
.13
-.06
-.07
.05
.24
.08
3.54
-2.37
-2.74
P<0.05
P<0.05
P<0.05
.3
.08
.09
3.28
P<0.05
.76
.07
.24
3.22
P<0.05
Izvor:Autori
Tabela 7: Rezultat regresije-konačni model
T
Procena Beta Standardna
sig
greska
vrednost
HIS i kvalitet
.85
.21
.23
3.74
P<0.05
Bračno stanje i kvalitet
-1.71
-.06
.75
-2.28
P<0.05
Iskustvo neležecih pacijenata i
-.65
-.07
.25
-2.61
P<0.05
kvalitet
HIS i kvantitet
.3
.14
.08
3.59
P<0.05
Bračno stanje i kvantitet
-.59
-.04
.27
-2.23
P<0.05
Iskustvo neležećih pacijenata i
-.22
-.04
.09
-2.54
P<0.05
kvantitet
Bračno stanje i troskovi
-1.9
-.17
.75
-2.55
P<0.05
Iskustvo neležecih pacijenata i
.72
-.21
.24
-3.04
P<0.05
troškovi
IS i ponašanje personala
.1
.03
.05
2.18
P<0.05
Bračno stanje i ponašanje
-.98
-.04
.47
-2.07
P<0.05
personala
Iskustvo neležećih pacijenata i
-.37
-.05
.16
-2.31
P<0.05
ponašanje personala
IS i zadovoljstvo
.18
.13
.05
3.58
P<0.05
Bračno stanje i zadovoljstvo
-.77
-.08
.32
-2.41
P<0.05
Iskustvo neležećih pacijenata i
-.029
-.09
.1
-2.8
P<0.05
zadovoljstvo
Iskustvo ležećih pacijenata i
.55
.14
.15
3.64
P<0.05
zadovoljstvo
Rezidencija i zadovoljstvo
1.4
.14
.39
3.56
P<0.05
HIS i lojalnost
.17
.13
.05
3.54
P<0.05
Bračno stanje i lojalnost
-.56
-.06
.24
-2.37
P<0.05
Iskustvo neležećih pacijenata i
-.21
-.07
.08
-2.74
P<0.05
lojalnost
Iskustvo ležećih pacijenata i
.3
.08
.09
3.28
P<0.05
lojalnost
Rezidencija i zadovoljstvo
.76
.07
.24
3.22
P<0.05
Izvor:Autori
114
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 8: Rezultati regresije-konačni model
Kvantitet i kvalitet
Menadžment troškova i
kvalitet
Lično
ponašanje
i
kvalitet
Kvalitet i kvantitet
Menadžment troškova i
kvantitet
Lično
ponašanje
i
kvantitet
Kvalitet i ponašanje
personala
Menadžment troškova i
ponašanje
Kvalitet i zadovoljstvo
Kvantitet i kvalitet
Menadžment troškova i
zadovoljstvo
Lično
ponašanje
i
zadovoljstvo
Kvalitet i lojalnost
Kvantitet i lojalnost
Menadžment troškova i
lojalnost
Ponašanje personala i
lojalnost
.12
.12
Standardna
greska
.08
.10
T
vrednost
2.98
3.20
P<0.05
P<0.05
.05
.04
.02
3.11
P<0.05
.03
.31
.05
.21
.01
.07
3.14
4.61
P<0.05
P<0.05
.23
.34
.04
6.24
P<0.01
.13
.16
.05
2.72
P<0.05
.11
.05
.04
2.52
P<0.05
.05
.07
.22
.15
.12
.24
.01
.03
.05
3.54
2.77
4.87
P<0.05
P<0.05
P<0.05
.14
.32
.02
6.76
P<0.01
.13
.10
.30
.39
.16
.32
.02
.03
.05
6.94
3.5
6.34
P<0.01
P<0.05
P<0.01
.18
.41
.02
7.83
P<0.01
Procena
Beta
.22
.32
Izvor:Autori
sig
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
115
Tabela 9: Rezultati regresije-konačni model
Estimate Beta
Kvantitet i kvalitet
Menadžment
troškova
i
kvalitet
Lično ponašanje i kvalitet
Kvalitet i kvantitet
Menadžment
troškova
i
kvantitet
Lično ponašanje i kvantitet
Kvalitet i ponašanje personala
Kvantitet
i
ponašanje
personala
Menadžment
troškova
i
ponašanje personala
Kvalitet i zadovoljstvo
Kvantitet i zadovoljstvo
Menadžment
troškova
i
zadovoljstvo
Licno
ponašanje
i
zadovoljstvo
Kvalitet i lojalnost
Kvantitet i lojalnost
Menadžment
troskova
i
lojalnost
Lično ponašanje i lojalnost
Zadovoljstvo i lojalnost
Standardna
T
sig
greška
vrednost
.08
2.96
P<0.05
.18
5.06
P<0.01
.22
.90
.12
.33
.66
.37
.31
.52
.70
.21
.09
.03
.07
7.54
12.02
4.61
P<0.01
P<0.01
P<0.05
.23
.13
.37
.34
.16
.25
.04
.05
.14
6.24
2.72
2.58
P<0.01
P<0.05
P<0.05
.52
.24
.14
3.56
P<0.05
.23
.15
.40
.67
.24
.44
.02
.04
.06
12
3.48
7.24
P<0.01
P<0.05
P<0.01
.22
.51
.03
8.57
P<0.01
.21
.10
.30
.65
.16
.32
.02
.03
.05
10.64
3.50
6.34
P<0.01
P<0.05
P<0.01
.18
.54
.41
.55
.02
.07
7.83
7.56
P<0.01
P<0.01
Izvor: Autori
Prema ovim tabelama mogli bismo zaključiti da:
 Na osnovu gledišta pacijenata, poboljšanje kvaliteta usluga dovešće do
povećanja kvantiteta.
 Poboljšanje kvaliteta usluga veoma utiče na povećanje zadovoljstva.
 Kvalitet usluga je jedan od glavnih kriterijuma za lojalnost klijenata.
 Kvalitet usluga, ponašanje personala, i upravljanje troškovima su važniji
nego kvantitet usluga, da bi se zadovoljile potrebe klijenata.
 Lojalni pacijenti više pažnje obraćaju na kvalitet usluga, ponašanje
personala, zadovoljstvo, i upravljanje troškovima nego na kvantitet usluga.
116
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Zaključak
Na osnovu modela, ponašanje personala utiče na zadovoljstvo klijenata. To
može biti zbog važnosti ponašanja, veština i stvaranja lojalnosti za pacijente, što
garantuje kvalitetne usluge. Kao što je ranije pomenuto, verovatnije je da će
zadovoljni pacijenti više nego nezadovoljni nastaviti da koriste zdravstvene usluge,
održavajući svoje odnose sa specificnim zdravstvenim radnicima (Aldebasi i
Ahmed, 2011; Srinivas i Babu, 2012).
Prema našim nalazima, nije bilo nikakvog značajnog odnosa izmedju starosti,
obrazovnog nivoa i zadovoljstva. Medjutim, treba uočiti da je to možda zbog naše
definicije uzorka, u kojem su ispitanici imali, najmanje, diplome. Kao sto Kane et
al. (1997) pominju, demografske informacije nisu bitne. Medjutim, neki ispitivači
smatraju ih važnim za zadovoljstvo pacijenata (vidi Danielsen et al, 2010; Evans et
al., 2011; Boscardin i Gonzales, 2013).
Na osnovu naših nalaza, muškarci su zadovoljniji od žena. Neke studije ovo
potvrdjuju (na primer Comstock et al., 1982; Hol i Roter, 1995), dok neki odbijaju (npr.
Larsen et al., 1979.). Ovo bi moglo biti zato sto se od žena više očekuje. Ovo saznanje je
u skladu sa nalazima Hasa et al. (2011). Stavise, ozžnjeni ljudi su bili manje zadovoljni
pitanjima upravljanja troškovima. Troškovi usluga direktno pogadjaju zadovoljstvo. Ova
pitanja su podržana od strane nekih autora (npr. Pink et al., 2003).
Po mnogim autorima, neležeći pacijenti su zadovoljniji nego ležeći (Sitzia i Vud,
1997; Wolber et al., 2010). Slično, u našoj studiji, neležeći pacijenti su bili zadovoljniji
kvantitetom usluga nego ležeći pacijenti. Ponašanje personala su vise cenili ležeći
pacijenti (Glasgow et al., 2010). Ovo bi moglo biti zbog njihovog kontakta sa
zdravstvenim personalom umesto sa administrativnim osobljem (Si et al., 2011).
Istraživanje pokazuje da su oni koji često idu u bolnice manje zadovoljni
menadžmentom troškova. Ovo je slučaj i u našoj studiji (Pink et al., 2003). Na osnovu
nalaza, oni koji imaju više iskustva sa boravkom u bolnicama su zadovoljniji. To je
možda zbog njihovog prilagodjavanja okruženju i bolničkoj stvarnosti (Ozborn et al.,
2010). Lokalno stanovništvo je manje zadovoljno od onih koji putuju da bi primili
zdravstvene usluge. To bi moglo biti zbog njihove percepcije kvaliteta usluga, koji je
niži nego u njihovom regionu, a što je dokazano prethodnim istraživanjem (Oljira i
Gebre-Selassie, 2004; Vud, 2012). Kvalitet usluga će dovesti do višeg stepena
zadovoljstva, što bi moglo dovesti do prednosti i lojalnosti pacijenta. Ovo je takodje
potvrdjeno u drugom istraživanju koje su radli autori u ovoj oblasti (na primer,
Haniotakis i Limperopulos, 2009; npr. Hojer, 2011).
Budući istrazivači su pozvani da elaboriraju nalaze ovog istraživanja tako sto
će ga uvesti u druge kontekste. Treba zapaziti da usled ograničenja našeg
istraživanja, mi smo prisli štedljivom pristupu i obratili smo pažnju na najvažnije
faktore. Stoga, autori bi mogli dodati neke druge faktore i dimenzije ovom modelu
da bi se ispitala ova otkrića. Štaviše, mogla bi biti korisna upotreba drugih metoda
modelovanja.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
117
Literatura
[1]Aldebasi, Y. H. & Ahmed, M. I. (2011). Patients’ Satisfaction with Medical
Services in the Qassim Area, Journal of Clinical and Diagnostic Research,
5(4), 813-817.
[2]Anderson, J. G. (1997). Clearing the way for physicians' use of clinical
information systems. Communications of the ACM, 40(8), 83-90.
[3] Anderson, J. G., &Aydin, C. E. (1997). Evaluating the impact of health care
information systems. International journal of technology assessment in health
care, 13(02), 380-393.
[4]Bakker, A. R. (1984). The development of an integrated and co-operative
hospital information system. Informatics for Health and Social Care, 9(2),
135-142.
[5]Ballard, E. (1999). Nursing information for electronic clinical exchange
(NIECE). Health Informatics Journal, 5(1), 3-8.
[6]Boscardin, C. K., & Gonzales, R. (2013). The Impact of Demographic
Characteristics on Nonresponse in an Ambulatory Patient Satisfaction Survey.
Joint Commission Journal on Quality and Patient Safety, 39(3), 123.
[7]Chaniotakis, I. E., & Lymperopoulos, C. (2009). Service quality effect on
satisfaction and word of mouth in the health care industry. Managing Service
Quality, 19(2), 229-242.
[8]Classen, D. C., Pestotnik, S. L., Evans, R. S., & Burke, J. P. (1992). Description
of a computerized adverse drug event monitor using a hospital information
system. Hospital pharmacy, 27, 774-774.
[9]Comstock, L. M., Hooper, E. M., Goodwin, J. M., & Goodwin, J. S. (1982).
Physician behaviors that correlate with patient satisfaction. Journal of
Medical Education, 57(2), 105.
[10]Danielsen, K., Bjertnaes, O. A., Garratt, A., Forland, O., Iversen, H. H., &
Hunskaar, S. (2010). The association between demographic factors, user
reported experiences and user satisfaction: results from three casualty clinics
in Norway. BMC family practice, 11(1), 73.
[11]Diedling, L., &Welfeld, J. (1995). The rise of the CIO. Hospital Health
Network, 69(3), 34-38.
[12]Evans, B. J., Kiellerup, F. D., Stanley, R. O., Burrows, G. D., & Sweet, B.
(2011). A communication skills programme for increasing patients'
satisfaction with general practice consultations. British Journal of Medical
Psychology, 60(4), 373-378.
118
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
[13]Fisk, T. A., Brown, C. J., Cannizzaro, K., &Naftal, B. (1990). Creating patient
satisfaction and loyalty. Journal of Health Care Marketing, 10(2), 5-15.
[14]Fonager, K., Sørensen, H. T., Rasmussen, S. N., Møller-Petersen, J., &Vyberg,
M. (1996). Assessment of the diagnoses of Crohn's disease and ulcerative
colitis in a Danish hospital information system. Scandinavian journal of
gastroenterology, 31(2), 154-159.
[15]Giuse, D. A., & Kuhn, K. A. (2003). Health information systems challenges:
the Heidelberg conference and the future. International journal of medical
informatics, 69(2), 105-114.
[16]Glasgow, J. M., Scott-Caziewell, J. R., & Kaboli, P. J. (2010). Guiding
inpatient quality improvement: a systematic review of Lean and Six Sigma.
Joint Commission Journal on Quality and Patient Safety, 36(12), 533-540.
[17]Haas, J. S., Cook, E. F., Puopolo, A. L., Burstin, H. R., Cleary, P. D., &
Brennan, T. A. (2001). Is the professional satisfaction of general internists
associated with patient satisfaction?.Journal of general internal medicine,
15(2), 122-128.
[18]Hall, J. A., & Roter, D. L. (1995). Patient gender and communication with
physicians: results of a community-based study. Women's health (Hillsdale,
NJ), 1(1), 77.
[19]Hanada, E., Tsumoto, S., & Kobayashi, S. (2010). A” Ubiquitous
environment” through wireless voice/Data communication and a fully
computerized hospital information system in a university hospital. E-Health,
160-168.
[20]Haux, R. (2006). Health information systems? past, present, future.
International Journal of Medical Informatics, 75(3-4), 268-281.
[21]Heeks, R. (2006). Health information systems: Failure, success and
improvisation. International journal of medical informatics, 75(2), 125-137.
[22]Heuer, A. J. (2011). Hospital accreditation and patient satisfaction: testing the
relationship. Journal for healthcare quality, 26(1), 46-51.
[23] Kane, R. L., Maciejewski, M., & Finch, M. (1997). The relationship of patient
satisfaction with care and clinical outcomes. Medical care, 35(7), 714-730.
[24]Kessler, D. P., &Mylod, D. (2011). Does patient satisfaction affect patient
loyalty?. International Journal of Health Care Quality Assurance, 24(4), 266273.
[25]Kimiyafar, K., Moradi, G., Sadooghi, F., Sarbaz, M., (2008). Views of users
towards the quality of hospital information system in training hospitals
affiliated to Mashhad University of Medical Sciences-2006. Health
Information Management, 4(1), 43-50.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
119
[26]Lærum, H., Karlsen, T. H., &Faxvaag, A. (2004). Use of and attitudes to a
hospital information system by medical secretaries, nurses and physicians
deprived of the paper-based medical record: a case report. BMC Medical
Informatics and Decision Making, 4(1), 18.
[27]Larsen, D. L., Attkisson, C. C., Hargreaves, W. A., & Nguyen, T. D. (1979).
Assessment of client/patient satisfaction: development of a general scale.
Evaluation and program planning, 2(3), 197-207.
[28]Lee, T. T. (2005). Nurses’ concerns about using information systems: analysis
of comments on a computerized nursing care plan system in Taiwan. Journal
of Clinical Nursing, 14(3), 344-353.
[29]Littlejohns, P., Wyatt, J. C., &Garvican, L. (2003). Evaluating computerised
health information systems: hard lessons still to be learnt. Bmj, 326(7394),
860-863.
[30]Mbananga, N., Madale, R., & Becker, P. (2002). Evaluation of hospital
information system in the Northern Province in South Africa. Report prepared
for the Health Systems Trust.
[31]Mooghali, A. (2012). The Relationship Between components of information
Technology and organizational effectiveness In Shiraz Regional Library of
Sciences and Technology. Life Science Journal, 9(2), 892-901.
[32]Nagaeda, T., Akiyama, K., Watanabe, K., Suzuki, H., Fukuhara, Y., Omori, S.,
Kobayashi, K., &Inokihara, K. (2004). U.S. Patent Application 10/993,114.
[33]Naidu, A. (2009). Factors affecting patient satisfaction and healthcare quality.
International journal of health care quality assurance, 22(4), 366-381.
[34]Oljira, L., & Gebre-Selassie, S. (2004). Satisfaction with outpatient health
services at Jimma hospital, South West Ethiopia. Ethiopian Journal of Health
Development, 15(3), 179-184.
[35]Orr, S., Sohal, A. S., Gray, K., Harbrow, J., Harrison, D., & Mennen, A.
(2001). The impact of information technology on a section of the Australian
health care industry. Benchmarking: An International Journal, 8(2), 108-120.
[36]Osborn, D. P., Lloyd-Evans, B., Johnson, S., Gilburt, H., Byford, S., Leese,
M., & Slade, M. (2010). Residential alternatives to acute in-patient care in
England: satisfaction, ward atmosphere and service user experiences. The
British Journal of Psychiatry, 197(Supplement 53), 541-545.
[37]Palm, J. M., Colombet, I., Sicotte, C., &Degoulet, P. (2006). Determinants of
user satisfaction with a clinical information system. In AMIA Annual
Symposium Proceedings (Vol. 2006, p. 614). American Medical Informatics
Association.
[38]Pink, G. H., Murray, M. A., & McKillop, I. (2003). Hospital efficiency and
patient satisfaction. Health Services Management Research, 16(1), 24-38.
120
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
[39]Platonova, E. A., Kennedy, K. N., &Shewchuk, R. M. (2008). Understanding
patient satisfaction, trust, and loyalty to primary care physicians. Medical
Care Research and Review, 65(6), 696-712.
[40]Rahimi, B., &Vimarlund, V. (2007). Methods to evaluate health information
systems in healthcare settings: a literature review. Journal of medical systems,
31(5), 397-432.
[41]Raschke, R. A., Gollihare, B., Wunderlich, T. A., Guidry, J. R., Leibowitz, A.
I., Peirce, J. C., ... &Susong, C. (1998). A computer alert system to prevent
injury from adverse drug events. JAMA: the journal of the American Medical
Association, 280(15), 1317-1320.
[42]Schuld, J., Richter, S., Folz, J., Jacob, P., Graber, S., & Schilling, M. K.
(2008). Influence of IT-supported clinical pathways on patient satisfaction at a
surgical
department
of
a
university
hospital.
Deutsche
MedizinischeWochenschrift, 133(23), 1235-1239.
[43]Shie, H. G., Lee, W. C., Hsiao, H. F., Lin, H. L., Yang, L. L., & Jung, F.
(2011). Patient safety attitudes among respiratory therapists in Taiwan.
Respiratory care, 56(12), 1924-1929.
[44]Sitzia, J., & Wood, N. (1997). Patient satisfaction: a review of issues and
concepts. Social science & medicine, 45(12), 1829-1843.
[45]Sood, S. P., Nwabueze, S. N., Mbarika, V. W., Prakash, N., Chatterjee, S.,
Ray, P., & Mishra, S. (2008, January). Electronic medical records: a review
comparing the challenges in developed and developing countries. In Hawaii
International Conference on System Sciences, Proceedings of the 41st Annual
(pp. 248-248). IEEE.
[46]Sreenivas, T., &Babu, N. S. (2012). A Study on Patient Satisfaction in
Hospitals. International Journal of Management Research and Business
Strategy, 1(1), 102-118.
[47]Urden, L. D. (2002). Patient satisfaction measurement: current issues and
implications. Professional Case Management, 7(5), 194-200.
[48]Van Der Meijden, M. J., Tange, H. J., Troost, J., &Hasman, A. (2003).
Determinants of success of inpatient clinical information systems: a literature
review. Journal of the American Medical Informatics Association, 10(3), 235243.
[49]Van Eaton, E. G., Horvath, K. D., Lober, W. B., &Pellegrini, C. A. (2004).
Surgical outcomes research organizing the transfer of patient care
information: The development of a computerized resident sign-out system.
Surgery, 136, 5-13.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
121
[50]Williams, F., & Boren, S. A. (2008). The role of the electronic medical record
(EMR) in care delivery development in developing countries: a systematic
review. Informatics in primary care, 16(2), 139-145.
[51]Winter, A., Brigl, B., & Wendt, T. (2003). Modeling hospital information
systems (part 1): the revised three-layer graph-based meta model 3LGM2.
Methods of Information in Medicine-Methodik der Information in der
Medizin, 42(5), 544-551.
[52]Wolber, T., On, C. J., Brunckhorst, C., Schmied, C., Steffel, J., Lüscher, T. F.,
& Duru, F. (2010). Patient satisfaction and clinical outcome following
outpatient radiofrequency catheter ablation of supraventricular tachycardia.
Swiss Medical Weekly, 140(3), 52.
[53]Wood, D. B. (2012). Private versus State Health Care: Patient Perceptions.
South African Family Practice, 14(7).
[54]Wu, S., Chaudhry, B., Wang, J., Maglione, M., Mojica, W., Roth, E., Morton,
S.C., &Shekelle, P. G. (2006). Systematic review: impact of health
information technology on quality, efficiency, and costs of medical care.
Annals of internal medicine, 144(10), 742-752.
[55]Zheng, Y. (2005,) Information Culture and Development: Chinese experience
of e-health. In System Sciences, 2005. HICSS'05. Proceedings of the 38th
Annual Hawaii International Conference on (pp. 153a-153a). IEEE.
UDC: 005.51:502/504 ; 551.583(497.11) ID: 199125516
Upravljanje uticajem klimatskih promena u Srbijistudija slučaja
Marko Protic29
APSTRAKT
Klimatske promene već imaju uticaj na biodiverzitet, i predviđa se da one
postanu sve značajnija pretnja u narednim decenijama. Opadanje arktičkog
morskog leda ugrožava biodiverzitet svih bioma i šire. U vezi sa tim, primećen je i
porast kiselosti okeana, što je posledica veće koncentracije ugljen-dioksida u
atmosferi. Ekosistemi već pokazuju negativne uticaje zbog sadašnjeg nivoa
klimatskih promena, što je skromno u odnosu na buduće očekivane promene. Osim
porasta temperature, može se očekivati da će češća pojava ekstremnih vremenskih
prilika i promene obrazaca padavina imati značajan uticaj na biodiverzitet. U radu
je navedeno nekoliko primera aktivnosti koje relativno malo koštaju, a tiču se
upravljanja uticajem klimatskih promena u Srbiji.
KLJUČNE REČI: klima, upravljanje, adaptacija, aktivnosti, planiranje
JEL: K51
29
Kontakt autor Marko Protic,e-mail: [email protected], PD Elektrosrbija doo,
Čačak, Srbija
124
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Uvod
Uticaji promene klime su već očigledni u Srbiji i globalno. Naučno
razumevanje promene klime nagoveštava da će Srbija iskusiti značajne promene u
šablonu vremenskih prilika tokom perioda od samo jedne generacije, što je trend
koji će se verovatno nastaviti tokom nekoliko vekova. Zajednice svih veličina
suočiće se sa mnogim novim rizicima i prilikama. Upravljanje uticajima promene
klime traziće razvijanje lokalnih strategija.
Očekivani uticaji klimatskih promena ukljucuju suše, smanjenu kvaliteta
površinskih voda, veću učestalost pojava vector-borne? bolesti, češći talasi vreline
koji imaju za posledicu smanjeni kvalitet vazduha i veću nekomfornost ljudi u
gradskim centrima, kao i povećanje olujnih naleta koje plave rečne oblasti. Za
mnoge opštine, promena u učestalosti i ozbiljnosti ekstremnih vremenskih prilika,
kao što su intenzivne padavine, jaki vetrovi ili snežne oluje, kao i sezonske
varijacije u vodosnabdevanju jesu glavna briga. Najveće otopljavanje se očekuje u
Vranju, Nišu, Leskovcu, Pirotu, Prokuplju i južnoj Srbiji.
Predvidjanje posledica klimatske promene i preduzimanje akcija pre nastajanja
glavnih posledica je efektna strategija upravljanja klimatskim rizikom te smanjena
opšte ranjivosti jedne zajednice. Adaptacija uključuje promene što se tiče odluka,
aktivnosti i razmišljanja u odgovoru na uočene ili očekivane promene u klimi.
Vlade, pojedinci, industrija i grupe unutar zajednice, svi oni mogu preduzimati
mere prilagodjavanja da bi se smanjila potencijalna šteta i iskoristile nove prilike.
Aktivnosti moguće adaptacije su izrazito širokog spektra i mogu uključivati
upotrebu novih tehnologija, prilagodjavanje prakse planiranja i investiranja, kao i
revidiranja propisa. Mere adaptacije takodje mogu pomoći da se postignu drugi
ciljevi odloživosti u opštinama i ne bi ih trebalo smatrati samo usamljenim
akcijama bavljenja promenom klime (Baumol, 1972).
Klima na planeti Zemlji se menja. Neke od ovih promena nastaju usled
prirodnih varijacija koje se dogadjaju milionima godina, ali i zbog ljudske
aktivnosti koje ispuštaju gasove u atmosferu sve više zagrevaju planetu doprinoseci
efektu “staklene bašte”. (Baumol & Wallace, 1971).
Medjuvladina panel diskusija o promeni klime zaključuje da je najbolja
procena da je globalno prosečno otopljavanje vazduha tokom ovoga veka u
rasponu od 1.80C do 4.00C. Ova stopa temperaturnih promena je bez presedana
barem u poslednjih 10.000 godina (Swedish Journal of Economics, 1971).
Prema tome, istorijski gledano klima više ne pruža precizne mere buducih
kliimatskih uslova.
Sta je prilagodjavanje klimatskim promenama?
Čak i nakon uvodjenja značajnih mera za smanjenje ispuštanja gasa iz
staklenih bašta (GHG), neki dodatni stepen klimatskih promena je neizbežan i
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
125
imaće značajan ekonomski, društveni i ekološki uticaj na zajednice u Srbiji. Da bi
se smanjio negativni uticaj ove promene i da bi se iskoristile nove prilike koje se
ukazuju, biće potrebno da se ljudi Srbiji prilagode (Bertiau F.C.S.J., de Graeve
E.S.J., Treanor P.J.S.J, Vatican Observatory Publications, 1,4,1973.,159).
Zaštita životne sredine se smatra obaveznom odgovornošću čovečanstva. Da bi
preživeli, ljudima treba čistog vazduha, vode i zemljišta. Kompanije koje imaju
ulogu u ekološkoj koristi za sebe i za celo društvo (Borg, 1996) – nepotpuna
recenica.Savremeni stil života čini nas potpuno zavisnim od energije. Sve veća
upotreba fosilnih goriva - kao sto je nafta, ugalj i gas – dramaticno utiče na ukupno
ispuštanje gasova staklene bašte u vazduh (Komisija za energiju Kalifornije,
Nonresidential Compliance Manual, 2005.)
Slika 1. Emisija iz elektrana
Elektrane koje koriste fosilna goriva, naftna industrija i naftni proizvodi su
najveći zagadjivači životne sredine. Do zagadjenja životne sredine može doći u
svim sektorima elektroindustrije - u proizvodnji uglja, prenosu i distribuciji struje,
zatim u naftnom i sektoru gasa, od vadjenja, eksploatacije, i naročito u proizvodnji
i transportu nafte i njenih derivata (Cinzano et all, 2001). Oslobadjeni gasovi iz
izduvnih cevi nastalih u toku rada energetskih postrojenja, su sumpor dioksid
(SO2), ugljen-monoksid (CO), ugljen-dioksid (CO2), nitrogen oksid (NOx) i
čestice prašine. Svi ovi elementi javljaju se u procesu rada elektrana koje rade na
pogon uglja. Nedopustivo visoke ispuštanje čestica ( preko 50,000 tona godisnje).
126
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Tabela 1. Podaci za Kolubaru i Kostolac, kvalitet lignite
Rudnik
Vrsta
Kolubara
komad
sitan
*komad
*sitan
Kostolac
Sastav u procentima
Vlažnost Pepeo Zapaljivi
materijali
48
10
42
49
12
39
43
14.5
42.5
36
34
30
Kolicina
SO2
u%
0.4
0.4
0.7
0.6
Kolicina
NO2 u %
Kolicina
CO2 u gr
0.3
0.3
0,3
0,4
220
220
220
230
Manja
snaga u
kJ/kg
9,600
9,300
9,700
6,800
Izvor: Autor
Ugljen monoksid (CO) je visoko toksičan gas, bez boje, mirisa i ukusa. Ovaj
gas nastaje tokom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva.Koncentracija od 1%
ugljen-monoksida u vazduhu je smrtna.Ugljen monoksid je otrovan pri visokim
koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju. Ispuštanje potiče
uglavnom od saobraćaja. U Evropi se ispusti oko 125 miliona tona, ili 11% ukupne
globalne emisije ovoga gasa (Cinzano et al., 2000). Procenjuje se da emisija
sumpor dioksida (SO2) u Evropi iznosi 39 miliona tona godišnje. Emisije
jedinjenja sumpor dioksida dramatično su više zimi nego leti, usled sagorevanja
fosilnih goriva. Zimski smog se najčešće javlja u centralnoj, južnoj i jugo-istočnoj
Evropi. Stoga su vlasti zemalja u regionu pokrenule kampanju za smanjenje
upotrebe vozila u centralnim gradskim oblastima. Koncentracija SO2 u atmosferi
zapadnoevropskih gradova je primetno niža nego 70-ih godina prošloga veka. Pad
koncentracije SO2 u atmosferi je rezultat smanjene upotrebe fosilnih goriva za
grejanje porodičnih kuća (Coase, 1960).
Oslobodjene kisele supstance kao SO2 i NO2 u atmosferi mogu se zadržati
nekoliko dana što je vreme za koje prevale razdaljinu od nekoliko hiljada
kilometara, tokom čega se transformišu u sumpornu i azotnu kiselinu. Primarni
zagadjivač SO2 i NO2 i proizvodi njihovih reakcija nakon njihovog taloženja i
promena padaju na površinu zemlje (kisela kiša) što izaziva kiseljenje okoline.
(Scott et al, 2001). Nezvanična informacija otkriva da je u 2006. godini ispuštanje
iz energetskog sektora bilo 52.97 miliona tona CO2, sto je 2/3 SO2 od 1990.To su
posledice generacijama unazad. Ipak jos uvek nema zvaničnih podataka o
ispuštanju iz staklenih bašta, a komunikacija vezano za Okvirnu konvenciju UN o
Klimatskoj promeni je jedina u pripremi (Ministarstvo Energije, Energetski
godisnjak, 2005). Preliminarna analiza vodi do procene da je potencijalno
smanjenje ugljenika u Srbiji deo 20-25 miliona tona CO2 godišnje.
Važni su ekološki problemi koje izaziva energetski sektor u Srbiji. Instalacije
za proizvodnju struje iz uglja stvaraju ogromne količine pepela koji se trenutno
zadržava u djubrištima izazivajući ogromno zagadjenje vazduha, vode i zemljišta.
Procenjuje se da je u Srbiji oko 1.800 hektara prekriveno pepelom, koji se nalazi na
oko 170 miliona tona pepela. Zagadjenje vazduha ispuštanjem sumpor dioksida,
azot oksida i sumpor dioksida iz energetskog sektora nije propisno i sistematski
mereno. Srbija je jedan od najvećih zagadjivača zapadnog Balkana (Ministarstvo
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
127
energije, Godišnjak električne struje, 2006). Prilagodjavanje klimatskim
promenama odnosi se na akcije koje smanjuju negativne uticaje klimatskih
promena, istovremeno koristeci potencijalne nove prilike.To uključuje
prilagodjavanje stavova i akcija zbog primećenih ili očekivanih mera i akcija
(Ministarstvo Transporta, Biro transportnih statistika, 2001).
U većiini slučajeva, očekivana prilagodjavanja će rezultirati manjim
kratkoročnim troškovima i imaće više efekta od reaktivnih prilagodjavanja.
Prilagodjavanje (odgovor na klimatske uticaje) i umanjenja (smanjenja ispustanja
GhG) neophodni su dodaci u bavljenju klimatskom promenom (Agencija za zaštitu
životne sredine, Kancelarija za Transport i Kvalitet vazduha, 2006).
IV izvestaj Medjuvladinog panela o proceni Promene klime kazž da sve dok ni
prilagodjavanje ni akcije smanjenja same po sebi ne mogu sprečiti značajne
posledice klimatskih promena, ako se preduzmu zajedno mogu znatno umanjiti
rizike.Umanjenje je potrebno da se smanji stepen i magnituda klimatske promene,
dok je adaptacija od esencijalnog značaja da bi se smanjile štete od promena klime
koje se ne mogu izbeći. (Elvidge, C.D., Baugh, K.E., Kihn, E.A, Kroehla, H,W,
Davis, E.R., 1997, Postavljanje gradske rasvete pomocu DMSP Operativnih
Linescan sistemskih podataka,Fotogrametrijski inzenjering i Daljinsko ocitavanje,
v. 63, p.727-734). Pojedinačni stavovi i mere mogu biti kreirane da pomognu da se
pozabavi kako umanjenjem tako i prilagodjavanjem. Na primer, kako se klima
menja, projektovana veća učestalost i intenzitet kišnih oluja može povećati oticanje
atmosferskih voda i dovesti do potencijalnih poplava u urbanim oblastima.
Sadjenje uličnog drveća je inicijativa koju opštine mogu da sprovedu bilo da bi se
smanjilo oticanje vode (adaptacija) i povećalo odlaganje ugljenika (ublažavanje).
U drugim slučajevima, može doći do konflikata izmedju adaptacije i ciljeva
smanjenja koji mogu biti adresirani u širem kontekstu prioriteta zajednice i
tolerancije rizika.
Na primer, veće koriscenje klima uredjaja može se smatrati merom
prilagodjavanja pošto umanjuje zdravstvene probleme kod ljudi za vreme talasa
vrućine, koji su projektovani da budu cešći u budućnosti. Medjutim, klimatizacija
je intenzivna kada je energija u pitanju i zavisno od izvora električne struje,
verovatno ce povećati ispuštanje ugljen dioksida (Elvidz et al., 2001). Stoga, da bi
se odlučilo koja akcija prilagodjavanja je najprimerenija konkretnoj situaciji, mora
se obratiti pažnja na njene posledice po adaptaciju i umanjenje, kao i troškove,
efikasnost i prihvaćenost od strane javnosti.
128
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Zasto treba adaptirati opštine u Srbiji
Postepena pomeranja kada se radi o prosečnim uslovima (temperatura,
padavine... itd) biće praćene promenama klimatskih promena i učestalosti
ekstremnih vremenskih i klimatskih dogadjaja. Posledice menjanja klime se već
vide u svakom regionu zemlje, naročito u južnoj Srbiji gde se te posledice povezuju
sa otopljavanjem koje se dogadja brzim tempom nego širom zemlje u celini.
Očekivani uticaji širom Srbije uključuju povećanu učestalost i težinu
ekstremnih vremenskih dogadjanja (npr. toplotni udari, poplave, priobalne oluje i
susa), više smog epizoda i izbijanja bolesti, topljenje večitog leda, gubitak leda u
severnom moru kao i povećanje nivoa mora.
Ovi uticaji će pogoditi opštine, velike i male, gradske i seoske, imaće i
pozitivne i negativne implikacije na infrastrukturu (npr. transport, vodosnabdevanje
i kanalizacija), društvene i ekonomske sisteme (npr. ljudsko zdravlje,
konkurentnost, rekreacija) i prirodno okruženje (npr. gubitak biodiverziteta,
degradacija stanista, invazivne vrste).
Uticaj klimatskih promena u Srbiji
Projektovane brze promene u klimatskom sistemu sve više će postavljati
značajne izazove u Srbiji.
Neki primarni biofizički uticaji koji brinu uključuju :
 otapanje večitog leda sa pratećim posledicama po južnu infrastrukturu,
 otopljavanje i produžene suše, pravljenje suma osetljivijim na požare i
najezde insekata,
 povećano sušenje unutrašnjosti kontinenata, smanjenje snega i malobrojni
glečeri, što će dovesti do nedovoljno vode za poljoprivredu,
hidroelektricna postrojenja, brodogradnju, vodosnabdevanje u opštini i
druge upotrebe,
 sve češći toplotni udari i epizode smoga koji izazivaju morbiditet i
mortalitet, posebno u velikim gradovima gde efekti ostrva vreline
pojačavaju ove dogadjaje
 veća težina i učestalost pojediniih ekstremnih vremenskih prilika i
prirodnih opasnosti s njima u vezi kao sto su poplave, infrastruktura i
zdravlje, uticaj na ekonomske aktivnosti
 veća obalska izloženost naletima oluja usled sve većih i jačih oluja,
kombinovanih sa visim nivoima mora, sto dovodi do erozije i unistavanja
infrastrukture,
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
129

oštećenje staništa ugroženih vrsta, što utiče na lokalnu privredu i
tradicionalne načine života u nekim zajednicama.
Uticaji nedavnih ekstremnih vremenskih prilika isticu ranjivost zajednica u
Srbiji i kritične infrastrukture na klimatske promene.Troškovi koji su rezultat
ekstremnih vremenskih prilika u Srbiji tokom poslednjih 15 godina veći su nego
svih prethodnih godina zajedno.
Stotine miliona dinara štete imovine i prekidi u proizvodnji i protoku roba i
usluga povezuju se sa poplavama, vetrovima, gradom, ledenim olujama te divljim
požarima u svim regionima u Srbiji. Sve veća učestalost i intenzitet ekstremnih
vremenskih prilika, kao sto je projektovano da će se dogadjati sa trajnim
klimatskim promenama, takodje ce pogoditi troškove i dostupnost osiguranja i
uticaće na vlade kada one daju poslednje utočište.
Lokalne vlade treba da odigraju jedinstvenu i presudnu ulogu u upravljanju
rizicima klimatskih promena. Dok svi nivoi vlasti imaju važne odgovornosti
vezano za prilagodjavanje, lokalna priroda mnogih klimatskih uticaja znači da su
opštine često na prvoj liniji kako bi obezbedile delotvorno upravljanje rizicima,
zaštitile bezbednost zajednice i promovisale ekonomsku održivost. Opštine su u
dobroj poziciji da sprovedu mere adaptacije, naročito kroz procese kao sto su
planiranje upotrebe zemlje, planiranje energije zajednice te mehanizmi poput
zoniranja ili regulacija dozvola.
Za mnoge zajednice, promene u raznolikosti klime, kao sto se reflektuje u
manje predvidivim vremenskim prilikama, mogu predstavljati veći izazov za
planiranje nego promene prosečnih klimatskih uslova.
Akcije koje manji i veći gradovi danas preduzimaju da bi poboljšali otpornost
zajednice na klimatske promene veoma će uticati na njihovu sposobnost da ispune
buduce ciljeve održivosti, kao i da plati za ljudske i ekonomske troskove uticaja u
vezi sa klimom. Studije slučaja u ovom radu pružaju nekoliko primera relativno
niske cene akcija, naročito kroz procese planiranja, koje danas vode zajednice, a
koji su kreirani da bi umanjili troškove buducih uticaja.
Planiranje uticaja klimatskih promena u Srbija-studija slucaja
Ni jedan pristup klimatskim adaptacijama nije prikladan za sve zajednice.
Svaka opština mora da se bori sa jedinstvenom geografijom i specifičnim pitanjima
klimatskih promena. Legalni sistemi, zakoni, institucije i kulturne tradicije se
razlikuju od regiona do regiona. Resursi koje jedna zajednica može posvetiti
planiranju adaptacije takodje se znatno razlikuju.
Velike gradske oblasti mogu imati mnogo planera i kreatora politike koji
posvećuju bar deo svoga vremena direktno pitanjima koja se tiču prilagodjavanja,
dok jedan udaljeni zaselak verovatno neće imati planere. Pristupanje treba da se
130
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
gradi na korišćenju zemljišta zajednice i kapitalnim planovima infrastukture i treba
da bude prilagodjen stvarnosti lokalne situacije.
U zajednicama širom Srbije se sada preduzimaju različite akcije
prilagodjavanja. Većina mera prilagodjavanja klimatskim promenama je ugradjena
u postojeće planove i strategije jedne opštine.U nekim sredinama, opštinsko osoblje
i partneri iz te zajednice imaju razradjene planove, stavove, propise ili programe
posebno za prilagodjavanje klimatskim promenama. Ovi planovi mogu da imaju za
cilj jedno pitanje/meru prilagodjavanja ili mogu pružati široki spektar pristupa
brojnim klimatskim pitanjima, mogu doticati razna odeljenja, čak spoljne
organizacije. Takvo planiranje može ciljati privatna lica uključujući vlasnike kuća i
preduzeća, ili može biti fokusirano na interne operacije jedne opštine i
infrastrukturu.
Procena ranjivosti je integralni deo većine procesa planiranja prilagodjavanja.
Ranjivost na klimatske promene je stepen u kojem je jedan sistem osetljiv na, i ne
može se boriti sa štetnim posledicama klimatskih promena, uključujuci klimatske
varijabilnosti i ekstreme.
Razumevanje ranjivosti jedne opštine na klimu pruža osnove za utvrdjivanje
prioriteta.
Analiza pocinje procenom ranjivosti neke opštine na postojeću klimu,
informisanu znanjem o tome kako su klimatske prilike uticale na zajednicu u
prošlosti, o akcijama koje su preduzimane u odgovoru na te uticaje i koliko su
uspesne te akcije bile. Sledeća faza analize ispituje kako je moguće da se klimatski
rizici menjaju u budućnosti, o ovim rizicima se obaveštavaju u projekcijama
buduće klime baš kao i o društvenim i ekonomskim uslovima. Input deoničara je
presudan u svim fazama procene ranjivosti.
Prilagodjavanje se može jednostavno videti kao način upravljanja rizicima
koje predstavlja klima koja se menja. Rizici koji se odnose na klimu mogu se
tretirati slično drugim rizicima (tj. finansijski, politički, demografski i inženjerski)
s kojima se opštine suočavaju. Mnogi donosioci odluka u opštinama su upoznati sa
upravljanjem rizicima, sto je praktični i pouzdan pristup odabiranju najbolje akcije
u neizvesnim situacijama.
Upravljanje rizikom pomaže onima koji donose odluke da utvrde, shvate,
analiziraju i komuniciraju o rizicima.
Procene ranjivosti su zajednički element pristupa upravljanju rizicima. One
pomažu da se identifikuju i klasifikuju potencijalni rizici za opštinske politike,
programe, infrastrukturu i druge prednosti. Proces odabira planova adaptacije i
mera jedne zajednice moze biti formalan ili ad hoc. Prednosti formalnog pristupa
jesu njegova sposobnost da se obezbede jasni i organizovani osnovni principi te da
se izglade neizvesnosti svojstvene projekcijama buduće klime, društvenih i
ekonomskih uslova. Za svaki uticaj klime, postoji niz mogućih odgovora koji se
razlikuju po vremenu, složenosti i troškovima. Mnoge of ovih opcija spadaju u
sledece široke kategorije :
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo

International Review (2013 No.1-2)
131
nema-žaljenja’’: akcije koje donose koristi bez obzira na uticaje izazvane
klimatskom promenom,dobit/prilika: akcije koje koriste klimu koja se
menja da bi donele čistu korist.
 ’’pobedi-pobedi’’:akcije koje umanjuju ranjivost od klimatskih promena
dok istovremeno doprinose drugim ekonomskim, društvenim ili ekološkim
ciljevima (uključujući smanjenje emitovanja gasa iz staklene bašte),
 malo-zaljenja:mere koje relativno malo koštaju i donose veliku
korist,izbegavanje neodrživih investicija: mere koje ogranicavaju ili
sprečavaju nove investicije u oblastima koje su vec visoko rizične od
klime i gde ce klimatske promene verovatno pogoršati te uticaje,
sprecavanje katastrofičnih rizika: politika ili akcije koje se preduzimaju da
se izbegnu neprihvatljivo visoki gubici kao rezultat klimatskih prilika...
Scenariji klimatskih promena su samo jedno orudje koje može da pomogne da
se podigne svest o rizicima klimatskih promena i, u nekim slučajevima, da
pomogne da se planira da se prione na specifične uticaje. One predstavljaju razlike
izmedju istorijskih klimatskih uslova i uverljivih budućih klimatskih uslova. Ovi
scenariji dopunjuju projekcije društvenoekonomskih promena koje mnoge
zajednice rutinski koriste kao deo procesa dugoročnog planiranja. Prilagodjavanje
je tesno povezano sa održivim razvojem. Principi, planovi i investicije koje
obuhvataju više od dve decenije mogu biti neodrživi ukoliko klima koja se menja
nije faktor njihovog razvoja. Razumevanje veza izmedju akcija vezanih za
promenu klime i ciljeva održivosti pomaže opštinama da akcije svoje adaptacije
učine efektnijim tako što ce strateški opredeljivati resurse za postizanje višestrukog
rezultata. (Epple, 1987).
Donosioci odluka u opštinama takodje treba da budu svesni mogućih
konflikata do kojih može doći pri odabiranju mera prilagodjavanja. Na primer,
morski zid može štititi obalsko vlasništvo od ekstremnih olujnih šteta, ali takodje
može nepovoljno pogoditi zdravlje obalskog eko-sistema (na primer uznemiravanje
osetljivih staništa riba i ptica) i negativno uticati na eroziju ili sedimentaciju negde
drugde na obali. Diskusija je važno sredstvo rešavanja konflikta i postizanja
konsenzusa zajednice. Mnoge zajednice u Srbiji koje uspešno sprovode planove i
mere adaptacije održavale su javne konsultacije da bi otvoreno diskutovale o
troškovima, koristima, snazi i slabostima različitih opcija, i da javnosti daju važnu
reč u odlučivanju kojim najboljim putem da se nastavi.
Svest o potencijalnim uticajima klimatske promene u zajednicama i o
vrednosti preduzimanja ranih akcija da bi se smanjio negativni uticaj je
presudna.Zato što adaptacija često uključuje proaktivno ulaganje radi sprečavanje
buduće štete, potrebna je svest izmedju javnosti i donosilaca odluka.
Pomeranje od znanja do akcije često traži snažno vodjstvo. Predvidjanje,
odlučnost i strpljenje su potrebni da bi podstakli opštinu da radi na adaptaciji i da je
sprovede do faze implementacije. U mnogim slučajevima, potreban je jedan ili više
pobornika (unutar ili izvan lokalne vlasti) da inicijative za adaptaciju drže živim
uprkos mnogim konkurentnim prioritetima sa kojima se opštine suočavaju.
132
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Sredine koje su pokazale inicijativu i uspeh svojih programa i mera za
ublažavanje klimatskih promena mogu biti u mogućnosti da uspešno iskoriste ovo
rukovodstvo da ubrzaju napore adaptacija.
Takodje, interdisciplinarno partnerstvo i saradnja mogu biti korisni kada se
bave kompleksnim izazovima klimatskih promena. Kada se prave planovi za
klimatske promene, posebno u fazi procene ranjivosti, kreatori politike i planeri ce
morati da se oslone na spoljne stručnjake. Ova partnerstva sa specijalistima za
klimatske promene su od posebne važnosti zato što će opštine morati da jasno
objasne kompleksna pitanja javnosti suočenoj sa mnogo konkurentnih prioriteta.
Zaključak
Adaptacija uključuje široki dijapazon aktera: pojedinci, grupe iz zajednice,
gradjansko društvo, privatni sektor i svi nivoi vlasti. Proaktivni pristup adaptaciji,
koji obuhvata razmatranje uticaja klimatskih promena na procese planiranja,
umanjuje kratkoročne i dugoročne rizike i izbegava značajno više cene u vezi sa
reaktivnim merama. Kolektivni pristup može pomoći da se postignu višestruki
ciljevi politike za različite nivoe vlasti.
Sprovodjenje mera adaptacije je od suštinske važnosti za opštinske vlasti radi
zaštite dobrobiti gradjana i radi uspešnog upravljanja javnim resursima.
Uspešne akcije adaptacije zahtevaju planiranje i potpomognutost resursima na
odgovarajući način strategije. Glavni tok adaptacije prema postojećim i novim
opštinskim planovima, principima i propisima – uključujući kapital, infrastrukturu,
korišćenje zemljišta i planova reagovanja u vanrednim situacijama, mogu biti
najefikasnije sredstvo smanjenja ranjivosti od klimatskih promena, a da se takodje
doprinosi drugim ciljevima održivog razvoja. Ipak, neke zajednice koje se
suočavaju sa akutnim uticajima mogu odabrati da razvijaju detaljne planove
adaptacije u slučaju kflimatskih promena da se pozabave lokalnim prioritetima.
Izvori informacija su dostupni kako bi pomogli opštinama bilo da tek počinju
da razmišljaju o adaptaciji, da sprovode procenu ranjivosti ili da se pripremaju da
planiraju i sprovode diskretne mere adaptacije. Opšte informacije su spremne i
dostupne, a regionalni specifični izvori se neprestano razvijaju.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
133
LITERATURA
[1] Baumol, William J.(1972) “On Taxation and the Control of Externalities”,
American Economic Review 62: 307-322.
[2] Baumol, William J., and Wallace E. Oates. (1971)“The Use of Standards and
Prices for Protection of the Environment”,Swedish Journal of Economics73:
42-54.
[3] Bertiau F. C. S. J., de Graeve E.S. J., Treanor P. J. S. J.,(1973) Vatican
Observatory Publications, 1, 4 159.
[4] Borg, V.,(1996) “Death of the Night.” Geographical Magazine, 68, 56.
[5] California Energy Commission (2005) Nonresidential Compliance Manual
[6] Cinzano, P., F. Falchi and C.D.Elvidge. (2001). “The First World Atlas of the
Artificial Night Sky Brightness.” Monthly Notices of the Royal Astronomical
Society, 328, 689-707.
[7] Cinzano, P., W. F. Falchi, C.D. Elvidge and K. E. Baugh* (2000) “The artificial
Night Sky Brightness Mapped from DMSP Satellite Operational Linescan
System Measurements.” Monthly Notices of the Royal Astronomical Society,
318, 641-657.
[8] Coase, Ronald. “The Problem of Social Cost”, Journal of Law and Economics
3:1, 1960, 1-44.
[9] Davis S,, Mirick D., Stevens R.(2001) “Night Shift Work, Light at Night, and
Risk of Breast Cancer”, Journal of the National Cancer Institute93:20, 15571562.
[10]Department of Energy (2005) EnergyInformation Administration. Annual
Energy Review, Washington, D.C.: GPO
[11]Department of Energy (2006) EnergyInformation Administration. Electric
Power Annual, Washington, D.C.: GPO
[12]Department of Transportation (2001)Bureau of Transportation Statistics.
National Household Travel Survey, Washington, D.C.: GPO
[13]Environmental Protection Agency(2006) Office of Transportation and Air
Quality. Light-Duty Automotive Technology and fuel Economy Trends: 1975
through 2006, Washington, D.C.: GPO
[14]Elvidge, C.D., Baugh, K.E., Kihn, E.A., Kroehl, H.W, Davis, E.R, (1997),
Mapping of city lights using DMSP Operational Linescan System
data.Photogrammetric Engineering and Remote Sensing, v. 63, p. 727-734.
134
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
[15]Elvidge, C.D., Imhoff,M.L., Baugh, K.E., Hobson, V.R., Nelson, I.,Safran, J.,
Dietz, J.B., Tuttle, B.T., (2001), Nighttimelights of the world: 1994-95. ISPRS
Journal of Photogrammetry and Remote Sensing, v. 56, 81-99.
[16]Epple, D. (1987). “Hedonic Prices and Implicit Markets: Estimating Demand
and Supply Functions for Differentiated Products.” Journal of Political
Economy, 95: 59-80.
UDC: 061.251:328.182 ID: 199126284
Politički uticaj i delatnost masonskih organizacija
Katarina Majstorovic30
Milos Stanojevic31
ApstrakT
Vreme u kome živimo je doba globalizacije. Brojni mehanizmi javnog života
pomažu da se postigne unifikacija i gubitak individualnosti u mnogim sferama.
Čini se da tema masonerije, koja je moćan i uticajan činilac društvenog života I
promene, nema primerenu pažnju istraživača. Cilj ovog rada je da podseti na
kompleksnost korelacije masonerije i politike i da ovu kompleksnost istakne.
Suštinu masonerije shvatili smo u kontekstu masonerije kao tajnog društva I
ukazali smo na karakteristike njenog društvenog angažovanja. Naglasak je
prvenstveno na prirodi fenomena o kojima se raspravlja i mogućim praktičnim
posledicama tako shvaćene prirode.
KLJUČNE REČI: masonerija, tajna društva, politika, zavera, sloboda
JEL: L31
Kontakt autor Katarina Majstorovic,e-mail: [email protected], Visoka škola za
poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
31
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija
30
136
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Osnovne karakteristike tajnih društava
“Ono što čini vrednost čoveka nije istina koju poseduje ili veruje da je ima, to
je napor koji učini da bi joj se približio. Jer nije posedovanje, već istraživanje istine
ono što jača snage koje čine da se on stalno usavršava. Kad bi Bog u desnoj ruci
držao svu istinu, a u levoj težnju ka istini, i kad bi mi rekao da biram, izabrao bih
levu ruku i rekao: ‘Podaj, Oče moj, jer istina je samo za tebe!” (Lesing)
Vrlo je teško dati konačno, ili bar operativno zadovoljavajuće određenje tajnog
društva. Ne zato što je to pojam koji nam služi za definisanje drugih pojmova (na
tragu filozofije bismo rekli “kategorija”). Jedan od razloga je taj što postoji
nebrojeno mnogo literature čiji se autori bave fenomenom tajnih društava, a da
izostavljaju konkluzivno pojmovno određenje. Tajna društva posmatraju se,
uglavnom, kao deo naše društvene stvarnosti, drevna po poreklu, savremena po
delovanju. To je kontekst koji je polazište za opis društvene klime, u kome su tajna
društva jedan među mnogim faktorima koji nam pomažu da razumemo i snađemo
se u svetu koji nam je dom.
Elementarno sociološko određenje tajnih društava vodi preko pojma društvene
grupe. Nezavisno od veličine, osnovna karakteristika društvene grupe je to da svi
njeni članovi imaju osećaj zajedničkog identiteta i stalnu interakciju. Ipak, naše
intelektualno poštenje ovim nije zadovoljeno- šta je to što bi moglo da bude
differentia specifica jednog tajnog društva u odnosu na druge društvene grupe?
Moramo biti svesni ove teškoće, jer delimično iz nje proizilaze pitanja koja bi nam
mogla biti interesantna: šta je to suštinski različito za jednog masona i jednog
hrišćanina? Zašto većina autora koji u masoneriji vide svojevrsnu teoriju zavere
jesu podstaknuti religioznim motivima, i istupaju kao apologete? Zašto je za jednog
hrišćanina uobičajen pred-pojam tajnog društva vezan za njegovo “mračnjaštvo”, a
jedan mason na to odmahuje rukom, jer misli da se naprosto radi o
nepretencioznom mitu, lišenom pokušaja da se rasvetli prava, humana misija tajnog
društva? Takođe, odgovori na ovakva pitanja u mnogome bi nam pomogli da
utvrdimo udeo istine u često iznošenoj tvdnji da tajna društva iz senke vladaju
svetom, i da trud pojedinca predstavlja prosto jedan imaginarni, subjektivni suvišak
koji je već unapred osujećen i lišen bilo kakvog smisla. Da li nam priču o ovoj
vladavini u svom buncanju donosi paranoična svest civilizacijski zahuktalog
čovečanstva, ili je to istorijski verodostojna priča? Da li paranoična svest može da
odgovori naučnom zahtevu definisanja, u kome bi mračna strana imala ulogu
differentia-e specifica-e i tako jednoznačno odredila tajna društva naspram drugih
društvenih grupa?
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
137
Tajna i strepnja u tajnim društvima
Psihološki gledano, tajna je nešto što je od izuzetne važnosti, jer afirmiše
vrednosti privatnost. Subjektivni aspekt govori u prilog tome da gotovo svi ljudi
deklarativno cene privatnost. Tako će se izjasniti i oni koji neverovatne napore
ulažu pokušavajući da tajnu naruše. Ko bi dozvolio da mu neko nasilno naruši
privatnost? Iz drugog ugla, može se reći da privatnost ide pod ruku sa
posvećenošću- neko će moći da bude posvećen u tajne naše privatnosti. Takva
diskrecija jeste dimenzija koja je zaštićena putem niza odredbi zakona, regulativa i
njima adekvatnih sankcija. Ako ne drugačije, onda je na taj način proizvedena u
vrednost. Takođe, jako smo osetljivi na odavanje tajne- tako nešto vrlo često nam
posluži kao konkluzivan razlog da negativno ocenimo nečiji karakter.
Mogli bismo reći da je ljudska priroda dosta jasno određena spram tajnovitosti,
čak i u vrednosnom, etičkom smislu. “Osoba od poverenja” je poželjan prijatelj.
Trebalo bi da se trudimo da budemo takva osoba, jer je prijateljstvo ideal kome
ljudska priroda teži.
Ambijent tajnovitog karakterističan za tajna društva sjajno opisuje Georg
Zimel, nemački sociolog, posebno u članku “Sociologija tajnosti i tajnih duštava”
(“The Sociology of Secrecy and of Secret Societies”). Tajna društva su mesto gde
prebiva sociološka dimenzija tajnosti par excellence. Ova tajnovitost omogućava
da uz vidljivi zaživi i nevidljivi svet. Psihološki gledano, mi jedan deo života nikad
nikome ne činimo transparentnim, i to ostaje konstanta, nezavisno od prirode
odnosa. Ono šo ostaje samo nama produžava nam život, jer tajnovitost ima
specifičnu dinamiku organizacije onoga što u tišini “ćutimo”. Vreme i prostor
određuju šta će se u tajnom društvu čuvati od pogleda autsajdera:
„U plemenskoj zajednici gotovo sav život pojedinca otvoren je pogledima
njegovih saplemenika. Muškarci, žene i deca žive u veoma bliskim odnosima i ceo
životni ciklus, od rođenja do smrti, odvija se u ‘javnoj intimnosti’ plemena. Pa
ipak, u nekim grupama se stimuliše i održava tajnost kao uslov opstanka celokupne
zajednice. Plemenski vračevi, šamani i sveštenici svoje misterije ljubomorno
čuvaju u najvećoj tajnosti, pošto se smatra da baš one daju vitalitet plemenu, da bi
pleme bez njih jednostavno izumrlo i nestalo sa zemlje. Magika harizme je
prerogativ sveštenika, a ceremonije inicijacije izvode tajne grupe.
U velikim modernim društvima, u kojima je naglašena zatvorenost i privatnost
ličnog života, pojedinci uče kako da sakrivaju od drugih svoje emocije, kao i
religiozna i politička ubeđenja. Istovremeno očekuju da će stvari koje se odnose na
društvo u celini biti objavljene.” (Norman Mekenzi 1990: 248).
Prirodno je da poverenje u nove vođe duhovnog i političkog života ide na ruku
transparentnosti, koja je samo prividno i očiglednost, zbog bezgraničnog poverenja
u novu harizmu. Ovoj transparentnosti imanentna je jedna transformisana
tajnovitost. Javna baština svetskog znanja osvaja polako “tajne prirode”. Ali,
postoji jedan veoma važan element koji vlada svetom ali koji ne potiče iz ljudske
138
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
emancipacije. On je zasnovan na harizmi, a još je moćniji zbog velikog neznanja
ali i spokoja koji obezbeđuje.
Zimel (1906) smatra da se deca na osnovu čuvanja tajni osećaju važnom, jer su
u stalnom iskušenju da tajnu odaju. Odoleti iskušenju često znači i razlikovati se od
ostalih, zadobiti sebe kao individuu, a to je naročio prisutna težnja u velikim
grupama. Drugim rečima, socijalizacija ima snažne mehanizme koji deluju na
nivou grupe, a personalizacija je nešto za šta se sami moramo boriti. Zimel
primećuje da se pojedinac u tajnovitosti razotuđuje od samog sebe.
Još jedna dimenzija individualne povezanosti sa tajnom je psihološka tema,
koja razmatra određene tendencije ponašanja pojedinca. Psiholozi često govore o
„konspirativnom tipu ponašanja”, gde tajnost u detinjstvu figuriše kao mehanizam
zaštite od spoljašnjih dešavanja koja su doživljena kao traumatična, i kasnije se
održava. Zanimljivo je da na tragu etimologije pojma konspirativnost nalazimo
latinski glagol conspirare, čije je osnovno značenje disati zajedno, delovati,
razmišljati harmonično. Rečnici obično iznose dvojako tumačenje: zajedničko
planiranje u tajnosti (u smislu zlog ili nelegalnog čina) ili kovanje, planiranje
zavere (Džim Marz 2005: 9).
Ova koncepcija stvara veliki problem: izgleda da organizovana tajnost, tajnost
kao integrativni i konstitutivni princip igoriše individualnu tajnost, privatnost, ili
identitet grupe. To je kompleksna tema i nije deo ambicija ovog rada. Ali, veoma je
korisno primetiti da ovako shvaćena tajnost dovodi do interpretacije tajnih društava
koju obično pripisujemo teorijama zavere. Postoji nekakva skrivena zamisao, naum
o uništenju jednih zarad povlašćenosti drugih, želja za samopotvrđivanjem,
elitizacijom, koja ima svoje destruktivno naličje. Da li je ova destrukcija samo nusprodukt želje za ličnom dominacijom, i da li istorija može da dopusti i oprosti
takve želje? Kako je ideološki zamišljeno ljudsko društvo koje je prema takvim
željama permisivno?
Druga dimenzija tajnosti koja nam je zanimljiva jeste tajnost tajnog znanja,
koje je izvor moći. Vrlo je diskutabilno koliko je ova tajnost kreativna. Lepo bi bilo
osmisliti neki projekat i istrajno raditi na njegovoj realizaciji, kao deo tima koji u
krajnjem ishodu čovečanstvu donosi dobrobit. Možemo da zamislimo da vodimo
„dvostruki život ”, ukoliko je naša tajnost zalog za uspeh u pronalaženju leka za
opaku bolest od koje umiru milioni. No ako je tajnost zalog za „uspeh” u
masovnom uništenju različitih, ili po nečemu deklarisano različitih, onda je
opasnost uništenja planete realna. Makar zbog toga je važno da smo okrenuti
kreativnoj strani ljudske prirode.
Članovi tajnih društava pretenduju da zadobiju znanje velike tajne, da
raskrinkaju najveću misteriju. Ponekad u prvi plan lansiraju tvrdnju da je ono
znanje koje je bilo temelj na kome je sazdana naša celokupna civilizacija u stvari
kvazi nauka, lažnjaštvo, pompezni ubedljivi falsifikat. Osnov naše hrišćanske
civilizacije parazitira, prema nekima, na potpuno pogrešnim stavovima, koje je
naša slabašna, nesavršena priroda pothranila, u želji da se oslobodi iskonskog
straha. Strah je intenzivan, pa smo se tako dugo i grčevito držali svoje „kule od
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
139
peska”, kao da nam je ona pravi dom. Razotkrivanje takve slabosti je odličan
instrument novog ropstva, a ujedno i mehanizam koji deluje unutar tajnog društva,
i njegovog insistiranja na pravu da se sazna istina.
Ovaj mehanizam zasnovan je u ljudskoj prirodi, pa tako ima široku primenu u
mnogim društvenim aktivnostima. Na primer, veliki broj multi-level kompanija
fokusira se na biznis koji je u vezi sa tajnošću, osmišljavajući prodaju proizvoda
koji se prosto određuje kao „proizvod”. Ne obelodanjuje se o čemu se radi, a
profitiranje je rezultat logike lančane povezanosti promotera. Proizvod je suvišan,
ali to ne bi prihvatio zdrav razum ni zakon. A to je razlog da proizvod opstane u
svom neautentičnom, tabuizaranom obliku. Uz to, promoteri su povezani na
specifičan način, jer su oni nekolicina koja zna nešto što javnosti nije dostupno. To
je tajna.
Sada ćemo se osvrnuti na strepnju. Prava priroda tajnovitosti vodi do straha,
strepnje, suštinske teskobe pred nepoznatim. Sociolozi i psiholozi često govore da
je to isto osećanje izvor religioznosti. Nemamo odgovore pa želimo da se vežemo
za nešto toliko moćno što će nam ućutkati strah, jer mi smo nemoćni i ne znamo.
Zato se trudimo da živimo tako da možemo umilostiviti višu silu. Cena tog mira je
upitnost, ljubopitljivost koju moramo ostaviti po strani da bismo ispoštovala
autoritet, jer odgovore nemamo. Kao okovani Prometej- imamo veru i nadu, jer
nam je uskraćena mogućnost da imamo znanje. Dosta sličnog javlja se u
objašnjenju mehanizma funkcionisanja tajnih društava, ali su ciljevi zbog kojih ona
postoje raznovrsni, ne tako iskonski uniformisani. Tajna društva vrlo često postoje
zbog moći, vlasti, druženja, istih stavova, MI osećanja do koga nam je stalo. Da
bismo imali nešto od toga shvatićemo da naša posebnost mora da pretrpi jednu
bezupitnost, a često i poniženje (koje je neretko sastavni deo čina inicijacije).
Tajna društva i politika
„Od svih načina pomoću kojih se vladalo ljudima, najadekvatniji je skrivena
tajna.“
(Džon Robinson, 1995)
Prethodnim razmatranjem o prirodi tajnih društava napomenuli smo česte
tvrdnje o nekima od njih kao pokretaču zavera protiv hrišćanstva ili religije koja je
na snazi (državna religija), ili zavere na globalnom političkom nivou. To bi moglo
samo da opiše kolokvialni predpojam tajnih društava. Odnos između tajnih
društava i politike je kompleksan, zbog velikog broja dimenzija, karakterističnih za
oba fenomena. Politička dimenzija čoveka često je i od strane velikih autoriteta
proglašavana centralnom odrednicom antropologije. Sledimo li Aristotela setićemo
se da je čovek po svojoj suštini političko biće, da on jeste i treba da bude kroz
polis. Jeste- zato što je član društva, polisa, čije dobro mora staviti ispred svog
ličnog. Treba da bude- jer je krajnja i najviša ljudska vrednost dostiziva jedino iz te
140
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
pozadine. Regulativ našeg ponašanja, naš moralni imperativ, jeste umerenost, ne
zato što smo skromni već zato što imamo ontološko ograničenje u odnosu na
savršenstvo. Naime, jedino Bog je mudar, samom sebi dovoljan i u tome ima mir.
Mi nemamo ništa od toga a svemu tome težimo. Naš maksimum je fronesis –
praktična mudrost, veština da budemo mudri u izboru i istrajni u ponašanju. Naša
mera je mera naše prirode. Jedna od manifestacija vrline jeste ponašanje koje nas
preporučuje kao dobre prijatelje.
Politika je sfera javnog života. Javno je proklamovanje vrednosti u težnji ka
poboljšanju kvaliteta života. Borba za političku vlast jeste borba za upravljanje
državom. Momenat javnosti je nešto što našoj reči daje novu dimenziju. Preduslov
javnosti je sloboda, a posledica javnosti je odgovornost za reč. Svakako, breme
koje dobijamo je dovoljno teško da nas odvrati od popularnih predstava o
uljuljkanom političaru- profiteru. Javna reč računa na dalekosežnu dobrobit i
relativno lako se na pozornici istorije bori sa licemernim i prikrivenim ličnim
interesima. Pre svoje zloupotrebe javna reč ima svoju pravu upotrbu koja je na
dobrobit svih ili većine. Tajnost u politici potiče otuda što borba za cilj, imanentan
jednoj opciji, često računa sa lošijom pozicijom ili stvaranjem lošije pozicije za
konkurenciju.
Ko što smo videli, tajnost jeste ukorenjena u ljudskoj prirodi, čiji se mnogi
ciljevi artikulišu kroz političko delovanje. Može se reći da se u političkoj dimenziji
tajnih društava, u njihovom primišljenom ili istinskom angažmanu, jasno vidi
raskinutost sa tabuom. Element mističnog prevladan je, zasenjen, elementom
praktičnog i ciljem. Nemamo iscrpno znanje o svetu i stvaramo globalnu sliku
društva, u čijem konstituisanju nam pomaže projektovanje ciljeva, onoga što
ponekad neodređeno nazivamo opštim dobrom. Tako od istorije pravimo poprište
borbe za sukobljene interese, kroz različite programe, sredstva i snage. Ulozi su
srodni, oni se tiču raspodele moći i vlasti.
Šta je to što odlikuje tajna društva a što ih eo ipso čini usko vezanim za
političko, na istoriskoj pozornici ili u paranoičnim interpretacijama istorije?
Sva tajna društva tvrde da poseduju tajno znanje i da je to znanje isključivo u
njihovim rukama. To znanje smatraju jedinom, vrhunskom istinom, pa se
članovima preti da će ih stići ozbiljne posledice ukoliko razotkriju tajne. Tajna
društva tvrde da imaju dugu istoriju, i obično koriste svoje vidljive moći kako bi
širu zajednicu držali u strahu i izazivali strahopoštovanje. Konačno, tajna društva
obično imaju harizmatskog vođu ili vodeću figuru, koji tvrdi da je reinkarnacija
mesije (Nik Harding 2006: 17-18).
Koliko je ovaj opis daleko od opisa političkih činilaca u borbi za biračko telo?
Naravno da se politička partija suštinski razlikuje od društvene grupe kakva je
tajno društvo. Ali svakako da se veza između tajnih društava i politike ne može
svesti na paranojom uzrokovano buncanje zavidnih i uplašenih.
Čini se da su primitivna tajna društva vezana za mnoge uloge koje su se samo
delimično održale u savremenim tajnim društvima. Solidarnost članova je nužan
uslov nastanka tajnih društava, ali je ovaj zahtev u savramenim društvima više u
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
141
funkciji političkog cilja, boljeg organizovanja i veće efikasnosti. Nemogućnost
ličnog uticaja kompenzuje se mogućnošću učestvovanja, a MI osećanje je vezivno
tkivo. Tajnost je pretrpela transformaciju koja prati odlike savremenog:
„Tajnost je sloboda o kojoj zeloti sanjaju: bez stražara da motri na vrata, bez
računovođe da proverava knjige, bez sudije da primenjuje zakon. Tajna vlada nema
ustava. Pravila koja sledi jesu ona koja sama donosi“ (Bil Mojers32).
Iza prividne težnje za anarhijom krije se čvrsta kontrola. U viziji politički
angažovanog tajnog društva ljudi ne liče na atome u Braunovom kretanju, već pre
na stanovnike Bentamovog Panopticum-a. Ne postoji realna sloboda, već samo
dobro osmišljena i centralizovana kontrola. Nije očigledno odakle ta kontrola
potiče, a ta činjenica kontrolu čini još moćnijom. Jasno je da smo se, na ovaj način,
veoma približili logici koja je svojstvena globalizaciji.
Ostaje nam još da navedemo primer politički motivisanih tajnih društava.
Nacionalistička tajna društva Irske osnovana su na tlu Amerike 1858. godine.To je
Fenijsko bratstvo poznato i kao Irsko republikansko bratstvo (IRB), izrazito
revolucionarnog karaktera, sa jasnim političkim ciljem. Članovi se izjašnjavaju
ovako: „ Ja... svečano se zaklinjem u prisustvu svemogućeg Boga, da ću sve
učiniti, makar za to morao položiti sopstveni život, da Irska postane nezavisna
republika i da ću se bezuslovno pokoravati svojim pretpostavljenima u svim
stvarima koje nisu u suprotnosti sa Božjim zakonima, kao i da ću čuvati svaku
tajnu ovog tajnog društva koja mi je poverena“ (Mekenzi 1990: 159). Ipak IRB su
dobili potvrdu irske nezavisnosti u krvi, 1916.godine. Na nedelju dana zauzeli su
poštu i strateški značajne objekte i izdali deklaraciju kojom Irci stiču pravo da
organizuju vlast u svojoj zemlji bez prisustva strane sile. Epilog priče za Irsku nije
ostao na tome. Versajski mir posle prvog svetskog rata nije se izjasnio povodom
statusa Irske, u kojoj je ubrzo buknuo gerilski pokret. Zemlja je podeljena, Alster je
pripao Britaniji, a Irska podeljena na dve nezavisne države.
Jedno od najslavnijih nacionalističkih društava, pored anarhista i boljševika
carske Rusije, je društvo karbonara. Oni su bili pod velikim uticajem masonerije, a
počeci im se vezuju za period između 1802. i 1810., kada su francuski oficiri u
Italiji osnovali prve lože. Bili su neprijatelji bonapartizma. Karbonari su se
zaklinjali: „Kunem se da ću pomagati svoju braću, kao i njihove porodice, koliko
god je moguće. Slažem se da mi se, u slučaju da se krivo zakunem, telo spali,
saseče na komade i da ga braća širom sveta prokunu...“ (Mekenzi 1990: 165). U
samoj zakletvi političkih elemenata nema.
Primeri koji se tiču naše bliske istorije su poznatiji i govore o ličnostima.
Mnogi vide Klintona kao mladog saksofonistu, prepričavajući njegove intrige sa
damama, većina ne zna za njegove veze sa najozloglašenijim modernim tajnim
društvima: Trilateralnom komisijom, Savetom za spoljne poslove i Grupom
Bilderberg. Trilateralna komisija objavljuje imena svojih članova, a njeno
unutrašnje delovanje je tajna. Savet za spoljne poslove objavljuje ulogu svojih
32
Iz Moyers,B. (1987). The Secret Government: The Constitution in Crisis, documentary
142
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
članova, ali oni polažu zakletvu na tajnost u vezi operacija i cilja. Grupa Bilderberg
sve drži u tajnosti. Predsednik Buš bio je član Trilateralne komisije i Saveta.
Mnoge tehnike savremenih tajnih društava sa političkim ciljevima potiču iz
vremena Francuske revolucije, čija je posledica bila i pokretanje nacionalizma u
svetu, iako joj to nije bio cilj. Različiti oblici nacionalizma danas postoje svuda u
svetu. Tajna društva imaju veliku ulogu u pomoći manjinskim snagama da se
izbore za svoje mesto. Nekad se dešava da manjine nemaju izglede spram većina,
pa teže da dođu do nezavisnosti putem otcepljenja- Kurdi u Iraku i Siki u Indiji su
predvođeni tajnim duštvima u kojima se elita bori za nacionalnu emancipaciju.
Dokle god u svetu nacionalizam predstavlja aktuelnost, tajna društva sa političkim
ciljevima biće značajan faktor društvene promene.
Masonske organizacije
Nije nam ambicija da istražujemo poreklo, organizaciju, istoriju i ideologiju
masonerije. Umesto toga, zanima nas politička, javna angažovanost. Kako bismo
angažovanost masonerije povezali sa angažovanošću tajnog društva, tvrdićemo da
masonerija povezuje moderna i drevna tajna društva. Evo nekih osnovnih podataka
o masoneriji, koji su nam potrebni.
Poreklo reči „mason“ vezuje se za francuski jezik, iz koga je korenski preneto
u engleski. Osnovna pretpostavka je da je po smislu sintagma free mason poreklom
od free stones. Free masons bili su engleski esnafi koji su okupljali građevinare
koji su obrađivali slobodan, odvojen kamen. To su majstori koji su imali više
kreativnosti, umetničke sposobnosti. Kako je masonerija doživela preobražaj, iz
slobodnog zidarstva u spekulativnu masoneriju, reč loža je počela da se vezuje za
masone. Loža je mesto okupljanja i osnovni oblik organzacije u masoneriji.
Najpoznatiji masonski simbol je slovo G unutar kvadrata i šestara. Masonsko
identifikovanje sa geometrijom potiče iz srednjeg veka, jer se geometrija često
smatrala okultnom i svetom. Najdublji smisao geometrije u masoneriji jeste aluzija
na samospoznaju, poznavanje sebe koje nema granicu.Ovakvo poistoećivanje je na
tragu pitagorejskog bratstva. Matematičari su istraživači, šire gledano, bilo da se
bave prirodom, brojevima ili nečim drugim. Tajna kosmosa krije se u brojevima i
geometrijskim oblicima. Geometrija je sinonim savršenog znanja, jasne i
razgovetne spoznaje, kako kaže Dekart. Geometrija sadrži ključ kosmosa. Niko ko
ne poseduje znanje iz geometrije i arhitekture ne može postati član lože. Simbol G
se takođe tumači i kao stilizovani drevni simbol kraljevske vlasti, a pridodata mu je
piramida sa bazom na dnu, koja predstavlja zemaljsku vlast, a oslanja se na obrnutu
piramidu (nebeska vlast). To je simbol sličan poznatoj Davidovoj zvezdi. Neki
autori smatraju da G u masonskoj simbolici potiče od gnosticizma, koji je rana
crkva stavila van zakona.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
143
Najznačajnije delo za istoriju masonerije je Nova knjiga konstitucije iz 1717.,
čiji je pisac Veliki nadzornik Džejms Anderson (James Anderson). Knjiga je
rezultat velikog truda i sadrži podatke o osnovnim vrednostima, kanone, kojima se
dominantno bavi, opis nastanka masonerije, dužnosti i propise.
Slobodno zidarstvo ima sve karakteristike tajnog društva. Predstavlja određeni
sistem moralnih vrednosti na koji se poziva, praćen određenom simbolikom koja
vodi poreklo od starih majstora. Alati više ne služe oblikovanju kamena, već su
perfidni i oblikuju čovekovu moralnost. Ceremonija inicijacije kod masona je
arhaična. Za prijem u članstvo kandidat mora naći dva jemca i podneti molbu.
Najčešće je jemac onaj mason koji dobro poznaje kandidata (u običnom životu).
Biografija se detaljno saopštava, dopunjena razlogom za ulazak i fotografijom
predstavlja materijal za masonski savet. Broj ljudi koji se biraju je ograničen: u
tridesettrostepenom sistemu lože najviše 90 masona može imati 31. stepen, najviše
54 može imati 32. stepen, a devet masona 33. stepen. Najčešće korišćene tajne reči
koje masoni koriste kao lozinku, radi prepoznavanja, su „prijateljstvo, ljubav,
istina“.
Misija, učenje i uticaj masonerije
Šta predstavlja najvažniji deo masonske misije? Veliki majstor Velike Lože
Francuske, Anri Tor- Nuges u svojim filozofskim komentarima osnove slobodnog
zidarstva ovako komentariše masonsku misiju:
„Vera i nada slobodnog zidara počivaju na jednostavnoj i temeljnoj ideji; to je
ideja po kojoj u svakom čoveku postoji savest, razum i sloboda, po kojoj čovek
jeste ’čovek duh’ i da zbog toga on zavređuje ne samo naše poštovanje, već i
prijateljstvo, sve naše prijateljstvo, jer u meri u kojoj taj čovek kao i mi traži istinu
i ljubav, u meri u kojoj kao i mi ’on teži istoj zvezdi’ , ljudi pripadaju bez sumnje
istoj vrsti, istom zajedništvu. Na nama je da to zajedništvo transformišemo u
zajednicu i od nje stvorimo univerzalno bratstvo“ (Anri Tor-Nuges 2004:170).
Masonerija je transformisana ali i dalje predstavlja jako moćnu društvenu
snagu. Veliki ideali Francuske buržoaske revolucije- sloboda, jednakost, bratstvo
imaju i u savremenom svetu svoje utelovljenje u masoneriji. Jednakost masona je
jednakost u posvećenosti, idealima i znanju koje ide preko nivoa operacionalnog
procesiranja. Zajedničko svim masonskim organizacijama jeste integrativni
element, njihovo učenje. Religijski osnov masonskog učenja može biti posvećenost
bilo kojoj religiji, s’obzirom na ideal tolerancije, ali nikako ateizam, tako
kodifikuje Andersonovo učenje. Pored verske tolerancije, motiv masonskih
organizacija je i slobodno istraživanje istine. Ovi motivi bi, sprovedeni odlučnim
voljama najboljih među ljudima, trebalo da sirov materijal ljudske prirode
preobrate u razvijeni duh i intelekt. Preduslov za to jeste kritičko preispitivanje i
slobodna debata. Tako je masonska misija humana po karakteru, služi na dobrobit
celokupnog društva, čije poboljšanje ima kao cilj. Veština i znanje koje ovakav
144
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
poduhvat zahteva graniči se sa ljeudskim mogućnostima i nadilaze zdrav razum.
Zato i prekoračuju na teren tajnovitog i posvećenosti, zato se čuvaju i ritualima
prenose.
Postoje brojne organizacije koje su stvorene na tragu masonskih učenja, tako
što su naročito isticale neki od elemenata masonerije kao cilj, a sve to u skladu sa
potrebama vremena u kome su nastale (borba za radnička prava, borba protiv
alkoholizma...). Najpoznatiji primeri su: Sinovi Saveta (Independent Order Bnai
Birth), jevrejski red; Čudni momci (Odd fellows), osnovan u Engleskoj 1879;
Rotary International, osnovan u Čikagu, sa nešto jačim praktičnim usmerenjem na
međusobno pomaganje članova, kako bi se unapredili lični interesi.
Najpoznatiji masoni među istorijskim velikanima bili su:
Engleska- kraljevi Džordž IV, VI, VII, Edvard VIII, Njutn, admiral Nelson,
Valter Skot, Radjard Kipling, Viljem Sart, Robert Berns, Tomas Eliot, Alfred
Brem, Vinston Čerčil, Aleksandar Fleming,Oskar Vajld, Artur Saliven
SAD- Bendžamin Frenklin, Tomas Džeferson, Džon Adams, Rodžer Šerman,
Robert Livingston; od prvih 56 potpisnika Deklaracije nezavisnosti 51 su bili
masoni; predsednici: Džordž Vašington, Džejms Monro, Endrju Džekson, Džejms
Polk, Džejms Buhonan, Džejms A. Forgild, Vilijem MekKinli, Teodor Ruzvelt,
Vilijam H. Taft, Voren G. Harding, Franklin D. Ruzvelt, Hari S. Truman, Džerald
Ford; Ajzenhauer, Mark Artur, Nelson Rokfeler, Luis Rotšild
Francuska- Monteskje, Sen Simon, Kondorse, Helvecijus, Didro, Mirabo,
Robespjer, Danton, Lafajet, La Fonten, Napoleon, Viktor Igo, Lamartin, Luj Blanš,
Klemanso, maršal Foš, Fransoa Miteran, Žiskar d’Esten, Sesil de Mil
Italija- Karduči, Kavur, Đuzepe Garibaldi, Đuzepe Macini, Frančesko Krispi,
Đovani Đolioti, Ernesto Natan, Lićo Đeli
Rusija- Pavle I, car Aleksandar I, knez Vasilij Kuragin, Mihailo Speranski,
Aleksandar Bakendorf, Aleksandar Ipsilanti, Aleksej Razumovski, Aleksanar
Gribojedov, Nikita, Sergej i Matvjej Muravjov, Pjotr Čadajev, Lunin, Pestjelj,
Kondratilj Riljejev, Aleksandar Puškin, Ivan Turgenjev, Mihail Kutuzov, Lav
Tolstoj (?), Aleksandar Kerenski, Aron Simonovič, Oto Štrandman, Jakov
Rubinštajn, Maksim Gorki, Lav Trocki
Masonske organizacije i politika
„Bila jednom dva čoveka, jedan vrlo mudar a drugi veoma glup. Glupak odluči
da izvede trik kako bi nasamario mudraca i ubedi ga da, ipak, nije toliko mudar.
Glupak stavi kikiriki u ljusci u svoju šaku i, pokrivajući ga, reče:
’Ako si toiliko mudar, trebalo bi da mi kažeš da li je ljuska kikirikija koji
držim u ruci zdrobljena ili cela.’
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
145
Obešenjak je znao da ako mudrac kaže da je ljuska zdrobljena, on bi otvorio
šaku da bi otkrio da je mudrac u stvari glup. Ako bi mudrac rekao da je ’ljuska
netaknuta’, on bi je smrvio, otvorio šaku i opet pokazao mudracu da greši. Mudrac
je za trenutak razmišljao, a potom rekao: Odgovor je u tvojim rukama“
(Eperson2005: 361).
Ko je mudar a ko glupak kada je politika u pitanju? Postoji li danas realno
odlučivanje ili su izbori unapred zatvoreni, a naše ponašanje kvazi slobodno?
Svakako da nam masonerija umnogome izgleda kao centar elitizovane moći, iz
kojeg bi odgovori mogli da dolaze. Masonska misija jeste traganje za najvrednijim
u svetu. Na individualnom planu to znači težnju da se u svakoj osobi podstakne
ponos, ljudskost u svakodnevnim aktivnostima. Dalekosežnije, masonerija hoće da
dostigne ideal: savršenog čoveka u srećnijem i mudrijem svetu. Osnovno pitanje je
koja su sredstva da se do tog cilja dođe?
Moral masonerije
Šta je to što mason sme, a šta ne sme da učini? Do kakvih promena u
ponašanju dovodi činjenica da čovek pripada organizaciji čiji su ciljevi jasno
definisani? Odgovor na poslednje pitanje mnogo zavisi od stepena opštosti ovih
ciljeva. Odgovor na prvo pitanje pokušaćemo da pronađemo u knjizi Alberta Pajka,
Moralna načela i dogma (The moral principles and dogma), namenjenoj isključivo
masonima. Autor tvrdi da nemason može da čita ali ne i da razume njegove redove,
jer oni služe samo kao priručnik u kome se skrivaju tajne, i pisan je skrivenim
jezikom.
Etika koju Pajk preporučuje jeste situaciona etika. To znači da moralna načela
nemaju apsolutnu obavezujuću snagu, već su modifikovana zavisno od
specifičnosti situacije. Ne postoje apsolutne dužnosti. Norme ponašanja skrojene su
po predstavi večnosti, ali se primenjuju u trenutku. U pozadini ovog učenja stoji
gnoseološka pretpostavka koja Pajku pomaže: ono što je istinito danas ne mora da
bude istinito sutra, pa i ono što danas nije istina može to sutra postati. Nijedno
ljudsko biće ne može sa sigurnošću da kaže šta je istina. Sa stanovišta istinitog
izabrani narod ne postoji. Etika kao krajnji domet ima univerzalni zakon koji se
odnosi na pojedinačno. Ako se dva čoveka sukobe po pitanju ispravnosti nekog
postupka, ko će odlučiti na čijioj je strani istina? Ovakve postavke vrlo su dobro
uklopive u postupanje zarad cilja, instrumentalno ponašanje. Nije ni čudo što
poznati američki filozof Džon Djui takođe smatra istinu (u smislu apsolutne istine)
mrtvom i sahranjenom. Nije teško od ovakve tvrdnje preskočiti do ukidanja istine u
ideologiji, kao na primer: komunizam je merilo istine, on ukida večne istine. A
ovako opasno na pijedestal podignut interes koji većina prepoznaje kao svoj lični,
pod ruku ide sa odricanjem jedinstvenosti i nesvodivog individualiteta pojedincu.
Čak i na ovom nivou razmatranja o masonskoj etici možemo da uvidimo zbog
čega se masonerija povezuje sa mnogim nemilim dešavanja u političkom životu.
146
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
Eperson piše da je „bar jedan član masonske organizacije verovao bukvalnom
prevodu Pajkovog tolerisanja stava da jedan mason može žrtvovati nekog čoveka
za dobrobit drugih“ (Eperson 2005: 101), i priseća se uloge Frenklina Ruzvelta u
napadu Japana na Perl Harbor. Naime, postoje podaci koji govore u prilog činjenici
da je predsednik unapred znao za japanski plan napada na američke vojne baze i da
nije odreagovao. Umesto toga, pojavio se posle tragedije sa gnevnim izrazom na
licu, govoreći o 7.decembru 1941. kao o „Danu sramote“. Opravdanje za ovaj
previd Ruzvelt je mogao da pronađe u redovima Pajkove knjige i zakletvama koje
masoni polažu.
„Nije tačno kada se kaže da jedan čovek, ma kako mali bio, ne sme biti
žrtvovan za drugog, ma kako veliki bio, za većinu ili sve druge ljude. To ne samo
da je prevara, nego je jedna od najopasnijih. Često jedan čovek i mnogi ljudi
moraju biti žrtvovani, u običnom smislu te reči.“ (Abert Pike, Morals and Dogma u
Eperson 2005).
Ukazaćemo samo na jednu teškoću na logičkom nivou u vezi sa tim: kako bez
apsolutnog merila utvrditi uloge i položaj jačih i slabijih, malih, i (dovoljno)
velikih?
Istorijski primeri političkog angažovanja
Objašnjenje masonske angažovanosti širokog delokruga vodi do činjenice o
preobražaju društvenosti u masonskim redovima. Od 1747. zabranjene su bile
javne povorke masona koji nose znakove Reda, ukoliko ne postoji naročit povod.
Sastanci lože od 1813. karakter gozbe, visoko su formalizovani i „uozbiljeni“
zabranom konzumiranja duvana, alkohola i hrane. Masonerija ima kao dužnost
povinovanje zakonima matične zemlje. Konačnim kodifikovanjem u
Andersonovim konstitucijama, masonska organizacija umnogome liči na preciznost
svojsvenu političkim organizacijama, i vremenom sve više uzima udela kao
legitimni činilac na političkoj sceni. Takođe, ovom unutrašnjem elementu
političkog kod masona treba dodati i činjenicu da se u ložama učvršćivala politička
kultura, naročito glasanjem i pri izborima, sa mnogo više izraženim elementom
tolerancije i razmene mišljenja, nego što je to slučaj u političkom nadmetanju. To
je masonima bilo omogućeno jer ne nastupaju ad hominem već u ime ideala
ljudskog savršenstva. Tajnost masoneriji omogućava prikrivanje političke poleđine.
Ipak, načelno, gledano iz pozicije osnovnih masonskih učenja i vrednosti,
masonerija nije sposobna da izrodi bilo kakvu ideologiju, i tako bi trebalo da je
diskvalifikovana kao nekakva permanentna politička snaga usmerena na sticanje
vlasti. Ukoliko postoji politički angažman, to je angažman masona a ne masonerije,
tj. kodeks koji nalaže političku i versku toleranciju ne može postati ideološki
determinisan. Čak je i unutar same masonerije postojao pokušaj da se naglasi
indiferentnost prema političkom, ali naglašavanjem religioznog momenta, i to je
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
147
masoneriju približilo templarima i mističnom hrišćanstvu. Glavni protagonista
ovog poteza bio je Endrju Majkl Remzi (vitez Remzi, 1696.-1743.).
Tumačenje učestvovanja masona ili predvođenja političkih zbivanja iz redova
masonerije je raznoliko. Logika stoji na strani tvrdnje o nemogućnosti dosledne
političke orjentacije masona, s’obzirom na šarenolikost opredeljenja političkih
velikana koji su bili masoni. Mekenzi tvrdi (Mekenzi 1990: 143) da masonerija kao
institucija ostaje neutralna u sferi politike, dok masoni kao osobe predstavljaju
predodređene reformatore i revolucionare u odgovarajućim društvenim prilikama.
Ono što je masonerija mogla svojim duhom da učini politici jeste priprema jednog
kova koji će moći da prihvati liberalizam, i na tome joj možemo samo biti zahvalni.
Kakvu su ulogu imali masoni u jednom od najvećih događaja u istoriji, Velikoj
revoluciji 1789.? Evo ilustracije pomenute kontraverznosti koja prati karakter
političkog angažovanja:
„Masonerija je u Francuskoj bila potpuno zatečena zbivanjima iz 1789., a
njena početna dezorjentisanost je za vreme jakobinske diktature prerasla u pravo
rasulo. Mada se u periodu direktorijum postepeno oporavlja, predstavlja
beznačajnu društvenu organizaciju, što se najbolje vidi iz izveštaja pariske policije
tokom 1795. Zbog toga je Napoleon u prvi mah razmišljao o potpunom suzbijanju
slobodnog zidarstva...“ i nešto dalje: „Slobodno zidarstvo, dakle, ne stoji iza
Francuske buržoaske revolucije, ali zato ova stoji iza mita o političkokonspirativnom i subverzivnom delovanju slobodnog zidarstva“ (Žolt Lazar 2002:
102; 105).
„Francuska masonerija, koja je u 18. veku okupljala ljude poput Monteskjea,
Sen Simona, Kondorsea, Helvecijusa, Didroa, Miraboa, Robespjera, Dantona,
Lafajeta, La Fontena, pripremila je i učestvovala u revoluciji 1789. godine.
Deklaracija o položaju čoveka građanina, magna carta građanskih sloboda i
liberalizma, ne samo da je izraz slobodnozidarskih ideja, nego i u simboličkom
ruhu odaje svoj izvor- ukrašena je ’okom svevidećim’ i nizom drugih masonskih
simbola“ (Zoran Nenezić 1988: 61).
Čuveni opat Bariel sastavio je Izveštaj namenjen istoriji jakobinizma, u kome
tvrdi da je Velika revolucija bila plod plana koji je tajno skovan u ložama. Kriza
koja je zatekla Francusku posle revolucije i doba terora, oslabili su masoneriju, jer
se ova razvija u klimi slobode. Masoni su se različito odnosili prema svim važnim
pitanjima koje je trebalo rešiti, što ipak govori u prilog tvrdnji da masonerija, po
svom duhu, nije politična.
Navešćemo sada istorijske događaje i podatke koji se najčešće pominju kao
delo masona ili u vezi sa masonerijom, i o kojima takođe postoji tvrdnja da nemaju
nikakve veze sa masonerijom:
SAD- borba za nezavisnost i nacionalni identitet- Tomas Pejn, predlagač
donošenja Deklaracije, bio je mason; masoni su bili i svi predlagači teksta
Deklaracije: Tomas Džeferson, Bendžamin Franklin, Džon Adams, Rodžer Šerman
i Robert Livingston. Deklaracija je prihvaćena 4.7.1776, a već smo napomenuli da
je među prvih 56 njenih potpisnika 51 slobodni zidar. Ustav SAD osmišljen je i
148
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
izglasan u krugu masonerije 1787. Većina predsednika SAD su pod velikim
uticajem masonerije. Američku zastavu osmislila je masonova udovica a kamen
temeljac statui slobode položili su masoni. Na novčanici od jednog dolara nalaze se
dva masonska simbola (piramida od trinaest cigala i svevideće oko) i dva natpisa (
Annuit coeptis i Novus ordo seculorum), svedoče o izabranom narodu koji treba da
vlada. Velikane američke nacije koji su odlazili u kosmos pratili su masoni. Kada
se o masoneriji piše kao o paralelnom sistemu vlasti i odlučivanja misli se
prvenstveno na klub Bilderberg ili Trilateralnu komisiju, koju čine istaknuti
masoni. Grupa Bilderberg postoji od 1954. Trilateralna komisija zvanično je
osnovana uz odobrenje grupe Bilderberg i radi od 1.7.1973, a predsedavajući joj je
Dejvid Rokfeler. Ideja je saradnja trilateralnih nacija Evrope, Severne Amerike i
Azije, a sedišta su Pariz, Njujork i Tokijo. Istaknuti članovi komisije bili su Džordž
Buš i Gerhard Šreder. Na sednicama se iza zatvorenih vrata razmatraju goruća
pitanja iz sva tri regiona preko izveštaja, a zatim se odlučuje o koracima koje treba
preduzeti, kanališući sprovođenje preko članova. Zanimljivo je da je pomoćnik
državnog sekretara, Ričard Holbruk, član trilateralne komisije. Poznato je da se
CIA dovodi u vezu sa slobodnim zidarstvom, kao i to da se u svim velikim NATO
bazama nalaze masonske lože, a u velikoj meri masonerija je uvučena i u delovanje
Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, UNESKO-a. Blizu 70% od
ukupnog broja masona su Amerikanci!
Italijanska kriza bila je rezultat umešanosti papske banke u veliku finansijsku
prevaru ili masonska zavera? Događaj koji se vezuje za Lića Đelija, Musolinijevog
crnokošuljara i čoveka koji je italijansku masoneriju upotrebio za „svetsku
fašističku zaveru“. Loža Propaganda Due (P2) u kojoj je Đeli od 1975. godine bio
Poštovani Veliki Majstor, formirana je 1877. kao loža za istraživanje pri Velikom
Orjentu (Velika Loža Francuske od 1773.). Đeli je bio mason od 1963. P2 je
dobijala pomoć i novinari koji su njeni članovi (Mino Pekoreli, kasnije ubijen)
tvrdili su da ih je finansirala CIA . P2 je izbačena iz zvanične italijanske
masonerije. Đeli je doveo Mikele Sandonu, finansijskog savetnika Vatikana, a ovaj
Roberta Kalvija, vlasnika Banco Ambrosiano, i zajedno su sklapali poslove preko
Instituta za religiozne poslove. Vatikanska banka postala je vlasik većine deonica a
Kalvi je bio okrivljen pa je 1982. pobegao u London. Pronađen je obešen iznad
Dominikanskog mosta, novodno je to bilo posledica samoubistva. Takođe je i
njegova sekretarica nekoliko sati ranije gurnuta kroz prozor. Sindon je nađen
mrtav, otrovan cijanidom u zatvorskoj ćeliji, pošto je osuđen na doživotnu robiju.
Đeli se krije, na slobodi, a tereti se i za veliki broj prevara i malverzacija.
Đelijevom prijatelju, premijeru Đuliju Andreotiju suđeno je zbog veza sa mafijom.
Đeli je inače bio i poslovni partner nacističkog ratnog zločinca Klausa Barbija, koji
je bio počasni gost na inauguraciji Ronalda Regana, kao i finansijer Huana Perona,
fašističkog južnoameričkog diktatora i Fordovog prijatelja. Prilikom pretresa
Đelijeve kuće pronađen je dug spisak masona i dokument „Strategija tenzija“, koji
osmišljava, preko terorističkog delovanja, načine potkopavanja vlasti u Italiji, sa
krajnjim ciljem uspostavljanja novog fašističkog poretka.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
149
RUSIJA: komunizam, KGB i ostalo- nesporno je da je Marks bio član
iluminata, kao i da se po idejama sukobljavao sa Prudonom i Bakunjinom, koji su
bili masoni. Oto Majzner, koji je izdao Marksov Kapital, bio je mason. Trocki se,
nakon što je uvideo da je veliki broj slobodnih zidara među članovima Partije,
jasno ogradio od masonerije: revolucionarni duh je potpuno i apsolutno nespojiv sa
masonerijom, jer je ova oruđe krupne buržoazije, koju odlikuje uskogruda
naduvenost. Time je Komunistička partija objavila rat masoneriji, pa će svaki njen
član koji do 1.1.1923. godine javno ne izjavi da je prekinuo sa masonstvom, biti
isključen. Čudno, jer neki izvori tvrde da je Lav Trocki i sam bio slobodni zidar
počev od 1914., i da je posvećenim čitanjem masonske literature uočio promenu u
njenim osnovama. Karakter slobodnog zidarstva je takav da je bio nespojiv, kako
sa komunizmom, tako i sa fašizmom. Poznato je da su Hitler i Musolini proganjali
slobodne zidare. Moguće je da je fašizam indirektno dezavuisao masone,
povezujući ih, preko čuvenih Protokola sionskih mudraca, sa Jevrejima. KGB je
uspešno koristio masoneriju kako bi u dva odeljenja unutrašnje bezbednosti, M15 i
M16, ubacio špijune, jer je tu masonima bilo zabranjeno da rade. Tako su, po
ključu ove komplikovane logike, imali upliva u sam vojni i državni vrh Engleske.
Spektakularni prodor sovjetskih obaveštajnih službi u Engleskoj, koji su
svojevremeno izvršili Bardžes i Filbi, desio se preko masonerije.
Zaključne primedbe o političkoj ulozi masonerije
Naš zaključak je sledeći: ukoliko je još uvek pred nama šansa da
spasemoljudsku civilizaciju, moramo biti svesti imperativa da budemo „političke
životinje“, kako bismo do cilja došli. Jedino uz odgovornost možemo računati na
uspeh. Šta je to masonerija mogla da doprinese velikoj instituciji ljudske
civilizacije, zvanoj politika?
Nemoguće je isključiti ukrštanja slobodnog zidarstva i politike, jer ih vrlo
često istorija potvrđuje. Ipak, treba biti pažljiv kada je reč o pokušajima da se iz
ovih preklapanja zaključi o podudarnim prirodama ova dva fenomena. Da li je
borba za nezavisnost zavisila od masona? Verovatno da. Ali da li je bila deo plana
masonske zavere koja je determinisala istoriju i naterala nas da zaboravimo na
vrednost slobode? Nismo zadovoljni svakodnevnim političkim dešavanjima i
skloni smo da o masonima govorimo ostrašćeno, svodeći ih na ljude koji su u vezi
sa mafijom. Potrebno nam je da pojednostavimo njihove motive. Masoni su ljudi, a
ljudi su u svemu pogrešivi. Koji je to skriveni nalogodavac koji je uspeo da
uniformiše tako osobene ličnosti među masonima i ućutka ih jednim autoritarnim,
skrivenim i jednostavnim fiat? Osnovna učenja slobodnih zidara mogu nam pomoći
da ispravno lociramo političku dimenziju masonerije. Naglašeno zalaganje za
slobodu savesti, sloboda izbora i kritičkog preispitivanja nije kompatibilna sa
mentalitetom nametanja ideja i osvajanja sledbenika oko određene političke opcije.
Lože su određene kao organizacije pluralističkog karaktera što je i suštinska
150
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
karakteristika masonerije. Masonerija drži na okupu ljude oko ideala što boljeg u
čoveku. Ako je skup onih koji oko toga nisu uspeli da istraju preveliki, i po
istorijskim posledicama previše opasan, to ipak ne menja prirodu same stvari.
Mason je dužan da poštuje zakone svoje zemlje. Politički angažman tiče se čoveka
kao građanina, i njegove dužnosti da donosi političke odluke. Masonerija nije sebi
prisvojila pravo da interveniše u sferi javnog života. Ona je jedan od faktora, koji
važi za veoma moćan i uticajan faktor. Pored toga,
„Čovek nije samo homo politicus ili homo oeconomicus, već je on i ’naučnik’,
’pesnik’, ’filozof’, ’glumac’... Nije sve politika u čoveku, kako se katkad govorilo,
a to je neodređena i simplicistička formulacija. Koje je značenje jedne takve
tvrdnje? Koji čisto politički smisao treba dati Ajnštajnovoj teoriji relativiteta? Koji
je politički smisao Bodlerovog Poziva na putovanje ili Valerijeve Mlade Parke?
Koji je politički smisao Betovenove Mesečeve sonate ili Šubertove Nedovršene
simfonije? “ (Tor-Nuges, 2004:206).
Treba se čuvati ove vrste redukcionizma, mada ovo i nije ogoljen gnoseološki
redukcionizam. Veliki je propust pripisati nečemu princip koji ne postoji, na
osnovu patosa da taj princip saznamo, ili zbog toga što smo dovoljno moćni.
Politička dimenzija stvarnosti je veoma važna, ali to nije celokupna stvarnost.
Pravim lociranjem i koncept politike dobija. Masonerija ne želi da zarobi čoveka u
jedan sistem, i traži čoveka baš u bogatstvu njegovih dimenzija. Slobodno
zidarstvo slavi vrednosti prijateljsva i razuma. To svakako nije u skladu sa
nasiljem. Hoćemo li da verujemo masonskom učenju i postavkama o
intelektualnom poštenju, ili ćemo ove tvrdnje smatrati skrivenom osnovom
zastrašivanja, zavere i licemerja?
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
151
LITERATURA
[1]Berberova, N. (2002), Ljudi i Lože, Paideia, Belgrade.
[2]Eperson, R. (2005). Masonerija, Plavi krug, Belgrade.
[3]Harding, N. (2006). Tajna društva (Vladari sveta), Babun, Belgrade.
[4]Lazar, Ž. (2002). Nastanak masonerije, Visio mundi, Belgrade.
[5]Marz, Dž. (2005). Vladavina tajnom, Narodna knjiga- Alfa, Belgrade 2005.
[6]Mekenzi, N. (1990). Tajna društva, Nova knjiga, Belgrade
[7]Moyers, B. (1987). The Secret Government: The Constitution in Crisis,
documentary
[8]Nenezić, Z. (1988). Masoni u Jugoslaviji (1764.-1988.), Izdavačka grupa
ZODNE, Belgrade
[9]Piatigorsky, A. (1997). Who is Afraid of The Freemasons?, The Harvill Press,
London.
[10]Robinson, Dž. (1995). Rodjeni u krvi, Narodna knjiga- Alfa, Belgrade.
[11]Simmel, G. (1906). „The Sociology of Secrecy and of Secret Societies“,
American Journal of Sociology, vol 11, Issue 4, p 441-498.
[12]Tor -Nuges, A. (2004). Masonska ideja, EVRO, Belgrade.
[13]Volis, R. (1984). Elementarni oblici novog religijskog života, Narodna knjiga,
Belgrade.
International Review (2013 No.1-2)
OD ZNANJA KA FINANSIJSKOM MENADŽMENTU
Osvrt na udžbenik Finansijski menadžment autora dr Slavka Karavidića, dr
Dragana Ivkovića i dr Gorana Kvrgića
Prof.dr Edita Kastratović
Multi multa sciunt, nemo omnia
Udžbenik Finansijski menadžment autora dr Slavka Karavidića, dr Dragana
Ivkovića i dr Gorana Kvrgića, vredno je naučno, funkcionalno-aplikativno i
pragmatično delo namenjeno studentima Visoke škole za poslovnu ekonomiju i
preduzetništvo, ali i studentima drugih škola i fakulteta gde se ekonomija, finansije,
menadžment i preduzetništvo izučavaju.
Ono je rezultat rada autora, njihovog naučnog bavljenja i interesovanja za
finansije i menadžment dugi niz godina. Za razliku od nekih pisaca iz oblasti
finansijskog menadžmenta, ovi autori izdigli su se iz ravni kategorijalnog i
teorijskog opisivanja i raspravljanja fenomena finansijskog menadžmenta ; i svoj
prepoznatljiv istraživački duh usredsredili na razjašnjavanje realnih procesa i
problema, dajući time na ruke menadžerima i preduzetnicima siguran instrument za
efikasno i efektivno poslovanje u finansijskim i drugim organizacijama.
Udzbenik je u poželjnoj i uvek dobrodošloj korespondenciji sa savremenim
intelektualnim strujanjima i naučnim uvidima u svetu. On se u punoj meri uklapa u
svetsko misaono okruženje, jer sadrži ono što je danas i u svetu relevantno i
aktuelno. Kao takav, on pomaze da se na većem broju linija premoste jazovi koji su
na planu proverenih i inače poznatih spoznaja postojali, i još uvek postoje, između
naše sredine i sveta.
Bez obzira na brojne originalne naučne uvide postojećem fondu teorijskih i
empirijskih saznanja, udzbenik će uvećati ukupan fond znanja, i to tako što će
omogućiti (i pojednostaviti put i način) da veliki broj relevatnih pojedinaca uveća
sopstvena znanja, učeći ono što je i pre ovog udzbenika bilo poznato i kroz praksu
provereno
Programska kompozicija studijskog predmeta Finansijski menadzment, kao i
pojedinih fukcionalnih menadzerskih i ekonomskih studijskih disciplina opredelio
je i strukturu knjige. Udžbenik Finansijski menadžment sadrži deset poglavlja i tri
priloga. U cilju sagledavanja strukture i obrađenih dimenzija predmeta udžbenika,
poglavlja se odnose na sledece:
I: Uvod u finansijski menadžment – posvećen je pojmu, ulozi, zadacima,
ciljevima finansijskog menadzmenta i uvodi čitaoca u osnovne kategorije
fenomena finansijskog menadžmenta; daje odgovor na pitanje da li se može
154
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
zamisliti funkcionisanje privrede bez dobro razvijenog finansijskog menadzmenta i
vrhunskih stručnjaka iz oblasti finansija;
II: Poslovno, poresko i finansijsko okruženje –bavi se upoznavanjem
poslovnog, poreskog i finansijskog okruženja privrednog drustva, kao i shvatanja
mesta, uloge i značaja globalizacije; posebno je dat osvrt na poreski sistem Srbije;
III: Osnovna načela i pravila finansiranja – ima za predmet proučavanje
polaznih načela finansiranja, politike, izvora i pravila finansiranja, korišćenje
sredstava i upostavljanje sistema finansijskog marketinga;
IV: Finansijsko poslovanje privrednog društva – razmatra predmet i
komponente finansijskog poslovanja privrednog društva; finansijsku situaciju i
strukturu; objašnjava finansijsku politiku kao svrsishodnu aktivnost usmerenu na
izbor finansijske strategije i taktike za ostvarenje finansijskih rezultata;
V: Kapital privrednog društva – bavi se strukturom, cenom i promenama na
kapitalu; značaju rezervisanja za finansijsko poslovanje, likvidnost i solventnost
privrednog drustva; kao i finansijskim leveridžom;
VI: Instrumenti duga – razmatra instrumente duga, vrste instrumenata duga,
dugoročne hartije od vrednosti, prednosti i nedostatke finansiranja putem
obveznica, kao i portfolio menadžment;
VII: Novac i vremenska vrednost novca – ima za predmet objašnjenje
kompleksnost fenomena novca, nacionalne valute, konvertibilnosti i vrednost
novca; objasnjenje pojmova devize, deviznog kursa, devizne rezerve i deviznog
tržista; razumevanje pojma pranje novca, uloge i funkcije platnog prometa;
VIII: Finansijski sistem – obrazlaže strukturu i vrste finansijskog sistema,
njegove funkcije i elemente; razmatra mesto i ulogu bankarskog sistema, nacin
funkcionisanja banaka kao posredničkih institucija;
IX: Proces finansijskog menadžmenta –posvećeno je uspostavljanju
finansijskog sistema i shvatanju procesa finansijskog upravljanja i odlučivanja;
ulozi i značaju menadžment kontrole i finansijskog izvestavanja; objašnjena i kroz
primere data racio analiza, pokazatelji likvidnosti, aktivnosti, finansijske strukture,
rentabilnosti, Z test i dr.
X: Finansijski menadžment u javnom sektoru – bavi se javnim prihodima i
javnim rashodima, pojmom budzeta, modelima na osnovu kojih se odredjuje
budžet, načinom izvršenja budžeta, budžetskim suficitom ili deficitom i načinom
njihovog upravljanja; ulogom trezora u budžetskom sistemu i sagledavanjem
budžetskog sistema Srbije;
Udžbeniku se u prilog mogu istaći i njegove čisto formalne osobenosti. Rečnik
pojmova je jedan od takvih formalnih elemenata koji znatno uvećava čitljivost
knjige, čini je pristupačnijom bez obaranja nivoa prezentacije, uvećava
delotvornost njenog osnovnog, nosećeg teksta i širi krug čitalaca koji će tačno
registrovati njene poruke da iz njih proistekne ovde uporno isticani praktični
učinak.
Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo
International Review (2013 No.1-2)
155
Isto se to, mutatis mutandis, može reći i za literaturu, zakone i propise koji su
korišćeni u radu. Rečnik pojmova, literatura, zakoni, propisi, pored toga što
objektivno uvećavaju korisnost knjige, odražavaju i signaliziraju ozbiljnost sa
kojom su autori pristupili njenom oformljenju. Udžbeniku na analogan način
dodatnu vrednost daju i (ostali) prilozi. Reč je poglavito o dva priloga: Praktikumu
za praktičnu primenu i sticanje znanja i Pitanjima za proveru znanja i test
pitanja.Važan učinak ovih priloga, a verovatno i motiv njihovog uključivanja u
knjigu, jeste da se predoče slučajevi iz konkretnog poslovnog okruženja sa kojima
ce se studenti sretati u praksi , a potom i mogucnost samoprovere sopstvenih znanja
i veština.
Na osnovu izloženog materijala i korišcene literature, udžbenik Finansijski
menadžment zaslužuje punu pažnju naučne i stručne javnosti, sa posebno
istaknutim sledecim karakteristikama :
On je aktuelan i vrlo značajan za izučavanje problematike finansijskog
menadžmenta;
Udžbenik, sa stanovišta sadržaja i celokupnog opusa, predstavlja novinu na
našem tržištu u oblasti koju su autori predstavili;
Udžbenik pokriva sve bitne aspekte upravljanja finansijama na praktičnim
primerima korporacija iz ugla realnog ambijenta njihovog poslovanja.
Uverena sam da će ovaj udžbenik postati nezaobilazno štivo i siguran vodič ne
samo za studente, nego i za sve one koji se direktno bave problematikom
finansijskog menadžmenta te ga sa zadovoljstvom čitaocima preporučujem.
Beograd, april 2013. godine
Prof. dr Edita Kastratović
Download

Ovaj naučni časopis se izdaje dva puta godišnje ISSN 2217