ISSN 1821-1062
jevrejski
Godina XIX
Broj 11
l
l
Beograd
l novembar 2010. l HEŠVAN/KISLEV 5771.
događaji
LIČNOSTI:
strana 2
Komemoracija
u Zasavici
Pavlovih
90 leta
strana 7
OMLADINSKA SKUPŠTINA:
strana 14
Odlučni da istraju
APATINSKA
SINAGOGA
događaji
strana 5
Oronuli
raritet
Zgrada se pruža do same bočne
unutrašnje ivice trotoara što je retko
jer je takvo pravo imala samo katolička
crkva prema tada važećim propisima
u Austro-Ugarskoj
strana 18
Predstavljena knjiga
o pravednicima
zanimljivosti:
Šta je
to košer
Tora?
Obaveza je i da se svaka reč, pre nego što se
prepiše, glasno izgovori, a sofer se ne sme oslanjati
na svoje odlično poznavanje teksta nego svako
slovo mora prepisivati iz druge Sefer Tore
strana 19
2
novembar 2010.
Komemoracija
u Zasavici
Pred dvadesetak ljudi, predstavnika jevrejske zajednice i lokalnih zvaničnika, koji su se okupili oko
spomenika, održana je 13. oktobra u Zasavici komemoracija Jevrejima i Romima, streljanim na taj dan 1941.
godine.
Kao odmazda za ubistvo 21 nemačkog oficira u
Topoli, streljano je 2100 muškaraca. Bilo je određeno da
se iz Šapca dovede 56 Jevreja, zatim 800 Jevreja izbeglih
iz Austrije, 201 Jevrejin izbegao iz Nemačke, Slovačke,
Poljske i Rusije, ukupno 1057 Jevreja i nekolicina Roma, a
ostatak iz jevrejskog logora Topovske šupe u Beogradu,.
Govoreći prisutnima o strašnom događaju u Zasavici,
profesorka istorije Jelena Antonić navela je svedočenje
Milorada Jelesića, zemljoradnika iz Majura: „Na Mioljdan
izveli su mene sa grupom od 40 ljudi, prevezli u
Mačvansku Mitrovicu, a odande u Zasavicu. Po ručku, iza
jednih kukuruza iz pravca Mitrovice, privedena je jedna
grupa od oko 50 ljudi u građanskom odelu i poznao sam
da su bili Jevreji. Svako od njih morao je prići zabodenim
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
kočevima koji su bili pobodeni od jednog do dva metra i
stati tako da mu kolac bude između nogu. Svi su bili okrenuti licem raci. Za ovim su četiri vojnika nosila rašireno
jedno ćebe i prilazili svakome Jevrejinu, a ovi su nešto bacali u ćebe, verovatno novac i druge stvari od vrednosti.
Kada je i ovo bilo svršeno jedan oficir je komandovao i
Nemci su iz pušaka u potiljak gađali – po dvojica u jednog
Jevrejina. Odmah smo mi trčećim korakom prilazili raci
i poubijane bacali u raku i tada su nam Nemci naredili
da im pretresemo džepove i vadimo stvari od vrednosti,
kao satove, novac, a pored toga da im skidamo sa ruku
prstenje. Kada je sa prvom partijom streljanih bilo gotovo
mi bi se u trku udaljavali iza streljačkog stroja, a iza kukuruza privođena je druga partija, i sa njom je postupak
bio u svemu isti. U samo veče vratili su nas u Sremsku
Mitrovicu i svih 40 zatvorili u jedan vagon. Sutradan cela
partija od nas 40 ponovo je odvedena na isto mesto u
Zasavicu, i streljanje je počelo kao i prethodnog dana. Dok
su prvog dana streljani samo Jevreji, drugog dana bilo je
više naših Roma nego Jevreja.“
Tako su za dva dana bili likvidirani svi Jevreji
muškarci iz Šapca i starosedeoci i emigranti. Sve se odigralo na njivi Lazara Ljubičića, koji je, iz poštovanja prema žrtvama, zasadio šumu jasena i nikada nije obrađivao
tu parcelu.
Osim istoričarke Antonić, prisutnima su se još obratili:
Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština
Srbije i glumac Aleksandar Krstajić, koji je govorio pesmu
Ranka Jovanovića “Sećam se” (iz zbirke “Gomilanje straha).
Nakon njih pomen žrtvama dali su Marko Dragić i
predstavnici Srpske pravoslavne crkve, da bi posle toga
vence položili predstavnici SJOS, Sremske Mitrovice,
Jevrejske opštine Novi Sad i Mesne zajednice Zasavica
dva.
Jevrejski
3
HEŠVAN/KISLEV 5771.
Pregled
Zdravica - ambasador Artur Kol
i predsednik opštine Voždovac dr Dragan Vukanić
Izložba „Ispunjenje sna“
Ulepšali događaj – plesna grupa „Nahar Haeš“
Dani izraelske kulture na Voždovcu
Manifestacija “Dani izraelske
kulture na Voždovcu“ svečano je
otvorena u utorak, 12. oktobra 2010.
godine. Brojni gosti imali su jedinstvenu priliku da uživaju u bogatom
kulturno-umetničkom programu
za koji su se pobrinuli hor „Braća
Baruh“ i Folklorna plesna grupa
„Nahar Haeš“. Manifestaciju su
otvorili ambasador Izraela u Srbiji
Nj.E. Artur Kol i dr Dragan Vukanić,
predsednik opštine Voždovac. Prvi
čovek Voždovca podsetio je na istorijsku bliskost dva naroda i istakao da
je cilj održavanja ove manifestacije,
između ostalog, obnova bratstva i
suživota srpskog i jevrejskog naroda
kao u stara dobra vremena.
- Postoji jedna izreka koju koriste
i Srbi i Jevreji za svoju zemlju, a ona
glasi „ne volim je što je velika i bogata,
JO KIKINDA
Poverenje
Kneževiću
U JO Kikinda je, 3.
oktobra 2010. godine, uz
puno poštovanje izborne
procedure, održana izborna
skupština. Predsednik JO
Kikinda, Stojan Knežević je
podneo izveštaj o svom radu
u prethodne dve godine.
Članovima JOK su, takođe,
prezentovani izveštaji o radu
Izvršnog i Nadzornog odbora.
I ovog puta članstvo
je ukazalo poverenje
dosadašnjem predsedniku, pa
će on tu funkciju nastaviti da
obavlja i naredne dve godine.
Knežević se zahvalio na
ukazanom poverenju i izrazio
nadu „da ćemo svi zajedno i
dalje negovati duh, tradiciju i
običaje jevrejskog naroda“.
Na skupštini su, takođe,
izabrani članovi Izvršnog i
Nadzornog odbora.
nego što je baš takva“ – naglasio je dr
Vukanić. Zahvaljujući se voždovačkim
domaćinima na srdačnoj dobrodošlici
izraelski ambasador rekao je da su
Srbi i Jevreji na ovim prostorima vekovima živeli u miru.
- Jevrejska zajednica nije na taj
način tretirana u drugim evropskim
zemljama. Tokom Drugog svetskog
rata između 80 i 90 odsto Jevreja u
Beogradu i Srbiji nije dočekalo kraj
rata. Međutim, zahvaljujući Srbima
jedan broj Jevreja je ipak dočekao slobodu. Srbi su ih krili po selima i planinama, a mnogi Jevreji su se priključili
partizanskom pokretu – podsetio je
ambasador Izraela. Potom je počasni
gost večeri ambasador Izraela Nj.E.
Artur Kol otvorio izložbu trodimenzionalnih fotografija “Ispunjenje sna”.
Svojim prisustvom celu manifestac-
Klinton i Asiel
o restituciji
Prilikom posete državnog
sekretara SAD Hilari Rodam
Klinton Republici Srbiji, 12.
oktobra, ambasadorka SAD u
Beogradu Meri Vorlik pozvala je
rabina Isaka Asiela na razgovor
sa šeficom američke diplomatije.
U kratkom razgovoru rabin Asiel
se dotakao položaja jevrejske
zajednice u našoj zemlji, odnosa
sa drugim verskim zajednicama
i doprinosu jevrejske zajednice u
razvoju civilnog društva. Takođe,
bilo je reči i o povratku oduzete
jevrejske imovine.
OBAVEŠTENJE
Najzad bez
viza za Izrael
iju su uveličali Aleksandar Nikolaevič
Konanihin, ataše za kulturu ambasade
Rusije, Ognjan Siderov, savetnik bugarskog ambasadora, Jan Pšenica,
zamenik ambasadora Slovačke,
predstavnici jevrejskih udruženja –
Aleksandar Nećak, predsednik Saveza
jevrejskih opština Srbije, Jovan Elazar,
predsednik Jevrejske opštine Beograd,
Robert Đerasi, iz „Džointa“, sveštenik
Drago Ubiparipović, izaslanik patrijarha srpskog gospodina Irineja, Igor
Jarmaz, šef kabineta ministra vera,
Zlata Đerić, narodni poslanik Nove
Srbije, Ljiljana Bulatović, književnik i
publicista, Predrag Živković Tozovac,
naš proslavljeni estradni umetnik,
kao i mnogi drugi gosti. Na kraju
svečanog otvaranja „Dana izraelske
kulture na Voždovcu“ priređen je
koktel.
Sastanak sa Daglasom
Dejvidsonom
U petak 22. oktobra u beogradskoj sinagogi Sukat šalom razgovaralo se o problemima restitucije jevrejske imovine u Srbiji.
Povodom posete Beogradu izaslanika za
pitanja Holokausta pri vladi SAD Daglasa
Dejvidsona, ambasada SAD je inicirala razgovor na temu povratka oduzete jevrejske imovine, kao i normativnih i drugih zakonskih
akata koja se tiču pitanja restitucije. U pratnji
Dejvidsona bili su Daglas Apostol, Suzan
Mekfi i Dejan Gajić iz sektora za ekonomska pitanja pri američkoj ambasadi. Savez
jevrejskih opština predstavljali su zamenik
predsednika SJOS Robert Sabadoš i rabin Isak
Asiel.
Građani Srbije kao i državljani Crne Gore, vlasnici
biometrijskih pasoša, od 28. septembra 2010. godine,
oslobođeni su pribavljanja vize za posete i boravak u
Izraelu do tri meseca.
novembar 2010.
4
Iz Jevrejskog istorijskog muzeja
Izložba o Savezu
pobrala uspeh
Jevrejski
Pregled
„Hagada“ u Novom Sadu
Ing Goran Levi novi
predsednik JONS
Ing Goran Levi novi predsednik JONS
U Jevrejskoj opštini Novi Sad, 24. oktobra 2010, održani su izbori posle kojih je na scenu stupilo
novo rukovodstvo na þelu sa ing Goranom Levijem.
Čitaoci se verovatno sećaju da je povodom
devedesetogodišnjice osnivanja Saveza jevrejskih opština, Jevrejski istorijski muzej, priredio
izložbu „Savez jevrejskih opština 1919 – 2009 ...
Od Kraljevine SHS do Republike Srbije“, autorke
Vojislave Radovanović. U prisustvu velikog broja
zvanica, ona je bila svečano otvorena 27. januara
2010, na Dan sećanja na Holokaust, u galeriji Centra
za kulturu Stari Grad i trajala je tri nedelje. Uz
izložbu je štampan katalog sa kolor fotografijama i
odgovarajućim tekstom o istorijatu Saveza i spiskom
izložbenog materijala.
Posle prolećne „tišine“, predsednica Jevrejske
opštine Zrenjanin Ljiljana Popov predložila je da organizuje gostovanje izložbe u tamošnjem Narodnom
muzeju povodom Evropskog dana jevrejske kulture.
Izložba je srećno „otputovala“, pa je 2. septembra uveče
usledilo drugo svečano otvaranje u (prilično velikom)
Malom salonu Narodnog muzeja. Osim brojnih posetilaca, događaj su propratile gradska i regionalna televizija, kao i list „Zrenjanin“. Gostovanje je trajalo dve
nedelje. Predsednica JO Zrenjanin, direktor Narodnog
muzeja Božidar Vorgić i preduzimljivi član Opštine
Borislav Nuhanović, koji se postarao da praktični
poslovi oko izložbe proteknu bez problema, ukazali su
veliku pažnju Jevrejskom istorijskom muzeju kojem je
dostavljen DVD sa snimljenim otvaranjem izložbe.
Međutim, tu nije kraj. Taman kada se izložba
vratila „kući“, Narodni muzej iz Pančeva je uputio
poziv za njeno gostovanje tokom oktobra meseca. Uz
podršku svog direktora i šefa tehničke službe, kustos
pančevačkog Narodnog muzeja Svetlana Mesicki,
potrudila se da organizuje čitavu manifestaciju „Dani
jevrejske kulture“ sa našom izložbom kao centralnim
događajem. Ovog puta izložbu je otvorio predsednik
SJOS Aleksandar Nećak. Urađen je i reprint postojećeg
kataloga, sa novim podacima o mestu i datumu, kao i
plakati i pozivnice. „Dani jevrejske kulture“ u Pančevu
još traju zajedno sa našom izložbom, a JIM se zahvaljuje
kolegama iz Narodnog muzeja u Pančevu.
Vojislava Radovanović
www.savezscg.org
U Jevrejskoj opštini Novi
Sad, 24. oktobra 2010,
održani su izbori posle kojih
je na scenu stupilo novo
rukovodstvo na čelu sa
ing Goranom Levijem
Potpis: Ing Goran Levi
Novoizabrani predsednik JONS-a ing Goran Levi
rođen je u Zagrebu, 1. oktobra 1949. Kraće vreme
živeo je u Sarajevu. U Beogradu je završio gimnaziju,
a potom Rudarsko - geološki fakultet. Dugo je radio
u Naftagasu u Novom Sadu, a trenutno je zaposlen
u jednoj međunarodnoj kompaniji čije je evropsko
sedište u Bukureštu, Rumunija. U toku radnog veka,
u dva navrata, bio je u Hjustonu, SAD, na specijalizaciji. Takođe, bio je i pet godina predsednik
strukovnog sindikata Naftagasa u kojem je zastupao
interese oko 1000 visoko obrazovanih radnika.
Njegov otac, Mirko Levi je sa celom porodicom
(otac, majka, dve sestre i brat) 1941. godine odveden u
Jasenovački logor. Tamo su svi pogubljeni osim njega.
Spasao se bekstvom i iste te 1941. godine pristupio
Narodno-oslobodilačkom pokretu. Posle rata radio je
u vojnoj industriji u Sarajevu, fabrika Zrak, a kasnije u
Vojno tehničkom institutu u Beogradu. Umro je 2002.
godine sa činom generala.
Majka novog predsednika JONS je bila učiteljica,
danas živi u Staračkom domu u Beogradu, u jevrejskom delu, na Voždovcu.
Levi je oženjen Ljliljanom, psihologom u penziji.
Imaju dvoje dece i unuku.
- Osnovni motiv što sam se kandidovao za predsednika naše Zajednice je to što sam vezan za jevrejstvo. Rad u Jevrejskoj opštini smatram časnom obavezom prema svom poreklu. Svoje delovanje u Jevrejskoj
opštini Novi Sad vidim kao nastavljanje i unapređenje
brojnih dosadašnjih aktivnosti počev od socijalnih,
zdravstvenih, humanitarnih, dobrotvornih, pa sve
do sportskih i zabavnih – kaže u svojoj biografiji novi
predsednik.
Ing Goran Levi govori engleski, nemački i ruski
jezik.
Novoizabrani predsednik JONS-a ing Goran Levi roÿen je u Zagrebu, 1. oktobra 1949. Kraüe vreme
živeo je u Sarajevu. U Beogradu je završio gimnaziju, a potom Rudarsko - geološki fakultet. Dugo je
radio u Naftagasu u Novom Sadu, a trenutno je zaposlen u jednoj meÿunarodnoj kompaniji þije je
evropsko sedište u Bukureštu, Rumunija. U toku radnog veka, u dva navrata, bio je u Hjustonu,
SAD, na specijalizaciji. Takoÿe, bio je i pet godina predsednik strukovnog sindikata Naftagasa u
kojem je zastupao interese oko 1000 visoko obrazovanih radnika.
Njegov otac, Mirko Levi je sa celom porodicom (otac, majka, dve sestre i brat) 1941. godine
odveden u Jasenovaþki logor. Tamo su svi pogubljeni osim njega. Spasao se bekstvom i iste te 1941.
godine pristupio Narodno-oslobodilaþkom pokretu. Posle rata radio je u vojnoj industriji u Sarajevu,
fabrika Zrak, a kasnije u Vojno tehniþkom institutu u Beogradu. Umro je 2002. godine sa þinom
generala.
Majka novog predsednika JONS je bila uþiteljica, danas živi u Staraþkom domu u Beogradu, u
jevrejskom delu, na Voždovcu.
Levi je oženjen Ljliljanom, psihologom u penziji. Imaju dvoje dece i unuku.
- Osnovni motiv što sam se kandidovao za predsednika naše Zajednice je to što sam vezan za
jevrejstvo. Rad u Jevrejskoj opštini smatram þasnom obavezom prema svom poreklu. Svoje
delovanje u Jevrejskoj opštini Novi Sad vidim kao nastavljanje i unapreÿenje brojnih dosadašnjih
aktivnosti poþev od socijalnih, zdravstvenih, humanitarnih, dobrotvornih, pa sve do sportskih i
zabavnih – kaže u svojoj biografiji novi predsednik.
Ing Goran Levi govori engleski, nemaþki i ruski jezik.
Jevrejski
HEŠVAN/KISLEV 5771.
Pregled
5
Jevrejska opština Pančevo gostovala je
11. oktobra 2010. u Jevrejskoj opštini Novi
Sad sa izložbom i video-projekcijom pod
nazivom “Hagada”, čiji je autor Barbara
Panić, kustos JIM-a. Izložba, a posebno
zanimljiva priča o razvoju hagada od
njihovog nastanka do danas, pobudila je
pažnju brojne publike. Ovom izložbom
nastavljena je saradnja novosadske i
pančevačke jevrejske opštine koja je
počela pre mnogo godina, uz obostranu
želju da se ona nastavi u još većem obimu
i u budućnosti. M. Panić
Predstavljena knjiga o
Pravednicima među narodima
DOGAĐAJI
U prepunoj Svečanoj Sali Skupštine grada
Beograda, u petak 22. oktobra 2010. predstavljena
je knjiga „Pravednici među narodima – Srbija“.
Događaj, pod pokroviteljstvom Grada Beograda, a u
organizaciji Jevrejske opštine Zemun i Saveza jevrejskih opština Srbije, počeo je horskim izvođenjem
himni Izraela i Srbije koje je otpevao Hor srpskojevrejskog pevačkog društva pod upravom maestra
Đorđa Stankovića. Nakon što je pozdravio prisutne,
među kojima su bile i brojne ugledne ličnosti iz
javnog života, verski velikodostojnici, novinari i, naravno, Pravednici, odnosno njihovi potomci, predsednik JO Zemun Nenad Fogel, urednik izdanja, objasnio
je šta znači zvanje „Pravednik među narodima“.
- I u najtežim okolnostima postoji mogućnost izbora
između pomoći nekome ko se našao u smrtnoj opasnosti i okretanja glave na drugu stranu. S obzirom na okolnost da je spasavanje Jevreja u Drugom svetskom ratu
nosilo ozbiljne rizike za život ne samo onoga ko im daje
sklonište, nego i članova njegove porodice, moguće je
razumeti da nije svako bio u stanju da učini taj korak.
Međutim, oni koji su bili spremni da pruže pomoć
progonjenima, time su iskazivali istinsko herojstvo,
ali herojstvo drugačije vrste od onog koje se najčešće
podrazumeva kada se razmišlja o ratnom vremenu.
Podvig ovih plemenitih ljudi, a u svakom od slučajeva
spasavanja radi se o relativno širokom krugu onih koji
su u to bili uključeni, treba shvatiti kao čin spontanog
otpora okupaciji i rasističkoj, istrebljivačkoj politici,
koja je kao svoj bitni deo imala uništenje celog jevrejskog naroda – rekao je govoreći o knjizi istoričar dr
Milan Koljanin, uz Milana Fogela i dr Milana Ristivića,
jedan od autora.
O knjizi su još govorili prof. dr Filip David i istoričar
prof. dr Milan Ristović. Odlomke iz knjige kazivali su
glumci Marijana Petrović i Predrag Ejdus.
Dan ranije, u prostorijama Saveza jevrejskih opština
Srbije, knjiga je predstavljena jednom broju novinara
beogradskih medija.
Pažljivo se slušala svaka reč
Predstavljanje knjige novinarima beogradskih medija u SJOS
U Srbiji 128 pravednika
Izraelski parlament – Kneset, formirao je 1953. godine
’’Jad Vašem’’ - muzej sećanja na žrtve Holokausta. Deset
godina kasnije ustanovljena je Komisija za proglašenje
“Pravednika među narodima’’. Ta priznanja u vidu medalje i
povelje, svedoče o hrabrom činu osoba, isključivo nejevreja,
koji su tokom Drugog svetskog rata dovodili u opasnost
svoje živote, i živote svojih bližnjih, kako bi spasavali često
njima nepoznate osobe jevrejskog porekla. U Srbiji je do
sada 128 pravednika dobilo priznanje, a njihova herojska
dela opisana su u 60 priča u knjizi “Pravednici među narodima – Srbija”.
6
Jevrejski
novembar 2010.
Pregled
Zabranjena knjiga
„Mit o holokaustu”
Delo Jirgena Grafa, kako je ocenio Viši sud
u Beogradu, zagovara rasnu, nacionalnu
i versku mržnju
U Srbiji je prvi put zabranjena knjiga čiji sadržaj
omalovažava Jevreje i njihovo stradanje u Drugom
svetskom ratu. Rešenjem Višeg suda u Beogradu, donetom
na predlog tužilaštva, zabranjena je distribucija knjige
Jirgena Grafa „Mit o holokaustu”, jer „zagovara rasnu, nacionalnu i versku mržnju koja podstiče na diskriminaciju,
neprijateljstvo i nasilje”. Istim dokumentom, sud je MUP–u
naložio da se sav tiraž ove knjige koja je štampana u 500 primeraka, oduzme i zapečati.
U nadležnom tužilaštvu postoji spisak knjiga sa sličnim
sadržajem, a eventualna inicijativa za njihovu zabranu biće
podneta kada ih tužilac pročita i utvrdi ima li u njima elemenata rasne, nacionalne i verske mržnje.
– Pojedini delovi „Mita o holokaustu” direktno
omalovažavaju Holokaust i njegov istorijski značaj, kao i broj
žrtava, a knjiga zagovara nacionalnu i versku mržnju prema
jevrejskom narodu. Objavljivanje ovakvih informacija, po
oceni tužilaštva koju je i sud prihvatio, može da dovede do
ozbiljnih posledica, odnosno da kod drugih naroda izazove
mržnju prema Jevrejima, što Srbija kao demokratsko društvo
i društvo tolerancije nikada neće dozvoliti. Smatramo da
je ovo veliki uspeh tužilaštva, i ubuduće ćemo nastaviti da
sprečavamo i sankcionišemo izazivanje nacionalne, rasne i
verske mržnje i netrpeljivosti – rekao je za „Politiku” Tomo
Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva.
Prema navodima sudskog rešenja, knjiga „Mit o holokaustu” prosečnom čitaocu nameće jednostrano gledište o,
navodno, izmišljenom i preuveličanom stradanju jevrejskog
naroda u Drugom svetskom ratu.
„Čitanjem knjige zaključuje se da ona negira postojanje
Holokausta kao zločina, gasnih komora i krematorijuma u
Aušvicu i namerno širi mržnju prema jevrejskom narodu”,
Takva knjiga
Srbiji nije potrebna
Autor je osuđen u Švajcarskoj na 15 meseci zatvora zbog
te knjige, ali je pobegao u neku od bivših sovjetskih republika, gde i sada živi. Smatramo da je antisemitizam ruženje
lepog lica Srbije, nas vređa, a Srbija trpi veliku štetu zbog
toga – kaže Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije, izražavajući zadovoljstvo povodom
zabrane ovog pamfleta. - „Mit o holokaustu” jedan je od 118
naslova antisemitskog sadržaja koji se može naći u Srbiji u
slobodnoj prodaji, u knjižarama i na nekim sajmovima knjiga, poput onog koji se održava pred Novu godinu u Domu
sindikata. Savez jevrejskih opština Srbije do sada je tražio
od tužilaštva da petnaestak knjiga bude zabranjeno zbog
antisemitskog sadržaja.
navodi se u rešenju.
Prema daljim navodima rešenja, u knjizi se osporava
da je postojao plan fizičkog istrebljenja Jevreja, postojanje
gasnih komora i logora smrti, kao i da je pod vladavinom
nacionalsocijalizma bilo ubijeno između pet i šest miliona
Jevreja. Navedeni su i citati u kojima se osporava broj žrtava
u Aušvicu, pravljenje sapuna od ljudske masti, kao i metode
istrebljenja Jevreja i mesta gde su bile gasne komore.
U poglavlju „Dokumentovani dokazi Holokausta”, kako
se navodi u rešenju suda, otvoreno se izvrgavaju ruglu i
ismevaju istoričari ili svedoci Holokausta. U knjizi se, tako,
dovode u pitanje izjave svedoka Holokausta tvrdnjama da
„svedoci nikada nisu videli leševe ljudi koji su umrli od
cijanovodonične kiseline”, a potom se umanjuje broj žrtava,
uz ironičnu tvrdnju da „nije lako smestiti u takvom prostoru
12 leševa, čak ni Liliputanaca”.
„U odlomku ’Komičnost odbrane zvanične verzije
Aušvica’ na omalovažavajući i uvredljiv način se osporavaju i
ismevaju iskazi svedoka”, navedeno je u rešenju suda.
M. Derikonjić – “Politika”
Renoviran spomenik
Na jevrejskom groblju u Kikindi
je 1947. godine podignut spomenik u sećanje na 360 Jevreja iz
Velikokikindskog sreza, koji su stradali
ili nestali kao žrtve okupatora u periodu
od 1941. do 1945. godine.
Zbog izuzetno lošeg stanja u kojem
se spomenik nalazio, na Desetoj sednici
Izvršnog odbora JO Kikinda je doneta odluka da se on renovira.
Sredstva za to su obezbeđena delom
iz skromnih izvora JO Kikinda, a delom
iz budžeta Pokrajine. Nakon pribavljanja
www.savezscg.org
ponuda za izvođenje radova i odabira
najpovoljnije, pristupilo se rekonstrukciji
spomenika.
Rekonstruisani su temelji i ograda, dok
je telo spomenika ostalo u prvobitnom
stanju.
Radovi su završeni u planiranom
roku, tako da su članovi JO Kikinda, kao
i predstavnici lokalne samouprave imali
prilike da spomenik vide 14. avgusta, na
komemoraciji održanoj na jevrejskom groblju u Kikindi.
Jasna Grbić
Jevrejski
Pregled
HEŠVAN/KISLEV 5771.
LIČNOSTI: Pavle Šosberger
Ad mea
veesrim!
7
Okružen decom unucima i praunucima ovaj
čili devedesetogodišnjak ne miruje
Pavle Šosberger
proslavio je 90 rođendan
Potiče iz stare novosadske jevrejske porodice, koja
je u Novom Sadu od početka XVIII veka. Rođen je u
Budimpešti, 20. septembra 1920. godine. Otac mu je
bio Josip Joka Šosberger, a majka Paula rođena Feith
iz budimpeštanske jevrejske porodice. Imao je mlađeg
brata Adolfa Dodiku (1926). Svi su ubijeni u Raciji 23.
januara 1942. u Novom Sadu.
Jevrejsku osnovnu školu i gimnaziju Kralj Aleksandar
te Građevinsku tehničku školu završio je, 1938. godine,
u Novom Sadu. U međuvremenu pohađao je i Pedagoški
institut dr Fridmana. Bio je aktivan u radu JONS-a.
Početkom okupacije radio je u kancelariji Jevrejske
opštine sa ostalim omladincima. Odvode ga na prinudni
rad posle čega se privremeno sklonio kod rođaka u
Budimpeštu. Oktobra 1941, zajedno sa svojom generacijom je mobilisan, pa upućen u radne jedinice u Erdelju,
Prikarpatskoj Rusiji, Baji i Orgovanju. Juna 1943, sa više
hiljada sapatnika, odvode ga preko Segedina, rekom
Tisom, preko Prahova u Borski rudnik. Tu su radili za organizaciju TOT, odnosno za Siemens Bau-Union.
Zahvaljujući, najviše, znanju nekoliko jezika, bio je
raspoređen na rad u Upravu gradilišta, gde ostaje do septembra 1944. Tada se priključuje partizanskim borbenim
jedinicama, gde uskoro postaje oficir. Nakon oslobođenja
radi u štabu XI divizije, kasnije I armije, gde je bio
tehnički oficir. Do kraja 1954. godine vodi vojna gradilišta
u Konjicu, aerodrom Batajnica i mnoga druga. Nakon demobilisanja, radio je u GP Neimar, a od 1961. godine, pa
do penzionisanja, 1981, u PTT Novi Sad gde vodi investicije.
Od povratka, 1945. godine, aktivira se u radu JONS-a.
Za potpredsednika Opštine ga biraju 1964. godine, a
1966. u tri mandata je bio predsednik. Biran je za člana IO
Na promociji svoje knjige u JONS
Važnija dela
„Novosadski Jevreji“ (1988), „Osnovni pojmovi
jevrejskih običaja i religije“ (1996, 2000, 2006), „Jevreji u
Vojvodini“ (1998), „Sinagoge u Vojvodini“ (1999), „Život
kako sam ga ja video“ (2005), „Šetnja novosadskom
čaršijom“ (2007), „Zbornik članaka“ (2008), „O logoru
Aušvic“, „Jevreji u zdravstvu“, „Jevrejska bolnica u Novom
Sadu“, „O jevrejskoj štampi u Vojvodini“, „O antisemitizmu“, „Jevrejska prezimena“, „Jevreji u logoru Borskog
rudnika“.
Saveza, a kasnije za počasnog člana. Za vreme njegovog
mandata je prvi put održana komemoracija novosadske Racije (1967) i svečana proslava 250- godišnjice JO u
Novom Sadu.
U posleratnom periodu bavio se istorisjkim radom i
spisateljstvom. Napisao je osam knjiga o Jevrejima Novog
Sada i Vojvodine, te jednu vrlo popularnu knjigu vezanu
za grad Novi Sad. Pored toga, objavljivao je niz članaka
o Jevrejima i starom Novom Sadu, separata, priloga.
Učestvovao je u izradi Enciklopedije Novog Sada kao i
desetina TV i radio emisija te pet dokumentarnih filmova.
Sarađivao je sa mnogim institucijama i pojedincima na
proučavanju Holokausta na prostorima Vojvodine. Za
imenik žrtava – Jevreja u Vojvodini, 1990. godine je od
Jad vašema dobio Zlatnu menoru. Nosilac je tri ordena,
Megile zahvalnice Saveza JOJ (1969), plakete JONS (1985),
Novembarske povelje grada Novog Sada (2001).
Oženjen je, od 1948. godine Agnezom rođ. Najberger
sa kojom je proslavio ove godine, 62 godine braka
okružen sinom Josipom, unucima Elijem i Dinom i praunucima Filipom, Aleksandrom i Paulom.
Jevrejski
novembar 2010.
8
Pregled
AKTUELNO: Ortodoksija i gej pokret
Nasilje je nepr
Piše: Uriel Hajlman (JTA)
Kada se Karl Paladino, republički
kandidat za grad Njujork, obratio
grupi ortodoksnih Jevreja izrazivši neslaganje sa gej paradama i „ispiranjem
mozgova“ deci sve dok ne prihvate da
je homoseksualnost sasvim normalna
pojava, najverovatnije je očekivao da
će njegov govor naići na pozitivan prijem. Bio je u pravu.
Ortodoksno stanovište prema homoseksualcima izvedeno je iz Tore
koja je jasna u osudi homoseksualnih
odnosa. Ortodoksni čelnici se po tom
pitanju jednoobrazno protive svakom
veličanju gej identiteta. Upravo je ovo
protivljenje nagnalo jevrejski nedeljnik
iz Nju Džerzija „Jevrejski standard“,
da se početkom oktobra izvini što je
uvredio osećanja ortodoksnih Jevreja,
objavljujući obaveštenje o venčanju
dvoje homoseksualaca. Isti časopis je
malo kasnije promenio mišljenje, pa je
izrazio žaljenje zbog prenagljenog izvinjavanja.
“Ljudi ponekad smatraju ne samo
da imaju pravo na lični izbor nego i
pravo da obavežu druge da ga prihvate,
podrže i veličaju” rekao je Rabin Šmuel
Goldin, bivši predsednik Rabinskog
saveta okruga Bergen u severnom delu
Nju Džerzija. “Mi smatramo da im to
pravo nije dato i da pojedine izbore ne
možemo prihvatiti.”
Upravo je rabin Goldin upozorio
“Jevrejski standard” da bi objavljivanje
oglasa o venčanju dva homoseksualca
moglo razljutiti čitalačku publiku.
Stav ortodoksne zajednice po ovom
pitanju je jasan. Međutim, izgleda da je
ona nesigurna kako treba da se postavi,
kako i da li uopšte treba da reaguje po
svim ostalim pitanjima u vezi sa seksualnom diskriminacijom i ispoljenim
nasiljem protiv homoseksualaca.
Dok su konzervativni i reformni
verski lideri u Americi izdali saopštenja
u kojima osuđuju nasilje nad gej populacijom (konkretno je reč o nedavnom
prebijanju čoveka iz Bronksa za kog se
mislilo da je homoseksualac), posle čega
je usledio niz samoubistava njenih pripadnika, ortodoksna zajednica se uopšte
www.savezscg.org
“Ljudi ponekad smatraju ne samo da imaju pravo na lični izbor
nego i pravo da obavežu druge da ga prihvate,
podrže i veličaju”
nije oglasila.
“Ne izdajemo saopštenja da bismo
prokomentarisali svaki pojedinačni
incident koji se dogodi”, rekao je Natan
Diament, direktor Instituta ortodoksne
unije za civilna pitanja.
„Dilema ortodoksnih čelnike je: kako
da osude anti-gej aktivnosti, a da pri
tom izbegnu svrstavanje u kategoriju
onih koji odobravaju homoseksualni stil
života” objasnio je portparol jedne ortodoksne kongregacije. Mnogima od njih
je zato najjednostavnije da se uopšte ne
izjašnjavaju po pitanju anti-gej nasilja, a
ostali će to činiti samo kad su pritisnuti
ili kad procene da je u datom trenutku
to apsolutno neophodno.
Rabin Stiven Pruzanski, duhovni
lider jedne od najvećih Modernih ortodoksnih sinagoga u Nju Džerziju rekao
je da je “protiv nasilja uperenog prema
svakom pojedincu ili grupi” ali je, ipak,
odbio da se posebno izjasni o nasilju
protiv homoseksualaca.
“Ne mogu da kažem ništa više od
onog što sam rekao”, dodao je u izjavi
za JTA.
Kada je prošle godine Ješiva uni-
verzitet, vodeća institucija moderne
ortodoksije, organizovao forum na
temu “Kako je to biti homoseksualac u
ortodoksnom svetu”, predsednik univerziteta Ričard Joel, odbio je da prisustvuje. Umesto toga, izdao je saopštenje
upozoravajući da ovaj događaj “može
poslati pogrešnu poruku” o tome kako
se Tora suprotstavlja homoseksualnosti.
“Želimo još jednom da ponovimo
da jevrejski zakon apsolutno zabranjuje
homoseksualne odnose”, napisao je Joel
u pismu koje je potpisao i rabin Jona
Rajs, dekan rabinske škole Ješiva univerziteta. “Osetljivi smo na sve izazove,
uključujući i naklonost ka homoseksualizmu, sa kojima se suočavaju pojedinci u našoj zajednici. U tom smislu
smo odlučni da pružimo halahičko
usmerenje i savet ali na jedan diskretan
odgovarajući i primeren način.“ Ričard
Joel se, međutim, nije odazvao na
mnogobrojne zahteve novinara JTA da
sa njim obave intervju.
Rabin Avi Šafran, portparol Agudat
Izrael ogranka u Americi, organizacije
koja predstavlja segment “crnih šešira”
američke ortodoksije, izjavio je da je
Jevrejski
Pregled
rihvatljivo
tradicionalna ortodoksna zajednica zapanjena izrazima mržnje i nasilja prema
bilo kome, pa i prema homoseksualcima, ali da je ta ista zajednica, takođe,
“duboko poražena i užasnuta tekućom
i veoma uspešnom javnom i medijskom
kampanjom koja propagira homoseksualni stil života.”
Što se tiče Karla Paladina, nakon
primedbi izrečenih pred grupom ortodoksa u Bruklinu koje su odmah
postale vest dana, vrlo brzo je promenio
stav izjavivši da je diskriminacija homoseksualaca “užasna” da ne sme biti
tolerisana i izvinio se zbog toga što ih je
uvredio.
Neki ortodoksni Jevreji su primetili
da bi stav Karla Paladina pre izvinjenja
- onaj u kojem je izrazio nenaklonost
prema homoseksualnosti, ali i osudu
njihove diskriminacije – trebalo da bude
model za ortodoksnu zajednicu.
Goldin, duhovni lider kongregacije
Ahavat Tora u Nju Džerziju, poručio
je da sa svoje propovedaonice ne samo
da istupa protiv gej diskriminacije nego
ohrabruje i ostale da to čine.
“Ortodoksni pristup prema homoseksualcima u našoj zajednici oslanja
se na dva principa koja su donekle u
sukobu. Verujemo u princip poštovanja
svih pojedinaca nezavisno od njihove
seksualne orijentacije i nepopustljivo
smo protiv svakog fizičkog mentalnog
ili društvenog nasilja nad prema njima.
Ali u isto vreme smo duboko prvrženi i
odani zakonima Tore, koji jasno zabranjuju istopolne seksualne odnose.”
Ortodoksna unija se protivi
venčanjima istopolnih partnera i lobira
da religijske grupacije budu izuzete
iz predloga Saveznog zakona koji će
zabraniti diskriminaciju na radnom
mestu na osnovu seksualne orijentacije
ili polnog identiteta.
Upitan za nedavna samoubistva
homoseksualaca i prebijanja u Bronksu,
Diament je rekao: “Poznato je da se protivimo svakom nasilju i šikaniranju, a
pogotovo svakoj kriminalnoj aktivnosti
koja je usmerena protiv pojedinaca samo
zbog njihovog identiteta ili onoga što se
percipira kao njihov identitet.”
Što se tiče reformnih i konzervativnih lidera očigledno je da oni osećaju
9
HEŠVAN/KISLEV 5771.
mnogo manje nesigurnosti, pa i sumnje
u to da li po pitanju homoseksualnosti
treba istupati u javnosti.
Reformni pokret veruje da su istopolne zajednice “vredne afirmisanja
kroz odgovarajući jevrejski ritual”, pa u
skladu sa tim pružaju ruku dobrodošlice
rabinima i kantorima koji su homoseksualci i zauzimaju se za istopolne bračne
zajednice. Konzervativni pokret i dalje
zvanično zabranjuje određeni oblik seksualnog opštenja među muškarcima, ali
sada dozvoljava svojim sveštenicima da
ordiniraju na ceremonijama koje organizuju istopolni partneri, kao i da homoseksualci i lezbejke postanu rabini.
Nakon samoubistva studenta
Rutgers univerziteta u Nju Džerziju čiji
je snimak kako se ljubi sa muškarcem
njegov cimer postavio na internet, rabin
Stiven Vernik, izvršni potpredsednik
Ujedinjenih sinagoga konzervativnog
judaizma, napisao je otvoreno pismo
mladim Jevrejima, tinejdžerima i studentima na koledžima u kojem je izneo
koliko je zlostavljanje i kinjenje neetično
i strano judaizmu, nudeći pomoć adolescentima koji se osećaju zlostavljanim
ili razmišljaju o samoubistvu.
Rabin Erik Jofi, predsednik Unije
za reformni judaizam je rekao: “Ove
tragedije pokazuju koliko su posledice
kinjenja i zlostavljanja opasne i jasno odslikavaju trenutnu neosetljivost društva
prema homoseksualcima, lezbejkama i
travestitima. Unija želi da ohrabri svaku
jevrejsku zajednicu da napravi antidiskriminativni program koji će obuhvatiti
i seksualnu orijentaciju i identitet polova. Ne možemo stajati po strani i čekati
da se dogodi još jedna tragedija.”
Organizacija Kešet, koja se zauzima
za potpuno uključivanje Jevreja – homoseksualaca, lezbejki i travestita - u jevrejsku zajednicu, kaže da je prikupila više
od 3500 potpisa na apelu koji poziva na
prestanak homofobičnog zlostavljanja u
jevrejskoj zajednici. Među potpisnicima
se nalazi i 400 rabina.
“Deo naše omladine koju čine homoseksualci treba da zna da im naše
sinagoge, naša zajednica i naši rabini
žele dobrodošlicu,” napisao je na svom
blogu rabin Endrju Saks konzervativni
verski lider iz Izraela.
VESTI
Obavezna edukacija
o Holokaustu
BRAZIL - U gradu Porto Alegre
usvojen je zakon kojim se u javne
škole uvodi obavezna edukacija o
Holokaustu. Zakon će stupiti na
snagu sledeće godine.
Porto Alegre ima 96 javnih
škola koje pohađa 60 000 učenika. U
gradu živi oko 15 000 Jevreja čija su
svetilišta (groblje i sinagoga) nekoliko puta bili meta neonacističkih
napada.
Autor zakona Alderman Valter
Nagelštajn izjavio je za novine da
“Holokaust predstavlja jedan od
najstrašnijih masakra u ljudskoj istoriji, pa ipak mnogi učitelji i omladina
ne znaju ništa o tome. Podučavanje
o Holokaustu u javnim školama
doprineće boljem razumevanju ove
pojave i sprečiće njegovo ponavljanje.”
Vojnicima
zabranjen Fejsbuk
IZRAEL - Odeljenje izraelske
vojske za informativnu bezbednost
zabranilo je vojnicima da u kancelarijama koje imaju internet vezu koriste
medije, kao što su Fjsbuk, Tviter,
g-mejl i Jahu. Takođe se razmatra
uvođenje ograničenog korišćenja mobilnih telefona. Ograničenja se uvode
da bi se sprečilo curenje informacija
i postavljanje nepriličnih fotografija i
blogova na internet. Korišćenje interneta biće moguće jedino u sobama za
odmaranje.
U nekoliko proteklih meseci
vojnici su na Fejsbuku i Ju tjubu postavljali fotografije koje su nanele štetu
ugledu izraelske vojske. Na jednoj
fotografiji vojnici plešu tokom patrole u Hebronu, a na drugoj izvode
trbušni ples oko Palestinke kojoj je
stavljen povez preko očiju.
Izraelska vojska je, takođe, morala da odloži jednu vojnu operaciju
kad je na internet procurela poverljiva informacija.
novembar 2010.
10
Jevrejski
Pregled
Memento: Bogdan Bogdanović
Ukleti graditelj
Nekada smo o nečijim smrtima, saznavali preko radija, televizije, tiska.
Za smrt Bogdana Bogdanovića saznao sam preko Facebooka
Piše: Ljubo Ruben Vajs
Te večeri, l6. studenog l995. u knjižari-antikvarijatu u Beču
jedva se disalo od natiskane publike smještene u šest-sedam
redova drvenih stolaca, neki su stajali na vratima. Bogdan
Bogdanović (l922-20l0) u pratnji dr Ksenije, supruge, zgledao
se: „Nisam očekivao toliko zainteresiranih.“ Ciklus sijela koja
su se održavala u knjižari tek je započinjao, a ovaj susret s
Bogdanom Bogdanovićem održan je pod motom „Srušeni mostovi, srušeni ili učvršćeni mitovi?“
Gledajući na biografiju koju mi je predočio prije druženja
u knjižari kolebao sam se kako ga predstaviti: kao arhitektu,
profesora-pedagoga, bivšeg gradonačelnika Beograda, autora
Kamenog cvijeta u Jasenovcu, najpoznatijeg srpskog disidenta
Miloševićeva režima…?
„Među nama je prije svega arhitekt, graditelj, i branitelj gradova, čovjek koji je za mostove, a protiv provalija i balkanskih
mitova, čovjek koji je osvjetlao obraz liberalnim i demokratski
orijentiranim Srbima, čovjek koji je izabrao skromni bečki egzil
žrtvujući komociju vremešnih dana i dosljedan svojim uvjerenjima opredijelio se za protest i – antifašističku borbu.“ U to vrijeme
u mojoj knjižari-antikvarijatu tražila se Bogdanovićeva knjiga
„Die Stadt und der Tod“ („Grad i smrt“), u izdanju izdavača
Lojzeta Wiesera i ona, ali i dotadašnji rad i angažman, bili su povod za druženje.
Već nakon nekoliko rečenica Bogdanović je krenuo „in medias res“, govoreći o mitovima, koji sami po sebi ne moraju biti loši.
„Naše prokletstvo su lažni mitovi, kao na primjer mit o nebeskoj
Srbiji koji je čisti idiotizam, kosovski mit, naopako izveden mit.“
Bogdan Bogdanović je već l987. godine „krenuo u disidenwww.savezscg.org
ciju“. Mnogi su kritizirali Slobodana Miloševića, ali danas se
zaboravlja Milošević, a kako to obično biva, i njegov prvi, žestoki
kritičar. U pismu CK SK Srbije, povodom „čuvene“ Osme sjednice Bogdan Bogdanović je uputio pismo Centralnom komitetu,
koje, naravno, nije pročitano. Bio je to Bogdanovićerv obračun
„s njima“, ali i njegov ključni crimen. Zbog tog pisma i jasnih
antimiloševićevih stavova na stanu u Beogradu osvanuo je grafit:
„Ustaša!“, a u Malom Popoviću, gdje je vodio arhitektonsku
školu, zaslijepljeni zaštitnici srpstva devastirali su mu prostor.
„Počeli su telefonski pozivi, lupanja na vratima, na njih smo navukli stalaže s knjigama i najteže ormare“ pričao je o pokušajima
obrane Ksenije i sebe.
U životnoj opasnosti, napušta Beograd i uz pomoć Lojzeta
Wiesera, ali posebno prijatelja i školskog druga, austrijskog
pisca Mile Dora, i uz pomoć grada Beča, nalazi smještaj u Beču,
Davidgasse 9, deseti becirk. Postao je tako najpoznatija izbjeglica
egzilant u Beču s prostora bivše Jugoslavije i danas, sjećajući se
tog vremena, čudim se kako je malo svjedočanstava o „izgubljenicima u svemiru“ i kako su u zaborav pala tri duhovna gurua izgubljenih i dezorijantiranih izbjeglica . Milo Dor, Ivan Ivanji
i – Bogdan Bogdanović.
„Ne znamo što će biti dalje, idemo do Bogdanovića pitati
ga“ bila je rečenica među nama koji smo ga poznavali i družili
se s njim. Vrata njegova skromnog stana u Beču bila su otvorena
za mnoge novinare, izdavače, arhitekte, prijatelje, a posebno se
radovao posjetima iz Hrvatske, ne izostavljajući utjecaj koji je
na njega, kao i njegov krug u Beogradu, u vrijeme ljevičarskih
angažmana, imao Miroslav Krleža.
Dva puta kao gost knjižare, a više puta u publici, dolazio je
rado u knjižaru govoreći: „Znate, vaša me knjižara podsjeća na
Jevrejski
Pregled
HEŠVAN/KISLEV 5771.
11
“Ti zapadnjaci tako slabo poznaju mentalitet naših naroda na ovim prostorima, Srbe, Rumunje, Vlahe. Neće biti rezultata, jer ako smo u čemu vješti, vješti smo u kontrabandi.”
knjižare ruskih emigranata u Parizu, nakon Oktobarske revolucije, samo, ovdje se okuplja većinom siromašnija publika od njih.
Ali, tako zamišljam atmosferu u Parizu, ima nešto mističnog i
zavjereničkog u vašoj knjižari. A tek katakombe izvan glavnog
prostora, milina.“ Zanimao se kako se prodaju njegove knjige
od ranije i radovao se kada bi čuo da ih nalazim samo kao antikvarne, i vrlo brzo prodam.
„Iskreno, znate što mi najviše nedostaje iz Beograda – moja
biblioteka. Nisu to bile knjige samo na policama uz zidove, cijela
jedna soba bila je nakrcana redovima polica s knjigama. Bile su
tu očeve, Milana, književnika i književnog kritičara, poslije sam
dodavao svoje, pa Ksenijine…“
U ambijentu knjižare snimljen je dio dokumentarnog filma o
Bogdanoviću kada je govorio o knjizi, drugim medijima, raznim
pitanjima kulture. „Toliko me boli kada znam da ima mnogo izvrsnih knjiga, a tako se malo traže i čitaju. S druge strane, objavljuju se koještarije...Internet je informacija, Internet nije mudrost.“
Često smo se doticali u razgovorima Kamena cvijeta u
Jasenovcu, a na spomenutu nastupu rekao je: „Dugo sam radio
na skicama, Kameni cvijet s rađao dugo. Do tada su spomenici
većinom bili figurativni, tipa srp i čekić, a
kada sam maketu izložio zapravo cijelom
Politbirou SKJ, na čelu s Titom, nastala je konsternacija. Znojio sam se, mučio objašnjavajući
što sam htio Cvijetom reći. A konsternacija
je nastala i zbog toga, saznao sam kasnije,
što sam se pojavio u džemperu i s patikama
na nogama. Prije otvorenja spomenika u
Jasenovcu bilo je i prijetećih poruka, pisanih,
telefonskih.“ Slušali smo u Beču tih mjeseci
radio izvještaje, drhtureći nad Kamenim cvijetom, čak su krenule glasine da je spomenik
srušen. Te večeri, s olakšanjem je ustvrdio:
„Siguran sam da spomenik nije srušen.“
Što simbolizira Kameni cvijet? „Mogao bih esej o tome napisati, ali najkraće - vjeru u život.“
Bogdanović je autor i drugih memorijalnih objekata (Mostar,
Prilep, Dudik kod Vukovara...) a prvi spomenik je bio spomenik
židovskim žrtvama fašizma, podignut u Beogradu.
S tugom je govorio o Sarajevu, o uništenju grada, o tome da
su to činili antigradski, nesigurni ljudi, mrzitelji gradova. Cijeli
konflikt na prostoru ex- Jugoslavije često je tumačio kao nemilosrdan sudar ruralnog i urbanog, na štetu urbanog, a koji traje
desetljećima, stoljećima. „Nije slučajno da su se na udaru prvo
našli najljepši gradovi: pored Sarajeva, Vukovar, Dubrovnik,
Mostar, Osijek, Zadar.“ Ali, upozoravao je i na „unutrašnje
uništavanje gradova“, navodeći primjere „partizanije“ i poslijeratnog razvoja Jugoslavije kada su na stotine tisuća ljudi gotovo
opustošile gradove, uništavajući i njihov duh. Još jedno sjećanje:
„Nema nijednog većeg i kvalitetnog romana koji u sebi ne nosi
bar jedan veliki grad, romani su eminentno gradska književna
forma.“
Na pitanje o strahotama i otuđenosti u gradovima odgovarao
je: „Moramo braniti urbanitet, odbraniti gradove, puno ovisi
o tome znamo li što je moderni urbanizam. Imam povjerenje u
gradove, ideja i praksa grada je znak moderne civilizacije. Moja
prva briga je bila i ostala: kako da druga i drugačija Srbija sačuva
ono malo preostalog urbaniteta, kako ne dozvoliti da nas pomajmune? Naravno, to je pitanje za sve koji žive u gradovima i
odgovorni su za razvoj gradova.“
Na primjeru rušenja mostarskog mosta te važnosti mostova
na rijekama općenito, zatim u gradovima na vodi (Venecija,
Amsterdam, St. Petersburg, Stockholm) nadahnuto je govorio o
mostovima, rijekama. „Udar na mostove je udar na zajedništvo,
na komunikaciju među ljudima. Dunav, Dunav je misteriozna
rijeka, “velika ulica”. I kada hodam uz obale Dunava u Beču,
osjećam kao da sam u – Beogradu. Ova voda u Beču, stiže i do
Bratislave, Pešte, do Novog Sada, Vukovara…”
Jednom smo razgovarali o sankcijama koje su uvedene protiv Jugoslavije odnosno Miloševićeva režima.
Komentar je bio jednostavan: “Ti zapadnjaci tako
slabo poznaju mentalitet naših naroda na ovim
prostorima, Srbe, Rumunje, Vlahe. Neće biti rezultata, jer ako smo u čemu vješti, vješti smo u
kontrabandi.”
Na nekim priredbama, okupljala se publika
oko njega, uvodničari su ga predstavljali kao
intelektualca europskog formata. Kao poliglot
imao je širinu, enciklopedijska znanja, u svojim
očitovanjima često je koristio razne povijesne
izvore, stvarajući nadahnute komparacije i sinteze, izražavao se žustro, s mnoštvom alegorija
i metafora. „Verdammte Baumeister” („Ukleti
graditelj“), knjiga autobiografskog karaktera, zasigurno je
jedna od najblistavijih Bogdanovićevih knjiga gdje ove odlike
dolaze do izražaja. Fascinantne su i “Zaludna mistrija”, „Krug
sa četiri čoška” te “Mrtvouzice – mentalne zamke staljinizma”.
Zanimljivost je i njegov potpis u knjigama - ime i prezime kao
–silueta grada.
Sjećanje: „Kako se vi osjećate gospodine Bogdanoviću, s
nama? Odgovor: “Ne, pitanje nije dobro postavljeno: treba pitati
kako se vi osjećate sa mnom…?”
Te prohladne, tmurne večeri u Beču, u knjižari, pitao sam ga
za “optimističku formulu”, za životni kredo:
“Ne izgubiti sebe, kao pojedinac suprotstaviti se gomili.”
Na samo kraju književne večeri-sijela, sa smiješkom na licu,
kao čovjek iz nekog drugog svijeta, otpovrnuo je: “Ostati sam,
lepa je stvar.”
Zbog tog pisma
i jasnih
antimiloševićevih
stavova na stanu
u Beogradu
osvanuo je grafit:
„Ustaša!“
Sasvim osobna napomena:
I tako, nekada smo o nečijim smrtima, saznavali preko radija, televizije,
tiska. Za smrt Bogdana Bogdanovića
saznao sam preko Facebooka,
ugledavši IN MEMORIAM za Bogdana
Bogdanovića. Umro je l8. juna 20l0. u
jednoj bečkoj bolnici, od posljedica
srčana udara. Ovaj memento nije sasvim uobičajen, ali je dug čovjeku kojeg
sam izuzetno cijenio koji je bio jedan
od posljednjih intelektualca europ-
skog formata, a porijeklom s prostora
ex-Jugoslavije. Taj gospodin, u bijelu
džemperu, često s leptir mašnom, znao
je izdvojiti se iz gomile, noseći teret disidentstva, vrlo rijetko se žaleći na svoj
usud. Vjerovao je u građenje, nasuprot
rušenju, vjerovao je u čast i znanje, imao
je vizije. Jednom je zazvonio telefon u
knjižari i javila mi je Ksenija, njegova
brižna supruga, tajnica, tiha pratnja:
“Bogdan je pripremio punu banana kut-
iju knjiga i časopisa za vas i knjižaru.
Dođite po njih, dubleti su to, pokloni
prijatelja, autora, nešto njegovih knjiga,
a i nemamo više mjesta u stanu, pretrpao
ga je s knjigama. A znamo kako vam je
živjeti kupujući i prodajući knjige.”
Siguran sam da će Bogdan
Bogdanović, nastaviti graditi, u nekom
drugom svijetu, kao “ukleti neimar”
pokušavajući nacrtati i “krug sa četiri
ćoška”.
12
Jevrejski
novembar 2010.
Nove knjige
Pregled
Radivoje Davidović:
„Od Daviča do Čelebonovića – ulice beogradskih Jevreja“
Dokument
jevrejskog
prisustva
Knjiga novinara i publiciste Radivoja Davidovića „Od
Daviča do Čelebonovića“ svakako je od značaja za kulturnu i duhovnu istoriju Beograda, a takođe je značajna
i za jevrejsku zajednicu u glavnom gradu. O Jevrejima
u Beogradu pisalo se malo iako su odigrali, naročito u
poslednja dva veka, važnu, zapaženu ulogu u kulturnom,
ekonomskom i političkom životu Srbije i Beograda. A i
kada se pisalo, počesto je to bilo sa predrasudama i bez
stvarnog sagledavanja istorijskih okolnosti i složene
političke i socijalne situacije i konteksta u kojem su se
odvijali srpsko-jevrejski odnosi. Jevreji čije je prisustvo
obeležilo šire evropske i balkanske prostore svakako su
imali uticaja na društvena i ekonomska zbivanja u sredinama u kojima su se zatekli. Na našim prostorima jevrejsko prisustvo dokumentovano je naročito od XV veka
mada postoje podaci koji sežu i mnogo dublje u prošlost.
Radivoje Davidović rukopisom, a sada i knjigom o „ulicama beogradskih Jevreja“, idući tragom naziva nekih od
poznatih beogradskih ulica koje nose imena pisaca, slikara,
političara, glumaca i drugih uglednih ličnosti jevrejskog
porekla, osvetljava njihov doprinos u javnom i kulturnom
životu Srbije. I sasvim je očigledno da takoreći nije bilo
oblasti politike, kulture i ekonomije u kojoj umetnici i javni
radnici jevrejskog porekla nisu bili prisutni. Savremena srpska kultura, primera radi, teško se može zamisliti bez imena
poput Vinavera, Daviča, Kiša, Gece Kona, Huga Klajna...
Sve u svemu, treba pohvaliti Davidovićevu nameru da
preko naziva jednog broja beogradskih ulica, onih ulica
koje nose imena zaslužnih Jevreja, prikaže i noviju istoriju
Beograda u čijem su stvaranju značajnu ulogu imali pripadnici različitih etničkih grupa, u ovome slučaju Jevreja.
Ne treba pri tom zaboraviti kada je jevrejska zajednica
u pitanju, da je danas broj članova te zajednice znatno
manji nego u prošlosti, da je u nacističkom progonu i
Holokaustu stradalo blizu devedeset procenata srpskih i
beogradskih Jevreja. Ali u nemirnoj i ne uvek skladnoj istoriji srpsko-jevrejskih odnosa, pored povremenih nesporazuma uglavnom iz ekonomskih razloga, međusobni uticaji
i prožimanja dali su plodonosne rezultate o čemu najbolji
dokaz daju upravo one ličnosti jevrejskog porekla koji su
svoje biografije i svoje delovanje duboko utkali u srpsku
kulturu. O tome svedoče nazivi brojnih beogradskih ulica,
o tome, uostalom svedoči i knjiga Radivoja Davidovića.
Filip David
Koncert u crkvi
Na poziv monsinjora Stanislava
Hočevara, beogradskog nadbiskupa, a u čast posete venecijanskog
nadbiskupa, Srpsko-jevrejsko
pevačko društvo održalo je 17.
oktobra koncert u Crkvi Blažene
Device Marije. Osim pomenutih
nadbiskupa i brojne publike, konwww.savezscg.org
certu su prisustvovali nadbiskupi
banjalučki, sarajevski i ljubljanski,
predstavnici Srpske pravoslavne
crkve, diplomate i druge ugledne
ličnosti.
Istim povodom, uz Srpskojevrejsko pevačko društvo nastupio
je i Zemunski kamerni orkestar.
Jevrejski
Pregled
Nove knjige
HEŠVAN/KISLEV 5771.
13
Tatjana Cvejin: „Rezervni izlaz“
Namenjeno čovekolikim
drugarima
Čitalac voli da unapred dobije nekakvu definiciju knjige
koju uzima u ruke, da zna kom književnom žanru ona pripada, kao i to šta je ključ za njeno razumevanje, ako je moguće.
I to važno ili nevažno pitanje orjentacije, pripreme, ili dobro
ili loše upotrebljenog novca, čoveka kopka. On hoće da zna u
šta se upušta. Ništa teže, nego odgovoriti na ovo pitanje, kad
je reč o tvorevini koja je pred nama. Knjiga Rezervni izlaz
Tatjane Cvejin jeste neka vrsta romaneskne proze koja se
sastoji iz većeg broja samostalnih celina. Uslovno je možemo
nazvati romanom toka svesti jer autorka prividno haotično i
bez reda i ograda, stvara kolaž od kombinacija autobiografskih pasaža, lirske proze, legendi, bajki i u njih interpoliranih citata iz Tore, Talmuda, Starog Zaveta ili Hajnea. Ona
će ih povezati svojom mišlju, opisima i kritičkim osvrtima, na
način koji se može nazvati unutrašnjim diktatom. Međutim,
ovaj na prvi pogled teško odredivi tekst proizvod je dobro
osmišljene i nimalo labave kompozicije. Njen roman se širi
akumulacijom građe. Tu postupnost i pomeranja postoje,
odlomci iz autobiografije se zaokružuju u celinu, a zamišljeni
mozaik se upotpunjuje, ključne reči se pojavljuju.
Kao odgovor čitaocu koji bi da definiše štivo koje čita mogu
poslužiti razni citati, metaforične reči koje izgovara u različitim
prilikama: „Slažem mozaik mojih domovina. Tvorim skulpturu kamenovanog sveta. Takvu kamenovanu večnost kamelijama bojim.“ Ili ovim: „Noćne more obelodanjeni sneg rastapa
u reči ponornice ispod rascvale poljane legende.“ Spisateljica
će svoj rad definisati i ovako: „Napišem pesmu i pocepam je.
Papiriće ne bacam. Sastavni mozaik od sećanja, od reči koje
nisu napisane, rastavljam.“ Ovo je možda i najbolja definicija
ovog književnog teksta – otvorenog dela, čija je draž upravo u
velikim mogućnostima tumačenja.
Književnost je umetnost reči. To se ponekad i zaboravlja jer
pisci brinu o toku radnje, likovima i porukama. Ipak, najvažniji
u tekstu su lepota jezika, smislenost i mudrost rečenice. Mnogo
je takvih sjajnih, lucidnih, lepih, paradoksalnih, namerno ispreturanih i teških rečenica u ovoj knjizi. I svako će pronaći neku
koja je njegova, koja će ga posebno dodirnuti. Tatjana će nas upozoriti da „...postoje pesme koje neće biti napisane i priče koje
su neispričive, da postoji ono što nije – ni postojanje, ni vreme
ni prestajanje. Tok možda“. Taj tok možemo protumačiti kao jedino što je piscu važno: bivstvo i beleženje. Večnost, očitovana
u rečnom toku. Dakle, ona će govoriti ne samo o svakodnevnim
i ovozemaljskim stvarima, već i o onome što je neuhvatljivo i
čoveku teško shvatljivo, ali čemu teži.
Svaka celina u ovoj knjizi jeste varijacija na temu, a neke je
mogu predstaviti u malom, kao što je, recimo, ona pod nazivom
Čovekoliki drugari moji, šta će biti sa nama. U svojoj različitosti
one su slične po postupku i onome što je Tatjani najvažnije:
traženje smisla i harmonije. Otuda i rezigniran i optužujući i humoran i ironijski odnos prema realnosti, otuda citati iz mudrih
knjiga na koje se nadovezuju vlastita iskustva i spoznaje. Jer, u
svom nastojanju da dopremo do istine, u traganju za dobrim i
lepim, nekad pokušavamo da razumemo i oprostimo, a nekad
optužujemo. Ali je važno da se pitamo i tragamo, a veći smo
po pitanjima koja postavljamo, nego po odgovorima koje samo
naslućujemo, a neke nikada nećemo dobiti.
Tako bi Tatjana da dobije odgovore na neka opšta civilizacijska pitanja, i ona vezana za istoriju Jevrejskog naroda,
sudbinu pojedinca, za ličnu sudbinu. Postoji li zakonomernost
u dešavanjima, ponavljanje događaja, postoji li prekognicija,
kako razumeti ono što je van znanja, nadzemaljsko? Kako će
izgledati neki ponovni susreti u astralu? Šta je izlaz iz situacije, ali i života? Čoveku, nemoćnom da odgovori na sve, preostaju sećanja i kolektivno pamćenje. Oni su vrelo iz koga on
crpi čovečnost, odmerava ponašanje. Najzad, postoji vera koja
čoveka snaži i daje smisao njegovom životu. Zato će veliki deo
razmišljanja biti posvećen upravo ovim suštastvenim temama.
Pažljivi čitalac biće nagrađen za svoj trud. Onaj čitalac
koji od literarnog teksta ne očekuje odmor, već tragalaštvo u
kome će uzeti učešća, koji će prihvatiti intelektualni napor i
izazov. On će pokušati da zapamti, analizira, ili će se barem
nasmejati jezičkim kalamburima, zvukovnim asocijacijama i
onima po kontrastu, poigravanju sa ustaljenim rečima i sintagmama, kovanicama, odstupanjima od konvencionalnih pravopisnih pravila. „Neverovatnom lakoćom stižu teška vremena“,
konstatovaće Tatjana. Ili će reći: „Neodgovorna si – sebi kažem.
Mnogo toga ti ne odgovara i nećeš“. Na drugom mestu kazaće:
„Na jadnom malom prstu je nokat. Na noktu jadnog malog prsta
je beda. Bledi i Bled, ledi i led...“, da pomenemo bilo koji nasumce izabran citat. Svojom tobožnjom začuđenošću, spisateljica voli da zbunjuje čitaoca, da ga tera da razmišlja mimo koloseka na koji je navikao. Svojevrsna igra, toliko karakteristična
za Tatjanu Cvejin u životu i svim njenim delima, za odrasle i
decu, predstavlja još jednu vrednost knjige. Ova dodatna osobina teksta ponekad osvežava i razgaljuje, ali češće neprijatno
protresa, kao i svako drugo traganje za istinom.
Moderna proza koja je pred čitaocem ponekom može ličiti
na eksperiment, ali to nije. To je dobro osmišljena tvorevina sa
čvrstom okosnicom u kojoj ništa nije slučajno, iako je neobično.
I u vizuelnom smislu ona deluje nesvakidašnje jer sadrži manji
broj ilustracija, pasaža izdvojenih kurzivom, pisanih verzalom
ili u stihu, kao i fotografski materijal. Teško odrediva, slojevita
i višesmislena ona odražava talenat i samosvojnost autorke u
potpunosti.
Gordana Maletić
novembar 2010.
14
Jevrejski
Pregled
Savezna omladinska skupština i međuklupski susret
Odlučni da istraju!
Danijel Bogunović: „Moraćemo da budemo spremni da odgovorimo na izazove
s kojima se susreću sadašnji stariji članovi, naši roditelji!“
Piše: Igor Ujhazi
Već dugo važi stereotip da su mladi u našoj zajednici
osobe koje vreme troše samo na zabavu. Obično, pretpostavka koja sledi iz takvog zaključka je da jevrejsko
društvo u Srbiji ne dobija nikakav pozitivan rezultat iz
takvih aktivnosti. U skladu sa borbom protiv loših predrasuda, koja je u svakom slučaju oličenje svih omladinskih napora, sadašnji podmladak Jevreja u Srbiji odlučio
je da pokaže koliko vredi i da doprinese unapređenju celokupnih društvenih odnosa unutar zajednice, pa što ne
reći, i van nje. Prvi korak na tom putu predstavlja jačanje
autonomnih omladinskih institucija, koje u budućnosti
treba da ostvare programe uključenja većeg broja mlađih
pasivnih članova u redove aktivne Omladine.
Novi Sad, kao plodno tle za napredne ideje, ugostio
je oko 60 omladinaca iz Beograda, Pančeva, Zemuna,
Zrenjanina, Subotice i Sombora, koji su sa domaćinima u
subotu 16. oktobra pristupili radu Izborne savezne omladinske Skupštine. Jedina tačka dnevnog reda bio je izbor
predsednika Jevrejske omladine Srbije. Po završetku izbornih radnji na tu funkciju izabran je Danijel Bogunović,
dosadašnji predsednik beogradske Omladine.
I Novosađani birali
Dobru priliku za masovan odziv iskoristili su i Novosađani. Oni su prethodni
šestomesečni rad krunisali izglasavanjem omladinskih Pravila i izborima za
predsednika i omladinski izvršni odbor.
Boris Taševski izabran je za predsednika
Omladine, dok su u Izvršni odbor ušli
Simonida Vučenov, Stojan Kostić, Jelena
Bajić, Milivoj Stojanović, Nemanja Kekić –
Radosavljević i Igor Ujhazi. Nalik idejama
na nivou Srbije, i novosadska ide u pravcu
povećanja društvenih aktivnosti radi masovnosti i boljitka omladine, ali i celokupne
zajednice.
www.savezscg.org
- Želja mi je da u budućnosti pored jačanja omladinskih
institucija, omogućim većem broju mladih Jevreja da se
aktivno uključe u rad jevrejske omladinske organizacije.
Činjenica je da sadašnja Omladina u jednom trenutku
mora da bude spremna da odgovori na izazove s kojima
se susreću sadašnji stariji članovi, naši roditelji. Da bi to
postigli moramo da napravimo mrežu jakih lokalnih omladinskih organizacija i na nivou Srbije koordiniramo akcije
koje će u budućnosti omogućiti masovnost i razmenu
kvalitetnih ideja. Taj put počinjemo tako što ćemo posetiti
male zajednice i afirmisati ideje omladinskog aktivizma.
Odlučni smo da istrajemo do kraja! Takođe, u Vojvodini
je planirano veliko eks-ju omladinsko okupljanje, koje
će okupiti do 100 omladinaca iz bivše Jugoslavije, ali i
međuklupski susret u Pančevu u skorije vreme – rekao je
Bogunović tokom predstavljanja predsedničkih kandidata.
Nakon formalnog dela, međuklupski susret trajao je
do sitnih sati, a puna sala novosadskog Kluba Jevrejske
opštine organizatorima je bila povod da budu veseli, jer su
pred sobom imali grupu ljudi koji svet vide iz jedne mnogo
lepše, i razdorima neokaljane, perspektive. Zajedno – kao
jedan, promišljeno i napredno, spremni su da donesu nove
ideje i polet.
Podrška Ambasade Izraela i
Jevrejske opštine Beograd
Skupu u Novom Sadu prisustvovali su i Ejal Naor, prvi sekretar
Ambasade Države Izrael, prof. dr Jovan Elazar, predsednik Jevrejske opštine
Beograd i Poli Zaharova, predstavnica JOINT-a za rad sa omladinom. Nove
ideje zadobile su njihovu nedvosmislenu podršku, a omladincima se na kraju
gospodin Naor i obratio.
- Čast mi je što mogu da prisustvujem ovakvom događaju. Videti toliko
mladih posvećenih očuvanju jevrejskog identiteta za mene lično predstavlja
veliku sreću. U budućnosti računam dosta na omladinski angažman i nadam
se da ćemo zajedničkim resursima uspeti da doprinesemo razvoju Jevrejske
zajednice u Srbiji. Kvalitetne ideje postoje, svi smo spremni na rad, pa hajde
da donesemo i rezultate!
Jevrejski
Pregled
HEŠVAN/KISLEV 5771.
15
Sećanja i podsećanja
Antisemitizam
i Srbi
Proleće 1944. Moj rodni grad Sombor pod mađarskom
okupacijom. Došli su Nemci, da zavedu red – na svoj
način. Prvi na udaru bili su Jevreji. Jedan za drugim
objavljivani su zakoni protiv »zločinačke rase«, među
prvima uredba da svi Jevreji, bez razlike na pol i uzrast,
moraju na grudima da nose žutu Davidovu zvezdu.
Morao sam i ja. U početku mi je bilo neprijatno, nelagodno, nisam izlazio iz kuće, a onda je moja baka, Nemica,
rekla: »Dete, ne treba da se stidiš, to nije tvoja sramota,
već sramota onih koji su naredili da to obeležje nosiš«.
Ohrabren, rešio sam da se inatim, da prkosim, pa sam sve
češće odlazio u samotne šetnje po gradu. Jednoga dana,
hodajući besciljno, sretnem svog starog prijatelja.
Negda smo bili školski drugovi, suškolarci, u nižim razredima gimnazije. Stanovali smo u to vreme, u susedstvu,
pa smo često zajedno odlazili na kupanje, u ribolov, na
golubarenje. Kasnije, ja sam pošao dalje, u više razrede, a
moj prijatelj, poreklom iz siromašne porodice, prekinuo je
školovanje i otišao na zanat. Tako smo se razišli. Nismo se
više viđali. On me zaustavi, pozdravi se sa mnom i upita:
»Zašto nosiš taj beleg?« Ja mu odgovorim: »Moram. Svi
Jevreji moraju«.
On mi, iznebuha, reče: »Daj beleg meni, da ga ja stavim«.
Kažem mu: »Ne dolazi u obzir. Ja ne smem nikud bez
žute zvezde, a tebi je zabranjeno da je staviš, ti si Srbin, nisi
Jevrejin«.
Međutim, on je bio uporan, toliko uporan da sam
skinuo zvezdu, pa sam je pribadačom prikačio na njegove
grudi.
Tako smo hodali, jedan pored drugog, gluvareći
somborskim ulicama: Jevrejin bez žute zvezde i Srbin
sa Davidovom zvezdom na grudima. Bio je to, zapravo,
težak prekršaj – da smo, kojim slučajem, sreli žbira iz
tajne policije, bili bismo obojica strogo kažnjeni: ja zato što
se ne pridržavam zakona, a on zato što se zakonu ruga.
Odjednom, pred nama iskrsne prijateljev otac: plećata,
kršna ljudina, u železničarskoj uniformi, s brčinama poput
dve metlice.
Nismo mogli da ga izbegnemo, prosto je iznikao pred
nama. Zastali smo. Budući da beše čovek naprasit i prek,
jedan od onih koji drže da je batina iz raja izašla, očekivao
sam buran rasplet.
Zapazio sam da se i moj prijatelj prepao. Njegov otac
nas je jedno vreme ćutke odmeravao, kao da se premišlja, a
onda upita: »Zašto si ti stavio tu zvezdu?«
Moj drug u nevolji odgovori: »Oče, to je moj prijatelj,
hoću da nosim taj sramni beleg umesto njega«. Tada mu
otac položi ruku na rame i reče, dobro pamtim, uzdrhtalim
glasom: »Tako treba sine, tako treba«. Video sam, po njegovom pogledu, po izrazu lica, da je veoma ponosan na svog
sina.
Da li je nastojanje mog prijatelja iz detinjstva da ublaži
moju nevolju i da mi pruži utehu obrazac ponašanja Srbina
u doba Holokausta ili je taj postupak bio izuzetak koji
potvrđuje pravilo ravnodušnog držanja »ćutljive većine«
prema obeleženima i progonjenima? Prema iskustvima
mojih sunarodnika, iz sumornih vremena »noći i magle«,
Srbi su se prema Jevrejima ophodili kao prema paćenicima
i stradalnicima, a nikako kao prema prokaženima i
odbačenima. Često su nam pružali utočište i zaštitu, bez
obzira što su i sami bili proganjani, a neretko su zajedno
ginuli. Istinit je i podatak, u sredstvima javnog informisanja toliko često izrabljivan da je njegova verodostojnost
dovedena u sumnju, da u Srbiji nije nikada bilo progona,
getoiziranja ili pogroma jevrejskog stanovništva. Znači li
to da su Srbi, zahvaljujući svojim nacionalnim osobenostima, imuni na antisemitizam? Istorija svedoči i opominje
da nijedna nacija ne poseduje imunološki sistem otporan
na antisemitizam (ili na fašizam). Nema urođene, genetske zaštite od mentalne kuge, koja se širi poput svake
druge zaraze i kojoj se jedino može odupreti razumom
i ispravnim moralnim stavom. Doduše, liberalni Jevreji,
osobito u dijaspori, smatraju da postoje nacije koje su
sklone antisemitizmu i one koje su otporne na tu pošast,
16
Sećanja i podsećanja
novembar 2010.
Antisemitizam i Srbi
dok radikalni Jevreji, naročito u Izraelu, dosledno zastupaju mišljenje da su svi nejevreji Antisemiti, javni ili
pritajeni. Neosporna je činjenica da na mapi Evrope postoje neuralgične oblasti u kojima je vihor antisemitizma
učestalo besneo svom snagom, odnoseći milione žrtava
(Rusija, baltičke zemlje, Ukrajina, Poljska, Rumunija,
Austrija, Mađarska, Nemačka, Francuska, Španija); postoje i određene zemlje u kojima su pogromi bili retki ili
relativno slabi (Bugarska, Grčka, Holandija, Švajcarska,
Engleska); dok u nekim zemljama pogroma uopšte nije ni
bilo (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Italija, skandinavske
zemlje). Naravno, to ne znači da u Srbiji nije nikada bilo
antisemitizma, ali ta je pojava u većini slučajeva bila kratkotrajna i uvek benigne prirode. S vremena na vreme, zavisno od istorijskih okolnosti i ekonomskih prilika, rastao
je ili opadao broj Antisemita. Premda je među političarima,
piscima, prosvetiteljima, trgovcima i sveštenicima povremeno bivalo dosta zapaženih logističara i medijatora antisemitizma, ipak, najveći broj Antisemita u Srbiji pripadao
je trećoj grupi – pasivnim posmatračima. Sve se uglavnom
svodilo na priče i prepričavanja, spletkarenja i ogovaranja,
pri čemu su neki od njih mrzeli sve Jevreje na svetu – osim
onih koje su lično poznavali. Njih su pozivali na krsne
slave, zajedno se veselili na svetkovinama ili tugovali na
sahranama, skupa bančili po kafanama ili se rame uz rame
borili na mnogobrojnim ratištima. Od presudnog je značaja
da grupa »izvođača grubih radova« po brojčanosti nikada
nije dostigla kritičnu masu, neophodnu da bi došlo do
erupcije nasilja. Istina, u Holokaustu je istrebljeno osamdeset posto jevrejskog stanovništva Kraljevine Jugoslavije,
međutim, »zasluga« za tu masovnost pripada isključivo
nemačkim, mađarskim, hrvatskim i bugarskim fašistima.
Među Srbima je, doduše, bilo kolaboracionista
(ljotićevci), koji su nacistima poslužili kao ispomoć u njihovim prljavim poslovima, ali oni nikada nisu predstavljali
snagu koja bi mogla da dejstvuje samostalno.
Za vreme Titove Jugoslavije nije bilo otvorenog antisemitizma, Jevreji su posedovali ista prava kao i svi ostali
građani Republike, svejedno, postojao je prikriveni antisemitizam, kao posledica rigidne antiizraelske politike
tadašnjeg političkog vrha. Ta politika, pristrasno proarapska, a kruto i oporo »anticionistička«, nije ni najmanje
poremetila odnos Jevreja prema Srbima – za njih su oni i
nadalje ostali narod koji im je naneo najmanje zla u njihovoj zlosrećnoj istoriji.
Oslanjajući se, pre svega, na sopstveno životno iskustvo, mogu da zaključim da se upravo u odnosu prema
Jevrejima ispoljila najistaknutija odlika srpskog naroda:
duboko saosećanje sa tuđim nevoljama i patnjama i spremnost da se pritekne u pomoć – nezavisno od toga koje su
nacionalnosti nevoljnici ili žrtve. Zanimljivo da su baš tu
odliku najžešće napali »nacionalno čvrsto utemeljeni« srpski intelektualci, dokazujući da je to svojstvo dovelo Srbe
u podređen polozaj u odnosu na susedne nacije. Oni su, u
poslednjoj deceniji prošlog veka, uporno širili mit o Srbima
kao ratobornom, neukrotivom i inadžijskom narodu, koji
možda ne ume da radi, ali ume da se bije; koji se mnogo
bolje snalazi u ratu, nego u miru; kog neprijatelji daleko
više cene nego prijatelji. Sve je to činjeno sa opakom namerom da se narod pripremi i osokoli za prljave, pljačkaške,
zloćudne ratove, kakve Srbi, u svojoj mnogovekovnoj istoriji, nikada nisu vodili.
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
Takođe je zanimljivo da su se sve nacije bivše
Jugoslavije, na početku njenog raspada, pomamno otimale
za ulogu Jevreja – za ulogu nedužne žrtve.
U izrazima simpatija najdalje se otišlo u Srbiji: zahuktali talas naklonosti i divljenja zapljusnuo je jevrejske
sugrađane. Većina Jevreja bila je zadovoljna i ponosna,
ne sumnjajući u iskrenost te iznenadne predusretljivosti
i srdačnosti, međutim, iskusniji poznavaoci mutnih
podzemnih tokova antisemitizma, u bučnim i nametljivim
izlivima prijateljstva i privrženosti, nazirali su zloslutnu
igru interesa i smišljenu računicu. Moglo se naslutiti da
će se izrazi naklonosti preobratiti u otrovni, vulgarni antisemitizam, onog časa kada interesi ne budu više aktuelni
ili kada se računice ne ostvare onako kako su zamišljene.
I bi tako. Ljubav prema Jevrejima, diktirana iz propagandnih centara političke oligarhije, nije bila dugotrajna.
Naime, Jevreji se nikako nisu uklapali u matricu novog
oblikovanja svetskog poretka. U sveprisutnoj »teoriji
zavere«, početkom devedesetih godina, u istoriji bezbroj
puta izrabljivana »teorija o međunarodnoj jevrejskoj zaveri« dobija značajnu ulogu u podsticanju ksenofobije i
sejanju mržnje. Istovremeno, ona je uperena protiv zapadne civilizacije i »novog svetskog poretka«, zapravo
protiv demokratizacije i modernizacije društva, koje,
prema »filozofiji palanke« (Rade Konstantinović), razaraju
tradicionalne vrednosti nacije, ugrožavajući njen nacionalni identitet i njenu samostalnost.
Vremenom, među stranim i domaćim neprijateljima (čiji
se broj stalno uvećavao), Jevreji zauzimaju počasno mesto,
odmah iza najomraženijih Amerikanaca. Kao nekad, »u
stara dobra vremena«, kada se fašizam nazivao pravim
imenom, a ne eufemizmima kao danas, vodeći američki
političari proglašeni su Jevrejima ili je iza donosioca presudnih vojnih i političkih odluka stajao moćni jevrejski lobi.
»Međunarodna zaverenička koalicija«, koja je za svoj
cilj postavila uništenje Srbije, kao poslednjeg bastiona otpora Velikom Zlu, locirana je na tri glavna ishodišta: Vol
Strit, Vatikan i tajni centar sionskih mudraca. Po gotovo
Jevrejski
Pregled
Sećanja i podsećanja
HEŠVAN/KISLEV 5771.
17
Antisemitizam i Srbi
istovetnom scenariju iz tridesetih godina, »zaverenici« koji
su naumili da unište višu germansku rasu bili su: zapadna
plutokratija, katolički kler, judeo-masonerija i internacionalni komunizam (nije preuzeto).
Neosporno da je megalomanski mit o spasiteljskoj
ulozi srpskog naroda, od čije sudbine zavisi budućnost
čitave naše planete, proizveden i usavršen u radionicama
beogradskih mitotvoraca, međutim, autorstvo narcisoidne
projekcije o »nebeskom narodu « pripada, zacelo, Jevrejinu.
On je uspešno »posrbio« starozavetni mit o Jevrejima kao
izabranom narodu, predodređenom da u mnogobožačkom
paganskom svetu širi veru u jedinog Boga. Taj je mit u
Srbiji uspešno kombinovan sa Holokaust-sindromom (u
našem podneblju gotovo nepoznata pojava, međutim, u
Izraelu veoma rasprostranjena), čiji su glavni simptomi:
nepoverenje u strance, zapravo sumnja u njihove dobre namere, ubeđenje da ceo svet mrzi Jevreje, da su se svi zaverili
protiv njih u nameri da ih unište, u novom, još strašnijem
Holokaustu od prethodnog. Ako se tome doda podatak
da postoje izvesna zajednička svojstva srpskog i jevrejskog
naroda, koja se prevashodno ispoljavaju u spremnom
prihvatanju mučenistva (i jedni i drugi osećanje ponosa i
dostojanstva izvlače iz svog zlopaćenja i trpljenja) – onda
se dobija prava slika tog semitskog antisemitizma, u jednom posuvraćenom vremenu, u teško obolelom društvu
osuđenom na propadanje.
Svoj zenit dostigao je antisemitizam u Srbiji objavljivanjem (u više navrata) knjige Protokoli sionskih mudraca u
kojoj se »dokazuje« težnja Jevreja da zagospodare svetom.
Taj po zlu čuven spis je, u stvari, plagijat pamfleta Dialogue
aux Enfers entre Montesquieu et Machiavel, objavljenog u
Briselu 1864. godine, čiji je autor francuski pravnik Moris
Žoli (Maurice Joly). Plagijat, zapravo falsifikat, izvršen je
po nalogu ruske obaveštajne službe »Ohrana«, a prvi put
objavljen 1905. godine, u Sankt Peterburgu, u listu Znamja.
Kružio je svetom, naročito u prvoj polovini prošlog veka,
postigavši najviši domet u nacističkoj Nemačkoj, u kojoj je
uvršten u obaveznu školsku lektiru. Posle rata objavljivan
je, u ogromnim tiražima, u totalitarnim arapskim držvama
(Libija, Sirija, Irak), a i danas služi kao
neprikosnovena dogma neofašističkim
pokretima u Evropi. Ako odista postoje
Knjige dobra i Knjige zla, onda Protokoli
zauzimaju najistaknutije mesto među
Knjigama zla, budući da spadaju u red
najpogubnijih knjiga u istoriji literature:
izazvale su, posredno, nasilnu smrt nekoliko miliona ljudi čija je jedina krivica
bila što su rođeni kao Jevreji Uprkos
osmišljene i metodično vođene logistike (politička oligarhija i SDB) i sijaset
ostrašćenih, maštovitih medijatora (patriotski nastrojeni pisci, novinari i televizijski
poslenici, kao i čitava armija proročica,
predskazivača, gatara i inih jasnovidaca),
antisemitizam (iako dosad najžešći u istoriji Srbije) nije uspeo da uhvati dublje
korene i da iz oblasti teorije i okultizma
pređe u »delotvornu« praksu. Bez obzira
na to što je broj pasivnih posmatrača verovatno bio veći nego ikada ranije, izostao
je neophodan brojčani porast »izvođača grubih radova« da
bi se izvršio proboj granične linije između zastrašivanja i
nasilništva. Čak i u tom dugom, veoma dugom putovanju
kroz noć, u kojem je kod velikog broja ljudi bilo »mulja
u dnu duše« (Niče) i »duboke tame u srcu« (Ovidije),
sačuvano je (makar i okrnjeno), među Srbima vekovima uzgajivano i negovano osećanje pravednosti.
Sticajem nesrećnih okolnosti, zahvaljujući snažnoj propagandi zapadnih zemalja, a još više agresivnoj i stupidnoj
režimskoj kontrapropagandi, u očima svetske javnosti Srbi
su zadobili obeležja zaostalog, divljeg, razuzdanog naroda,
a uz to im je pripisan i ekstremni antisemitizam. Uvrežio
se stav, čak i među Jevrejima poreklom iz Evrope, u čijim
očima su Srbi vazda bili uzor čovekoljublja i hrabrog otpora
svakom obliku ugnjetavanja, da taj balkanski narod nije
sposoban ni za šta drugo do da trpi nasilje ili da ga čini.
Osim kod retkih poznavalaca pravih prilika u Srbiji, nije se
pravila suštinska razlika između bezobzirnih naredbodavaca i poslušnih izvršilaca naloga, s jedne strane, i zavedenog,
zastrašenog i podjarmljenog naroda s druge – premda se jaz
između njih neprestano produbljivao, do krajnjih granica
netrpeljivosti koja je ozbiljno pretila krvavim međusobnim
obračunom. Taj već izveštali, otrcani kliše o čitavom jednom narodu kao »proizvođač u zla«, podseća na vekovne
hajke protiv Jevreja ili na opšteprihvaćenu sliku o Nemcima,
pred kraj Drugog svetskog rata. Posle zbivanja na samom
pragu trećeg milenijuma, odnos prema Srbima postepeno
se vraća u stanje u kojem se nalazio pre buđenja fatalnog
»ratničkog patriotizma«. Ipak, proći će još mnogo vremena
dok u Srbiji potpuno iščeznu tragovi nacionalističkih posrtanja, laži, obmana, zabluda, bezakonja, terora i mržnje
prema strancima, koja je, jedno vreme, poprimila oblik
zastrašujuće masovne paranoje. Naravno, ostaće i tragovi
antisemitizma, međutim, samo kao marginalne pojave,
poput neizbežne truleži i prljavštine na rubovima velikih
reka. Svejedno, priča o dva naroda, koji su po spoljnim
obeležjima potpuno različiti a po svojstvima toliko slični,
čije su se zlosrećne sudbine često preplitale a povremeno i
podudarale, neće imati srećan završetak. Na pragu novog
milenijuma, u Srbiji živi još svega oko
3000 Jevreja, što iznosi 0,03 procenta
ukupnog broja stanovnika. Budući da
je više od polovine te populacije starija
od 50 godina, taj će se broj neprestano
smanjivati i, kako sociolozi i statističari
predviđaju, za dvadeset do trideset
godina Jevreji će u Srbiji zauvek nestati.
Kakav paradoks! Jedan od retkih naroda koji nikada u svojoj hiljadugodišnjoj
istoriji nije proganjao i uništavao
Jevreje, prvi će u Evropi ostvariti
»konačno rešenje jevrejskog pitanja«:
u njihovoj zemlji neće više biti Jevreja.
Ostaće samo uspomene na njihovo vekovno prisustvo: nazivi ulica, spomenploče, groblja i literature – kao svedoci
večne priče o neumitnoj prolaznosti.
Republika, 2001.
Iz teksta Đorđa Lebovića „Sladak Antisemit“
(Sećanja i podsećanja)
Preuzeto iz „Lameda“ lista za radoznale
novembar 2010.
18
Jevrejski
Pregled
Neizvesna sudbina apatinske sinagoge
Oronuli raritet
Piše: dr Teodor Kovač
Apatin je varošica pokraj Dunava blizu Sombora, nedaleko od
mađarske granice. Prilikom poslednjeg popisa stanovništva (2002)
imala je 19 320 stanovnika.
U Apatin Jevreji su se doselili sredinom XVIII veka. U prvom
popisu iz tog vremena, 1749. godine, stoji da ih je bilo tridesetak. Privrednim razvojem Apatina broj Jevreja se povećavao.
Osamdesetih godina XIX veka bilo ih je nešto više od 130. Posle I
svetskog rata, kada je i Apatin postao pogranično područje, privredna aktivnost je opadala i deo Jevreja se raselio u Sombor, Suboticu,
Novi Sad i u druga mesta. Iz Apatina je 1944. deportovano u Aušvic
63 Jevreja. Danas ih u tom gradu živi ih svega nekoliko. Udeo
Jevreja u mestu nikad nije bio veći od oko 1 posto. Zajednica je bila
neološko-reformatska, ortodoksne zajednice nije bilo.
Ubrzo po doseljenju podignuta je mala sinagoga, čija je lokacija
danas nepoznata. Zbog povećanog broja članstva, a verovatno je i
vreme učinilo svoje, postala je premala. Godine 1885. osvećena je
nova sinagoga s pratećim objektima (ritualno kupatilo / mikve/,
ritualna klanica / Bet Midbahaim-šehteraj, zgrada u dvorištu sa dve
prostorije verovatno učionice za dečake i devojčice i stan za rabina
odn. predmolitelja / kantora).
Sinagoga je slična onoj u Somboru i Zemunu, samo nešto manja.
Zgrada se pruža do same bočne unutrašnje ivice trotoara što je
retko jer je takvo pravo imala samo katolička crkva prema
tada važećim propisima u Austro-Ugarskoj, kako
navodi Pavle Šosberger u svojoj knjizi Sinagoge u
Vojvodini, Novi Sad, 1998 g.
U ovom tekstu neće biti osvrta na arhitektonske karakteristike te zgrade jer njena
neobičnost potiče iz drugog razloga. Dobro je
poznato da u sinagogama nema dekoracija, slika i ukrašavanja. Dipl. ing. arh. Ivan Čerešnješ,
iz Centra za Jevrejsku umetnost na Hebrejskom
Univerzitetu u Jerusalimu, istražujući pre petnaestak
godina ostatke jevrejske kulturno-religiozne-istorijske
baštine u Vojvodini, detaljno je upoznao izgled apatinske Sinagoge.
Godine 2007, na seminaru Limud u Beogradu, o toj neobičnoj
zgradi održao je predavanje i tom prilikom izneo:
„Zbog dekoracije tavanice ova sinagoga zaslužuje posebnu
pažnju. Upravo ono što tu zgradu čini tako neobičnom, gotovo bi se
smelo reći jeretičkom, jeste oslikana tavanica. Dekoracija je rađena u
stukaturi i bojena preko drvene konstrukcije. Ne samo da su za tako
skromnu provincijsku sinagogu likovne obrade neočekivane, nego je
i motiv krajnje neobičan, gotovo bizaran. Kompozicija je podeljena u
dva polja i u manjem, u snažnom koloritu, data je dramatična kompozicija sa predstavom neba kojom dominira centralno postavljen
prikaz Ploče zakona (Deset Božjih zapovesti) akcentiran granom
akacije ispod i Božjim autorstvom simbolično prikazanim u vidu
sunčevih zraka odozgo kroz oblake: dok je Mojsije boravio na brdu
Spomenici za gaženje
Boris Mašić, profesor nemačkog jezika u Apatinu i povremeni turistički vodič pretežno podunavskih Nemaca i njihovih
potomaka iz Nemačke, pasionirani istraživač starije i novije
prošlosti Apatina, našao je u dvorištu nekih kuća nadgrobne
spomenike sa devastirana dva mesna jevrejska groblja, s
kojima su popločane staze prema nekim privrednim objektima,
npr. oborima ili su uzidane u zidove tih objekata. Uspeo je uz
pomoć svojih prijatelja da spasi deo tih spomenika i smesti, da
bi bili sačuvani, u prostorije tamošnjeg Društva Nemaca.
www.savezscg.org
Sinaj narod je gledao i video da je
vrh planine obavijen gustim mrkim
oblacima i vatrom što je obeležavalo
Božje prisustvo na tom mestu“.
„Što se tiče samog autorstva slike“ nastavio je Čerešnješ „teško ga je utvrditi jer ne postoje
dokumenti o gradnji sinagoge, ni projekti, ni originalni opisi izvornog enterijera. U bližoj i daljoj okolini Apatina, s obe strane granice,
nema ni u jednoj sinagogi niti crkvi nikakvog sličnog motiva.
Međutim, iako slika nije potpisana mogu se uočiti sličnosti po obradi
i tehnici sa stilom lokalnog slikara Lukasa Udvarija koji je oslikao
gotovo sve katoličke crkve u okolnim mestima. Ta pretpostavka ima
samo jednu slabu tačku – Udvar je radio u prvoj polovini XX veka,
ali ipak nam ostaje mogućnost da enterijer Sinagoge do tada nije
bio oslikan ili da je od Udvarija traženo da eventualno prvobitno
oslikanu tavanicu preslika novom kompozicijom. Ukoliko se jednog dana utvrdi da je slika na tavanici urađena i osvećena zajedno
sa Sinagogom 1885. godine, postoji i mogućnost da je autor ili Karl
Grajner (Greiner) ili Franc Ler (Franz Löhr), obojica su bečki slikari
koji su oslikali Župnu crkvu u Apatinu 1898. godine“.
Sinagogu je posle II svetskog rata kupila baptistička crkva, koja je
na krovu zgrade prema ulici postavila krst na ploči Deset zapovesti.
Ova crkvena zajednica je napustila zgradu i mesna vlast nameravala je da joj promeni namenu pretvarajući je u privredni objekat
(skladište ili sl.) Na intervenciju I. Čerešnješa i Aleksandra Nećaka,
takođe dipl. ing. arh, današnjeg predsednika Saveza jevrejskih
opština Srbije, ova namera privremeno je osujećena i sada je status
zgrade nerešen.
Bio bi greh i nenadoknadiva šteta prema jevrejskoj ostavštini,
ne samo u Srbiji nego i daleko šire, ako bi se toj zgradi promenila
namena koja nikako nije u vezi s njenom prošlošću. Još bi moglo da
se spreči urušavanje, propadanje i promena namene sinagoge, ali
vremena za čekanje je sve manje.
Jevrejski
Pregled
HEŠVAN/KISLEV 5771.
19
ZANIMLJIVOSTI
Košer Tora
Obaveza je i da se svaka reč, pre nego što se
prepiše, glasno izgovori, a sofer se ne sme
oslanjati na svoje odlično poznavanje teksta
nego svako slovo mora prepisivati iz druge
Sefer Tore
Piše: Barbara Panić
Nedavno se u štampi, na elektronskim novinama i sajtovima, kao i u „Jevrejskom pregledu“, mogla pročitati
vest o neprocenjivim poklonima Američkog jevrejskog
distributivnog komiteta (AJDC), namenjenim beogradskoj i sofijskog sinagogi. Radi se o svicima Tore, starim
oko 150 godina, pronađenim 10 godina posle krađe, koje
je Kancelarija okružnog tužioca Menhetna, na svečanoj
ceremoniji u Muzeju jevrejske baštine, predala JDC-u.
Čitajući vest, gotovo identičnog sadržaja u svim člancima,
moglo se zapaziti i nešto što su svi izveštači pomenuli: da
će to biti „prva košer Tora u Beogradu od raspada bivše
Jugoslavije”. Odmah su se nametnula pitanja: šta implicira
takva izjava, kakve su Tore koje su do sada korišćene u
beogradskoj sinagogi, šta se mora poštovati pri pisanju
Sefer Tore da bi ona bila košer i mogla da se koristi u
hramu?
Sofer (pisar) mora biti pobožan Jevrejin, velikih sposobnosti i znanja neophodnih za ispisivanje jednog svitka
Tore, koji se sastoji od oko sedamdeset listova pergamenta. Izrada nekada traje i više od
Nekošer mastilo
godinu dana. Tora sadrži 304 805
– nekošer Tora:
slova i piše se ručno na gevilu ili
Slova se ne
smeju dodirivati
klafu, posebno napravljenoj vrsti
pergamenta od košer životinje.
Jedan jeriah (list pergamenta) sadrži
od tri do pet kolona teksta. Mora
se poštovati određen razmak, kako
među kolonama, tako i na vrhu i
dnu svake stranice. Sofer na početku
rada, kao i svaki put pri pisanju
Božijeg imena, glasno izgovara
blagoslove. Tekst se ispisuje samo
perom košer životinje. Upotreba
metalnog pera nije dozvoljena, jer
se metal, između ostalog, koristi za
izradu oružja, što je suprotno zakonima Tore. Takođe, zabrana metalnog pera ima i svoj praktični razlog: velika verovatnoća da svojom
oštrinom ošteti pergament. Mastilo,
obavezno crne boje i uvek sveže, ne
sme biti lošeg kvaliteta kako slova
vremenom ne bi izbledela ili se potpuno izbrisala, što bi Toru učinilo
neupotrebljivom. U toku pisanja
sofer se ne sme oslanjati na pamćenje
i svoje odlično poznavanje teksta
nego svako slovo mora prepisivati iz druge Sefer Tore, koja
stoji pred njim i služi kao model. Obaveza je i da se svaka reč
pre nego što se prepiše glasno izgovori. Levoruki pisar piše
samo levom rukom, dešnjak samo desnom. Da bi svaka reč
bila jasno čitljiva mora se poštovati precizan razmak između
slova. Ako se na ma koji način i jedno slovo dodiruje sa
drugim, Tora je neispravna. Tora se smatra nečistom i ukoliko se načini greška u pisanju imena Boga. U tom slučaju
cela stranica pergamenta mora biti zamenjena novom, ispravnom. Druge greške u pisanju, koje su neminovne i koje
se povremeno dešavaju, mogu biti otklonjene, ali u roku od
trideset dana. Međutim, ako se na jednom listu nađu više od
tri greške, stranica se uklanja i ponovo ispisuje. Neispravni
listovi pergamenta se ne uništavaju nego kao i svi drugi
jevrejski spisi pohranjuju u genizu. Na samom kraju, ispisani
listovi se žilama i tetivama košer životinje ušivaju i spajaju
u konačni svitak. Za prenos Tore iz jedne sinagoge u drugu
obavezan je minjan, koji
prati osobu koja je
nosi na ramenu
tokom čitavog
puta. Ali kada
se radi o velikim razdaljinama, kao što je
slučaj sa Torama
stiglim iz Njujorka,
dovoljno je da se svitak dobro
zaštiti i sa velikim poštovanjem
prenese do krajnjeg odredišta.
- U našoj sinagogi ima sedam Tora – kaže rabin Isak Asiel
dodajući – Nažalost, one nisu
košer, pa smo se stoga obratili
Američkom jevrejskom distributivnom komitetu da nam pošalje
jednu košer Toru za upotrebu i da
vremenom pregledamo i sredimo
ostale. Rabin objašnjava da to
nikako ne znači da i one nisu dragocene. Svaka od njih, kaže, ima
svoju priču i svoj neobičan životni
put, pa su i zbog toga od velike
vrednosti.
- Tri naše Tore su iz Amerike,
dve je poslao Dži-Di-Si posle
Drugog svetskog rata, ovu poslednju - nedavno, a za ostale ne znam
kako su nabavljene.
Jevrejski
novembar 2010.
20
Pregled
Jevrejke, žene i ma
Ni jedna od majki turskih sultana nije bila Turkinja, a čak pet njih bile su Jevrejke
Sultan Valide, titula majke
vladajućeg sultana
Hurem Sultanija
Rokselana i sultan Sulejman i
Veličanstveni Anton Hickel
U povodu proslave i raznih manifestacija posvećenih
sedamstogodišnjici nastanka Otomanske imperije, objavljena je i knjiga Ali Kemala Merama „Majke sultana“ („Padišah
Analari“). Knjiga je posvećena manje poznatim detaljima i istorijskim zbivanjima iz epohe vladavine svih turskih sultana,
počev od prvog - Osmana, po kome je Imperija dobila ime, do
poslednjeg - Vahdetin sultana. U knjizi je posebno istaknuta
činjenica da ni jedna od majki turskih sultana nije bila Turkinja,
niti rođena kao muslimanka, nego su sve bile grčkog, bugarskog,
srpskog, jevrejskog, ruskog i francuskog porekla. Naravno, sve
su prevedene na islamsku veru i dobile muslimansko-turska imena.
Pet od ovih žena bile su Jevrejke, a neke od njih, poput Hurem
sultanije, imale su veliki uticaj ne samo na ono sto se događalo na
dvoru Topkapi, koji je bio zvanična carska rezidencija, nego i na
unutrašnju i spoljnu politiku Imperije.
Helga, majka Sulejmana Veličanstvenog
Po istorijsko-hronološkom redu, prva Jevrejka koja je postala
žena sultana, a potom i majka nekog sultana, bila je Ajša Hafiza
(1479.-1534.). Rođena je pod imenom Helga, bila je žena sultana
Javuz Selima I, i majka najčuvenijeg sultana Otomanskog carstva Kanuni sultan Sulejmana, poznatog kao Sulejman Veličanstveni.
Prva je žena koja je ponela titulu sultanije („majke sultana” - na
turskom valide sultan), što karakteriše njeno veće učešće u podeli
vlasti i moći. Inicijator je gradnje kompleksa u Manisi, koji objedinjuje džamiju, osnovnu i višu školu i bolnicu.
Po stupanju na tron sina Sulejmana, Ajša dobija titulu majke
sultana - valide sultan. Za vrijeme njegove 46-to godišnje vladavine, tursko carstvo je prošireno sa 6.557.000 km2, koliko je imalo
u trenutku smrti njegovog oca sultana Javuz Selima, na 14.893.000
km2.
Njen sin se sa njom savjetovao vrlo često i veoma je uvažavao
Sultan Selim I Javuz,
vladao od 1512. do 1520.
www.savezscg.org
Sultan Sulejman I Veličanstveni, vladar koji
je najduže vladao u turskom carstvu
Rokselana, portret
Bista Ajše Hafiza sultanije u
Manisi
njene stavove. Umrla je u martu 1534.g. u 55. godini i sahranjena
u grobnici (turbetu) u džamiji, koja nosi ime njenoga muža sultana
Selima, u Istambulu.
Zanimljivo je da je i žena Sulejmana Veličanstvenog bila islamizovana Jevrejka - Hurem Sultanija (1506. – 1558.).
Rođena je u Poljskoj, kao Aleksandra Lisovska, a u istočnjačkom
svetu poznata je kao Rokselana. Njeno tursko ime je značilo - „vesela, vedra žena“. Bila je najuticajnija sultanija u šestogodišnjoj istoriji Otomanskog carstva. Dala je značajan pečat politici, kako u
samom carstvu tako i van njega.
Dok je još bila mala, oteta je na teritoriji današnje Ukrajine,
i poklonjena turskom dvoru. Poklonio ju je krimski guverner.
Lepotom, inteligencijom, sposobnostima i šarmom privukla je sultanovu pažnju, zadobila njegovo povjerenje i prijateljstvo, a potom
se i udala za njega. Bila je jedina žena kojom se sultan Sulejman
oženio na zvaničan način. Time je zadobila i počasno mesto među
ženama u carskom haremu.
Hurem sultanija, je sa Sulejmanom rodila petoro dece.
Jedan od njenih sinova, Selim II, je poslije smrti oca Sulejmana
Veličanstvenog, nasljedio njegov tron i postao sultan.
Međutim sultanija Hurem, nije doživela njegovo imenovanje
i postavljenje za sultana. Umrla je 18. aprila 1558.g. u 52. godini i
sahranjena je u mauzoleju džamije Sulejmanija u Istambulu.
Hurem ili Rokselana, bila je nadahnuće mnogim umetnicima.
Čuveni kompozitor Jozef Hajdn joj je posvetio svoju Simfoniju broj
63, a glavni je lik i u operi kompozitora Denisa Sišinskog. Jedan
od njenih najpoznatijih portreta nalazi se u Italiji, u galeriji Ufici, u
Firenci. I kod nas je obrađena kao lik i tema u pozorišnom komadu
i romanu Radovana Samardžića „Sulejman i Rokselana“.
Carica koja sija božjom svetlošću
I ponovo kuriozitet! I žena sina sultanije Hurem, pomenutog
sultana Selima II, takođe je bila Jevrejka - sultanija Nurbanu (1525.
Sultan Selim II,
vladao od 1566. do 1574.
Murat III,
vladao od 1574. do 1595.
Jevrejski
Pregled
HEŠVAN/KISLEV 5771.
21
ajke turskih sultana
– 1587.). Rođena kao Rahela, ona je, takođe, bila oteta kada je imala
oko 10 godina. Oteli su je, a potom i prodali, gusari, na poznatoj
tržnici robova u Peri, a kupio ju je jedan trgovac robova iz Istambula.
Rahelu je od njega otkupio, za harem, sultanov službenik, zajedno
sa drugim djevojčicama njenih godina. Bila je mršava i krhka, ali
je ponašanjem i bistrinom ostavila utisak na sultaniju Hurem, koja
ju je poslala u gradić Manisu da stekne dobro obrazovanje. Kada je
sultanija Hurem, poslije nekoliko godina došla u Manisu u posetu
devojkama obučavanim i školovanim za harem, svojom ljepotom
joj je privukla pažnju baš Rahela. Moguće da je ton toj simpatiji
dala i činjenica sultanijine svesnosti zajedničkog jevrejskog porijekla sa Rahelom. Sultanija je odlučila da Rahela bude žena jednom
od njenih sinova. Baš ona joj je i dala ime Nurbanu, što na turskom
znači „carica koja sija božjom svjetlošću“. Želja Hurem sultanije
se ispunila i Nurbanu se udala za njenog sina Sari Selima (Selima
Žutog, kako su ga zvali jer je imao plavu kosu).
Iako je Selim prvi put video Nurbanu na dan njihovog
vjenčanja, mnogo ju je zavoleo. Pisao joj je i pesme, koje se danas
smatraju najlepšim u otomanskoj literaturi. Vremenom, pošto su
sva njegova braća poumirala, ostvarilo se ono što je izgledalo gotovo nemoguće: kada je poslije 46 godina vladavine, umro njegov
otac Sulejman Veličanstveni, on, Sari Selim, stupio je na presto
turskog carstva kao sultan Selim II, a Nurbanu je postala sultanija.
I ona je stekla titulu sultanija majka, pošto je za života, doživela
da joj sin Murat III postane sultan.
Između 1570. i 1579. godine, sagradila je Atik Valide džamiju u
Istambulu. Nurbanu je umrla 7. decembra 1587. u 62. godini i sahranjena je u Aja Sofiji, u mauzoleju Selima II, u Istambulu.
Raj na zemlji
Sultanija Hatidža Kadija Muazes (?? - 1687) bila je žena sultana
Ibrahima I i majka sultana Ahmeda II. Poreklom je bila poljska
Jevrejka, i njeno pravo ime bilo je Eva. S obzirom na to da nije
doživjela da joj sin sedne na tron, nije imala titulu sultanija majka. Sahranjena je u mauzoleju-džamiji Kanuni sultana Sulejmana
Veličanstvenog u Istambulu.
Bezmialem (Bezm i Alem) sultanija (1807-1853), bila je žena sultana Mahmuda II i majka sultana Abdulmedžida. Njeno ime u prevodu je značilo „raj na zemlji“. Bila je poreklom iz Rusije i njeno
ime je bilo Suzi. Otac joj se zvao Leon.
Bezmialem, koja je takođe imala titulu sultanija majka, bila
je jedna od najaktivnijih u istoriji Otomanske imperije. Iako se
lično nije mešala u državna pitanja i nije želela da bude politički
aktivna, imala je veoma važnu ulogu kao savetnica sina sultana
Abdulmedžida.
Po istorijskim podacima, Abdulmedžid je mnogo voleo majku,
Sultan Ibrahim I, vladao
od 1640. do 1648.
Ahmed II,
vladao od 1691.do 1695.
savjetovao se sa njom o svemu, pa i o izboru ministara. Kad je stupio na presto i postao sultan, imao je 16, a ona 32 godine.
Bila je vrlo cenjena i poštovana zbog pomoći koju je pružala
siromašnima i onima kojima je pomoć bila potrebna. Pomagala
je izgradnju veoma važnih zdanja u Istambulu, kao što je Čalet
Dilkusa, letnjikovac u palati Jildiz, zatim brojnih javnih česmi u
Mački, Topkapiju, Jildizu, bolnice u Gurebi…
Ulogu sultanija majke ispunjavala je punih 14 godina, sve do
svoje rane smrti, 2. maja 1853. u palati Dolmabašće, u 46. godini.
Sahranjena je u mauzoleju Mahmud II, u Divanžoli, u Istambulu.
Iz časopisa „Los Muestros“, prevela Drita Tutunović, pripremio Aron Albahari
Mahmud II,
vladao od 1808. do 1839.
Abdulmedžid I, bio je 31. Sultan Otomanske
imperije, vladao je od 1839. do 1861.
22
OSVRT
novembar 2010.
Kukavičije jaje
Jevrejski
Pregled
Optuživati religiju, religiozne i tradicionalne ljude da su, po pravilu, zlo koje ne dozvoljava
procvat sreće i uspeha na Zemlji, čista je zamena teza
Poznati hasid, reb Mendel Futerfas, prišao je
ezu Boga i praoca Avraama, živi u svim generacijama
nekom Jevrejinu i upitao ga da li želi da stavi tefilin.
Jevreja. Sistem vrednosti, poznat u skraćenoj verziji kao
‘’O, ne, nikako!’’, odgovorio je čovek, ‘’Ja ne veruDekalog, temelj je na kojem je iz ruševina Rimkog carstjem u boga.’’ ‘’Ne verujem ni ja’’, odgovorio je rebe
va izgrađena judeo-hrišćanska civilizacija.
bez zadrške. Čovek ga je upitno pogledao, a rebe je
Slobodna volja i, posledično, moralna odgovornost
spremno nastavio, ‘’U tog boga u koga ti ne veruješ, ne osnova je iz koje bi trebalo da izrasta drugačiji svet od
verujem ni ja.’’
onoga koji opisuje istorija i ovoga u kome
Kada u savremenom svetu, pa i u savreživimo. Neprihvatanje koncepta slobodne
Ratove su
menoj Srbiji, koliko god to zvučalo kao okvolje i hronični nedostatak moralne odgovsimoron, neko izgovori reč religija, odmah
ornosti, oduvek uzrokuju borbu za prevlast
vodili i vode
pomislite na dosadno konvencionalne ljude,
u ljudskim dušama između dva gigantska
ljudi, najčešće puta. Jedan od njih je beskrupulozni, cezakoji kao roboti prate ritam svakodnevnih,
nedeljnih, mesečnih i godišnjih pravila. Da
revski koji inspiriše čak i formalne vernike,
se kukavički
li su Jevreji, hrišćani, muslimani ili bilo koji
jednobošce na zloupotrebu sistema, osvajandrugi, nije važno. Osim što su dosadni, vrlo
zaklanjajući iza je vojne i političke moći, praćene raspodečesto su prepoznati kao paklena kritična
lom hleba i igara i bahanalijama. Drugi je
Božijeg imena koncept Jednog Boga koji je čoveka uzdigao
masa iz koje hiljadama godina kuljaju sve
nevolje ovoga sveta. Mržnja, ratovi, osvasa instiktivnog, životinjskog, na svesni, ljudjanja i progoni samo su neki od specijaliteta sa užarenog ski nivo, regulisan zapovestima.
religijskog menija koji u sebi sadrži, između ostalog, i
Kako stvari stoje na početku XXI veka ponovo je
geografske specifičnosti sa malo manje ili malo više krvi, vidljivo, možda manje nego ranije, jer je još uvek
slično začinskom bilju.
podnošljivo, da Cezareve ruševine još nisu raščišćene i
Kako poznajem religiozne ljude, a i spadam medju
da duh antičkog Rima suvereno vlada svetom. Krvave
njih, poslednji događaji (Parada ponosa i divljanje huliosvajačke ratove, slično Cezaru i po ugledu na njega,
gana u Đenovi) i medijski linč reči religija u liberalnim
vodili su i vode ljudi, najčešće se kukavički zaklanjajući
medijima, doveli su me u sred zapanjujuće spoznaje da
iza Božijeg imena. Slično tome, poslednje događaje u
smo, iako manjina u manjini i protiv svoje volje, svrstani Beogradu i Italiji organizovali i izveli ljudi zaklanjajući
u ovu ‘’opasno-zavereničku međunarodnu grupu’’, koja se iza mnogo toga, pa i iza religije. Ti događaji nemaju
se urotila protiv budućnosti i slobode čovečanstva. Kako veze sa verskim, moralnim poukama i praktikovanjem
sigurno znam da nemamo ni slične ambicije i da vaspivere, koja god da je.
tavamo decu u skladu sa tim, pitala sam se ko se to i na
Liberalno društvo, zapetljano u sopstvene, mutne
osnovu čega, usudio da nas i nama slične smesti među
interese dovodi do eskalacije ovih i sličnih događaja,
probisvete?
pozivajući religiozni sistem vrednosti na odgovornost.
Kada su Jevreji na Sinaju primili Toru, a nije bilo bez- Optuživati religiju, religiozne i tradicionalne ljude da su,
bolno, primili su Ustav i postali nacija. Suština tog ustapo pravilu, zlo koje ne dozvoljava procvat sreće i uspeha
va bio je i ostao sistem vrednosti koji, zahvaljujući savna Zemlji, čista je zamena teza koja bi mogla da se iskaže
i ovako: ‘’Hoćete li da prihvatite moralnu odgovornost
Ko se to i na osnovu čega, usudio da nas i
za ovo što se dešava?’’ ‘’Ne, nikako, jer ne verujemo u
moralnu odgovornost!’’ ‘’U tu moralnu odgovornost u
nama slične smesti među probisvete?
Jelena Kalderon
koju vi ne verujete, ne verujemo ni mi.’’
www.savezscg.org
Jevrejski
HEŠVAN/KISLEV 5771.
KOMENTAR
Pregled
Izjava lojalnosti
jevrejskoj državi
Piše: Avraham Atijas
Poslednjih nedelja u Izraelu
su dominirale dve teme koje
su prilično uzburkale ne samo
domaću, već i međunarodnu javnost.
Prva se odnosila na prestanak
desetomesečnog moratorijuma na
stambenu izgradnju u spornim
teritorijama Judeje i Samarije,
ali i u nekim delovima glavnog
grada Izraela Jerusalima, a, s tim
povezano, i procenjivanje izgleda
za nastavak prekinutih direktnih
mirovnih pregovora između Izraela
i Palestinske vlasti. Druga tema je
inicijativa predsednika izraelske
vlade Benjamina Netanijahua da
se usvoji zakon po kojem bi novi,
nejevrejski useljenici, bili u obavezi
da prethodno daju izjavu o lojalnosti “jevrejskoj i demokratskoj državi
Izrael”.
Dok se problem nastavka pregovora rešava na nivou izraelske vlade
i palestinskih rukovodilaca, pitanje
zakona o lojalnosti, shodno predlogu
Netanijahua, koji je vlada već usvojila
(preostaje rasprava i usvajanje zakona
i u Knesetu) izazvao je žive rasprave
na raznim nivoima, posebno među
pripadnicima partija desne ili leve
orijentacije, čak i u vladinoj koaliciji.
Mediji su puni mišljenja i komentara “za” ili “protiv” novog zakona.
U većini komentara u načelu se
podržava ova ideja, ali se razmišlja o
pravnim i političkim posledicama ako
bi “prošla” predložena formulacija.
Neki traže detaljnija pojašnjenja
šta znači “jevrejska država”. Da li
je to ona sa zakonima Tore koji bi
zamenili civilne, što svakako ne bi
bilo prihvatljivo ni za Jevreje koji su
tradicionalisti ili ateisti, a kamoli za
izraelske stanovnike drugih vera? U
tom slučaju ne bi se moglo govoriti o
demokratiji u savremenom poimanju
te reči, po kojoj svi stanovnici države
treba da uživaju ista prava (i da imaju
iste obaveze).
Ušlo se, dakle, u raspravu o veoma osetljivim pitanjima koja mogu
bitno da utiču na budućnost Izraela
i njegov položaj u svetskoj zajednici
23
Lako je za zakon, nego hajde da prvo vidimo šta je to jevrejska
država – kažu kritičari Netanjahuovog predloga
nacija. Zagovornici navedenog predloga zakona, pak, tvrde da Jevreji
imaju pravo da budu tretirani kao
narod, a ne isključivo kao religija.
U prilog tome navodi se i biblijska
postavka po kojoj je Bog dao zakone
jevrejskom narodu, a ne nekoj verskoj
grupi, s tim što mu je dao i teritoriju
koju će naseliti i u njoj ostati. To bi,
drugim rečima, značilo da Jevreji
nisu samo religija, već prevashodno
i narod. Kasnije (pre više od 3.000
godina) imali su i svoje vladare
i osnovali države na međusobno
raspodeljenim teritorijama na prostorima današnjeg Izraela. Uz to, navodi
se i primer novije istorije. Na osnovu
Plana o podeli britanske Palestine
1947. godine, koji su Ujedinjene nacije
prihvatile, trebalo je da se stvore
dve države, jedna jevrejska i druga
Bog je dao zakone
jevrejskom narodu,
a ne nekoj verskoj grupi
arapska. Kao što je poznato, Jevreji su
stvorili državu Izrael, a Arapi su odbili da to učine na datoj im teritoriji,
da bi sa susednim arapskim zemljama krenuli u sveopšti rat kako bi s tih
prostora proterali Jevreje. Ovaj, kao
i naredne ratove su izgubili, a brojni
Arapi su milom ili silom napustili
te krajeve, postajući “palestinske izbeglice” (pre toga domaće Jevreje su
Arapi nazivali Palestincima!?).
Ako bi navedena postavka preovladala, to bi značilo da se prihvata
termin “jevrejska nacija”, čime bi
Izrael postao nacionalna jevrejska
država, s istim pravima i obavezama
prema ostalim manjinskim etničkim
grupacijama, koje postoje i u ostalim demokratskim nacionalnim
državama sveta. Međutim, pitanje
je da li će u narednim nedeljama
ili mesecima, pre svega domaća
javnost, konsenzusom biti voljna da
prihvati ovo rešenje ili će se ostati
pri sadašnjem stanju, uz produženje
rasprave o tome u nedogled!
Teško do zakona Kneset
VESTI
Pregled
ZANIMLJIVOSTI
Naomi Kembel
prigrlila Kabalu
VELIKA BRITANIJA - “Prigrlila
sam Kabalu”, izjavila je Naomi
Kembel u naslovnoj priči koju je doneo časopis “Intervju”. Kempbelova
je objasnila da je praktikovanje učenja
drevnog jevrejskog misticizma odgovor na nedavne teškoće koje su je
zadesile u životu.
- Proučavam Kabalu jer me ona
vodi na pozitivno mesto u kojem
vlada mir. Zato je koristim i mnogo
mi pomaže. Od 2000. godine se bavim
Kabalom, ali sam joj se tek u poslednje
vreme ozbiljno posvetila.
Naomi kaže da joj je Kabala preokrenula život i pomogla joj da smiri i
iskontroliše svoj već ozloglašeni temperament.
- Primenjujem ono što naučim. Ne
znam da li sve izgovaram ispravno, ali
važno je da to primenjujem.
Spaseni rudari
pozvani u goste
IZRAEL - Ministar za turizam
pozvao je 33 čileanska rudara da zajedno sa svojim suprugama posete
Izrael za Božić. Ministarstvo turizma
če pozvanim rudarima pokriti sve
troškove boravka i organizovati obilazak Izraela i mesta koja su sveta za
www.savezscg.org
Jevrejski
novembar 2010.
24
hrišćanstvo.
“Vaša hrabrost i snaga duha, vaša
ogromna vera koja vam je pomogla
da tako dugo boravite u utrobi zemlje
i preživite, bila je inspiracija za sve
nas”, stoji u pozivnici. “Velika nam je
čast da vam poželimo dobrodošlicu
i ugostimo vas u Svetoj zemlji. Ovog
decembra će hrišćani u svetu i ovde
u Isusovoj zemlji, proslaviti božić.
Dočekaćemo na hiljade hodočasnika i
biće nam zadovoljstvo da i vi doživite
ovo izuzetno iskustvo.”
Čileanski rudari proveli su do sada
najduže zabeleženo vreme pod zemljom.
Jevrejski
biznismen
darovao čileanske
rudare
ČILE - Leonardo Farkas, Jevrejin i
vlasnik velike rudarske kompanije u
Čileu, poslao je spasenim rudarima i
njihovim porodicama čekove u vrednosti od 10 000 dolara. Poklonjeni novac iznosi više od onog što neki rudari
zarade za godinu dana. Takođe je osnovao fond za prikupljanje donacija.
Farkas je poznati filantrop iz Čilea,
koji se jednom godišnje pojavljuje na
državnoj televiziji da bi prikupio sredstva za pomoć deci sa poremećajem u
razvoju. U 2008. godini dao je milion i
po dolara u tu svrhu. Vlasnik je kompanija u raznim industrijskim granama, a u rudarskoj industriji se nalazi
najveći deo njegovog bogatstva.
Nedavno su ga njegovi partneri iz
Australije optužili da koristi sredstva
kompanije za lične donacije.
Zakletva o
lojalnosti
i za Jevreje
IZRAEL – Premijer Benjamin
Netanjahu dao je nalog izraelskom
VESTI
ministru pravde da izmeni propis o
davanju zakletve o lojalnosti kako bi
on uključio i Jevreje.
Novi amandman na Akt o
državljanstvu uvodi obavezu izgovaranja zakletve o vernosti i za Jevreje,
koji traže izraelsko državljanstvo na
osnovu Zakona o povratku.
Prvobitni amandman koji je odobrio Netanjahuov kabinet odnosio se
isključivo na nejevreje koji su tražili
izraelsko državljanstvo. Grupe za
ljudska prava i političke organizacije u
Izraelu i van njega ocenile su taj amandman kao rasistički.
Od kmeta i beseda
IZRAEL - Sefardski i duhovni lider
Šas partije, rabin Ovadija Josef je izjavio u svojoj subotnjoj propovedi kako
nejevreji postoje da bi služili Jevreje.
Tokom diskusije na temu koja je
vrsta posla zabranjena nejevrejima za
Šabat on je kroz osmeh rekao: “Gojim
su rođeni samo da bi nam služili. Bez
toga oni nemaju mesta na ovom svetu;
jedina svrha im je da služe narod
Izraela. Zašto su nejevreji potrebni?
Oni će raditi, orati, kositi, žnjeti i
ubirati plodove. Mi ćemo sedeti kao
efendija i jesti.”
Ovaj rabin koji je nedavno napunio
90 godina dodao je i to da su životi
nejevreja zaštićeni jedino zato da bi se
sprečio finansijski gubitak za Jevreje.
“Sa nejevrejima je isti slučaj kao i sa
drugim osobama. Oni moraju umreti ali će im Bog podariti dug život.
Zašto? Zamislite šta bi bilo kad bi
nečiji magarac umro. Taj bi izgubio
novac jer je magarac njegov sluga.
Zato je magarac dugovečan da bi dobro radio za Jevrejina.”
David Haris, izvršni direktor
Američkog jevrejskog komiteta izdao
je saopštenje u kojem je oštro osudio
izjave ovog rabina.
“Sramne primedbe rabina Josefa
koje sugerišu da jevrejski sveti spisi
gledaju na postojanje nejevreja jedino
Jevrejski
VESTI
25
HEŠVAN/KISLEV 5771.
Pregled
ZANIMLJIVOSTI
u svrhu služenja Jevrejima, su gnusne
i predstavljaju uvredu za ljudsko
dostojanstvo i jednakost. Judaizam
je prvi naučio svet da su svi ljudi
stvoreni u Božjem liku, što je pomoglo
formiranju osnova današnjeg moralnog kodeksda. Jedan rabin bi trebalo
da bude prva, a ne poslednja osoba
koja prenosi ovo temeljno učenje naše
tradicije.”
Jevrejski centar
vandalizovan
RUSIJA - Jevrejski centar u
Barnaulu koji je otvoren u januaru
2000. godine, vandalizovan je u oktobru, dva puta u nedelju dana. Na
zidovima centra naslikane su antisemitske slike i ispisani grafiti sa istom porukom. Policija u istrazi koristi
otiske koji su nađeni na zidovima
centra.
Grad Barnaul koji se nalazi u
jugozapadnom Sibiru ima 650 000
stanovnika.
Emisar Habad-Lubaviča, rabin
Jisrael Kaminecki, obavestio je svoju
organizaciju da je zvaničan broj
Jevreja u Barnaulu veći od 1000, ali da
ih realno ima dva ili tri puta više.
Crnačko izvođenje
jevrejskih pesama
SAD Udruženje
“Idelson” iz
Njujorka”,
posvećeno
očuvanju jevrejske muzike,
izdalo je album
afro-američkog
izvođenja jevrejskih pesama.
Naziv albuma
je “Crni Šabat: tajna muzička istorija
crnačko-jevrejskih odnosa”. Na albumu koji sadrži 15 pesama nalazi
se pesma “Moja jidiše mama”, koju
peva Bili Holidej (na slici), zatim su tu
čuveni izvođači kao Keb Kalovej, koji
peva na jidišu, Nina Simon i Erta Kit
koje pevaju na hebrejskom.
Ovim albumom udruženje je
odalo počast Džoniju Matisu. Njegovo
izvođenje Kol Nidre iz 1958. godine, je
prva pesma na albumu.
Nepopravljiva
bakica
NEMAČKA - Ursula H. stara
81 godinu, optužena je za negiranje
Holokausta. Sud u Minhenu je dosudio uslovnu kaznu u trajanju od šest
meseci i 1200 evra novčane kazne.
Ursula, bivši predsednik zabranjenog
krila desne ekstremističke grupe,
priznala je da je školskoj deci delila
letke koje je sama napisala i u kojima
negira postojanje Holokausta. Na
letku je potpisan i njen saradnik koji
ima 91 godinu. Njemu je sud odredio
novčanu kaznu u iznosu od 700 evra.
U Nemačkoj se negiranje
Holokausta i rasturanje nacističkog
propagandnog materijala smatra
krivičnim delom. Za to je propisana
zatvorska kazna u trajanju i do pet
godina. Sudija Norbert Ridman je
izrazio sumnju da će Ursula H. ikada
promeniti svoje mišljenje, ali da svejedno treba da bude kažnjena zato što
ga iznosi u javnost.
Neke desničarske grupe su namerno iskušavale ozbiljnost ovog propisa
tako što su otvoreno stavljali pod sumnju broj ubijenih Jevreja ili su tvrdili
da su nemački civili propatili isto kao i
žrtve Holokausta. Nekoliko Nemaca i
Austrijanaca koji su poslednjih godina
negirali Holokaust, danas služe zatvorsku kaznu.
Uhapšen jevrejski
milijarder
TURSKA - Aleksandar Maškevič,
jevrejski milijarder koji se nalazi na
čelu jednog od ogranka Svetskog
jevrejskog kongresa, uhapšen je na
jahti u Turskoj sa još 14 biznismena i
maloletnih prostitutki. Maškevič je na
čelu Evro-azijskog jevrejskog kongresa
i državljanin je Kazastana i Izraela.
VESTI
Hapšenje se odigralo u septembru,
nakon što je turska policija primila
dojavu da se luksuzni brod koristi u
ilegalne svrhe.
Jahta je nekada pripadala Mustafi
Kemalu Ataturku, osnivaču današnje
Turske. Turske vlasti su izjavile da
poseduju dokaze da je Maškevič unapred platio iznajmljivanje jahte na
nedelju dana i da su na njoj bile prostitutke. Brod je iznajmljen radi pružanja
seksualnih usluga, a putnici su plaćali
po nekoliko hiljada dolara za jednu
noć na brodu.
Pojedini komentatori su izjavili da
ovaj skandal prlja Ataturkovo ime što
se u Turskoj smatra krivičnim delom.
Berluskonijeva
“šala”
ITALIJA Premijer Silvio
Berluskoni
izazvao je gnev
Vatikana i
javnosti zbog
neprikladne
šale o Jevrejima,
prenosi “Dejli
telegraf”.
Berluskoni, već odavno poznat po
svom neprimerenom ponašanju i
kontroverznim izjavama, ispričao
je, tokom proslave svog 74.
rođendana, vic kojim je uvredio
Jevreje. Premijer je ispričao vic o
tome kako je jedan Jevrejin sakrio
drugog Jevrejina u svom podrumu
tokom vremena koncentracionih
logora, naplaćujući mu 3,000 evra
dnevno.On je na kraju rekao:
“Jevrejin mu je platio, zato što ima
para, a pitanje je da li bi trebalo da
mu kažemo da je Hitler mrtav i da
je rat završen?”.Šala je zabeležena
kamerom i postavljena na sajt
italijanskog lista “La Republika”.
Zvaničnici Vatikana oštro su osudili
Berluskonijevo ponašanje. “Ovo
je uvreda sećanju na šest miliona
žrtava Holokausta”, piše u vatikanskom listu “L’Oservatore Romano”.
Lider opozicije Pjer Luiđi Bersani se
pridružio kritikama, rekavši kako
je “iznenađen time što osoba sposobna za takve vulgarnosti upravlja
državom”. Berluskoni je kritičarima
odgovorio da se radilo o običnim
šalama koje “nisu uvredljive, niti
grešne”.
26
Jevrejski
novembar 2010.
Pregled
DObrovoljni prilozi
porodiČne vesti
LIČNE VESTI
BEOGRAD
Za socijalni fond
100 evra - Judita i Eva sa porodicama, Haifa, Izrael, za
sećanje na roditelje Juliju i dr Lea Lavoslava Krausa
50 evra - Branislava Suša, povodom smrti majke Erike
Lukić, rođene Medina
2 000 din. – Sergije i Gordana Šefer, u znak sećanja na
Irenu i Dragu Šefer
2 000 din. – Zvezdana Finci
2 000 din. – Paja Ciner
1 500 din. – Johana Borić
1 000 din. - Žarko Polak
Za „Jevrejski pregled“
100 evra – Julije Kemenji iz Frankfurta, SR Nemačka
5 000 din. – porodica Šutić u sećanje na Simhu KabiljoŠutić
20 evra – Mirko i Vera Pavićević iz Podgorice, Crna Gora
Groblje - Hevra Kadiša
100 evra - Ela Hara Ilić , u znak sećanja na roditelje, braću
i sestre
100 evra - Jovan i Dina Rajs prilog za održavanje groblja
10 000 din. – U spomen na voljene Rifku Pinto, Ernu i
Bernarda Širc, Ritu i Vasu Aćimović i Zoru Cirger - Edita
Čavić i Lidija Tasić sa porodicama
50 evra - Zvezdana Finci
40 evra - Milica Mint
1 000 din. – Žarko Polak
Dana 23. septembra 2010. rođena je Hana Šutić,
ćerka Sunčice i Gorana i unuka pok. Simhe
Kabiljo-Šutić.
Mazal tov!
SUBOTICA
Za socijalnu delatnost 2200 din. – Kuti Jožef
5 evra – Vesna Hail-Viličić, povodom rodjenja unuka
Mihajla
Za groblje
50 evra - porodica Darvaš
5000 din. – Dominik Filier iz Francuske
1000 din. - Šrajer Lea iz Toronta, Kanada
Za Hevra kadiša
50 evra - porodica Moskovic-Birman
Za sinagogu
165 evra - ,,Kulturnec kasel”
50 evra – Ernest Hesbens, Nemačka Za rad Jevrejske opštine
150 USD – Hana Kiš
NOVI SAD
Milivoj Stojanović, sin Anice i Živana
Stojanovića, 26. jula je uspešno završio postMina Bižić, kći Mile i Dušana i Daniel Jonesku, sin diplomske studije i na odbrani master rada na
Jolande i Andrea iz Petah Tikve, zaključili su brak 16. temu Šumarske entomologije, dobio ocenu 10.
septembra u Opštini Savski venac, a 27. septembra
venčali se ispod hupa u Izraelu, na obali Mediterana u
zalazak sunca.
Mazal tov!
Mirela Vučenov, ćerka Mirjane i Dragana
Vučenova, Simonidina sestra, diplomirala je
6. Septembra 2010. na Učiteljskom fakultetu u
Beogradu, na smeru za obrazovanje vaspitača
u predškolskim ustanovama, sa ocenom 10! Sa
ponosom čestitamo !
UMRLI
SUBOTICA
Baš, devojačko Nemeš, Edita, rođena 1926. godine,
preminula u septembru 2010. BEOGRAD
Zora Štros (1929) preminula 14. oktobra 2010. sahranjena 18. oktobra 2010. na Jevrejskom groblju u Beogradu
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
HEŠVAN/KISLEV 5771.
27
Dve izložbe o
Marku Čelebonoviću
U Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“
u Beogradu 7. oktobra
otvorena je izložba slika
Marka Čelebonovića
jednog od najznačajnijih
slikara 20. veka sa
ovih prostora. Izložbu,
pod nazivom, „Marko
Čelebonović-slike iz
porodične kolekcije“
otvorio je istoričar umetnosti Nikola Kusovac
koji je, govoreći o
Čelebonoviću, naglasio
da „o njegovoj ulozi
u srpskoj istoriji umetnosti ne bi trebalo
trošiti reči. Gromada
kakva neće moći da bude
prevaziđena u skorije
vreme“.
Postavka obuhvata
kapitalna dela (1923-1984)
kao što su portreti, mrtve
prirode, predeli, aktovi iz
porodične kolekcije i tri
dela iz Galerije SANU koja
na najbolji način predstavljaju umetnika svetskog
formata.
Izložbu prati bogato
ilustrovan katalog sa 81
kolor reprodukcijom i
predgovorom Ljubice
Bube Miljković.
U prepunoj Sali
Francuskog kulturnog
centra u Beogradu 11. oktobra, paralelno sa ovom,
otvorena je druga izložba
„Kreativni univerzum
Marka Čelebonovića“.
Izložbu je otvorio francuski ambasador u Srbiji
Fransoa-Gzavije Denio
(François-Xavier Deniau),
a o umetniku su govorili ministar kulture
Republike Srbije Nebojša
Bradić, unuka slavnog
slikara Katrin de Leobardi
i direktorka Francuskog
kulturnog centra Paskal
Delpeš. Među izloženim
eksponatima su: crteži,
isečci iz novina, kritike,
fotografije, lična dokumenta, pisma, deo radne
sobe i pasteli iz zavrsne
faze njegovog stvaranja.
Tokom izložbe organizovana su predavanja i projekcije filmova o Marku
Čelebonoviću iz arhive
RTS-a. Posle Beograda
obe izložbe biće prenete u
izložbeni prostor Spomenzbirke „Pavla Beljanskog“
u Novom Sadu i trajaće
od od 18. Novembra do
19. decembra. R. Davidović
TISKOVINA
IMPRIMEE
Exp. Savez jevrejskih opština Srbije,
11000 Beograd, Kralja Petra 71a
POB 30
SRBIJA / SERBIA
JEVREJSKA OPŠTINA BEOGRAD
Kralja Petra 71a, tel. 2180 939; mala sala, II sprat
HEBREJSKI JEZIK
POČETNI KURS
GRUPA I - UTORAK 17:00 do 19:00
GRUPA II – ČETVRTAK 17:00 do 19:00
KURS ALEF
ČETVRTAK 15:30 do 17:00
KOORDINATOR KURSEVA
NELA PAPIĆ
Izdavač: Savez jevrejskih opština Srbije, Kralja Petra 71-a, POB 30, tel: 011/26 24 359, 26 21 837; Fax: 011/26 26 674,
e-mail: [email protected]; Izlaženje Jevrejskog pregleda pomaže Ministarstvo vera Srbije; CIP – Katalogizacija u publikaciji;
Narodna biblioteka Srbije, Beograd; ISSN 1452-130X = Bilten – Savez jevrejskih opština Srbije; COBISS.SR-ID 81280012;
Glavni i odgovorni urednik: Stanimir Saša Ristić; Tehnički urednik: Dušan Oluić;
Svi potpisani članci odražavaju lično mišljenje autora, koje se ne podudara uvek sa mišljenjem redakcije.
Rukopisi za naredni broj se primaju do 20. u mesecu; Redakcija zadržava pravo da prilagodi priloge; Štampa: SPRINT d.o.o. – Beograd
www.savezscg.org
Download

Jevrejski pregled br. 11 novembar 2010