___
2
Predrag Mitrović
NE SVIĐA MI SE
DA TI BUDE PRIJATNO
___
1
Urednik
Zoran Kolundžija
Na koricama:
Autentična slika lekara u srednjem veku sa
glavom autora knjige.
Izdavanje ove knjige pomogla je
kompanija BIOMELEM.
___
2
Predrag Mitrović
NE SVIĐA MI SE
DA TI BUDE
PRIJATNO
PROMETEJ
Novi Sad
___
3
___
4
Klinički centar Srbije, a posebno Urgentni
centar i Odeljenje Urgentne kardiologije su
mesta na kojima radim i na koje sam
ponosan. Dobrobit, interes i budućnost ovih
ustanova, kao i osoba koje koriste njihove
usluge, za mene su ispred interesa moje
porodice. Ovo je knjiga koja se bavi prošlim
vremenom i koja je plod moje mašte. Svaka
sličnost sa današnjim vremenom ili
savremenim ličnostima je definitivno
slučajna. Knjiga je posvećena bolesnicima
koji su deo svog života proveli u koronarnoj
jedinici. Ona će ih podsetiti kako je, možda,
bilo.
Autor
___
5
___
6
Kada radite u ustanovi koja je osnovana bar
nekoliko decenija ranije, u doba komunizma,
pa zatim samoupravnog socijalizma, a onda i
demokratskog parlamentarizma, veoma je
važno da na posao dođete u 7 sati ujutro.
Zašto? Zato što je radno vreme od sedam do
tri, osam sati rada. U gore navedenim
sistemima to nije bio izrabljivački, već
društveno-koristan rad. Morate se okupiti na
jutarnjem sastanku i saznati šta se desilo u
toku noći i šta će vam se desiti upravo danas.
Dugo radeći u takvim uslovima vremenskog
režima, jedva sam uspevao da budem
delimično
tačan.
Uvek
sam
poštovao
akademsku minutažu i trudio se da ne kasnim
više od 15 minuta. Retko sam uspevao.
Ovakvo objašnjenje sigurno nije dovoljno,
jer možete pomisliti da radim u mlinsko___
7
pekarskoj
industriji,
štampariji,
termoelektrani, negde gde postoji treća
smena. Istina je blizu. Ne radim sa testom,
ugljem, novinama, već sa ljudima u bolnici
koja se naziva Urgentni centar, gde oni
dolaze i odlaze 24 sata. Zbog takve dinamike
prometa ljudima, na jutarnjem sastanku mogu
saznati da bolesnici leže „na kant“ u
koronarnim jedinicama, da je višak bolesnika
koji su bez postelja stalan, da dele bolesničke
boksove, ponekad i postelje. Takođe mogu
čuti da imamo nerešiv, višegodišnji problem
sa
Hitnom pomoći koja
nas
zatrpava
bolesnicima iz celog grada, kao i da je
kucnuo čas da im nekako doskočimo.
Ovakva tematika, uz stalno isti žamor i
temperaturu koja u sali za sastanke dostiže i
do 40 stepeni, kod mene izaziva pospanost ili
___
8
somnolentnost, kako moji saradnici na poslu
često nazivaju moje stanje. U svakom
slučaju, moram sačekati kraj sastanka, jer se
moj orman u kome se nalaze sredstva za rad
kao što je beli mantil, pečat, slušalice i
hemijska olovka, nalazi upravo u ćošku
pomenute sale.
-
Budi se, debeli, kraj je!
Bio je to glas Nebojše Radovanovića, mog
omiljenog kolege sa posla. Bio je tačan kao
budilnik. Skočio sam sa stolice i uredno
salutirao svima koji su izlazili iz sale.
-
Šta je, bucko, opet si bio u šteti noćas,
bio je uporan Nebojša.
-
Hajde, Nebo, daj, skuvaj jednu kafu.
___
9
-
Hoću, bucko, hoću. Ti znaš da sam ja
najveća žena ovde, kada je kafa u pitanju.
Počešao se gde ne treba i otišao. A kuva
najbolju kafu, nema šta.
Pijenje kafe posle jutarnjeg sastanka je
najznačajnija i najlepša stvar na kardiologiji
Urgentnog centra. I najlepša. Tu je epicentar
gneva i nezadovoljstva. Uvek imamo rešenje
za povišenje plata, za smanjenje pritiska na
naše odeljenje, za izbore, za predsednika
vlade. Sve. Jedini problem je što sve te ideje
ne izlaze dalje od praga lekarske sobe koji,
uzgred, i nemamo. Nemamo ni bravu, pa su
nam vrata kao na kaubojskom salunu, ali o
tome ćemo kasnije. Naravno, imamo tu i
zanimljive
stručne
rasprave,
savete
za
najnovije načine lečenja određenih bolesti.
___
10
Takvi trenuci su vredniji od bilo kog
kongresa, predavanja ili seminara. Tu se
najviše uči. Posebni značaj ovim jutarnjim
sastancima sa električnim lončetom za kafu
daje klinički farmakolog Branka Terzić –
hodajući, živi kompjuter za lekove, njihova
korisna i štetna dejstva, doze, zamene. Sve na
jednom mestu. Knjiga vam nije potrebna.
Samo pitate šta vam treba, koji lek želite i
dobićete
sve
informacije.
Na
ovim
kratkotrajnim skupovima pre vizite, obilaska
bolesnika, prisustvuju skoro svi lekari osim
nekolicine njih koji su protiv toga. Ne mogu
da shvate da je to jedini ventil, jedino mesto
gde lekari urgentne kardiologije mogu da
kažu šta ih muči, šta bi želeli i kako bi mogli
problemi da se reše. Naravno, niko ih tu ne
sluša, ali eto. To je bar neka vrsta oduška da
___
11
mogu da rade svoj posao u nastavku radnog
dana. Problem je i sa već pomenutom
lekarskom sobom, pošto neki misle da je i
ona nepotrebna, ali i o tome ćemo takođe
kasnije.
Kao što je već rečeno, morate se okupiti
na jutarnjem sastanku i saznati šta se desilo u
toku noći i šta će vam se desiti upravo danas.
Pošto sam zakasnio, nisam baš sasvim saznao
šta će mi se desiti danas.
-
Ej, debeli, nemoj da piješ kafu! Trošiš
je džabe. Bolje idi kući i dremaj dalje. Rekla
je šefica da si dežuran danas umesto Ratka.
Javio je da je bolestan, a pošto te nije bilo,
kažnjen si.
-
Pa što mi nisi rekao ranije? Bez
potrebe sam se presvlačio.
___
12
-
To ti je dobro za liniju. Ma, šalim se,
bucko. Evo ti malo kafe, pa idi kupi burek i
dremaj. Videćemo se večeras. Samo ja neću
biti tu. Ha, ha, ha.
Dobro. Šta je – tu je. Koronarna jedinica
radi u tri smene, a danas sam ja Alija
Sirotanović.
___
13
Dobrodošli u najveću
koronarnu jedinicu na Balkanu
Koronarna jedinica ili u narodu poznatija kao
koronarka, kolonalna ili konorarna jedinica je
soba u kojoj leže najteži bolesnici koji se leče
od srca. To je soba u kojoj je predviđeno da
se osećate udobno, da mirno ležite u krevetu
dok vas, za oko prijažljiva medicinska sestra
posmatra 24 sata dnevno. Tu se osećate
važno i ponosno jer ste kablovima zakačeni
za monitor koji prati rad vašeg srca. Stalno se
čuje zvuk zvona koje beleži svaki vaš
otkucaj. Taj vaš rad srca prati sestra koja ima
isti takav monitor ispred sebe. Krevet je
obično sa anatomskim lubom, udoban, često
___
14
ima i daljinske komande da nesmetano
možete podesiti nagib vašeg uzglavlja, saviti
noge u kolenu. Dušek na kome ležite je
udoban, ima letnju i zimsku stranu. Pored
kreveta imate jednu kasetu, stočić u koji
možete odložiti svoje lićne stvari, dokumenta,
staviti mobilni telefon, vodu, sok, čaj, hranu
koju dobijate za obroke i užinu. Imate i bar
jednu stolicu pored kreveta da vam poseta
može sesti ili vi, kada vam bude dovoljno
dobro da možete da ustanete iz kreveta. U
ovoj prostoriji nije ni toplo, niti hladno.
Centralni klima-uređaj podešava temperaturu
prostorije na željeni nivo, jer je veoma bitno
da budete smireni, da vas ništa ne ometa i ne
ubrzava rad vašeg srca koje je ugroženo.
Ipak, vaša privatnost mora biti i malo
ugrožena: od drugih bolesnika koji leže u
___
15
istoj koronarnoj jedinci odvojeni ste staklenolimenim zidovima na kojima su zavese, tako
da se ne možete međusobno videti. Vaš boks
okrenut je samo prema pultu gde sedi sestra.
Ako još tome dodate i zakonom propisan
prostor oko kreveta, koji je neophodan da bi
vam lekari mogli prići i ukazati odgovarajuću
medicinsku pomoć, ako je to potrebno,
možete se osećati kao u nekom hotelu.
Kako možete dospeti u ovakvu divnu
prostoriju? Za to postoji više načina. Prvi je –
petak. Poslednji radni dan u nedelji, veoma
značajan dan po tome što u drugim bolnicama
diljem naše zemlje pokušavaju da vas izleče,
pa ako ne uspeju, a dolazi vikend i valja se
odmoriti, bez stresa i trzavica, lako vas
spakuju u kola Hitne pomoće i istovare u
tunelu Urgentnog centra.
___
16
U tom slučaju
nezadrživo stižete do koronarne jedinice jer
vas odatle nemaju gde dalje poslati. A i
vikend je, pa ćete se lepo odmoriti u njoj ako
vam duša nije baš mnogo u nosu. Drugi način
je elegantniji i mnogo korektniji. To je
dogovor sa nekim od naših šefova da budete
prebačeni odnekud u koronarnu jedinicu.
Ovaj
način
imponuje
jer
predstavlja
kapitulaciju drugih lekara koji nisu uspeli da
vas izleče, pa smo ostali samo mi. Jedini je
problem što se ne radi po učinku, pa se
moramo zadovoljiti Hipokratovom zakletvom
i spoznajom da će sve to narod pozlatiti.
Treći, put svile ka ovakvom hotelskom
smeštaju je Hitna pomoć koja će vas vrlo
rado provozati pored dve ili tri bolnice sa
istim koronarnim jedinicama, iako su sekundi
vašeg života u pitanju, i dovesti vas, nadam
___
17
se žive, do već pomenutog tunela Urgentnog
centra. Tu vas izbace iz kola i beže. Nema
zamaranja. Ponekada vas Hitna pomoć i
odveze u najbližu bolnicu, ali tamo često ne
žele ni kapiju dvorišta da otvore, a kamoli tek
da vas prime. A mi kapiju nemamo... Četvrti
način je da dođete sami ili vas doveze Hitna
pomoć do Urgentnog centra jer stvarno imate
neku srčanu bolest, a i mi smo vam najbliža
zdravstvena ustanova. Mada, u poslednje
vreme može da prođe i neka nesrčana bolest.
U svakom slučaju, bez obzira na koji od ovih
načina zakucate na vrata koronarne jedinice,
transportni radnik će vas staviti na dotrajala
nosila ili oštećena kolica i za nekoliko minuta
bićete smireni, pod dobrim nadzorom u –
najvećoj koronarnoj jedinici na Balkanu!
Dobrodošli!
___
18
Bolje vas našli? Teško.
___
19
20:00
Stajao sam ispred vrata koronarne jedinice, u
hodniku. Vrata su dvokrilna, sa predratnim
ornamentima, sa kvakom koja se jedva držala
na svom mestu. Boja je bila sedefasta od
starosti, oštećena, a tragovi udaraca kreveta,
nosila, kolica, odavali su utisak da se radi o
nekom savremenijem duborezu, pop-artu.
Nije se čulo ništa iza tih vrata. Tako i treba!
Mir i tišina, blagostanje, namireni bolesnici
sa odgovarajućim lekovima, zadovoljni. Sve
je kako treba. Želeo sam da vidim koliko je
sati pre nego što ih obiđem, ali u hodniku je
stajao veliki Iskrin sat iz vremena posle
revolucije. Isti kao i onaj što je davno
uklonjen iz predvorja beogradske železničke
___
20
stanice. Radi na struju, ali pokazuje vreme još
iz perioda Informbioroa. Nije bitno. I tako
nema ni svetla jer su neonke davno pregorele,
radi samo jedna, ali nedovoljna da dobaci
dotle. Ma, vreme nije bitno. Napolju je mrak,
pada kiša, cela noć je pred nama. Da vidim
kako su moji večerašnji prijatelji.
Otvorio sam vrata i lagano ušao dva
koraka unutra.
-
Doktore, doktore, gledajte ga, udara
me, brzo, brzo!
-
Ps, ps, dečko dođi malo ovamo. Bato,
bato, hej!
-
Doktore, dođite ovamo, treba mi pečat
i potpis!
-
Daj, bre, ovaj hrče i duva mi u lice!
-
Bato, bato samo trenutak, odveži me!
___
21
-
Ja znam svoja prava! Hoću u toalet!
Ja sam advokat i sve ću vas tužiti!
Odmah sam se povukao ta dva koraka
nazad i zatvorio vrata. Osvrnuo sam se oko
sebe. Nije bilo nikoga. Samo se stidljivo
svetlo
promaljalo
kroz
otvorena
vrata
prostorije pored koronarne jedinice. To je već
pomenuta lekarska soba, koja tek u ovakvim
trenucima ima smisla. Prošetao sam tih
desetak metara po dotrajalim vinas-pločicama
u hodniku i ušao u sobu kroz vrata koja su
bila širom otvorena. Vrata nisu imala bravu,
pa je veoma bitno kada noću želite da se malo
odmorite, da vrata poduprete stolicom da vas
neko ne bi opljačkao ili možda i napao. U
ovu
sobu
se
strahopoštovanjem,
ulazi
ali
___
22
polako,
sa
ne zbog njenog
umnog sadržaja, nego fizičkog: na podu se
nalazi dotrajali, odlepljeni laminarni parket,
koji je zbog toga što nema praga, izletao
povremeno u hodnik. Zato, ako ne ulazite u
sobu
polako,
pažljivo
i
sa
dužnim
poštovanjem, lamine parketa izleću pod
vašim nogama i za tren padate kao da se
nalazite na skejtbordu. Jedina dobra stvar je
što možete dobiti odštetu zbog povrede na
radu,
ali
je
materijalna
nadoknada
simbolična, pa vam je bolje da ulazite
pažljivo, nego da budete siromašni invalid. U
svakom slučaju, kada uđete, pažljivo sedite i
ne mrdajte. I ne naslanjate se nikako, jer
imamo šest stolica, ali su nasloni slomljeni,
pa izgledaju kao beržere iz vremena Luja
XIV. Simpatično. Tu su još i tri komjutera
marke HEDY kineske proizvodnje i portabl
___
23
televizor
kome daljinski upravljač radi
fakultativno, kada neko kupi baterije.
Nakon pažljivog ulaska, još pažljivije sam
stavio električno lonče da skuvam kafu i
najpažljivije seo na stolicu. Pažljivo sam uzeo
i telefon koji gubi kontakt jer je pravljen u
Sloveniji u toku prve petoljetke i obavestio
sam sestru da ću doći za nekoliko minuta i da
sam u lekarskoj sobi. Jedva me je razumela,
što zbog telefona, a što zbog buke koja je
dopirala kroz zatvoreni prozor. Buka je ono
što će vas verovatno napraviti invalidom, ako
preživite
laminarni
parket.
Dopire
od
agregata Urgentnog centra i dopire u
pravilnim vremenskim intervalima već 20
godina. Jačina je dovoljna da vam izazove
epileptični napad, ako ste skloni tome.
Naravno, sve ovo nije bitno jer postoji teorija
___
24
da ova lekarska soba i nije potrebna, jer je
lekarima mesto pored bolesnika, a ne u bilo
kakvoj sobi. Treba ih stalno držati za ruku i
tešiti. Slažem se i idem odmah. Samo da
pogledam spisak bolesnika i pokušam da
sklopim sliku i glasove, da pokušam da
shvatim kome je šta potrebno.
Odlično! Uzeo sam spisak bolesnika koji
vam je najbitniji u toku noći i pogledao
pažljivo.
U
koronarnoj
jedinici
je
11
predivnih boksova za bolesnike. Na spisku je
bilo 21 ime. Znači, imamo i bračne krevete,
leže i na prolazu, pored pulta. Odlično, biće
to duga i teška noć. Ne znam samo gde ću ja
stati, kad ne mogu ni da im priđem, a kamoli
tek pomognem. Bude li došlo da reanimacije,
oživljavanja bolesnika, moraćemo pre svega
da pravimo razmeštaj da bismo mogli da mu
___
25
priđemo. Ali, polako. Idem nazad da ih
obiđem, napravim vizitu i vidim u kakvom su
trenutnom stanju svi koji leže večeras ovde.
Stajao
sam ponovo
ispred
ulaza
u
koronarnu jedinicu. Tri puta Bog pomaže.
Ovo je bio drugi put. Nije dobro. Loš znak.
Osećao sam se kao na zimskoj skakaonici.
Jedan, dva, tri i hopa! Uskačemo!
___
26
20:30
Otvorio sam renesansna vrat koronarne
jedinice i opet napravio ona dva koraka
napred. Sada sam bio kao musketar. Tako
sam se bar osećao, mada sam verovatno
izgledao kao Đepeto u radnoj uniformi koja
je plave boje i model je pidžame. Svejedno.
-
Dobro veče svima!
-
O, dobro veče, doktore! Sada, valjda,
nećete pobeći. Znam kako je, ovde su sve
sami lavovi. Malo, malo pa neko rikne. Ha,
ha, ha.
Pogledao sam ga. Leži pravo naspram
vrata. Naravno, nije sam u boksu. Pored
___
27
njega je još jedan bolesnik. Ovaj šaljivdžija
koji je večeras na startnoj poziciji jedan,
ležao je sa desnom rukom pod glavom, a
levom se češao po mestu odakle se prostirao
urinarni kateter i vodio do iste kese. Noge su
mu bile prekrštene, sa tragovima blata, a
preko stomaka je imao samo prebačen čaršav.
Delovao je kao da je na plaži. Vidim da ga je
muka zatekla negde na ulici, u polju, ona ne
bira. Bio je nasmejan, sa upečatljivo velikim
zubima i ekstremnom maljavošću. Hm, pa on
je najviše, za sada, podsećao na lava. Odmah
sam posegao za spiskom bolesnika koji se
nalazio u mom zadnjem džepu, pa je
izgledalo kao da potežem pištolj. Pogledao
sam koja ga je muka dovele ovde, umesto da
sedi negde sa prijateljima i priča viceve
kojima je, vidim sklon. Odmah sam locirao
___
28
njegovu poziciju i na papiru. Loše. Ima srčani
udar, ali ga je dobio dok su mu radili
gastroskopiju, pregled, snimanje želuca. Ima
rak jednog dela. Očigledno ne zna za to.
Suviše je veseo. Vidim, smisao za humor ga
nije napustio, ako zna od čega boluje. Biću
oprezan.
-
Dobro veče, gospodine. Da vam nije
malo hladno?
-
Meni nije, ali ovom do mene jeste.
Vidiš da mu stalno duva promaja, ali kroz
usta. Ha, ha, ha.
Ovo mi se već nije svidelo. Do njega je
ležao mlad čovek koji je bio u komi, bez
svesti. Imao je tubus, plastičnu cev koja ulazi
u disajne puteve i koja je bila zakačena za
___
29
respirator, mašinu za disanje. I on je imao
urinarni kateter. Bio je bled, modar, sa
početnom prebojenošću kože koja nije slutila
na dobro. Bacio sam pogled i na njegovu
sudbinu. I ona je bila zapisana uredno na
našem spisku. Pisalo je - zvati neurologa.
Bolesnik je imao srčani udar, izgubio je svest
jer srce nije više kucalo, pa je mozak ostao
bez kiseonika. Onda je stigla Hitna pomoć,
uspela da ponovo uspostavi srčani rad
elektrošokom, strujom, ali je mozak suviše
dugo bio bez kiseonika. Prognoza skoro
nikakva. Tragično. Sada srce radi, ali je on
kao biljka. U spisku je pisalo „dolazi mu žena
često, pustiti je, veruje da će je, ako mu
stalno priča, čuti i da će se probuditi“. Imaju
troje dece. Tragedija.U svakom slučaju,
___
30
nisam želeo da se šalim sa čovekom bez
svesti.
-
A vidim, vi ste baš hrabri i veseli. A
kad su vam slikali želudac, vi ni manje, ni
više, nego od straha dobili infarkt srca. Gde
vam je bila hrabrost tada?
-
Ma, pukao neki čir. Budale! Niti mi je
pukao čir, niti su bilo šta drugo našli. Ali je to
toliko neprijatno, da me je samo steglo u
grudima, i ja sam zakrkljao, i sve mi se
smučilo.
Vidim, ne zna od čega boluje. Možda je i
tako bolje. Neka bude veseo. Da ne kvarimo.
-
Hajde, pokrijte se! Ovde klima ne
radi. Radila je samo prvih sedam dana kada je
___
31
montirana, a onda je firma nestala, kada se
klima pokvarila. Ali zato imamo polužive
prozore, pa oni propuštaju vazduh i kada su
zatvoreni. Tako dobijamo promaju koja ide i
pored usta. A onda ide i upala pluća, vrlo
blizu usta. Taj vaš krevet je poznat po tome
da na njemu uspevaju samo jogi-letači koji
lebde na vetru. Svaki peti je prošao bez upale
pluća. Ostali su svi bilu uredno ozračeni na
rendgenu i onda su uredno pili antibiotike.
Upala pluća je poslednja stvar koja vam je
sada potrebna u ovom stanju.
-
A da ti malo ne komplikuješ. A?
Mogu na ti.
-
Možeš i na ti i na vi, samo spuštaj tu
ruku i pokrij se.
-
A je l’ znaš kako se zove Ciga –
specijalac? Rombo! Ha, ha, ha.
___
32
U grlu mi je bila knedla. Pričao sam sa
mrtvim čovekom, kao i bolesnik do njega. U
pitanju je bila samo vremenska nijansa. A
tako je veseo.
-
Slušaj, možda si i u pravu. Daj, pokrij
bar ceo stomak, vidi koliki ti je. Brukaš se
ovde, kad neko uđe.
-
Ej, ma to je najmanji problem. Ovde
svako ko uđe, retko izađe. Pa svi prolaze
pored mene. Jedino ako nemate još neki izlaz.
Onaj kroz vreću, a? Kao Hudini! Aaa, ha, ha,
ha. A i pogledaj svoj stomak! Aaaaaa, ha, ha,
ha. Ej, nemoj da se ljutiš, pa da nećeš da me
lečiš. Nemoj da si takav. Ha, ha, ha, ha. Šalim
se, idem ja sutra odavde. Tako su mi rekli.
___
33
Ovde su lavovi, ali ja sam ptica. Feniks!
Aaaaaa, haaa, ha, ha, ha.
Smejao se glasno.
-
Tiše malo. Probudićeš druge. Idem ja
da pogledam ostale bolesnike, a ti smisli još
neki vic.
-
Da smislim?! Ti si neozbiljan! Pa ja ih
pišem već 30 godina. Ha, ha, ha, ha.
-
E, super. Ne piše ti na čelu! Onda mi
napiši neki vic dok se vratim.
___
34
21:15
Stajao sam ponovo na sredini koronarne
jedinice. Gde ću sada? Iz mraka su svetleli
monitori na sve strane, čula su se zvona sa
svakog monitora, dopirao je huk respiratora
iz više pravaca.
-
Ps, ps, bato, dođi ovamo, molim te!
Pa što si takav? Vidiš da te zovem već tri
dana. Hajde dođi, samo nešto da ti kažem.
Ma, daj... pa vidiš da sam vezan.
Pogledao sam u pravcu odakle je dolazio
glas. Sredovečni čovek je sedeo u krevetu,
preznojen, mokar. I on je bio bled. Jedva je
disao, a ruke su mu bile vezane za krevet,
___
35
specijalnom tehnikom koja je patentirana u
ovoj koronarnoj jedinici. Bolesniku vežete
zavojem i flasterom srednji prst na obe ruke i
privežete ga za bokove kreveta. Izgleda kao
da je razapet. Jedino tako bolesnik se ne
može odvezati. Naravno, nemojte pomisliti
da u punoj koronarnoj jedinici imamo i
boksove za mučenje. Vezuju se bolesnici koji
se često izgube kada imaju neko kardiološko,
srčano oboljenje. Oni ne znaju gde su, ustaju,
izlaze iz prostorije, hoće da idu kući, pričaju
neke nepovezane stvari, ali najveći problem
je što pokidaju sve intravenske puteve kojima
im se daju lekovi. A od tih lekova direktno
zavisi njihov život. E, onda je bolje vezati ih.
Najčešće su to stariji ljudi ili osobe koje su
bile duže vreme bez svesti, ali ne dovoljno
dugo da bi i njima „duvala promaja u usta“.
___
36
Morao sam citirati mog prvog prijatelja
večeras.
-
Dečko, daj odveži me! Vezali su me
bez veze. I ne poznajem ih. Hteo sam da
siđem do prodavnice, a ona u belom mi
pritrča i veza me. Svašta! Pa ko je ona? Ja je i
ne poznajem. Ona me vezala. Sa kojim
pravom? Ja ću je tužiti!
-
I ja ću ih sve tužiti!, čulo se iz
susednog boksa. Ja sam advokat! Hoću da
vaš šef odmah dođe ovde! Smesta!
-
Ko ovo urla? Daj, odveži me, samo da
odem do prodavnice...
Gledao sam ga. Sedeo je na mušemi koja
je prekrivala stari dušek koji je imao fleke
krvi još iz vremena kada nije bilo mušema.
___
37
Čaršav je zarozao, veći deo je bio na zemlji.
Iza njega je bio jastuk bez navlake, do koga i
nije mogao doći. I on je bio na promaji. Bio
je go do pojasa. Dahtao je, ono što u narodu
vole da kažu – duša mu je bila u nosu. Kakva
prodavnica, kakve gluposti. Kada bi ustao,
odmah bi pao. Tako je bar izgledao.
A onda je neko u susednom boksu upalio
svetlo. Prepoznao sam ovog vezanog. On je
već nekoliko puta bio kod nas. Imao je
izraženu srčanu slabost koja je sa godinama
napredovala. Nekada davno nije odležao
prehladu. Dobio je upalu srčanog mišića i
onda je sve krenulo nizbrdo. Mišić se širio,
propadao. Sada je snaga njegovog srca bila
na ivici života i smrti. Nisam mogao da ga
odvežem. On bi, verovatno, odmah pao. Ne
bi ni uspeo da ustane.
___
38
- Daj, bato, odveži me...
- Ne mogu, izvinite, to je za vaše
dobro.
- Odveži me, kad kažem! Čekaju me u
klubi, sad će partija preferansa! Kasnim!
- Ne mogu, zaista.
A onda se on okrenu ka bolesniku koji je
ležao pored njega u boksu. Ja ga nisam ni
primetio. Bio je u crnoj majici, okrenut ka
zidu, leđima ka nama.
-
Ivane, daj, odveži me bar ti!
-
Pa zar ne vidiš, kretenu, da sam i ja
vezan za krevet, ali lancem. Idijote!
___
39
Nije se ni okrenuo, niti nas je pogledao. I
dalje je bio okrenut ka zidu. Tek sam onda i
ja primetio da mu je oko desne noge koja je
virila ispod ćebeta, bio vezan debeo lanac, a
onda je taj lanac bio vezan za krevet. A glas
mu je bio groban, krajnje se uklapao u ovaj
ambijent. Bio je to mlađi čovek. Brzo sam
opet
posegnuo
sa
magičnim
spiskom.
Doveden je iz bolnice u Centralnom zatvoru.
Progutao je 42 kesice droge da bi prošao kroz
policijsku kontrolu na aerodromu i onda
autobusom otišao do našeg južnog suseda.
Ali naša policija je videla njegov čudan sjaj u
očima i on se obreo u pritvoru. A onda kada
su mu rekli da će morati da ga operišu da bi
izvadili te kesice jer mu je život ugrožen, on
je dobio srčani udar. Sada mu je život bio
ugrožen po dva osnova: ako mu pukne neka
___
40
od kesica u stomaku, on je momentalno
mrtav, jer će to biti više nego velika doza za
prosečnog čoveka, a pod dva, može stradati
sada i od srca. Svejedno, on je stalno bio
okrenut zidu, bio je mrzovoljan i stalno je
spavao.
-
Ih, što si ti neki naopak čovek. Daj,
samo me odveži.
Sedeo je i dalje bled, preznojen. Disao je
usporeno, kao da je pretrčao kilometar.
Gledao me je, a gornji kapci su mu se spuštali
lagano.
-
Dobro. Lezite, a ja idem po makaze
da vas odvežem. Sačekajte me. Ne galamite
mnogo i ne sedite tako. Privlačite pažnju, pa
___
41
mi neće dati da vas odvežem. Hajde polako,
lezite, pa ćete ići.
Prišao sam mu, namestio jastuk da ipak
ostane u polusedećem stavu. Pomogao sam
mu da legne. Pidžama mu je bila mokra kao
da se tuširao, a on je bio potpuno hladan.
Legao je polako i ućutao.
-
Da li ste dobro? Čujete li me?
-
Pa ideš li ti po te makaze ili ne?
-
Krećem, vi samo ćutite. Stižem.
-
Dobro. Žuri! Već kasnim!
Bio je to drhtav glas, utišao se. A onda je
spustio kapke i počeo da diše mirnije. Zaspao
je skoro momentalno. Ne sviđa mi se ovo. Ali
bolje je ovako. Onom pričom i cimanjem
___
42
ruku samo je gubio snagu koja mu je
neophodna, a on je i nema više. Bolje je
ovako. Uzeću makaze i staviti u džep da ih
ipak imam, kada se probudi, da ne misli da
sam ga baš potpuno prevario.
___
43
22:05
A onda sam začuo vrisak koji je došao iz
boksa sa desne strane.
-
A, a, a, skloni ruku sa mene, ne diraj
me. Upomoć! Beži od mene, čoveče! Idi pa
pipaj svoju ženu!
-
Smirite se, gospođo! Zar ne vidite da
nije baš pri čistoj svesti, da je vezan i da je na
veštačkom disanju, respiratoru, čuo se glas
dežurne sestre.
-
A, ne! Beči se on na mene! Namerno
zabacuje tu ručerdu i udara me. A, ne, ne! Ne
može to tako. Ma beži tu odvratnu ručerdu sa
mog kreveta!
___
44
-
Dobro, smirite se! Sad ću mu čvršće
privezati ruku.
Okrenuo sam se i prišao lagano boksu.
Taman kada sam hteo da svima ponovo
poželim dobro veče, gospođa se prodrala.
-
A ha! Sad ćeš da vidiš. Evo ga
gospodin doktor! Doktore, brzo ovamo! A ti
ga, sestro, puštaj, nemoj sada da ga držiš,
neka doktor vidi sa kim ima posla! Neka vidi
kako hoće da me pipa! Doktore, brzo ovamo,
a ti ga pusti sada, kad kažem!
-
Polako, gospođo, sve će biti u redu.
Prišao sam lagano i pokušao da smirim
strasti u boksu broj 4. U njemu je stvarno bilo
___
45
tesno. Sa leve strane, u krevetu ležala je jedna
starija gospođa, sedamdesetak godina, imala
je samsonite jastuk na naduvavanje, za odmor
u avionu, crvene boje i cicani bolero koji je
bio obučen preko spavaćice boje kajsije, sa
nekim volanima. Gospođa je imala trajnu
frizuru i veoma jake nijanse šminke na sebi.
Sedela je naslonjena na uspravljen jastuk,
prava kao strela, ljuta kao jedan od patuljaka.
Siktala je kako pogledom, tako i rukama.
Morao sam odmah pogledati u moj čarobni
večerašnji spisak bolesnika. Brzo, brzo! Boks
broj 4. Da vidim. Tanasković Dobrila – Vida.
Nadimak dopisan jer insistira na njemu. Svi
je znaju kao Vidu.
-
Gospođo Vido, šta se dešava?
-
Pa vi me znate?!
___
46
-
Ne znam vas, ali sam dobro
informisan.
-
E onda sigurno znate da ovde imate i
perverznjaka! Evo ga sa moje leve strane!
Zabacuje ručerdu, hoće da me dohvati!
Popela sam se uz ovaj zid i opet ne mogu da
se sklonim! A kad me napipa, štipka me!
Sramota! Sram ga bilo godina!
-
Ali gospođo, on je skoro bez svesti,
intubiran je, a to što otvara povremeno oči,
ništa ne znači. Niti zna gde je, niti zna s kim
je, niti zna ko ste vi. A štipanje? Refleks koji
se javlja kada mu ruka dodirne nešto.
-
Dodirne nešto! Pa neka pipka vas!
Mene smesta sklonite odavde! Neću da me on
pipa i prlja.
-
Dobro, godpođo. U redu. Čim se
isprazni neko mesto, premestiću vas.
___
47
-
Šta, kad neko umre!? Ne pada mi na
pamet!
-
Znate kako se kaže: nema kreveta u
bolnici u kome nije bar neko umro. Nemojte
tako.
-
Šta!? I u ovom u kome sam ja!?
-
Mnogi...
-
Pa nisu, valjda i ovakvi kao što je ovaj
pokvarenjak do mene?
-
I takvi.
Ućutala je i namrštila se.
-
Hoću da idem odavde.
-
Hoćete, ali ne večeras. Morate još
malo da ležite u ovoj prostoriji. Za vaše
dobro.
-
Mislite?
___
48
-
Mislim.
-
Onda ga vežite. Ali vi! Ne ova sestra.
Sto puta ga vezuje, a on me stalno štipka. Ma,
ona je bezobrazna. Ona to radi!
-
Evo, sad ću ga pričvrstiti. U redu je.
Smirite se.
-
Okrenuću se ka zidu da ga ne gledam.
Vidite kako se beči, iskolačuje oči!
-
Okrenite se, bolje je za vas. Dajte
gospođi pet miligrama bensedina, obratio
sam se sestri.
-
Šta je sada! Vi ćete da me drogirate!?
-
Malo, gospođo. Valja se.
Gledala je i htela je da nastavi sa ovom
besmislenom raspravom, ali nije to uradila.
Bolje. Okrenula se ka zidu i nastala je tišina.
Bar u ovom boksu. Ali samo trenutak...
___
49
22:40
-
Alo bre, hoćeš li ti doći ovamo,
ponovo se prodrao neko kao sivonja nekoliko
boksova dalje.
Sa ovakvim glasom koji je bio malo
slabiji od jerihonske trube i sa ovakvom
dikcijom, ovaj ne može biti loše. A i ako je
loše, žilav je. Krenuo sam ka boksu odakle je
dopiralo urlikanje. Usput sam otvorio ponovo
spisak i pogledao ga, da vidim šta je ovom
sledećem bolesniku, pre nego što uspostavim
neminovni verbalni kontakt. Imao je srčani
udar manjih razmera. Piše, svađa se čitav
dan. Pisalo je još nešto, ali nisam stigao da
pročitam jer sam već ušao u njegovo vidno
___
50
polje. Nisam to primetio, ali me je prenuo
urlik sa desne strane.
-
Alo bre, ovde sam! Ili si možda krenu
negde drugde?
-
Dobro veče, gospodine! Ja sam doktor
Mitrović i noćas sam dežuran, pa ćemo noć
provesti zajedno. Kako ste, šta radite?
-
Ja?! Sedim! A ti radiš ovde poslednji
put, samo to, očigledno, ne znaš. Ja sam
advokat i tužiću mnoge ovde, pa i tebe!
Znam,
bre,
i predsednika,
i direktora
Kliničkog centra, svi ćete biti izbačeni. Ja
sam advokat i znam svoja prava! Možda
možete ove jadnike da zajebavate, ali mene
ne! Ja znam svoja prava! Ja sam, bre, za vas,
akademik!
___
51
Stajao sam ispred njega i gledao ga. Sedeo
je go dopola, u gaćama. Držao je svoj stomak
u rukama. Izgledao je kao Omar Šarif sa 60
kilograma više. Bio je crven u licu, beonjače
su mu bile polužute. Pokušavao je da se
počeše po sredini leđa, što niko da sada, od
ljudskog roda nije uspeo osim uz pomoć
drveta. To znaju svi akademici. Krevet je bio
zarozan kao da je na njega pala bomba.
Možda i jeste, ali ovoga puta - težinska.
Počelo je da mi igra u želucu.
-
Gospodine, ne znam o čemu se radi?
Pokušajte da mi kažete, pa ćemo možda
uspeti da rešimo vaš problem ili vaše
probleme. Šta se dešava?
-
Dobro, da li si ti normalan?! Ti ćeš da
mi rešiš?! Eto, recimo, hoću da idem u toalet,
___
52
da vršim veliku nuždu. I šta sada?! Hoćeš da
me sprečiš!?
-
Gospodine, ja ne znam da li ste to do
sada tražili od mojih kolega i da li ste
razgovarali sa njima, ali situacija je sledeća:
mi ovde nemamo toalet, jer se u koronarnoj
jedinici mora ležati mirno i bez napora.
Naravno, s obziroma na to da stolicu morate
imati i vi, kao i svi ostali, za to postoje dva
načina. Prvi je „lopata“. Pretpostavljam da
znate šta je to. Ali, ako vam to ne odgovara, a
ja znam da je to neprijatno, mogu vam doneti
kolica-stolicu, na koja sednete i vršite nuždu
ovde, pored kreveta. To je drugi način. Nije
baš dozvoljeno u vašem stanju, ali ćemo
paziti. Verovatno se pitate zašto je to tako.
Ovde glavni cilj nije mučenje bolesnika, nego
pomoć. Ako niste znali, oko 70 procenata
___
53
srčanih, pa i drugih napada, dešava se baš u
toaletu, pri vršenju velike nužde. To je
izuzetan napor i tada može doći i do grčenja
krvnih sudova srca, do treperenja srca,
povišenja krvnog pritiska i mnogih drugih
stvari koje vam baš sada nisu potrebne jer
imate početnu fazu srčanog udara. „Lopata“
izaziva najmanje napora, mada je neprijatno,
priznajem. Ali, preskočićemo neka pravila,
da ne budete nervozni.
-
Ti si stvarno nenormalan! Ja znam da
imam sva prava, kao pojedinac, i da mogu da
idem do toaleta kad ja hoću!
-
Da, gospodine, ali ovde ste pojedinac
koji je teško bolestan, ležite u bolnici, u
intenzivnoj nezi, a mi ovde odgovaramo
kolektivno za vas. U koronarnoj jedinici
___
54
postoji neki propisan red, ali ne zbog nas,
nego zbog vašeg zdravlja, u cilju što boljeg
lečenja.
-
Ti si neki mudrac!? Ma, nosi se, bre!
Počeo
je
intravenskom
da
otkačinje
terapijom,
sa
boce
sa
očiglednom
željom i namerom da ustane i traži toalet.
Bezobrazluk je njegov, ali je odgovornost
moja ako padne mrtav na šolji. Bio sam
ljubazan, trudio sam se. Ali...
-
Slušaj
ti!
Prestani
da
vičeš
i
uznemiravaš ljude koji su bolesniji od tebe.
Njima je potreban mir i tišina, prišao sam mu
polako i pričao tiho da ne uznemiravam druge
bolesnike. Možda ćeš i ići do toaleta, ali tek
ako te ja pustim ili ako mi potpišeš na istoriji
___
55
bolesti da ideš na svoj, lični zahtev. Možda si
advokat, ali se ponašaš i pričaš kao da radiš
na Kalenićevoj pijaci. A i tamo se ponašaju
bolje.
-
Da potpišem!? Pa naravno! Ali ne
idem do toaleta! Idem kući, a onda ću doći
sutra da otpustim i tebe i sve one pajace od
danas!
-
U redu, majstore! Slobodan si! Svako
je kovač svoje sreće! Istina, ti si „akademik“,
nisi kovač, pa ćeš se sigurno usrećiti više!
Okrenuo sam se ka pultu, uzeo njegovu
istoriju bolesti i napisao: Bolesnik Marković
Tomislav, na lični zahtev i odgovornost,
upoznat
sa komplikacijama koje
mogu
nastati, a usled njegovog opšteg stanja, odlazi
do toaleta. Potpis, dve tačke! Okrenuo sam se
___
56
ka njemu i taman kada sam mu pružio istoriju
bolesti da stavi svoj potpis, začuo se vrisak i
plakanje.
-
Brzo, brzo, miševi idu po meni!
Brzooo!!
Pružio sam istoriju bolesti dotičnom
advokatu.
-
Potpiši ovo i idi gde hoćeš.
-
A šta ako mi nešto bude, rekao je
advokat mnogo mirnijim i tišim glasom.
-
Tvoj problem. Mi, „pajaci“ odavde
smo profesionalci. A ti ili vi, kako hoćeš,
potrudi se da nas sutra otpustiš sve, ako
preživiš veliku nuždu.
___
57
-
Ali, može li neko da bude pored
mene? Ostaviću otvorena vrata, sada je bio
potpuno pitom.
Pogledao sam ga. Nisam imao više snage
da se prepirem sa njime. Okrenuo sam se i
krenuo pažljivo kao mačka prema boksu u
kome su spominjali miševe. Možda ih i ima,
stvarno. Sve je moguće.
___
58
23:25
E, za ovog lovca na miševe u četvrtom boksu
nije mi bio potreban spisak. Znam ga od
ranije. Stojanović Milenko, 1926. godište,
teška slabost srca, usporen rad srca, voda na
plućima. Do sada je bio bar četiri puta
klinički mrtav. Samo što iz kese nije sam
izašao. Udaran strujom više puta, polomljena
rebra zbog reanimacije u više navrata, ali on
je kao feniks, zaista. Stalno živ, ne da se,
neverovatna volja za životom. Sada je bio
vezanih ruku, isto kao i njegov komšija,
onako za prstić. Gledao je u desnu polovinu
grudnog koša i vikao je.
___
59
- Miševi, uješće me, na meni su! Sklonite
ih! Ne mogu ruke da pomerim! Brzo!
- Gospodine, polako, nema nigde miševa,
čini vam se. Evo spustiću ja ruku. Vidite da
ih nema.
- Kako nema! Pazite, uješće i vas!
- Polako, nema ih.
Bio
je
uznemiren,
bled,
zadihan,
preznojen. Gledao je i dalje u svoje grudi i
povremeno okretao glavu. Nije znao tačno
gde se nalazi i šta je sa njime. Nastavio je da
viče. Taman kada sam hteo da ga odvežem i
podignem iz kreveta, čuo se prasak ulaznih
vrata. Onako trošna, verovatno su se srušila.
Istrčao sam iz boksa do sredine koronarne
jedinice. Vrata nisu pala ali se na njima
zaglavio transporter Piksi sa pokretnim
___
60
nosilima koja su jedva prošla kroz vrata
praveći nove šare na njima. Na nosilima je
ležala starija žena, bleda, preznojena. Leva
ruka joj je visila pored kolica, a iz braunile,
cevčice koja se nalazila u veni leve ruke i
kroz koju su joj davali lekove, lagano je tekla
krv i padala po elektrostatičkom podu
koronarne jedinice. Krv je imala braon boju,
pa je bilo jasno da već duže vreme ne diše.
-
Iz reanimacije! Našle je komšije, čuli
kako krklja iza vrata. Razvalili i zvali Hitnu
pomoć. Živi sama, sad će joj doći i ćerka, bio
je kratak Piksi.
-
Zdravo, dušo! Edem pluća, bila je
ravna linija, uspeli smo da joj vratimo srčanu
radnju i disanje. Spontano diše. Sad ti, srce,
vidi šta ćeš sa njom. Mi smo u velikoj guižvi.
___
61
Totalni je haos, ali znaš ti i sam kako je ovde.
Šta je sa vama? Vidim, pansion je prepun, ha,
ha, ha. Dođi da te poljubim.
Bila
je to
moja omiljena doktorka
anesteziolog. U prvom trenutku je nisam ni
spazio. Išla je iza Piksija i nosila neke papire.
Verovatno od moje večerašnje gošće. Pritrčao
sam nosilima i sudario se sa mojom
večerašnjom sestrom.
-
O, kako ste, doktore!?
-
Pa nisam vas video večeras, uopšte.
Kako ste vi?
-
Ja dobro, samo čekam satima da mi
date pečat. Kako ste ušli u koronarnu
jedinicu, tumarate nešto po boksovima.
-
Da, tumaram nešto...
___
62
-
Evo vam i rukavice. Sedmica. Nema
većeg broja.
-
Opet sedmica. Ja nosim osam i po i
nikada ih nema. Ove su mi male i uvek
puknu. A i ne mogu ništa da radim sa njima.
-
Šta da radimo. Hirurzi pokupe sve
normalne brojeve. Nama daju ovo što ostane.
-
Dobro, neka bude. Daj mi bar dva
para, ako puknu jedne, da ove druge malo
zadrže.
Prišao sam ženi koja je ležela na nosilima
ispred mene. Nije disala, a iz usta joj je
kuljao beli, penasti sadržaj. Bila je hladna, na
koži su već počele da se pojavljuju mrlje koje
nisu dobar znak.
___
63
-
Ona ne diše. Treba joj respirator, a mi
nemamo više nijedan slobodan. A i pritisak
joj je nemerljiv. Nema ni pulsa, niti se čuje
srčana radnja.
-
Slušaj, srce, ona je prodisala u
reanimaciji, imala je neku srčanu radnju na
monitoru. Pritisak je bio nemerljiv.
-
A da li ste zvali kardiologa koji radi
dole na internom prijemu? On bi trebalo da
pogleda bolesnika i odobri prijem.
-
Jesmo. Sišao je dole, bacio pogled na
nju i rekao da je vodimo u koronarnu
jedinicu.
Pretpostavio sam da je moj večerašnji
kolega koji radi u prijemnoj ambulanti došao
na medicinski turizam. Sigurno ne radi stalno
u Urgentnom centru, što je dovoljno da se ne
___
64
upušta u ovakvo teško stanje bolesnika. Dok
sam pričao sa anesteziologom, sestra je
uradila elektrokardiogram. Bila je to ravna
linija, sa ponekim otkucajem. Jedan u
petnaest sekundi. Znači – nijedan.
-
Hajde, sada mi svi pomozite! Sestro,
daj mi ambu masku za veštačko disanje, ervej
za obezbeđivanje prolaska vazduha kroz usta.
Daj joj i dva adrenalina i jedan atropin, za
početak. Da vidimo da li će srce proraditi.
Ali, sumnjam.
-
Dato!
-
Kako ste brzi!? Pa ovo je kao u
američkoj seriji!
-
Više volim španske.
-
Sad da vidim da li ima protezu. Ima.
___
65
Izvadio sam jedva protezu, jer nisam
uspevao da je napipam baš najbolje. Usta su
bila prepuna pene i tečnosti koja je stalno
kuljala napolje.
-
Dajte mi aspiratior da usisamo ovu
tečnost. Brže, molim vas!
-
On nam ne radi baš najbolje.
-
Kako ne radi baš najbolje?
-
Pa ne vuče, ne usisava baš onako
kako treba.
-
Da li radi ili ne?
-
Evo, donosim ga, vidite sami.
Nije bila moja omiljena sestra Sonja, ali je
bila brza i okretna. I spretna. Stvorila se sa
aspiratorom za sekund. Uključila ga je i
pružila mi crevo.
___
66
-
Hoćete vi da probate?
-
Hoću. Daj ga.
Uzeo sam crevo aspiratora i stavio ga u
usnu duplju bolesnice. Iako je aspirator šištao
moćno, kroz cev su potekle neke kapljice i
samo nešto malo se cedilo u bocu u kojoj se
sakupljao usisan sadržaj.
-
On šlajfuje! Više bih usisao da radim
ovo „na nategu“, kao benzin. Ne mogu da
verujem.
-
Trebovali smo novi, ali ga još uvek
čekamo.
-
Imamo mi u reanimaciji, javio se
anesteziolog. Dušo, sad ću da im javim da ga
brzo donesu.
___
67
-
Daj ga. Hvala ti puno!
Respirator je zaista brzo stigao. Usisao
sam već više puta pomenuti sadržaj. A sada je
potrebno intubirati bolesnicu, staviti joj cev
koja ide u traheju, put za disanje, da bi moglo
da joj se da veštačko disanje ambu maskom.
-
Daj mi da to časkom uradim pa idem
dole, u reanimaciju. Napravili su „leskovački
vozić“ ispred vrata. Moram da se vratim
hitno.
Spretno je gurnula cev kroz sadržaj koji se
ponovo nakupio u ustima. A onda je tri puta
veća količina tečnosti pokuljala kroz cev i
okupala doktorku.
___
68
-
Gotovo je!
-
Ništa nije gotovo. Tek smo počeli.
Idemo dalje na posao. Ja ću masirati srce, a
vi, sestro,
duvajte. Nemojte samo usta na
usta.
-
Ha, ha. Da, da, duhovito.
-
Hajde, dajte još dva adrenalina i jedan
atropin. Idemo.
-
Ja idem dole, u rudnik. Ćao svima!
-
Ćao! Nadam se da se nećemo više
videti. Zadržavajte sve u reanimaciji.
-
Važi, srce! Ćao!
I tako smo mi masirali ženu, uduvavali joj
vazduh. Ali odgovora, uglavnom, nije bilo.
Našu monotonije razbila je žena koja je
utrčala sa nekim novim papirima u ruci.
___
69
-
Ova pade. Ko je sad pa ovo?
-
Ne znam.
-
To joj je verovatno ćerka, rekao je
Piksi.
-
Hajde, iznesite je napolje, polijte je
vodom i podignite joj noge na klupu. Bože,
kakav stres. Žena je ušla, videla majku u
ovakvom stanju i pala kao pokošena. Sad
može i njoj nešto da se desi. Što ne zatvarate
vrata za sobom!
-
Zatvorio sam ih, ali se ona sama
otvaraju, pravdao se Piksi.
-
Nema veze. Sad je gotovo. Iznestite
je, pa ću videti šta joj je. Dajte da ovu ženu
masiramo što duže.
-
Hoćete da se zamenimo, bila je
ljubazna sestra.
___
70
-
Neka, hvala. Ja sam ipak jači. Žena
ima tvrd grudni koš i malo je punija.
Punija? Bila je mnogo punija. A svaki
pritisak na grudni koš izlivao je bar pola litre
tečnosti napolje. Kiseonik verovatno nije ni
dopirao do pluća. Nastavili smo da je
reanimiramo.
Atropini,
adrenalini...
Ali,
srčane radnje i disanja nije bilo. Na monitoru
ravna linija. Nema više nijednog refleksa.
___
71
00:40
-
Gospodo,
reanimacijom.
moramo
Nema
više
prestati
smisla.
sa
Nije
odreagovala ni na jednu ampulu.
-
Slažem se, čuo se nečiji ženski glas.
-
Molim?! Ko je to rekao.
-
Ja, izvinjavamo se.
Pogledao sam sve boksove, jer sam bio u
sredini koronarne jedinice. Svi su sedeli,
virili iz boksova, ko je bio pri svesti. Ćutali
su i tužno gledali ka nama. Samo je jedna
baka sa četiri zuba, jedan zlatan, bila
nasmejana. Krenuo sam ka njoj.
___
72
-
Gospođo, nije smešno. Ova bolesnica
je upravo umrla. Ne znam šta vam je smešno,
zaista?
-
Tako je i moj muž pao. Jeo supu i
samo se izvrnuo, kao vo. A bio zdrav, prav.
Kako smo ga videli, a nas odmah prigušilo.
Eve i sad se gušimo. Ali ima baba, sine, sve!
Kupila deca i one mašine za disanje, eve tuku
mi ovde vacine svude po rukama. Ali evo,
babi loše, pa nas dovezli ovde. Bili smo mi
ovde i prošle žetve, malo ne umresmo. Tamo
dole. Zato nas ne spuštaj, sinko, dole, umreće
ti baba!
Nisam mogao a da se ne nasmejem, mada
nije bilo baš vreme za to.
___
73
-
Vidim, bako, imate sve. Čuvaju vas,
brate. Kupili i mašinu da dišete i sve što
treba.
-
Jeste, sine, vole babu, sine, baba bila
dobra. Eve, sutra će nam dođu unuci da nas
gledaju. Dobra baba bila, sine.
-
Dobro, bako. Hajde spavaj(te), pa da
sačekate sutra unuke.
-
Ne može baba da spava, sine. Nismo
ništa jeli. Ovde je sve slano. A i posno, sine.
Jede baba, kao mačka.
-
Dobro, bako. Sredićemo sutra i
kuhinju. Nemojte sada usred noći da pričamo
o jelu. Nismo Stevo Karapandža. Spavajte,
malo. Sestro, bensedin pet miligrama, brzo!
Okrenuo sam se, a na sredini koronarne
jedinice već je stajala bela vreća na nosilima.
___
74
Tužno. Sada tako mora biti naredna dva sata
po zakonu.
-
Skolnite
gospođu
sa
sredine
koronarne. Smestite je u neki boks.
-
U četvorku ću, rekla je sestra.
-
E, nećeš ovde, čula se ponovo
gospođa koju štipa komšija. - Još mi samo leš
fali. Smrt je prelazna bolest! Ovaj se ovde
beči, sad ćete mi još i nju staviti ovde i to u
kesi! E, neće moći!
-
Gospođo, smrt je prelazna bolest
samo u „Maratoncima“. Ne budite dete.
Takav je zakon, moramo tako, a nemamo
nijedno slobodno mesto. Biće tu, na prolazu
ispred vašeg boksa, neće vam smetati.
-
Smetati!? Pa vi ste zaista ludi! Lepo
reče onaj čovek tamo! Ne može i tačka!
___
75
-
Dobro. Stavite je kod onog duhovitog.
-
Kod mene može, čuo se šaljivdžija. -
Ja nisam seljak kao ta bakuta! Ha, ha, ha. Ali
buni mi se komšija. I on kaže da je smrt
prelazna bolest! Ha, ha, ha.
-
Dobro, dobro, smirite se. Tu joj je
ćerka. Nije u redu da čuje još i smeh.
-
Ma, ko se smeje?! A, ha, ha, ha.
Nisam mogao više da gubim vreme. Sada
dolazi najgori deo posla. Ćerka je ispred
vrata. Izašao sam.
-
Šta je sa mojom majkom?, pitala je
uplakana žena, crvenih očiju.
Suze su tekle niz lice. Bila je u teget
kompletu sa sitnim, skoro neprimetnim
___
76
zlatnim dugmićima. Mornarski stil. Salonske
lakovane cipele sa štiklama, lakovana tašna.
Bila je nagde na nekom prijemu.
-
Gospođo, nažalost, vaša majka je
preminula...
-
Molim! Šta je bilo sa njom?
-
Preminula je, gospođo. Umrla je.
Pokušali smo sve, ali već je bilo kasno kad je
došla ovde.
-
Jaoj, Bože šta ću sada? Jao, ona mi je
bila sve, jao majko moja, jao...
Plač se razlegao polumračnim hodnikom,
sa satom koji i dalje nije radio. Stajao sam
nem pored žene. Iako ovo doživite hiljadu
puta kada radite na ovakvom mestu, svaki put
vam je teško. Svaki put je to neka nova priča,
___
77
sudbina, neki novi ljudi. Svaki put se
susrećete sa nečijom nesrećom. Svaki put ste
onaj koji otvara ili zatvara vrata života
nekome. Sada su se vrata zatvorila. Pokušao
sam da stavim nogu, ali nisam uspeo...
-
Gospođo, hoćete da vam dam nešto za
smirenje? Nemojte sada da se i vama nešto
desi.
Zagrlila me je i plakala.
-
Šta ću sada? Gde ću sada? Ona mi je
bila sve. Živela sam sa njom. Samo što sam
iznajmila stan i odselila se. Da nisam to
uradila, možda bi bila živa.
___
78
-
Nemojte to raditi sebi. Nema ovo što
se desilo veze sa vama. Ne krivite sebe. I da
ste bili pored nje, isto bi se dogodilo.
-
I šta sada, gde ću sada?
-
Idite kući, to je najbolje. Dođite sutra
po papire ili pošaljite nekoga. Idite sada i
odmorite se. To je najbolje.
-
Hvala vam. I šta sada? Ostala je samo
ova kesa sa stvarima od nje? O, Bože...
-
Hoćete da vam pozovem taksi?
-
Nemojte. Hoću da prošetam. Hvala
vam na svemu.
Okrenula se i nestala u mraku, sa kesom u
rukama. Ostao sam da gledam za njom. Na
kraju se više ništa nije čulo. Njeni koraci su
nestali. Otišla je. A ja sam se okrenuo ka
vratima koronarne jedinice. Ponovo sam bio
___
79
na početku večeri. Ali sada sam imao neki
čudan osećaj zadovoljstva. Znao sam ko je
unutra. Tu je šaljivdžija, onaj što štipa, ona
što je štipana. Tu je advokat koji se više ne
čuje. Bože, da li je živ? Jeste, takvi ne umiru
lako. Poželeo sam iznenada da što pre uđem
unutra i da ih vidim. Kao da su moja
porodica.
-
Dobro veče!, ponovo, ušao sam
unutra.
Svi su bili i dalje budni. Ćutali su i gledali
me. Bili su zbunjeni, uplašeni. Verovatno im
je ovo bio prvi susret sa smrću. Shvatam ih.
Meni je hiljaditi. Prvih sto puta je najteže. A
onda smrt gledate drugim očima. Bežite od
stvarnosti i utehu tražite u tome što ste sve
___
80
pokušali. Često i uspete. A onda oni koji su
preživeli vašom zaslugom, ustanu, obuku se i
odu negde. Ne kažu vam ni hvala, ali vama je
lepo. Sećate ih se kako su bili skoro mrtvi, a
onda odlaze srećni i zadovoljni. Vraćaju se u
svoj svet,
svojoj porodici,
prijateljima,
nastavljaju neki svoj život zato što je vaša
noga uspela da ostane zaglavljena u vratima.
A vama će, kako mnogi kažu, Bog zahvaliti.
Večeras sam ostao bez jedne zahvalnice.
Takav je život. Idemo dalje.
___
81
01:55
Stajao sam ponovo na sredini koronarne
jedinice. Svi su i dalje ćutali. Čuo se samo
monotoni zvuk monitora. I ja sam ćutao.
-
Dobro veče, viknuo je neko iz ćoška.
Iznenadio sam se. To je bio jedanaesti
boks! On je iza ćoška, pa se i ne vidi. Tamo
ima živih!? Šalim se. Tamo još nisam stigao
večeras.
-
Dobro veče!
Prišao sam i ugledao stariju osobu koja je
sedela nasmejana i gledala me. Izgledala je
___
82
kao baka Baneta Bumbara, samo nije bila
seda, nego je bila ofarbana u crno. I bila je tri
puta deblja.
-
Šta ste radili do sada, gospođo?
-
Ja spavala. A ti?
-
Ja šetao, ovde u sobi, ukrug. A šta je
vas dovelo u ovu sobu?
-
Mene motka, sine.
-
Kakva motka, pobogu, gospođo?!
-
Ja, sine, držala unuče. A onda jedna
baraba krenula da motkom udari moga sina
koji je bio pored mene. A ja viknula, pazi
sine i em sam ispustila unuče, em se moj sin
sagao, a mene ovaj lupio motkom. E onda me
srce steglo i evo me ovde...
-
Pa da li ste sada dobro?
___
83
-
Odlično! Samo da izađem odavde, pa
ću ja da uzmem motku! A hoćete biti vi sutra
ovde?
-
Sutra neću. Dolazim prekosutra. Što?
-
Dolazi mi sin, pa da vidi vašu kosu.
Isto tako nosi čupavo, nego da je malo
uobliči, kao vi. Ima i slične naočare.
-
Pa neka dođe, nemojte samo da sa
njime dođe i taj sa motkom. Svi ćemo
izginuti.
-
Neće, valjda.
-
Valjda!? Onda je bolje da vam dam
sliku.
-
Ma, samo da baci pogled.
-
Dobro,
može,
naravno.
A
sada
spavanje. Laku noć.
-
Laku noć. Ali, tek sam se probudila!
-
Hajdete još malo. Dobro je za ten.
___
84
Okrenuo sam se i krenuo dalje. Ona će biti
dobro. Sada su se već svi opustili malo i legli.
Nisam siguran da će bilo ko spavati večeras.
Prošao sam pored susednog boksa. U njemu
su svetlele lampice respiratora. Veštačko
disanje. Jedna gospođa ležala je bez svesti, sa
veštačkim disanjem. Srce je još uvek radilo.
Pogledao sam je i produžio dalje. Ali samo
dva-tri koraka. A onda mi je neka hladnoća
krenula niz leđa. Oči koje su bile zatvorene
nisam video, ali sam taj nos i jagodice, uvek
nasmejane, dobro poznavao.
___
85
02:35
Bilo je to jako davno, još kada sam bio mali.
Moja sestra Nadežda je tada pevala u dečijem
horu „Kolibri“. Kao ekstremni vunderkind u
familiji, svirala je klavir sa pet do šest
godina, pa su joj ga odmah kupili. Znala je i
da čita, piše, recituje, pa sam ja, kao
osamnaest meseci mlađi, zaključio da njoj
škola i nije potrebna. Nije mi to smetalo jer je
moje težište bilo postavljeno na dvorištu,
fudbalu, sličicama i „tapkama“, klikerima i
vožnji bicikla. A slobodno vreme u kući
sjajno
sam
dopunjavao
sakupljanjem
zastavica, nalepnica i slušajući prenose
fudbalskih utakmica. Tada sam u sobi izvodio
delove prenosa bacajući se po tepihu i praveći
___
86
parade kao golman. Izvodio sam i klizeće
startove. Kolena su mi bila sva u modricama.
Svoje učenje azbuke sam odlagao moleći
roditelje da se tome posvetim kada padne
sneg, a da me do tada ostave da se igram, jer
je vreme bilo lepo. A u slučaju da ne padne
sneg? Pa, ostaću nepismen. Nisam u tome
video nikakav problem. Ali, moja porodica
je, za mene tada, čudnim imenima, Radmila i
Miroslav, i sa mojom već pomenutom
sestrom na čelu, odlučila da mi pomogne –
pevanjem !? Bljak!
Moji životni stavovi su očigledno malo
uplašili moju familiju, pa sam se vrlo brzo
obreo u Domu pionira u Takovskoj ulici broj
10. Bruka, velika bruka za mene! Dovela me
je sestra, a tamo – sve devojčice i nekoliko
dečaka koji su se za nijansu razlikovali od
___
87
devojčica. Sramota! Sedeo sam na stolici
gledajući i još gore, slušajući mudrosti o
igranju „lastiša“, o tome kako obući Maju iz
Politikinog zabavnika. Totalni fijasko! Sva
sreća, nije bilo nikoga ko me poznaje, osim
moje sestre. Ubiću je posle, kada se vratimo
kući. Sedeo sam beznadežno i čekao da se
nešto desi. Vreme je prolazilo, što je bilo
sasvim u redu.
-
Deco, idemo polako gore. Hajdemo!
-
Tetka Milice, svi su vrisnuli uglas i
potrčali ka osobi koja je, moram priznati,
imala tako prijatan, umilni glas.
Svi su je grlili, pa mi je sve to ličilo malo
na pačiju školu. Kuku, kuku... Sedeo sam i
dalje, ne shvatajući šta mi valja činiti.
___
88
-
A evo, tu nam je i novi član.
Dobrodošao!
Gledala je u mene. Istina, bio sam jedini
koji nije bio u kolektivnom zagrljaju.
Očigledno sam bio najavljen. Dakle, moja
sestra je zaveru spremala duže vreme. Dobro,
udariću je i za to kada dođemo kući. Samo da
notiram. Nisam još ni ustao, a ta žena je
stajala ispred mene. Bila je dva puta viša.
Ustao sam, a ona mi je pružila ruku.
-
Ja sam Milica Manojlović i ja
dirigujem horom „Kolibri“. Da li znaš šta
znači reč dirigent?
___
89
Ja znam šta znači dirigent u odbrani
„Crvene Zvezde“ ili dirigent navijača. Vođa,
u svakom slučaju. A dirigent hora? Mislim da
je krajnje logično. Vidim, moja inteligencija
se potcenjuje, u samom početku. Mislim da
ću se naljutiti. Pogledao sam ka nebu, tačnije
ka njenom licu. A onda sam se sreo sa
predivnim osmehom koji je bio oivičen
izraženim jagodicama na licu i šarmatnim
nosem. Oči nisam baš video jasno odozdo sa
zemlje. Šta ću, bio sam mali. Ali taj osmeh
sam upamtio. U svakoj drugoj situaciji bih se
naljutio. Ali ovoj ženi sam morao dati šansu,
da mi pokaže kome ona diriguje, šta ovi ljudi,
što je grle, uopšte rade? Pevaju!? Svašta. To
je ono, miš je dobio grip, pa ga pojeo mačak,
prut ubi boga u deci, volim samo mamu...
___
90
-
Prati samo Nacku, ona će ti sve
pokazati. Idemo, deco, gore! Brzo, brzo,
kasnimo! Snimanje je za sedam dana.
A onda – blam... Sedimo tako da svako
svakoga vidi i čuje. Pevamo pojedinačno.
Ponavljamo hiljadu puta. Dobijamo slatkiše.
A onda tako sedite i gledate te što igraju
„lastiš“ i oblače Maju. I onda shvatite da to
uopšte nije loše. I onda počinjete da uživate u
tom pevanju i druženju. I na kraju pevate o
tati ložaču u elektrani, pozdravljate ga iza
sedam gora... U svakom slučaju, vreme je
prošlo, ja sam prerastao dečiji hor, ali sam
nastavio da pevam. A tetka Milicu sam često
sretao. Bile su tu i redovne proslave hora,
kada su se okupljali stari članovi. Sestri sam
oprostio odavno sve, a tetka Milica i ona deca
___
91
koja su je grlila, sada moji prijatelji, zaista su
mi pomogli da ne ostanem samo prijatelj sa
sličicama i loptama.
Bio je to naš prvi susret pre trideset sedam
godina. Sedeo sam sada pored nje. Bila je bez
svesti, intubirana, na veštačkom disanju.
Nisam želeo da ovo bude naš poslednji
susret. Panično sam izvadio iz džepa onaj
spisak bolesnika. Piše infarkt miokarda,
veliki srčani udar, a od tada bez svesti...
duboka koma. Suze su mi same potekle.
Ponovo – bruka. Ali sada se nisam stideo...
Samo sam želeo sada da se moja sestra pojavi
odnekud i da me odvede odavde, kao što je
umela da me dovede do ove predivne osobe.
A onda je zapištao monitor...
___
92
03:20
- Brzo, ljudi, ovaj nešto stenje, hrče, grči
se, gotov je! Brzo!
- Doktore, brzo u drugi boks! Fibrilacija je
na monitoru!
Fibrilacija? Nije dobro. To je treperenje
srca. Srce više ne kuca, ne grči se, nego samo
treperi, podrhtava. Nema više protoka krvi
kroz srce. Potrčao sam ka drugom boksu i uz
put izvadio ponovo spisak iz džepa. Preziva
se Stanaćev. I njega, igrom slučaja znam.
Više puta je ležao kod nas. Imao je nekoliko
srčanih udara, a onda mu je urađena hirurška
revaskularizacija srca bajpasom. Uzeti su
delovi vena nogu i premošćeno je mesto na
___
93
srcu gde je bio zapušen krvni sud srca. Sada
leži zbog novog srčanog udara. Srce mu je
slabo. A jedini lek kada dođe do treperenja
srca je elektrošok. Istina, ponekad se vrati
stari ritam srca i jakim udarcem u grudni koš
pesnicom. Dobro. Zatrčao sam se ka krevetu i
udario ga iz sve snage po grudnom košu.
.- Ubi čoveka!, povika žena koja je ležala
u istom boksu.
-
Naprotiv,
gospođo.
Upravo
pokušavam obrnuto, da ga oživim.
Sestra je već donela defibrilator, aparat za
elektrošok. Moram je pohvaliti, nema šta.
-
Idemo, stavite na 200 džula. A ja ću u
međuvremenu pokušati ponovo.
___
94
Udario sam iz sve snage još jednom.
-
Ubi ga, bre! Lakše malo!
-
Sve će biti u redu, gospođo. Sad će i
struja, pa ćete videti šta je udarac.
Okrenuo
sam se da uzmem
palice
defibrilatora, ali nisam imao priliku...
-
Svi ćete vi videti ako mi se nešto desi!
Svi! Ja znam i profesora Ristića, i profesora
Zdravkovića, i profesora Đukića! Svi ste
nadrljali ako ja umrem. Svi! Uh, što me bole
grudi...
-
Dobro veče! Ja sam vas udario malo
po grudima. Morao sam.
-
Uh, svi ste nadrljali ako umrem...
___
95
Nije imao snage da govori. Bio je bled,
preznojen, plavičast. Nije ni čudo. Bio je kao
Ben Džonson, kao da je trčao hiljadu metara.
Ali monitor je sada pokazivao sinusni ritam,
srce je uredno kucalo.
-
Svi ste vi gotovi...
Zaspao je. Pojačao sam mu dozu leka koja
ga je štitila od ponovne pojave treperenja
srca, koliko je to bilo moguće. Ni lekovi nisu
svemoćni. A onda se ponovo čuo prasak
otvaranja vrata.
___
96
05:18
-
Pomozite, brzo!
Promolio
sam
se
iz
mraka
vidno
neraspoložen.
-
Izvolite,
godpođo.
U
čemu
je
problem?
-
U mom sinu!
-
A gde je vaš sin?
-
Evo, dovoze ga! Izgubio je svest,
tetura se već dva dana! A danas je pao,
preznojio
se!
Jedva
sam
ga
povratila
polivajući ga vodom! Hladan je i bunca!
-
Smirite se. Videćemo šta mu je.
___
97
U tom trenutku ponovo su uletela kolica sa
tabanima koji su bili veličine bar 48. Piksi se
jedva video od njih.
-
Evo ga još jedan prijem.
-
Hvala, Piksi!
-
Ovaj dečko hoće da mi spadne sa
kolica. Ne zna gde je. Bunca nešto. A i
hladan je i preznojen.
-
Sestro, dodajte mi merač pritiska,
molim vas.
-
Stižem!
Prišao sam mladiću na nosilima. Zaista je
bio bled, preznojen, blago dezorijentisan.
-
Idemo, brzo EKG! Pritisak mu je
nizak.
___
98
Stavio sam slušalice na njegov grudni koš.
Imao je veoma retke otkucaje srca. Zašto?
Mlad je, nema razloga.
-
Gospođo, da li vaš sin boluje od neke
bolesti?
-
Ne, potpuno je zdrav.
-
A da li ste vi ili vaš muž, ili bilo ko u
vašim familijama bolovali od srca ili neke
druge bolesti?
-
Ne. Moja majka je imala povišen
krvni pritisak, ali je umrla u osamdeset
godina. Ostali su svi umrli u dubokoj starosti.
-
Da li ste primetili da dečku nije bilo
dobro poslednjih dana?
___
99
-
Bio je odlično do juče. Potpuno zdrav.
A onda su počele nesvestice, a potom i
preznojavanje. Nekoliko puta je povraćao!
Sestra mi je pružila EKG. Kompletan
blok. Znači, sprovodni sistem srca kroz koji
idu električni impulsi sinhrono kroz celo srce
i izazivaju grčenje srčanog mišića, ne radi.
Razlog? Mlad je čovek, nema naslednu
predispoziciju. Da nije Lajmska bolest?
Možda ga je ujeo krpelj?
-
Mladiću, da li me čuješ, obratio sam
se dečku.
-
Jedva.
-
Dovoljno je. Da li te je možda ujeo
krpelj u poslednje vreme? Znaš li šta je
krpelj?
___
100
-
Znam. Imam psa. Izvadio sam jednog
pre dve nedelje iz noge kada sam igrao
basket.
Sve je postalo jasno. Dakle, verovatno je
Lajmska bolest. U svakom slučaju, u
ovakvom
stanju
moram
mu
postaviti
privremeni pejsmejker. To je jedna žica koja
prolazi kroz vene vrata, ide do srca i veštački,
pomoću spoljne baterije koja izgledao kao
vokmen, šalje električne nadražaje srcu, pa se
ono grči u ritmu koji vi podesite na aparatu.
Ako se spontani ritam srca vrati, vrati. Ako
ne, postavlja se trajni pejsmejker.
-
Sestro, molim vas spremite set za
postavljanje pejsmejkera.
-
Već je spreman!
___
101
-
Vi ste večeras zaista na visini zadatka.
Dajte mi rukavice.
-
Opet samo male imam.
-
Ništa novo večeras. Nema veze,
idemo. Dajte i sterilnu kompresu. Dečko,
okreni glavu skroz ulevo.
Pogledao sam. Opet su svi koji su bili
sposobni, sedeli u krevetima i posmatrali. I
svi su ponovo ćutali. Postavio sam sterilni
komad tkanine sa rupom u sredini na
dečakovu glavu i vrat. Krpa je pokrivala i
nos.
-
Možeš li da dišeš?
-
Mogu, samo mi ta krpetina pada na
nos i usta, pa mi je malo teže.
___
102
-
Znam, evo pomeriću je malo. Biće
ovo verovatno brza i kratka intervencija.
Rupa na kompresi se nalazila tačno na
desnom boku vrata gde je trebalno iglom
ubosti venu. Dao sam mu lagano potkožno
anesteziju.
-
Jao, boli! Šta mi to radiš?!
-
Ništa! Smiri se i ne pomeraj glavu
nikako. Ovo je sada važno.
-
Boli, bre!
Pričekao
sam
nekoliko
minuta
da
anestezije počne da deluje. A onda je na red
došla malo veća igla, takva da kroz nju može
da prođe jedna mala, ali dugačka žica. Ona
služi da, kada ubodete venu i krv krene kroz
___
103
iglu, ubacite žicu kroz iglu i izvučete iglu,
ona ostane u veni i čuva put koji ste našli.
Samo je igla malo veća...
-
Jao! Pa je l’ ti to mene kolješ?!
-
Čuti i ne pričaj! Pomeraš vrat i stežeš
ga! Smiri se sada!
-
Gde, bre, da se smirim! Ti si lud!
Drug put su mi večeras rekli da sam lud.
Nema veze. Posao je posao.
-
Hajde smiri se, ne brukaj se pred
mamom.
-
Kakva mama, glavu mi otkidaš.
-
Prestani da pričaš. Evo jaš malo i
gotovo je.
___
104
-
Šta? Odsecanje glave? Boli me! Ti si
lud, prestani!
-
Hajde, smiri se. Dao sam ti duplu
dozu anestezije. Ne jauči i ne pomeraj glavu!
Ako ti probodem vrh pluća, pukli smo i ti i
ja!
-
Kakva, bre, pluća, čoveče! Glavu mi
kidaš!
-
Ne pomeraj se kad kažem!
Toliko se pomerao i cimao da sam jedva
uspeo da pronađem put kroz venu. A onda
sam konačno uspeo da je ubodem.
-
Sad se smiri. Evo, našao sam put.
-
Kakav put u mom vratu! Znaš li ti šta
radiš!
-
Prisećam se.
___
105
-
Šta se, bre, prisećaš?!
-
Šalim se. Naravno da znam. Sigurno
se ne igram pred zoru. Ćuti, bre, malo.
A onda je usledila plastična cevčica koja
ide preko žice. Ona malo cepa kožu koja se
prethodno razreže, dok ulazi u krvni sud. I
malo je šira... Mora tako jer kroz nju prolazi
sonda koja definitivno ostaje unutra i ide do
srca.
-
Jao! Ubi me čoveče! To sve više boli!
Prikla me, bre!
-
Mora malo. Ne budi kukavica.
-
Lezi ti ovde, pa da vidiš!
-
Neka, hvala ti...
___
106
Sve je bilo postavljeno gde treba. Imao
sam put. A sada sonda.
-
Ej, šta mi to sada džaraš? Šta to
pecka?
-
Složeno je, u svakom slučaju, guram
ti žicu u srce.
-
Ja ustajem! Kakva žica!
-
Lezi dole, da se nisi pomerio! Ako se
pomeriš, stvarno ću te preklati.
-
Gde, bre, žicu! Nisam ti ja fetiš!
-
Čuti i ne mrdaj!
Imao sam sreće. Sonda je vrlo brzo stigla
do željenog mesta i na monitoru se prikazao
srčani rad koji sam sada je mogao kontrolisati
spoljnim putem. Podesio sam da mu broj
otkucaja srca bude 70 u minuti. To je sasvim
___
107
dovoljno. A sada šivenje. Morao sam da
pričvrstim čitavu ovu skalameriju za kožu.
-
Ti stvarno preteruješ! Boli me, bre,
drao se kao jarac.
-
Evo, sad je stvarno gotovo.
Bio je to samo jedan ubod iglom kroz
kožu vrata i sada je bilo stvarno gotovo.
Dečko je živnuo, boja kože je počela da mu
se vraća, bio je topliji. Sklonio sam mu sve sa
njega i ispravio mu glavu.
-
Dobrodošao!
-
E, da te vidim, konačno. Ne pogledah
te kada me uvezoše. Pa i deljuješ malo
sumanuto.
___
108
-
Hvala na komplimentu. Ni ti nisi baš
neki lepotan. Sav si u krvi i viri ti žica iz
vrata. A i uništila te bubica. Ha, ha.
-
Ha, ha?! Dobro, i jeste smešno.
-
Hajde, sestro, da ga sada smestim u
ovaj boks.
-
Tu ih je već dvoje!
-
Ne može ostati ovde na sredini
koronarne jedinice.
-
Nemamo mesta više.
-
Gurnite ga ovde i gotovo.
-
Onda su tu tri kreveta, kao bračni.
-
Neka,
neka.
Samo
ga
pomerite
odavde.
-
Koliko vas je ovde?, čuo se ponovo
dečak. - Pa ovde je kao na štajgi!?
-
Na štajgi!? A, ha, ha, ha, prodrao se
onaj što piše viceve. - Ovde ja kao na pruzi
___
109
Beograd-Bar! Stalno neko ulazi, a niko ne
izlazi. A mi u kušetu. Ha, ha, ha, ha.
Samo mi je ovaj šaljivdžija trebao ponovo.
-
Hajde, tišina. Odmorite se svi malo.
-
Laku noć! Čula se baka sa poslednjeg
kreveta.
-
Kakva laka noć! Pa ovo je ludnica!
Ovo je zbeg! Vi ste svi, definitivno ludi, čuo
se i advokat.
-
Bato, bato, daj te makaze! Mnogo
kasnim, probudio se i vezani čovek koji je
ponovo sedeo u krevetu.
Svi su odahnuli. Legli su. A ja sam dobio
svoju zahvalnicu, ovoga puta. Imao sam više
sreće. Bingo!
___
110
Temperatura u sali za sastanke je ponovo
dostizala 40 stepeni. Ali sada kod mene nije
izazivala pospanost i somnolentnost. Sada
sam bio glavni junak jutarnjeg sastanka.
Obrazi su mi goreli, ne od treme nego od
umora. Ljudi su ulazili u salu, zdravili se ,
smejali se, jeli kifle. A ja sam ispred sebe
imao gomilu šarenih fascikli. U svakoj
fascikli nečija sudbina. Oni koji nisu imali
fascikle, bili su mrtvi. Gledao sam u gomilu
papira ispred sebe.
-
Šta je, bucko, opet ti se spava? Pa
sada i treba. Hoćeš kafu posle?
-
Pusti.
Nemoj...
odavde.
___
111
Samo
da
odem
-
Ideš na burek? Ja najviše volim posle
dužurstva da pojedem burek!
-
Ne idem.
-
Hajde, debeli, reci šta imaš pa da
bežimo odavde.
To sam i ja želeo. Ali valja sačekati
nadležne.
-
Od danas imamo svesku u koju ćete
se upisivati kada dođete. Ko dođe kasnije na
sastanak, nema više upisivanja. Smatraće se
da nije došao na posao.
Sveska? Upisivanje! Prava stvar! Probudio
sam se iz zamišljenosti. Odličan potez! Pa to
nisam video od odeljenjske zajednice u
osnovnoj školi. Nadam se da ćemo i zapevati
___
112
spontano, pa ću se osećati kao u „Kolibrima“.
Moram priznati – podmlađuje. Dobijete neki
novi elan. I svima su oči zasjale. A onda je
počelo utrkivanje ko će pre doći i upisati se.
Svi ostali problemi pali su u zaborav. A na
okupljanju radi pijenja jutarnje kafe sveska je
postala pravi hit! Da li se upisivati ili ne?
Poniženje ili ne? Još nekoliko godina do
penzije – sveska ili ne? Vreme je za godišnji
odmor... Nisam jeo burek, ali sam prespavao
čitav dan i čitavu noć. A kada sam se vratio u
koronarnu jedinicu, bili su tamo neki drugi
ljudi.
Po rečima onog advokata koje je hteo sve
da nas tuži i ostavi bez posla, šaljivdžija iz
„Ježa“ se kikotao stalno, a onda je samo
ućutao. U njegovom boksu se stvorila gužva
lekara,
čulo
se
zujanje
___
113
defibrilatora,
komešanje. A onda je sve stalo. Više se ništa
nije čulo. A Advokat? Nije nas tužio. U
rubrici „Među nama“ u „Politici“ objavi je
tekst sa zahvalom „pajacima“ iz koronarne
jedinice i tražio da svi dođu i vide kako
izgleda „kraj sveta“. Napisao je da se tu, na
kraju sveta nalazi nasip. Ali ne od peska,
nego zidan, kao Kineski zid. I pozvao je sve
koji pročitaju njegovo pismo da dođu do zida
i pogledaju život onakakv kakav jeste, a ne da
ga samo zamišljaju.
Nije bilo više ni mladog čoveka „kome je
promaja duvala kroz usta“, ni vezanog
čoveka. Za sobom su zatvorili vrata i gospođa
koja se bunila zbog pipkanja, i tetka Milica...
Nismo uspeli da vrata zaglavimo nogom.
Bolesnik iz zatvorske bolnice je otišao
dalje. Lovac na miševe te noći ponovo je
___
114
ustao i otišao kući. Kažu da su ga opet doveli
u prijemnu ambulantu u lošem stanju i da je
sada u Gradskoj bolnici. Stanaćev više nije
pretio... Voajer koji je bio bez svesti i
navodno pokušavao da pipne komšinicu u
boksu, probudio se i srećan otišao sa svojom
porodicom kući. A baka sa četiri zuba i baka
koja je ispustila unuče su još u bolnici, u
poluintenzivnoj nezi. Zajedno su u sobi i ne
žele da se razdvoje. Družiće se i kada izađu.
Dečko sa žicom u vratu? Dobio je stalni
pejsmejker. Bubica ga je stvarno sredila...
A koronarna jedinica? I dalje je pansion
pun. Svi su nasmejani, druže se, šale, smeju,
plaču.
Dobrodošli na kraj sveta!
Bolje vas našli!
___
115
___
116
BELEŠKA O PISCU
Predrag M. Mitrović, književnik, lekar,
naučnik i muzičar, rođen je 14. jula 1966.
godine u Beogradu.
Objavio je roman „San urgentne noći“
(2006) i „Mali leksikon bola“ (2007).
Ovo je njegov drugi roman.
Živi i radi u Beogradu.
___
117
___
118
Predrag Mitrović
NE SVIĐA MI SE
DA TI BUDE PRIJATNO
Izdavač
PROMETEJ, Novi Sad
Za izadavča
Zoran Kolundžija
Priprema i štampa
PROMETEJ, Novi Sad
http://www.prometej.rs
E-mail: [email protected]
ISBN 978-86-515-0421-4
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Biblioteka Matice srpske, Novi Sad
821.163.41-31
MITROVIĆ, Predrag
Ne sviđa mi se da ti bude prijatno / Predrag
Mitrović. – Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi
Sad : Prometej). – 119 str- ; 18 cm
Beleške o piscu str. 117.
ISBN 978-86-515-0421-4
COBISS.SR-ID 243344647
___
119
___
120
___
121
___
122
Download

22:40