2
Bilblioteka Talas
1
Glavni i odgovorni urednik
JAGOŠ ĐURETIĆ
Urednik
NIKOLA VUJČIĆ
2
Predrag Mitrović
SAN URGENTNE
NOĆI
„Filip Višnjić“
Beograd, 2006.’
3
Na koricama:
Autentična slika snimanja prvog
elektrokardiograma (EKG-a) sa glavom
autora knjige
4
Ovu knjigu posvećujem svim zaposlenim
lekarima u Urgentnom centru. Onima koji su
godine proveli bez kreveta, posteljine, sapuna,
rukavica, lekova. Onima koji su kupovali lekove u
apoteci, jer nisu mogli da gledaju kako ljudi umiru
zbog vrednosti jednog lilihipa. Svima koji su imali
hrabrosti da budu poniženi, moleći bolesnike da
kupe nedostupne lekove za njihovo dobro. Onima
koji su kažnjeni jer su pili sok, a imali su samo
vruću vodu u slavinama. Onima koji su bili
poslednji u lancu sudbine mnogih, a nisu imali
ništa osim znanja, hrabrosti i volje...
Takođe je posvećujem i svim pacijentima sa
zdravstvenim knjižicama koji su celog života
plaćali za taj mali pregled i malo lekova. Onima
koji su čekali satim za pomoć koja im je potrebna.
I na kraju je posvećujem onima koji su za sve
krivi. Zavadi, pa vladaj, stari, provereni način,
uvek uspešan, samo se ovog puta radi o životima.
Nisam verski fanatik, ali verujem da neko odozgo
sve ovo gleda i da će svako dobiti prema svojim
zaslugama. Mada, posle svega, počinjem polako da
sumnjam. Nema veze. Možda će nam u nekom
drugom životu biti bolje. Samo da ne budemo
puževi...
5
Ah, da! I da ne zaboravim, za svaki slučaj: svi
događaji su delimično izmišljeni, svaka sličnost je
delimično slučajna i sve je, u stvari, bez veze. Ako
neko prepozna sebe, u stvari mu se čini...
Autor
6
Volim za sebe da kažem da sam muzičar čiji je
hobi medicina. Naravno da time izazivam smeh,
možda gnušanje, podozrivost, čuđenje. Ipak je ovo
Balkan. Prostim matematičkim operacijama,
dolazim do toga da se duže bavim muzikom nego
medicinom. Dakle, ja sam roker. To nije samo
muzičko opredeljenje, to je stil života. Ipak, ne
smem na samom početku komplikovati situaciju,
pa ću u nastavku ove priče biti lekar, ili kako u
narodu vole lepše da kažu – doktor za srce.
Mesto u kome obično provodim dve trećine
svoga života naziva se Urgentni centar. To je
mesto, bolnica koja se razlikuje od ostalih sličnih
prostora, pre svega po unutrašnjem uređenju,
ljudima koji u nju dolaze, a još više po ljudima koji
u njoj rade. Urgentni centar je jedino mesto koje
mi može vratiti poverenje u vojsku. Nekada
Vojnomedicinska akademija, a sada Urgentni
centar, zgrada je koju je vojska pre dvadsesetak
godina okrečila, sredila i ostavila. Zgrada je ista i
danas, uz par epizodnih krečenja pojedinih delova,
premeštanja žardinjera, postavljanja kočića i još
nečega. Kvalitet je kvalitet! Vojnici su je pedantno
uredili, i da nije bilo njih, Urgentni centar ne bi bio,
možda trenutno, ipak najprijatnije i najsvetlije
mesto u krugu bolnice. Sreća je što ga nije neko
7
drugi renovirao. Bio bi mračan, nedostajale bi
neonke, podne pločice bi se odavno raspale, a
nisam siguran da bih smeo da stanem u ovratak u
slučaju zemljotresa, jer ne znam kako bi stajao sa
količinom gvožđa u zidovima. Sigurno bi već neko
odneo veći deo za vikendicu ili neki poslovni
objekat.
Dakle, radno mesto mi je fizički sigurno i
prijatno, pa sam, mogu reći, na to ponosan.
Posebno sam ponosan na prijemni blok, gde se
radnja ove priče i odigrava. Deluje svetski! Kao u
nekim zapadnim bolnicama... To su samo dva
sprata, ali su tako lepo renovirana, istina na brzinu,
pa je dosta stvari već propalo, slomilo se...
Ventilacija je radila samo pet dana. Ali, nema veze.
Lepo je videti. Brzo je urađeno i brzo otvoreno,
naravno za predstojeće izbore davne 2000. godine,
ali – ipak je prijatno. Italijanski nameštaj,
protivpožarna vrata, čekaonica – prava, sa udobnim
stolicama. Svira ponekad i tiha muzika, kad glavna
dežurna sestra nije antisluhista, mrgud ili preterano
brižna prema bolesnicima, pa ne želi da oni u svom
bolu i patnji slušaju muziku, kojom se u nekim
zemljama bolesnici i leče. Nema veze, ipak volim
da provodim vreme u tom delu zgrade.
8
A sada nešto i o ljudima koji dolaze u bolnicu.
Postoji više vrsta. Prvu grupu čine hipohondri.
Nisu bolesni, mislim organski. Ali, oni veruju da su
bolesni, obično znaju i od čega. Agresivni su,
grubo nasrću na ambulantu, svađaju se, deru, ne
žele da čekaju, uglavnom misle da su najbolesniji,
ako ne na svetu, onda bar na spratu. Drugu vrstu
čine ljudi koji su prespavali poslednjih desetak
godina, pa su užasnuti gužvom, mestom, načinom
rada, i prosto ne znaju šta će oni u takvom ludilu,
ali ne odustaju od pregleda. Treća grupa su ljudi
koji nisu spavali deset godina, znaju sve kako
funkcioniše i srećni su došli u Urgentni centar, jer
znaju da će brzo i uspešno biti pregledani za par
sati, samo ako kažu “boli me nešto tu” upirući
prstom u grudi. Odmah dobijaju karton i veseli
čekaju pregled. Naravno, ne mirno. Pošto obično i
žure, i oni su agresivni, hteli bi ako može preko
reda, okolo, kroz drugu sobu... Četvrta
grupa...hm...oni su kolateralna šteta naših najvećih
neprijatelja – Hitne pomoći. To su ljudi kojima
možda jeste nešto, a možda i nije ništa. Sve u
svemu, nisu za Urgentni centar, mogli bi i u Dom
zdravlja. I ne noću, naravno.... Ali pošto su zvali
hitnu pomoć i čuli se sa njima, a ne žele da se
šetaju, rekli su im da se polako spreme i prošetaju
9
do Urgentnog centra. Tamo ih čeka fina grupa
lekara koja daje savete i sigurno im može pomoći.
Da ne čekaju jutro, nema potrebe. Brinu se za
bolesnika? Mrzelo ih je da dođu do njega i
pregledaju ga, pa se plaše da mu se nešto ne
dogodi. Takvi bolesnici su zbunjeni, nesrećni kada
dođu u Urgentni centar. Često odustaju od pregleda
i odlaze pre jutra.
Ne smem preskočiti ni moj omiljeni godišnji
koncert Partibrejkersa i slična muzička događanja.
To je pravo zadovoljstvo. Naravno, muzičko na
koncertima, ali i u ambulanti: lupanje srca, gušenje,
muka, gađenje, uduvavanje, tuča... Sve u svemu,
zavidna gomila, obično mlađih bolesnika. A onda
je tu i noćna transverzala Hitna pomoć - naša
Policija - alkoholisani ljudi, beskućnici. Ako se
takvi nađu na ulici, obično ih spazi policija. Postoje
dva izbora: ili će ih odvesti u ustanove nadležne za
njih, ali to povlači i popunjvanje većeg broja
formulara, ili će narediti Hitnoj pomoći da ih
odveze u Urgentni cenar, a onda ćemo mi zvati te
ustanove i mučiti se oko njih. Mislim da vam je
njihov izbor jasan.
Na kraju, da ne zaboravim, stvarno bolesne
ljude. Oni su najmirniji. Sede uredno u čekaonici.
Ćute. Nisu agresivni, a stvarno im nije dobro.
10
Čekaju da ih neko pozove, i onda ulaze tiho,
skromno, izvinjavajući se „zbog uznemiravanja“.
A sada osoblje, staff. Prvi kontak se uspostavlja
sa službom obezbeđenja. Najbrojnija populacija u
krugu bolnice, po jedinici zapremine. Ne tako
snažni, skromno ošišani, sa značkama veličine štita,
ponekad i u odelu. Nije im jasno zbog čega ste
došli i gde bi želeli da idete. Ali nema veze! Važna
je opčinjenost telekomunikacijama, to jest
motorolama. Imaju i pištolje, to je manje bitno.
Posle moguće komunikacije sa obezbeđenjem,
dolazite do ključnih ljudi – transportnih radnika.
Oni su glavni filter Urgentnog centra. Vi samo
morate reći gde vas boli, žiga, probada, nadima,
naduvava, štuče... Nakon toga nepogrešivo bivate
upućeni u jednu od tri ambulante – hiruršku,
neurološku ili, naravno, moju, internističku. Nisu
obučeni za takav posao, ali greške nisu bitne. Čim
stignete do divnog staklenog tunela, vi ste već
srećni, mirni, ni bolova više nema. Ako i promašite
lekara koji vam je potreban, nema problema.
Stižete kad-tad, do zore. Noću ćete sresti još sestre
i lekare koji rade u ciljnim ambulantama.
Mrzovoljni su, namrgođeni ljuti. Vi ste im trideseti,
pedeseti ili osamdeseti bolesnik večeras. Plata je
mala, gužva velika, uslovi rada nikakvi i, ako
11
nemate valjani razlog dolaska, molite Boga da je
tamo neki zaista dobroćudni lekar...
Ali, ne bojte se – stižem! Poneo sam vreću za
spavanje sa kapuljačom, malo sam čupav, nisam
još stavio minđušu, ali uskoro ću. Imam lošu
dikciju, govorim kotrljajuće slovo “R” i nisam
preterano nervozan, ponekad.
12
Pre bilo kakve komunikacije, moratm se
presvući. Zašto? Pravo pitanje! Odgovor je
jednostavan: da sačuvam svoju odeću od onoga što
me očekuje. A mogu se obući u belo, plavo, zeleno,
sve jedno. Samo nije preporučljivo biti u novim
pantalonama, cipelama, majci. Znajući to, došao
sam do mog malog ormana u kome držim stvari.
Država mi ga je dala, posle dosta svađe. Kažu, šta
će ti, pa ti si mlad. I tako petnaest godina. Ostarilo
se, pa dobih i ja svoju kasetu. Ponosno sam je
otvorio i izvršio zamenu: ostavio sam vreću za
spavanje i elegantno se presvukao u mračnom
hodniku prizemlja Urgentnog centra. Uvek mi je
malo neprijatno. Desetak metara od mene je
mrtvačnica, tu je magacin za lekove. Često se može
sresti i poneki miš, što me uvek plaši. Ne zbog
njegove snage, nego što može ući u moju kasetu i
pojesti mi vreću. Toliko je uspomena u njoj...
Spavao sam na plažama Rovinja, Poreča, Soluna,
Barselone. I sada da je unište zlikovci. Otrov ću im
staviti!
Dakle, volim zeleno. Obukao sam se, beli
mantil, slušalice oko vrata, pečat u džepu. Imam i
naočare, za svaki slučaj. Mobilni telefoni.
Neuništiv sam! Izranjam polako iz mraka, penjem
se uz stepenice... Sve je svetlije i svetlije, kao da
13
sam Mik Džeger! Idem samouvereno. Samo, nešto
mi nedostaje. Ma nema veze... Idemo!
Nisam još stigao do ciljne ravnice, poslednjih
pet metara do prvog susreta sa večerašnjim
pacijentima, kad jedan omanji čovek iskoči iz
polumraka.
-
Ti si lekar?
Može biti, a ko si ti?
Delovao je sumnjičavo. Šta mi nedostaje? Ne
ličim na lekara? Nemoguće, trudio sam se. Zar je
malo: ogromne slušalice, pečat je žut, viri iz džepa.
Katastrofa! Klompe! Gde su klompe? One su
ključ uspeha. Možete biti obučeni kako želite, ali
bez klompi ne ulivate poverenje. Delujete nekako
neobavezno, kao da ste tu slučajno.
- Odmah stižem.
- Čekaj, stani, tek si stigao! Čekam petnaest
minuta. Hej!
Samo petnaest minuta! Neozbiljan je, vidim
odmah. Ovde se čeka po nekoliko sati. Odmah sam
se okrenuo i vratio nazad u mrak. Loša proba,
maler... Sada moram pustiti vodu kada ponovo
14
krenem iz podruma. Ali klompe su klompe. A moje
su crne, stare dvadeset godina, iz Švedske. Ponos.
U njima sam viši bar pet santimetara. Svi me se
plaše. Kažu stena, ovaj zna svoj posao. Dobro,
priznajem, to je zbog debljine, ali ovako bolje
zvuči.
Otvorio sam kasetu, miševa nema. Postarao sam
se i za moje cipele. Nove su, ručni rad, tri rate...ih.
Pažljivo sam ih odložio. Sad sam tek moćan!
Ponovo izranjam iz mraka, sad nema greške. A
čovek stoji na kraju hodnika, viri i u skoku me
dočekuje.
-
Stani, guši me!
Ko te guši?
Kako ko? Ne dišem. Vidi...
Nije bio bled, disao je sasvim dobro. Nije ni
poplavio, imao je sasvim dovoljno kiseonika u sebi.
I suviše...
- Da li si otvorio karton, prijavio se, ostavio
karton u sobi devet, setih se mudro.
- Niko mi nije rekao.
- Evo, ja sad kažem. Dakle, tu sam, otvori
karton i gušenje će prestati.
15
-
Stvarno! Zato su me i poslali odozdo.
Znao sam. Opet uspešna trijaža! Procenili su da
mu nije ništa pa ga poslali u ambulantu, ako lekar
hoće da ga pogleda. Ma, što da ne...
-
Samo ti otvori karton i vidimo se.
Gledao me je sumnjičavo, s nepoverenjem. Da li
zbog nedostatka klompi? Čupav sam malo više, ali
obrijao sam se. Staviću naočare. Naravno, ne za
sunce.
Samopouzdanje mi se vratilo kada sam kročio u
hodnik, prepun ljudi, gde me prostrelilo tridesetak
pari očiju. Bilo je tu sreće, mržnje, podozrivosti,
očaja, ljutine, gneva. Ali niko nije izdržao direktan
pogled. Spuštali su glave. Hteli bi nešto da mi kažu,
ali šta ako se naljutim. A toliko su čekali? Možda
bolje da ćute.
Ne volim to. Znam kako je čekati, a ne osećaš se
dobro. Želeo bih to da im kažem, ali mi niko neće
verovati. Ja sam sa ove, a oni sa one strane, i
gotovo je. Imaju telefon ombusmana da se žale,
gunđaju, prigovaraju. Lakrdija! I sami znaju da su
tvorci ombusmana krivi za njihovo čekanje. Ma
nema veze, nisam političar. Pa ja sam, po Bogu,
16
roker! Mir, braćo, sad ćemo brzo da vidimo šta
vam je! Htedoh da viknem, ali je bolje da uđem u
ambulantu i vidim šta me čeka. Posao je posao, a
rok ćemo ostaviti za kasnije. Mislim, položio sam
zakletvu, i mada je to odavno kod nas devalvirano,
ipak osećam grižu savesti, i uvek pomislim: da je
nekom od mojih loše. Daleko bilo.
17
20:00 h
Ušao sam u ambulantu, a u ambulanti me je
čekao – Mile. Medicinski tehničar, jedan od
najboljih. Laknulo mi je. On mi je noćas i leva i
desna ruka, a bogami i obe noge. Sa ovakvom
grupom ljudi ispred ambulante, njegova svesrdna
pomoć će mi biti neophodna. Treba uraditi
elektrokardiogram svakom bolesniku, izvaditi krv
iz vene, dati lekove, sve to upisati u protokol...
Bivši amaterski fudbaler, a sada vlasnik tri
ćerke, žene i majke na malom kvadratnom prostoru
u Rakovici, malo zatrovan nekadašnjom
industrijskom prašinom, sada je bio vlasnik i novog
mp3 plejera. Kako stvari stoje, neće ga koristiti
noćas. Ništa od slušanja muzike. Izgledao je, kao i
uvek, ozbiljno, sa prirodmo obrijanom glavom i
licem koje je odavalo utisak čoveka koji zna šta
hoće. Samo, sada je bio na pogrešnom mestu. A
pogrešno vreme? Možda. Videćemo. I on je imao
klompe, pa su nam šanse da preživimo noć bile
veće.
-
Mile, kako stojimo?
18
- Loše, veoma loše. Popodnevna smena je
bila spora. Gotovi smo, poješće nas. Čekaju i po
nekoliko sati. Imamo osamnaest kartona.
- Neka, sad ćemo. A oprema? Katastrofa?
Tu je moj omiljeni aparat za merenje pritiska.
Mali, beli, meri u kilopaskalima. Stare mere su
izbačene iz upotrebe pre iks godina. Stalno moram
da merim, a onda množim u glavi da bih znao
koliki je tačno krvni pritisak. Dobro, volim ja to.
Hteo sam da ga polomim bar sto puta do sada.
Molio sam glavnu sestru da ga eliminiše,
rashoduje, baci... Kaže, nemamo drugi. Mislim da
ću ga ipak razbiti. Dobro, to ću uraditi pred zoru.
- Mile, EKG? Dobar?
- Super, ovoga puta pravi samo infarkt
prednjeg zida srca...najteži srčani udar!
- Cool. Zvaćemo Alana Čumaka, iscelitelja,
da nam pomogne. Ma, videćemo kako se osećaju.
Ako ga stvarno boli, ne možemo da promašimo.
Imaće sigurno čudan sjaj u očima.
- Samo se ti šali, ubiće nas neko.
- Ma daj, vreme je za moć svemogućih
Nindža kornjača. A pisaća mašina, i dalje ćirilična?
- Jeste. Ali nema traku. Kuca nevidljivo.
19
- Stelt tehnologija? Sad mi je lakše. I tako
slabo pišem latinski na ćirilici. Pisaću rukom.
Idemo dalje. Laboratorija? Hoćemo li moći da
saznamo nešto iz rezultata krvnih analiza? Da
improvizujemo malo...
- Nemaju ništa, a i ono što rade čeka se
nekoliko sati.
- Super! Sad mi je lakše. Mile, kad ćemo
lajkovačkom prugom?
- Kako stvari stoje – nikada. Ubiće nas neko.
- Imaš li još nešto novo da mi kažeš?
- Večeras radim sam. Nema nas dovoljno.
Otpustili su sve sestre koje rade na određeno. Kažu,
nisu potrebne.
- Ma daj...reci još nešto.
- Bolje ne.
- Dobro, prozovi prvog bolesnika. Idemo,
kolo sreće se okreće, mali bata je dobio veliki sat...
Počelo je. Sav sam se naježio. Ko preživi,
pričaće. Ali, Mile je prvi. Ako neko pripuca, gotov
je. Ubiće ga kao zeca...
Seo sam za pisaći sto. Ćirilična mašina je
stvarno bila tu. Kupljena je jeftino na rasprodaji.
Neki mudrac je zaključio da su one prava stvar za
poboljšanje uslova rada u zdravstvenoj ustanovi.
20
Od tada, kad god napišem neki izveštaj sa latinskim
dijagnozama na ćirilici, dobijam epitet kralja,
majstora, najbolji smo... Svi nam se smeju u
drugim ambulantama kada vide ove papire. Ali,
najjači samo ostaju. I Francuzi i Nemci pišu
dijagnoze na svom jeziku. Što ne bi i mi?
Moj aparat u kilopaskalima je bio sa desne
strane. Stvarno je oronuo. Crevo mu zaleplejno
flasterom, a i nedostajalo je nalo žive. Neko mu je
slomio u međuvremenu i vratanca. Super, biće mi
lakše da ga sutra ujutro zaboravim i uništim.
A onda se setih kreveta za pregled. Bojažljivo
sam ga pogledao i zadovoljno primetio da je na
njemu samo malo siv prekrivač. Obično ga nema,
ili je crn kao zemlja. Ovaj je imao rupu na sredini,
veličine dlana, ali to nije ništa. Bar ga ima. I EKG
je bio pored, veličine šporeta. Dobro. Mislim da
možemo početi... Ali, zaleđeno se setih: prošli put
je kapljalo sa krova u uglu ambulante! I to iz
sanitarnog čvora odeljenja nefrologije, koje je bilo
tačno iznad! Gde baš od njih. Tamo je, inače,
povećana uporeba tog čvora, leče se od bolesti
bubrega.
Gledao sam ispred sebe, a onda sam bojažljivo
pogledao udesno, ka ćošku Prvo dole – suvo! A
onda gore: dobro fleka, preživećemo do jutra.
21
Ipak, počinjemo...
22
20:10 h
-
Petrović Ljubica!
Ovde je, stiže!
Čulo se snažno i jako negde iz daljine. A onda
erupcija gneva...
- Ma ko je, bre, ona? ... Vidi baku, pa ona je
gotova i tako i tako... Ovi stvarno ne znaju šta
rade... Ovde sam, bre, ceo derbi!...
Mile je pokušao da ljudima ispred ambulante
objasni da je prozvana gospođa došla prva.
Pokušao je da im kaže i da na svakom kartonu za
pregled imamo vreme dolaska bolesnika u Urgentni
centar, da smo pažljivi u poštovanju redosleda
dolaska i ulaska u ambulantu. Trudio se i da im
objasni da su oni, ipak, u bolnici i da budu malo
tiši. Ali, sve je bilo uzalud.
- Ćuti, bre, ćelavi! Ubiću te, bre! Kakvo, bre,
vreme! Za tebe će, bre, zauvek da stane.
A onda je Mile smanjio svoju šansu da preživi
ovu noć. Samim tim i moju, jer su se vrata od
23
ambulante držala samo na dve šarke, od
predviđenih četiri, a nije bilo cilindra u vratima da
se zaključam. Rekao je da će pozvati obezbeđenje,
što je najavljivalo tuču. Mislim da neće biti ništa od
šetnje lajkovačkom prugom. Počeli su da viču
ispred vrata, hteli su da ga izvuku iz ambulante.
Ali, Mile se opirao.
- Mile, pusti ga i zatvori vrata.
- Ovo je strašno, ne mogu više!
- Daj...a šta bi sa Ljubicom-bubicom?
- Tu sam, čulo se negde u daljini, i nisam
bubica...
Okrenuli smo se sinhrono. Iza nas je stajala mala
bakica sa još manjom pratnjom. Sestra. Baka je bila
u
kariranim
papučama
marke
Campers.
Avangardno, nema šta. Bila je u spavaćici kao
junaci Sare Kej, samo su oni, koliko se sećam, bili
znatno mlađi. Sve u svemu, izgledala je šarmatno.
Imala je okruglo čelo i mali nos, što me je podsetilo
na Šveđanke. Ne one iz edukativnih filmova, nego
prave. Nekako je sijala, ali nije mogla od svetla, jer
nam nedostaje šest neonskih sijalica od ukupno
osam.
24
- Dobro ste ušli i ostali živi.
- Mene ni Nemci nisu ubili, pa neće ni onaj
sa šalom.
- Onda vam je dobro.
- Sad i jeste. Tu sam nekoliko sati. Bolelo
me, pa prestalo. Malo mi se vrti u glavi, ali sam
dobro. Da idem kući?
- Nikako, ubiće i vas i nas onaj sa šalom.
Skinite se do pola i lezite. Da uradimo EKG, da vas
poslušam, pa ćemo se, možda, i razići.
- Dobro, sine, sad ću.
- Polako, gospođo, ne žurimo.
- Nisam baš sigurna. Da sam na vašem
mestu, ja bih požurila. Ima tamo ispred i pištolja.
Ponovo škripa vrata. Šta je sada! Pukle šarke?
Sve je moguće. Otvaraju se hiljadu puta dnevno.
- Rekli ste da otvorim karton i šta sada? Zar
da čekam?
Bio je to moj prvenac, večeras. Onaj što se guši.
Bled, pod dejstvom neonki. I on je imao okruglo,
ali ne čelo, nego obraze. I ličio je na Nemca
pivopiju, a ne Šveđanku... Imao je roze košulju sa
kragnom Džona Travolte i teget džemper sa „v“
25
izrezom, i zvoncare. Odavao je utisak Džimija
Barke, samo nije imao kosu
-
Au. Nešto ste mi plavi... Da li vas još guši.
Plav? Nemoguće!
Utrčao je panično u ambulantu i stao pred
ogledalo. Dakle, pretpostavka je bila da ima
problema sa disanjem, guši se. Onda nešto nije u
redu sa plućima. Bronhitis, možda. Udiše manju
količinu vazduha, a samim tim i manje unosi
kiseonika. Zbog toga može biti bled ili imati
plavičastu boju kože. Ali, naravno – ništa od toga!
-
Nisam plav!
Ali žena je ovde gola, mislim, do pola.
Svi moji pokušaji da ga zamolim da malo sačeka
i da mu objasnim da je gospođa koju pregledam
možda teži bolesnik od njega, ostali su bez uspeha.
Dobro, kad ne možeš protiv njih, a ti im se pridruži.
Sve sam prihvatio: da je plav, da ga guši. Pristajem
na sve.
-
Mile daj nalog za terapiju.
Kakvu terapiju?
26
- Pravu: lekovi, ampule, tabletice. Biće ti
lakše, samo da ti pronađemo venu. Daćemo ti
lekove kroz venu i oni će brzo delovati, pa ćeš i
brže otići kući.
A onda je usledio rasplet situacije. Počeo je da
nas ubeđuje da mu nije ništa, da se ne guši, da ga je
njegova žena prvo iznervirala, a onda ga ubedila da
mu je loše. Savetovao mi je da promenim naočare
da bih ga bolje video
- Sine, smrzoh se, čula se mala, slatka bakica.
- Evo me, stižem. Dakle, čekaš da te
pogledam ili ne?
- Ne, brate. Dobro sam. Hvala ti. Odoh ja, pa
ću sutra doći ako mi bude loše.
Neočekivano brzo se završilo. Konačno je
otišao. Bio je to predstavnik prve grupe bolesnika,
hipohondar. A sad ponovo bakica.
27
20:35 h
- Gospođo, kako ste?
- Smrznuto. Ne boli me više, sine. Prestalo je.
- A gde vas je bolelo?
- Ovde u stomaku, a onda u leđima i vratu.
- Da li ste nešto radili kada vam se bol javio
ili ste sedeli?
- Ja nikada ne sedim. Šišala sam travu.
- Kakvu travu, po Bogu, gospođo?!
- Zašto? Ja se odlično osećam. A imam i mali
traktor-šišalicu, samo vozim.
- Sve jedno, to je za vas teško...
U tom trenutku ponovo se čuo tresak otvaranja
vrata. Da li je moguće da zaista niko ne čita veliki
papir koji jasno kaže ne ulazi bez poziva, ili nešto
slično.
- Mile, šta je ovo? Železnička stanica? Žena
je gola, stvarno nema smisla.
- Šta, bre, nema smisla!
Nije to bio Miletov glas. A on i ne koristi rečcu
“bre”. Glas je bio kreštaviji. I ne znam zašto svi
koriste rečcu “bre”... I mene su zarazili. Kad ne
28
možeš protiv njih, ti im se pridruži, kao pto već
rekoh.
- Ko si sad pa ti, bre? - ljuto uzviknuh.
- Ja sam, bre, Žabac! Sve ću vas, bre, pobiti!
Ko, bre, neće da pregleda moju majku!
Oniži, kockasti čovek, stvarno ljut, ne tako
davno obrijan do glave. Klasično, u trenerci, vrat
širi nego butina, optočen zlatnim lancima. Nisam
imao nikakve šanse. Ja sam malo deblji, ali je on,
iako niži od mene, delovao kao komad betonskog
bloka. Ispašću iz mojih omiljenih klompi ako me
pipne.
- Znam samo za video klub “Žabac“ i one
životinjice koje se stalno pare na televiziji - izletelo
mi je nekontrolisano...
- Ti si, bre, neki šaljivdžija!
- Ovde bi čovek poludeo da je stalno
ozbiljan. Omače mi se, odgovorih raskomoćeno
„može se tako reći“, a Žabac me ledeno pogledao.
Imao je čudan sjaj u očima, samo nije bio isti
kao kod bolesnih od srca. Možda glava, pomislih...
29
- Čekajte, gospodine Žabac. Ko neće da
pregleda vašu majku? Gde je ona? Molim vas,
stalno radimo, nismo prestali već par sati. Znate,
velika je gužva, a sami smo. Dajemo sve od sebe.
Bakica je bila bleda kao krpa, spremna da padne
sa stola za pregled, ako gospodin Žabac pripuca.
Gde je Mile? Nema šanse da je izašao. Tamo će ga
udaviti onaj sa šalom. Pogledao sam ispod oka
preostale delove ambulante. Mile je bio pored
Žapca, skamenjen, bled, ćutao je.
- Mile, gde je majka gospodina Žapca!,
viknuo sam.
- Molim?
- Majka gospodina Žapca! Gde je?, vuknuo
sam da ga osvestim i probudim.
- Sad ću da vidim. Sve smo prozivali po redu.
Idem odmah da vidim.
- Ne Mile, ja ću.
Vidim da je zaboravio da ne sme baš tako hrabro
da se pojavi u hodniku. Ljudi u hodniku su još bili
isti. Nisu bili oduševljeni ulsakom bakice. Mile,
nema potrebe, ja ću. Mile sačekaj. Namignuo sam
mu, nebi li shvatio zašto. Ali on je bio zbunjen i
30
tako me je i gledao. Bio je uplašen, hipnotisan.
Obojica samo izgledali nesigurno. Sad će Žabac
pomisliti da se ponovo šalimo sa njime, da nešto
smeramo. Nema čekanja. Shvatio sam da moram
prekinuti ovu tišinu koja je nastala.
Pogledao sam Žabca pravo u oči. Bio sam
ozbiljan, samouveren. Zapitah ga gde mu je majka.
Bilo je sve gotovo. Posle svega ili će nas odvesti do
majke ili će ubiti nekoga. Samo da to ne bude
bakica. Ona je stvarno nevina u ovoj situaciji. Ali,
sada je Žabac bio zbunjen.
-
Gde ćemo?
Gledao me je tupo i zbunjeno. Posle početne
napetosti njegovi mišići su se opustili, pa je “v”
izrez na njegovoj majci poprimio oblik čamca, a i
lanac oko vrata je sada bio manje upadljiv. Sve u
svemu, jakna od skaja je i dalje ulivala strah. Nije
mu bilo ništa jasno. Mislim da je i sam zaboravio
zašto je ušao. Ovo je moj trenutak. Posle ovakvog
njegovog pitanja stekao sam psihološku prednosti i
time smo bili spašeni svi, kolektivno. Gde je vaša
majka, njoj je loše, a vi stojite tu kao ukopani,
idemo brzo da vidimo šta joj je. Ovo su samo neke
reči kojima sam izrazio brigu za njegovu majku. I
31
dalje je bio zbunjen. Verovatno ni sam nije verovao
da će ovako jednostavno proći njegov upad u
ambulantu. Još uvek nije mogao da se seti gde je
ostavio majku. Mogla je biti samo u čekaonic,
pomislih. Idem sam, a on neka i dalje razmišlja.
Izašao smo u hodnik. Pratio me je. Polako sam
pogledao u masu ispred vrata. Bila je još veća.
Dovežena nova nosila, na kojima su ležali
bolesnici. Neki sede u kolicima. Zaista nije moglo
brže. Bitan je i kvalitet lečenja, a ne samo kvantitet.
Ubrzo sam shvatio da je pojava gospodina Žabca
delovala veoma ubedljivo i da je ostavio snažan
utisak na njih. Niko nije gledao ka nama, svi su
gledali u pod, ćutali. Neki su čak i izašli van
hodnika. Jedino je navijač gledao ponosno u njega i
smejao se. Vidim, zna ga.
Nije ni bitno. U čekaonici je sedela starija žena.
Prepoznao sam je. Violončelistkinja beogradske
filharmonije. Dugo je svirala. Znam je od malih
nogu. Uvek je bila u prvom redu orkestra. A sada je
bila i Žabčeva majka. Zove se Dragan, objasnila mi
je. Nije nikakav Žabac. Zamolila ga je da nas ne
maltretira.
-
Gospođo, pođite samnom.
Neka, sačekaću. Ne žurim, pustite Dragana.
32
- Samo pođite samnom. Vi svirate u
filharmoniji. Ja vas znam. Igrom slučaja, ja sviram
violinu.
- Stvarno?
- Ne šalim se. Stvarno sviram violinu. Dođite
da vidimo šta vam je.
- Ne mogu da ustanem. Vrti mi se u glavi,
pašću.
Povišen krvni pritisak, pomislio sam. Daću joj
lek da sažvaće. Zašto da žvaće lek? Pa zato što tada
lek najbrže deluje jer krvnim sudovima koji se
nalaze ispod jezika najbrže dospeva do krvotoka i
deluje najbrže. Obilazi duži put do cilja, koji vodi
kroz želudac, creva. A nama je upravo potrebna
brzina. Možda se i šlogirala. Pomera ruke i noge,
lice joj je simetrično, govori normalno, a sve to ne
bi bilo baš tako, da je šlog. Ako je ipak šlog - eto
Žapca u neurološkoj ambulanti. Poludeće i on i oni.
Ubiće nekoga tamo.
Zamolio sam ga da mi pomogne da gospođu
prebacimo do ambulante gde ću joj dati lekove.
Uzeo sam sam transportna kolica.
-
Sedite, gospođo.
Dobro, evo idem, violinista.
33
- Ja nosim svoj instrument sam, a vi ste
sigurno dobili povišen krvni pritisak od napora,
noseći čelo.
- Možda.
Počeo sam da guram kolica. Jedva idu. Nema
guma ni na jednom točku. A nema ni držača za
noge. Žena je držala noge u vazduhu. Ne mogu više
da se izvinjavam. Idemo. Napeo sam se iz sve
snage i kolica krenuše. Ugurao samo kolica u
ambulantu. Nije bilo slobodnih kreveta. Ni nosila.
Moraće da sedi u ovim kolicima. Bar može da
spusti noge na zemlju, da ne bi posle išla kod
ortopeda.
- Gospodine Žabac, rekoh ponosno, sve je
sređeno. Majka će uskoro biti dobro. Zadovoljni?
- Zašto ja?
- Majka je u pitanju. Znate, sve na svetu
rodila je majka, odakle nam oči, rodila ih majka, i
tako dalje.
- Jel` ti to mene zajebavaš?
- Ne. Stvarno se ne šalim. Mama je dobro,
biće bolje i mislim da je dosta igre. Moram da
radim, a i vama bi bilo bolje da čuvate majku i da
idete.
34
- Šta je Žabac, smekšao si, čulo se iz
hodnika.
35
21:50 h
Okrenuo sam se naglo i ljutito.
-
Ko je to rekao?
Znao sam da je onaj sa šalom. Svi su opet
gledali u pod.
- Ti sa šalom, dođi ovamo.
- Nisam ja, bre. Šta hoćeš od mene?
- Da te pregledam.
- Stvarno?
- Hajde, uđi u ambulantu.
- Ja i najduže, bre, čekam. I treba, bre.
- Da nećeš da me prijaviš? Imaš telefon
narodnog advokata ili kako se već zove onaj čovek
za prijavljivanje ugnjetevanja bolesnika od strane
lekara. Samo lekari nikada ne dobiše neki broj
telefona da se i oni žale na bolesnike. Naravno, na
one koji nisu bolesni, a misle da jesu, pa su još i
agresivni. Mogu ti dati broj telefona doktorke
Dragice.
- Kakve Dragice. Pa ti si tu. Ti si lud! Neću
valjda ponovo da čekam neku Dragicu?
- Nećeš. Uđi, bre.
36
Ušavši u ambulantu, ponovo, pogledao sam u
česmu na zidu. Sada je bila armalova, nova. A i iz
nje je tekla hladna ili topla voda, po želji. Ali, u
vreme doktorke Dragice to nije bilo tako. Pre samo
desetak godina česme ovde nisu bile armalove. To
je bio najmanji problem. Bile su „Krušik“, Valjevo.
Nevalja što je iz njih tekla izključivo vrela voda.
Neobjašnjivo. Uvek pretopla, a nigde bojlera.
Govorili su da cevi prolaze „negde“ pored
„nečega“, pa je to – tako! A kada ste u bolnici 36
sati i kada ste žedni, to nije baš zgodno. Ni leti, ni
zimi.
I taj problem je bio rešiv odlaskom do niza od
pet-šest kioska pored Urgentnog centra. Postavljeni
su „legalno“, sa zavidnim prometom jela i pića, pa i
cigareta, a sve to po ceni koja je bila ravna ceni
jedne potrošačke korpe u razvijenijim zemljama
Evrope. Novac koji dobijete za dežurstva, uz neki
manji dodatak od plate, bio je dovojan da se
snabdete vodom i preživite. A jelo? Kupite smoki,
čips, semenke, noblice i siti ste.
Neću da grešim dušu. Bilo je hrane. Za sve nas
ista, količinski malo više za doktore, moram
priznati. Jedini je bio problem nakon unošenja
prvog obroka. Trećina lekara je odmah „ispadala iz
37
funkcije“ zbog stomačnih tegoba.
Nije bilo
sanitarnih čvorova. Nedostajale su ili klozetske
školjke ili kazančići. Tada je topla voda bila veoma
korisna. Ipak, neko se dosetio da zabarni unos
hrane i vode u bolnicu. Ne za bolesnike, za lekare.
Došlo je vreme izbora, treniranje strogoće. U
ostalom, pred svake izbore ide uvek po jedna
„afera“ sa lekarima i mitom. Već viđeno, voli to
narod. E, u ovom delu priče se pojavljuje doktorka
Dragica.
Uredno zaposlena u Ministarstvu zdravlja,
naoružana paragon blokovima, ona je tih dana
kružila noću i danju po hodnicima Urgentnog
centra. Šunjala se, krila se, stavljala nogu u vrata,
kopala po frižiderima, preturala po džepovima
mantila sestara i lekara...tražila cigarete, pikavce po
kantama.
Jedne večeri, sedeći u lekarskoj sobi intenzivne
kardiološke nege, intenzivno sam pisao istoriju
bolesti novog bolesnika koji je još uvek bio živ, do
tada. Kucao sam i gubio se u papirima i
dokumentaciji koja je pamtila još i Isidora Papa,
čuvenog hirurga koga nije bilo među nama već
četvrt veka. Sklapao sam priču koja nije smela biti
veća od formata A4, dok je moj stariji kolega sedeo
za susednim stolom i pisao otpusnu listu drugog
38
bolesnika, koji je, na žalost, preveremno otišao...
Radna atmosfera, za primer. Sve je izgledalo
idilično, samo je moja boca koka kole bila bliža
njemu, što će u narednim minutima promeniti
njegov život...
Vrata su tresnula kao da je ušao Sledž Hamer, i
tada sam prvi put imao otvoreni kontakt sa tada
već legendarnom Dragicom. Mala žena, u tesnom,
strukiranom belom mantilu, verovatno još sa
studija, a sada je bila bliže penziji, stajala je u
okviru vrata, da niko ne izađe... Kosa ofarbana,
boje Karleuše, ali ne tako uredna, trajna frizura,
malo vuče na afro stil... Glas Vlade Kalembera.
Sigurno puši dve pakle dnevno. Miris duvana nas je
zapahnuo. Sarajevska Drina? Odakle joj, pomislih.
Nije gledala niti u mene, niti u mog kolegu.
Zatrčla se i zgrabila bocu mog omiljenog pića
farmaceuta iz Atlante. Kaže, dokaz. Kakav dokaz?
-
Pa dobro, čemu vam služi slavina?
Bio sam zbunjen njenim nastupom, a i zaboravio
sam nova pravila ponašanja u bolnici. Za razliku od
mene, moja stariji kolega, takođe blizu penzije, bio
je pribran.
39
- Na žalost, neke mrzi da idu do kupatila, jer
ga i nema. Ali zato imamo toplu vodu. Kuva sve.
- Ti si duhovit, reče ona. Da se niko nije
mrdnuo!
- Da ustanemo, pitah ja. Kafu?
- Jel’sa koka kolom? Neće moći!
- Mogu da Vam stavim Multivitu, umesto
šećera. Nestašica je, pa su mi već pravili ovde
takvu kafu. Nije bilo potrebno da se kuva voda,
pošto ova iz slavine može da Vas ošuri, bez
problema.
- Ma nemoj. Mudrac. Pa ste kupili ovo đubre.
- Gospođo, đubre možda jeste, ali ga mi
pijemo.
- Odlično, reče ona. Stavi paragon blok na
sto. Savko po dve hiljade dinara.
A mi dobijemo za 24 sata osam stotina dinara.
Zakon je zakon! Za taj novac sam mogao da kupim
pola Batajnice, mislim, fabrike koka kole.
- Čekajte, nemamo vode godinama, imamo,
ali vrelu.
- A da imate hladnu, tražili bi vrelu! Nikada
vam udovoljiti. Ali to nije moj problem, vidite sa
vodovodom.
40
Kolega je pokušao da joj objasni da je voda
neophodna svakom živom biću. Ipak, nije uspeo.
Kaže da ona to zna, ali to nije njen problem. A
onda nije mogao više da se kontroliše.
- Izađi napolje!
- Kome ti! Gotov si! Tebe ću ja u poljsku
bolnicu!
- Izađi napolje!
Nije htela, pa smo je izneli. Vrištala je na
hodniku, ne dugo... nestala je. Priče kažu da je
otišla sprat ispod i naplatila sestrama mesečnu platu
za komad dinje u frižideru. A sestre nemaju ni
bolničke obroke... On je bio, navodno, planiran za
insulin, lek za dijabetičare, koga nije bilo u bolnici
već deset godina. Nestašica. Uspešno se uvozio, na
crno, iz Bosne... Ali, zakon je zakon. Pregledala je i
sve kante za đubre. A kada je našla po neki
pikavac, sve je postrojavala i tražila cigarete iste
marke u džepovima onih koji su bili u smeni. I
onda – po dve hiljade dinara. Kod koga je našla
sendvič u kaseti, taj je moga odmah da se ubije, ako
uspe da otvori prozor na bilo kom spratu.
41
I pretila je ona tako danima , mesecima...drala
se. Onda su se promenili ministri, direktori, raspalo
se više država. A doktorka Dragica? Video sam je
pre neki dan. Ponovo upada. Kaže, ja sam od onih
koji se ne menjaju. Znam svoj posao. Sada
kontroliše gde rade specijalisti, gde specijalizanti,
gde su sestre, a kontroliše i vodu. Bilo mi je žao,
radi ona svoj posao. Još ću se i rasplakati, ma daj...
I bilo je bolje da ne pijem koka kolu.
Vratimo se drekavcu sa šalčetom.
Ušao je ponosno. Dere se, viče, može konju rep
da iščupa. Kosa mu je prljava, smrdi na duvan i
pivo. Šal, verovatno, nije oprao od osnivanja kluba,
tako da i ne znam za koga navija. Ne vidi se. Patike
starke liče i na najke i na startas...ostalo samo
platno i guma. Nema pertle. Bar ne može da se
obesi.
- Dobro, bre, čoveče, šta je tebi? Celu noć
nas maltretiraš, izazivaš ovde kriminalce, vređaš. I
ja sam navijač, pa te ne šikaniram.
- Da nisi zvezdaš?
- Jesam, pa šta?
- Znao sam, bre, vidi se odmah.
- Šta je bilo, da nemam pentagram na čelu?
Nego, šta te boli?
42
-
Ej, bre, nema šanse „ciganin“ da me gleda!
Znači, partizanovac ili „grobar“, kako bi se on,
verovatno predstavio. I onda one fore, parni valajk
melje, šampioni, prave parking na Marakani, sve
znam.
- Hajde, smiri se i reci sada ili ćuti večno. Šta
je bilo?
Pogledao sam ga blago, uverljivo. Opustio sam
lice, obrve, usta. Delovao sam umorno, tužno.
Možda i nemoćno. Zbunio se. Možda ipak stekne
poverenje u „cigane“.
- Boli me grlo.
- Ma, hajde! Koliko vičeš, dobro se i čuješ.
Da nisi vikao i na utakmici?
- Kako kad sam ovde, bre, celu noć! Mislim,
vikao sam čitav dan kod Konja.
- Samo to? Daj, šta je to za tebe. Ja sam u
tvojim godinama vikao tri dana. Hajde zini.
- Pa da mi pljuneš u usta?
Sad je stvarno preterao.
43
- Momče uozbilji se. Ovo je zdravstvena
ustanova. Zini da ti vidim ždrelo, ili idi odmah.
Ovde ima ozbiljnih bolesnika.
Gledao me je sa ograničenim poverenjem, ali je
zinuo. Više nije znao da li se šalim, da li sam ljut,
ili umoran. Naravno, nije mu bilo ništa.
- Dobar si, miruj malo, ne viči. U stvari
nemoj ni da govoriš. Biće ti lakše - a i okolini,
pomislih - radi šta hoćeš, a ja sada moram da radim
ono za šta sam plaćen. Pali, briši!
- Dobro, bre, doco, ne ljuti se. Ma kul si ti,
samo, bre, kad te Žabac ne ubi.
E sad ću da se odmorim malo, što je mnogo,
mnogo je.
- Mile, idemo na kafu!
Kako proći kroz hodnik pun ljudi? Čekaju dugo,
nervozni su. Mile sigurno neće proći hodnik bez
posledica. Ali, postoje dve ambulante, koje su
povezane vratima. Pređete u drugu ambulantu,
pojavite se na drugim vratima i dok se svi okrenu i
shvate da ste to vi, već ste otišli u sobu za odmor.
44
Pravite se da telefonirate, užurbano hodate ka
drugim vratima, nervozni ste. Oni misle da ste u
toku važnog posla. Nešto bi hteli da kažu,
prigovore, ali im vi ne ostavljate prostor za to.
Bitno je samo da ne zastanete, da se ne sapletete o
iscepani linoleum u hodniku. Onda je sa vašim
odmorom gotovo. Provešćete ga u hodniku
raspravljajući ko je pre došao, zašto nema mesta za
sedenje u čekaonici, zašto je pretoplo, gde je
automat za kafu.
Mi smo u akciji prelaženja u sobu za odmor
uigrani. Prešao sam brzo kroz hodnik, iznenadivši
sve prisutne svojom pojavom iza njihovih leđa. Bio
sam hrabar kao Prsan iz serije „Kapleski kresovi“.
Telefonirao sam, mahao važno rukama i dozivao
Mileta. Utrčao sam u sobu za odmor, a ubrzo
zamnom i on. Išao je iza mene, vikao, tražio prolaz.
Niko nije ništa rekao. Nije ni bilo vremena. Stanje
šoka.
45
22:30 h
Seo sam u fotelju Draloni od skaja. Topla, fina,
ugrejana. Neko je već sedeo. Neko, očigledno
dokon. Nije ni bitno. Kako da se odmorim?
Amerikanci kažu žmuri pola minuta i to je kao da si
spavao čitavu noć. Skoro veću glupost nisam čuo.
OK, idemo dalje... Na televiziji je ružičasta mrlja sa
španskim naglaskom. Ne mogu, zaista. Znam šta
ću!
Pošto spadam u sineaste, umetnike, ali pre svega
estete, razmišljaću o ženama. Kakve volim? Plave,
one su svetle, prozirne, nežne i meke, još ako su im
oči tamnije, malo plave ili zelene, pa te prostrele...
m,m,m. Ali, kad sam kod prostreljivanja, a crne
oči? To su strele! Pa crna kosa, možda i kovrdžava,
markantno, nema šta. Ali ima i onih riđih. Ma sve
ih volim! U stvari, izgled često vara. Važna je duša.
A i taj izgled, obično je namontiran. Bitno je šta
ostane kada ih potopiš u kadu.
-
Doktore, ja moram nešto da vam kažem...
Ko je sad ovaj? Prekida me kad je najlepše. Tek
sam počeo da razvijam priču. Glavu sam okrenuo
46
kao isterivač đavola, skoro za sto osamedeset
stepeni, a i zelen sam.
-
Reci!
Ugledao sam smušenog mladića koji je stajao na
vratima sa smušenom, pretpostavljam, majkom, po
godinama. Bio je visok i tanak, kao i ona. Izgledali
su kao sestre Moreno.
-
Hajde, uđi, reci...
Osećao sam se kao vidovita Zorka ili Branka.
Sve jedno. A onda je počeo stvarno da priča. Oseća
da će ubiti svoju majku. Vidi je, ona je tužna, u
krvi, viče, plače. Ti, brate, pomislih u sebi, nisi za
mene. Ti si za psihijatra. Dakle, on je za
neuropsihijatra, jer običnog, vulgaris psihijatra
nemamo večeras.
- Shvatam te, zaista. Idi slobodno u
ambulantu pet. Tamo te čeka lekar koji će te
pažljivo saslušati, porazgovarati sa tobom i rešiti
bar neki tvoj problem. Idi slobodno.
- Hvala doktore. To mi mnogo znači.
47
Znao sam da je tamo samo neurolog. Ali, oni su
specijalisti neuropsihijatrije. Dakle ima nešto u
njima i psihijatrijsko. A ja sam samo za srce. Ništa
za glavu.
48
23:00 h
-
Kardiolog, brzo u reanimaciju!
Ne može čovek ni da se odmori. Da malo
razmišlja, bar se nečemu nada. A imao sam sjajne
ideje i poglede na ljudsku estetiku.
Ah, da, reanimacija! Ne, ne, samo to ne. Sad
sam shvatio gde me vodi taj poziv! Tamo je had.
Klizeća vrata koja odvratno škripe, linoleum stalno
umrljan krvlju, donose ljude bez svesti, tragova
života... Urinarni kateteri, gnoj, odvratan zvuk
respiratora, uplakani ljudi ispred vrata.
Silazio sam kao zombi niz stepenice, ka
reanimaciji. Bio sam očajan, a iznenada mi pred oči
izlete kesica čipsa. Mali, bradati čovek povukao me
je za rukav i skoro počeo da zapomaže.
-
Doktore, hoće li biti dobro?
Bio je u sivom, istegljenom duksu, čiji se rukav
slivao u kesicu čipsa. Nije je ispuštao iz ruke, kao
da je sa njom srastao.
-
Doktore, hoćete čips?
49
Primetio sam gužvu ispred reanimacije. Nije
obično tako. Ili nikoga nema, ili je tu neka
ucveljena osoba, obično rođak. Oni su
najdragoceniji jer se od njih jedino može saznati šta
je bilo sa ugroženim osobama. Dobro, postao sam
obazriviji. A i nešto su svi bili visoki ispred.
- Doktore, čips, doktore. Samo da mu bude
bolje.
- Dobro, daj malo.
Ušao sam u reanimaciju. Puno lekara! Iz hitne
pomoći, anesteziologa, transportera. Svi su skoro u
florescentno narandžastoj opremi, sijaju. Čudo!
Nešto nije u redu. Moram biti obazriv. Bacio sam
pogled na nosila. Odmah sam video da su iscepana
i da čovek koji leži, visi sa njih. Ispašće, a onda
posao za ortopeda. Sva sreća što je ekstermo
dugačak, odnosno visko, pa ne može tako lako
propasti kroz platnena nosila. Ali, posle onih kolica
bez guma, ovo nije ništa.
Bio je to mlađi čovek, sa maskom za disanje na
licu. Bled, preznojen, ali svestan. Opet sam se
osećao kao Mik Džeger.
50
- Dobro, šta je bilo? Zašto ste me zvali?
- Zar ne znaš? - progovori jedan čovek u
narandžastoj opremi hitne pomoći.
- I vi obično ne znate ni koga, ni gde, ni zašto
vozite. Što bih ja znao, prvi put ga vidim.
- Imao je infarkt, srčani udar. Kako ne znaš?
Opet iskoči onaj sa čipsom.
-
Čips, doktore!
Pusti me sa tim čipsom!
Odjednom sam zapazio da je taj mali glumac,
samo ne izgleda kao na televiziji. Dobro, ona
proširuje. A i nisam ga nikada video sa bradom.
Ispred vrata su stajali visoki momci. Prebledeo
sam. Oni su bili poznati košarkaši, a ovaj što leži
je bio najpoznatiji. Au, brate! Zeznem li nešto,
osvanuću u novinama. Pa šta! Ja radim po ISO
2001 standardima.
- Dakle, da čujem. Šta mu je?
- Imao je infarkt srca, stavili su mu stentove
pre par godina.
- I šta mu je sad?
- Proliv – progovori čovek na nosilima.
51
- Kakav proliv? - okrenuo sam se njemu.
- Imam tečne stolice nekoliko dana. A sada
sam igrao fudbal na Kališu sa prijateljima i pao
sam. Lupa mi srce. Gubim malo svest.
- Kako malo? Ili gubiš ili ne.
Svi su gledali u mene. Muk, i čips je ućutao.
Izmerio sam krvni pritisak – još uvek
zadovoljavajući. Srca kuca dvestapedeset u minuti.
Nije dobro. Neće dugo izdržati. Srce jeste
„vredno“, ali takvom brzinom se postiže brža
cirkulacija krvi kroz krvne sudove; onda kiseonik
ne može iz plućnih polja ući u krv u dovoljnoj
količini, niti izaći u tkiva, takođe u dovoljnoj
količini. I srce može početi samo da treperi, a ne da
se kontrahuje, grči... I onda – ništa, kraj, snižava se
i krvni pritisak i ...
- Idemo u koronarnu jedinicu, u specijalnu
sobu za najteže „srčane“ bolesnike.
- Samo da preživi doktore, čuje se gospodin
„čips“.
- Ma preživeće, ne boj se. Ješćete vi još čips i
trčati po Kališu. Idemo gore. Povezite ga.
52
Pozvao sam koronarnu jedinicu i poručio da se
pripreme. Oko mene svi su zvali mobilnim
telefonima, tražili pomoć. Vidim, ne ulivam im
poverenje.
-
Sklonite se da prođemo!
Da li možemo sa vama? - pitao je najviši.
Znam ko je, izostavljam njegovo ime.
- Možete, samo pazite. Mrak je i možete se
povrediti do koronarne jedinice. Idemo polako.
- Nećemo smetati. Znate, doktore, on nam je
prijatelj, mi smo nerazdvojni. Samo da sve bude
dobro.
- Ne bojte se, sad ćemo sve srediti.
Trčali smo kroz hodnike, a onda se čuo udarac i
jauk. Jedan od dvometraša je naleteo na poklon
klupu Srbijašuma i, mogu slobodno reći, ubio se.
Cool. Bilo mi je žao, ali žurimo. Dobro je i prošao.
Mogao je pasti na polomljene krevete sa krvavim
dušecima koji su svuda po hodnicima. Ne bi on to
ni video, osim ako fleke nisu sveže. Neko će možda
udariti i u razvaljene branike uglova hodnika koji
53
su od limova oštrih kao noževi. Au, to bi već bilo
loše...
Stigli smo do koronarne jedinice. Uvezli smo
nosila, a onda sam se okrenuo i rekao preostaloj
momčadi da je ovde kraj puta, da mogu ostati u
zelenilu cveća sestre Dobrinke. Gledali su me iz
mraka, neonki nije bilo već par godina. Video sam
samo beonjače. A onda su se kao po komandi,
upalili mobilni telefoni. Bilo je impozantno, kakvo
nepoverenje. Nema veze. Okrenuo sam se i ušao u
koronarnu jedinicu.
Gde ću sada sa njime? Koronarna jedinica je u
standardnoj opremi: u sedam boksova ležalo je
trinaest bolesnika. Nedostaje još jedan, pa duplo.
Ne može da im se priđe. Leže kao sestre Kesler u
boksovima, po dvoje, i druže se, pričaju,
razmenjuju iskustva. Možda to i nije tako loše, ali
sada mi treba prostor. A teško je da u jedan boks
stane još nas petoro. Možda ako uvedemo bračne
krevete.
54
23:50 h
-
Doktore, stigli ste. Sve je spremno.
Ne mogu da verujem! Moja omiljena sestra
Sonja, anđeo, platonska ljubav, bar sa moje strane.
Oči kao lane, noge kao antilopa. Kada se prvi put
pojavila rekao sam: šta će ova osoba ovde? Nije joj
mesto u ovakvom haosu i lomu. A onda su svi
navalili, kao mutavi. Ja sam ostao samo u domenu
razmišljanja.
Nisam se još ni osvestio, a leđa dvojice mladih
kolega bila su prislonjena na moja. Bili su uplašeni,
strepeli su kako će se sve završiti. Čekajte, bre,
stanite! Ja sam ovde najstariji, na vrhu kardiološke
piramide Srbije večeras, ovde, tu! Dakle, sredićemo
sve, smirite se, mislim u sebi.
Oni su i dalje razmatrali mogućnost da
pozovemo još nekoga u pomoć. Nije bilo nikoga.
Da su mogli, pozvali bi ceo Klinički centar Srbije.
Ali, valjalo je priouniti na posao.
Rekoh im da sam probao lekovi i nije bilo
pomoći. Šta dalje? Mislio sam da neće znati, jer su
još uvek početnici, ali su me prijatno iznenadili.
-
Nećeš valjda?
55
-
Hoću.
Obojica su znali da ću morati da primenim
elektrošok, udar strujom, inače će umreti. Bili su
još uplašeniji. Da bi ih umirio, rešio sam da i dalje
proveravam njihovo znanje iz kardiologije. Pošto
smo konstatovali da je jedino rešenje u ovom
trenutku elektrošok, sledeće pitanje je bilo – sa
kojom jačinom struje to uraditi? Sa osamdeset vati?
Ne, rekoh, sa stopedest vati. Ja sam zvezdaš, a on
nije. Sada su i oni bili u šoku, ali mentalnom. To je
isuviše jaka struja. Još nisu primećivali da se šalim.
Nisu ni mogli. I dalje su se plašili naslovnih strana
novina. Jačina struje je bila propisana zakonom,
tačno se zna kolika jačina struje je potrebna da se
uspostavi pravilan ritam srca, ali to mlađe kolege
nisu baš najbolje znale.
Dakle, bio je 14. Sada ih je bilo duplo u
koronarnoj jedinici. Uz malo sreće, tako će i ostati.
I ako mi ne propadne kroz ova iscepana nosila...
- Idemo! Sonja, dodaj mi rukavice i dođi
ovde. Počinjemo.
- Odmah. Sve je spremno.
- Gospodine - obratio sam se ležećem. Sada
ću vas malo uspavati i biće sve u redu.
56
- Samo ti radi, doco, šta treba. Malo mi se
spava.
- Nemoj mene da zakačiš! - udario me je
neko u leđa.
- Šta je bilo, komšija? - okrenuo sam se naglo
i obratio kratkom čoveku sa kojim smo sada delili
životni prostor.
Bio je to bolesnik koji je već ležao u boksu, u
kome smo mi bili sada, sa novim bolesnikom iz
reanimacije. Ležao je u krevetu i ličio je na
stiropor. Isto tako beo, kože kao stiroporna
izolacija.
- Ne bojte se, biće ovo brzo, kratko, možda i
jasno.
- To reče sinoć i onaj sa naočarima, pa jedan
umre na sličnim noslilima, zbog gužve udari struja
i jednu sestru. Samo mi još fali da i mene
naelektrišete! Duša mi je u nosu, ne moraš ti da mi
je izbaciš napolje!
- Gospodine dragi, sve je pod kontrolom.
Imam gumene klompe, kvalitetne. Samo me ne
udarajte po leđima i živećete večno! Laku noć, ako
može.
57
Bio je u pravu. Po zakonu, kažu, metar i
dvadeset oko kreveta. Ovde, kod nas, santimetar i
dvadeset. Dobro, to je već posao za geometra.
Vratimo se večerašnjem problemu. Više nije imao
pritisak. Gotov je. Brzo sam ga uspavao a onda je
počelo...
Ljubazno sam zamolio sestru Sonju da mi doda
elektrode od defibrilatora za izvođenje elektrošoka
i zamolio je da se udalji od kreveta, da slučajno i
nju ne udari struja. Bila bi šteta.
A onda, pale se svetla, zuji elektrika, kroz
vazduh kruži čista energija, gledam kroz pod, a pod
se pomera pod nogama. To je taj zvuk koji me
pomera, sa 220 u voltima! Zapevao sam. On se
samo uspravio na nosilima, iako je bio maksimalno
uspavan i rekao:
-
Au, batice, pa ovo je struja.
Nije, naravno...
Niko nije disao. Čak ni oni koji leže danima u
koronarnoj jedinici. A ovaj bundžija iza mene sa
spojio sa zidom. Ne sme da gleda.
Okrenuo sam se ka monitoru. Ritam je bio
pravilan, normalan, kao kod male bebe. Izmerio
sam krvni pritisak: savršen. Vratio je boju. Sada je
58
imao dovoljno kiseonika svuda, po celom telu. Uh,
kako sam bio ponosan! Osvojiću Manhattan, što
rekoše u jednoj starijoj seriji, koja nije bila špnska!
- Šta kažete? Uplašili ste se? Džeronimooo!
Pravi indijanski poklič u pravo vreme.
Svi su ćutali. Bili su u šoku.
-
Sve je OK! Veselite se i radujte se!
Otvorio sam vrata, ponovo muk, stalno muk
večeras.
- Sve je dobro. Gotov je.
- Kako gotov! - viknuo je čips.
- Sve je dobro, pa zar ne čuješ. I daj mi još
malo čipsa.
- Doco, brate, doco - počeo je da me ljubi.
Ne pred Sonjom, pomislih. I zašto me svi zovu
doco?
-
Dobro je, dobro!
Samo da ga vidimo.
Spava, sad ću ga vratiti u budno stanje.
59
Uđoh ponovu u koronarnu jedinicu.
-
Daj „Aneksat“. Buđenjeeeee!
Čaroban lek koji budi one koje uspavate dane
osete strujni udar.
Taman sam počeo da ga budim, kad me neko
ponovo pipnu po leđima. Ovoga puta nežnije. Šta je
sada? Nema više struje, sve je gotovo. Bolje mu je
da spava, da se štedi. Mislio sam da je opet onaj isti
bolesnik što se plaši struje, a onda divan glas...
Neko se zahvaljuje. To je ovde neuobiočajeno.
Okrenuo sam se. I ne mora ništa da kaže. Sada su
tu bila dva anđela. Sonja i njegova žena. Neću da
ga budim. Bože, oprosti mi...
Ne treba mi zahvalnost. To mi je posao. Zagrlila
me je. Bila je niska, taman za mene. Za njega je
suviše mala. Nežno me zagrlila, popela se na
stepenice za bolesnike i poljubila. Naravno, u
obraz, i to desni, moje omiljeno mesto. Ternutak
slabosti. Rekoh već da sam esteta. Ali, zagrljaj ze
završio, a ja sam se okrenuo i otišao. Bio sam
zadovoljan. On će igrati fudbal, svi su srećni, a ja
ću se povući u svoju malu ambulantu.
60
01:15 h
- Pazi, on je iza zavese - reče tiho Mile.
- Ko? Žabac?
- Ma, ne. Neurolog, ušao je pre petnaest
minuta, stoji i ćuti.
Šta je sad? Sigurno onaj dečko što ubija majku...
Pokučao sam da se ponašam kao da ne znam šta
ga je moglo dovesti ovde. A onda se zavesa
sklonila i ukazao se lik mog omiljenog neurologa,
pisca, umetnika sa kikom. Počeo je da kuka,
zapomaže. Rekao je da ne može da sluša tako
tragične priče o ubistvima, silovanjima, da će i sam
poludeti. A kako je tek meni? Zašto bih ja slušao?
Pa ja nemam nikakve veze sa tim. Ponovo me je
pogledao. Izgledao je stvarno tužno. Vidim,
psihijatrija mu ne ide baš najbolje. Mogao sam ja to
da uradim sam. Znam sve Džems Bondove
napamet, Indijanu Jonesa, snašao bih se. Ali, sad je
gotovo.
Nije mi baš bilo jasno šta hoće, ali nema veze.
Izašao je pričajući sam sa sobom, a onda je počeo
nešto i da peva. Promašio je svoju ambulantu i
izašao napolje, van Uregnentog centra. Možda me
61
je pogrešno shvatio? Ne mogu ja baš sve da lečim.
Nema veze... Nego, gde je Ljubica?
62
01:30 h
Gospođa Ljubica je i dalje ležala, čekajući da je
pregledam.
- Bako, bako, ide vuk...evo me! Vi se, valjda,
ne ljutite što se ja šalim? Moram, inače bih ovde
poludeo.
- Vidim sine. I ja volim priču o Ivici i Marici.
Baka je duhovita. Mada mi se čini da sam mislio
na Crvenkapu, ali nema veze. Godine...
- Dakle, bol, vrtoglavica, nisu vas ubili
Nemci...
- Stvarno sam dobro. Mogu li ja da idem
kući?
- Ne još.
- Jedno pitanje: da li imate devojku? Možda
ste oženjeni?
- A što pitate? Delujem bezosećajno? Grub
sam?
- Ne, ne...ja sam bila psiholog.
- Što ne kažete. Jednom psiholog – uvek
psiholog. Vi nam trebate! Evo, onaj hoće majku da
ubije...
63
- Snaćićete se vi. Gledam vas i slušam,
odlično hvatate ritam sredine i vibracije ljudi.
- Hvala, haval. To je zbog rock n rolla . A šta
mislite o Miletu?
- Sjajni ste u tandemu.
- Hvala i u Miletovo ime.
- Mislim da ste vi potrebni mojoj sestričini.
- Da li je bolesna? Ja sam samo zadužen za
srce. Naravno fizički, a ne psihički.
- Dobar vam je humor. Malo crn, ali priliči
ovoj sredini.
- Ne znam, da se ne ponašam ovako, umro
bih. Poželim da budem kengur.
Pokušavao sam da skrenem temu, mada mi je
razgovor prijao. Konačno sam se osetio kao čovek
u ovoj jazbini.
- Hajde, da se ne smrznete. Podignite ruku da
stavim manžetnu, pa da vam izmerim pritisak.
Taman sam stavio slušalice i počeo da pumpan
manžetnu aparata za pritisak, kad se začu ponovo
neki prasak. Šta je sad ovo! Okrenuo sam se naglo i
viknuo:
64
- Ne znam da li je sada žabac, skakavac,
zebra. Ne ulazite bez poziva! Ova žena je gola
čitavu noć. Na kraju će dobiti upalu pluća. Svi
napolje!
65
02:10 h
-
Doktore, jel gotov?
Uvek isto pitanje. Pogledao sam malo bolje.
Izgledali su kao Manchester United u vratima.
Stariji ciganin sedeo je u kolicama, u plastičnoj
adidas trenerci, bio je bled, preznojen, dahtao je.
Do njega su stajale dve starije žene i držale ga za
ruke. A iznad njih gomila mlađih. Sve oči su bile
uperene u mene.
- Kako gospodin izgleda, možda je i gotov –
izustih neoprezno.
Nisam još ni završio rečenicu, svi su nestali. Šta
je sada? Gde nestadoše?
Žena je počela da plače. A gospođa Ljubica je
ustala i zagrlila me. Nisam ništa loše mislio.
Stvarno mi je žao ako sam nekoga povredio.
Gospođa Ljubica me je pozvala u stranu. Ne znaš ti
baš sve, rekla mi je. Ja nisam to ni mislio. Cigani
imaju običaj kada neko umre da otrče do njegove
kuće i pokupe sve, objasnila mi je ona. Ko prvi
stigne, pokupi šta može i nosi. A šta će se desiti
ako uspem da ga spasim, da preživi? Verovatno
66
neće ni umreti. Ali ja sam morao da im kažem
najgore kad me pitaju tako, a ja ga nisam još ni
pregledao. Zamislite da kažem da će biti sve u
redu, a on umre. Stvarno je težak bolesnik, sve je
moguće. Ovo liči na astmu. Najteži oblik oboljenja
disajnih puteva, njihovo suženje. Možda je i srčana
slabost, ili kombinacija.
U tom slučaju, oni sve vrate, nastavila je
gospođa Ljubica. A ako ima decu? Ako ne pokupe
svari prvi, ostaju bez ičega? Ne mogu da verujem.
Mile, brzo idemo u ambulantu sa njim. Sad ćemo
ga srediti. A gospođa neka ide kući. Ali, njegova
žena nije htela da ide. Želela je da ostane sa njime u
bolnici. Gledala me je tužno i izgubljeno. Bila je
odsutna.
-
Gospođo, hitno je! Idite!
Pogledala me je još jednom. A onda se okrenula
i otišla. Znao sam samo da ga sada moramo spasiti.
-
Mile, pomozi, stavljamo ga na krevet.
Svi su zauzeti.
Neka ustane ko može da sedi.
Težak je.
Nema veze. Idemo na tri, četiri...
67
-
Opa! Kako sam jak!
Ćuti, Mile. Daj urinarni kateter.
Da mokri nesmetano. Što više, to bolje. Ako
izbaci tečnost, po zakonu spojenih sudova, izaćiće
tečnost i iz pluća. A onda je problem rešen, istina
trenutno.
- Nemojte, molim vas! - povika kugličasti
gospodin.
- Znate šta, za vas je jedini spas da mokrite,
shvatate li me? Ako ne izbacite vodu iz pluća,
gotovo je.
- Dobro, dobro. Jel’ može, bar, neko žensko
da stavi tu cevku.
Duša mu u nosu, on se šegači
- Mile, brzo, nitroglicerin infuzija, da proširi
krvne sudove i napravi mesta za tečnost. Šest
ampula diuretika, da ubrzamo izmokravanje,
morfijum. A sve to da se tečnost iz pluća što pre
povuče. Sve! Ponovo, tri, četiri, sad!
- Peđa, on je gotov!
- I meni se čini. A ja rekoh samo preko nas
mrtvih. Znam šta ćemo!
68
Venepukcija,
pomislio
sam.
Istočićemo
određenu količinu krvi, pa šta bude. Ih, još da je i
pijavica...
- Daj... Uozbilji se. Hajde za krv, ali
pijavice...
- Šalim se, naravno. Daj iglu, idemo,
možemo da istočimo trista mililitara krvi. Još diše,
a i srce mu kuca. Malo se izgubio.
- Pih, isprska me!
- Šta te briga. Nemaš rukavice, ništa. Nadam
se da je ovako prpošan čikica zdrav i da nije mnogo
brljao u životu. Nije vada zarazan?
- Daj, pusti to, gledaj ovde. Da točim još
krvi?
- Nemoj, nije on dobrovoljni davaoc krvi.
- Vadim ovu skalameriju?
- Može.
Zahvat je bio gotov. Dobio je sve lekove koje
smo mogli da smislimo, istočili smo mu i krv. Sad
je sve u Božijim rukama.
69
03:45 h
- Doktore, brzo! Ovaj ne diše!
- Ko? Večeras svi nešto ne dišu. Nije valjda
opet onaj moj prvenac sa traumom od žene.
- Istrčao sam u hodnika. Bilo je deset
pokretnih nosila. Kao u depou GSP-a.
Krenuo sam redom, od nosila do nosila. Kao
Kosovka devojka. Svi su bili baš loše. Guše se,
krkljaju, jedva dišu, bledi. Odakle da počnem? Ali,
gde je taj što baš ne diše.
- Evo ga ovde - viknu neko od preostalih na
nogama.
- Stvarno ne diše. Plav je. Ko ga je dovezao
ovde, trebao je da ide u reanimaciju?
Ponovno pogrešna trijaža bolesnika. Nisu ni
primetili da bolesnik ne diše. Da su videli, odvezli
bi ga pravo u odeljenje reanimacije koje je odmah
pored ulaza. Uzeo sam pribor za oživljavanje
bolesnika. Idem ponovo u reanimaciju. Nisam bio
oduševljen.
70
- A ovi ostali? - viknu neko iz male gomile.
- Oni još dišu. Izdržaće dok dođemo. Stižemo
za minut.
Lift je bio na spratu, pa smo se u reanimcaiji
obreli za deset sekundi. Samo što sam otvorio
vrata, čuo se rafal negodovanja. Ženski glas.
- Nije to za nas! Ne možemo mi sve! Bio je
kod vas i to što ne diše, vaš je problem. Primi ga u
koronarnu jedinicu!
Sve mi je bilo jasno. Otkud ona zna da on ne
diše? Ja to nisam rekao, a ni Mile. Ona još nije ni
videla bolesnika. Znao sam šta ću uraditi.
- Ko ne diše? Pa on diše.
- Kako diše, kad nije! - izlete jednoj od
anesteziologa. Lekarka na specijalizacji.
Zgrabi mi elektrokardiogram iz ruke i
pobedonosno zaključi da se radi o infarktu
miokarda, to jest srčanom udaru.
- Slušaj Barbika, ovo nije videlo ni “i” od
infarkta miokarda. Kakav srčani udar? Ni slučajno!
71
- Ma nemoj!
- Znaš, ove sam već 15 godina, a ti 15 dana, u
maloj sam prednosti. Mislim da sa tobom nemam
više šta da pričam.
Stajao sam prividno miran, a onda mi je lice
počelo da gori.
-
Hoću odmah da mi dovedete šefa ekipe. I
po mogućstvu da ne bude na specijalizaciji.
Smesta!
- Kako vi to govorite samnom?
- Smesta! Ovom čoveku je potreban
respirator, ozbiljna mašina za veštačko disanje. To
imate samo vi u šok sobi i jasno je gde će bolesnik
da ide! A vi ga šetate po Urgentnom centru!
Bacio sam karton i izašao napolje. Sada ću se ja
šlogirati.
72
04:35 h
Bio sam ponovo ispred ambulante devet. Eh,
gde je onaj mladić sa početka ove piče? Starim,
gotov sam. Pogledao sam ljude u hodniku, na
nosilima.
- Dečko, vadi mi ovu cevku. I daj neko
žensko, molim te - čulo se iz druge sobe.
Živ je! Kugličasti lik je živ! Ali nisam imao
snage da se obradujem. Ovo je doba noći pred
svitanje, kada postajete kao ispumpani balon.
Potrošite sve zalihe adrenalina, testosterona, šećera,
svega. Nije vam ni do čega.
Poslušao sam mu pluća. Sve je bilo u redu.
Izmokrio je nekoliko litara. Čovek je super! Da ne
poveruješ.
-
Da nemaš cigaru, kume?
Uozbilji se, duša ti je u nosu. Ćuti i lezi.
Kume, a cevka?
Ne vadim je još, ćuti i spavaj.
Dobro, samo se ti ne ljuti, kume.
Uživaj, bre!
73
Ugegao sam se u amblantu. Nazvao me je
kumom, a ne docom. Kakav napredak.
- Mile, zovi sledećeg.
- Može kafa?
- Ne još, daj da završimo sve, pa ćemo da
sednemo...
74
05:18 h
Sedeo sam za ćiriličnom mašinom. Glava mi je
padala, oči su se zatvarale, počinje da sviće.
- Skinite se do pola i lezite na sto da uradimo
EKG – diktirao je Mile, izlazeći u hodnik.
Nisam imao snage da pogledam bolesnika ili
bolesnicu. Sve jedno ko je. A kada sam se pospano
okrenuo, ispred mene je stajala žena skinuta do
pola, i to donje polovine tela. Ovo je suviše za
večeras.
- Gospođo ili gospođice, skidanje do pola
podrazumeva skidanje gornje polovine. Radićemo
EKG, a ne rektalni tuše.
Bio sam grub, ali to je bilo jače od mene. Ona
skide i košulju. Ako uđe neko, ostaću bez posla.
Opet moguća suspenzija, izbacivanje...
- Hajde, sada obucite suknju, molim vas.
Super ste!
75
Nije bila zbunjena, uplašena. Mirno je obukla
suknju i stala ispred mene.
- I šta sad?
- Lezite na krevet.
- Samo to?
- Za sada, samo to. I verovatno samo to.
Zbog čega ste došli?
- Nešto mi je muka.
Pokušo sam da saznam da li je nešto pojela ili
popila. Bila je zbunjena. Nije ništa jela, ali je
večerala. Sada sam i ja bio zbunjen. Zamolio sam
je da legne i onda sam je pregledao. Nalaz je bio
uredan. Izmerio sam krvni pritisak, ali ga nisam
upamtio. Sva sreća što znam da mi se to dešava
kada sam umoran, pa odmah kažem bolesniku
vrednost, i onda me on podseti kad sednem za
mašinu, da kucam nalaz. Mogla je sutra da se javi u
Dom zdravlja, na kontrolni pregled. Za sada nije
potrebno ništa.
-
Nadam se da nećete pogrešiti pri oblačenju.
Kucao sam tromim prstima po tastaturi pisaće
mašine, a kada sam izvukao papir sa nalazom, više
76
je nije bilo. Bila je sada još mlađa, sa pratnjom.
Ova se neće skinuti do pola, pomislih. Držala je
srce obema rukama, kao da će da ispadne.
77
05:45 h
- Šta je bilo? Znam, večeras nije bilo
Partibrejkersa.
- Barutana...
- Nije valjda rejv zabava?
- Jeste.
- Šta je unešeno? Trava, pivo, alkohol,
prepušila?
- Četiri pakle.
- Mašala! Za dan?
- Večeras, poslednja tri sata.
- Neka, ipak, pridrži srce. Daću joj bensedin,
lek za umirenje, a onda neka ide na dugo, dugo
spavanje i odmor. Jasno?
- Jeste - prozbori devojka. Spavaću.
- Sa tolikom količinom nikotina, hoćeš
sigurno.
I tako, te noći količina nosila se smanjivala, ljudi
su dolazili i odlazili, a ja sam bio sve umorniji,
čvrsto rešen, po ko zna koji put, da odem odavde i
da se više nikada ne vratim.
Gledao sam, po ko zna koji put, kako sviće u
Urgentnom centru. Jutra su predivna. Volim ih, jer
78
su puna optimizma. Pomislite, da imate čitav dan
pred sobom, da ste i dalje živi.
Ali, posle ovakvih noći, osećate se jadno,
istrošeno, fizički i psihički. Sada će početi da
dolaze ljudi na posao, nasmejani, veslil. Kako ste?
Kako je bilo? Što si namrgođen? Šta je, opet držiš
dijetu? Hajde reci nešto!
79
07:00 h
-
Mile, hoćemo kafu“
Krenuo sam iz ambulante. A, onda opazih
gospođu Ljubicu.
Spavala je. Ne moram da je pregledam. Da je
nešto ozbiljno, već bi se dogodilo nešto. Lepo je
žena rekla da joj nije ništa i da može da ide kući.
- Gospođo Ljubice, ustanite, obucite se,
idemo.
- Gde?
- Kući.
- Gde je onaj Mile? Hoćemo li svi zajedno
lajkovačkom prugom?
- Idemo, svi zajedno. Nećemo prugom.
Idemo negde, odavde...
Izašli smo svo troje i krenuli ulicom koja vas
vodi ka staklenom tunelu, gde ste već sigurni da ste
stigli do lekara. Sva sreća, mi smo išli u suprotnom
smeru. Zastao sam i pogledao Urgentni centar.
Ostavljao sam zgradu u koju su stigli novi ljudi,
možda iz prve grupe, možda iz treće, a možda i oni
stvarno bolesni. Ali u svakom slučaju, nisu bili
80
svesni da su stigli na pravo mesto. Stigli su do
drugih ljudi koji ne postoje. Oni se nalaze negde na
putu od Zemlje do Boga, u podstanici. Oni
pokušavaju da vas zaustave, da vas vrate, da još
malo poživite, da sačuvate svoju imovinu, da
prodišete...možda i travu da kosite, kad vas već
nisu ubili Nemci. Unutra su ljudi kojih nema u
novinama. O njima se ne piše. Oni nisu dali trideset
koševa na utakmici, ne pevaju narodnu muzku i
nemaju silikonske grudi. Nisu učestvovali na pesmi
Evrovizije. Nisu ni manekenke, niti manekeni. Oni
nemaju kasting za agenciju Click. Njima se samo
može meriti broj spašenih ljudskih života u jedinici
vremena..i ja im se zbog toga divim.
- Mile, idemo.
- Idemo, brate...
81
Šta je bilo posle...
Ova jedna noć u Urgentnom centru spojila je
različite ljude, na istom mestu. Svi likovi i događaji
nisu delimično izmišljeni, kao što sam rekao na
početku knjige. Svi ovi ljudi postoje, a događaji su
istiniti.
Navijač sa šalom Jovan Marković, danas je
jedan od šefova obezbeđenja u banci. Dolazio je još
jednom u Urgentni centar, ali ne zbog gušobolje,
nego kod ortopeda. Slomio je nogu na utakmici.
Sreo sam ga nekoliko puta, na ulici. Svaki put je
pričao kako se lepo proveo te noći u bolnici. I dalje
ide redovno na fudbalske utakmice.
Kad smo već kod sporta, poznati košarkaš koga
sam „udario strujom“ je Žarko Paspalj, sada
direktor naše košarkaške reprezentacije. Njegovi
uplašeni prijatelji sa kojima je igrao fudbal, koji su
ga doveli, doživeli telesne povrede u hodnicima
Urgentnog centra i od straha potrošili dosta impulsa
mobilnih telefona su Vlade Divac i Predrag
Danilović. Njih ne trebam da predstavljam, kao ni
čoveka sa čipsom. Bio je to glumac, Sergej
Trifunović, takođe te večeri fudbaler na
Kalemegdanu.
82
Nakon sporta, nešto i o zabavi. Bolesnik romske
nacionalnosti koji se gušio i čiju su imovinu hteli
da otuđe, da nije preživeo, jedan je od suvlasnika
splava „Crni Panteri“ na Adi Ciganliji. Prijatno
mesto sa lepom muzikom.
Čovek koji se i dan danas povremeno guši kada
ga žena iznervira, koji dolazi bar jednom nedeljno
u Urgentni centar je Živojin Petrović. Pregledao
sam ga do sada bar trideset puta. Nije mu ništa,
provereno.
Ne pratim crne hronike, ali sam mogao
pretpostaviti da gospodin Žabac nije daleko
dogurao. Ubijen je, pa je tako dospeo bar jednom
na naslovne strane. To sam saznao od navijača sa
šalom. Njegova majka je umrla četiri meseca
kasnije. To sam sam saznao. Verovatno od tuge,
po pričama komšija.
A gospođa Ljubica? Slikarka Ljubica Petrović.
Sa njom sam još nekolko puta popio čaj na
Tašmajdanu. Upoznao sam i unuku, takođe
slikarku. To su razgovori kojih ću se dugo sećati.
Umrla je, ali ne od srca. Dogodilo se to u
Urgentnom centru, pukla joj je žučna kesica. Zvala
me je, bio sam nedostupan. Telefon se punio. Ne
bih ništa promeni, ali mi je žao što nisam bio
tamo...
83
Doktorka Dragica i dalje radi u Ministarstvu
zdravlja. Nismo je više videli u Urgentnom centru.
Doktorka iz reanimacije je završila specijalizaciju i
sada je anesteziolog na očnoj klinici.
Neuropsihijatar koji je čučao iza zavese je Predrag
Smiljković. Do sada je objavio nekoliko knjiga i
jedan je od zanimljivijih doktora sa kojima možete
pričati.
A sestra Sonja? Još uvek je u Urgentnom centru.
Sada je glavna i jedina sestra u ehokardiografskom
kabinetu urgentne kardiologije. U među vremenu
su joj pročitali rukopis moje knjige, a ja nisam
promenio njeno ime... Sada ne smem da joj
pogledam u oči. Ne znam njeno mišljenje.
Ostale ljude sa kojima sam proveo tu noć nisam
više sreo. Ako pročitaju ovu knjigu i prepoznaju
sebe, voleo bih da mi se jave.
Mile je i dalje u ambulanti devet Urgentnog
centra. Marljivo radi nadajući se da će nam povisiti
plate i da ćemo, konačno, postići evropski standard.
A što se tiče mene, ja sam i dalje malo čupav,
nisam još stavio minđušu. I dalje imam lošu
dikciju, nisam uvežbao slovo “R” i postao sam
malo nervozniji, ponekad. Imam nove naočare, kao
Badi Holi. Nemam više ćiriličnu mašinu, a aparat
sa starim merama za pritisak sam posle jedne noći
84
poneo, i bacio ga, kao u filmu, sa Brankvog mosta
u reku Savu! Možete me sresti u ambulanti devet ili
u koronarnoj jedinici Urgentnog centra, i danju, i
noću. Imao bih šta da vam ispričam...
85
Hvala gospodinu Slavoljubu Đukiću na savetima
i ispravkama bez kojih ova knjiga ne bi izgledala
ovako, gospođi Divni Ljubojević za moralnu i
duhovnu podršku, gospodinu Petru Popoviću za
„vremenske intervale“ i druge korisne savete,
mojoj porodici koja se smejala ne verujući da
provodim ovakve noći, mojim prijateljima sa posla
koji su se smejali jer provode ovakve noći, hvala
mojoj ćerki Katarini M. Za iskrenu radost i smeh...
86
BELEŠKE O PISCU
Predrag M. Mitrović rođen je 14. Jula 1966.
godine u Beogradu. Osnovnu i srednju školu
završio je takođe u Beogradu. Diplomirao je na
Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
1992. godine. Od 1994. godine je zaposlen u
Institutu za kardiovaskularne bolesti Kliničkog
centra Srbije. Specijalista je interne medicine od
1997. godine. Asistent je na katedri Interne
medicine Medicinskog fakulteta Univerziteta u
Beogradu od 2000. godine. Magistar je medicinskih
nauka od 1999. godine, iz oblasti priomene
veštačke inteligencije u kardiologiji.
Od 2006. godine je doktor medicinski nauka.
Bio je državni stipendista Sjedinjenih Američkih
Država na postdiplomskim studijama iz genetike.
Nosilac je titule „European Cardiologist“ od
2002. gosine, a „Fellow of the European Society of
Cardiology“ od 2003. godine. Od 2004. godine je
najmlađi nosilac zvanja „Fellow of The American
College of Cardiology“ na teritoriji Srbije i Crne
Gore. Nosilac je mnogih međunarodnih i domaćih
priznanja i nagrada iz oblasti medicine. Član je
mnogih međunarodnih i domaćih organizacija, kao
87
i aktivan učesnik velikog broja međunarodnih i
domaćih stručnih skupova. Do sada je publikovao
preko 600 naučno-istraživačkih radova iz oblasti
medicine. Jedan je od osnivača i član alternativne
muzičke rok grupe „Šablon“, sa kojom je do sada
objavio tri albuma: „Svet je tu“ (Home Records,
1997), „Čuvaj snagu“ (I.T.M.M. 2000) i
„Krvopija“ (PGP RTS, 2004). Član je hora i studija
za duhovnu muziku „Melodi“. Živi u Beogradu.
Ovo je njegova prva knjiga.
88
Predrag Mitrović
SAN URGENTNE NOĆI
Likovno-grafička obrada
Miloš Majstorović
Kompjuterska obrada teksta
Marko Matić
Tiraž: 1000
Izdaje i štampa
IP „Filip Višnjić“
Beograd, Ustanička 25
ISBN 86-7363-491-1
CIP – Katalogizacija u publikaciji
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
821.163.41-31
MITROVIĆ, Predrag
San urgentne noći/Predrag Mitrović. – Beograd:
„Filip Višnjić“, 2006 (Beograd: „Filip Višnjić“).
- 89 str.; 17 cm, - (Biblioteka Talas)
Tiraž: 1000 – Beleške o piscu: str. 87-88
ISBN 86-7363-491-1
COBISS.SR-ID 134129420
_______________________________________
89
90
91
Izašli smo svo troje i krenuli ulicom koja vas vodi ka
staklenom tunelu, gde ste već sigurni da ste stigli do lekara.
Sva sreća, mi smo išli u suprotnom smeru. Zastao sam i
pogledao Urgentni centar. Ostavljao sam zgradu u koju su
stigli novi ljudi, možda iz prve grupe, možda iz treće, a
možda i oni stvarno bolesni. Ali u svakom slučaju, nisu bili
svesni da su stigli na pravo mesto. Stigli su do drugih ljudi
koji ne postoje. Oni se nalaze negde na putu od Zemlje do
Boga, u podstanici. Oni pokušavaju da vas zaustave, da vas
vrate, da još malo poživite, da sačuvate svoju imovinu, da
prodišete...možda i travu da kosite, kad vas već nisu ubili
Nemci. Unutra su ljudi kojih nema u novinama. O njima se ne
piše. Oni nisu dali trideset koševa na utakmici, ne pevaju
narodnu muzku i nemaju silikonske grudi. Nisu učestvovali
na pesmi Evrovizije. Nisu ni manekenke, niti manekeni. Oni
nemaju kasting za agenciju Click. Njima se samo može meriti
broj spašenih ljudskih života u jedinici vremena..i ja im se
zbog toga divim.
92
Download

20:00 h