TISKOVINA
IMPRIMEE
Exp. Savez jevrejskih opština Srbije,
11000 Beograd, Kralja Petra 71a
POB 30
SRBIJA / SERBIA
Izdavač: Savez jevrejskih opština Srbije, Kralja Petra 71-a, POB 30, tel: 011/26 24 359, 26 21 837; Fax: 011/26 26 674,
e-mail: [email protected]; Izlaženje Jevrejskog pregleda pomaže Ministarstvo vera Srbije; CIP – Katalogizacija u publikaciji;
Narodna biblioteka Srbije, Beograd; ISSN 1452-130X = Bilten – Savez jevrejskih opština Srbije; COBISS.SR-ID 81280012;
Glavni i odgovorni urednik: Stanimir Saša Ristić; Tehnički urednik: Dušan Oluić;
Svi potpisani članci odražavaju lično mišljenje autora, koje se ne podudara uvek sa mišljenjem redakcije.
Rukopisi za naredni broj se primaju do 20. u mesecu; Redakcija zadržava pravo da prilagodi priloge; Štampa: COLORGRAFX d.o.o. – Beograd
www.savezscg.org
ISSN 1821-1062
jevrejski
Godina XX
l
Broj 1
l
Beograd
l januar 2011. l TEVET/ŠEVAT 5771.
SEMINAR O HOLOKAUSTU
U NOVOM SADU
Bratsko
sećanje
na sveto
naređenje
strane 6 - 9
LIČNOSTI:
Jakov M. Ovadija, prvi
šahovski novinar u Beogradu
Stefan Zekić,
„Baruhov“ ponos
strane 10 - 11
PROSLAVILI SMO HANUKU
Predsednik
i patrijarh
upalili svećice
strane 2 – 4
54. NAGRADNI KONKURS
Uručena priznanja
strana 13
NOVA KNJIGA JAŠE ALMULIJA:
„Stradanje i spasavanje
srpskih Jevreja“
strana 12
U POSETI JEVREJSKOM VRTIĆU:
Više od igre
strane 26 - 27
2
januar 2011.
Predsednik Tadić u
Beogradskoj sinagogi
U večeri osmog dana Hanuke,
beogradska sinagoga Sukat šalom
bila je premala da primi sve koji su
želeli da prisustvuju paljenju poslednje svećice na hanukiji. Pripadnicima
jevrejske zajednice Srbije, tog 8.
decembra, u Hramu su se pridružili
predsednik Srbije Boris Tadić, patrijarh srpski Irinej, episkop bački
Irinej, efendija Eladin Ašćerić, iz
rijaseta Islamske zajednice Srbije,
apostolski nuncije Arčibald Orlando
Antonini, ministar vera Bogoljub
Šijaković i brojni predstavnici
diplomatskog kora akreditovani u
Beogradu. Predsednik Tadić zapalio
je u sinagogi prvu sveću na osmokrakom svećnjaku, da bi posle toga
pomenuti verski velikodostojnici i
ministar vera, jedan za drugim, upalili ostale, u čemu su im se pridružili
predsednik jevrejske omladine Srbije
Danijel Bogunović i počasni predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije
Aca Singer.
Svečanost je otpočela pozdravnim
govorom predsednika Jevrejske
opštine Beograd prof. dr Jovana
Elazara:
- Hanuka nije veliki praznik, ali je
po simbolici koju nosi u sebi jedan od
najznačajnijih. Ceremonija paljenja
svećica je vrlo jednostavna, ali vrlo
snažna i duboko smisaona. Svećice su
tu da nam osvetle put u, nadam se,
svetliju budućnost.
www.savezscg.org
Nešto više o istorijatu Hanuke i
simbolici tog praznika govorio je rabin
Isak Asiel.
Svečanost je u mnogome ulepšao
“Braća Baruh”, kako je Elazar napomenuo, “najstariji jevrejski hor
na svetu”, koji je sa visoke galerije,
po običaju besprekorno, izveo nekoliko prazničnih pesama dajući celom
događaju dodatnu notu duhovnosti.
Hanuka, praznik svetlosti, traje
osam dana i noći, ali sećanje na to kako
je obeležen u sinagogi Sukat šalom sigurno će potrajati duže.
Jevrejski
Pregled
Jevrejski
TEVET/ŠEVAT 5771.
Pregled
3
Hanuka
u Subotici
U ponedeljak, 6. decembra, sa
prijateljima iz jevrejskih opština
Zrenjanin, Pančevo, Sombor, Osijek i
Hodmezevašarhelj, članovi Jevrejske
opštine Subotica proslavili su
Hanuku i upalili šest sveća.
Molitvu je predvodio izraelski
kantor Boaz Davidof. On je, nakon
paljenja Hanuka sveća, uz zvuke
gitare pevao pesme na hebrejskom,
ladinu i jidišu i brojnim gostima,
među kojima su bili i ambasador
Izraela u Srbiji Artur Kol i Slavko
Parać, predsednik Skupštine grada
Subotice, podario nezaboravno
veče.
R. Kovač
Snimci su preuzeti sa sajta JO Zemun
ZRENJANIN
Mali praznik – velika radost
U Jevrejskoj opštini Zrenjanin se svake
godine slavi pobeda duha nad fizickom
snagom, “slabih” nad “jakima”, slavi se
jedan od najomiljenijih i najpoznatijih malih jevrejskih praznika –
Hanuka.
Kao što običaj nalaže, proslava je započela paljenjem
sedme svećice na hanukiji i
molitvom koju je pročitao
Vladimir Arsenić. Pažnju
svih je zaokupio mladi
Predrag Milovančev svojom
posvećenom pojavom,
kazujući, ozbiljno i samouvereno, priču o poreklu
praznika, o Judi Makabejcu,
o čudu u Jerusalimskom hramu, o pobedi “slabih” nad
“jakima”, o pobedi svetlosti.
Predrag je bio iznenađenje za
većinu članova zajednice (bilo
ih je pedest i dvoje), a posebno njegova posvećenost njenim
najmlađim pripadnicimaa.
Ženska sekcija je pripremila sve da atmosfera zrači
porodičnim duhom, da trpeza
nenametljivo bude obogaćena ponudama i sa krofnama. To je u deci
izazivalo radost koja je kulminirala
podelom skromnih poklona i tombolu.
To nije sve. Prostorije JO Zrenjanin su
lepe i tople, sa zidova pričaju slike starih
ulica i jevrejskih zdanja nestalih u pepelu rata. Bečkerečke sinagoge nažalost
nema. Potreba da praznik Hanuka
bude proslavljen u autentičnoj
atmosferi zadovoljena je, već po
tradiciji, odlaskom u JO Subotica.
U njihovoj sinagogi Zrenjaninci
su udahnuli prazničnu atmosferu, bili deo ceremonije
paljenja šeste svećice.
S. Nuhanović
4
januar 2011.
Jevrejski
Pregled
NOVI SAD
Hari Poter i izgubljene krofne
Omladinski centar za neformalnu
jevrejsku edukaciju rešio je da nastavi tradiciju organizovanja proslave
praznika i međuklupskih susreta u
jevrejskim opštinama u Srbiji.
Ove godine odlučeno je da se organizuje druženje za decu i roditlje u JONS.
Na ogromno zadovoljstvo organizatora
pozivu su se odazvale jevrejske opštine
Subotica, Kikinda, Zrenjanin, Pančevo,
Zemun, Niš, Sombor, Osjek, Doboj i
Beograd. U Novosadskoj opštini, u nedelju 5. decembra 2010. okupilo se oko
100 dece i roditelja.
Goste su pozdravili domaćin, predsednik JONS Goran Levi i Jovan Elazar,
predsednik JO Beograd čime je počelo
praznično druženje
Vaspitači beogradske opštine priredili su vrlo zanimljivu igru za decu.
U uvodnom flimu, ona su mogla da
vide kako Hari Poter moli decu da mu
pomognu da pronađe Hanuka krofne,
www.savezscg.org
koje su ukradene i tako spasi Hanuku.
Deca su morala da ispune 10 različitih
zadataka kako bi došla do sastojaka
potrebnih za pravljenje krofni. Naravno,
sve grupe su uspešno završile zadatke i
pronašle sve sastojke. Hari Poter je bio
zahvalan svoj deci na pomoći i Hanuka
je bila spasena!
Nakon igre, svi su imali zadovoljstvo
da uživaju u predstavi koju je pripremio
Dečji klub JONS. Deca su predstavom
na zanimljiv način ispričala priču o
Hanuki, d bi na kraju svi otpevali pesmu
Maoz Cur.
Dok su se deca igrala, roditelji su
mogli da oprobaju kreativnost i darovitost u umetničkoj radionici koju je vodila
Maja Gusman. Tokom prve radionice svi
koji su to želeli mogli su da oslikavaju
čaše i ponesu ih kući kao uspomenu na
druženje. Tokom umetničke radionice,
roditelji su mogli da čuju i ponešto o
Hanuki iz kratkog izlaganja Viktora
Nojmana. U drugoj umetničkoj radionice mališani su se pridružili roditeljima
u pravljenu čestitki.
U pauzi između programa gostima
su bili posluženi sendviči i sokovi, kao i
krofne koje se tradicionalno jedu na ovaj
praznik. Kao iznenađenje svim prisutnima poslužena je i torta, koju je samo
za ovu priliku napravila Košer kuhinja
iz Beograda.
Specijalni gost jevrejskih opština
Srbije, Makedonije i Bosne tokom
praznika Hanuka bio je Boaz Davidof,
kantor iz Izraela. Pored koncerata koje
je održao u pet jevrejskih opština, u
Novom Sadu je decu naučio nekoliko
Hanuka pesmica, a ona su uživala u njegovim pričama, trikovima i muzici.
Na kraju je paljenjem sveća na velikoj hanukiji obeležen peti dan Hanuke,
nakon čega su se učesnici pozdravili
krenuli kućama.
L. Rojnik, M. Pašajlić i M. Stojanović
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
5
KRAGUJEVAC
Šumarice za pravednike
U Spomen muzeju „21 oktobar“
u Šumaricama, održana je 16. decembra promocija knjige „Pravednici
među narodima – Srbija“. Spomen
muzej u Šumaricama, kao mesto
koje je nesumnjivo simbol stradanja
svih građana Srbije tokom Drugog
svetskog rata, ugostilo je istoričare
koautore: dr Milana Ristovića i dr
Milana Koljanina, predsednika
Saveza jevrejskih opština Srbije
Aleksandra Nećaka i predsednika
JO Zemun Nenada Fogela. Specijalni
gost na promociji bio je dramski umetnik Goran Sultanović.
Knjiga je posvećena građanima
Srbije koji su tokom Drugog svetskog
rata, kako se izrazio pisac Milan Fogel,
stavljali glavu u torbu spasavajući njima često nepoznate osobe jevrejskog
porekla. Radi boljeg razumevanja hrabrosti pravednika, poseban deo knjige,
Čestitke
Dear Mr. Fogel,
To begin with, we are very impressed
by your book. It is interesting and an important contribution for the community.
Sincerely Yours,
Muriel Leeuwin
Director Dutch Jewish Humanitarian
Fund
Dear Mr. Fogel,
I received today the books and CD.
Thank you. The book looks fantastic –
Mazal Tov.
Best of luck
Naomi Cogan
Program Officer
Conference on Jewish Materials Claims
Against Germany, Inc.
Izložba o hrvatskim
Pravednicima
Krajem septembra, za vreme boravka u
Sjedinjenim Američkim Državama, hrvatski
predsednik Ivo Josipović, kako piše „Hakol“, otvorio je u Los Anđelesu izložbu
posvećenu hrvatskim Pravednicima među
narodima, hrabrim građanima koji su u
ustaškoj NDH, reskirajući svoje živote,
spasavali Jevreja od progona i likvidacije.
Izložba je postavljena u jevrejskom studentskom centru Hilel na Univerzitetu u
tom gradu (UCLA), a 34 panela fotografijama i tekstom svedoče o 102 hrvatska
građanina koji su proglašeni Pravednicima
među narodima, što je najviše priznanje koje
Izrael dodeljuje nejevrejima.
Tom prilikom Josipović je naglasio da
je Hrvatska ponosna na svoje antifašističko
nasleđe, da su temelji moderne hrvatske
države u antifašizmu, dodajući i da je
hrvatski antifašistički pokret bio jedan od
najbrojnijih u Evropi.
koji je napisao Prof. dr Milan Ristović,
posvećen je istorijskim okolnostima
u kojima su se odigravala spasavanja
na teritoriji današnje Srbije. Iz pera dr
Milana Koljanina dat je opširan pregled uslova u kojima su živeli Jevreji u
Srbiji i jugoslovenskoj državi do 1941.
godine. Knjiga je takođe posvećena
preživljavanju, ali i stradanju jevrejskog naroda u Srbiji za vreme
Drugog svetskog rata. Tokom prvih
meseci rata, Jevreji zatočeni u logoru
Topovske šupe bili su nepresušan
„rezervoar“ u praksi streljanja talaca
koju su sprovodili nacisti kao mere
odmazde. Masovno streljanje talaca u
Kragujevcu 21. oktobra 1941. pokazalo
je da ni Srbi nisu bili pošteđeni od
surovih obračuna koje su sprovodile
nemačke okupacione vlasti. Broj od
2794 ubijena talaca jasno ukazuje
da su okupatori i Srbima i Jevrejima
namenili ulogu žrtve. Zajednička zla
sudbina dva bratska naroda se potvrdila na kraju promocije spontanim
pozivom čelnika Narodnog muzeja
Kragujevca da na proleće gostujemo
kod njih.
Savez jevrejskih opština Srbije,
JO Zemun i autori, promocijama
ove knjige udaraju temelje trajnog
Spomenika dobrim ljudima iz Srbije.
Pored ostalih izveštača, ceo tok
promocije snimala je ekipa Filmskih
novosti. Direktorka Filmskih Novosti
Vera Niníć, obećala je da će ustupitii
jednu kopiju video zapisa za potrebe
Saveza, na čemu joj se iskreno zahvaljujemo.
N. Fogel
januar 2011.
6
Podrška Saveza
Povodom vesti o tome da je Srbija zatražila od SAD
izručenje Petera Egnera, osumnjičenog za ratne zločine
nad nekoliko desetina hiljada Jevreja, Srba i Roma tokom
Drugog svetskog rata, Savez jevrejskih opština Srbije daje
punu podršku Vladi i Ministarstvu pravde u njihovoj
rešenosti da bivšeg pripadnika Gestapoa izvede pred sud.
Uvek smo se zalagali za princip da za svaki zločin
postoji individualna odgovornost počinilaca, kao i da
ratni zločini nikada ne mogu toliko zastareti da bi njihove
počinioce abolirali od krivične odgovornosti.
Knjige na dar
u Zrenjaninu
Članovi Jevrejske opštine
Zrenjanin najsrdačnije zahvaljuju dr Mirjani Hercog iz
Čačka na poklonjenim knjigama. Time je biblioteka JO
bogatija za pet autorskih dela
Mirjane Hercog, poreklom iz
Zrenjanina.
- Zrenjanin je za sve nas
grad kojem se na razne načine
vraćamo. I moje knjige,
koje vam šaljem, deo su tog
vraćanja Zrenjaninu – rekla
je gospođa Hercog darujući
knjige.
Novi Sad sredinom decembra
Bar micva
Posle dužeg vremena dogodilo se da jedan
mladi Novosađanin,
Jonatan Đuranović,
rođen u Izraelu, ima
Bar micvu. Jonatan je
sa članovima porodice
došao u Beogradsku
sinagogu 4. decembra,
gde je u okviru molitve
za Šabat i Hanuku
obavljen svečani čin
za koji je on bio dobro
pripremljen. Posle
svečanosti uprilučena
je mala proslava u
restoranu Sinagoge.
Lj. Lepuša
Hvala Rabinu Isaku Asielu
Vreme u kojem živimo ne možemo reći da je lepo.
Bezbroj problema i neprilika sa kojima se ljudi svakodnevno susreću čini da gube gotovo svako interesovanje za one
pored sebe, drugove, komšije, prijatelje, kolege. Ljudi žive
svoje živote izolovano , često sakriveni i od najbliže porodice. Gubi se ona divna ljudska osobina da se jedni drugima
osmehnemo, pružimo ruku kada je nekom potrebno ili
primetimo i uputimo neku lepu toplu reč za nekog koga
smo izgubili. I kada doživimo da nam neko priušti nešto
tako lepo, ljudski, ostajemo gotovo zatečeni, zbunjeni, ne
očekujući takvu pažnju.
Upravo zato, želimo da se zahvalimo Rabinu Isaku
Asielu, na predivnim rečima kojima se oprostio od našeg
izuzetnog supruga i oca, Tugomira Bruna Bruknera.
Tople, ljudske reči kojima je oslikao čitav njegov život,
njegovo biće i njegov jedinstven rad i doprinos svojoj zajednici nećemo nikada zaboraviti. Ostaće u našim mislima i
u našim srcima.
Jevrejskoj zajednici Tugomir Bruno Brukner je bio jedan od najodanih članova, bio joj je privržen svim srcem i
dušom, davao joj je sve što je mogao, umeo i znao. A znao
je i umeo mnogo, bio je čovek inventivnosti i talenta, nenametljiv, tih i beskrajno privržen. Znao je da se brine o porodici, da učini da život sa njim bude večita radost i lepota.
Za nas, njegovu porodicu, gubitak je nemerljiv, za
Jevrejsku zajednicu, gubitak člana za koji smo sigurni da će
se osetiti.
Puno Vam hvala G-dine Rabine.
Supriga Tugomira Bruknera, sa sinovima Andrejem i Bojanom
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
Bratsko seća
Piše: Vlada Todorović
- Šta se dogodilo u logoru u Jasenovcu, čiji ste bili komandant? Razgovarao sam s nekim preživelima, koji su
svedočili o užasima.
- Ma šta pričaš?! Ko je tamo bio, to je i zaslužio.
- Govorili su mi...
- Tačno je samo to da se na Jasenovac odnosi jedan
problem. Nismo imali vremena da dovršimo posao.
Ovaj dijalog argentinskog novinara Horhe
Kamorara i Dinka Šakića, jednog od onih čija je savest umrljana tuđom krvlju, jedna je od stotinak ili više
zastrašujućih ilustracija predočenih nastavnicima,
učiteljima, profesorima istorije, književnosti i filozofije,
učenicima i studentima, a iznetih na drugom seminaru
o Holokaustu. Skup je okupio preko 130 učesnika, a
priredile su ga Jevrejska opština Novi Sad i Centar
“Simon Vizental” iz Jerusalima i održan je pod pokroviteljstvom predsednika Skupštine APV Šandora
Egerešija.
- Holokaust nas uči da su ksenofobija, rasizam i
antisemitizam doveli do masovnog nasilja, ali imajmo
na umu da je svaki pojedinac odgovoran za svoju sudbinu. Rezolucijom o nepriznavanju kolektivne krivice
potvrdili smo zalaganje za punu rehabilitaciju svih
prognanih, nevino optuženih i nevino stradalih tokom
i neposredno nakon II svetskog rata, ne dovodeći
u pitanje individualno utvrđenu odgovornost. Uči
Holokaust i o tome da društvo ne sme da žmuri
ni pred netolerancijom i ta sramotna i teška lekcija
čovečanstva čini istorijsko upozorenje, a vodimo
računa i o tome da žrtve imaju pravo na dostojanstvo,
istinu, pravdu i obeštećenje - rekao je Egereši, ističući
da je Skupština AP Vojvodine još 2003. godine poslala
jasnu poruku da samo jačanje politika pomirenja i individualizacije krivice predstavljaju branu manipulaciji
brojem stradalih i reinterpretaciju prošlosti.
Ambasador Izraela u Srbiji Artur Kol je naglasio da
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
7
decembra bio domaćin drugog seminara o Holokaustu
anje na sveto naređenje
Na skupu namenjenom nastavnicima, učiteljima, profesorima istorije, književnosti i filozofije,
učenicima i studentima, govorila elita među poznavaocima bolne teme ne samo jevrejskog
naroda, nego čitavog čovečanstva
Afriku?” Ako želim, prema svakom zločinu mogu da
imam stav, ma gde da se dogodio. Pogotovo prema masovnom zločinu, i to je jedna od univerzalnih poruka koje
šaljemo s ovog skupa - naveo je Kol.
Jasan stav
tradicionalnih crkava
Episkop bački Irinej Bulović govorio je o temi
Holokausta sa stanovišta SPC, naglašavajući da se protivi
postavljanju znaka jednakosti između nacističkih zlodela sa
zločinima komunističkih režima:
- Ne pravdajući ničija streljanja bez suda, ne možemo
taj teror izjednačiti s Holokaustom. Istina je da su
komunističke vlasti ubijale nevine, kao i to da je među
streljanim bilo i pripadnika formacija koje su činile
Ne zatvarti oči
pred netolerancijom
– Šandor Egereši
u razgovoru sa
Hočevarom,
Zurofom, dr Frenkel
i ambasadorom
Kolom
(Fotó: Ótos András) Magyar Szo
je učenje o Holokaustu od ključne važnosti, pošto je sve
manje onih koji su ga preživeli i sve se ređe može čuti šta
su prošli u tim vremenima:
- Nemojmo pogrešno shvatiti ovaj seminar i misliti
da će biti važno da se u školi odgovara lekcija o tome
šta je Holokaust. Ne, to nije bitno nego nešto drugo. Da
budemo upoznati s razlozima nastanka Holokausta, da
razumemo žrtve, da shvatimo njihovu patnju. Na nama
je da uradimo sve da osiguramo mladima da znaju šta se
zbivalo. Nismo li iznova sučeni s fenomenom antisemitizma? Ljudi moraju znati šta je Holokaust. To je važno
i zbog onog što se dogodilo tokom II svetskog rata, ali i
zato da umemo ukupnije da sagledamo i druge strašne
situacije, recimo da shvatimo šta se desilo u Ruandi.
Da po saznanju za masovna stradanja ne kažemo: “Ah,
pa nisam ni sam sebi dovoljno jasan, kako da razumem
8
januar 2011.
Jevrejski
Pregled
Novi Sad sredinom decembra bio domaćin
zločine nad Jevrejima, Srbima... Tome se mora prići,
svakako oprezno, ali imamo srećnu okolnost da se II
svetski rat nije davno desio. Dakle, moguće je utvrditi
činjenice, i te i one o događanjima neposredno nakon
rata. Ovde kultura sećanja često nije na potrebnom nivou, i ponekad lako zaboravljamo i sopstvene i tuđe
žrtve. Učimo od Jad Vašema koji se trudi da zabeleži ime
svake žrtve Holokausta. Mi, nažalost, nemamo spisak
naših žrtava u II svetskom ratu, kao ni onih u ratovima
pre i posle njega.
Stav tradicionanih crkava prema Holokaustu je jasan i
nedvosmislen, ocenio je episkop Irinej, a ovaj seminar činio
je svedočanstvo o potrebi da istina dobije satisfakciju, da se
unapredi:
- Što se tiče antisemitskih tekstova obljavljenih u Srbiji,
podsećam na vreme kad je to počelo. Tada je patrijarh
Pavle odmah oštro osudio tu pojavu. U pismu Jevrejskoj
opštini u Beogradu je jasno izneo stav SPC i osudio pojavu antisemitizma. Ekstremisti koji se predstavljaju kao
autentični hrišćani i emituju svoje maglovite konstrukcije,
moraju biti jasno razdvojeni od zvaničnih stavova crkava o
Holokaustu.
Beogradski nadbiskup Rimokatoličke crkve Stanislav
Hočevar izneo je viđenje istog pitanja s aspekta svoje verske zajednice.
- Ovde smo i zato da bismo se setili svetog naređenja,
braćo i sestre. Tu smo da razmišljamo o tragediji
čovečanstva i da se vratimo istoriji da nas uči novim
Muzej
Ana Frenkel, donedavna predsednica novosadske opštine, a
sada u funkciji saradnice Centra “Simon Vizental” iz Jerusalima,
obavestila je učesnike seminara da je u planu gradnja Muzeja holokausta Vojvodine:
- Sedište tog buduće arhivsko-dokumentacionog centra, biće
izgrađeno u Novom Sadu, a njegova uloga biće čuvanje uspomene
na Holokaust kroz stalne izložbe, održavanje seminara i izdavanje
zbornika. Primetno je da je kod generacija koje pristižu sve manje
osećanje bola zbog Holokausta. Malo znaju ili čak uopšte ne znaju šta
se tokom tog užasa dogodilo, ne sećaju ga se. Stoga ćemo imati Muzej
Holokausta, kako uspomena na najveće zlo XX veka ne bi izbledela.
Po rečima Frenkelove, finansijska sredstva za izgradnju te ustanove je
odobrio Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, s tim da još nije poznata tačna lokacija ovog arhivsko-dokumentacionog centra.
mudrostima - ukazao je Hočevar, obogaćujući saznanja
polaznika seminara podatkom iz vremena kada se u
nacističkoj Nemačkoj smatralo da bi se “Konačno rešenje”
mogla pronaći i “samo” ako se proteraju Jevreji. - Međutim,
težak teret je na savesti nekih tadašnjih vlada Zapadne
Evrope, kao i onih u Severnoj i u Južnoj Americi. Odbile su
mogućnost da prime Jevreje i znamo šta se posle dešavalo.
Kao posebnu vrednost je nadbiskup Hočevar izneo i
to da, uprkos povremenim incidentima, redovno postoje
pozitivni signali katoličke crkve prema jevrejskoj zajednici.
- Prekretnica u našim odnosima nastala je odmah po
oslobođenju, s tim da je tim relacijama naročit doprinos sa
strane naše crkve dao poseban odbor formiran 1971, a u
čijoj je nadležnosti veza dve zajednice.
Seminar kao odgovor
Direktor Centra “Simon Vizental” u
Jerusalimu dr Efraim Zurof je, govoreći o naporima koji prate izvođenje nacističkih zločinaca
pred sud, ukazao na to da se često postavlja pitanje o tajni opstanka jevrejskog naroda:
- Odgovor je - zahvaljujući sećanju. Plan
nacista bio je ne samo da fizički unište Jevreje
nego da nestane sve što je jevrejsko. Usledilo
je, međutim, sećanje. Recimo, Jad Vašem je
sakupio 3,8 miliona imena žrtava fašističkog
terora. I to je deo našeg odgovora, deo sećanja
na Holokaust, na ljudsko stradanje koje nije
sradanje kao što je bio cunami. Ovo je bila
katastrofa koju su proizveli ljudi s ciljem da
ubiju druge ljude.
Ima mišljenja o tome da se Holokaust dogodio davno i suđenja je bilo, izneo je dr Zurof,
ali nije retkost da neko pita ima li još živih
nacističkih zločinaca:
- Da, ima još tih koji nisu dovedeni pred
lice pravde. Stari su ljudi i, između ostalog, i to
je razlog što kod ljudi ima određenog otpora.
Zašto? Zar protok vremena umanjuje značaj
www.savezscg.org
zločina? Ubica je kriv jednako kao nekad.
Zatim, zar bismo nešto promenili kod tih ljudi
da ih oslobodimo krivice? Čovek na slobodi,
Šandor Kepiro me je, naprimer, tužio zato što
sam ga u javnosti nazivao moralnim monstrumom Holokausta. Je li se kod njega promenio
odnos o Holokaustu, o njegovom zlodelu? Tu
je i jedan od principa Simona Vizentala, o tome
da postoji dug prema žrtvama i njihovoj deci.
Zar da ga podvedemo kroz protok godina? Šta
reći nekom kome su ubili baku? Oh, žao mi je,
ali znate li da je danas njen ubica star? Koga
će to utešiti? Na kraju, verujem i u to da neće
biti raznih Ruanda ako što veći broj nacističkih
zločinaca dovedemo u sud.
U prvoj od dve radionice, dr Zurof je
govorio o tome zbog čega Praška deklaracija
čini opasnu pretnju za buduće obrazovanje o
Holokaustu, nudeći niz ilustracija:
- Trebalo bi da 23. avgusta obeležavamo dan
svih žrtava totalitarističkih režima. Zašto? Na
taj dan je, sećamo se, potpisan pakt RibentropMolotov. Ne slažem se. Da li da izjednačimo
krivicu ondašnjeg SSSR-a i tadašnje Nemačke?
SSSR snosi odgovornost za određena zlodela, ne
i za Holokaust. Oslobodio je Aušvic, u kojem su
Nemci ubijali. Još nešto. Ono što su tad učinile
Baltičke zemlje je drugo u odnosu na ono u
Francuskoj, Danskoj, Holandiji... gde se krivica
ipak završava ulaskom nesrećnika u vagone koji
su ih nosili u logore. Fašisti u Estoniji, Letoniji
i Litvaniji pomagali su u zločinu. To je nešto
drugo! I ovom u prilog još to da su i UN, inače
ne preterano zaljubljene u Jevreje, ustanovile
27. januar kao Dan sećanja na Holokaust. Zašto
to da menjamo?
U drugoj radionici bilo je objašnjeno zašto
je slučaj Kepiro važan za Mađarsku, čiji je sud
u Budimpešti, samo dva dana nakon seminara
u Novom Sadu, doneo oslobađajuću presudu
za dr Zurofa po tužbi ovog zločinca, za kojim je
i Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji raspisalo
poternicu još septembra 2008.
Nažalost, i dalje stoji odgovor Mađarske
da joj ustav ne dozvoljava izručenje njenih
državljana.
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
9
domaćin drugog seminara o Holokaustu
Nisu svi privedeni pravdi
Naročitu pažnju privuklo je izlaganje istoričara, profesora Slobodana Markovića o istoriji Jevreja Srbije, u
kojem se posebno zadržao na dane između dva svetska
rata.
- Znamo li, na primer, da su u beogradskom jevrejskom
domu govorili najugledniji Srbi tog vremena, od Mihajla
Petrovića Alasa do Milutina Milankovića. Ili, poznato je
da se malo koja evropska knjižara mogla porediti s onom
izdavača Gece Kona u Beogradu. O tome šta su Jevreji u
Srbiji učinili govore i zdanja koja su podigli, knjige što su
ih napisali na srpskom, a može se progovoriti, što da ne, i o
učešću Jevreja u NOR-u.
Profesor Marković je na to dodao i bolnu činjenicu
o tome da je na teritoriji današnje Srbije ali bez Srema,
a sa Baranjom, uoči rata bilo 33.250 Jevreja, od kojih
oslobođenje nije dočekalo čak 28.510.
- Treba znati i to da streljanja Jevreja počinju već 4. jula
1941, dakle pre ustanka, kao i to da se u Beogradu dogodila
jedna od prvih epizoda Holokausta, od jeseni 1941. do narednog proleća. Još 8. decembra je započela konfinacija, a posle
prepiske Beograda i Berlina, u našu prestonicu poslat je kamion dušegupka. Inicijativa je, znači, došla “od dole”, odavde.
Od 20. marta započinju te stravične vožnje do Jajinaca, gde su
mrtvi izbacivani u već pripremljene rake. Vožnje su prekinute
10. maja 1942. i nije moguće utvrditi koliko je u tim transportima nastradalo ljudi, pošto je na poslednje putovanje kretalo
od 50 do 100 logoraša, s tim da je utvrđeno kako je Srbija bila
prva teritorija s koje je nemački zapovednik izvestrio Berlin o
“Konačnom rešenju”.
U izlaganju profesora Markovića čulo se i to da svi
nemački zločinci s ovog prostora nisu privedeni pravdi,
tako da su joj izmakli Franc Fridrih, Vilhelm Fuks, Harald
Turner, da je Franc Nojhauzen pušten na slobodu 1952,
da su kratke kazne dobili komandanti logora na Sajmištu
Edgar Enke i Herbert Andorfer... Uz ove, dakako teške
priče došla je teza kako će tema kojom se seminar bavi biti
svakom budućem slušaocu uspešnije predočena ako se
izbegne depersonalizacija, s tim da je izneo i zanimljivu
anegdotu o poreklu prezimena Davičo:
- Svojevremeno je knjazu Milošu Obrenoviću neki
Jevrejin po imenu David spasao život. Otad mu se Miloš
obraćao nadimkom nadenutim u deminutivu. A Davidče
se, pak, vremenom pretvorilo u Davičo.
Aleksandar Veljić, publicista i prevodilac, preneo je polaznicima seminara deo svojih istraživanja za Novosadsku
raciju:
- Šandor Kepiro se brani govoreći da je tražio partizane. Da li su partizani bile one bebe ili tek nešto starija
deca i njihove porodice? Kakvi su partizani bili oni stari
Slabo poznata tema
Po priznanju jedne prisutne nastavnice istorije, tema
Holokausta je slabo poznata novim generacijama:
- Rođena sam ne mnogo pre raspada bivše zemlje i kada se
mnogo drugog našlo u središtu pažnje. Naravno, i pored toga smo
znali za strahote koje je nosio II svetski rat, ali... Prekopava se po istoriji s ove i one strane, vode se polemike, samo nikad do sad nisam
čula mnogo tog što je rečeno na seminaru. Šokirana sam, posebno
činjenicom da ne malo odgovornih za ubijanje naših rođaka,
komšija, sugrađana nisu odgovarali ili su bili minimalno kažnjeni.
Sudske presude počinju rečima “u ime naroda”, a u ime kog naroda
su im zločini pravdani? I dalje ne znam šta bih na takvo pitanje
mogla da odgovorim nekom svom učeniku.
U sličnom pravcu je progovorio i njen kolega, profesor:
- Ne razumem razloge zbog kojih se do sad izbegavalo da se
potpuno otvoreno govori o Holokaustu. U stvari, ne može se reći da
se izbegavalo, nego se pre radilo o temi koja je nevoljno načinjana.
Da li jedino zato što će pojedince da vrati u dane kojih se nerado
sećaju, ili zbog nečeg drugog? I dalje ne znam. Hoćemo li o ovoj
temi saznavati i dalje uglavnom na osnovu nekih filmova, ili će nam
se reći čitava istina. Evo, vidimo šta se dešava kad se istina skriva.
Kad ispliva, neuporedivo je bolnija nego da je predočena na vreme.
Za razliku od njih, jedna profesorka je rekla kako je o
Holokaustu moglo mnogo toga da se dozna, ako se htelo:
- Stvar je bila samo u tome da neko iz okruženja načne tu temu.
Ipak, ne mogu se otrgnuti misli da državi, školi, svejedno kome
već, nije bilo stalo da se informišemo i u ovom pravcu. Ne kažem
da nam je trebalo kao osnovcima iz prvih razreda pričati o Aušvicu,
Jasenovcu... U kasnijim razredima, međutim... Možda u tom slučaju
ne bismo danas imali pokušaje povampirenja fašizma, veličanja
neljudi, zlikovaca... možda ne bi bili ispisivani uvredljivi grafiti po
zidovima, možda se ne bi uzvikivale parole od kojih se ledi krv...
ljudi... Ne, Kepiro je ubijao i racija je odnela 4.000 žrtava.
Ubijao je nedužne, sve nas, vas, mene... Taj pravnik, pre
nego što je sa svojim patrolama krenuo u krvav pohod,
tražio je pismenu naredbu. Zašto? Pa tražio je alibi za to
da bi, eventualno, jednog dana mogao naređenjem da se
brani...
Veljić je predstavio i svoju knjigu pod naslovom “Istina
o novosadskoj raciji”, čije stranice čine potresno svedočenje
o pojedinim stradanjima, uz koje su, između ostalog, i
pojedini iskazi, spisak pobijenih do kog se zasad uspelo
doći, a progovorio je i o zabranjenoj radio drami, “Racija:
januar 1942”. Drama je bila nagrađena 1986. godine na
jugoslovenskom festivalu u Skoplju, s tim da je odmah
zabranjeno njeno emitovanje iz “bojazni” od, kako je navedeno, remećenja međunacionalnih odnosa. Čitavu deceniju
provela je na “bezbednom mestu”, da bi onda delimično
bila vraćena u javnost.
Po završetku seminara, učesnici i predavači, u društvu
dvojice potpredsednika Skupštine APV Branimira
Mitrovića i Martina Zloha, odali su poštu nevino stradalim
žrtvama pred spomenikom “Porodica”, na Keju žrtava
racije u Novom Sadu.
januar 2011.
10
Jevrejski
Pregled
Ličnosti: Jakov M. Ovadija, prvi šahovski novinar u
Potez za
istorijski
notes
Zanimljivo je da je ovaj, jedan od osnivača FIDE, plaćao novinama da mu
objave vesti iz sveta šaha, kao da je reč o oglasima
Kada se bude pisala istorija
beogradskog i srpskog šaha, zapažen
prostor mora se rezervisati za Jakova
M. Ovadiju. „Ko je sad pa taj?“
zapitaće šahisti Srbije sa početka 21.
veka. Ime za poštovanje, čovek čiji je
doprinos popularizaciji i afirmaciji
igre na 64 polja u Beogradu iznad
svega.
Ovadija je bio naš prvi šahovski
novinar i pisac, kao i izdavač prvih
šahovskih knjiga u Beogradu, odnosno
bivšoj prvoj Jugoslaviji. Bio je poznat i
cenjen advokat u Beogradu početkom
20. veka. Rođen je 28. avgusta 1878.
Potiče iz jevrejske porodice čiji su se
preci svojevremeno doselili na Balkan
iz Španije. U Beogradu je završio
realku, a potom prava. Imao je dve
ljubavi, dva hobija – advokaturu i šah.
Kada je šah naučio ostaće tajna,
ali je prvi u Beogradu počeo da piše
o njemu. Uz mnogo ubeđivanja urednika, prvu šahovsku rubriku uveo
je u listu „Mali žurnal“ 1905. godine.
Zanimljivo je da je da bi tada objavljivao šahovske vesti morao za to
da plaća kao da je reč o oglasima.
Pišući o šahu od 1910. do 1912. godine u „Novom vremenu“, „Epohi“,
a od 1921. u „Vremenu“ i „Pravdi“ i
tadašnjim ilustrovanim publikacijama
Ovadija je postao prvi šahovski novinar u Srbiji.
Za njega se može reći da je
utemeljivač, pokretač i propagator
dopisnog šaha u Srbiji i Jugoslaviji. On
je još 1905. godine organizovao dopisni šahovski meč između Beograda i
Šapca.
Ono po čemu će se ime ovog
šahovskog poslenika pamtiti je to što
je jedan od osnivača međunarodne
šahovske organizacije – FIDE. Kao
predstavnik Kraljevine SHS Ovadija
je 23. jula 1924. u Parizu potpisao
osnivački akt FIDE.
Za Jakova M.
Ovadiju se može reći
da je utemeljivač,
pokretač i propagator
dopisnog šaha
u Srbiji i Jugoslaviji.
On je još 1905. godine
organizovao
dopisni šahovski meč
između Beograda
i Šapca
www.savezscg.org
Jevrejski
TEVET/ŠEVAT 5771.
Pregled
Beogradu
Prve šahovske knjige
objavljene u Kraljevini
SHS Ovadijino su delo.
Šahovski svet je zadivio
i organizovanjem
simultanki sa tada
najpoznatijim svetskim
šahistima
Ali to nije sve kada se govori o
Ovadijinovom doprinosu našem
šahu. Prve šahovske knjige objavljene u Kraljevini SHS njegovo su
delo. Šahovski svet je zadivio i organizovanjem simultanki sa tada
najpoznatijim svetskim šahistima.
Od 1922. godine u Beogradu i
drugim mestima Srbije gostovao je
veliki broj međunarodnih velemajstora, kao što su dr Milan Vidmar,
Bora Kostić, Geca Maroci, Jakob
Mizes, da bi 1924. uspeo da dovede
prvaka sveta Emanuela Laskera, a
1931. novog svetskog šampiona proslavljenog Aleksandra Aljehina.
Pun energije, odlučan i dosledan,
preduzimljiv, uvek sa novim idejama za afirmaciju šaha, Ovadija je
stekao velike simpatije među zaljubljenicima ove drevne igre, a posebno mladima. Mladi šahisti su mu
se odužili tako što su 1924.osnovali
klub pod nazivom ŠK „Ovadija“,
koji je posle nekoliko godina
uspešnog rada prestao da postoji.
Od 1926. Jakov M. Ovadija se razilazi sa JŠS, a od 1927. posvećuje se
samo propagandi šaha u Beogradu.
Objavljuje knjige i organizuje gostovanja poznatih šahista. U šahovska
rukovodstva Beograda i Jugoslavije
dolaze novi mlađi ljudi, a on se
sklanja u stranu.
Onda dolazi Drugi svetski rat,
strašno vreme za sve, a posebno
Jevreje. Da bi izbegao sudbinu
mnogih svojih sunarodnika, Jakov
M. Ovadija kreće sa svojom porodicom na jug u neizvesnost. Saznanja
postoje da su ga ustaše uhvatile krajem proleća na granici Hercegovine
i Dalmacije i da su celu porodicu
Ovadija predali Nemcima. Da li su
pobijeni ili oterani u neki od brojnih
nemačkih logora – nije poznato.
Jovan G. Vuković
11
Stefan
Zekić
„Baruhov“ ponos
Od sedamnaeste počeo da diriguje, prvo kao asistent tadašnjih
dirigenata, a kasnije i kao šef-dirigent i umetnički rukovodilac
Do sada sam potpisivala uglavnom tekstove koji su govorili
o koncertima i gostovanjima hora
“Braća Baruh”, ali ovaj put će redovi biti posvećeni dirigentu Hora
Stefanu Zekiću.
Maestro Zekić rođen je 1983.
godine. Već sa 12 godina osvajao
je brojne nagrade na republičkim i
gradskim takmičenjima, održao prvi
solistički koncert i nastupao kao solista sa simfonijskim orkestrom JNA.
Diplomirao je na Odseku za dirigovanje, Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. U proteklih deset
godina dirigovao je, bio solista i pijanista na mnogobrojnim koncertima,
muzičkim priredbama i takmičenjima
sa kojih je redovno donosio priznanja
i nagrade.
U Hor “Braća Baruh” došao je sa
četrnaest godina, a od sedamnaeste
počeo da diriguje, prvo kao asistent
tadašnjih dirigenata, a kasnije i kao
šef-dirigent i umetnički rukovodilac.
“Baruh” je pratio njega isto koliko je
i on pratio “Baruh”. Danas je teško
čak i pomisliti na “Baruh” bez Stefana
Zekića.
U sredu 15.decembra 2010. naš
dragi prijatelj i dirigent dao nam je
povod za veliki ponos. Te večeri, u
modernoj režiji Jagoša Markovića, a
pod dirigentskom upravom Stefana
Zekića, “Figarova ženidba” austrijskog kompozitora Volfganga
Amadeusa Mocarta, publici je pružila
novi doživljaj ove priče. Maestro je
kroz čitavu operu precizno vodio
ansambl, dajući upečatljiv dramski izraz kojim je isticao značajne
psihološke momente Mocartove priče,
a takođe je uspeo i da sugestivno
vlada orkestrom, kako u pogledu
dinamičkog nivelisanja, tako i preciznog ritma. Kako se radnja razvijala,
a opera približavala kraju, takozvanom velikom finalu koji razrešava sve
intrige, maestro Zekić je uspeo da u
sve većem intenzitetu privuče pažnju
publike, što se moglo videti iz njihovih neverbalnih reakcija.
Rame uz rame sa imenima
Narodnog pozorišta: Katarinom
Jovanović, Snežanom Savičić-Sekulić,
Nebojšom Babićem, Vladimirom
Andrićem, Ivom Profaca i drugim
umetnicima, maestro je na kraju predstave dobio zasluženi aplauz i ovacije.
Nadamo se da će naš dirigent i
dalje uspešno sarađivati sa najstarijom pozorišnom kućom i da ćemo
imati još mnogo prilika da ga gledamo “u operskoj rupi”, baš kao i na
dirigentskim postoljima brojnih konJovana Stojanović
cerata.
januar 2011.
12
Jevrejski
Pregled
Nova knjiga:
Jaša Almuli „Stradanje i
spasavanje srpskih Jevreja“
Odgovori
na brojna
pitanja
Članovi naše zajednice mogu da kupe
knjigu J. Almulija uz popust od 40 posto
kod Arona Albaharija u Savezu jevrejskih
opština Srbije, Kralja Petra 71-a, tel. 262 4359 i
adresa [email protected]
U izdanju Zavoda za udžbenike Srbije oktobra ove godine izašla je u Beogradu četvrta knjiga Jaše Almulija. Na
390 strana velikog formata ona daje potpun prikaz nemačkog
uništavanja 88 posto Jevreja u Srbiji. Streljano je oko 5000
muškaraca, a oko 7000 žena i dece iz logora na Sajmištu
ugušeno je u kamionu dušegupki, dopremljenom iz Berlina.
Za razliku od „Crne knjige“ koju je Savez jevrejskih
opština Jugoslavije izdao 1952. godine i knjige dr Jaše Romana
koju su Jevrejski istorijski muzej i Savez izdali 1980. godine,
Almulijeva knjiga, sem uništenja, daje sliku spasavanja naših
ljudi. Ispričano je preko trideset slučajeva kada su dobre
komšije, školski drugovi, lični i poslovni prijatelji krili Jevreje
ili im pomogli da uteknu od svojih ubica. Prikazi spasavanja
su dati na osnovu razgovora sa preživelima.
Almuli je sliku o sudbini naših ljudi tokom Drugog
svetskog rata, takođe, proširio tražeći odgovor na brojna
pitanja. U tekstu pod naslovom “Neznanje žrtava i brzina
ubica“ on razmatra zašto veći broj Jevreja iz Beograda i Srbije
nije mogao da traži i nadje spas. Autor je pokušao da nađe
odgovor i na pitanje zašto su Jevreji uopšte u istoriji bili proganjani. Pokušao je da definiše ulogu Nadićeve kvislinške
uprave, odbacujući propagandne optužbe da je bila suorganizator uništenja srpskih Jevreja, ali iznoseći istovremeno
njenu zlu pomoćnu ulogu u tome. U tekstu koji nosi naslov
„Četnici i Jevreji“ Almuli pruža novi uvid u njihov odnos.
Dok su dve pomenute knjige u izdanju Saveza jevrejskih
opština Jugosavije prikazivale četnike samo kao ubice Jevreja
uz Nemce, ljotićevce, i nadićevce, Almuli je, na osnovu svojih
otkrića, izneo da su četnici i spasavali Jevreje kada nisu bili u
partizanaskim redovima, a snašla ih je nevolja. Dao je jedan
primer iz Šumadije i više iz istočne Srbije, u kojima su Jevreji,
pobegli sa prisilnog rada u Borskom rudniku, dobijali utočište
kod četnika. U knjizi je citirana i jedna naredba četničkog komandanta Draže Mihajlovića iz 1944. godine kojom zabranjuje
antisemitizam medju četnicima.
Almulijeva knjiga je pisana lakim stilom i sadrži 60 fotografija koje su mahom po prvi put objavljene.
Ovaj prikaz potiče iz pera autora.
www.savezscg.org
Tri sina Benka Daviča
Na koricama knjige je fotografija trojice sinova Benka Daviča,
od kojih su dvojica poginuli. Najstarijeg Samuila Boška, Nemci
su streljali krajem jula 1941. u prvoj grupi talaca sa Tašmajdana.
Drugi sin Avram Arsen, umro je od zarazne bolesti kao član kibuca
u Palestini pre rata, a trećeg Luja, Italijani su dotukli kada je
kao konobar bacio bombu u oficirskom restoranu u Nikšiću 15.
juna 1942. Otac Benko, pravnik i književnik, umro je od kolere u
Drugom balkanskom ratu 913. godine. Njegova žena preživela je
smrt muža i trojice sinova i kao omiljena tetka Streja dugo posle
oslobođenja bila aktivna u jevrejskoj zajednici u Beogradu.
Komentari
Krinka Vidaković-Petrov:
Dragi i poštovani g. Jašo,
Ovih nedelja sam pripremala jedan rad o Holokaustu u
Jugoslaviji i pitanju identiteta, te sam, pored prethodnih knjiga (poslednje dve knjige su bile o Jasenovcu i stradanju srpskih Jevreja),
pročitala i ove vaše dve najnovije. Razume se da sam se pozvala na
vas u više navrata. Dakle, pročitavsi i nove dve, želim da vam čestitam! Sreća je
što ste se posvetili ovom poslu! U vreme dok sam bila ambasador u
Izraelu, imali smo prezentaciju vaše knjige „Jevrejke govore“ i lepa
je okolnost bila da je vaš izdavač Milena Šećerovic bila prisutna.
Bilo bi lepo da se i ove dve knjige predstave, zar ne?
Profesor Milan Ristović
šef Katedre za savemenu istoriju
na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Dragi gospodine Almuli,
Čestitam na novoj knjizi. Vi imate neverovatnu radnu energiju,
kojom nas mlađe s razlogom možete samo da postidite.
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
13
U Velikoj Sali Jevrejske opštine Beograd, 9. decembra, uručene su nagrade autorima dela sa jevrejskom
tematikom. Na ovogodišnjem 54. nagradnom konkursu,
žiri (akademik Predrag Palavestra, prof. dr Milan
Ristović i književnik i prof. Filip David) nije imao nimalo lak zadatak da od 34 rada, koliko ih je pod šifrom
prispelo, izabere najbolje. Iako broj prispelih radova
nije rekordan, članovi žirija su istakli da je njihov
kvalitet bio neuobičajeno visok.
Prvu nagradu „Ženi Lebl“, dobio je rad „Jevreji u
Kragujevcu“ autora Staniše Brkića (Batočina) i Milomira
Minića (Kragujevac). Nagradu je uručila Ana Lebl, bratanica
poznate publicistkinje po kojoj je ovo priznanje nazvano.
Druga nagrada pripala je Milijani Čavić-Albahari,
tačnije njenom radu “Pismo iz Španije. Umesto autorke,
koja živi u Španiji, priznanje je primila njena rođaka Luna
Albahari.
Uručene
ovogodišnje
nagrade
autorima
radova
sa jevrejskom
tematikom
“Dnevnik povlačenja 1915-1916 činovnika Moše
Mevoraha” naslov je dela Danila Šarenca iz Beograda za
koje je žiri odlučio da bude trećenagrađeno.
Dramski umetnik Dejan Čavić čitao je fragmente iz
nagrađenih radova što je prisutnima pomoglo da o njima
steknu uvid.
Žiri je preporučio dva rada za arhivu Jevrejskog istorijskog muzeja. Reč je o delima „Fragmenti o Fišerovima”
autora Ratka Rackovića iz Rume i “Svedočanstva iz
Jevrejske 16” Radivoja Davidovića.
Nagradni konkurs je ustanovljen 1954. godine na incijativu predsednika tadašnjeg Saveza jevrejskih opština
Jugoslavije, dr Alberta Vajsa, a prve nagrade su dodeljene
1955. godine. Nije raspisan samo dva puta, 1992. i 1994.
godine, u vreme građanskog rata na prostoru bivše
Jugoslavije. Konkurs se odnosi na radove iz oblasti
nauke, istorije, književnosti, umetnosti, memoarske građe
i Holokausta.
januar 2011.
14
Jevrejski
Pregled
Sećanja jedne ulice
Iz arhiva moje duše
Živelo se bez mržnje, iako se baš nisu svi voleli, no, onako kako dolikuje ljudima
Piše: Agnesa Eremija količine macesa. Videla sam kako ljudi iznose tu robu u
Dragi ljudi,
Možda vam se ovaj način oslovljavanja čini nedovoljno
toplim, nedovoljno prisnim, no, verujte mi, danas u svetu
ima sve manje onih koji zaslužuju da se tako nazivaju.
Ja sam jedna vrlo stara ulica, Jevrejska ulica u Novom
Sadu. Neko je doduše napisao da mene više nema. Istini
za volju nije ni pogrešio ako je mislio na to da me nema u
nekadašnjem obliku. Da, tačno je, mnogo je preinačen moj
izgled, ali dušu mi nisu mogli izmeniti jer, verujte mi, i
ulica može da ima dušu. A ta duša mnogo je propatila zajedno sa ljudima i zbog ljudi koji su je nastanjivali. Sada već
godinama patim zbog onoga što su meni samoj učinili, ali o
tome ćemo kasnije.
Dakle, kao što rekoh, ja sam vrlo stara. Pre nekoliko
vekova bila sam geto gde su izdvojeno i ograđeno živeli
prezreni, omalovažavani, ponižavani, ismevani Jevreji.
Istina, ubijali ih nisu. Bar ne ovde kod nas. Prolazile su godine, prohujali su vekovi, tama se polako razilazila, srušile
su se ograde oko geta. Neki Jevreji su se odselili, neki
nejevreji su se doselili. Postala sam jedna sasvim obična
ulica pod imenom Jevrejska ulica. Živelo se bez mržnje
- iako se baš nisu svi voleli – no, onako kako dolikuje
ljudima. Bilo je i radosti i veselja, a, razume se, i nesreće i
tuge. Bilo je i poplava i krvavih ratova, ginulo se... mnogi
preživeli vraćali su se osakaćeni telom i dušom. Sve sam je
to odbolovala s njima zajedno.
Nastalo je opet zatišje, počeo je miran život, otvarale
su se trgovačke i zanatske radnje. Pošto sam vrlo stara ne
pamtim ih baš sve, ali želim da vam pomenem neke kojih
se još sećam.
Da počnem sa mojom desnom stranom. Najbolje se
sećam pekare Mandl. Bila je to prilično velika radnja iza
koje su se nalazili pekarev stan i radionica. Osim hleba i
peciva, tamo su se svake godine uoči Pesaha pekle znatne
www.savezscg.org
velikim kesama od debelog pakpapira i to, valjkastog oblika. To je zato što se kod Mandla pekao maces okruglog
oblika. Bio je sasvim beo i tanji od ovog što danas ovdašnji
Jevreji dobijaju iz druge zemlje po ne baš jeftinoj ceni.
Sećam se dva događaja vezana za ovu radnju. Jednom prilikom dovedeni su đaci iz Jevrejske osnovne škole da vide
kako se spravlja maces. Ne sećam se samo da li ih je doveo
Mihajlo Boroš ili Mavro Fan. Drugi događaj se odnosi na
ljubimca stare gospođe Mandl. Grupa dečaka po izlasku iz
škole svratila je u pekaru i kupila po kiflu za pola dinara.
Onda je nastalo moljakanje. Stara gospođa je najzad popustila, ušla u stan i iznela na ramenu svoje malo majmunče.
Davala mu je neke semenke, a ono ih je uzimalo prednjom
šapom (možda je trebalo reći rukom). Ko zna dokle bi
dečaci uživali u tom prizoru da Mandlovica nije odlučno
rekla:”Sad je dosta!” Đačići su pokunjeno izašli iz radnje
tražeći utehu u svežoj, hrskavoj kifli, prepričavajući šta su
videli. Tako sam i ja saznala glavni razlog njihovog ulaska
u pekaru.
U radnju Leopolda Fleša, sa moje leve strane, silazio je
onaj ko je hteo da kupi farbu da bi omalao stan. Kišobrani
su se kupovali ili opravljali u Dajčovoj radnji. Postojao je
na toj strani i Husarov dućan (ne sećam se više šta je prodavao). On je imao brojnu porodicu. Pričaju da je Marta,
njegovo najmlađe dete postala ugledni lekar i profesor
Medicinskog fakulteta u Beogradu. Neke radnje ću namerno preskočiti da bih kasnije govorila o njima drugim povodom. Bila je na toj strani i prodavnica ručnih radova gde
su učenice kupovale materijal za školski ručni rad po uputstvima učiteljice Malvine Kvinter. Najmanja radnja pripadala je poslastičaru Hakeru koji je spravljao i prodavao
čokoladne bombone, a leti svoje čuvene ledene poslastice.
Kao što je u prirodi odvajkada posle lepog sunčanog
vremena dolazilo do kiše, tako se desilo i ovde meni, a
čak i u mnogo širem prostoru oko mene. Opet je došlo
do krvavog rata, ovog puta mnogo strašnijeg od svih
dosadašnjih. A najstrašniji je bio ovaj rat za Jevreje i to,
ne samo ovde nego i mnogo, mnogo šire. Na najzverskiji
način su ubijali Jevreje, i isto kao i Rome, samo zato što su
ono što jesu. Ubijali su i mnoge nejevreje bez ikakve krivice. Previše me boli sećanje na te užase i strahote da bih
mogla dugo da pričam o njima. Ipak moram da pomenem
nekoliko slučajeva koji su se desili baš ovde u mom okrilju,
jer osećam da dugujem poštu tim nevinim žrtvama.
Na mojoj levoj strani bila je kuća Sremčevića, koji je tu
imao radnju i stanovao sa porodicom. Imao je dve kćeri i
sina. Starija kći je već bila udata. Svo šestoro su pali mrtvi
pod puščanim mecima. Od starih Novosađana sam čula da
je rođena sestra gospđe Sremčević bila Zorka Kaluđerski,
učiteljica u Jevrejskoj školi, gde je sa mnogo strpljenja i blagosti podučavala decu. Sad moram najjače da stegnem srce,
stigla sam do najveće tragedije koja se može zamisliti. Stari
sugrađani znaju da je na mojoj levoj strani bila Geblova
radnja sa električnim uređajima. Imao je dve kćeri od kojih
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
15
Prolazile su godine, prohujali su vekovi, tama se polako razilazila, srušile su se ograde
oko geta. Neki Jevreji su se odselili, neki nejevreji su se doselili. Postala sam jedna
sasvim obična ulica pod imenom Jevrejska ulica
je jedna bila udata i samo što je rodila bebu. Odveli su celu
porodicu na Štrand na streljanje, a kada je došao red na
njih, onda su zveri u vojničkim unifromama istrgli odojče
iz majčinog zagrljaja i bacili u ledeni Dunav. Sačekali su
nekoliko minuta da bi videli kako majka ludi od bola, pa
su se tak tada “smilovali” i ustrelili i nju, pa bacili u reku.
Naravno da su to učinili i sa ostalim članovima porodice,
među njima i sa bebinom ocem, Mađarom arijevskog porekla koji je odbio ponudu da kao takav ostane kod kuće.
Sve sam ja to saznala iz priča onih srećnika koji nisu došli
na red za streljanje pre nego što je došlo naređenje da se
obustavi pokolj.
Na mojoj levoj strani u povećoj stambenoj zgradi
stanovali su Kovačevići. Njihova kći je bila verena i trebalo
je uskoro da se uda za jednog poštenog mladića po imenu,
čini mi se, Vrhovac. Upravo kad je hteo da poseti svoju verenicu, pred kapijom su ga zaustavili i ustrelili. Devojka je
žalila za njim do kraja dugog života odbijajući da se uda.
I opet kao u prirodi, posle ove najstrašnije oluje polako
su se promaljali sunčevi zraci. Ja sam opet bila ona stara
Jevrejska ulica. Rane su postepeno zaceljivale, život se
polako vraćao u moje stare žile, ali, nažalost, bez mnogih
dragih ljudi. Tako mi je mirno tekao život nekoliko godina. A onda, o Bože! Kao grom iz vedra neba, samo mene
zadesila je najveća nesreća koju ranije nisam mogla ni
naslutiti. Smanjili su me kao ulicu za polovinu, iako onoj
odstranjenoj polovini ništa nije falilo. Na tom praznom
mestu izraslo je doduše nešto lepo i vrlo korisno, ali, za
ime sveta, zar je to moralo baš ovde i baš tako? Čula sam
jednom o tome vajkanje nekog starog Novosađanina prijatelju: “Koliko mora da je povređena ta naša stara barokna
Uspenska crkva kada su je tako zaklonili! A i taj drčni mladi lepotan mora da je nezadovoljan što su ga utisnuli među
matorce. Njemu bi više odgovaralo mesto na nekom od
Limana među svojim vršnjacima koji se tamo nesmetano
uzdižu i šire na slobodnom prostoru”.
I tako odbrojavam svoje staračke dane, svedena na
pola, oplakujući one drage ljude lišene života bez krivice.
Žao mi je i onih koji su morali da napuste svoje na smrt
osuđene domove koji su mnogima bili očevina, a nekima i
dedovina. A kada sam se već tako raznežila, reći ću vam,
dragi ljudi, da mi je žao i vas, jer vi živite kraće nego ulice.
No, možda ću i ja nestati zajedno sa vama, možda će onih
nekoliko preostalih starih domova zameniti novi, pa će
Jevrejska ulica konačno utonuti u prošlost. Šta ćete, sve je
prolazno, sve ima svoj kraj. Ipak, lepo je da se sačuva uspomena na ono što je nekada bilo. Zato vas molim, preklinjem vas, prenesite na mlađe sećanje na sve ono što vredi
pamtiti i naučite ih da i oni urade to isto kada odrastu, tako
da ne padnu u zaborav nekadašnji stanovnici i događaji.
Nadajući se da ćete mi ispuniti želju, dragi ljudi, smireno čekam šta će da donese budućnost.
16
Jevrejski
januar 2011.
Pregled
BISERI TRADICIJE
Pogled u nebo
Priredila: Danijela Danon
Obrezivanje na Šabat i Jom Kipur?
Obrezivanje se smatra najvažnijom zapovešću. Rabini su u
Talmudu zapisali da zapovest o obrezivanju po značaju nadilazi
svaku drugu zapovest iz Tore, pa shodno tome nije dozvoljeno
nikakvo odstupanje od ovog biblijskog zakona. Obrezivanje mora
biti obavljeno osmog dana nakon rođenja muškog deteta, čak
i kada taj dan pada na Šabat ili Jom Kipur, osim ukoliko slabo
zdravlje novorođenčeta nalaže odlaganje.
mašinu), nije dozvoljeno zato što se gvozdeni predmeti smatraju
simbolom rata: od tog materijala pravljeni su mačevi, puške i ostalo oružje.
Ova tradicija datira iz biblijskih vremena u kojima, prilikom
gradnje oltara, nije korišćeno kamenje koje je tesano ili oblikovano
gvozdenim oruđem, u skladu sa biblijskom zabranom (Izlazak,
20:25): “Ako Mi načiniš oltar od kamena, ne načini ga od tesanog kamena; jer ako povučeš po kamenu mačem (gvozdenim
oruđem), oskrnavićeš ga.”
Zašto mlada pokriva lice velom?
Zašto haljine dugih rukava?
Badekn di kala, što na jidišu znači “pokrivanje mlade”, je drevna jevrejska tradicija.
Običaj je da mlada pokrije lice velom već u sobi u kojoj se
oblači pred početak ceremonije venčanja. Mladoženja spušta veo
na mladino lice dok rabin ili kantor peva: “ O sestro! Neka budeš
majka na hiljade hiljada” (I Knjiga Mojsijeva, 24:60)
Veruje se da ovaj običaj vodi poreklo od biblijske priče u kojoj
Avram šalje svog slugu Eliezera da nađe ženu za Isaka. Eliezer
nalazi Rebeku. U trenutku kada Isak dolazi da je vidi po prvi
put, Rebeka kaže: ”Ko je čovek koji ide poljem nama u susret?” A
sluga odgovara: “To je moj gospodar, Isak” (I Knjiga Mojsijeva,
24:65), posle čega Rebeka uzima veo i pokriva lice.
Oni koji proučavaju jevrejski folklor smatraju da je veo kojim
jevrejska mlada pokriva lice, u stvari adaptacija običaja koji je
postojao u Rimu. Rimljanke su za venčanje nosile veo koji se protezao do poda, a koji je kasnije služio kao njihov samrtni pokrov.
Orijentalni Jevreji šiju mladin veo od neprozirnog materijala.
Tako dizajniran, on treba da pokaže kako mlada (koju dovode do
baldahina doslovno “slepu”), u brak ulazi sa punim poverenjem i
verom u čoveka koji će postati njen muž.
Rođaci ne potpisuju ketubu kao svedoci
Ova zabrana predstavlja proširenje naredbe iz V knjige
Mojsijeve u kojoj piše da otac ne može biti osuđen na smrt na osnovu svedočenja svog sina. Od slučajeva koji su se ticali isključivo
smrtne kazne, ovaj propis se proširio prvo na sve građanske parnice, a potom i na sve ostale odnose koji su regulisani pravnim
dokumentima.
Prvo talit, pa tefilin
Iako se u jevrejskom zakonu tefilin (molitveno remenje) smatra svetijim i važnijim ritualnim predmetom, talit (molitveni šal)
uvek se stavlja prvi. Taj redosled se poštuje zato što je jevrejski
zakon odredio da ritual koji se češće praktikuje, uvek mora prvi
da se izvede. Talit se nosi svakog dana u nedelji, a tefilin se ne
vezuje na Šabat ili na praznike.
U talmudsko i posttalmudsko vreme rabini i učenjaci su preko
celog dana nosili tefilin. Tada je, poštujući ono što je važnije i
svetije, tefilin stavljan pre talita. Kasnije, kada je tefilin počeo da
se vezuje samo tokom jutarnje službe, talit je stavljan prvi i skidan
tek nakon što se skine tefilin.
Religijskih dokumenati pišu se perom
Pero od košer peradi koristi se za pisanje religijskih dokumenata, uključujući i svitke Tore, pergamente za mezuzu, za tefilin
ili za get (dokument o razvodu). Korišćenje naliv pera (ili nekog
drugog metalnog predmeta za pisanje uključujući i štamparsku
www.savezscg.org
Mea Šearim, Jerusalim
Cniut, skromnost, je osnovni princip koji vlada životom religioznih Jevreja. Ultra ortodoksi veruju da žena mora biti odevena
što je više moguće, pa prema tome zahtevaju i nošenje dugih rukava i pokrivanje glave. Table koje su postavljene na ulazu u Mea
Šearim, ortodoksnu gradsku četvrt u Jerusalimu, upozoravaju
posetioce da je ulaz zabranjen ženama koje nisu prikladno i skromno odevene. Posetiteljkama je zabranjeno da uđu i ako nose
pantalone, jer pantalone, takođe, spadaju u odevne predmete koji
ulaze u kategoriju neprimerenog i neskromnog oblačenja.
Prozori u sinagogama iznad visine očiju
Zahtev da sinagoge moraju imati prozore pomenut je u
Talmudu koji sugeriše da nebo inspiriše i podstiče osećanja
dubokog poštovanja, odanosti i posvećenosti (Berahot, 34b).
Rabin A. Kuk, bivši glavni rabin Izraela, objasnio je da dok se
pojedinac moli on istovremeno mora biti svestan celog sveta koji
ga okružuje i sveukupnog bivstvovanja.
U srednjem veku, kada je bilo uobičajeno da se prozori
postavljaju u nivou očiju, nejevreji su često gledali kroz prozore
jevrejskih kuća ili svetilišta rugajući se vernicima, ismevajući ih i
oponašajući njihove pokrete. Tada je doneta odluka da prozori sinagoga budu postavljeni visoko iznad nivoa očiju kako prolaznici
ne bi mogli gledati unutra.
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
17
IN MEMORIAM
Tugomir
Bruno
Brukner
(1932 – 2010)
Tugomir Bruno Brukner je rođen u
Beogradu 22. juna 1932. godine, a umro
je 29. novembra 2010. Imajući u vidu
njegova profesionalna opredeljenja u
kombinaciji sa izrazitim umetničkim
sklonostima, može se jednostavno reći
da je Bruno bio veoma interesantan
čovek. Završio je Saobraćajni fakultet u
Beogradu i kao saobraćajni inženjer radio je prvo u Jugoslovenskom rečnom
brodarstvu (proveo je godinu dana na
brodu, ploveći našim rekama), zatim u
Institutu „Kirilo Savić“, da bi najveći
broj svojih radnih godina proveo u
Ministarstvu za saobraćaj, odakle je
otišao u penziju.
Živeo je u dugom i srećnom braku sa
Svetlanom, sa kojom ima dva sina.
Međutim, saobraćajni inženjer
Tugomir Bruno Brukner je devedesetih
godina XX veka intenzivno počeo da se
bavi umetnošću, i to na vrlo specifičan
način. Od različitih komada drveta
izrađivao je predmete različitih oblika
i veličina, sa bojenim reljefnim
prikazima najrazličitijih jevrejskih motiva. Koristeći stručnu
literaturu, kao i scene naslikane u
Hagadi, Bruno je brzo razvijao i
usavršavao svoju neobičnu umetnost od skromnijih mada veoma
lepih minijatura, preko onih neosporno izuzetnih, sve do drvenih
reljefa prilično velikih dimenzija i
neverovatnog kolorita.
Prvu izložbu priredio mu je
Jevrejski istorijski muzej 1993.
godine nazvavši je laskavo „I
reče gospod Becalelu...“ Iako
je to bio tek početak Brunovog
razvoja kao umetnika, izložba
je privukla veliku pažnju kao
čudan spoj slikarskog talenta i veštine koji odstupa od
uobičajenih likovnih formi. Na
naše oči Bruno se pretvarao
u posvećenog umetnika, veštog vajara
i slikara sa osećanjem za boje i predstave, koje su plenile lepotom. Posle
Jevrejskog istorijskog muzeja, Bruno je
imao niz uspešnih izložbi u Srbiji – u
Senti, Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu,
Kikindi, Soko Banji, i naravno više puta
u Beogradu. Van naše zemlje, izlagao
je u Zagrebu, Sarajevu, Budimpešti i
Bugarskoj.
Kasnije mu se u radu pridružila supruga Svetlana, izrađujući veoma privlačne
digitalne predstave – reprodukovane
slike Brunovih reljefa. Poslednja njihova
zajednička izložba bila je u Kući Đure
Jakšića oktobra meseca 2009, u boemskoj
Skadarliji.
Ukupno Bruno je imao oko trideset izložbi. Dva puta je učestvovao na
Međunarodnim izložbama minijatura
u Gornjem Milanovcu i, baš nedavno, u
Majdanpeku. Za svoj umetnički rad, Bruno
je dobio nagradu i priznanje Evropske asocijacije za jevrejsku kulturu iz Pariza 2003.
godine.
U Jevrejskom istorijskom
muzeju stoji nekoliko Brunovih
i Svetlaninih radova, kao i
drvena, oslikana „škrinja“ sa
odgovarajućim prorezom za donacije Muzeju, ali i sa šarmantnim
„bezbednosnim sistemom“
u vidu gvozdenog „zasuna“
sa katančićem. To je Brunova
škrinja, njegov poklon našem
Muzeju.
Gubitak koji je doživela porodica Brukner svakako je najveći
i sa njim nema poređenja. Ali,
i mi smo izgubili... Jevrejski istorijski muzej je izgubio jednog
stvarno dobrog prijatelja.
Vojislava Radovanović,
upravnica JIM-a
18
januar 2011.
Jevrejski
Pregled
PISMA ČITALACA
Da demantujem – šta?
Prof. Elazar, predsednik JOB, u svojim pismima koja
mi je poslao tokom ove nedelje, „najljubaznije“ me moli
(poziva) da demantujem svoje navode u tekstu objavljenom u decembarskom broju „Jevrejskog pregleda“ na
strani 10.
Nije mi sasvim jasno (poznato je da osobe mojih godina
teže shvataju) šta zapravo treba da demantujem.
Na sednici Izvršnog odbora Saveza 7. novembra prošle
godine odista se vodila živa diskusija o tome da li Savez
treba da se iseli iz svojih sadašnjih prostorija. To, valjda,
ne treba da demantujem. Na toj sednici je mnogo puta
spominjana zgrada u vlasništvu Saveza u Ulici knjeginje
Ljubice koja bi mogla biti njegovo buduće sedište. Ni to,
valjda, ne treba da demantujem. Ta sednica je održana pre
mesec i po dana i sad se više ne sećam tačno (razlog je malo
pre pomenut) ko je govorio u kom smislu, ko je branio
tezu za iseljenjem a ko je bio protiv toga, verovatno je to u
zapisniku zabeleženo. Utisak mi je bio da se za iseljenje nije
zalagao Savez, a ako na iseljenju nije insistirala ni Opština,
onda se pitam zbog čega je diskusija trajala tako dugo. Ali
ako treba da se izvinim i da nešto demantujem, ja to ovim
činim. Izvinjavam se predsedniku, članovima JOB i svima
kojima je stalo do mog izvinjenja (demantija).
Ali, ima i jedno „ali“.
Pre dve-tri godine, toga se dobro sećam (na stara
zbivanja sećanje je bolje nego na novija) na sednicama
Saveza vođena je diskusija o tom preseljenju, u zapisnicima
sednica IO Saveza iz tog vremena to se može utvrditi. Ne
dolazim na svaku sednicu IO Saveza zbog svog zdravstvenog stanja i ne znam koliko vremena su trajale te diskusije. Podstaknut tim sećanjem, čestim spominjanjem
zgrade u koju bi se Savez mogao useliti, imao sam utisak
da Savez nije zainteresovan da se useli u zgradu koja je
njegovo vlasništvo. Zbog toga sam i poslao svoj tekst za
JP da i tim malim napisom doprinesem prekidu ove nepotrebne, besmislene polemike.
Povodom reagovanja predsednika JOB na moj tekst
www.savezscg.org
predložio sam mu da u svoje ime ili u ime JOB pošalje
uredniku „Jevrejskog pregleda“ demanti, ali za taj predlog napisao mi je da bi to dovelo do polemike i da bi
ovakvo moje viđenje moglo biti štetno za JOB i da stoga
od „ ...mene kao vrlo uvaženog člana zajednice kome se
veruje...“ očekuje moj demanti. Hvala na komplimentu. Ne
znam kako moje viđenje „može naneti štete“ JOB.
Sticajem okolnosti juče i prekjuče sreo sam više
članova JOB koji, verovatno spadaju u one koji ne
osećaju da sam im svojim napisom u „Pregledu“ naneo
štetu, osim jednog koji mi je već iz daljine pretio da će
me „ubiti“ zbog tog napisa i da mu kažem, ko se u ime
JOB tada zalagao za preseljenje Saveza. Odgovorio sam
mu da ne pamtim više šta se tačno pre dve-tri godine
govorilo o tom preseljenju, tim pre što mi je tada umro
brat, jedini koji je, osim mene, preživeo Holokaust,
prošle godine umrla mi je jedina ćerka, a sad bi, po
njemu, trebalo da pamtim i takve podatke ko je i šta govorio u to vreme o tom preseljenju.
Ali da ne dužim. Čini mi se da je posredi nešto drugo,
da je posredi nesporazum, sukob ne samo u vezi iseljenja
Saveza iz zgrade u kojoj se nalazi. Sad je dobro došao moj
tekst. Sve mi to liči na ono: “tukle se jetrve preko svekrve“
i sad mi je dodeljena uloga svekrve. Ni to još nisam bio u
životu.
Zar u ovim, odista, teškim prilikama i u zemlji, i u
jevrejskom svetu, a posebno za Izrael, nema važnijih problema nego da se očekuje (da ne kažem da se traži) izvinjenje, demanti s moje strane. Sad, kada se i JOB i Savez i moj
tekst i u pojedinostima slažu u vezi iseljenja?
Nadam se da su se sada duhovi smirili i da neću biti „ubijen“.
I, najzad, svaku polemiku o ovom pitanju s moje strane
smatram završenom.
16. decembar 2010.
Prof. dr Teoor Kovač
Novi Sad
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
19
20
januar 2011.
Jevrejski
Pregled
PISMA ČITALACA
Koliko Jevreji u ex Yu
zaista znaju o habadu?
Poštovani,
Izvinjavam se što svoje reagovanje šaljem sa dva-tri meseca
zakašnjenja, ali ne živim više u
Srbiji, pa dok primerak „Jevrejskog
pregleda” stigne do mene prođe
dosta vremena. Da napišem
ovo pismo motivirao me je deo
intervjua sa dr Anom Frenkel
(“Pregled” br. 10, oktobar, 2010.) u
kojem se ona pravda što ponekad
pozove lubavič rabine da održe
službu jer je, kako ona misli: “bolje
imati lubaviče nego nemati rabine
uopšte”, a sve to nakon ozbiljnih
primedbi iz našeg makrojevrejskog okruženja. Razmišljao
sam o ovoj izjavi sada već bivše predsednice i prvo što mi je
palo na pamet je sećanje iz detinjstva u Beogradu. Jednom
prilikom u gimnaziji u koju sam išao prijatelj me je upoznavao sa svojim društvom iz razreda: “Ovo je Ernest, on vam
je Jevrejin, ali je skroz OK dečko”. Isto kao što tada taj mladić
nije mislio da je njegova izjava antisemitska, izgleda da ni dr
Frenkel ne vidi ništa loše u tome da ljudi u našim krajevima
ne vole lubaviče, jer lubaviči nisu iz naših krajeva. Između
redova se tu može pročtati čak i razumevanje za netrpeljivost
prema lubavičima, ali eto, kad ih je sila naterala morali su čak
i njih pozvati. To je sramotno iz više razloga.
Sramotna je sama činjenica da netrpeljivost prema
lubavičima postoji, a pogotovo što je propagirana od strane
onih koji o njima znaju vrlo malo, gotovo ništa ili čak imaju
o njima pogrešne informacije. Da li ljudima smeta to što se
lubaviči drugačije oblače ili to što su, kako dr Frenkel kaže,
malo preortodoksni za naše krajeve? Da potsetim, antisemitizam kod nejevrejskog stanovništva u ex Yu se upravo javljao
kod ljudi koji nisu znali mnogo o Jevrejima, imali su o njima
pogrešne informacije, a smetalo im je što su malo drugačije
odeveni i što se mole na drugom mestu i na drugačiji način. Koliko mi zaista znamo o lubavičima? Zašto su oni došli u
naše krajeve? Kome zaista smetaju i zašto?
Nedvojbeno je to da su lubaviči hasidski pokret ortodoksnih Jevreja. Habad je skraćenica nastala od tri hebrejske reči:
hohma, bina, da’at, što znači mudrost, razumevanje i znanje.
Tokom pedesetih godina dvadesetog veka u ovom pokretu
je započeta inicijativa slanja izaslanika (šalijaha) po svetu.
Njihov glavni cilj je da pomognu Jevrejima oko religijskih
potreba, fizičkog opstanka i duhovnog učenja, kao i da ohrabre Jevreje da saznaju više o svom poreklu i nasleđu. Deluju
tamo gde jevrejstvo ima problem sa egzistencijom, gde su
se prave jevrejske vrednosti zaboravile, ali su prisutni i na
drugim mestima. Zašto i kome to smeta u našim krajevima?
Ja živim u Zagrebu, i kao što znate, ovde već neko vreme
deluju dve zajednice čiji je vrh u međusobnom sukobu, a i
www.savezscg.org
poneki članovi. Naš sin ima dve i po godine i ide u vrtić čiji
je osnivač Habad Lubavič, a od iduće godine će krenuti tamo
i naša kćerka. Sam sam tradicionalista i sekularni Jevrejin i u
tom duhu odgajam decu. Ne vidim nikakvu razliku između
vrtića koje pohađa moje dete danas i sekcije koju je vodila
Miriam Salom koju sam sam pohađao kao dete u JOB-u osamdesetih godina prošlog veka. Ovih dana su učili pesmice
Maoz Tzur i Sevivon, baš kao i kad sam ja bio dete u JOB-u.
Jedini “greh” mog sina je što već zna da broji do deset i na
Hebrejskom i što taj jezik za svoj uzrast sasvim dobro razume
i koristi. Habad lubavič u našim krajevima postoji sa otvorenim vratima, koja su otvorena bezuslovno. Neki će kroz
njih proći i možda postati hasidi, drugi će doći i uzeti onoliko
malo znanja, kulture i jevrejstva koliko im je potrebno, treći
nikad neće kročiti preko praga Habada. No, opet postavljam
pitanja - zašto njihovo prisustvo i delovanje bilo kome smeta?
Da li u našim zajednicama postoji monopol čak i nad tim ko
će podučavati našu decu!?
Habad lubaviči, koliko god bili drugačiji od nas i dalje
su Jevreji. Da parafraziram nekog mnogo mudrijeg od mene
(mada ni on nije iz rodom iz ovih krajeva, pa će i to možda
nekom smetati): ako čak ni mi nismo za svoje, pa kako da
očekujemo da će drugi biti za nas?
Jevrejstvo (a i Židovstvo) je u 20. veku doživelo strašne
udarce na našim prostorima. Broj onih koji ga se sa setom
sećaju od pre II sv. rata mogu stati na prste jedne ruke.
Korupcija, neetičnost i loše navike postale su deo naših zajednica, baš kao i država u kojima se one nalaze. Na mlađima
je da te zajednice učine boljim. Jedan od bitnih koraka je da
prestanemo da osuđujemo jedni druge, da se okrenemo jedni
prema drugima, spoznamo međusobne razlike, ali i prostor
za zajedničko delovanje, “pa čak i sa lubavičima”. Malo nas je
ostalo i bilo šta drugo nema smisla.
Napomena: ovo je moje mišljenje,
a ne nužno stav zajednice u kojoj sam aktivni član.
S poštovanjem,
Ernest Hercog
Član i vjećnik zajednice Bet Israel, Zagreb
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
21
VESTI
SAD – Svetski jevrejski kongres pozvao je sudove u SAD da
omoguće što brže izručenje u Srbiju
Petera Egnera, osumnjičenog za ratne
zločine.
Ministar pravde Srbije uputio
je 26. novembra zvaničan zahtev
za izručenje Egnera (88), koji živi u
penzionerskom naselju izvan Sijetla,
država Vašington.
- Podignute optužbe protiv Egnera
su tako užasne, da više ni malo
vremena ne smemo izgubiti - izjavio je Ronald Lauder, predsednik
Svetskog jevrejskog Kongresa. - Ne
samo Jevrejska zajednica u Srbiji
nego i Jevreji širom sveta očekuju da
nacistički ratni zločinci budu izvedeni
pred lice pravde i da im bude suđeno,
bez obzira na njihove godine. Moguće
je da su oni stari, krhki i nežnog
zdravlja, ali su to isto i preživeli
Holokausta. I zakasnela pravda je
bolja od nikakve.
Egner, poreklom Jugosloven,
optužen je da se aprila 1941. godine,
u okupiranom Beogradu, pridružio
tajnoj bezbednosnoj službi i tajnoj
policiji pod kontrolom nacista.
Pripadao je nacističkoj mobilnoj jedinici koja je učestvovala u masovnim
ubijanjima više od 17 000 civila tokom
Drugog svetskog rata. U SAD se
uselio 1960. godine, i šest godina kasnije dobio američko državljanstvo.
Ministarstvo pravde te zemlje podnelo
je 2008. godine tužbu tražeći da se
Egneru oduzme državljanstvo zato što
je u aplikaciji lagao o svojoj nacističkoj
prošlosti.
Egner je priznao da je volontirao u
tajnoj službi i policiji kao stražar koji
je čuvao zatvorenike prilikom njihove
deportacije u koncentracione logore.
Takođe je priznao da je radio kao prevodilac tokom ispitivanja političkih
zatvorenika, koje je često bilo
propraćeno teškim torturama da bi,
nakon završetka ispitivanja, najčešće
bili ubijani.
EGIPAT – Vlasti u Aleksandriji
se pripremaju za restauraciju 150
godina stare Elijau Hanavi sinagoge.
www.savezscg.org
Pregled
ZANIMLJIVOSTI
WJC traži izručenje
Egnera Srbiji
Restauracija
aleksandrijske
sinagoge
Jevrejski
januar 2011.
22
VESTI
Sinagoga koja se nalazi u Ulici Nabi
Daniel, spada u najvažnije jevrejske
građevine u Egiptu i jedina je sinagoga u Aleksandriji.
Centar za antikvitete i proučavanje
ambijentalne sredine pri Kairskom
univerzitetu nadležan je za restauraciju ovog i još 10 jevrejskih istorijskih
objekata raštrkanih širom Egipta.
Sinagoga ima 700 sedišta i 30 svitaka Tore koji su u nju doneti nakon
zatvaranja ostalih gradskih sinagoga.
Jevrejska zajednica Aleksandrije nekada je imala 50 000 članova, a danas je
taj broj ispod 50.
Portparol Kairskog univerziteta
izjavio je da se jevrejske građevine
smatraju “delom egipatskog nasleđa.”
Princ Hari posetio
Holokaust
memorijal
Dajanu. U januaru 2005. godine, mladi
princ zvanično se izvinio zbog toga što
je na žurci jednog svog prijatelja nosio
kostim sa trakom oko ruke na kojoj je
bila nacrtana svastika.
Bušova unuka
verila se sa sinom
Ralfa Lorena
NEMAČKA - Tokom boravka
u Berlinu princ Hari je posetio
Holokaust memorijal. Ovaj mladić, u
kraljevskoj liniji treći pretendent na
britanski tron, izjavio je novinarima
da je poseta Berlinu bila privatne
prirode. Šetao je kroz Memorijal i
u pratnji osoblja posetio podzemni
informacioni centar. Princ je, takođe,
obišao Memorijal posvećen poginulim u pokušaju da pređu iz Istočne
u Zapadnu Nemačku. Humanitarno
društvo “Srce za decu” dodelilo je
princu Hariju zlatno srce zbog osnivanja neprofitne fondacije u spomen
na svoju majku, preminulu princezu
SAD - Unuka bivšeg američkog
predsednika Džordža Buša (oca
donedavnog predsednika), udaće
se za sina slavnog modnog kreatora
Ralfa Lorena (Ralf Ruben Lifšic).
Manekenka Loren Pirs Buš, ćerka
Nila i Šeron Buš, verila se sa Davidom
Lorenom, poznatim menadžerom u
svetu mode.
Zanimljivo je da je par obnarodovao veridbu samo šest meseci nakon što se Čelzi Klinton, kćer, takođe,
nekadašnjeg američkog predsednika
Bila Klintona i sadašnje šefice Stejt
dipartmenta Hilari, udala za Jevrejina
Marka Mezvinskog, bankara. Njihovo
venčanje pred popom i rabinom, izazvalo je velike diskusije u jevrejskoj
zajednici.
Evropska nagrada
izraelskom filmu
ESTONIJA - Izraelski film koji
govori o prvom ratu u Libanu dobio je
dve nagrade na Evropskom festivalu
filma. Radnja filma “Liban” zasniva se
na sećanjima režisera Samuela Maoza,
koji je u libanskom ratu služio kao
tenkovski nišandžija. Na ceremoniji
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
ZANIMLJIVOSTI
dodele nagrada u Talinu film
je dobio nagradu kao režijsko
otkriće. Na istom festivalu poljski
režiser Roman Polanski dobio
je za svoj film “Sablasni pisac”
(priča o novinaru koji beleži
memoare britanskog premijera),
nagradu za najbolji film, režiju,
najboljeg glumca i scenario.
Ortodoksna
Jevrejka,
medicinska
sestra, tužila
bolnicu
SAD - Grad Njujork će
medicinskoj sestri, ortodoksnoj
Jevrejki, isplatiti 40 000 dolara
na ime poravnanja, zbog tužbe
o diskriminaciji podnete protiv
bolnice u Njujorku.
Alisa Dolinsky (34) iz
Njudžerzija podnela je tužbu
protiv Kolor-Goldvoter
specijalističke bolnice na ostrvu
Ruzvelt zato što je bolnica povukla ponudu za posao nakon što
je saznala da ona ne želi da radi
u smeni koja traje tokom Šabata.
Dolinski je tužbu podnela
2007, iste godine kada joj je
ponuđen posao, koji nije dobila.
U realizaciji ovog poravnanja
posredovala je Komisija za ljudska prava iz Njujorka.
Ukidanje
DžeksonVenikovog
amandmana
RUSIJA - Predstavnici
Ruskog jevrejskog kongresa
zatražili su od Kongresa SAD da
ukine Džekson-Venik amandman. Apel je upućen američkom
ambasadoru u Rusiji Džonu
Bejrliju tokom sastanka povodom 36. godišnjice usvajanja
ovog amandmana. DžeksonVenik amandman, usvojen je
1974. godine kao odredba u
Federalnom zakonu SAD, i njime
se ograničava trgovina između
Rusije i SAD. Njime se želeo
izvršiti pritisak na Sovjetski
Savez da dozvoli iseljavanje
Jevreja u Izrael.
Juri Kaner, predsednik
Ruskog jevrejskog kongresa, izjavio je da “amandman predstavlja kamen spoticanja u razvoju
odnosa između Rusije i SAD.
- Verujemo da će njegovo ukidanje poslužiti kao priznanje pozitivnih promena u životu Jevrejske
zajednice u Rusiji, od trenutka
kada se završila antisemitska
državna politika, kao i da će to
biti znak za “resetovanje” odnosa
između Rusije i SAD. Bejrli je na
sastanku izjavio da je ukidanje
amandmana prioritet Obamine
administracije u 2011. godini.
Za grčke
probleme
okrivljeni Jevreji
GRČKA – Pirejski mitropolit
Serafim, u jutarnjem programu
najveće televizijske stanice u
Grčkoj, optužio je svetsko jevrejstvo za finansijske probleme koji
su zadesili tu zemlju.
Verski velikodostojnik u istom program optužio je Jevreje
za sve nedaće u zemlji.
Mešajući slobodne masone
sa jevrejskim bankarima (npr.
Baronom Rotšildom), i svetskim
cionizmom, mitropolit je izjavio
da postoji zavera da se porobe
Grčka i pravoslavni hrišćani.
Takođe je optužio međunarodni
cionizam zato što pokušava
da uništi jedinstvo porodice
promovišući porodice sa jednim
roditeljem i istopolne brakove.
Trinaest minuta nakon početka
programa voditelj je upitao mitropolita: “Zašto se ne slažete sa
Hitlerovom politikom? Ako oni
sve ovo rade zar Hitler nije bio u
pravu što ih je spaljivao?”
Mitropolit je odgovorio:
“Adolf Hitler je bio instrument
svetskog cionizma finansiran od
strane porodice Rotšild sa jednim jedinim ciljem: da se ubede
Jevreji da odu iz Evrope u Izrael i
tamo osnuju novo Carstvo.”
Mitropolit je takođe izjavio
da Jevreji kao što su “Rokfeler,
Rotšild i Soroš kontrolišu
međunarodno bankarstvo koje
opet kontroliše globalizaciju.”
23
Izrael ovih dana
Tinejdžeri napadali Arape
Policija je uhapsila devet tinejdžera koji su
osumnjičeni za seriju napada na Arape. Među
uhapšenima se nalazilo sedam maloletnika uključujući i
devojčicu staru 14 godina.
Tinejdžeri su isturali devojčicu da zavede muškarce
arapskog porekla i odvede ih na neko mesto, na primer
Park nezavisnosti, gde su ih onda gađali kamenjem, staklenim bocama i prskali suzavcem. Nekoliko njih je čak
zatražilo hospitalizaciju. Osumnjičeni su priznali policiji
da su motivi za nasilje nacionalističke prirode.
U međuvremenu je oko 200 stanovnika obalnog grada
Bat –Jam, južno od Tel-Aviva, pod sloganom “Sačuvajte
Bat-Jam jevrejskim gradom” protestovalo zbog iznajmljivanja stanova arapskim licima, i zabavljanja Jevrejki iz Bat
–Jama sa Arapima.
Većina demonstranata iz Bat-Jama su mladi i veoma
religiozni Jevreji. Glavni rabin Bat-Jama, stavio je pre dve
sedmice potpis na rabinsku odluku kojom se Jevrejima
zabranjuje iznajmljivanje stanova Arapima. Gradonačelnik
Bat- Jama Šlomo Lahjani osudio je demonstracije.
Oluja u
Aškelonu
otkrila
rimsku
statuu
Gotovo 1800
godina stara statua
žene otkrivena je
u Aškelonu nakon
teškog nevremena praćenog
snažnim vetrom.
Veruje se da su
figura visoka oko
120 centimetara, kao i ostaci velike građevine, pripadali
rimskom kupatilu koje je tu postojalo pre, nešto manje od
dva milenijuma. Mermerna statua, kojoj nedostaju glava
i jedna šaka, prikazuje ženu odevenu u togu i sa sandalama. Izraelski stručnjaci smatraju da je statua, kao ukras
kupatilu, svojevremeno dopremljena iz Italije ili Grčke.
Konverzija u armiji
Predlog da potvrda o prelasku na judaizam koju izdaje rabinat pri vojsci uđe u proceduru u Knesetu prihvaćen
je sa 75 glasova. Protiv je bilo 18 poslanika, članova Šas
partije čiji su pripadnici ortodoksni Jevreji. Da bi se predlog pretvorio u zakon potrebno je da prođe još dva glasanja u izraelskom parlamentu. Njime bi država priznala
gijure obavljene tokom služenja vojnog roka, i to bez
obaveznog potpisa Glavnog rabinata. Tako bi se vojnici
koji su prešli na jevrejsku veru zaštitili od mogućnosti da
im konverzija bude odbijena. Taj zakon bi obavezao sve
državne ustanove, uključujući i rabinske sudove i glavne
rabine u gradovima da konvertite priznaju za Jevreje.
- Ti vojnici reskiraju živote radi naše sigurnosti i to je
najmanje što možemo da uradimo za njih kao izraz zahvalnosti za to što čine – rekao je tim povodom Benjamin
Netanjahu, premijer Izraela.
Predsednik Šas partije Eli Jišai, međutim, ima sasvim
suprotno gledište:
- Iz dubine svoga srca ja vas molim da još jednom
razmislite pre nego što prihvatite ovu odluku, jer ne
znamo kuda nas ona vodi i šta sve može da donese.
Povucite odluku i ostavite glavnom rabinu Izraela da se
time pozabavi.
Sefardski vrhovni rabin Šlomo Amar osnovao je
komisiju radi razmotranja religijskog aspekta i načina
koji bi omogućili prihvatanje ovakvih konverzija. Oko
4500 vojnika, mahom žena, prešlo je do sada na judaizam
tokom služenja vojnog roka.
24
januar 2011.
Pomozite!
Jevrejski
Pregled
Vremeplov
Iz Izraela nam se javila rodbina devojčice Helene
Rot koju vidimo, na slici načinjenoj 1941. godine,
u šetnji Beogradom, moleći sve koji nešto znaju o
njoj da o tome obaveste kancelariju SJOS, odnosno
Miroslava Grinvalda tel: 26 21 837.
Helena je rođena 24. novembra 1933. Poslednje što
se o njoj zna jeste da je bila u Kladovu sa roditeljima
Aleksanderom i Margaritom Rot. Moguće da su je oni
u tim teškim ratnim vremenima poverili nekome na
čuvanje i da je još živa.
Pomoglo bi i ako neko zna da prepozna ulicu u kojoj je slika snimljena ili poseduje podatke o ženi sa kojom je mala Helena u šetnji i za koju se zna samo toliko
da se zove Teri, kao i eventualno fotografsku radnju
koja je sliku uradila.
Takođe, rođaci “male” Helene veruju da bi im od
pomoći bili i podaci o Hugu Levingeru iz Beograda koji
je 1940. godine stanovao u Dakanskoj ulici br. 23.
Ko bi ovom
odoleo
U „ona“ vremena nije se znalo za marketing, pablik
rilejšns, EPP... Istina, znalo se da se kokoška, kada snese
jaje, raskokodače po celoj avliji da sve njene koleginice
dođu, vide jaje, dive se i pocrkaju od zavisti.
Jedan od pionira oglašavanja na ovim prostorima
svakako je Jozef Zunan, amamdžija jevrejski iz „male evrejske“ i nekako nam se čini da danas kada nam TV program
svakih pet minuta prekidaju reklamama za to treba da zahvalimo i njemu.
www.savezscg.org
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
25
DObrovoljni prilozi
porodiČne vesti
LIČNE VESTI
NOVI SAD
Za rad Opštine
2000 din. - Elvira Fišl
Za Dečji klub
3.000 dinara - Jelena Stankov, povodom godišnjice
smrti Ivana Šenka
Za rad Omladine
3.000 dinara - Nevena Stankov, u znak sećanja na
dragog zeta Ivana Šenka, povodom godišnjice smrti
Hevra kadiša – Jevrejsko groblje
5 000 din. – Ljubica Navonović , u spomen voljenom
suprugu Nisimu Navonoviću Nisimu
3 000 din. - Rukula Bencion Navon, u sećanje
na roditelje Gavriela i Esteru Navon i brata Nisima
Navonovića
3 000 din. – Rozita Levi, u sećanje na roditelje Klarisu
i Benciona Levija i sestru Janu Levi-Drakulić
2 000 din. – Rahela Altaras, povodom godišnjice smrti
majke Blanke Volah
NIŠ
Simona Čaligalović, kći Erne Romano i Zorana
Čaligalovića i Aaron Aguillard, venčali su se
24.oktobra 2010. u Tel Avivu.
SJOS
Za Hram
50 evra – porodica Brukner, u znak žalosti povodom
smrti dragog supruga i oca Tugomira Bruknera
Za “Jevrejski pregled”
2 000 din. – Stevan Koen
2 000 din. - Smilja Tišma
BEOGRAD
Darija Drakulić, kći Jane Levi-Drakulić i
Slobodana Drakulića, diplomirala ja 19. novembra
2010. sa ocenom 10 na Fakultetu organizacionih
nauka, odbranivši temu “Organizaciona kultura i
stilovi menadžmenta”
Za socijalnu delatnost
6 000 din. – Rukula Bencion Navon, u sećanje
na roditelje Gavriela i Esteru Navon i brata Nisima
Navonovića
20 evra – Blanka Tasić, u sećenje na roditelje
2 000 din – Rahela Altaras, povodom godišnjice smrti
majke Blanke Volah
Za Hor „Braća Baruh“
2 500 din. – Zita Glavaški, povodom rođenja praunuke Hane Urošević
Za Hram
5 000 din. – Ljubica Navonović, u spomen voljenom
suprugu Nisimu Navonoviću
3 000 din. - Rukula Bencion Navon, u sećanje
na roditelje Gavriela i Esteru Navon i brata Nisima
Navonovića
500 din. – Dimitrije Mladenović
UMRLI
BEOGRAD
Tugomir Brukner, rođ. 1935, preminuo 29. novembra
2010, kremiran na Novom groblju u Beogradu
Vilma Jovanović, rođ. 1923, preminula 29. novembra 2010, kremirana na Novom groblju u Beogradu
3.decembra 2010.
IZRAEL
Zdenko Dizdar, rođen 1911. godine, preminuo
22.decembra 2010. u Aškelonu.
januar 2011.
26
Jevrejski
Pregled
U poseti beogradskom jevrejskom vrtiću
Više od igre
Piše: Saša Ristić
Jedan pametan čovek rekao je: „Sve što je trebalo da naučim o
životu naučio sam u - vrtiću!“ Može biti da je malo preterao, ali u
tome što je kazao ima velike istine. Ako se držite pravila i navika
koja tamo steknete onda ćete, na primer, znati:
da to što imate treba podeliti sa prijateljima, da
kada igrate treba da igrate pošteno, da nije lepo
udarati druge, da stvari treba vratiti tamo odakle
ste ih uzeli, da za sobom treba da počistite nered
koji ste napravili, da bez pitanja ne treba uzimati
ono što nije vaše, da treba reći: „Izvini!“ ako ste
nekoga povredili, da pre jela treba prati ruke,
ali i to da je keks vrlo ukusan kada uz njega
pijete mleko, da valja malo dremnuti popodne,
da obratite pažnju na saobraćaj kada prelazite
ulicu, da se držite za ruke, da budete bliski sa
prijateljima... Sve ostalo što naučite kasnije samo
je - nadgradnja. Treba li čoveku više od ovoga?
Habad lubaviči Miri i rabin Jošua Kaminecki,
bračni par iz Izraela, koji se pre dve-tri godine
nastanio u Beogradu, čvrsto rešen u ljupkoj nameri
Obrazovni centar
Habad Srbija
poziva Vašu decu uzrasta 2-5
godina na zabavni serijal učenja!
Program:
16. januar Tu bišvat – rođendan drveća
Muzika i igranje
Radionica “Slatka saksija“
6. februar Jerusalim od zlata
Lutkarsko pozorište
Radionica “Zapadni zid“
13. mart
Purim
Ritmika
Kostimi i maske
predstava
3. april
Pesah
Pravljenje macot
Seder večera
Sastajanje će biti nedeljom u16:00-18:00 na adresi
Milovana Marinkovića 19, na Voždovcu. Druženje je na
srpskom jeziku.
Vaspitači: Miri Kaminecki – BA pedagogije
Aleksandra Botić – dipl. Pedagog
Obrazovni centar Habad Srbija je prelepa institucija
koja je poznata po profesionalizmu, osnovana da bi se
brinula i odgajala decu sa ljubavlju ka nasim vrednostima, kulturi i nasleđu jevrejskog naroda.
‫ דיתעל ךו)נ(יח‬osmeh i obrazovanje za budućnost
Deca će imati užinu.
Kontakt broj 064-0834854
www.savezscg.org
da nas, raštrkane ovčice, privede stadu ili bar podseti na to da mu
pripadamo, osnovao je jevrejsko obdanište. Nalazi se u jednoj od
vila otmenijeg dela Voždovca, ima prilično veliki prostor ispunjen
igračkama i učilima i sasvim zadovoljavajuće dvorište sa ljuljaškama,
klackalicama i ostalim „potrepštinama“.
- Lepo je i dobro da jevrejska deca koja žive
u Srbiji mogu da nauče nešto o svojoj tradiciji,
kulturi i veri i o tome kako da je očuvaju.
Mališani ovde kroz igru uče hebrejski, engleski,
kako se koji praznik obeležava... – kaže na
vrlo solidnom srpskom Izraelac Eitan Silbiger,
roditelj slatke kosooke devojčice koju je doveo
u vrtić kratko pre no što smo stigli u posetu.
Osim nje, tu je bilo još četvoro dece. Troje je
spavalo dok se njegova devojčica, čekajući
drugaricu koja je kasnila, igrala sa drugarom
čiju je glavicu krasio malecki kipa.
Igračaka ima bezbroj, ali mogućnost da
se na neku od njih sapletete – ne postoji. Sve,
osim onih koje deca trenutno koriste, nalaze
se poslagane na svojim mestima, a i sam vrtić
odiše čistoćom. Nakon što smo zvirnuli u svaku
od prostorija, naši domaćini Miri i rabin Jošua
pozvali su nas da se popnemo na prvi sprat
u ofis. Tamo smo saznali otrežnjujuću informaciju. Zadovoljstvo da im dete, kroz igru,
nauči štogod o jevrejstvu, roditelje košta 250
evra mesečno. Prvobitno oduševljenje prizorom
koji smo zatekli splasnulo je istog trenutka.
Verujemo i vaše. Međutim, ne treba brzati sa zaključcima.
- Svesni smo toga da mnogi članovi jevrejske zajednice u Srbiji
nemaju mogućnosti da plate tu cenu i spremni smo da je prepolovimo – umiruje nas rabin. - Naš cilj nije da ovde pravimo biznis
i zaradimo novac nego da pružimo jevrejsko obrazovanje deci iz
jevrejske zajednice. Ako bismo zbog toga što je boravak u vrtiću
skup izgubili i jedno jedino jevrejsko dete smatrali bismo da smo taj
cilj promašili.
Deca ovde, objasnili su nam, imaju doručak, ručak i užinu, sve,
naravno, košer. U obdaništu mogu biti od pola devet izjutra do pola
pet popodne, svakog dana osim subote i nedelje, s tim što petkom
idu nešto ranije kući zbog pripreme za Šabat.
- Takođe, zabavište je zatvoreno u vreme praznika tokom kojih je
zabranjen rad – objašnjava Miri, jedna od tri vaspitačice koja je uz to i
logoped. Ostale dve su pedagozi.
Ruku na srce, mnogima od nas srpskih Jevreja, koji se sa manje ili
više uspeha koprcamo da ne budemo potpuno asimilovani, lubaviči
izgledaju kao, u najmanju ruku, vrlo čudne biljke. To su oni neobični
stranci što sa šeširima ili kapicama, dugih zulufa i zarasli u brade,
povremeno nailaze u Srbiju. Čim čuju da ste Jevrejin poskoče od
radosti i mole da vam vežu tefilin. I dok se spremate da im kažete:
„Mani me se čoveče, nisam ti ja za to!“ već čujete sebe kako za njima
ponavljate reči molitve. A onda vas, iako vam je sve to čudno, preplavi neka toplina i razgali pomisao da su vaši čukundeda, pradeda,
a možda i deda to isto činili svakodnevno. Lepo je to, nema šta, ali
opreznost, tako svojstvena nama koji smo ovde odrastali, ne da
mira. Možemo li se usuditi da ovim „čudacima“ poverimo dete na
čuvanje? Postoji li opasnost da će ga vaspitati u duhu verskog fanatizma?
- Ne, ne, ništa od toga, zaista! – umiruje nas rabin Jošua, čija
duhovnost i blagost plene sagovornika. – Pa, evo ovde imamo
devojčicu čiji je otac Jevrejin, a majka Kineskinja! Da bi neko vezao
Jevrejski
Pregled
TEVET/ŠEVAT 5771.
tefilin, govorio blagoslove, činio minjan mora, to svako zna, da bude
Jevrejin po Halahi, ali da bi učio o jevrejskim praznicima, tradiciji
i načinu života, o tome šta je to judaizam – ne mora! Međutim, da
biste takvog vratili judaizmu jedini način je da mu pružite jevrejsko obrazovanje, a to mi ovde radimo. Zato nudimo boravak u
obdaništu svakom detetu koje ima bilo kakvo jevrejsko poreklo, bez
obzira na to da li je ono po majčinoj ili očevoj liniji.
- Roditelji koji su vrlo malo religiozni ili nisu to uopšte ne moraju da
strahuju da ovde proizvode verske fundamentaliste? – pitamo.
- Naravno da ne moraju! Ja sam, na
primer, potpuno nereligiozan, ali želim
da se moja deca koja žive ovde u Srbiji,
u nejevrejskom okruženju, pripreme
da jednoga dana mogu sama da odluče
hoće li biti Jevreji – kaže uključujući se
u razgovor gospodin Silbiger. - Moja
supruga nije Jevrejka nego Kineskinja i
ja ne želim svojoj deci ništa da naturam.
Neka se upoznaju sa jevrejskim
načinom života, pa kasnije, kada dođu
u zrelije godine, sama odluče šta hoće
da budu.
27
- Mislim da je važno objasniti roditeljima da mi ne želimo da
decu učinimo religioznom na način na koji smo religiozni Miri i ja.
Mi smo iz vrlo religioznih porodica, mi smo Habad, ortodoksni i religiozni. Ali ovde nismo radi religioznih ljudi nego upravo radi onih
koji to nisu. Mi ne želimo da oni postanu religiozni poput nas, da
nose kipa i puštaju brade. Mi samo želimo da deca iz jevrejskih porodica rastu kao Jevreji i da znaju šta znači biti Jevrejin. Ovo je vrtić
kao svaki drugi u Srbiji, osim što u njemu
ne učimo ništa o Božiću nego o Hanuki.
- Učimo ih jevrejskoj tradiciji. Svakog
jutra ja im predajem hebrejski uz pomoć
pričica, pesama, igrica... svega onog što
pripada detinjstvu – dodaje Miri. - Važno
nam je da ovo što ovde nauče pamte ceo
život, da uvek znaju ko su, šta su i kome
pripadaju i da se, kada jednoga dana
odrastu, upišu fakultete, uvek sećaju onoga što su stekli ovde.
Za sada je u vrtiću šestoro dece, a
ima mesta za četrdesetak. Primaju samo
mališane uzrasta od jedne do pet godina.
Ako ste zainteresovani - ne žurite. Svratite,
proverite i uverite se. Miri i Jošui biće
drago da vas vide.
Download

Jevrejski pregled br. 01 / januar 2011